Laza Kostić

Ljubav menja izraz, ali u osnovi uvek ostaje ista i inspiriše sve pisce, bez obzira na to da li je reč o
pesnicima, koji su nekako najviše pisali o njoj, ili o prozaistima, romanopiscima, kritičarima i
esejistima. Ljubav je osećanje koje uzdiže dušu, a pisci nekako najviše imaju potrebe za tim, više
nego obični ljudi, jer njihova dela moraju da se nađu iznad svakodnevnih banalnosti.
Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano
ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima,
nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi
kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza.

Mladi Laza Kostić

Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta
koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika.
Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se
otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada
devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”,
pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim,
zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima
tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”.
Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa
Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i
zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za
nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim
šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio.
Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih
mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on
je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i
propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim
ognjištem.”
Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog
suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba.
Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj
način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su
voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz
nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”.
Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad
povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu
najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa
mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom. Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze
zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu
devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da
joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama,
što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati
njegova tiha patnja.
Lepotica koja je zarobila pesnikovo srce - Lenka Dunđerski

Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni
tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka
koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela,
ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca…
Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je
Nikola Tesla.”
Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka
Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je
njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada
pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari
Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe
Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na
svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne
groznice.
Ona ga je čekala čitavog života - Julka Palanački

Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti,
još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna. Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao
u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da
još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje
sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu.
Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one
strane groba.”
Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi
njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako
srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da. Upravo njoj u čast
ispevao je poslednju, labudovu, pesmu “Santa Maria della Salute”.
“Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
…
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj.
Ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire kute
Santa Maria della Salute.”
Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire
Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u
sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali
stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su
konačno našli mir i ljubav, daleko od svih.
Branko Miljković

Filozofija ljubavi kroz prizmu britkog uma koji je znao koliko reč može biti ubilačka.
“Ubi me prejaka reč” – epitaf večnosti nekoga ko je za samo 27 godina života uzburkao
zaparložene sokake osrednjosti i tragično postao mit sveta pesnika.
Boem u ruhu poete, često je bio dirigent tuča i svađa, gonio ga vrag svađalice, koji je na nišanu
držao samo centralne ličnosti tog vremena.
Ljubavna istorija nedokučivog Branka Miljkovića počela je rano, sa svega petnaest godina, zaljubio
se u Nišlijku, lepoticu koju nikada nije upoznao. Pisao joj je pisma, koja su obelodanjena, tek kada
je njena kosa uveliko uspavala pigment, a Branko bio deo neke druge planete, daleko od ovog
zgarišta borbe.
Zaljubljivao se lako, prepuštao se tom osećaju, voleo je ljubav i njene čestice u univerzumu
stvaranja. Svaki pokušaj približavanja toj misaonoj gromadi, završavao se malaksalošću volje da
nađe ključ shvatanja. Opisivali su ga kao lepog, ali nesrećnog džentlmena.
“- Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav –
rekao je Miljković svojoj Veri.
- Branko, mi smo samo prijatelji i uvek ćemo to i ostati.
- Pesnici nemaju prijatelja. Ili su voljeni ili su mrtvi.
- Moram da idem — reče Vera i uđe unutra. Branko se zagleda u noć.”

Iščupajte mi jezik i stavite cvet

Enigma poezije, ljubavnu agoniju spoznaje u trenutku kada je saznao da je žena, magnet njegove
neizmerne ljubavi zaljubljena u njegovog slavnog kolegu pesnika. Poraz neuzvraćene ljubavi u
Branku je oživeo demone depresivnosti, odbacio je sva svoja dela, bezdušno se odrekao onoga što
je “naškrabao”.
U svojim pismima prijateljima, otkrivao je svoj ljubavni jad i nakon toga je brzo, zauvek odlutao u
tamu koja ga je gonila i prizivala. Ljubav je imala počasno mesto u njegovoj poetskoj rezidenciji,
ali nešto je navalentno želelo da poremeti tok njegove inspiracije, smrt se pretvorila u Brankovu
senku.
“Moja nesreća nije puki ljubavni jad… Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i
osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene
zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj
besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Sada moje pesme traže moju glavu. Više
nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije
misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Tek sa Njom ja sam postao pesnik. Možda bih ja
postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju
snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o
smrti.”
Potamnele misli neuzvraćene ljubavi rojile su se Brankovim svemirom i uzrokovale buru koja će ga
zbrisati sa lica zemlje: “Na obične reči više nemam pravo. U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije svako u svom mraku izgubljene bitke.”
Nekada se snovi pretvore u košmar buđenja. Zauvek izgubljena ljubav krije se u redovima
Brankovih stihova, pesme “Uzalud je budim”:
“Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije nego dozivati pticu zauvek sletelu.
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud je budim
Jer će se probuditi drugačija i nova.”
Pesma “Za moj 27. rođendan” nije dobila svoj starosni nastavak, Branko je pronađen obešen kaišem
za nejako stablo. Samoubistvo ili ubistvo – pesma bez tačke.
Branislav Nušić

Kako li to izgleda kada se zaljubi i odluči na ženidbu čuveni čarobnjak smeha, tvorac “Sumnjivog
lica”, “Ožalošćene porodice”, “Autobiografije” i još mnogih domaćih popularnih dela? Verovatno i
sam taj čin biva propraćen salvom smeha i svakojakih zavrzlama. Da je tako, potvrđuje nam i naš
najpoznatiji komediograf Branislav Nušić.
Kada je isprosio konzulovu ćerku, tada sedamnaestogodišnju Beograđanku, Darinku Đorđević,
postavio je pred nju tri uslova od kojih je morala da prihvati bar jedan. Kocka, piće ili žene. Mudra
je bila mlada Darinka, ako bi izabrala kocku – otišla bi kuća, da izabere piće – uz kuću ode i
zdravlje, konačno je shvatila da je najbolje da izabere – žene. I tako i bi. Potpisavši da se slaže sa
tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja i priredili veselje o kome se godinama pričalo.
Međutim, Darinka nije bila prva devojka koja je zarobila srce ovog komedijaša. Još kao student, bio
je zaljubljen do ušiju u sestru svog druga, lepu i bogatu Milicu Terzibašić. Slušajući bratovljeve
priče i ona se dobrano zagrejala za Branislava, pa je čitala njegove radove kako bi upotpunila sliku
o tom divnom mladiću, dok nije došlo do susreta dvoje mladih na nedeljnom bogosluženju, a zatim
i na balu. O tome je pisac ispevao i pesmu.
Ipak, ta ljubav je imala tužan kraj. Milica se teško razbolela baš u vreme njegovog odlaska u zatvor
zbog pesme “Dva raba”. Branislav je ostavlja u rukama svog dobrog druga, lekara, koji ju je osim
od bolesti izlečio i od nesrećne ljubavi, pa su već uveliko činili par kada je Nušić dve godine kasnije
pušten na slobodu.
Tu mladalačku ljubav je preboleo pišući pesme da olakša srcu, a vreme za ženidbu se približavalo.
Sam pisac je u “Autobiografiji” zapisao sledeće: “Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam
odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi.” Međutim, u životu
se pokazalo potpuno suprotno. Nije imao 13 ljubavi, već tri ili četiri velike, koje su svakako bile od
velikog značaja kako za njegov život, tako i za književni rad. Brak Darinke i Branislava je bio
prepun ljubavi, razumevanja, u svemu skladan. Izrodili su troje dece – Margitu, Strahinju-Bana i
Oliveru, koja je rano preminula.
Najduhovitiji čovek Balkana
Ljubav između Darinke i Nušića bila je ljubav na prvi pogled, ali mogućnost da svojoj voljenoj
iskaže ono što oseća pružila mu se tek na jednom maskenbalu. Naravno stihovima. Na lepezi je
napisao čitavu pesmu otkrivajući svoja najtananija osećanja. Vrlo brzo došlo je do bračne ponude,
pristanka, veridbe, a zatim i do venčanja o kome smo govorili na početku ovog teksta.
Kao porodičan čovek često je menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega, dok se
konačno nije skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Tada je već bio
poznati pisac, pa je mogao vrlo lako da okupi velikane poput Stevana Sremca, Milovana Glišića,
Janka Veselinovića i drugih. Nekako u to vreme postaje saradnik “Politike” i piše feljtone pod
pseudonimom Ben Akiba.
Njegova ćerka, Margita, puna je hvale za svog oca: “Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas
je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta
se dešava na pozorišnim daskama.” Možemo samo zaključiti da je bio i te kako nežan i privržen
otac i suprug.
Mnogo godina kasnije, u arhivu Jugoslavije pronađeno je pismo koje su 1899. godine Nušić i
Darinka pisali njegovim roditeljima o odluci da se razvedu. Kao glavni razlog bila je navedena
njena velika tvrdoglavost i ljubomora, ali je Nušić dodao da se zbog mnogo većih i važnijih razloga
mogao razvesti od nje odmah posle venčanja. Kasnije je izjavljivao da je sa pripadnicama lepšeg
pola u životu doživljavao samo “teške bure i vihore”.
Najduhovitiji čovek Balkana, kako ga je nazvala evropska kritika, izazivao je graju i smeh gde god
bi se pojavio. Tako je jednom za vreme demonstracija hteo na konju da uđe u Ministarstvo spoljnih
poslova. Kada ga je poslužitelj Jova kumio i molio da to ne čini, on mu je uzvratio: “More pusti,
Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela!” Svemu je
pronalazio smešnu stranu i šalio se kako na tuđ, tako i na svoj račun. Međutim, kada je 1915. godine
na bojištu izgubio sina Strahinju-Bana, smeha je u njegovom srcu nestalo. Podigao mu je spomenik
knjigom “Devetstopetnaesta” i tek nakon desetak godina počeo opet da stvara. Tada su i nastali
njegovi najbolji pozorišni komadi: “Gospođa ministarka”, “Mister dolar”, “Ožalošćena porodica”,
“Dr”, “Pokojnik” i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.
Na premijeri komada “Dr” sredinom decembra 1936. godine loža sedam u parteru, iz koje je Nušić
sa svojom voljenom Darinkom pratio sve svoje premijere, bila je prazna. Pisac je ležao teško
bolestan u kući na Dedinju. Čak i u tom stanju uspevao je u kratkim predasima da radi na svom
poslednjem delu “Vlast”. Završio je drugi čin i stavio poslednju reč – “zavesa” neposredno pre
smrti. Umro je 19. januara 1938. godine, iako nije želeo “da to bude baš usred zime, pa da se svet
smrzava zbog njega”.
Humorom se i oprostio od ovog sveta, baš kao što je i živeo. Jednom prilikom je komentarisao
ženski rod i tada je konstatovao da na zemaljskoj kugli postoje tri pola – “severni ledeni, južni
ledeni i ženski ledeni pol”.

