ВАСИЛИЈЕ МОКРАЊАЦ

Василије Мокрањац био је српски композитор и професор композиције на

Факултету музичке уметности. Рођен је 11. септембра 1923. године у Београду, а
умро је 1984. са својих 60 година. Василије је био један од најзначајнијих
композитора двадесетог века. Формално музичко образовање стекао је на Музичкој
академији у Београду, где је дипломирао клавир у класи професора Емила Хајека и
композицију у класи професора Станојла Рајичића. Компоновао је знатни број
партитура филмске и примењене музике. Истакао се и на пољу клавирске музике
иако је првенствено био признат као симфоничар. Опус овог композитора се
издваја највише по уметничким дометима, доследности сопственом унутрашњем
свету као и по високом професионалном нивоу којима је овај аутор уобличио свој
опус. Добитник је значајних награда, као што су награда Стеријиног позорја,
Октобарска награда града Београда,
Седмојулска награда за животно дело и много
друге.

Потиче из једне од најчувенијих српских

музичких лоза. Отац му је био Јован Мокрањац
који је био братанац Стевана Стојановића
Мокрањца, а мајка му је била пореклом Чехиња
која је такође свирала виолончело. Василије се
определио за клавир, његов учитељ од 1932. до
1942. године био је Алексеј Бутаков. Током
студија клавира заинтересовао се за
композицију и одлучује да се упише на тај
одсек у класи Станојла Рајичића. Када је
завршио студије у потпуности се посветио
компоновању и педагошком раду. У току своје
каријере радио је као професор у музичким
школама. Од 1956. године почиње да ради као и
професор композиције на Музичкој академији у Београду. У периоду од 1962.
године до 1965. био је на челу Удружења композитора Србије. Изабран је 1967.
године за дописног члана Српске академија наука и уметности.

Стваралаштво Василија Мокрањца карактерише наклоност према инструменталној

музици. Све етапе његовог развојног пута могу се сврстати под оквире
неокласицизма и умереног модернизма.
Мокрањчево рано стваралаштво одређено је неоромантизмом прожетим
елементима стилизованог фолклора, што је последица студирања композиције у
периоду непосредно по завршетку 2. светског рата. Поред тога његов професор
Станојло Рајчић је такође инсистирао на томе да се студенти што више изражавају
у традиционалним формама апсолутне музике. У Мокрањчевом опусу поред
неоромантизма уочавају се елементи објективистичког неокласицизма, поготово у
делима за мање саставе. Његов зрели стил представља синтезу
неоекспресионистичких и неоимпресионистичких елемената.

Све ране композиције Василија Мокрањца су посвећене клавиру, са изузетком дела

писаних у циљу задовољења наставног програма Музичке академије. Клавирска
дела су му веома виртуозна и одају сигурну руку искусног пијанисте. Може се
рећи да је у српској музици створио најзначајнији клавирски опус. Сва његова
клавирска дела су ушла у репертоар музичких школа. Највећи број дела остварен је
у форми свите или циклуса минијатура. Од композиција насталих за време студија
издвајају се Тема са варијацијама (1947) у којој се може приметити суверено
владање клавирским слогом, Гудачки квартет (1949), као и дипломски рат
Драматична увертира (1950). У композицијама Етиде, Две сонатине,
Фрагменти и Шест игара приметно је обогаћивање неоромантизма елементима
џеза и блуза. У овим композицијама ставови су углавном писати традиционалним
формама. Мокрањац је настојао у томе да у оквиру свите односно циклуса
минијатура оствари кохерентност музичког тока, те појединачни комади/ставови
имају јасно дефинисане улоге у драматургији читаве композиције. Типична
Мокрањчева клавирска фактура је вишеслојна. Красе је скривене мелодије у
средњим гласовима, богати полифони преплети, учестали бордуни и педали који
доприносе статичности или амбивалентности хармоније, разуђени акорди у
широком слогу итд.

У периоду од 1958. године до 1972. Василије Мокрањац је претежно био посвећен

оркестарској музици. Доминирају три Симфоније које су из 1961, 1965. и 1967.
године. У првој симфонији Мокрањац промовише звучно језгро у виду акорда. Све
три симфоније су остварене неоекспресионистичким звучним писмом. Први пут
користи дванаесттонски низ. Осим симфонија пише и композиције мањих
претензија, Увертира из 1962. године и Симфонијете из 1969. године. Оба дела су
написана за гудачки оркестар. У овом периоду Мокрањац није компоновао за
клавирску музику.

Од почетка седамдесетих година двадесетог века Мокрањац постепено

трансформише свој музички језик. Сва оркестарска и концертанта дела ( Четврта
и Пета симфонија, Лирска поема, Концертантна музика) из периода од 1972.
године до 1984. остварена су у једноставачној форми са одликама динамично-
драматског лука, без обзира на то да ли носе назив „симфонија“ или „поема“.
Мокрањац у хармонском погледу експериментише са Месијановим системом
модуса. То се на пример види у Лирској поеми (1975) И Петој симфонији где
користи Други Месијанов модус. У Трећој симфонији поново се јавља
дванаесттонски низ која бива подвргнута традиционалном мотивском раду. Клавир
се вратио у први план, посебно у изузетно успелим свитама из 1973. године Интиме
и Одјеци. Појединачни ставови у свитама насталим у овом раздобљу остварени су у
слободној форми и толико су органски повезани да се не могу изводити издвојено.
Жанр клавирске свите такође је преосмишљен у жанр једноставачне поеме.

Свита Интиме остварена је у виду великог градационог лука, од почетног

неоимпресионистичког прелудирања. У овом делу Василије Мокрањац разоткрива
свој унутрашњи свет а такође и показује његову суштинску неусаглашеност са
спољним светом, који доживљава као дисонантан и агресиван.

Свита Одјеци реализована је у сличној форми као Интиме. Ово дело је

инспирисано византијским напевима и црквеним звонима. Открива другачију
димензију композиторове личности, његову потрагу за духовношћу, коренима,
исконом, као уточиштима од спољашњих изазова.

Лирска поема из 1974. године је најпознатије оркестарско дело које је урадио

Василије Мокрањац. Духу је блиска свитама Интиме и Одјеци. Уочљиви су
елементи стилизованог фолклора како у пасторалном звуку дрвених дувача, тако и
у квази-вокалној хетерофонији мелодијских линија. Такође је присутна и
аутореференцијалност јер Мокрањац цитира мотив из властите оркестарске
Увертире, компоноване 1962. године

Пета симфонија блиска је Лирској поеми, како по једноставачној, епизодној

форми и хармонији заснованој на Другом Месијановом модусу, тако и по
медитативној, контемплативној драматургији. Мокрањац се враћа и свом квартно-
септимном „прамотиву“ успостављеном још у Првој симфонији.

Василије Мокрањац је себи одузео живот у својој 61. години. Иза њега су остале
супруга Олга и ћерка Александра