1.

ПОЧЕТАК И РАЗВОЈ ЕТНОМУЗИКОЛОГИЈЕ

Музички фолклор има двојако значење: то је грађа (народне песме, орске игре, музички инструменти) и
наука која проучава музичко-фолклорну грађу. Mузички фолклор представља грађу за проучавање, а
етномузикологија науку која истражује фолклорну грађу.
Постоји ОПШТА ЕТНОМУЗИКОЛОГИЈА која се бави фолклором целог света, и ПОСЕБНА која
истражује фолклор одређених племена и народа. Назив садржи 2 речи: ЕТНОЛОГИЈA (наука о животу,
веровањима, обичајима народа), и МУЗИКОЛОГИЈA (наука која проучава музичко стваралаштво).
Прва етномузиколошка истраживања су: МЕМОАРИ О КИНЕСКОЈ МУЗИЦИ, из 1779.; ОПИС
МУЗИЧКИХ ИНСТРУМЕНАТА, из 1813,; МЕМОАРИ О АНТИЧКОЈ МУЗИЦИ У ЕГИПТУ, из времена
Бонапарте и његовог похода на Египат из 1816.
Прекретница у развоју етномузикологије: 1. проналазак ФОНОГРАФА (апарат за снимање и репродукцију
звука; Едисон, 1877.) и 2. ЦЕНТ-СИСТЕМ (могућност да се измере и математички изразе интервалски
односи у различитим лествицама у фолклорној музици. ½ = 100 центи, а октава је подељена на 1200 цента).
Први снимци настали су у САД и Канади (збирке фонограма са индијанским напевима), затим у Француској
где је за време светске изложбе 1900. снимљена и приказана музика Бретонаца, Јапанаца, Калабрије, Кине,
Сенегала, Кавказа.
Фонографски архиви оснивани су широм Европе, у : Бечу, 1900., Берлину 1902., Будимпешти. Москви, Риму,
Петровграду. Београду.
„Отац“ етномузикологије је АЛЕКСАНДАР ЏОН ЕЛИС, који је у свом делу О МУЗИЧКИМ СКАЛАМА
РАЗНИХ НАРОДА из 1885. изложио резултате тонских мерења на многим егзотичним инструментима.
Етномузикологија обухвата више грана: ОРГАНОЛОГИЈУ (истражује народне инструменте);
ЕТНОКОРЕОЛОГИЈУ (проучава орске игре); МЕЛОГРАФИЈУ (записивање народних мелодија);
КИНЕТОГРАФИЈУ (записивање покрета у игри).

2. ФОЛКЛОР - ПОЈАМ, ДЕФИНИЦИЈА, ПОДЕЛА ПРЕМА АКУСТИЧКИМ ИЗВОРИМА

Дефиницију је утврдио ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ САВЕТ ЗА НАРОДНУ МУЗИКУ, 1954. у Бразилу, Сао

Паоло: ФОЛКЛОРНА МУЗИКА ЈЕ ПРОДУКТ МУЗИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ КОЈА СЕ РАЗВИЛА УСМЕНИМ
ПУТЕМ.

Основни фактори који обухватају ту традицију су: ВАРИРАЊЕ – настаје од стваралачког импулса појединца
или колектива; КОНТИНУИТЕТ – повезивање прошлости и садашњости, свака песма настаје по узору на
неку стару и равна се према њој; СЕЛЕКЦИЈА – врши је заједница одређујући облике у којима музика
наставља да живи (слабије народне песме се брзо заборављају и нестају, док оне успешније, популарније се
дуже одржавају).
Према акустичким изворима и начину извођења фолклор је подељен у 4 групе: ВОКАЛНА МУЗИКА –
једногласје и вишегласје; МУЗИЧКИ ИНСТРУМЕНТИ – разних облика, грађе и употребе; ВОКАЛНО-
ИНСТРУМЕНТАЛНИ ОБЛИЦИ – епско певање уз инструменталну пратњу; ОРСКЕ ИГРЕ – уз певање, уз
инструменталну пратњу или без.
3. РАЗВОЈ ЕТНОМУЗИКОЛОГИЈЕ У СРБИЈИ

