ЈУОШ „ПЕТАР КОЧИЋ“ КРАВИЦА

ТЕМА ЗА СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ

ПРИМЈЕНА ИНТЕРАКТИВНОГ УЧЕЊА У

НАСТАВИ

НАСТАВНИК
ИВАНА МИХАЈЛОВИЋ

Кравица, децембар 2016.године

 УВОД

Један од основних праваца промјена у данашњој настави представља примјена

нових интерактивних метода учења и поучавања. Задатак наставника је да ученицима
пренесе знање боље од уџбеника или неког другог медија, што ће користити
ученицима да комуницирају на прави начин и продубљују садржаје.

Шта је то интерактивно учење и како може допринијети рјешавању проблема у

настави?

Интерактивно учење представља, по већини аутора, интерперсонални однос.

Основна сврха интерактивног учења је преношење акције са наставника на ученике,
обука ученика да заједнички уче, да заједнички раде на циљевима учења, на обради
садржаја, примјени наученог и вриједновању процеса. Примјена интерактивног метода
учења утиче на виши ниво мотивације у разреду, развија се сарадња мешу ученицима
и предузима се одговорност ученика. Они се уче усаглашавању ставова, заједничкој
акцији, толеранцији и модерној комуникацији користећи медије и различите изворе
знања.

Да би се остварила ефикасна наставна интеракција треба напустити неке

стереотипе у традиционалној настави, а то је: централна позиција наставника уз
вербалну доминацију, предоминантно меморијско-репродуктивну улогу ученика,
предоминацију фронталног облика рада и слично. Ефикасност традиционалне наставе
се не може оспорити, али је битно истаћи има огранничене домете.
 ТРАДИЦИОНАЛНА И ИНТЕРАКТИВНА ШКОЛА
Традиционална школа има сљедеће основне карактеристике:

-унапријед дефинисан план и програм,

-основна метода наставе је предавање (вербално преношење знања) уз нека помагала

или без њих,

- улога ученика се састоји у провјеравању којој мјери је усвојено обавезно градиво,

-мотивација за ученике је више спољна (оцјене, похвале, награђивања, казне),

-у школи се на дијете гледа само као на ученика, тј.онога ко би требало с разумјевањем

да понови испредавано градиво.

Интерактивна школа у изворном значењу је школа која је више центрирана,

усмјерена на дијете, које се третира као цјеловита личност, а не само као ученик.

Основне карактеристике интерактивне школе су:

-не мора постојати цјеловит, унапријед фиксиран план и програм, него више нека врста
оријентационих планова и програма или један обавезни дио програма и дио који је
флексибилан и варира зависно од конкретних услова наставе,

-полази се од интересовања дјеце и учење се надовезује на та интересовања,

-свако учење се повезује са претходним знањем и личним животним искуством дјетета,

-мотивација за учење је лична (унутрашња).

Доминантне су методе активне наставе, као што су: практичне, радне, мануелне
активности, експресивне активности (цртање, литерарни састави,..), лабораторијске
вјежбе, социјалне активности, теренски рад,...

Циљ интерактивне школе јесте развој личности и индивидуалности сваког дјетета, а не

само усвајање неког школског програма. Оцјењује се задовољство дјеце предузетим
активностима, напредак дјетета у поређењу са почетним стањем знања, мотивисаност
и заинтересованост за рад и активности.

Из овог сажетог описа два типа школе, практично је употребљиво сљедеће:

-напуштање неких карактеристика традиционалне школе (предавање као једини вид

наставе, пасивност ученика, оцјењивање само тачне репродукције знања,..)

-уважавање дјетета у школи, узимање у обзир његових узрасних и индивидуалних

карактеристика, проширивање репертоара наставних метода при реализацији
унапријед утврђених програма, вођење рачуна о мотивацији дјетета за учење,
подстицање развоја као један од циљева учења, а не само усвајање градива,...

