Дидактички принципи

4. Принцип повезаности теорије и

праксе
 Повезаност теорије и праксе није само општи захтев
кога се треба придржавати у свакодневном раду већ је
и основа, претпоставка потпунијег и целовитијег рада.
У конципирању наставних планова и програма често се
запажају слабости које показују неразумевање управо
поменутог захтева.
 Ученицимасу неопходна теоријска знања као услов и
претпоставка целовитијег разумевања природе и
друштва.
 Теоријска знања омогућавају брже прилагођавање
променама како у области материјалне сфере,
тако и у области друштвених односа.
 Међутим, у стицању знања ови захтеви чине само
један део онога што ученици треба да науче и
усвоје.
 Други део јесте примена, теоријских знања у
свакодневном животу и раду, употреба бројних
знања у решавању различитих питања и
проблема.
У том смислу и школа треба да предузима мере
да повезивање теорије и праксе буде
систематско, редовно и организовано.
 Прави смисао кабинета, радионица,
лабораторија, различитих полигона, практичних
занимања, екскурзија, кружока, научних група,
слободних активности и др, управо се састоји у
томе да се на организован начин, користећи
различите облике и могућности, повезују
научена (теоријска) знања с њиховом
непосреднијом реализацијом и применом.
 Велики и одговоран задатак школе управо се
састоји у томе да ученици схвате значај знања
која стичу и њихову повезаност, да умеју да
постављају питања и траже решења, да
самостално утврђују зависност и узајамну
условљеност различитих појава, да улазе у
њихову суштину, да научена знања буду у
функцији различитих проблема и животних
потреба.
 Натај начин, принцип повезаности теорије и
праксе у раду с ученицима представља и пут
развоја њихових способности, стваралачког
мишљења, као и односа према сазнавању.
 5. Принцип очигледности
Основни смисао принципа очигледности је да
ученицима олакша додир са стварношћу како
би упознавање ствари, појава, процеса и
њихово разумевање било реално и директно.
 Улога очигледности је од посебног значаја у
сузбијању празног вербализма у знању
ученика.
Ј. А. Коменски - људи треба да уче
упознавањем самих ствари, а не на
основу изјава других о њима, а ово
захтева активност свих чулних органа:
"...што је видљиво - чулу вида, што се
чује - чулу слуха, што мирише - чулу
мириса, што има укуса - чулу укуса,
што је опипљиво - чулу пипања, ако
више чула у исти мах могу нешто да
осете, треба то изнети пред више њих
одједном".
 Правила којих се треба придржавати при примени очигледних
средстава:

 a) Ученике треба усмерити ка ангажовањем свих чула како би

предмете и појаве схватили потпуније и детаљније;
 б) настојати да се обрати пажња на битне, најзначајније ознаке
предмета посредством којих се могу најпотпуније изложити
основне идеје;
 в) предмете треба показати не само статично већ и у кретању,
развоју, примени, и са више страна;
 г) применом очигледних средстава треба изазвати што већу
активност ученика;
 д) водити рачуна да очигледност није циљ већ средство наставе и
не претеривати у њеној примени у тежњи да јој се да карактер
нечег посебног, атрактивног или универзалног.
 
6. Принцип свесне активности ученика
у настави
 Овајпринцип указује и на активну улогу личности
ученика у настави и подвлачи његову функцију
субјекта, а не пасивног учесника у том процесу.
 Свесно и активно учење могуће је само ако онај
ко учи сазна циљ и значај делатности које су
везане за учење и ако овлада умењима
неопходним за постизање одређеног циља.
 Успешна примена и реализација овог принципа
зависе од места и улоге наставника у васпитно-
образовном раду.
Овом проблему постоји више различитих
прилаза:
традиционални,
прогресивистички и
савремени.
 Традиционални приступ
У традиционалној школи наставник је
централна личност у процесу наставе.
Од њега полазе све акције, он одлучује шта
је правилно и потребно, а шта није.
Од ученика се захтева да „пази" и да буде
„миран" на часу, а код куће да учи и
савлађује пређено градиво и задате
лекције.
Овакав однос не обезбеђује и не развија
самосталност ученика, гуши иницијативу,
Прогерсивистички приступ
У прогресивистичким захтевима инсистира се на
томе да се активност наставника, што је могуће
више ограничи, да би се на тај начин омогућила
иницијатива и дала предност ученицима да
самостално раде, одабирају и решавају различите
задатке, праве пројекте, баве се различитим
врстама реализације одређених садржаја.
 Међутим, због смањене усмеравајуће функције
која долази од наставника, знатно је отежано
давање систематизованих знања.
Савремени приступ
 Признајућинеопходност активног и свесног
учешћа ученика у процесу наставе и учења,
савремена дидактика истовремено наглашава и
одговарајуће усмеравање тих активности.
И поред усмеравајуће улоге коју има, наставник
мора водити рачуна о томе да сазнајне
делатности ученика буду самосталне и да им
омогући услове у којима ће се оне исказивати у
различитим доменима стваралаштва.
 Савременадидактика разматра процес наставе са
становишта активности наставника, поучавања, и
са становишта активности ученика, учења.
 Иакообе стране имају своје посебности, оне
чине јединство, и нема једне без друге.
 Разликовање поменутих страна наставног
процеса има велики и теоријски и практичан
значај.
 Акосе наставни процес изједначи са поучавањем
(наставом), постоји опасност да се наставник
искључиво усмери на сопствену активност и да
пренебрегне да поучавање постоји због учења.
 Улога наставника је да подстиче и усмерава процес учења.
 Због тога он води рачуна о томе шта ученици треба да чине да би
усвојили одређено градиво.
 Он настоји да градиво што више приближи ученицима како би
њихово учење било усмерено ка циљу и адекватно градиву,
заправо учење које је неопходно за одређени процес усвајања.
 Наставник не може да замени ученика у учењу (то је увек
индивидуални акт), али може да му помогне и олакша процес
усвајања и да га вежба у томе како се успешно и рационално
учи.
 Савремени облици наставе, посебно индивидуализована,
диференцирана и проблемска, непосредније доводе до
реализовања принципа свесне активности зато што се
посредством ових облика остварују главне функције наставе и
учења.
 Проблемска настава, заснована на активном
процесу стицања знања, обезбеђује свесно усвајање
основних идеја науке, суштину процеса и појава.
 Ученицисамостално решавају теоријске и
практичне проблеме, долазе до одређених судова и
уопштавања које затим проверавају у практичној
делатности.
 Активаноднос према знањима има огроман значај
за свесно образовање.
 Тоје и један од основних услова да се превазиђе
формализам у знању, да се повеже теорија и пракса
и оспособе ученици да се користе стеченим
знањима.
7. Принцип трајности усвајања знања, вештина и навика

