PREPRICAVANJE MOJE, cisto kao podsetnik – odlicna prepricavanja i basbas detaljna sam

nalazila po netu, ako vam i to bude trebalo reciteee

PRVI DEO
*Roman pocinje razgovorom akata. Oni se vec ovde oslovljeni kao „njegova mnogobrojna
celjad“. U potpunosti su personifikovani: „i mene ljudski uhvati grceviti drijem..“ Porede svoj
zivot od pre i ovaj sada (kod referenta i kod registra). Ranije su ziveli razbacani po stolu, puni
prasine, napadale su ih muve, kukci, misevi („O, majko moja, svoje fine, alabastarske zubice
zabadao u nasa rebra, ruke, noge, glavu! I pilio i glodao da je strahota!“). Kod registratora
zive uredno, lepo poredjani i razvrstani i svezani konopcem („konopcem stisnuo tako da nam
malone popucase rebra“ :D ).
*Pripovedanje pocinje registratorov zivotopis: „Znajte dakle, ja sam vam srce i dusa nasega
registratora. Ja sam njegova slika i prilika. Ukratko: njegov sam zivotopis. On me je sam
napisao. A nastavlja to dan za danom, i zato je meni mesto ovde u njegovom stolu pod
kljucem. Jeste li opazili danas? Nije on po obicaju kod svog odlaska zapalio lulu i dimeci
otputovao, nego je baci u kut, a na meni napisa: Svemu ce biti kraj.“ (ovo je, po meni,
svojevrsan primer anticipacije, bar delom. Kao da na neki nacin najavljuje neki koban kraj)
Nastavlja drugi spis: „A znate li sta to znaci kod ljudi: svemu je kraj- znaci ono isto kada nas
rastoce misevi i crvi ili kada nas unisti oganj“ (dakle, to znaci smrt).
*Bas zato sto zivotopis naslucuje da se registartor vise nece vratiti, odlucuje da iscita ceo
zapis.
*Zapis pocinje recenicom: „Ah, kako li pocinje moje skolovanje!“, ali ne zapocinje pricu o
skolavanju, vec o kuci, porodici itd.
Tek nakon te pripovesti dolazi prica o skolovanju- u skolu je uvek isao sa komsijama Mihom i
Perom. Mihe su se svi bojali, a Pero je uvek sanjario i bio mirne naravi. Ivica je bio najbolji
ucenik, cak je i ucitelj mislio da I. zna vise od njega.
*Ponovo u radnju ulazi razgovor akata koji raspravljaju o umetnosti i knjizevnosti: „sve je to
natepeno pljevom kojekakvih problematicnih teza“. (Dok je životopis uživao u svojoj pauzi,
drugi su raspravljali o tome kako filozofi nisu originalni jer, poput slastičara koji kamufliraju
lošu pitu, oni uzmu tuđe ideje i samo ih uljepšaju, malo nadograde pa prodaju pod svoje) (16,
17. strana za one koji imaju onu verziju iz Flesa).
*Ivica odlazi na skolovanje kod Mecene zalaganjem sluge Zorza.
*Ovde se javlja onaj knjucni trenutak celoga romana „budjenje I.K“ o koem ce biti nesto vise
reci kasnije.
*Kod Mecene upoznaje Lauru sa kojom zapocinje vezu, ali ga Mecena izbacuje iz dvora akda
sazna za to.
*Saznajemo Meceninu i Laurinu povest.
DRUGI DEO
*I ovaj deo pocinje razgovorom koji vode akti. Najzanimljiviji deo je rasprava o knjizevnosti:
„Ko da jos o tome govori? O nasoj knjizevnosti-literaturi? Kakvi literati? Kakvi umovi?
Kakva pera? Sta je njima poznato? Koji svijet? Sve je to nezrelo, zeleno, slinavo…
…Oni poznaju svet i ljude tek od Zagreba do Sestina! A, molim va, pustite to- nije vredno sve
ni lule duvana; ni jedne jedincate reci, da je u vetar potrati razborita glava!- razmahao se
dugonja.
… A sto to mene napokon briga! Ja nacelno necu da ista znadem o knjizevnosti i gluposti
literata. Drugi posao, ozbiljan i trezan, razbija moju glavu, a ne takve ludorije.“
*Uvodi se lik Medonica i raspreda se legenda o njemu (on ima para jer je zarobio samog
djavola koji mu proizvodi novac).
Justa je njegova kci koja se udaje za Mihu koji postaje ozbiljan trgovac.
*Ivica se u medjuvremenu vraca kuci, jer ga Mecena izbacuje iz dvora zbog veze sa Laurom.
Zanimljivo je sto se na selo vraca bas na Uskrs, tak da tu mozda mozemo pronaci neku
simboliku sa vaskrsnucem, ponovnim radjanjem njegove „seoske“ prirode. Prosto kao da se tu
opet vraca svom starom zivotu samim tim sto odlazi iz grada.
*Mecena se razboleo i Laura mu daje neki otrov da popije te on umire. Ja sam njenu
motivaciju ovde ovako razumela: kada je Ivica odlazio iz dvora njemu je Laura rekla: mladost
je nasa, zivot je nas. Sada, nakon Meceninog ubistva ona govori: tako je i pravo- neka zive
mladi, koji su za svijet… Tj. kao da je sada, ovim cinom, ispunila te reci sa rastanka. Mecena
im je bio prepreka, sada vise ne. (ovo je bila neka moja asocijacija, ne morate je usvajati
naravno).
Laura uzima novac i neke Mecenine spise i kasnije, citajuci ih, saznaje da je ona plod
Meceninog greha.
Zorz slucajno baca svecu na Mecenin krevet i to izaziva pozar.
*Jedna zanimljivost koju sam uocila jeste da uglavnom uvek junaci pred neku nesrecu
OSETE da ce ona da se dogodi. Javlja se taj motiv slutnje, predosecaja.
*U ovom delu se upoznajemo i sa Anicinim likom. Ona je zaljubljena u Ivicu koji joj obecava
brak.
*Laura se pojavljuje u selu i zivi kod Ivice i njegovih, medjutim, posle nekog vremena pocese
da im zameraju sto zive u „divljem braku“, tj. u (ako cemo da upotrebimo strucan izraz)
vanbracnoj zajednici. Laura ne prihvata brak, skoro da dobije neki napad pri njegovom
pominjanju: „Nikada, nikada, nikada- krikni Laura…- Ja cu ziveti slobodno, slobodno cu te
ljubiti i obozavati. Ali u nikakvim, ni crkvenim, ni svjetovnim okovima, pa ovaj tren umrla
nasa ljubav!Nikada, pamti, nikad!“ (190. strana)
Ivica ponovo odlazi na skolovanje koristeci Laurin novac, a ona ostaje da zivi kod njegovih.
TRECI DEO
**Miha se vraca kuci (bio je negde u inostranstvu) i Miha, Justa i Laura pocinju da provide
sve vise i vise vremena zajedno. Ponekad cak i po nekoliko dana neprestano.
Ona je izgradila jednu kapelicu pored kuce Iv. Roditelja i tu zivi sama, oni sa njom skoro i ne
komuniciraju.
*Ivicino pismo- Ivica je Lauri napisao pismo u kojem joj govori da s njima zauvijek
završeno. Zna za nju i Mihu i zna da je ona ubica i varalica, ali je moli da se ne sukobljava sa
njegovom majkom i ocem jer oni nisu ništa skrivili.
Laura je pročitala pismo bez ikakvih emocija i samo ga bacila u vatru (203. strana)

