Природно-математички факултет

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ УЧЕНИКА И ОБРАЗОВНЕ

ПОТРЕБЕ

Семинарски рад

Ментор: Студент:
Проф. др Душан Ранђеловић Лазар Утвић

Косовска Митровица, мај 2021. године

Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ...........................................................................................................................1
УВОД..................................................................................................................................2
1. ПОИМАЊЕ ОБРАЗОВАЊА........................................................................................3
2. РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ УЧЕНИКА И ОБРАЗОВНЕ ПОТРЕБЕ...............................4
3. НАСТАВНИ ПЛАН КАО ВРЕМЕНСКИ ОКВИР ЗА РЕАЛИЗАЦИЈУ
ОБРАЗОВАЊА..................................................................................................................6
3.1. Знање и способности ученика...................................................................................7
3.2. Вештине и навике ученика........................................................................................8
4. СИСТЕМ (ТЕХНИКЕ) УЧЕЊА...................................................................................9
ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................12
ЛИТЕРАТУРА 13

УВОД

1
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

На питање зашто учити и чему школа одговор се сам по себи намеће, а он

гласи: да би се млади развијали као личности и да би се што боље припремали за
живот и стваралачко деловање. Самим тим, развој и напредак сваког друштва
умногоме је зависио од образованости, односно, од знања његових чланова и
његове умешности да знања којима располажу, практично примене. Због тога је
основна потреба савременог друштва образована популација. Држава при
формирању образовања игра значајну улогу у смислу обезбеђивања установа,
односно школа за образовање, затим, обезбеђивањем опреме и др. Прихваћено је да
је образовање педагошки и дидактички осмишљено, више или мање организовано
учење којим појединац стиче општа и посебна знања о свету око себе.

Образовни систем треба да подлеже захтевима привреде. У смислу

одређених стимулација ученика да се образују за занимања будућности у којима ће
сигурно моћи пронаћи радно место. Улагања у људске потенцијале имају изузетно
велики значај као и улагање у производњу и технологију.

У овом раду сам нагласио значај савременог образовања али и образовања у

будућности.

Данас се, углавном, образовање дефинише као “производња” људског

потенцијала за будуће потребе друштва. Иначе, савремене потребе су
информатичко образовано становништво. Такође, у раду је наглашен и значај
знања, вештина, способности и навика, јер се њима означава сам појам образовања.
На крају, пажња је посвећена самом процесу учења, односно, дате су препоруке
како на што лакши начин савладати одређено градиво.

1. ПОИМАЊЕ ОБРАЗОВАЊА

2
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

Образовање се сматра једном од основних дидактичких функција. Овај је

термин у дидактичку комуникацију уведен у 19. веку. У Немачкој идеалистичкој
филозофији означавао је хармонично, углавном естетско, морално и хуманистичко
васпитање личности појединца. Међутим, временом је овај појам добио значење
припреме за живот усвајањем знања, вештина и навика. И данас се користе
различите дефиниције, али је најчешћа она која образовање означава као процес
стицања знања, вештина и навика.

Као и васпитање и образовање подразумева субјекатску позицију ученика. У

савременој школи, у процесу образовања улоге наставника и ученика се битно, на
нов начин, мењају. Наставник, у овом случају, није само образоватељ, односно,
лице задужено да све зна и све каже пред ученицима, нити је, са друге стране,
ученик лице које је задужено да се претвори у око и ухо и да све види и чује, све
упамти и у истом или сличном облику понови пред наставником како би он добио
уверење да је успех постигнут. Од позиције објеката коме се нуде и дају знања
ученик је дошао у позицију да сам стиче знања и максимално ради на развијању
својих способности.