У савременој настави долази све више до

изражаја логичко памћење - памћење
осмишљено, усмерено и повезано са мисаоним
процесима.
 Уместо огромног броја чињеница које ученици
тешко усвајају, и уместо пасивног усвајања и
"магационирања" знања, неопходно је дати
најважније садржаје, суштинске чињенице и
податке у таквој мери и таквим методама да
чврсто и трајно буду усвојени.
 Посебно је важно усвајање таквих садржаја који
су услов за стицање и успешно савлађивање
наредних делова истог или сродних наставних
предмета.
 Ученици морају знати како да употребе, да
примене оно што су научили и како то могу
саопштити.
У савременом образовању мање се инсистира на
специфичним количинама знања а више на
развијању универзално применљивих
интелектуалних способности као инструмената за
даље стицање знања и расуђивање о њима.
 Трајност знања зависи од организовања и усмеравања читавог
наставног процеса, поготову од осмишљености, квалитета и
ефикасности усвојених знања.
 Трајност се показује не само у способности примене на одређене
случајеве и ситуације, већ и у преношењу познатих активности на
нове и друге ситуације.
 Основни захтев за трајно усвајање знања је да се код ученика оформе
јасне представе, свесно усвоје одговарајући појмови, правила и
закони.
 Ма колико инсистирали на принципу трајности, морамо имати у виду
следеће чињенице.
 Најбоље и најдуже се памти оно градиво, они садржаји који
представљају суштину, оно што је основно, битно и главно.
 Затим, познато је да заборављање наступа одмах после излагања, па
зато понављање треба у почетку да буде интензивније него у каснијем
периоду.
 Наставутреба организовати тако да ученици
разумеју оно што уче.
 Понављање претходно обрађеног градива може се
започети тек када се утврди да су ученици то
градиво схватили.
 Затим,треба инсистирати на ономе што је у
наставним садржајима битно и што је најважније.
 Упознавање ученика с новим садржајима треба
организовати тако да ученици у том процесу могу
што активније учествовати, а број и учесталост
вежбања прилагодити индивидуалним могућностима
и темпу ученика.
 Даби се смањило или одложило заборављање,
неопходно је организовати интензивно
понављање непосредно после излагања
градива, када је природни процес заборављања
највећи.
 Поредовога, треба имати у виду и неке опште
услове који се не односе на процес
заборављања али су значајни за само
запамћивање. Ученике би требало
заинтересовати за оно што уче како би се код
њих развила свест о значају онога што уче јер
то доприноси бољем и трајнијем памћењу.
8. Принцип индивидуализације наставног рада

 Ученици се разликују према брзини учења,

мотивацији, интересовањима и ставовима.
У једном разреду скоро је немогуће да постоје два
ученика који исте садржаје уче на исти начин, истом
брзином и ефикасношћу.
 Једни најлакше уче путем читања, други путем
слушања, трећи путем деловања, рада, активности.
 Неки успешније уче под притиском, други воле
слободнији темпо и начин рада; једни уче зато што су
их подстакли они који су испред њих, други зато што
желе да помогну онима који заостају итд.
У традиционалној организацији наставе
наставник је принуђен да обезбеди једнак,
исти прилаз свим ученицима, оријентишући
се на неког замишљеног „средњег" ученика.
 Највеће штете од оваквог начина рада имају
"јаки" и "слаби" ученици.
И категорија "средњих" ученика је веома
шаролика, са различитим интересовањима,
склоностима, способностима опажања,
памћења, маште и мишљења.
 Очигледно је да иста настава у разреду не може
успешно да задовољи потребе свих ученика.
 Одавно је традиционална настава критикована и
оспоравана зато што главну пажњу обраћа
„просечном" ученику, ученицима у „општем
смислу", а не појединцима који уче.
 Из тога су произашли захтеви за
индивидуализацијом наставе, за прилагођавање
наставе индивидуалностима ученика, њиховим
потребама и могућностима.
 
 Принцип индивидуализације се односи на прилагођавање
дидактичке активности сваком ученику водећи рачуна о
његовим индивидуалним особеностима.
 Индивидуализација наставе је, у ствари, прилагођавање
дидактичких активности ученицима, али се при том води
рачуна о њиховим индивидуалним особеностима, што
заправо значи да треба подстицати активност појединаца
на путу њиховог развоја.
 Индивидуализацијом се настоје остварити могућности у
развоју сваког појединца.
 Главни циљ индивидуализације је научити ученике
учењу, формирати код њих позитивну мотивацију за
учење и ослободити потенцијалне способности сваког
појединог ученика.