Опште методе и средства васпитања

Метода је осмишљен и устаљен поступак усмерен на постизање неког циља

у науц или практичној делатности.

Када се ради о путевима, начинима и решењима за реализацију васпитно-

образовних циљева и задатака тада говоримо о методама васпитања и њима
се бави општа методика васпитања.

Методе, одговарају на питање како поступати да би се циљ васпитања

практично остварио.

Методе означавају релативно устаљене моделе(редослед, процедуре)

понашања који су се показали ефикасним.

Монометодизам је тежња да се једанпоступак прогласи једино исправним и

ефикасним.

Супротна тенденција је а методизам залагање да се одустане од било каквог

осмишљеног начина васпитног поступања.

Као опште методе васпитања, најчешће се помињу:метода убеђивања и

уверавања (сазнавање, схватање и емоционално прихватање одређених
погледа, убеђења, уверења, ставова и вредносних опредељења);метода
вежбања и навикавања (оспособљавање за примену усвојених знања,
вредности, убеђења, уверења; умења и навика);метода подстицања
(мотивациони систем поступака), и метода спречавања (избегавање и
елиминисање негативних елемената у васпитном процесу).Метода
вредновања - убеђивања и уверавања . Метода убеђивања и уверавања има
значајну улогу у формирању личности јер,убеђења и уверења (ставови,
систем вредности) имају кохезивну снагу и покрећу личност на акцију.

Стицање знања усвајање чињеница није довољно уколико не постоји

интериоризација,уколико нису постале део свести, и веровања,мотиви
практичног поступања.
Убеђивање и уверавање је процес.Резултат су усвојене вредности, изграђен
поглед на свет.Средства убеђивања и уверавања су врло
разноврсна:Истините чињенице, подаци и научна знања која ученици стичу
првенствено кроз процес наставе и која представљају основу погледа на свет
сваке личности.

Систем вредности представља основу завредновање сопствених и туђих

ставова.Питање послушности? Развијање критичког мишљења?Друштвени
обичаји, навике, обреди и законикоји владају у одређеној, ужој или широј
социјалној групи, такође представљају један средински оквир у који се
личност уклапа ипрема коме она има специфично осећањедужности.

Непосредно укључивање ученика у актуелна збивања у његовом животном и

радном колективу, локалној средини, па и шире.Предавања, јавне расправе и
полемике актуелним питањима живота и понашања људи, често се
практикују, не само у школи,већ и у тзв. неформалним облицима васпитања и
утицања на људе.

Објашњења наставника (васпитача) су неопходна и представљају посредника

између онога што ученик чује, сазна, види али довољно не разуме и не осећа
као "своје. Примери су основно и најснажније средство убеђивања и
уверавања, мада сва средства у одређеним условима и околностима имају
своју вредност.Основни пример са, свакако, најснажнијим дејством јесте
пример васпитача - родитеља и наставника.Угледање на другове, (посебно
значајно у периодуадолесценције) на светле примере из традиције школе
или завичаја,ученици се са поносом прихватају обавезе да бране углед
школе, града или свога народа.Стварање идеала је поступак усмеравања
ученика према узору (моделу).

У васпитању користимо примере и идеале из живота,историје, литературе,

уметности, филма, са телевизије и слично.Идеали су нешто савршено чему
ученик може да тежи уживоту, тј. одређени склоп особина, одлика и
вредности које би ученик желео да створи код себе.
У томе је велика мотивациона улога примера и идеала.Савети, директне
поуке васпитача,родитеља и другова, као и посебни етички разговори
примењују се у циљу упућивања, упозоравања, саветовања ипоучавања оних
који су у процесу vаспитања.

Метода вежбања и навикавања

Између убеђења и практичног поступања постоји сложен процес вежбања и

навикавања.Васпитаник треба да прође кроз личну активност, кроз напоре
решавања проблема и тешкоћа.Навике су, на високом степену
аутоматизоване једноставне радње, које обављамо брзо и лако, са
незнатним учешћем свести, снаге и енергије.Uмења се, пак, односе на
сложеније радње у чијем вршењу је неопходно веће ућешће свести и које
можемо само делимично аутоматизовати.

