РАЗВОЈ СРПСКОГ

КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Сви језици на свету подељени су на
велике групације које се обично
називају породицама:
индоевропска, уралска, кавкаска,
кинеско-тибетска итд.

Породице се деле на гране, а гране на групе језика.

Језичку породицу чини група генетски сродних језика, а

њихов заједнички предак назива се прајезиком те
породице.

СРПСКИ ЈЕЗИК
Породица: индоевропска породица језика
Грана: словенска грана
Група: јужнословенска група језика
Словенски језици су, како се сматра,
настали од прасловенског језика.
У науци влада мишљење да су сва
словенска племена у преисторијској
епоси живела у заједници, између река
Одре и Лабе на западу и реке Волге на
истоку.
 РАСЕЉАВАЊЕ
У 4. веку је словенска језичка заједница дала три словенске језичке групе:

прасловенски језик
словенски језик
западнословенски јужнословенски источнословенски
језици језици језици
пољски *српски руски
чешки *хрватски белоруски
словачки *босански украјински
лужичкосрпски (горњи словеначки
и доњи) македоснки
русински бугарски
**старословенски
*Српски/хрватски/босански – имају исту дијалекатску основу, говорници се
лако разумеју, али су деведесетих година двадесетог века проглашени
различитим књижевним језицима.
**Први словенски књижевни језик.
 СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК –
ПРВИ СЛОВЕНСКИ КЊИЖЕВНИ
ЈЕЗИК
Моравски кнез Растислав је због великог притиска
Франачке и германских држава упутио молбу
византијском цару Михаилу да му пошаље учене
људе који ће ширити хрићанство на словенском
језику. Пре поласка у мисију Константин и Методије
су са грчког на словенски језик превели
најпотребније библијске текстове и обредне црквене
књиге. Константин је, по угледу на грчко писмо,
саставио прво словенско писмо и назвао га
глагољица – по словенском глаглолу глагољати,
што значи говорити.
Словенски језик је био искључиво књижевни језик – на
њему се писало и преводило, али се њиме никада
није говорило.
Константин је по угледу на грчко писмо (на његова мала
писана слова), сачинио прво словенско писмо, које је
касније названо глагољица.
 СЛОВЕНСКА МИСИЈА
Словенска мисија почиње 863. године – када су
Константин и Методије кренули у Моравску, у
пратњи неколико ученика – Климента, Наума,
Константина и др.
Оштру полемику са ,,тројезичницима” водили су у
Венецији, али су касније, у Риму, од папе Хадријана
добили признање, чиме је одобрена словенска
литургија.
У Риму се Ћирило разболео и умро. Методије је са
ученицима наставио рад. Превео је на словенски
језик Библију, а после његове смрти (885) словенска
литургија је забрањена, и ученици протерани из
Моравске. Они су се склонили у Рашку, Бугарску и
приморски део Хрватске.
 НАЈРАНИЈИ ЗАПИС О
СЛОВЕНСКОМ ПИСМУ

Црноризац Храбар: О ПИСМЕНИМА

- Прва филолошка расправа о вредности

словенског писма и језика.
 ДРУГО СЛОВЕНСКО ПИСМО -
ЋИРИЛИЦА
Настало је највероватније крајем 9. и почетком 10. века у
Бугарској. Претпоставља се да су творци овог писмо
били Ћирилови и Методијеви ученици.
Слова су у ћирилици носила имена, те је назив азбука
изведен од имена прва два слова – аз и буки.