Од теоретског приступа или наставне концепције зависи мотивација ученика и ефекти

који се учењем остварују.
 ИНДИВИДУАЛНЕ РАЗЛИКЕ У ИНТЕРАКТИВНОЈ НАСТАВИ
Класична разредно-часовна организација рада у школи заснована је на подјели
ученика у разреде и одјељења. Оваква организација је настала из потребе да се повећа
ефикасност наставниковог рада са већим бројем ученика, јер је рад продуктивнији,
ефикаснији и кориснији. Подјела ученика на разреде и одјељења, заснована је
претпоставци да су ученици истих година, приближно једнаки и према другим
обиљежјима и карактеристикама. Претпоставља се да постоји просјечан или типичан
ученик који одражава све особине осталих ученика и да је према њему могућа
оптимална организација васпитно-образовног рада у школи. Из овакве претпоставке,
изведене су и многе на којима се заснива класична организација васпитно-образовног
рада у школи. Поред осталог, на тој претпоставци су израђени наставни планови и
програми , тако да наставници могу да реализују програмске садржаје. Настава се
изводи као да сви ученици истог одјељења или разреда имају једнаке могућности за
извршавање једнаких задатака. На основу новијих научних сазнања, постављене су
нове претпоставке за организацију и реализацију васпитно-образовног рада, које ће
омогућити прилагођавање наставе индивидуалним разликама ученика ради веће
ефикасности у раду. Неједнак темпо развоја сваког ученика, као и разлике у генетским
потенцијалима, социјалним околностима и условима у којима се развијају, доводи до
великих индивидуалних разлика међу ученицима.

Разлике се могу уочити у свим подручјима васпитно-образовног рада, посебно у

читању текста и разумјевању прочитаног текста. Постоје изражене разлике не само у
интелектуалним способностима, него и у другим карактеристикама ученика у настави.

У класичној организацији наставног рада ученици су у позицији да највећи дио рада у

настави проведу слушајући објашњења и излагања наставника, те да то што боље
меморишу и касније репродукују.

Савремене концепције наставе нуде организациону шему у којој ученици имају веће
слободе кретања и разноврсније моделе индивидуалног рада и стварања.

ИНОВАЦИЈЕ У НАСТАВИ
У савременој наставној пракси су све више изражене тенденције за
усавршавањем и модернизацијом васпитно-образовног процеса, с обзиром на то да на
овај процес све више утичу велики развој и напредак технике и електронике. Како се
тај техничко-технолошки развој одвија великом брзином и продире у сва подручја
човјековог живота и рада и сама настава разумљиво мора да прати све што се у
спољном свијету догађа и да у већој или мањој мјери прати тај развој обогаћујући је
кроз нове циљеве, садржаје, методе и облике рада, наставна средства, техничке
уређаје.

Због сложености наставног рада и све веће присутности разноликих технолошких

достигнућа промјене у иновирању наставе се морају спроводити организовано кроз
координирани рад свих учесника наставног процеса.
Свака иновација у суштини има за циљ да постане пракса, а ту се онда поново јавља
проблем, јер свака пракса тражи даље своје иновације. Због тога иновације не смију да
се измишљају и уводе на брзину по сваку цијену, јер у наставном процесу то изазива
супротне ефекте.

Тежња ка новинама је оправдана, али ако се увијек не могу увести иновације, постојећа
пракса се може прилагођавати и побољшавати. Иновације у наставној пракси не улазе
оном брзином и у оном облику како бисмо ми то жељели у нашим школама.

МОДЕЛИ ИНТЕРАКТИВНОГ УЧЕЊА

Модели интерактивног учења у настави су:

1.Интерактивно учење у проблемској настави,

2.Интерактивно учење у егземпларној настави,

3.Интерактивно учење у програмираној настави,

4.Интерактивно учење у настави путем открића,

5.Интерактивна настава различитих нивоа сложености

6.Интерактивно учење у активној настави,

7.Интерактивно учење симетричном интеракцијом,

8.Интерактивно учење Блумовом таксономијом,

9.Интерактивно учење кооперативним методама,

10.Интерактивно учење у стваралачкој настави,

11.Интерактивно учење – рад у паровима.

 1.Интерактивно учење у проблемској настави
Интерактивно учење у проблемској настави представља педагошку иновацију,
која је теоријски осмишљена, експериментално провјеравана и практично
примјењивана, тек крајем вијека. Овај облик учења у проблемској настави се састоји из
више нивоа. Њена организација, реализација и вриједновање се остварује уз примјену
посебног система педагошких начела, кроз ефикасност едукативних радионица.