Miloš Crnjanski

Tvorac “Seoba”, Miloš Crnjanski, isheklao je mustru najokrutnijeg postulata života: “Oni su tu
zbog drugih i za račun drugih”. A negde gore je “beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”.
Književni velikan, rođen je 26. oktobra 1893. godine, svojim perom dotakao je misaonu perfekciju,
zamišljeno i tiho, kicoški brbljivo, dane u izgnanstvu beležio je i memorisao uspomene na mirise iz
Londona, Beograda, Temišvara, italijanska bojišta, bolničke postelje, kose žena koje je ljubio,
čuvajući ih za večnost. Ostali su zapisi u vremenu o postojanju velikog pisca koji peva o novim
oblicima tla po kome hodimo, o njegovoj tragičnoj neminovnosti, opisujući čak i sebe kao “malu
igračku kojom se život poigrao”. Koketirao je sa varkama zakonitosti u ljudskim odnosima, gurao
nacionalizam iz patriotizma, širio svoj pomalo nadmeni stav.
Miloš Crnjanski u malom kalupu

Mlad učen čovek, sa knjigama pod miškom i odrazom uobraženog zanesenjaka, kicoš odevno
usklađen u ekstravagantnom koraku ondašnjim vremenom. Ljude je držao na distanci, glas
ženskaroša pratio ga je u stopu, njegova interesovanja bila su svestrana obojena kontrastnim bojama
strasti prema avijaciji, mačevanju, fudbalu i pisanoj reči.
Život je spleo dramu paradoksa oko aure Crnjanskog, čamovanje u strahovima koje su se kamenili u
njegovom biću. Dugo godina odbijao je da se vrati u Jugoslaviju, strepeći da će zlonamerni želeti da
mu napakoste, da ga vide sabijenog u ćošak, nemoćnog i poniznog. Velikog pisca koga su posvete
na knjigama mogle koštati života. U jesen 1966. godine nošen svim pričama koje su iz kofera
njegove otadžbine prosuli pred njega u nadi da okonča egzil, vraća se u Jugoslaviju, tim povodom
kako bi svečanost povratka bila nezaboravna ukazuje mu se najveća čast, štampanje Sabranih dela.

Lepa Vida. San Crnjanskog od koga nije umeo da odustane

A u vremenima kada su dela grmela od pohvala, jačine i punoće, u njegovom životu od 1920.
godine mirisala je najdivnija Ruža, negovana u vrtovima ljubavi, spremna da nosi slavno prezime
Crnjanski. Vidosava Ružić, kasnije Crnjanski, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Mesto
njihovog sastanka bio je Filozofski fakultet. Na Vidin odgovor da je mesto pored nje zauzeto,
Crnjanski je samo dobacio “Šta zauzeto!” i smestio se pored nje. Nakon toga čekale su ih ljubavne
peripetije, pretnje batinama nisu izostale od Vidinog stirica koji je svoju bratanicu već namenio.
Vida iznenada odlazi za Pariz, kako bi se situacija stišala, pri samom ulasku u voz Crnjanski joj daje
obećanje da će joj pisati. Dan posle toga dobio je novu kulminaciju, Pariz pored Vide dočekuje još
jednog gosta – Miloša Crnjanskog. Zov ljubavi, kuća u Pančevu, koja odlazi na “doboš” zbog žene
koja je osvojila srce Crnjaskog.
“Pošao je za mnom. Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično
viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući.
Posle mi sve ispriča.” – govorila je Vida o svom Crnjanskom.
Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer je od njih ljubav stvorila celinu, jedinstvo
koje se i nakon smrti svila nad pričom o Milošu i Vidi. Njen posmrtni amanet, poslednji izdisaj želje
vapio je da kada srce otkuca poslednji treptaj počiva zauvek pored svog Miloša. Ta želja da bude
sahranjena pored svog čoveka i dan-danas nije ispunjena. Vida je bila, kako kažu, njegova saputnica
i sapatnica. On je stvarao dela, klesao svoje misli i brusio dijamantsko kamenje rečenica koje su
kitile dela: “Lirika Itake”, “Priče o muškom”, “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Stražilovo”…
“Volim da sklopim oči i da ćutim. Trešnje u Kini. Priviđaju mi se još dok ovde ćutim. Bdim i mrem.”
Poslednje reči na usnama Miloša Crnjanskog bile su dokaz večne ljubavi: “Vode i Vido…”
Besmisao je obuzeo svaki trenutak njenog života, Milošev odlazak izdržala je svega deset meseci, a
nakon toga je krenula za njim, baš kao i on za njom nekada, u Pariz. Iznad glave pronašli su njegove
reči: “A kad mi se glas i oči, dah upokoje. Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.”

Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili
deca, bio je uspešan u mnogim oblastima. Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao
zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju
politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se
branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta. Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići
uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova
Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše
stihove.
Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim.
Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego
buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko,
te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.
Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da
razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u
pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne
stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom
srcu.
Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja
osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.

Mladi poeta
“Mila gospođice Ružo,
uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam
imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu,
a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo
zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas
nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste
ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako
ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce
sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite
brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…
…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”
Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok
voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:
“Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se
mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle
odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se
može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.
Ruža”
Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i
najsrećniji deo njegovog života.
Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet
tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović… Tada počinje najlepše doba u
životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži,
kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…
Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored
posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i
nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u
rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.
Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka
Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava,
raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije
izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača
sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete,
tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.
Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena
Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:
“Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!”
"Đulići" i "Đulići uveoci" čuvaju svu ljubav i tugu koje su ispunile pesnikov život
Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju,
sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis
“Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.
Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku
izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa
novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje
dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava
“Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu. Međutim, kao da se
život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik
vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.
Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр
Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”… A onda je jedne noći 1904. godine, pri
radu za “Neven”, zaspao i umro u snu. Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući
njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje,
poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio
više suza nego što su to činili mnogi besednici.
Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu
prekinuo.

Stevan Raičković

U jednoj ulici misaonog pesničkog velegrada, oni koji tragaju za ljubavnim mrvicama najvećih
srpskih pesnika, kada je u pitanju Stevan Raičković, često će gubiti trag. Pesnik Stevan Raičković,
svoj prvi zrak sunca ugledao je u mestu nedaleko od Kučeva, Neresnici, 5. jula 1928. godine.
Formalno obrazovanje stekao je na nekoliko lokacija, u Senti, Kruševcu, Smederevu, a u subotičkoj
Gimnaziji je maturirao. Kao sedamnaestogodišnjak objavljivao je svoja prva pesnička dela, studirao
je Filološko-umetnički fakultet u Beogradu, radio je u literarnoj redakciji Radio Beograda, bio
urednik u izdavačkom preduzeću “Prosveta”, redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti od
1981. godine. Čovek posebnog misaonog kova, briljantne jezičke virtuoznosti, kreator okvira u
kojima prirodni elementi – trava, kamen, reka imaju svoju smislenu nit sa najdubljim društvenim
morama – usamljenošću, besmislom, otuđenošću, smrću, trošnim ljudima i uspomenama.
Čeprkanje po biografskim činjenicama Stevana Raičkovića, u obilju pesama, radnih angažmana ne
dolazi do onog često esencijalnog pogona umetnosti – ljubavi. Pesme protkane crnim koncima
tamničarskog zadaha, straha od neprijateljstva realnog sveta i željom za buđenjem u nekim novim
društvenim prostorijama, gde se diše vazduh pun magije, nemaju vremena za ljubavne stihove.
Kamen, drvo, uspavanka prepliću se i guraju u motivima Raičkovićevih pesama, a onda je sasvim
neprimetno pred oči tragača glavu promolila pesma “U mojoj glavi stanuješ”.
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije… …
Van tebe druge misli ne postoje.
Uprkos njegovoj usamljeničkoj orijentaciji u pesništvu i životu, neko je ušetao u odaje njegovih
misli, posmatrao ih i gubio se. Jedva ko uspe da pronađe ime Bojana u istoriji slavnog pesnika
Stevana Raičkovića. Supruga Bojana preminula je pre njega, te je od tog trenutka njegova porodica
bila sačinjena isključivo od njegovih kolega i prijatelja pesnika. Možda se o njegovom ljubavnom
životu malo zna jer je gotovo uvek izbegavao da daje intervjue, novinare je elegantno upućivao na
“Jedan mogući život” gde je evidentirao sve zanimljive segmente svog života za koje se novinari
interesuju.
Kad ljubav otputuje na počinak, prijatelji su uteha
O supruzi Bojani, koja je bila rodom iz Negotina, rođena Lazović malo se znalo, a ona je bila osoba
s kojom je mogao da podeli i “otalja stvarnost”. Život je odnosi na večni počinak u 49. godini
života.
Stevan Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života nije uspeo da
prežali sećanje na svoju Bojanu, a ipak nepisanih stihova bilo je mnogo više nego onih napisanih o
Bojani.
“Jedan mogući život” skriveno u fusnoti krije reči: “Otišla je i moja Bojana… Sećam se da mi je —
kad je saznala da je na smrt obolela — kroz suze, koje je inače uvek suzdržavala, rekla: ‘Nisam
stigla ni Skendera da ožalim’… Sećam se i toga… da je Kulenović bio sahranjen u novoj košulji…
koju mu je Bojana, već mrtvom, za ukop, na brzinu i u poslednji čas, donela iz najbliže prodavnice
u Vlajkovićevoj ulici…”

