ALEKSA ŠANTIĆ (1868-1924)

Pre nego što počnem sa samom analizom i obradom pesama, ističem u ovom uvodu neke
zanimljivosti ali i bitne stvari iz života Alekse Šantića, do kojih dolazimo posredstvom kritika
koje su pisane o njemu. Jovan Dučić, izuzetno blizak prijatelj Šantićev, ali i tumač njegovog
dela u kritici koja nosi naziv „Aleksa Šantić“, ističe nekoliko lepih istina o ovom pesniku.
Naime, Dučić smatra da nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo koliko Aleksa
Šantić. On je bio najveće dete u našoj književnosti, nije verovao u zlo među ljudima. Šantić je
spadao u one svoje zemljake sa toliko urođenom dobrotom i otmenim optimizmom. Njegove
PESME su pune NEŽNOSTI i kada prete tiranu, a pune naivnosti i kad izgleda da se dave u
ljubavnim otrovima. Nije verovao ni da je Vuk izdao na Kosovu, ni da je Vukašin ubio Uroša.
On je u privatnom životu bio fanatičan prijatelj i plemenit neprijatelj, a sa sobom je nosio sunce
gde god se pojavljivao <3. U maloj sredini ( u njegovom rodnom Mostaru), on je bio njen
Alkibijad i Bajron. Osetljivog duha i pun ukusa za formu, nije ničim pokazivao nedostatak
škole ni odsustvo načitanosti. Strahovao je od velikih gradova, velikih ljudi i velikih reči. Zato
ostaje do kraja vezan za svoju malu i teskobnu sredinu. Kao ptica koja ima boju tla na kojem je
rođena. Ostao je celog života usamljen u sredini gde se talenat nije mogao razviti, ni njegovi lični
događaji umnožiti. To je za Šantića književnika bio poraz, jer u njegovom Mostaru svi ljudi liče
jedni na druge i sirotinja je oduvek bila najuočljivija. Šantić nije išao za razvijanjem svog
LIRSKOG TALENTA, za njega je ta mala sredina u kojoj je odličio ostati i kojoj se uvek
vraćao bila ubistvena. Prvi u svom gradu, on nije mogao podnositi da bude hiljaditi u drugom
gradu. Otići u tuđu kulturu i svet, za njega je značilo izdati Hercegovinu. Po prirodi je bio
pasivan, nije se upuštao u borbe ni sa sudbinom ni sa ljudima. Divio se tuđoj sreći, tuđim
ambicijama, pa i tuđim ženama. Dučić ističe za Šantićevu POEZIJU da u njoj ima tako malo
ličnog života pesnika, ali Dučić to ne kritikuje, već i sam smatra da ne treba ili treba sasvim malo
da znamo o pesnikovom ličnom životu, jer ćemo tako najbolje razumeti delo. Šantić je bio i
glavni urednik prvog književnog časopisa u Hercegovini- Zora ( osnivač Svetozar Ćorović
1896). Tada je Mostar izgledao da će naličiti na Dubrovnik, ali mnogi od urednika i umetnika su
se odselili i to se nije desilo. Šantić je ipak bio i ostao oličenje novog Mostara, veđ jedne ideje i
prvi kulturni borac. U svojoj blagoj ekstazi, Šantić je pevao svoju zemlju prirodno i predano,
pevao je narodno ime, pevao je ženu više kao njen brat nego kao njen ljubavnik, i pevao je svoj

1
Mostar kao da je središte sveta ( naročito pesma Zimsko jutro) i najzad, pevao je svoje roditelje i
pomrlu braću Jeftana i Jakova. Kao pesnik, ostaće najduže upamćen po svojim patriotskim
stihovima. ( SVE JE OVO BIO DUČIĆ O ŠANTIĆU).
Šantić je za života objavio 6 knjiga PESNIČKIH PREVODA: Hajneov Lirski intermeco, Izbor
iz nemačke lirike, ponovo Lirski intermeco, Pesme roba Svatopluka Čeha, Šilerovu dramu
Viljem Tel i izbor iz Hajneove lirike. Prevodio je još i Getea, Ulanda, Milera, Ničega, Šlafa itd.
Radovan Vučković, proučavalac avangarde, posebno ekspresionizma u okviru kritike „O
zdravom i bolesnom Šantiću- odeljak „Kritičari o Šantiću), ističe da je pesnikobolevši još u
zatvoru 1917.god stvarao liriku rasula i nije mogao doseći savršenstvo izraza iz prve decenije
XX veka. Ali, u njegovom stihu se oseća uticaj nemačkih ekspresionist; napušta postepeno
sonet, kombinuje stihove nejednake dužine, izbegava strogu strofnu organizaciju, unosi ritmička
osveženja i želi da „ romantičarko-parnasovsku simboliku oblikuje u duhu ekspresionističke
vizionarnosti i nove pesničke retorike“. Preko nemačkih pesnika je bio upoznat sa prvim idejama
i tendencijam avangarde. Iako je sa modernom došlo do okretanja francuskom jeziku i kulturi,
Šantić je čitao Nemce i u njegovoj poznoj poeziji osećaju se tragovi ekspresionističke
literature.

ANALIZA PESAMA
Moj izbor patriotskih/ rodoljubivih pesama Alekse Šantića

„MUZI“
Pesma je u formi soneta ( dva katrena i dve tercine, stih je jedanaesterac), ali ovaj sonet Šantićev
je specifičan budući da je Šantić pesnik koji je napisao veliki broj soneta, pa je ovakvo iskakanje
tj.ogrešenje o idealna sonetna pravila očekujuće. Profesor Jovan Delić pišući kratak zbornik o
Šantiću, ističe da „ ponekad ogrešenja o pravila pokažu sistem, pa je moguće kada je reč o
Šantićevim ogrešenjima uočiti izvesnu –sistemsku grešku- a kada greška postane sistemska, ona
postaje svojevrsno pravilo, odnosno poetičko načelo. Jedno od osnovnih pravila petrark.soneta
jeste jaka opozicija između katrena i terceta, tako da sonet živi od te antiteze. To znači da se
rime iz katrena ne prenose u tercete. Šantić je ovakvim ogrešenjima stvorio tip soneta koji
zovemo „ PRSTENASTIM ili KRUŽNIM sonetom“. Umesto da insistira na opoziciji katrena i

2
terceta, on ponavlja ili varira u tercetima neki motiv, stih, a samim tim i rimu iz jednog i gradi
novi tip soneta- prstenasti“
Ovo naglašavam, jer upravo u ovoj pesmi Šantić čini takvu grešku i gradi ovaj novi tip soneta,
prvi katren glasi:
„Gore nam plaču...Jauci su česti...
Ustaj i novu odeždu obuci;
Svijetli putir ponesi u ruci
i krepkom vjerom moj narod pričesti!“
A završni tercet:
„Ustaj i pođi! Jauci su česti...
Pred teškim časom moj narod pričesti,
Krvav k’o Sunce nek sine iz groba!“
Šantić se u ovoj pesmi obraća Muzi ( IMPERATIVIMA) tražeći jednu, krajnje neočekivanu
stvar od nje, budući da smo se do sad susretali sa Muzama koje imaju ulogu samo da inspirišu,
podrže, podstaknu umetnika. Ova Šantićeva muza je ipak nešto više od toga. Pesnik joj ovde
traži da obuče crnu odeždu i pričesti njegov narod. S obzirom da je pesma patriotska, i ova
Muza je narodna muza u slobodnom smislu te reči. Šantić od nje traži da na sebe preuzme ulogu
sveštenika koji činom pričešća čisti duše vernika i uči ih da veruju. Ova Muza treba da probudi
veru naroda koji je već na izmaku snage, treba da upravo PESMOM pozove na hrabrost, veru i
istrajnost u borbi. U drugom katrenu, pesnik joj traži da ona ukroti MOLITVOM gnev Boga.
Postavlja se pitanje zašto je Bog gnevan? ( setimo se i Boga koji ćuti u Šantićevoj pesmi „Veče
na školju“). Da li je Bog gnevan, jer narod ne veruje dovoljno, pa otuda je potreban i čin
pričešća, ostaje da lebdi. U istom tom katrenu, pesnik od Muze traži da se sjedini sa narodom i sa
njim stupi krstu i Golgoti.
U tercinama oplakuje sudbinu naroda, dakle u prvoj tercini se ne obraća muzi, govori kako je
sve njihovo postalo tuđe i kako je na njih pala guba, jer je Iskariot (misli se na izdajnika, Juda
Iskariot) ušao na polja njihova. U drugoj tercini, joj govori da ustane i pođe, a zatim ponavlja
onaj stih „jauci su česti“ ( dakle jauci naroda, zbog toga Muza mora što pre poći)...Pred teškim
časom Muza mora da pričesti njegov narod koji će KRVAV ( izmučen svim što mu se dešava od
strane neprijatelja) da kao Sunce sine iz groba, da se digne, osnaži, očvrsne.