*Justa umire, a Laura ubrzo napusti kapelicu skroz i preseli se kod Mihe. Nakon nekog
vremena napustise selo i tako prodje par godina.
*Ancica polazi grad za Ivicom gde ga susrece na kraju slucajno. On uspeva da je odbrani od
napasnika i Zorzeve zene.
*Laura u jednom od Mihinih drugova spoznaje Ferkonju.
*Miha joj nudi brak, ona prgo zestoko odbija, a potom kaze da ce se vencati za njega, a
zapravo sa Ferkonjom kuje plan kako da ubiju Mihu (udavili su ga).
*Laura i Ferkonja postaju odmetnici, hajduci. Cine razna zlodela
*Laura ubija i Ferkonju. Ferkonja joj nije neposredno pred smrt ponudio brak, ali jeste nesto
slicno: „Nijesam nista zlo mislio, Lauro, vec samo ponovih svoju zelju i svoj nagovor da
uhvatimo obadvoje put pod noge cim iskopamo svoje blago i novac, pa da zajedno napustimo
taj razbojnicki zivot i da se sklonimo u tudje carstvo. Oj, kako bismo jos mogli posteno
ziveti!“
*Laura pronalazi Ivicu, pada mu pred noge i trazi oprostaj, jer sve sto je uradila- „ucili sam
samo za tebe“
„Ja ni od koga ne trebam pomilovanje nego samo od tebe! Vrati mi svoju zarku ljubav, a ja cu
za sve vjekove biti tvojom robinjom. Ljubit cu prah za tvojim stopama. Gazi po meni, kao po
kakvu crvu: samo da sam uza te, samo da s tobom disem, mislim, govorim i zivim!“
Ivica joj govori kako njega druga zena ceka, koja je andjeoski cista i nevina- „u njezinom
srdascu nema ni praska grijeha ili zle misli.“
*Laura odlazi sa recima da nikada nijedna druga zena nece njega imati: „Nikada nijedna
druga nece biti tvoja, ni ti njezin…. Nikada ja jos ne pocinih tako kruta zlocina kao sto si ga
danas pocio ti. Nosi se!“
*Na dan svadbe Ivica je osecao veliku nelagodu, cudnu bol i crne slutnje.
To bese „krvava svadba“- Laura otipa Ancicu, dosta gostiju biva ubijeno u obracunu. Ancica
je pronadjena tek nakon tri dana u obliznjoj sumi kojoj su grudi bile odrubljene.
*Laura je uhvacena i pogubljena, ali: „grudi joj bijahu ragaljene, ali ne protece iz njezina
tijela nijedna kap krvi…“- to je taj pomalo fantastican kraj o kome je profesor pricao.
*Ivica je nakon svega ovoga poceo dosta da pije, postao je naprasit i surov, cak su mu
nadlezni pretili i otkazom, ali on: „Ionako je vec na krvavoj svadbi unistena svaka svrha moga
zivota. Tek me jos vuce i goni po svetu ovo jadno telo.. Nista. Prah, pepeo i blato! Ali ovo,
ovo dvoje je moje, to mi necete oteti…“ (misleci na spis o kaznenoj parnici hajducice Laure i
svoj zivotopis).
*“Zasto da ovde ne svrsim medju vama, deco moja, drugovi moji, braco moja?Ta vi mi
bijaste nakon krvave svadbe jedini na ovom svetu s kojima se zabavljah, drugovah i vodih
srdacne razgovore… medju vama vecito sutljivima… Da, medju vama valja svrsiti!“ (i ovde
na kraju spise naziva svojom decom, kao i na pocetku).
Zapali registraturu i tako umre.

***NESTO O KOVACICU IZ PREGLEDA***

*Ante Kovacic je napisao tri romana: Barunicina ljubav 1877, Fiškal 1882, U registraturi
1888; sedamdesetak pesama, desetak pripovesti, nesto fejtona i kritika.
*Negativno je pisao o Senoi.
*Napisao je Smrt babe Cengickinje kao parodiju na Mazuranicevo delo SSAC.
*Specifican tip koji se u drustvu Kovaceviceva vremena poceo jasno izdvajati tip
poluintelektualca.
*Kovacic je na poseban nacin tretirao likove zena. To su ponajvise neke hipersenzibilne
osobe kod kojih je putenost posebno nagalsena. Zena je uopste bila narocita Kovaciceva
opsesija. One imaju strogoo odredjenu funkciju u okviru pojedinih romana. Kao sto je Senoa
u svojim romanima i pripovetkama stvorio tip intriganta i spletkara koji povezuje radnju i
akciji daje posebnu dinamiku, tako tu ulogu u izvesnoj meri ima i zena u Kovacicevim
delima. I jos vise: ona je u stvari simbol sudbina glavnih junaka, njihov udes i fatum (Ivica i
Laura u U registraturi)- u situacijama u kojima glavni muski junaci gotovo redovno
zavrsavaju tragicno.
*On je u svim svojim proznim tekstovima poneo mnogo nasledja iz literature koja mu je
prethodila. Mnogo romanticarski intoniranih epizoda, nedovoljna motivisanost nekih scena i
likova, pojava je na koju cemo naici cak i u romanu U.r.
*Nedostatak literarnog obrazovanja oseca se i u njegvoom izrazu. Stil mu je eruptivan, reci i
fraze nadiru izbacene unutrasnjom vatrom temperamenta.
*Kovacic je svoj susret sa gradom, s gradjaninom svog vremena doziveo kao teski slom
vlastitih zivotnih iluzija, i od toga se soka nije uspeo nikada oporaviti.
On u svojim proznim tekstovima nije stvorio nijedan pozitivan lik.