Човек се у свакодневном животу користи великим бројем навика.Од

одевања, понашања приликом јела, јављања с уседима, до обављања
послова на радном месту.Правилно формиране навике нам омогућују да
лакше, брже и ефикасније обављамо већину дневних рутинских послова, а да
ангажовање свести оставимо за сложеније радње и животне проблеме које
треба решавати.У васпитању нарочиту пажњу посвећује мохигијенским,
културним, радним ипрофесионалним навикама.

Средства методе вежбања и навикавања

Рад, пракса и лична активност сваког васпитаника су основа и суштина

вежбања инавикавања.Они су једини пут до практичне
оспособљености.Школски ред, режим живота и рада ученика,па и прописи и
друштвена правила у ширем мислу, такође стварају оквир у коме се ученик
свакодневно увежбава у вршењу одређених личних и заједничких
обавеза.Традиција, која се показала корисном и zначајном за људе који
заједнички живе на једном простору, на пример, богата традицијаједне
школе, може имати великог удела упроцесу вежбања и навикавања,
нарочито упогледу доследног поштовања неких системавредности битних за
ту средину или школу.
За традицију можемо рећи да је навика једне средине.Организованост
процеса васпитања је значајно за вежбање и навикавање Без
организованости и релативне устаљености нема ни систематичности, која je
битна одлика васпитања. Живот и рад у колективу управо омогућују
вежбање, којег скоро да нема у настави, где влада једносмерна комуникација
типа „наставник - ученик".

Испуњавање обавеза које намеће свакодневни живот и дружење су директни

облик учења, али и најбоља могућност за проверу усвојености одређених
знања, умења, навика, убеђења и слично.

Игра, забава и културна разонода у савременим формама васпитања, све

више ће постајати цењене и коришћене.

Контрола од стране наставника је неизбежно средство методе вежбања и

навикавања.

Правовремено исправљање погрешно научених поступака или

предупређивање непожељног понашања спречава могућност учвршћивања
погрешних навика.

Метода подстицања

Примена ове методе подразумева један општи став педагошког оптимизма,

вере у могућност развијања сваке личности, без обзира колико су сложене

околности; у поштовању сваког ученика и поверењу у његове могућности и

снаге.

Методу подстицања примењујемо онда када ученик показује успех,чиме

појачавамо његову мотивацију, али и онда када се нађе предтешкоћама, када
се колеба и посустаје.

Сама метода подстицања има једну емоционалну потку и усмерена је на

међусобну симпатију и придобијање поверења између наставника и ученика.

Поверење које охрабрује и на основу кога ученик зна да није сам и да о њему
неко брине, али и поверења које обавезује да се уложи крајњи напор да се у
нечему истраје и успе.

Појединац, једноставно жели да буде прихваћен од уже и шире околине, па

од тога можемо и поћи у васпитању.

Основна средства подстицања су:

Изражена брига и разумевање за оно што ученик ради и стална тежња да он

схвати да уложени напор има смисла, да га неко примећује и цени.

Благо и правично поступање, оданост и искрен однос према ученику, као

израз наставникове наклоности према њему, чиме се може отклонити
евентуално стечен страх од школе и наставника и предрасуда да наставници у
раду ученика једино желе да открију грешку.

Бодрење и храбрење на све веће и веће постигнуће представља израз вере у

ученичке снаге и могућности.

У случајевима када ученик не може да оствари неке задатке, треба их свести

на нижи ниво оптерећења ангажовањем на лакшим задацима и тиме вратити
пољуљано самопоуздање.

Средства методе подстицања

Похвале су најстарије и најчешће средство подстицања.

Ради се о врсти моралне награде, која може бити непосредна или јавна,
лична и колективна, изречена уз рад или у посебним околностима.

