Milutin Uskoković – „Čedomir Ilić“

Ova kniga je posvećena poginulim Srbima u ratovima 1912. i 13. godine, jer oni koji su
pali za Otadžbinu, po recima jednog velikog pesnika prošlog stoleća, zaslužuju da na njihove
humke dolazi svet i molitve čita; među najlepšim imenima njihovo ime je najlepše; sva slova,
pred njima, bledi i gube se, i kao što bi radila majka, glas celog naroda ih ljuška u njihovim
grobovima. – M. U.
Likovi u romanu: Čedomir Ilić, Višnja Lazarević, Bela Matović, njen brat Mladen, otac
Jovan, majka Kleopatra. Ne zahtevaju analizu, jer je sam opis njihov citiran direktno iz knjige.
Obratite pažnju na anticipaciju događaja.
I
U subotu 9. jula 1900. godine, Cedomir Ilic, glavni junak ovog romana isao je uobicajenim
putem iz Biblioteke na Terazije, pa Krunskom ulicom na Vracar, gde je davao lekcije jednom
gimnazistu. On je bio student filozofije, vrlo visok, gotovo dzigljav, ali mlad, prijatnih muskih
crta, buljavih ociju, koje su izgledale kao da hoce da iskoce iz glave, obucen nesto nemarno, sa
kravatom koja se pela uz potiljak, ruku zavucenih u dzepove od pantalona, siguran u sebe, u
svoju buducnost, u dobro koje ce ciniti svojim sugradjanima, Srbiji, mozda celom covecanstvu.
Kuca u kojoj je ziveo nalazila se pri vrhu Krunske ulice, kod jednog gimnazijskog profesora,
Jovana Matovica, poznatog opozicionara, koji je osudjen kao veleizdajnik i sad se nalazio u
Pozarevcu, na robiji. Njegova zena ostala je da zivi sa cetvoro dece: najstarija cerka Paraskeva
imala je 16 godina, hramala je na levu nogu, a tepali su joj Bela. Nakon nje, dobili su Mladena,
bistrog ali lenjeg decaka, koji je bio sklon slabostima prostog naroda, kao da su u njemu
vaskrsavali preci njegove majke, cerke Cincarina. Mladen je u trecem razredu pao dva predmeta
– „osveta reakcije“ kako je smelo tvrdio – te ga je Ilic poucavao za skromnu nagradu. Imali su
jos dve devojcice koje su bile bliznakinje, slobodne, radoznale i pune prica o macki, kokosima i
djavolu. Tu u Krunskoj ulici Ilic se iznenadi kad pred jednom privatnom kucom opazi dva
vojnika na strazi, s nozem na pusci. Stalno je tuda prolazio, ali nikao nije primecivao tu kucu, u
kojoj je ocigledno nekog trebalo cuvati. On predje na drugu stranu ulice, posto nije voleo da ima
posla s vojskom. Tek mu Bela rece da se kralj verio. Ali, to nije bio sve... Verio se sa njihovom

1
susetkom, zenom iz naroda, udovicom jednog inzinjera, bivsom dvorskom damom svoje majke,
starijom od sebe 10 godina. Vlada nije odobrila kraljev postupak, shvatila ga kao skandal i
podnela ostavku. Kralj Otac, koji je boravio u inostranstvu, nije krio ogorcenje na svog sina.
Vojsci je bilo naredjeno da cuva granicu i da ne dopusti kraljevom ocu ulazak u zemlju. Bela i
njena majka sve su to uzurbano i zadihano govorile Ilicu. Od lekcije koju je tog dana trebalo da
odrzi Mladenu, nije bilo, naravno, nista. Mladen se nadao da ce sad njegovog oca pustiti sa
robije. Bela, majka i Mladen cvrsto su u to verovali. Majka je govorila Mladenu da ce sad otac
da se vrati, pa da mora da pazi, da uci i da se ne mangupira. Inace ce ga dati pravo na zanat.
Trebalo bi da se ugleda na gospodin- Cedomira. On je SIROMAH DJAK. Ona je smatrala da u
njegovim godinama sirotinja nije zazor, sa cim se Ilic slozio. Sedeli su tako svi zajedno i jeli
kajsije, govorili o profesoru Matovicu, o novoj politickoj situaciji, o buducnosti koja ceka
zemlju. Ilic je posmatrao Belu: imala je belo lice sa kozom koja se cinila kao postavljena jedva
primetnim rumenilom. Oci su joj bile majcine: crne, zive, maslinaste, oci kao u neke lepe
zivotinje. Kosa, jos crnja od ociju, okruzivala je njeno lice kao talas. Ona se ucini mladicu slatka
i meka, kao kasija koju mu je nudila. Rece joj da je vrlo ljubazna. Cedomir je jos ranije naslutio
da Bela nije ravnodusna prema njemu. Odusevljenje porodice Matovic preslo je i na Ilica, te on
oseti kako mu se grudi nadimaju od nekog osecanja nepoznatog, neodredjenog. Koracao je
ulicom, gledao pravo sve sto je sretao i nije video nista. Toga dana nije se nista narocito dogodilo
licno njemu, ali je njegovo srce uzdrhtano lupalo u grudima, kao da se desavalo nesto sto ce
izmeniti ceo njegov zivot. On je bio duboko zauzet samim sobom i video je u tom trenutku ceo
svoj dotadanji zivot kao jednu sliku, kao jednu predstavu.
II
Cedomir Ilic rodio se 1878. godine u Valjevu. Njegov otac je bio racunoispitac. Ilici su bili
poreklom iz jednog sela na granici valjevskog i uzickog okruga, na divljacnoj padini planine
Povlena. Tu se naselio njegov pradeda Ilija, po kome su i ime dobili. Taj pradeda borio se na
Zasavnici i to je bilo sve sto je Cedomir znao o njemu. Ilicev deda, koji se takodje zvao Cedomir,
naucio je citati i pisati sam, za stokom. Kmetovao je dugo godina i parinicio sa seljacima iz
susednog sela oko jedne vodenice, pa je na kraju sve izgubio i sacuvao malo onoga sto mu je
ostalo od oca. Cedomirov otac, Stevan je, nakon trgovine u Beogradu presao u drzavnu sluzbu i
bio je prepisac u Valjevu. Tu je ozenio kada mu je bilo 30 godina, cerkom jednog postara.
Cedomir je proveo skuceno detinjstvo u kuci gde se morao odrzavati izvestan rang, a gde je bio

2
puno dugova; rano je poznao ponizenja, morao je da krije svoja osecanja, da se odrekne svog
misljenja i da se vecito povlaci u sebe, pa mu je zato carsija dala nadimak: JEZ. Stevan se nije
slagao sa zenom, zbog njenih zahteva: skupocena odela, svecani ruckovi, prosipanja, bacanja,
radoznalo susedstvo, te tako plata nije bila dovoljna. Cedomirova sestra koja je bila starija od
njega dve godine, bila je uvek na strani svoje majke. U to doba bila je razvijena borba izmedju
skolovanih i neskolovanih cinovnika, te je racunoispitac mislio je je njegova nesreca dolazila od
njegove niske skolske spreme. Stoga je i Cedomir razumeo da ce njegova sopstvena sreca doci
ako bude skolovan i nacitan. On je zaista imao dara za skolu. Prva zabavna knjiga koju je
procitao bilo je starinsko izdanje posrbljenog Robinsona, a u gimnaziji je citao Odiseju. Citao je
sve sto mu dodje pod ruku: naucna otkrica, romane, izvestaje varoske stedionice, stranacke
listove, udzbenike iz starijeg razreda, Pelagiceva dela, narodne pesme. Imao je sve petice. On je
sebe vec tada proglasio za velikog coveka. Kada je krenuo u Veliku skolu, tamo je upoznao nove
drugove. Jedan je bio gospodin, cinican, nametljiv, izvestaceno bezbrizan. Njegova deviza bila je
uzivati i uspeti. On je bio on onih ljudi kojima je svejedno koji rezim vlada, jer im je svaki
dobar.. u svakoj partiji, grupi ili kuci od uticaja oni imaju svojih ljudi i familije. Ovi mladi ljudi
su, docnije, mahom glave parlamentarnih rezima. Drugi je bio velikoskolac-politicar. Pusta
bradu, cupav je i aljkav. On je u teoriji slobodouman. On je radikal, demokrat, socijalist,
republikanac, revolucionar. Sve stvari shvata materijalisticki. To su ljudi obicno sa sela ili iz
propale varoske kuce. Taj tip se buni protiv vlasti, ali ne da bi je nacinio boljom, nego da je
docepa u svoje sake. Ovakvi ljdui ulaze u politiku i gube svoje iluzije. Ilic se nije druzio sa ovim
prvim. Otac mu je umro jos dok je bio u gimnaziji, te je ziveo vrlo skromno. Ipak, imao je sa
njima slicnosti: on je voleo sve sto je prijatno, lepo, lako i novo. U nedostatku materijalog, on se
bacao u svet knjiga, misli, snova. Citao je Igoa, Tolstoja. Ziveo je samo duhom, radio je dan i
noc. Medju drugim tipom on je nalazio mnogo odusevljenja, medju tim radikalima i
socijalistima. Bio im je blizi po sredstvima i po temperamentu. Pun rdjavnih iskustva o pravdi
velikih prema malim, jakih prema slabim, on je brzo postao ubedjen u teorije materijalisticke
filozofije. Cedomir je posecivao redovno njihova tajna udruzenja i bio je veran glasac po
djackim zborovima, gde se drao i skakao na prvi znak vodje. On je voleo slobodu, verovao u
njenu svemoc, zamisljao ju je kao more, kao vazduh, nesto prostrano, blagosloveno, opste,
svacije. Trazio je slobodu u veri, knjizevnosti, u nauci. Sve snage je trebalo uloziti u borbu za
slobodu. U tim idejama svrsio je prve dve godine. Na raspustu je saznao da mu sestru prosi

3
Vicentije Simic, sekretar suda, koga su mu majka i sestra dosta nahvalile. Jedino sto je trazio bilo
je deset hiljada dinara miraza. Oni nisu imali taj novac, pa su majka i sestra htele da prodaju
kucu, sto Cedmomir nije zeleo, pa su ga nagovarale da se odrekne nasledstva. U kuci su pocele
svadje: majka ga je klela i grdila, a sestra je pretila da ce se obesiti. Kada mu je sve to jednog
dana dosadilo, otisao je u sud i prebacio nasledstvo na sestru, ne zadrzavsi nikakvu rezervu za
sebe. Majka je pokusavala da se izmire, na sta joj je on odgovorio jednim uvredljivim pismom.
Zet se umesao i Cedomir je prekinuo svaku vezu sa svojom porodicom.
III
Kada je tako ostao sam, ostetio se nelagodno. Medjutim, brzo se pribrao, polvaceci se u
svoje knjige i ideje i zivljase skromno. Jendog dana sreo je rodjaku Kaju, koja je u Beogradu
ucila devojacku skolu. Pitala ga je zasto se ne javlja majici (odnosno njenoj tetki). Sa Kajom je
bila i njena drugarica Visnja Lazarevic. Obe su imale u crtama na lciu onaj izraz naivnosti koji je
urodjen prvoj mladosti. Kaja je bila mrsava, ziva devojka. Visnja je bila krupna, dosta puna za
svoje godine (17), dubokih ociju, mirnih i bistrih. Njena glava bila je plava, pravi slovenski tip.
Rumena krv sibala joj je niz obraze. Povucena u sebe i tako zdrava, izgledala je nespretno, ali to
je samo dopunjavalo njenu lepotu i govorilo da je ona od onih prostodusnih bica koja idu pravo i
cija sudbina ne zavisi od njih samih, vec od onih koje ce sreti i koji ce ih uciniti srecnim ili
nesrecnim. Cedomir je pricao o Beogradu – kladio se da je on najruznija prestonica u Evropi.
Kada su dosli do Kajine kapije, ona ga prekori sto joj nikako ne dolazi i rece mu da isprati
Visnju, te on tako i uradi. Dok su isli, pitao je sta misli posle skole, na sta je ona odgovorila da je
red da se vrati kuci i pomogne majici, a i posle nje na skolovanje dolaze njena braca. Ilic je
prekori rekavsi da treba hrabro poci ka idealu nove zene, jer nama trebaju zene na visini nasih
dana, zene oslobodjene svih predrasuda, zena-covek. On je govorio iskreno, iznoseci svoje
stavove i poglede o porodici, braku, o ulozi drzave u materinstvu. Te stvari bile su daleko od
Visnje. One su je zato odmah odusevile i zainteresovale. Ona ga je slusala, uverena da je njen
zivot bio dotle prazan, nedostojan nje kao coveka. Taj razgovor ostavio je trag u njoj.
Razmisljala je o tome sto je Ilic rekao – o univerzitetu. Sutradan je sa Kajom pricala o skoli, o
planovima za buducnost. Naposletku je upitala za Ilica i rekla da su se lepo zanimali, kao i to da
je on ucen i pametan covek. Rece joj da su govorili o emancipaciji zena, na sta se Kaja glasno
nasmejala. Nakon toga Visnja je rekla da je on savetovao da produzi skolu i stupi na filozofiju.
Ona je bila resena jer devojacka skola ne daje pozitivna znanja modernoj zeni, a ona hoce da se

