28.

Dvodelna i trodelna pesma

Dvodelna pesma
Mala dvodelna pesma je oblik sastavljen iz dva dela rečenične ili periodične
strukture. Ako je konstrukcija male dvodelne pesme potpuno pravilna, ona će imati 2×8
taktova, za razliku od velike koja ima 2×16 taktova.
Dvodelna pesma je zaokružen oblik. Njena unutrašnja jedinstvenost je: tematska
(oba dela su slična), harmonska (može sadržati i modulacije, obično u bliže tonalitete, ali
je tonalno zaokružena) i strukturalna (delovi su iste ili približne veličine). Dvodelna
pesma je oblik koji se najmanje služi tematskim i tonalnim kontrastima zbog svoje kratke
forme.
Postoje dva tipa dvodelne pesme koji se razlikuju po strukturi svog drugog dela:
 Osnovni oblik dvodelne pesme ima šemu a b, pri čemu slova označavaju cele
periode ili nizove rečenica ili jednu veliku rečenicu u maloj dvodelnoj pesmi. Prvi
deo, a, završava ili u osnovnom tonalitetu ili modulira u neki bliži tonalitet. Drugi
deo, b, je po sadržini različit od prvog (ne previše), ali mu je po obliku manje ili
više analogan, a završava u osnovnom tonalitetu.
 Prelazni oblik između dvodelne i trodelne pesme ima šemu a a b a gde slova
označavaju samo pojedine rečenice. Prvi deo je isti kao kod osnovnog oblika
dvodelne pesme. Drugi deo nije period, već niz od dve rečenice različitog
sadržaja. Malo b donosi nov ili drugačiji materijal, dok malo a predstavlja
ponovljenu samo jednu rečenicu iz prvog dela a a. Ovakav oblik je po strukturi
dvodelan, ali ponavljanje tematskog materijala nakon kontrasta podseća na
reprizu u trodelnoj pesmi. Tako da ovaj oblik ima karakteristike i dvodelne i
trodelne pesme.

Od trodelne pesme prelazni oblik se razlikuje po tome što se kod njega reprizira
samo jedna rečenica iz prvog dela, dok su kod trodelne pesme I i III deo po pravilu istog
sklopa i dužine. Neki teoretičari ubrajaju prelazni oblik u trodelnu pesmu zbog reprize.
Kontrast, koji je odlika b dela u prelaznom obliku, može biti tematski tj. u ovaj
odsek može biti uveden nov tematski materijal. Međutim, vrlo često se u njemu samo
razrađuje materijal iz I dela, tako da se b odsek odlikuje samo središnjim tipom izlaganja.
Motivski rad obično uslovljava fragmentarnost strukture, a može izazvati i proširenje.
Harmonski kontrast sastoji se u izvesno harmonskoj nestabilnosti ovog odseka koji je
često građen na orgelpunktu dominante, a može sadržati i modulacije; završava se obično
dominantom osnovnog tonaliteta i na ta način uvodi reprizu.
Repriza može biti doslovno ponovljanje druge rečenice iz I dela. Preciznija šema
bi onda bila a a1 b a1. To je moguće samo ako I deo nije modulirao u neki drugi
tonalitet; inače se u reprizu moraju uneti izmene, radi završetka u osnovnom tonalitetu.
Tada je šema a a1 b a2. Ponekad se repriza proširuje.
Veoma često se delovi dvodelne pesme i prelaznog oblika ponavljaju, obično b
odsek tj. b a. Imamo naznačenu ili ispisanu repeticiju. Repeticija predstavlja ponavljanje
nekog dela odmah nakon prvog izlaganja tog dela , dok repriza predstavlja ponavljanje
nekog dela nakon kontrasta.
Dvodelni oblik pesme može se proširiti i spoljnim dodacima koji ne ulaze u šemu
forme: uvodom i kodom
  Uvod (introdukcija) pred početak male dvodelne pesme je redak i većinom
kratak-u skladu sa malim dimenzijama cele forme. On ne mora imati sopstveni
tematski sadržaj (može se napr.sastojati iz figura pratnje).
 Coda (ital.coda „rep“) tj.završni odsek, dodaje se kao spoljašnje proširenje
čitavog oblika i definitivno potvrđuje završetak. Koda se uglavnom javlja kod
dvodelnih pesama koje su samostalne ili relativno samostalne kompozicije.

