Епика скрипта

Литературу сакупила: Прекуцала:
Александра Антић Јована Станковић
1. Постанак и развој епске народне поезије

Под епском народном песмом подразумева се творевина у којој је опеван
одређен догађај или јуначки подвиг. Сам термин утврђен је крајем 18. века, када је
Хердер објавио збирку „Народне песме“, истичући естетске вредности изворног
народног стваралаштва. За Хердера је тај глас народа истовремено универзалан и
националан.
Интересовање за „природну поезију“, старе баладе и епове нарастао је од 17.
века у Енглеској, Француској и Италији да би посебан замах добило у немачком
романтизму.
О особеностима епског приказивања говорио је још Аристотел, говорећи о
врстама песничке уметности. Аристотел је као обележје Хомерових епова издвојио
опонашање озбиљних предмета, наративност, дужину, суздржаност наратора у
вођењу радње и ликова. Истраживања су показала подударност „претхомеровских
појава“ са особеностима хомерског „стила“. У овим споменицима срећу се дословна
понављања стихова, група стихова и сцена. Постало је очито њихово преношење у
разним верзијама.
Све то је утицало на закључке о пореклу и својствима епског песништва. Део
проучавалаца претпоставља да корени епских народних песама сежу до првих
облика друштвеног живота. Низак степен културног развитка, непостојање
писмености пратили су постојање епске форме, којом се сећање на прошле догађаје
и значајне личности чувало и преносило потомству. Епска песма приказивала је
културу, религију, обичаје и прошлост народа, пратећи след друштвених историјских
промена.
Насупрот оваквим приступима, почетком 20. века Мајер је сматрао да епос
настаје у вишим друштвеним слојевима, одакле су се песме спуштале у народ. Тиме
су почеци усмене епике смештени у период феудализма, на средњовековне дворове
у комплекс тема усмене поезије. Ово тумачење развио је Науман посматрајући
фолклор као снижавање културних вредности и осиромашених учених садржаја.
Међутим, процеси су могли тећи и у супротном смеру. Епска песма својом
природом и структуром почива на прослављању појединца, који често има упориште
у судбини исторјских личности. Класне и сталешке разлике, образовање и порекло
нису морали у ученим круговима племића спутавати интересовање за такав тип
ширења славе. Племство је могло ангажовати и професионалне певаче да опонашају
народне песме.
Услови за настанак и развој усменог стваралаштва повезали су се са ширим
културно-историјским контекстом, а трајање једноставних облика зависило је од
специфичних околности живота сваког народа или одређене заједнице. Зато је
немогуће поуздано осветлити старост и порекло народне епике, али су
реконструисане етапе њеног развоја.
Део проучавалаца као почетни стадијум издваја опевање конкретних догађаја.
Епска техника и стил су изграђени, али не псотоји тематско-идејно језгро око којег
би се концентрисало више песама. Следећи стадијум обележен је констотуисањем
унутрашњег јединства између већег броја песама. Оне се односе на истог јунака (нпр.
песме о Марку Краљевићу) или догађај (нпр. песме о Косовком боју), па се склапају
тематски кругови. Завршница генезе огледа се у формирању епа као велике органске
целине.
Други приступ на сам почетак развоја поставља еп, након чијег распадања још
увек трају посебни тематски кругови или циклуси. Даљим гашењем интересовања
колектива опевају се тек појединачне међусобно неповезане ситуације и ликови.
Како год да се постави развојна линија, очигледно је да феномен епског песништва

није монолитан, већ веома сложен и динамичан. Проблем постаје још сложенији када
се зна да у свакој средини народна књижевност траје зависно од културних и
историјских околности.
У случају српског епског песништва спорно је питање оформљености
народног епа. Целовита прича о Боју на Косову не само да је у 17. веку улазила у
списе, већ је постојао и велики број писаних верзија. Ипак, све „лазарице“ биле су
вештачки спој појединачних народних песама, из Вукових збирки и других записа.
Сам Вук је тематски повезане фрагменте одредио као комаде од „различнијех
косовкијех пјесама“.
Проблеми везани за живот епских песама на јужнословенском простору веома
су сложени – тешкоће су повезане са бурном историјом народа која се одражава на
традицију и усмену књижевност.
Већ је долазак словенских племена на Балканско полуострво подразумевао
међусобна деловања и прожимање културе старо седелаца и дошљака. Након свих
процеса, имало је изузетан значај и ширење хришћанства.
Од 9. века долази до мешања старог паганског система и нових хришћанских
схватања. Успостављање јаких феудалних држава у Србији утицало је на друштвени
и културни развитак. С краја 14. века усмено песништво је добило нови замах и
народна књижевност је све до почетка 19. века једно од основних националних
упоришта широких слојева становништва.
Сагледавање прошлости епског песништва на јужнословенском терену
додатно отежава мали број писаних споменика који би осветлили поједине етапе
његовог живота. Сведочанства о постојању наордне поезије јављају се у 4. веку у
летописима и путописима странаца, а први записи песама од 15. века.
Систематски сакупљачки рад В. С. Караџића подстакао је записивање и
спасавање народног блага од заборава и извршио је изузетан утицај на целокупну
српску културу и књижевност.
2. Старост епске поезије

На питање колико далеко у прошлост сеже наша епска традиција налазимо
различите одговоре. Иларион Руварац, од којег почиње модерно проучавање народне
поезије код нас, сматрао је да основу јуначких песама чине митови и да су митске приче
много старије од историјских личности о којима певају песме, да „пренос“ тих личности
из историје у песме није извршен у време када су оне живеле или убрзо после њихових
смрти, већ много касније.
И после њега изношена су слична мишљења. Томо Маретић је сматрао да се о
постојању наше јуначке епохе може поуздано говорити тек од почетка 16. века, а шта је
било пре тога, то ми не знамо јер немамо никаквих доказа.
Други истраживачи су, насупрот томе, истицали велику старину наше народне
епике. Ватрослав Јагић је изнео мишљење да наше народне епске песме потичу из
најстаријих, најпримитивнијих времена, да су оне прастаро добро српскога народа.
Слична схватања данас преовлађују. Иако су забележене у новије време, оне су знатно
старије од западних херојских епова из средњег века.
О епском певању код нас, пре првих записа песама, може се говорити само на
основу посредних сведочанстава. На првом месту су подаци писани у страним и
домаћим изворима.
О древности наше народне епике сведоче саме песме, што је истакао Светозар
Радојчић, који је песме посматрао очима познаваоца културе и уметности нашег
средњег века. За један необичан детаљ из песме Косовка девојка, копрену од злата као
знак вереништва, он је нашао потврду у средњовековној култури: на фресци Св.
Меркурија Ратника у Грачаници, у средњовековној легенди о Алексију.
На тај начин, служећи се посредним доказима, покушавамо да проникнемо у
времена из којих нема записа песама иако све говори да је песама било.
*Трагови словенских старина*
Страни аутори описују Словене као народ вода и шума, гостољубив, али и
несложан, склон сукобима. У ту поетску слику уклапају се и подаци о Словенима као
љубитељима песме и игре. Сведочанство о томе оставио је Теофилакт Симоката (7.
век) који је испричао причу о словенским младићима који су волели китаре више од
оружја и само са њима су путовали. Ипак, о томе каква је била најстарија поезија
Словена можемо само наслућивати јер нема текстова који су се сачували.
*Хришћанско и паганско*
Најдубље промене у животу донело је хришћанство (није примљено одједном и
није довело до потпуног раскида са паганством). Остаци старе религије и митологије
најбоље се уочавају у обредним и обичајним песмама, мада се могу наћи и у епским
песмама. Тако у уводном делу песме Свеци благо дијеле налазимо елементе мита о
подели светова међу боговима, а његове одјеке налазимо и у лирским песмама о женидби
месеца. Треба напоменути да су епске песм много ближе хришћанској традицији од
лирских песама и пропоедака, па тако Св. Сава у епским песмама има доста заједничког
са ликом из житија.
Да ли је било јуначких песама од старине? Најдубљим променама изложена је
јуначка поезија. Вук је претпоставио да је било песама од старине, или да су певане и
пре Косова, али да су промене изазване новим догађајима тако силно деловале на њих
да се готово заборавило све што је било дотле, па се одатле почело поново певати. Од
преткосовске историје у живом сећању остала је само немањићка епоха, и то њен крај.
Података о постојању епике од досељења на Балкан до касног 12. века нема. Треба
напоменути Летопис попа Дукљанина у коме има мотива којима се могу наћи паралеле
у усменом стваралаштву. Можда остатак представља улога Скадра као епске престонице
у песмама везанимза Мрњавчевиће.
*Марко Краљевић и Арапин*,
У погледу старине песама важан је и лик Црнога Арапина, који се у епским
песмама јавља као противник наших јунака, са којим многи јунци деле мегдан, нарочито
Марко Краљевић. Намеће се питање откуда Арапи у епским песмама када у временима
о којима певају песме они нису били утицајан чинилац на међународној историјској
сцени. По схватању Халанског, појава Арапа у нашим народним песмама представља
одјек историјског сећања на додире Јужних Словена с арапским светом у првим
вековима њиховог живота на Балкану (често су продирали на Балкан, пљачкали и
одводили робље).
*Најстарији епски јунаци*
Од краја треће деценије 14. века почиње историја која је остала у непосредном
сећању песама. У песми Бан Милутин и Дука Херцеговац говори се о рату Срба и Бугара
из 1330. године, о порезу бугарске војске и погибији њиховог краља. То је први
историјски догађај који је песма упамтила. Место битке је у песми померено – уместо
код Велбужда, битка се води на Косову. У то време живеле су личности које су постале
прототипови најстаријих епских јунака: Милош Војновић, војвода Момчило и Реља
Крилатија (историјски Хреља).
Најстарије епске јунаке, савременике битке на Велбужду, песма смешта у друга
места – Рељу песма везује за Нови Пазар, али и Босну и Будим. Град ист. Момчила био
је Перитеорион, на обали Егејског мора, а у песми је то Пирлитор на Дурмитору.
Мењале су се и друге појединости. У епском Рељи Крилатији нема осим имена

ничег заједничког с Душановим непоузданим властелином Хрељом. Лик Момчила је
идеализован, па је од витеза разбојника постао јунак без страха и мане. Отац Милоша
Војновића био је угледан велможа из времена Стефана Дечанског, а у једној песми из
ЕР говори се о томе да је оженио Стефанову сестру. Он је био најстарији од троје браће,
али је у песми постао најмлађи.
3. Епска народна песма и еп

Када нам до руку дође текст који припада епској поезији онда са сигурношћу
знамо шта од њега можемо очекивати. И епови и епске песме су дужи или краћи састави
у стиховима у којима се на опширан начин приповеда о некој важној теми (личности или
догађају) из историје или митологије.
Епско песништво говори у име целе заједнице којој припада и обраћа се целој
нацији. Чак и када приказује само владара, она говори у име свих припадника те нације.
Епско песништво говори о стварима које су за целу нацију важне и приповеда о
борби за опстанак, без обзира на то да ли јунаци имају локални ии национални значај.
Може приказивати и борбу за власт међу племенима или унутар једног племена, може
говорити о светским ратовима, о борби за људску душу, о борби за праву веру. Преко
епског песништва заједница чува свест о сопственом идентитету и објашњава своју
историјску судбину као нешто што има смисла.
Епско песништво разрађује онај поглед на свет којем је заједница као друштвени
организам утемељена. Зато оно често барата космолошким појавама и уводи их у радњу
као позадину или као мотивацијски комплекс. Подухватима јунака не решава се само
судбина заједнице него често и судбина света. Зато су епски јунаци често полубогови,
они који бране или шире веру, а зато се и богови уплећу у радњу епског збивања и
саветују јунаке, дају им оружје или им одмажу на неки начин.
Епско се песништво јавља само у неким историјским околностима и само у неким
друштвеним ситуацијама. Најопштије би се могло рећи да је то у два случаја – онда када
нека заједница догађаје из прошлости или садашњости види као историјски пресудне
или када заједница своју судбину види као нешто симболично, као нешто у чему је
садржан смисао живота уопште.
Епско песништво се дели по три основна критгеријума: по начину на који се дела
преносе и чувају (усмено или народно и писано или уметничко), по критеријуму
формалних и структурних обележја на епске песме и епове и по критеријуму тематике
на јуначке, религиозне и животињске.
По структури, остварења епског песништва могла би се делити на три начина.
Најпре би требало раздвојити на дела у којима структура игра неку вађну композицијску
улогу, од оних у којима не игра. Прву врсту дела приказује Дантеова Божанствена
комедија, за коју је важан нумерички распоред певања (3х3 + уводно што даје идеалан
број 10) док би другу презентовали Хомерови епови.
Затим треба разликовати дела која стоје самостално од дела која се везују у
циклус (исте теме или исти јунаци), јер тамо где постоје циклуси, сви његови
припадници учествују у свакој појединачној песми.
Треба разликовати и краће и дуже форме. Проблеми се јављају у вези са два
последња критеријума. Поствља се питање да ли је контекст циклуса заиста потребан за
разумевање појединачне песме и да ли је она разумљива и изван тог циклуса. Поставља
се и питање у каквом је онда односу са нечим што јесте еп и где престаје епска песма, а
почиње еп. Који услови треба да се стекну да нешто буде еп, а не епска песма и да ли је
разлика међу њима само у квантитету? И сами епови се разликују по дужини, а има и
епских песама које су дуже од појединих епова: песма Женидба Смаилагић Мехе има
око 12000 стихова, колико и Одисеја.
Одговоре на ова питања треба тражити у начину на који с дело везује за заједницу
којој је намењено. Тако ће Одисеја бити еп јер има задатак да прикаже збивање важно за
целу заједницу, с дубоким импликацијама за свест те заједнице о себи, док ће Женидба
Смаилагић Мехе бити епска песма јер догађаји у њој немају далекосежног значења за
целу заједницу, она је тек епизода и са другим сличним текстовима чини епску целину
која је за заједницу животно важна.
Целовит еп је у усменој поезији редак, а питање је није ли и тада настао као
особен облик епске песме. За многе епове се претпоставља да су настали сажимањем и
редукцијом циклуса, који настају на два начина: или се групишу око једног јунака или
догађаја или око неке теме или проблема.
Епске народне песме су народне песме у којима се опева нека радња или догађај.
Овај термин утврђен је у 18. веку појавом Хедерове збирке. Настале су приликом
успостављања првих облика друђтвеног живота и чувале су сећања на минуле догађаје
и значајне појединце. Најчешће теме ових песама су митолошке и историјске личности,
јунаци необичне снаге, доживљаји из њихових живота. Деле се на неисторијске и
историјске у зависности од личности о којима певају. Трајући упоредо, утицале су једне
на друге преузимањем мотива, ликова и догађаја и стапале су се поступком
контаминације. Казују се ритмичким говором, дотераним рецитовањем или се певају са
музичком пратњом или без ње. Најстарији записи наших епских песама потичу из 18.
века, и то су записи бугарштица. Основни стих наше епске поезије јесте асиметрични
десетерац, али има и бугарштица и осмерачких песама.
У епским песмама јунак је опеван у трећем лицу, јављају се стални ептети, епске
формуле, а у радњу се уводи техником in medias res. Стални су епски описи и епски
дијалози, којима се уноси живот и уверљивост. Да би успорио радњу, певач уноси бројне
епизоде и понављања. Прву класификацију дао је Вук, а за принцип класификације по
историјским и хронолошким критеријумима у циклусе највише се залагао Павле
Поповић, мада је ово данас превазиђено.
Еп је назив за највећу епску форму која се развила у Грчкој и била обликована у
високом и одабраном одмереном ритму. Збивање се састоји од опширном описивања
амбијента и радње, обичаја, али еп не развија карактерне особине својих јунака. И овде
се користи техника in medias res, и овде има пуно епизода и ретардације. Епови се могу
поделити на средњовековне (јуначке, хришћанске, дворске) и нововековне (комични,
религиозно-филозофски, грађанско-идилични, историјски). Развој епа почиње Илијадом
и Одисејом.
Народни јуначки епови сежу у далеку прошлост (Еп о Гилгамешу, Махабхарата,
Рамајана). Сви они, пре записаног облика, живели су у облицима бајки, предања и
песама у усменој традицији. Основна грађа на којој почивају ови епови јесте митска и
историјска. Они нису били намењени читању, већ слушању и памћењу. Њихов предмет
је догађај из давне прошлости, из херојског доба који оличавају подвизи јунака, чудесног
порекла и надљудске снаге. Епски јунак иступа у име свих чланова заједнице и бори се
за опште добро. Радња је предочена хронолошки, с повременим епизодама, а приповеда
се одмерено и свечано, са дистанце, а објективна нарација прекида се понекад
коментаром наратора. Крз развој епа главни јунаци постају од божанских јунака људи
који су на неки начин задужили своју заједницу.
4. Однос историје и епске народне песме

Историјска димензија усмене епике привлачила је највише пажње проучавалаца,
чији су се ставови међусобно веома разликовали. У зависности од ширег културног
комплекса епоха, а делимично и од особености метода и научног приступа имплицитно
се подразумевала, оштро осућивала или доказивала и оспоравала историчност
„јуначких“ песама. Јован Рајић је нпр. с презрењем осудио лажљиве певаче, који
неистинито и искварено опевају националну прошлост. Статус који су задобиле Вукове
збирке, његов распоред и избор грађе допринели су дуговековној и јакој укорењеноси
„схватања народне усмене традиције као историјских чиниоца“. Посебно се
позитивистички приступ поезији односио на истраживања историјске позадине епских
песама, иако је критичка историографија крајем 19. века откривала важне примере
потпуног разумевања историје и епске песме.
Сама грађа, бележена до 15. века, показивала је како се историја и усмено епско
стваралаштво преплићу, у исто време приближавају, али и бескрајно удаљавају.
Историјска позадина и архаично обредно језгро неодвојице су компоненте
поетске структуре усмене епике и феномена њене рецепције. Чињенично и фиктивно се
допуњују, у зависности од временске и територијалне удаљености између варијанте и
догађаја, од значаја самог догађаја, околности бележења, од става и знања колектива и
певача.
Визија националне прошлости кој се уобличава током векова показује
недокучиве принципе селективности традиција. Остаће заувек мистерија зашто се
потомак легитимног Урошевог савладара и као турски вазал глорификује израстајући у
најзначајнију епску фигуру на балканским просторима (Марко Краљевић). Између
песама евентуално спеваних за живота владара и Вукових записа акумулирала су се
тумачења пређашњих збивања и виђења стварности низа генерација.
Чак и када се догађај збио у непосредној прошлости, различити певачи оставили
су о њему слику која је зависила не само од даровитости, већ и од емотивног одстојања.
Вишњићево виђење почетка српске буне уронило је зулум дахија и сечу кнезова у
космичку димензију, док је његов савременик из Црне Горе драматична птевирања уско
везао за породичну драму Караћорћа. И док су у Вишњићевим стиховима снажно
забрујале реминисценције на Косово, контуре Марка Краљевића, формуле прорицања
судбине, каталози епских јунака и нова неуништива сила побуњене сиротиње, Саво
Мартиновић исти догађај опевао је на потпуно другачији начин. Мотив отмице, лирске
појединости и другачији тип реалија (за Црну Гору карактеристична освета, прастара
обавеза гостопримства и веровања у заштитну моћ кућног прага, а посебно Карађорђево
убиство очуха) биле су у Савовом виђењу јачи повод српске револуције од сече кнезова.
Упореде ли се Вишњићеве песме са Вуковим казивањем о устанку или
Мемоарима проте Матеје Ненадовића, постаје још очигледнија неминовна
субјективност наратора у виђењима савремених збивања и личности. Уосталом, управо
је за историјске чињенице Вук приметио да се приповедањем искваре и у оном истом
нараштају у коме су се догађале.
Комплексан однос између историје и епског виђења прошлости није истоветан
ни у свим тематским круговима, нити код свих певача. Певање о одређеном догађају или
јунаку може бити подударно са историјском позадином, али се у склопу „старијих
времена“ истиче као доминантнији фиктивни свет поезије. Развијена Маркова
биографија и малобројне чињенице познате из живота крања Марка Мрњавћевића
поклапају се, али само у три тачке: наследник Вукашина Мрњавчевића столовао је у
Прилепу и био је турски вазал. Нудећи у комплексу традиције сопствено тумачење
прошлости, епска песма даје слику потпуно супротну историјској истини. Таква
размимоилажења су изразита у грађењу биографија крања Вукашина, Вука Бранковића

и Јерине. Може се десити и да епски јунаци немају упориште у историји: Гојко
Мрњавчевић, Југовићи, Стари Вујадин, а није потврђено ни постојање Бановић
Страхиње.
Техника епског приповедања не допушта да чињенице истисну извесне
фабуларне константе. Песме о црногорском војевању, у којима више историје него
поезије (Вук), илуструју како се елементи гронике скоро увек смењују с мотивима,
формулама, поетским описима...
Вук је у писму кнезу Милошу из 1823. године рекао да се у историји гледа истина,
а у песми како је измишљено и намештено. И 1833. експлицитно је тврдио да у песмама
не треба тражити истините историјске догађаје. Ипак, он је индиректно успоставио као
битну црту јуначких песама њихову историјску компоненту.
Епика не може бити изједначена са историјом, али историјски оквир као
најопштије сећање на епоху учествује у епској стилизацији. Обрнуто пропорционалан
однос хроничарског и фиктивног огледа се у свим нивоима текста. И сами јунаци се лако
премештају кроз време, свака средина утискује свој печат, као што сваки стваралац бира
из традиционалног фонда јунака, заузима према њему јасан став и преноси га
аудиторијуму у складу са сопственим стваралачким могућностима и очекивањима
колектива.
Управо на том нивоу истиче се занимљива подударност између рецепције
народних предања и епских песама. Песму као истину певач може окарактерисати и пре
него што започне епски ток догађаја, као Петар Хекторовић.
Новаковић је рекао да би подједнако погрешно било примити народну традицију
као објективну слику догађаја и одбацити је само зато што није потпуно објективна
слика догађаја.
5. Најстарији помени епске народне поезије.