Обећања могу бити средство подстицања једино ако су реална и ако

се извршавају. У њиховом изрицању треба имати достатакта, одмерености и

промишљености. Најчешће их срећемо у породичном васпитању.

Искуство успеха и пријатности које успех собом носи може, такође, да буде
значајно средство подстицања. Обично се каже да је најбољи мотив за
постизање успеха - сам успех.То посебно важи за рад са ученицима који су
често изложени неуспеху Зато је посебна обавеза наставника
да,диференцираним и другим индивидуализованим поступцима и
приступима, све ученике доведе уоколности да остваре барем почетниуспех.

У домаћем и школском животу треба за то са стрпљењем бирати погодне

тренутке уз трагање за активностима кроз које се може учити на релативно
пријатнији начин.

Битно је да сваки ученик искуси користи или штете, пријатности или

непријатности од различитих облика понашања.Признања могу бити бројна и
разноврсна: оd писмених признања, похвалних листова, диплома, повеља,
плакета, медаља,победничких пехара, до ловорових венаца.Признања се
могу изрицати и у облику извршења одговорних дужности, почасних звања,
специјалних задужења, дакле, као израз посебног поверења у ученикове
способности.Награде, такође, могу бити врло разноврсне.Најчешће су
прилагођене врсти активности и узрасту ученика: књиге,школски прибор,
предмети које воле ученици одређеног узраста (лопта,бицикл, компјутер и
сл.).

Награде могу бити и у форми омогућавања да се ученик још интензивније

бави активношћу у којој се истиче: стипендије, уплате за курсеве страних
језика,летњу новинарску школу, упућивање у дечју сликарску колонију и тако
даље.На ширем плану награде могу бити и одређене (унапред објављене)
привилегије приликом уписа појединих врста школа, факултета,
постдипломскихстудија (просек студија изнад 8,00) и слично.

Новчане награде су релативно ретке у процесуваспитног рада, мада и оне

могу да имају своје оправдање у одређеним околностима.На пример,
награде за остварени рад у ђачкоj задрузи, некој радној акцији,
манифестацији; (у области средњег образовања, у образовањуодраслих, и
слично).

Такмичења подстичу на марљивост,уредност, колективну сарадњу,

постигнуће изнад просечних резултата, упорност; а истовремено су за
ученике интересантна изабавна. Могу бити индивидуална, колективна и као
такмичење са самим собом, тј. Са превазилажењем до сада постигнутих
резултата.Такмичење захтева врло озбиљну организацију.

Пошто се заснива у великој мери на частољубљу и конкуренцији, оно може

да има и негативне ефекте (себичност,мржња, завист, охолост у односу
напобеђене).Наставници треба да воде рачуна да се међусобом могу
такмичити ученици приближно истих способности, а да за такмичење буду
обезбеђени исти услови.Када се ради о такмичењу ученика у оквиру једног
одељења, такмичарске групе треба чешће мењати у погледу састава, као и
такмичарске активности, тако да сваки ученик може доћи уситуацију да се
афирмише.

Оцене су, такође, значајно средство подстицања, мада их у школској пракси

већина ученика и наставника доживљава као средство опомене, претње и
принуде.Правовремено, јавно и објективно оцењивање ученика информиш о
степену постигнућа и,када се ради о успеху, подстиче га.

Метода спречавања

Методу спречавања и кажњавања многи покушавају да потпуно искључе из

савремене методике васпитног рада, тврдећи да се ради о методи репресије
на личност.

Методу спречавања треба схватити као педагошки оправдану интервенцију у

циљу спречавања и заустављања негативних радњи иоблика понашања.