Dvodelna pesma može biti:

1. Deo složene trodelne pesme
2. Tema ronda
3. Tema varijacija
4. Samostalna vokalna ili instr. kompozicija
5. Može (retko) predstavljati stav cikličnog oblika

Ciklični oblik je oblik sastavljen od više stavova: sonata, simfonija, koncert, svita.

Trodelna pesma
Šema trodelne pesme je a b a: prvi i treći deo su istog sadržaja, a srednji
predstavlja kontrast. Repriza, koja je redovno u osnovnom tonalitetu, obezbeđuje
tematsko i tonalno jedinstvo oblika. Postoje mala i velika trodelna pesma.
Prvi deo a najčešće je period (eventualno velika rečenica). Vrlo često se završava
modulacijom u neki bliži, pa i dalji tonalitet. Kod romantičara se sreće i poluzavršetak na
kraju I dela.
Srednji deo b najčešće pokazuje središnji tip izlaganja, tako da predstavlja niz od
dve ili više rečenica, ponovljenu rečenicu (često u vidu sekvence) ili niz dvotakta.
Fragmentarnost i izbegavanje zaokruženih celina izraženi su više nego u dvodelnoj
pesmi, a skopčani su sa tematskim sadržajem: u b delu se obično razrađuju motivi iz dela
a. Bečki klasičari, naročito Betoven, rado primenjuju prvo postavljanje modela (obično
dvotakta ili četvorotakta) koji se sekventno ponavlja 2-3 puta; zatim sledi deljenje i
raspad motiva, što vodi do zastoja na dominanti pred početak reprize. Ima i srednjih
delova koji sadrže novu tematsku misao, datu u ekspozicionom tipu izlaganja, pa stoga
mogu biti i strukturno jedinstveniji i imati oblik perioda ili velike rečenice. U srednjem
delu se mogu kombinovati tem.mat.iz I dela sa novim motivima. Veće dimenzije odseka
b pružaju mogućnost za bogatiju harmonsku obradu. U harmonskom pogledu on je
nestabilan, a njegov modulacioni plan je tako postavljen da dovede do dominante
osnovnog tonaliteta kojoj se priprema repriza.
Repriza (ponovljeno a ) može biti potpuno jednaka prvom delu. Ali ako se I deo
završava modulacijom u neki drugi tonalitet, repriza se mora izmeniti kako bi završila u
osnovnom tonalitetu. Često se sreću i neke izmene koje se tiču same melodije
(ukrašavanje, dodavanje kontrapunktskih glasova, obrazovanje kulminacije), zatim ritma,
harmonije (nove alteracije ili istupanja), dinamike, pa i strukture (napr.proširenje reprize
ili ređe skraćenje). Postoje slučajevi da se repriza razlikuje od I dela po tempu i tonskom
rodu, kao i reprize koje ne počinju u osnovnom tonalitetu (Bah Preludijum I E-dur u kom
repriza počinje u subdominantnom tonalitetu).
 Trodelnoj pesmi se takođe mogu dodati uvod i coda (koda obično ne donosi nov
tem.mat.već predstavlja reminiscenciju na prethodno izloženi materijal).Harmonska
karakteristika kode je potvrđivanje osnovnog tonaliteta.
Što se ponavljanja tiče, kod trodelne pesme se I deo obično zasebno ponavlja, a II
deo i repriza zajedno.
Postoji i trodelna pesma šeme a b c koja ima 3 različita sadržaja. Uglavnom se
sreće u vokalnoj muzici gde tekst obezbeđuje izvesno jedinstvo forme umesto reprize.
Trodelne pesme mogu biti:
1. Samostalne kompozicije (instr. i vokalne; one nose nazive: nokturno, etida,
bagatela, pesma bez reči, komadi sa programskim naslovima)
2. Stav cikličnog oblika
3. Deo veće forme (složene trodelne pesme)
4. Tema ronda