Vladislav Petkovi Dis (10. mart 1880. Zablae kod aka 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik.

. Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao uitelj i carinski slubenik. Bio je izveta sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grku brod na kome je plovio presree nemaka podmornica kod Krfa i on biva potopljen. KOLOVANJE Bio je sasvim osrednji ak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u aku napisao svoju prvu pjesmu "Na prozoru svea gori" i to na njemakom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta e bezuspjeno pokuavati da poloi maturu. Kada ni drugi put nije poloio, ovog puta u Zajearu, on je predsjednika komisije pozvao na ast: Dozvolite da popijemo po au piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne ini neprijateljima. Ja aavam... Dis je, dakle, bio prosjean uenik, ali sa natprosjenim pjesnikim talentom. POSAO U vojsku nije iao. Osloboen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni uitelj u selu Prliti ispod Vrke uke, a pokraj Zajeara. Sve u nadi da e imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teko je, ipak, biti raspjevan u amotinji i tiini, te on mnoge noi provodi sa seljacima uz tablie i okanje rakije. U grad odlazi jednom mjeseno po platu, bez koje se ujutro vraa u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zajear. To je trajalo dvije godine, kada je odluio da napusti uiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogui put za sve pjesnike. Uao je sasvim tiho u drutvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se ivjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajalita. Znalo se da se, kada izae, asopis u kafani proita od korica do korica. Kada se poj avi novo knjievno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaeni Jovan Skerli grmio da je sve zlo od njih. Visok i mrav, podue kose i posve neobinih brkova, s naoarima iza kojih je vrebao zadivljujui pogled, bivi uitelj iz okoline Zajeara tek uz pomo Nuia uspijeva da pronae prvo zaposlenje. Pjesnik, koji e kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naih antologija, radio je kao kantardija na savamalskoj troarin i i sa snebivanjem se ali prijateljima da povazdan mora da mjeri ljive. BRAK

Njegov kafanski nain ivota umnogome se izmijenio poslije vjenanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lijepom potanskom slubenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Veoma privren porodici, ali i prijateljima, Dis e jednom rei: Za etiri godine braka nismo etiri puta sami, bez gostiju, ni ruali ni veerali. Na svijet je dolo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak... KNJIGE Vladislav Petkovi Dis je ivio u maloj zemlji u kojoj su knjige itali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga ivota objavio je samo dvije knjige poezije zbog nedostatka novca, bespotednosti kritike, zbog toga to je ivio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali injenica je da smo ostali uskraeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji jo mogao das nam podari. Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloenja i ak oaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerli ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, poevi od Isidore Sekuli, uvrstila je Disa meu najbolje srpske pesnike nalazei da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezikih nebriljivosti. Knjigu "Utopljene due" Dis je objavio 1911. godine. tampao ju je o svom troku, jer nije bilo izdavaa koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerli, tada najuticajnija linost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija". Poezija "Utopljenih dua" je negatorska, boleiva, plana i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive to predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tiine. Zbirka poezije "Mi ekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi ekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadbine. To, meutim, nije radio klicui u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tuno lutao po zgaritima i trulei. Zbog toga su mnogi kritiari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zveei prazni i jeftino patetini.

NEPROLAZNA SLAVA VLADISLAVA PETKOVICA DISA2

Iako Vladislav Petkovic Dis (18801917) zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji 20. veka i gotovo je nazaobilazno ime svakog antologicara, njegov zivot, a donekle i poezija, ostali su do danas nepoznanica. Biografi i istoricari knjizevnosti uglavnom lutaju kada je datum i mesto rodjenja ovog pesnika u pitanju, iako za to nema razloga. Za ime tragicnog Disa mnogima je "opravdano" bilo da za datum rodjenja uzmu 29. februar prestupne 1880. godine. U knjizi krstenih u rodnom Zablacu kod Cacka, nalazi se resenje dileme. Vladislav Petkovic Dis, deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petkovic, rodjen je 27. februara 1880. godine prema starom kalendaru, odnosno 10. marta po novom. Buduci pesnik krsten je u mesnoj crkvi 2. marta, kuma je bila Kristina Coric, trgovac iz Cacka, a svestenik Vladimir Popovic. Dimitrije Petkovic, Disov otac, doselio se sredinom proslog veka iz okoline Kumanova i u Zablacu je drzao mehanu. Svestenik Popovic 1868. godine zapisuje da je Dimitrije Petkovic dao 12 dukata cesarskih priloga za obnovu druge zablacske skole, koja danas nosi ime njegovog sina Vladislava. Od brojne familije Petkovica u Zablacu i Cacku danas nema zivih potomaka nestali su u vihorima ratova koji su se vodili na ovim balkanskim prostorima i u nedacama koje su nalazile srpski narod. Neophodno je izbrisati i jos neke dileme oko mesta rodjenja znamenitog pesnika Disa. Naime, greske su se potkrale i u knjigama kakva je "Mala Prosvetina enciklopedija", izdanje 1978. gde je objavljeno da je pesnik rodjen u Zablacu kod Zajecara, umesto kod Cacka. Jugoslovenski knjizevni leksikon, Matica srpska, 1971. stampa da je Vladislav Petkovic Dis rodjen 12. marta 1880, a taj datum uzima i Milivoje Nenin u pogovoru knjige "Pesme", izdanje "Kairos", 1995. kao i "Pesme", Rad, 1999. godine. Ovo je svakako posledica pogreske da je Dis rodjen 29. februara 1880. a ne 27. sto je jedino tacno. Pesnik "Utopljenih dusa" (1911) i "Mi cekamo cara" (1913), cija je pesnicka slava nepomucena i svevremenska, zasluzuje da se ove greske isprave. Zavicajna biblioteka koja nosi Disovo ime, i organizuje vec 37 godina kulturnu manifestaciju "Disovo prolece", prikupila je vazna dokumenta koja govore o zivotu Petkovica u Zablacu i Cacku i o tragediji ove porodice, sto moze da bude od koristi knjizevnoj kritici i istoriji knjizevnosti. Zbornik radova sa naucnog skupa o poetici V. Petkovica Disa svakako ce mnoge dileme razjasniti kada se do kraja godine bude poajvio u izdanju Instituta za knjizevnost i umetnost i Gradske bibliteke "Vladislav Petkovic Dis".
1

Sauvana

VLADISLAV PETKOVI DIS

Poznati pesnik, ije ime nosi kola u Zablau, roen je ovde 1880. godine i bio je ak ove kole. Oko samog mesta njegovog roenja postoje neslaganja brojnih njegovih biografa. Naime, poto je Dis gimnaziju zavrio u Zajearu, mnogi tvrde da je i roen u selu Zablau kod Zajeara, a ne pored aka. Jedan dokument pokazuje da su sve rasprave oko mesta Disovog roenja

nepotrebne. To je knjiga krtenih iz crkve u Zablau koja nam govori da je "mladenac Vladislav Petkovi, od oca Dimitrija i majke Marije, roen 27. februara i krten u ovoj crkvi 2. marta 1880. godine." Kuma na krtenju je bila Kristina iri, trgovac iz aka. Ovaj zapis je ostavio tadanji svetenik zablaki Vladimir Popovi, koji je i krstio Vladislava. Postoje i zabune zato su sva druga deca Dimitrija i Marije bila roena i krtena u aku, a samo Vladislav u Zablau. Po dokumentima iz stare optine zablake se moe videti da su Petkovii imali kuu u aku i da su se u Zablae doselili neposredno pre Disovog roenja. Kada su Petkovii izgubili mehanu i imanje koje su imali, vratili su se u aak. Vladislav je tu zavrio est razreda gimnazije, a maturu je polagao u Zajearu 1901. godine. Dis nikada nije maturirao, to je osnovna zamerka koju su mu upuivali tadanji kritiari. Poto nije maturirao, postaje uitelj u selima Prliti i Melnici kod Zajeara. Zabeleeno je da je kao uitelj imao dobre ocene, ali se na ovom poslu zadrava veoma kratko. Ve 1903. godine prelazi u Beograd i zapoljava se u optinskoj troarini, a posle toga na carinarnici. U ovom periodu je objavio svoje prve pesme u asopisima "Nova iskra" i "Srpski knjievni glasnik" u Beogradu i "Brankovo kolo" u Sremskim Karlovcima. Sa pesnikom i prijateljem Simom Panduroviem 1905. godine ureuje "Knjievnu nedelju". Dve godine kasnje zajedno sa Simom odlazi u Valjevo i zapoljava se kao praktikant u sudu. Ni tamo se ne zadrava dugo. Inae, u ovom periodu Dis je vodio boemski ivot sa svojim prijateljima Simom Panduroviem, Duanom Popoviem, Milanom Simiem i drugima. Po povratku u Beograd 1911. godine Vladislav se eni Hristinom Tinkom i te godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama "Utopljene due". Ovu knjigu je Jovan Skerli vrlo otro kritikovao, to je pokrenulo mnoge odbrane Disove poezije. Naime, Svetislav Stefanovi, Isidora Sekuli, Tin Ujevi i mnogi drugi su davali pozitivne ocene Disovog rada. Prvo dete Vladislav je dobio 1912. godine. To je bila devojica Gordana. Ne zna se tana godina roenja Disovog drugog deteta, sina Mutimira. Samo godinu dana kasnije Dis odlazi u srpskoturski rat. Poto je bio slabe konstitucije za vojnika, Dis je na svoju molbu u rat poslat kao ratni izveta. Po povratku iz rata objavljuje knjigu "Mi ekamo cara". Poetak Prvog svetskog rata ga zatie u Beogradu. Tokom rata, tanije 1915. godine odlazi sa suprugom i decom u aak, da ih skloni iz razorenog Beograda, ali u aku ostaje samo jednu no. Ve sutradan je morao poi sa ostatkom vojske u povlaenje prema jugu Srbije, a odatle preko Albanije na Krf. Sa Krfa je transportovan u Francusku i tu pie svoju poslednju zbirku pesama "Nedovrene pesme".

Godine 1917. Dis se vraa iz Francuske italijanskim brodom. Na putu do Krfa 16. maja po novom kalendaru u Jonskom moru brod je torpedovala jedna nemaka podmornica i tada je Dis tragino izgubio ivot. Za vreme rata i Vladislavljevog "izgnanstva" njegova porodica je ivela jako teko. Gordana je preminula jo kao devojica nesrenim sluajem. Stradala je u poaru dok joj majka nije bila kod kue, a sluavka je bila zauzeta nekim drugim poslovima. Po kazivanju Tinke Petkovi, devojica je htela da potpali vatru i dok je u pe sipala benzin, kako se nekad loila vatra, polila je i sebe i zapalila se. Sudbina Disovog sina je i danas nepoznata. Poznato je da je zavrio gimnaziju u Beo gradu i da je 1940. godine diplomirao prava. Tokom Drugog svetskog rata Mutimir je bio kapetan u vojsci generala Dragoljuba Mihailovia. U stenografskim belekama sa suenja Dragoljubu Mihailoviu na strani 27 u taki 9 stoji da je "postupajui po Mihailovievim nareenjima Boko Todorovi stupio u kontakt sa italijanskim okupatorima iz Hercegovine 1941. godine preko kapetana Mutimira Petkovia." Ispostavila se kao istinita tvrdnja o saradnji sa italijanskim vojnicima u Hercegovini 1941. godine u smislu zatite srpskog ivlja od ustaa. Po zavretku rata Mutimir se vraa u Beograd i savetuju mu da ne izlazi iz kue i da se ne pojavljuje na javnim mestima. Meutim 1945. godine, kada vie nije bilo rata u zemlji, Mutimir odlazi na sahranu jednog svog prijatelja osuenog na smrt od strane Prekog suda i nikada se nije vratio, niti je za njega iko ikada uo. Pretpostavlja se da je i on ubijen. Tako od Disova "dva cveta iz etiri rata" nijedan nije nastavio lozu Petkovia. Tinka se preudala za lekara Morozova i ivela je u Loznici. Pesnik se posle 63 godine vratio u svoj zaviaj manifestacijom "Disovo prolee".

VLADISLAV PETKOVI DIS

Vladislav Petkovi Dis, jedan od najtraginijih srpskih pesnika. Bio je deveto dete Marije i Dimitrija Petkovia, mehandije i prebeglice iz Kumanova. Senka smrti pratila ga je od malena. Od dvanaestoro brae i sestara osmoro je umrlo jo pre polaska u kolu.

Vladislav je oduvek bio boleljiv pa je zbog uskih grudi osloboen vojne obaveze. Po zavretku kolovanja postaje privremeni uitelj u selu Prliti kod Zajeara, a u grad odlazi jednom meseno i u kafani troi celu platu, a onda nastavlja da ivi u oskudici. Daleko od ljudi, posveujui se jedino poeziji. Ipak, posle dve godine dolazi u Beograd, mesto gde su pesnici tog vremena nekako uspevali da preive. U prestonici odmah ulazi u boemsko drutvo. U kafani se itaju pesme. O njima se diskutuje. On je novi pesnik i mnogo obeava. Meutim, nije sve ilo glatko kako je oekivao. Tek uz pomo Branislava Nuia uspeva da nae svoje prvo zaposlenje. Radio je kao kantardija na savamalskoj troarini "povazdan merei ljive". Od prve plate tampao je posetnicu na kojoj je pisalo samo DIS (latinicom). Nadimak po kojem je poznat i danas. To je bio srednji slog njegovog imena, ali mnogi tvrde i da je ime grada iz Danteovog "Pakla". Najuticajniji kritiari tog vremena nisu voleli Disa kao pesnika. Posebno su este bile kritike Jovana Skerlia. Ipak, njegov kafanski ivot se menja posle venanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lepom potanskom slubenicom. Sa njom je imao i dvoje dece: Gordanu i Mutimira. Kada su poeli ratovi sve se promenilo. Ostavio je porodicu i povukao se sa srpskom vojskom preko Albanije. Tokom rata je i stradao. Drugaije od ostalih naih pesnika. Dana 17. maja nalazio se na lai "Italija" koju je udario i potopio torpedo nemake vojske. More ga je progutalo i to je bio kraj za jednog od najveih pesnika Srbije. Njegova kerka umrla je od opekotina 1919. godine, a sin je nestao tokom 1944. kao pripadnik Ravnogorskog pokreta. Jedino to je ostalo iza Vladislava Petkovia Disa su dve zbirke pesama: "Utopljene due" i "Mi ekamo cara", ali pesme iz obe zbirke nezaobilazan su deo svih antologija.