Uspomene na suprugu Bojanu sakrio je u džepove šest svojih sonata u “Kamenoj uspavanci” koji
odišu tugom i divnim odrazima velike ljubavi, o kojoj se nije govorilo na sva usta.
Srpskoj kniiževnosti ostavio je bogatu pesničku riznicu u kojoj su se nalazili stihovi pesama:
“Detinjstvo”, “Balada o predvečerju”, “Točak za mučenje”, “Panonske ptice”, “Monolog na
Topoli”, “Kamena uspavanka”, “Stihovi iz dnevnika”, “Post skriptum”, “Crni sluga ptica”, “O vrati
se”…
Mešavinu bučnih tonova u životu, Raičković zaglušuje tišinom u svojim pesmama, ne oseća se
prisustvo telesne ljubavi usmerene ka ženskom biću, koliko se oseća ljubav prema prirodi i
nastojanjima da opoziciono izgradi novu pesničku struju.
“Pesnik mora iz sebe da izvuče poeziju tako da ona što manje miriše na papir, na lektiru… Sastavni
je deo talenta — izvući iz sebe maksimum, odnosno biti svoj. Danas ima dosta uniformisanosti,
često dok čitate pesmu ne prepoznajete pesnika. A kad se po jednoj pesmi njen autor prepoznaje i
bez potpisa — to je onda ličnost.” – reči su Stevana Raičkovića.
Bora Stanković

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i
svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u
sebi.
U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu.
Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu…
nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva
ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno. Pasina
majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom
starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom
suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u
knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

"Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo
san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih
osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti..."
U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu
joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi
Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina
kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku
studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u
književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom
Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.
I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom
kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu
koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko
puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno
drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da
poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije
ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.
I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902.
godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.
Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko
poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva
prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj
ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u
kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a
posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija
romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala,
najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.
Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta
smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je
opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”
Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je
dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila
brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu
na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.
Vasko Popa

Srpska književnost kreće se njegovim pločnicima, nosi njegove krpice, igra trule kobile, dok je
svaki stih daleko u nama. Graditelj zagonetne književnosti, žitelj jednog od koncentracionih logora
za vreme Drugog svetskog rata, inicijator književne opštine Vršac, dopisničke biblioteke “Slobodno
lišće” – jednom rečju Vasko Popa, rođen 29. juna 1922. godine. Vanvremenski poeta sa podvrnutim
rukavima, razdrljenom košuljom, vitak, koji na knjigama crta posvete “kao da želi da ostavi trag”.
Govorili su da je “tanak i krakat”, biće sa drugog sveta dok osvaja koracima kaldrmu pod nogama.
Šarmirao je svet svojom normalnošću koja je prerasla u veličinu, njegov briljantni smisao za humor
katkad je zamenio dobro pozicioniran sarkazam, umeo je da pomeša lucidno, smisleno i poetično,
pa je često sagovornicima bio oličenje mudrosti. Svako ko bi se našao u njegovom društvu
pretvarao bi se u sunđer za upijanje tečne nadahnutosti velikog Vaska Pope.
Ako poželite da zavirite u njegovu intimu i da iz nje povadite sve pikantnosti kako biste od toga
sačinili bombastično pisano jelo, zalud trud. Popina životna kombinatorika zavaraće trag.
Šetnja Lenauvom ulicom, sa procvetalim lipama koje stidljivo, na nagovor vetra, šapuću ljubavnu
legendu o gimnazijalcima po imenu Vasko i Haša, čije je pravo ime bilo Jovanka. Po zapisima i
tragovima poznavaoca priče o ljubavi Vaska Pope i njegove Haše, može se zaključiti da je bila
toliko velika da je probijala limite svoje veličine.

Krpice mi vrati, dvorac mi ne treba kad imam tebe

Dani kada su im se pogledi sretali u prolazu stvorili su stihove:
“Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali…”
Haša je poticala iz imućne porodice, bila je univerzitetski profesor, ali zarad ljubavi prema Vasku
Popi odrekla se karijere kako bi u potpunosti mogla da se posveti njihovom zajedničkom životu, a
sve u slavu ljubavi. “Novo” komunističko vreme navelo je Vaska i Hašu, da kao pravi komunisti
donesu odluku da dva dvorca, koja su bila u vlasništvu Hašinog oca, advokata, poklone državi.
Kasnije nije bilo mesta za povlačenje i povraćaj, dolazili su u Vršac i nisu imali gde da odsednu.
Reči Hašinog oca na to bile su: “Deco, ako vama te kuće ne trebaju – meni još manje trebaju.”
Ovo je samo jedan u nizu dokaza koliko je ta ljubav bila snažna, dostojna, obostrana, potkovana
dogovorom, požrtvovanošću i odlučnošću koja ih je vinula u večnost.
“Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo…
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede…”
A onda su u njihovu idiličnu priču došli januarski dani, bolnička postelja, onemoćali Vasko Popa
ogrnut Hašinom željom da ga krišom izbavi i odvede kući, da ga ušuška među njihove zidove, u
gnezdo gde “vrbe nežno preko praga prelaze” . Njihove stisnute ruke, polje žita i crvene bulke 5.
januar 1991. godine prekida zauvek. Haša je spavala pored Popinog kreveta, kada je njegovo srce
slalo poslednje pozdravne otkucaje svetu kome ostavlja na dar svoje dragulje inspiracije. Iz sna su
je prenule ne Popine reči ozdravljenja, već bolničarke koje su davale sve od sebe da je udalje od
njega. Umro je njen Vasko, dok su pilule za spavanje vršile svoju funkciju.
Nakon njegovog odlaska davala je sve od sebe da svaki njegov trag sačuva, sve je u stanu u kome
su živeli bilo tamo gde je ostavio, želela je da njihov raj postane njegov legat za uspomenu svetu.
Smislenim rečima koje predosećaju kraj, Vasko sugeriše prijatelju: “Iskoristi priliku dok sam tu”.
“Dok ima ruku
Dok ima nogu
Dok ima bilo čega”
Laza Lazarević

Usamljen i bolešljiv, produhovljena lica i brižljivo negovane brade, očiju iz kojih je goreo plam,
Laza Lazarević je sa samo devet pripovedaka zauzeo veoma važno mesto u srpskoj književnosti.
Rođeni Šapčanin, odrastao je u trgovačkoj porodici i kući prepunoj knjiga, a često je njihov dom
posećivao nadaleko čuveni Vuk Karadžić. Gimnaziju je završio u Šapcu, a onda na dalje školovanje
otišao u Beograd, gde je živeo kod zeta Milorada Šapčanina, književnika i tadašnjeg upravnika
Narodnog pozorišta.U tim školskim danima Laza nije spoznao čari prve ljubavi. Kako je pisao
njegov pobratim Kosta N. Hristić, studenti Velike škole nisu imali kontakta sa devojkama. One su
posle osnovne škole išle u Institute isključivo za devojke, a po gradu su se uvek šetale u društvu
služavke ili nekog rođaka. I da je postojala neka simpatija, vrlo je verovatno da sramežljivi Laza ne
bi imao hrabrosti da joj priđe. Tako da je prvu ljubav spoznao tek u Berlinu, kada je nakon mnogo
peripetija uspeo da upiše medicinu u ovom nemačkom gradu. Prava nikada nije voleo, studirao ih je
tek tako, da bi ih završio. Oduvek je želeo da postane “gospodin doktor”.
Pripovedač Laza
U Berlinu je vodio skroman studentski život, jedina pokretačka snaga bila su mu sećanja na majku i
sestre, čak ga ni narušeno zdravstveno stanje nije pokolebalo u odluci da postane lekar. Tih godina,
u dalekoj Nemačkoj, rodila se ljubav. Bio je oktobar 1873. godine. Prvu ljubav je upoznao u kući u
kojoj je stanovao, a idilu koju je živeo tih dana u obliku trinaest pisama pretočio je u svoju prvu
pripovetku – “Švabica”. Sav u ljubavnom zanosu, pisao je: “Pratim je na klaviru, kad peva;
dodajem joj igle, kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu, kad pođe u šetnju.” Tako je pomenuta
pripovetka postala prvi ljubavni roman u srpskoj književnosti.
Švabica, po imenu Ana Gutjar, potpuno je zaposela srce mladog Laze. Kada bi bila odsutna,
bolovao je i iz sobe nije izlazio. Kada bi bila u kući, čitav Lazin život se vrteo oko nje. Zimske noći
su provodili u trpezariji, gledajući se i razmenjujući misli i osećanja. Sve o ljubavnom životu ovog
velikog pripovedača možemo pronaći u njegovoj svojevrsnoj autobiografiji, pomenutoj “Švabici”.
Spram ljubavne idile, bio je problem sa novcem… Išao je bez zimskog kaputa, pa je bio prinuđen
da proda neke svoje vrednosti koje su mu ostale i kupi jedan, ali i izvede Anu u “špacirung”. Šetnje
dvoje mladih, poljupci i ljubav, grejali su te zime mladog Lazu, više nego ijedan kaput koji bi nosio.
Međutim, ta ljubav je bila osuđena na nesrećan kraj. Lazu su čekali u rodnom Šapcu. Bio je jedino
muško dete, a pošto je rano ostao bez oca, sve oči bile su uprte u njega. Stoga je rastanak sa Anom
bio neminovan. O tome piše sledeće: ”Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji: – To je sve tako
neočekivano, da ja ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si… vi ste slobodni!” Jovan
Skerlić će tri decenije kasnije, još uvek ljut na Lazin izbor, pisati: “Bilo je očekivati da će taj
oslobođeni duh, budući lekar, moderan čovek, ići za svojom glavom i za svojim srcem. Ali ne!
Duhovna pokornost, tradicija je jača, i on će pognuti glavu pred apstrakcijom porodice.”
Vratio se u Šabac, učestvovao u srpsko-turskom ratu, sa narodnom vojskom ušao u Niš, a onda se
opet obreo u Berlinu i to ni manje ni više nego u stanu u kome je nekada živela njegova voljena
Ana. Sudbina se opet poigrava sa mladim Lazom. Tu završava studije i postaje “doktor celokupnog
lekarstva”. Vraća se u rodnu Srbiju, dobija posao u Beogradu i čvrsto rešava da zasnuje porodični
dom. Izbor je pao na Poleksiju – Polu, kćerku državnika Nikole Hristića, sestra pobratima Koste.
Venčanje se održalo 22. maja 1881. godine, a Laza je čak i u tom času u mislima čuvao dragu mu
Švabicu. Možda je ljubav poklonio Ani, ali je u Poli pronašao odanu prijateljicu koja je u njihov
dom unela spokoj i sigurnost. Napravili su kuću prekoputa kafane “Dva goluba”, a tu su im se i
deca rodila: Milorad, Anđelija, Kuzman i Vladan.
Lečio je druge, a sam bolovao. U srpsko-bugarskom ratu se namučio, vidao je ranjenike, a sa svojim
zdravljem kuburio. Međutim, nijedno zrno ga nije okrznulo. Živ se vratio u Beograd svojoj Poli. A
tu, u glavnom gradu, bio je, kako su ga onda zvali, “sirotinjska majka”. Besplatno je pregledao one
najsiromašnije, pa im je čak i novac za lekove davao. Toliko je veliki čovek bio. Dobio je čin
sanitetskog pukovnika u penziji, postao je član Glavnog sanitetskog saveta, redovni član Srpskog
učenog društva, dopisni član Srpske kraljevske akademije, pa čak i lični lekar kralja Milana.
Sa suprugom Polom je pronašao sreću koja mu se nije osmehnula sa voljenom Anom, ali ih je na
porodičnom polju pratila crna kob. Kuzman i Vladan su kao mali umrli od tuberkuloze, a zatim je
Lazu i majka napustila. Na kraju, i četrdesetogodišnjeg Lazu savlada “grudobolja”. Poslednje leto,
1890, proveo je u hladovini svoje bujne bašte. Jesen je dočekao bolestan, a jedino što ga je
obradovalo bilo je priznanje Akademije, kada je sa Simom Matavuljem podelio prvu nagradu za
najbolju pripovetku.
U podne 10. januara 1891. rekao je svojoj dragoj Poleksiji: “Putovaćemo u osam i po!”. Kada je
preminuo kazaljke na satu pokazivale su osam i tri četvrtine. Ostaje nam da se nadamo da je negde
u drugom svetu konačno bio srećan sa svojom velikom ljubavi, Švabicom Anom, i da su nastavili
tamo gde ih je život surovo prekinuo.
Desanka Maksimović

