Ljubica Marić, jedna od retkih žena kompozitora kod nas, rođena je u Kragujevcu 18.

marta
1909.godine. Po završenoj muzičkoj školi u Beogradu, gde je bila učenica J.Slavenskog,
nastavila je studije u Pragu u majstorskoj školi kod J.Suka i na odeljenju za četvrtstepenu
muziku kod A.Habe. Uporedo sa tim je pohađala odsek za dirigovanje. Iz vremena svog
školovanja ostavila je samo tri kompozicije: Sonatu fantaziju za solo violinu (sa njom je
primljena direkno na Majstorsku školu kompozicije Praškog konzervatorijuma), Duvački
kvintet i Muziku za orkestar (koje su nastale tokom studija). Duvački kvintet je delo koje je
pisano atonalno i ekspresionistički linearno, ima 4 stava koji po rasporedu i funkciji
odgovaraju sonatnom ciklusu. Muzika za orkestar je, takođe, pisana atonalno, na bazi dva
kontrastirajuća materijala.

Po povratku u Beograd postaje profesor u srednjoj muzičkoj školi „Stanković“, a kasnije i

vanredni profesor teoretskih premeta na Muzičkoj Akademiji. Godine 1963. izabrana je za
dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

U opusu Ljubice Marić nalazi se nekoliko simfonijskih dela:

 Muzika za orkestar
 Pasakalja
 Ciklus Muzika oktoiha zasnovan na elementima srpskog Osmoglasnika. Ciklus čine
Muzika oktoiha br.1 (1958.) , Vizantijski koncert za klavir i orkestar (1959.), kamerna
kantata Prag sna na tekst Marka Ristića (1961.) i Ostinato super thema octoicha za
gudački kvintet, harfu i klavir ili za gudački orkestar (1963.).
 Kantata Pesme prostora kao najznačajnije ostvarenje Ljubice Marić. (Delo je
nagrađeno Oktobarskom nagradom)

Od kamernih dela napisala je:

 Gudački kvartet
 Duvački kvintet
 Četvrtstepeni Trio za klarinet, trombon i kontrabas
 Sonatu za violinu i klavir
 Sonatu za solo violinu

A od klavirskih dela:

 Svita za četvrtstepeni klavir

 Skice
 Brankovo kolo
 Tri preludijuma
 Etida

1
Nekoliko vokalnih kompozicija zaokružiće njen opus:

 Stihovi iz Gorskog vjenca za bariton sa klavirom ili orkestrom

 Melodijska recitacija za sopran i klavir Čarobnica po Vergiliju
 Tri narodne za mešoviti hor

Godine 1965. Ljubici Marić je dodeljena Sedmojulska nagrada za životno delo.

Izuzev polaznih afiniteta prema četvrtstepenoj muzici iz doba studija, i takođe kratkotrajnu
fazu direktnog oslonca na folklor u prvim posleratnim delima (Brankovo kolo), stilski profil
Ljubice Marić vrlo malo se manjao tokom vremena. Nije ostala u potpunosti kod strogog
atematizma i atonalnosti. Zadržala je trajno i strasno interesovanje za traženje novog zvuka i
izraza. Podstrek često dolazi od preokupacija filozofske prirode. Posezanje za arhaičnim
motivima nije nikakva retrospekcija, već poniranje u ono najdublje i praiskonsko u čoveku.
„Pečat našeg podneblja“ ostvaruje prisustvom pojedinih melodijskih pokreta ili tonalnih
elemenata kakvi se sreću u narodnom melosu. Dakle, neposredni oslonac u njenim delima je
na folkloru.

U periodu posle Drugog svetskog rata, Ljubica Marić ispoljava svu snagu svog
kompozitorskog talenta u kantati Pesme prostora (1956.), komponovanoj prema
srednjovekovnim epitafima. Kao literarna podloga poslužili su nadgrobni natpisi bosanskih
bogumila. Po rečima kompozitorke, „prostor u isti mah znači i prostor i vreme i postojanje“.
Tako su Pesme prostora ujedno i „slike vremena“ – povest o našem poreklu i životu na ovom
tlu. Kantata je komponovana za mešoviti hor i orkestar i sastoji se od preludijuma i sedam
stavova – epitafa povezanih u jedinstven dramaturški tok. Svi stavovi su povezani atacca ili
urastajući jedan u drugi. Poruka dela je: život, smisao i postojanje izviru iz ljubavi, samilosti i
saosećanja, iz ličnog odnosa prema drugome, kojim se nadilazi prostor, vreme i trajanje.

Pasakalja za orkestar takođe je utemeljena na našem tlu. Jedna narodna melodija iz

Pomoravlja, drevna i duboka, osmelila je kompozitorku da je uzme kao temu za Pasakalju i
razvije u 34 varijacije za orkestar. To je bilo 1957.godine. Staru baroknu formu pasakalje je
osavremenila smelošću upotrebljenih sredstava. Melodija biva melodijski i ritmički menjana i
kidana na delove i raspoređivana u razne instrumente, dok transformacija ne dovede do
neprepoznavanja.

Svoj pun muzički identitet Ljubica Marić otkriće u delima zasnovanim na napevima
Osmoglasnika. Tu možemo primetiti afinitete ka srednjevekovnom Balkanu. Mokranjčevi
zapisi srpskog Oktoiha – Osmoglasnika bili su joj inspiracija 18 godina, a potom je treće
pevanje Prvog glasa (bez teksta) postalo osnova za orkestarsku kompoziciju Oktoiha 1.
Zamisao o ciklusu Muzika oktoiha se stvorila skoro istovremeno kada i Muzika oktoiha br.1.

2
Najdramatičniji događaj u životu Ljubice Marić bila je smrt njene majke 1964.godine. Usledio
je gotovo dvadesetogodišnji prekid u komponovanju. U poslednjem stvaralačkom periodu,
1983.-1996. , nastao je, pored Asimptote za violinu i gudački orkestar, niz kamernih
kompozicija:

 Invokacija za kontrabas i klavir

 Iz tmine pojanje – rečitativna kantata za mecosopran i klavir
 Monodija oktoiha za solo violončelo
 Čudesni miligram za flautu i sopran
 Arhaja za gudački trio
 Arhaja 2 za duvački trio
 Torzo za klavirski trio

Ova dela su prožeta motivima arhaičnog narodnog pevanja i formulama Osmoglasnika.