4
obrazuje do kraja i bude na visini vremena u kome zivi. Tada joj Kaja rece da se cuva Cedomira
iako je on simpatican i inteleligentan, pomos cele njihove familije. Ali on ima neodredjen
karakter, nestalan, neodvazan, slab. Dok su se vracale kuci, Kaja rece da je citala u jednoj knjizi
da ima stvorenja koja udju u nas zivot jednog dana, zauzmu ga i ometu; zbog njih menjamo svoje
navike, ukuse, ideje, planove, potpadnemo pod njihov uticaj, oni postaju nasi savedodavci,
upravljaju nama i zapovedaju nam. Pitanje je sta onda ostaje od slobodne volje? Na to Visnja ne
odgovori nista.
IV
Visnja i Cedmor poceli su da se vidjaju, najpre zajedno sa Kajom, a onda najzad bez nje.
Nisu znali reci otkad su poceli setati sami. Dok su tako jednom setali, Visnja ga upita zasto ne
pise sta kad tako lepo govori. On je rekao da mu treba jos rada, citanja. Dodje mu nekad da
zapise ideje i misli kada mu izgledaju sjajno, a kad to uspe onda oseti beskrajno zadovoljstvo
koje se ne da opisati, kako kaze Janko Veselinovic. Zaneli su se u razgovor i setnji u najzad dosli
do neke sume, pocela je da pada kisa, a Visnja se Ilicu ucini neobicno lepa. Predlozila mu je da
se sklone negde. Ilic je video mehanu i ona rece da nikad nije bila u seoskoj mehani, ali on nije
imao novca. On joj je to priznao stidljivo, ali ona mu ne zameri. Ovo ih priblizi. Od tog doba
zvali su se po imenu, zadrzavali duze ruku u ruci, vreme im je prolazilo u cekanju jedno drugog.
Cedomir je ostajao slobodnjak u svemu. S tim uverenjem resavao je svaki problem. Kada je bila
pored Cedmorira, Visnja je odobravala i potpisivala svako njegovo misljenje. Iako je pocela da
razmislja drugacije, trudila se da to niko u skoli ne primeti. Marljivo je radila, cekala strpljivo
kraj skolske godine. Cim bi videla Cedomira, osecala se pred njim razoruzana. On je znao toliko
stvari, procitao je toliko knjiga, a ona nije umela tako da govori i naci u trenutku rec koja joj je
trebala. Zbog toga je pocela preterano da radi na skolskim predmetima i polozila je vrlo dobro
sve ispite, bolje nego prethodnih godina. Sada je trebalo da ide u svoj Cacak. Prigovarao joj je
Cedomir da se ona nece otuda vratiti, a ona ga je ubedjivala da hoce. Dvoje mladih ljudi su
cutali, sedeci na klupi na Cukarici, gde ih je uhvatilo vece. Cemdomir prekinu tisinu: „ne, ti se
neces vratiti na Veliku skolu. Ti neces biti dovoljno jaka da izvojujes svoje pravo. Pravo
predstavlja borbu. A ti si zena... nasa zena ne voli zivot odricanja, pozitivne stvari, rad za
covecanstvo. Palanka ce biti jaca od tebe. Jednog dana ces se resiti za konvencionalni brak, a
djavo ce znati da li ces sta sacuvati od onog sto sam ti govorio.“ Visnja rece da ce oni uvek stati
prijatelji, jer je njihovo prijateljstvo iskreno, toplo i dobro. Cedmomir je bio jace vezan za nju

5
nego sto je mislio. Raskid sa porodicom mu je ostavio prazninu koju je Visnja neosetno
popunjavala. On se navikao na ljubak dodir te devojke. Najzad, i on je bio mlad, i on je imao u
srcu neznosti. On je uhvati za ruku, ona se ne trze. Poljubio ju je u onu rumen po obrazu koji mu
ostavi utisak glatke koze i necega cistog. Ona se strese. Obraz je zabole, kao da ju je Cedomir
ujeo. Ona se dize i rece da se vrate u varos jer je bio vec kasno.
V
Kada je Visnja stigla u Cacak, osetila je svu tu suprotnost izmedju zivota koji je
preduzimala i onog kojim je dotle zivela. Ona je bila kci Mitra S. Lazarevica, bakalina. Njen otac
je drzao ducan u glavnoj ulici koju cini u toj varosi put Kragujevac- Uzice. Gazda Mitar je imao
srece u trgovini. Poslovi su mu dobro isli. Uvazavao je skolu i kada god bi se o prosveti poveo
razgovor, bio je stalno na strani skolovanih ljudi. Govorio je da je znanje svetlost i moc, a mi
smo slepi kod ociju, utuceni u glavu, stoka bozja. Oko Visnje su se utrkavali majka, mladja
braca, ukucani, susedi, pa i otac. Nekad joj je sve to prijalo, ali sada je hladno primala izlive
palanackih simpatija. Sta god je imala dobila je od tih ljudi i sebi je prigovarala zbog toga.
Uzalud se borila da se kod svoje kuce oseti kao kod svoje kuce. Ona je bila izasla iz uskog
zivota, ona mu vise nije pripadala. Njene misli vracale su se Beogradu i izazivale sliku studenta
Ilica. Najvise se druzila sa Milevom, cerkom jednog zlatara, jer je sa njom i njenim bratom
Radojem provela celo detinjstvo. Radoje je bio nesto stariji od nje i stalno je bio pri ruci gazda
Mitru dok mu sinovi nisu porasli. Isterali su ga iz gimnazije zato sto je dokazivao katiheti da
prirodne nauke pobijaju nauku hriscansku. Njegov otac, kujundzija Marko, bio je zbog toga ljut
na njega i hteo je da ga ubije. Zanat nije isao nikako, pa se majstor nadao bar u svog sina, da ce
da izadje na put, da zavrsi skolu... Radoje pobeze u neko selo iz oceve kuce, kod rodbine. Tu je
bio nekoliko meseci. Na kraju je hteo da ode za vodenicara. Medjutim, ipak je ostao da pomaze
starom ocu. Posao podje na bolje. Kod Radoja su se mogli kupiti casovnici jeftijije nego u
Beogradu. On je radio i van svoje radnje: osnvao je velosipedsko drustvo, uticao kod opstine da
se prave vestacki bunari, popravljao zenama masine, uredjivao varoski park, kalemio voce. I po
spoljasnjosti se razlikovao od mestana, okorelih u navike i zastarelu modu. Toliko je odudarao
od ostalih, da se nije znalo ciji je sin, proglasili bi ga za stranca. Visnji se taj mladic dopadao.
Ona ga je postovala i plasila ga se. Izbegavala je njegov pogled. Pustala ga je da govori i osecala
se sigurna u njegovom prisustvu. A on je umeo lepo da govori, voleo je ljude, voleo coveka kao
onaj casovnik koji je opravljao, kao ruzu koju je kalemio. Voleo je narocito prostog coveka,

6
izgladnelog gradjanina i odrpanog seljaka, ono sto upravo drzi celu piramidu drustva, i koji
najteze osecaju njen teret. Jednom je, na praznik kad zene ne rade, Visnja sedela kod
Ostojicevih, i Radoje je sa svojim prijateljem, mladjim cinovnikom iz suda, pozvao nju i Milevu
da izadju u setnju do varoskog parka. Tada je Visnja saopstila Radoju da ce se vratiti u Beograd
na univerzitet. Rekla je da hoce da se obrazuje potpuno, do kraja. Radoje onda rece da nasa
Velika skola zna samo da fabrikuje mocne cinovnike; ona od mladih, pametnih, postenih ljudi
pravi bedne, glupave, nepostene kancelarijske sluge, ciji je zivot prazan i pust koliko i ona arhiva
koju iz dana u dan ispunjavaju. Radoje misli da je seljak nas narod. Samo mu treba pouke, a zene
treba da nauce svoje ljude luksuzu cistote, da mu omile kucu vise od kafane i da podignu bolji
podmaldak od njih samih. Nas narod treba prosvetiti. Seljaka treba nauciti citanju i pisanju. Ovu
drzavu treba uciniti njegovom, drzava treba povecati prinos poljoprivredi.
VI
Visnja je sve vreme u razgovoru sa Radojem nesvesno uporedjivala svog zemljaka sa
covekom koga je ostavila u Beogradu, koji je takodje imao velika odusevljenja za bolji zivot, za
nova pregnuca. Ona se trudila da obe misli razume i da ih pomiri. Govor njenog zemljaka bio joj
je blizi, jer je bio prakticniji, opipljiviji, zemaljskiji. Radoje joj rece da zeli da podigne centralu
nad Ovcarom i rece joj da je ona prva kojoj to govori, pa je zapita sta ona misli o tome. Ona rece
da je on pametan covek koji zna sta radi, a vec je ucinio dovoljno za varos. Radoje rece kako mu
je potrebno da ga neko razume. Hteo je reci da mu treba jedan iskren drug, jedna zena kao sto je
Visnja, tako ucena u svojoj prostoti, tako prosta u svojoj ucenosti, ona koja bi vecito bila uz
njega, koja bi se posvetila njegovom delu, bila njegov dobri genije, jer je svaki rad... narocito
onaj koji traje vise godina, vrlo tezak. Ali on to ne rece. To bese istog onog trenutka kada je
Cedomir izlazio iz kuce Matovica. Ilic se zaputi ka Kalemegdanu, kamo idu, u njegovom
raspolozenju, svi koji nemaju svoje kuce. Jos se u narodu nije culo za skandal na dvoru. Vecernji
listovi cutali su kao ribe. Cedomiru je smetao svet. Oko srca mu je bilo veselo, toplo, pa i
zalosno. Nije mu bilo dobro. Bura koja se spremala u vazduhu unosila mu je groznicu u krv.
Stade misliti na drzavni udar, na profesora koga u tom trenutku nude za ministra, na profesorofu
cerku, oko koje ce se vec sutra otimati udvaraci... na svoju ljubav: zdravu, odraslu palanacanku,
cije srce, mozda jednio na svetu, kuca u tom trenutku za njega... na svoje lektire, ubedjenja, sebe
samog... Ko ce ikad reci gomilu osecaja, misli, slika, uspomena koje se progone u coveku u
izvesnim casovima usamljenosti. Tada Ilic pomisli na Belu, ali i na Vinju, koja joj je bila prava