Група и групни рад у настави у којој се учи путем рјешавања проблема, може
омогућити остваривање неких циљева, које је тешко остварити у другим облицима
учења. Суштина проблемске наставе јесте у томе што наставник не саопштава коначне
резултате и закључке науке као нешто савршено и за свагда дато и да при том ученици
не знају одакле су и на основу чега су изведени, већ их уводи у то како се дошло до
одређених истина, приказује путеве којима се ишло у откривању тих истина.

Интерактивно учење у проблемској настави има неколико различитих нивоа и то:

1.проблемско излагање наставника,

2.проблемски дијалог наставника и ученика,

3.самостално рјешавање постављеног проблема,

4.самостално постављање и рјешавање проблема и

5.самостално конструисање проблема, његово постављање и рјешавање.

Код избора нивоа проблемске наставе треба уважити основни циљ учења,
природу програмских садржаја који се уче, степен учениковог познавања поступка за
рјешавање проблема и тежину проблемске ситуације. Интерактивно учење у
проблемској настави, без обзира о ком је нивоу ријеч, најефикасније је у групама.
Једино се у групи остварује потпуна међузависност њених чланова. С обзиром на сву
сложеност учења путем рјешавања проблема, битно је да се појединци у групи
међусобно охрабрују, подстичу на активност и помажу једни другима у свим фазама
рјешавања проблема и учења.

Функције наставника који организују различите нивое и облике интерактивног

учења у проблемској настави су:

-функција дефинисања циља учења и групног циља,

-функција избора и конструктора проблемске ситуације,

-функција планера, координатора и усмјеривача групних процеса у интерактивном

учењу,

-функција праћења и евалуације остварености васпитно-образовног циља, али и нивоа

остварености групног циља.

Интерактивно учење у проблемској настави има одређене предности у односу

на класичне облике школског учења. У такве предности можемо уврстити:
-школски успјех (квалитет, квантитет, трајност и примјењивост школског знања),

-ниво развијености интерперсоналних односа (ученик-ученик, ученик-наставник,

ученик-група вршњака),

-однос самоуважавања и самопоштовања.

2.Интерактивно учење у егземпларној настави

Основни смисао ове концепције је у томе да се из наставног програма
појединих предмета, одаберу оне карактеристичне наставне јединице и да се
методички обрађују на егзампларан начин.

Егземпларна настава у интерактивној настави обично пролази кроз три фазе:

1.Проучавање наставног програма и идентификовање егземпларних и сличних

садржаја,

2.Обрађивање егземпларних садржаја на што узорнији, квалитетнији и примјеран

начин. Ова етапа подразумјева: припремање, обраду наставног садржаја, вјежбање,
непосредно понављање и провјеравање.

3.Самостална ученичка обрада аналогних садржаја по узору егземпларног садржаја.

Крајњи циљ поучавања егземпларном наставом је оспособљавање ученика за

саморад, самоучење, за самоедукацију и за што активније укључивање и процес
стицања знања.

Егземпларна настава има у себи предности, али и недостатке.

Предности су:

-омогућава ученицима интерактивно учење,

-омогућава стваралачки рад и ученика и наставника,

-настоји да избјегне енциклопедизам и дидактички материјализам програмских

садржаја,

-ученици на мањем броју чињеница усвајају појмове, развијају мишљење, долазе до

закључка и генерализације.

Недостаци су:

-учити васпитавати ученика по егземплару, значи учити их да у животу траже моделе,

узоре, оригинале,...

-није сигурно да ће егземпларни садржај бити прави модел за аналогне садржаје. Ако
се то не деси онда се ствара празнина у образовању.

-тешко је, а и опасно, аналоган садржај поистовјетити са егзампларним,

-избор егземпларног садржаја тражи од наставника виртоуза, ствараоца, тражи
наставника шире педагошко-дидактичке и методичке културе.

3.Интерактивно учење у програмираној настави

Суштина програмиране наставе је да се наставно градиво разлаже на елементе,
који се дају у строгој логичној поступности, чије се усвајање контролише са одговорима
ученика, те се тако стимулише самосталан рад и самостално мишљење ученика.
Основна функција програмиране наставе је њен допринос рационализацији наставног
рада и допринос повећању ефикасности учења.

