Grcka muzika

i pozorište 
Radio : Uroš Žeradjanin I1
– Muzika starih Grka budila je veće interesovanje modernih
naučnika nego bilo koji drugi period istorije muzike i pre
otkrivanja prvih melodijskih zapisa. Sačuvano je oko dvanaest
grčkih melodija, a neke od njih samo fragmentarno. Glavni
razlog velikog interesovanja za muziku antičkog sveta leži u
nadmoćnoj ulozi antičke kulture u evropskom obrazovanju i
vaspitanju. 
– Muzika je u antičkoj Grčkoj bila veoma cenjena. Smatrala se darom bogova. Njeno ime potiče od
reči Muses, koja se odnosi na boginje, ćerke vrhovnog grčkog boga Zevsa i boginje Mnemozine. Bilo
ih je 9, a predvodio ih je bog Apolon. Muze su bile zaštitnice pesništva, umetnosti i nauke i verovalo
se da inspirišu pesnike, slikare i muzičare.
– Bilo da se radilo o venčanju ili sahrani, o verskom obredu, javnoj svečanosti, takmičenju ili čak
poljskim radovima, sve ove aktivnosti bile su obavezno praćene muzikom. Ipak, muzika nije služila
samo za zabavu, već je bila veoma cenjena i kao umetnost. Imala je veliku ulogu u vaspitanju dece.
Ljudi koji su se bavili muzikom smatrani su obrazovanim ljudima, pa su imali i bolji položaj u
društvu. Čak je i Platon rekao: „Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država“.
– Stari Grci delili su muziku na dobru i lošu. Verovali su da ona ima veliku moć i da može da utiče na
čoveka pozitivno ili negativno, u zavisnosti od toga u kojoj se lestvici izvodi. Čak su verovali da može
i da izleči bolesne.
– mit o Orfeju, jednom od najvažnijih pesnika
i muzičara antike. Njegova muzika imala je
moć da umiri divlje zveri, da pomera drveće i
kamenje, pa čak i da zaustavi reke. Na žalost,
iako je bio veliki muzičar, Orfej nije imao
sreće u ljubavi – njegova
voljena Euridika umrla je od ujeda zmije.
Orfej je tada uzeo svoju liru i zaputio se u
podzemni svet, kako bi pokušao da je vrati
među žive.
– Svojom muzikom uspeo je da začara
troglavog psa Kerbera koji je stajao na ulazu
u Had. Kada je došao do Hada i Persefone,
koji su vladali podzemnim svetom, svojom
tužnom pesmom uspeo je da ih očara.
Dopustili su mu da povede Euridiku sa
sobom, ali pod jednim uslovom – ne sme da
se okreće ka njoj sve dok ne izađu na svetlost
dana. Orfej je tada krenuo ka izlazu,
međutim nije bio siguran da li ga Euridika
prati. Mučen sumnjama i čežnjom, okrenuo
se. Istog trenutka, zauvek je izgubio svoju
dragu. Probao je da se ponovo vrati u
Podzemlje, ali ovoga puta vrata Hada ostala
su zatvorena.
ŽIČANI INSTRUMEN
TI
– LIRA je kao rezonator imala kornjačinu koru,
a KITARA drvenu kutiju. Prema grčkoj mitologiji, lira je
nastala tako što je bog Hermes veliki kornjačin oklop pokrio
životinjskom kožom i rogovima od antilope.
– Oba instrumenta imala su žice iste dužine, koje su proizvodile
samo jedan ton, čija je visina zavisila od debljine i napetosti
žice. Broj žica se vremenom stalno povećavao – u početku ih je
bilo 5, zatim 8, u 5. veku pre n.e. 11, a kasnije čak i 15 – 18.
Sviralo se prstima ili trzalicom (tzv. plektron).
– Lira je bila više namenjena kućnom muziciranju, a njeno
učenje je bilo obavezno kod omladine, naročito u Atini.
– KITARA je bila vrlo slična liri (pripadale su istoj porodici
instrumenata). Koristila se uglavnom za solističke napeve, na
koncertima. Bila je malo komplikovanija za sviranje od lire.
Desnom rukom bi se izvodio napev (trzanjem žica prstima i
trzalicom), a levom rukom bi se svirala pratnja. Ovaj instrument
povezivao se sa bogom Apolonom.
