ЗАДУЖБИНЕ НАШИХ

ПРЕДАКА

Огњен Митровић
6-3
 ИСТОРИЈАТ
У сваком народу су постојали људи који су подизали
задужбине, с намером да тако обележе своје животе.
Међутим као што је рекао Патријах српски Павле: „Мало
који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и
рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу.” 
Почеци задужбинарства се јаваљају приликом стварања
срп­ске средњовековне државе, у време
династије Немањића који су га утемељили као морални
кодекс и државни пројекат. Сви владари ове лозе су
осећали наклоност и љубав према градњи
манастира. Немањићи и њихови наследници градили су
своје задужбине, манастире са школама и болницама, не
само на територији Србије, већ и далеко од њених
граница, без икаквих територијалних претензија, знајући
да својим задужбинама славе српски народ.
Задужбине, осим што су биле стециште ходочасника и
монаха и се­дишта архије­реја, представљале су места
окупљања народа, на којима су се доносиле значајне
(историјске) одлуке. У њима су се налазили
преводилачки и издавачки центри, отваране духовне и
занатске школе, путници добијали склониште, храну и
помоћ. Средњовековни манастири су остали као трајан
архитектонски и сликарски запис о владарима,
духовном стању и укупном друштвеном напретку тога
доба. 
О важности и значају средњовековних задужбина код
Срба говоре и народне песме. У време борбе за
ослобођење од турског ропства, задужбине су
допринеле грађењу и учвршћивању идеје о српској
држави и њеном одржању.
У почетку су задужбине најчешће остављали владари,
имућна властела или свештена лица, али после
пропасти српског царства, оснивачи многих манастира
и цркава су били углавном монаси, док је прави ктитор
и дародавац био сам народ.
 НЕМАЊИЋИ
Почев од великог жупана Стефана Немање па све до
последњег, цара Уроша, а затим код Мрњавчевића,
Лазара Хребељановића, Ђурђа Бранковића и др., сваки
се владар старао да подигне бар једну велику цркву или
манастир.
Мисао дародавца често је записана у даровним
повељама и навођена у натписима.
Најзначајније задужбине припадају династији
Немањића, манастири: Студеница, Милешева,
Хиландар, Сопоћани, Градац, Грачаница, Раваница,
Високи Дечани, Љубостиња, Манасија...
 СТУДЕНИЦА
Манастир Студеница је један
од највећих и најбогатијих
манастира. Налази се близу
Краљева, а основао га је Стефан
Немања 1190. године.
Зидови манастира окружују
четири цркве: Богородичину и
Краљеву цркву, обе изграђене
од мермера, цркву светог
Никол) и још једну цркву,
очувану у темељима. Манастир
је познат по својој
колекцији фрески из 13. и 14.
века.
Део је светске баштине и под
заштитом је УНЕСКА.
 МИЛЕШЕВА
Подигао га је у 13. веку краљ
Стефан Владислав у близини
Пријепоља и у њему је
сахрањен. Ту је сахранио и
мошти свог стрица Светог
Саве које су турци однели и
спали на Врачару. Стил
градње одликује
монументалношћу а избегава
декоративност, нагиње
класици. У овом манастиру је
чувена фреска ’’Бели Анђео’’ и
друге које представљају
најбоља остварења сликарства
Европе тог времена.
 ХИЛАНДАР
Постоји више од хиљаду година. Задужбина Светог Саве и
његовог оца Стефана Немање. Налази се на Светој гори. Овде је
највећа библиотека руком писане књиге српскога народа, највеће
збирке црквених предмета, резбарије, порцелана, златарских
предмета. У Хиландару је утемељена наша писменост,
преводилачка и преписивачка делатност, ту је зачета српска
правна држава, дипломатија и основана једна
од првих српских болница. Место где моравска архитектура
доживљава свој врхунац.
 СОПОЋАНИ
Подигао га је краљ Стефан
Урош I у близини Новог
Пазара око 1260 год, и тада је
лепотом и величином засенио
све друге цркве. Припада
класичним облицима рашке
школе. Лепота фресака
манастира Сопоћани је данас
позната у целом свету и оне су
добро очуване те је још 1979.
стављена под заштиту
УНЕСКА. Манастир је и
породична гробница краља,
његове мајке, архиепископа,
игумана и др.
 ГРАДАЦ
Задужбина је
краљице Јелене која је
изграђена у 13.веку за време
владавине њеног сина
краља Драгутина. Смештен је
на ободу планине Голије. По
налогу краљице градитељи су
објединили рашку школу и
елементе готике која је била
заступљена у Италији и
Француској. Тиме је унела
део свог порекла у
архитектуру Србије и Градац
је постао јединствен.
 ГРАЧАНИЦА
Саградио је
краљ Милутин 1321. године.