Хронолошки преглед помена и записа условно би се могао разложити на три дела:
први би обухватао време пре и после досељења на Балканско полуострво до 12. века;
други би се односио на период до пропасти последњих српских средњовековних држава,
тј. До краја 15. века, а трећи на време од 15. до 19. века.
Истраживањем помена и записа бавили су се историчари и историчари усмене и
писане књижевности, филозофи, етнолози, фолклористи и др. Ова истраживања имала
су за циљ да установе старост и котинуитет наше народне књижевности, видове њеног
постојања, односе између традиције и историје, писане и усмене књижевности.
Историја проучавања епског певања не почиње и не завршава се са Вуком. Иако
су његове збирке до данас непревазиђени зборник усменог духа нашег народа,
проучавање народне књижевности не сме се ограничити само на његове збирке и његове
певаче. Традиција епског певања сеже у много дубљу прошлост.
Када говоримо о првим сачуваним писаним поменима, они указују на то да су
Јужни Словени поседовали развијену традицију народног певања, па можда и неку врсту
професионалних певача, још од досељавања на Балкан.
Најстарији помен проналазимо у 4. веку, када византијски свештеник Улофила,
бискуп у Подунављу, преводећи Свето писмо с грчког на стари готски језик, употребљва
за „шпилмана“(свирач, музикант) словенску реч „плин'сјан“.
Прискус Ретор, грчки историчар из 5. века, описујући живот хунског владара
Атиле, на једном месту спомиње и дворске певаче на свечаној гозби, за које се верује да
су били Словени.
У 6. веку, грчки историчар Прокопије говори о нападу Грка на Словене који су

„заспали певајући“.
Византијски историчар Теофилакт Симоката у 7. веку говори о догађају из 592.
године, када су византијске уходе ухватиле три човека словенског порекла, који су
уместо оружја нисили цитаре. Њихова изјава да су Словени и да се и њихови
саплеменици у постојбини радије баве певањем него ратовањем, значајна је
кљижевноисторијска потврда о певању песама, као о распрострањеном обичају међу
словенима.
Црноризац Храбар у 9. веку у спису „О писменима“ даје податке о постојању
гаталица и уобичајеном начину гатања.
У 10. веку византијски цар Константин 7. Порфирогенит помиње словенске
певаче. Из извештаја арапских путника види се да су Словени у 10. веку употребљавали
гусле. Бугарски презвитер Козма у беседи против богумила у 10. веку оштро напада
паганске обреде, гусле и бесовске песме, распрострањене у народу.
У 12. веку „Летопис попа Дукљанина“ обилује не само поменима о постојању
народне песничке традиције него и обликованим мотивима и темама. Од мотивско-
тематских целина могу се издвојити убиство у лову, ослобођење из тамнице вољеног
сужња, заваривање непријатеља помоћу буке.
У Доментијановом Житију Св. Саве половином 13. века каже се да су неки људи
певали песме о Растковом одласку у манастир. У 13. веку Теодосије Хиландарац у
Житију Св. Саве уз војничке врлине и храброст, а и у Житију Стефана Првовенчаног,
истиче и његов певачки таленат. Професионални певачи у старој Рашкој помињу се у
Иловичкој крмчији и у преводу Синтагмата Маилуев Властора.
Григорије Цамблак у Житију Стефана Дечанског почетком 15. века каже да су
победника битке на Велбужду дочекале победне песме.
Половином 16. века у депеши сплитског кнеза млетачкој Сињерији налатимо
помен о слепом војнику који на сплитском тргу избови песму о Марку Краљевићу.
У Историји Едреља Шебешћен Тиноди помиње српки начин певања као врло
распрострањен и омиљен у Мађарској.
У свом дневнику из 16. века Немац Стефан Герлах, путујући кроз турске земље,
описује тужбалице из околине Смедерева, прање и певање девојака у колу. Крајем 16.
века пољски хроничар и песник Маћеј Струкович у својим песмама спомиње Србе који
певају јуначке песме.
И 17. век богат је не само бројни поменима већ и потпуно оформљеним народним
предањима у Краљевству Словена Мавра Орбина, Коментарима Лудовика Цријевића.
Евмија Чемеси спомиње у свом путопису епске песме у околини Суботице.
6. Најстарији појединачни записи епских песама

Најстарије поједине записе епских народних песама налазимо у 15. веку.
Најстарији запис је из 1497. године. У јуђној Италији, у оквиру свечаности
приређене у част напуљске краљице, досељеници (вероватно из околине СМедерева) у
колу су певали на српском језику бугарштицу о тамновању Сибињанина Јанка у тамници
Ђурђа Бранковића. Њених првих десет стихова забележио је мало познати италијански
песник Рођеро де Пачиенца у свом спеву Балцино.
Хварски песник и властелин Петар Хекторовић записао је 1555. године и унео у
свој путописни спев Рибање и рибарско приповедање (Венеција, 1568) две бугарштице
о Марку Краљевићу и брату му Андријашу и о Радосаву Сиверинцу и војводи Влашку
Удинском које су бугарили рибари Паскоје Дебеља и Никола Зот. Сем тога, он бележи
и три почаснице и епско-лирску песму (Девојка и Шишман). У писму Николи
Пелегриновићу из 1557. године он даје драгоцено сведочанство о аутентичности својих

записа, о распрострањености и начину извођења бугарштица, о томе да су оне у јавности
свога времена уживале углед чувара и преносиоца историјског наслеђа.
У 17. веку наилазимо и на већи број очуваних записа бугарштица које бележе и
уносе у своја дела учени људи на приморју. Зарданин Јурај Бараковић уноси бугарштицу
Мајка Маргарита у свој спев Вила Словинка из 1613. године. Дубровчанин Никола
Охмућевић бележи бугарштицу о погибији краља Владислава и о смрти Змај-деспота
Вука уз препис Османа 1651. године, а 1653. и 1654. године Попијевка од Свилојевића
пронађена у рукописној оставштини Петра Зринског заблежена је око 1663. године. Иво
Алетин у својим рукописима с краја 17. века оставио је забележену и баладу о кнегињи
Владисави. Јурај Крижанић (1665) бележи два стига нама данас непознате бугарштице.
Крајем 17. века и у првој половини 18. века настају рукописни зборници народних
песама на приморју. Највећи број бугарштица, њих 76, објавио је Валтазар Богишић у
збирци Народне пјесме из старијих, највише приморских записа (Београд, 1878). Он је
песме преузео из рукописних збирки народних песама насталих у 17. и 18. веку:
Дубровачки рукопис библиотеке мале браће (Ђуро Матијашевић и Јозе Бетондић),
Перашки рукопис Јулија Баловића с краја 17. века, Перашки рукопис Николе
Мазаровића из 1775. године и два рукописа из Боке, позната под именом Загребачки
рукописи из 18. века.
Богишић је имао идеју да спреми за штампу и другу књигу народних песама из
„старијих записа“, која се дуго сматрала изгубљеном, а која се сада налази у
Богишићевом архиву у Цавтату, а онда је требало да сву сабрану грађу представи у
критичком издању, али ту замисао није остварио. У том издању би се нашла грађа из још
два перашка рукописа: првог, који је дуго био приписиван Андрији Змајевићу, и другог,
оног у коме се налази бугарштица о Косовском боју, као и драмско дело о боју кнеза
Лазара, Милоша Обилића, Вука Бранковића и 9 Југовића на Косову.
7. Најстарије рукописне збирке епских народних песама

Крајем 17. века и у првој половини 18. века настају рукописни зборници народних
песама на приморју. Највећи број бугарштица, њих 76, објавио је Валтазар Богишић у
збирци Народне пјесме из старијих, највише приморских записа (Београд, 1878). Он је
песме преузео из рукописних збирки народних песама насталих у 17. и 18. веку:
Дубровачки рукопис библиотеке Мале браће (Ђуро Матијашевић и Јозе Бетондић),
Перашки рукопис Јулија Баловића с краја 17. века, Перашки рукопис Николе
Мазаровића из 1775. године и два рукописа из Боке, позната под именом Загребачки
рукописи из 18. века.
Богишић је имао идеју да спреми за штампу и другу књигу народних песама из
„старијих записа“, која се дуго сматрала изгубљеном, а која се сада налази у
Богишићевом архиву у Цавтату, а онда је требало да сву сабрану грађу представи у
критичком издању, али ту замисао није остварио. У том издању би се нашла грађа из још
два перашка рукописа: првог, који је дуго био приписиван Андрији Змајевићу, и другог,
оног у коме се налази бугарштица о Косовском боју, као и драмско дело о боју кнеза
Лазара, Милоша Обилића, Вука Бранковића и 9 Југовића на Косову.
Најстарији Дуборвачки рукопис или Попјевка словинска назван је по граду у коме
се чува у библиотеци манастира Мале браће. Настајао је током последњих деценија 17.
века и почетком 18. века. Зна се да је 14 записа оставио Ђуро Матијашевић, 18
бугарштица Јозо Бетандић. Поред 38 бугарштица, у рукопису се нашло и 46
десетерачких песама. Захваљујући њима могуће је сагледати старији слој певања
Косовнском боју, деоби и сукобу Јакшића... Коначну редакцију целог рукописа начинио
је у 18. веку Иван Марија Матијашевић.
Перашки рукопис састоји се из два дела вероватно настала на измаку 17. века. У
Кући Валовића нађено је 9 бугарштица, док су десетерачке песме нађене у рукопису
породице Мазаровић. Оне су углавном везане за локална збивања и личности.
Из Боке потичу 2 рукописа настала до средине 18. века. У науци су познати као
Загребачки рукописи јер их је Иван Кукуљевић Сакцински пренео у библиотеку
некадашње ЈАЗУ. Први садржи 25 бугарштица, а други само 3, поред записа мотивски и
жанровски разноврсне грађе. Овде је приказан Марков сукоб са Мином и објашњава се
порекло Сибињанин Јанка и његове сестре близнакиње.
Песме из ових рукописа објединио је и објавио Богишић 1878. године. Његов
предговор захвата сва битна питања из историје и поетике бугарштица.
Он дели бугарштице на епске и лирске и истиче да се међу њима уочава танка
жанровска граница и приближавање баладама.
Он се бави и њиховом спољашњем формом (метричком организацијом стиха и
припева, стрктуром строфе, одсуством риме), садржином, стилским особеностима и
односом према десетерачкој епици и делима приморских песника. Према његовом
мишљењу, међу бугарштицама су преовладавале епске песме, које је поделио на „опће
народне“ и „мјесне“. Груписао је песме према Вуковим хронолошко-тематским
критеријумима. Он је указао да су све песме својина целог народа, и Срба и Хрвата.
8. „Народне пјесме из најстаријих, највише приморских записа“

Валтазара Богишића (настанак, особености грађе)
НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ
ИЗ СТАРИЈИХ НАЈВИШЕ ПРИМОРСКИХ ЗАПИСА
Сабрао и на свијет издао

Валтазар Богишић
КЊИГА ПРВА
С РАСПРАВОМ О „БУГАРШТИЦАМА“ И С РЈЕЧНИКОМ
БИОГРАД, 1878.
Садржај дела:
- Предговор
- Приступ
o Појави опажени у бугарштицама
o О свези међу бугарштицама и умјетним пјесништвом у приморју
o Извори пјесама ове књиге, повод и начин њихова издања
- Прва група.
- Друга група.
- Трећа група.
- Рјечник
- Исправци у пјесмама и штампарске погрјешке.
- Штампарске погрјешке у предговору.
- Штампарске погрешке у рјечнику.
ПРЕДГОВОР.
И класична Вукова збирка наших народних пјесама и готово све остале, које
изађоше послије његове, баве се искључиво народним пјесмама, које су сабране у наше
вријеме, те се још и дан данас пјевају. У овој збирци, напротив, сабране су само оне
народне пјесме, које су биле забиљежене течајем прошлих вијекова. Шта више, има
у овој збирци једна вашна врста епских пјесама, што се форме стихова тиче, које се већ
нигдје, у колико је нама познато, у наше вријеме не пјевају. То су зване Бугарштице.
Премда у овој књизи има прилична количина и обичних десетерачких пјесама,
ипак опаске, које се чине у овом предговору рађене су само ради бугарштица, које су до
сада релативно врло мало познате ученом свијету, а још мање изучаване биле.
Те ће се опаске тицати појава биљежених узгредно при сабирању и приготављању
ових пјесама за штампу; у нас бо нити је намјере ни времена било, да се бавимо тиме ex
professo. Ипак колико год су те биљешке узгредне, ми се опет надамо, да оне неће бити
по све бескорисне а будуће испитаче ове врсте пјесама.
Бугарштица у овој књизи има свега 76 комада, међу којима бројимо и оне, које
нијесу цијеле... Од тих 76 бугарштица ипак треба одбити 3 комада који су очевидно
умјетни састав а не народни; остају дакле 73 комада народних бугарштица.Од свијех
њих не могу се назвати лирскима него само три... а ова последња шта више и није пјесма,
него или напитница, или свршетак какве пјесме. Све су остале епске, или то што Вук
називље, јуначке пјесме, и то историјске и озбиљне; нема ни једне која би била
митолошка или шаљива.
Порекло: двадесет и седам из Боке Которске, а још уз то девет из Пераста; затим
их је тридесет и шест из Дубровника; двије су по свој прилици са отока Хвара, једна
из Задарске околице, а најпослије једна из Хрватскога Приморја или из унутрашње
Хрватске.
...На обичне пјесме од десет слогова, које заузимљу готово васколик остали
простор књиге, нећемо се ни најмање обзирату, јер је десетерац у опште већ по добро
изучаван био, а гдје се обазремо на њих, то ће бити само ради успоређења.
Фуснота: У осталом треба примјетити, да неке од њих по краткоћи и по садржају
показују тежњу приближити се к женским пјесмама или пак балади... Ипак већина има
исто тако чисти епски карактер, као што га има и епски десетерац.
А. Појави опажени у бугарштицама
I. Разлике међу бугарштицама

- Разлика између бугарштица и десетерца: у дужини стиха, цезури, нагласку и
размештању стихова.
- Разлике између самих бугарштица.
- Изношење главне схеме спољашњег изгледа бугарштица. Закључивши да свака цртица
у схеми означава слог, произилазе следећи ставови:
А) Главни стих има петнаест слогова с цезуром после седмога слога
Б) Метар је трохејски, само што се дактилом завршава први полустих
В) Осим главних стихова има и припевног прилошка из 6 слогова уопште трохејског

метра
Г) Размештај стихова: строфни. Строфу сачињацају два главна стиха и њима додати
припевни приложак. Ипак, прва и последња строфа сваке песме, немају него само по
један главни стих: први има уз то и припевни приложак, а последњи га посве нема.
Наметање питања: може ли се узети, да у нашега народа господова у неко вријеме
само једна једина форма епа, или да је живјело и више њих једна уз другу.
Чињенице указују да и саме бугарштице показују често извесне разлике
међусобно. Питање: да ли су те разлике из ранијих времена, те се временом тежило
јединственој форми бугарштице или је ситуација обрнута: од јединствене форме
временом је дошло до стварања различитих форми?
II. Питање ритма:
1) Број слогова и положај цезуре у стиху:
У овој књизи је највише стихова са петнаест слогова, од којих 7 у првом
полустиху, а 8 у другом.
Пример: Иде Бушић Стјепане ǁ љуби своју рано будит'.
Има и стихова са шеснаест слогова, код којих је цезура на средини
полустиха, дакле, 8 слогова у оба полустиха.
Пример: Пође краљу будимскому ǁ сестра своја говорити.
Нема устаљеног редоследа смењивања петнаестераца и шеснаестераца.
Стихова са 15 слогова више је од оних са 16 слогова. Уколико има стихова дужих
од 16 слогова или краћих од 15, сваки од њих у другом полустиху има 8 слогова,
тако да се изузетак јавља само у првом полустиху.
Пример: (са мање слогова): Ако ле те буде ǁ мила мајка упрашати.
(са више слогова): А Стјепане Лазаревића ǁ у камари дјевојчини.
Богишић образлаже како би се могли продужити/скратити ови стихови и

тако изједначити са онима, којим имају 7 или 8 слогова.
III. Акценат
Наметање питања: јесу ли певачи и казивачи изговарали речи како се изговарају
у простом говору или су премештали нагласке ради музикалнога ритма, где је требало?
Први полустих петнаестерца: најстарији; готово свуда где се сачувао представља
нам свагда потпуни трохеј са дактилом.
Указује на немогућност одређења акцентуације бугарштица, јер се данашњи
изговор народног језика разликује од језика бугарштица, па схема заснована на
данашњем говору не одговара увек језику бугарштице. Јавља се и појава да певачи певају
бугарштице наглашавајући речи другачије него што би их наглашавали у свакодневном
говору.
Препорука: Можда би било од важности када би се изучиле неке разлике које се
налазе и данас међу градским изговором у Дубровнику и изговором околице, који је,
барем са југоисточне стране, чисто српско-херцеговачки.
IV. О ритму бугарштица уопште
На основу записа који су сабрани у овој књизи износе се две главне врсте стиха:
петнаестерац и шеснаестерац. Први има једнаку и сталну акцентуацију према
данашњему говору само у свом првом полустиху, седморосложном, док у другом
полустиху, од 8 слогова, та акцентуација нити је стална нити једнака. То се среће и у
шеснаестерцу, у коме, наравно, обе половине имају по 8 слогова.
Повод за настанак шеснаестерца:

1) Тежња изједначења предњем полустиха са задњим
2) Промена језика у погледу наглашавања по свој прилици услед постепеног
распростирања штокавштине на пређашње чакавске крајеве.
Препоруке будућим испитивачима:
1) Да ли се примећује каква разлика при певању данашњег десетерца код певача ии
казивача, по питању акцента и дужине стиха. Уколико има уметака броја слогова
и сл, треба видети да лисам начин певања или казивања даје какву олакшицу
таквом уметању или избацивању.
2) Треба проучити епске песме других словенсих и несловенских народа и видети
да ли се и на другом месту налази та појава уметања или изметања слогова и који
су му узроци.
3) У којој свези са ритмом стоји множина плеонастичких речи: «Три ти гласа
допаднули» и сл.
4) Обратити пажњу на једносложне предлоге које се понављају, највероватније због
попуњавања стиха: «Прид свом овој прид господом»
5) Да ли гласови који просто на крају речи попуњавају број слогова немају и још
какво назначење: «пред мојоме дружиноме».
6) Одакле долазе деминутиви који се срећу у десетерцу као: очице, пашица, служице,
вечерица и сл.
V. Припевни приложак
Вредност му је у томе што дели строфе.
Нема га у свакој бугарштици ове књиге, али се ипак изводи закључак да је био
уопштен, јер му се налазе трагови у песмама записаним у најразличитихим крајевима и
у најразличитија времена.
У дубровачком рукопису су углавном испуштани прилошци – Богишић то
образлаже тиме да су преписивачи сами то изостављали јер су сматрали небитним и
несадржајним. У Боки Которској, међутим, овог прилошка има свуда, чак и у уметничкој
књижевности.
Уопштено правило: припев има шест слогова. Има мало изузетака.
Акценат прилошка.
Садржај прилошка. Понавља, приглављује или ближе одређује главну идеју
претходног стиха или стихова. Ипак, тај припев није неопходан. Без њега значење
бугарштице не би било нимало промењено, јер је сваки стих бугарштице смисаоно
завршена целина. Дакле, припев је имао претежно музикални значај.
Пример: - Лијепо вијеће вијећаху угарска млада господа,
Угри банови.
- Нијесам сина довео да га краљем учините,
Него га сам довео, да ми чува коња мога,
Млада Матијаша.
VI. Строфичност бугарштица.
Потпуни строфни ред у бугарштицама. После свака два главна стиха долази
приложак/припев, који је као граница међу строфама. Изузетак од тог правила је први и
последњи стих сваке песме, јер одмах после првога долази припев, а последњи стих га
никако нема.
Овај строфни распоред правило је за све бугарштице. Из те општости може се

донекле закључити о њиховој старости. Треба само завирити у појединине групе
бугарштица записаних на разлчитим местима дуж Јадранског приморја и унутрашње
Хрватске, па да се напрви поглед угледа или се нађу трагови те сталне схеме са припевом
и строфама. Изузеци се јављају у друбровачком рукопису.
VII. Рима у бугарштицама
Риме ни у десетерцу ни у бугарштици нема по правилу, али се јавља као изузетак.
Тамо где се рима или асонанца јаве то је најређе на крају стиха:
Пример: - Да ми си их ти пит'о ǁ ја би ти их даровао
Али бих ти побоље ǁ од овијех саковао.
Чешће се јавља на крају свакога полустиха, нпр:
- Огњен Бука пристигнуо ǁ Али-бега достигнуо;
- Тиху росу у равнини ǁ сињу маглу у планини;
- Лијепо их је погледати ǁ страшно к њима приступити.
Исто тако се јавља и у десетерцу.
Напомена: рима долази само у шеснаестерцу, у петнаестерцу је нема, можда и због тога
што се први полустих завршава дактилом, а други хорејем. У шеснаестерцу оба
полустиха могу и акцентима бити једнака.
Запажено да се на два места јавља рима између две риме другог полустиха, а на једном
месту у првом полустиху:
- И он се је изврг'о ǁ у тамницу | на ложницу.
- Ни да мене проклињу ǁ тужни власи | сиромаси.
- Тад се Вуче извуче ǁ из планине из зелене.
За прва два стиха се у десетерцу може наћи много паралела:
Не боји се ǁ никога до Бога.
Док доћера ǁ цара до дувара.
VIII. Поређење броја стихова бугарштица и десетераца.
Број стихова у бугарштицама остаје далеко за десетерачким песмама.
Рецимо песма о Максиму Црнојевићу има 1126 стихова, док најдужа бугарштица
у овој књизи има 253 стиха. Највише их је од 50-90 стихова, не бројећи припевне
прилошке, јер немају никаквог самосталног епског садржаја.
Узроци релативној краткоћи бугарштица: гледано на спољашњу страну:
време и простор који заузимају припевни прилошци треба да се надокнаде тиме
што ће се одузети време и простор потребни за певање главних стихова, у којима
и јесте главна епска садржина.
IX. Порекло назива.
На основу извора који сведоче да су оне баш то или слично име носиле.
У загребачком рукопису записано је на челу трију песама дугачког стиха руком
самог записача „пјесан бугарска“.
Гундулић у 3. певању Османа говорећи о јуначким народним песмама уопште
назива их ним именом.
Тај назив долази већ изрично у Хекторовићевом „Рибању“, где се нарочито то
име даје јуначким песмама дужег размера. Хекторовић сам шаљући мелодију песме
Микши Пелегриновићу, у пропратном писму од 1550. Године, назива наше песме
бугарскицама.
И Задранин Ђуро Бараковић који је у својој Вили Словинској записао „Мајку

Маргариту“ казује како млад сељак „Бугарскицу пети седе,/оком сопре ка га слише;/Та'
пребледи, та' уздише;/Свима з' очију рику зведе.“
Осим тога долази и глагол бугарити у смислу певати бугаркиње песме.
Гундулић на два места узима глагол бугарити у смислу певати бугаршице.
И у данашњем језику има та реч тај смисао. Барем за Хрватску наводи Вук то
значење.
Ми дакле речи бугарска пјесан, бугаркиња, бугарскице, бугаршћице, бугарити
налазимо у врло тесноој или тачније искључивој вези са песмама дужег стиха. Те речи
налазимо у Боци, Дубровнику, на Далатинским острвима и у Хрватској, управо у
пределима где су песме биле највише распрострањене.
Јагић такође наводи бугарштице и бугаркиње.
X. Поглед на садржај бугарштица.
Могу се поделити у две главне гомиле. Прва: песме опште народне, реч под
којом се не подразумевају само песме које се тичу догађаја из опште народне историје,
него и песме о јунацима познатим у свим крајевима нашег народа. Друга група: песме
о догађајима и јунацима који су изван њиховог ужег завичаја врло мало познати услед
чега имају тотално месни карактер.
Бугарштица са општенародним садржајм има приличан број којима је предмет
једнак са неким епским песмама десетерца које се срећу у Вуковој збирци.
Двадесетак бугарштица опште народнога значају опевају догађаје који се налазе
у песмама које је Вук издао у Другој књизи, те их назива „Пјесме јуначке најстарије“.
Оне се баве косовском битком, догађајима из доба српских деспота, Краљевиће Марком,
браћом Јакшићима и сл.
Од преткосовских песама има само једна бугарштица.
Остале бугарштице са општенародним значајем тичу се највише периода који
Вук назива „средња времена“, али највише борбе угарских народа са Турцима као и
догађаја међу јунацима тих земаља.
Јављају се и анахронизми, са помињањем ликова где им није место.
Бугарштице месног карактера: перашке (предмет им је борба с Турцима у Боци
Которској), дубровачке (предмет им је дипломатска вештина ради заштите старе
дубровачке слободе)...
XI. Лична и месна имена у јуначким бугарштицама опште народног значаја.
Од владалаца српских: кнез Лазар, Стјепан Лазаревић, Вук Бранковић, Деспот
Ђурађ, Деспот Вук Огњени, Херцег Стјепан, босански краљ...
Од женских из владарских кућа: Милица Лазаровица, Вукосава кћи Лазарева,
Јерина Деспотовица...
Од туђих владалаца: цар турски уопште, затим Отмановић цар, уопште будимски
или угарски краљ (никад мађарски), цар Сулиман и краљеви угарски Матијаш и
Владислав...
Од српских опште познатих јунака: браћа Југовићи, Милош Обилић, Страхиња
Бановић, Краљевић Марко и брат му Андријаш, Јакшић Митар и Стјепан, Новак,
Грујица, Хрват Никола Зрињски... Од Турака паша Соколовић.
Од иностраних јунака из турске борбе: војвода Јанко, Секуле Сестричић,
Михаило Свилојевић, Миња Костуранин.
Најчешће спомињани народи: Угри или Угричићи, Турци, Бугари, Грци,
Арбанаси, Млетчићи.
Земље: Босна, Хрватија, Црна Гора, Романија, Подунавље.
Горе: Света Гора.
Поље: Косово.
Реке: Дунај, Тиса, Марица.