Дакле, савремена школа мора да обједини образовање и самообразовање. У

такозваној „старој школи“ фаворизовано је усвајање знања. „Држављанско“
васпитање је фаворизовало формирање корисног радника али и корисног слуге
државе – стручно образовање у чијем је средишту рад. Нехуманисти су истакли
захтев „општег образовања“ које у себи садржи индивидуалност, универзалност и
тоталитет. Савремена школа настоји да ослободи процес образовања довођењем у
субјекатску позицију два најбитнија фактора тог процеса – ученика и наставника.

Сматра се да појединац образовањем стиче интелектуална, социјална и

практична умећа и навике па самим тим јача своје способности, обликујући на тај
начин поглед на свет, градећи темеље за перманентно повезивање знања, вештина
и способности. Образовање има велики значај за друштво, пре свега јер је модерно
раздобље произвело школско образовање у друштвено питање и учинило га једним
од кључних чинилаца друштвеног прогреса и индивидуалног развитка појединца.

Иначе, могуће је говорити о различитим врстама образовања, неке од њих

су: опште, стручно, специјалистичко, класично, техничко, музичко, педагошко и тд.
Постоје два међусобно повезана типа образовања, то су:1

- формално образовање – укључује састав општег, струковног као и

високошколског образовања.

1
Ђорђевић Ј., „Проблем циљева и задатака у образовању и васпитању“, Педагогија бр. 1-2, Зенит,
Београд, 1993. године, стр. 33.

3
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

- неформално образовање – организована друштвена делатност која

задовољава допунске, додатне и алтернативне потребе учења, и која
мора бити повезана са формалним образовањем.
Постоје следећи нивои образовања:

- предшколско,
- основношколско,
- средњошколско,
- високошколско,
- академско и
- перманентно.

Од образовања се очекује да буде средство мобилизације појединаца на

идејама модернизације, уз прилагођавање образовања економском развоју, расте и
значај његове интеграцијске функције у друштву. Након примарних облика
социјализације, образовање је данас једно од најзначајнијих инструмената
социјализације деце и младих.

2. РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ УЧЕНИКА И ОБРАЗОВНЕ

ПОТРЕБЕ
Опште образовање је променљива и историјски условљена категорија, која је
прошла дуг пут свог прогресивног развитка. У различитим епохама оно је
различито тумачено, и имало је различиту функцију и садржај. Поделом рада
владајући слој се одваја од производње, где је дуго владао хуманизам као основни
критеријум у избору образовних садржаја. Међутим, тај се хуманизам тумачио
одвојено од производње и као теоријска основа служио је религији. Овом идеалу су
туђе како техничке, тако и економске и производне категорије.

У периоду револуционарне борбе за економску и политичку власт, у

процесу интензиног развоја природних наука, као основе за развој индустрије и
пољопривреде почињу да се модификују критеријуми о вредности образовних
садржаја и да се појављују нова схватања о општем образовању. Постепено се
уводи категорија у образовне садржаје као ново мерило образовања – корисност.

Када се критикује традиционално схватање општег образовања, износе се

следећи разлози:2
- У традиционалном општем образовању није постављена адекватна
равнотежа између друштвено-хуманистичких и природно-
математичких садржаја, па је неопходно ново процењивање вредности
образовне структуре.

2
Ђорђевић Ј., „Проблем циљева и задатака у образовању и васпитању“, оп.цит., стр. 56.

4
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

- Традиционално образовање има, пре свега, теоријски карактер. За

образоване личности се сматрају оне које имају и теоријска знања из
области науке и културе, али немају практичне способности којима би
се служиле у животу.
- Традиционални се концепт карактерише неусклађеношћу
традиционалних и савремених научних и културних садржаја.
Савремено образована личност је она која има знања из историје, а
уопште јој не смета што нема знања о савременом животу и
савременим достигнућима.

5
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

Из овога произилази да савремено образовање мора да се разликује не само

садржајем и структуром, већ и својом функцијом и усмереношћу, што је наметнуло
потребу за преиспитивањем општег традиционалног обазовања.