Сакупљање народне музике на Балкану почиње почетком 19. века са циљем да се мелодије хармонизују како
би се популаризовале у грађанској средини. У другој половини 19. века записивачи штампају записане
мелодије. У 20. веку се етномузикологија брже развија.
1. Интересовање за српски фолклор започиње са ВУКОМ КАРАЏИЋЕМ. Захваљујући Пољаку
Франтишеку Мирецком који је записао и приредио за клавир 6 мелодија, Вук их објављује у
збирци „ Народна српска песмарица“, 1815.
 2. ЕМАНУЕЛ КОЛАРОВИЋ, 1828. објављује 10 народних мелодија по записима ЈОСИФА
ШЛЕЗИНГЕРА.
3. АЛОЈЗА КАЛАУЗ, издаје збирке „Србски напеви“ 1850., и „Варошке песме страног порекла“
1855.
4. КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ, 1859. издаје збирку „Србске народне песме“, приређене за певање
и клавир“; 1862. и 1863. 2 свеске „Србске народне песме“.
5. ФРАЊО КУХАЧ, издаје 4 књиге „Јужнословенске народне попевке“, од 1878. до 1881.
6. ЛУДВИК КУБА, објавњује 60 песама у збирци „Србске песме из краљевине“, 1923.
7. СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ издаје збирку „Српске народне песме и игре из Левча“,
са описима обичаја, текстовима и предговором.
8. Од каснијих сакупљача треба издвојити ВЛАДИМИРА ЂОРЂЕВИЋА – „Српске народне
мелодије“ из јужне Србије, 1928., и „Српске народне мелодије“ из предратне Србије, 1931.
9. ИСИДОР БАЈИЋ, КОСТА МАНОЈЛОВИЋ, МИЛОЈЕ МОЛОЈЕВИЋ, сестре ДАНИЦА и
ЉУБИЦА ЈАНКОВИЋ (објавиле 8 књига о орским играма).
10. МИОДРАГ ВАСИЉЕВИЋ, сакупљао грађу по Србији, Македонији и Црној Гори.
1962. на иницијативу Косте Манојловића основан је одсек за музички фолклор на Музичкој академији у
Београду.
4. ОПШТИ ЕТНОЛОШКИ ПОЈМОВИ