7
suprotnost. Cedomir je bio sklon mastanju. Trazio je samocu i uzivao u lenjom gubljenju
vremena. Zeleo je da promeni svakodnevicu, imao je zelju za necim potpunim, savrsenim,
izazivala mu je potrebu da promeni sebe, da se kida, da se razvede sa samim sobom. Pokusavao
je da od te dve devojke napravi jednu. Od Bele je uzimao sitne prefinjene crte, njen osmeh
macke koja se umiljava, njenu veselost; ovaj profil zadahnuo je Visnjinim rumenilom zrdavlja,
izrazom besprekorne cednosti i ocima. Zalosna stvarnost prikaza mu se isto tako lako kao i taj
san za idealnom dragom: on je bio samo siromasni djak, bez rodbine, bez sigurnog prihoda, bez
prijateljskih veza i zastitnika, prava drustvena nula, nekoristan nikome i koji se nikoga ne tice.
Beograd mu poce izgledati kao groblje, ulice su licile na nizove iskopanih raka. Pusti prostori
izazivali su misao o smrti. Bilo je neceg grobnog cak i u kucama, iz cijih razvaljenih vratanca i
podruma bez okana bio je tup mrak kao iz grobnice. Ilic steze srce i uputi se na veceru.
VII
Dani su sporo prolazili. Ilic je imao stan, izgubljen u sokacicima, rupama, barakama i
stepenicama Savamale. On je ponosito snosio svoju sirotinju. Ssa nevinom verom u buducnost,
on je trosio svoje mlade godine radeci da bude dostojan poverenja koje ce mu se nekad ukazati.
Od lekcije koju je imao placao je stan; ostajalo mu je jos nesto za duvan, sitan trosak i pokoju
knjigu. Hranio se na kredit. Tamo gde se hranio navracao je i Zarija Ristic, sledbenik klasicnih
filozofa, koga je Ilic voleo. On je u njemu video jednog saputnika na istom putu, na putu u
intelektualni zivot, coveka intelektualne radoznalosti, ziva mladost, sumnja u radost koja se nudi,
nepomirljiv idealizam, neutoljiva zedj za usavrsavanjem, svi instikti jedne duse budne,
upecatljive i nesredjene, obuzeli, zaneli i osudili na najteza iskustva. Zarija je hteo da bude
mudrac. Tada je Ilicu doslo prvo pismo od Visnje. Ono je bilo u nekom velikom polovnom
zavoju zelene boje, sa natpisom radnje njenog oca. Ta pisma nisu sadrzavala nijednu neobicnu
rec, nijednu neznost. U njima nije bilo spomena na ono sto su zajednicki preziveli i proziveli.
Ona su pocinjala prosto, jednom reci: „Cedo!“ i malo djacki, malo novinarski i knjiski, izgledala
strogo, gotovo suvo, obicne prilike, nacin zivota i zivljenja jedne devojke u palanci. Opis
jednong izleta u Ovcarsku banju ili kakva nestasnost mladjeg brata ispunjavali su po citavo
pismo. Ali ipak su ta pisma bila kao nebesni dar na tim vrucinama. Unosila su beskrajna
odusevljenja u mladicevo srce i bila najlepsa lepota njegove mladosti. On ih je cekao sa
bezazlenom radoscu, on ih je voleo gotovo isto kao i nju samu. On je sacuvao sva ta pisma.
Odgovarao joj je u istom uzdrzanom tonu. Cak da je i mogao do njenog oca i njene kuce, on ne

8
bi smeo poveriti svu tu iznenadnu raskos svoga srca i cudnovatu lepotu svoje maste: jer to nije
vise bila Visnja koja se pojavljivala iz pisama. To je bila vizija neke nemoguce zene, o kojoj svi
sanjamo, koju svi ocekujemo kroz ceo svoj zivot. Zivot prolazi, a ona se nikad ne pojavi, ne
pomiluje nase usijano celo, ne poljubi nase zanesene oci. Ilic je pisao o sitnim dogadjajima,
procitanim knjigama, o Zariji Risticu i o velikim vrucinama u Beogradu. Ipak, pisuci o tim
prostim stvarima, na samu misao da to pise ljubljenoj devojci, njega je obuzimala nneka car,
skoro fizicka. Kada bi se Visnja zadrzala s odgovorom, on je vadio stara pisma iz kofera, nosio
ih u varoske parkove i ponovo citao, razgledao svaku rec. Ta su ga pisma uveravala u sve sto je
nesvesno hteo, sto je trazio od zivota. Ona su mu bila jedini poverenik. On je njima saptao svoje
maglovite snove. Njine proste reci pevale su mu zanosne melodije, u kojima je nalazio izvor
svome odusevljenju. Jedno zensko srce kucalo je za njim, on sad to zna pozitivno, ima dakle
sigurne dokaze. I uvereni pristalica materijalisticke filozofije pretvarao se u neznog ljubavnika; u
njegovim godinama covek je sav odusevljenje, sav toplina, sav ljubav.
VIII
Zarija i Cedomir razgovaraju o Plehanovu, Ogistu Kontu, socijalnoj revoluciji, Karlu
Marksu, univerzalnoj slobodi i emancipaciji zena. Zene primaju nauku koja im se predaje, veru
koja im se propoveda, muza koji im se daje, srecu ako je sretnu, nesrecu mnogo cesce, i sudbinu
koja im se odredi. Rec sloboda za njih je smisao zla. One inace ne znaju za nju. A one koje je
nazru, one su kao ove muve sto se lepe uz prozorsko okno. Hiljade nevidljivih prepreka sprecava
njihov let i one ce propasti tako, ostati matore devojke, umreti kao te muve ako im ne otvoris. U
toku setnje, Ilic primeti svoju prijateljicu i zadrhta, ona se zacrvene i pogleda ga veselo. Dok je
gledao, Ilic se secao kad mu je Visnja govorila da je imala muke dok su njeni pristali da se vrati
u Beograd. Zapretila im je da ce ih ostaviti, da ce ih se odreci javno, preko novina, da ceo svet
vidi kakve ona roditelje ima. Ona rece da se zazelela Beograda, pa su ceo dan proveli u setnji.
Sedose na klupu na kojoj su bili kada je Ilic prvi put poljubio svoju draganu. On je zudeo za
zivotom, za zivotom potpunim. On je hteo da ga jasno vidi, tu, pored sebe, da se sav zagnjuri u
njega. On je toliko ocekivao ovu devojku, da joj kaze koliko je voli, da joj otkrije, pored carstva
misli, skroviste osecanja. Uze je za ruku, ali ona odbi. I docije je izbegavala ova milovanja, kao
da je osecala da se cela ljubav ne sastoji od poljubaca. Nije htela da izneveri duboko osecanje
morala koje joj je ulila starinska kuca njenog oca. Procitane knjige i zivot u prestonici dopustali
su joj neku simpatiju, prijateljstvo prema mladicu, ljubav reci i uzdisaja, ali prava ljubav je za

9
nju bila zabranjena. Ona se bojala svega sto je anormalno, bolesno, miseteriozno. Pravu ljubav je
videla samo u braku. Stoga ona nije ocekivala od Cedomira ljubavne napitke, vec izjavu kojom
se prosi ruka u devojke. Ocekivala je da je on nazove svojom verenicom, da joj svecano obeca
pred roditeljima i publikom, pa da mu preda celu sebe. U svemu drugom menjala se ka idealu
koji joj je Ilic otkrio, mesala se u drustvo mladih ljudi i devojaka... Dobro se osecala na Velikoj
skoli. Prijala joj je akademska sloboda. U tom Kapetan-Misinom zdanju svi su bili studenti, ravni
jedan drugome. Savrsena sloboda ispunjavala je taj posveceni kut Beograda i bila njegov najbolji
ukras. Tako slobodna, jos vise je usla u socijalisticke ideje, u borbu protiv formalistickog
drustva, gde diploma zamenjuje talenat, gde parce hartije vredi vise nego glava. Te teorije su je
hrabrile i odusevljavale. Ona je verovala u njih.
IX
Kada je Matovic pusten na slobodu, vlada mu je nasla lepo mesto u drzavnoj sluzbi.
Matoviceva zena uredjivala je novu kucu u koju su se premestili. Ona je imala jedinstvenu
vestinu da izmiri u sebi zenu koja gospodari kucom i zenu koja smatra da je njen poziv u zivotu
vise od obicne brige za kujnu. Tako su ona i njen muz resili da povecaju Ilicu platu, jer je valjan
covek i dobar ucitelj Mladenu. Ipak resise da mu daju jednu sobu u avliji i da se hrani kod njih.
Matovic i Ilic cesto su ozbiljno razgovarali o krupnim stvarima iz politike, o narodu, zadacima
Srbije kao drzave, o zemljoradnickom osiguranju... Gospodja je stalno isticala njegovu ucenost
pred decom. Posebno je Bela bila ljubazna prema njemu, jer je ona razumela da je sirotinja jedan
nedostatak (on je siromah, a ja hroma), mislila je i vreovala da su tako ravni jedno drugom. U
takvoj sredini popustala su njegova nacela strogog socijalizma. Trebalo mu je da krene za necim
novim, da krene novim putem kojim dotle nije bio prosao. U klubu koji je nosio ime Grupa
velikoskolaca socijalista, pocelo je da dolazi do razmimoilazenja u pitanjima taktike, nastajali su
ozbiljni sukobi, podnosile se ostavke i ocekivao se rascep. Tako i bi. Jedan manji deo ostao je u
grupi, a ostali su osnovali radikalni klub. Medju njima je bio i Ilic. Visnja ostade dalje na
barikadama. Ona nije mogla da mu oprosti tu izdaju zajednickih ubedjenja. Kao sve zene, isla je
u krajnost. Nije mogla da shvati otkud je dosla ta promena u njegovim ubedjenjima. Ilic je
pokusavao da joj objasni. Ona je bila razocarana i mislila je da ce tako i nju jednom ostaviti.
Odbijala je njegova milovanja. Ona je inace verovala da je on voli jako, jace nego sto je on bio
uopste sposoban da voli, ludo, smrtno. To odbijanje mu je tesko padalo i trudio se da je
pridobije, ali jos uvek to nije bila ponuda za brak. Te suprotnosti izmedju njih podzavale su

10
jednu vrstu cas prikrivene, cas otvorene borbe. Ilic se trudio da ne misli na Visnju, da je
zaboravi, ali jos uvek ga je nesto vuklo ka njoj. Vidjali su se idalje, ali rat se produzavao,
menjale su se samo pozicije.