Када је реч о садржајима савременог општег образовања, потребно је водити

рачуна о утицају и карактеру савремене науке, технике и технологије, потребно је
успоставити равнотежу између хуманистичких и природно-математичких садржаја,
такође и равнотежу између традиционалних садржаја и достигнућа савремене
науке. Савремено образовање треба да оспособи ученике у основним елементима
културе савременог рада, да самостално мисле и раде и да комуницирају са
културним и научним достигнућима. Кључна слабост која се запажа у образовном
систему састоји се у томе што се о перманентном образовању говори и пише мало
или никако као о заједничком именитељу најновијих научно-техничких достигнућа
са образовањем, образовања са производњом, производње са тржиштем и тржиште
са профитом у условима деловања слободног тржишта. То је, уствари, оно што
предвиђају не само педагози већ и школски реформатори. Уколико се будемо
осврнули на претходни развој, можемо узети у обзир стару изреку која гласи:
„Припреми се за оно што те чека“! Она, уосталом, проистиче из познате
Шекспирове мисли изречене у Цимбелину „Дочекајмо време онакво какво нас оно
очекује“.3 Шта тек данас рећи у свету препуном експлозивних промена у коме се
догађаји глобализују у свом уобличавању готово свакодневно.

Иначе, данас се мора створити јасна представа о перманентном образовању,

јер је оно основни услов да се уоче и предвиде промене, а са њима и бројни
проблеми који носе, уобличе у одређене програме знања и благовремено савлађују.
Концепција перманентног образовања афирмише вредност људског фактора у
квалитативном смислу и нових технологија проистеклих из функционалне
постављене и развијене науке уз организовано деловање слободног тржишта. 4

Кључ будућности у области образовања, дакле, налази се претежно у

школском образовању, у рукама оних који делују у установама школског
образовног система. Стога се школа мора окренути тој својој новој обавези као
кључној друштвеној активности како би ваљано обавила те своје високе и сложене
задатке, посебно у времену транзиционих промена.Образовање на свим
ступњевима, укључујући и студије, треба да има следеће битне одлике:
растерећивање школе од укупних задатака образовања темпираних на школовање у
младости с обзиром на то да се образовање распоређује на одређена узрасна доба,
ни један школски ступањ не може остати независтан, затворен и свој, већ се мора
подређивати логици целине, јединствен карактер са пштим основама замењују
застарела знања, развијање критичког духа, стална ангажованост наставника.

3
Василев С., „Дидактика“, Библиотека Стручна књига, Београд, 2007. године, стр. 43.
4
Филиповић Д., „Изабрана дела, књига 1-8“, Култура, Београд, 1998.године, стр. 38.

6
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

3. НАСТАВНИ ПЛАН КАО ВРЕМЕНСКИ ОКВИР

ЗА РЕАЛИЗАЦИЈУ ОБРАЗОВАЊА

Главни документи на којима се темељи настава у школи су: наставни план и

наставни програм. Њима се одређују садржаји и временски оквири за реализацију
образовања. Наставни план је основни школски документ. Њиме се одређују
предмети који ће се учити у поједином типу и врсти школе, којим редоследом по
разредима и коликим бројем часова по сваком предмету. Наставним планом се
одређује која ће се врста садржаја учити у некој школи, а тиме се одређује и
профил наставе и тип саме школе. Потпуна тематска конкретизација врши се
наставним програмом. У неким дефиницијама се наводи да је наставнин план
документ у облику табеле, што је најчешће тачно, али то није његова битна
одредница.

Понекад се наглашава да наставни план доносе просветне власти. То је

условно тачно јер централна влада, покрајински или локални органи (како у којој
земљи, што зависи од степена централизације, односно децентрализације) доносе
наставне планове. Иначе, у Европи и Америци све је изразитија тенденција да један
део наставног плана утврђују школе према локалним потребама, а део сами
ученици слободним избором предмета. У појединим земљама надлежност за
доношење наставног плана припада најнижим државним органима – општинама, а
има и таквих у којима школе утврђују комплетан наставни план.