Предности програмиране наставе су:

-знатно побољшава квалитет управљања и организацију наставног процеса,

-омогућава индивидуално усвајање знања, дозвољава индивидуални темпо и ритам

учења,

-обезбјеђује сталну повратну информацију, чиме је обезбјеђена стална контрола

усвајања секвенци и мањих логичких цјелина,

-омогућава самосталан рад – самостално учење,

-знатно више стимулише и мотивише ученике на интезивнији рад и учење.

Програмирана настава се изводи помоћу програмираних уџбеника (материјала),

машина за учење и полупрограмираних материјала. Програмирани уџбеници су више у
употреби од машина за учење и доступни су сваком појединцу. Њихова употреба је
једноставна, могу се носити кући и нису скупи као машине. Програмирани уџбеник
има за одговор, за повратну информацију различита техничка рјешења. Ученик би
требало да покрије дио странице уџбеника гдје је дат одговор, па кад одговори
открива тај дио странице и упоређује рјешења.

Програмирани уџбеник, поред низа предности, има својих недостатака ако се не

програмира адекватно. Градиво се тако може формализовати и шаблонизовати, ученик
може гледати рјешења прије него што ријеши задатак.

4.Интерактивно учење у настави путем открића

Учење путем открића је врло сродно учењу рјешавањем проблема. У оба
случаја, оно што се учи не даје се у финалном облику, него ученици самостално долазе
до сазнања. Основни циљ ове наставе је стицање неких вјештина, метода, облика
интелектуалне дјелатности, а не стицање неке суме знања.

Најјаснија разлика између рјешавања проблема и учења путем открића у ужем смислу
ријечи је да се учење путем открића односи на она учења која почивају на самосталном
индуктивном долажењу до сазнања, а рјешавање проблема обухвата све друге
проблемске ситуације. У овaквом случају, најбољи облик учења путем открића јесте
учење у виду огледа или експеримента.

Најчешће је ријеч о поновном школском откривању истина већ познатих у науци, али у
том процесу долажењу до открића, ученици у сажетом виду реконструишу процес
истраживања.

Постоји неколико модалитета учења откривањем:

-откривање података посматрањем,

-рјешавање проблема на основу практичне дјелатности,

-откривање узрочно-посљедичних веза (сагледавање односа)

-откривање имплицитног значења ријечи (на основу контекста),

-критичко читање и преиспитивање података.

5.Интерактивна настава различитих нивоа сложености

Структуру интерактивне наставе различитих нивоа сложености чине сљедеће повезане
етапе – кораци рада:

1.Припремне активности – прије наставе (идентификација нивоа и структуре знања

сваког ученика у одјељењу примјеном дијагностичког теста или према оцјени из
предмета, припрема вјежби различитих нивоа сложености, обезбјеђивање
материјално – техничких услова за рад,...)

2.Заједничке уводне наставне активности (упознавање нових појмова и садржаја

кључних за схватање програмске материје, формирање парова и група за кооперативно
учење у оквиру одговарајућег нивоа вјежбања, подјела одговарајућих вјежби,
показивање начина комуникације у тандему или групи,..)

3.Интерактивни тандемски и групни рад на диференцираним садржајима, уз

повремену наставникову помоћ ако је потребна.

4.Кооперативно вриједновање одговора и рјешења (самовриједновање, танмдемско

вриједновање, наставниково вриједновање и њихова комбинација).

5.Завршне заједничке активности (презентација најуспјешнијих тандемских резултата

вјежбања, осврт на начин и ток вјежбања и вриједновања, одређивање типа наредне
вјежбе, диференцирани задаци за рад код куће).

Трајање поједине етапе зависи од наставног градива, искуства ученика у

интерактивном раду, као и од креативности наставника. Нема строго утврђених
правила о томе па наставник има слободу да модел прилагоди условима и структури
одјељења са којим ради. Врло често се овај модел комбинује са кооперативним радом
група, тандемским радом, бодовањем постигнућа, стваралачком, проблемском или
активном наставом.
 6.Интерактивно учење у активној настави
Активна настава базира се на активности ученика у свим фазама наставног рада.
Наставник у оваквој настави само усмјерава, организује, координира и помаже, а
ученици самостално долазе до знања кроз индивидуалне, тандемске или групне
активности. Индивидуална активна настава у групи или тандему прераста у
интерактивну, јер ученици тада раде заједно, мада и у самосталном индивидуалном
раду постоји одређени вид интеракције. Активна настава има више варијанти, а
најчешће употребљавана варијанта је активно учење помоћу увођења грешке.