ЕТНОЛОГИЈА (етнос – народ; логос - наука), наука о народу, његовом настанку, животу, материјалној и
духовној култури, веровањима и обичајима.
АДОЛФ БАСТИЈАН, немачки истраживач. 1886. отворио етнолошки музеј у Берлину и покренуо етнолошки
часопис. На нашим просторима расте интерес за народно стваралаштво у 19. веку када романтичарски
национални покрет захвата целу Европу. МАТИЦА СРПСКА, основана је 1826. у Пешти, а пресељена је
1864. у Нови Сад. СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКЕ И УМЕТНОСТИ (САНУ), основана 1886. у Београду.
Обе културне институције, од оснивања до данас, сакупљају и чувају национално културно, уметничко и
научно блага.
ЕТНОГЕНЕЗА проучава процес стварања појединих људских заједница до прерастања у народ, на основу
археолошких, лингвистичких и историјских извора. ОБИЧАЈ представља навике стечене дугим искуством,
којима су се људи прилагођавали, по њима управљали, живели и радили. У неким заједницама обичаји су
представљали неку врсту закона. ОБРЕД је церемонија која има устаљен редослед радњи које се спроводе по
одређеним правилима. Ако се обред промени онда губи своју функцију. ПОРОДИЦА, основна људска
заједница. Више породица чине РОД, више родова БРАТСТВО, више братстава ПЛЕМЕ, а савез племена
НАРОД, то је људска скупина са заједничким језиком, културом, територијом, свешћу о заједничком пореклу,
осећањем унутрашње повезаности у односу на друге. ИЗВОРИ проучавања народа су: Архивска грађа,
писани извори; Археолошки извори, етнолошки предмети; Ликовне представе, белешке, мемоари; Усмени
извори, предања, језик. АНТРОПОЛОГИЈА, проучава човека на основу биолошке, друштвене и језичке
перспективе.
5. ВОКАЛНА ТРАДИЦИЈА – ПОЈАМ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Вокална традиција је распрострањенији вид музичке праксе у односу на инструменталну и вокално-
инструменталну. НАРОДНА ПЕСМА је синтеза текста и мелодије. Она има анонимног ствараоца у поређењу
са професионалном песмом чији су ствараоци познати, а дела заштићена ауторским правом. Иако је њен
зачетник даровити појединац, народна песма не настаје колективно и стихијски, а прихватањем од стране
колектива постаје колективна својина, тј. народна. Прецизнији називи за народну песму: ПОПЕВКА (песма за
певање, има и текст и мелодију); ПЕСМА (то је само текст који може и да се пева али не мора); НАПЕВ (је
мелодија, арија или глас којим се пева одређени текст).
Како настаје народна песма објаснио је Вук Караџић, у предговору 1. књиге „Народних пјесама“ - „не може се
сазнати ко је први пут опевао песме и они који су их певали нису својатали песме већ су говорили да су их
чули од неког другог“. У предговору 4. књиге „Народних пјесама“ каже да „лош певач и добру песму лоше
упамти и исто је другоме пева, а добар певач и лошу песму поправи, према осталим песмама које он зна“.
ВАРИЈАНТЕ, за њих је Вук рекао „исто само мало другачије“. Једном отпевана песма је уникат и више се не
може поновити чак ни када је пева исти певач.
Истраживања показују да у народу има више текстова него мелодија: 1. иста мелодија за више текстова; 2.
више мелодија за исти текст; 3. две различите песме сложене у нову. Ова појава се назива МУЗИЧКА
КОНТАМИНАЦИЈА, а јавља се у прометним крајевима.
6. ОДНОС ТЕКСТА И МЕЛОДИЈЕ
У народној традицији песме се не казују већ певају. Свака народна песма представља јединство текста и
мелодије. Трећа компонента је хармонска или сазвучна која има колористичку улогу.
ТЕКСТ, у далекој прошлости садржај текста је имао везу са вишим силама. Веровало се да обредна порука
може да осигура добру летину, здравље, улов. У новије време губи се оваква улога текста и он има друкчије
значење, често забавно. СТИХ је основа на којој се граде мелопоетске целине у песмама: МЕЛОСТИХ је
певани стих, а МЕЛОСТРОФА певана строфа. Број слогова и цезура (предах, пауза) у стиху утиче на ритам
песме. ЦЕЗУРЕ су паузе у метрици тј. застанак у равномерном ритмичком току. Цезуре на крају стиха су
завршне, а у току стиха унутрашње. МЕЛОДИЈА је део мелопоетске целине за коју народни певач каже:
ГЛАС, АРИЈА, КАЈДА. У народу постоји: драгачевски глас, златиборска кајда, мушка арија, итд.
Раније је текст имао приоритет над мелодијом због своје обредне поруке али се временом овај однос мењао. У
многим песмама мелодија доминира над текстом. У РЕФРЕНИМА који могу бити краћи или дужи од певаног
стиха, често се налазе речи који немају везе са стихом, као нпр. море, леле, оф, аман …Те речи су најчешће
турцизми.
ПОЈАМ „ГЛАС“
ГЛАС је утврђена мелодијска форма која се односи на: врсту песме, тип напева, начин извођења и географску
област.
1. Према ВРСТИ ПЕСМЕ гласови могу бити: славски, календарски, додолски, сватовски, лазарички,
ђурђевски, које налазимо у ОБРЕДНИМ и ОБИЧАЈНИМ песмама.
2. Према ТИПУ НАПЕВА гласови могу бити: кратки, дугачки, извика, изгласа, бројаница.
3. Према НАЧИНУ ИЗВОЂЕЊА гласови могу бити: женски и мушки.
4. Према ГЕОГРАФСКОЈ ОБЛАСТИ гласови могу бити: копаонички, моравички, романијски,
босански.
Примена гласова је развијенија тамо где је текст важнији од мелодије, тј. у обредима и наративним песмама.
Глас се увек изводи у песмама са утврђеним обликом стиха. Промена стиха повлачи промену гласа. Феномен
гласова међу првима је истраживао МИОДРАГ ВАСИЉЕВИЋ, који каже да глас може постати свака мелодија
којој се промени текст. Певач изабрану мелодију певуши уклапајући речи у стихове и на тај начин ствара
текст за своју песму. Глас образује свака мелодија ако се узме као образац за певање више текстова.
Појам глас присутан је у православном литургијском појању. Осам гласова чине ОСМОГЛАСНИК, зборник
непроменљивих песама које се певају на 8 гласова. Они воде порекло од источних народа, а преко Византије
га прихватају јужни Словени. Неумски рукописи су мало коришћени у пракси па се певало по слуху што је
омогућило продор фолклорних елемената, нарочито у 1. и 5. гласу. СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ је
као поднаслов Осмогласника ставио „Српско народно црквено појање“ које је прибележио од истакнутих
појаца у Београду, па се још зове и „Београдско појање“. КОРНЕЛИЈЕ СТАНКОВИЋ је пре Мокрањца у
Сремским Карловцима забележио „Карловачко појање“.
7. СИНКРЕТИЗАМ
СИНКРЕТИЗАМ (спајање, прожимање, уједињење) представља једну од најважнијих особина фолклора који
се испољава у повезаности тј. прожимању музичких облика са обредима и магијом. Многе обреде које је
описивао Вук Караџић (додоле, коледа, лазарице...) сједињују ПЕСМУ, ИГРУ, ДРАМСКУ РАДЊУ са
елементима ПАГАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ наших предака. ДОДОЛЕ се поливају водом како би подстaкле више
силе да и оне учине исто - пусте животну кишу; КОЛЕДАРИ у својим играма приказују борбу светлости
(сунца) и таме (мрака). Наши преци су веровали да се од јесење равнодневнице па до зимске краткодневнице,
за време док краћа дан, сунце бори против мрака и немани које га једу и одузимају му снагу и моћ. Победа
сунца настајала је када дан почиње да бива дужи. Синкретизам омогућава разумевање разноврсних
фолклорних појава које, издвојене свака за себе, могу да постоје.
8. КЛАСИФИКАЦИЈА НАРОДНИХ ПЕСАМА
У етномузикологији постоји класификација народних песама. Неке су прихваћене, неке су претрпеле промене,
а неке су одбачене:
1. ВУК КАРАЏИЋ, је поделио песме на: ЈУНАЧКЕ (певају се уз гусле, а изводе их мушкарци) и
ЖЕНСКЕ (певају их и мушкарци и жене). Ова подела је и данас присутна као ЕПСКЕ и ЛИРСКЕ
ПЕСМЕ.
2. ВИДО ЛАТКОВИЋ, доктор и професор књижевности Београдског универзитета, поделио песме
према одређеној прилици тј. намени: ОБРЕДНЕ и ОБИЧАЈНЕ, ПОСЛЕНИЧКЕ (према раду који се
обавља), РЕЛИГИОЗНЕ, ПОРОДИЧНЕ, ЉУБАВНЕ.
3. БЕЛА БАРТОК је поделио песме, од једноставних ка сложеним, по: БРОЈУ МЕЛОДИЈСКИХ
ОДСЕКА, ГЛАВНОЈ КАДЕНЦИ, СПОРЕДНИМ КАДЕНЦАМА, АМБИТУСУ (опсегу гласа).
4. АЛЕН ЛОМАКС је направио КАНТО-МЕТРИЧКИ СИСТЕМ где је тежиште између извођача и
публике. Он посматра социјалне моменте, психолошки и емотивни садржај текста. Ову поделу су
више изучавали антрополози него етномузиколози.
5. МИОДРАГ ВАСИЉЕВИЋ је поделио песме према календару тј. годишњем добу, на:
КАЛЕНДАРСКЕ и НЕКАЛЕНДАРСКЕ.
НАУЧНО УСВОЈЕН ПРИНЦИП класификације српске вокалне традиције је на песме: ГОДИШЊЕГ
ЦИКЛУСА и ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА.
9. ИЗВОЂАЧКА ПРАКСА У ВОКАЛНОЈ МУЗИЦИ – ЈЕДНОГЛАС И ВИШЕГЛАС