Значај наставног плана истакнут је самим тим што се у дефиницији каже да

је то основни школски документ на основу кога се даље састављају наставни
програми и пишу уџбеници. Постоје различите класификације наставних планова:5
- према нивоу школа у школском систему – за основну школу, за средње
школе, за факултет, односно, за вишу школу;
- према типу школе – за гимназију, медицинску, економску школу;
- према менталном развоју ученика – за специјалну школу;
- према трајању школовања – потпуни или скраћени наставни план;
- према специјалном задатку школе – експериментални рад;
- према националности ученика – за националне мањине.

5
Вилотијевић М., „Дидактика 3 – организација наставе“, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 2000. године, стр. 29.

7
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

Приликом израде наставних планова узимају се науке према предмету

њиховог проучавања, природне, друштвене, техничке. Дакле, ученици се упознају
са законитостима развоја природе преко групе предмета (математика, физика,
хемија и др.), у наставне планове улазе и техничке науке, које имају задатак да
упознају младог човека са технологијом и средствима савремене производње.
Посебно место заузимају садржаји наука које дају знања, умешност и навике и
оспособљавају личност за доживљавање и стварање лепог.

Свака од поменутих група наука обухвата велики број научних дисциплина

и зато се наставним планом одређују наставни предмети.

3.1. Знање и способности ученика

Знање као компонента образовања означава систем научно проверених,

логички повезаних чињеница и генерализација о природи, друштву и човеку које је
појединац схватио и усвојио. Генерализацијама се означава резултат
класификовања и уопштавања чињеница о окружењу, примљених преко чула.
Генерализације су менталне радње вишег нивоа (појмови, правила, закључци,
закони). Појединац зна неки садржај онда када схвати значење речи и појмова и
њихову логичку повезаност. Пре свега, знање зависи од сензорне способности,
квалитета перцепције, меморије, ретенције и рекогниције. Добро се памти оно што
има смисла за ученика, тј. што ученик разуме, што чини шему (когнитивну
структуру и функцију) и оно што је стечено откривањем.

Млади су људи учили све што им је у животу потребно на тај начин да су се

укључивали у свакодневну рутину друштвене скупине. Знања и вештине обично су
учили неформално, опонашањем примера одраслих.6 Постоје различити нивои
знања којима се знање градира према квалитету. Па самим тим, знање може бити:
знање на нивоу присећања, знање на нивоу препознавања, на нивоу репродукције,
примењено-оперативни ниво знања, стваралачко знање.

Способност као компонента образовања је такво својство појединца које му

омогућује да успешно обавља неку активност. Мери се степеном успешности у
послу. Способности су иманентне само човеку. Оне се испољавају у успешној
човековој делатности, његовим теоријском и практичном раду. У основи
интелектуалних способности је интелигенција. Терстон је развио вишеструки
модел интелигенције (способности). Он је сматрао да постоји седам групних
фактора способности:7

- вербално схватање представља способност појединаца да успешно

решава задатке који захтевају богат речник, разумевање прочитаног
материјала, вербално размишљање и др.
6
Крнета Љ., „Педагогија“, Научна књига, Београд, 1977. године, стр. 105.
7
Вилотијевић М., „Дидактика - предмет дидактике“, Научна књига, Београд, 1999. године, стр.71-
72.

8
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

- флуенција речи означава способност појединца да брзо и лако нађе

погодну реч кад му она затреба.
- нумерички фактор је способност брзог и лаког оперисања бројевима.
- просторна способност је могућност појединца да брзо и тачно
представи дводимензионални и тродимензионални простор.
- асоцијативно памћење је уска способност брзог и тачног запажања
сличности и разлика међу предметима и појавама.
- перцептивна брзина је способност брзог и тачног запажања сличности
и разлика међу предметима и појавама.
- резоновање је способност логичког размишљања. Проверава се помоћу
задатака вербалних аналогија, аритметичких задатака здравог разума.
Практичне способности заснивају се на практичном мишљењу које се
оформило из праксе и усредсређено је на решавање практичних задатака.

