BOGORODICA

LjEVIŠKA
 Hronologija:
• X vek – nastanak prve gradjevine na ovom mestu, stare vizantijske bazilike
• XIII vek – Sava Nemanjić obnavlja crkvu godinu dana nakon proglašenja
autokefalnosti srpske crkve
• XIV vek – 1306/07. kralj Milutin gradi novu crkvu na ostacima stare
• XVIII vek – Turci crkvu pretvaraju u džamiju i dodaju minaret nad zvonikom
• XX vek – nakon oslobođenja Prizrena od Turaka, Bogorodica Ljeviska
ponovo postaje pravoslavna crkva, a nešto kasnije uklonjen je i minaret
• XX i XXI vek – 1999. godine crkva je oštećena za vreme NATO
bombardovanja; 2004. godine albanski ekstremisti pale crkvu; 2006.
godine crkva je stavljena na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine
 Arhitektura
• Ova katedralna crkva nalazi se u starom
delu grada Prizrena i posvećena je Uspenju
Bogorodice
• Stara vizantinska bazilika imala je
jednostavnu trobrodnu strukturu sa dva
reda masivnih stubaca koji su odvajali dva
uža bočna broda od središnjeg, koji je bio
znatno širi
• Novoizgrađena crkva predstavlja spoj
trobrodne bazilike u osnovi i crkve
upisanog krsta u gornjoj konstrukciji sa
centralnim, većim i četiri manja bočna
kubeta
• Glavni arhitekta bio je protomajstor Nikola
• Dimenzije: dužina 26m, širina 17m, visina
kupole 14m, visina zvonika 20m
• Fasade su zidane kombinacijom žute sige,
crvene opeke I beličastog maltera
• Ovoj gradjevini dodata su i dva reda novih stubova i zbog toga crkva ostavlja utisak
petobrodne bazilike; krajnji bočni brodovi izvedeni su u obliku galerije, koja je sa glavnim
brodom povezana velikim lučnim otvorima; Iznad oltara diže se slepa polukalota, još
jedan detalj koji potencira dinamiku čitave građevine
• Crkva ima unutrašnju I spoljnu pripratu – narteks I egzonarteks. Iznad egzonarteksa je
veliki otvoreni zvonik (elelment zapadnog porekla) I po jedna kapela levo I desno od nje
• Sve tri apside na istočnoj strani su iznutra polukružne a spolja trostrane
• Umesto ravne drvene tavanice, Milutinov arhitekta konstruiše svodove I lukove
• Bogorodica Ljeviška je jedan od retkih spomenika koji nam daje skoro sve podatke o
svojoj istoriji sa dekorativnih natpisa koji se pružaju u dve trake na istočnoj strani
građevine
 Slikarstvo:
• Сликани програм Богородице Љевишке из
1308-1314. године, богат је и сложен.
Величина храма је допуштала да у њему буду
изведени бројни циклуси и појединачне
фигуре.
• С обзиром да је црква посвећена Богородици,
у сликарском програму је, представама и
натписима, Мати Божија наглашена у већој
мери него иначе.
• Прва представа Богородице потиче са једне
од свега три фреске које се датују у трећу
деценију 13. века, у време када је Стефан
Првовенчани обновио призренску катедралу.
• У јужном броду цркве налази се Богородица
са Христом Младенцем, у натпису названог
Хранитељем. Стога је представљен са
кошаром за храну. Богородица се према стилу
везује за сликарство 12. века, без уобичајене
мреже линија које моделују лик.
• Богородица Љевишка први је очувани споменик дворске
сликарске радионице краља Милутина. Сликарима
Михаилу и Евтихију из породице Астрапа приписују се
потписани ови сликарски програми, а атрибутивним
методом са сигурношћу им се приписују и Краљева црква
и Грачаница, ова потоња, као и други велики храмови
непотписана, можда услед већег броја сликара који су
извели живопис. Приписују им се и сликарство појединих
цркава Солуна и Свете Горе, а у везу се доводи и други слој
сликарства Св. Апостола у Пећи и други слој живописа
Жиче.
• У Богородици Љевишкој радило је више мајстора, од тога
два главна, која имају особен и изграђен рукопис. Добро
остварену и уједначену целину сликарства Љевишке
остварио је главни сликар, протомајстор. Михаило Астрапа
је поделио боје, уз саветника, вероватно некадашњег
призренског епископа Саву, тада већ Саву III. Први мајстор
лако се познаје по најбољим партијама, попут ликова Св.
Варваре и Христа Призренског. Обод лица је сасвим таман;
зелени подслик приметан је на свим ивицама, некада и
ширим површинама лика, док су окери, румени и бели
наноси светла лазирно, танко нанешени преко. Стога лица
делују као да се помаљају из таме, зелена је доминантна, а
ипак је добијена и топла гама захваљујући завршним
потезима.
• Љевишка је први споменик у којем се у Србији представљају светитељке. Издваја се, по
лепоти, Св. Варвара. Богати, племићки украс главе, као и одежда, тек су оквир за лик
оностране лепоте.
• Од Богородице Студеничке, у српској средини је био обичај да се општи култови
прослављају на локални начини и да се именима светих додају топонимски епитети. У
Љевишкој је представљен Христос, чувар призренски. Лик је истанчано моделован попут
икона.
• Припрата је садржавала портрете Немањића, које је са доње стране и делимично
вертикално опасивао амблем царског црвеног двоглавог орла, који се овде јавља као
симбол Христа - цара, сведржитеља. На површини целог источног зида припрате, на
површини коју је свако сагледавао пре уласка у храм, знамо за представе само два лица,
ктитора - краља Милутина и његовог оца, Уроша I Великог, од кога је очуван натпис који
је пратио портрет. Преко пута, на западном зиду, над улазом је очинска попрсна фигура
Симеона Немање, који гестом оранта моли за своје потомство. Десно од њега је Свети
Сава, а у наставку свећоносац. Лево од Симеона Немање су Стефан Првовенчани, Стефан
Дечански, у то време у милости Милутиновој. Очигледно је преузимање етикеције и
одора византијског двора.
• Иако се у живопису усталио обичај представљања хоризонталног низа Немањића,
некада у поворци, у Љевишкој је представа Симеона Немање обогаћена натписом у
којем је назван ктитором све српске земље. Постоји још само пример из Пећке
патријаршије у којој се поред портрета Симеона и Саве означава да су ктитори "овога
места светог". На тај начин су Немањићи натписима у Љевишкој и Пећи проглашени
утемељивачима цркве и државе, заступницима и представницима поданика у екумени.
• Богородица Љевишка је један од првих споменика наративног стила. Тежња да
сликарство буде илустративно и да на повезан начин, с мноштвом детаља и мотива,
прикаже догађаје довело је, истовремено, до већег броја сцена мањих димензија него
што је раније био случај. Сликана архитектура и пејзаж постали су значајни чиниоци
структуре сцене, омогућавајући да се нагласе важне личности или дешавања, које се
некада оптички истурају у први план или испред њега. Детаљи су преплавили слику.
Сваки од њих има самосталну вредност. Од орнамената мотива срца, љиљана, вреже,
геометријског облика ни један се не понавља и сви су из руке сликани.
• Турци су 1756. године претворили цркву у џамију и дебелим слојем малтера прекрили
фреске које су поново откривене приликом истраживања и конзерваторских радова
1950-1952.
KRAJ