БАРОК

• 16 • БАРОКНА ОПЕРА У ФРАНЦУСКОЈ,

НЕМАЧКОЈ И ЕНГЛЕСКОЈ

У ФРАНЦУСКОЈ
Италијанске опере изведене су први пут у Француској око 1640. године на краљевском
двору у Паризу. Италијанска опера се није дуго одржала јер је имала доста противника, али је
зато подстакла Французе да створе своју оперу.
Пошто је омиљена забава на француском Двору, већ од 16. века, био балет, балет ће
имати утицај на обликовање француске опере. Француска је колевка будућег европског балета.
Прво француско дело блиско опери настало је 1659.г. и звало се Пасторала, и имало је
елементе комедије.
Жан Батист ЛИЛИ (1632-1687) [по рођењу Италијан из Фиренце, који је наставио да
живи и ствара у Паризу], у балетским представама пребацује тежиште на солистичке и хорске
певачке наступе, па је повезавши дворски балет с комедијом створио посебан тип уметности –
комедију-балет. У сарадњи са писцем Жан-Батистом Молиером написао је 11 таквих дела.
Најуспешнија му је последња – Грађанин племић (1670).
Потом, Лили делује на двору краља Луја XIV као композитор, и у низу од 14 опера (од
1673.) коначно утврђује тип ФРАНЦУСКЕ ОПЕРЕ. Ове опере су се приказивале у новоосно-
ваном париском оперском позоришту (1671) које се звало Краљевска музичка академија (касни-
је преименовано у Париска велика опера). Обављао је и послове диригента, редитеља и сцено-
графа. Тематика опера била је митолошка (Тезеј; Алчеста; Персеј; …). Дакле, ЛИЛИ је творац
француске опере, а у оквиру ње и француске увертире, од три одсека: лаган-брз-лаган. Мада
је француска опера настала подстакнута италијанском опером, она поседује и неке своје осо-
бености – израсла из традиције балетских приредби и класичне француске трагедије, задржала
је и неке њихове карактеристике:
- елементи драме су јаче наглашени него у италијанској опери,
- мањи су контрасти између речитатива и арија (нема певачког виртуозитета),
- присутне су раскошне балетске сцене (наставак традиције дворског балета),
- има доста инструменталних нумера.
На врхунцу славе Лили је умро од гангрене коју је добио пошто се повредио диригентс-
ким штапом у ногу.
Након смрти Лилија, француско оперско стваралаштво опада, све до појаве РАМОА
(Жан-Филип Рамо (1683-1764), другог великог мајстора француске барокне опере. Он је наста-
вио Лилијеву традицију. Рамо први увертиру тематски повезује са опером.
Рамо је осим опера писао и другу музику, и зачетник је науке о хармонији (Трактат о
хармонији). Припадао је и рококо стилу.

У НЕМАЧКОЈ
У Немачкој је прва опера била Дафне (1627) немачког аутора Хајнриха ШИЦА, на пре-
рађен либрето Отавија Ринучинија. Онда је тридесетогодишњи рат прекинуо сваку културну
делатност у Немачкој, па у 17. веку, за разлику од Француза, Немци нису успели да створе вла-
ститу оперску традицију.
Након рата, италијанска опера се у Немачкој веома брзо шири и доминира. На многим
дворовима (Беч, Минхен, Дрезден) делују италијански музичари, па под њиховим непосредним
утицајем стварају немачки композитори, компонујући у италијанском духу и на италијански

- 36 -
текст (напуљска школа). Неки од композитора показивали су више оригиналности. У другој по-
ловини 17. века у Немачку продиру и елементи француске опере. Средиште оперске уметности
постаје Хамбург у коме се јављају први покушаји на немачком језику. (Прва приказана опера зва-
ла се Адам и Ева.) Хамбуршка опера делује од 1678. до 1738. и у то време приказано је око 250
оперских дела немачких аутора, различите тематике, укључујући и комичне. Истицали су се
композитори Рајнхард КАЈЗЕР, Георг Филип ТЕЛЕМАН, и тада млади Георг Фридрих
ХЕНДЛ (у периоду од 1703. до 1706., када је написао две немачке опере) . (Кајзер и Телеман више у
комичним операма). Међутим и они су били под утицајем италијанске опере. Немачка ће се
ослободити превласти италијанске опере тек у романтизму, с делима Вебера.

У ЕНГЛЕСКОЈ
У Енглеској су предуслови за самосталан развој опере били повољнији него у Немачкој.
Већ у 16. веку (касна ренесанса) популарна је била позоришна форма с вокалним и инструмен-
талним одломцима и игром – тзв. маскарада. И у класичној енглеској драми знатну улогу имала
је музика. На развој ране енглеске опере више је утицала француска опера од италијанске.
У другој половини 17. века делује највећи енглески композитор, творац енглеске опере
Хенри ПРСЛ (Purcell, 1658/9-1695). Он је задржао облик француске увертире, склоност за плес-
не тачке и инструменталне одломке, као и француски начин обликовања речитатива, али је све
те елементе прожео мелодиком, ритмом и хармонијом енглеске музичке традиције. Показивао
је и велику способност у постизању драматске изражајности. Написао је само једну (праву)
оперу Дидона и Енеј (1689), као и неколико опера са говорним дијалозима, док је остало сценс-
ка музика за многе позоришне комаде, највише Шекспирове. Либрето опере Дидона и Енеј је
митолошки. (Дидона, краљица Картагине, умрла је, пререзавши вене на руци, због љубавне боли за младим тро-
јанским принцем Енејем, који је морао да је напусти да би обновио Троју.). Веома је осећајно приказао све
моменте. Има хора и балетских нумера.
Италијански оперски уметници долазе у Енглеску тек почетком 18. века, као и Немац
Хендл, који у Лондону компонује опере италијанског типа. Али, италијанска опера у Енглеској
убрзо пропада, а завршни ударац задала јој је 1728. године енглеска опера комичног типа (ba-
llad opera) Просјачка опера енглеског композитора Пепуша, која је, уз већ сатирични садржај,
исмевала и извештаченост италијанске опере. Она је била прва али и најбоља опера тог жанра.
Своју оперску уметност Енглеска ће обновити тек у 20. веку (делатношћу Бенџамина
Бритна).

- 37 -