Književna vila koja je stihove nizala u niske bisera, krišom nam poturala pod nos ljubavne reči koje
su nam se večno urezale u mislima – “Ne, nemoj mi prići… sreća je lepa samo dok se čeka”, bila je
Desanka Maksimović. Rođena je 16. maja 1898. u Rabrovici, nedaleko od Valjeva, bila je
pesnikinja moći kakva se ne sreće, profesorka književnosti i član Srpske akademije nauka i
umetnosti. Jedan deo svog života provela je živeći na selu, tu dolazi u dodir sa mentalitetom svog
naroda kakav je u većini slučajeva, spoznaje “seljaštvo”. Svoj stvaralački izražaj bojila je nijansama
socijalnog, ljubavnog, kulturnog, zrelost u svom izražaju postiže veoma lagano upijajući svaki
izdisaj svog okruženja, zaljubljujući se ne u muške kreacije koje su hodale pokraj nje, već u sve iz
čega isijava ljubav – cvet, zemlju, pravdu, zaljubljenost, čekanje, strepnju. Molila je ljude da budu
verni sebi, svojim mislima i osećanjima. Ulicama je šetala žena, pesnikinja, ideal, “živi spomenik”
sa ešarpom, kosom smotanom u punđu, šeširom, uredna finoća ukrašena osmehom Monalize. Žene
kao važna karika intelektualnih, umetničkih krugova u tom vremenu bile su retkost.
Njeno stvaralaštvo graniči se sa neverovatnim, opstajalo je u različitim društveno-kulturnim
okolnostima, sedam decenija bez predaha bila je krojač odela stvarnosti u kojoj je disala opori,
zagušljivi vazduh života i istorije svoga naroda i dodavala mu je miris najfinije ljubavi.

U maju se ljubav čuje u glasu, čeka se sreća

Ljubav je za Desanku bila učiteljica duha, večno nadahnuće, inspiracija i poriv u pripremi najlepših
književnih jela. Kada se odškrinu vrata njenog ljubavnog života, s početka se začuje muk praznih
prostorija, a potom se koračajući napred naiđe na kratke podatke: avgusta 1933. godine Desanka
Maksimović postala je supruga Sergeja Slastikova, koji je bio glumac i pesnik. Upirala je u ljude
prst dobrote, podsećala ih na esenciju ljudskog postojanja, kroz papir na kome su ležale najlepše
ljubavne reči mogla se nazreti duša kakvu je samo pesnikinja Desanka Maksimović imala, zato je i
za života uživala obožavanje, istinsko poštovanje i divljenje od strane svojih čitalaca. Biološku decu
nikada nije imala, kažu da je sav njen porod bio književni. Pesme su izrastale u njenu decu. Govorili
su da je njeno srce bilo prozor otvoren da svako kroz njega može da uđe, da zaviri i da postane deo
nje. Ponuda njenog stvaralaštva je bezgranična i bezuslovna, baš kao i ljubav, pomilovanje, strepnja
o kojoj stvara najlepše melodije srca. Od lika Desanke Maksimović stvorio se mit savršenstva, ona
je bila nalik svetice. Držala se striktnih propisa jednostavnosti i razumljivosti, nametnutih postavki
stvari da je ženi zadato kakva će biti kako bi zavrednila poštovanje i naklonost u muškom svetu u
kakvom je i sama Desanka opstajala i stvarala. Heroina vremena u kome je rat odzvanjao, u kome
su se dizale pobune, vodile sumanute bitke, Desanka je potpuno izolovano tražila pomilovanje za za
careve i robijaše, ljude i žene, zovine svirale, za svačiju zabludu tužnu, hrabrost usamljenu i izlišnu.
“Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.” – Drhtavost ovog stiha pulsira na rubu usana zaljubljene duše.
Njene reči bogate su suptilnim umiljavanjem dušama koje čežnu za ljubavlju, razumevanjem,
utočištem.
“Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.”
Ljubav je sveprisutna, bujna i uzvišena, a istinska telesna ljubav Desanke prema svom muškarcu
tako je ušuškana, skrivena, nedostupna za znatiželjne tragače.
“U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
Suđenice vile nisu umele
Od ludosti da mi ga spasu.
U proleće, u proleće ja zavoleh
Senke u nečijem glasu.”
Svaki njen stih daje nam za pravo da naslutimo da je volela, čeznula, tražila, čekala, osluškivala
ljubav u glasu i tražila je u proleću, kamenčiću, pogledu, čekanju.
“Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k’o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.”
U kasne sate 90. godine života, njena dva oka zauvek su usnila i ostavila iza sebe kosmos satkan od
pesama večnog roka trajanja.
Milovan Glišić

Oniži rastom, a veliki dušom, dostojanstven i uvek brižljivo negovane brade, socijalista koji se
družio sa radikalima i naprednjacima, začetnik seoske realistične pripovetke – Milovan Glišić. U
svojim delima je iznosio sve ono što mu je dušu pritiskalo u malenim mestima, kakvo je selo kraj
Valjeva iz kog je potekao sredinom XIX veka. Filozofiju je studirao u Beogradu, gde je i živeo
sirotinjskim životom u iznajmljenoj sobici sa voljenom sestrom Stankom. Veliku školu nikada nije
završio. Radio je kao pomoćnik urednika “Srpskih novina”, ali je i nasledio radna mesta nekih
velikih imena, kao što su mesto korektora Državne štamparije nakon odlaska Đure Jakšića,
dramaturg Narodnog pozorišta posle Zmajevog napuštanja prestonice. Ti poslovi su Milovanu
napokon mogli da obezbede normalan život i samim tim mogućnost da stvori porodicu.

Od 1879. neprestano piše i objavljuje dela. Neumoran je u kritikovanju svih onih zelenaša,
činovnika i kaišara koji zarađuju na seljačkoj muci, ismejava loše strane našeg društva, praznoverje,
duhove, veštice, utvare, vampire… Usred tog zalaganja i svakodnevnog pisanja, pronalazi i
vremena da se oženi. Izabranica njegovog srca je mlada Kosara, ćerka Jelene i Nikole Stefanovića.
Venčali su se 20. maja 1882. godine, Milovanu je bilo 35 godina.

Međutim, sreću u ovom braku nije pronašao. Kosara je bila bogata naslednica, ćerka mezimica i
ponašala se u skladu sa tim. Želela je život na visokoj nozi, tražila je najskuplje kuće na najboljim
lokacijama u gradu, pranje rublja i peglanje je vršeno izvan kuće, naravno od strane drugih ljudi, a
ono što je Milovanu najteže padalo – kuhinja je bila gotovo netaknuta, hrana je donošena iz kafane.
I to ne po jedno jelo za svaki obed, već po nekoliko različitih kako bi gospođa mogla da bira. A
mimo tih obroka, kupovani su najskuplji artikli, poput švajcarskog sira, ajvara i piva u flašama.
Zbog ovakvog načina života, Milovan je morao danonoćno da radi i da se zadužuje. Da ne
govorimo o putovanjima u inostranstvo, boravcima u banjama i sl. Pa kom muškarcu to ne bi
prekipelo? Brak je potrajao kratkih, a Milovanu i te kako dugih, pet godina. Aprila 1887. godine
Kosara je otišla iz kuće, a nedugo zatim bračni par je i zvanično bio razveden.
U ljubavi nije imao sreće
Sveže razveden, još uvek u najboljim godinama, Glišić je imao vremena za kafanu, drugujući sa
Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem i dr. Često je plaćao cehove, a ponekad i sam bio
švorc. Kada zaradi novca, plaćao je dugove i račune, pa bežao u prirodu. Kao da je želeo da
pobegne od sveta koji ga je okruživao i tužno podsećao na loša iskustva. Mnogo je priča ostalo o
pokušaju Glišićevom da svoje drugare okrene prirodi, kao i onih u kojima je opisan njihov trud da
Milovanu kupe odgovarajuće odelo. Pantalone su mu nekako uvek bivale duže. Mnoge su šale
nastale upravo na ovaj račun, a Milovan je nekako uvek umeo da ih prihvati sa osmehom. Pa i sam
je tolike ismejao u svojim pripovetkama, ne bi bilo zanimljivo kada neko njemu to ne bi učinio.
Kao i mnogi u to vreme, penzionisan je iz političkih razloga, 1898. godine, da bi dve godine kasnije
bio vraćen na mesto pomoćnika upravnika Narodne biblioteke u Beogradu. Kako se starost
približavala sve ređe se čulo za ime Milovana Glišića. Jovan Skerlić ga nije zaboravio, u obimnoj
studiji odao mu je priznanje i podsetio na: “jednog malog, sveg u bradi obraslog gospodina u
dramaturškoj loži, koji se na predstavama francuskih vodvilja slatko smejao, dajući komandu za
smejanje, koje je zaražljivo padalo u parter i dizalo se u galerije”.
Iako je malo radio na pripoveci, mnogo je prevodio. Uvodio je naše čitaoce u čarobni svet ruske
književnosti, kao i u svet francuske literature. Živeo je sam samcit u hotelu “Nacional” kod
Kalemegdana. Kao da je ceo život nosio pečat tog nesrećnog braka i kao da nije mogao da pronađe
svoju srodnu dušu. I u restoranu je bivao sam, bez svojih drugara koji su mahom poumirali ili ležali
bolesni, da bi i njega naposletku savladao kašalj i grudobolja. U hotelskoj sobi je provodio i svoje
bolne dane, a lečila ga je njegova voljena sestra Stanka. Čim mu je bilo malo bolje, otputovao je u
Dubrovnik, najlepši grad na Jadranu. Kao da je predosećao da će mu to proleće biti poslednje,
koristio ga je maksimalno u gradu gde mnoge ljubavi počinju, ljubavi koje on nikada u svom životu
nije imao.
Umro je jednog olujnog jutra 1908. godine u 62. godini. Sačuvana je fotografija sa te sahrane na
kojoj se vidi mnoštvo naroda, zastave koje se vijore, a od najbližih uz njegov les nalazila se samo
sestra Stana, njegov verni drug tokom čitavog života
Ivo Andrić

