Манастир Жича

Презентацију радио
Богдан Стефановић Е-12
  Подигнут је почетком 13. века (1206. – 1217.) од стране
Стефана Првовенчаног са намером да буде седиште
српске архиепископије и место где су крунисани
О манастиру српски краљеви.
 Манастир је изграћен на територији долине Ибра и
Ражке, код данашњег града Краљева.
 Жича је била најзначајнија црква у том периоду и све
грачђевине, изграђене у рашком стилу, после ње
изгледале су, и подсећале су више на Жичу него на
Студеницу.
Архитеткура Цртеж основе и подужни
манастира Жиче пресек цркве Светог Спаса
• Црква унутар манастира зове се
„Црква Светог Спаса“.
• Црква је једнобродна грађевина са
куполом.
• Разлика ње и Студеничке цркве је
њен олтар и трансепт који нема
портал.
• Црквена основа има облик
слободног крста. Дуга је 44м, једна
од највећих у средњовековној Изглед цркве
Србији.
• На западној страни се налази
нартекс, са крстастим ребрастим
сводовима.
• Егозонартекс покривен је са 9
крстастих сводова и има је спрат.
• По узору на романичке грађевине,
на њеном улазу налази се висока
кула.
• Фасада јој је знатно скромнија од
Студенице – она је само
омалтерисана и обојена
специфичном, црвеном бојом.
Кула (лево) и улаз у цркву (десно)
 Сликарство манастира Жиче

• Црква Светог Спаса је прошла кроз много ратова, пожара и

разарања свих врста, која су пуних седам-и-по векова пратила
њену историју, па је право чудо што је њено сликарство и у тако
доброј форми до данас уопште сачувано.
• Унутрашњост храма више није прекривена фрескама, као
некада. Од целукпног њеног значајног сликарства остала је
једва петина. Више је живописа сачувано у олтарy, наосy,
капелама и на улазу, који је обновљен у првој половини 14.
века. Све остале просторије са фрескама су комплетно
уништене.
• Било је то сликарство изразите лепоте, невиђено до тада у
Србији. Према тврдњи Теодосија, Света Сава је 1219. године
повео Византијске мраморнике и сликаре из Константиновог
града у намера да употпуни Жичу.
Распеће христово (лево) и Успење
богодорице (десно)
 Три хронолошко-стилске
целине
• Прву чине фреске настале после стицања црквене независности,
1219. године. Аутори ових фресака били су цариградски мајстори и
оне најављују монументални стил 13 века. Апостоли, Распеће и
делови Скидања с крста сачувани су у северној и јужној певници,
као и попрсја Арханђела у лунетама портала бочних параклиса.
• Другу целину чине слабо очуване фреске у капели куле, настале
почетком четврте деценије 13 века. Као дела мање талентованих
провинцијских мајстора, ове фреске показују оданост сликарству
тзв. касно-комнинског стила.
• Трећу, или најзначајнију, целину чине најмлађе фреске настале
између 1309. и 1316. године, у време велике обнове после
страдања од Кумана. Радили су их мајстори познате сликарске
радионице краља Милутина. У тадашњој обнови сликари су,
вероватно по диктатури наручилаца, поновили стари иконографски
распоред, величину фигура и сцена светосавског сликарства,
остављајући у певницама недирнут првобитни живопис. Неки од
примера су: велико Успење Богородице на западном зиду наоса,
повеља Стефана Првовенчаног Жичи, његов и сновљев протрет и
лови Апостола Петра и Павла.
Повеља краља Стефана
Првовенчаног
Хвала на пажњи!