Поједина места и градови: Биоград, Смедерево, Крушево, Цариград, Млетци,
Будим, Сибињ, Словин, Охрид, Беч, Мостар, Дубровник, Задар, Котор, Шибеник.
XII. Језик којим су певане бугарштице.
Све бугарштице које се налазе у два загребашка рукописа, као и девет перашких,
сабране су и записане у Боци Которској.
Свеколике бугарштице дубровачког рукописа пуне су особина дубровачког
говора у ужем смислу, из чега се може закључити да су бугарштице и записане у местима
у којима се чује тај дубровачки говор.
Све су остале бугарштице, које се налазе у овој књизи, посве икавске. Уз то, пуне
су архаизама, који се срећу у приморју северне Далмације и Хрватске код свих чакаваца,
нарочито по острвима. Уосталом, види се да је штокавска струја и те песме прилично
захватила. Има и облика кајкавштине.
Запажа се потпуна чистоћа од турских речи. То није случај са десетерцима. Из
свега тога може се закључити да су се дубровачке бугарштице певале где је бладао
градски говор, а десетерци само у околним селима, у којима је владала онда као и сада
чиста херцеговштина.
XIII. Разгледање унутрашње економије и састава бугарштица.
Пространост описивања догађаја:
У десетерцу је заступњено дословно понављање целе групе већ казаних стихова;
у бугарштицама се ово понављање знатно ређе јавља. Понављање у десетерцу је
стереотипно. У бугарштицама се опажа мања или већа слобода измене. Измене се
јављају у форми питања и одговора, али и на неким другим местима где нема потребе за
њима.
Пример:
- Ово ме су, побратиме, тешке ране допануле,
И од њих ти ја нећу, драги побре, прибољети;
Брзо к' мени доведи светог оца калуђера,
Нека ми се жалосну од гр'јеха исповиђети,
Од гријеха исповиђети, душу моју намирити.
То је порука Вука Огњенога, а ево како је изручена Митру Јакшићу:
- Ове су, мој побре, љуте ране допануле,

И од њих ти ја нећу, драги побре, прибољети;
Него брзо ти дођи ка мојему бијелу двору,
И ти мени доведи светога оца калуђера,
Да се од гријеха исповијем и намирим моју душу.
Овде дакле видимо не само измене у појединим речима, него је порука скраћена за цео
стих.
XIV. Палилогија – посебна врста понављања, тј. понављање једног дела стиха у
стиху који следи.
У десетерцу се палилогија јако често јавља: „Сузе рони протопоп Недељко / Сузе
рони, па њима говори“.
У бугарштицама палилогија је такође честа:
- „Да једно ми беше витез Марко Краљевићу,
Витез Марко Краљевићу и брајен муАндријашу.“

- „Свилен шатор распео млади Марко Краљевићу,
Он је шатор распео на ливади од Будима.“
Чудновати пример понављања исте фразе у неколицини стихова имамо у песми

„Милош бан и сестра секулова“:
„Што ми стојиш зловољно мој Милошу у тамници?
Али стојиш зловољно, ер си жедан хладна вина?
Али стојиш зловољно, ер си лачан бијела хљеба?
Али стојиш зловољно, ер не видиш бијела данка?
Али стојиш худе воље, ер не јездиш добра коња?
Али стојш худе воље, ер не видиш жарка сунца?“
Богишић прави поређења са финском Калевалом, која иначе није одвећ богата
простом палилогијом, али се и у њој срећу каткад понављања ове врсте. Ипак, закључује
да, што се просте палилогије тиче, не може се наћи ни у једном несловенском епу, какве
има у нашим бугарштицама и десетерцима. Што се тиче осталих словенских народа, у
томе је руски најближи српском.
Функција палилогије: Обично се мисли да се она јавља да наруши мирноћу епског
приповедања, затим да задржи пажњу слушаоца, као и ради попуне стиха, јер је потребно
да наш епски стих садржи у себи целу реченицу или барем њен део, који има сам по себи
потпуни смисао.
XV. Епитети
У старогрчком епу, исто као и у руском, па и у нашем запажа се прилично
богатство епитета. Насупрот томе, Калевала је врло сиромашна, а по свој прилици
најсиромашнија француска Chanson de Roland.
Епитети који се најчешће срећу у бугарштицама: ведро небо; жарко сунце; јасан
месец, зора; мркла ноћца; свијетал цар, краљ, бан, господа; малена птица, књига; студен
мрамор, камен; рујно вино; црн вран, земља, крв, очи, гора; брз коњ, коњиц, стрела, ноге,
пут; јуначки мегдан, земља, сабља, коњ, љубовца...
Већина наведених епитета јавља се и у десетерцу.
У бугарштицама се јавља врло чест епитет, који је у десетерцу редак, а то је
прилог лијеп. У бугарштици готово вазда, кад год је реч о каквој земљи, а често и о месту,
додаје му песма епитет лијеп.
Уз то, за бугарштице су карактеристични тзв. двоструки епитети, којих у
десетерцу нема: јуначка црна земља; јуначка бритка сабља; јуначко б'јело лице; св'јетли
цар честити; јуначке широке плећи; јуначки добри коњ; врли Турци витезови; сјеновито
хладно вино; соко сива птица; јавор суво дрво; танахна б'јела кошуља; дубоко сиње
море... лијепа мрка ноћца; лијепа закона здравица; лијепа зелена планина; лијепи млади
витезови...
Узрок стварања двоструких епитета: вероватно због попуњавања дужине стиха.
XVI. Песнички изрази уз глаголе
Богишић образлаже да е ретко уз глаго даје сталан песнички израз и наводи неке
ређе примере где се то јавља, уз неке глаголе. Чешће се, заправо, сам чин или дело
изражава глаголом вишег полета, који се иначе не налази често у простом свакодневном
говору.
XVII. Поређење
Поређења су честа у десетерцима: „Марко с' ману преко поља равна. / Кано
звјезда преко неба.“ Милош сјаје како сунце жарко; човек пламти у гневу као жива
ватра... То богатство није тако заступљено у бугарштицама, али се ипак јављају
поређења, некад слична десетерачким:
- У њега је бијело лишце к'о на гори жарко сунце
- Сја му корда као на гори жарко сунце
- Добар коњиц како вила из планине.
- Твоја мајка цвилује како змија у проц'јепу
А сестрица и љубовца како птица ластавица.
XVIII. Теме десетерца и бугарштица (однос историјског и митолошког)
Теме наших десетераца су пре свега засноване на тврдом историјском темељу,
при чему су прожете мноштвом митолошких мотива, заснованих на народном веровању
у натприродна бића. Насупрот томе, у бугарштицама је овај елемент далеко мање
заступљен. Заправо, уочена су тек три четири места са особинама чуда: вила и змај
видају ране Огњеноме Вуку; Јанко устреливши змију крилатицу устрели Секула;
Матијашу Јанковићу сама круна пада на главу; мртва глава краља будимскога сама
проговара...
Узрок сиромаштву митолошких елемената: Богишић оставља будућим
истраживачима да то открију, напомињући узгред да су сакупљачи ових бугарштица
била претежно свештена лица, те су највероватније избацивали митолошке елементе,
„бабуштине“ или их једноставно нису ни записивали.
XIX. Хипербола
Народном песнику треба да се јунак, кога хоће да хвали, одликује снагом и
јунаштвом у односу на све друге обичне јунаке. Супротно томе се дешава када песма
хоће некога да осуди.
Може ли се лепше представити уму могућство и богатство него ли опис цркве,
коју ће градити цар Лазар:
- Саградићу од сребра бијела,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем.
А чија плећа могу бити снажнија од Маркових, кад он, пошто га Филип Мађарин
удари тешком топузином, Филипа тек хладнокрвно опомиње:
- Сједи с миром, маџарско копиле:
Не буди ми по кожуху буха.
Или кад Марко изађе из тамнице:
- Коса му је до земљице црне,

Полу стере, полом се покрива;
Нокти су му, орати би могао;
Убила га мемла од камена;
Поцрнио као камен сињи.
Поређења у бугарштицама су сиромашнија, али их ипак има. Нпр, Милош је на

Косову тако страшан, да се зачуо глас из облака који се обраћа Турцима:
- Свијех ће вас данас до једнога погубити.
Или о скакању војводе Јанка:
- И он то ми прискочи девет коња великијех

Десетоме коњицу у сед'оце ухвати се.
Неке слике у бугарштицама сличне су десетерачким, из чега следи да су се обе
врсте песама из једнаких времена црпеле.
XX. Иронични и шаљиви изрази.

„Како га је лагано и рђаво ударио, / очи су му скочиле на јуначку црну земљу.“
Примери из десетерачких песама и сл.
XXI. Почеци и завршеци епских народних песама.
И у десетерцима и у бугарштицама ретко се почиње песма самим догађајем,
обично пред песмом има неколико стихова, који служе као увод. Уводи могу бити
најразличитије садржине. Неке песме почињу описивањем положаја у којем ће се догађај
оцртати; неке почињу разговором нарочито у крчми при чаши вина, многе почињу
писмом, као што је то често у драми; неке назначењем времена; опет неке питањима, за
којма долазе одговори; гдјекоје клицањем вила, певањем птица, приповедањем сна итд.
„Л'јепу језђу јездијагу два Јакшића л'јепа братца,
Они језду јездијаху зеленом планином.“
„Племенити збор збораху свијетла сибињска господа
Они в'јеће вијећаху у Сибињу бијелому граду.“
Нарочито су лепи почеци с питањима и одговорима који се јављају у десетерцу.
То се ретко јавља у бугарштицама. У бугарштицама је такође ређи почетак са казивањем
сна, који је чести у десетерцу.
У неким бугарштицама јављају се усклици, који са предметом песме немају
никакве свезе. Они се састоје из једнога или два дуга стиха, са или без припевног
прилошка. У некима певач даје само хвалу Богу, у некима посвећује песму на част
слушаоцима, али у већини жели себи и слушаоцима, кадгод и господару куће, здравље.
„А сада ви, господо, попијевка на поштење,
господо придрага!
Поп'јевка ви на поштење, нама здравље и весеље.“
XXII. Песничи садржај и естетска вредност наших бугарштица.
XXIII. Начин на који су певачи или казиваоци саопштавали слушаоцима
своје бугарштице.
За Приморје, Херцеговину и Црну Гору се зна да су се песме певале. Ипак, Вук
напомиње да су се у подуавским земљама песме и рецитовале.
Питање да ли су се бугарштице осим певања још и казивале. То се не може
сигурно знати. Ипак, на чињеницу да су певане указују неки фактори: припеви, као и
сам назив, настао од глагола бугарити=певати.
Ново питање: на који начин су се певале бугарштице – на један или више гласова?
Докази за двојно певање у епским бугарштицама: код Хекторовића, где се каже
да су Паској и Никола певали посебице један после другога: «Уз тој одговорих – Пашкој
хвала ти, / А пак Николи рих – бугари сада ти!»
XXIV. O мелодији бугарштица
Слабо се зна. Један од извора су ноте које је Петар Хекторовић уз писмо послао
своме пријатељу Пелегриновићу, што је уврштено у његово „Рибање“. Што се нота тиче,
оне представљају „они српски начин с којим је Пашкоје и Никола сваки по себи,
бугарскицу бугарио“.
XXV. O певању бугарштица уз неки инструмент
XXVI.О времену живљења и пространству које су заузимале бугарштице.

Питање времена постанка и ишчезавања бугарштица. Време постанка се не зна,
али се зна када су ишчезле: последњи сакупљаш бугарштица Бетондић умро је 1763.
године, а потоњи људи их се уопште нису сећали, те се узима да су нестале у другој
половини 18. века.
Понеким бугарштицама и десетерцима старост се одређује некада на основу
историјског догађаја који је предмет песме, на основу неких културних назнака, врсте
оружја, титула, на основу језика, начина мишљења и сл.
XXVII. Простор
Бугарштице су се певале на читавом приморју, од Арбаније до Истре. О томе
сведочи језик. Докази да су и десетерци и бугарштице са српског и хрватског простора
једнако јесу исти догађаји о којима певају, унутрашњи материјал и поетски састав
песама.
XXVIII. Круг у коме су ммогле постати и живети бугарштице
Јуначки десетерци се певају у свим великим и малим кућама изван варочи, али
свакако више у великим кућама, јер у богатије кућће долази више путника, које вазда
нуде да певају. Осим у кући, песме се певају у хајдуцима, у војсци, при раду, на
сајмовима, у крчамам итд.
Бугарштице:
У Хрватској се певају и у друштву властеоском, али их певају сељаци, војници.
У Боки Которској се певају и у вишем друштву, а дешавало се да их пева и
властела.
У Дубровнику: Богишић сматра да су се, барем у 17. веку, певале само у
круговима нижег грађанства.
Разлике између десетерца и бугарштица:
У бугарштицама се готово никад не заборавља казати ко је коме дошао у походе
или га иначе срео. Друга важна особина коју бугаштице имају, а нема је у десетерцу јесте
силно наглашени средовечно-феудални елеменат.
Б. О вези међу бугарштицама и уметничким песништвом у приморју.
XXIX.
Показује се знатна свеза међу бугарштицама и уметничком осмерца у приморју и
то управо у спољашњој форми.
Пример: Гундулићев Осман који се састоји од стихова који су у осмерцу, а то је
упрапо преполовљени шеснаестерац бугарштице, који и онако цезура дели на два
осмерца.
XXX. О дељењу на двоје главнога стиха бугарштица.
XXXI. Преокренут Осман у бугарштицу.
Рукопис настао око половине 17. века, одмах после смрти славног Османовог песника.
XXXII.
Већ у народним бугарштицама се, под упливом промена у језику примораца,
нарочито у положају акцента, види тежња да се изједначе две половине. У уметничким
бугарштицама у овом књизи већ је остваренаа једнакост оба полустиха од 8 слогова, са
ретким изузецима са 7 слогова у првом полустиху.
XXXIII. Однос бугарштица и Османа и уопште уметничког осмерца

упоређивањем унутрашњих елемената дела
Неки примери из језика, архаизми и слично.
XXXIV.
XXXV. Треба такође изучити неке песме са осмосложним стихом које се певају
у неким приликама и светковинама и које су већ неколико векова у обичају у тим самим
странама, где се негда бугарштица орила. Те су осмерачке песме тим баћније, што се не
налазе код сељака, него баш код градскиих становника или код острвљана, где су се,
како горе видесмо, и наше бугарштице одомаћиле биле.
XXXVI. Црквене песме, које се певају народним језиком у црквама католичке
вере. Оно што је за њих важно јесте то што је велика већина њих сложена у осмерцу, па
и онда када им је оригинал тотално другог размера.
XXXVII.
В. Извори песама ове књиге, повод и начин њиховог издања.
XXXVIII. Писмени извори свих бугарштица, које се налазе у овој књизи, јесу
следећи:
1. Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање.
2. Бараковићева „Вила Словинска“.
3. „Попевка“ о Свилојевићу, нађена у дворском архиву у Бечу.
4. Рукопис дубровачки, који се сада налази у књижници манастира Мале Браће
у Дубровнику.
5. Перашки рукопис Баловића.
6. Перашки рукопис Мазаровића.
7. Загребачки рукопис под бр. 638, који се налази у књижници Југословенске
академије.
8. Загребачки рукопис налазећи се такође у академијској књижници под бр. 641.
Даље следи описивање тих извора:
Најзначајније песме овог зборника:

- Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Обилић на Косову
- Краљевић Марко и брат му Андријаш
- Кад је Вук Огњени умро шта је наредио на смрти
- Војвода Јанко устријели змију у ваздуху, и тим Секула у срце погоди
- Кад је Страхињи Бановићу жена учинила издају, и кад су је за то браћа ње
погубили
НА КРАЈУ: БЕЛЕШКЕ УЗ НОВО ИЗДАЊЕ ЗБОРНИКА, СНЕЖАНА

САМАРЏИЈА
...Углед Вукових антологија српских народних песама и приповедака покренуо је

свеопште сабирање умотворина на јужнословенским просторима. Прикупљена грађа
постајала је временом и предмет изучавања, уз све веће занимање за материјалн доказе
који сведоче о старости традиције... Постајало је све очигледније да су из претходних

периода, почев од 15. века, времену одолели докази о постојању усмене уметности... Од
друге половине 19. века, лагано се враћао след догађаја уназад... Јасније су се оцртавали
токови традиције и улоге умотворина, много старијих од Вука Караџића, његових певача
и казивача. Сачуване у писаној форми, вековима пошто су утихнули звуци њиховог
усменог извођења, ове песме остајале су познате само у уским научним круговима...
Најпривлачнији – најраније забележени стихови. По формалним обележјма
разликовали су се од поезије прослављене Вуковим збиркама, али су сличности биле
очите... Полемике око термина који би објединио старе текстове најчешће испеване у
петнаестерцима и шеснаестерцима, мада је стих варирао од 12 до 20 слогова. Називане
су бугаршћице, бугарскице, бугарке, попјевке, песме дугог стиха, да би од 1878.
преовладао назив бугарштице. Све до данас није се у науци разрешило питање њиховог
порекла и „припадности“, ни основног значења самог појма, ни начина извођења, нити
су усаглашена мишљења о историјском реду бугарштичких, осмерачких и десетерачких
песама. Расправљало се о структури стиха, типу версификације о односу према млађим
записима, о тематским круговима и појединачним варијантама.
...Иако су сачуване само у писаним изворима, ове песме необичног размера и
карактеристичног језика, припадају усменом поетском систему. То потврђује читв низ
стилских особености, од епитета до композиционих модела. О континуитету,
распрострањености мотива и о процесима у традицији сведочиле су лирске минијатуре,
баладе и опевање епских подвига. Поред стилизације локалних збивања у бугарштицама
су сачувани фрагменти старијих слојева епсих биографија Марка Краљевића и његовог
брата, кнеза Лазара и његових зетова, Бановић Страхиње, Сибињанин Јанка и његових
сестрића, последњих Бранковића, Јакшића, Старине Новака и његовог Грујице...
У научним полемикама, најдуже је остала неоспорена старина записа, чија се
реконструкција везивала за половину 16. века.
М. Пантић је у спеву Балцино италијанског песника Рођери де Пачијенце уочио

стихове бугарштице о робовању Сибињанин Јанка у смедеревској тамници. Описујући
своје путовање у пратњи напуљске краљице, Пачијенца је забележио стихове које су 1.
јуна, 1497. певали некакви „Словени“, „громким гласом“, уз плес „скачући као козе“.
Ренесансни песник Петар Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање,

(1555-1556) – у овај стиховани путопис уноси три лирске народне песме, једну баладу и
две бугарштице. Уваженом господару су рибари, Никола Зет и Паскоја Дебеља,
бугарили „српским начином“ песму о сукобу Марка Краљевића и Андријаша и
бугарштицу о необичном двобоју Радосава Сиверинца и Влатка Удинског. За ову
другу постоји сачуван Хекторовићев нотни запис, док су његова запажања о животу
народне епике остала у писму упућеном Микши Пелагриновићу. Већ је тада била очита
испреплетаности жанровских система (епска песма – балада; епска песма - тужбалица),
као и оформљеност поетских биографија. Интернационалне теме у локалној обради:
завада браће и братоубиство, мотивација неслоге, слутња несреће, тријумф нечасног
противника на мегдану итд.
Задранин Јурај Бараковић, Вила Словинка (1614) – у овај спев уноси

бугарштицу о коби мајке Маргарите, која остаје без сина и брата.
Петар Зрињски, запис, (око 1663), стихови о Михајлу Свилојевићу, нађени

међу рукописима грофа Зрињског. Текст први објавио Франц Миклошић 1851.
Дубровачки рукопис / Попијевке словинске, чува се у библиотеци манастира

Мале браће у Дубровнику. Настајао током последњих деценија 17. и почетком 18. века.
Захваљујући бугарштицама и десетерачким песмама из овог рукописа, могу се сагледати
старији слојеви певања о Првом и Другом косовском боју, о деоби и сукобу Јакшића,
дуговекост неверства Страхињине љубе или женидбе старине Новака вилом.
Перашки рукопис, састоји се из два дела, настао крајем 17. века. У кући Баловића
принађено је девет бугарштица, док су њихове десетерачке паралеле откривене у
рукопису који је припадао породици Мазаровића. Махом су везане за локална збивања
и личности.
Загребачки рукописи, има их два, нађени су у Боки Которској.
Иако су ове песме из писаних извора од педесетих година деветнаестог века

делимично објављиване, појединачно или у збиркама, прекретницу у њиховој даљој
судбини представљала је 1878. Тада се као десета књига „Гласника Српског ученог
друштва“, II одељење, појављују Народне пјесме старијих, највише приморских записа.
Приређивач, Валтазар Богишић двоумио се око објављивања од 1869. до 1878,
одлучивши да из разврста у два тома. Тек када су се нашле обједињене у великом
зборнику, старе песме пружиле су нове подстицаје истраживачима. Поред њих, обиман
Богишићев предговор остао је и у наступајућим вековима најпотпунија студија, која је
захватила или покренула сва битна питања из историје и поетике бугарштица.
На првим странама Богишић је изложио поделу бугарштица на лирске и епске

песме. Важна је такође и његова напомена да се међу овим песмама „које се већ нигдје...у
наше вријеме не пјевају“ уочава танка жанровска граница и приближавање својствима
балада.
Сва три дела предговора осветљавају својства бугарштица, почев од Богишићеве

анализе „спољашње њихове форме“ (метричка организација стиха и припева, структура
строфе, одсуство риме), преко садржине и стилских особености до односа према
десетерачкој епици и делима приморских песника. Богишић је упутио на изворе записа
и њихово објављивање у деветнаестом веку, на дотадашња тумачења термина, начин
певања и распростирања... Спорни су били порекло и старост ових записа, терен и
средина у којој су живели, одлике какве се не срећу у народној поезији бележеној током
деветнаестог века.
Према Богишићевом мишљењу у бугарштицама су преовладале епске песме, које

је поделио на „опће народне“ и „мјесне“, локалног карактера. Саме текстове груписао је
по Вуковим хронолошко-тематским критеријумима. Таква деоба према опеваном јунаку
и догађају имала је и својих предности и слабости... Определивши се за овакав склоп
зборника, Богишић је успешно аргументовао своја запажања да су „бугарштице као и
десетерци својина цијелога народа, Срба и Хрвата“... Када је након Богишићеве смрти
откривен Ерлангенски рукопис, исте поетске особености и процеси још су изразитије
потврђени.
9. „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних

песама“ Герхард Геземан (настанак, особености грађе)
Песме ЕР неједнаке су уметничке вредности, а имају и недостатака изван грешака

у писању. У њима се понекад јавља разарање основне замисли неки несагласним
детаљем, уношењем нечега што том оквиру не припада. Уз то, цео рукопис је понео
утицаје градске средине и поезије, утицај разних књижевних традиција, што је опазио
Геземан пишући о лексици, о употреби речи које су изван поља народног језика.
Видљиве су и последице које настају приликом промене средине и поднебља,
неразумевање или погрешно схватање речи и израза, што је последица измештања песме
из природног контекста језика и краја у којем је поникла.
Он садржи лепу и вредну руковет лирике, епске песме, од којих су посебно
значајне оне о блиским историјским догађајима (ускочко-хајдучки циклус), романсе и
баладе, бајке у стиху, новелистичке приповести.
Од укупно 217, колико их има у ЕР, лирици припада око 40 песама (око трећина
љубавних). У њему нема коледарских, краљичких, ђурђевских песама, што се објашњава
чињеницом да је био састављен даље од сеоске обредно-обичајне културе. Лирске песме
у свадбено-љубавне, шаљиве, еротско-хуморне.
Што се диче епских песама, у њему налазимо варијанте песама које је читав век
касније забележио Вук – о Марку Краљевићу, Боланом Дојчину, војводи Пријезди,
војводи Момчилу, деспоту Ђурђу и Јерини, Сибињанин Јанку, Старини Новаку.
У ЕР налазимо песму Шатор пење Краљевићу о сукобу Марка Краљевића и виле.
Вековима грађен, епски портрет овог јунака, попримио је и митске црте, и одлике бого-
човека, хероја и заштитника људске заједнице, и својства обичног човека. Борба
митолошких бића, без победника и равноправна, мотивисана је у овој песми Марковом
самовољом, непоштовањем табуа, прекршајем чувене забране да крочи на место које
није људско боравиште.
Песма о двобоју Марка са вилом испревана је у осмерцу, а у прилог њеној старини
иде и очувана трострука прстенаста композиција која напомиње коло, и опевање у колу,
као облик извођења. Мотив стреле виле која нишани срце кола лишава јунака атрибута
нераздељивог од његове судбине.
Маркова непослушност, као и његова лаховитост и инат, стална су својства
великих митских и песких јунака. Вила чини оно што је рекла, па јој се Марко свети. У
епској песми Марко Краљевић и вила, код Вука вила Равијојла га стреља у грло и у срце
живо.
За разлику од већине предвуковских извора, често локално обележених, ЕР
обухвата не само широку географску, већ и националну и социјалну карту. Он не потиче
из једног локалитета или ужег простора, нити из једне друштвене средине, нити од
једног певача. Он је жанровски, стилски и језички разноврстан.
Овај драгоцени рукопис писан дипломатском ћирилицом пронађен је 1913.
године у Универзитетској библиотеци у Ерлангену, где се и данас чува. Објавио га је
1925. године Герхард Геземан.
10. Збирке епских народних песама Вука Караџића

(карактеристике, издања)
Вук је био пореклом из краја где је интезивно живела народна песма и други
облици усменог стваралаштва. Он је у својој младости стално слушао народне песме, а
то је чинио и за време устанка. Све до сусрета с Копитаром, он, по сопственом признању,
није придавао признавао праву вредност наших народних песама, коју су Грим, Гете и
Копират у њима нашли и свету је показали.
Његова Мала простонародна славеносербска пјеснарица из 1814. године
садржала је 100 лирских песама (претежно љубавних) и 8 епских песама и наишла је на
одличан пријем у свету. После тога, Вук је почео систематско бележење народних
песама и других облика народног стваралаштва и тиме се бавио до краја свог живота. За
време боравка у Срему записао је преко 700 лирских и 60 епских песама, али је само
мањи део текстова ушао у Народну србску пјеснарицу из 1815. године.
У збирци из 1814. године он дели песме на мушке и женске – оне које нису од
десет слогова и не могу се уз гусле певати. Она је писана по сећању и то су песме које је
он донео у Беч са села, а научио их је док је чувао овце и козе.
У збирци из 1815. године има више епских него лирских песама и ту је доста оних
које је записао од Тешана Подруговића и Филипа Вишњића. Овде се зачиње подела
лирских песама („љубавне“ и „друге различне“) и то су песме записане уживо.
Од 1823. године он раздваја лирску поезију од епске и објављује их у различитим
књигама.
Лајпцишко издање: Српске народне пјесме
Не могавши да добије одобрење да народне песме песме штампа у Бечу, он
прелази у Немачку и у Лајпцигу је објавио 2. и 3. књигу епских народних песама 1823.
године, а прву књигу лирских 1824. године. Четврта књига је штампана тек 1833. године
у Бечу, али се и она убраја у ово издање. Он овде издваја лирске песме и дели их на 7
врста, а јуначке дели на најстарије и позије (по врсти оружја). Ово је прва његова
класификација наших народних песама, коју је допунио у Бечком издању. У првој и
четвртој књизи налазе се врло значајни предговори – у првој излаже своје погледе на
нашу народну књижевност, њену распрострањеност, начин настанка живота и
преношења, као и њене главне одлике. У четвртој књизи он говори о најзначајнијим
певачима од којих је песме записивао, наводећи њихове особености, све што је о њима
знао и утиске које су на њега остављали. Оба предговора су значајан допринос
проучавању усмене књижевности. У припремању овог издања, Вук се определио за
принцип избора: све четири књиге су антологије.
Бечко издање: Српске народне пјесме
Последње Вуковоиздање народних песамау 4 књиге, објављено је у Бечу: 1841,
1845, 1846. и 1862. године. У овом издању он даје дефинитивну класификацију наших
народних песама – дели лирске на 20 врста по намени песама, али и месту где се певају,
а епске према тематици и историјским критеријумима:
1. пјесме јуначке старијх времена о догађајима и личностима до краја 15. века,
односно до пропасти самосталних средњовековних држава;
2. пјесме јуначке средњијех времена о хајдучко-ускочким борбама током 16. и 17.
века;
3. пјесме јуначке новијих времена од почетка 18. до почетка 19. века о устанцима
и организованим борбама за ослобођење Црне Горе и Србије.
Вук није стигао и није хтео да објави све што је сакупио, па је у његовој
заоставштини остао велики број необјављених песама. То је објављено у још 10 књига
народних песама: 5 у тзв. „државном издању“ као наставак Вукове збирке (Српске
народне пјесме, 5-9, 1898-1902. године) и пет као сиров материјал (Српске народне
пјесме из необјављених рукописа, 1-5, 1973-1974. године).
11. Збирке епских народних песама Вукових савременика и