– I lira i kitara smatrani su instrumentima čiji zvuk
donosi vedrinu i duševnu ravnotežu
DUVAČKI INSTRUMENTI
– Najpopularniji duvački instrument u antičkoj Grčkoj bio je AULOS. Sastoji se iz drvene
cevi sa rupicama, koja je otvorena na kraju, i dvostrukog jezička (slično današnjoj oboi).
Pravio se od trske, šimšira, obične ili slonove kosti.
– DIAULOS (dvostruki aulos) sastojao se iz dve odvojene cevi, koje su mogle biti iste ili
različite dužine. Obično su tonovi desne cevi bili dublji, tako da se na njoj
izvodila melodija, dok je leva cev proizvodila visoke tonove, koji su bili pratnja. Pratnja
je mogla biti i jedan isti ton (bordun).
– HROMATSKI AULOS razvio se kasnije. Imao je mnogo više mogućnosti, tako da je i
melodija koja se na njemu izvodila bila mnogo bogatija.
– Na aulosu se sviralo pri verskim obredima, na gozbama, na vežbalištu, u vojsci. Smatrao
se instrumentom uzbuđenja i strasti, a bio je povezivan sa bogom Dionisom. Koristio
se sve do 5. veka nove ere.
STAROGRČKO POZORIŠTE
– Starogrčko pozorište, ili drevni grčka, drama, pozorišni kultura, koje je postojala u Staroj Grčkoj
 oko 550. do oko 220. p. n. e. Grčki grad-država Atina, koja je postala značajna kulturna, politička i
vojna sila u ovom periodu, bio je njegov centar. Pozorište u Atini, u posebnom objektu, kao deo
festivala Dionisija u čast grčkog boga vina, Dionisa. Tragedija (na kraju 6. v. p. n. e.), komedija (
486. p. n. e.), i satira su tri dramatične žanra, koja su nastala upravo u klasičnoj Atini. Iz Atine se šire
svečanosti u brojne grčke kolonije, i gradovi njenih saveznika, u cilju promovisanja zajedničkog
kulturnog identiteta. Novovekovno evropsko pozorište je zasnovano upravo na atinskoj drami, koja je
značajno obeležila svetsku kulturu u celini.
– U početku je pozorište bilo jednostavan krug usred neke ravnice, u kojoj se pevalo i plesalo. Publika je
stajala sa strane, a u cilju da se bolje vide. U kasnije vreme su počeli da se postavljaju na okolnim
brdima. Tamo su vremenom počeli da grade i mesta, prvo, drvena, a kasnije kamena i tako je nastalo
polukružno pozorište ili theatron. Grčko pozorište je veoma cenjeno; u dvoranama je bilo i do 25.000
mesta, a u Atini čak 30.000 mesta.
POREKLO
– Poznato je da je forma drame izrasla iz religioznih ceremonija na otvorenom. Ceremonije posvećene Dionisu bile
su propraćene plesom i pesmom hora. Smatra se da je njihov preobražaj u dramsku radnju započeo u VI veku pre
nove ere, kada je Tespis, nasuprot horu, izdvojio horovođu (korifeja) kao glumca (protagonistu). Dijalog između
glumca i hora predstavlja začetak drame. U V veku pre nove ere Eshil uvodi drugog glumca
(deuteragonista), Sofokle trećeg (tritagonista), a broj pripadnika hora, koreuta, ustaljuje se na 12 do 16. U to vreme
pozorišne predstave poprimaju organizovani oblik.
– Uporedo sa razvojem dramske strukture razvija se i njen okvir – pozorišna građevina. Prvenstveno, prostor za prikaz
dramske radnje bio je jednostavan kružni prostor sa žrtvenikom, timelom, u središtu, gde bi na početku predstave
Dionisov sveštenik prinosio žrtvu. Uz timelu su stajali glumci, a oko njih, u polukrugu, hor. Kružni oblik mesta
prikazivanja bio je uslovljen cikličkim kretanjem hora za vreme predstave. Gledalište još nije postojalo; u prvo
vreme posmatrači su stajali, a kasnije sedeli na drvenim klupama postavljenim oko kružnog prostora za izvođače.