***PREDAVANJE***
*Pripada kritickom realizmu.
*Narativni okvir:
-zaista neobican, drugaciji od Senoinog npr.
-realizam hoce da nas uveri da nije rec o artefaktu umetnosti, vec o prepisivanju zivota (u
prijan lovru to ide uz pomoc skaza i nekih drugih efekata)
-Kovacic je neka vrsta ucenika Senoinog.
-on to staro sredstvo (nar okvir) upotrebljava naa nov nacin koji protivreci real zahtevima.
Sam nasov romana je enigmatican (registartura je pisarnica, niza sudska kancelarija).
Kicmanovic je registar, upravnik toga. Ambiciozno dete koje nije doguralo daleko. Nije ni
skolu zavrsio. Postaje sklon picu, zapusten, napusta sopstveni zivot… Ima nekih slicnosti sa
Lovrom, isto je tip kaputasa.
-Roman je pripovedan na jedan alegorisjo-parabolicni, fantasticni nacin. U pocetku je dat
razgoor spisa- to je dosledno gledano nemoguce. Ima tu i necega grotesknoga jer se ti akti
svadjaju, raspravljaju o pravnim pitanjima, knjizevnim itd. O ljudskim problemima. Time
autor sugerise da je rec o nekoj vrsti knjiške stvarnosti koja je jaca od svakodnevne socijalne
stvarnosti.
-Rec je o novoj temi za hrvatsku knj- tema satiruce birokratske karijere (koju je Gogolj
virtuozno uredjivao u svojim novelama, i Cehov posle).
-Sredisnja prica: zivot I. na selu, pa zivot na gradu, pa preplitanje.. Se je to zbijeno u
registarturu. Bas zato sto sve to i prebiva u registarturi, u njihovim spisima svega toga ima.
Ovde nam to sugerise da ljudski sporovi, zalbe, molbe, da se sve to svodi na te papire u
registraturi, na paragrafe, na taj jezik pravnih spisa. Ljudi se prepoznaju po tim paragrafima i
po tome sta predstavljaju za te pravne norme. A realizam tezi da uhvati zivot u njegovom
sirovom obliku.
-Kovacic neke ranije koriscene sablone sada izvrgava podsmehu- neutralise poeticke
konvencije u koje se pretvorio taj narativni okvir. To K ovde cini.
-„Ono sto nije u aktima i ne postoji zaista u svetu“- senoinski realizam (on je odlazio u arhive,
citam razna dokumenta itd); Ali sada to vise nije to, ovaj novi, visoki, kriticki realizam kaze:
„ono sto je u aktima vise nije u svetu“, zato sto oni brisu ono individualno, ono neponovljivo i
sve svode na znacenje paragrafa. A knjizevnost zeli da se vrati induvidualnom,
neponovljivom, izvornom. To je i vrsta kritike ranorealisticne poetike. .
Time i sluzi taj fantasticni okvir.
Zeli da izdvoji pojedinca, i prica koju nam Kovacic daje je prica jednog pojedinca jednog
indivualca.
-Funkcija narativnog okvira u predrealistickoj prozi: okvir i um delo, artefakt su jasno
odvojeni. Realizam senoinskog tipa je hteo da nema te razlike (da nema razlike izmedju
artefakta i stvarnosti). Kovacic nam vraca tu razliku- kaze da mi moramo osetiti taj prelaz
izmedju zivota i umetnosti, ali ono sto nam se daje u tom okviru je jedan realizam sa dubljim
znacenjem.

*Ovaj roman ujedno oznacava i pobedu real. Poetike, ali i najavu modernizma!
*Fiktivni pripovedaci to su pripovedaci unutar samog okvira- kao sto je spis I.K. koji je
ispisan narocitim slovima, posebnim hijeroglifima. Ali to nisu bukv hijeroglifi, vec jedan
nacin tip pisanja, pripovedanja, koji se razlikuje od suvoparnog pravnickoga jezika. Taj spis je
dakle fiktivni pripovedac. Vazno je insistiranje na tom razlicitom stilu, jeziku bas tog narativa
o zivotu I.K.
Taj narativ je narativ o njegovom skolovanju, formalno gledano.
*Satiricni sloj: u liku Šajkovskog je Kovacic kritikovao prethodnu knjizevnost
(mazuranicevskog tipa). Vec samo o prezime Bombardirovic zvuci bombasticno. On je
seosko dete zapravo; on je pisac Mec. govora. Mecena ne uspeva ni da nauci taj govor, stalno
zapinje. Kovacic se ovde podsmeva Mazuranicu, to je parodija mazuranicevskog stila i
uopste, njegove generacije. Tu se javlja navigacijaska metaforika (ono sa mornarima, i imamo
aluziju na maz stih sa orlom).
Mecenu je obuzela camotinja, on ne zna sta bi sa sobom u zivotu te je sebi nadenuo titulu
predsednika drustva koje je sam izmislio.
*Ima i realisticke i postreal i romanticarske elemente. Realisticki preovladjuju, ali ima i
romanickih, nisu zanemarljivi uopste. Protoreal su takodje primetni cak i u samoj kompoziciji
romana.