настављача (Чубро Чојковић – Сима Милутиновић Сарајлија; Петар
Петровић Његош, Богољуб Петрановић, Владимир Бован)
*Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка
Приредио Добрило Аранитовић, Универзитетска ријеч Никшић, 1990. Садржај:

Предговор, Три коледке, Даворије, Додатак, Биљешка о овом издању, Регистри, Рјечник
туђица, архаизама и других мање познатих ријечи и израза.
Предговор. Антологијска збирка Пјеванија црногорска и херцеговачка на своје

издање чекала је век и по. Под утицајем Вука и његових пријатеља, у овој зборци налазе
се трагови чакавштине (хрватски дијалекат), славеносербске и руске речи. У збирци се
налази 175 десетерачких епских песама од којих је 7 песама испевао владика Петар I, а
5 песама испевао је владика Раде. Лирске песме испеване су у осмерцу, а прикупљена је
грађа од 66 песника-певача, међутим, 13 текстова није идентификовано. Најмање 100
песама има стару тематику (Марко Краљевић, хајдуци, ускоци...), две петине песама
обрађују црногорску ратничку тематику.
Ове песме су од веома великог значаја за дијалектологију (додавао је песмама
шта је хтео, али ништа није одузео). Пјеванија има близу 30.000 стихова, што је као две
Хомерове Одисеје. У једној књизи налазе се два издања: будимско из 1833. и лајпцишко
из 1837. године.
Три коледке. Коментари испод ових трију лирских песама представљају кључ за
тачно ишчитавање и размевање епских песама које представљају суштински део збирке:
Чувај се, радуј се; Дика је врлости мазда; Умјет', имјет'. Погрешан назив – не треба их
тумачити као коледарске песме већ као дидаскалију, односно упутство какав смисао
треба тражити у трима лирским песмама. Прва песма јесте масонска химна и химна
вољеној жени Талфи, а друга и трећа песма певају о врлинама које су потребне да би
јунак био уистину јунак.
Даворије. Песме које се увек певају за разлику од Будница – песама које се могу
само читати или рецитовати. Најчешће су то родољубиве песме, а прикупљене су на
простору Боке Которске, Црне Горе и Старе Херцеговине (за време владавине Петра
Првог Петровића). О медуну граду, Комнен, Секула Бошковић, Два калуђера, Бајо
Пивљанин...
Додатак. Песме које је Аранитовић нашао у необјављеним рукописима и песме
које су објављене у другим његовим књигама (Зорица, Историја Црне Горе...). Ту се
налази 8 кратких лирских песама (Ој јабуко зеленико, Овце пасе Јеша чобаница, Чембер
була изгубила, Расла крушка украј пута, Тодорица шета, Садила мома по мору дуње,
Кад се жени бунгур младожења, Лаж над лажима).
Напомене и објашњења. У овом одељку о свакој појединачној песми дати су
следећи подаци овим редом: 1. редни број, 2. наслов, 3. поднаслов, 4. подаци о
оригиналном запису, 5. пјевач, 6. прештампавање, 7. варијанте, 8. литература.
Биљешка о овом издању. Сима Милутиновић пјесме није средио ни по
временским раздобљима, ни по мотивима, није оставио ни ред којим их је записивао, а
заборавио је чак да сачини и садржај. Неке од интервенција приређивача: изостављено
је иницијално где му по етимологији није место (хага, хотиде), задржана је замена х са
г у финалном положају (живљег, мишљаг, иг...), знак ъ, о коме је Милутиновић писао да

“млого и премлого може”, свуда је изостављен, знак ы доследно је замењиван са и.
Регистри. Регистар личних имена – арапска бројка означава број пјесме, Д је
ознака за додатак, а за римско 2 је ознака за Милутиновићеве Придатке уз Пјеванију.
Затим, регистар географских и етничких назива, регистар пренумераната, регистар
пјевача – Милутиновић није увек бележио комлетне податке о певачима, па је због тога
његов регистар представљен према азбучном реду њихових имена, а цифре поред имена
певача означавају број песме. Затим долази регистар тема мотива и сижеа у пјесмама и
на крају азбучни попис првих стихова народних пјесама.
Рјечник туђица, архаизама и других мање познатих ријечи и израза. Овде се
налазе скраћенице и непознате речи. У текстовима песама налази се и стотинак речи и
израза који нису евидентирани, а мали број њих забележен је уз непомену да се ради о
речима „незнаног значења“, међу њима се налазе у чубризми – плодови необуздане
маште и језичких вратоломија непредвидљивог Чубра Чојковића (глухар, пријелог,
сљубац, страмно, чујство, вјеравати...)
Сарајлија је био свестан вредности свог језичког и песничког концепта и Вуку је
одговорио надмоћним тоном: За мој правопис не старај се ништа. Ја нијесам, а ни ти,
онај што угађа свакоме у свијету. Последње речи биле су му: Кад бих се поново родио,
желео бих да будем ово што сам био.
Драгоцена грађа, корпус епских народних песама из времена када се то тек
почиње систематски чинити на нашим просторима. Песме из Пјеванија доприносе
традиционалном и културном зближавању Старе Црне Горе и брдских племена.
Петар Петровић Његош, Огледало српско
Рођен је у Његушима, у Црној Гори 1813. године, а умро је на Цетињу 1851.
године. Био је највећи српски песник, владар Црне Горе и владика. Право име му је
Радивоје, али је приликом завладичења добио калуђерско име Петар. Претпоставља се
да је додатак Његош преузео од свог стрица.
Код бокељских калуђера учио је само основну писменост, а касније му је стриц
довео учитеља Симу Милутиновића Сарајлију и тада почиње да развија љубав према
поезији и писању. На њега је утицао и Лукијан Мушицки. Три његова највећа дела јесу
свакако Горски вјенац, Луча микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.
Сакупљао је и народне песме које је објавио у збирци Огледало српско. Ова
збирка представља прво објављено остварење ране Његошеве песничке замисли. Песме
које се налазе у збирци опевају „готово све“ црногорске „главне бојеве од 1702. године“
до Његошевих дана и борбе у Србији за време Крађорђева устанка. Збирка је штампана
више пута. Његош је збирку средио 1845. године и одмах је дао да се штампа у Београду.
Била је готова већ 1846. године. Друго издање приредио је Ф. Ј. Ковачевић на Цетињу
1895. године. Постоје и новија издања – Браће Поповића из 1906. године штампана у
Новом Саду и Томе Јовановића и Вијића из 1927. године штампана у Београду. Збирка
је посвећена „сјени Александра Пушкина“. Похвала Пушкину у каснијем периоду је
дорађена, а првобитно је гласила: Благодјетелни генију славјански, на пјевање небом
помазани, који сједиш на светој кафедри, у средини великог народа, теби ово дјело
посвећујем.
Огледало српско садржи укупно 61 песму. По Његошевим речима зборка не
садржи ни десети део песама о тим борбама које су се певале у народу, већ представља
пробрану антологију. Неке песме су дотериване и мењане. Међу песмама има оних које
су раније већ биле штампане, али их је већина нових. Испод песама, што је
карактеристично за народне песме, није назначено од ког певача су бележене, већ се
само зна да их је бележио Његош и други писмени људи. Највише песама,чак 9 (26-34),
Његош је преузео из Краџићеве треће књиге (Народне српске пјесме). Оне опевају
Карађорђев устанак од 1804. године до 1813. године. Оне су у овој збирци под редним
бројевима 38-46, истим редом у коме су биле у Вуковој збирци. Песме гласе онако како
гласе и код Вука, ниједан стих није додат нити испуштен. Код Вука се налазе још три
песме које имамо и у Огледалу српском, али оне нису преузете од њега. Прва песма
Перовић Батрић (у Његошевој збирци под насловом Освета Батрића Перовића) је
варијанта, а друге две песме Бој Црногораца с Махмут-пашом (у Његошевој збирци под
насловом Бој с везиром Махмут-пашом) и Опет Црногорци и Махмут-паша (Погибија
везира Махмут-паше на село Крусе) Његош је узео из Пјеванија Симе Милутиновића и
не разликује се баш много.
У своју “Историју Црне Горе од искона до новијега времена” која је углавном
писана по усменом казивању владике Петра I Петровића, Сима М. је унео и седам песама
са предметом из историје Црне Горе које се налазе и у Огледалу, а то су: “Синови
Иванбегови”, “Српски Бадње вече”, “Милорадовић”, “Царев Лаз”, “Удар Тураках на
село Трњине”, “Стан полако, рогоје, много ти је обоје”, “Шћепан Мали”.
Последњу песму је Његош темељно прерадио, знатно је допуњујући и
проширујући, па је зато та песма три пута дужа него у Милутиновићевој Историји.
Осталих шест песама гласе онако као у Историји.
Из Пјеванија Сарајлије, Његош је узео још три песме, али их није мењао. Његош
је, дакле, узео 23 песме које су већ раније штампане: из Вукове збирке 9 песама, из
Историје 7 песама, из Пјеванија 5 песама и из Грлице 2 песме. Осталих 38 песама или
су знатно друкчије варијанте већ штампаних или сасвим нове песме.
Богољуб Петрановић – сакупљач народних песама
Рођен је у Дрнишу 1830. године, а умро је у Шибенику 1887. године – био је
Вуков савременик. Завршио је богословију у Задру и одмах рукоположен за презвитера.
Након 10 година службе у Далмацији показао се као вредан учитељ и организатор
српских школа. Био је старешина најугледнијег манастира у Боки, манастира Савине.
Без размишљања напустио је ово место када му је понуђено 1862. године место учитеља
Српске школе у Сарајеву. Био је политички ангаживан. Тачан датум његове смрти је
непознат, а умро је 1887. у Шибенику.
Почео се бавити књижевним радом тек по доласку у Сарајево. За време
политичког рада у Босни објавио је известан број лирских и епских песама у тадашњим
часописима и дормирао 6 великих збирки народних песама – две збирке лирских и
четири збирке епских песама. Прву збирку лирских песама штампао је у Сарајеву 1867.
године и она се највише цени због правих народних песама које се налазе у њој. Рукопис
друге збирке чува се у Архиву САНУ у Београду. Прву збирку епских песама објавило
је Српско учено друштво у Београду 1867. године и то по налогу београдског
архиепископа Михаила. Ову збирку кнез Михаило награђује са 100 дуката и наређује да
се штампа у Државној печатњи по најповољнијим условима. Садржала је 56 епских
песама. Другу збирку епских песама објавио је о свом трошку 1870. године у Државној
штампарији у Београду. Рукописи двају преосталих збирки епских песама чувају се у
поменутом Архиву САНУ. Били су спремљени за штампање, али није се ни усудио да
их штампа.
Петрановић није разумео карактер народне песме. Сматрао је да и народна и

писана књижевност треба да певају о светлој српској прошлости и садашњости и тиме
потхрањују понос народа, чега се и сам придржавао. Сумњиви сакупљач – првенствено
је познато да због своје болести, астме, није могао много да путује, посебно не у
брдовите крајеве, а бележи се да је три пута ишао у сакупљачке мисије. Сматра се да су
те мисије биле политичког карактера и да је у пролазу и прикупио песме. Јако је чудно
што је за непуних седам година успео да спреми шест великих збирки за штампу које
укупно имају 246 епских песама и 771 лирску песму. Опште је познато да је Вуков
сакупљачки рад трајао 50 година. У прилог му, такође, не иде ни садржина сакупљених
песама. Сматра се да му је помагао народни гуслар Илија Дивјановић, који је важио за
човека који брзо памти и лако било који догађај може да препева кроз десетерац. Сматра
се да је Петрановић Дивјановићу препричавао догађаје од којих би овај хроничарски
ређао суве десетерце без поетских слика. У песми Смрт Данила Петровића, кнеза
црногорскога се то јасно уочава, јер нико други до сам Петрановић није могао
Дивјановићу да преприча тачно тај догађај.
Ипак, поред свих вештачки створених песама, постоји низ песама које су бисери
народног стваралаштва из Босне и Херцеговине и које су уз Петрановићеву помоћ
сачуване од заборава.
Владимир Бован
Одрастао је у Урошевцу где је завршио основну и средњу школу. Југословенску
књижевност је дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу, а докторирао на
народној књижевности на Филолошком факултету у Београду. У свом радном веку,
између осталог, бавио се сакупљачким радом. Из таквог његовог рада проистекла су
бројна дела. Посебну пажњу обратићемо на књигу ,,Лирске и епске песме Косова и
Метохије“.
У пројекту Института за српску културу у осветљавању и тумачењу материјале и
духовне културе српског народа на Косову и Метохији, изашла су до сада два тома, у
шест књига, последњих записа српске народне књижевности на Косову и Метохији, која
је приредио професор доктор Владимир Бован. Преостаје објављивање трећег тома у
четири књиге, којима се овај значајан део пројекта заокружује.
После прве књиге - ,,Обредне песме са Косова и Метохије“ која доноси преко 300
песама, други том обухвата обичајне песме (1396), верске, породичне, родољубиве (400),
љубавне (700), приповедне народне песме (35) и јуначке народне песме (29).
Студенти одсека за југословенску књижевност и српскохрватски језик, данас
одсек за српску књижевност и језик, Филолошког факултета у Приштини, обавили су
један веома битан посао. Они су спасили од заборава на хиљаде песама, приповедака и
говорних народних умотворина (пословица, загонетака, изрека, питалица, клетви,
заклетви, здравица, благослова, брзалица и др.). Из 144 студентска рада са 7411
записаних умотворина насталих током 25 година, приређивач је издвојио највредније
записе. Прикупљање је било средамдесетих и осамдесетих година 20. века.
Од 1396 обичајних народних песама је преко 1200 сватовских и око 200 здравица
и тужбалица. У четвртој књизи имамо 35 приповедних епских народних песама. Ових је
песама мало зато што се епске песме теже памте као заокружене песничке целине. Од
тих песама две су бајке у стиховима, шест легенде у стиховима, новелистичких је седам,
а баладичних девет. Заступљене су и песме које се налазе на граници између
приповедних и лирских. У песмама се помињу епски јунаци Марко Краљевић и Милош
Обилић. Богате мотивима, оне указују на добру очуваност националне прошлости и

традиције, сећање на доба Немањића, Светог Саву и да је Косово и Метохија било
седиште српске патријаршије и центар духовности српског народа. Пета књига са 29
песама различите садржине, обухвата епику која се није нарочито очувала. Песме
опевају преткосовска времена, највише је оних о Марку Краљевићу, Косовском боју, из
новијих времена о ослобођењу Србије и Црне Горе, углавном локалног карактера.
Ове песме су последњи записи са терена у коме данас нема српског народа. Због
тога је ово значајна књига за српску науку и културу.
12. Крактеристике епске народне поезије
Опште карактеристике епског песништва нису многобројне. Неке од тих

карактеристика оно дели са другим врстама или родовима, али се оне у епском
песништву увек јављју заједно и те особине су својствене свим типовима епског
песништва. То су: наративност, опширност и избегавање напетости.
НАРАТИВНОСТ проистиче из друштвене позиције епског песништва.
Приповедајући о збивањима веома важним за заједницу, оно од нас захтева да излагање
схватимо као извештај о нечему што се заиста догодило, а његов главни је циљ да изложи
целину збивања о којем говори. Управо зато се у епском делу казивање развија пре свега
по логици приче, по логици следа догађаја, о којима се говори, да би се тако читаоцу или
слушаоцу рекло шта је било даље. Збивање о којем се говори узима се као важно и
истинито, чак и онда кад је очито да се нешто није догодило и да се и не може догодити.
Због истих разлога, епска нарација избегава разамтрање о смислу онога о чему се
говори, или се ограничава само на штури коментар – претпоставља се да је смисао тих
догађаја већ познат или сам по себи разумљив. Све што о ликовима има да каже, епски
певач може рећи на два начина: или тако да лик на веома јединствен начин дефинише
или тако да га прикаже у акцији. Епска песма избегава психолошку анализу ликова – она
је усредсређена на описивање догађаја.
ОПШИРНОСТ се односи на већи број ликова и њихове акције које се углавном
могу описати као појављивање препреке или задатка и савладавања препреке, односно
решавања задатка. Акције ликова збивају е у већем броју просторних и временских
амбијената, што значи да постоји већи број епизода. Опширност подразумева да се
свакој од епизода и сваком стадијуму у развоју радње посвети одговарајућа количина
текста: један је од императива епског казивања да међу епизодама постоји квантитативна
равнотежа, или да барем количина текста посвећена неком догађају буде примерена
његовој важности.
У епском песништву нема сажимања, оно је ИСЦРПНО. Ту нема мотива који се
само назначе, а потом остају отворени – оно што се једном почне, мора се изрећи до
краја. Будући да је епско песништво извештај о неком догађају, и то о важном, важни су
не само ови аспекти тог догађаја, него и све појединости које су до њега довеле или су
са њим у вези. Све оно што се дешава епским јунацима је важно, без обзира на то ради
ли се о нечему што покреће радњу или о статичном мотиву. Та важност долази од тога
што се јунаци налазе на неком важном задатку, па све што им се догоди има историјску
или бар симболичну вредност.
У вези са исцрпношћу, јавља се и ЧЕЖЊА ЗА ИЗБЕГАВАЊЕМ НАПЕТОСТИ.
У начелу, епска песма говори о нечему што је публици познато или чему се зна исход.
То је зато што се у њему говори о историјским личностима и догашајима, или пак о

фиктивним ликовима за које се зна како су завршили. Да би се избегла напетост,
најчешће се већ у почетку најављује о чему ће бити речи. Епско песништво нема задатак
да први пут саопшти неку причу, већ да на леп, уметнички начин подсети на оно што се
већ зна.
Као карактеристике усмене поезије, могу се издвојити још 4 најважније: усмена
средина, као и њен предуслов, особен начин постојања текста у њој, статус казивача и
изведба и врсте усмене епске поезије.
Усмено епско песништво настаје у УСМЕНОЈ СРЕДИНИ (људска заједница у
којој се текстови графички не фиксирају, него се чувају у сећању колектива). Чињеница
да се епска песма ствара и доживљава усмено утиче на све њене аспекте, па се тако њена
дужина мора ограничити, њена структура мора бити погодна за усмену изведбу и
аудитивно праћење. То значи да ће у њој садржајни аспекти превладати над формалним
и да неће бити покушаја да из структуре песме избију неке уметничке вредности. Осим
тога, песма ће бити створена тако да се лако памти, па зато у њој има често понављања
и формула. Песма се у усменој средини прима аудитивно, не визуелно, и сусрет с њом
је најчешће једнократан. Осим тога, песма се доживљава у друштву, па она није дијалог
писца и читаоца, него разговор казивача и свих слушалаца, дакле целе дотичне
заједнице, а стварање песме и њено примање је јавни чин.
Због чињенице да се у усменој средини текст не записујеон и ПОСТОЈИ НА
ОСОБЕН НАЧИН. Усмени стваралац памти само основну фаблу песме, док остало
импровизује при извођењу. Због тога и не постоји само једна аутентична верзија неке
песме, док су све друге варијанте. Свака изведба песме је аутентична, мада су неке
уметнички успешније, а неке су слабије. То значи да се може говорити само и разликама
у квалитету, а никако о изворном тексту према којем би требало ускладити све остале.
Егзистенција текста је врло апстрактна – он постоји више виртуелно него конкретно, и
управо је виртуелност његова темељна одлика. Текст песме се и преноси на специфичан
начин. Постојећи као могућност, он се и преноси као могућност, а не као готов текст.
Пошто је тако јасно колико је ВАЖАН КАЗИВАЧ и колико је ВАЖНА
ИЗВЕДБА. То се види и по томе што се епска песма изводи само у посебним приликама.
Што се тиче певача, они себе доживљавају само као преносиоца, а не творца текста. На
тај начин они одају признање традицији, јер им она пружа елементе за креирање текста.
Од ње они добијају оквирну фабулу, правила за њену организацију и темељне стилске
обрасце за њено обликовање. Певач у својој средини не егзистира као уметник нити као
творац текстоца, већ је то човек који зна да изведе песму, али је јадсно да уметнички
квалитет текста зависи од његовог талента.
Усмена епика подразумева ПРИСТАНАК средине којој је намењена. Зато су
врсте усмене епике израз потреба одређене средине, разних облика, манифестација,
њеног живота, или њене свести о себи и свету. Управо зато је врсте усмених епских
песама најлакше класификовати по тематици, а не нпр. по структури или стилу. У
усменој епици најчешћа тема је борба заједнице за опстанак и та борба је приказана као
светски важан догађај.
13. Класификација епске народне поезије

Приповедање чини основу свеколике епске књижевности и тамо где се она

појављује може се говорити о епским елементима дела, а тамо где оно преовлађује о
епским формама. У ужем, изворном смислу, појам епско односи се на наративна дела у
стиху која се баве великим и озбиљним темама, певају о херојима, о полубожанским или
божанским лицима, од којих зависи судбина племена, народа или људског рода, дела у
чијем начину излагања преовлађује узвишен, свечан стил – дела какви су Хомерови
епови Илијада и Одисеја. Полазећи од Хомера, појам епско шити се и на друга слична
дела, првенствено оне песничке творевине које су настале на сличан начин као и
химерски спевови и дела која су настала под непосредним утицајем Хомера. С тим у
вези успостављ се прва битна разлика унутар еоске поезије, разлика између НАРОДНЕ
и УМЕТНИЧКЕ ЕПИКЕ, тј. између ПРИМАРНЕ и СЕКУНДАРНЕ ЕПИКЕ.
Примарна епика је првобитна, изворна, пос вом постању претежно усмена
поезија. Поред Илијаде и Одисеје, овде спадају и англосаксонски Беовулф, скандинавски
Едо.
Секундарна епика настаје подражавањем примарне епике или сасвим независно
од ње: Енеида, Изгубљени рај, Метаморфозе (Овидије).
Између ове две врсте епике постоје битне разлике: усмени песници (певачи)
користе готове фразе и формуле, док учени песници обликују своје реченице пажљиво
и уместо понављања праве варијације на задату тему.
Епска поезија се може делити још и по темама, стиху и обиму.
Од ТЕМАТСКИХ ПОДЕЛА значај има подела на МИТОЛОШКУ и
ИСТОРИЈСКУ ЕПИКУ (и у примарној и у секундарној епици).
Највише простора у својим збиркама Вук је посветио епској поезији, коју је
одредио као јуначке или мушке песме.
Сам феномен усмене епике разматран је и на нивоу генезе, при чему су издвојена
три основна стадијума. Те етапе у развоју означавају се као: епопеја, циклус
концентрисан око одређеног догађаја/јунака и засебна творевина испевана о поједином
догађају. Српска народна епика нема оформљен еп. Сви покушаји склапања сложеније
структуре на основу опевања Косовског боја у основи су представљали вештачку
творевину. Вук је у Рјечнику дефинисао појам лазарица као велику песму о косовским
јунацима и догађајима, али је увек када би објављивао епске песме стављао одредницу:
Комади од различнијех косовскијех пјесама.
За разлику од лирике, епика се у његовим приступима показала као монотонији
род усмене књижевности. Бечким издањем он је издвојио три велике епске епохе: 1.
период феудалне српске државе; 2. робовање под Турцима и 3. војевања сроских
племена. Свака од њих имала је своје особене јунаке. Певачи, гуслари, казивачи су
певали те стихове да их други слушају. Садржина, начин приказивања догађаја и
уметничка успелост били су изузетно значајни за трајање песама. Према Вуковом
тумачењу, за њих није било пресудно пјевање, тј. мелодија, већ само песма.
Још 1814. године он је скренуо пажњу на извођење песама. Рекао је да се оне
мужественим, познатим српским гласом, уз гусле певају. Наративност ове поезије је
издвојио, примећујући да оне у себи садрже неке повести.
У Лајпцишком издању Вук је посматрао сиже из перспективе историјских, али и
културних реалија, па је песме покушао да подели на основу оружја које се користило.
Песме у којима се оружје састоји од бојног копља, светле и бритке сабље или мачева и
буздована (најстарије) разделио је од јунака који носе кубуре и џефердаре и попришта
са пушчаним прахом и оловом (позније). Ипак, осећајући да се анахронизам развија на