3
„MOJA OTADZBINA“
Pesma je u formi soneta, stih je jedanaesterac, napisana u prvom licu. Jedna od najjače
rodoljubivih Šantićevih ostvarenja. U prvom katrenu, pesnik naglašava da ne plače samo zbog
uboge i gole zemlje, već da oseća bol i patnju celog svog roda, njegovo biće se dakle
izjednačava sa kolektivom...on zajedno sa njima pati. Dakle, nešto prethodno se dogodilo budući
da je zemlja gola, pusta. Oseća se da su stihovi zbijeni, zgrčeni, baš kao i sam pesnik zbog bola
koji je u njemu. Drugi katren donosi još jaču potvrdu pesnikovog saosećanja sa narodom- u
njegovom srcu su zapravo sve patnje i muke njegovog naroda. Krv sa dušmanskih ruka je krv
njegaova-dakle, iako je neko drugi ranjen u bukvalnom smislu, neko od njegovog naroda, pesnik
oseća tu ranu, ta krv je i njegova, jer on svakog čoveka svoga roda smatra delom sebe.
Tercine takođe naglašavaju pesnikovo poistovećivanje sa dušama miliona, on ih sve
oseća...javlja se vapaj za slobodom. U poslednjoj tercini ton nekako opada, mirniji je, tiši.
Pesnik poentira eksplicitno ono što je od početka govorio- njegovo ognjište i otadzbina su
SVUDA gde ima i srpske duše ( dakle celi svet, gde god je srpski narod rasut).
Jovan Dučić o patriotskoj poeziji u kritici o A.Šantiću zaključuje: „ Patriotska pesma peva
ljubav za tlo, koja je uopšte najdublja i najmračnija čovekova ljubav na svetu. I peva ljubav za
svoj narod većma nego mržnju protiv nekog drugog naroda i kad je neprijatelj. Rodoljublje će
postojati među ljudima dokle bude postojao i njihov rod, zemlja i jezik. A osećanje otadzbine
jeste jedno naročito osećanje kulturnog čoveka, ravno sa osećanjem časti.

„OSTAJTE OVDJE“
Pesma se sastoji iz 8 katrena, stih je jedanaesterac ( kao i u prethodne dve pesme), rima ukrštena.
Ono što je zanimljivo jeste da pesma ima zatvorenu, prstenastu kompoziciju ( isti stih na
početku i na kraju pesme, kao poenta čitave pesme). Taj prvi i poslednji stih je molba, želja
napisana imperativom „Ostajte ovdje“. Pesnik želi ukazati onima što odlaze da je tuđa zemlja
gorka, da su tamo zalogaji hleba gorki, nema brata i nema svoga; tuđe Sunce neće grejati kao što
greje Mostarsko.
U drugom katrenu postavlja pitanje ko će naći bolju majku od svoje (majka je metaforično
zemlja). U toj zemlji su i groblja pradedova. Treći katren je posvećen precima koji su bili vezani
za zemlju, uzori, ratnici i branioci te zemlje, pesnik želi probuditi nacionalnu svest. Četvrta
strofa oplakuje „majku“ odnosno zemlju koja bi ostala pusta bez svog naroda kao grana bez lista

4
i majk bez dece svoje. Peta strofa je opet poziv na ostajanje, vraćanje i nepuštanje majke da
plače. U šestom katrenu Šantić ih podseća da ih OVDJE svi vole i poznaju, i da iako je zemlja
gola i krševita, bolja je nego tuđinska cvetna polja. Sedmi katren je takođe kontrast ovdje-tamo
sa naglaskom na „ovdje“ gde svako bratski ruku steže i za šta ih ime, jezik, bratstvo i krv vežu
dok je „tamo“ pelen koji cveta.
Jovan Dučić u kritici o Aleksi Šantiću ističe: „ Tek docnije poče Šantić, i to svom silom otkrića,
da veruje, kao niko od njegovih drugova, kolika je misija reči i vlast stiha. Ovo je otkrio naročito
posle svoje PATRIOTSKE PESME „ OSTAJTE OVDJE“, koja je ubrzo imala u njegovim
krajevima najširi odjek. Šantić nije bio revolucionar, ali je podosta bio apostol; i nije bio
buntovnik, ali je bio iskreno propovednik. Zato najednom poverova u pesmu kao u mač.
Uostalom, u svako srpsko doba, kao i za vreme Zmaja, stihovi su bili neminovna potreba srpskoj
sredini, a u Hercegovini su bili potreba naročito zbog nacionalnog otuđivanja i zbog
analfabetizma mase. Šantić i Ćorović su naročito pokazali ljubav za naše MUSLIMANE i bili
puno voljeni u njihovim krugovima. Šantić je bio najdublje dirnut SEOBOM Srba muslimana u
Aziju, i za njih je napisao čuvenu pesmu „OSTAJTE OVDJE“. On je bio prvi hrišćanski pesnik
našeg jezika koji se obratio muslimanima ovakvim REČIMA SRCA. Trebalo je baciti u zaborav
vekovnu krvavu borbu razdeljene braće, Srba pravoslavnih sa Srbima muslimanima.
Skerlićevi sudovi o Šantiću ( iz kritike „Kritičari o Šantiću“) i danas se ponavljaju i variraju. Za
njega je Šantić najbolji rodoljubivi pesnik.
Vladimir Ćorović ( Kritičari o Šanrtiću), ističe Šantićevu samoukost i nesigurnost. Ovu pesmu
„Ostajte ovdje“ prvi put je objavio nepotpisanu.
Bogdan Popović u okviru kritike „O pesmama Alekse Šantića“ naglašava da je ovo jedna od
Šantićevih pesama koja zaslužuje da se naročito istakne i da može dostojno stati uz pesme
naših najboljih pesnika ( iako je većinu ostalih pesama Šantićevih oštro iskritikovao). Za ovu
pesmu on govori „Rodoljubiva misao, neki naročiti ton muške zbilje, s lakom primesom vrlo
prijatne sete, čista i pesnička dikcija, srećno ponavljanje prve strofe na kraju pesme ( s vrlo
srećnom interpunkcijom prvoga stiha), čine ovu pesmu jednom od lepih pesama u našem
pesništvu.

„PROLAZE DANI“

5
U formi soneta. U prvom sonetu imamo konstatovanje prolaznosti dana, poredeći ih sa selicama
koje se gube u nizu. Celom pesmom vlada neki sumoran ton prolaznosti. Kao što ti dani
prolaze, pesnik je svestan i svoje prolaznosti i toga da će jednom počivati blizu povijenih vrba,
čempresa i smreka ( tu gde su vrbe, čempresi i smreke verovatno se nalazi groblje i pesnik govori
o smrti, odnosno prolaznosti života). Taman kad nam se učini da je pesma refleksivna, Šantić u
drugom katrenu nagoveštava nešto drugo-a to je njegova vezanost za zemlju i tlo gde se nalazi;
naime, on zaključuje da njegova duša neće otići visoko, među zvezde ili na onaj svet nego da će
ostati da lebdi na zemlji ( kao neka vrsta čuvara nad rodnom zemljom biće njegova duša).
U prvoj tercini pominje rodne reke, dubrave, vrela, polja, sela sa raštrkanim kolibama ( kao da se
oprašta od svog zavučaja), dok u drugoj nastavlja misao i ističe da će sve nabrojano da leprša
lako, poput živih bića, da će da se moli i čeka na zlatno jutro otadzbine, na SLOBODU dakle.
U ovoj pesmi vidimo kako Šantić slikajući okolne stvari, pejzaž, svoju dušu dolazi do nikad
zaboravljene i nikad ispevane do kraja teme svoje poezije, a to je otadzbina.

„MOMČILO“
Pesma koja se sastoji od 6 katrena, opet su u pitanju jedanaesterci, sa ukrštenom rimom. Tema
pesme odnosno junak pesme, kako i sam naslov kaže, jeste Momčilo, čuveni vojvoda Momčilo
(kako ga je narodna poezija zapamtila, ujak Kraljevića Marka). U prvom katrenu, pesnik
najavljuje pojavu nečeg značajnog i bitnog ističući Durmitor koji je sinuo i noć koja je zasjala.
Pojava svetlosti uvek najavljuje pojavu neke krupne ličnosti, pojave, događaja. Vlada atmosfera
nečeg čudnog, kao da požar izbija svuda. Već u drugom katrenu, Šantić nam otkriva kome to
posvećuje ovu pesmu. Izbija pojava- Jabučilo (konj vojvode Momčila) koji ima krila sa kojih se
širi oganj i Momčilo na njemu. Taj oganj Jabučilovih krila osvetljava noć ( dakle sve je
hiperbolisano, oganj je toliki da čitavu noć i Durmitor uspeva da osvetli, baš kao i hiperbola iz
narodnih epskih, junačkih pesama). Trećim katrenom pesnik izražava svoje divljenje Jabučilu
koji LETI, kao bura koja se sa hrastovima bori. Njegova griva je gusta kao ZLATAN plamen.
Četvrti katren takođe posvećen je Jabučilu (a sama pesma nosi naziv „Momčilo“, razmišljajte
zašto pesnik to čini). Pesnik opet naglašava čudesnu snagu ovog konja time što mu se para žari
iz nozdrva, a on tone u noć sve dublje i dublje. Tek u petom katrenu, Šantić odlučuje da pomene
Momčila i to Momčila koji kliče RODNOM KRAJU, a oči mu gore kao Zmaju. Šesti katren
je u službi pejzaža i noći koja trepti, s tim što je prvi stih ovog katrena novi ( u prvom katrenu u

6
prvom stihu je noć zasjala, a ovde noć TREPTI), ostatak strofa je ponovljen iz prvog katrena.
( opet neka vrsta zatvorenosti, odnosno prstena).
Pesma ima za cilj prikazati slavnu prošlost, probuditi sećanje i svest nacionalnu. Šantić ne
dozvoljava da se zaboravi koji junaci se vezuju za srpsku istoriju i otuda ova potreba i ova tema.
Budući da više prostora daje Jabučilu, moguće je da se vodi tradicijom narodne epike u kojoj
dobrog junaka karakteriše upravo njegov konj, otuda se javlja potenciranje na Momčilovoj
čudesnosti i moći.