1. СТАРИЈЕ СЕОСКО ДВОГЛАСНО ПЕВАЊЕ, може бити: ХЕТЕРОФОНИЈА и БОРДУН.

ХЕТЕРОФОНИЈА је тежња да се пева исто тј. унисоно али због немогућности да се то оствари долази до
размимоилажења, укрштања гласова и секундног сазвука. Ова појава је негде нехотична, а негде резултат
одређених правила(на крају стиха или полустиха). Најчешћи израз за ово певање је „ПЕВАЊЕ ИЗ
ГЛАСА“ и оно је ближе природном, нетемперованом систему.
БОРДУН може бити КОНТИНУИРАН и РИТМИЗОВАН. КОНТИНУИРАН је заснован на лежећем
тону у пратећем гласу код мушког певања у западној Србији. У овим песмама карактеристичан је
завршетак на волалу „и“ тј. „извик“ и понирање гласа. РИТМИЗОВАНИ је када други глас пева
истовремено текст са првим гласом али на једном тону - источна и југоисточна Србији. У бордунском
певању гласови су самосталнији, нарочито први глас, јављају се секунде, терце и кварте. За први глас се
каже да: иде напред, почиње, пребира, заноси итд. Први глас се зове „предњак“. За други глас се каже:
прати, вози, тежи итд., а зове се „задњак“.
ХЕТЕРО-БОРДУНСКИ ОБЛИК је настао прелазни облик ова два.
2. НОВИЈЕ СЕОСКО ДВОГЛАСНО ПЕВАЊЕ, назива се „ПЕВАЊЕ НА БАС“. Оно је интонативно
чистије и ближе темперованом систему. Први глас је водећи, а други прати у паралелним терцама, са
квинтом на крајевима. Присутне су секунде и кварте, али не у паралелном кретању. Ово певање дошло
је са Запади и Хрватске, у последњих стотинак година. За први глас се каже: води, почиње, првачи, а за
други: прати, басира, пева бас. У извођењу „песама на бас“ учествује више певача истог пола. У њима
се у каденцама, уместо квинти могу чути и секунде, што говори да је дошло до мешање песама „на
глас“ и „на бас“.