разне начине у низу епских појединости, он је у Бечком издању одбацио овај критеријум.
То је учинио с правом, пратећи као примарне законе склоп песме, портретисање и типове
јунака, стилизацију њихових сукоба, а не тек један сегмент, детаљ или фигуру.
Епске песме старијих времена обухватиле су период до пропасти царства и
господства српског. Као што је осмислио круг о Немањићима, так је у другој књизи
Бечког издања из 1841. године груписао песме и око других с.в. породица. Издвојио је
као својеврсне тематске целине и стихове о Мрњавчевићима, Лазару и Косовском боју,
Бранковићима, Јакшићима, Црнојевићима, Марку, Сибињанин Јанку.
Песме средњих времена налазиле су се у трећој књизи Бечког издања из 1845.
године. Она почиње Новаковим разлозима одметања у гору. Ту се налазе песме које су
величале подвиге, четовања, женидбе, погибије и сукобе хајдука и ускока. Поред
Новакове дружине, песме су говориле и о судбини других хајдука, познатих и
непознатих историји. Међу њима се уочавају развијеније епске биографије Мијата
Томића, Баја Пивљанина, Милуна харамбаше, али и портретних Косиреш харамбаше,
старог Вујадина са синовима, хајдука Радојице. Сењске ускоке представио је Сењанин
Иво и Сењанин Тадија, а међу которским ускоцима издвојили су се Јанковић Стојан и
Тодор од Задра.
Четврти том из 1862. године био је посвећен искључиво новом добу. Уз песме
новијих времена о црногорским бојевима са Турцима, централно место је припало
епском слављењу личности и догађаја из Првог и Другог српског устанка. Језгро ове
књиге чине Вишњићеве песме, а осим сече кнезова и подизања буне, опевани су
најзначајнији устанички бојеви (на Салашу, Мишару, Чокешини) и најважније личности
(Карађорђе, Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Стојан Чупић, кнез Иван Кнежевић).
Да је Вук дао предност ширем хронолошком принципу над мозаично
склопљеним тематским круговима види се из друге књиге Бечког издања. Записе о
Марку Краљевићу он је поделио на два тока. Један део смештен је у сумрак царства, а
његово језгро чини Рашкова песма о отимању великаша око владарског трона. Поред
његове улоге браниоца владара и заштите владара, Марко спасава и јунаке из тамница
или од зависти вила. Други ток је након косовског страдања. Сада Марко, као самотни
спасилац, вазал и заточеник бије бојеве и мегдане, спајајући историјску коб султановог
поданика са отпором према робовању.
Биографија старине Новака својеврсна је спона старе деспотовине са вековима
одметништва. Пред крај старијих времена, он је укључен у Ђурђеву сватовску поворку,
а на почетку треће књиге открива зашто му Романија пружа уточиште. Социјална беда
и национално угњетавање као узроци одметања показаће се као пресудни и при грађењу
епских биографија осталих горских невољника. Њихове судбине су привлачиле већи
број мотива (Мијат, Бајо, Милун) или се њихово име везивало само за једну ситуацију
(смрт – Стари Вујадин и синови; ослобођење из ттамнице – мали Радојица).
Средња времена са хајдучким дружинама и ускочким првацима из Сења и Равних
Котара су обухватила и турске походе на Беч, као и портрете еворпских владара. Овде
је Вук штампао и други део биографије Св. Саве и овде је он представљен као
национални заштитник – чувар манастира и бранилац православља. У трећи том Вук је
унео и неколико песама на међи.
Четврта књига открила је посебан тип епике. За део песама о војевању
Црногораца, сам Вук је приметио да у њима има више историје него поезије. Песме
Филипа Вишњића о битним сукобима и појединцима су постале пример песничких

хроника и показале су важност историјског контекста за трајање епике. Овакви епски
модели означавају се као хроничарске песме, за разлику од епских обрада разних
интернационалних мотива у мотивским песмама.
Сам Вук је указао на сложене односе историје и поезије и говорио је да у песмама
не треба тражити истиниту историју јер је за уметничко дело од пресудног значаја како
је измишљено и намештено.
Разликовање хроничарских и мотивских песама не значи да је граница међу њима
строга и непремостива, што се уочава у песмама из четврте књиге, где се срећу
гавранови-гласоноше, сновиђења, вилина кликовања. То се може уочити и у бугарштици
из 1497. године у којој се интернационални мотив о робовању јунака и модел дијалога
са птицом повезао са историјским сећањима на сукобе између Сибињанина Јанка и
деспота Ђурђа 1448. године.
Чак и када историја оспори нека знања о судбинама историјских личности
запамћених у традицији, представе остају исте у свести народа. Тако је краљ Вукашин
овековечен као убица цара, Вук Бранковић као издајник, Марко као јунак и заштитник
народа.
Постоји и подела према врсти стиха: осмерачка, десетерачка епика и бугарштице.
14. Стих епских народних песама (осмерачка поезија,

десетерачка поезија, бугарштице)
У нашој јуначкој народној поезији с обзиром на врсту стиха издвајају се три

врсте: осмерачке песме, бугарштице и десетерачке песме. Прве две врсте по времену
бележења и по унутрашњим својствима могу се сврстати у старију, а треће у млађу
епику.
Осмерачка епика
Осмерачке песме као посебну врсту јуначке поезије први је уочио Владан Недић.
Вук је те песме унео међу „играчке песме“ зато што се оне певају у колу. Други
проучаваоци давали су им слична имена: поскочице, на коло, у колу, уз коло. Насупрот
ранијој пракси, која почиње од Вука, да се те песме сврставају у женске, тј. лирске,
Недић је указао на њихову тематску блискост са епским песмама, јер и оне певају о
догађајима и личностима из националне историје.
Осмерачке јуначке песме заједно са десетерачким јуначким песмама и
бугарштицама чине трочлану скупину у систему наше народне поезије. Њих повезују
два основна обележја – историјско и херојско. Све три врсте су по темам историјске, а
по доживљају света херојске. Разлике међу њима су у стиху и по начину певања. За
разлику од бугарштица у којима се јављају дуже врсте стиха, за осмерачке и десетерачке
карактеристичан је кратки стих. Оне користе два најчешћа стиха наше народне поезије,
симетрични осмерац и асиметрични десетерац. Осмерачке песме певају се хорски, у
колу, и тиме највише одударају од друге две врсте које се певају (или казују) у пратњи
музичког инструмента или без њега. У многим нашим крајевима постојало је од старине
велико јуначко коло у којем су, уз игру, певане такве песме.
Осмерачке песме по својим уметничким особинама имају доста заједничког са
развијенијим лирским песмама, где их је и Вук сместио. Песме Секула и вила и Влашчићу
Павлу побјеже вила ушле су у антологију народне лирике. Очигледно је реч о прелазној
појави између лирике и епике. По темама су блиске десетерачким и бугарштицама, а у

начину обраде грађе има много елемената блиских лирским песмама.
Ове песме су бележене од 17. до 20. века на читавом српскохрватском језичком
подручју. Највише их је скупљено на територијама на којима су некада живели ускоци.
Као и десетерашке песме и бугарштице и оне певају о личностима 14. и 15. века – о
Милошу Обилићу, кнезу Лазару, деспоту Ђурђу, Угрин Јанку... Репертоар јунака и
догађаја оухвата и каснија времена, ускочка четовања, аустријско-турске ратове у 17. и
18. веку. За разлику од бугарштица и десетерачких песама, осмерачке јуначке песме
окренуте су митолошком и легендарном. Историјско се стално преплиће са тим
елементима: јунаци отимају виле и жене се њима, појављују се змајеви и отимају девојке,
виле се заљубљују у младиће и свете им се ако се ожене. У тим песмама су доста
заступљене породичне теме као што су: смрт љубе од жалости за вереником, преча љуба
од мајке и сестре, продаја љубе. Архаичност ових песама види се и из тога што се њихова
радња никада не збива у муслиманској средини, што јунаци никада не носе источњачка
имена.
У песми Секула и вила основни мотив је вила као љуба и то се јавља и у
бугарштицама и у десетерачким песмама. Од три основна дела од којих се састоји радња
песама са том темом, јунаково хватање виле, женидба њоме, вилино бекство после више
година пошто је јунаку родила сина, ова песма садржи само први део.
У другој песми с том темом Влашчићу Павлу побјеже вила обухваћена су сва три
основна дела тог сижеа, али и њој недостаје шире наративно развијање фабуле.
Недић је у бугарштицама и осмерачким песмама видео старије облике нашег
епског певања, а у десетерачким песмама млађу, новију епику. Десетерачке песме су из
бугарштица наследиле теме и песнички језик, а из осмерачких метричку основу.
Десетерачке песме
Десетерачке епске песме, по времену кад су забележене, спадају у релативно
новију појаву наше усмене књижевности. Први записи потичу с краја 17. и првих
деценија 18. века, а главне збирке јуначких песама настале су у новије време. Вукове
збирке настале су у првој половини 19. века, а из истог периода су и Милутиновићева и
Његошева збирка као и многе друге. За све то време није престајало усмено стварање у
десетерцу, јер су се, уз запамћене и преношене старе песме, стално стварале и нове
песме, понајвише о новим догађајима, а понекад и о давнашњим темама.
Новије десетерачко певање наслања се на раније етапе нашег епског песнитва,
само што је, услед недостатка старијих записа, тешко одговорити на питање какви су
били прастари облици те поезије. Можда су „пјесме од старине“ за које је Вук
претпоставио да су постојале пре Косова биле управо бугарштице или осмерачке песме.
Али то не мора искључити постојање десетерачког певања. Та ранија епика претходи
десетерачкој епици какву познајемо на основу записа насталих у последња три века. У
оближем скупљеном материјалу уочавају се стабилне жанровске особине које показују
да је реч о појави која иза себе има дуготрајну историју. На основу тих елемената може
се установити типологија, поетика, стилистика и метрика десетерачких песама. На
основу записа могу се уочити три главне етапе у развоју десетерачке епике: етапу њене
недовољне уметничке развијености (десетерачке у дубровачким и бокељским
рукописима, Ерлангенски рукопис), етапу класичне редакције (Вукова збирка, а
делимично и друге збирке прве половине 19. века), етапу њене декаденције (збирке
настале крајем 19. и на почетку 20. века).
Доминантан стих својих збирки Вук је једноставно описао: Све су наше јуначке
пјесме од десет слогова или пет трохејских стопа и после друге стопе одмор. На облик
десетерца епских варијаната утичу индивидуалне разлике међу певачима.
Постоји узајамна повезаност епског стиха музичке мелодије, устаљене језичке
интонације и с њом устаљеног синтаксичког поретка. Однос стиховног ритма и
синтаксичког низа показао је тип степенастог уређења, успореног кретања напред-назад.
Проучавање метричког обрасца доводи се у везу са формулативношћу епског
песништва. У епском десетерцу није дата синтакса нашег језика, него само један скуп
пробраних синтаксичких образаца, који су нека врста залихе којом песник располаже
као делом колективног и личног памћења.
Бугарштице (+15. питање)
Епске народне песме дугог стиха, најстарији познат слој српско-хрватске усмене
епике. До нас су доспеле углавно захваљујући записима образовних људи по приморју,
у другој половини 17. и почетком 18. века. Најстарији познати текстови наших епских
народних песама, из 15. и 16. века су управо бугарштице.
Бугарштица о Сибињанину Јанку је најраније записана бугарштица о Јанковом
робовању у Смедереву 1448. године. Забележио ју је у јужној Италији 1479. године
Рођеро де Пачиенца у свом спеву Балцино.
Две бугарштице (о Марку Краљевићу и брату му Андријашу, Радосаву
Сиверинци и војводи Влатку Удинском) забележио је 1555. године хварски песник Петар
Хекторовић од два рибара, Паскоја Дебеље и Николе Зета. Бугарштички стих варира од
12 до 20 слогова, а најчешћи су петнаестерац са цезуром иза седмог слога и
шеснаестерац са цезуром иза осмог слога. У многим бугарштицама налазимо припев или
приложак, обично од шест слогова. Он се јавља после првог стиха, затим после сваког
другог, а иза последњег се не јавља. Он дели песму на неку врсту строфа, а најчешће се
њиме наглашава оно што је речено у претходним стиховима.
Тематика бугарштица обухвата збивања и јунаке 14. и 15. века, Марка Краљевића,
Милоша Обилића, кнеза Лазара, Косовски бој, Бранковиће, Јакшиће. Један део
бугарштица опева баладичне теме, не везујући их за историјски и епски познате
личности. Вештина бугарштица дубоко је прожета осећајношћу, врло често с трагичном
нотом.
Ове песме се у старијим записима називају бугоршћица, бугарскица, бугаркиња,
попјевка. По једном тумачењу термин је изведен из глагола бугарити, што означава
певање тужним гласом. Појам се повезивао са променом латинског carmen vulgare у
„булгаре“, што се такође повезивало са пореклом песама из необразованих слојева
народа. Заједничка тематика с десетерачким песмама, сродност поетско-изражајних
средстава, постојање варијаната.
15. Бугарштице
Бугарштице су народне песме дугог стиха, претежне епске тематике и духа,

самосвојног поетског израза и особене форме. Од осмерачких и десетерачких епских
песаа разлику се како метричким размером, тако и чињеницом да у тренутку када су
постале познате нису више живеле у народу. Бугарштице су сачуване само као писана
сведочанства, у старим рукописима и записима образованих људи у Приморју. Сматра
се да је у питању најстарији сачувани слој српско-хрватске усмене епике, бележен у

временском распону од 15. до 18. века.
Бугарштице су народне песме усменог постања и начина преношења, о чему
сведочи њихова тематско-мотивска сродност са нашим десетерачким епским песмама,
као и сродност поетско-изражајних средстава и постојање варијаната. Установљена је и
њихова веза са тужбалицама и сватовским песмама, али и уметничким песништвом на
Приморју.
Постоје разне теорије о њиховом пореклу и постанку, али се најприхватљивијом
чини теорија Асмуса Серензена по којој су оне настале на дворовима српске властеле у
крајевима, који су преживели највеће потресе у време надирања Турака, да би се, затим,
повлачиле на север у Крушевац, Смедерево, Срем, међу српско племство под угарском
влашћу, где су крајем 14. и почетком 15. века добиле свој аутентични епски облик и дух.
Тиме се објашњава и њихово певање о угарским јунацима. Одатле су се после пада
деспотовине 1459. године, преместиле на запад, у приморје, на обале Јадранског мора,
где су добиле свој завршни облик, да би неповратно ишчезле у другој половини 18. века.
Назив бугарштица је у науци учврстио Валтазар Богишић.
У свом предговору зборнику, он је тематски поделио бугарштице на две основне
групе: бугарштице „опће народне“ и бугарштице од „мјесног значаја“. Прве обухватају
историјске догађаје 14,15. и 16. века, као што су Први и Други бој на Косову (1389, 1448),
бој на Варни (1444) и на Крбавском пољу (1493), време Српске деспотовине, као и
историјске јунаке из времена надирања и овладавања Турака Балканом: Марко
Краљевић, кнез Лазар, кнегиња Милица, Милош Обилић, деспот Ђурађ и Јерина, Змај
деспот Вук, Сибињанин Јанко, Иван Карловић и др. Ове друге – дубровачке и перашке
бугарштице – говоре о локалним догађајима у Дубровнику, као и борбама Пераштана и
Которана са Турцима у Боки Которској.
Стих бугарштица је најчешће петнаесетрац или шеснаестерац са цезуром иза
седмог, односно осмог слога. Број слогова у стиху није устаљен и варира од 12 до 20
слогова. Други полустих је најчешће у осмерцу. Стих бугарштице се по потреби
скрађује, односно проширује уметањем енклитика. Осим духох стиха, бугарштице знају
и за рефрен (приложак), који најчешће има 6 стихова. Идеална структура бугарштице
захтева припев псоле првог стиха, затим после свака два наредна, да би последњи стих
остао без прилошка (Мајка Маргарита). Многе бугарштице, међутим, или уопште
немају припев или га врло неуједначено употребљавају. Код оних које га имају, он није
само техничко средство грађења строфе, већ или има фукнцију издвајања и акцентовања
појединих смисаоних целина из претходног стиха и уношења драмског набоја.
Преовладава мишљење да је старији стих бугарштица петнаестерац, а да је до
појаве шеснаестерца дошло услед тежње за изједначавањем оба полустиха. Језик
бугарштица је углавном језик Дубровника и Боке Которске. У њима, за разлику од
десетерачких песама, готово да нема турцизама, али зато има пуно италијанских туђица,
што се доводи у везу са поднебљем у коме су достигле свој завршни облик и у коме су
записане.
Бугарштице су извођене једногласно уз једноличну, стегнуту мелодију.
Успорени, елегични ритам њиховог стиха у поређењу са одсечном силабичношћу
трохејског десетерца твори специфично баладично сазвучје ове врсте народне епике.
Употребом плеоназама, енклитика и деминутива постиже се стварање интимне, лирске
атмосфере бугарштица. У њима су знатно присутнији монолози и дијалози него у
десетерачким песмама, а нарација је осетно редукована. Оне су знатно краће од

десетерачких песама, па на тај начин историјска збивања у њима добијају драматичност
и интимност у којој општенародни догађаји дубоко задиру у личну судбину јунака.
Бугарштица Марко Краљевић и брат му Андријаш једна је од најстаријих
сачуваних песама са мотивом братоубиства. Она је по своме духу и саставу прва балада
настала у средини у којој је хајдучија била страна и далека. Хајдучки миље је у песми
само платно на коме се развија повест о љубави и смрти, о злочину и казни, кајању и
опросту. Баладичну основу песме представља монолог умирућег брата, као највипи
израз несебичне братксе љубави, којим се исказује забринутост за најближе и после
смрти. Смрт је наговештена градацијски, у замишљеном дијалогу убице и мајке
представљена као одлазак у далеку земљу из које се јунак не може од милине вратити,
смрт је овде обогаћена мотицима биља и вина којима је гиздава девојка омамила јунака.
Овде се о смрти не говори гласно, а њено поимање је далеко од епског клишеа јуначке
погибије на мегдану или бојном пољу.
Песма Мајка Маргарита од почетка до краја је усредсређена на растућу тензију
смрти, а наговештаји смрти и несреће указују на судбинску немогућност мајке да
учествује у промени постојећег стања канонизованог од стране виших сила.
И у бугарштици коју је записао Дубровчанин Никола Охмућевић о смрти краља
Владислава на Косову је трагично-баладична. И у њој доминира поетска метафора
смрти, моделована градацијским поређеним предсказањима несреће и зле коби.
Особен вид поетске метафоре смрти у бугарштицама изражен је стереотипном
представом умирања као чињења неверства земаљском господару и ступањау службу
Бога честитога. Овај мотив је најчешће поветан са мотивом о заветним орукама јунака
на самрти којима се задовољава витешки кодекс и, учињеним доброчинствима на овом,
заслужује знаменито место на оном свету.
Први запис бугарштице је у спеву Балцино Рођера де Пачиенце и потиче из 1497.
године. Говори о робовању Сибињанин Јанка у смедеревској тамници Ђурђа Бранковића
1448. године и има десет стихова. То је разговор заточеног јунака са орлом и његово
обеђање да ће га, за учињену услугу, напојити крвљу и месом јунака палих на бојишту.
16. Стварање и пријем епске народне песме
Писана дела по правилу ствара појединац. Аутор и дело остају трајно повезани,
феномен ауторства није прикривен, чак ни у случајевима када се идентитет стваралаца
скрива псеудонимом. Он уобличава своје дело у писаној форми, кроз дужи временски
интервал, током којег могу настајати веће или мање измене текста. Када се дело објави,
оно ступа у нови процес комуникације са читалачком публиком.
Писац се може доследно придржавати прописних литерарних конвенција, захтева
који су условљени афинитетима његове средине, жанром или стилском формацијом, али
је те норме могуће и негирати и превазилазити. Писано дело је материјализовано у
рукописном или штампаном виду, што значи да категорија времена није пресудна за
опстанак текста.
Желећи да истакну разлику између два вида уметности речи, проучаваоци су на
различите начине дефинисали и сам феномен усменог стваралаштва. Јакобсон и
Богатирјов су разграничење издвојили применом Де Сосирове структуралистичке
опозиције језик-говор. Попут језика, фолклорно дело постоји изван појединих особа, оно
постоји потенцијално и само је комплекс одређених норми и подстицаја, подлога живој

традицији коју извођачи оживљавају кићеним индивидуалним стваралаштвом. За писца
књ. дела оно се јавља као говор, оно није дато а приори, већ зависи од индивидуалног
остварења.
Овакав приступ фолклору, као нарочитом облику стваралаштва, указао је на
међусобну зависност стварања, прихватања и преношења варијаната. Усмена
импровизација одвија се непосредно пред слушаоцима, од којих је сваки члан заједнице
потенцијални казивач/певач, а све наредне ће се разликовати пред слушаоцима, у
зависности од низа околности. Сва та дела биће усклађена са знањем и очекивањима
публике. Специфични тип комуникације суштинско је обележје усменог стваралаштва у
којем су чврсте везе између јединке и колектива, бренда баштине и тренутка стварања.
Природу, структуру или генезу најстаријих песничких форми тешко је поуздано
реконструисати. Највећим делом и усмене творевине су у свом почетном облику
највероватније индивидуалног порекла. Веома се ретко догађа да при настанку дела
учествује више појединаца или група, као у лирским песмама у колу, уз натпевавање
више чланова заједнице. Али, индивидуалност као компонента стварања у усменој
комуникацији и култури је особеног типа. Стваралац је двоструко условљен колективом
и традицијом.
Говорећи о особеностима народних песама, Вук је 1823. године рекао да је човеку
који зна педесет различитих песама лако спевати нову песму. То познавање се односи
на владање техником, познавање мотива, модела, стилских средстава и уметничких
поступака који чине вековима стваран фонд традиције. Колектив омогућава настанак и
трајање дела и подстиче надареног појединца на стваралачки чин. С друге стране,
колективна компонента и ограничава испољавање личног става или мишљења, које се
разилати од општеприхваћеног знања и правила заједнице.
Одређено поимање света и знања о националној прошлости у епици условљава
усменог ствараоца. Тако у контексту епских биографија морају бити поштовани модели
о пореклу јунака, представе о његовим атрибутима и етичкој димензији његових
подвига. Чак и ако се догоди да певач заузме сопствени став приликом процене епског
јунака, његова виђења морају бити усклађена с аопштим фондом традиције и знањем
колектива. У једној песми старца Милије дате су негативне карактеризације три јунака:
Марка Краљевића, Милоша Обилића и Реље Крилатице. Ниједна од набројаних
негативних особина не представља певачев искорак из опште познатих епских портрета,
већ су само у први план издвојени одређени сегменти епских биографија, као мане/сенке
на епском угледу и слави. Дуговечност епских живота и културно-историјски оквири
спевавања утичу на формирање епских биографија, особине јунака и опевани догађај
одржавају став колектива. Ма колико био даровит, певач епске песме никада не може
приказати Вука Бранковића у позитивном светлу, јер се такво обликовање супротставља
знању и схватањима која су оформљена и прихваћена у колективу.
Појединац је двоструко условљен колективом. У дијахроној равни, колектив
формира саму традицију, али и на синхронијском нивоу од процене колектива зависи
судбина сваке појединачне усмене творевине. Творац и његово дело не могу постојати у
усменој култури, нити обстати без публике – колектива пред којим се непосредно ствара
дело. Певачи и казивачи су у тесном додиру са слушаоцима и морају се до извесне мере
сваки пут прилагођавати укусима и потребама одређене публике, при чему изграђени
морални принципи и уједначеност живахних погледа утичу на стварање колективног