„ZGARIŠTE“
Sonet. Ovo je pesma koja opisuje sav besmisao ratovanja i nedaća sa kojima se Šantićev narod
susretao u viševekovnim borbama ( ne mora značiti da je sam pesnik prisustvovao ovom ratu
koji se ovde opeva, ali i može biti da se pesma odnosi na prvi svetski rat ( predosećanje, početak,
budući da je napisana 1913. Godine). Pesnik nam vrlo slikovito i realistično dočarava ono što
sam posmatra ili zamišlja. U prvom katrenu je opis popaljenog sela, dima, pustoši...nigde nema
stada, zvona, kolibe. Na kraju prvog katrena, Šantić koristi opkoračenje i tako prenos i misao u
drugi katren- vrbe setne stoje, i u toj pustoši vojnici uz puške i trube mirno leže ( oni vojnici
koji su preživeli) poprskani krvlju svojih mrtvih drugova. U tercinama pesnik opisuje crveni
mak koji je kontrast mrtvim glavama...mak crveni u prenesenom značenju može biti i
krv...Poslednja tercina - voda koja tu u koritu prska, zapljuskuje i te glave..svuda je tišina, a tu
tišinu razbija GAVRAN koji grakće i kruži nad selom. ( setimo se simbolike gavrana kao
zloslutne ptice).
Ako uzmemo u obzir da je Šantić pesmu napisao pre početka I svetskog rata, onda je imao
izizetnog dara da anticipira događaje, da nasluti, zamisli i prenese te surove slike.
„KAJMAKČALAN“
*Освајање Кајмакчалана је битка на Солунском фронту у Првом светском рату. Учесници
битке су Краљевина Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена у историји
по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој
је вођена.

7
Да је Кајмакчалан био значајна говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су
мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју
земљу. *
Ova pesma je napisana u formi soneta, stih je jedanaesterac. Jasno je da Šantić peva sa sećanjem
na rat. U prvom katrenu, apostrofa putniku da STANE ( poziv putniku da stane, oslušne, vidi,
zapazi—mene je podsetilo na „Otadzbinu“ Đure Jakšića). Koristi znake uzvika, kao da
naređuje, uzvikuje putniku (budućim pokkolenjima da ne zaborave nacionalnu prošlost i
istoriju). Upravo tu, na tom mestu leži gomila slavnih predaka kojima treba odati čast i na to
pesnik upućuje ovog putnika ( „ s kapom u ruci njima se pokloni, I redom tako ižljubi ih
sviju“). U drugom katrenu pominje se gomila (hrnjaga) kamena – setimo se kamena kao
motiva mnogih naših pesama. Taj kamen čuva mučenike kojima treba odati slavu. U prvoj
tercini stoji upozorenje „Srbine stani!“ , „ Ovde leže oni“. Poslednja tercina ističe da je ta zemlja
gde su grobovi heroja i junaka naših, oltar i lavra koji pružaju svetlost i nad kojima treba izreći
molitvu.
„MI ZNAMO SUDBU“ Stevanu Sremcu
Pesma je upućena Stevanu Sremcu, Šantićevom poznaniku i tadašnjem prijatelju. Napisana je u
formi soneta, opet jedanaesterac. Pesnik se obraća u lirskom „mi“ iznoseći kako je to lirsko „mi“
svesno sudbine i svega što ih čeka, ali da se ne plaše i da su pre svega ljudi, a Bog je slobodu
dao za čoveka. U drugom katrenu, ističe da je njihova snaga planinska reka (jačinu naglašava,
ali i hrabrost), i da se ne plaše ničeg, pa ni same smrti, jer su navikli da umiru.
U tercinama, pesnik je opet svestan položaja, porekla i junačke krvi svog naroda, zbog toga je i
siguran da je njihov put put bogočoveka i da će svi poći tim putem preko oštrog kamenja ( ovo
može biti aluzija na borbu).
Poslednjom tercinom, Šantić se obraća direktno neprijateljima naglašavajući da i kad im živote
uzmu, čak do Golgote, grobovi njihovi će se boriti sa neprijateljima.
Zanimljivo je to kako Šantić čak i u pesmama poput ove gde ne peva direktno o svojoj otadzbini
i narodu, već se donekle obraća neprijateljima, opet to čini na tako tih način, neupadljiv, ali
obraćajući pažnju na izbor leksike, tako da svaka reč nosi svoje dublje značenje i postiže onaj
Špravi efekat.

„STRAŽAR OTADZBINE“

8
Pesma se sastoji iz 8 katrena, stih je jedanaesterac  . Prvi katren- pesnik naglašava visoko
kamenje koje se uzdiže u oblake i baš na tom mestu gde je granica kamena i oblaka, žive
SOKOLOVI SIVI ( moja slobodna interpretacija jeste da su je to narod srpski). Šantić bira
kamen upravo zbog čvrstine i jačine, neuništivosti i oblake kao nešto visoko, beskrajno,
uzvišeno. Sokolovi su SMELI. U drugom katrenu se taj soko suprotstavlja SILI munje i groma
koje oblak šalje ( to su verovatno udari neprijatelja). Treći katren donosi sunce koje ogreva
sokola i dolazi nakon te borbe. Četvrtim katrenom pesnik u stvari postavlja pitanje čitaocima
„jeste li željni sokolovog krila?“ pa im pruža to krilo, koje je kako kaže šareno i kadro poginuti
za rod. U petom katrenu, opisuje se rođenje sokola- na kamenu ga je mati rodila, a srce mu nije
izdajničko, majčin blagoslov ga prati. Ovom strofom naglašeno je plemenito poreklo našeg
naroda. Šesta strofa peva o tom sokolu kao nekom ko bi pre glavu dao i poginuo nego narod
izdao. Sedmi katren je u stvari PONOVLJENI PRVI ( kako bi se naglasila poenta—mesto gde
sokolovi žive). OSMI je isti kao ČETVRTI kojim se postavlja pitanje „ jeste l željni sokolovog
krila“...
„KIRIDZIJE“
Pesma se sastoji iz 46 tercina i jednog zasebnog stiha na kraju. Analiziraću vam je celovito,
dakle neću ići strofu po strofu u ovom slučaju, jer je bespotrebno i samo bi se odužilo. Pesma je
zamišljena kao nekakvo pripovedanje, kao priča, iako je u stihu jedanaestercu sa ukrštenom
rimom. Prve dve strofe kao nekakav uvod opisuju predeo, pejzaž—goru koja stremi, smolu koja
miriše, mesec, tišinu. Samo pod hrastom sede neke kiridzije. Oni sede oko kazana sa
kačamakom. Svuda je mir. Jedan od njih započinje priču o izvesnom hanu koji se vidi u daljini
a koji krije staru priču. Ta priča je sledeća: Bila je zima i mećava, taj subjekat koji se seća,
govori o starom Grguru čiji je to han bio i koji im je te noći otkrio zanimljivu istoriju hana,
odnosno čudnog, ali poznatog posetioca iz prošlosti. Taj posetilac došao je Grguru po nekoj
mećavi, došao je na vrancu u svili i zlatu, poput Marka Kraljevića i njegovog vranca, ističući
čak da tom junaku neznanom tada ni Marko i vranac nisu bili ravni. Ostao je tu da večera i
napije se vina, pritom se KRSTI pre nego što počne sa jelom. Daje nam njegov fizički izgled-
brkove mrke, oči koje griju...pije čitav bakrač vina i daje vrancu ( =Marko K). Odmah te noći
želi poći na put, iako ga svi u hanu upozoravaju na vukove u gorama i moguću opasnost, no
junak ne mari. Čuju pucnje nešto kasnije i zavijanje vukova...pomisle da je junak stradao.
Sutradan kad pođu da ga pronađu, nalaze čopor vukova u krvi i gavrana iznad. Taj junak je

9
bio Mutap Lazar (tek na kraju nam pesnik to otkriva- inače je Mutap Lazar junak prvog srpskog
ustanka i moravski vojvoda), on je pobio vukove. Handzije mu odaju hvalu i obećanje da će biti
živ dok Srbina bude.
Poslednje dve strofe opet opisuju pejzaž, tišinu i noć koja treperi. Poslednji stih koji stoji kao
jedna strofa, zaseban, glasi „ u kotlu krklja kačamak i vrije.“
Dakle, jasno je da je pesma posvećena nacionalnom junaku Lazaru Mutapu o kom je Šantić
slušao i kom je odao počast upravo ovom pesmom.
Vojislav Đurić vidi Šantićevu patriotsku poeziju kao nastavak one linije u našoj tradiciji koja bi
se mogla povući od narodna pjevača, preko Njegoša, Zmaja i Jakšića do samoga Šantića. ( iz
kritike Vojislav Đurić „Aleksa Šantić“).
-LJUBAVNE PESME ALEKSE ŠANTIĆA-