Ћирилица води порекло од великих штампаних слова

грчког писма. Старословенска ћирилица је имала 38
слова.
 СПОМЕНИЦИ
СТАРОСЛОВЕНСКЕ
ПИСМЕНОСТИ
СТАРОСЛОВЕНСКИ СПОМЕНИЦИ
1. Темнићки натпис (најстарији ћирилички
натпис и споменик српске старословенске
писмености, крај X или почетак XI века, чува се
у Народном музеју у Београду)
2. Маријино јеванђеље (најстарији сачувани
споменик писан старословенским језиком,
писан глагољицом,
почетак XI века)
3. Гршковићев одломак
4. Михановићев одломак

Старословенски текстови сведоче о сасвим другачијем писању од данашњег:

континуираном писању – реченица није почињала великим словом, није се
завршавала тачком, а речи нису биле одвојене белинама. Тек од 14. века
користе се правописни знаци.
 СРПСКА РЕДАКЦИЈА
СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА
Будући да је старословенски језик био
искључиво књижевни, као сасвим природна
појава јављају се његове редакције
(рецензије) у словенским језицима –
настале уношењем елемената народног
(говорног) језика у старословенски.
Тако су настале руска, бугарска, српска
редакција стсл. језика. Сматра се да Срби
већ од XI века почињу да пишу, уместо
старословенским, српскословенским
књижевним језиком – српском редакцијом
старословенског језика.
 СПОМЕНИЦИ
СРПСКОСЛОВЕНСКЕ
ПИСМЕНОСТИ
С краја XII века потиче и наш највреднији и најлепши
споменик српске писмености – МИРОСЛАВЉЕВО
ЈЕВАНЂЕЉЕ, писано српскословенским језиком
(првим српским књижевним језиком) и ћирилицом, а
данас се чува у Народном музеју у Београду. Оно је
преписано за хумског кнеза Мирослава, брата
Стефана Немање.
 ОД XII
ДО прве половине XVIII ВЕКА
СРПСКОСЛОВЕНСКИ (СРПСКА РЕДАКЦИЈА СТАРОСЛОВЕНСКОГ
ЈЕЗИКА) постоји све до прве половине XVIII века. На њему су
писана и житија (средњовековне биографије, живописи). Прво
сачувано српско житије јесте Житије Светог Симеона, чији је
аутор Свети Сава.
Најстарија српска повеља писана ћирилицом крајем XII века је
Повеља бана Кулина.
Српска редакција стсл.језика зове се српскословенски језик; то је
први књижевни језик са елементима српског народног језика
који Срби користе.
Тако су настале и друге редакције старословенског језика – руска,
бугарска, чешка и др. Све ове редакције имају заједнички назив –
црквенословенски језик.
 УПЛИВ НАРОДНОГ ЈЕЗИК
Упоредно са српскословенским језиком, за писање текстова
углавом световне намене (повеља, даровница, уговора, писама,
законика) користио се народни језик.

На српском народном језику и ћирилицом написан је 1349. године

Законик цара Душана.
 ОД 1690. (ОД ВЕЛИКЕ СЕОБЕ
СРБА) ДО ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII
ВЕКА
Под вођством патријарха Арсенија III
Чарнојевића велики број Срба насељава
крајеве јужне Угарске (данашњу
Војводину и јужну Мађарску), бежећи од
турске одмазде после учешћа на страни
Аустрије у аустро-турском рату. Срби
настављају да користе српскословенски
језик. Последњи њиме пише Гаврило
Стефановић Венцловић.
 РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
Гимназија у
Сремским
Карловцима
је најстарија српска
гимназија (основана
1791, а почела са
радом 1792).

