AKTIVNO UČENJE

seminarski rad
Sadržaj:

Uvod…………………………………………………………………,,…2
Uloga nastavnika…………………………………………………,,…….4
Stvaranje I analiza AUN časova……………………………………….. 6
Literatura……………………………………………………………….11
 „Reci mi i ja ću zaboraviti,
pokaži mi i ja ću možda zapamtiti,
uključi me i ja ću razumeti.”

Benjamin Franklin

1. Uvod

Tradicionalna škola se zasniva na koncepciji koja je vrlo stara, ali koja se po mnogim
svojim karakteristikama odræava i danas u obrazovawu gotovo svih zemaqa. Ona ima
sledeñe osnovne karakteristike: unapred definisan plan i program; cilj nastave jeste
usvajanje programa; osnovna metoda nastave je predavanje (verbalno prenoãewe znawa)
uz neka pomagala ili bez njih; uloga ućčnika jeste da sluša, da pokuša da razume i da
zapamti obavezno gradivo.
Aktivna škola u izvornom značewu je škola koja je više centrirana, usmerena na dete, koje
se tretira kao celovita ličnost, a ne samo kao učenik, tj. razni aspekti njegove ličnosti su
angažovani u nastavnom procesu. Osnovne karakteristike aktivne, “nove” škole su: ne
mora postojati celovit unapred fiksiran plan i program nego više neka vrsta orijentacionih
planova i programa, ili jedan obavezni deo programa (obrazovni standard) i deo koji je
fleksibilan i varira zavisno od konkretnih uslova nastave; polazi se od interesovanja dece i
učenje se nadovezuje na ta interesovanja; svako učenje se povezuje sa prethodnim znanjem
i ličnim životnim iskustvom deteta; motivacija za učewe je lična (unutrašnja); dominantne
su metode aktivne nastave/učenja - praktične, radne, manuelne aktivnosti, ekspresivne
aktivnosti (kao što su crtanje ili literarni sastavi), laboratorijske vežbe, socijalne aktivnosti,
terenski rad, posmatranje prirodnih pojava itd. Cilj aktivne škole jeste razvoj ličnosti i
individualnosti svakog deteta, a ne samo usvajanje nekog školskog programa.
Postojeća pedagoška teorija i praksa okrenute su u potpunosti ka nastavniku i onome šta
on čini/ili bi trebalo da čini u okviru nastave. Time se bave sve teorije nastave, a tako su,
na primer, pisani i programi ili pripreme za pojedini čas. Definisanje metoda
nastave/učenja izvršili smo na osnovu pet različitih dimenzija. Te dimenzije definisane su
pomoću dva suprotna pola:
a) Smisleno naspram mehaničkog (doslovnog) učenja;
b) Praktično (tj. učenje u vidu praktičnih spoljašnih aktivnosti) naspram verbalnog;
c) Receptivno naspram učenja putem otkrića;
d) Konvergentno (logičko) naspram divergentnog (tj. stvaralačkog) učenja;
e) Transmisivno naspram interaktivnog učenja;
f) Oblici učenja bez pomagala naspram metoda učenja koji se oslanjaju na različita
pomagala.

Savremena nastava naglašava važnost aktivnog učenja i učenika kao aktivnih učesnika
nastavnog procesa. Postoji nekoliko definicija aktivnog učenja, ali svaka od njih u prvi plan
stavlja u središte učenika i razvoj njegove autonomije. Cilj je organizovati nastavu u kojoj
će učenik biti aktivni učesnik. Aktivna škola naglasak stavlja na učenje s razumevanjem.
Cilj nije puko usvajanje znanja iz pojedinih školskih predmeta nego pripremiti učenika za
celoživotno učenje. Aktivno učenje podrazumeva smisleno učenje, učenje putem
otkrivanja, stvaralačko učenje. Učenik samostalno uči kako doći do informacija, kako ih
obraditi i upotrebiti. Aktivan je u traganju za znanjem i ne plaši se neznanja. Učenik
slobodno izlaže ideje te iznosi predloge i misli.

Najčešće zablude o aktivnom učenju su da:

1. Aktivno učenje/nastava jeste vrsta zabave, “igrarija”, atraktivna aktivnost za
razbijanje ozbiljnog i napornog školskog rada i usputno motivisanje učenika za rad.
2. Aktivnim učenjem/nastavom mogu se realizovati samo neki, parcijalni ciljevi, kao,
na primer, razvijanje sposobnosti komuniciranja i dijaloga, ali ne i većina važnih
vaspitno-obrazovnih ciljeva.
3. Aktivnim učenjem/nastavom nije moguće realizovati predviđeni plan i program, jer
to nije opšte primenljiv metod rada, već metod ekskluzivno upotrebljiv za pojedine
lekcije, blok gradiva, ili tip časa, kao što je obrada novog gradiva
4. Aktivno učenje /nastava zahteva primenu tehnike u nastavnom procesu
5. Aktivno učenje /nastava zahteva bogato opremljene škole
6. Aktivno učenje /nastava isto je što i grupni oblik rada.
7. Aktivno učenje /nastava je lako za primenu.