10. ПЕСМЕ ГОДИШЊЕГ ЦИКЛУСА

Иако се у народу календарска година дели на 2 годишња доба, лето и зиму, ради прегледности биће подељена
на 4 (зима, пролеће, лето и јесен).
ПЕСМЕ ЗИМСКОГ ЦИКЛУСА – у прошлости је било бројних обичаја и обреда везаних за зиму, и они су
били праћени песмом и игром. Неки од њих имају паганско порекло из времена незнабоштва:
КОЛЕДАРИ, то је обред који се изводи око Божића код свих Јужних Словена са циљем да осигура плодност,
здравље, напредак. Овај обред је нестао из многих крајева углавном због утицаја цркве. Тек понегде је
сачувана нека коледарска песма са карактеристичним рефреном „коледо“. Овај обред изводи око 10
„коледара“, момака, један је маскиран као „дедица“, други као „млада“, 2-3 младића су шумски духови,
„оале“. У поворци се налазе 2 до 6 певача, гајдаш „гајдарџија“ и 1-2 „коњовоца“. У коледарској поворци
заступљено је играње (опис из околине Лесковца). Маскирани шумски духови обилазе село трчкарајучи и
скачући. Коледари се окупе у кући домаћина око софре и уз певање 3 пута обиђу постављену храну и на крају
благосиљају, након чега гајдаш свира неку игру (чочек …).
СИРОВАРИ, (Врањско поље, Кумановска област), учествовали су момци који су ишли у поворци носећи
сирове мотке, звечке и звона од оваца. Изводили су песме сличне коледарским и имали су подељене улоге:
деда, баба, младожења, старојко, свекрва, сватови…
ЧАРОЈНИЦЕ, (крајеви западно од Дрине), учествовали су момци који су маскирани. Један је „јарац“, и они
обилазе куће тако што галаме, певају, скачу, а јарац „мекеће“.
Све ове три поворке, иако са разликама, имају исто значење и суштину.
НОШЕЊЕ ВЕРТЕПА, (Војводина) изводи се на Бадњи дан и Божић, а представља макету цркве коју су
носила „4 цара“, праћени двојицом пастира, певајући верске песме о Христовом рођењу. Ношење вертепа су у
18, веку донели руски учитељи међу Србе.
КОРОНЂАЊЕ, (Војводина) исто се изводи на Божић. Деца иду од куће до куће и певају.
ВУЧАРИ, обичај у коме мушкарци носе кожу убијеног вука испуњену сламом, окићену звонцима и
прапорцима, од куће до куће и певају.
11. ПРОЛЕЋНИ ЦИКЛУС
Пролеће је обиловало разним обичајима: РАНИЛО, састанци младих у дане великог поста; ЉУЉАЊА, на
посебно везиваним љуљашкама; ЛАЗАРЕВА СУБОТА, уочи Цвета, велики црквени празник Лазареву
суботу, 8 дана пред Ускрс, изводио се пагански обред. Разликује се од краја до краја. Негде се брало биље који
се потапа у воду са којом се људи умивају ради здравља, а негде је постојао прави обред са бројним
учесницима. Око Јужне Мораве, где је овај обичај сачуван до данас, свечано обучене девојчице „Лазарице“
обилазе село, певајући и играјући, како би донеле напредак кући, домаћину, домаћици, детету. Као награду
добијале су фарбана јаја. У поворци су улоге биле подељене и знало се ко пева, а ко игра. Играло се
једноставно, поцупкивањем и мењањем правца кретања, а песме су певане антифоно, са обавезним стихом и
рефреном „Лазаре“, „доз“ или „ладо“. При обреду улоге изводе: Лазар, Лазарица, предњарке, крошњарке.
Временом је овај обичај почео да се губи или су га са значајним изменама преузели Роми, тако што у обреду
учествују: певачица-старија жена, играчица-млађа жена, виолиниста. ЂУРЂЕВДАН (мај) се славио као
почетак пролећа и највећи сточарски празник. Биљке су тог дана имале посебно лековит значај. Људи су се
умивали водом у којој су биле потопљене лековите траве, а стока се китила венцима цвећа. ЈЕРЕМИЈИН
ДАН (мај) дан старозаветног пророка Јеремије када је домаћица обилазила кућу уз лупање у шерпе и лонце
како би отерала змије. У Книнској крајини се изводи сличан обичај, „Јеремијин дан“. У рану зору, деца су
ишла кроз село, ударајући у шерпе, лонце, сточна звона и растеривала змије.
13. ЛЕТЊИ ЦИКЛУС
РОЈЕЊЕ ПЧЕЛА, хватање пчелињег роја уз помоћ кошнице намирисане матичњаком или босиљком. Овај
обичај је био праћен певањем којим се привлачи матица да уђе у кошницу и да за собом поведе пчелињи рој.

