Professional Documents
Culture Documents
личности у Србији с краја XIX и почетка XX века: композитор, хоровођа, педагог, камерни музичар,
мелограф на пољу световне и духовне музике, писац студија о фолкорној и духовној грађи и један
од оснивача прве музичке школе у Србији – Српске музичке школе. Представник је романтизма
националне оријентације XIX века и најекспониранија фигура националне школе у Србији која
добија свој препознатљиви печат у његовом стваралаштву на прелазу векова.
Рођен је 09.01.1856. у Неготину, где је завршио основно школовање и ниже разреде гимназије (уз
краткотрајно премештање ниже гимназије у Зајечар). У Неготину је певао у цркви, имао часове
певања код учитеља Ђоке Живковића и од дванаесте године свирао виолину као самоук. Од 1870.
у Београду похађа Прву мушку гимназију – више разреде гимназије, где добија солидне основе из
музике код Карла Реша (за виолину) и Антонија Цимбрића (за певање).
Од 1873. године постаје певач-приправник Београдског певачког друштва (од 1876. редовни члан),
а по завршетку гимназије 1874. године, под утицајем идеја Светозара Марковића, уписује
природно-математички одсек Велике школе (Филозофског факултета) у Београду. Међутим,
захваљујући Београдском певачком друштву које је подржало његову изразиту склоност према
музици добија државну стипендију за студије музике у иностранству и одлази прво у Минхен, где
од 1879. до 1883 .године где студира теоретске предмете и композицију код Ј.Рајнбергера (J.
Rheinberger). Материјална оскудица и други проблеми онемогућавају му завршетак студија и
Мокрањац се враћа у Београд, постаје хоровођа Црквеног певачког друштва Корнелије, за који
1883. компонује своју I руковет (у оригиналној верзији само за мушки хор). Године 1884. постаје
хоровођа Академског певачког друштва Обилић и добија шестомечну стипендију за Рим где
приватно учи вокалну полифонију
Палестрининог стила код А. Паризотија (A. Parisotti). Следеће године наставља музичко
усавршавање на Конзерваторијуму у Лајпцигу: oд 1885-1887. теоретске предмете слуша код С.
Јадасона (Jadassohn) и К. Рајнекеа (Reinecke), а дириговање код А. Бродског (A. Brodsky).
Од 1887.године Стеван Мокрањац је стално везан за Београд, као хоровођа, педагог, камерни
музичар, мелограф и композитор.
Као педагог, радио је као наставник музике у Првој мушкој гимназији од 1887. до 1900, а од 1901.
до 1912. у Богословији Св. Саве као учитељ црквеног појања (од 1884. хонорарно у старој
Богословији).
Стеван Мокрањац је основао и први професионални Гудачки квартет у Србији у којем је свирао
другу виолину, поред Фердинанда Мелхера (Ferdinand Melcher, прва виолина), Стевана Шрама
(виола), и Јосифа Свободе (виолончело). Квартет је активно концертирао од 1889. до 1893. са
озбиљним репертоаром класичне музике, обекежавајући наступима све важније европске
музичке годишњице.
Веома је значајан Мокрањчев мелографски рад. У области духовне музике, пуних 15 година (1897
-1912.) континуирано се бавио записивањем црквеног појања, тзв. београдског црквеног појања.
Редиговао је Осмогласник, објавио га као уџбеник за потребе студената Богословије (1908.), и
написао врло исцрпан Предговор у коме је анализирао карактеристике гласова и наших црквених
напева што се сматра првом теоријском студијом духовне музике у Србији. Остале духовне напеве
сакупио у збирци Страно пјеније (1914.) чији је оригинал изгубљен за време Првог светског рата.
Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1911. за дописног члана
Француске академије уметности.
Исцрпљен радом и многобројним дужностима Стеван Стојановић Мокрањац је умро у ноћи 28. на
29. 9. 1914. у Скопљу где се повлачио са српским народом на почетку Првог светског рата, и где је
и првобитно сахрањен. Његове мошти пренете су у Београд 1923. на иницијативу Београдског
певачког друштва и уз највеће почасти сахрањен је на Новом гробљу.
Био је ожењен Маријом-Мицом Предић (1876-1949) чији је стриц био чувени сликар Урош Предић
и имао сина Момчила (1899-1967), доктора хемије, професора на Фармацеутском факултету и
оснивача југословенске токсокологије. Марија Предић је оставила врло драгоцене белешке о
приватном животу Стевана Мокрањца које се чувају у Музеју града Београда, коме је поклоњена и
Мокрањчева заоставштина. Део те заоставшитне налази се сада у родној кући Стевана Мокрањца
у Неготину.
Мокрањчева супруга и син
Најзначајније подручје његовог опуса представљају Руковети, хорске рапсодије сачињене од низа
народних песама које је Мокрањац уметнички обрадио подвргавајући изворни материјал
брижљивој стилизацији у области текста, мелодије, хармоније, облика, хорског става и
примењујући разноврсне поступке у раду чија је основна специфичност низање по принципу
контраста у карактеру, темпу, фактури … као у свим цикличним облицима.
Дела духовне музике писана у православној традицији имају подједнак значај у Мокрањчевом
сваралаштву и представљају врхунска остварења у овој области: Опело фис- мол, Литургија св.
Јована Златоустог, Две песме на Велики петак, Акатист, Тебе Бога хвалим, Три статије на Велику
суботу и др.