Klasično pozorište nastalo je iz ovog rudimentarnog oblika u trenutku kada se prostor raščlanio na tri osnovna dela
– teatron ili gledalište, orkestru ili pozornicu i skene, pozadinu pozornice sa garderobama za glumce.
 – Arhitektonska forma klasičnog pozorišta vremenom se razvijala i obogaćivala, ali je njegova
trodelna koncepcija sa podelom na teatron, skene i orkestru uvek ostajala nepromenjena. Isti ovi
nazivi, ali drugačijeg značenja, prisutni su i u savremenom pozorištu.

Delovi Pozorišta – Kada danas proučavamo ostatke drevnih pozorišta, najimpresivniji prizor
predstavljaju koncentrični redovi njihovih gledališta. Posebnost grčkog pozorišta ogledala se u
tome što je gledalište moglo da primi gotovo čitavo stanovništvo jednog polisa, što dovoljno
govori o važnosti pozorišta u to doba. Prva gledališta bila su na drvenoj potkonstrukciji. Izvori
pominju kako se 498. godine pre nove ere jedna takva konstrukcija srušila, usmrtivši pritom
nekoliko gledalaca. Od tada se gledališta grade na čvrstim, kamenim temeljima. Kako je prosečno
gledalište bilo predviđeno za 10 do 20 hiljada gledalaca, pozorišta se podižu na padinama
brežuljaka gde konfiguracija terena bitno olakšava građenje. Gledalište je zauzimalo otprilike 7/12
kruga i bilo je radijalno razdeljeno stubištima. U ovako formiranim segmentima gledaoci su
zauzimali mesto ne prema klasnoj, nego prema teritorijalnoj pripadnosti u polisu. Samo je prvi red
uz orkestru – proedria, bio rezervisan za Dionisove sveštenike, ugledne goste i poslanike iz drugih
gradova
– Koncentrični redovi sedišta bili su podeljeni širokim prolazom na gornju i donju zonu. U pozorištu
u Epidauru koje je između 360. i 330. godine pre nove ere sagradio arhitekta Poliklet Mlađi, u
donjoj zoni bilo je 34, a u gornjoj 21 red sedišta. Ove brojeve prepoznajemo kao deo Fibonačijevog
niza koji je povezan sa zlatnim presekom. Oni nisu slučajni jer, iako je malo toga poznato o samoj
gradnji pozorišta, Vitruvije u svom delu Deset knjiga o arhitekturi daje precizan način geometrijske
konstrukcije grčkog pozorišta sa svim njegovim delovima.
– Orkestra, središnji deo pozorišta, imala je, kako je već rečeno, pravilan oblik kruga prečnika 20 do
30 metara sa žrtvenikom u sredini. Naziv orkestra izvorno znači prostor za ples, orchesis.
Prvobitno, orkestra je bila samo ravna nepopločana površina, da bi vremenom postala čvrsta
konstrukcija podignuta na niskim kamenim potpornim zidovima. Šest kamenova potpornog zida
orkestre Dionisovog pozorišta u Atini, koje se smatra prvim klasičnim pozorištem, danas su jedini
ostatak njegovog prvobitnog izgleda iz vremena Eshila i Sofokla.
– trećiosnovni deo pozorišta, skene, takođe je kroz vekove doživljavao različite
transformacije. Najstarija sačuvana drama koja koristi skene je Eshilova Orestija. Skene je
bila garderoba glumaca i u početku je to drvena montažna građevina, a tokom IV veka pre nove ere,
kada se po čitavoj Grčkoj podižu reprezentativna pozorišta, skene je čvrsta, jednospratna zgrada s
aravnim krovom. Njen prednji zid – proskenijum, služio je kao izlaz na pozornicu, najpre kroz jedna, a
zatim kroz troja vrata. Do pojave skene glumci i hor na pozornicu su izlazili preko dve rampe koje su
se nazivale eisodos. Glumci su mogli da se kreću i po skeni i po orkestri, ali hor nikada nije ulazio u
skenu.