*Likovi:
-nisu na pocetku i na kraju isti, promenljivi su
-reljefni su- nisu oblikovani na samo jedan nacin (kao i Prijan Lovro) (visedimenzionalni)
-uglavnom socijalno tipoloski motivisani
-1) Justa- „ona je bila ohola i naduta, svesna da je bogata..“- eto je i socijalna i psiholoska
motivacija u isti mah: ohola je jer je svesna da je bogata. Zna da nije lepa, ali kaze da i ne
treba to da bude kad je bogata. Udaje se za Mihu, Miha potaje trgovac i putuje sa njenim
ocem.
„Ona je bistrim okom gledala u dvolicne obraze duha vremena“- eto ga onaj zeitgeist
romanticarski. Ali je on i dvolican- to je neka vrsta paradoksa. Da li duh moze biti dvolican
uopste? Po definiciji ne bi trebalo, ali to je novo vreme. Sve se menja u tom ovom dobu, to je
vec pocetak modernoga doba.
„tupa britka“- ta ostrica sporo reze. Te dve metafore govore da ljudi ne mogu da se snadju u
tom novom vremenu, on je isuvise promenljiv i Kovacic to odlicno shvata.
-2) Žorž- Mecenin sobar, i on je seosko dete. „On je mastibrk, ali u njega ne bijase ni brka ni
brade, pa je on onda mastigrlo.“
Jednim delom je onaj alavi, tipski sluga. Ali ne bukvalno naravno.
I on je neka vrsta kaputasa: i on je seljak koji dolazi u grad sa zeljom da uspe.
Za njega se vezuje neki vonj, neki neprijatan miris.
-3) Mecena- predsednik drustva poniznosti, on je odjek jednog drustvenog tipa- najblizi je
tipu suvisnog coveka. On je plemic koji je dokon. On je mutnog porekla, neciste krvi
(nezakonito dete; plod afere svoga oca i druge providnikove zene koja je bila egzoticnog
porekla)
-Erotska nit u romanu polazi od providnikove 2. zene i tu njenu neukrocenu krv nasledjuje i
sam Mecena, a potom i njegova davno zaboravljena kci Laura. Tako da ovde mozemo reci da
je u pitanju i bioloska motivacija koja je bila karakteristicna za naturalizam. To je vid
produbljenog socijalnog motivisanja junaka (ako ovo dobro cujem na snimku, ovu recenicu
proverite). (Zola i Turgenjev se pominju u romanu).
Zola je isao za onim nacelom da ljudsko ponasanje i delanje odredjuju sredina, trenutak i rasa
(biolosko nasledje). Naturalizam je insistirao na tom bioloskom momentu. Realisticko-
naturalisticki vid motivisanja je spojen sa jednom vrstom romanticarskog interesovanja za
egzotiku, za nesto neukrotivo i fatalno (Laura je fatalna zena; Mec majka je fatalna zena). Ali
to nije jedini upliv romanticarskih elemenata u romanu. Sama Laura je oblikovana pod tim
uticajem, i ona je figura koja odudara, najvecim delom odudara od realistickog motivisanja.
Svi drugi likovi su najvecim delom real.motivisani.
Mecena- relisticka motivacija suvisnoga coveka, ali i bioloska, naturalisticka m.
-4)Miha- Ivicin vrsnjak. On je jedan od najkompaktnije realisticki prikazanih likova u
romanu.
Za njega se vezuju 3 momenta, tj. 3 vazna zivotna perioda u njegovom zivotu u kojima nam
ga pripovedac prikazuje.
Prvo se opisuje kao „prava slika i prilika svoga oca.. malen, jak, otresit, crnomanjast…“ Nije
bio bas pametan.
Drugi momenat je onaj mom kada on bude odveden kod Med. da se upozna sa Justom u koem
je opisan slicno kao u prethodnom: „crnomaljast, nizak i zbit mladic, komu su se licno,
osusene kosti… odavale neku ukocenost, rasudjivanje i trpljenje seljacko“- dakle, on zivi u
seoskim okolnostima
Treci momenat, nakon zenidbe (ona epizoda oko Uskrsa, kada se on vraca u selo): „bijase
neka harmonicna smesa od zdrava, jaka i bogata seljaka…“ „…polugospodin“. „To
polugospodin pronicalo je to seljacko bice“. Dakle to polugospodstvo nadjacava njegovo
seosko bice. On je polug. Jer je postao trgovac, nije vise seljacic, putuje, stice nova iskustva. I
on je na putu da postane gospodin, ali to ne postaje.
Onaj Bombardirovic je isto polupesnik (ako je i to).
Ivica je polugradjanin i poluintelektualac.
-Paralela izmedju Mihe i Ivice je veoma vazna ovde. Ivica cak i sam to uvidja (to imate bas u
pasusu neposredno pre pisma koje I. salje Lauri). I na ovom primeru uvidjamo da likovi u
realistickoj literaturi nisu automatski, iskljucivo opozitni, antiteticni kao sto ej to bio slucaj u
romantizmu- pojedinac naspram kolektiva (SmaJli aga naspram cete). U relizmu ima razlika,
ali ima i paralela, ima i slicnosti.
Obojica su seoski decaci, susedi, ali je Miha priglup, intelektualno ogranicen, dok je Ivica
bistar decak te odlazi na skolovanje (Zbog tog skolovanja se generalno ceo ovaj roman moze
citati kao varijanta romana o vaspitanju i obrazovanju- kao varijanta bildungsromana. To
znaci da ucenje i skolovanje nije samo sticanje skolskog znanja, vec to treba da bude
humanisticko sazrevanje, upotpunjavanje. Ivica oblikuje i svoju licnost, ne uci samo u skoli)
Obojica se vracaju u selo u nekom trenutku, obojica su u vezi sa Laurom, obojicu Laura
ostavi i odlazi nekome drugom (Ivicu napusta i odlazi Mihi, Mihu napusta(ubija) i odlazi
Ferkonji), i u oba slucaja smrt prethodi njihovom spajanju sa Laurom (prvo umire Mecena da
bi Laura bila sa Ivicom, a potom umire Justa i Laura zavrsava sa Mihom. (ova poslednja 2
sam ja dodala).
-5)Laura- „bijase ta nova sticenica krasno bice…“ Dakle, on nju prvo vidi kao krasno bice i
namah se zaljubi u nju.
Potom imamo tipsku predstavu fatalne zene- ona je ambivalentna- ujedno je krasna, ali je i
grabljivica. Zanocna je, carobna, ali i opasna, otrovna. To je romantic predstava fatalne zene
(i renesansana i barokna predstava). Dakle taj tip nije socialnoreprezentativan (ne postoji
stalez koji neguje fatalne zene) i nije klasicno realisticki.
Poredi se sa pticom grabljivicom i sa zmijom.
Ona naravno evocira Petrarkinu Lauru koja je za Petr bila fatalna zena.
Kada se prvi put pojavljuje ima oko 16. godina.
Incestiozni momenat- Mecena ne zna da je ona njegova kci (ali nema tu bukv incesta!)… Sve
to odgovara zakonima nizega romantizma- svi ti zapleti, neverovatne koincidencije i
prepoznavanja.
Ona je kao neka vrsta amazonske junakinje. Ona je protofeministicka figura u hrvatskoj knj,
pa i u juznosl knjizevnostima. Ono sto u ono vreme sanja svaka devojka (da se uda) ona ne.
Krleza decenijama posle, skovao je termin laurizam za taj sindrom, ali mu on pridaje mnogo
sire znacenje od tog protofeministickog i neoromantickog. On po Krlezi predstavlja ekstreme
kojima se krecu nasi temperamenti. Iz te nerazmere nastaje laurizam.
Laura odlazi u hajducice-to je najslabiji deo romana koji je ponajvise okrenut romanticarskoj
epohi.
Trenutak u kome Laura odbija prosidbu (tu se Laura deklarise kao tipicna romanticarska
junakinja- „zivecu slobodno…“; sloboda pokrece i Smail agu- sloboda po svaku cenu) je
najznacajniji motivacijski momenat.

*Pripovedac je sam Ivica- tzv. nepouzdani pripovedac.

*Scena Laurinog pogubljenja je na granici fantastike. Ali, s obzirom da sve to pripoveda sam
Ivica, to moze biti rezultat, dejstvo samoga pripovedaca.
Ali simbolicno to sto u njoj nema krvi da istece moze oznacavati nju kao bezdusnu,
bescovecnu zenu, zenu bez srca.
*Nacin pripovedanja:
-sredisnju pricu romana ne pripoveda sam sveznajuci pripovedac, vec licni pripovedac,
pripovedac koji je i glavni lik romana. Tzv. nepoudani pripovedac- zbog licne perspektive.
-Ivica pripoveda o svom zivotnom obrazovanju, te ga zbog toga mozemo uvrstiti u liniju
bildungsromana. Ivica je intelektualac u nastajanju.
Ivica je i tipski junak kaputas- onaj koji svedoci o socijalnim promenama
-Kljucni deo romana je „scena budjenja I.K.“
Ivica odlazi na skolovanje kad napuni 12 godina. Po Rusou to su godine kriticne za dete; on je
smatrao da deca treba da se vaspitavaju u skladu sa prirodnim prohtevima. Smatrao je da deca
treba da se vaspitavaju, ako je ikako moguce, na selu i to bar do 12 godine, kako ga institucije
i gradski zivot ne bi sputavale.
Dan Ivicinog odlaska: „tj je dan osvanuo i omrknuo“ (u tome mozemo pronaci neku
simboliku, npr. da je od toga dana sve vodilo noci, tami, a tama i mrak simbolizuju nesto lose.
Ta recenica moze biti naznaka samog kraja. Kao da pripovedac zeli da naglasi vaznost tog
trenutka i samog odlaska: dan je osvanuo i on je tada, u tom trenutku svetlosti i mira bio kod
kuce, u svom selu; kako je dan odmicao, tj. kako se Ivica udaljavao od svoje kuce i svoga sela
taj dan je postajao sve mracniji, odnosno, njegov zivot sve bise teskobniji i mucan.Ako vam je
konfuzno na sta sam ciljala ovde, pisite pa da prepravim).
Nakon ovoga dolazi scena prvog seksualnog iskustva Ivice Kicmanovica, scena ljubavnog
cina izmedju njih dvoje. „Odvrni oci, Ivice, odvrni oci!“ „Odvrni oci, Ivice, zrcalo te izdaje“
„Oh, majko moja, ti priprosta, ti pobozna seljanko“. U ovom tr ima 20 godina, ali to izgovara
sa dozom cudjenja. Kao da ne veruje da vec ima 20 godina. Kao da je sve godine pre te
prespavao. I vidimo da je ovim cinom pripovedac preskocio period od 8 godina (od 12. do
20.).
Imamo vrstu prospekcije, istrcavanja unapred, i to znacajnog. Jer on tu uvodi Lauru, a kasnije
se vraca i pripoveda o ranijim dogadjajima, o njihovom prvom susretu itd. (To je zapravo
inverzija pripovednog toka)
Prvo su kriticari smatrali da je to izraz bujne Kovaciceve fantazije, ali nije to u pitanju. Rec je
o pazljivom nacinu pripovedanja u kojoj pripovedanje sledi dozivljajnu logiku gde taj
nepouzdani pripovedac pripoveda ono sto mu se cini najznacajnijim u njegovome secanju. Te
otuda niej slucajno da on spaja bas ta dva momenta: odlazak iz sela u grad na skolovanje i
prvo seksualno iskustvo. Takodje, imamo jednu drugu scenu gde se javljaju iste recenice ka u
ovom prvom delu. Tu vidimo da je pripovedanje dobro organizovano.
Taj s.cin dozivljava kao momenat stida, ne moze s“sebi da pogleda u oci“, tj. ne moze sebe da
pogleda u ogledalu.