X
Ilic je u tim mucnim trenucima mrzeo svoju draganu i verovao da i ona njega mrzi.
Postajao je ljubomoran kada je ona bila u drustvu njegovih prijatelja, hteo je misliti samo na
sebe, raditi za svoje ispite i ne osecati nista, ali nije mogao. Nije znao sta da radi tako sam. Svet
mu se cinio prazan, supalj i besmislen bez Visnje, bez njenog prisustva. Cinilo mu se kao da ga
je ceo svet napustio, kao da nema ono najbolje sto je imao. To osecanje prelazilo je u mucno
ludilo. Nije mogao da spava, osecao se istrosen i utucen. Patio je i to se videlo. Bela je to
primetila, kako je bila razmazena od strane ukucana, zelela je da i Ilic bude nezan prema njoj. U
trenucima kada ga je zvala na rucak, to se njemu cinilo kao truba vojske koja ide u pomoc.
Dopadalo mu se u tim trenucima nesto vise od njene lepote – to bese njena simpatija, daleka,
nova, druga ljubav koja se priblizava. Ipak, nesto mu je u dusi govorilo da ne ide u tom pravcu.
Matovic je bio stupio u politiku pocetkom sedamdesetih godina, kada su se u Srbiji stvarala dva
glavna politicka faktora, narod i kruna. Narod je bio izmucen ratovima i o njegovim potrebama
nije se vodilo racuna. Jovan Matovic i njeov radikalizam bili su ne politika, nego jedna vrsta
religije. On je verovao u narodne snage. Poveo se razgovor za ruckom o braku i Ilic rece da je on
protivnik braka. Smatra da je brak neprirodan – jer se u organskom svetu ne zna za takvu vezu; i
nemoralan – jer se obavezujemo za nesto sto nije u nasoj vlasti. Idealna veza izmedju coveka i
zene postoji jedino u slobodnoj ljubavi. Ilic je mrzeo novac, mrzeo ga onom mrznjom
pomesanom sa nesto zavisti, koju osecaju slabi prema jakima. Video je u novcu silu koja
ucvrscava zivot, prijatelja koji odrzava coveka. On ga nije imao, cinio mu se kao njegov licni
neprijatelj koga treba savladati i on ga je prezirao kao tirnanina ciju je surovu vladu rano osetio.
Zeleo je da ima novca da bi osigurao slobodu kretanja, da bi radio samo ono sto voli, da bude
svoj i pripada samom sebi.
XI
Bela i Mladen nisu bili na svom mestu, roditelji nisu vodili o njima prava racuna. Otac se
bio bacio na politiku, nije imao vremena, pa mozda ni prave volje, da misli na svoju porodicu.
Sin je rastao slobodno, tumarao sa kvartovskim mangupima, nosio sesir nakrivo, govorio

11
satrovackim jezikom, zadirkivao sluzavke. Cerka, koja je vec bila za udaju, nije imala naklonosti
prema bilo kakvom ozbiljnom poslu. Kad joj se nije cinilo sto je htela, svadjala se po kuci, vreme
joj je prolazilo u besposlicama. Matovic posta kandidat za ministra. Kada bi se nakon rucka svi
negde razisli, Bela i Cedomir ostajali su da razgovaraju. Ti usamljeni razgovori su mu prijali,
padali mu kao blag i lagan lek na srce koje mu je krvarilo. Zeleo je da se osveti Visnji koja ga je
namerno izbegavala i prkosila mu. Njegova dusa je patila, njegov ponos je stradao. Tako su kroz
razgovor dosli do zagrljaja i poljubaca. Bela ode, a on osta pitajuci se da li je izgubio glavu.
XII
Posle nekoliko dana, on se kajao iskreno zbog dogadjaja koji se desio. Izbegavao je Belu.
Mucilo ga je i njeno ponasanje. Jednom bi govorila najprijatnije o raznim sitnicama, kao sa
pravim prijateljem, kao da se nista nije desilo. Drugi put bi se durila bez razloga i izbegavala ga.
Najzad je resio da se objasni sa njom. Ona mu rece da je ljuta na njega zato sto je poljubio, iako
je pogled odavao da zeli opet to. I tako su se ti poljuci ponavljali svakog dana. Medjutim, njemu
je bilo jasno da ne voli Belu, bar ne onom ljubavlju koju je dotle osecao prema Visnji. Ponekad
mu se cinilo da ni Bela prema njemu nema dubkih osecanja. Ona mu je izgledala nesposobna za
pravu neznost, za pozrtvovanje, za pravu srecu i pravi bol. Jednom ga pozva u svoju sobu i
izmedju poljubaca mu rece da joj dodje jedne noci jer je negde citala da je ljubav sladja kad je
mrak.
XIII
Za to vreme Visnja je uredno studirala, osecala se slobodna, zrela, cela. Odusevljavale su
je velike ideje. Cinilo joj se da je ponovo rodjena. Imala je dosta drustva, te nije osecala
Cedomirovo odsustvo. Ponekad bi pomislila da se nadje sa njim i da podeli svoju srecu, ali su je
njegove oci izbegavale. Kada je isla u setnju, videla je Ilica sa devojkom u kolima. I on nju
primeti. Nije mogao da odvoji oci od nje. Ona je znala da Ilic radi i zivi kod misnistra, ali nije
znala da on ima cerku. Ona ih vec vide pred oltarom! Visnja se na Univerzitetu nije mogla
skocnetrisati, misleci na Cedomira. Samoj sebi kazala je da je on mrtav za nju. Ali ta rec bese
teska za njeno srce. Ona se oseti sama medju ljudima i pomisli na lepe trenutke koje je imala sa
Cedomirom. Razumela je da je bila nepravedna prema njemu, odbijala ga je i naravno da je on
pronasao drugu zenu. Tek je tad shvatila koliko ga voli. Gubeci njega, osecala se kao da gubi
sebe. Bez njega, ceo njen plan za visokim studijama izgledao joj je izlisan. Radi njega je htela da

12
bude oselobdjena zena. Sta ce joj emancipacija, socijalizam, lepe misli ako on ne bude njen.
Shvatila je da treba da se nadju i objasne. Da razgovaraju kao prijatelji.
XIV
Visnja je prisla Cedomiru u nedelju. Nosila je karanfil koji mu je dala. On je osecao svoj
lazni polozaj prema toj devojci koju je voleo i koja ga voli, prema drugoj devojci cije poverenje
izigrava i cijom se slaboscu koristi, prema sebi samom, na kraju krajeva, jer on hoce zivot pun,
veliki, ali cist, jasan, bez unistavanja svesti i popustanja prilikama. Oboje su gledali u pod i
cutali, ne usudjujuci se da zapocnu razgovor. U njegovoj prirodi bila je razvijena ceznja za onim
sto nema, sto je razlicito od njega, sto stvara kontraste i nadu na potpunost. Pozeleo je da ode sa
Visnjom u neki svet gde ga niko ne poznaje, daleko, u nepoznati kraj, gde bi poceo nov zivot.
Htede da joj sve to kaze, ali ona pozuri i ode. Sledeci put kad su se sreli, ona ga pozva kod nje
kuci. Smejali su se i na kraju poljubili. Zatim je on hteo da ode malo dalje, ali se zaustavi. Visnja
mu rece da su mogli biti tako srecni. Ali on, kao i svi ljudi koji traze pd svoje sudbine vise nego
sto ona moze dati, bezao je od svoje srece, misleci da trci za njom. Nije proslo ni nekoliko
trenutaka, a on je vec bio sam na ulici.
XV
Matovic rece zeni da mu se ne dopada sto Bela i Cedomir provode vreme zajedno, jer on
jos nije zavrsio skolu, a ona je jos dete. Zena mu rece da se on Beli svidja, a i ona njemu i da bi
mogli da naprave svadbu, jer joj je Bela teret na grudima. Kad je vidi onako hromu, cepa joj se
srce. Ona bi htela da je vidi srecnu, zadovoljnu i zbrinutu. Istina je da je Ilic siromah, ali oni su
tu. Ilic nije ni slutio da bi se bilo sta moglo saznati, jer je mislio da se vesto skrivaju. Za to
vreme, on se borio sa svojim osecanjima: mucio da je sukob: njegove ljubavi prema Visnji i
njegovog ljubakanja sa Belom. Visnju je voleo, Belu nije mogao ostaviti. Nalazio se u
nerazresljivom sukobu koji dolazi, s jedne strane, iz covekovog instikta da trazi sopstvenu srecu
posto-poto, i s druge strane, nuznosti drustvenog zivota onakvog kakog su ga stvorili zakoni,
naravi, navike. On je stajao na prekretnici i nije mogao odluciti kamo da pretegne. Intelektualni
zivot je odvojen od prakticnog. Idealni egoist koji trazi celokupnost svoje srece, Ilic je osecao da
ce ta sreca, bilo jednim, bilo drugim izborom izgubiti jedan deo svoje potpunosti. I tada ne bi bio
srecan, jer bi se osecao jadan, nedostojan da zivi. On je video samo sebe, verovao je da bi s njim
trpelo i sve drugo: njegovi bliznji, drustvo, drzava, covecanstvo: on je sve to video u svome ja: to

13
njegovo ja bilo je pocetak i svrsetak svega. Izbegavao je obe devojke, radio je za ispite i vise
nego sto je trebalo, filozofirao o zivotu sa Risticem.
XVI
Radoje Ostojic je uspeo da osnuje akcionarsko drustvo za eksploataciju Moravine snage. U
carsiji se govorilo neprestano o elektrici. Radoje je tih dana bio junak, ljudi su verovali u njega.
U uspehu svog plana za podizanjem elektricne industrije u Cacku gledao je ostvarenje svoje
ljubavi prema Visnji, koja daleko tamo iza Rudnika radi na svom obrazovanju i sprema se da
bude velika i mila saradnica na preporodjaju rodnog kraja. Stari Lazarevic (Visnjin otac) zalio se
Radoju da mu se zena razbolela dok je prala kucu, pa je udarila promaja. Pita ga da li da javi
Visnji u Beograd, na sta je Radoje rekao da ona treba to da zna. Napisao joj je da su svi dobro,
ali da je majka nazebla, pa se mnogo brine za nju da i ona nije bolesna, da joj skola nije teska i
da ne oskudeva u necemu. Volela bi da je vidi, pa ako moze da dodje, a ako ne moze zbog skole,
onda ne mora. Otac joj uz pismo salje i novac, da joj se nadje. Kad je primila pismo, Visnja je
bila u teskom raspolozenju. Bilo ju je stid. U njoj se bunila devojka iz srednjeg staleza,
bakalinova cerka, poslusno dete patrijarhalne kuce. Ona nije umela, i pored svih lektira, da
pomiri starinski modalni zakon porodicnog zivota sa borbom za ispunjenje svojih. Ni pomisao na
to da je Cedomir ponovo njen, nije je mogla utesiti. Bilo ju je stid i od samog Ilica, a radi njega i
radi svojih roditelja, ona je htela da bude najbolja zena na svetu. Visnja je polagala na misljenje
okoline. Ona je osecala da je uradila nesto sto nije trebala uciniti (sto je pozvala Cedomira kod
nje onda), i to ju je bolelo. Izbegavala je da ide na Univerzitet jer nije mogla da pogleda Ilica u
oci. Resila je da otputuje istog dana u Cacak. Majcina bolest cinila joj se kao kazna. Njeno
ranjeno srce stezalo se od bolova. Majka je bila opasnije bolesna od onoga sto je otac pisao.
Visnja se nije odvajala od majke dok nije ozdravila.
XVII
Visnjina majka oporavljala se iz dana u dan. Bilo je nestalo grize savesti. Neka topla nada,
koja se u njoj javljala bez razloga, ispunjavala je njenu dusu. Ona je verovala u Cedomirra, on je
voleo. Resila je da mu pise. Napisala je povod svog odlaska i da se nece vracati do jeseni, posto
ce se predavanja uskoro zavrsiti. Ilic je primio pismo, ali nije znao sta da odgvori. Ono ga je jako
dirnulo, jer su se desili dogadjaji koji su napravili jaz izmedju njih. Oni su se desili mimo
njegove volje, ali se ipak osecao krivim. Zalio ju je, jer je nagadjao sta ce se desiti u njenoj dusi
kad sazna sve, pogadjao je svu odvratnost koja ce je obuzeti prema njemu, prema svim ljudima,