Сасвим супротно аустријским обећањима, Срби су у Хабзбуршкој монархији

изложени верским, политичким и културним притисцима. Како би избегли
покатоличавање или унијаћење, Срби се за помоћ обраћају Русији, јер желе да
образују учитеље и свештенике и тиме подигну културни ниво и свест народа.
Године 1726. на позив српског митрополита Петровића, долази учитељ Максим
Суворов и у Карловцима отвара ,,Славјанску школу”, а потом долази и Емануел
Козачински, који 1733. године отвара ,,Латинску школу”. Те школе негују
рускословенски језик, што је, у ствари, била руска редакција старословенског
језика. Рускословенски језик је потиснут у другој половини 18. века, када га
замењује славеносрпски.
Осим на овом језику, неки писци пишу и на народном језику (Јован Рајић пише еп Бој
змаја с орлови, а Захарије Орфелин песму Плач Сербији).
Рускословенски језик је и данас језик црквених обреда у Српској православној цркви.
 ДРУГА ПОЛОВИНА XVIII ВЕКА
СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК
По одласку руских учитеља, у рускословенски
језик улази све више елемената српског
народног језика; он се дакле посрбљава, чиме
се ствара нов књижевни језик код Срба –
славеносрпски језик.
Прво дело на славеносрпском језику јесте први
српски часопис – Славеносрпски магазин
Захарије Орфелина, штампан 1768. године у
Венецији.
У својим делима – аутобиографији Живот и
прикљученија и Писмо Харалампију – које у
основи пише народним језиком, Доситеј се
залаже за писање на народном језику, јер
сматра да је он кориснији за образовање и
просвећивање народа.
У делу Сало дебелога јера либо
азбукопротрес (1810) Сава Мркаљ је
темељно реформисао азбуку (по
принципу немачког филолога Аделунга ,,
Пиши као што говориш”) тако што је из
азбуке уклонио деветнаест слова.
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reade
r/index.php?type=publications&id=4107&m=2
#page/1/mode/2up
 РЕФОРМА ЈЕЗИКА И
ПРАВОПИСА ВУКА
СТЕФАНОВИЋА КАРАЏИЋА
Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу
Лознице 1787. године, у породици пореклом из
старе Херцеговине, из племена Дробњаци. Пошто су
у његовој породици деца умирала, добио је име Вук,
како му вештице и духови, по народном обичају, не
би наудили. Писање и читање научио је од рођака
Јевте Савића, који је био једини писмен човек у
крају. Школовао се на различитим местима, али с
прекидима и без икаквог реда. Без обзира на то,
прочуо се као веома писмен човек, па на почетку
Првог српског устанка постаје писар код церског
хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. После слома
Првог српског устанка, кренуо је, као и велики број
Срба, преко Дунава у Аустрију.
 1813.
После пропасти Првог српског устанка (где је био писар код
војводе Ђурчије), Вук одлази у Беч. Тамо упознаје ученог
Словенца Јернија Копитара, кустоса дворске библиотеке и
цензора словенских књига, који га подстиче да сакупља
народне умотворине, напише граматику и састави речник
српског језика.

Млади Вук Караџић Јернеј Копитар

 1814.
Објављује Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу – прву
штампану збирку словенских народних песама и Писменицу
сербскога језика по говору простога народа писану – прву
граматику српског језика чији је аутор Србин. Овде Вук користи
Мркаљеву азбуку. Овим започиње рад на реформи српског језика
и правописа и сакупљање, класификовање и објављивање
народних умотворина.
 1818.
У Бечу објављује Српски рјечник са Српском граматиком – овде Вук први
пут употребљава своју реформисану азбуку (нову азбуку) и нови
правопис. Уводи слова Ј (узима га из латинице), Љ, Њ (добија их
приљубљивањем танког јер уз Л,Н), Џ, Ћ (преузима из старих рукописа) и
Ђ (нацрт за ово слово даје му Лукијан Мушицки).

Лукијан Мушицки
 СРПСКИ РЈЕЧНИК
Српски рјечник садржи око 26000 речи (највише из
говора Вуковог завичаја, Тршића) које су
акцентоване и преведене на латински и
немачки језик (што је учинио Јернеј Копитар).
Користећи се својим родним говором –
источнохерцеговачким дијалетком – Вук је
тиме поставио основицу српског књижвног
језика. Вукови противници, учени Срби тог
времена – критикују Вуков Српски рјечник због
народног говора, ијекавског изговора, због
непристојних речи које је Вук уврстио у речник и
због слова Ј, које је узео из латинице.
 1823.
Објављује три књиге Српских народних
пјесама.
 1836.
Објављује Српске народне пословице и
почиње да пише глас х.
 1839.