Ovde uvidjamo da Ivica zapravo ne moze da pomiri te dve kljucne zenske figure u svome
zivotu: majku i Lauru. Prvu, kao odraz patrijarhata, zenske parijarhalne moralnosti i Lauru
kao predstavnika gradskog morala. To su dve suprotne vrste mentaliteta koje on nikako ne
moze da uravnotezi. On zato i dozivljava slom. – kao neka vrsta produbljene socijalno-
psiholoske motivacije koja nastaje iz kolizije ova dva mentaliteta.
Ova scena budjenja se javlja nesto kasnije, 2. put nakon nekih 100 strana u romanu: on je
ovde dozivljava kao neki zmijski lik i javlja se pozivanje na biblijsku simboliku izgubljenoga
raja.
Sve ono sto se desilo u tih 8 godina je zapravo izbrisano pod naletom ovoga sto se desilo u
20.godini.
-Upravo u ovoj sceni koja se dva puta u romanu odigrava prelazi sa 1.(lice identifikacije sa
samim sobom) na 2. i 3.(lice udaljavanja od samoga sebe) lice pripovedanja. Tu je verovatno
rec o nekoj psihickoj traumi; to verovatno z nje proizilazi.
U drugom javljanju te scene imamo isto to samo sada sa radikalnim prelazom. Opet imamo
iste motive, iste momente, ista lica, ali na kraju prelazi u 3. l i od tada pa do zavrsetka romana
pripoveda u 3.l. (mozda bas zato sto se od tog trenutka od zaista udalajava od sebe samog)
Time pisac nagovestava slom u dusi junakovoj, slom koji proizilazi iz nemogucnosti da sklopi
te 2 percepcije, ta dva mentaliteta: selo-grad:
-Retrospekcija
-Taj prelazak iz ovog u ono lice je odlika moderne knjizevnosti.
*Sistem motivacije:
1)predrealisticki: Laura, delom Mecena, delom Ferkonja- zivotne predistorije njihove
ispripovedane na tragu romanticarskom
2)realisticki: narativni okvir (nema poverenja u dokumenta), narativna slika sela i grada data
realisticki, ne idealizovano, motivacija nasledjem (Mecena, Laura) je neka vrsta kontrateze
ovoj rom motivaciji, Justa, Žorž, Miha, Ivica
3)postrealisticki/predmodernisticki: Ivica- naglasena psihologizacija koja u nekim
segmentima vodi bizarnosti koja ce biti tipicna za modernisticke junake, otklon prema
cudastvu i socijalnoj neprezentativnosti (ovo ne razumem), odstupanje od autobiografske
sukcesivnosti pripovedanja, promena tehnike pripovedanja (1-3.lice) (ovo poslednje dvoje su
stilski znaci novog nacina pripovedanja koji odlikuje modernizam).
***KOVACICEV ROMAN U REGISTRATURI I STILSKA FORMACIJA
REALIZMA*** (ne znam ko je autor, ja mislim Flaker)
*Kovaciceva parodicnost:
-Nije slucajno sto su poceci Kovaciceva stvaranja obelezeni i travestijom najznatnijeg dela
preporodne knj- Mazuraniceve Smrti Smail-age: Smrt babe Čengićkinje. (no ovo je nebitno,
to nas niko nece pitati)
-Parodicnost je jedno od obelezja i najveceg Kovacicevog dela, romana U registarturi (1888)-
od parodicnog koriscenja citata iz Mazuranicevog epa preko aluzija na stanje u hrvatskoj
knjizevnosti, sve do lika Rudimira Bombardirovica Sajkovskog u kojem je sukob s
literarnoscu hrvatske knjizevnosti izrazen parodistickim citatima i najostrijom satirom.
-Govor mecenin (koji je zapravo napisao Sajkovski) je jedan od najjasnijih primera kojim
adresatima upucuje Kovacic svoje satiricko-parodisticke ostrice.
U ovom govoru prvo se uocava parodiranje Mazuranicevih stihova: „Oro gnijezdo vrh timora
vije/ Jer slobode u ravnici nije.“ Kovacic kaze: „Kako eno doleti suri orao sa svoga timora,
lomeci i rezuri Foibosov zrak ostrim krilima poput maca Kraljevica Marka….kako…kako…o,
bozja kugo!“
Drugi predmet Kovaciceve parodije je klasicna topika „Foibosova zraka“, upravo tako- u
starogrckom zvucanju- jos jace naglasena, koja je i inace, u drugim delovima romana cesto
nazočna, najcesce u satirickoj funkciji.
(Foibos je grcki bog svetlosti, muzike, medicine…)
Spominjanje, pak, neposredno posle Mazuranicevog orla i timora i F.zraka, imena Kraljevica
Marka kao sredisnjega junaka hrvatske odnosno srpske usmene epske poezije upotpunjuje ne
samo komiku Mecenina govora, vec u isto vreme upozorava i na to koje su upravo knjizevne
strukture hrvatske tradicije izazivale Kovacicev otpor. Bila je to preporodna epika, cak i u
njezinim nesumnjivo najvisim dometima, zatim su tu motivi klasicne mitologije, odnosno
kulture uopste, koji su bili obavezni u obrazovanju hrvatske inteligencije 19. veka, tu je i
mitologija narodnih junackih pesama koja je stavljana kao uzor hrvatskim knjizevnicima ne
samo u vreme pre Kovacica. Napokon, Mecenina psovka „o bozja kugo“ moze izazvati
asocijaciju i na poznatu Senoinu povesticu Kugina kuca, to vise sto nam je dobro poznat
Kovacicev odnos prema Senoi!
Ostaje nam jos da resimo na sta se odnosi prvi deo Mecenine recenice, odnosno poetinog
govora. Predmet parodije u tom delu predstavlja morsko-navigacijska metaforika, razvijena u
karakteristicnom nizu: hitra jedrenjaca-mornari i kormilari-neizmerna pucina.
Moja parafraza narednog pasusa: mozemo pomisliti kako je ta morsko-navig. met uobicajena
kod naroda sa pomorskom tradicijom. Medutim, do 19. veka ona je vecinski napustena, ali se
javlja jos po malo u delima nekih pisaca: Petar Preradovic i kod Mickiewiczeva (Mickijević?)
i Trnskog.
Tako dakle, u govoru sto ga je za Mecenu pisao Rudimir Bombardirovic Sajkovski (cak mu i
prezime zvuci poljski) mozemo nazreti Kovacicev obracun s citavom s citavom strujom
unutar hrvatskoga pesnistva koja ide od Vraza, preko Preradovica pa do Trnskoga, a koja se
genetski vezuje za poljskog romanticara.
-Uostalom, u ovom romanu mozemo naci bar jos jedan odlomak koji ce nas podsetiti na
Mickiewiczeve (bukv ne znam zasto nigde ne pise ime lepo transkribovano) romanticarske
poredbe. U epizodi koja se odnosi na Mecenin zivot naci cemo situaciju u kojoj vlastelin stize
na svoje imanje. Taj dolazak je opisan ovako: Iz daljine motahu se oblaci prasine sa glavne
ceste. Iz tih oblaka izvija se kocija starog kroja poput barke te se stade polagano njihati uskim
putem stono vodi u vlastelinski dvor.
Ova poredba kocije koja izranja iz oblaka prasine s barkom doziva u nasu svest prve stihove
Mick. Soneta Akermanske stepe koji glase: Zaplovih morem suhim, kola svega dana u travi
mi se glibe, teku poput ladje…
-Opis koji sadrzi karakteristicnu pomorsku poredbu nije za Kovacicev stil reprezentativan. Sta
vise, on je neobican i odskace od Kovacicevih poredbi i metafora. Ukljucen je pak u epizodu
koja svojim stilom podseca na mracne i tajnovite rodovske zagonetke pseudoromanticnih
pripovesti i romana, svojim pak motivima i situacijama na povijesne Senoine romane-
Seljacku bunu i Zlatarovo zlo, koji tako postaju takodje predmetom Kovaciceve parodije.
-Pojavio se dakle Mick. u parodistickom nizu u istom redu s Mazuranicem, klasicnom
topikom i junackim narodnim pesnistvom, a dodamo li tome i vec spomenuto Senoino ime,
odredit cemo bar neke od stilskih adresa hrvatske knjizevne tradicije 19. veka na koje je
predstavnik „stekliša“ upucivao u svome romanu otrovne strelice svojih parodistickih
postupaka.
*Realisticka koncepcija romana:
-Kovacicevo delo nastaje u sukobu s tradicijom hrvatske knjizevnosti kakva se razvila od
preporodnog njezina razdoblja i koja je zivela jos o stvaranju Kovacicevih suvremenika,