3.2. Вештине и навике ученика

Образовање можемо дефинисати као стицање знања, вештина и навика.

Вештина представља научену способност да се лако и тачно изводе моторне
операције мање или веће сложености. То су практичне спретности које се стичу
знањем и вежбањем. Међутим, то није обично увежбавање или понављање неке
радње него одабирање и увежбавање рационалних и успешних покрета.
Увежбаност обављања неких радњи на нивоу вештине омогућује појединцу да буде
ефикаснији у своме професионалном послу, а ученику да буде ефикаснији у учењу.
Нарочито су за наставни рад у школи важне оне вештине које поспешују
ефикасност учења као што су вештина писања, читања, економија и техника
учења.

Вештине се изграђују процесом вежбања појединих практичних операција.

Само развијање вештина пролази кроз процес увежбавања потребних, а
одбацивањем сувишних покрета и операција. Иначе, вештине се претежно
остварују у практичним психо-моторним активностима (у физичком, техничком,
музичком васпитању и слично).

Што се тиче развијања вештина, веома је важно да појединцу буде јасан циљ
што омогућава постизање високог степена мотивације, а она је посебно важна у
почетној фази када се улажу знатни физички и психички напори. Инструкције у
процесу стицања вештина омогућују да појединац учи увиђањем, а не путем
покушаја и погрешака. Учење путем покушаја и погрешака је нерационално,
погрешке се делимично откривају а касније врло тешко уклањају. Вежбање
сврсисходних радњи пролази кроз следеће етапе:8
- упућивање,
- демонстрирање,

8
Вилотијевић М., „Дидактика - предмет дидактике“, оп.цит., стр. 77.

9
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

- опонашање,
- понављање појединих операција и радњи.
Свакодневни живот појединца састављен је из мноштва различитих навика.
Многе се навике развијају у раном детињству, на пример хигијенске. Навике
представљају аутоматизоване вољне радње које се у почетку врше под пуном
контролом свести а увежбавањем контрола свести се смањује тако да навика
постаје аутоматизована што омогућује ефикасније обављање послова.

Навике се обављају понављањем одређених сврсисходних радњи. У

обављању навика свесна контрола је веома смањена. Обраћање пажње на начин
обављања појединих навика може чак и да штети, јер омета аутоматизацију
покрета и радњи. Једном оформљене навике се тешко мењају. „Навика је једна
мука, а одвика две“, каже народна изрека. Због тога је од нарочитог значаја
предупредити формирање штетних навика. У корекцији навика мора бити
остварена снажна мотивација док се у процесу редукције старе и изграђивању
нових позитивних навика јавља снажнија борба мотива.

Основу за формирање навика представља систем веза и динамичких

стереотипа у централном нервном систему.

4. СИСТЕМ (ТЕХНИКЕ) УЧЕЊА

Учење је, по најкраћој дефиницији, углавном, стицање знања, вештина и
навика. Мада се говори о учењу за време сна, а данас интензивно и нападно о
учењу помоћу машина, дискутабилно због зрачења и др., кибернетско учење,
потребно је пре свега говорити о учењу у свакодневној пракси, односно о
традиционалном учењу. Учење без система је, уствари, губљење времена. Оно се
карактерише страничним лутањима, несистематичношћу мисли, или одсутношћу
било какве мисли. Да би се знање стицало на правилан начин, потребно је
обезбедити два услова:
- спољашњи (објективни) – карактерише се средином у којој се ради и
- унутрашњи (субјективни) – карактерише се психолошком припремом
за учење.
Поставља се питање шта треба знати о учењу, вежбању и понављању
наставног материјала? Пре свега то да се учење састоји из три дела:9
- од разумевања и схватања,
- од памћења и понављања и
- од примењивања знања, умећа и навика у свакодневном животу.