2. Uloga nastavnika

Aktivno učenje je jedan od oblika usavršavawa nastavnika, priprema nastavnika za

primenu drugačijih metoda rada s decom. Menjanje metoda nastave/učenja nužno za
sobom povlači i drugačije nastavničke uloge, drugu vrstu zahteva postavlja pred njih. Iako
se kaže da je škola priprema za život, svaki obrazovni sistem dobrano kaska za promenama
u društvu, u njemu se promene dešavaju mnogo sporije i sa mnogo više otpora. Ipak,
društvene promene rađaju nove potrebe i zahteve, pa samim tim traže i drugačije
obrazovanje. Nekada se mislilo da će napredak tehnologije i nauke (posebno u sferi
komunikacija) polako istisnuti nastavnika iz škole i procesa učenja. Savremene analize
obrazovanja u budućnosti govore upravo suprotno. One ističu da je nastavnik ključni
nosilac tih promena, on se nalazi u epicentru obrazovne reforme, ali je neophodna i nužna
rekonstrukcija njegove dosadašnje uloge. U najnovijim diskusijama o ulogama i statusu
nastavničke profesije sve se više govori o profesionalnom razvoju nastavnika, a ne o
obrazovanju ili obuci nastavnika. Profesionalni razvoj je širi pojam od razvoja karijere ili
usavršavanja nastavnika (što je samo jedna od sistematskih mera koja se koristi u razvoju
nastavnika) i odnosi se na dugoročan proces koji uključuje razne mogućnosti i iskustva
koja su sistematski planirana da bi pospešila profesionalni rast i razvoj nastavnika. Neki
autori govore o kombinaciji tri vrste znanja u PRN I to su
a) Znanje za praksu – podrazumeva univerzitetska znanja i istraživanja na bazi kojih
su izvedena formalna znanja i teorije za nastavnike, da ih koriste da bi unapredili
praksu.
b) Znanje u praksi: jedno od najvažnijih nastavničkih znanja jeste “praktično” znanje,
znanje koje stiču u praksi.
c) Znanje o praksi: znanje ne možemo podeliti na formalno i praktično znanje. Znanje
koje je potrebno nastavniku nastaje onda kada nastavnik ima mogućnost da
razmišlja o svojoj praksi, da promišlja svoje iskustvo i da istražuje na mestu gde
radi da bi naučio više o efikasnoj nastavi/učenju, a potom na bazi tih refleksija i
menja vlastitu praksu.

Očigledno je da koncept profesionalnog razvoja nastavnika podrazumeva puno promena u

postojećem konceptu nastavničkog poziva: drugačiji koncept učenja (kako dete uči);
široko, kvalitetno i stalno obrazovanje nastavnika; kontinuirano školovanje (formalno i
neformalno) nastavnika i njegov profesionalni razvoj čine celinu, jedinstven sistem;
nastavnici nisu radnici već profesionalci.
U pokušaju da prevedemo aktivnost učenika iz deklarativnog zahteva u realno ponašawe u
učionici, nužno nam je potrebno da identifikujemo koje su to aktivnosti nastavnika,
procedure, postupci, načini rada, koji će inicirati, ohrabriti i razvijati adekvatne učeničke
aktivnosti i stavove u nastavi. Osnovni cilj aktiviranja učenika jeste ostvarivanje prave
racionalizacije školskog rada, to jest, težnja da u datom vremenu efekti nastave budu bolji,
kvalitetniji, trajniji i da se ostvaruju brže i efikasnije. Neophodno je utvrditi znanja i
iskustva koja deca imaju da bi novo gradivo bilo logičan nastavak širenja saznanja o svetu
u nama i oko nas, da bi ono detetu bilo jasnije, smislenije i svrhovitije, da bi samim tim,
razvijalo učenička interesovanja za svet oko sebe i budilo “saznajnu glad”. Utvrđivanje
dečijih predznanja prilika je da se ponove i utvrde činjenice, pojmovi i terminologija koju
deca već poseduju.