14
prema svemu...Sastavljao je pismo u mislima, birao je zgodne reci, zaklinjao se da se to desilo
bez njegovog znanja, i da jos uvek voli nju, samo nju. Bojao se kako da joj posalje pismo, da joj
ne stvori kakvu nepijatnost pred roditeljima. Od onog dana kada je sa Visnjom bio u njenom
stanu, trudio se da ne ostaje nasamo sa Belom, sto je bilo nemoguce, s obzirom na to da su ziveli
pod istim krovom. Ona je primetila da je hladan prema njoj, ali sto je vise odbijao, ona ga je vise
jurila. On je rekao da ima ispita, da nije sve u ljubavi. Bela stade citati neku knjigu i u njoj
pesmu, koja je Ilica podsetila na Visnju. On je zamoli da jos jednom procita stihove. On dohvati
tada knjigu, baci je iza sebe i kao da je hteo da utopi svoje misli, on se predade zagrljaju koji je
toliko izbegavao. Paradoksalna ljubav cula dostizavala je svoj vrhunac. Desio se ljubavni cin
izmedju njih. Zatekla ih je Belina majka. Rekla je Beli da je rospija, a njemu da se nije nadala da
ce tako izneveriti poverenje njihove kuce, zar se tako vraca gostoprimstvo, sramota... Bela je
pokusala da ga odbrani, ali ona joj rece da ce ocu polagati racune, a da ona nema vise cerku. Bela
rece da Ilic nije nista kriv. Ona rece da ga voli, odnosno da se vole, i upita Cedomira je li tako.
On oseti da je sad doslo ono veliko, ono strasno, jezivo sto je ocekivano. On zadrhta jer je to bilo
mogo teze nego sto je njegova slutnja to predvidjala. Bilo mu je jasnije nego ikad da ne voli tu
devojku, pa ipak jasno potvrdi da se oni vole. Na to Belina majka uskliknu, izljubi ih i „verila ih
je“.
XVIII
Ministar ne poverova isprva u tu veridbu. On rece da Ilic treba da svrsi skolu, postane svoj
covek, dobije parce hleba, pa neka uzme Belu ako hoce, pa ce mu on prvi cestitati. Ministar je za
to da oni ipak pricekaju. Ali u kuci je sve pocelo da se menja: posluga se ponasala obazrivije
prema njemu, zandarm na sluzbi odavao mu je pravopisan pozdrav... Nikad Ilic nije jasnije
osetio dva coveka koji su ziveli u njemu: jedan: miran student iz unutrasnjosti koji gleda svoje
knjige, trudi se da odgovori svojim duznostima, vodi brigu o dnevnim potrebama, raspodeljuje
svoja sredstva. I drugi: nemiran duh, zaljubljen u beskrajnost, fantast koji zahteva sve lepote od
zivota, usamljeno bice sto se ni sa kim ne udruzuje, idealista koji radi samo na krupno. Taj covek
je posmatrao spremanje za svadbu u kuci Matovicevih mirno, kao da se to tice neke sasvim
druge licnosti, radoznalo, kao da je hteo saznati kako se te stvari dogadjaju. Svrsio je skolu bez
ijedne cetvorke. Sada je sve bilo spremno za vencanje. Obavili su ga u najuzem krugu porodice.
Uoci svadbe, Cedomir izadje iz kuce i sam put ga nanese pored jedne velike gradjevine, kojoj su
majtori zavrsavali treci sprat. On primeti da je u jednom kraju lezao jedan radnik zatvorenih

15
ociju. Malo dalje video se krvav perorez. On na samrti rece da se sam ubio i to je sve napisao.
Tri dana je govorio da hoce da se ubije. Celo vece Ilic je mislio na samoubicu, pa i sutradan ta
misao ga nije ostavljala. Istog dana otputovali su u Pariz. Nasao je u novinama slucaj od juce.
Pisalo je da je tom coveku dosadila samica. Pokusao je da izvrsi samoubistvo zbog toga sto mu
je dosadio zivot.
XIX
Visnja nije znala sta se desavalo i stalno je cekala odgovor na pismo. Dani su joj polako
prolazili. Mileva tek jedne veceri rece da mesoviti hor Ljubicke vile priredjuje izlet na branje
ivanjskog cveca uoci Ivanjdana. Visnji je u razgovoru o Moravi sa Radojem bilo oko srca toplo,
meko, prazno. Visnja se nadje pored Morave. Pesme koje su pevali mladi, Radojeve reci, veselje
celog drustva, rascvetana livada i ti mirisi zanosili su je. Mileva joj rece da cvece koje naberu ne
valja unositi u kucu, vec da obesi venac vise kapije, pa ako ga nestane preko noci, znaj da ces se
udati te zime. Slucajno, Visnja se nasla u vilinom kolu, a kazu da koja nagazi na vilinsko kolo
nikad se nece udati. Radoje kao kroz salu rece da ce Visnja poci za njega. Neko tesko osecanje
savijalo joj se na srce. Njena dusa drhtala je od straha pred necim nepoznatim, nezavisnim od
njene volje, neminovnim. Obuzimala je jeza. Njena misao osvetli joj preziveli zivot, vide
Bograd, seti se Cedomira, posumnja u neodgovaranje na pismo i na ministarevu cerku. Rece
Radoju da oseca nesto jace od nje same, nesto neporavedno, nemilosrdno, sto je plasi. Radoje je
pita da li voli drugog, na sta ona potvrdno odgovori. Video je da ona voli nesrecno. „Nikad srece
nece imati onaj koji te je odbio, jer ne zna sta je u tebi odbio“. Morali su da podju.
XX
Visnja, iako nije pridavala znacaja sujeverju, ipak je, cim je ustala, pogledala na vrata gde
je sinoc ostavila venac. On je stajao na istom mestu, nedirnut. Radila je dvostruko samo da ne
ostane nasamo sa svojim mislima. Zalila je za Beogradom i mladicem koga je tamo ostavila, ali i
za Radojem. Cudila se sto joj Cedomir ne pise, bar jednu rec, da je zdrav. Visnja iz novina sazna
da se Bela, kci ministra zemljoradnje vencala u Sabornoj crkvi sa Cedomirom Ilicem. Udarac je
dosao iznenada, bio tako jak, surov, da ona ne oseti odmah svu njegovu tezinu, ne shvati svu
svoju nesrecu. Poce da place, dok joj se srce kidalo. Ona se pitala da li su ljudi ludi ili podlaci.
Majka vide da joj nije dobro i dade joj slatko i vodu. Ona je zbog Cedomira promenila ceo zivot,
protivila se volji roditelja, nije slusala savete prijatelja, ugusivala je glas savesti i on je sad
ostavlja i to bez ijedne reci, kao da nije ziva.

16
 XXI
Visnja je ostavila univerzitet i otisla za uciteljicu. Slucajno je dobila mesto u jednom
bogatijem selu u Mlavi, gde je nasla koleginicu Anicu. Lepo su se slagale. Visnja je hrabno
snosila sadasnjost i cekala nesto drugo.. buducnost. Zivot joj je tekao spokojno i monotono.
Majka joj je umrla onog leta kad se Cedomir ozenio. Smrt je jako uticala na nju, vec ranjenu.
Ona se posveti brizi oko oca. Radoja vise niko nije slusao, oni koji su mu se divili najvise sada
su ga popreko gledali i osudjivali ga, preteili mu. Radoje je ziveo, ali nije bio medju zivima.
Elektrana je propala. Svi su ga mrzeli. Cak je zaglavio u zatvoru zbog elektrike. Kada je izasao,
jer se opravdao, povrati mu se cast, ali celo njegovo imanje ode na dobos, jer je on bio glavni
akcionar. Visnja ga je izbegavala, jer joj se cinilo da je ona kriva za njegovu nesrecu. Poceo je i
da pije, da ga ne opazi svet, popije na jednom mestu samo jednu casu, pa tako izredja trideset
kafana. Mileva se zalila Visnji za to. Uzalud se Visnja trudila oko kuce, jer joj nista nije polazilo
za rukom. Njen duh je tezio zza naukom, literaturom, politikom, stvarima o mojima je citala i
slusala na Velikoj skoli. Otac joj rece da se vrati u Beograd. Ona se baci na studije ozbiljno. Ali
buducnost joj je izgledala neizvesno, tamno, pod znakom pitanja. Pitala se da li je taj njen rad
nije besciljan. Otac joj napisa da je resio da se ozeni njenom drugaricom Milevom i rekao joj da
se ne ljuti i da dodje na svadbu ako moze. Nije mogao da izdrzi bez zenske ruke u kuci. Otisla je
Visnja zatim u ministarstvo da trazi da je zaposle kao uciteljicu. I od tog doba nije se vracala u
Beograd. Zivot joj je prolazio bez dogadjaja, izbegavala je posete i sastanke. Mladici je nisu
voleli. Nadala se da ce naci nekog drugog Ilica, slicnog njemu ili pak boljeg od njega. Prolazili
su dani, a za njima i meseci i godine. Spomen na bivsu ljubav odrzavao ju je u savrsenoj
cednosti. Cekala je buducnost i izabranog muza, strpljivo i hladno, kao da nije zena. Ona i Anica
odlucise da idu na skupstinu u Beograd.
XXII
Na skupstini Visnja je srela nekoliko svojih drugarica, a medju njima i Kaju, koja se u
medjuvremenu udala. Njen muz Milisav bio je anarhista, imali su troje dece i svi su bili
muskarci. Ona je kroz Knez-Mihajnovu ulicu gledala svoj veliki Beograd. Ona se, hodajuci
nekom sasvim sporednom ulicom, strese kad shvati da je ugledala Cedomira. Kisa je pljustala,
Visnja je bezala, a on je jurio. Cedomir je zaustavi i oni ostase tako zabezeknuti u trenutku. On je
skinuo sesir i rukovali su se, njegovi prsti pekli su je kao u groznici. Zastiti je svojim
kisobranom. Visnja rece da je bolje da ne idu zajedno, a on da su jos dobri prijatelji i da nece

17
naskoditi jedno drugom jer su celu mladost proveli zajedno i bili vezani jedno za drugo prisnim
vezama i da ih je razdvojio neki glup nesporazum. Ona rece da ne veruje u nesporazume i da su
krivi njih dvoje i njihovi karakteri. On joj rece da je jos lepa i da je nemoguce da ga vise ne voli i
ne hte da je pusti dok mu ne obeca da ce se opet videti da joj kaze sta je zeleo, a sta je dobio, sta
je ocekivao a sta je docekao, stvari koje ga tiste i koje moze reci samo njoj, koliko je najzad,
nisko pao. Tako dogovorise sastanak sutra na uistom mestu.
XXIII
Ilic, blazeni egoist, bio ju je gotovo zaboravio. Oni behu daleko jedno od drugog. Mislio je
da se ona udala i da nije sacuvala uspomenu na njega. Otputovao je u Pariz i bio u Becu i
Minhenu neko vreme sa zenom. Upisao se na Sorbonu, izabrao je tezu: O vrednosti zivota.
Ucinilo mu se kao da se ostvario njegov san. Svideo mu se taj zivot u Parizu, ali Beli nije, bilo
joj je tesko bez majke. Nije znala sta da radi kad ostane sama. Svojih osamnaest godina, koliko je
imala pred svadbu, provela je besposlena, razmazena i srecna. Nije bila spremljena za zivot, za
borbu i odricanje. Svog muza smatrala je za igracku koju je dobila i koji treba da je pored nje kad
god joj se prohte. Svadje su bile ucestale. Najmanji povod bio je dovoljan da ne govore i cute po
nekoliko dana. Ona ga je volela ipak, a on nije znao kako da se ponasa prema njoj. Vratili su se u
Beograd na pogreb Belinog oca, nakon cega se nisu vracali u Pariz. Dobio je mesto u jednoj
beogradskoj gimnaziji, gde je predavao latinski jezik i istoriju Srba. Ali Ilicu se ta sredina nije
dopadala, cesto je ulazio u sukob sa svojim kolegama, jer se bunio protiv nepravdi. Ni djaci ga
nisu voleli. Ziveli su kod Beline majke i sada je sa svadjama bilo jos gore, jer je Bela imala njenu
podrsku. Gubila je postovanje koje je prema njemu imala. To su bili teski trenuci. Nezadovoljan
u sluzbi, nesrecan u kuci, on je lutao nocu da olaksa sebi, trazio je ljubazno lice da porazgovara,
da odahne, da zivi. Jednio mu je od drugova ostao Zarija Ristic i sastanci sa njim Ilica su
raznezivali i odobroljavali. Kada se jednom posvadjao sa tastom, otisao je od kuce i vise se nikad
ne vrati. Anica rece Visnji da bi trebalo sto pre da se uda.
XXIV
Visnja i Cedomir se sretose i podjose u setnju. On je upita kako joj je na selu, ona rece da
je zadovoljna. Dok je koracala pored njega, on ju je posmatrao i ona mu je izgledala kao bajka.
Gledao ju je i u srcu osecao kao neku pesmu, radost sto je vidi, sto je tu pored njega, slast sto je
zaljubljen vise nego prvi put kad su prosetali sami. Mislio je da kad bi ona bila njegova, bio bi
bolji covek. Cinilo mu se da bi on u njoj nasao ono nesto neodredjeno sto je vecito trazio. Isprica