VLADISLAV PETKOVI DIS

Vladislav Petkovi Dis (18801917) predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju parnasosimbolike poezije. Bio je neobina, tragina linost. U ivotu ga prate neuspesi, porazi i nedae. Zavrio je gimnaziju, ali maturu nikako nije mogao poloiti te je jedno vreme radio kao privremeni uitelj na selu, a zatim, po prelasku u Beograd, premeravao je ljive u optinskoj carinarnici. Vreme je najvie provodio po kafanama te je ostao u seanju kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije s poetka ovog veka. Izvesno vreme, posle srene enidbe, bi se ipak smirio, ali su ubrzo doli ratovi da sve nade u lepe dane odnesu u nepovrat. U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveta; u prvom svetskom ratu, tragine 1915, nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlaile preko Albanije. Kao i ostali intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teko je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da nije bilo izgleda da e preiveti rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude obina, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od suice ve se utopio u Jonskom moru kad je brod, kojim je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala nemake podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama "Utopljene due" (1911) i osnovnim raspoloenjima to veje iz nje. Za razliku od loginog i racionalnog Pandurovia, Dis je sanjar koji je duboko zagazio u oblasti snovienja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnika kultur a, poznavanje stranih jezika, ime se mogla pohvaliti veina tadanjih pesnika. Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajednike preokupacije: doivljaj egzistencijalne utamnienosti, umiranje ljubavi, gaenje oseanja i ivota. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma "Tamnica", tampana kao 'prolog' "Utopljenih dua", od pesama drugih pesnika toga doba na isu ili sline teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizikim nagovetajima. Ona donosi, kao to je primetio M. Pavlovi, itavu malu kosmogoniju, slinu onoj koju je Njego dao u "Lui mikrokozma", ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim laiku, individualnu i lirsku. Izgraena je na tri osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i oima, od kojih druga dva kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju ovekovoj preegzistenciji. Roenje je odvajanje od zvezda i poetak tamnice ivota. Oi nose odsjaj te maglovite preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari to nas okruuju. Pesnik nosi svet u svojim oima kao to sebe osea u "pogledu trava i noi i voda". U tim isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i oituje se duboka povezanost i jedinstvo svih bia. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, ve zaboravljenoj ljubavi. Lik drage izranja iz prolosti i obasjava "ovaj ivot grubi". U njegovoj najlepoj pesmi "Moda spava" draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u baladinom tonu, teko uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i "Tamnica". I u jednoj i u drugoj pre sadanjeg stanja, u "Tamnici" pre roenja a u "Moda spava" pre buenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u seanju: u prvoj pesmi to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz ijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan, eterian, od njenog tela pesnik razaznaje samo oi, dok se sve ostalo gubi u

izmaglici sna. Lirskoj sugestiji te neodreenosti doprinosi i osobena melodij a stiha, koja je ovu pesmu usporenog ritma, u trinaestercima uinila "remek-delom Disove kantilene" i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha. Ta svetlost koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prolosti, iz snova postepeno se sasvim gubi. Iezava sjaj zvezda iz oiju i stara ljubav iz seanja, gasi se elja za neim lepim i svetlijim. San bez snova, utrnue elje, prelazak iz bia u nebie to su motivi itavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te skupine, "Nirvana", moemo nazvati nirvanistikim. U nekim pesmama to oseanje povezano je sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske poezije posle Vojislava, u drugima ono izvire iz doivljaja proticanja vremena. Pesnik se osea nemoan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa vremenom"), on promatra stvari kako odlaze iz ivota u smrt, tonui u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu seanju nema vie snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi "Nirvana" iezavaju svi znaci ivota. Pesnik se vie ne sea onoga to je bilo, nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je nepomian pred navalom nebia, pred njegovim pogledom, koji je "bez oblika, bez sree, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko". Tradicionalna polarizacija srpske poezije izmeu stvarnosti i ideala, snova i jave, racionalnog i iracionalnog, individualnih tenji i potreba trenutka osea se i u Disovu nevelikom opusu. Njegova druga zbirka "Mi ekamo cara" (1913), s rodoljubivim pesmama, predstavlja, dodue, pesniki danak imperativu istorije. U toj zbirci nema pesama od trajnije vrednosti. Ali ve u prvoj knjizi bilo je pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritikom i satirinom otricom ("Nai dani", "Raspadanje"). U pesmama nastalim u izgnanstvu ("Meu svojima", "Nedovrene pesme") dola je do izraza izvesna porodina nenost i toplina kakvu nismo upoznali u ranijim pesmama. I izraz je tu drukiji, do ogolelosti jednostavan, elementaran, neposredna, jezik razgovoran, skoro nepesniki, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu. U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je suprotan njegovu pesnikom duhu. vrsta forma pesme bila je pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stankovi u prozi, i Dis je u poeziji bio ukleten izmeu tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao neraskidivim nitima, a novo je vie nasluivao nego to ga je shvatio. U Disovom izrazu, koji je esto sputan, nevet, nedograen, ogledaju se ipak tamne dubine njegovog doivljaja bia. Jovan Dereti, Istorija srpske knjievnosti

VLADISLAV PETKOVI DIS

Jedan od najtalentovanijih pesnika u Srbiji u prolom veku. Zabeleeno je da on predstavlja vrhunac u razvoju poezije svog doba, kao i da je prvi autor koji je u srpsku poeziju uneo slike iz podsvesti i iracionalnog. Stvarao je autentinu, senzibilnu i fluidnu poeziju, muzikalnu u ritmu i emocijama. Proiveo je na rubu siromatva. Tragika ratova na ovim prostorima na poetku XX veka odrazila se i na njegov lini ivot. Pesme su mu pune mraka, linog, dubokog bola, pesimizma, filozofskih vizija ivotnog besmisla i prolaznosti i neumitnosti konanog... Istorija umetnikih krugova na ovim prostorima pamti ga kao jednu od najosobenijih figura beogradske boemije s poetka veka. Nakon enidbe promenio je nain ivota, ali to nije trajalo dugo ratni vihori doli su po svoje i prekinuli jedini sreni period njegovog ivota. U Prvom balkanskom ratu Dis je bio ratni izveta, a u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, naao se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlaile preko Albanije. Sa Krfa je potom, poslat u Francusku. Razboleo se od tuberkuloze i nije bilo izgleda da e preiveti ratne dane. Ali nije ga dokrajila bolest poginuo je prilikom torpedovanja broda od strane nemake podmornice, kojim se iz Francuske vraao na Krf. Ovakav kraj pesnik kao da je naslutio - naslov njegove prve i najbolje zbirke iz 1911. godine jeste ba "Utopljene due". Pesma Tamnica, tampana je kao prolog ove zbirke. Izgraena je na tri osnovna simbola tamnice, zvezda i oiju. Zvezde su deo ovekove preegzistencije, a roenje je odvajanje od zvezda i poetak tamnice ivota. Oi u sebi imaju odsjaj te maglovite pregzistencije i i spunjene su lepotom i tajanstvom sveta a ljubav, kao i zvezde, izvan je granica neposrednog postojanja. Najpoznatija Disova pesma ljubavne tematike Moda spava, takoe ima metafiziku dimenziju, vieslojnost i neuhvatljiv smisao koji dozvoljava razliita tumaenja. Pesma je u baladinom tonu, a u njoj je opisan trenutak neodreenog, maglovitog stanja, onog pre buenja, koje pesnik nosi u seanju. Lik drage je nejasan, eterian, od njenog tela pesnik razaznaje samo oi a sve ostalo se gubi u izmaglici sna i snovienja. Pesma je i vrhunski izraz muzikalnosti srpskog stiha usporenog je ritma, u trinaestercima. uvena Disova pesma je i Nirvana, u kojoj iezavaju svi znaci ivota. Pesnik se ne sea onoga to je bilo, mrtve stvari same izlazi pred njega, on je nepomian pred navalom nebia koje je bez oblika, bez sree, bez jada/ pogled mrtav i prazan duboko. Pesnik je u Nirvanisamo rtva, boja prolaznoti stvari a pesma filozofski odraz pesnikovog promiljanja o ivotu koje je mrano, duboko i crno. Knjigu "Utopljene due" Dis je tampao o svom troku, jer nije bilo izdavaa koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerli, tada najuticajnija linost srpske kritike, tvrdio da predstavlja neuku i grubu imitaciju. U knjizi je bilo i pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritikom i satirikom otricom (Nai dani, Raspadanje).

Druga Disova zbirka "Mi ekamo cara", objavljena je 1913. godine, a smatra se zbirkom manje vrednih, rodoljubivih pesama. Neke od kasnijih pesama, koje je Dis napisao u izgnanstvu (Meu

svojima, Nedovrene pesme), imaju nove i drugaije kvalitete nenost, toplinu, jednostavan,
elementaran i neposredan jezik i iskidan ritam blizak slobodnom stihu. Disov ideal poezije bio je parnasovski. Njemu je ostao veran do kraja, ali je on bio suprotan njegovom pesnikom duhu. Jovan Dereti je naveo da je vrsta forma pesme (kojoj su teili parnasovci) bila "pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala Disova lirska emocija", kao i da je on "u svojoj poeziji bio ukleten izmeu tradicije i novog doba". Vladislav Petkovi Dis bio je i patriota i razbarueni boem, ali i tragina figura, nesrena i slamana tokom itavog ivota. Nije iveo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesniki nerv je stvorio poeziju koja je autentina, duboka, snana. Dis je proiveo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesnitva i meu najboljim su pesmama ovdanje lirike XX veka.

PJESNIK POD SIJENKOM

Bijela raskona laa "Italija" sa tri palube mirno je sjekla talase Tarantskog zaliva. Podigla je sidro u Galipolju i hitala prema Krfu. Pred zoru 17. maja 1917. meu rijetkim koji su na palubama iekivali novi dan, bio je i vitak ovjek sa naoarima, razbaruene kose i rastresenih brkova. Najvei dio puta je i inae provodio na palubi, utljiv i zamiljen, zagledan u puinu pred sobom. Tiinu praskozorja, koju nije naruavalo ni ujednaeno brujanje motora, iznenada je presjekao jauk brodske sirene za uzbunu. Jedan, drugi, trei. Posada je primijetila periskop njemake podmornice kako se izokola, vrebajui najbolji poloaj, pribliava lai. I prije nego to je torpedo stigao svoj cilj, mornari su, u nemonom iekivanju, posmatrali njegov bijeli trag ispod same povrine vode kako se pribliava putnikom brodu. Udarac je bio strahovit. Laa je poskoila poput ranjenog drijepca. U njenoj utrobi nastao je haos. Bunovni putnici su istravali iz svojih kabina uz paninu vrisku i jurnjavu. Mornari su

dobacivali pojaseve za spasavanje i pokuavali da spuste amce u more. Tamne siluete periskopa njemake podmornice vie nije bilo. Jedini ovjek koji je u tom haosu ostao pribran, potvrdie kasnije neki od malobrojnih preivjelih, mirno je skinuo naoare i stavio ih u dep. Onda je pomagao mornarima da u amce prvo strpaju djecu i ene. Laa je munjevito tonula. Uao je meu posljednjima u posljednji amac, prepun kao i prethodni. Bilo je, meutim, kasno. Straan vrtlog koji je parobrod stvorio u trenutku kada je potonuo, povukao je sa sobom i amac. Bio je to kraj za pjesnika Vladislava Petkovia Disa, autora "Utopljenih dua", jedne od najljepih i najznaajnijih knjiga poezije na srpskom jeziku. "Od roenja spremna stoji, mene eka moja raka Da odnese sve to imam u dubinu u duboku..." DIS, pjesnik slutnji... Pjesnik je ostao bez nadgrobnog obiljeja: poslije vaenja iz mora, njegovo tijelo je ponovo vraeno moru.

SUDBINA DISOVE PORODICE

Strane 1915. godine, pjesnik ostavlja porodicu u aku i s vojskom, preko Albanije, stie na Krf. A odatle, gdje je opunomoio jednog prijatelja da njegovoj porodici alje novac, s grupom srpskih intelektualaca odlazi u Francusku, u normandijsko mjesto Pti-Dal, ve naet tuberkulozom, boleu mnogih srpskih pjesnika. Kasnija svjedoenja govore da je tamo, uglavnom, bio sam, utljiv i zamiljen, i da, ako je i govorio, govorio je o porodici, brinuo za njih, oajan, siromaan, bolestan. A kada je, u jesen 1916. dobio pismo od svoje supruge u kojem ga ona izvjetava da nije primala novac koji je on slao, Dis je bio vie nego obeznaen. ena i djeca mu gladuju, a on ne moe da im pomogne. Naime, prijetelj sa Krfa je njegov novac troio po ostrvskim kafanama, i pjesnik, u tekoj depresiji, odluuje da krene na Krf. Pred samo ukrcavanje na brod u Marseju pie eni: "Putujem danas. Da se oprostimo... Ja bih sebe kaznio smru to sam u ovim prilikama poverovao drugima." Pjesnik slutnji e jednom svom prijatelju, pred sam odlazak iz Francuske, napisati kako se "u snu borio sa velikim talasima vode". Dva dana poslije potapanja "Italije", izvueno je tijelo pjesnika i u depovima su mu samo naene sklopljene naoari i drahma i po.