укуса. Тим општим ставовима се подвргавају и текст и стваралац.
Упркос разликама, и писана и усмена књижевност у својим битним процесима
обухватају исте чиниоце: стваракац – дело – публика.
Али, особености се уочавају већ у односима на којима почива настанак и трајање
уметничке творевине. У писаној књижевности стварање је просторно-временски
интервал током којег је писац усредрећен на креативни чин. Након објављивања дела
започиње нови ток, рецепција, која може подразумевати и афирмацију, али и
неприхватање остварења.
У усменој књижевности стварање и рецепција се одвијају симултано, у
просторном и временском смислу. Певач или приповедач дело ствара и изводи
непосредно пред публикиом и у истом тренутку његови слушаоци процењују вредности
варијанте.
О уделу колектива у трајању усмених дела говори и чињеница да настајање и
извођење творевине прати већи број потенцијалних преносилаца, који и сами у некој
следећој прилици могу да се нађу у улози певача/приповедача. Тада, у зависности од
непосредних околности, могућности и тренутног надахнућа одређено усмено дело се
поново изводи, уз умањене или увећане уметничке квалитете, о којима непосредно
сведоче реакције прималаца-слушалаца. Вук је рекао да различито певање једне исте
песме показује да нису све песме постале онакве какве сусада, већ је један почне и
саставо, па то иде од уста до уста и кити се, а некада се и квари.
За трајање дела у усменој књижевности битно је неколико компонената:
талентованост појединца, изграђеност стилско-изражајног и тематског фонда традиције,
заинтересованост и афинитет средине, која као колективни цензор вреднује варијанту и
учествује у даљем трајању – преношењу дела усменим путем.
Чак и када је забележена, усмена творевина је ухваћена и фиксирана само у
једном одређеном тренутку свога развоја и само у једном од облика у којем је у том
тренутку живела.
Са овим сложеним односом између појединца и колектива у усменој култури
чврсто је повезан и феномен ауторства. Вук је рекао да нико у народу не држи за некакву
мајсторију или славу нову песму спевати, и не само што се тиме нико не хвали, него
одбија од себе и каже да је чуо од другога.
Несклад између признања средина и одбијања ауторства је само привидан, јер
произилази из улоге колектива у прихватању и вредновању дела. Само добра песма
памти се и преноси, па је најбоља потврда певачевог талента прихваћеност дела, које
потврђују његови сународници. Само оно што се може чути и од другог сведочи о
квалитетима усмене варијанте и највеће је признање ствараоцу.
17. Текст, текстура, контекст
Епска песма, као и свака усмена творевина, поразумева садејство 3 битне

компоненте. Осим текста, битни елементи усменог стваралаштва су текстура и контекст.
За разлику од текста, ови елементи су непреводиви у писану форму.
О ТЕКСТУ усмене варијанте може се говорити тек пошто је умотворина
забележена. Записивање народних песама, приповедака и кратких говорних облика,
пуни замах добија захваљујући раду Вука Караџића. Ипак, тих записа има још од 15.
века. Оног тренутка када је усмено дело фиксирано писмом, сачувана је од заборава само
једна од безброј могућих његових варијаната. Пре и након тог тренутка, песма живи ус
вом аутентичном усменом облику, а запис никада не може у потпуности верно да
сведочи о сложеним процесима трајања и живота народног стваралаштва. Запис усменог
дела је тек сегмент његовог постојања, а сложене околности извођења немогуће је
превести у системе писане речи.
Са текстом је нераскидиво везана интерпретација, и веома често, од начина
импровизације, зависи и вредновање публике. Под ТЕКСТУРОМ се подразумевају
нагласак, интонација, интерпретација гласом, напевом, мимиком и кретањем. Овај
феномен као активни чинилац усмене комуникације нису издвојили само фолклористи
20. века, већ су занимљива запажања оставили и бројни сакупљачи Вуковог периода. На
пример, Вук Врчевић је говорио да се шаљива прича приповеда у друштву, кад исти
разговор собом коју сличну донесе.
Активна упућеност усменог ствараоца на публику, околности у којима дело
настаје, означавају се као КОНТЕКСТ. Певање, казивање или приповедање усмене
варијанте је изведба с много богатијим компонентама. Њу изводи жив човек својим
гласом, уз покрете и мимику, у одређеном простору. Контекст се односи на свеукупни
амбијент у коме се дело ствара и изводи, а од његове природе зависи и како ће текст бити
изведен и на какав начин ће бити уобличен. Успелост усмене варијанте зато не зависи
само од талента ствараоца и афинитета колектива, него и од непоновљивог тренутка у
којем се дело ствара.
У запису усмене песме само се понекад могу уочити елементи текстуре и
контекста. Трагови вантекстовних чинилаца у записаним варијантама увек показују
укрштање два приповедна нивоа: један се односи на фиктивни свет (некад и тема, догађај
о коме се приповеда), док други произилази из природе усмене комуникације и
подразумева чин спевавања (сада и овде, тренутак у којем се ствара/прихвата текст).
Будући да се у околностима импровизације назначава прелаз из једног света у други,
певач користи одређене сигнале који обавештавају о почетку – крају дела. Такви сигнали
сведоче о изворном, усменом трајању умотвротине и непосредном контексту певача са
слушаоцима.
У епским песмама сачували су се и особити завршеци који немају логичну везу
са самим сижеом. Пошто је певач заокружио радњу, он усмерава пажњу са дела на
публику. Обе бугарштице које је забележио Петар Хекторовић завршавају се формулом
овог типа. Оне могу бити и редуковане, сведене на један стих, али увек упућују на
тренутак у којем се варијанта изводила (Давно било, сад се спомињало!). Тома Маретић
их је описао као допјевке и рекао је да они служе певачу да се као опрости са својим
слушаоцима и да им знак да је песма завршена.
Маретић је такође навео и неколико примера који показују како певачи постепено
уводе слушаоце у фиктивни свет дела. Пре него што започне радњу и именује актере,
певач успоставља присан однос са публиком. Ти запјевци могу бити веома развијени и
знатно дужи од допјевака. Таквих увода нема међу песмама Бечког издања, нити у
старијим записима, али постоје у збиркама других сакупљача.
Обраћање певала публици у којем су наглашеније околности извођења него
изложени догађај могло би се окарактерисати као спољашњи коментар. Иако су они
одељени и смисаоно независни од сижејног склопа, они нису самосталне целине и имају
своју улогу у поетици усмене епике. Тај текст о тексту сведочи о песми и њеним
особинама, о истинитости онога о чему се пева, о старини предмета певања и о односу

између певача и публике. Певач се и у склопу основног наративног тока непрестано
обраћа слушаоцима. Иако се тако успорава нарација, истовремено се скреће пажња на
битне етапе развоја догађаја, на емотивно стање и преокрет значајан за расплет, на
прекршај неписаних правила понашања.
Овакви сигнали на оквирним позицијама текста, као пребацивачи из једног типа
говора у други, конструисани су по истоп принципу у песмама различитих певача.
18. Варијантност
Из особеног типа усмене комуникације произилази и једна од доминантних

одлика целокупне народне књижевности. Начин стварања, извођења, прихватања и
преношења дела подразумева висок степен променљивости.
У ширем смислу, варијанта је свако извођење песме, приповетке, кратких
говорних облика пред публиком. На жанровско-тематском нивоу варијанта се може
одредити као творевина која од другог усменог дела преузима структурне и сижејне
особености. Променљивост се може пратити на неколико нивоа и у зависности од више
чинилаца укључених у систем традиције и усмене културе. До варијантности долази
услед преношења текста из једне генерације у другу или при преласку из једне средине
у социјално и културно другачију зону. Она зависи и од даровитости усмених стваралаца
и преносилаца, али и од контекста у коме се дело изводи, а повезана је и са жанровским
мерама.
1. Дијахронијски токови варијаната
Да би се једна песма или приповетка усмено преносила кроз време, изузетно је
важан удео колектива, његова заинтересованост за тему, јунака. О уделу тог афинитета
средине сведоче Вукова казивања о популарности и распрострањивању шаљивих епских
песама. Он је рекао да овакве песме, које се односе на локалне згоде и незгоде, иако се
често спевавају по народу, нипошто нису о каквим важним и оптепознатим догађајима,
и не разилазе се даље него остану тамо где су и настале.
Сачуване варијације из различитих временских раздобља најбоље сведоче о
популарности и значају тема и јунака (Марко, Старина Новак, Сибињанин Јанко).
Усмено памћење националне прошлости огледа се и у честим анахронизмима. Поред
тога, може се догодити да карактеризација неких епских јунака варира, јер зависи од
тренутка и простора бележења текста варијанте. Готово све десетерачке песме
представљају Јерину у негативном светлу, а у бугарштицама она није проклета Јерина,
већ је брижна и љуба и мајка која остаје без сина јединца. До тога долази због трајања
ових дела у дужем временском периоду, током којег се ствара и модификује суд о
националној прошлости. Тренутни услови живота, особени афинитет средине,
културно-историјски оквири живота усмене књижевности нису константе, већ
променљиви чиниоци. Став колектива и општа схватања усмеравају мишљење сваког
појединца.
2. Путовање варијанте кроз простор
Усмено стваралаштво траје на широком и тпо много чему различитом простору.
Дела се преносе са терена на терен, у чему улогу имају и масовне миграције
становништва, али и трговци, путници, слепи певачи. Реалије средине у којој дело траје
мање-више стилизовано пројектују се у фиктивни свет јунака, а то обухвата сегменте
материјалне културе и климатско-географска обележја поднебља. Кроз усмено

стваралаштво одражавају се чиниоци духовне културе – религијска схватања, обреди и
обичаји, кодекс понашања и моралне норме.
Стварност колектива, чији су чланови и ствараоци, постаје својеврсни оквир у
којем се обликују светови усменог дела. У епским песмама јунаци одређене епске епохе
поседују одговарајуће оружје, госте се на горњим чардацима, вино доносе из подрума...
У песмама средњих и новијих времена оглашавају се топови и кубуре, а ухођење је
незамисливо без дурбина.
За епско приказивање важна је локализација радње, па понекад певач
топографски прати путовање јунака, а они су увек прецизно и постојано везани за
одређене географске координате. Марко је из Прилепа, Југовићи су крушевачка господа,
Јакшићи су из Београда. Ипак, везивање за одређени простор не мора бити географски
поуздано и историјски засновано. У усмена дела, независно од жанровских форми,
укључују се и појединости које указују на низ климатско-географских обележја одређене
средине.
Схватања одређене заједнице пројектују се и у усменим умотворинама јер се
народно стваралаштво не може изоловати од ширих културно-историјских околности,
специфични за сваки народ и сваку средину. И кроз лирске и кроз епске песме огледају
се схватања и етички кодекс заједнице, од веровања и религијских норми, преко односа
међу члановима породице или патријархалне задруге, до поретка који влада у друштву.
3. Стваралачка слобода и даровитост
У усменој култури стваралац јесте условљен колективним ставовима, али се и
лични афинитети и даровитост појављују као комоненте битне за обликовање текстоа и
избор одређене фабуле. Посебну предност међу усменим ствараоцима са којима је
долазио у непосредни контакт, Вук је дао Тешану Подруговићу, сматрајући да је свака
његова песма била добра, јер је у излагању пазио на ред и на мисли. За њега је Вук навео
упечатљиву карактерну појединост: врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао,
али се при том нигде није смејао, него је све био мало као намрштен. Тај његов особени
став лебди над низом епских ситуација о којима је певао, пародијски разобличавајући
недоличност страха (Марко Краљевић и Љутица Богдан), поигравајући се са околним
насилницима и збуњеним царем (Женидба Душанова).
Биографски одјеци могу се откривати и у стиховима других Вукових певача. У
песми Бановић Страхиња може се подвући паралела између дервиша и певача,
ћудљивог и неприступачног.
Вук је познавао све финесе битне за трајање народне књижевности. Он је први и
указао на значај даровитости појединца, рекавши да рђав певач и добр песму рђаво
упамти и покварено је пева, а добар певач и рђаву песму поправи према осталим песмама
које зна.
4. Околности спевавања и казивања
За народну књ. изузетно је важно копева, како то чини и у каквим околностима,
а важни су и разлози због којих се то чини. Каква ће песма бити зависи од тога да ли она
пева приликом важних датума у животу колектива, ради свога разговора или да би је
други слушали. И један певач неће увек једну песму испевати на исти начин.
5. Варијанте и жанровски системи
Краће говорен форме лакше се дословно памте и дуже преносе у истом облику.
Оно што чува епску песму од интезивног мењања јесу мелодија и метричка
фрагментизација стиха, али је то мање него код лирских песама. Сложенија композиција
и развијенија нарација допуштају варирања епских конструкција, а највећи степен
промељивости својствен је усменим прозним облицима.
Променљивост се може пратити и при поређењу обрада неког интернационалног
мотива у зависности од одлика жанровског система. Тако је, на пример, женидба човека
вилом стилизована у баладама, лирским и епским песмама, предањима и бајкама. Иако
се наративно језгро стабилно одржава и у фолклору других народа, свака средина реализ
ује сиже према својим схватањима. Док бајка своје епизоде везује за далеку
проштлост и апстракран простор, епске песме чврсто локализују опеване догађаје.
Ликови у бајци су једнодимензионални, а у епској песми они имају извесну психолошку
продубљеност.
19. Техника усменог спевавања – изражајни и садржински

облици формулативности
Стабилни облици усменог песништва крећу се у широком распон у од етичког

кодекса и религијских норми, преко система, песничких родова и врста,
интернационалних фабула и мотивског фонда до бројних стилско-изражајних средстава.
Стилске фигуре, иако пре свега карактеришу поезију, могу се срести и у прозним
врстама.
1. ЕПИТЕТ: Он је један од најприсутнијих у песничкој баштини и одређује се као
стални или украсни због учесталог везивања истих појмова за одређену именицу или
глагол, а доприноси живости и сликовитости израза. На граматичком нивоу, епитет се
најчешће конструише повезивањем придева са именицом, именице са именицом и
прилога са глаголом. Понављањем, ови изрази добијају уопштена значења, а њихову
стабилност чува и метричка организација – углавном су то четворосложне, петосложне
и шестосложне синтагме (бијели двори, бритка сабља, зелена долина).
ПРИДЕВ УЗ ИМЕНИЦУ
-означава боју: бијеле руке, црни Арапин, златна јабука;
-спољашња обележја оружја: бритка сабља, бојно копље, перни буздован;
-психолошка својства (као елемент портретисања): лудо дете, верна љуба, стара
мајка;
-социјални статус: господски двори, сиротиња раја;
-локализација: угарска господа, Косовка девојка.
ИМЕНИЦА СА ИМЕНИЦОМ
Учествују у семантичком богатству песничке слике: десница рука, јунак Марко...
Код јунака старијих времена титула сраста са именом: цар Стјепан, краљ Вукашин... У
средњим временима срећу се друге именице: Гавран харамбаша, Комнен барјактар. Са
личним именом сраста и престони град: Ћурђе Смедеревац, Сењанин Иво.
АПОЗИЦИЈА:
Честа је у дијалозима епских јунака и приказује висок степен идеализације и
интезитет емоција: „Цар Лазаре, српска круно златна, ...“, „Снахо Јело, неношено злато,
...“.
ПРИЛОГ СА ГЛАГОЛОМ:
-особине ликова;
-емотивно стање јунака.
ДВОСТРУКИ ЕПИТЕТИ:
Чести су у бугарштицама: соко сива тица, дубоко сиње море, далека туђа земља,
јуначка десна рука.
2. ПОРЕЂЕЊЕ (КОМПАРАЦИЈА)
Довођење у везу два појма на основу подударности у једној особини или више
сродних одлика и изражава се речима као, кано, потпут: Плану Јуже како огањ живи.
Упоређени појмови по правилу припадају различитим категоријама: живо/неживо,
реално/чудесно, човек/природа, праведно/грешно, долично/неприлично. Човек се
најчешће пореди са елементима природе, представницима флоре и фауне, племенитим
металима. То је нарочито видљиво у опису девојачке лепоте, која може да постане
покретач радње, или сама лепота призива завист демонских сила. Поређења у епици
успоравају радњу, али се њима сенчи унутрашњи свет јунака – његов емотицни и
психолошки поретрет. Оформљени изрази указују на опажање и разумевање човековог
места у природи и друштвеним оквирима.
3. ПАРАЛЕЛИЗАМ:
Стилско-језичко средство које се дефинише као активно поређење. Аналогном
радњом или стањем објашњава се упоредна радња или стање. Поређење тих појава
заснива се на њиховој сличности или на основу разлика: Двије су се завадиле гује,/двије
гује, два брата рођена. Паралелизам је очигледан у песми Бог никоме дужан не остаје
када се њиме наглашава разлика између крвника и жртве, грешника и праведника, казне
и награде. Паралелизам је, такође, основни принцип при описивању парода епских
мегданџија.
4. ГРАДАЦИЈА
На основу поређења, паралелизма и набрајања обликује се посебна стилска
фигура, која може обухватити одређену слику или се проширити на конструкцију читаве
композиције. Формулише се као трочлано појачавање поредбених елемената (климакс)
или може бити силазна (антиклимакс). Њоме се истичу осећања и расположења. Нпр.
градација постоји у песми Женидба Душанова у низу препрека које тазбина поставља
пред сватове и оне појачавају изузетног једног јунака. Јавља се и у песми Смрт
Сењанина Ива.
5, СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА
Посебна врста поређења у којој се издваја питање, потенцијални одговори,
негативни одговори и тачан одговор. Нарочито је честа у уводном делу песме, као у
Хасанагиници. Помоћу ње се активира и усмерава пажња публике на природу
предстојећег сукоба или подвига. Поједини проучаваоци деле сл. антитезѕ на фигуру
звука или боје – звучне сугеришу покрет, а боје трагику исхода. Могу се наћи и у
медијалној позицији и тада емотивно сенче поретрет јунака и нијансирају односе међу
ликовима, а могу и мотивисати след догађаја. У завршном делу њом се издвајају главни
учесници већ саопштеног догађаја. Она уноси емотивни набој, наглашава присност међу
ликовима, њихове немире, страхове, унутрашња стања.
6. МЕТАФОРА
Представља скраћени облик поређења и често поредбена веза указује на више
подударних тачака. Такве сложене метафоре истичу и одлике ликова и природу њихових
односа: Снахо Јело, неношено злато. Метафора је честа и у формулама сновиђења соко-
јунак, голубови-његовавојска, муња и гром ударају у двор – неслога међу браћом, тама
и магла прекривају градове – непријатељ осваја утврђење.
7. МЕТОНИМИЈА
Као и метафора, почива на пренесеном значењу, само што између поредбених
чланова успоставља логична веза. При том, једна особина метонимијском заменом
обухвата цео појам. Нпр. временски оквир догађаја истиче се метонимијском заменом
делова дана или године сликовитијим појмовима: Пише вино до првих петала. Често се
делови тела истичу уместо радње, њених узорака и последица, оружје или оруђе истичу
се уместо особе којој припадају, именовањем локалитета подразумева се мноштво људи.
Маретић је издвојио метонимије укључене у апозицију: Мој девере, мој златни
прстене...“.
Изразита је сродност метонимије и СИНЕГДОХЕ у којем се логичке везе између
речи успостављају по количини и обиму њихових значења – делом се изражава целина
и обрнуто, једнином множина...
8. АЛЕГОРИЈА
Развијена метафора у чијој су основи фигуре поређења и паралелизми.
Најпознатије алегорије у народној епици су: Вила гњиздо тица ластавица... из песме
Ропство Јанковић Стојана и Имао сам од злата јабуку,/па ми данас паде у Бојану,/ те
је жалим, прегорет' не могу. из песме Зидање Скадра. Помоћу фигуре се не развија нова
ситуација, већ се понавља познат след догађаја, али долази до замене свих појмова:
златна јабука – Гојковица, соко и ластавица – Стојан и његова љуба. Нестанак јабуке
сред таласа Бојане алегорично обележава предодређену коб жртве узидане у темеље
града, док се свијање и развијање гнезда односи на оданост младе жене и њену преудају
након 10 година чекања драгог. За разумевање алегоричне слике нужно је познавање
претходно изложених догађаја.
9. ПЕРСОНИФИКАЦИЈА
Њоме се представљају неживе ствари, па и апстрактни појмови као жива бића:
сама књига цару беседила, друмови ће пожељет Турака, удаћу се за тебе, језеро.
10. ХИПЕРБОЛА
Њоме се преувеличавају особине појмова и ликова, или се максимално појачава
интезитет радње. У епици се посебно уочава при описивању изузетне снаге јунака,
нарочито Марка Краљевића (витешка опрема и изглед јунака), али су готово све
појединости у животу и подвигу епских јунака обојене хиперболом. Природа коња,
оданог сапутника јунака такође се дочарава хиперболичним описом, као и остали епски
атрибути, посебно неуништивост сабље, тежина буздована, убојитост џефердара, чиме
се успоставља склад у престављању целокупне појаве јунака. Силина судара војске и
тежина окршаја индиректно се дочаравау и хиперболизованим, готово натуралистичким
описом преживелих рањеника: Носи десну руку у лијевој. Снага непријатељске војске
такође је представљена хиперболично, као и муке које Турци намењују заробљеним
хајдуцима. Хиперболизација епских јунака, њихове опреме, дарова које поклањају или
примају често се постиже и одговарајућим епитетима, када све бљешти од злата, сребра,
бисера и драгог камења.
11. ПОНАВЉАЊЕ
То је најстарији и наједноставнији поступак организације текста и састоји се у
поновном појављивању истих или сличних елемената – гласови, речи, синтаксички
обрасци, стихови, строфе.
А) ПОНАВЉАЊЕ ГЛАСОВА успоставља мелодијску линију тиха, било да се
понављају вокали (асонанца) или сугласници и сугласничке групе (алитерација).
Б) ПОНАВЉАЊЕ РЕЧИ, ГРУПЕ РЕЧИ ИЛИ ПОЛУСТИХА на почетку стихова

је анафора. Њом се појачава семантички потенцијал и истиче се емотивност одређеног
исказа. Тако се понавља нарушавање и опремање више јунака пред битку, или се
одговарајућим садржајем писма позивају и окупљају сватови, односно учесници у
ратном походу. Често се понављањем сугестивно указује на важност преокрета, важност
исказа, драматичност приказивања призора.
Епифора је резултат јављања истих речи или групе речи на крају стихова, чиме
се додатно истичу одређени појам или радња, ликови, простор, модификација сукоба.
Анадиплоза је вид понављања у којем се реч или група речи с краја једног стиха
понавља на почетку наредног. Она појачава неизвесност и драматичност околности у
којима се представљају судбине и она подстиче емотивну тензију.
В) ПОНАВЉАЊЕ СТИХОВА И СТРОФА имају у песми улогу рефрена,
склопљених. Рефреном се може раздвојити текст, као у бугарштицама. Њиме се могу
истицати тежишни чланови мотивског склопа. а неретко и њихов семантички
потенцијал. Рефрен се јавља и у десетерачкој песми Бог никоме дужан не остаје, када
се сестра, сваки пут када је окривљена за злочин, заклиње брату истоветним речима:
Нисам, брате, живота ми мога! Живота ми и мога и твога!
Г) ПОНАВЉАЊЕ ДУЖИХ СЕГМЕНАТА
Фонд формула омогућава да се у епици учестало понављају одређене речи,
епитети, типичне сцене и описи ситуација (гозба, окупљање, наоружавање). Дословно
понављање читавих сегмената епске песме изведено је по принципима паралелизма.
Могуће је и да се поновљени сегменти размештају као сижејни парови: тумачење сна,
савет – извршење, питање – одговор на питање. Ови парови се приближавају и форми
словенске антитезе, само што тада из склопа изостаје негирање набројаних елемената.
12. ЕТИМОЛОШКЕ ФИГУРЕ
Посебан вид понављања, који се заснива на подударности гласова и проистиче из
творбе појединих речи: бол болује, дар дарује, рано рани, лов ловио, збор зборила...
13. КАТАЛОГ
Каталог се заснива на набрајању појмова, а повезан је и са другим стилским
фигурама. Каталог успорава развој догађаја, мада се може и повећавати напетост,
увећавати значај представљеног призора, истиче моћ војске, углед јунака, снага царства.
Каталогом се издвајају најугледније званице у сватовима, употребљава се и при писању
писама којима се позивају сватови или ратници. Каталогом се не обухватају само јунаци,
предмети, флора и фауна, већ и српски манастири који симболично означавају духовне
и културне тековине прошлих епоха.
14. АНАХРОНИЗАМ
Разнородна знања колектива, вековима акумулирана, пренешена су кроз
генерације усменим путем. У том процесу памћења и усменог преношења традиције
долази до анахронизма, нарушавања логичног, изворног низа појмова, обичаја или
јунака. Каталози манастира и задужбина подизаних у разним временима и на разним
подручјима често се приписују само једној породиви или најистакнутијем њеном члану.
Анахронизмом се приближавају и јунаци који су деценијама и вековима међусобно
удаљени. Анахронизми се не доживљавају као свесно одступање од историјских
појединости јер се епска песма никада не може поистоветити са историјским
чињеницама.
15. СИМБОЛИ
Највећи део симбола из фолклорног фонда у основи је интернационално

распрострањен и они обухватају разне сфере природе, друштва, кутлуре, небеска тела,
географске појмове (горе, шуме), биљне врсте, животиње, делове тела, бројеве.
1 обухвата самог човека као јединствено биће и поимање једног Бога. Истакнуту
позицију има и фигура патријархалног старешине – владари, харамбаше, ускочки
предводници. Помињање брата јединога потенцира јачину сестринске љубави. Јунаци
старије епохе воде сами своје битке и тиме потврђују изузетност.
2 означава супротност, сукоб, нарочито код породичних односа, када се изражава
однос крвник-жртва. Уколико је реч о побратимима, подразумева се узајамна
приврженост јунака.
3 у породичним односима не мора обавезно покренути породични антагонизам –
само при зидању града на Бојани Мрњавчевићи су приказани типичном контрасти
између најмлађег и старије браће. Већина епских ситуација почива на међусобној
усклађености особина тројице браће, било да су оне позитивне или негативне. СЛика о
3 побратима разлаже се на однос 2+1, било да су двојица нечији заробљеници или су у
особеном односу према четвртом лику. Често се и демони представљају са
утрострученим деловима тела (војвода Балачко има 3 главе, Муса Кесеџија 3 срца).
4 се првенствено односи на стране света, а он се повезује и са симболиком
кретања. У епици се овај број најчешће среће у контексту слања гласника на четири
стране или њиховом сусретању на истом месту.
7 у епској песми означава одређену групу људи, харамбаше, дахије.
9 постиже хиперболизацију епскиг подвига – 9 је Југовића, 9 рођене браће има
војвода Момчило.
12 ратника, витезова или слугу налазе се око главног јунака. И број 9 и број 12
значењски се повезују са поразном или смрћу епског јунака.
По принципу хиперболе употребљавају се сви остали бројеви у епици (60, 70, 90,
300, 500, 1000, 3000, 100 000) како би истакли снагу војних редова, надмоћност
противника или силу и лепоту сватовских поворки. При том, број 30 се употребљава при
обележавању колективних јунака, хајдучке или ускочке дружине. Бро 40 означава
завршеност циклуса који се не понавља, већ уступа место новој етапи.
20. Теорије о формули
Интересовања за основни принцип епске импровизације увела су у истраживања