18
joj ukratko sve sta mu se desilo otkako su se rastali. Rece joj da ga od tad tera neka nesreca i da
mu je sve poslo naopako. Niko ga ne voli i sam je. Ona mu rece da preteruje, i da je jos uvek
mlad i moze da uspe, treba mu vremena, ali mora da se bori. On joj rece da veruje u progres i
covecanstvo. Kad su seli na klupu, on je uhvati za obe ruke i upita je hoce li da bude njegova
zena. Ona ga drhtavo upita sto joj to ranije nije rekao. Ona ga je jos volela, i pored njegovih
mana, on joj je bio najbolji, najvredniji, najmiliji. Nikada ga lepseg nije videla. Njegov pogled ju
je zanosio, njegove reci je opijale, njegove ruke vukle su je ka sebi. Htela je da mu se preda
odmah tu. On je poljubio, ali ga ona odgurnu, rekavsi da je njegova zena jos uvek njegova zena i
da je kasno. On joj rece da je otpocela parnica i da ce raskinuti brak. Rece joj da odu u Crnu
Goru, Bugarsku, Rusiju i da ce njihov biti ceo svet. Ona rece da je to nemoguce za njih i da vise
nisu deca. Rece mu da je ne prati i da se vise nikad nece videti. Opet je postala ona stara Visnja,
kojoj je moral patrijarhalne kuce zabranjivao popustanje od pravog puta. Vratila se odmah u selo.
Prekinula je nakratko sa celom prosloscu. Zelela je da se uda. Nijedna mucna misao nije mutila
njenu dusu. Vreme je provodila lako, radeci u skoli.
XXV
Kad ona ode, Ilic osta gledajuci u pravcu gde se ona izgibila. Isao je kao mrtvac, ne znajuci
kamo. U jednoj ulici primeti Belu, ali ne htede da joj se javi. Ona njega nije videla. Hramala je
jace nego ikad. Mladen se jos gore ponasao otkad mu je otac umro, pa se tako jednom potukao i
nozem usmrtio suparnika, pa je uspeo da pobegne u Tursku. Ilic je osecao da mu je rad jedini
oslonac koji mu je ostao. Ilic je kroz prozor video konja kome je sredina cinila svoje. Od
prelepog, rasnog konja kome su se svi divili postao je obicna taljigaska raga. Sazaljevao je tu
zivotinju. Osecao je da sve treba poceti iznova, ali on nije imao snage za to. Gazdarica ga upita
da li ima malo hartije, i on potrazi u fioci, pa mu pod ruku pade pistolj. Misli mu se vratise u
rodno mesto. Odjednom vide na groblju koje je sneg okopneo na svakom grobu ponekog;
izgledalo mu je kao da je groblje ozivelo, kao da su mrtvi malocas ustali iz grobova, da jos ne
znaju da se nadju. On je tako zamisljao cas vaskrsa mrtvih, strasni sud, kad je u njega verovao.
Iznenadno ga je obuzela duboka odvratnot prema svetu, a najvise prema samom sebi. Kao na
slici, on je video ceo svoj zivot, celog sebe. Sto je ucinio uslugu svojoj sestri, on se odrekao
svoje porodice. Nikome nije privredio nista. Nije zadovoljio devojku koju je uzeo za zenu.
Nacinio je zasvagda nesposobnom devojku koju je voleo. On je bio dobar kao Hristos, a malo je

19
ljudi koji su pocinili toliko zla svojim milim. Seti se poslednjeg razgovora sa Visnjom. Ubio se u
svojoj sobi na zelenom tepihu.
XXVI
Te iste noci Visnja je sanjala da se udaje za Cedomira. San je bio tako jak da se probudila
sva uzdrhtala i vise nije mogla zaspati. Devojku je sve vise obuzimala vatra. Slika Cedomira,
njegovog zagrljaja nije je ostavljala. Pitala se u cudu otkud ovaj san i ovaj bol. Ono sto joj se
nakad kod njega dopadalo, cinilo joj se ovog puta ruzno, sebicno, odvratno. Gomila raznih
osecanja ispunjavala je njenu dusu. Kao vrhunac svega, bila je nestrpljiva zelja da napakosti
Ilicu, svetu, samoj sebi. Jednim pokretom zbaci sa sebe haljinu, pade u zanos, stade ispred
ogledala i ona vrisnu: Cedomire, uzmi me. Zatim se srusi na pod. Koleginica Anica uspela je
nekako da je povrati, a ona je samo dozivala Cedomira. Zaman je Visnja zvala svog dragana.
Njega vise nije bilo medju zivim. Ostalo je samo njegovo telo, koje je u tom trenutku, nago i
pokriveno platnom, kao i Visnjino, pocivalo na mermernom stolu u hirurskoj dvorani beogradske
bolnice. Jedna mlada hroma zena usprotivila se izlisnoj sekciji koju je zakon naredjivao i trazila
odlucno da joj se mrtvac preda na sahranu.
Beograd, avgust 1911 – mart 1913.
Pogovor – Marko Nedic
Milutin Uskokovic je zapoceo i ostvario knjizevno delo u periodu znacajnih promena kroz
koje je pocetkom dvadesetog veka prolazila srpska knjizevnost. On je bio jedan od najznacajnijih
nosilaca promena koje su u tom periodu zahvatile srpsku prozu. Pesimizam, osecanje umora i
bezvoljnosti koje pokazuju njegovi junaci, dezintegracija njihovih licnosti, neostvarenost
njihovih ideala, opsta tragicna slika njihovog zivota, Uskokoviceva teznja ka subjektivizaciji
prozne sadrzinne, ka izrazajnom savrsenstvu i jednostavnosti, kao i figrue slicne osobine, u
njegovom slucaju maksimano se podudaraju sa knjizevnom i duhovnom klimom doba u kom je
delovao. On se kriticki odnosi prema drustvenoj stvarnosti Sbrije pocetkom naseg veka, opisuje
specificni zivotni i politicki aktivizam pojedinih njegovih junaka, ucestvuje u knjizevnom zivotu
Beograda. Subjektivizacija prozne sadrzine, koriscenje autobiografskih podataka kao pocetnih
motiva za nastajanje proznog dela, uvodjenje u prozni tekst pasivnog knjizevnog junaka,
afirmisanje gradskog zivota i prostora knjizevnim delom, bile su izraz svesnog opredeljenja za
novu knjizevnu temu i nov nacin njenog proznog oblikovanja, ka i spontanog stvaralackog
suprotstavljanja ostacima seoske realisticke pripovetke u tadasnjoj srpskoj knjizevnosti. U

20
njegovom romanu Cedomir Ilic nalazi se najostrija kritika u knjizevnom obliku, parlamentarne
demokratije u Srbiji posle 1903. godine. On je bio za modernizaciju srbijanskog zivota i drustva,
ali i za kritiku svega onoga sto je u gradjanskom drustvu i zivotu grada predstavljalo deformaciju
moralnih i humanistickih teznji coveka; on je bio za modernizaciju srpske proze, za uvodjenje
gradskih tema, savremenih junaka i psiholoske analize u nju, za ukljucivanje u prozno delo
raznolikih drustvenih slojeva, od cinovnika, intelektualaca, studenata, novinara do radnika,
zanatlija, djaka i beskucnika, ali i za slikanje patrijarhalnih obicaja i morala, idilicnih porodicnih
odnosa i sentimentalnih sudbina usamljenih pojedinaca. Uskokovic je svojim delom i zivotom
ostao na razmedji dva veka, devetnaestog i dvadesetog, dve kulture, patrijarhalne i gradjanske, i
dva pogleda na knjizevnost, tradicionalnog i modernog. On je uneo jedno modernije osecanje
zivota, morala i psihologije, istovremeno jednu ostvorenu melanholiju i prigusivanu ljubav
prema zivotu, kao sto je na osoben nacin nastavio i kriticko posmatranje stvarnosti,
karakteristicno za nasu prozu realisticke orijentacije. Neke odlike Uskokovicevih dela, njihova
socijalna, autobiografska, idejna i psiholosko-eticka osnova, kao i tip naivnog junaka
intelektualca, imale su odjeka i u ostvarenjima Crnjanskog, Aleksandra Vuca i Dusana Matica,
sve do Tisme, Pekica i drugih. U Cedomiru Ilicu emotivno i ideolosko ispoljavanje covekove
licnosti cine najznacajniji sloj sadrzine romana. On neprestano suprotstavlja i spaja pojedinacno
i opste, novo i staro, gradsko i patrijarhalno, emotivno i eticko. U svojevrsnom ukrstanju
raznolikih a medjusobno uslovljenih pojava stvarnosti i pojedinacnog zivota knjizevnih junaka,
nalazi se glavna sadrzinska i stilska osobina Uskokoviceve proze u celini. Teznja ka formalnom
savrsenstvu oblika, ka jedinstvu intonacije i izrazavanju subjektivne slike sveta neke su od
osnovnih karakteristika Uskokoviceve proze. Tematska osnova Cedomira Ilica je ljubavna
istorija sa tragicnim zavrsetkom, vera i razocaranje u odredjene ideale i potpuni pad mladog
intelektualca. Roman zapocinje poznanstvom dvoje mladihh iz kojeg se razvija ljubav, ali nakon
razocaranja u ljubav dogadja se samoubistvo. Cedomir Ilic ima knjizevnu i umetnicku vrednost
jer nasu zivotnu stvarnost gleda bez iluzija, ali ne i bez dubokog senzibiliteta. Cedomir Ilic
pripada onoj vrsti romana u kojima je u zizu umetnickog interesovanja stavljeno pitanje sudbine
pojedinca u stvarnosti. To je delo s jasno naznacenim elementima drustvenog romana,
istovremeno i romana ideja, romana ljubavne sadrzine, romana s tezom o neminovnoj propasti
jedne generacije intelektualaca u gradjanskoj Srbiji; ali mnogo vise od toga Cedomir Ilic je
roman karaktera, roman o sudbini pojedinca u odredjenom drustvenom i intelektualnom