Njegova ena Hristina-Tinka ostala je sama sa kerkom i sinom. A kad se rat zavrio, smatrala je da djeca srpskog pjesnikai kurira Ministarstva prosvjete treba da dobiju neku vrstu porodine penzije i dotinoj slubi je uputila molbu. Uputili su je na Umetniko odeljenje koje nije imalo sredstava za ovakve svrhe, pa je Hristininu molbu proslijedilo Ministarstvu inostranih poslova. I, dok je ekala odluku ministarstva, njena i Disova ki Gordana umrla je nesrenim sluajem od opekotina, 1919. godine. O njoj je, mnogo ranije, pjevao njen otac, pjesnik zagrobnih snovienja: "Ja opet sanjam, dola mi ki I dan veliki: sunce greje Ali s njom mati. Sreni smo svi Nju igra odne. Al' se slatko smeje. Vie moje glave klike udno jato Bee tako srena, umrla je zato." Pjesnikov sin je nestao bez traga, negdje 1944, kao pripadnik jedinica Drae Mihajlovia. Pisac je predvidio i sinovljevu smrt: "I sve je tako. Dolazi on, Dolazi u snu moj sini mali. Onako mio, al' neto bon: Odnekud ga nose uzburkani vali. Kad mu videh lice, ja osetih suze: Pruih njemu ruke, dubina ga uze."

**

DIS I NJEGOVA POEZIJA

Da je Vladislav Petkovi-Dis ostao u ivotu, on bi ovih dana proslavljao svoju ezdesetu godinjicu. Njegova prevremena smrt u vodama Jadrana za vreme prologa svetskog rata, prua nam jedino mogunost da na ovaj nain komemoriemo ovaj njegov nesueni jub ilej, i da se ujedno osvrnemo na njegov pesniki rad koji je tako raznovrsno tumaen u naoj knjievnoj

kritici. Svojim knjievnim radom i ivotom Dis pripada skoro iskljuivo predratnoj generaciji. To je bilo pokolenje koje je zapoelo svoje knjievno delo prvih godina ovog stolea, u vremenu kada je na politiki, nacionalni i kulturni ivot bio na prekretnici; stoga Disov pogled na ivot i prva njegova poezija nose jasne tragove toga vremena. Roen u malom mestu u unutranjosti Srbije, Dis je posle zavrenog gimnazijskog kolovanja dobio mesto uitelja u jednom selu blizu Zajeara, pa je 1903 preao u Beograd. Te godine Srbija je bila pri kraju jednog svog perioda koji nije mogao vie trajati, i na poetku jednog novog doba koje je ulivalo nove nade; ali kako je Dis u svojoj dvadeset i treoj godini doao u prestonicu Srbije, to je njegov duevni ivot bio stvoren pod impresijama raspoloenja onih godina koje su bile beznadene i zatvarale vidik mnogim pojedincima. Kao ovek nerazvijene volje, on je beznadenost svoga vremena oseao utoliko vie i jae, a ta beznadenost ne samo jednog doba ve i itavog jednog pokolenja uinila je da i Disova poezija prvih godina njegova stvaranja bude preteno pesimistika. Taj njegov pesimizam, koji je bio vie intuitivan nego ideoloki, utisnuo je svoj peat na njegovu poeziju i bio je predmet une polemike pri pojavi prve zbirke Disovih pesama: "Utopljene due" (1911), a odjeci te polemike proteu se i do naih dana. Skerli je svojoj kritici Disove poezije dao naslov "Lani modernizam u srpskoj knjievnosti". Tako je Skerli bar jednim delom toga naslova skrenuo panju na jednu od osobina Disove poezije: na njen modernizam. I zaista, Dis je bio tvorac Moderne u predratnoj srpskoj poeziji, i ve time zasluuje svoje mesto u istoriji nae lirike. Modernizam je i u nau knjievnost doao sa izvesnim zakanjenjem kao i u literaturu drugih malih naroda. On je bio odjek jednog knjievnog pokreta u Francuskoj, na ijem su elu stajala dva velika pesnika imena: Bodler i Verlen. Ta dva velika pesnika znaila su u francuskoj poeziji poetak modernistike pesnike epohe, sa novim nastrojenjima i novim pesnikim izrazom. Od njih je zapoeo pokret koji se irio i u druge evropske zemlje i zahvatio pesnike duhove slinih nastrojenja. Tako su u tim evropskim zemljama preko takvih pojedinaca stvarani pesniki pokreti koji su dobili zajedniko ime: Moderna. Taj modernistiki pokret u lirici imao je u raznim zemljama razliite oblike. U skandinavskoj knjievnosti on je dobio oblik simbolizma i pojavio se devedesetih godina prologa veka, ali je i kod skandinavskih pesnika taj pokret bio u znaku Bodlera i Verlena, kao to je bio i u naoj lirici prvih godina ovog stolea, dobijajui mesto simbolizma jake tonove pesimizma. Najizrazitiji pretstavnik simbolizma u skandinavskoj lirici bio je Johanes Jergensen, koji je sa jo dvojicom pesnika zapoeo pokret simbolizma u danskoj knjievnosti i osnovao 1893 godine

asopis "Toranj" pokrenut, kako on to veli u svojoj autobiografiji, u znaku Bodlera i Verlena. O njima je on napisao dva eseja koje je kasnije, sa drugim esejima iz toga vremena o slinim duhovima u svetskoj knjievnosti, objavio u knjizi pod naslovom: Od Bodlera do Strindberga. U predgovoru te knjige pie Jergensen 1906 ove znaajne rei: "Kada sam ja pre 15 godina napisao svoj esej o arlu Bodleru, ovaj veliki pesnik bio je veoma malo poznat u Danskoj. Georg Brandes doveo nas je do Teofila Gotjea, ali je tu stalo znanje danske obrazovane publike o francuskoj lirici. Pojava Bodlerova na horizontu danskog duhovnog ivota izazvala je tada izvesnu uznemirenost kod knjievnih voa. Tada se francuska lirika shvatala kao ista umetnost rei i virtuozno slikanje reima, i tada se nije znalo da malo dalje postoji u literaturi jedan pesnik u ijim su majstorskim stihovima nale izraza najdublje strasti i najistije enje oveanstva." Neto slino desilo se i u naoj lirici i knjievnoj kritici poetkom ovog stolea u vezi s novom pesnikom strujom koja je pola tragovima velikih francuskih simbolista. Na veliki kritiar Skerli, koji kod nas zauzima mesto koje odgovara danskom kritiaru Brandesu, doveo je nae tadanje pesnike do Gotjea, pa je hvalio znaajne pesnike Duia i Rakia koji su stajali pod uticajem tog znaajnog francuskog parnasovca; ali kada je dola pesnika generacija koja je bila pod uticajem francuskih simbolista Bodlera i Verlena, Skerli je tu zastao i svu unu kritiku izlio na glavnog saputnika tih francuskih pesnika, na Disa, ba kao to je Brandes uinio sa danskim simbolistima. U svojoj kritici o Disu, objavljepoj 1911 u "Srpskom knjievnom glasniku", Skerli izrino pie: "U Disa ima i Bodlera i Verlena iz tree i etvrte ruke. Disova poezija je afektacija bolova koje on ne osea, podraavanje pesnika koje on ne shvata. Bodler i Verlen su istinski pesnici. I jedan i drugi bili su dobri pesnici zato to su stvarno oseali ono to su pevali. Njihova poezija se razvila u jednoj naroitoj atmosferi umora i nervoze." Ali je Dis kako veli drugi kritiar bio jedan iz onog pesnikog narataja koji je doao posle Duia i Rakia kao reakcija neposrodnijeg i muzikalnijeg izraavanja na njihovu parnasovsku jasnost i plastinost. Skerli je meutim cenio tu parnasovsku jasnost i plastinost kod Duia i Rakia, pa je zato osudio pesnike koji su doli kao reakcija na takvo umetniko izraavanje. Ti pesnici okupljali su se oko svoje revije "Knjievne nedelje" koja je, kao i "Toranj", bila pokrenuta da izrazi tenje tog novog knjievnog narataja, samo deset godina kasnije. Ali ono to je jo vie bunilo nau ortodoksnu knjievnu kritiku toga vremena u poeziji ovog novog narataja, bio je pesimizam njen. Meutim to je bila glavna odlika tog narataja, kao to je bila i osnovna odlika Disove poezije toga vremena. Kritiar Branko Lazarevi, koji je tada zauzeo dosta slian stav prema Disu kao i njegov uitelj Skerli, pod ijim je uticajem on tada bio, naroito je ukazao prstom na taj pesimizam Disove poezije u svojoj kritici Utopljenih dua napisavi: "Osnovni je ton Disove

poezije ortodoksni pesimizam. Pesimizam Disov nije zdrav i pozitivan pesimizam (recimo ekspira, openhauera i Niea, ili da spomenemo nekog od naih: Rakia i Duia). Nasuprot njihovom, Disov pesimizam je bolesni pesimizam. Taj bolesniki pesimizam Disov ogleda se ve u samim nazivima pojedinih ciklusa pesama, kao na primer: Tamnica; Kua mraka; Umrli dani; Tiine." Meutim je, po miljenju pisca ovih redova, koje je on izrazio u svojoj kritici Utopljenih

dua 1911 godine u zagrebakom asopisu "Val" "Dis pesnik-pesimista samo u momentu kada
misli na drutvo i kada mora da izrazi svoj odnos prema drutvu. U tom sluaju on ne zazire da celo drutvo osudi i svojoj mrnji da to vie maha. Ali takav pesimizam Disov treba shvatiti samo u relaciji prema njegovoj sredini." Moje je miljenje i sada, kao to sam ga izneo u "Valu" 1911 godine, da Disa ne treba raunati u socijalne pesnike, i da je on bolje rei asocijalan; da on u pogledu drutva nema nikakve principe, poto za njih ne mari kao ni za sve druge principe, jer je njemu stalo poglavito do razvijenog unutarnjeg ivota. Gde ima takvog ivota, tu su Disu ljudi dragi, a gde nema uslova za razvijanje takvih ljudi, on za drutvo ne mari. Prema tome, teite Disove poezije treba traiti na drugoj strani. Slino gledite zastupa i Branko Lazarevi u nekrologu o Disu, napisanom 1917 godine, kada se ve oslobodio Skerlievog uticaja. Pod naslovom "Jedan ivot" Lazarevi pie o Disu: "On nije mnogo verovao u pokrete, struje, i nova doba. On je imao jedan svoje vrste unutranji ivot u svojoj sobi i u svome drutvu. Neto kasnije, teran od svojih prijatelja, uao je on u nacionalistiki pokret, i to je prvi put da se Dis interesuje za socijalni ivot. Ali je on u osnovi bio asocijalan tip." Za pogled Disov na njegovu neposrednu sredinu najmarkantnija je njegova pesma "Raspadanje".
Ja danas imam jedno trulo vreme, Maskiran porok, razvrat i neznanje S prestola tajni i snova i zvuka Ja sam se na'o posred niskih strasti. Ja sam doao bez bola i udi Tu, gde za nebo niko nema vida, Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi, Tu, gde je i ena pojava bez stida. Ja sam doao bez bola i udi.

Ako Dis u svojoj poeziji manje govori o svom odnosu prema drutvu, on je utoliko izrazitiji kada prikazuje svoj odnos prema ivotu. Tu je njegov stav manje pesimistian, a u pesmama Disovim o ivotu i ljubavi najvie se osea on i kao pesnik i kao ovek. Dis najdirektnije iznosi svoj odnos prema ivotu u "Razumljivoj pesmi":
I na ovoj zemlji ivot me opija, Po njoj kada lutam, moje misli blede, Gube se u nebo, u svet harmonija, U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni, Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada, Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni Kao presto snova, kao ivot nada.

Volim oblak, cvee, kad cveta i vene, Al' nikako ljude to ropu i pite. to drugoga boli ne boli i mene, Mene tui jadi nimalo ne tite.

Ova dva poslednja stiha bila su povod da se Dis shvati kao antisocijalan pesnik i da zbog toga bude napadnut u naoj kritici. Nesumnjivo je da ti stihovi karakteriu Disa kao asocijalnog pesnika, to je on ustvari i bio, ali ne i kao antisocijalnog oveka. Ja sam sklon da verujem da je Dis te stihove napisao u jednom udljivom raspoloenju. Svi mi koji smo poznavali Disa lino, dobili smo sasvim drugu impresiju o njegovoj linosti u odnosu prema ljudima, jer je Dis pre svega bio neobino nean po prirodi i voleo je ljude. Ali ako "Razumljiva pesma" daje pogrean utisak o Disu kao oveku; ona s druge strane daje sutinu njegovu kao pesnika. U toj pesmi Dis izraava svoj razvijen smisao za individualno i lepo. Pa ipak nijedna pesma Disova ne izraava njega kao pesnika u tolikoj meri u prvoj zbirci pesama, kao to to ine "Nirvana" i njen pandan "Utopljene due", po kojoj je itava ta zbirka dobila svoje ime. Veina kritiara Disovih slae se u tome, da je "Nirvana" njegova najlepa i najpotpunija pesma, koja oliava glavne odlike Disove poezije iz prve, predratne, epohe pesnikovog stvar anja; jer treba znati da postoje jo dve epohe u Disovom pesnikom radu, koje se bitno razlikuju od njegovog predratnog perioda, zavrenog zbirkom Utopljene due. Kritiar Branko Lazarevi, koji

u prvoj svojoj oceni o Disu ne daje pravu meru pesnikovog talenta, izrino veli za "Nirvanu": da ta pesma "daje vrlo lep utisak i kao ideja, i po opservacijama, i po nainu obrade. Sama ova pesma, koja stoji kao usamljena po vrednosti i po opservacijama meu pesmama Disovim, dovoljna je da potvrdi dosta jak talenat njenoga pesnika." Drugi Disov kritiar, dramatiar Momilo Miloevi pie: "Najlepi izraz i jedno iroko oseanje sveta izneo je Dis u "Nirvani". Nosei u sebi jedno isto kosmiko oseanje, pesnik oivljava tu celu prirodu." Ve sam poetak te pesme daje nam ton pesnikovog nastrojenja, u kakvom je on iveo niz godina pre no to su ratni dogaaji i momenti iz njegovog privatnog ivota dali nov pravac njegovoj poeziji:
Sino su me pohodili mrtvi Nova groblja i vekovi stari, Prilazili k meni kao rtvi, Kao boji prolaznosti stvari.