појам формула. према Перијевој дефиницији, формула је ИЗРАЗ КОЈИ СЕ РЕДОВНО
УПОТРЕБЉАВА ПОД ИСТИМ МЕТРИЧКИМ УСЛОВИМА ДА БИ СЕ ИЗРАЗИЛА
ОДРЕЂЕНА БИТНА МИСАО, НЕКА ДАТА СУШТИНСКА ИДЕЈА. У каснијим
радовима он је само термин израз заменио прецизнијом синтагмом група речи.
Реч формула је латинског порекла и означава правило, пропис. Лингвистичка
терминологија тако одређује исказ који се не може рашчланити и анализирати по
саставним елементима, јер одређено значење успоставља само синтагма као целина. У
књижевности формула означава стилски елемент понављања делова текста или исказа,
мада су се такве конструкције одређивале и терминима: клише, шаблон, опште место.
Перијев прступ унео је у фолклористичка истраживања значајне подстицаје тим пре што
је његова истраживања наставио Алберт Лорд. Он је усвојио и развио Перијеву
концепцију, подразумевајући под формулом не само дословно понављање истих речи

него и подударност синтаксичких образаца, уз понеку заједничку реч.
Обим појма формуле проширио је и сам Пери, а у каснијим истраживањима су
стабилни елементи традиционалног бренда и техника стварања дела означен као
формулативност. Измене које се уочавају у Лордовом делу (у односу на Перија) тичу се
посебне функције формула у процесу настанка дела и његовој естетској учесталости.
Према Перијевом мишљењу, формуле олакшавају певачу непосредну и брзу
импровизацију, јер док изговара познате обрасце, смишља како ће даље организовати
радњу. Истовремено, фонд формула омогућава и слушаоцима да лакше прате
непосредно стварање – извођење песме.
За Лорда је формула природна особина усмене књижевности, особени чинилац
језика усменог певача. Научени обрасци не омогућавају само извођење текста и спајање
постојећих елемената у већу целину већ то знање допушта да се, по аналогији, стварају
и нови изрази и да се наслеђени модели модификују. Тиме се у Лордовом поимању
формула појављује као динамична јединица. Зато је одредница формула знатно
прецизнија од појмова стајаће или сталне речи, стереотипни изрази, општа места.
И пре њихових закључака су у проучавањима уочаване ове одлике, али су
дефинисане на различите начине.
Још 1876. године Ватрослав Јагић је издвојио као битну особину епских песама
да се исте мисли стимулације описују готово истим речима. Он је навео да је то случај у
епским почецима, сусретима јунака, поздрављању цара, изражавању жеља, похвала,
реакцији на лоше вести, опису тамнице.
Томо Маретић је упутио на учесталост појединих фигура и поновљивост
образаца, у широком распону од епитета и бројева до интернационалних мотива и
фабула.
Герхард Геземан је указивао на стабилност сижејних конструкцја, примењујући
термин шема за склоп композиције.
Светозар Матић је 1921. године издвојио композиционе шеме, карактеристичне
уводне и завршне стихове, облике епског понављања (описи тамнице, двобоја, облачења,
наоружавања). Он је навеио и индекс песничких речи које се са јасним значењем срећу
само у епској поезији (жена=љуба; муж=господар; писмо=књига). Његово издвајање
стабилних елемената обухватило је и епитете, бројеве и „стајаћа“ имена (Јелица,
Роксанда, Момир...).
За Шмауса су изграђени обрасци продуктивна средства епске технике. Иако се
појављују код истих радњи или ситуација, ови елементи нису окамењене структуре.
Сваки певач прилагођава изграђене моделе и изразе контексту стварања и сопственом
афинитету.
У савременој фолклористици формула се посматра као динамична и стваралачка
компонента усмене књижевности и на садржинском и на структурном плану.
Формулативност се може сагледати од најмање једнице (епитет) до сложенијих
структура (фабула) и својеврсних макро-система (род, врста).
21. Формуле имена и радње
Као основ и градивни елемент усменог стила формула је носилац скупа значења
у одређеној култури. У свести певача, али и његових слушалаца, одређени исказ, израз,
стих активирају веома сложене системе асоцијација и учествују у хоризонту очекивања.

Најстабилније формуле су повезане са основним сижејним јединицама; именом јунака,
главном радњом, временским и просторним одредницама.
Име. Имена типских ликова или стајаћа имена у епским песмама нису
произвољна. Она учествују у једноставној карактеризацији јунака. Када се јунакиња
епске песме именује као Роксанда, то означава жену племените крви и царског порекла.
јелица је најчешће име за одану и пожртвовану сестру или племениту љубу, као што
Вукосава махом обележава неверницу. Имена Голубан, Ваистина и Милутин везују се
за верне слуге, Раде је име за неимара, а свештеник се најчешће зове Недељко, најнижи
у хијерархији махом је именован као Ђакон Јован. Именом ДУка аутоматски се
нијансира и морални лик јунака, јер се он препознаје као велики грешник, којем након
смрти нема спокоја јер његове кости не примају ни земља ни вода.
Још већи семантички потенцијал имају имена индивидуалнизованих јунака у
еском песништву. Портрети владара се међусобно разликују већ на нивоу именовања –
цар Стјепан, цар Лазар, цар Мурат. Оформљене биографије се подразумевају при
помињању Милоша Обилића, Вука Бранковића, Јанковић Стојана, Сењанина Ива...
Мада се женски ликови чешће препознају као мајке, сестре или љубе великих јунака, и
међу њиховим именима скуп значења шири се око мајке Јевросиме, царице Милице или
проклете Јерине.
Стабилност именовања огледа се и у примерима јуначких коња најславнијих
јунака, јер се при спомињању Јабучила зна да је реч о крилатом коњу војводе Момчила
као што Шарац припада само Краљевићу Марку.
Презимена, титуле и назнаке родног места, града такође могу бити од велике
користи за именовање јунака – Марко од Прилепа, Страхиња од Малене Бањске. Име
града чврсто сраста са личним именима ускочких јунака Сењанина Ива и Тадије, од
Задра Тодора.
Радња. Одређени, истоветни поступци понављају се у низу епских песама, било
да подразумевају статичност или динамичку сцену било да покрећу догађаје или указују
на исход сукоба. Велики број песама започиње сликом својеврсне епске идиле. Тако стих
по обрасцу: Вино пије + име одмах уводи главне протагонисте. У зависности од метричке
организације, асиметрични десетерац у првом полустиху истиче радњу, а шест
преосталих слогова испуњава одабрано име (Краљевићу Марко, српски цар Стјепане).
Усмерену пажњу на одређеног епског унака подстиче обавезно нарушавање
почетне равнотеже. Обрт се реализује примањем писма, доласком гласника или на
другачији начин.
Једна од честих радњи епских песама подразумева изазов на мегдан, позивање у
рат или у сватове: Књигу пише, па је шаље. Својеврсну слутњу преокрета са неповољним
исходом покреће и формула попут: Санак снила. У песмама средњих времена врло често
се сигнализира активност хајдучке или ускочке чете: Подиже се једна чета мала. Да би
се одмах наговестио сижејни модел који активира интересовање слушалаца, одређени
тип фабуле започиње и стиховима: Кад се жени.
Овакве учестале конструкције нису својствене само уводним сегментима текста,
већ су развијене у различитим секвенцама обликовања сигнала. Тако се емотивно стање
јунака формулативно приказује: Плану _____ како огањ живи; У образ се љуто намрдио.
И у финалној позици се констатује, рецимо, исход двобоја, једноставном
опозицијом: Оде ____ гором певајући, оста _____. Некада се у завршници активирају
кратки говорни облици, попут пословица, благослова или клетве, што потврђује не само
испреплетаност усмених облика, већ и потребу да се нагласи финални сегмент текста и
крај извођења дела.
Дужина формуле за радњу делимично зависи и од тога да ли је субјекат
представљен у истом стиху, као и од дужине субјекта. Марко каже може да се изрази на
следеће начине: Марко каже; говорио Марко; говорио Краљевићу Марко. Очигледно је
да на дужину субјекта утиче дужина глагола. Ако субјекат није изражен, ако певач хоће
да каже само говорио онда је та реч прикладна за прву половину стиха, а у другој помаже
се додавањем везника и личне заменице – па он говорио.
22. Формуле времена
Свака етапа радње одвија се у сасвим одређеном временском интервалу. Формуле

времена су веома успешне (јутро, зора, дан, подне, поноћ, три дана, три, седам, девет
година). Веома се ретко сигнализирају годишња доба, а и тада се за маркирање епског
времена користе уобичајене синтагме које подразумевају важне датуме обредног,
односно, црквеног православног календара. Формулативно је временским одредницама
уоквирена активност хајдучких дружина – од Митровдана до Ђурђевдана.
Сваки епски јунак слави крсну славу и поштује је у строгим законима
патријархалних оквира, па се и својеврсне реалије пројектују у околности слављења
крсног имена. Повезујући име јунака са славом, оне дискретно обележавају одређени
тренутак у години: Свеца слави српски цар Степане, свеца слави, светог Аранђела,
Марко слави летњег Ђурђа.
Традицијској култури својствено је везивање различитих веровања за сваки дан у
седмици – у народу се води рачуна о табу-прописима концентрисаним око одређеног
дана. Епске песме издвајају посебно само суботу и недељу. Чак и митско биће прекорева
Марка када се греши о светост сакралног времена.
Сан који се усни у суботу, уочи недеље, има додатне магијске компоненте.
Недеља се поштује на одговарајући начин и највиђенија господа недељом одлазе у
цркву. Косовка девојка одлази на ратиште у недељу, а тада се и Марку обзњањује смрт.
Временски период се у памћењу колектива везује и за значајни догађај, било да
је он запамћен по узвишеном подвигу и страдању или по невољи: Кад кнез Лазар
причешћава војску, Кад Лазару одсекоше главу.
Поред ових значајних догађаја, временске секвенце приказују се и као одређено
доба дана и ноћи, а неретко се у таквој функцији евоцира служба у цркви (на јутрењи и
на летурђији).
Устаљени бројеви везују се за године и означавају прекид радње. Тај временски
период служи за сажимање интервала током којег је јунак одсутан са епске сцене:
дервиш у Бањској тамнује за девет година, Марко је заробљен у земљи арапској за седам
година, да би преокрет започео кад настане осма годиница. Одлагање расплета може
обухватити и краћи период – недељу дана, али овај интервал има посебну уогу при
истицању издржљивости јуначких коња.
У одређивању временског оквира радње често учествују опозиције дан/ноћ,
поноћ/подне. Ноћу долазе до изражаја страсти и пороци јунака, ноћу се кују завере и
издајства и све оно што је повезано са демонима који угрожавају човеков свет.
За епски ток догађаја изузетно је важан и онај тренутак када се дан дели од ноћи.
Између сна и јаве јунаци чују вилино кликовање, као упозорење на непосредну опасност.
23. Формуле простора
Локализација догађаја је изузетно битан сегмент епике. Већ се у именовању

ликова издвајају њихови престони градови – Јанко Сибињанин, Милош од Поцерја
(Милош Обилић), Марко од Прилепа. И остали епски јунаци су смештени у сасвим
одређене географске просторе – Душаново царство је у Призрену, Лазарева престоница
у Крушевцу, усред Купинова су двоји Змај Огњеног Вука.
Јунаци средњих времена посебно су одређени својим ускочким центрима, јер се
препознају као Јанко од Котора, Тодор од Задра, Сењанин Иво, Сењанин Тадија. Исти
механизми уочавају се и у песмама са наглашенијом хриничарском компонентом.
Управо чињеница да су слушаоци очевици догађаја, који познају личности о којима се
пева утиче на детаљнију локализацију. Лоцирање бојева се показује као битан сегмент
памћења и епске стилизације (бој на Чокешини, Мишару, Салашу, Делиграду...).
Поједини локалитети добијају особен статус у суменој традицији, јер постају
носиоци комплексних значења. Помињање Косова асоцира на окршај великих размера.
По свом богатом семантичком потенцијалу издваја се низ конкретних географских
појмова: Дунав, Сава, Дрина, Мораа, Солун, Будим, Скадар.
У складу са опозицијом отворен/затворен простор формулативно су описане
различите тачке на којима бораве или по којима се крећу јунаци. О значају градова говое
и песме које опевају њихово подизање, при чему се на различите начине у структуру
песама уграђивало и прастаро веровање о обавези приношења људских жртава
(подизање Скадра, Смедерева).
Иако се различито именују, градови се слично приказују у традицији. Јасно је
маркирана граница – градска капија на којој су стражари, кроз које се испраћају ратници,
дочекују сватови или победници са именом. Бедеми градова такође се истичу, било да
се по њима шетају забринути поглавари или отмене госпође.
Епска господа се окупља о недељним литургијама, празницима или саборима крај
цркве, а дворови су формулативно приказани као бијели двори или бијела кула. Здања
епских јунака имају своје горње сфере (горњи чардаци) и подремље (доњи подруми и
тамница).
Однос певача и слушалаца према граду варира у зависности од ширег контекста
и јунака који се за град везују. Песме старијих времена величају сјај српске
средњовековне дружаве, па је ту приказана велелепност здања, градова, манастира и
цркви. Осим Сења, Задра, Равних Котара и других јаких ускочких упоришта, јунаци
средњих времена прилазе граду као противничком простору. Често су то муслиманска
утврђења, неријатељско окружење, у које јунак улази прерушен или заробљен.
На услове од којих зависи однос аудиторијума према феномену града указују и
песме о српском устанку. Сиротиња спремна да заштити елементарно људско
достојанство и брани слободу јасно је супротстављена градском становништву.
Приказивање простора не односи се само на ентеријер, већ се и пејзажи кроз које
јунаци пролазе описују истоветним стиховима. У једном делу таквих формула могуће је
уочити и дубља значења, повезана са архаичнимслојевима традиције. Њихово
активирање нема улогу да оквирно смести етапу радње, већ често наговештава и
емотивно стање јунака. Кад год епски јунаци закораче у гору, тиме нарушавају границе
и сфере које припадају демонским бићима. Горе и планине су митски простори, а
мистичност се наглашава сликом мутног или зеленог језера, чиме се показује суоченост
јунака са изазовом.
Сабласна и неприступачна, гора је у традицији повезана са представама о смрти.
То истичу епитети попут мирна и црна. У тако опасном простору моћ имају све
непријатељске силе, било да их оличавају демони, уроци, клетве или сам човек. Смрт у
гори стиже јунаке и из хајдучких бусија. Одатле се нападају Турци, Арапи, али и
сватовске поворке, а и неверне љубе сред горе издају своје мужеве.
Измењена перспектива вредновања одређеног простора разликује старија и
средња времена и у поимању горских предела. Док су стари витезови у гори сусретали
утве, борили се са вилама и губили соколове и животе, за опстанак хајдучких дружина
гора је имала сасвим супротна сначења. Хајдуци у горским скровитим стазама налазе
најсигурнију заштиту.
Поједини локалитети, међутим, независно од епохе у којој се пева и времена
којем припадају певачи, задржавају своја значења. Такав пример пружа спомињање
Свете Горе, чије манастире подиже Немања, на коју се безуспешно обрушавају турски
силници и на чију свету земљу ступају јунаци у намери да окају грехове или да се
одрекну ратничких обележја.
Чињеница да и певачи и слушаоци располажу истим знањем омогућава тренутно
активирање семантичког потенцијала при употреби одређених формула. Ипак, скуп
формула и њихова стабилност у фонду традиције не значи да су оне динамичког
потенцијала, тим пре што исти стихови могу бити носиоци различитих значења.
*Преокрети се одвијају реализацијом опозиција своје-туђе, близу-далеко, двор-
гора. Некад је довољно само да се јунак удаљи од свог окружења, па да његово одсуство
омогући трагичан заплет. Реке су особени тип граница везан за контекст крвавих ратних
окршаја, па и релацију победа-пораз.
24. Уводне формуле (опште и посебне)
Формуле се најлакше уочавају на почетку и крају песме, мада се могу наћи и на

било ком другом месту у песми и тада се називају медијалне (средишње).
Уводне формуле могу бити опште и посебне. Док опште уводне формуле
изражавају везу између певача и песме и не упућују на садржај песме, посебне
наговештавају њену фабулу, садржај или композициони модел.
У опште уводне формуле спадају:
1. формуле инвокације божанства (било их је и у антици):
Мили Боже, чуда великога!
Мили Боже, на свему ти хвала!
2. формуле које говоре о песми као о весељу:
Стан'те мало да се послушамо,
од истине пјесму да певамо.
Ове формуле сведоче о начину на који се доживљавало епско стваралаштво (као
весеље) и јављају се у песмама Филипа Вишњића.
3. корелативне опште уводне формуле су карактеристичне по томе што праве
оквир песми јер су уводна и завршна формула у корелацији:
Стан'те мало да се веселимо! – уводна

Весел'те се, Бог вас веселио! – завршна
У посебне уводне формуле спадају:
1. ситуационе (Марко Краљевић и Муса Кесеџија):
Вино пије...
Разболе се...
Славу слави...
2. формуле комуникације (Диоба Јакшића):
Књигу пише...
Збор зборила...
Бога моли...
Мјесец кара звјезду Даницу...
3. формиле кретања:
Подиже се...
Гором језди...
Лов ловио...
4. временске формуле (Ђакон Стефан и два анђела):
Рано рани...
Поранио... (Смрт Марка Краљевића)
Нити зоре нити бјела данка...
5. женидбене формуле:
Кад се жени...
Запросио...
6. формуле са животињама:
Долетела два врана гаврана...
Закукала црна кукавица...
7. нумеричке формуле:
Два...
Три...
Девет...
8. анимацијске формуле:
Потресе се... земља од истока...
Силно се је море узбунило...
9. формуле сна:
Сан уснила...
Санак снила...
10. корелативно поређење:
Колико је... , толико је...
Како је... , тако је...
11. словенска антитеза (Хасанагиница; Мали Радојица):
1. питање;
2. потенцијални одговор;
3. негативан одговор;
4. тачан одговор.
25. Завршне формуле – опште и посебне
Завршне (финалне) формуле су лако уочљиве. Посебне су везане за садржај

песме, а опште сведоче о вези између певача и песме и служе да се публици назначи крај
песме.
У опште завршне формуле спадају:
1. формуле инвокације:
Слава Богу и светоме спасу!
Амин Боже, тако било вазда!
2. сентенце:
Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова)
На млађима свијет остајава!
Тешко брату једном без другога! (Диоба Јакшића)
3. формуле којима се позива на истину:
То је било, истина је било!
Нас лагали, ми полагујемо!
4. тип песме:
Тако било како се певало!
5. формуле које се заснивају на опозицији некад-сад:
Некад било, сад се приповједа!
Негда било, сад се спомињало!
6. формуле засноване на опозицији мртви-живи:
Бог јој дао души спасенија,
нама, браћо, здравље и весеље.
7. уводне као завршне формуле;
8. остале (не уклапају се у друге групе):
Здраво био ко тако чинио!
У посебне завршне формуле спадају:
1. формуле кретања:
Оде Марко гором певајући, оста Муса...
Пак побеже...
Здраво пође и здраво се врати...
2. формуле статичних радњи:
А лепо га царе дочекао.
Љуто тужи као кукавица.
3. формуле смрти и сахране:
То изусти, лаку душу пусти.
Доле паде, горе не устаде.
4. формуле венчања и женидбе:
Покрсти је и вјенча је за се.
Лијеп пород са њом изродио.
5. формуле кажњавања:
Догорјело до бијела лица.
6. оптативне формуле:
Како рекли, тако му се стекло.
26. Садржински облици формулативности: мотив, фабула, сиже
Сви стабилни сегменти стваралачког процеса могу се пратити у широком распону

од најситнијих недељивих елемената до особених макросистема какви су усмени родови
и врсте. Стварани током векова и преношени усменим путем, ови ниови пружају и
пресек кроз слојеве традиције, њене архаичне талоге, сферу материјалне и духовне
културе.
Мотив се означава као тематско јединство или приповедна јединица која се у
разним усменим делима израђава у целовитом облику. Ова концепција могла би се
илустровати интернационалним мотивима, чији регистар налазимо у Арне-Толтесновом
индексу. Присуство истих мотива у традицији разних народа не односи се само на
прозну грађу, тим пре што се исти мотиви могу обликовати у законитостима
приповедних и песничких врста.
У ужем смислу, мотив представља најситнији, недељив елемент традиционалног
фонда. Схваћени као елементарне честице сложеније структуре мотиви се деле у
неколико група. Издвајају се мотиви везани за носиоце радње, позадниски мотиви (кроз
које се рефлектују сегменти материјалне културе и етички кодекс), мотиви усмерени на
једночлана збивања. Такви сегменти чине компоненте одређених модела.л На пример,
јуначка женидба састоји се од следећег синтагаматичког низа у средишту: у средишту
епског склопа постављају се и решавају тешки задаци, а та целина се склапа од неколико
једночланих збивања, као што су огледање снаге и двобоју, прескакање коеа са
пламеним мачевима, гађање јабуке кроз прстен, препознавање праве девојке. И друге
ситуације одликују се стабилним редоследом сегмената. Уобичајено је, на пример, да
етапе развијеног мегдана између двојице јунака започну вербалним сукобом.
Мотиви обављају различите улоге у делу. Динамични мотиви покрећу радњу:
Арапин поставља намет на град, противник хара јунаков дом, жена открива тајну
јунакове снаге. Статични мотиви односе се на описе предмета, пејзажа, јунака,
ентеријера, Њихова оформљеност у традији је потпуна и сви описи су формулативни
(изглед епског јунака).
Склопови мотива (фабула). Висок степен понављања огледа се и при склапању
молтива у развијенију наративну целину, али не може било који мотив да се унесе у
сложенији и логично повезан ток догађаја. Фабула се и дефинише као скуп мотива, који
успостављају окосницу радње у узрочно-последичном редоследу. Фабулу чине
међусобно повезани догађаји који дају смисао одређеном збивању и указују на
мотивацију учесника у том збивању. На пример: јунак се удаљава од куће, у његовом
одсуству непријатељ му отима жену, муж се сукобљава са отмичарем, жена помаже
љубавнику, муж савлада противника и кажњава неверницу – скуп мотива о неверству
љубе.
Такви склопови обрађени су у усменом стваралаштву, али и у писаној
књижевности и у интернационалним индексима – женидба отмицом, муж на свадби
своје жене, прогоњена девојка, оклеветани јунак...
Када се у појединачном делу уметнички обради фабуларни материјал,
успоставља се сиже посебно склопљене варијанте. Сиже представља начин повезивања
догађаја и мотива, изложених у узастопној вези коју им даје конкретно дело или
варијанта. Сиже Милијине варијанте о Бановић Страхињи разликује се од сижеа такве
бугарштице. Разликује се и сиже песме о смрти војводе Пријезде код Вука и у
Ерлангенском рукопису. Иако обрађују исти фабуларни материјал, разноврсни су сижеи

појединих песама и бајки о змији младожењи, о човековом браку са вилом...
27. Садржински облици формулативности: типски ликови,

описи
Типски ликови. У фонду традиције оформљен је велики број типских ликова, чије
именовање подразумева скуп психо-физичких особина. Њихове особине, природу,
физички изглед, па ни мотивацију поступака није потребно потанко представљати, јер
се сама одредница појављује као својеврсни сигнал, који покиреће сплет одређених
асоцијација.
Висок степен типизираности не одликује само фантастичне представе и јунаке
традиционалног фонда. Устаљен скуп особина активира се и појмовима који
обележавају биљке, животиње и човека.
Лик трећег брата не јавља се само у бајкама. Током постанка приказивања зидања
Скадра, тарија браћа изневериће задату реч, њихова жртва постаје најмлађи
Мрњавчевић. У складу са часним војводом и његова љуба издвојиће се као идеализована
узорна млада жена. У песми Женидба Душанова Милош Војиновић извојиће се као
изузетан јунак.
Типска својства имају и одређени ликови који се доследно појављују у
истоветним улогама. Црни Aрапин чест је противник епских јунака, а намет који
поставља на градове увек је формулативно срочен (ован, хлеб, вино, ракија, дукати,
девојка). Његова хтонска природа наглашена је његовим сатирањем добара, а узлазна
градација типски обележава девојку као његову жртву. Тиме он испољава одличја
својствена демонима, који угрожавају опстанак човечанства. Сваки пут при двобоју
епског витеза и Арапина, активира се древна представа о змајеборцу-спасиоцу, и тиме
се успоставља хармонија у космосу.
Вук је у Рјечнику из 1818. године рекао да је вила свака млада, лепа девојка у
белој хаљини, косе распуштене низ леђа. Таква својства митског бића блиска су сваком
члану колектива, па је зато није потребно описивати у разним епским и лирским
песмама. Независко од функције коју има, лик се без описивања уклапа у сложеније
форме.
Описи. Као статични мотиви, описи су у одређеним врстама усмене књижевности
формулативни, при чему се дескрипција предмета или оружја често заснива на
хиперболи. Таква својства има буздован Марка Краљевића, шестоперац Змај Огњеног
Вука. Хипербола је уочљива и у каталогу свадбених дарова које добија јунак или у
раскошном поклону намењеном вереници и тазбини.
Епска техника портретисања јунака развила је богате формуле за дочаравање
јуначког стаса и доела. Истоветне елементе користе певачи и казивачи да би описали
токове епских мегдана. Формуле се користе и при описивању опремања јунака за ратни
поход или у свадбену поворку, као и ситуација у којима се сусрећу пријатељи. Свака
типска ситуација има одговарајућу скупину формула, мање или више развијену.
Уклапање описа у сложенију структуру о правилу успорава радњу, али учествује
у психолошком сенчењу ликова,па и мотивише предстојећи сукоб/обрт. Иако са једне
особене дистанце говори о конкретним збивањима, варијанта о подизању Првог српског
устанка обухвата две лирске минијатуре, од којих је једна опис Карађорђеве сестре.
Лепота подстиче жудњу Салим-муселима, који отмицом девојке покреће развијен ток
догађаја.
До које мере дескрипција може бити функционално средство у систему
мотивације показују развијени описи Дурмитора и Пирмитора. Постављени по
принципу контрасти, пејзажи припремају и покрећу издају, са трагичним последицама
по цео један јуначки род.
Описи јунака су повезани са готово свим стилским фигурама, од епитета и
поређења до словенске антитезе и каталога. На истим принципима описује се и
ентеријер, мада приказивање унутрашњости одаја није тако очигледно. Ипак,
унутрашњост тамнице посредством дескрипције истиче муке које чекају заробљене, али
индиректно обухвата јунаштво и снагу заточеника, указујући на природу његовог
противника.
Развијен опис чардака Леке капетана, уз активирање хиперболе, одлаже пресудан
сусрет просаца са чувеном лепотицом. Истовремено, ова епизода психолошки сенчи
осећање нелагоде, зебње и припрема драматичан преокрет просидбе.
28. Етичке норме у епским народним песмама
Етичке норме обухватају обичаје, веровања, религијске и друштвене конвенције.