Srce književnosti zatreperi pred ukoričenim mislima nobelovca Ive Andrića. Avantura koju nam
Andrić nudi svojim jednostavno upakovanim genijalno britkim, smislenim rečenicama navodi da
povazdan govorimo samo o tome. Ovoga puta snop interesovanja pada na najintimniji deo
Andrićevog života, na komad obavijen svilenkastim, ljubavnim materijalima. Andrićeva karijera,
ponekad je uspela da baci u senku njegov emotivni život, a najveća istina je da je on zapravo imao
samo dve ljubavi: pisanje i “ženu koje više nema” – Milicu.
Ivo Andrić je imao naviku da se požali na svoje zdravlje, problem sa izdavačima, ali i na
usamljenost koju je osećao. Svedočanstva o osećanjima koja su izvesne dame negovale prema
nobelovcu Ivi Andriću, nisu postojala, što ukazuje da ih je po prijemu odmah uništavao. To
potvrđuju sačuvana pisma koja je on slao svojoj Milici dok je još bila udata. Pisma koja joj je slao,
sve do njene smrti, potpisivao je sa “Mandarin”.
Nesvakidašnje tajanstveno, suzdržano, elegantno, ozbiljno i distancirano biće, kao što je bio Ivo
Andrić, sudeći po ljubavnoj istoriji umeo je da bude nežan, privržen, strpljiv i da se izbori za ono
što želi čak i ako neko stoji između. Žena koja je uspela da magijom privlačnosti ukrade poglede i
srce Ive Andrića bila je udata. Trougao ljubavi unosi posebnu buru u Andrićev život. Beograd u
vreme okupacije, u ulici Prizrenskoj, krio je tajnu ljubav sa Milicom Babić-Jovanović, čiji je muž
nakon službe u Berlinu mobilisan i poslat u nemačko zarobljeništvo. Te prilike otvorile su vrata za
slobodno viđanje zaljubljenog para.

Račun se plaća noću na dugim poljima nesanice

Rizične ljubavne priče po svemu sudeći mogle su se lako prišiti za Ivu Andrića. Postoji priča da je i
supruga njegovog kuma, Gustava Krkleca, bila predmet interesovanja i požude, ubrzo se situacija
zakomplikovala kada je stvar otkrivena i to povlači određene sankcije za književnika, masona,
ambasadora Ivu Andrića. Kada mu je na prepad kum Gustav uleteo u kancelariju, zapitavši Andrića
šta se tu dogodilo, reakcija koja je usledila svojstvena je vrhunski hladnim ljudima, dobro
pozicioniranim u svom kosmosu. Kada je stigla kafa koju je poručio, Andrić odgovara na
postavljeno pitanje svog kuma:
“Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa tako, onda se i to desilo.”
Andrićev kum, njegovo neverstvo prijavljuje masonskoj loži “Preporođaj” kojoj su obojica
pripadali, a loža onda skida “kecelju” Andriću.
Ali vratimo se na ženu koja je istinski bila najveće utočište, inspirativni pogon i zvezdana vasiona
Andrićeve ljubavi – Milicu Babić.Na prvom spratu zgrade u Prizrenskoj ulici, na balkonu Ivo
Andrić je sedeo, na krilu držao svesku i pomno beležio svoje nabujale misli, da ne odbegnu u
zaborav. Milica ga je svakodnevno posećivala, važila je za lepu ženu, na njenu adresu odlazi
posveta za priču “Jelena, žena koje nema”. Znatiželjni posmatrači i sakupljači intimnih začina za
trač jela, definisali su ih kao lep i skladan par koji se najčešće mogao videti za vreme večere u
Klubu književnika.
Venčali su se u septembru 1958. godine, Milica je tad već postala udovica i radila je kao
kostimograf u Narodnom pozorištu. Ivo Andrić je tada imao 66 godina, tolike godine čekao je samo
jednu ženu i smrt njenog supruga. Ova postavka ljubavnih teza i ne bi bila tako nemoguća, da se
nisu pojavile insinuacije da je svaki podatak iz ove ljubavne priče potpuno lažiran. Elem svi izvori
ukazuju da je nedodirljivi književni vladar ipak bio satkan od krvi, mesa, nagona, želja i receptora
za ljubav.
Istorijska vest o Nobelovoj nagradi zatekla je Ivu Andrića i tada već njegovu suprugu Milicu u
domu, gde su zajedno nazdravili u prisustvu kamera koje su taj trenutak ukrale i poslale u večnost.
Raskošna kraljevskoplava haljina, sa crnom mašnom u kosi, ponosno je išla uz svog Ivu dvoranom
dok ih je orkestar pratio sevdalinkom “Kad ja podoh na Bembašu”.
Bio jednom jedan Ivo Andrić očaran ženom Milicom i svako sećanje na ovu ljubav znači da život za
njih još nije završen.
“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do
druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.” –
ove reči posvetio je svojoj voljenoj Milici.

Vladislav Petković Dis

Poezija Vladislava Petkovića Disa prepuna je mistike, mračnih, teških emocija, teži pesimizmu…
Kada se malo dublje zaviri u njegov privatni život, primeti se da je njegova poezija oličenje
njegovog bivstvovanja na ovoj zemlji. U životu su ga stalno pratili neuspesi i porazi, pa je i
tematika njegovih pesama proizašla iz takvog života. On je stvarao za sebe, nije mario za kritike,
već ih stoički podnosio i verovao da će ga pesme nadživeti. Tako je i bilo.Od rođenja bolešljiv,
slabunjav i bled, odrastao je u mnogobrojnoj porodici. Učio je škole, ali je malo naučio, čak ni
maturu nije položio, ali ga to nije sprečilo da postane učitelj u nekim zabačenim selima. Naime, u to
vreme, poetama i buntovnicima bila su dodeljivana ta sela “Bogu iza nogu” u nekakvim zabitima.
Umeo je Dis da kada primi platu za jednu noć potroši istu, provodeći se sa društvom u kafanama
Zaječara. Pa narednih mesec dana živi na hrani koju mu donose roditelji osnovaca. A noću, daleko
od očiju seljana, nastaju najlepši stihovi. Tako je nekako izgledao život sjajnog poete pre nego što je
u njega ušetala lepotica po imenu Hristina.Po prelasku u Beograd dobija posao pisara, a u to vreme
nastaje i njegov nadimak po kome je prepoznatljiv i koji predstavlja tri srednja slova njegovog
imena – VlaDISlav. Pesnička avantura je započeta. Najviše vremena je provodio sa svojim
najboljim drugom Simom Pandurovićem koji je o njemu pisao: “Veći deo dana i noći provodio je u
– kafani. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da
popije čašu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikad opijao… Iako je bio siromah, imao je neku
naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio
razvratan,razuzdani bučan…” Verovatno je ovo najbolji prikaz samog pesnika u vreme kada je u
njegov život ušla ljubav, ona prava, za sva vremena.

Utopljena duša
Bio je april 1911. godine kada je na kalemegdanskom šetalištu sreo lepoticu po imenu Hristina, baš
onu milu devojku koju je godinama sanjao u svojim pesmama. Vitka devetnaestogodišnjakinja,
poštanska službenica, prepoznala je pesnika Disa i već nekoliko dana kasnije pružali su ruku jedno
drugome nasred šetališta u Knez Mihailovoj ulici. Mnogo godina kasnije, kada Disa više nije bilo,
kada je njegovo telo ležalo negde duboko u Jonskom moru, a duša obitavala uz svoju dragu,
Hristina se prisećala tog prvog susreta: “Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem
kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod “Čivutske kafane”. Iz kancelarije idem kući
zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene – sad vi presudite je li to sudbina ili nešto
drugo?”.Iako joj se na prvi pogled možda nije dopao, to je nije sprečilo da se zaljubi i šest meseci
kasnije stane pred oltar sa njim. A venčanje – posve neobično. Od toga da je mlada zaboravila
prsten, preko improvizovanog venca za glavu, pa do toga da su oboje imali kijavicu. Gostiju
minimalno, kumovi i stari svat. Dobili su i “svadbeni poklon”, ni manje ni više nego oštar članak u
novinama od Jovana Skerlića, čuvenog kritičara, koji se gadno ogrešio o Disa. Ljubav je cvetala,
Dis je Tinku obožavao, a kada su im se rodila deca, Gordana i Mutimir, njegovoj sreći nije bilo
kraja.Porodičnu idilu narušili su dolazeći ratovi. Dis se prvo zatekao na Krfu, a zatim je početkom
1916. godine krenuo za Francusku. A tamo… svi su ga voleli, svima je bio drag i simpatičan,
naročito ženama. Verovatno su osećale koliko je patio i čeznuo za porodicom, verovatno su tada i
nastala ona prelepa pisma u stihovima, koja nikada nisu upućena onome kome su namenjena: “Ne
javlja mi se. A ima kad. Sem ako ne spava, ako ne diše. Deset meseci ravno je sad od rastanka nam,
otkako ne piše!” Dis je bio duboko nesrećan pri samoj pomisli na svoju sirotu porodicu koja se
zlopati u porobljenoj zemlji. U to vreme do njega dođe vest da njegova Tinka sa decom gladuje, jer
osam meseci već ne prima novčanu pomoć. Prijatelj koga je zadužio na Krfu da podiže njegovu
platu trošio je novac po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Povređen takvim ponašanjem
bliskog prijatelja pođe za Grčku da raščisti tu nepriliku. Pre nego što će se ukrcati na brod sa koga
nikada neće izaći, javio se Tinki i tom prilikom rekao: “Putujem danas. Da se oprostimo… ja bih
sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.”Istog dana u zoru, brod “Italija”
je potonuo, a sa njim i pesnik “Utopljenih duša”. I na taj način sopstvenom sudbinom potvrdio je
istinitost svojih pesama.
“Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.”
Milan Rakić