U tom tonu ispevana je itava pesma koja je savrena i po svojoj dikciji i po duevnom miru kojim je pesnik mogao da posmatra ivot i sve ono to se oko njega zbiva, bacajui pogled u daleku prolost i u bezgraninu vaseljenu. Ali pored ovog kosmikog oseaja izraepog u "Nirvani", Dis ima i oseaj svoje line prolosti, koju on izraava u pesmi "Utopljene due", i koja na neki udan nain dopunjuje "Nirvanu". Uopte se moe rei da u Disa ima dva ivota i dva sveta: savremeni ivot i spoljni svet koji ga ne zadovoljava i koji ga potsea na prazninu i jesen koju on mrzi, i ivot mlaih dana sa lepim nadama i snovima. Taj proli umrli ivot iznosi Dis u ciklusu pesama pod naslovom "Umrli dani", a na elu toga ciklusa nalazi se pesma "Utopljene due", u kojoj Dis najbolje izraava kontrast izmeu ta dva sveta reima:
Jo jednom samo, o, da mi je dii Ispod ivota svet umrlih nada; Jo jednom samo, o, da mi je ii Prostorom snova pod vidikom jada.

Ove dve pesme dopunjuju nam impresiju pesnikovu iz prvih dana njegovog pesnikog stvaranja, i one ujedno zavruju period njegova pevanja po kome on ostaje jedan od glavnih pretstavnika modernistike poezije na poetku ovog stolea pa sve do 1912 godine, kada su nastali veliki dogaaji u naem nacionalnom ivotu koji su itavoj generaciji tog prelaznog i nervoznog doba dali nove zadatke i nov pravac. Ali je i u privatnom pesnikovom ivotu nastao dogaaj njegov brak koji je od Disa-boema nainio sreenijeg lana drutvenog i itavoj njegovoj poeziji dao optimistikiji ton.

"Brak i rat 1912 stvaraju promenu u Disovom ivotu i njegovoj poeziji. Kroz brak njegova poezija postaje vitalnija, a on postaje i manje pesimistian. Kroz rat njegova poezija postaje patriotska i Dis poinje da veruje u akciju" tako pie Branko Lazarevi u lanku "Jedan ivot". Slinu konstataciju ini i Momilo Miloevi u lanku povodom smrti Disove reima: "Kada su veliki dogaaji 1912 pokrenuli duhove irom celog Srpstva, Disova je dua takoe odjeknula nadom u novi ivot, i u takvom raspoloenju napisana je njegova zbirka pesama: "Mi ekamo Cara" (1913). I zaista, ta dva dogaaja unose promenu u misao Disovu i menjaju itav ton njegove nove poezije koja postaje oduevljena i rodoljubiva, ali i manje spiritualna i manje intuitivna. Dis nije bio priroda za velike podvige, ve nena i oseajna dua koja je muzikom rei izraavala svoje prefinjene oseaje, i imao je razvijen unutranji ivot mistikog oveka. Stoga su njegovoj prirodi daleko vie i bolje odgovarala raspoloenja i nastrojenja izraena u zbirci Utopljene

due nego u zbirci Mi ekamo Cara, koja ve i po svome naslovu izgleda neobina za karakter
njegove dotadanje poezije. Stoga je ova nova vrsta njegove poezije razliita od prve i po tonu i po idejama. Pa ipak, i ova nova njegova lirika iz zbirke Mi ekamo Cara potsea na ranijeg Disa samim ritmom pesama, ritmom sporim i meditativnim, ali sa izvesnim poletom. Moda je najkarakteristinija za tu novu liriku Disovu pesma "Prosto ime" koja poinje stihovima:
Kroz moju duu prola su dva rata, Dva stara orla zaveta i slave, Prola su crna, zasiena jata, Pali krstai i zastave prave

a zavrava se himnom obinim borcima:

Kroz moju duu, preko straha, rana, Proe pobeda, vera, novi zraci, Osmeh i lice zore dobrog dana, I prosto ime: seljaci, seljaci.

Ali ovaj novi polet nije dugo trajao kod Disa. Dogaajima, koji su uskoro doli posle tih pobeda srpskih seljaka i skoro itavog naroda, nastaje katastrofa velikog rata u kojoj strada ne samo itav na narod, ve i sam pesnik doivljuje svoju katastrofu. Ta stradanja naroda i oveka u izgnanstvu iznosi Dis u svojim poslednjim i nedovrenpm pesmama, koje su mnogo dublje po svom traginom tonu no to su bile prethodne pesme po svom optimistikom odu evljenju. Pored narodne tragedije dola je i lina tragedija pesnikova, i one su uinile da pesnik doivi momente sa viom skalom oseaja. Te pesme raznovrsnije su po sadrini i dublje po oseaju. One po miljenju linog prijatelja Vl. Stanimirovia izraavaju opti bol i imaju karakter

klonulosti i oinske enje. Ali te pesme iz emigracije idu ujedno i u najbolje pesme iz rata kako to veli B. Kovaevi u predgovoru celokupnom izdanju Disovih pesama u poslednjem kolu Knjievne zadruge. Ve prva pesma iz poslednjeg ciklusa koji nosi naslov "Posle Albanije" naznauje osnovni ton tih pesama:
Tako nas ostavi sloboda i srea, San velikih dana i pobede hor Mesto slavu s vencem, poraze na plea, A umesto majke lepe kao bor Mi, sinovi njeni, vitezovi stari, Deca smo nesree i lutanja zlog!

Sumorni ton koji karakterie Disove pesme iz prvih godina ponovo se vraa, samo sa jednim drugim tonom. To nije vie seta i melanholija mladih dana, ve oseanje jedne proivljene tragedije, koje se granii sa oajanjem, i udno neverovanje "da je ovek stvoren za radost i dobro". U pesmama iz toga poslednjeg ciklusa, u kojima Dis daje izraza svojim bolnim oseajima u izgnanstvu, pesimistiki ton je mnogo izrazitiji, naroito u pesmi "Meu svojima", koja bi pre mogla da nosi naslov "Seanje na svoje", jer poinje reima:
U mom srcu pono. U njoj katkad tinja Mis'o da jo ivi, moj predele stari. Moja lepa zvezda, majka i robinja, Boe, ta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je prolee. Dole su vam laste, Oivele vode, urevak i rue, I mirie zemlja koja stalno raste U grob i tiinu, moj daleki drue.

U tim pesmama iz izgnanstva nema ranijeg mirnog posmatranja bede i drutvenog ivota, ve se raa neki za Disa neobian revolt protiv istorijskog ustrojstva stvari. Mesto ranije rezignacije dolazi protest pesnikov. Stoga se Dis u jednoj od svojih poelednjih pesama i pita:
Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka? Il' se zbilja ovde i sad neko krije? Je l' oblik propasti, vean, bez poetka?

Il' asovnik smrti to bez srca bije?

Ova pesma daje nam Disa u asovima meditiranja, samo to njegove misli ne dobijaju zavrni oblik, jer je Dis bio vie emotivan pesnik no ovek izraenih misli. Ve sam njegov ivot bio je torzo, u zaetku lep i pomalo velianstven, ali je sudbina njegova bila nemila; stoga je njegova itava poezija, ovako nedovrena, sastavljena iz mnogih trzaja u elji da nae smisao ivota. Da je Dis imao mogunosti da sebe razvije, moda bi i njegova misao bila dublja i izraenija, a nesumnjivo bi i njegova poezija postala misaonija. Ali su izvori njegova saznanja bili oskudni, pa i njegova misao u svom poletu nije imala snage da se uzdigne na vee visine. Iznanstvo za vreme rata koje je moglo da naknadi nedostatak u Disovom intelektualnom razvoju, uinilo je ujedno i kraj njegovom ivotu, i nama ostaje samo da nagaamo ta bi Dis dao da je ostao u ivotu i doekao kraj rata u boljim okolnostima; jer veliki doivljaji esto stvaraju itav preokret u duama oseajnih ljudi. A Dis je nesumnjivo bio pesnik produbljenih i finih oseaja. Ipak Disove prve i poslednje pesme ostaju kao dokaz njegovog iskljuivo pesnikog talenta, a njegova prva pesnika zbirka "Utopljene due" ostae u naoj lirici ne samo kao lep izraz jedne pesnike generacije, ve i kao zbirka od znaaja za duhovna nastrojenja toga vremena, koje se moda nikad nee vie ponoviti u knjievnom razvoju naeg naroda.

** Stihovi

Vladislav Petkovi Dis

POGINULI DOM Bez pesama, elja, potresa i smeha, Odneseni zvuci, miris i dobrota, Avlija je crna, crna je i streha, I crna su okna na kui ivota. I danju i nou obavija patnja, Kao odjek stvari, dom ispunjen grobom.

ini se da i sad tu silazi pratnja Za um, im se javi, da ga vodi sobom. Dvoritem su kratke i duboke staze Nepomine senke i dua pustinje: Kao da uvari neumorno paze Da ih ne poseti prolee, ni inje. Pognuta drveta, u znaku utanja Stoje k'o kajanja, kao uenici Apostola mrtvog, to poraze sanja, Zemlju koju nose greni muenici. Odajama doma zaborav je seo Na kolevku praznu i postelju bdenja; Zidove i slike vue pokrov beo S nametajem starim u san razorenja. Sve se umirilo u toj kui smrti: Nagovetaj reda, uspomene blede, Odmor i pregnua, odaje i vrti, Duh ivota kobnog, i jo ruka bede. U tome dodiru tiine umorne Izgleda da tu se ipak neko krije Je li to obmana vizije sumorne, Il' asovnik smrti to bez srca bije. Ja znam ovu kuu, i ija je bila, Znam je po poretku, propasti i boji. Znam je, to na svemu vidim crna krila, Okamenjen jauk... Znam je, al' nek stoji.

Srpski knievni glasnik Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940

[postavljeno 14.05.2007]

Sauvana

** VLADISLAV PETKOVI DIS

PRIKAZI I BELEKE
P o v o d o m e z d e s e t g o d i n a o d D i s o v o g a r o e nj a. Vladnslav Petkovi-Dis, roen 29 februara 1880, imao bi sad, da se nije utopio pred Krfom na torpiljiranoj lai, ezdeset godina. Umro je u trenutku kad se, po svemu sudei, spremao za jedno zrelije i savrenije stvaranje. "S. K. Glasnik" elei da obelei tu nesuenu godinjicu, donosi u ovom broju, pored lanka Disovog intimnog prijatelja g. Luke Smodlake, i jednu verziju njegove pesme "Poginuli dom" koju nam je ustupila pesnikova porodica. Poslednja redakcija nalazi se u P e s m a m a objavljenim u S. K. Zadruzi (sv. 285, str. 165) i mi je, radi uporeenja s prethodnom verzijom, ovde navodimo; promenjene rei su pod navodnicama, u nedostatku kurziva za ovu vrstu petita. Pesama u izdanju S. K. Zadruge glasi: Bez pesama, elja, potresa i smeha, "Sarenjeni" zvuci, "zima" i toplota. "Dvorite" je crno, crna je i streha I crna su okna "k'o crna dobrota". I danju i nou obavija patnja "Mrtav dom ivota", kao odjek stvari. ini se da i sad "mu" silazi pratnja Za um im se javi, "za poredak stari". Dvoritem su kratke i duboke staze, Nepomine senke i dua pustinje: Kao da uvari "nevidljivi" paze Da ih ne poseti prolee "i" inje. Pognuta drveta, u znaku utanja, Stoje k'o kajanja, nemi uenici Apostola mrtvog to poraze sanja, Zemlju koju nose "svetli" muenici.

"Odaje se kreu u tiinu samu" Na kolevci praznoj "mir duboki spava", "Na zidu jo pati u crnome ramu" "I oiju crnih jedna lepa glava". "Jedna lepa glava. Mre postelja bela", "Nametaj, svi znaci ljubavi i pote". "Uzdah kao straa zaspalog opela, "Poginulog doma nije umro jote". "Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?" "Il' se zbilja ovde i sad" neko krije? "Je l' oblik propasti, vean, bez poetka? Il' asovnik smrti to bez srca bije? Ja znam ovu kuu, i ija je bila. Znam je "zbog godina koje ona broji". Znam je, "jer" na svemu vidim crna krila, Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji. Uporeujui obe verzije, moe se pretpostavljati da je prilikom ureivanja "Skupljenih pesama" u izdanju knjiarnice "Napredak", koje je posluilo kao osnova za izdanje S. K. Zadruge, bezimeni urednik prevideo rukopis verzije koju donosimo u ovom broju, pa objavio raniju verziju. Rukopis verzije koju smo doneli na poetku ove sveske prepis je naisto, Disovom rukom, bez ijedne ispravke, ak ni u interpunkciji, te ima razloga domiljanju da je to moda ustvari poslednja redakcija, a onaj tekst u "Skupljenim pesmama", prenesen posle u definitivno izdanje S. K. Zadruge moda je prethodna verzija? Na to kao da ukazuje donekle i analiza oba teksta, kad se paljivo uporede. ini nam se da je verzija, koju mi objavljujemo, bolja. B[oidar]. K[ovaevi]. Srpski knievni glasnik Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940

**

DISOVO "PROLEE 1915"

Ponova evo ja nalazim sebe . . .
Dve su legende pratile ukletog pesnika Vladislava Petkovia Disa. Prva, koju je tako estoko i bez priziva intonirao Skerli i koja ga je odbacivala, inila inferiornim, pa ak i suvinim pesnikom, i druga, iji smo i mi savremenici, koja ga ini elnim, modernim poetom naim. Disova linost, tragina i bolna, sva u siromatvu i nematini koja se preplie sa strpljenjem do luksuza i sveanosti smrti, postala je 1917. rtvom rata i mora. Pesnik se nalazio na brodu torpedovanom pred samom grkom obalom: davno je ve u svojoj knjizi Utopljene
.