Jovan Dučić u kritici o Aleksi Šantiću, dotiče se i njegovih ljubavnih pesama i smatra da je
Šantić bio ljubavni pesnik samo u dokolici. Uvek je bio zaljubljen bez dovoljno ubeđenja, smatra
Dučić. Ovaj čovek apolonski lep u svojoj mladosti, za kim su ludovale aristokratinje bečke koje
su tada živele u Mostaru, ostao je bez svog ljubavnog romana. Ono malo ljubavnog života
Šantićevog trajalo je tek do iznad tridesete godine njegove, do onog doba kada drugi ljudi tek
počinju svoj život srca. Te njegove male ljubavi bile su bez dramatičnosti, bez sentimentalnih
komplikacija, bez prefinjenih himera, bez sukoba sa jednim protivnim spolom i bez fatalnih
sukoba sa samim sobom. Zato u njegovim stihovima jedva ako ima traga od kakve ljubavne oluje
ili besanice ili glavobolje. Dučić ističe da, koliko je on poznavao Šantića, Šantić je voleo svega
DVA PUTA u životu; najpre jednu lepoticu poreklom iz Srema ili iz Slavonije, koja ga je
očajno volela i zatim jednu patricijku iz Mostara koja ga nije mogla očima videti. On je
verovao da je zaljubljen baš u ovu drugu i njoj je ispevao svoje ljubavne plačeve. Možda je
pomalo i patio u toj ljubavi, ali ne duže nego što treba da pati jedan zdrav i razuman čovek.
„EMINA“
Meni jedna od najdražih Šantićevih pesama  <3 Sastoji se od 5 katrena, dvanaesterac je u
pitanju, parna rima. Emina je često muslimansko žensko ime- oblik imena Amina, budući da se
Muhamedova majka zvala Amina. Pretpostavljamo da je devojka kojoj je Šantić ispevao ovu
pesmu muslimansko devojče koje je živelo u Šantićevom rodnom Mostaru. U prilog tome ide i
činjenica da Šantić koristi brojne turcizme u ovim stihovima.

10
Prva strofa već donosi niz turcizama- hamam (kupatilo tursko), imam (muslimanski sveštenik),
ibrik (bakarni sud, najčešće služi za kuvanje kafe). Naime, lirski subjekat vraćajući se iz toplog
hamama, u bašti starog imama ugleda lepu devojku Eminu koja stoji držeči ibrik u ruci.
Drugi katren opisuje zadivljenost njenom lepotom, oduševljenje...ona je toliko lepa da bi mogla
biti među lepoticama sultanovim. Opisuje njen hod i pleća koji ga opčinjavaju. Pesnik ističe da
mu ni Hodzin zapis više neće pomoći ( Hodzin zapis je izvesni magijski zapis koji rešava
ljubavne probleme).
Treći katren opisuje direktan susret- pesnik joj se javlja muslimanskim pozdravom „selam“
( zaključujemo koliko je Šantić bio upoznat sa njihovim običajima, ali i jezikom, što i ne čudi
budući da su živeli u jednoj maloj sredini, kao jedninstven narod, setimo se pesme „ Ostajte
ovdje“). Emina se pravi da ga ne čuje i odlazi da zaliva đule (ruže). ( sad bi Zelićka rekla „pff i
tako ga je iskulirala riba, stavljam smajli koji se udara po glavi).
Četvrta strofa, kad je pročitamo, primećujemo izvesnu Šantićevu slobodu, jer upravo u ovoj
strofi on opisuje pleći niz koje vetar pušta njene pletenice guste i koje mirišu..od toga prizora,
njemu se javlja nesvestica za koju on ovde upotrebljava opet tursku reč „bururet“.
U poslednjem katrenu, pesnik umalo ne posrće od prethodnog prizora (kune se u din- veru,
opet koristeći tursku reč)...ali Emina mu ni tada ne dolazi. Uputila mu je samo jedan pogled
mrk, ne hajući što on za njom crkava (kako sam piše u pesmu). U tom poslednjem katrenu on je
naziva „alčak“ što u pozitivnom smislu označava simpatičnu lukavicu...
Ovim pogledom mrkim, pesnik želi pokazati ponos, držanje i dostojanstvo devojaka
mostarskih...ali je i takvom karakterizacijom dodatno uzvisiti.
„Za Šantića je ljubav bila jedna nežna slovenska čežnja i jedna blaga hrišćanska dobrota, od
kojih niti je bolela glava ni stradao obraz. On nije znao ni šta je fatalna žena, ni žena
inspiratorka, ni ljubavnica kao dobra drugarica. I nije znao za ljubavne otrove, za zločinačke
manije u intrigama srca. Tuga u njegovoj lirici jedva ako je osetna; i nijedna njegova ljubavna
rana nije bila bez prebola.“- Jovan Dučić o Aleksi Šantiću. U ovoj pesmi mi osećamo tugu, ali
ona je jedva osetna, ne vidimo toliki osećaj poraženosti mladića koji je odbijen, zato je i ova rana
Šantićeva uistinu bila preboljena.
„PROLJEĆE“
Sonet, stih je dvanaesterac. Govoreći o proleću, pesnik čini okvir, da bi na kraju došao do
direktnog obraćanja dragoj. Pesma je u osnovi ljubavna. U prvoj strofi, on je upozorava da ne

11
zaspi i ne dozvoli snu da je savlada, jer će mesec da sine nad njihovom rekom i na travu da
padne rosa prva zatim pravi OPKORAČENJE prenoseći misao u drugi katren, saopštavajući da
će upravo u tom času kada mesec sine i padne rosa, roditi se mlado proleće. U celoj drugoj
strofi, na kraju svakog od stihova osim u poslednjem, pesnik pravi opkoračenja. Opisuje dolazak
proleća—miris plavih jorgovana, pahulje snežne koje padaće sa grana ( verovatno se odnosi na
bele cvetove) u bistri potok što baštom krivuda. Prva tercina donosi atmosferu Mostara u
proleće- prozori zasuti beharom, buđenje zaljubljenih, dolazak boga ljubavi, malog
Ljelja...Poslednja tercina jeste obraćanje dragoj, opet upozoravajući da ne poklekne pred snom
i pozivajući je na sastanak u bašti gde će biti PRVA RUŽA i na njegovom srcu mirisati do
zore.
Jovan Dučić (kritika Aleksa Šantić) ističe za ovu pesmu da je vrlo bezazlena. A Šantićeva
erotika je jedno estetičko osećanje više nego mračna sablast instinkta ili duboka provalija
razuma.
„ METEOR“
Takođe sonet, stih jedanaesterac. Pesnik već u prvoj strofi naglašava pesničko „mi“, odnosno
sebe i dragu koji u staroj bašti sede sami, puni zvezda kako on piše. Noć je plava.
Drugi katren nastavlja tu tišinu noći i svega okolo koju razbija šuštanje starog bršljana. Draga se
nalazi na srcu lirskog subjekta i u tom trenutku svetlost se preliva nebom (u trenutku tog
ljubavnog čina, cela vasiona sija).
Hiperbolu tog trenutka nastavlja u prvoj tercini i pojačava, dajući sliku neba koje kao da drobi
planetu i Mostara koji se čitav osu dragim kamenjem. Ovo je viđenje iz perspektive
zaljubljenog lirskog subjekta.
Poslednja tercina peva zagrljaj i toplinu koju on oseća dok se ona pribija uz njega—poredi tu
toplinu sa zlatnim krilom anđela koji ga dotiče.
„PAHULJE“
I ova pesma je u formi soneta, stih dvanaesterac. U prva dva katrena, pesma naliči na
deskriptivne, opisujući zimu kao godišnje doba, ali u tercinama se otkriva ljubavna nota.
Prvi katren opisuje mostarsku zimu i sneg koji donose veselu atmosferu na ulicama Mostara.
Druga strofa okrenuta je mladosti, odnosno mladićima i curama koje ih čekaju i idu im u
zagrljaj, sa smehom i radošću.

12
U prvoj tercini već pesnik se obraća svojoj dragoj koju spazi da nekud ide u toj mostarskoj
zimskoj idili, sama; izgleda čarobno prekrivena pahuljama koje je pokrivaju.
Poslednja strofa peva o njenom licu koje jedino nije sakrila zima i koje je kontrast toj hladnoći,
pesnik ga naziva prolećem. Ona, njeno lice i pogled bude toplinu i asocijaciju na proleće u
njemu.
Dučić ističe da Šantić sebe opisuje sa njegovom dragom uvek negde napolju, u vrtu, na ulici,
naočigled celog sveta. Lepe ondašnje Mostarke nisu bile još znale za tipične ljubavne sastanke
po kakvim mračnim alejama ili prikrivenim garsonijerama. Mostar je bio grad na Istoku više
nego i grad na evropskom nebu. Mostarka je provirivala kroz pendzer ili na vrata koja su se
zvala kapidzikom, kao u Anadoliji ili pre u Sevilji. Oseća se u pesmama nostalgija za
nepoznatim tajnama Istoka.