Postupci, procedure koji podstiču i razvijaju aktivnost učenika su:

I) Dijagnoza početnog stanja: utvrđivanje dečijih predznanja
II) Način prezentovanja novog gradiva
III) Način utvrđivanja gradiva i proveravanja učeničkih znanja

Pod utvrđivanjem dečijih predznanja podrazumeva se utvrđivanje prethodnih znanja i

iskustava koja su potrebna kao osnova za sticanje novih, utvrđivanje dečjih predznanja
prilika je da se, ponove i utvrde činjenice, pojmovi i terminologija koju deca već poseduju,
oveživanje postojećih znanja i iskustava sa novim gradivom.
Način prezentovanja novog gradiva takođe značajan faktor u nastavi. Problemsko izlaganje
gradiva. Koristeći dečija predznanja trebalo bi tako uvoditi novo gradivo da dete uoči gde
je problem, diskrepanca, “rupa” u postojećem znanju.
Način utvrđivanja gradiva i proveravanja učeničkih znanja podrazumeva često ponavljanje
naučenoga (“Ponavljanje je majka znanja”), primena naučenoga. Organizovawe školskih i
vanškolskih situacija koje zahtevaju primenu znanja, direktnu ili udaljeniju, individualnu
ili grupnu. Dovoditi učenike u priliku da probaju naučeno. Analiza pogrešnih odgovora.
Greške su sastavni deo učenja. Pogrešno je učenike grditi, rugati im se kad ne znaju,
nazivati ih pogrdnim imenima (“glupane”, “ništa od tebe”, “nemaš ti pojma”,
“neznalice”...) već treba iskoristiti pogrešan odgovor: prvo, kao ilustraciju jedne od ideja
vodilja u razvoju znanja koja je smislena, ali ne dovodi do rešenja problema.

3. Stvaranje i analiza AUN časova

Izrada scenarija za izvodjenje AUN nastave:

Bazicni seminar Aktivno učenje završava se izradom skice scenarija za inovativne,aktivne
oblike nastave.Tu se čine prvi pokušaji da se od ideje o aktivnoj školi predje na glavni deo
posla-na primenu tih ideja u praksi, i to u uslovima u kojima funkcioniše naša škola, u
kojima rade naši nastavnici i uče naša deca.Kada razmišljamo o ovoj fazi rada AUN
projekta,vidi se da je rec o projektovanju novina koje izvode nastavnici,pojedinačno ili
timski,u jednoj odredjenoj školi i za odredjene delove programa iz pojedinih predmeta.
Postoje tri velike prepreke zbog kojih se mogu očekivati problemi u realizaciji ove faze
projekta:
1. u našem obrazovanju ne postoji ozbiljan rad u planiranju novina i ne postoji obuka
za to;
2. polozaj naših nastavnika u obrazovnom sistemu je takav da se od njih niti traži,niti
ocekuje da samostalno planiraju novine u svom radu;
3. postojeći sistem izrade pisanih priprema za čas (koji je doveo do velike
šablonizacije) velika je smetnja da nastavnici uvide koliko je važna ova faza u
procesu obrazovanja.

Potrebno je skrenuti pažnju i na jos jedan suštinski problem.Često se kaze da je nastava

kreativan posao. Ona to dobrim delom i jeste.Ako konkretnije odredjujemo po čemu je
nastava kreativan posao,onda kreativnost nastavnika možemo smestiti bas u ovoj fazi
planiranja novina u nacinu izvodjenja nastave.
Na osnovu ovakvog razmišljanja dolazimo do kljucne odredbe značenja izrade
originalnih scenarija za izvodjenje inovativne AUN nastave.
Izrada scenarija za AUN nastavu je ključna tačka u realizaciji projekta,ona je spona
izmedju ideja o aktivnom učenju/nastavi i prakse aktivnog učenja/nastave,izmedju
teorije i prakse.
Dakle, u ovoj fazi projekta vrši se prelaz od ideja i načela aktivne škole na njihovu
konkretizaciju,prelaz sa opšte obuke za aktivno učenje na primenu tih načela.A to znači da
se pri takvoj konkretnoj primeni opštih ideja aktivnog učenja moraju uzeti u obzir sve
specifične okolnosti:
 specifični ciljevi obrazovanja u odredjenom predmetu (i za odredjene blokove
gradiva iz tog predmeta);
 specifičnosti prirode nastavnog sadržaja odredjenog školskog predmeta (i
odredjenih delova svakog predmeta);
 specifican odabir metoda nastave/učenja;
 posebne karakteristike grupe učenika koji uče (njihova motivacija za
učenje,sposobnosti,predznanja itd.);
 specifičnost ideje nasatavnika ili tima nastavnika o tome kako da se izvede nastava
kroz učenje odredjenog gradiva u planiranim i zamišljenim okolnostima (tj. u
odredjenoj nastavnoj situaciji).
Razlika izmedju pisane pripreme za čas i scenarija za AUN nastavu:
1. kod pisane pripreme se planira izvodjenje jednog časa od 45 minuta a kod AUN
scenarija izvodjenje jednog časa,ali i celine manje(deo časa) ili veće od jednog
časa(dvočas,blok časova,ciklus većeg broja časova itd.);
2. kod pisane pripreme za čas se specifikuje sta radi nastavnik,kako ce izvesti čas a
kod AUN scenarija akcenat je na tome šta rade učenici;
3. kod pisane pripreme za čas specifikuje se sadržaj(šta se radi,raspored gradiva) a kod
AUN scenarija dominira kako će se izazvati odredjene aktivnosti učenika i koje
aktivnosti će biti izazvane;
4. kod pisane pripreme za čas je težište na izvodjenju realizaciji časa a kod AUN
scenarija je težište na pripremi pre časa a tu spada i kreiranje nastavne situacije;
5. pisana priprema ima skoro uniformu strukturu a AUN scenario ne moze da ima
fiksnu,uniformnu strukturu.
6. kod pisane primene dominira predavačka uloga nastavnika a kod AUN scenarija
dominiraju: organizatorska,motivaciona uloga nastavnika,uloga nastavnika kao
partnera u pedagoškoj interakciji.