КРАЉИЧКИ ОБРЕД, изводи се на Духове – Св. Тројица (50 дана после Ускрса). Настао је од „Русалија“ које
су имали сви словенски народи. Краљице су поворке, лепо обучених девојака, стасалих за удају, које су
носиле барјаке окићене пешкирима и прапорцима, дрвене сабље и сл. Смисао обреда је сличан Лазарицама, а
сличност је и у певању – антифоно, постојао је стих и рефрен „Ладо“. Постојала је подела улога: Краљице,
барјактаре. Овај обред је био потиснут од цркве, али пошто га везују за Духове успео је да се одржи.

ДОДОЛСКИ ОБРЕД, изводио се у време сушних лета али и пролећа да би се призвала киша. У овом обреду
учествују девојчице маскиране зеленилом које се прскају и поливају водом опонашајући кишу (имитативно-
хомеопатична магија). Додолске песме се певају једногласно са рефреном „ој, Додоле“. И овај обред су у
новије време преузели Роми.

КРСТОНОШКИ ОБИЧАЈ, изводио се у „литији“ када поворка сељака са свестеником на челу, иде кроз село
и зауставља код „записа“ – старозаветно дрво, уз песму и молитву Богу. Смисао обреда је да се заштити род
од суше и града по чему је сличан додолском обичају.

ЖЕТВАРСКО ПЕВАЊЕ, изводило се уз жетву, најважнији посао у години. Певање је било омиљено, а
певачице су биле поштеђене од рада. Жетва је често била праћена и неким инструментом – гајдама, виолином,
а у новије време и хармоником.
14. ЈЕСЕЊИ ЦИКЛУС

Доба када се обављају послови пред зиму: берба грожђа, кукуруза… Већ крајем лета, а нарочито у јесен на
селу се одржавају СЕДЕЉКЕ и ПОСЕЛА. Уз обавезан посао, као нпр. круњење кукуруза, гребање вуне,
певало се и играло. Песме су биле шаљиве и љубавне. ПРИПЕВКЕ и ПРИПОВУШКЕ су песме у којима се
на шаљив начин спајају један од младића и једна од девојака. Обавезан инструмент је била свирала. СЛАВА
се слави у јесен и током целе године. Поред Ускрса и Божића, слава Србима представља највећи верски
празник. На слави се изводе пригодне песме, најчешће везане за наздрављање, док су песме посвећене свецу
знатно ређе. На слави су некада биле обавезне гајде.

15. ЖИВОТНИ ЦИКЛУС

Обичаји који се везују за важне тренутке у животу: РОЂЕЊЕ, ЖЕНИДБА, СМРТ.

РОЂЕЊЕ, за овај дан је везан обичај „КРАВАЈ“, када се роди дете, мајци долазе жене из комшилука и
доносе медене колаче „кравајчиће“ и певају се песме: „успаванке“, „пуцалице“ тј. бројалице, а изводе се док се
дете поцупкује на колену.
СВАДБА, најбоље очуван обичај код Срба, са бројним очуваним песмама, играма и свирком. Песме прате
сваки детаљ у обреду од прошевине, поласка по младу, извођења младе из куће итд.
СМРТ, праћена обредом у коме се певају „ТУЖБАЛИЦЕ“. Оне су различите од краја до краја, негде су са
већим степеном импровизације, а негде, такорећи, „окамењене“, као у Црној Гори. У северноисточној Србији
постоји обичај да када умре неко млад, ископа се из корена шљива и искити цвећем, вуном, шареном
хартијом, ако је мушкарац или даровима „спремом“ за удају ако је девојка, и покачи више покојникове главе.

16. ЛИРСКЕ ПЕСМЕ И БАЛАДЕ

ЛИРСКЕ ПЕСМЕ, некада су биле обредне и обичајне али су временом изгубиле своју некадашњу намену.
Тако су нпр. свадбене песме прешле у љубавну лирику. Лирске песме се одликују дубоким, унутрашњим,
емоционалним односом према разним појавама и догађајима. Обзиром да су настале од обредних песама, са
њима имају сличне метроритмичке и мелодијске особине: стихови су најчешће у десетерцу и осмерцу;
присутан је изразит рад са текстом и рефрен; присутан је пратећи глас који пева „на бас“; изводе се обично уз
неки посао.
Лирске песме се деле на:
ЉУБАННЕ ПЕСМЕ, оне су лепе, топле, нежне и дирљиве.
ИГРЕ СА ПЕВАЊЕМ, синтеза музике, поезије и покрета и имају изразиту синкретичност. Зову се још и:
КОЛАЊЕ, ПЈЕСМЕ НА ПОСКОЧНИЦИ, ПОСКОЧИЦЕ. Овим песмама припадају и ДЕЧЈЕ ИГРЕ СА
ПЕВАЊЕМ.
ЧОБАНСКЕ, најлепше љубавне песме пренете у равничарска села и градове.
ПЕЧАЛБАРСКЕ, (старословенска реч; печал - страдање), настале у пасивним крајевима као последица туге
за одсутним мужевима, браћом и вереницима.
СЕВДАЛИНКЕ, (арапска реч; севдах - чежња), песме о љубави и чежњи, настала у муслиманским крајевима
Босне и Херцеговине, могу имати свака свој напев или се певати на један устаљени напев.