Reči koje imaju boju zlata činile su fini lančić simbolističke, eruptivne poezije koju je stvarao
književni um – Milan Rakić. Rođen je 1876. godine u Beogradu, naučen pravnim veštinama u
Parizu, njegove prve sonete krasio je pseudonim Z. Pored pesama, pisao je i pozorišne recenzije,
bio je dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu, imao je bogatu diplomatsku karijeru i jednu Milicu
prišivenu za kožnu postavu.
Rakićeva izabranica odavala je utisak “dostojne životne saputnice, govorili su da je lepa kao san i
otmena kao kneginja koja zna svoje mesto, svoju ulogu i svoje dužnosti”.
Jedan ponedeljak i prijem kod zajedničkog prijatelja spojio je dva oka, dva srca stopio u jedno, tada
je nastala i pesma “Oda ukosnici”, koju je Milica izgubila. Dobrotvorni bal, Milica u dugoj haljini
na tufne, diplomatsko pitanje britkog Milana Rakića:
- Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu? – upita Milan, siguran u ono što čini.
- U tom slučaju granu treba preskočiti – odgovori mlada Milica, naslućujući da neće zadugo biti
sama.
Ovaj kratak dijalog rezultirao je poljupcem u ruku, kavaljerskim šarmom i valcerom ljubavi.
Vraćajući se kući nakon bala, Milica je u kočijama plakala zajedno sa sestrom, a nakon sedam dana
Milan je došao u njenu kuću da je zaprosi. Venčali su se 1905. godine i ostali zajedno više od tri
decenije. Njihov dom krasio je topli sklad, nežna zrelost i posvećenost, dečačke šale i noći
inspirisane mirisima strasne ljubavi.
“I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.”
"Oh, budi jedanput ko i druge žene"

U gimnazijskim danima dohvatio se pera i rezao je svojom književnom zrelošću, koju je, ipak,
držao pod velom anonimnosti. Dubok, opčinjen, blag, učtiv, dalekovid, boemska lutalica i
samotnjak, pustolov u polju reči, tragač za mesecom boje limuna u kome vidi dušu inspiracije, tajnu
hrane za snove i hladnoću sunčevog sjaja. Držao je pod kontrolom svoje misli, nije im davao da se
same nižu i otimaju, disciplinovao je svoj stilski iskaz i ponudio književnoj riznici blago o kome su
svi pesnici sanjali. Nije se dao zavarati podelama na loše i dobre, stare i mlade pesnike, verovao je
jedino u darovitost da se svet iskaže kroz melodičnu kombinaciju reči. Milan Rakić je jedan od onih
pesnika koji žive s one strane vremena koje večno traje. Svojim stihovima nazdravljao je životu,
prirodi, ženi, mesecu, otadžbini, strasti.
Veštinom izražaja spajao je doživljaje gorčine i meda, žudeo za udarom bola i radosti, prizivao je
životnu muku i slavio lepotu života. Ljubav u njegovim rukama nije bila zaštićena i uzdignuta na
pijedestal, bacao je na nju istinu voljenja samo sebe, krstio je sebičnošću, uskratio je za silinu i
veliki zamah krila.
“Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako…
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.”
I smrt je u Rakićevom pesničkom carstvu postala manje strašna i bolna, želeo je da je dočeka
nasmejan bez zanatskih suza. Na večni počinak otišao je iz Zagreba 30. juna 1938. godine, a
generacijama je ostavio u nasleđe raskoš svojih misli, deseterac savršenog oblika. Čuju se stihovi sa
Gazimestana gde šetaju Simonida i Jefimija, bruje iskrene pesme, miriše božur, zovu nas napuštena
crkva, dolap i večiti putnik.
Sva moja duša zamiriše tobom …
Rade Drainac

Rade Drainac je poput mnogih velikih pesnika uglavnom bio bez para, govorili su da je proćerdao
život, da je skitnica i boem, a sam za sebe je jednom izjavio: “Pesnik krvave istine i čovekovog
prava. Upamtite: To sam ja!”. Životario je, govorio da kada bi se poezija jela, on bi bio najslavniji
kuvar na svetu, Radojko Jovanović, u pesništvu poznatiji kao Rade Drainac, tek pred kraj života je
postao pesnik bunta.
Rodio se poslednje godine XIX veka u siromašnoj kući, pa mu je i celo detinjstvo proteklo u
oskudici i nemaštini – čuvao je stada, išao u nadnicu, radio u polju, sa 14 je otišao od kuće, napustio
školu, bio u ratu, stigao čak do Francuske i već sa 20 godina imao životnog iskustva kakvo neko ne
stekne za ceo svoj život. Vedrog duha, umeo je često da se šali i mnoge stvari nije shvatao ozbiljno.
Bujna mašta mu je pomogla da postane jedan od najplodnijih beogradskih pisaca. A pisao je svuda –
u kafani, na palubi broda, u kancelariji za pisaćim stolom, u kupeu voza. Na tim mestima je
progovarala njegova pesnička misao i nastajale zbirke pesama, 15 objavljenih.
Kafana mu je bila druga kuća, u njoj je zdravlje gubio, slamao srca ženama, prijatelje razneživao
svojom poezijom, a kad mu je bilo najteže žudeo je za toplim majčinim zagrljajem. Kažu da je
majku veoma voleo, teško je podneo njenu smrt. I tek tada, kada je jedna važna ženska figura otišla
iz njegovog života, bar u ovom fizičkom smislu, Rade je odlučio da svoje srce pokloni jednoj ženi.
Bio mu je potreban saputnik kroz ovaj surovi život. O tome je pisao: “Čovek je suviše velika
kukavica da bi se odlučio na samotni život do groba. Neko mu je potreban, da sluša njegove ludosti,
ili mudrosti, da pati zbog njegove nesreće, ili da mu u ušima sipa otrovni prašak kao u Šekspirovim
dramama…”.

"Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena."

Na ludi kamen je stao u Skoplju, a mlada je bila Darinka, ćerka tadašnjeg senatora Hadži-Ristića.
Vredna, radna i mila devojka nije dugo izdržala pored ovog nestalnog boema. Nedugo nakon
večanja su se rastali i otišli različitim putevima. Godinama kasnije Rade je navraćao u Skoplje, pa je
i više puta bio viđen u društvu supruge jednog poznatog lekara. Elegantna gospođa šetala je
korzoom sa svojom malenom ćerkom i uživala u razgovorima sa pesnikom. Kakvi su to razgovori
bili i da li je bilo simpatija među njima, nije se znalo, a kritičar Đorđe Jovanović ih je ovako
opisivao: “Od početka do kraja korzoa vodili su razgovor. O čemu su pričali – jedino su oni znali.
Lice ove žene blistalo je od unutrašnjeg, duševnog zadovoljstva. Osmeh njenih uvek nasmejanih
usnica, bio je blag kao suncem ozaren. Samo amor može da da takav izraz licu. On je u društvu ove
žene odavao srećnog čoveka. Da li su to bile pesnikove duboke duševne ili trenutne radosti? Ako je
ono prvo, a to je više nego sigurno, između Drainca i ove gospođe postojala kakva ljubav, pesnik
“vagabund” i “skitnica” sigurno je umeo toplo i žarko da ljubi, mora da je postojala iz ranijeg
vremena, a više nego verovatno da je ona bila ona “draga Cica” kojoj Drainac posvećuje svoje
stihove u “Banketu”…”. Na početku ove zbirke pesama nalazi se pesma bez naslova, umesto naziva
pesme tu je posveta: “Tebi, draga Cico, ovaj penušavi okean lirike za jednu kap ljubavi iz Tvoga
srca”, dok kraj pesme liči na nekakav testament u stihu.
Voleo je žene… onako do srži. Možda je jedino više žudeo za Parizom. Pariz mu je uvek bio na
usnama i u srcu. Večito usamljen i pored velikog broja prijatelja, nosio je neku setu i tugu, zauvek
tražeći svoju srodnu dušu. I nikada je nije našao. Možda je upravo ta gospođa bila njegova velika
ljubav… Kako bilo, poslednje dane svog života je proveo u društvu prijatelja. Bolest ga je slomila i
dok je ležao u bolnici jedne aprilske noći zapisao je: “Izdržaću do Prvog maja, da umrem na
radnički praznik. Oprostite mi što sam vas noćas uznemirio… Ja umirem za verom u krajnju pobedu
dobra i naše oslobođenje.” Kako je zapisao, tako se i desilo… Umro je sutradan, na praznik rada,
imao je samo 44 godine.

Rade je voleo žene, ali su ga na večni počinak ispratile tek dve-tri prijateljice. Ona koju je voleo i
koja je njega volela nije bila kraj njega. Sahranjen je onako kako je sam zahtevao:

“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!”
Branko Radičević

Povratak u davne dane te 1824. godine odvodi nas pred vrata rođenja Branka Radičevića, bez čijeg
postojanja književno sazvežđe nikada ne bi bilo potpuno.
Njegov književni izraz odgajan je na “čisto srpskom zemljištu”. Uneo je u odaje narodne poezije
autentičnost i jasno stavio do znanja svojim kolegama da ona može biti lepa i bogata, bez elemenata
tuđine.
Putanja Brankovog života, na prvi pogled, nimalo ne odudara od života svih ostalih ljudi.
Normalnost, jednostavna životna istorija, ipak krije neku sudbinsku začkoljicu. Jedna manje
poznata stvar tiče se Brankovog imena, koje je umetničko, a ono pravo ime, koje dobija po rođenju,
bilo je Aleksije.
Brankov život ima dva mesta boravka – u Karlovcima i u Beču. Dve putanje i samo jedan kraj.
Pre vremena postaje školarac, koji rano ostaje bez majke, završio je Karlovačku gimnaziju i po
završetku oprostio se s tim “mestom dragim” i tu su koreni pesme “Đački rastanak”. Mladića, po
imenu Branko Radičević dočekao je Beč, u kome upisuje pravo, koje je uspeo da privede kraju, ali
ga nikada nije završio.
Dečački dani ostaju u Karlovcima, a Brankov život u Beču, u kome je vojevao životne bitke, učio,
pobratimio se i potajno voleo ćerku jednog srpskog velikana.
Iz prikrajka svoje oči veoma često ‘trovao’ je njenom lepotom, zvala se Mina i bila je sedmo dete
Vuka Stefanovića-Karadžića. Važila je za pravu zavodnicu, sa mnogo udvarača, izuzetno
talentovana za muziku, slikarstvo i književnost, bila je okružena pažnjom i težnjom da se što
kvalitetnije obrazuje. Na bečkim balovima bila je odjek srpske tradicije u narodnoj nošnji, igrala je
narodna kola, držeći svoje glavne adute čvrsto u rukama, dok su za njom uzdisali zadivljeni njenom
ličnošću, stavom, harizmom, obrazovanjem.
Poznavaoci i istraživači književne istorije govore o simpatijama između Branka i Mine,
izostavljajući mogućnost da je simpatije gajio samo Branko. Minin idealizovani portret Branka
govori više od svake reči, šapuće ljubav koja nikada nije pustila svoja krila. Branko je tada bio
samo siromašni student u Beču, a Mina bogata kći, koju su mnogi opisivali kao idealnu saputnicu
Branka Radičevića.