podupirana autoritetom Turgenjevljeva dela.
-Vec sam postupak pronadjenog rukopisa kojim se obicno opravdavao stil romana ili njegovih
delova u Kovacica zapravo ne sluzi motivaciji stila zbiljom i stvaranju dojma o
verodostojnosti, pa u romanu sluzi prvenstveno uvodjenju satiricko-publicistickog okvira, a
Kovacic nema potrebe da stvara iluziju verodostojnosti zbivanja, napose stoga sto roman,
kojega je samo prvi deo napisan u prvom licu, ne unosi posebnu stilistiku koja se ne bi mogla
smatrati autorovom. Sam se pak postupak rukopisa koji niko nije procitao razotkriva kao
literarna konvencija koju Kovacic priznaje, ali je ujedno i opovrgava.
Medjutim, izvan okvira zbivanja, Kovacic u svome romanu polazi od realisticke koncepcije.
Fabularnu osnovu predstavljaju u njemu promene sto se desavaju s mladicem koji je dosao sa
sela u grad i koje ga, na kraju, dovode do poremecaja uma. Srodne fabularne osnove, napose u
prvom delu fabule, poznaju i otpre realisticka dela svetske knj, napose Balzakova, u kojima
ima motiva prelaza mladica iz provincije u grad i njihovih tragedija. Za hrvatsku knj ovakve
su motivacije razvitka karaktera detinjstvom bile u ono vreme novost, pa nije slucajno sto se u
okviru romana postavlja pitanje: „Kakva je to opet struja u nasoj literaturi! O detinjstvu toliko
zanovetati?“
Upravo ova oblikovanja „bednoga detinjstva“ navodila su i kriticare na to da istaknu kako su
neki delovi romana sitna remek-dela naturalisticke slikarije, iako smo takav naturalizam
mogli upoznati davno pre Zole.
Realisticki su i razgranati opisi u delovima romana koji se odnose na detinjstva dvoje
protagonista, napose opisi gradskih ulica, siromasnih stubista i stanova, koji neodoljivo
podsecaju na Dostojevskoga, narocito ako istaknemo karakteristicne postupke ocudjenja
gradskog sveta koji vidi decak ili devojka (Anica) sto sa sela prvi put dolazi u nepoznat svet i
dozivljuje ga u registru svojih navika i obrazovanja. Tako npr. posebno valja istaci dozivljaj
sveta u kafani kako ga vidi Ivica: Cinilo mi se po biblickoj povesnici kano da svi ti ljudi grade
babilonski toranj onde, jer ja ne razumeh vike i razgovora, a oni tako kriljahu rukama,
sazimahu ramenima i klimahu glavama da sam drzao da se oni sami medju sobom ne
razumeju.“
U osnovi romana stoji svest o coveku i njegovom razvoju kao socijalno-psiholoskom bicu, i u
tom smislu tragedija I.K. je motivisana njegovim seljackim poreklom. Laura ima motivacijske
osnove u svome bednom detinjstvu i poreklu iz „slucajne porodice“, ako smemo upotrebiti
izraz koji se odnosi na ucestale karaktere iz romana Dostojevskog. Stavise, veliki deo Laurine
sudbine, kako je predocena u romanu, dobija i drugu, realnu, motivaciju u Ivicinom pismu
Lauri, pri cemu ne smemo zaboraviti da Ivica o Laurinoj sudbini saznaje iz njenog
pripovedanja. A fantastican zavrsetak romana mozemo ipak dovesti vezu s registratorovim
ludilom koje se potpuno razvija.
Laurin lik je sav oblikovan u rasponu boginja-zlocinac, a polazi od romanticarske koncepcije
fatalne zene.
Ostali likovi u romanu, izuzevsi izricito fantasticne (baba Huda), koncipirni su u osnovi
realisticki i s naglasenim socijalno-psiholoskim motivacijama (Zorz, Ivicini roditelji, Miha,
Medonic) ili oblikovani izrazitim satirickim postupcima (Mecena, Justa). Realisticki je i
paralelizam Ivica-Miha.
*Predrealisticki modeli i opozicija selo-grad:
-Na ovu realisticku osnovu kalemi Kovacic delove fabule i pojedine motive koje preuzima iz
fabularne proze evropskog, pretezno nizeg, romantizma.
Cela povest o Dorici i Meceni je dovedena u vezu sa fabularnom intrigom Seljacke bune, pa
Mecena ovde postaje gotovo Tahijevim literarnim bastinikom.
Matos, posredno, dovodi Kovacica u asocijativnu vezu sa nemackim romanticarom Zan
Paulom.
-Uz Laurin lik vezuje se i ceo repertoar postupaka koje je razvijao nizi romantizam, kao
pojava vestice Hud, ubistvo iz strasti (mecenino), nagloga bogacenja, razbojnickih poduhvata
i dr. Koje je jednim delom integrirao i Dostojevski u svoj visoki realizam, ali kod Kovacica
oni ostaju izdvojeni iz osnovnih slojeva romana, pa njihova konvecnionalnost dolazi u punoj
meri do izrazaja.
-Uz te su motive vezani i karakteristicni stilski kompleksi s naglasenim opozicijama
metaforickih nizova i poredbi. Tako cemo s jedne strane imati „tigarsku pozudu crnoga
Jakova“, „neopisivu bol i mracne slutnje“ koje su se „zarile noktima“ u „bice“ starice koja
odgaja Lauru, „tajanstveni plast noci“ u epizodi sa tatom Mikulom, a napose cela gnezda
metafora i poredbi koje se pojavljuju na stranicama romana s Laurom: „bahatican smeh, cas
carobnica, cas djavolova kcer; zmijski blesak ociju; oci uzarene kano da bukte dve zublje; lice
otegnulo i prebledelo kao smrt.“ S druge strane ovi kompleksi uzasa i jeze nalaze svoju
sentimentalno-idilicnu opoziciju koja je takodje karakteristicna za stil nizega romantizma, a
ovde se vezuje za motive izgubljena seoskoga detinjstva i neostvarljive seoske idile. Njih
cemo naci u opisu Ivicina detinjstva, njegove brace, s celim nizovima sentimentalnih poredbi
lisca koje „kano da sjaji u nekom belom sneznom svetlu“, usnica koje prebiru „kano da lahor
ponjihava zrelom i punom jagodom“…
*Valja spomenuti jos dva znacajna literarna izvora Kovciceva stila: klasicnu knjizevnost i
latinitet, ali i Bibliju. Govorimo li o latinitetu, Kovacic je i tu protivnik ne samo Senoe nego i
Djalskoga. Latinske se reci pojavljuju kod njega u parodickoj „puckoj etimologiji“, citati u
satirickoj funkciji(registartura, poeta Rudimir), a jednako se tako sluzi i reminiscencijama iz
klasicne mitologije, pa ironicno govori o „Jupiterovoj srdzbi“ Meceninoj; Zorz mu je
„Mecenov Haron“, a nasuprot divljenju „junonskim“ zenama u hrvatskoj knjizevnoj tradiciji
Iv.K. u svome budjenju dozivljava Lauru kao „Bakanticu Veneru“, pa izmedju ostalog i ova
jukstapozicija niskoga i uzvisenog intonira dvojaki odnos Ivicin prema Lauri u secanju na
ljubavnu noc.
Biblijskih reminiscencija ima u romanu vise. Mestimicno se one koriste u ironickoj i
satiricnoj funkciji, sto posebno vredi za delove teksta koji se odnose na Rajhercovu krcmu ili
trgovca Jaihtelesa, koji obiluju nizovima starozavetnih poredbi. Medjutim, ova satiricka
funkcija je jos izrazenija u prizorima Mihine svadbe, a napose u situacijama odnosa
providnika i njegove zene unutar pretpripovesti o Meceni, koje su u osnovi oblikovane u stilu
nizega romantizma, ali je jegova hiperbolika ovde naglasena do parodije i trivijalnosti ocita,
pa upravo poredjivanje banalnosti njihovih odnosa s biblijskim Samsonom i Dalilom i
mestimicno oponasanje bibl stila u dijalozima znaci puno ukidanje lazne patetike
romanticarskog porekla, sto se i naglasava u autorovom komentaru: „Ta dusa rukama posizase
k zvezdama nebeskim, a nije ocutela da gazi do pasa u kalu i blatu ljudske himbe i lazi.“
Posebno je ucestalo u Kov.romanu poredjivanje sa starozavetnim legendama o kuli
babilonskoj i Sodomi i Gomori. Npr. Ivica sam grad poredi sa S.i G.