Одустаје од (и)јекавског јотовања

сугласника д и т (тако, уместо ђевојка,
ћерати – пише дјевојка, тјерати).
 1847.
Ова се година сматра годином тријумфа Вукових идеја.
Излазе четири књиге на народном језику:
1. Песме Бранка Радичевића;
2. Горски вијенац Петра Петровића Његоша;
3. Вуков превод Новог завјета;
4. Расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића.

Бранко Радичевић Петар Петровић Вук Стефановић Ђура

Даничић
Његош Караџић
 1850.
Бечки књижевни договор између Хрвата и
Срба о заједничком књижевном језику –
узет је источнохерцеговачки дијалекат
(ијекавски изговор).
 1852.
Излази друго издање Српског рјечника, са
преко 47 000 речи, узетих са ширег
језичког подручја. Вуков сарадник у
изради речника био је Ђура Даничић.
 1864.
Умире Вук Стефановић Караџић.

Саборна црква у Београду, у чијој порти почивају Вук и Доситеј.

 1868.

Коначно су у Србији озваничени Вукова

ћирилица и правопис.
 РАЗВОЈ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ
ЈЕЗИКА ОД КРАЈА XIX ВЕКА ДО
•
ДАНАС
КРАЈ XIX И ПОЧЕТАК XX ВЕКА настаје тзв. Београдски стил – нов,
интелектуални облик књижевног језика, са развијенијим изражајним
могућностима – за шта су највише заслужни књижевни историчари и критичари
Богдан Поповић, Павле Поповић и Јован Скерлић, али и правник, историчар и
социолог Слободан Јовановић.

Богдан Поповић Павле Поповић Слободан

Јовановић
Јован Скерлић
 О заједничком језику Срба и
Хрвата
Још пре Бечког књижевног договора иизмеђу Срба и Хрвата
о заједничком књижевном језику, у време иирског покрета
код Хрвата, тридесетих година XIX века за основицу
хрватског књижевног језика узет је, уместо кајкавског,
штокавски дијалекат ијекавског изговора. Овај је језик био
сличан Вуковом, а разлике су се крајем XIX и почетком XX
века смањивале јер су Хрвати свој књижевни језик
саображавали српском и усвојили вуковски правопис.
После установљења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
ствара се заједнички језик Срба и Хрвата, који Срби
називају српскохрватски, а Хрвати хрватскосрпски.
Имамо је две варијанте – источну (са два изговора –
екавским и ијекатвским и два писма, ћирилицом и
латиницом, и са отвореношћу према страним речима) и
западну (са ијекавским изговором, латиницом и
склоношћу да стране речи замењује домаћим
кованицама).
 1954.
Новосадски договор о уједначавању
књижевнојезичке норме, који су
потписали најзначајнији српски и
хрватски лингвисти (и многи писци, међу
њима и Иво Андрић).
 РЕЧНИЦИ И ГРАМАТИКЕ
1959. – Изашла је прва књига Речника српскохрватскога књижевног
и народног језика Српске академије наука и уметности.
1960. – Као резултат Новосадског договора излази Правопис
српскохрватскога књижевног језика, Матица српска.
1967-1976. – У овом периоду изашло је шест томова Речника
српскохрватског књижевног језика (Матица српска).
1991. – Са ратовима и распадом СФР Југославије од заједничког
књижевном језика настаје неколико језика. У Хрватској ,
хрватски; у Босни, босански; у Србији, српски.
1992. – Објављена Граматика српског језика Живојина Станојевића
и Љубомира Поповића.
1993. – Објављен Правопис српског језика (Матица српска).
2007. – Једнотомни Речник српскога књижевног језика (Матица
српска).
2013. – Нормативна граматика српског језика (Матица српска).