9
Василев С., „Дидактика“, оп.цит., стр.214 – 215.

10
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

На овај се начин спречава механичко учење напамет, које се уједно и врло

лако и брзо заборавља, а са друге стране, се поспешује логичко, односно, учење са
разумевањем. Начин учења зависи од индивидуалних способности сваког ученика,
нарочито од његових навика, тј. да ли је визуелни или акустичан (слушни) тип. Он
зависи и од природе градива које се чита. На пример, ако је реч о учењу страног
језика, рецитација, затим ако се ради о уметничком, естетском и логичком читању,
при вежбању интонације примениће се такозвано гласно читање. У свим осталим
случајевима практиковаће се тихо читање или читање у себи. Међутим,
преовлађује мишљење да је успешније учење читањем на глас. Ипак, понављање
лекција треба обавезно да буде на глас, онако како ће ученик излагати на часу. На
овај начин је постигнуто активно, а не пасивно учење.

Често се налазимо пред дилемом које је учење боље, да ли кад ђак учи сам
или у друштву?

Индивидуално учење је корисније када је реч о почетном усвајању знања,

док понављање, вежбање и самопроверавање треба практиковати у друштву.
Ученик се индивидуално учи само да мисли, али пред другим „публично“ да
говори, односно, да исказује знања и изводе до којих је дошло. На овај се начин
ствара вид школско-периодичног амбијента, у минијатури и оно што је научено је
правилно.

Не тако ретко ученике мучи и једно друго питање, када треба учити-увече
или ујутру?

Пре свега одговор на ово питање највише зависи од дневног плана рада и од
способности ученика. Али, треба веровати да је учење пред вече или увече, али не
и преко ноћи, успешније, другим речима, оно даје боље резултате. С друге стране,
утврђивање градива, понављање и вежбање, боље је практиковати ујутру. Такође и
домаћи задаци имају велики значај јер помажу ученику да прошири своја знања.

Учење лекција по предметима исто тако је интересантно за разматрање.

Често размишљамо: да ли пре треба учити теже, па онда лакше предмете

или обратно?

Познато је да неки ученици ређају предмете тако како су поређани у

распореду часова, па их, самим тим, и тако уче. Међутим, то није правилан
приступ. Познато је мишљење да је боље пре учити лакше предмете, пошто на тај
начин ученик треба да се „загреје“ за рад, а затим приступити учењу тежих
предмета. Уважавајући условно поделу предмета на лакше и теже сматра се да је
целисходније учити прво оне предмете који су тежи ученику. Јер, док је још
одморан теже предмете може лакше савладати, схватити и запамтити. Обратно, ако
ученик учи прво лакше предмете, док их прочита просто се засити и умори, тако да
теже и не погледа, јер губи вољу за било какво учење.

11
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

Сам систем учења обухвата и питање: да ли је боље учити раније, дуже

време (учење распоређено на време), или непосредно пред одговарање на часу или
испиту (нерасподељено – концентрисано учење)?

Досадашња научна истраживања показују да је боље учити на дуже време,

јер се на тај начин постижу бољи резултати. Другим речима, треба учити истог
дана када је градиво обрађено, пошто се онда најлакше памти. А ако се тада не учи,
брзо се заборави. У почетку понављања треба да буду чешћа, а затим у дужим
паузама како се не би заборавило научено, пошто понављање осујећује
заборављање. „Понављање је мајка учења“ – каже латинска изрека. 10 Према томе
бољи се резултати постижу ако се учи дуже, а градиво распосреди за сваки дан, са
мањим размацима, између понављања градива. Није без значаја и питање: да ли је
боље градиво учити глобално (као целина) или пак партитивно (део по део)?

Теорија и пракса говоре да је у млађим разредима основне школе, од првог

до четвртог разреда, боље учити по деловима, а у старијим разредима, од петог до
осмог и у средњим школама- као целину. Међутим, код тежег и обимнијег градива
и у млађим и у старијим разредима основне и средње школе, а затим и вишим и
вискоим школама, може се применити комбинација методе целине и методе део по
део. Ипак, чешће постављамо питање: како учити по деловима?