Поред епских и лирских песма постоје и БАЛАДЕ, које је Вук Караџић назвао „на међи“, тј. између мушких
– јуначких и женских. У њима је заступљен епски, лирски и драматски израз. Обично имају наративни
карактер у трећем лицу, а радња је прожета дубоком емоцијом и најчешће пева о судбини жене. Баладе су
најчешће у десетерцу или осмерцу, али могу бити и у петнаестерцу или шеснаестерцу. Најпознатија балада је
ХАСАНАГИНИЦА.

17. ИНСТРУМЕНТАЛНА ТРАДИЦИЈА

Првобитно је инструмент био „звучно оруђе“, чији звуци су служили за повезивање са вишим силама. У
даљем развоју био је „сигнално средство“ (нпр. када хомољски пастири на Ђурђевдан изводе стоку на пашу
или је враћају са паше). На крају постаје „музичка справа“, у служби музике, а обично је везан за одређену
прилику: свадба, слава, жетва, народна игра. ПОДЕЛУ народних инструмената у 4 групе, извршили су
немачки етномузиколози КУРТ САКС и ЕРИХ ФОН ХОРНБОСТЕЛ, на: 1. ИДИОФОНЕ, 2.
МЕМБРАНОФОНЕ, 3. КОРДОФОНЕ, 4. АЕРОФОНЕ.

18. ИДИОФОНИ ИНСТРУМЕНТИ

ИДИОС – сопствени, ФОНО – звук, значи САМОЗВУЧНИ, код кога се звук добија треперењем еластичне
материје без резонатора, и то на више начина:

1. УДАРАЊЕМ (непосредно или посредно): клепала, звона, кастањете.

КЛЕПАЛО: То је обична даска дужине 2 метра, ширине пола метра, дебљине 5-10 цм која виси на канапу по
којој се удара посебним чекићем. Замењује звона у црквеној служби од Великог петка да Ускрса (у Хиландару
трајно). Постоји и мање, ручно клепало које се држи у руци.
ЗВОНО (КЛЕПЕТУША): је сигнални инструмент који има примену у обредима и сточарству. Прави се од
бронзе или бакра, трапезастог облика. Качи се око појаса или око колена, а стока га носи око врата.
КАСТАЊЕТЕ (КЛЕПЕТАЉКА): прави се од кукурузовине тј. зеленог стабла, који се разреже по дужини и
тако добијају „крилца“. Звук је сличан кастањетама и користи се као дечја играчка или за плашење птица.

2. ТРЗАЊЕМ (окидањем): дромбуље

ДРОМБУЉЕ (ДРНД, ДРОНБОЉ): на њему се свирају песме и прате игре. Састоји се од металне потковице
која је сужена на једном крају са еластичном опругом. Једним крајем се прислањају на зубе свирача, а на
другом крају се прстом окида опруга. Висина и јачина тона се мења зависно од положаја уста.

3. ПРЕВЛАЧЕЊЕМ (стругањем, трљањем): ћемане

ЋЕМАНЕ (ГУСЛИЦЕ): дечји инструмент који се прави од суве кукурузне стабљике на којој се пресеку две
струне које се одигну од стабла. За свирање се користе оваква 2 дела и превлачи се једним преко другог при
чему се добија једва чујни шкрипутави звук.

4. ТРЕСКАЊЕМ (метални колутови): даире, звечке, чегртаљке.

ЧЕГРТАЉКА: користи се у коледарским и вучарским обредима, у лову или као дечја играчка. Састоји се од
дрвеног оквира, зупчастог ваљка и језичка. Чегртање се добија обртањем оквира.

19. МЕМБРАНОФОНИ ИНСТРУМЕНТИ

Архаичног су порекла, у основи имају кружни костур са подапетом кожом тј. мембраном, са обе или само
једне стране. Звук се добија УДАРАЊЕМ: бубањ, деф, даире, дарабука; и ТРЕЊЕМ: ћупа (бегеш).