„U VRTU“
Pesma se sastoji od 5 katrena, stih je šesterac. Podseća na ditiramb, zbog kratkog stiha i
melodioznosti.
U prvom katrenu pesnik opisuje sunašce (koristi i deminutive kroz celu pesmu), zelenilo,
pevanje i vetrić...dakle, vlada radosna atmosfera.
Druga strofa opisuje pejzaz oko drage- ruže i leptiri koji je okružuju; oni daju još lepšu sliku
njene pojave. Priroda dakle kao da se usaglašava sa lepoticom.
Treći katren peva iz perspektive cvetova koji iskazuju želju da snivaju na nedru drage.
U četvrtom pesnik pomalo zavidi ružama čiji govor draga razume, pa ih otkida i uzima, dok se
na njega ne osvrće.
I na samom kraju, u petoj strofi, pesnik otvoreno obraćanjem dragoj želi govori da želi njenu
dušu, a kao dokaz da mu daje dušu, trebala bi mu dati ružu čednu.
„LJUBAV“
Pesma je sonet, u dvanaestercu. Pesnik u prvom katrenu već iskazuje svoju želju, pomalo
čudnu, ali pošto je ljubav u pitanju, jasno je da je spreman učiniti sve, pa i promeniti oblik da
može i postojanje. Naime, on žali što nije reka koja bi tekla ispred kuće njegove drage.
U drugoj strofi, on zamišlja kako draga silazi sa ibrikom u ruci da zahvati vodu iz reke i kako je
on prigrli sebi i ne da više nikom...

13
U tercinama on želi dragu samo za sebe, želi je učiniti svojom nimfom, pripitomiti zauvek i
sakriti od svega i svih. Želi da samo njegove oči gledaju nju, a da ona opet svoju lepotu
pokazuje i poklanja samo njemu.

„GOSPOĐICI“
Pesma je posvećena Bjanki Kurinaldi (pretpostavljam da je ona jedna od dve žene koje se u
literaturi vezuju za Šantića, ali nisam ništa dodatno pronašla o njoj, a u literaturi se ne pominju
imena ovih dveju žena). Forma je soneta, u jedanaestercu. Pesnik se u prvom katrenu seća
nekadašnjih dana, persirajući gospođici; seća se kada je na kolenu cupkao, donosio joj šećerleme,
ljubi teme plavo i čelo i lice nevino. Oseća se čežnja za tim danima.
U drugoj strofi lirski subjekat je svestan da su ti dani prošli; draga je sada radosna, dok je na
njegovom licu jesen i turobna magla—kontrast između njih dvoje.
Tercine su takođe opozicija ON-ONA.
Njeno srce gori vatrom, a njega je obuzela hladna zima. Njene oči sjaje, a njegove su
mutne...On je sahranio svoju mladost, ljubav, oganj...po njegovoj kosi palo je inje ( inje može
biti asocijacija na sede vlasi, odnosno starost, samim tim se postavljena opozicija između
ljubavnog para tumači kroz razliku u godinama; ona je verovatno dosta mlađa od njega budući
da je njen život tek procvetao, da je ona u proleću života, a on već u životnoj jeseni).

„SEĆANJE“
Još jedan Šantićev ljubavni sonet, u dvanaestercu. Pesma spada u tužnije ljubavne pesme
Šantićeve. Sam naziv otkriva temu i glavni motiv, a to je žal za nekadašnjim vremenima
ljubavi.
Prvom strofom, lirski subjekat opisuje predeo u kom su se nekad kretali zajedno draga i on, nje
sada nema, ali ga priroda- jasike, izvor,šiblje sećaju na nju.
Drugi katren takođe otkriva staze kojima su koračali, kako pesnik kaže, kojima su se peli u
oblake ( aluzija na sedmo nebo i zaljubljenost).
U tercinama se osvrće na emocije koje ga tada savladaju. Njemu se čini da je opet vidi pored
izvora, kao da je tu. To je projekciija njegove podsvesti i želje da ona opet bude tu.
U poslednjoj tercini koristi anaforićke veznike „i“ želeći da produži trenutke iz starih dana kada
je bio u srećnoj ljubavi; njemu se čini da čuje ptice davnih dana, ali i da oseća njena nedra.

14
„JEDNA SUZA“
Nastavljam niz Šantićevih tužnih ljubavnih pesama, ova pesma je napisana u tercinama ( 7
tercina i jedan zaseban stih na samom kraju, jedanaesterac).
Pesnik u ponoć misli na dragu koju je juče video u bašti i kojoj se u prvoj tercini obraća. U
drugoj strofi on peva i o njenoj deci koju je video da sede oko nje; njen život je očigledno
ispunjen.
Treća tercina daje opis pejzaža—igru leptira nad šedrvanom, zalazak jesenjeg sunca.
Četvrta strofa donosi splet tužnih, mračnih osećanja lirskog subjekta. Na njegovu dušu u tom
trenutku dok je posmatra pada olovni oblak i najcrnji bol.
On se u petoj strofi pita ( retorska pitanja) zašto ona nije njegova i zašto mora da pati.
I u šestoj tercini je takođe nastavak pitanja metaforičkih—zašto su njegove bašte ostale bez
grana i slatkih plodova ( zašto je njegova ljubav neuzvraćena). U sedmoj strofi on je gleda kroz
suze i misli na nju dok vetar huji.
Poslednji stih jeste ponovljeni treći stih iz prve strofe „gdje bereš slatke raspukle granate“.
„VATRA“
Pesma je sonet, stih dvanaesterac. Ovo je jedna od pesama koja najjače pokazuje jačinu
Šantićeve ljubavi i Šantića kao ljubavnika. Naime, dok se u ostalim ljubavnim pesmama
osećanje ljubavi svodi na porodično, više bratsko nego ljubavno u pravom smislu te reči, ovde
pesnik motivom vatre opisuje jačinu svojih emocija koje ne može sputati.
U prva dva katrena, opisuje se stanje i jedno sveopšte rasulo nakon požara u starim Mrahorovim
dvorima, dakle sve je izgorelo; a svet juri i beži u tom haosu, dok se ruše grede.
U tercinama se pesnik obraća Šerifi poredeći nju sa požarom; ona je razlog i izazivač požara u
samom lirskom subjektu, njene oči su krivac za oganj koji satire dušu pesnika. Dakle, upliće se
motiv očiju kao nečeg iz čega bije plamen, strast i vatra ljubavna. Tom paralelom između požara
kao pojave izazvane ljudskim delanjem i pogleda koji je od strane Šerife upućen njemu,
naglašava se jačina ljubavi. Pesniku je toliko loše od tog ognja, da bi i on trčao poput ljudi koji
beže od požara i vikao „vatra.vatra, vatra!“
*Ovu devojku pod imenom „Šerifa“ Šantić pominje i u svojim ljubavnim pesmama pod nazivom
„Šerifa“ i „ Na mermeru česme“; one su u osnovi slične i pesnik u njima opisuje Šerifinu pojavu
u skladu sa pejzažom i suncem. Ne peva o njihovom odnosu ili susretu, već o samoj devojci.

15
Mogli smo videti iz prethodnih Šantićevih ljubavnih pesama koliko je zapravo istinito ono što
kritičari tvrde za njegove ljubavne pesme, to njegovo blago osećanje ljubavnika, nimalo jako i
izrazito. Različita ženska imena koja upliće, i to muslimanska, i kojima upućuje pojedine pesme,
ne moraju se isključivo odnositi na jednu istinitu devojku, mogu biti univerzalne, za sve Emine i
Šerife Šantićevog vremena i njegovog Mostara; Tome u prilog ide i činjenica da u pesmama koje
je želeo da posveti baš određenim ličnostima, on je sam to činio unoseći pored naslova pesme i
ime onom kome je upućena.
Još jedna pesma koja bi se mogla svrstati u Šantićeve ljubavne pesme, a koju izdvaja Bogdan
Popović u okviru kritike „O pesmama A.Šantića“ jeste pesma „Moja komšinica“. Popović za
nju ističe da u njoj vlada iskrenost osećanja, duhovita dobroćudnost i besprekorna, sveža i
živopisna dikcija. Kao Marina bela kućica pod širokim dudom na mesečini, tako se u pesmi
belasaju lepe i živopisne pojedinosti; i ne samo Marina mahala, no cela pesma miriše od Marinog
cveća i njene ljubavi.
(Ukratko o sadržaju pesme—lirski subjekat posmatra Maru koja mu srce uzbuđuje i koja ga
mami da je posmatra svaku noć sa svog prozora. Ona je čista, čedna, lepa. Takve oči kao što su
njene nikada nisu postojale (crne, pune žive vatre). On je posmatra od jutra do mraka i čezne za
njom...dok ona sadi cveće.Opisuje i njenu odeću- dimije i ruže. Pesmu završava stihom „Blago
onom čija vjerenica bude!“).