duepredvideo morski grob, a voda je bila milosrdna samo toliko to je njegov le izbacila na
obalu i oevicima ostavila sliku usamljenog, definitivno zagrobnog pesnika sa samo pola drahme u depu i sa nekoliko stihova to su nespokojno govorili o porodici u razruenom, okupiranom Beogradu. Duboka i mutna, u konsekventnoj enji za opelom, za krajem, za fizikom smru to nee biti prizor bez poezije i bez pejzaa, Disova poezija je imala neverovatnu skalu vrednosti i jezi ka: od banalnih ispovesti do bolnih i okultnih simfonija kao to je ona, puna harmonije i novog milosra, muzikom proeta i muzikom usavrena Moda spava. Treba se vazda pitati ta je odredilo, kojim udarcem po dui je poelo to uspavljivanje smrtnih i to velianetveno dogovaranje sa bivim i mrtvim likovima. Disova poezija je familijarna sa smru na nain koji je ve donela poezija Sime Pandurovia, Stevana Lukovia i Velimira Rajia. Bilans smrti je, meutim, najstalniji i najpuniji u poeziji koju je, sa manjim tematskim odstupanjima, pisao Dis na samom poetku naeg veka. Iz reda nejednakih i nedovrenih pesama svakako je i Disova, duboko elegina Prolee 1915, koju je prvi put objavio i komentarisao Boidar Kovaevi u Sveanostima 1952. godine. Prolo je, prema tome, ravno pedeset godina od ove pesnike poslanice, od ove familijarne iskrene tugovanke za ivotom i za otadbinom: pesimistika u povodu, ova pesma kao da je patriotska u svome poletu mraka i noi, zime i alosti tih najprisnijih imenica Disove poezije. Kao Milutin Uskokovi, Velimir Raji, Milutin Boji i budui tajnom ivota i roenja razdragani Rastko Petrovi, i Dis se povlai sa srpskom vojskom, udei oaze juga, izvesnost junog neba. U velikom kolektivnom bolu povlai se itava srpska armija. Ve desetkovana paklenim tifusom, koji je kao mraz proao celom Srbijom u prolee 1915, ova armija ostaje usamljena sa jednim jedinim vrletnim i traginim putem koji je za mnoge bio mar smrti. Zato je Disova pesma Prolee 1915 puna one crne sveine, izgnanike drame, patriotske nade, obnove i drhtavice, neodoljive u svom kolektivnom zvuku. Ako je ranije cela planeta, svom svojom teinom leala na poeziji Disovoj, kroz ovu pesmu preciznije se javlja, opsesivnije mirie zemlja kao otadbina koja nije nita manje tamnica ili grob. Zato ve prvi stihovi rekvijemski ozbiljno saimaju i staro disovsko seanje i nagomilane slutnje:

Opet nam je zemlja teka ko tamnica Pomrina gusta nasred grudi lei I varo i voda, brdo i ravnica Sve je jedno danas, sve grobovi svei.
Dis opisuje zemlju a simbolie grob; opisuje ritam jedne kolone, a predvia svoj kraj. Smrt, koja je neprestano kucala na vrata svake Disove pesme i koja se kao sveani fantom eta svakim njegovim stihom, pratila je njegovu izgnaniku senku sve dok se nasred junog mora, bez krsta i bez traga, u velikoj vodenoj motili, nije zavrio njegov ivot nimalo zagonetan, ali sa plodnom zagonetkom u biu i muzici njegove poezije. Izgnanik u sopstvenoj poeziji, Dis je svoje fiziko izgnanstvo doiveo kao teku i preteku dramu: siromaan, skroman, povuen, on je naao zranu stazu tek u porodici, a u svojoj eni i deci onu oazu koja objanjava bujanje socijalnog motiva u njegovoj poeziji. Nerado putnik, imao je i svoje putovanje po moru da doivi kao vrhovnu nedau. Izmeu vode i zemlje Dis je naizmenino oseao sav onaj ciklus ploenja i rasta, prolea i svetlosti i, neminovno vlane vetrove, koavu, zime i meave, turine i trule. Ali ako je more bilo jedna prihvatljiva pustinja, i u sluaju njegova ivota tako fantomski gostoprimljiva, zemlja je ostala tamnica i grobnica, koja nemilosrdno i svoje mladie i svoje lautare osuuje na kratak cvet i na dugu "ladnu zimu". Valja rei da Disov patriotizam nikada nije kovan od metala i iven od svile. Neto grubo i neto prisno sa onima koji su najblii zemlji, seljacima, ratarima, robovima zemlje, ublailo je ak i podaniku verbalistiku u njegovoj knjizi Mi ekamo cara, a izvan rekvijemske poezije i gotovo sa poletom, sa familijarnim socijalnim otkriem deluju stihovi:

Kroz moju duu, preko straha, rana, Proe pobeda, vera, novi zraci, Osmeh i lice rose dobrog dana, I prosto ime: seljaci, seljaci...
Kao sopstveno opelo, kao pijanstvo od sunca, onog pononog, jedinog na nebu njegove poezije, i koje sa pesnikom ostaje superiorni svedok, zvoni Disovo ratno prolee 1915. godine i, posle pedeset zima, nepovreeno svedoi svee grobove i slutnju sopstvenog, na irokoj otvorenoj vodi, daleko od porodice, od Beograda, koji mu nikada nije bio mesto tate veliine i nasmejane karijere. Upravo je karijera smrti bila neodoljivo prisutna u njegovoj poeziji, a voda, velika i mrtva, mistina i hladna, svuda uokolo gotovo je fizioloki pritiskala pesnika, poto je ve bila nasluena stihovima iz jedne od njegovih biserno tamnih pesama Sa zaklopljenim

oima. Zar nije precizan, zar nije sudbinski ivopisan ovaj kvintet: Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega

Stojim ko oblik umrlih vremena, Poslednji ovek na granici svega, Poslednji talas otilih spomena. Svud mrtvo more, svud nigde niega; I spava voda, i nema promena...
Ali Disova vizija nije stala kod Prolea 1915. Pejzai puni leeva, varljiva plodnost voa, fatalna sua koja preti letu, kia koja stravino dobuje po sveim humkama, lepljivi i besani i vot izgnanstva, brutalna povrina mora, to "crno vreme opadanja" kao da su opustoile intenzivne snove i nemile prolosti. Bez otadbine, bez rodnog doma a dom u Srbiji je bez kljueva i odbrane pesniku se, moda, samo jedne veeri ili jednog jutra vratila "neka divna rosa". Od usnulih, bolesnih silueta otiao je daleko, ali od vizije sopstvene dece nije niti jedan korak. Poezija tla ustupila je senzacije poeziji sudbine. Sva svirepa imena i svi mrtvi izgubili su zamah simbola, prisnog poreenja, sveanost muzike, i kao na graanskoj anr-slici to dominira kad krevetima majki, pojavilo se to jato ozarene dece. Dis vodi duge, melanholine, deskriptivno rastuene razgovore sa anelima koji su njegova deca, sa Madonom koja je njegova ena, sa Beogradom koji je njegova senovita bata. Vizija je jedna jedina, i jednostavna. Pozadina veka nije u crnim draperijama, otadbina vie nije zatrpana mrtvim stablima. Od sveanog opela u Proleu 1915 melodija se razvila u buntovnu uspavanku za daleku decu. Sada zabrinuti otac, na dnevnoj svetlosti, noen maticom oinstva, peva idilino: pogrueni Dis sada privia jedan pejza u Koutnjaku, renoarovski raskoan sa zvonkim trupkanjem dejih nogu. ivotni trenutak, izgnaniki u pesnikom i malograanskom smislu, estoko navaljuje u stihove. ak su i pesnikove suze datirane, mesta obeleena, slutnje konkretizovane. Koreografija vode, varljive i opasne, pribliava zvuke, prenosi ih, podrava, uveava: deji glasovi stiu iz gladne i poruene zemlje, a Dis ih, kao skriveni mali instrument, neguje i hrabri. Sa oima punim svoje dece, Dis se stropotao u more, kao to je i poslednje zvune rei posvetio njima. Red veoma izlomljen, nepravilan: poeo je pesnik kao poklonik grobova, kao hadija smrtnih predela, a zavrio je decolikom vizijom, pesmom nene jeze, u kojoj se simetrija dejeg disanja proima sa munim izgnanikim bdenjem:

Ne javlja mi se. A ima kad. Sem ako spava, ako ne die, Deset meseci ravno je sad Od rastanka nam, otkako ne pie. Ja u ekati, iako sam dugo eko, Deset meseci od mene moji su daleko.

Za bol i ljubav dua mi zna, U njoj kajanja nikad ne behu. Od svog postupka ne prezah ja, Pa makar da je poniko u grehu. Rob ako postah. Ali neu kriti, U stranoj zemlji izgnanik strano je biti.
Beei iz pariske zime, iz ulice Mon na Monparnasu, Dis je zatraio, zaeleo drutvo svojih zemljaka, vojnika koji su ve uveliko ratovali na solunskom bojitu, a poto nije znao niti je eleo da naui francuski, on se neprestano i u Parizu kretao u drutvu Srba i Beograana, na mahove samo obilazei antikvarnice i traei male pesnike sveice koje su ga podseale na njegove sopstvene. I zima i bolest nasru na pesnika i on poinje da veruje kako nikada nee stii svojoj eni i deci, ozarenom porodinom ivotu, Koutnjaku i Vraaru. Nekoliko dana pre polaska brodom obilazi muzeje i groblja, a njegov saputnik i prijatelj Milan Vukasovi u svojim belekama sea se ak i posledgveg dana, prolenog pariskog, pred Disov odlazak na front, koji je ve obeavao pobedu i povratak otadbini. "Istog dana, pre nego to je otputovao, obilazimo groblje Per Laez. Dan bee topal, sunan, izmaglice vrlo malo i, sa mesta na kome je kapela, vrlo lepo se vidi veliki deo Pariza. I Dis, koji se u Parizu toliko namuio bez novca i svega onog to mu je novac mogao dati, ali trenutno to odlazi. Prolazei kraj mnogih grobova onih koji danas ine slavu francuske nauke i vetine, Dis nekim umnim, ozbiljnim tonom govori, kako on ne veruje ni u ta. 'Dalje od groba nema nita; mi smo deca Zemlje', behu njegove rei izlazei iz groblja..." Po reima ora Jovanovia "izuzetni oajnik", Dis se samo u dva maha pribliio ivotu: prvi put zahvaljujui nacionalnoj pobedi 1912, a drugi put tome je pripomogao poraz 1915. Ali i ova druga, definitivna veza sa nacionalnim biem, sa masom izgnanika, sa prostim imenom seljaka na usnama, nije ublaila posrednu usamljenost njegovu. Otuda toliki pad u metaforama, toliko zgrene naracije bez ikakvog bekstva u sveanu jezu neutralnih, simbolinih grobova kojima je naseljena njegova doratna poezija. Beznadenost koja sada proima i produbljuje Disove stihove, bukvalvo je psihoza nemoi dece i detinjstva: u Nedovrenim pesmama vie ne peva dezerter iz srbijanske arije, nego izgnanik iz vlastite porodice, sa jedino toplog domaeg ognjita. Iz negovane usamljenosti pesma se izvija u dvostruko samotovanje. Pesniki nagon je sve slabiji, a roditeljski sve jai, lirski realniji, i zagrieniji:

Ne ume ovek da bude jak, Kad kie liju sa sviju strana. Nema oiju za dubok mrak. Ne peva ptica sa umrlih grana. Dobro mi je danas tu, pod tuim nebom,

Al mi srce trune za mojom kolebom.

Tako se ponovila sudbina, ljudska i pesnika, autora ulia uvelaka: ali, dok je Zmaj smodeni starac nad decom koje vie nema, Dis peva opelo samom sebi koga pred decom nikada nee biti. Povlaenje iz svakodnevnog sveta, sa kojim se Disova poezija nala u ekvivalentnom svemiru smrti i grobova, zavrilo se talasima mora, vodenim opelom koje je, nadmono i bez milosra, utvrdilo poraz isto koliko i subjektivni poduhvat jedne poezije, neravnopravne u bilansu nadanja, u ostvarivanju metafora. Celog ivota, pealbarskog i siromanog, pesnik je iao sa zaklopljenim oima: te oi, zapaljene, buljoake, zastraene, mutne, neobino otro, nadnaravno skoro, gledaju kroz sopstvenu poeziju, kroz itave bolne i bolesne istorije jednog doba, jedne epohe u kojoj je lirski repertoar bio iscrpljivan uz puno fiziko zamaranje, rtvovanje, gubljenje. I bez uniforme jer vojnik niti je bio niti je umeo biti Dis je uao u kolonu smrti koja je proivela najduu godinu, godinu hiljadu devetsto petnaestu . . .

**

VLADISLAV PETKOVI DIS

Vladislavu Petkoviu Disu tuberkuloza je pretila pre nego to se i rodio: otac mu je nosio tu bolest, od koje je kasnije i umro, kao i mnoga njegova deca, Disova braa i sestre. Ugnezdila se bila suica u toj porodici kao nekada u Vukovoj. I prvo Disovo dete bilo je njena rtva. Sam Dis je po svojoj fizikoj konstituciji bio predodreen da postane njen plen: poznato je da je "zbog uskih prsiju" i uopte slabe telesne grae bio osloboen vojne obaveze. Materijalno neobezbeena egzistencija, dugogodinje sirotovanje i liavanje, neuredan boemski ivot iz noi u no po zadimljenim kafanama, sve je to znailo oberuke hrliti tuberkulozi u kotani zagrljaj. Nemaran u svemu to se ticalo njegove linosti, nije mnogo vodio rauna ni o svojoj bolesti. Posle enidbe nastao je period relativno sreenijeg ivota, i bilo je izgleda da Dis povrati zdravlje ili bar da produi vek. Meutim doli su povlaenje pred austrougarskom vojskom, odstupanje preko Albanije, prebivanje u emigraciji, briga za porodicu koja je ostala u okupiranoj Srbiji: Disov krhki organizam i tanani nervi nisu mogli bez posledica izdrati te ratne napore i

ivot u tuini; tuberkuloza se razbuktala, a uz to Dis zapada u teku neurozu. Poznanici koji su sa njim delili sudbinu izgnanstva sumnjali su da e iv doekati povratak u domovinu. Tako bi se, po svoj prilici i zbilo, kao i sa Bojiem uostalom, da nije doiveo drukiju, suroviju omrt ali krau agoniju: neprijateljski torpedo kojim je miniran brod prilikom Disova putovanja iz Francuske za Krf delovao je bre i ubitanije od Kohovih bacila; pesnik Utopljenih

dua postao je u tragino bukvalnom znaenju utopljenik.