Одговор је сасвим прост: прво прочитамо целу лекцију. Пошто смо

разумели у општим цртама њен садржај издвајамо је на делове, али тако да ови
делови сваки за себе представљају известан симбол и да садррже целину. Једна
подужа лекција се дели на два, три или више делова у зависности од њене
величине. Процес учења даље тече на следећи начин: научи се први део па се
понови, онда се научи други па се затим понови, а онда се заједно понови први и
други део, затим се научи трећи део па се понови, а онда се понове заједно први,
други и трећи део. И тако редом, сваки се део научи посебно, а при понављању сви
се повезују у целини. Но, то је само један од начина како се учи по деловима, док
ученик код учења може да комбинује.. Једно је, међутим битно, дељење лекције на
целине помаже ученику да је лакше и брже научи. На крају, датим одговорима на
постављена питања нису исцрпљени сви начини и могућности којима се ученик
уводи у процес учења. Они представљају само бацање већег снопа светлости на
актуелна питања како да ученици постигну што бољи резултат, а биће од користи
онда ако свестрано буду идентификовани са конкретним случајем, односно ако се
покаже тактичност и умешност да се на најбезболнији начин примене. Јер, готов
рецепт за учење и успех не постоји.
Потребно је нагласити да је за добар успех ученика неопходан
организовани живот и рад у школи и настави, као и у родитељском дому, затим
систематски и плански рад у учењу и праћењу материјала.11

ЗАКЉУЧАК
10
Сузић Н., „Како мотивисати ученике“, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске,
Српско Сарајево, 1998. год., стр. 110.
11
Василев С., „Дидактика“, оп.цит., стр. 219.

12
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

Образовање је више или мање организовано учење којим појединац стиче

општа и посебна знања о свету око себе. Образовање има велики значај за друштво,
пре свега јер је модерно раздобље произвело школско образовање у друштвено
питање и учинило га једним од кључних чинилаца друштвеног прогреса и
индивидуалног развитка појединца. У старим друштвима школовање је било
доступно малом броју људи, онима који су имали новца или времена. У својој
модерној форми,што подразумева наставу у посебно изграђеним објектима
образовање је почело постепено да се развија. У модерном друштву оно је постало
централизовано.
У овом раду можемо видети да је развој и напредак сваког друштва одувек
битно, и у великој мери зависио од образованости. Такође, закључујемо и да су за
нормално одвијање наставе у школи од великог значаја наставни план и наставни
програм, помоћу којих се одређују садржаји и временски оквири за реализацију
образовања. Један од битних захтева, приликом избора образовних садржаја, је да
се утврди складан однос између општег, радно-техничког и професионалног
образовања.
На основу свега наведеног образовање се може схватити као процес који
чине стицање знања, вештина и навика, формирање погледа на свет и
психофизички развој.

13
Семинарски рад Разлике између ученика и образовне потребе

ЛИТЕРАТУРА

[1] Василев С., „Дидактика“, Библиотека Стручна књига, Београд, 2007. године
[2] Вилотијевић М., „Дидактика 3 – организација наставе“, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 2000.године
[3] Вилотијевић М., „Дидактика - предмет дидактике“, Научна књига, Београд,
1999. године
[4] Ђорђевић Ј., „Проблем циљева и задатака у образовању и васпитању“,
Педагогија, бр. 1-2, Зенит, Београд, 1993. године
[5] Крнета Љ., „Педагогија“, Научна књига, Београд, 1977. године
[6] Сузић Н., „Како мотивисати ученике“, Завод за уџбенике и наставна средства
Републике Српске, Српско Сарајево, 1998. године
[7] Филиповић Д., „Изабрана дела, књига 1-8“, Култура, Београд, 1998.године

14