-SOCIJALNE PESME ALEKSE ŠANTIĆA-

U okviru kritike „O zdravom i bolesnom Šantiću“, ističe se zapažanje Milana Bogdanovića koji
zapaža prepletenost Šantićeve rodoljubive i socijalne lirike, uočavajući kao poseban kvalitet
unošenje refleksivnog elementa u tako usmerenu liriku. Kao primere navodi pesme „Kovač“ i
„Sijači“ ( koje ću ja nadalje analizirati). U ovoj drugoj je sugerisana jedna identifikacija
božanskoga i plodotvornoga, jedno panteističko sjedinjenje pojmova božanskoga i radnoga.
„KOVAČ“
Pesma je u formi soneta, u stihu dvanaestercu. Jedna od socijalnih pesama Šantićevih,
posvećena ne samo svim kovačima, nego celoj radničkoj klasi. Do detalja pesnik uspeva da

16
dočara sliku umornog čoveka koji radi dok svi drugi spavaju, ali čija snaga i volja su toliko jake
da ga guraju napred i da on ne posustaje ni u jednom momentu; kao takav on se izdiže poput
nekog heroja.
Prvi katren daje sliku mračne i puste noći u kojoj mraz steže, dok kovač stari radi svoj posao
parajući tu tišinu noći. Njegovim licem lije znoj kao potok.
U drugoj strofi opisuje se jačina njegovog udarca koji daje prizor poput rasipanja meteora; ali
kovač udara maljem svom svojom snagom, za koju pesnik u trenutku ne može pronaći dovoljno
prikladu i veliku reč kako bi je opisao.
U tercinama izražava divljenje prema tom čoveku kojeg poredi sa čelikom; koji je sjajan i velik
poput nekakvog heroja. Poslednjom tercinom kovač nastavlja svoj rad čak i kada zora pada i
kada prvi koraci se čuju šumom kroz selo.
„SIJAČI“
Pesma je ispevana u tercinama (14 strofa), u jedanaestercu. Pesma govori o ljudima iz naroda
koji rade na njivi ( dakle, sada je množina u pitanju, nije jedan čovek kao u prethodnoj pesmi),
a prema kojima pesnik oseća izrazito poštovanje, a samim tim i potrebu da zapiše o njihovom
socijalnom položaju, njihovoj snazi i vrednoći;budući da to tada oni na višim položajima nisu
primećivali niti su marili za taj sloj stanovništva.
Profesor Jovan Delić je dao odličnu analizu ove pesme u kritici „O zdravom i bolesnom
Šantiću“ i ja ću se držati te analize uz povremene svoje komentare: „ Pesma započinje dvema
deskriptivnim strofama koje dočaravaju jutro pri izlasku sunca. Poređenjem i zajedničkom
osobinom (zlato) u isti vrednosni red stavljeni su zrelo klasje i sunce („Zlatno, ko klasje zlatno
kad dozre, / Izbija sunce“) , čime je i posao SETVE podignut na nivo najvećih vrednosti ( „Ovo
su časi velikih djela“). Snaga proleća i najava dana punog procvata iskazane su figurativno:
prva zvučnim podudaranjem zasnovanim na zajedničkoj etimologiji („I ranim pupkom pupe gole
grane“), a druga perifrazom („sunce, navješćuje dane / Ljiljana skorih“). U prva dva stiha
odjekuje moćni glas bika, simbola snage, plodnosti i oranja. Ova zvučna slika bika koji se čuje
ponavlja se u završnim stihovima gradeći prsten pesmi, što je čest kompozicioni postupak u
srpskoj moderni i na nivou strofe i na nivou pesme. SIJAČI- hercegovački seljaci, javljaju se na
kraju treće strofe kao „JAKI RODITELJI SELA“, a već u narednoj strofi njiihov posao
dočaran je kao obred, tj. Sveti čin; oni polako kraču, prodrtih peševa rukava, koji ih ne
unižavaju već uzdižu budući da prave šum sličan šumu krila svetlih ptica. Korak im je svečan i

17
odmeren, a njihov posao liči na pristupanje svečevom ćivotu: Znoj im sa lica udara i liva /
Polako kraču ko da svaki stupa/ Kovčegu svetom gde ugodnik spava. Pesnički subjekt vidi
fizićki nepostojeće lovore kako rastu u svetom obredu setve. Čuju se potom horovi koji svedoče
o prisustvu svetosti i koji setvu pretvaraju u sveti obred, pogotovo stoga što je njihova pesma
praćena čudesnom svetlošću. Pri tom svetom poslu svaki sijač raste i pod krstom se uzdiže
nebu. Spuštanje semena u zemlju prati silazak samog Boga i njegovo primicanje sijačima i
oplođenoj zemlji ( „I pada sjeme iz žuljavih ruka: / A ozgo otac silazi sve bliže“) Taj silazak
odvija se uz pratnju „čudesnih i silnih zvuka“. Sam Gospod polaže iznad sijača „oreol sjajni“ uz
opštu zvonjavu „iz neba, s vrhova i luka“ : „Osana vo višnjih!“ Zasijavanje, oplodnja zemlje,
postaje sveti i božanski čin: obred ravan liturgiji. Otuda su istim zlatom povezani nebo i zemlja.
Zrelo klasje i sunce. Otuda se sijači uzdižu i rastu, a Gospod spušta“.
Dakle, cela pesma opisuje jedan krajnje svakodnevni seoski posao- posao setve, ali ovde je on
izdignut na neki viši nivo kako i sam profesor zaključuje. Postavlja se pitanje, zbog čega se
posao setve izdiže na nivo božanskog, svetog čina? Otkud potreba da se Bog uplete svojim
priustvom i potvrdi prihvaćenost tog čina i samih sijača? Ako pesmu povežemo sa ostalim
Šantićevim socijalnim pesmama, pa i pesmom „Veče na školju“ o kojoj će više biti reči kasnije,
može se izvesti jedan slobodan zaključak. Naime, potreba da se Bog uplete poput deus ex
machine u antici, dolazi od potrebe čoveka za Bogom. Ljudi, naročito ljudi nezavidnog
socijalnog statusa, ljudi na selu, čuvene mršave glave iz Večeri na školju, i ovi sijači ovde- oni su
oslonjeni na prirodu, uzdaju se u nju; njihov posao je zavistan od prirodnih pojava, a samim tim i
njihova egzistencija, pa i potomstvo za koje i rade. Otuda potreba da se Bog umilostivi ( s tim što
je Bog u ovoj pesmi neko ko izdiže narod, daje mu „oreol sjajni“, dok je u Večeri na školju to
drugačije).

„O KLASJE MOJE“
Predrag Palavestra ističe da je Šantić, prema Radomiru Konstantinoviću- pesnik prisnosti koja
se oseća u njegovim socijalnim pesmama ( „ O klasje moje“), a izražava je prisvojni povratni
dativ bratstva za kojim vapije „muka tvrda“ ( Ko mi te štedi, ko li mi te brani). Šantić je pesnik
ukrštanja kreposti, prisnosti i bolećivosti.
Pesma je ispevana u katrenima, stih je jedanaesterac, rima obgrljena.

18
Prva strofa jeste pesnikovo obraćanje klasju, sa izrazitom dozom topline, kao da se obraća
nekom svom dragom ljudskom biću; vidi se neka vrsta vezanosti-upotrebljava zamenicu
prisvojnu „moje“. To klasje je njegov crni hleb krvlju poprskan—ova krv je trud, vreme i rad
uloženi na poslovima obrade i gajenja klasja. Pesnik postavlja pitanja „Ko mi te štedi, ko li mi te
brani od gladnih ptica, moja muko tvrda?“—dakle, taj izvor hrane, za pesnika je muka
(pretpostavljamo zbog vremena posvećenog istom).
U drugoj strofi obaveštava pesnik da će skoro žetva, i da je selo okupano suncem, ali antiteza
tome je crni oblak i grom u duši lirskog subjekta. Dakle spoljašnje je suprotstavljeno
unutrašnjem, ličnom, intimnom i opozitni su.
Treća strofa pomalo mutna i nejasna—ali moje slobodno tumačenje jeste da pesnik izražava
svoju vezanost za taj klas, svoje časove rada na njemu, održavanja, molitvi da ga priroda ne
izda nepogodama; a onda nakon svih tih časova dolazi žetva koja će da pokosi sve klasove
poput zlata, a seljak će u tom času da pati i trpi. Zašto da pati? Pa setimo se vezanosti pesnika
za pesmu i čin stvaranja pesme...i kako ta pesma odvojvši se od njega više nije ista, nije neko
njegov. Isto tako je možda slučaj sa ovim klasjem u Šantićevoj pesmi. Seljak je vezan za taj
klas, svojim vremenom, znojem, mukom...a prodaće ga za najsitniji novac nekoj vlasti iznad,
koja ne razume taj bol i tu muku procesa rađanja. Upravo tu muku i napor seljaka poješće silni
pri GOZBI I PIRU—i to je rečeno u narednoj, četvrtoj strofi pesme. Seljaku će baciti samo
mrve.
Peti katren iskazuje surovu istinu—a to je položaj seljaka koji je poput praha na podu, koji mora
da tegli i vuče, a čiji vapaj niko neće čuti.
Poslednja strofa je ponovljena prva—PRSTEN.

„NA MOLITVI“
Profesor Jovan Delić u okviru Kritike o zdravom i bolesnom Šantiću, za ovu pesmu ističe da je
omiljena Šantićeva tema Hercegovaca na molitvi našla svoj izraz i u tercinama. U ovoj pesmi,
prve četiri strofe izazito su deskriptivne: opisuje se veče u hercegovačkom selu, da bi se tek sa
petom strofom počelo opisivanje molitve gologlavog puka, nadomak vatre, „okolo sofre, okolo
svog škroba“. U poslednjim trima strofama u nagoveštajima se prepliću socijalni i rodoljubivi
motivi, pa pjesnički subjekt čuje da, umjesto večernjih zvona, zvoni „nevidljiv lanac sa seljačkih
ruka“.