Kao da se sve u ivotu bilo zaverilo protivu Disa, jo od njegovih malih nogu: smrt je bila est gost u roditeljskoj kui; kada se otisnuo u svet, pridruila se nematina i bolest. Sa nepotpunim kolskim kvalifikacijama, bio je prinuen da se prihvata svakog posla: da uiteljuje u zabitom istonosrbijanskom selu, kao i Jaki davno pre njega ("ree nam, doavi u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoi nije mogao nai Mjeseca"); da, kao pisar dnevniar optinske troarine, meri ljive ("Dis kantardija"), da nadnii po raznim listovima za zlehude honorare. Bio je svestan svoga talenta ali se teko probijao u knjievnosti: autoritativna kritika ga je diskvalifikavala, Srpski knjievni glasnikmu je uskratio saradnju, Bogdan Popovi nije uvrstio u Antologiju novije srpske lirike nijednu njegovu pesmu. (Matoeva primedba na raun Popovievih kriterijuma: "Od najnovijih sasvim je ignorovao zanimljivog Petkovia Disa".) Od svoje sirotinje odvojio je da o vlastitom troku izda prvu i jedino vrednu zbirku Utopljene due; za drugu, Mi ekamo cara, koja znai ustupak vremenu, nai e se mecena. Za "pristojan" svet bio je prokaen nonik, boem, osobenjak, a za "priznate" literatore problematian samouk koji vercuje sumnjivu dekadentnu poeziju sa strane. Samo mali krug bliskih prijatelja nasluivao je pravu prirodu ovoga nesrenog oveka i priznavao vrednost njegovoj poeziji; injenica je da su pesnici (ukljuujui tu i Matoa) pre osetili izuzetan talenat nego kritiari i estetiari. Sve se, dakle, steklo da se Dis zatvori u sebe i da se pretvori u fatalistu koji veruje da je osuen na veitu patnju i na neduno ispatanje. Vodio je svakodnevni ivot kao po inerciji, gluv i nem za sve oko sebe, a pravi dijalog zapoinjao bi sa sobom u kasne none sate kada bi, nagnut nad hartiju, pisao stihove. Mato ga je ovako predstavio kao oveka: "Kao mjesear lutae Dis beogradskim ulicama sa eirom vjeno u ruci, sa crnom kovravom glavom i bradom, mrava lica i grozniava oka, zabavljajui nas svojim nervoznim ekscentrinostima, smijui se kao dobar, vrlo dobar deko i sam naim dosjetkama na njegov raun."1 Dis se retko bunio protivu reda stvari izvan sebe, ak i onog koji ga je neposredno drao u procepu, i po tome se razlikuje od Jakia, a kad je to inio, njegova pobuna je dobijala vid teke invektive i totalne negacije, kao u Naim danima iz 1910, dakle pre balkanskih ratova:

Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao ljam i razvrat i poroci, Podig'o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme propada Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas nai suvereni. Mesto svetle istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove; Od nesrene brae nae, od robova, Zatvorismo svoje oi i depove. Pomrina pritisnula nae dane, Ne vidi se jadna naa zemlja huda; Al' kad poar poduhvati na sve strane, Kuda emo od svetlosti i od suda! Pomrina pritisnula nae dane.
Dis se formirao kao pesnik poele majskog prevrata, u periodu razmaha dugo sputavanog buroaoko-kapitalistikog razvoja, koji je obezbedio graanske slobode ali je zakon konkurencije i profita proklamovao kao vrhovni kriterijum i vrhunsku vrednost. U takvom poretku Dis, ubogi siromah i ukleti sanjar, nije imao ta traiti ni dobiti, i zato zatvara oi pred nesumnjivim rezultatima epohe, i postaje pesnik njenog nalija jer mu se inilo da je ono mrano kao i ranije i da se u sutini nita ne menja:

Ne marim inae za ivot i brige Naroda i ljudi, za principe razne, Bacane oduvek u jedne taljige, to ih konji vuku i sve glave prazne.
(Razumljiva pesma)

Suvie je bio zaakupljen svojim nevoljama da bi imao sluha za tue vapaje, i odve je malo nailazio na predusretljivost i razumevanje da bi uzvratio saoseanjem i altruizmom, a povrh svega i bolest je pojaavala njegov egoizam, to je inae njena izrazita karakteristika. I zato je uRazumljivoj pesmi, koja bi mogla imati naslov Iskrena pesma, samo otvoreno pevao ono to je oseao:

Volim oblak, cvee, kad cveta i vene, Al' nikako ljude to ropu i pite: to drugoga boli, ne boli i mene; Mene tui jadi nimalo ne tite.

U vreme "obnove nae rodoljubive poezije" Dis je u Himni, koja bi se po naslovu ukljuivala u tu "rodoljubivu poeziju", dao stihove koji opovrgavaju heroiku i anatemiu "crvljivo doba" jer slikaju stanje u zemlji kao nastavak Domanovievog "mrtvog mora":

Odmani rukom i zagazi baru to mili, tee, kao ivot meka, Sarani razum, i udii paru S podneblja gliba to te svuda eka. Za lice tvoje ogledala nije. ivi me ljudma u muzici bluda. ivi! i nek ti vlaga srce pije. ivi u zemlji sramote i luda.
I ovakvo povremeno istuianje, kao u navedenim pesmama, bilo je dovoljno da revoltira kritiku jer je u njemu videla atak na demokratski razvoj i nacianalii program Srbije, pa je Disa etiketirala kao asocijalnog i anacionalnog pesnika napadajui njegovu poeziju ili, to je jo gore, ignoriui je utanjem. Disovo boemstvo nije nametljiva i razmetljiva poza da se skrene panja javnosti, pa ak ni izazovno prkoenje iftinskom javnom mnenju, kao to e kasnije initi Drainac, ve je, naprotiv, skrivanje od sveta, pa i od samoga sebe, bekstvo u tamne kafanske kutove, u alkohol, u samozaborav. Dis nije oseao patologku e za piem ali mu je esto pribegavao da bi stvorio zastor izmeu sebe i drugih, izmeu ivota i vlastite pramaenosti i otuenosti:

Ne marim da pijem, al' sam pijan esto U graji bez druga, sam, kraj pune nae, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbrae.
(Pijanstvo)

Dok je "vinska poezija" romantiara uvek bila povezana sa ljubavlju prema eni ili sa nekim nacionalnim idealom, a kafanski stolovi mahom zbliavali srpske pisce s kraja XIX i poetkom XX veka u njihovom politikom opozicionarstvu ili u suprotstavljanju malograanskom konformizmu, iz Disove ae u pesmu prelivalo se beznae i oajanje; nikakav alkohol nije mogao da donese utehu i da ublai gorinu:

I pritisne oaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan ivot, i njime se kree;

Uzvik ga prolama: "Nee biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti nee."
(Pijanstvo)

Njegoevi gorko ironini stihovi:

Sve se ovjek bruka sa ovjekom, Gleda majmun sebe u zrcalo

zazvuali su jo oporije i sumornije u Disovoj strofi:

I elei da se zaklonim od srama Pijem, i zaelim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, drutvo gde je ama, Tad ne vidim ni stid to sam i ja ovek.
(Pijanstvo)

Pesma Orgije samo uslovno moe da nosi takav naslov jer smisao stihova odudara od uobiajenog znaenja ove naslovne rei: tu nema ni traga od radosti, veselja, uivanja, a kamoli od razuzdanosti; "zvuci violina", "vino", "dodir ena", "pir", samo su dekor i privid, ispod kojih su hladne i tragino ogoljene ljudske sutine to se ne mogu niim pokriti ni prikriti: muzika prua "stare jauke" podseajui na opelo; zagrljaj otkriva "ivot nag" opominjui na skrtene ruke na samrtnikom odru; u zakovitlanom mnotvu pojedinac osea usamljenost, "ledeni dah" i "veliki strah"; i ceo taj komarski prizor lii na igru murke i na samozavaravanje

Jer svak ivi u grobu svom, samo to nee Da vidi grob. Ni svoje dane, to gore, k'o mrtvom svee, Ni svoju kob.
Poetna i zavrna strofa pesme otkrivaju udnju da nadraena ula i mata stvore lepotu koje nije bilo u ivotu, ali i nemo takve iluzije koja se raspruje kao kafanski dim:

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet; Bez svega, i bez radosti, mada nam grudi eznu za cvet. Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet;

I znamo, radost ne moe da se probudi, Opao cvet.

Mada su ovi i ovakvi stihovi zvuali mnogo savremenije i prodornije od slinih Jakievih ("Vina, Milo! orilo se Dok je Mila ovde bila"), toliko da emo njihov dalek odjek prepoznati i u kasnijoj Lirici Itake Miloa Crnjanskog, ipak su oni parali ui, i bili jedan razlog vie za izgnanje grenog Disa iz tadanjeg literarnog Edena jer se usudio da okusi plod sa drveta "saznanja zla". Disov pesimizam nije filozofski stav, kao Panduroviev, ve je psiholoko-emocionalne prirode. Jo od rane mladosti krug ivota se sve vie suavao za Disa i sve vie ga stezao: poeo je kao sitan inovnik, mahom sa statusom privremenog, uvek na ivici besposlice i besparice; traio utoite u boemiji, pa u ljubavi, pa u prirodi, pa u poeziji i najee doivljavao poraze. Neshvaen i neprihvaen uzmicao je, retko kad opirui se, ali uvek sa kompleksom vlastite kobi i uverenjem o neizmenljivosti ivota i nepopravljivosti ljudi, pa ak i besmislenosti postojanja:

Pokidani, rastureni svi listovi iz ivota: Besno ih je razbacao po prolosti vetar muka; Jo ja stojim, krljav izraz svih bolova i strahota, ivi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka. Podig'o sam svoju ruku s obaraa vena mraka, Nema smisla remetiti ravnodunost u svom toku; Od roenja spremna stoji, mene eka moja raka Da odnese sve to imam u dubinu u duboku.
(Pesma)

Dis je primao i priznavao poraze ne nalazei nigde uporita, i po tome je slian Iliu, iju je poeziju u prigodnoj pesmi Vojislavu, u prve tri strofe, tanije okarakterisao nego mnogi kritiari; samo dok je Ili mahom objektivirao svoju sumornu viziju ivota, Dis je uvek na terenu subjektivnog doivljavanja:

Nemam vere da me titi ili vara.

(Zadovoljstvo)

Pust ivot gledam k'o vladar bez krune.

(Kob)

U prirodi ima mnogo dana, Mutnih, tamnih kao noi krilo,

U ivotu ima mnogo rana Samo zato to je snova bilo.

(Seanje, 4)

Raskidanje veza sa sredinom, jedne po jedne, i gubljenje iluzija o svetu, jedne po jedne, dovodili su Disa do psihike izolacije, koju su pratila oseanja stida, straha, patnje, apatije i potpune otuenosti. Ta unutranja drama Disova vidljiva je samo u pesmama, dok je za druge "bio jedan od najneambicioznijih ljudi", koji "nikada nita nije eleo"; ipak vie treba verovati pesniku:

Za mnom stoje mnogi dani i godine, Mnoge noi i asovi oajanja, I trenuci bola, tuge, greha, srama I ljubavi, mrnje, nade i kajanja. Nemam snage da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sauvam, ne dam svoje, Nego gledam ega imam, ta je bilo: I sve vie, nita vie nije moje.
(Stara pesma)

Sudei po pesmama, i po dosta oskudnim podacima o pesnikovom intimnom ivotu, Dis sve do svoje, relativno kasne enidbe, nije doiveo ni pravu ljubav. Sve ono o emu peva u pesmama ove vrste (Vienje, Promenada, Pod prozorom, Pod dudom, Na Kalemegdanu, Sa etnje, i sline) naivno je i kao doivljaj i slabo kao izraz: sve se svodi na sluajni susret, na uzgredni uzdah, ili, u najboljem sluaju, na hod do njena prozora; suvie malo da da poleta reima, koje su ispadale rogobatne kao to je i Dis bio nespretni ljubavnik:

Kraj mene, kroz graju, Prola si u sjaju. A bol iri krila... Ti si divna bila.
(Na Kalemegdanu)

Ili:

I posle se trgoh. Bacih pogled dole, Nikog nije bilo. I doe mi ao: Moda je ekala, moda mnogo vole,

A ja? ja sam svirep, bezduan i zao.

(Promenada)

Bilo bi omeno da nije tuno: iz peome Vienje, nita bolje nego ostale, moemo bar saznati zato Dis nije imao sree i uspeha u ljubavi; ona nam otkriva Disovu bojaljivu, iskompleksiranu prirodu koja je bila nemona da se bori za ljubav i da osvaja enu nameui joj se ili je otimajui (opisivali su da je bio "smeten, ruan, sav zapahnut mirisom duvana, pun lajma i kalja"):

Danas sam et'o ulicama tuan, Svaki mi korak bee prava beda: Znam da izgledah tada vrlo ruan, I tebe spazih, ti si bila bleda.
Mnogo iskrenije i dirljivije, nego sve te zamiljene i izmiljane ljubavi, deluje Disovo priznanje kako je ljubavna vatra gorela i dogorevala u njemu samom ne ogrejavi nikoga:

Ti jo ne zna ni da l' sam te vol'o. Moja ljubav ostala je tajna. Ne zna ni to, da sam te prebol'o, Da si sada prolost moja sjajna.
(Seanje IV)

Makar koliko potiskivana strahom od neuspeha, mrljana banalnou svakodnevice, zamagljivana alkoholom, i ba zato, u Disu je, tom velikom detetu, stalno tinjala udnja da voli i da bude voljen, i nedoivljena na javi, pretvarala se u romantinu enju za idealnom dragom i u slutnju njene bezmerne nenosti: re je o pesmi Moda spava, pored Kostieve Santa Maria de la

Salute, jednoj od najlepih i najoriginalnijih ljubavnih pesama u naoj knjievnosti. Kao i Dui
u Zalasku sunca, Dis peva o eni koja ne postoji u stvarnosti ali je iva u njegovoj mati, u onim ipkastim i fluidnim trenucima kada san otkloni sve konice razuma i sva ogranienja jave; ve po tome se vidi razlika izmeu Disove i Duieve pesme, koja je sva obojena veernjim rumenilom i raskonom dekorativnou i predstavlja san na javi. Otuda kod Disa neuporedivo vie tananosti i neodreenosti, podsvesti i podteksta:

Ne seam se nieg vie, ni oiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oi da su moja dua van mene, Ni arije, ni sveg drugog, to ja noas snih; Ne seam se nieg vie, ni oiju tih.