Mina je bila njegova druga polovina sa kojom ga život nikada nije spojio
Branko Radičević, po opisima, bio je sklon vragolanstvu. Pratio ga je glas da “žene diže u zvezde ili
obara na travu”, dok se čudna ljubavna priča spreda oko njegovog imena. Naime, postoje indicije da
nije samo Vukova ćerka Mina bila polje po kome je Branko prosipao nežnost, simpatije i skrivene
želje, već se i pogled njene majke obarao pred njegovim likom.
Okolnosti u Brankovom životu menjaju pravac onog trenutka kada saznaje da boluje od teške i
neizlečive tuberkuloze, nespreman da se pomiri sa sigurnom smrću, koja će ga brzo povući za ruku i
odvesti sa sobom, prestaje da uči gotovo završena prava i upisuje medicinu, u nadi da će sam sebi
pronaći lek i izlečiti se. Dan za danom, bolest je otkidala po parče od onog Branka koji je bio
radostan, pun želja i ambicija, a on je odbijao do poslednjeg trena da ode u bolnicu. Jednog dana na
nagovor Vuka Kardžića pristaje da ga smeste u bečku bolničku postelju. Svakodnevno su mu u
posetu dolazili prijatelji i sam Vuk, ali i njegova supruga, koja je sa posebnom pažnjom negovala
Branka. Poslednji dan Brankovog života provela je sa njim. Bio je nasmejan, raspoložen za
razgovor, dugo je sedela pored njegove postelje držeći ga za ruke i onog trenutka kada se uputila ka
vratima da ostavi Branka da odmori, okrenula se da ga još jednom pogleda, a njegovo lice polako je
otimala smrt. Osmehnuo joj se zahvalno, dok je pritrčavala krevetu sa krikom na usnama njegovo
srce otkucalo je svoje poslednje sekunde.
Ostao je žedan života, nestašluka, strasti o kojoj je pisao. Postao je poznat pesnik za života, koji u
29 godini umire u bedi.
Večnost je prizivao, a u čast svoje ljubavi devojku koju je voleo stavio je u stihove:
“Pevam danju, pevam noću,
Pevam, sele, što god hoću,
I što hoću, to i mogu”…

Đura Jakšić

Lutalica, buntovnik, revolucionar, proganjan, zaboravljan, kritikovan i hvaljen. Đura Jakšić, rođen
1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu, školovao se kod Konstantina Danila u Banatu, a potom na
umetničkim akademijama u Beču i Minhenu. Bio je potpuna enigma svoga doba, u učmalim
sredinama tražio je kavgu, u umetnosti beg, imao je talenta za sve, ali ni za šta dovoljno volje da
istraje, govorili su. Nosio je o vrat okačen teret prvog boema, književnika bez zanimanja kome je
Skadarlija bila dom.
Osuđen na prokletstvo da svoju darovitost natapa litrima vina i da grca u dugovima, smucajući se
po svetu, od varošice do velegrada. U oktobru 1855. godine Đura se privremeno nastanjuje u
Kikindi, dani su mu prolazili usamljenički, a dim krčme znao je da bude dobro društvo.
Usamljenost prekida krčmareva kći Mila koja ostaje upisana u istoriju Jakšićevog života crvenim
slovima prve ljubavi. Ugao krčme bio je rezervisan za njega. Krčmarica Mila tanka, lepa, sa
vatrenim očima, šetala je krčmom noseći piće Đuri Jakšiću.
“Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga druga posluži, čekao je
dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga
iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna.” – verno je taj
prizor dočarao Nušić .
Emocije su bile Đurino drugo ime
Mila je, sa svakim novim pokretom, produbljivala Đurine emocije koje su išle pred njena vrata da je
zaprose, ali ipak nikada nisu imale dovoljno hrabrosti da to i učine. Vreme je odmicalo, ljubav je
narastala kao kvasac u malenoj čaši i Mila je jednog dana otišla. Mislio je da se nikada više neće
vratiti. Napisao joj je pesmu, tužnu ispovest nesrećno zaljubljenog čoveka, i dan-danas je recituju
setni boemi:
“Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži …”
Mila se kasnije udala i nikada, čak ni posle Đurine smrti, nije spoznala veličinu njegove ljubavi,
tešila se time da je pesnik i pijanica, kao da je u tome pronašla opravdanje što se nije odlučila za
njega.
Đuru je kroz život često spasavala solidarnost retkih prijatelja, potpune propasti, jer sa druge strane
praznog bokala vina čekala su musava deca i jedna žena koja ga je uzela baš takvog. Potpuno
okupiran svojeglavošću nije se libio da odbrusi ni najvećem činu, svetio se sitnim pakostima,
krunio svoje talente i gubio ljubav, život i dom u toj vrtoglavoj bici sa nepravdom koju je uvek
uvećanu video. Srčana, plahovita imaginacija nabijena patriotizmom i željom za borbom sa
okovima, vlašću nije mu davala smiraja. Ljubav njegove žene Tine bila je uvek u nekom ćošku i
čekala da se makar i pijan osvrne ka njoj. Romantik prgave naravi, u stalnom sukobu sa vlastima,
uvek je koračao samo svojim stazama.
Simo Matavulj

Književnik koji je u svom životu i literaturi spojio tri podneblja i ostao im veran ne pridajući
nijednom poseban značaj – Šibenik, Cetinje i Beograd. Svako je iskreno voleo i svakom se vraćao u
svojim delima. A pored zemlje i književnosti, da li je voleo možda i neku ženu ili više njih,
otkrićemo vam u ovom tekstu o velikanu srpske književnosti – Simi Matavulju.
Čovek od knjige nikada nije bio previše zainteresovan za školu, a kako nije imao čvrstu očevu ruku
u detinjstvu, svi iz familije su pokušavali da od njega naprave nešto. Čak su ga slali i u manastir na
planini Velebit, gde je njegov stric bio iguman manastira Krupe, međutim to mu je samo koristilo u
kasnijem literarnom radu, vrlo brzo su uvideli da nije za mantiju. Konačno se pronašao u
Učiteljskoj školi i u devetnaestoj godini postaje učitelj u Dalmaciji. Baš tu, u Zadru, sustigle su ga i
prve ljubavi koje je opisao u delu “Bilješke jednog pisca”: “Ja sam zavolio dvije udavače u jedan
mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi “odzivi”
bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj
malko zapleteni roman dugo trajao. Ljubavni sastanci i prepiske učestaše; počeše cvjetati i
stihovi.”
Matavulj je bio zaljubljive prirode, što se može primetiti iz samog njegovog zapisa, te ga ta tradicija
nije napustila ni kada se zbog posla preselio u Herceg Novi. Sve što je radio mimo posla predavača
italijanskog bilo je da se provodi po kafanama i da se zaljubljuje.
Nakon jednog kriznog perioda koji zamalo što nije životom platio, okreće se zdravijem načinu
života, dobija premeštaj na Cetinje i učestvuje u mnogobrojnim poslovima, iako para nema mnogo.
A devojaka? O tome piše svom bratu Đuri krajem 1884. godine: “…Pitaš me kako živim? Dosta
loše. Studen velika, a samoća i malo novca. A što me pitaš jesam li našao djevojku? Koga će mi
vraga.” U to vreme započeo je i rad na svom najpoznatijem i najboljem delu “Bakonja fra-Brne”.