Kao što se vidi,razlike su više nego jasne i dovoljno velike da je opravdano koristiti termin
scenario (kako bi se time ukazalo na te razlike).Važno je istaći da ove razlike nisu tehničke
prirode.Jos jednom da ponovimo.Proces izrade scenarija za AUN nastavu je ključna faza
u prevodjenju ideja o aktivnom učenju u nastavnu praksu.
Prvi problem sa kojim se srećemo u izradi skice jeste kako doći do ideja za koncipiranje
aktivne nastave/učenja.Nudimo nekoliko podsticaja:
 nastavnik bi trebalo da se oslobodi šablona izrade takozvane pisane pripreme za čas;
 idejnu skicu,projekat ne treba vezivati samo za jedan nastavni čas;
 da grupa nastavnika i stručnih saradnika u ovoj fazi radi kao tim;
 bilo bi veoma dobro ako bi se ponekad i od učenika tražilo da kažu kako bi želeli ili
kako bi,po njihovom mišljenju, trebalo obraditi neko gradivo;
 možda možemo dobiti ideju kada vidimo druge kako plasiraju informacije, kao , na
primer, na televezijima,u drugim medijama,u novinama i časopisima itd.

Sledi početni izlog ideja za aktivnu nastavu/učenje:

1. Samostalno dolaženje do pojma rečenice
Cilj ovakvog oblika rada jeste da učenici sigurno i samostalno shvate šta je to
rečenica,umesto da ponavljaju gotovu definiciju koju često ne razumeju.Učenicima
se podele listovi sa ispisanim sledećim nizovima od po pet reči ili se ti nizovi ispisu
na tabli.Posle toga se učenicima daje niz zadataka (jedan po jedan):uporedi ove
 nizove reči?Po čemu su razliciti a po čemu slični?Kojih od ovih nizova je
najsmisleniji a koji najbesmisleniji i zašto?
2. Recipročno učenje
Ovo je jedna od tehnika učenja tipa ,,učenici od učenika’’,uz vodjenje od strane
nastavnika.Učenici se podele u grupe od po pet-šest i svaki od članova jedne grupe
vodi jedan deo grupnog rada.Grupa ima zadatak da prouči jednu lekciju(jedan
članak,da pogleda neku TV emisiju ili video snimak,itd.). Zadatak vodje grupe jeste
da vodi raspravu o onome što je pročitano ili vidjeno.
3. Samostalna primena matematičkih formula
Deci koja znaju šta je ar (jedan ar ima sto kvadratnih metara) kao mera za površinu
i koja su učila kako se računa površina pojedinih geometrijskih figura- daje se
zadatak da na terenu naprave parcelu površine jednog ara u obliku kruga,pravouglog
trougla,romba.Od samog pocetka deci se ostavlja da rade potpuno samostalno.Ako
nema prostornih uslova za rad na terenu,deci se moze dati da to urade na papiru u
nekoj proporciji.
4. Slagalica znanja
Ovo je jedan od oblika učenja tipa ,,učenici od učenika’’, u kome učenici uce jedni
od drugih sto i u celini,u najvećoj mogućoj meri aktivira.U osnovi,to je rad u malim
radnim grupama mada moguća je i takva organizacija rada u kojoj se dobijaju i
individualne uloge.Suština ,,slagalice’’ jeste u time sto svaka radna grupa,odnosno
pojedinac,daje poseban doprinos,pa se ti posebni doprinosi objedinjuju i
razmenjuju.Ovakav oblik rada počiva na ideji da deca u jednom odeljenju imaju
različita životna iskustva,znanja i sposobnosti i da mobilizacija tih različitih iskustva
i njihova razmena moze obogatiti znanja svih.
5. Postavljanje pitanja
Tipicna situacija u školu jeste da nastavnici postavljaju pitanja,najčešće
reproduktivnog tipa,a učenici odgovaraju ponavljajući ono što im je
već,,servirano’’.Bilo bi vrlo podsticajno ako bi se povremeno praktikovalo obrtanje
tih klasičnih uloga u školi,odnosno ako bi se obezbedilo neko vreme kada učenici
mogu da postavljaju nastavniku pitanja o bilo čemu.Postavljenje smislenih pitanja
uvek će biti bolji pokazitelj razumevanja nekog stiva nego puka reprodukcija.