19
Dakle, pesma se sastoji od 7 tercina i jednog zasebnog stiha na kraju, jedanaesterac.
Iako su početne strofe, tačnije veći deo pesme deskriptivnog karaktera, opisuju sunce koje
zalazi i nadolazeću večer; planinske golubove, stado koje se čuje iz doline, nečije vikanje koje se
gubi; miris paprati i crnilo Hercegovačkih brda. Već ovo CRNILO brda čini nagoveštaj nečeg
ozbiljnijeg i mračnijeg, a ne zadržavanje na pukoj deskripciji. Plamenje vatre u četvrtoj strofi je
takođe nagoveštaj nečeg ne tako bezazlenog—gologlavog puka u molitvi. Jasno je da je puk
suočen sa nekom nedaćom, čim je gologlav i čim molitvu upućuje nebu pogledom BONIM.
Na njihovim rukama pesnik oseća nevidljiv lanac—nekakvu brigu, problem, muku sa kojom su
suočeni.

„VEČE NA ŠKOLJU“
D. Živković je čitav jedan rad posvetio analizi ove Šantićeve pesme. Mi smo svedoci
popolarnosti ovih stihova (verujem da ih svi već znamo napamet i recitujemo), jer se pesma
obrađuje u srednjim školama. Ipak, ne može se osporiti veliki spektar mogućnosti tumačenja
koje pruža ovako kratka pesma. D. Živković podseća da je ovo jedna od retkih pesama
Šantićevih koja se nalazi u svim izdanjima njegovih pesama (1908, 1911, 1918), pa sve do
kasnijih izdanja posle njegovog života. Nalazi se i u antologijama srpske lirike. Vidi se da su se
sastavljači antologija slagali u tome da je ovo jedna od njegovih najboljih i najuspelijih pesama.
Ono u čemu se sastavljači nisu slagali bio je tekst pesme koji je i SAM PESNIK MENJAO u
skoro svakoj svojoj zbirci. Prema tekstu „Pučina plava/ Spava/ Prohladni pada mrak;/Vrh hridi
crme/ Trne/ Zadnji rumeni zrak (prva strofa), I jeca zvono/ bono/ Po kršu dršće zvuk; / S
uzdahom tuge/ Duge/ Ubogi moli puk (druga strofa), Kleče mršave/ glave/ Pred likom boga
svog/ Ištu..al’ tamo/ Samo/ Ćuti raspeti bog...(treća strofa), I san sve bliže / stiže/ prohladni
pada mrak;/ Vrh hridi crne/ trne/ zadnji rumeni zrak. ( poslednja strofa)—dakle taj tekst je iz
Pjesama iz 1908., kada se pesma prvi put pojavila u zbirci, i nekoliko puta je menjan za
pesnikova života. Njaznačajnija promena je u trećoj strofi, kada je umesto Kleče mršave glave,
iz prve redakcije pesme u „Brankovom kolu“ i u Pjesmama iz 1908, stavio KLEČE KOSTURI
SURI (bila je mnogo jača ekspresija glasa R u ovoj sintagmi, a ton pesme je blag, umeren, otuda
i izmena) u drugoj redakciji, u izdanju pesama iz 1911. I 1918. , tako da tekst u kritici D.
Živkovića predstavlja odstupanje od poslednje volje pesnika (TO SE UKLAPA U NAŠU
PREDSTAVU O ŠANTIĆU KAO BLAGOM, NEŽNOM PESNIKU, ZATO IZBACUJE

20
KOSTURE, A PIŠE KAO U PRVOJ VERZIJI- MRŠAVE GLAVE). U Brankovom kolu,
pesmu je Šantić posvetio Ivi Ćipiku. Šantić je, kako za njega kaže P.Slijepčević osećao kao
neku vrstu obaveze da se oduži ostalim književnicima. Tako je posvetio svoje stihove
Radičeviću, Nenadoviću, Zmaju, Njegošu, Dučiću, Čipiću, V.Iliću,...ali i Skerliću, P.Popoviću i
St.Novakoviću. U tim pesmama, Šantić je nastojao da se približi bilo MOTIVSKI ili
RASPOLOŽENJEM i emocijom književnicima kojima posvećuje stihove. Tako je
J.Veselinoviću posvetio pesmu „Veče na selu“ koja je motivski bila slična Veselinoviću, Kočiću
pesmu sa naslovom „Sloboda“, B.Stankoviću „Zimsko jutro“...Prema tome, IVI ĆIPIKU koji je
bio primorac, posvećena je pesma sa motivom MORA, a kao pripovedaču sa SOCIJALNOM
tematikom—pesma koja i sama opeva motiv siromašnih seljaka. Dakle, pesnik je pesmom „Veče
na školju“ očigledno hteo da opeva socijalnu tematiku.
Pesma je socijalna, sa slikom naroda, odnosno kolektiva kao glavnim junakom. Sastoji se od 4
strofe, sa specifičnim rasporedom stihova. Ta metrička i ritmička struktura, ističe D.Živković,
bitno izdvaja ovu pesmu od ostalih. Šantić se u metričkom pogledu razvijao pod uticajem
Radičevića , Zmaja, Vojislava Ilića, da bi se najzad zadržao na formama TROHEJSKOG
DVANAESTERCA i JAMPSKOG JEDANAESTERCA; tim stihovima u KATRENIMA sa
OBGRLJENOM rimom ili UKRŠTENOM, Šantić će početi da peva tek posle kritike B.
Popovića, a do tada su mu stihovi bili trohejski dvanaesterci sa parnim rimama, a jampski
jedanaesterci se nisu ni pojavljivali. Ovo je zaista pesma u kojoj je Šantić zapevao modernijim
tonom, sa dubljom simbolikom. Za ovu pesmu je karakteristična njena SILABIČKA struktura i
modulacija frazne melodije. Radovan Košutić, prema Živkoviću, greši kada kaže da je ova
pesma sastavljena od sedmeraca i šesteraca; jer ono što Košutić naziva sedmercima podeljeno je
na DVA STIHA: 1 peterac + dvosložna rima koja čini poseban stih. Sledeći (treći) stih je
šesterac sa muškom (jednosložnom) rimom i grafički je uvučen za jedan slog s leva u desno.
Ta tri stiha čine jednu ritmičku celinu i sa istom takvom celinom od sledeća tri stiha čine
STROFU. Opkoračenjem iz prvog u drugi stih, pesnik je modulirao fraznu melodiju tako da je
na kraju prvog stiha stvorio polukadencu,a na kraju drugog antikadencu; iza čega sleduje jedan
duži stih, grafički uvučen, sa kadencom na kraju stiha. Takva ritmička steruktura prenosi ritam
talasanja mora pred zalazak sunca: prvi stih sa polukadencom—udar talasa o obalu; drugi stih—
zvuk koji se čuje pri odbijanju talasa od kamenite hridi; treći stih (uvučeni)—interval između

21
udara jednog i drugog talasa. Čini nam se da je pesnik seedeo na obali mora i pesmu sastavljao u
skladu sa ritmom talasa.
Kada je u pitanju KOMPOZICIJA pesme—D. Živković naglašava da se prva strofa kojom
pesma počinje, ponavlja i na kraju. To je čuveni Šantićev postupak, nazvan „prsten“. Čini se
da je to činio kad nije znao kako da završi pesmu, i to umanjuje vrednost njegovim pesmama. Ali
u OVOJ pesmi, taj postupak je srećno upotrebljen da se simbolika još jače produbljuje tim
postupkom. Slika seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga
prema molbama, uokvirena je slikom lepote prirode koja vrši svoje ritmičko smenjivanje dana i
noći, ne hajući za ljudske patnje. To je slika duboke rezignacije pred ukletošću čovekove
sudbine. Motiv noći je u većini Šantićevih pesama praćen VAPAJEM.
ANALIZA PESME:
Ideja o ukletosti čovekove sudbine, izražena je u tri pesničke slike ( budući da se poslednja
četvrta strofa ponavlja, identična je sa prvom). Te tri slike razvijaju dva motiva: motiv
ZALASKA SUNCA i motiv večernje MOLITVE. Neki istraživači smatraju da je pesma nastala
pod uticajem Hajneove pesme „Lorelaj“. Ali iako su možda Hajne ili Gete imali uticaja, Šantić je
ovu pesmu napisao kao plod originalne inspiracije, jer je ispevao pre bavljenja Hajneom. Ima
jedna pesma, zapaža D. Živković koju je Šantić ispevao pre ove, a koja tematski i motivski znači
prvi varijantu Večeri na školju: „ Hercegovac na molitvi“—napisana je u heksametru, ali
tematski i motivski se poklapa sa ovom pesmom ( tu su poslednji zraci, sunce koje tone za
daljne mračne gore, Hercegovac koji se moli Bogu). U Hercegovcu na molitvi pesnik je
optimističan da će molitva biti uslišena, dok je u Večeri na školju to suprotno.
Tri slike koje izražavaju motive zalaska sunca i molitve su: 1) vizuelna i taktilna slika zalaska
sunca; Zanimljiva je aliteracija suglasnika R u ovoj slici i strofi; dakle slika zalaska sunca i
padanja mraka vibracijom suglasnika R ističe na značenjskom nivou nekakvu jezu, drhtavicu,
neizvesnost pred nečim velikim .
2) auditivna slika zvonjave zvona;zvono koje jeca je takođe tužno, nije znak nečeg radosnog,
najavljuje predstojeću molitvu i nesrećnu sudbinu puka.
3) opet vizuelna i auditivna slika vernika koji se mole Bogu. Ovo je strofa i slika oko koje su
vođene najbrojnije polemike; upravo zbog onog stiha koji naglašava ćutanje Boga za vreme
molitve u trenutku kada vernici očekuju nekakav znak, milost, pomoć. Možemo pretpostaviti
koliko je velika nedaća u pitanju, kad su glave MRŠAVE —socijalna beda je na vrhuncu. Jedina

