Начини промене тоналитета

Свака већа музичка целина садржи више тоналитета. Контрасти који постоје између
акорада различитих функција у оквиру једног тоналитета, укључујући притом и алтероване
акорде, нису довољни за изградњу већих музичких форми, јер пре или после доводе до хармонске
монотоније. Нови контраст и импулс даљег кретања доносе промене тоналних центара, односно
модулације. Вероватно ниједно дело обимне музичке литературе не показује тако убедљиво шта
значи тонална монотонија и, истовремено, колики је значај и смисао промене тоналитета – као
што то чини Равелова композиција Болеро. Болеро је дело од 340 тактова у ¾ ритму са трајењем
близу пола сата. Куриозитет своје врсте је да ово дело до пред сам крај (до 326. такта) протиче у
Це-дуру, са минималним скретањима на субдоминанту, али са сталним присуством двоструког
педала на тоници и доминанти. И када Це-дур постане за слушаоца готово неподношљив, услед
упорног понављања истих хармонија и њихових односа, музички ток изненада прелази у Е-дур, да
том променом обележи кулминацију читавог дела. Међутим, та промена је краткотрајна (свега 8
тактова), а и по тоналном контрасту невелика, јер је Е-дур примењен као мелодијски тип дурске
лествице само са два презнака (фис и цис) различит од основног Це-дура.
У традиционалној пракси једна композиција почиње и завршава истим, основним
тоналитетом (на крају евентуално може бити промењен тонски род, али на истој тоници!).
Поредак тоналитета образује тонални план.
Постоји више врста промене тоналитета. Модулација је промена тоналног центра,
изведена у току једне музичко-формалне целине и потврђена каденцом. Осим праве модулације,
тоналитет се може променити и тоналним иступањем, тоналним скоком и мутацијом.
Иступање је краткотрајна промена тоналног центра, који није потврђен убедљивом
каденцом, а у току исте формалне целине (реченице, периода) следи повратак у полазни
тоналитет. Овакво иступање назива се скретнично иступање, за разлику од пролазног иступања
где се хармонски ток не враћа у полазни тоналитет, већ продужава кретање до новог тоналитета.
Постоји и каденцијално иступање – полукаденца или аутентична каденца у новом тоналитету на
крају прве реченице периода, или као цезура у нутар једне реченице, за којом се хармонски ток
наставља у полазном (или неком трећем) тоналитету, који ће бити потврђен заједно са
заокружењем формалне целине.
Тонални скок представља наступ новог тоналитета непосредно након каденце, без поступног
модулационог прелаза. То се догађа на граници два одсека композиције, после цезуре или у
секвентном понављању истог тематског материјала (пример 282 а, б).
На граници између тоналног скока и модулације стоји промена тоналитета преко једног
тона (односно унисона свих гласова), карактеристична за Бетовена, где последњи акорд полазног
и први акорд новог тоналитета нису директно супротстављени, али нису ни повезани
континуираним хармонским током (пример 282 ц).
 Мутација је промена тонског рода (из дура у истоимени мол и обрнуто), без промене
тоналног центра. Често се одвија преко заједничке доминанте, док је директна мутација тоничне
терце типична за почетак новог одсека (или новог става) композиције (пример 283 ц). Дурска
терца, као стабилнија од молске, усталила се на завршецима композиција још у ренесансној
музици 16. века, па све до Баховог времена, позната као „пикардијска терца”.
 Треба знати да у једној композицији основни тоналитет има исту централну улогу као и
тоника у оквиру једног тоналитета. У вишеставачним композицијама (свити, сонати и др.) сви
ставови нису увек у истом тоналитету, али су први и последњи обавезно (!) у основном.