Наставникова дужност је да стручнои систематски прати развој ученика,да

реагује благовремено и у складу са околностима, прво средствима
превентиве (којих је више), па тек на kрају, у крајњој нужди, средствима
присиљавања и кажњавања.Чак и у крајњем случају, применом средстава
спречавања и кажњавања, циљ није освета према ученику, већ спречавање
негативних форми понашања, који су опасност за самог ученика и оне који су
у његовој близини.У случајевима када се примењују средства присиљавања и
кажњавања,методски поступак мора бити промишљени разложан.
Оно што је неприхватљиво и негативно,треба ученику објаснити, па тек потом

инсистирати на примени евентуалне казне.Упоредо, треба открити праве

узроке таквог понашања ученика, јер никакве васпитне мерене могу
позитивно дејствовати, ако се претходно не уклоне узроци који доводе до
негативног понашања ученика.Промена услова живота, рада и учења
ученика,најчешће је први предуслов за сваку педагошкуакцију корективног
типа.

Васпитна средстава

Знаци неодобравања и неслагања са током иначином рада и понашања

ученика, који се могу саопштавати мимиком, покретима или узгредним
напоменама, најчешћа су и најблажасредства преусмеравања неповољног
тока активности.На овај начин наставник само благо реметио сновни ток
наставног часа, не омета осталеученике, а ипак интервенише.Примедбе,
приговори, замерке, покуде и опомене, директно или индиректно изречене и
упућене, често могу бити довољне, ако се ради о блажим прекршајима и
почетним облицима негативног понашања.

Супституцијом, тј. скретањем или заменом мотива, наводимо ученика да

изврши замену активности неком другом,која је кориснија.Упућивањем

ученичких снага на другу страну, одвраћамо га од понашања или издвајамо
из околности које могу бити штетне за његов развој.

Критика је једно од најмоћнијих средстава спречавања и заснива се на

потреби човека да буде прихваћен одсвоје околине и да у њој доживљава
своју личну афирмацију.

Средства критике су веома разноврсна итреба их користити обазриво, у

складу саоколностима и карактеристикамаличности васпитаника.Претња,
захтев, осуда, заповест,забрана и наређење су, по тону и начину
формулисања, оштрија и императивнијасредства спречавања. Изричу се
ретко,јасно и директно, са инсистирањем на промени понашања.Оцене су и
средство подстицања, али исредство опомене (периоди опомене).
Оцене владања, које често нису изражене цифрама, у пракси имају
првенствено упозоравајућу функцију, пошто већина ученика има исту, тј.
највишу оценуТакође, ова оцена је често повезана и са изрицањем
одређених васпитно-дисциплинских мера од стране одељењских или
наставничког већа (укор, строги укор и слично).Казне представљају
спољашње средство приморавања ученика, да осети одређену непријатност
због неприхватљивог начина понашања.

Оне су најчешће прецизиране школским прописима и данас имају карактер

само моралне казне. забрањене казне казне глађу (забрањивањем узимања
посластица, оброка, посебно у интернатима и сл.),казне засноване на страху
(затварање у мрачне и влажне просторије; говорило се "страх божји,
почетакје сваке мудрости"; остављање ученика ,,у затвору"после часова
наставе и сл.),кажњавање радом који није пријатан (у школскомврту,
школској радионици; писање дуплих домаћих задатака и сл.), излагање
природним последицама своје грешке (хладноћа, због разбијеног прозора и
сл.), одузимањем ствари (играчака, лопте, сличица, касета и сл.),
записивањем у дневник рада, упућивањем код директора школе и слично, и
казне које омаловажавају и понижавају ученикову личност (јавно
исмејавање, срамоћење, вређање, надевање погрдних имена и надимака,
ношење,погрдних знакова као што је била тзв. капа са магарећим ушима;
одвајање, у засебна места као што је била „магарећа клупа", истеривање са
наставног часа, забрана учествовања у игри и дружења са другом децом;
бележење у „црну књигу", извођење на средину за осуду колектива, и томе
слично).

У поступку кажњавања наставник треба дасе придржава неких елементарних

захтева и норми: да оно буде поступно, правично, доследно, благо и према
прекршају, с предвиђањем последица, природно и без љутње и сажаљевања;
прилагођено узрасту, полу, здрављу, темпераменту и осталим
индивидуалним карактеристикама ученика;

и да траје само онолико дуго, колико је најнеопходније.