21
kontekstu; to je roman o onim problemima i preokupacijama koji neminovno zaokupljaju
mladoog coveka pred izborom zivotnog puta, od potrebe za ljubavlju, za materijanom sigurnoscu
i karijerom, od stava prema moralu, idejama i duhu vremena, prema razvoju drustva i njegovih
institucija do odnosa prema svetu i stvarnosti u celini, od kojeg i zavisi njegov dozivljaj vlastite
sudbine. Roman zapravo govori o nemoci pojedinca da se suprotstavi spontanom tragicnom
razvoju vlastite sudbine. Izdvojeni su samo oni trenuci iz zivota jednog pasivnog intelektualca,
jednog idealiste i razocaranog socijaliste, koji cine kljucne momente u nastanku njegove drame u
odredjenim egzistencijalnim okolnostima. Tragedija intelektualca ovde je zasnovana na spoznaji
da se osnovne zivotne vrednosti – ljubav, moralna cistota, porodica, rad, stvaranje – ne mogu
realizovati u cistom, idealnom obliku; odnosno da ih je u sustini tesko uopste i realizovati.
Osnovno sredstvo za razvijanje ovakve vizije bile su sudbine knjizevnih junaka, odnosno
sadrzina romana u kojoj se one ostvaruju. Roman je koncentrisan oko dve znacajne zivotne teme.
Prva je ljubav izmedju Cedomira Ilica, studenta filozofije na beogradskoj Velikoj skoli i Visnje
Lazarevic, ucenice zavrsnog razreda devojacke skole u Beogradu, docnije takodje studentkinje
filozofije. Drugu temu cine objektivne i subjektivne prirode koje onemogucavaju ostvarenje te
ljubavi. One se najpre nagovestavaju Cedomirovom vezom s Belom, kod cijih roditelja stanuje
kao privatni ucitelj, nastavljaju se njegovom zenidbom sa njom, a zavrsavaju se, nakon
Cedomirovog raskida sa Belom, Visnjinim odbijanjem da prihvati obnovljenu Cedomirovu
ljubav, posle cega se on ubija, dok ona i dalje ostaje sama. Roman se razvija spontanim
sjedninjavanjem i neminovnim razdvajanjem dvoje mladih, jacanjem, stisavanjem i obnavljanjm
njihovih uzajamnih emocija i na kraju, konacnim emocionalnim nesporazumom koji dovodi do
tragicnog zavrsetka njihove zivotne price. U osnovi ovakve sadrzine nalazi se stari motiv
umetnosti o neostvarenoj ljubavi koji je inace dosta koriscen u evropskoj gradjanskoj literaturi
tog vremena i novi motiv moderne knjizevnosti i filozofije o nemogucnosti ostvarenja idealnog.
Roman prosiruje i slikama drustvenog stanja u Srbiji u kojem je nagovestaj potpunije ljubavi
unapred bivao osujecen nacinom misljenja i moralom tog drustva, njegovim dozivljajem
stvarnosti. Slike drustvene stvarnosti u tadasnjoj Srbiji, prizori univerzitetskog i studenstkog
zivota, zivota u unutrasnjosti zemlje, u Cacku, u Beogradu, i porodicnoj kuci Jovana Matovica,
predstavlaju najznacajniju i knjizevno najostvareniju dopunu sudbina glavnih junaka i njihove
knjizevne konkretizacije u odredjenom prostoru i vremenu. Epizodni likovi romana kao sto su
Radoje Ostojic, Zarija Ristic i Cedomirova rodjaka Kaja, Visnjina koleginica Anica - vaki od

22
njih istovremeno doprinosi razvoju i punijem ostvarivanju njegovih glavnih likova, kao sto
pojacava sliku drustvene i duhovne stvarnosti odredjenog vremena i sredine. Sudbina Visnje
Lazarevic je postala tragicna upravo zato sto je sama kasno dosla do kasnog saznanja.
Ostavujuci njen lik, Uskokovic je bio veoma blizu umetnickom konceptu tragedije moderne
licnosti, licnosti koja je iz patrijarhalne kulture htela nepripremljena da zakoraci u gradjansku.
Kada Visnjina zenstvenost, njen emotivni i erotski nagon, koji su godinama bili priguseni,
najednom izbiju iz nje u poslednjim stranicama romana, vidi se koliko je ta tragedija zivona i
velika, koliko je Visnjino prethodno razumevanje i prihvatanje tragedije bilo u sustini trpljenje i
ocajanaje. Cedomirova sudbina u romanu je slozenija. Samoubistvom glavnog junaka autor je
drasticno kaznio svog junaka za njegove mladalacke idelale i veru u pozitivne vrednosti zivota, u
demokratiju i socijalizam, ali nije ga kaznio dok ovaj jos veruje u njih vec u momentu kad ih se
odrice. Cedomirov lik je u nekim momentima ostao takodje nepotpun, narocito u trenucima u
kojima Cedomir menja svoje mladalacke socijalisticke ideje i privremeno se prilagodjava moralu
i ponasanju gradjanske sredine, kao i u trenucima u kojima, nakon raskida s Belom, spoznaje da
je njegov licni zivot promasen. Njegova tragedija time nije ni malo umanjena. Napustanjem
naprednih ideala mladosti, prividnim prilagodjavanjem gradjanskom moralu u drustvenoj
karijeri, priblizavanjem vlastitih ideala potrebama vremena i sredine. Ilic je pokazao koliko je
idealista koji tezi potpunom zivotu, vezan za odredjeno vreme i sredinu i koliko su njegovi ideali
ranjivi. Tragicnost je time na izvestan nacin i uvecana, jer je u nju ukljucen, pored junakovog
nesporazuma sa samim sobom i sa drustvom, i njegov nesporazum sa vremenom i sa trajanjem
pojedinca u njemu. Razloge neostvarivanja svojih drustvenih ideala i zamisli Cedomir Ilic
pokusao je da objasni njihovom prevelikom vezanoscu za pozitivisticku nauku i materijalisticku
filozofiju svog doba. U trenutku kada pristaje na trajnu vezu sa Belom, izjavivsi da je voli iako je
svestan da ne govori istinu, Cedomir ustvrai otkiva koliko je slab kao licnost. U proceni pravih
mogucnosti pojedinca u sukobu sa sredinom, Visnja se pokazuje strogo realnijom od Cedomira,
jer su njenii ideali zivotniji od njegovih, iako ih ona ne ostvaruje. Visnja zna granice svojih moci,
ali ne zna granice svojih nemoci. Poslednjom scenom u romanu, Uskokovic joj uzima te moci,
odnosno relativizuje ih. Cedomir ne moze da kontrolise svoje postupke na nacin na koji je to
Visnja mogla. On zeli da posmatra svet iskljucivo svojim ocima, da ga vidi u idealnom obliku,
da veruje u mogucnost njegovog idealnog oblika, a istovremeno svojim neodlucnim karakteom
dozvoljava da ga neidealni svet vuce tamo gde sam ne zeli da ide. On u sustini nije potpuni

23
idelalista, jer ne nalazi oslonac iskljucivo u samom sebi vec mnogo vise u drugima. Samoubistvo
na kraju romana bio je jedan od nacina da ne ostane sam sa sobom, da se ne suoci sa vlastitom
nemoci da izmeni zivot i svoju licnost. Subjektivni razlozi ovde su odigrali odlucujucu ulogu u
njegovoj sudbini a da je on toga takodje kasno postao svestan. Njegova drama je tipicna drama
coveka prelaznog doba, coveka koji se bez svoje volje i izbora nasao na prekretnici dveju
kultura, dva nacina zivota, dveju zivotnih filozofija. Uskokovic je u ovom romanu izmesao licne
tragedije svojih junaka, tako da u njoj pojedinako ucestvuju i stari, palanacki nacin zivota i novi,
gradski, odnosno ono sto je i u jednom i u drugom sprecavalo razvoj prirodnih odnosa medju
ljudima. Zato sto nije bio potpuni idealista, sto je bio na stalnoj granici izmedju dokazivanja svog
integriteta i zahteva sredine, sto se nije mogao opredeliti do kraja ni za jedan od postojecih
nacina zivota, on je svoju samocu, svoju izolovanost doziveo kao tragediju, kao gubljenje svakog
oslonca u drugima, kao krajnju dezintegraciju svoje licnosti. Postojalo je svojstvo u njegovoj
licnosti: jedan je bio miran student iz unutrasnjosti i drugi nemiran duh, zaljubljen u beskrajnost.
Njegova priroda je ambivalentna. Samoubistvo na kraju romana je posledica njegovog
apsolutnog razocaranja, znak apsolutnog poraza jedne stvarne licnosti, mnogo vise nego jedne
ideje. Cedomirova licnost je, cak i bez samoubistva na kraju, bila unistena. Uskokovic se u prvoj
recenici ovog romana unapred distancira od moguceg poistovecivanja sa glavnim likom:
„Cedomir Ilic, glavno lice ovog romana...“ On je blizi idejama Visnje, koja se nije odrekla svojih
naprednih stavova vec ih je samo prilagodila oklonostima u kojima je zivela. Autorovo misljenje
o Ilicu iznosi se recima ostalih likova dela, recima Visnje, Kaje, Zarija Ristica, pa i samog
Cedomira, njegovim unutrasnjim monologom ili dozivljenim govooroom. Kompozicija je
slozena: sva poglavlja zahvataju i proslost i sadasnjost, i Beograd i Cacak, i Cedomira i Visnju.
Postoji i paralelno pracenje dve povezane sudbine – Iliceve i Visnjine. Neprestano spajajuci,
razdvajajuci i suprotstavljajuci dve ljudske prirode u dva knjizevna lika, a povremeno i u
jednom, Uskokovic je znatno dinamizovao ritmicku osnovu dela. Jedinstveno jezicko osecanje
postoji u delu. Uskokovic je prosirio tematkse mogucnosti srpske proze uvodeci u nju savremeni
gradski ziovt, psihologiju pasivnog knjizevnog junaka i njegove moralno-psiholoske dileme;
vidno je unapredio razvoj srpskog romana, posebno romana o Beogradu koji upravo ulazi u nasu
knjizevnost zahvaljujuci njemu. On je kao znacajnu knjizevnu temu istakao ambivalentnost i
slozenost polozaja pojedinca na prelazu iz jedne epohe u drugu, iz jednog drustvenog stanja u
drugo, i time nagovestio dalje mogucnosti u razvoju srpske proze dvadesetog veka.

24
 „Milutin M. Uskokovic – Cedomir Ilic“ – Jovan Skerlic
Cedomir Ilic je djacki roman, nevesela povest mladih palancana u Beogradu, njihovih
sanjarenja u skoli, njihovih prvih koraka, njihovog spoticanja, klecanja i pada u zivotu. Roman je
izucavanje jednog tipa nase mlade inteligencije: coveka slabe volje, borca bez otpornosti i snage.
Rasplet se resava Ilicevim samoubistvom i Visnjinom bekstvom na selo. Cedomir Ilic u romanu
izgleda kao tip jasan – on je sin jednog malog cinovnika iz Valjeva. Zapocinje svoj zivot tako sto
cita, sanja i bori se. On je socijalist i materijalist. Ali on je i mlad, zdrav, lep, ambiciozan. On
ima i jednu ljubav, svoju drugaricu Vsinju, koju je on probudio i za duhovni zivot i za ljubav, i sa
kojom on u svojoj ponosnoj sirotinji prezivljava vecitu djacku idilu. Slucaj ga je naveo da kao
domaci ucitelj udje u kucu Matovica i da naidje na njegovu kcer, koja se zaljubila u njega kao sto
bi se zaljubila u svakog mladica koga bi svakog dana vidjala. Ilic oseca da vredi vise no sredina
u kojoj je. Ima nesto u njemu od Zilijena Sorela Stendalovog. On je demokrat po ubedjenu, ali
egoist u dusi. On je od onih koji mrze novac i vlast ne zato sto su te stvari rdjave, no zato sto nisu
u njihovim rukama. Kaja za njega kaze da je on „sjajna inteligencija, priroda vrlo simpaticna, ali
karakter neodredjen, nestalan, neodvazan, slab.“ Ljudi takve vrste, pored svega oklopa ideja i
nacela koji nose, padaju u prvoj prilici. Mogao je da bira izmedju dve devojke koje je slucaj
ostavio na raskrsnici njegovog zivota: Visnje, koja je predstavljala za njega idealizam, borbu,
vernost sebi i svojim nacelima, i Bele, koja je za njega znacila zadovoljavanje licnih ambicija,
utrven put kroz zivot, gotovu karijeru. On je izgubio i socijalnu i naucnu veru koju je imao, i u
zivot je usao bez ikakvog dusevog oslonca. Nesrecan u braku, koji je bio samo jedna
kombinacija trenutka, u sredini sa kojom nije imao nicega zajednickog, bez snage da svojim
abicijama da ikakvo ostvarenje, bez veceg rada koji bi mu ispunio zivot i dao ravnotezu u dusi,
pometen, izbijen iz koloseka, bez temelja i korena, on se kao slaba trska, tuzno cvileci, povija
pod svim vetrovima zivota. U jednom trenutku ocajanja, u potrebi da se na nekoga u zivotu
osloni, on je pruzio ruke Visnji, koja je kao sen prosla pored njega. I najzad sam, potpuno sam,
bez ljubavi, bez porodice, bez prijatelja, bez snage za borbu, bez volje za zivot, bez ideala i bez
vere, cak i bez iluzija, bez svega onoga sto moze sluziti kao opruga onoj bednoj gomili kostiju u
mesa sto sacinjava ljudsko telo, on je sebi presudio. Tragicna krivica Cedomirova je u tome sto
nema volje. On je iz zapadne Srbije gde ljudi nisu slabici, magloviti i meki. On je vise knjizevna
fikcija, romanska konstrukcija no ziva licnost iz stvarnog zivota. On podseca na fatalne ljude