***KORUNOVICEVE VEZBE
-Groteskno-jumoristicka predstava sela; Laura, Mecena (govor), Cajkovski (dezitegrse se
dosta mesta romantizma), slika trgovackog sloja, Mihin postanak trgovca, -kriticki realizam
-Slika urbanog sveta
-Zasto Laura Amcici odseca dojke? To mozemo posmatrati kao protofeministicki akt,
emancipacija od patrijarhalne sheme zene (ona zeli tim cinom sebe da emancipuje)
-Dakle, vazne su odlike romanticka, protomodernisticke tendencije i kriticki realizam.
-Kriticki realizam: to je ono sto podrazumeva racionalno prikazivanje stvarnosti koja moze
biti naucno spoznata i analisticki obuhvacena- izostaju Rusoovski opisi sela kao neceg sto je
harmonicno. U realizmu je nekako „sturo“ opisano, stvarnost je naucni predstavljena. Zorz je
neko ko na taj nacin sagledava stvarnost, na nacin kr realizma.
Tako da se vi sami malo bolej pozabavite ovim, ja ne razumem najbolje i dalje ovaj kriticki
realizam, ali ako tokom ucenja bolje shvatim ovo objasnicu vam tada. A ako neko drugi
pronadje neke primere i detaljnija objasnjenja neka kaze pliz pliz <3