Ali slutim, a slutiti jo jedino znam. Ja sad slutim za te oi da su ba one to me udno po ivotu vode i gone: U snu dou da me vide ta li radim sam. Ali slutim, a slutiti jo jedino znam. Moda spava sa oima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan ivota, I s njom spava, neviena, njena lepota; Moda ivi i doi e posle ovog sna. Moda spava iznad svakog zla.
Za razliku od mnogih pesnika-patnika koji su u prirodi traili utoite, Dis ne suprotstavlja prirodu ivotu ve je uplee u njega bojei ih istim olovnim bojama. Njegov gradski pejza je projekcija njegove duevne pustoi:

No bez neba, no jesenja; a kroz tamu Ide, mili sumaglica, vlaga hladna, Zemlja mokra i crni se k'o strast gladna. Gde-gde samo suve senke golih grana K'o kosturi od ivota, mrtvih dana.
(Jesen)

Od svih godinjih doba u Disovoj poeziji postoji samo jedno, jesen, kada se grudobolni najtee oseaju i kada ih obuzimaju najcrnje misli, poglavito misao o smrti:

Nebo mutno, izdubljeno, kobno; Dan ubijen pritisnuo boje, Svetlost, oko; i mrtvilo grobno, Mir i strava stoje oko mene. Spava mi se. Jo da legne telo U taj sumor, mrtav, to se vije. U tu duu, i ropac, opelo, Da potone sve to bilo nije.
(Slutnja)

I kad nije ovako zatamnjena, sa atmosferom umiranja i perspektivom groba, jesen u pesniku budi one neodreene melanholine asocijacije koje trepere i tiho cvile kao nevidljive strune:

Ve se gubi svelo lie s grana, Pesma tica i vedrina stvari; Prilazi mi hod jesenjih dana, I dah tuan obamrlih ari. Prilazi mi jedna zemlja snova, S belim nebom i crnim oima; Prilazi mi um lepih vetrova: Miris tuge vidik mi otima.
(Prva zvezda)

______________
1

A. G. Mato: Lirika Sime Pandurovia. Eseji i feljtoni o srpskim piscima, Beograd, 1952, str. 295.

**
nastavak

Izgleda da se Dis nije mnogo prijatno oseao po danu kad svetlost otro otkriva pravo stanje stvari i ovekovo mesto meu njima, kada, hteo-ne hteo, mora da se ponaa kao i drugi i da ide ukorak sa njima, da se bori za egzistenciju i da obelodanjuje svoju izgubljenost i bespomonost; sam je pevao: "Jedva ekam vee da i meni svane jer ja nemam dana". Drugi su zabeleili: "Iskreni ljudi prilazili su mu nepoverljivo, gotovi da ga velikoduno saale." Zato je vie voleo no i vie pevao o njoj; oseao se kao slepi mievi koji tek tada razvijaju krila za beuman let i tajanstvenim, nepogreivim ulima orijentiu se i krstare po tamnim prostorima. No je odgovarala njegovim mranim raspoloenjima i ponornim asocijacijama: ima se utisak da se jedino tada otkrivala njegova prava priroda i da su tada nastajale njegove najbolje pesme. Stoga je u Povratku klicao noima kao svome najsigurnijem utoitu:

Opet vam se vraam, moje noi crne, K'o umorno dete krilu majke stare, Kao gustoj umi izranjene srne, Dok daleke zvezde tiinu ne kvare. Oh, zvezdano nebo kako miri snove! Oh, mrak kako gleda mirnim oima! Mrak kako me gleda, i gleda i zove,

I zove, osvaja, i duu otima.

Ukoliko se Dis vie usamljivao, utoliko se suavao i krug njegovih motiva; najee je ostajao sam sa sobom i pevao o sebi. Stvarao je pod dvostrukom grozniavou od alkohola i bolesti pa je zaboravljao na realni svet i preputao se snovienjima i slutnjama, i uranjao u nedokuivo i neizrecivo; rei su gubile uobiajeni, logiki smisao kao to se tenost na toploti pretvara u paru i rasplinjuje se; racionalno se pretvaralo u iracionalno, bol se sublimisao gubei verbalnu patetiku ali dobijajui oplemenjenu istotu; ivotni fenomeni i misterije prerastali su u simbole. U takvome stanju Dis je ispevao Tamnicu i Nirvanu, dve svoje najosobenije pesme, kojima je, uz pesmu Moda spava, razmaknuo mee dotadanje poezije, i po kojima je, vie nego ikojim drugim, prema reima Marka Ristia, "na moda jedini pravi simbolistiki pesnik". Tamnica je simbol totalne otuenosti pesnika koji ne moe da nae mesto u ivotu niti ume da se snae, pa se na zemlji osea kao stranac ili, doslednije duhu same pesme, kao suanj; ostalo je samo priseanje na neku daleku i drukiju preegzistenciju, i uivljavanje u mrtvu prirodu oko sebe. Pesma moe, grubo svedena na racionalni sie, da podseti na Njegoevu Luu mikrokozma, ali dok Njego svoju uznemirenu misao i tragino oseanje ivota oblai u teoloko ruho, Dis se kloni svake spekulativno-refleksivne sheme i sve preobraa u emocionalni treptaj i maglovit nagovetaj; kao da u ovoj i nekoliko drugih najboljih pesama pesnik zaista "ima ula koja drugi ljudi nemaju" kako se zdravorazumski bunio i ironizirao Skerli:

To je onaj ivot gde sam pao i ja S nevinih daljina, sa oima zvezda I sa suzom mojom to trepti i sija I ali k'o tica oborena gnezda. Kao stara tajna ja poeh da ivim, Zakovan za zemlju to ivotu slui, Da okreem oi daljinama sivim. Dok mi venac snova moju glavu krui. Kao stara tajna ja poeh da ivim. Da oseam sebe u pogledu trava I noi, i voda; i da sluam bie I duh moj u svemu kako mono spava K'o jedina pesma, jedino otkrie. Da oseam sebe u pogledu trava I oiju to ih vidi moja snaga, Oiju to zovu kao glas tiina,

Kao govor uma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina.
Njego vidi izlaz u vraanju prvobitnome izvoru, bogu, venome ivotu i blaenstvu; Dis, koji je inae naginjao mistici, vidi drukiji ishod: nitavilo. Njegova Nirvana, koja sa prethodnom pesmom ini celinu, nudi veiti mir, ali u vidu stravine slike, jedne od najstranijih vizija u naoj poeziji; moda je i ispevana zato da umanji strah od smrti:

Noas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili meni kao rtvi, Kao boji prolaznosti stvari. Noas su me pohodila mora, Sva usahla, bez vala i pene, Mrtav vetar duvao je s gora Trudio se svemir da pokrene. I nirvana imala je tada Pogled koji nema ljudsko oko: Bez oblika, bez sree, bez jada Pogled mrtav i prazan duboko.
Usamljen, razoaran, bolestan, Dis je esto pomiljao na smrt; veoma su retke njegove pesme u kojima ona nije prisutna, bilo da vreba njega samoga ili da je odnela nekog njegovog bliskog. U nekima, kao u Tajni, osea se strah:

Taj oseaj straha, to u meni raste, K'o s prolea vode, k'o crni oblaci, Da l' krije u sebi smrt to me polazi?
Najee za Disa smrt nije antiteza ivotu, njegovom pogotovu, ve je prirodni kraj neega to se samo zvalo ivot a u stvari je bilo lagano umiranje svega to se volelo i elelo; suvie je bilo malo sree i radosti da bi pesnik alio za ivotom, i odve je patio da bi se plaio smrti:

Padaj ivote s jaucima mojim, Cepaj se vreme. Nek vetar i vee Pokupe bole i duh to me pee, Smrt e oprati tragove od rana.

Odmor i meni tad e da se javi. Biu izmiren s tajnama dalekim. Roenje svoje zavoleu grobom. S osmehom moda, il' uzdahom mekim Baciu pogled poslednji za sobom.
(Plave misli)

Dis ne idealizuje smrt: on je nee poeleti, kao Raki, "nasmejan i vedar, u mladakoj moi, pod raskonim sjajem septembarskog neba"; ona e sama doi, u "dan mutan il' beo", svejedno, i tada

Nestae tada sveg to moje bee: Pokreta, lica, i kose, i krvi: Uzee ruke, usta to se smee Zemlja i vlaga i gomila crvi.
(ivot)

V. Ili ima kratku, bolno-ironinu pesmu Sa pogledom ugaenim, u kojoj sa mrtvakog odra slua banalno kanvencionalne komentare o svojoj smrti; i Dis je autor jedne pesme "s onu stranu groba" Sa zaklopljenim oima. Disova pesma ne samo da je mnogo dua ve je i mnogo traginija jer zajedno sa njim umiru svest i svet; pesnik je uronio u nirvanu iji je "pogled mrtav i prazan duboko" samo bio naslutio. Nasuprot Domanavievom ovozemaljski realnom stoji Disovo transcedentno "mrtvo more", koje nikada nikakav vetar ne moe pokrenuti; umesto Damanovieva uzdaha zbog drutvene inertnosti i ustajalosti koja "davi, gui", dolazi Disova pomirenost sa apsolutnim zagrobnim mrtvilom koje za njega znai kraj stradanja. Dok bi se, sudei po Tamnici, moglo oekivati pesnikovo vraanje praizvoru, "nevinim daljinama", stihovi iz pesme Sa zaklopljenim oima odzvanjaju kao posmrtno opelo svakoj iluziji:

Spava san sree, k'o dan posle kie, U dnu sutona koji nee proi. Niega nema to umrlo nije; Tiina puna skamenjenih bora. Niega nema, samo iluzije Pred pustom kuom mirnog, mrtvog mora. Tu spava nebo, zemlja i pakao, I lik svretka, i kraj panorame. Tu nekad ja sam svoj ivot plakao.

Tu nekad behu san i zvezde same. Svud mrtvo more, svud nigde niega, I spava voda, i nema promena. Nema promena. San jednak, kameni Spaja sva mesta sa predelom nada. Oseaj mirne ravnine na meni I preko stvari nepomino vlada. U mome oku poslednji prameni Jo ive kose. Vie se ne strada.
Neujednaana kao celina, i zato valjda manje primeena i isticana, ova pesma sadri moda najjae i najautentinije Disove stihove. Dis je svoju preokupaciju smrti i propadanja protegao i na svet oko sebe, i svuda video raspadanje, kao u istoimenoj pesmi:

Kroz svet, pokrete, kroz um preko granja, Kroz dokon vetar to uzalud cvili, Ja ujem korak monog raspadanja; I raspadanje, raspadanje mili Kroz svet, pokrete, kroz um preko granja.
To je, razume se, bio samo subjektivan doivljaj, koji nije mogao imati mnogo veze sa sredinom (jo uvek primitivno zdravom, agresivnom, nezajaljivih apetita i ambicija) i vremenom (uzburkanim drutvano-politikim previranjima i nacionalnim pokretima) u kojima je Dis iveo, isto onako kao to je proizvoljno dovoditi Disa u vezu sa Bodlerom, Verlenom i Malarmeom: sa prvim po "apatu crvi" i motivima splina, jeseni i smrti, sa drugim po stilskom maniru zamenjivanja pojmova za boje, zvuke i mirise, sa treim po neodreenosti izraza u pojedinim stihovima i smisla u itavim pesmama.2 O tim francuskim pesnicima Dis je moda mogao neto uti iz druge ruke, od Pandurovia i Matoa na primer, ali nije ni morao jer je pojedine "dekadentne" motive te vrste i asocijativniji stil mogao susresti i kod domaih pesnika: Raki je pevao kako "le uasni trune", o "kostima bez negdanje puti" i "oima gadom i crvima punim"; Pandurovi o splinu, neurotinim raspoloenjima i smrti; u Duievoj poeziji ima dosta primera za razbijanje logikih sprega pojmova i za stvaranje novih, "aloginih". (Kod Duia: "ponono sunce", "ar neveseli", "zvuci crni", "plave legende", "sva tiina teko uzdahne u bolu", "slan i modar miris proletnoga mora", "iji je pogled bio modar, i iji je glas imao miris utih rua", "miris sna"; kod Disa: oi "to zovu kao glas tiina", "miris tuge", "vedrina stvari", "tiina puna skamenjenih bora", "da razumem mrtve i njino nadanje", "i oseam kako tiina mirie", "crna

dobrota", "plave misli", "zamirisa uzdah iz onog to nije, to ostaje, trune u snu u dubokom" ...) Meutim za Disa ti motivi, i stilski manir koji ih prati, nisu bili neto to se ui kod drugih i prihvata od drugih, ve su bili prevashodno njegovi, autentini i kad su na visini velike poezije, i kad su somnabulistiko buncanje. Odnos Disa prema "moderni", ili, jo odreenije, prema S. Panduroviu, moe da ilustruje jedan primer. Meu Disovim neobjavljenim pesmama naena je, pre kratkog vremena, i jedna pod naslovom Pitanje. Ta pesma, koja pripada ranom periodu Disova stvaralatva, jedna je od veoma retkih u itavoj njegovoj poeziji koja bi se mogla donekle oznaiti kao refleksivna. Razvija ona, dosta naivno, prastaru temu o ogranienosti ljudske misli i o ovekovim uzaludnim naporima da probije "Meu" nedokuivih tajni:

Do neznanja saznanje ga prati Kazuje mu da granica ima Dokle mogu dopirati misli
Zanimljivije je ono to se predlae kao reenje, kao moguni izlaz iz tog zaaranog kruga:

Da l' ludilo put bi pokazalo Te bi post'o bog, svemona sila! to svest njega omela je u tom Te pojima samo do ludila?
Po ovim stihovima ispadalo bi da je Dis zagovornik "zaumne" poezije: da se iza praga svesti nalaze odgovori na mnoge ivotne zagonetke, a samim tim i pravi izvori poetske inspiracije. Meutim, verovatno je Dis o svemu tome neto sluao od Pandurovia, koji je upravo tako usmerio i intonirao poznatu pesmu Svetkovina. Druga je stvar, i osnovna je stvar, to je Dis bio vie pesnik i vie "lud" za ovakvu vrstu poezije nego racionalni Pandurovi: Disova poezija, najveim delom, i da nije poetnike deklarativno-eksplicitne pesme Pitanje kretala se u domenu iracionalnog jer je odgovarala itavom emocionalno -psiholokom biu pesnikovom. Otuda i paradoks: pesnik koji je ponajmanje poznavao savremene tokove evropske poezije postao je, i ostao je, kao najautentiniji predstavnik pravog modernizma u srpokoj knjievnosti poetkom XX veka. Ili jo jedan primer: mogao je Dis preuzeti od Rakia onu "staru strofu iz pesnika srednjeg veka i obnove, vrstu rondel, koju su pesnici XIX veka modernizovali", kako mu je prebacivao Skerli, ali se nipoto ne moe rei da je tu formu "zloupotrebljavao": ona je ispunjena tako novom, disovskom sadrinom i u tolikoj meri je postala Disova da mi neke njegove najbolje pesme (Tamnica, Moda spava) uopte ne moemo zamisliti u nekom drugom obliku. Svojevrsnu potvrdu o autonomnosti Disove poezije nalazimo u onim pesmama u kojima je

dolazilo do izraza neurotino stanje pesnikovo: u trenucima komara Disova psiha je liila na uzburkanu povrinu vode u kojoj se drobe slike oblaka, neba, drvea, ljudski likovi i boje; u takvim momentima dolazilo je do dezintegracije pesnikove linosti. ivot mu je liio na san, vidljivi svet na uskomeane senke, gubili su se i zvuci, i seanje, i oseanje vremena. Tako je u Prestanku jave:

Dolaze dani i noi bez jave, I kao senke, bez uma, nestaju; U snu, prolazom oko moje glave, Svi dogaaji i stvarnost prestaju Sad ne poznajem izraz bojeg sveta I nemam pojma za misli i boje; Nebo i zemlja vie mi ne smeta, Kao ni ljubav, k'o ni rane moje. Ja ne znam gde su moje noi sure I stare strasti, maovina stara; Ja ne znam da l' se seam sada Jednog momenta i izraza lica, Ni kad je do'o oblak zaborava. I ne oseam strasti ni oluje, Ni kako die mir, daljina plava.
Slino je i u Pesmi bez rei:

Evo danas umor pao na me, U oima pogled zaborava, Moja svest mi u daljini tame, I duh, k'o cvet u jeseni, spava. I duh spava. Ja ne pojmim sada Da l' je bilo ivota, i kada? Katkad samo u tiinu ravnu Vetar stresa um i apat s granja; Vidim neku siluetu tavnu, Trag prolosti, zalazak seanja I sve rei da s oblikom staju

Tu, preda me, gde se raspadaju.

Upravo tu se krije klju i za razumevanje velikog dela Disove poezije, koja je izvirala iz tamnih i ispremetanih slojeva njegove bolne a povremeno i bolesne psihe. Nagnut nad ponorima svoga ja, on je otkrivao ona bizarna stanja izmeu svesti i podsvesti, one neuhvatljive niti "meu javom i med snom" o kojima je Kosti pre njega pevao; tada su nastajale i njegove najbolje pesme s "pomerenim" znaenjem rei, ali se dogaalo da peva i s poremeenim predstavama i s reima koje se "raspadaju", dubina se pretvarala u tamu. Pri tom postojala je samo vremenska koincidencija izmeu ovakvih motiva i stila i pojave "moderne" u srpskoj knjievnosti, a stvar se obino predstavlja obratno da je Dis svesno inaugurisao "modernu" u srpskoj knjievnosti. On je suvie bio spontan pesnik, i sa premalo opteg i knjievnog obrazovanja, da bi se vezivao za pesnike kole. S druge strane, on ima prilino i "razumljivih" pesama koje ne bi prihvatio kao svoje nijedan "modernista", makar bio i mnogo manjeg talenta nego to je Disov, i koje su zaista daleko ispod nivoa prave poezije. U takvim pesmama Dis podsea na oveka koji se budi iz sna i tetura u hodu. Uoi prvot balkanskog rata Disa je zahvatila rezignacija pred starou i smru; reklo bi se da se ak i raduje bliskom kraju:

Prola me je moja buna, mrnja moja, San osvete i odvratnost na san bedan, Zaspale su moje noi bez spokoja, Moje svetle ambicije i duh edan, Zaspale su, k'o vojnici posle boja. Oko glave, k'o oreol, pusti snovi, A u srcu izmirenje i dobrota, I jo malo zadovoljstvo, to su novi Moji dani kratki, kratki bez ivota, to prestaju i radosti i okovi.
(Zadovoljstvo)

Balkanske ratove Dis je pozdravio zbirkom pesama Mi ekamo cara. Te peome ne vrede mnogo kao poezija: ima u njima stihovanih parola zvanine nacionalne propagande o osveenju Kosova i vaskrsu starog srpskog carstva; tek u ponekom stihu nazre se iskreniji zanos i pravi smisao dogaaja, kao u onima o srpskim seljacima koji su izneli glavni teret ratova:

Kroz moju duu, preko straha, rana, Proe pobeda, vera, novi zraci, Osmeh i lice zore dobrog dana,

I prosto ime: seljaci, seljaci

(Prosto ime)

Meutim ove pesme su znaajne kao psiholoki dokumenat o pesniku. Disov odnos prema ratu opredeljivalo je verovanje da nastaju "novi dani", da prestaje siuno i trivijalno vreme "crnih slugu i skupih irica", "bogatih pandura", da iezava "vidik narataja tura" i da presuuje "kolevka blata"; Disu se inilo da se svet i ljudi iz osnova menjaju; rat je shvatao kao antitezu ovemu onome to je ranije prezirao i osuivao, kao raskidanje okova ne samo porobljenih naroda ve i u samoj zemlji osloboditeljici, pa i vlastitih. Doiveo ga je kao popunjavanje svoje duhovne praznine, kao uporite u bezverici i lutanju, kao kompenzaciju za protekli ivot i kao mogunost da bude kao i drugi i da, prvi put, ide ukorak sa drugima. inio je, dakle, koncesiju javnom mnenju i kritici verujui da i sam neto dobija, ali je pri tom poezija mnogo gubila. Korigovao je svoja ranija shvatanja istovremeno ih objanjavajui:

Uvek u sredini koja rani amom, Ja nisam verov'o da e doi ikad Rastanak sa pustom i sumornom tamom; Verov'o sam sunce nee doi nikad. Verov'o sam da e moj narataj zai Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da Ja u s njime opet u grobu se nai, Da ekamo ponos koji okov kida. Ja nisam slutio u danima tuge, Ustanak naroda i pojavu rata: I dok krv je tekla, ose'o sam duge, Otvoreno nebo, rane svakog brata.
(Zvona na jutrenje)

Ali ratovanje nisu bili samo "trube", "doboi", "pesme", "trijumfi" i "cvetovi slave", kako je Dis egzaltirano pevao o balkanskim ratovima; doao je austroutarski i nemaki napad na Srbiju, borba na ivot i smrt, odstupanje i povlaenje preko Albanije, ivot u izgnanstvu. Dis je osetio stravinu atmosferu okupacije koju su donosile porobljivake vojoke:

Umesto zvona udaraju srca: Zvone na uas. U vazduhu led. Poneka glava skriveno se krsti Jo znak slobode detinji je pla.

(Idu)

ivei u Francuskoj, Dis je u mislima stalno bio u Srbiji i u ostavljenom porodinom gnezdu, za iju sudbinu strepi:

Dvorite je crno, crna je i streha. I crna su okna k'o crna dobrota. Na zidu jo pati u crnome ramu I oiJu crnih jedna lepa glava. Ja znam ovu kuu i ija je bila.
(Poginuli dom)

Dis, inae tako krt u nenosti, naao je dirljivo jednostavne i neposredne rei za svoju brigu i enju:

U mom srcu pono. U njoj katkad tinja Mis'o da jo ivi, moj predele mladi, Moja lepa zvezda, majka i robinja, Boe! ta li danas u Srbiji radi? Skupila si suze u kose detinje. Sve vas sada gledam gsraj gozbe sirote. Lice ti se vedri: to dua svetinje Ljubi tvoje elo, moj sjajni ivote.
(Meu svojima)

Poslednji stihovi koje je pisao pokazuju kako se zavravala Disova ratna avantura, najvea u njegovom jednolinom ivotu: Odisej je doao do saznanja kako "u stranoj zemlji izgnanik strano je biti"; morile su ga slutnje i sumnje da e ikada videti Itaku, Penelopu i svog "sinia malog". Oseao se ponovo Dis izgubljen i bespomono mali u tuem svetu, sa duom u grlu od bola i bolesti:

Ne ume ovek da bude jak Kad kie liju sa sviju strana. Nema oiju za dubok mrak. Ne peva tica sa umrlih grana. Dobro mi je danas tu, pod tuim nebom, Al' mi srce trune za mojom kolebom.

to je najcrnje za ovaj mah, To je to nemam ni malo moi. Tol'ko sam mali da me je strah: ivim saranjen kao u noi. Ah, ti moni ljudi iz ovoga veka, Vie nemam kuda, umirem bez leka.
Pesnik Nirvane, koji je stalno opevao i prizivao smrt, uplaio se kada je stvarno osetio lepet njenih crnih krila. Izgleda da je postalo nemogue govoriti o Disu a ne pomenuti Skerlievu kritiku njegove poezije. Ako bi se traili uzroci Skerlieve brutalne negativne ocene, ne bi se kao razlog mogao prihvatiti Disov pesimizam jer je Skerli slino oseanje ivota, iako ga nije prihvatio, umeo protumaiti kod niza pisaca, kod Boe Kneevia, Stevana Lukovia, Danice Markovi, Milana Rakia da pomenemo samo Disove savremenike. Nije posredi toliko ni Disovo "dekadenstvo" i mutan stil jer u istoj kritici Skerli hvali Bodlera i Verlena kao "dobre pesnike zato to su stvarno oseali ono to su pevali, i to su punom iskrenou izraavali svoju duu". Kritiarevu skepsu izazvao je utisak, zasnovan na nepoznavanju pesnikova linog ivota, da Dis imitira druge, strane i nae pesnike, da je izvetaen, da je rtva pomodarstva; pri tom je polazio od ispravnih premisa ali je izvodio pogrean zakljuak: "Danas se u poeziji zahteva iskrenost i spontanost. A to je ono ega u poeziji Vladislava Petkovia nikako nema. Njegova poezija je afektacija bolova koje on ne osea, podraavanja pesnicima koje u stvari ne shvata, pesnika vebanja aka koji je nauio neto stihova da pie." 3 Da je Dis ostao iskljuivo na terenu subjektivnog vienja i doivljavanja sveta, to moda ne bi toliko estilo njegovog kritiara; ali on je u nekim pesmama uoptavao, pljuvao na drutvene svetinje, i svoje "dekadenstvo" prenosio na itavu epohu i sredinu, na primer u Kobi:

Je li to starost i volje i vere, Il' umor dubok, miran i bez leka, Kom ne znam uzrok, prostora i mere? Il' sam ja izraz trulei mog veka, Koja tka zadah i svud nemar stere?
Bilo je to kobno pitanje koje je izazvalo mrzovolju Skarlievu, pogotovu to su i pojedini kritiari u nekim listovima prokomentarisaliUtopljene due "kao odsev jedne obolele sredine, izraz patolokog stanja srpskog drutva". Suprotstavljajui se, Skerli nije branio samo srpsku literaturu od zaraze "lanog modernizma", ve i tadanje drutvo kao njegov ideolog. "Odbijajui to uoptavanje koje nema nikakve stvarne osnovice", veli ogoreni Skerli, "valja ipak rei da

Petkovi predstavlja iskljuivo sama sebe, jednog tipskog bolesnika od literaturisa, jednog od onih nesrenih ljudi u iju je slabu glavu udarilo jako vino literature." A da ironija bude gora i nesporazum vei, Skerli zaista bolesnome Disu dri lekciju o idealizmu i optimizmu citirajui Tenovu misao: "Poezija, to je zdravlje." Mogao je Dis maliciozno uzvratiti da su "zdravi" i "normalni" samo epigoni i kritiari. Kako bilo da bilo, branei Disa ne treba kamenovati Skerlia. I Skerli je mogao napisati pogrenu kritiku kao to i Dis ima podosta slabih pesama, o kojima, inae, Skerli razlono govori. Na itav sluaj valja gledati kao na one dve lae u pesmi Veljka Petrovia, koje se nasred okeana mimoiu u magli, bez pozdrava i susreta. Dodajmo i bitnu razliku: Skerlieva laa je plovila u jednom pravcu jer njen kapetan ju je upravljao prema odreenom cilju, spreman da upotrebi i topove ako bi neko hteo da je omete; Disova je, kao i Ilieva, bila ukleti brod "bez krme i nade", preputen talasima i sudbini. Dvoliniji je bio stav Bogdana Popovia, koji je, piui o Skerliu kao kritiaru, upisivao mu u greh to nije osetio da Dis "ima lepih stihova, mekih, i kao ugaeno svetlih, boje staroga srebra"4 a sam nije uneo u svoju Antologiju nijednu Disovu pesmu. Popovi je ranije napisan ogled o Skerliu naknadno redigovao i objavio ga 1921, u vreme kada je izilo drugo izdanjeUtopljenih dua i kada se o Disu poelo vie govoriti i pisati.