БУБАЊ (ТАПАН, ТУПАН, ГОЧ): има рам, пречника 70-80 цм од коре дрвета који је са доње стране подапет
телећом, овнујском или магарећом кожом, а са горње козјом кожом. Преко дебље коже је затегнута ТЕТИВА
од упредене коже која звучно обогаћује свирку. Наглашене тактиве делове, свирач удара ЧУКАН-ом, тј. јаким
батићем, а ненаглашене ПРАЧК-ом. Бубањ нема одређену висину и пратио је ГАЈДЕ у Сврљишком крају , а
ЗУРЛЕ у Македонији. Извођачи на бубњу су се називали: „тапанџије“, „гочобије“, а њихово свирање
„чукање“. Постоји и фабричка варијанта са чинелом и користи се у лименим тзв. блех оркестрима.
ДЕФ (ДАИРЕ): то је дрвени обруч, пречника 50 цм са разапетом јарећом кожом и металним колутовима који
звецкају када се прстима или дланом удара у мембрану. Често се користе на Косову и Македонији.

ДАРАБУКА: израђена је од печене глине у облику пехара, висине 40 цм и пречника 20-30 цм. На горњем
крају разапета је кожа док је доњи слободан. Држи се под пазухом, а прстима се удара по средини или ободу.
Јавља се у саставима оријенталног порекла. Најчешће се користи на Косову и Македонији.

ЋУПА (БЕГЕШ): то је ћуп тј. лонац од глине који нема дно, а преко горњег отвора је разапета кожа. На
средини је провучена трска преко које свирач превлачи овлаженим прстима да не би клизили. Тон подсећа на
контрабас и има распон од октаве. Горњи крај даје више тонове, а део ближи мембрани ниже. Користи се у
Војводини у тамбурашким саставима, Румунији, Чешкој, Шпанији, Француској, чак и Африци.

20. АЕОРОФОНИ ИНСТРУМЕНТИ

АЕР (грчки: ваздух). Ово је најбројнија група инструмената код којих звук настаје прекидањем ваздушног
стуба кретањем инструмента кроз ваздух. Звук се добија: наглим ТРЗАЈЕМ (бич); брзим КРЕТАЊЕМ
језичка (лист, трава, перо од лука, усна хармоника, хармоника); брзим ОКРЕТАЊЕМ (зујаљка, дугме на
канапу, чигра).

БИЧ: служи као оруђе и инструмент. Има ручку и крпицу. Звук се добија наглим трзањем руке и сличан је
пуцњу. Користе га војвођански пастири.

ЛИСТ: може се користити ако је чврст и ако се не кида. Користе га чобани. Прислоне га на доњу усну и
ваздушни млаз усмере на ивицу или средину листа који производи тон сличан кларинету. На листу се може
одсвирати песма или игра при чему је мелодија испрекидана, а интонација нестабилна.

ТРАВА: или лист од неке житарице (пшеница, раж) се затегне између палчева и прислони на уста. Ваздух се
„сече“ на оштрој ивици и настаје пискав звук. Трава може да се затегне и између 2 комадића дрвета. У овај
инструмент може да се уметне папирић или танак слој брезове или трешњине коре.

ПЕРО ОД ЛУКА: користи се као „ПЕРЦЕ“ које се мало нагори, одсече врх, а звук се добија дувањем у шири
крај. Ако се равномерно дува звук је једноличан, а ако се кажипрстом дотакне мекши део онда је звук
треперав. „ПИСКА“ од најчвршћег дела лука се одсече 4 цм и дувањем настаје пискав звук.

УСНА ХАРМОНИКА: инструмент фабричке производње. Састоји се од правоугаоне кутије са отворима за

дување. Унутра су метални језичци који трепере под утицајем ваздуха. Ако се у току свирања покреће лево-
десно може се чути мелодија и пратња.

ХАРМОНИКА: фабрички инструмент, који има: дугмета или клавијатуру, мех који обезбеђује ваздух, басове.
У унутрашњости су језичци помоћу којих се ствара тон. У наше крајеве је донета пре 1. светског рата.

ЗУЈАЉКА: састоји се од назубљене дашчице и рупице, на једном крају, кроз коју је провучен канап.
Слободан крај се држи у руци, а цео инструмент окреће секући ваздух. Настаје треперав, зујећи звук који се
мења зависно од брзине окретања.

ДУГМЕ НА КАНАПУ: кроз рупице великог дрвета се провуче канап који се уврти завртањем дугмета, а
наглим покретом, ширењем руку, канап расплете, а дугме тихо зуји.

ЧИГРА: има конусно тело које се окреће на зашиљеном крају и тако производи звук. Може се окретати
руком, а постоји и чигра која се покреће бичем тако што се обавије канапом бича и заврти.