– Uvođenje skene dovelo je do bitne promene u pozorišnoj praksi i semiotici prostora. Osim troja vrata
za izlazak glumaca na scenu, skene dobija i niz stubova u pročelju. Između stubova su se umetale
oslikane ploče, pinakes, pomoću kojih je skene poprimala oblik palate, hrama, kolibe ili pećine. Tu je
verovatno korišćen neki oblik perspektivnog slikarstva kao naznaka tipa građevine koju je zahtevalo
pojedino dramsko delo, ali je takva scenografija pre bila simboličkog nego iluzionističkog tipa na
kakav smo navikli u današnjem pozorištu. Kada se vremenom javila potreba za menjanjem
scenografije tokom dramske predstave, uvedeni su tzv. periaktoi, trostrane prizme čija je svaka
strana imala naslikan drugačiji prizor. Prizme su se slagale u dva niza i postavljale na oba kraja
pozornice. Kod izmene scenografije postojale su određene konvencije, pa je tako okretanje samo
desnog niza prizmi značilo da se prizor odvija na novoj lokaciji, ali u istom gradu. Prema jednom
drugom pravilu, podrazumevalo se da glumci koji ulaze na pozornicu zdesna dolaze iz grada ili luke, a
oni koji ulaze sa leve strane dolaze iz sela.
– Dramske predstave bile su važne za Atinjane – to je jasno vidljivo stvaranjem tragedijskog takmičenja i festivala u 
gradskoj Dioniziji (ili Velikoj Dioniziji). Ovo je organizovano verovatno radi negovanja lojalnosti među plemenima Atike (koju je
nedavno stvorio Klisten). Festival je nastao otprilike 508. godine pre nove ere. Iako ne postoje dramski tekstovi iz šestog veka pne,
poznata su imena trojice takmičara pored Tespisa: Čoerilus, Pratinas i Frinih. Svaki od njih je zaslužan za različite inovacije u ovoj
oblasti.

– O Frinihu su poznati neki podaci. Pobedio je na svom prvom takmičenju između 511. p. n. e. i 508. p. n. e. Proizveo je tragedije na
teme i subjekte koji su kasnije eksploatisani u zlatnom dobu, kao što su Danajde, Feničanke i Alkestida. Bio je prvi pesnik za koga
se zna da je koristio istorijsku temu – njegov Pad Mileta, nastao 493–492 godine pre nove ere, beleži sudbinu grada Mileta nakon
što su ga osvojili Persijanci. Herodot izveštava da su „Atinjani na mnogo načina pokazali svoju duboku tugu zbog zauzimanja
Mileta, a posebno na ovaj način: kada je Frinih napisao dramu pod naslovom Pad Mileta i izveo je, celo pozorište je plakalo; kaznili
su Friniha novčanom kaznom od hiljadu drahmi za podsećanje na nesreću koja ih je tako lično pogodila i zauvek su zabranili
izvođenje te predstave.“ Takođe se smatra da je on prvi koji je koristio ženske likove (mada ne i ženske izvođačice).
– Pozorišne tekstovi u početku su se izvodili samo povodom verskih praznika u čast boga Dionisa
.
– Atinski dramaturzi su se dva puta godišnje takmičili na dramskim takmičenjima za prestižnu
nagradu-lovorov venac..
– Tragedije, su govorile priče o herojima i moćnicima, koji su primorani da se suoče sa izazovima
sudbine i teškim odlukama.
– Komedija su predstavljale značajne građane u neobičnim i smešnim situacijama, u kojima se
nije baš držalo  do poštovanja prema bogovima.
– Program bi počeo u zoru i sadržao bi pet izvođenja. Sve aktivnosti u gradu bi prestale kako bi
građani mogli prisustvovati predstavama, i tih dana, su i zatvorenici pušteni na slobodu.
– Pozorište je bilo jedno od retkih javnih mesta, gde je pristup bio dozvoljen i ženama. Publika je
negodovala u slučajevima loših predstava i to bacanjem hrane ili kamenja. Svi akteri su bili 
muškarci i oni su nosili maske. Prvi tekstovi su zahtevali samo jednog glumca, i hor od 12-15
ljudi, koji su plesali i pevali. Sa vremenom je rastao broj uloga i broj glumaca. Eshil, Sofoklo i 
Euripid pisali su neke od najlepših grčkih tragedija, a Aristofan je bio najpopularniji pisac
komedija.