7.Интерактивно учење симетричном интеракцијом

Модел интерактивног учења симетричном интеракцијом базира се на
активности ученика и наставника, на интеракцијском односу ученик – ученици, ученици
– ученик, наставник – ученик, ученик – наставник, наставник – ученици, ученици –
наставник, ученици – ученици, с тим да увијек први у интеракцијском пару има
инцијативу. Један од начина интерактивног учења симетричном интеракцијом може се
реализовати по сљедећим корацима:

1.припремне активности (подјела ученика у групе),

2.самосталан индивидуални и групни рад,

3.групна презентација,

4.одговаарање на питања,

5.евалуација и

6.задаци за самосталан рад.

8.Интерактивно учење Блумовом таксономијом

Овај модел базиран је на категоријама Блумове таксономије васпитно-
образовних циљева у области когнитивног подручја. Циљ му је да сви ученици буду
активни, без обзира на ниво развијености њиховог интелекта. Да би се то постигло
задаци морају бити примјерени нивоу и начину интелектуалног функционисања сваког
ученика. Категорије – нивои знања се постижу постављањем таквих питања која че
одговарати учениковим могућностима, али и подстицати на даље напредовање ка
вишим нивоима знања.
 Категорије знања:

-памћење – знање (дефиниши, идентификуј, означи, наброј, ...)

-разумјевање – схватање (прошири, предложи, објасни, покажи, ...)

-примјена (примјени, повежи, ријеши, издвој, конструиши, ...)

-анализа (растави, подијели, откриј, анализирај, вриједнуј, ...),

-синтеза (изгради, састави, примјени, формирај, измисли, ...) и

-анализа (рангуј, процијени, класификуј, опиши, вриједнуј, ...)

9.Интерактивно учење кооперативним методама

Овај модел има више варијанти или подмодела. Најзначајнија предност модела
кооперативног учења је њихова компатибилност са традиционалном наставом.
Наставник ће своју традиционалну наставну праксу освјежити и осавременити
повременом примјеном неког модела кооперативних метода интерактивног учења.

Мозаик метод је модел кооперативне методе у којој су ученици подијељени на

мале хетерогене групе у којима је сваки члан зависан од осталих чланова. Градиво се
дијели на мале дијелове и у виду мозаика, комадић по комадић даје члановима групе.

Кооперативни рад група је модел у којем до изражаја долази одговорност

сваког члана групе и подјела улога унутар групе.

Метод бодовања постигнућа се врло ефикасно примјењује за групни рад.

Суштина овог модела је у мотивацији ученика за што бољим постигнућем.

Метод групног истраживања је погодан за развијање групне сарадње и

задовољавање интереса ученика. Он је комбинација групног и фронталног рада.

10.Интерактивно учење у стваралачкој настави

Интеракција у стваралачком учењу може се остварити у индивидуалном (са
наставним градивом или са самим собом) и групно или колективно ( у већој или мањој
групи). У процесу индивидуалног стваралачког учења потребно је оспособити дјецу да
играју улогу другога, онога који критички суди о продукту њиховог стваралачког рада.

Стваралаштво може да се остварује и у групи, као групно стваралаштво. У таквим

педагошким ситуацијама ученик се прилагођава захтјевима групе у којој учи. Основни
циљ стваралачког учења је подстицање развоја стваралачких способности.
 11.Интерактивно учење – рад у паровима
У интерактивном учењу рад у паровима је незаобилазан организацијски облик
наставе. Радом у пару рационалније се користи вријеме на часу, темпо усвајања
садржаја прилагођава се партнеру, сваки ученик има активну и интерактивну позицију.
То је погодан начин вјежбања заједничког рада за лакше уклапање и интегрисање у
групи.

Кораци рада су:

1.фронтално увођење у радионичку активност,

2.формирање парова и подјела задатака,

3.самосталан индивидуални, па рад у пару,

4.извјештавање парова,

5.непосредно понављање градива у цјелини.