***OBRATITI PAZNJU NA SLEDECE:

*18. strana- Zorzov opis;
*20/21 strana- majcina i Ivicina reakcija na potencijalni Ivicin odlazak (to vam prekucavam):
majka: „… ona tiha i mirna seoska zenica prebledi na smrt, a onda se zazari i plane: Joza,
Joza“ Sta vi to radite? Bog s vama i andjeo cuvar! Najstarijeg mi sina Ivicu trgate od prsa
majcinih i da bas on ostavlja kucu? I da bas on bude gospodskim slugom? Doista, rugat ce
vam se svi nasi bregovi…“
Ivica: „Mene je stezalo bolno, neopisivo oko srca. Ja nijesam mogao plakati, ali u grlu me
nesto davilo i gusilo kao da mi je kamen legao u dusnik“ ---- te dve reakcije su bitne zbog
shvatanja Ivicinog odnosa prema gradu, tj. selu i njegove vezanosti za dom u kome je
odrastao, a prvnstveno majku
+ 39. strana- Ivica: „Srce mi je drhtalo i cepalo se udvoje. U grlu me stisla ljuta mora. I sam
pravo ne razabirah kamo polazim. Sta je tamo? Kakvi ljudi? Kakav svet? A dobro sam pojmio
sta ostavljam. Jedno su daleki, tamni, carobni i neopredeljeni sni; drugo je zivot svakidasnji,
vedar i jasan gde svaki dan pocinjes i docinjes na poznatom popristu…“
*29. strana je trenutak budjenja
*31/32. strana- Mecenin govor
*Prvi susret Ivice i Laure (33.strana) (i uopste prvo Laurino pojavljivanje)- „Ja ispadoh iz
odaja Mecene i sretnem na stubama divnu Lauru. Ona mi se nasmesi rajskim, pozudnim
osmehom a u crnim ocima usplamsa joj strast i hladnoca, neopisivo milje ljut prezir,
andjeoska dobrota i zmijska zloba… sve to u jedan tren“ -----ona je neko ambivalentne
prirode
*34. strana- opis skupstine drustva Poniznosti i ustrpljivosti
*Na 35. strani je prikazana reakcija Rudimira Bomb. Sajkovskog kada mu se Ivica obrati
pravim imenom (Imbrica Špiček iz Volovšćine :D ): „Uzrujano i usplahirano izbeci poet
najpre krvave oci na mene, zatim odskoci kao da ga je ujela zmija otrovnica dok je iz njega
curela i prsila na sve strane zuta i crvenkasta tekucina od kobnog prolivenog umaka..“
„… toliko je uzasna proza za njega u tom Imbrica Sp iz Vol..-protumaci mi ganutljivo neki
profesor estetike…“
*40- prvi Ivicin utisak kada je ugledao grad (poslednja dva pasusa)
*53. strana- Mecenin opis, te se tu nastavlja njegova istorija i poreklo, opis njegove majke kao
egzoticne zene (o ovome je i prof pricao). Zanimljive recenice odatle su: „Devet zivih
vragova plese u glavi toj zeni!“ i „ Ona pak svoje poslove prikriva tako vesto i lukavo: ej,
njezina je pamet zivi muskaracki Lucifer, a njezino telo-pravi zenski Turcin“
+61. isto Mecenin opis- „Njemu bilo oko 25 godin…“ i nakon toga krece epizoda sa Doricom
(koju je silovao i kojoj je napravio dete- Lauru); „Njegova strast pretvorila se u zivo besnilo“
*79. Laurina lepota: „Juj, kakva li je to ljepota! Zasinut ce po citavom nasem gradu poput
kakve nove zvezde na nocnom nebu! Ja ti velim da ovakve devojke ne ima nijedna barunija,
nijedna grofija ovoga sveta“
*83. strana: Ivica vidi Lauru u drugacijem svetlu: „Ona prasne u bahantican smijeh. U taj tren
joj pogledam u oci, i ona mi se pricini posve drugom. Njezine mile crte sada se nekuda
otegose. Ona lepa ustasca ne odisahu neznoscu nego mi se prividese kano da ce ugristi… Oci
joj zmirucahu kano ptici grabljivic za plenom. Mene proburazi iznenada neka zima…“
*Od 84. strane krece Laurina povest: Jos kao mala je ostala bez majke, ocu je u odgajanju
njenom pomagala jedna starica. Ona sa ocem ubrzo pocinje da zivi kao podstanar u kuci
jednog hendikepiranog decaka Ferkonje i njegovih roditelja. Taj Ferkonja se zagledao u nju.
Otac mu je bio nasilan i vodio se time da je zena uvek i za sve kriva i da ona treba sve da trpi.
U medjuvremenu Lauri umire otac te Ferkonjini roditelji nju usvajaju.
Laura nakon oceve smrti: „Meni bijase kao da mi srce obzidase ledom. Neka grozna hladnoca
obuze moju dusu, citavo moje bice. Vazda sam sutjela kao mermer-kamen. Moje kretnje
bijahu mehanicke, bescutne… Samo san bijase moj pravi zivot. U njemu mi se javljase otac..
Cim bi mi svanuo dan i cim bih se probudil, strese me groza, jer dan, jer zivot bijahu za mene
prava strahota…“
Laura jednom prilikom odlazi sa Ferkonjom na izvor u sumu po vodu. Tamo Ferkonja
pokusava da je osvoji (blago receno, vise da je napastvuje zapravo), ona bezi, udara u nesto
(drvo valjda) i pada u nesvest. Da ne duzim, pronalazi je vestica baba Huda kod koje Laura
ostaje posle par godina, a potom odlazi u Mecenin dvor. (ja sam razumela da je Meceni ta
Huda neka rodjaka, nesto, i da je ona preko nje zavrsila kod Mecene)
*107. strana- Laura i Ivica part 2: „Tako je rajska zmija lepotom zabranjena voca omamila
prve ljude u raju i survala ih u suznu zemaljsku dolinu bede i nevolje!.... Odvrni oci, Ivice,
zrcalo te izdaje! … Oh, majko moja, ti priprosta, ti pobozna seljanko! Stid me, stid… Odvrni
oci od svega, odvrni, sakrij se…“
Tada ih Mecena otkriva i tera Ivicu nazad u svoje selo.
Larine reci na rastanku: „Ti ces odatle- a i ja cu! Mladost je nasa! Zivot je nas… Sto je moje,
to je i tvoje!“
*112. strana- PRVI REGISTRATOROV PORTRET: „Bijase to visok starac, kratko ostrizene,
cupave i posve bele glave. Obrazi uski, dugacki, brci crni i spusteni poput grana strmogleda…
Crna njihova mast s napola ljubicastim prelivima ocito je dokazivala da crnilo nije prirodno,
nego umetno. Lice moglo je biti nekada lepo, muskaracko i ugodno, ali ga sada nakazuje
pljosnat, velik, crveno-modar nos… Ne cvate doduse poput bozura, ali prilici svetlu zalosti
sto je o belu danu upaljeno kraj kakve stare ikone… ili kada se poslednja polugnjila kruska
njise o vetru s okresana i neplodna stabla..“
*120. strana- Justin opis: „ ta devojka nije se ni sama smatrala seoskom lepoticom… A to su
najdublje i najosetljivije ocuteli vlastiti roditelji, Margarita i gospodar Medonic, koji bi mozda
rado dali polovicu svoga imetka kad bi se ono neugdno roditeljsko njihovo ćućenje da im je
jedinca, ako ne runa, a ono niti lepa, pretvorilo u san. Ta bogataska kci nosila zamamno ime:
Justa. Bijase ohola i naduta, svesna da je bogata: „Nijesam bas lepa, ne, to ja najbolje znadem,
ali i ne treba to da budem! Sta treba da budem lepa kad sam bogata.. Mladici lepote varaju, a
bogatstvo zene, pa bilo ono razroko i gluho…“
*203- Ivicino pismo Lauri i pasus pre pismo u kom Ivica govori o stalnom prepritanju puteva
njega i Mihe

++++ GODINE UCENJA IVICE KICMANOVICA

SRECNO! <3