Efikasnost realizovane AUN nastave povećava se tako sto se najpre vrsi analiza idejne
skice i scenarija.Postupak analize idejne skice i scenarija je standardizovan i proveren u
praksi,a naziva se sekvencijalna analiza i predstavlja treću fazu u planiranju AUN časova.
Parametri sekvencijalne analize su:
1. noseća ideja (osnovna zamisao,ideja nastavne situacije);
2. aktivnost dece (sta deca konkretno rade);
 3. relevantnost aktivnosti (da li su aktivnosti dece relevantne za dati nastavni predmet);
4. povezanost cilja časa i dečijih aktivnosti (da li se kroz aktivnosti dece mogu
ostvariti planirani ciljevi);
5. dorada (da bi ideja bila efikasnija potrebno je predložiti šta bi trebalo
promeniti,dopuniti i sl.).

Sekvencijalna analiza je faza koja se realizuje posle odrzanog časa.Tada se precizno

odredjuju granice sekvenci i trajanja sekvenci.Sekvenca je deo časa koji čini smislenu
celinu odredjenu aktivnosti dece.Promena aktivnosti dece oznacava novu
sekvencu.Sekvencijalna analiza je postupak kojim se utvrdjuje:
 lista aktivnosti dece (sta deca rade na času);
 relevantnost aktivnosti za nastavni sadržaj,cilj časa i prirodu predmeta;
 broj dece uključene u svaku aktivnost;
 tipovi intervencija nastavnika,dobra resenja,kao i problemi koji nisu rešeni;
 predlozi za korelaciju i doradu scenarija.

Tek onda se pristupa realizaciji AUN časa u praksi uz prisustvo celog tima koji je kreirao
idejnu skicu,scenario i primenio sekvencionalnu analizu.Sledeća faza je konstruktivna
kritička analiza.
Priprema za časove AUN nastave je ovako precizna,obimna i sveobuhvatna.upravo zato
sto je u fokusu aktivne škole dete kao celovita ličnost,a ne samo kao
učenik.Sekvencijalnom analizom časa nastojimo da tako analiziramo čas, da ta analiza
bude objektivna,poverljiva a ne subjektivni utisak o izvedenom času.Sekvenicjalna analiza
je kvantitativna analiza.
Dva su bazična cilja AUN projekta:
1. Promena načina proizvodjenja znanja u školama.
2. Promena položaja deteta/ucenika u procesu učenja.

Analiza izvedene nastave (jednog časa, ili niza ili bloka časova) trebalo bi da opise jednu,
u suštini, jednostavnu pojavu- šta deca čine u toku nastave.To sta deca čine i kako to čine,ili
šta ne čine – upravo odredjuje vaspitne i obrazovne ishode svega što se radi u školi.
Scenario za analizu teksta aktivnosti i uloge dece u aun nastavi ima tri koraka.
Prvi korak:čitanje teksta
Drugi korak:razgovor o tekstu (komentari)
Treci korak:analiza pokazatelja aktivnosti
,,Ako se već toliko zaklinjemo da nam je od svega važnije aktivno učešće dece u nastavi,ako
nam je zaista iskrena ta naša želja da deca misle,da više razumevaju a manje
pamte,moramo tražiti kokretne i efikasne načine da decu pokrenemo,zainteresujemo i
aktiviramo.’’- Dusan Radović
Literatura:
PRIRUČNIK ZA PRIMENU METODA AKTIVNOG UČENJA / NASTAVE,
Prof. dr Ivan Ivić, Dr Ana Pešikan, Slobodanka Antić