Налази се у близини
Приштине. Има пет купола
које се својим луковима
степенасто пењу у вис,
основу двоструког уписаног
крста те је архитектонска
замисао је којој је тешко наћи
премца у свету. У њој је први
пут насликана усправно у
виду увис разгранате лозе
устројена лоза Немањића, са
16 портрета.
 РАВАНИЦА
Кнез Лазар Хребељановић је ктитор манастира Раваница
који је саграђен у 14. веку у близини Ћуприје. У једном
старом рукопису о манастиру пише: ‘’Подиже из темеља
храм у славу Вазнесења Господњег врло висок и леп,
утврди га на четири стуба и озари га живописом…
украси га златом и обичним украсом; обдари га богато
разним сасудима сребрним и позлаћеним…Огради га
градом и утврди га са седам кула; сагради трпезарију…
сазида ћелије и прилепи их уз зид као птичија гнезда…
Сагради и други храм који лежи на источној страни у
подгорју тога места…и подиже болнице за болесне
монахе, за странце и раслабљене.”
Лазарева мошти почивају у његовој задужбини.
 Манастир постаје место ходочашћа које ствара култ кнеза Лазара,
косовског мученика и његових сабораца. Управо због упорног
неговања и чувања народне свести, одржавања духа отпора -
раваничко братство је непрестано долазило у сукоб с турским
властима. Раваница је била рушена и паљена неколико пута. Међутим,
црква је тешко страдала тек 1686/7. године, када је побијен и већи број
раваничких монаха
Имао сам срећу да посетим Раваницу и уверим се у лепоту њене
архитектуре која представља почетак Моравске школе.
 МАНАСИЈА
У непосредној близини Деспотовца, на висоравни која се окомито
спушта према речици Ресави, уздиже се манастир Манасија. У
средњевековним изворима назива се Ресава, а име Манасија добија
примат тек у новије време. Задужбина је Стефана Лазаревића из 15.
века. То је била утврђена целина која се састојала од укупно 11
кула, од којих се истицала Деспотова кула или утврђење у
утврђењу, место последње одбране. Због тога што је више пута
нападана и рушена сачувана је тек трећина фресака у манастиру.
Током радова на реконструкцији манастирске цркве у Манасији
почетком 21. века пронађени су посмртни остаци. ДНК анализа тих
остатака је са 99% тачности потврдила да се ради о сину кнеза
Лазара, деспоту Стефану.
Од свих манастира које сам посетио Манасија је оставила највећи
утисак на мене. Она је доказ труда српских владара да сачувају
духовност и државу у најтежим временима по српски народ. Већ
неколико година се у августу месецу ту одржава витешки фестивал
који бих свима препоручио.
Фестивал ‘’Just out’’ на коме гостују витезови целог света је посебан доживљај и авантура.
 ВИСОКИ ДЕЧАНИ
Задужбина је српског краља Стефана Дечанског из 1335. године и
Унеско споменик са јединственом црквом саграђеном у
романичком стилу са елементима готике, украшена са више од
1000 српско-византијских фресака. По легенди, сам Стефан
Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је
Србију обилазио, а онда је изненада наишао на место које га је
очарало својом лепотом:’’ јер лежи на највишим местима, сачишћено
сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно,
а одасвуд теку најслађе воде.’’
 ЉУБОСТИЊА
Смештен је у долини мале
планинске реке поред
Трстеника. То је задужбина
кнегиње Милице, грађена у
14.веку. У Љубостињи су
сахрањене кнегиња Милица и
монахиња Јефимија које су се
после Косовске битке овде
замонашиле са бројним
удовицама српских
властелина изгинулих у
бојевима на Марици и Косову
пољу. Манастир је грађен у
Моравском стилу и одликује
се по својој изрезбареној
орнаментици.
 ЗАКЉУЧАК
Задужбинарство у Србији има дугу традицију. Бројни
знаменити и имућни Срби су своју имовину завештали народу.
Свака задужбина има своју посебну намену и циљеве што је
одређено вољом задужбинара. Задужбине се оснивају најчешће
за заштиту угрожених особа, као и за развој културе и просвете
( болнице, библиотеке, школе) или за побољшање живота
(мостови, народне кухње) као и за очување духовности
(манастири и цркве).
У првој половини 19. века, после периода Немањића поново
долази до обнове задужбинарства. Задужбинари су били људи
из свих друштвених слојева, успешни трговци, индустријалци,
министри, професори, официри, владике и политичари.
 “Велика и дубока смислена потреба
човека да учини добро дело, да дарује
за своју душу, да се одужи Богу и
народу!", тако задужбинарство описује
Славко Вејиновић, аутор књихе о
задужбинарству.
Могло би се рећи да је оно уједно и
мера успона и пада српског државног и
нацио налног бића и мера његове
економске, културне и образовне снаге.