25
starog doba, ima u njemu vise Vertera no naseg palancanina iz zapadne Srbije s pocetka 20.
veka. Njegovi bolovi su samo na hartiji, a zaplet njegove savesti samo je jedna obicna situacija u
romanu, kao sto je njegov kraj jedna knjizevna nuznost u romanu. U nasoj Velikoj skoli su se
izradjivali ideje i tipovi, i Srbija se pola veka, u svom duhovnom zivotu, formirala prema
beogradskom velikoskolcu. Prvi naslov ovog romana bio je „Hromi ideali“ i on je odavao
osnovnu misao pisca. Njegov roman nije samo slika jednog tipa, nego i osuda ambiciozne i
nejasne ideologije jednog narastaja. Roman ima konzervativnu tendenciju, konzervativnu vise u
moralnom, tradicionalistickom smilsu, nego u socijalno-politickom. Visnji u romanu pisac daje
sve zdrave instikte i dusevnu ravnotezu stare i solidne porodice. Ona re rodila u patrijarhanoj
kuci gde se snovi ne penju ni donde dokle se dize dim domaceg ognjista, razvila se po tipu
besprekorne vrline, i ispunila poukama i zabranama i bila stvorena da postane jednog dana
srecna majka, prozivi mirno i korisno svoj deo zivota i kad dodje vreme, zaspi vecito pod
obicnim krstom sa koga ce kisa i nevreme sprati njeno ime i unistiti taste covecje spomene. Ona
taj instinkt i svoje zivotno iskustvo izrazava recima ne svojim no piscevim: Mi sami nalazimo se
u uskoj vezi i solidarnosti sa zemljom u kojoj smo rodjeni, sa rasom ciji smo sinovi i istorijom
koja je izgradila nasu sudbinu. Rezultat Visnjinog iskustva dovodi je na tacniju ocenu sveta i
same sebe i ona se spustila na opsti nivo. I vreme je provodila lako, radeci u skoli pojacano,
skupljajuci po selu motive sa carapa, uskrsnjih jaja, drvenih kasika, agitujuci medju seljankama
za otvaranje domacicke skole. Nasuprot Cedomiru Ilicu, stavljen je pozitivan Radoje Ostojic
(simbolicno ime). On je pobornik sitnog rada, stvaranja u svojoj neposrednoj okolini. On osniva
drustvo „Rad i svetlost“, hoce da dize elektricne industrije u Cacku, i na putu je da uspe. Ali,
udari poplava, provali brane, unisti sav posao, drustvo se rasturi, a Radoje se propije. Jedini
pozitivan covek tako svrsava. Svi ti idealisti, koji su hteli veiku i slobodnu naciju, ili srecan i
slobodan narod, razumno i slobodno drustvo, ipak vise vrede od onih koji se u svom zivotu nikad
nisu nicim zaneli, koji su i u najranijoj mladosti bili realni i prakticni, gledali samo svoj mali
licni interes, i po kojima bi se svet zadavio u blatu egoizma i niske svakodnevice. Skerlic nam
porucuje da ne osudjujemo Cedomire Ilice. „Gledajmo u njima zrtve misli i brodolomnike ideala.
Ne recimo: hromi ideali, no: hroma, kukava ljudska priroda, stvorena od blata, i koja ne moze da
se digne iznad blata“. Skerlic smatra da je Cedmoir Ilic najbolje komponovan srpski roman. U
Cedmoriu Ilicu ima sireg zivota, vise opste-covecanskog. Mi ovde vise ne ulazimo u duse ne
samo jednog djackog narastaja, no celog naseg politickog i moralnog zivota Beograda oko 1900.

26
i 1903. U knjizi ima toliko sazetog stvarnog zivota, da smo gotovo prisiljeni da trazimo „kljuc
romana“, da desifrujemo imena licnosti i obelezimo dogadjaje. Beogradski pejzazi slikani su
zivo i sa utiskom. Narocito je dobra slika Cacka koji „drema na prigrevici ukraj Morave“.
Uskokovicevi romani su dela naseg doba, slike nase sredine, izraz nasih dana. Volimo ta dela, jer
u njima vidimo jedan deo nas samih, ovo nase tek zapoceto drustvo koje se u grcevima
organizuje, nase uznemirene duse, nase jos neuravnotezene duhove, sve nase napore i klonuca.
Mi u njima gledamo nas rastrzani unutrasnji zivot, zivot jednog prelaznog narastaja koji za celu
rasu trazi svoju ravnotezu i svoj put. (1914)

„Uskokovic i Beograd“ – Dusan Matic

Fenomern Beograda, fenomen nastajanja naseg prvog velikog grada morednih vremena,
istinski je mucio Uskokovica. Beograd je bio njegova briga, njegovo ocajanje, njegov bol,
njegova zivotna drama, ali i njegova najveca radost, bez sumnje. Pad Beograda i pad Srbije
1915. godine bili su, nekom cudnom igrom sudbine, i njegov kraj. Beograd je za Uskokovica bio
tragicno lep. Parkovi Beograda nisu bili samo setalista, vec i domovi sirotih – „Zatim se uputi ka
Kalemegdanu, kamo idu, u njegovom raspolozenju, svi koji nemaju svoje kuce“. Cedomir Ilic
jasno pokazuje da je osnovna Uskokoviceva tema bila duboko protivurecje koje je lezalo u
ljudima njegovog vremena, a ne odraz spoljnih prilika. Cedomir Ilic pojavljuje se 1914. u samom
trenutku kad zapocinje prvi svetski pozar. Uskokovic je u njemu zabelezio nas trenutak
prolaznosti, jedan trenutak Beograda koji nikad vise nece biti to, a ipak je trenutak koji traje jos.
U ovom romanu nema ni velikih podviga, ni herojstva, ni zlocina, ni gnusnih postupaka
zavodjenja ili silovanja, ni ljubavi koje ruse sve brane, sve obzire, i spaljuju vekovne predrasude,
vec samo neki obican, banalan svakodnevni zivot. Cedomir Ilic bice mrtav, ali nece znati iz kojih
tacno razloga – da li zato sto mu je zivot bio dosadan ili je zivot bio promasen, ili karijera; da li
zato voli Visnju, koju je napustio – i tu prestaje ovo nalicije romana, da bi pocelo njegovo pravo
lice, mozda: on nikad nije znao da li je stvarno voli ili je samo jedna od onih zena od kojih
pokusava, u jednoj sceni romana, da izgradi idealan lik nemoguce zene, onu koja je sa svoje
strane isto tako posla od nekog ushicenja i neke tajanstvene vatre, no ciji zivot je isto tako
razocaran, da, na kraju, i ona zavrsi smesno i bolno, u paroksizmu izbezumljene casti, zavrsi ne
smrcu, koja ipak prociscava, vec, nekim besmislenim, glupim uzladunim trajanjem. To je drama
brodolomnika bez brodoloma. To je tragedija mogucnog, neostvarenog, uvek promasenog, to su

27
egzistencije koje nikako da se uoblice, ludujuci od poleta do svenuca, od uzleta do pada, pd
kliktanja do krika, od prenutih istina zivota do tereta predrasuda, do nekog neuhvatljivog
kolebanja, a ipak je snaga u njima, koja se naopako uvek lomi, kao da su ukleti da nikad
dovoljno ne postoje, i u njima se bez prestanka razbija nesto ogromno. Ima neke neprestane
prisutnosti u Uskokovicevom pisanju: neko neutesno zaljenje sto sve nije onako kako je to u casu
kad covek prvi put otvara oci, otkrivajuci u zanosu zivot – to je bio prvi Visnjin susret sa
Cedomirom, s ljubalju, sa zanosom koji je nikad nije napustao za citavog njenog opustosenog
zivota. Taj zanos nije prestao da produbljava njenu nutrinu, zivot mlade zene, sve izgubljeniji
ukoliko su godine promicale, i samo nepresusni treptaj tog zanosa davao je dubinu njenom
uzaludnom cekanju. Uskokovic je u nasoj knjizevnosti otvorio jedno pitanje, otvorio vrata
knjizevnoj viziji gradskog zivota, pokusao da nasu zivotnu stvarnost gleda i slika bez iluzija, ali
ne i bez dubokog senzibiliteta, jednog istinskog dozivljaja koji dopusta pravu meru zivota.

„Drama sanjara u Uskokovicevim romanima“ – R. Vučković

Čedomir Ilić stvara jedan novi tip proze, sa novim osećanjem za stvari koja se ogleda u
smislu za savremenost i u sagledavanju drame generacije kojoj je i sam Uskoković pripadao, a
koja je nagoveštavala opštu tragediju čovečanstva u Prvom svetskom ratu. Moralne, političke,
filozofske i ljubavne dileme postavljene su jasno, pa je time i drama jednog romantičnog sanjara,
tipičnog junaka u literaturi pred Prvi svetski rat, bila istaknuta i dobila je univerzalno značenje.
Na raskrsnici između prošlog i budućeg mladi čovek tog doba pokušava da se veže za bilo kakvu
stalnost: za političke dogme novog vremena, za pragmatičke kodekse rada i ponašanja ili
moralne norme, za nove filozofske ideje i ljubav. Ne uspevši ni u jednom od tih pokušaja, on
svršava u ludilu ili samoubistvu. Sudbina mnogih intelektualnih i književnih sanjara i junaka
koje su u to vreme stvarali pisci u delima takva je pad u prazninu. Upravo je takva i Milutina
Uskokovića, kao i njegovog junaka Čedomira Ilića. Ilićeva tragedija počinje u nastojanju da svoj
san idealno realizuje u praktičnom životu. Uskokovićev junak hoće da ostvari političke vizije
budućnosti i da osigura solidan život u sadašnjosti. Usled toga dolazi do rascepa u njegovom
biću. U njemu počinju da se sukobljavaju dva različita čoveka- mladi student iz unutrašnjosti i
drugi nemiran duh, zaljubljen u beskrajnost. Na filozofsko-idejnom planu ovaj psihološki i
duhovni problem manifestuje se kao rascep između ideje apsolutnog života, sastavnog dela
duhovnog profila mladog sanjara, i ideja naučng pozitivizma i socijalističke ideologije. Junaci

28
Uskokovićevih romana jesu tipični intelektualni sanjari jednog doba krize i prelaza, pa i
katastrofe koje je ubrzo zadesila svet.

29