Pravu ljubav je spoznao tek u poznijem dobu

Pet godina kasnije konačno se skrasio u srpskoj prestonici, Beogradu. 1891. došla mu je bratanica
Darinka u Beograd da se upiše u Višu devojačku školu. Pokazaće se da je to bilo sudbinsko u
njegovom životu. U toku njenog prijemnog ispita, Simo je upoznao dvadesettrogodišnju učiteljicu,
lepu Milicu Stepanović. Odmah ga je osvojila ova inteligentna i ljupka devojka, “plavih očiju,
izvijenih obrva i grgurave kose”, kako ju je sam opisivao. Poučen ranijim iskustvima u ljubavi, a i
poprilično zašao u godine (bilo mu je skoro četrdeset), bez mnogo dvoumljenja odmah ju je
zaprosio. A bratu Đuri ovako pisao: “… Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa
velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči i to
odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a
Ana svoga đevera. Naša Darinka pak stekla je strinu kakvu samo poželjeti može.”
Ubrzo po venčanju, Simina literarna karijera krenu naviše i dostiže vrh kada mu izađe roman
“Bakonja fra-Brne”. Ljubav je blagotvorno uticala na njegov rad, međutim bračna sreća, nažalost,
nije potrajala. Milica se okliznula u školskom hodniku i pala, pritom izgubivši bebu. Nesreća kažu
nikad ne dolazi sama, pa je tako ubrzo obolela od tuberkuloze i samo nekoliko dana pre godišnjice
venčanja umrla u 25. godini. Siminoj tugi nije bilo kraja, srce mu se cepalo za voljenom ženom.
Prestao je da piše, svog ga je tuga obuzela, samo je posećivao Miličin grob i dugo kraj njega plakao.
Kada se nakon nekog vremena ipak vratio pisanju, radio je dramu “Zavjet” posvetivši je Milici i
glavnoj junakinji podarivši njeno ime. Tugu je utapao u kafani, društvu i alkoholu.
Da bi ga sprečio da krene krivim putem, njegov prijatelj iz Novog Sada odlučuje da provodadžiše i
javlja mu da je našao ženu za njega. Bila je to Ljubica, udovica novosadskog trgovca Nikole
Dimovića, ćerka advokata iz Rume. Bogata, bez dece, dobra žena, baš onakva kakva je bila
potrebna piscu slomljenog srca. Simo je oberučke prihvatio. Dvoje vršnjaka se svakodnevno viđaju,
Simo je oduševljen njenim bogatstvom, ali i njenom dobrom dušom.
Venčanje se odigralo 1900, iste godine kada su se i upoznali, u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu. A
odmah po venčanju bračni par je krenuo put Budimpešte, zatim u Beč i Minhen, pa potom u Pariz.
Svakodnevno su na izložbama, lumpovanjima, troše novac i uživaju. Mladoženja se u
novostečenom bogatstvu odlično snalazi, siromašna prošlost ostaje za njim. Po povratku s puta,
nastanjuju se u samom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. Posluga, fijakerista, kao i
književne večeri po uzoru na pariske, obavezni su u njihovom domu. I pored života u blagostanju,
Simo ne prestaje da piše. Postaje član Srpske kraljevske akademije, a ubrzo mu izlaze mnoga dela.
Međuvreme ispunjava putovanjima – Carigrad, Beč, Pariz, Rim, Alžir…
Kao što to obično život udesi, Simo i njegova Ljubica nisu dugo uživali u zajedničkom životu.
Osam godina od venčanja, pozlilo mu je na ulici. Baš kao i u mladosti, udarila ga je kap. Poslednje
što je rekao bilo je: “Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.” Preminuo
je istog trenutka kada su ga uneli u kuću. Za njim je ostala Ljubica da žali, bez poroda, sama bez
ikoga. A on… otišao je u drugi svet, možda da pronađe svoju veliku ljubav Milicu koju nije mogao
za života da usreći.

Stevan Sremac
U svoje vreme Stevan Sremac je bio poznat kao dobroćudan, lep čovek, gospodin profesor. To je
bilo vreme neposredno po oslobođenju od Turaka, kada je Niš bio druga prestonica u Srbiji, a
Sremac, Vojvođanin na jugu, jedan od najomiljenijih profesora i najčuvenijih ljudi. Sa Bačkom u
srcu, ovekovečio je život Nišlija u “Ivkovoj slavi”, ali je ipak nekako najprepoznatljiviji po jednom
ravničarskom delu, obaveznoj školskoj lektiri – “Pop Ćiri i pop Spiri”.Devojke iz Niša uzdisale su
za naočitim profesorom. Kritičar Pavle Popović je ostavio pisani trag o Sremčevoj lepoti: “Čelo
široko, velike oči, brkovi deblji, srpski, crni; lice vazda izbrijano. Kosa brižljivo i originalno
očešljana na razdeljak i na “larmu”. Stas srednji, hod gospodski, bez žurbe; vitak, elastičan i prav.
Glas malo mutan, smeh sitan, pri čemu su se videli beli očuvani zubi…”. A takav čovek može samo
da bude na ceni i meti mnogobrojnih udavača. Državni posao, politički aktivan, jedina mana mu je
bila što je zore dočekivao u kafani. Ukoliko bi ga društvo opomenulo da je vreme da se ide na
počinak, uzvraćao je da ga ionako žena kod kuće ne čeka.
Postavlja se pitanje zašto takva prilika nije imala izabranicu kraj sebe kad su ga tolika ženska srca
volela. Antun Gustav Matoš, koji je mnoge zime proveo u Sremčevom kaputu, zapisao je da je
Sremca volela “bogata lepa dama iz trgovačke kuće”, ali da od ženidbe nije bilo ni traga. Na
mnogobrojne provodadžiluke Sremac je odgovarao: “Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda
kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme! More, batalite te
kombinacije…”

Pisac koga su mnoge žene želele

I po preseljenju u Beograd provodadžije ga nisu ostavljale na miru. Uporno su hteli da ga otrgnu od
kafanskog života, da ga udome i učine porodičnim čovekom, kako bi, između ostalog, imao i više
vremena za bavljenje književnošću. Nisu ni sanjali da su mu upravo oni omrznuli brak svojim
preslišavanjima i nametanjem devojaka. Provedeći vreme sa poznanicima i prijateljima po
kafanama navikao je na samački život, pa se u njemu nije ni javljala potreba za brakom i
porodicom. Međutim, daleko od toga da je Sremac bio ženomrzac, postojale su u mladosti određene
dame kojima je posvećivao pažnju, ali na tako diskretan način da nikoga nije time opterećivao,
ponajmanje dotične gospođice. Tako je ceo njegov ljubavni život ostao obavijen velom tajne.
Osim jedne priče koja je trebalo da se završi venčanjem. Za vreme službovanja u Pirotu, u kući
Aranđela Stanojevića, zagledao se u lepu crnokosu Jelenu Pančićevu. I Jelena se zagledala u njega.
Simpatije su prerasle u ljubav, te je Sremac zatražio devojčinu ruku. Odluka je bila na Jeleninom
ocu, svešteniku pirotskom Panteliji Pančiću. O tome je pirotski učitelj zapisao sledeće: “Pored
Sremca, Jelenu je jednovremeno tražio od oca i Josif Kostić, ekonom bolnice. Otac se dugo
dvoumio kome da je da. I jedan članak Sremčev objavljen u liberalnoj “Srpskoj zastavi” u kome je
on kritikujući rad upravnih mesnih vlasti naročito naglasio “da u Pirotu žare i pale tri Pante, među
kojima se jedan od njih u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje Pantelija”
najviše je doprineo da stvar bude rešena u korist drugog prosioca.”
Dvoje mladih i pored obostrane ljubavi nisu imali sreće. A sreća u ljubavi ih nije pratila ni u
kasnijem životu. Jeleni su deca pomrla, muž se propio, nekako je završila školu i postala babica.
Kada je jednom prilikom bila u Beogradu, prolazeći Ulicom Stevana Sremca, svedoci govore da je
izjavila: “Evo ulice mog nesuđenog!” Sremac je ostao sam, skrasivši se u Beogradu, gde je radio i
stvarao, postao član Srpske kraljevske akademije, uveseljavao prijatelje i ostavljao književno
bogatstvo pokolenjima. Ljubav koja je ostala kraj njega i pratila ga verno u stopu bila je jedino
ljubav prema kafani. Nje se nikada nije odrekao.
Kada je zašao u godine, smeha je počelo da mu ponestaje. Čovek koji je zasmejavao čitavu naciju,
sam, bez porodice, nije imao mnogo razloga za šalu, a i kafanski život mu je dojadio. Kao što to
obično biva, sudbina se pobrinula da prekrati muke ovom samotnjaku. On koji nikada nije bolovao,
iznenada dobi neizlečivo trovanje krvi. Nakon kratke agonije, crkvena zvona objaviše da je Sremac
preminuo. Kafana je ostala pusta, smeh je zamro, a Steva otišao u neki drugi svet u potragu za
ljubavlju koja mu u ovom životu nije bila naklonjena.

Jovan Dučić
Književni rad Jovana Dučića nadaleko je poznat, ne zahteva previše uvodnog elaboriranja, pa da
odmah pređemo na malo intimniju stranu njegovog života. Rođenjem vezan za Trebinje, a radom i
životom za Mostar, Pariz, Ženevu, Sofiju, Atinu. Putnik punih kofera stihova, reči, velikih ljubavi,
snova i tajni.
Velika kontroverza koja se prišiva za ovog književnog maga tiče se njegovog stava prema ženama.
Da li ih je pritajeno mrzeo ili vanzemaljski voleo? U svemu što je ikada od reči skrojio i posvetio
svakoj ženi koja je razmažena, plačljiva, tuđa, nečija ili ničija, data ili osvojena, sujetna mučiteljica
ili detence koje pokorno moli za ljubav, naziru se nedokučivi tragovi njegovih osećanja prema ženi
koji na prstima hodaju po tankoj liniji.
Čaršijska šaputanja išla su u nedogled u diskusiji na ovu temu, jedno je sigurno: žene nikada nisu
bile nezainteresovane i ravnodušne na vanvremensku kreaciju zvanu Jovan Dučić. Ako samo na tren
zastanemo nad rečenicom “Da vas žena voli ženski, morate prema njoj postupati muški” upašćemo
u jamu dileme: “Šta je pesnik hteo da kaže?”. Da li je ovo samo privid zaštitničkog odnosa prema
ženi ili odjek jednog dobro kamufliranog mrzitelja žena?
Žena dobro zna da je slaba samo kad voli
Tragovi prve velike ljubavi pesnika Jovana Dučića zauvek počivaju na grobu Mage Nikolić
Živanović, koja je dugo godina pre smrti pateći za Dučićem, dane provodila u kući tražeći utehu i
sreću u pismima koja joj je slao.
Na njen zahtev večni počinak joj krase reči: “Maga Nikolić Živanović, 1874-1957, sama pesnik i
pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće”. Dučić se nikada nije ženio, ali pratile su ga u stopu priče o
brojnim vezama i vanbračnoj deci. Malo je poznato da je svom velikom kolegi i prijatelju, Aleksi
Šantiću preoteo verenicu, iz hira ili kratkotrajne zaljubljenosti to niko nikada nije saznao. Dučić je
nakon odlaska u diplomatiju prekinuo svaki kontakt sa tom devojkom, ostao je i bez nje i bez
prijatelja.
Žene su u Dučiću budile poriv da napiše sve ovo:
Žena dobro zna da je slaba samo kad voli.
Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili
crna sotona.
Žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža bilo ljubavnika.
Žena vas najviše voli kad ima da ona prašta vama, a ne vi njoj.
Ljubav je definisao ovako:
“U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže
i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje
bez ravnoteže i bez razabiranja.”
Dučićeva poezija odiše iskušenjem, igrom opažanja i shvatanja razmera jednog osećanja kao što je
ljubav. Odraz njegovog ličnog ljubavnog plana po svemu sudeći reflektovao se na bele hartije koje
su upijale filozofiju odnosa prema svetom biću – ženi. Od ljubavi je stvorio mitologiju, a u biti bio
je sam, tragao je za idealnom ženskom kreacijom, kudio i hvalio ženski rod, napisao najlepše
stihove ikada, ali kome?
14.09.2012,21:36:09