УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФАКУЛТЕТ УМЕТНОСТИ У НИШУ

Департман за музичку уметност

АНАЛИЗА МУЗИЧКОГ СТИЛА СКАРЛАТИЈЕВЕ СОНАТЕ К 466 У ЕФ-МОЛУ

Семинарски рад из Анализе музичких стилова 1

Студент: Драго Гарић, 1078/18

Ментор: мас. Александар Седлар

Ниш, 2022.
 Рококо се јавља 1725. године као нови правац и до 1730. траје упоредо са бароком.
Завршава се са смрћу Доменика Скарлатија 1757., али пошто се елементи рококоа срећу и
у делима Хајдна и Моцарта, његово трајање се продужава до 1770. и захвата и период
класицизма. Дакле, још се под окриљем позног барока развија стил рококо или галантни
стил, по много чему супротност бароку и наговештај наредног, класичног периода. Рококо
доноси поједностављење свих параметара звучности и фактуре: поновно давање
предноста монодији, мањим и једноставнијим облицима (често минијатурним),
дијатонској једноставности хармоније, прозречности тонског слога и претежно
компоновање за соло инструменте (чембало) и мање камерне саставе.

Доменико Скарлати рођен је 1685.године у Напуљу. Његов отац, Алесандро Скарлати,

такође композитор, утемељивач опере у Напуљу, дао му је основно музичко знање.
Велики део свог живота провео је у Шпанији. Самим тим, његова биографија се посматра
хронолошки од прве службе у родном граду, све до смрти у Мадриду, у Шпанији,
1757.године. Скарлати је усвојио шаблон два дела, од којих се сваки понавља- ми их данас
називамо сонатама, а он их је називао „esercizi“ и први пут их објавио 1738. у колекцији од
30 таквих „вежби“. Биле су једноставачне и сличне етидама, а свака је била намењена
некој техничкој вежби тј. фигурацији. Написао је око 556 соната и све су биле написане за
Марију Барбару.

Соната у еф-молу (К 466) је једна од познатијих Скарлатијевих соната, лирског

карактера и умереног темпа. Очекивано, присутан је такозвани Скарлатијев дводелни
облик, што оправдава следећи тонални план ове сонате: у првом делу из основног еф-мола
врши се дијатонска модулација у доминантни мол (це-мол), док у другом делу имамо
нешто сложенији хармонски след- почиње у еф молу, затим у 38.такту модулира у Ас-дур
(паралелни тоналитет), након тога хроматском модулацијом помоћу терцне сродности
(44.-45. такт) модулира у бе-мол да би већ у 48.такту, дијатонском модулацијом
модулирао у основни тоналитет, који остаје до краја сонате. Такође примећујемо опште
поједностављење на хармонском плану, карактеристично за рококо стил, што се огледа у
коришћењу углавном основних дијатонских акорада. У изузетним моментима
примећујемо вантоналне доминанте- на пример у 64.такту где уочавамо вантоналну
доминанту за субдоминанту, која се правило разрешава у своју привидну тонику, тј.
субдоминанту.

Што се мелодије тиче, хомофоне је фактуре и монотематска, где десна рука води
мелодију, док у левој срећемо искључиво пратњу (прва четири такта сонате, лева рука
доноси акорде у половинском трајању, који су у улози хармонске пратње) , која је
повремено заснована на почетном мотив. Као и у многим Скарлатијевим сонатама, и у
овој је секвенца неизоставан принцип грађења мелодије. Сам почетни мотив у 1.такту је
састављен од разлагања акордских тонова основног ступња лествице, што се понавља у
виду делимично вариране секудно-силазне секвенце. Након тога, уочавамо нови триолски
покрет у горњем гласу, који се такође понавља секвентно наниже (5.-6. такт у еф-молу,
затим поновљен, 8.-9. такт секвентно поновљен у це-молу). Још један пример секвентног
понављања срећемо од 16. до 19. такта, где у доњим гласовима уочавамо секундно-узлазну
секвенцу. Мелодијски низ је углавном поступан, не користи велике скокове (највише
интервал кварте), и у непосредној је вези са хармонским током.

Ритам којим се служио Скарлати у овој сонати је доста упрошћен- користи углавном
осмине и четвртине, док на појединим местима, том ритму контрастира карактеристичан
триолски покрет у горњем гласу, стварајући полиритмију међу гласовима, што и није било
уобичајено за овај стилски период.

Орнаментика је била битан стваралачки фактор овог стилског раздобља, чиме су

композитори настојали да надоместе кратак и оштар тон чембала. У првом делу ове
сонате, Скарлати готово да не користи украсе (изузев у триолском покрету где користи
предурар), док у другом делу срећемо чешћу употребу орнамената, како у горњем, тако и
у средњем гласу (у алту).

Из свега изложеног, закључујемо да ову сонату карактерише смиреност, лирски покрет

и једноставност. Дијатонска хармонија без експресивне улоге, честе секвенце,
поједностављена мелодија и ритам сонате- очигледне су одлике рококо стила.

 https://youtu.be/bR1pSEBiQ-g
 https://imslp.eu/files/imglnks/euimg/d/d9/IMSLP318837-PMLP336146-
Scarlatti,_Domenico-Sonates_Heugel_32.210_Volume_10_09_K.466_scan.pdf