Као што се тај сегмент духовне културе стилизовано пројектује у фиктивне светове
усменог дела, тако се у фонду традиције сабирају формуле у којима се концентрише
морални кодекс. Успостављен систем грехова састоји се од низа прекршаја који се
каталошки набрајају у поезији или су својеврсна окосница легендарних приповедака. Те
обичајне и моралне норме јављају се у склопу провера, процењивања и портретисања
епских јунака, а уклапају се чак и у структуру бајке. Каталог грехова чине следећи
поступци смртника:
- Не поштује млађи старијега;
- Не слушају ђеца родитеље;
- Родитељи пород погазили; (у песми Свеци благо дијеле)
- Кум свог кума на судове ћера и доводи лажљиве свједоке;
- Брат брата на мегдан зазива;
- Ђевер снаси о срамоти ради;
- Брат сестру сестром не дозива.
Непоштовање родитеља појављује се у бајци Усуд као грех, али ће и Марко у
песми Марко Краљевић и Алил-ага због истог греха прекорети побратима.
Мада је и бајку и песму Вук чуо од Грује Механџића, није само лични афинитет
усмерио на стилизацију прекршаја неписаних правила понашања, већ су то заједички
ставови колектива. Истоветне норме истичу се у различитим варијантама свих усмених
стваралаца. Епски јунак Марко не боји се никога до Бога, али ће у песми Урош и
Мрњавчевићи побећи са мегдана када краљ Вукашин на сина потегне мач. Његов
поступак је противан епском достојанству, али је поштовање оца овде било важније од
поштовања епских правила.
Негативна карактеризација краља Вукашина је дошуњена оваквим опхођењем
према сину, а посебно се у његовој епској биографији осуђује и непоштовање кумства.
У песми Урош и Мрњавчевићи, када му цар Стјепан на самртничкој постељи оставља у
аманет да влада док Урош не стаса, он ће почитнити троструко светогрђе. Жеља за
круном је толико јака да ће он изневерити вољу владара, последњу жељу смртника и

поверење свога кума.
На сличан начин се и у песму о Находу Момиру појачава тежина поступка
угледних дворана. Тодор везир неће само оклеветати недужног младића, него ће се и
огрешити према своме куму. И у другим песмама огрешење о кумство и побратимство
учествује у негативној карактеризацији ликова, док су сами прекршају доследно
повезани са системом казне на овом и оном свету.
Веровања у магијску моћ речи формулисана су и кроз посебне облике какви су
заклетве, благослови и клетве. Управо се овакви обрасци уклапају у структуру лирских
и епских песама, било да девојка проклиње неверног момка или се клетвом усмеравају
путеви епског живота јунака и читавих породица. Благослов који Марку упућује кум
Урош (име му се свуда спомињало, нада њим се не нашло јунака) и очева клетва (не имао
ни гроба ни порода) у песми Зидање Раванице сабрали су у најосновнијим цртама
целокупну епску судбину Марка Краљевића.
Као што благослов хришћанске господе велича светородну лозу Немањића, тако
се Лазарева косовска клетва прелама кроз судбине свих Вукових потомака. Срамни
печат издајства понеће готово сви представници Бранковића, па ће и на изузетног јунака,
какав је Змај Огњени Вук, пасти сенка сумње.
Једав од најтежих преступа везан је за будућност младих и зато је велики грех
скудити девојку. Највећи епски јунаци, какав је харамбаша Новак, нису неосетљиви на
срећу девојачку. Зато у песми Старина Новак и кнез Богосав, он у први мах одбија двобој
са Турчином младожењом, јер онај ко је затолио срећу младенцима никада не остаје
некажњен.
Кроз стилизацију епских и лирских песама, балада и прозних врста, кроз искуства
концентрисана у кратким говорним облицима, норме одређене заједнице огледају се као
сума знања предака, као систем вредности у породичним и друштвеним оквирима.
Усмено стваралаштво је изградило посебне форме помоћу којих су се разноврсна знања
преносила кроз генерације, некада са примарном прагматичном, а некада естетском
функцијом.
29. Композициони модели
Осим образаца који се формирају на ужем нивоу у оквиру епских песама, постоје
и они који захватају веће сегменте – фабуларне низове. Прављење модела који имају
константне и варијабилне сегменте представља формулативност. С обзиром на то да и
овде поред сталних, кључних елемената (нпр. просидба у женидбеним песмама), постоје
променљиви елементи (услови у женидбеним песмама), може се говорити о
динамичности епских песама. На основу принципа формулативности формирају се
композициони модели – структура епске песме прави се моделовањем сталних и
променљивих елемената.
НЕВЕРНА ЉУБА
1. ЈУНАК НАПУШТА СВОЈ ДОМ;
2. ЗА ВРЕМЕ ОДСУСТВА ПРОТИВНИК МУ ОДВОДИ ЖЕНУ;
3. ЈУНАК БИВА ОБАВЕШТЕН О ТОМЕ;
4. ПРИПРЕМА ЈУНАКА;
5. ОДЛАЗАК У ПОТРАГУ ЗА ЖЕНОМ;
6. БОРБА СА НЕПРИЈАТЕЉЕМ;
7. ЖЕНА ИЗДАЈЕ МУЖА;
8. ЈУНАК ПОБЕЂУЈЕ У БОРБИ;
9. КАЖЊАВА ЉУБУ.
Неки од ових елемената се могу допунити или потпуно изоставити. Примери:
Бановић Страхиња (изостаје кажњавање љубе), Невјера љубе Грујичине.
ЈУНАК У ТАМНИЦИ
1. ЗАРОБЉАВАЊЕ ЈУНАКА;
2. ЈУНАК У ТАМНИЦИ;
3. ОСЛОБАЂАЊЕ ЈУНАКА.
У зависности од тога ко ослобађа јунака, други део песме је другачији. То може
бити сестра, побратим... У песми Марко Краљевић и кћи краља арапскога, ослобађа га
ћерка човека који га је заробио. Могуће је и да дође до контаминације модела, као у
песми Љуба хајдук Вукосава, када се модел јунака у тамници преклапа са моделом
делија-девојка (девојка на бојном пољу ратује као мушкарац).
Када јунака ослобађа девојка, боравак у тамници има 3 сегмента:
1. опис тамнице;
2. јављање јунака;
3. разговор са девојком. (Женидба Јанковић Стојана)
Када га ослобађа побратим, боравак у тамници има 2 сегмента:
1. тражење дозволе за писање писма;
2. позив побратиму у помоћ. (Марко Краљевић и Арапин; Марко Краљевић у
Азачкој тамници)
Када се владар јави као ослободилац, модел се углавном комбинује са моделом
мужа на свадби своје жене као у песми Ропство Јанковић Стојана. (Марко Краљевић и
Муса Кесеџија)
ДЕЛИЈА-ДЕВОЈКА
1. ПОЗИВ У РАТ;
2. НЕМОГУЋНОСТ УЧЕСТВОВАЊА У РАТУ;
3. ПРЕРУШАВАЊЕ;
4. УЧЕШЋЕ У СУКОБУ ИЛИ ОСЛОБАЂАЊУ;
5. ПОВРАТАК КУЋИ. (Златија старца Ћеивана)
ГАВРАНОВИ-ПИСМОНОШЕ
1. ПОЈАВЉИВАЊЕ ГАВРАНОВА (+ ЛОКАЛИЗАЦИЈА);
2. СЛЕТАЊЕ НА КУЛУ;
3. ПОЈАВЉИВАЊЕ ЉУБЕ И ПОСТАВЉАЊЕ 1. НИЗА ПИТАЊА;
4. ОДГОВОР ГАВРАНОВА;
5. ЈАДИКОВАЊЕ ЉУБЕ И ПОСТАВЉАЊЕ 2. НИЗА ПИТАЊА;
6. ОДГОВОР ГАВРАНОВА;
7. ЈАДИКОВАЊЕ ЉУБЕ И КЛЕТВА;
8. СМРТ ЉУБЕ. (Бој на Мишару)
ВИЛИЊИ ЗОВ
1. ВИЛИН ЗОВ;
2. ЛОКАЛИЗАЦИЈА (ПРОСТОР СА КОГА ДОЗИВА);

3. НОМЕНКЛАТУРА (ИМЕНОВАЊЕ ЈУНАКА КОГА ДОЗИВА);
4. ЛОКАЛИЗАЦИЈА (ПРОСТОР СА КОГА ПОТИЧЕ ЈУНАК);
5. УПОЗОРЕЊЕ (ЧЕСТО УЗ РУЖНЕ РЕЧИ ИЛИ КЛЕТВЕ) НА ОПАСНОСТ
КОЈА МУ ПРЕТИ;
6. НЕГАЦИЈА ЈУНАКА;
7. РЕАЛИЗАЦИЈА ОПАСНОСТИ;
8. ВИЛИНО ОБРАЋАЊЕ ЈУНАКУ (ЈАДИКУЈЕ НАД ПОРАЗОМ ИЛИ МУ СЕ
ПОДСМЕВА). (Растанак Карађорђа са Србијом)
ЖЕНИДБА СА ПРЕПРЕКАМА (ТИП 1)

1. ПРОСИДБА И ПРСТЕНОВАЊЕ;
2. УСЛОВИ КОЈЕ ПОСТАВЉА ТАЗБИНА С ПРИКРИВЕНОМ ПОДВАЛОМ;
3. ОТКРИВАЊЕ ПОДВАЛЕ И ПРЕКРШАЈ УСЛОВА;
4. СВАТОВСКИ ПОХОД УЗ САЛАДАВАЊЕ ПРЕПРЕКА ИЛИ РЕШАВАЊЕ
ПОСТАВЉЕНИХ ЗАДАТАКА;
5. СРЕЋАН ИСХОД. (Женидба Душанова)
ЖЕНИДБА СА ПРЕПРЕКАМА (ТИП 2)

1. ОДЛУКА ЈУНАКА ДА ОТМЕ ИСПРОШЕНУ ДЕВОЈКУ;
2. ПОЗИВАЊЕ И ОКУПЉАЊЕ ЈУНАКА КОЈИ ЧИНЕ РАТНИЧКО-
СВАТОВСКУ ПОВОРКУ;
3. ОПИС ПРОТИВНИЧКЕ ПОВОРКЕ;
4. ПОЛАЗАК СВАТОВА И ПУТОВЊЕ КРОЗ ЗАСЕДЕ;
5. СУСРЕТ И БОРБА СА ПРОТИВНИЧКИМ ТАБОРОМ;
6. ПОБЕДА И ВЕЛИЧАЊЕ. (Женидба од Задра Тодора)
САН-ТУМАЧЕЊЕ СНА
1. САН;
2. ТУМАЧЕЊЕ СНА;
3. ОСТВАРЕЊЕ СНА. (Милан-бег и Драгутин-бег; Смрт Сењанина Ива)
30. Композиција епске песме
Концентрација радње
Оформљеност и учесталост схематичких конструкција директно је повезана са
интересовањем одређене средине за интернационалне теме и мотиве, али упућује и на
особеност њихове реализације. Казивач/певач епске песме развија и прати све етапе
представљеног догађаја.
Наративни ток састоје се од увода са постављеним заплетом, поступно се развија
расплет до кулминационе тачке, док су перипетија и епилози веома ретки. Почетно
ремећење равнотеже покрећу спољашњи подстицаји (јунака позивају у рат ии на свадбу)
или оно произилази из унутрашњег плана карактеризације ликова (личне амбиције
угрожавају државу). Епски сукоби опевани у старијим записима и Вуковим збиркама
увек имају један доминантан ток, а ту појаву је шмаус означио као КОНЦЕНТРАЦИЈУ
И СТИЛИЗАЦИЈУ РАДЊЕ.
Сегменти могу бити раздвојени, али се повезују посредством јунака и хронотопа.

Марко из Прилепа полази у прошевину, застаје код Милоша и Реље, а њихов пут је
саопштен као извештај о њиховом кретању. Мирно приповедање одлаже расплет и
увећава напетост до окупљања на Лекином чардаку, када започиње драматичан сукоб.
Простор не мора потанко да се прати, мада је у епској песми локализација радње
увек истакнута.
Када су простор и време међусобно усаглашени, јунак се дуже задржава на једном
месту и то значи да га је задесила нека невоља (болест, тамновање). Овакав прекид у
иницијалној позицији је и сигнал да ће се приповедање наставити. Опозиција оде/оста у
финалној позивији говори и о завршености догађаја и релацији победа/пораз.
Тачке у које се јунак поставља решавајући један одређени проблем могу
оформити КРУЖАН (ЗАТВОРЕН) или ЛИНЕАРАН (ОТВОРЕН) композициони склоп.
Дојчин са своје блесничке постеље одлази до Солунског поља, убија Арапина, враћа се
свом дому и умире.
Почетак и завршна сцена не морају се просторно поклопити да би се оформио
прстенаст склоп, а приповедање логично заокружило. У песми Стари Вујадин отворена
композиција није једноставно склопљена – њега са синовима спроводе у Ливно, а о
њиховом удесу приповеда девојка.
На развијеност композиције утичу сви видови успоравања/ретардације нарације.
Иако нема више приповедних токова, основни догађај се развија увођењем статичних
мотива, развијањем епских компонената и понављањем.
Посебан вид композиције обликује се удвостручавањем просторно-временске
равни, али се две ситуације које теку симултано на разним местима не прате
појединачне, већ су накнадно обједињене усмереношћу на доминантан лик/догађај (док
је јунак у рату, непријатељљ хара дворе). До укрштања долази посредством писама или
гласина.
Скретање са доминантног плана нараије подразумева развијање једне или више
епизода које одлажу расплет, али ближе осветљавају све учеснике догађаја (епизода са
баном и дервишем).
Ретроспектива
Најједноставнији комп. модел конструисан је као прича у причи. Наративним
оквиром дају се обавештења о јунацима, околностима и абицијама њиховог делања.
Након тога приповедач се повлачи у други план и све препушта ликовима (дијалог). Они
су на релацији актива (онај који говори) и пасиван (онај који слуша). Једина функција
пасивног лика је да иницира саговорникову исповест (мајка пита Марка зашто зида
задужбину, а он јој прича).
Оног тренутка кад се пажња пребаци на лика који приповеда, статична сцена се
раствара ретроспективом. Ситуација разговора је нека врста описа који зауставља време.
Да би се та слика претворила у причу, користе се формулативни почеци монолога (Кад
је српско царство погинуло; Кад Јерина Смедерево гради...) Овакав поступак
подразумева удвајање хронотопа јер се излагањем уметнутог догађаја активирају други
простор и прошлост. Крај монолога или дијалога обележен је као враћање на разговорну
ситуацију и формулише се као одговор на постављена питања, поента исповести.
Наглашено удвостручавање просторно-времјенске равни очито је у завршници
монолога, чиме се заокружују обе приче – оквирна и уметнута. Централни сегмент
текста грађен је трансформисањем радње у говор, јер се о догађају приповеда.
Ретроспектива постаје доминанта текста и без ње оквирна ситуација не би била довољна

сама по себи. То је посебно очито у песмама као што су Диоба Јакшића, Стари Вујадин,
где је очито осамостаљивање ретроспективе као засебне целине у којој је догађај
посматран споља, односно сведок казује шта се одређеном јунаку догодило.
Тако грађена, апсолутна ретроспектива најчешће појачава емотивни план
приказане радње и даје посебну драматичност. Приповедање о догаћају који је завршен
и више се не да изменити приближава се особеностима баладе и по човековој
немогућности да се одупре многобројним спољашњим стихијама.
Парцијална ретроспектива заузима разичите позиције у тексту. Ретроспективна
епизода, дата након увођења јунака и започетог излагања одређеног догађаја, такође
израста из разговорне ситуације, уз обавезну промену просторно-временске равни. Врло
често сам јунак саопштава оно што је приповедач већ приказао (ток просидбе + новом
лицу се то саопштава). Једноставно понављање разликује сегменте само по вођењу
приповедача у 3. односно 1. л. јд. Овакав облик извештавања представља ретардацију
забочетог тока, али може да има и друге функције.
У исти мах ретроспектива и успорава и омогућава развој догађаја. Смештена у
првом композиционом сегменту она помаже певачу и публици да прате даља збивања,
припрема и појачава пажњу публике. Облици понављања наглашавају поремећај
равнотеже, неопходан за истицање преокрета стања у догађање. Врло је ретко
иницијална ретроспектива усмерена искључиво на лик, када представља заокружено
приповедање о прошлом догађају из којег произилази мотивација јунакових поступака.
Враћање на претходна збивања појављује се у завршном композиционом склопу,
пошто су судбине главних јунака или исход доминантног тока радње већ оцртани. У
позицији расплета, за избегавање ретардације, певачи користе формуле као редукције
нарације (Све му каза што је и како је). У финалном сегменту могу се и згуснути кључне
тачке већ изложеног догађања. Тада поступак отвара преорет у односима међу ликовима
који учествују у дијалогу, док успоравање радње служи припремању завршне сцене.
И у сложеијим композицијама епских песама сваки изразито маркиран
дијалог/монолог значи промену сцене, а доприноси динамичности и драстичности
једносмерног вођења радње. Искорак из просторно-временске димензионалности богати
епску причу и психолошки продубљује ликове. Удео оваквих епизода у структуру
усменог дела сличан је функционисању унутрашњег монолога.
Борба која се и пре исповести или разговора води у јунацима и одржава на њима
посебно је наглашена усмеравањем приповедања на опис јунака. То је често уз употребу
словенске антитезе, а поступак је истоветан и за апсолутну и за парцијалну
ретроспективу.
Одговор развијен као ретроспектива може представљати структурну доминанту
или покретачки импулс главног тока радње, али увек потенцира емотивну обојеност
нарациј, пређивљавање лика и непосредност односа међу јунацима.
Још је изразитија функција парцијалне ретроспективе у спрези са другим
стилским фигурама, када се монолог појављује као облик емотивног исказа.
Алегорија директно повезује план садашњости, ретроспекцију и пројекцију
будућности. На овим принципима функционишу формуле предсказивања судбине,
клетви и благослова. Тренутак у ком јунак саопштава алегоричан исказ кулминациона је
тачка његовог живота, као последица прошлих и узрок предстојећих догађаја. Док се
прича иницирана словенском антитезом односи на радњу која се у прошлости завршила
близу или далеко од простора на којем се води разговор, алегорија не раствара цео
хронотоп, већ је усмерена на временску димензију уз подразумевање истог простора.
Динамика радње директно је повезана са емотивним и психолошким
изграђивањем јунака. Развој сижеа заснива се увек на једнојситуацији која уноси
судбоносан преокрет у односе и живот ликова, зато су најчешће теме мегдани, женидба
и смрт.

Епика скрипта

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Епика скрипта

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Литературу сакупила: Прекуцала:

Александра Антић Јована Станковић

1. Постанак и развој епске народне поезије

Како год да се постави развојна линија, очигледно је да феномен епског песништва

2. Старост епске поезије

Мењале су се и друге појединости. У епском Рељи Крилатији нема осим имена

3. Епска народна песма и еп

4. Однос историје и епске народне песме

размимоилажења су изразита у грађењу биографија крања Вукашина, Вука Бранковића

5. Најстарији помени епске народне поезије.

У 6. веку, грчки историчар Прокопије говори о нападу Грка на Словене који су

6. Најстарији појединачни записи епских песама

Пелегриновићу из 1557. године он даје драгоцено сведочанство о аутентичности својих

7. Најстарије рукописне збирке епских народних песама

8. „Народне пјесме из најстаријих, највише приморских записа“

Сабрао и на свијет издао

- Штампарске погрешке у рјечнику.

А. Појави опажени у бугарштицама

I. Разлике међу бугарштицама

В) Осим главних стихова има и припевног прилошка из 6 слогова уопште трохејског

Богишић образлаже како би се могли продужити/скратити ови стихови и

Повод за настанак шеснаестерца:

Овај строфни распоред правило је за све бугарштице. Из те општости може се

И Задранин Ђуро Бараковић који је у својој Вили Словинској записао „Мајку

Реке: Дунај, Тиса, Марица.

То је порука Вука Огњенога, а ево како је изручена Митру Јакшићу:

- Ове су, мој побре, љуте ране допануле,

Витез Марко Краљевићу и брајен муАндријашу.“

Чудновати пример понављања исте фразе у неколицини стихова имамо у песми

Или кад Марко изађе из тамнице:

- Коса му је до земљице црне,

Поређења у бугарштицама су сиромашнија, али их ипак има. Нпр, Милош је на

Или о скакању војводе Јанка:

- И он то ми прискочи девет коња великијех

XX. Иронични и шаљиви изрази.

XXVI.О времену живљења и пространству које су заузимале бугарштице.

Б. О вези међу бугарштицама и уметничким песништвом у приморју.

XXXIII. Однос бугарштица и Османа и уопште уметничког осмерца

В. Извори песама ове књиге, повод и начин њиховог издања.

Даље следи описивање тих извора:

Најзначајније песме овог зборника:

НА КРАЈУ: БЕЛЕШКЕ УЗ НОВО ИЗДАЊЕ ЗБОРНИКА, СНЕЖАНА

...Углед Вукових антологија српских народних песама и приповедака покренуо је

који сведоче о старости традиције... Постајало је све очигледније да су из претходних

М. Пантић је у спеву Балцино италијанског песника Рођери де Пачијенце уочио

Ренесансни песник Петар Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање,

Задранин Јурај Бараковић, Вила Словинка (1614) – у овај спев уноси

Петар Зрињски, запис, (око 1663), стихови о Михајлу Свилојевићу, нађени

Дубровачки рукопис / Попијевке словинске, чува се у библиотеци манастира

Загребачки рукописи, има их два, нађени су у Боки Которској.

Иако су ове песме из писаних извора од педесетих година деветнаестог века

На првим странама Богишић је изложио поделу бугарштица на лирске и епске

Сва три дела предговора осветљавају својства бугарштица, почев од Богишићеве

Према Богишићевом мишљењу у бугарштицама су преовладале епске песме, које

9. „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних

Песме ЕР неједнаке су уметничке вредности, а имају и недостатака изван грешака

10. Збирке епских народних песама Вука Караџића

11. Збирке епских народних песама Вукових савременика и

Приредио Добрило Аранитовић, Универзитетска ријеч Никшић, 1990. Садржај:

Предговор. Антологијска збирка Пјеванија црногорска и херцеговачка на своје

г у финалном положају (живљег, мишљаг, иг...), знак ъ, о коме је Милутиновић писао да

Петрановић није разумео карактер народне песме. Сматрао је да и народна и

Обилић. Богате мотивима, оне указују на добру очуваност националне прошлости и