22
pomoć i spas koju vide jeste u molitvi, ali nema odgovora, Bog ćuti. Zašto? Ja vam dajem moje
tumačenje, slobodne ste da tumačite i na vaš način. Ono što se meni javlja jeste mogućnost
sudbine na koju se ne može uticati,, uklete sudbine ovog puka, koju ni Bog ne može promeniti
(upravo tako i D. Živković naglašava u svom radu). Ali, sa druge strane javlja se pitanje
teodiceje, legende o Jovu, i u ovom slučaju bi puk bio Jov koji je na iskušenju, Bog ćuti za
vreme nevolja, ali će itekako progovoriti kada za to dođe vreme.
Ova pesma pokazuje nam vrlo osetljivog snimatelja koji je izborom kadrova i rasporedom i
ritmom slika vešto iskoristio kameru: od slike pučine i sunca na zalasku, date u opštem planu,
kamera prelazi na sliku crkve i zvonika u srednjem planu i najzad na grupu vernika pred
raspećem u velikom planu, da bi ovu poslednju sliku uhvatila u krupnom totalu i završila opet
zalaskom sunca u dalekom planu.
U ovoj pesmi ostvarena je i zvučna orkesstracija, izbor i raspored leksike iznenađuju svojom
raznovrsnošću i ritmičkom pravilnošću. U svakoj strofi ima tačno po tri glagola koji su u
prezentu nesvršenog vida što je u skladu sa simbolikom stalnog i večnog trajanja čovekovih
patnji i iluzija. Asonancama i aliteracijama je ostvarena zvučna leksika.
Ova pesma predstavlja Šantića kao modernijeg pesnika.

„UGLJARI“
Pesma je sonet, stih dvanaesterac; socijalna tematika; opisuje se težak život i posao kopača
uglja. Zanimljivo je koliko je Šantić sa znanjem i emocijom govorio o poslovima svojih
sunarodnika, kao da je bio jedan od njih. Osećamo kao da je pesma napisana u trenutku kada sam
pesnik stoji i iz daljine, poput kamermana posmatra kretanje ugljara.
Prvi katren- opisuje ih u redu, jedan po jedan, kako koračaju izlazeći iz grotla, umorni,
iscrpljeni, prljavi. Za njih su časovi dugi, duži nego inače, budući da rade pod zemljom, na poslu
koji je za život neizvestan i opasan.
Drugi katren—govori o ženama i sestrama koje ih dočekuju, žedne, noseći pića...a ugljari piju,
pri čemu pesnik vrlo realistično približava momenat kad im damari biju u nabrekloj žili
( pomalo naturalistička slika).
Treća strofa- njihove oči su umorne, voda se prosipa po nedrima, upravo kao posledica
umora..njihova nedra su crna, počađala. Pesnik iako objektivno se trudi opisati ove ljude, ne
uspeva da pobedi i potisne subjektivnost i saosećanje koje ima prema njima.

23
Poslednja tercina opisuje tiho veče koje šušti i ugljare koji idu kući, kao senke, pored
groblja...dakle, njihov posao je posao od jutra do mraka; pesnik upliće put pored groblja
verovatno sa ciljem da naglasi koliko je njihov život na ivici da postane smrt, to je život pod
zemljom.
„HLJEB“
Sonet sa socijalnom tematikom, stih jedanaesterac.
U prvom katrenu imamo sliku parobroda koji je spreman za putovanje, ali imamo i more koje
se KOLEBA. Kao da taj put nije nešto za šta su se putnici definitivno odlučili. Polako pada
suton.
Drugi katren- daje sliku putnika koji su se ukrcali na palubu, sa rukama koje šalju pozdrave...u
toj masi, pesnik prepoznaje čeljad našu koji su zamišljeni (poput mora iz prvog katrena koje se
koleba).
U tercinama se postavljaju pitanja zemljacima, kuda će, dokle će; i daju se njihovi odgovori u
kojima se vidi da ni sami ne znaju kuda će, osim da je to daleko, kako bi pobegli od teškog
usuda.
Poslednja tercina najdirektnije opisuje socijalnu bedu koja tera na odlazak—žao im je zavičaja,
ali tu HLJEBA NEMA...oni vapiju za hlebom.
U tercinama se oseća promena tona.
„RIBARI“
Setimo se pesme „Ugljari“; i ova pesma je u formi soneta; profesor Delić za sonet ističe da je u
katrenima dat deskriptivni opis, a u tercinama subjektivni; stih je dvanaesterac.
U prvom katrenu- pesnik se obraća ribarima želeći i sam da postane jedan od njih. Želi da im
bude drug kad ih muke snađu na pučini sinjoj.
Dakle, Šanić posao ribara doživljava nekako blisko i želi da postane jedan od njih, što sa
ugljarima nije bio slučaj. Možda je to zbog neke sličnosti—ribari i njihova sloboda kad su na
moru, a sa druge strane sloboda pesnika dok stvara; on vapi upravo za takvom slobodom ribara
koji bacaju udicu i čekaju na ulov, dok sa druge strane pesnik čeka na inspiraciju.
Drugi katren- eksplicitno pesnik izriče svoje želje- da se pati i strada sa ribarima, da kuša borbu
sa nebom i morem...naime, on opisujući sve ono što bi želeo da radi zapravo daje sliku
ribarskog zanata i posla, koja nije nimalo laka; ta borba sa morem, sa nebom, borba sa
molitvom, nadanjem...

24
Tercine opisuju spremnost da i u mutnoj noći kada bura reže, lirski subjekat vuče teške ribarske
mreže i da tako prekaljen krene ka svom cilju.

-PESME SA TEMATIKOM PORODICE I DETINJSTVA-

„PRETPRAZNIČKO VEČE“
Ovo je jedan od dužih pesama Šantićevih. Sastoji se iz 31 katrena; rima je obgrljena; stih
jedanaesterac;
Miodrag Pavlović je dao izuzetan ogled o ovoj pesmi. Naime, on za nju ističe da je i opisna, i
čuvstvena, tragična, konkretna, vizionarska; izvanredna pesma štimunga, sa dramatikom
sudbinskog događaja „koji je uvučen u unutrašnhjost pesnikovu, a po svojoj strukturi ima
karakter rituala“. U pretprazničkoj večeri nešto se događa u kosmičkom kalendaru, čovjek se
povlači u sebe, a enterijer počinje da lebdi. I ova pesma pokazuje duboku srodnost sa duhom
usmenog i narodnog pevanja; pripada širokoj porodici pesama sa sličnim motivima prigodnih
svečarskih koledarskih. Pesma ipak kazuje INDIVIDUALNO iskustvo u svojim najdubljim
slojevima ponovo opšte i opšteljudsko. Praznicima pripada „sjećanje na mrtve“ s kojima smo
vezani idealima ili telom. U pesmi se prvo evociraju umrli članovi porodice, a onda davna
vremena i Strahinjić Ban. Ritual obreda igre, pretvoren je u obred osećajnosti.
Silina pesnikovog sećanja na mrtve prevazilazi individualno-psihološke okvire i Šantić snagom
svoje evokacije i slutnje rekonstruiše strukturu jednog praznika u arhaičnom vidu. Pavlović se
poziva i na Čajkanovića ističući da je Badnje veče praznik duša i praznik vrhovnog boga.
U pesmi se spaja individualno osećanje sa oblicima mitskog pamćenja; opšti se sa mrtvima u
svojoj samoći produženim sećanjem na pokojnike. Ta samoća produbljuje se kao ponor u
drugom delu pesme, ali se usred te usamljeničke neutešnosti javljaju duhovni utešitelji iz
pesnikovih knjiga; kroz njih se združuju svi ljudi, mrtvi i živi. Pavlović na kraju ogleda ističe
za Šantića : „ Šantić je uspeo socijalni pesnik, koji socijalne pesme ne peva po spoljašnjem
diktatu ideologija i programa, nego svim svojim srcem i iskustvom, spajajući socijalne i
nacionalne, odnosno patriotske motive“.
ANALIZA PESME:

25
Noć uoči praznika; u početnim katrenima (prva dva) pesnik opisuje atmosferu koja vlada u
njegovoj sobi—kandilo koje baca svetlost, samoću. Zvuk sata koji izbija iz kutije u gluhi čas
razbija tu tišinu; napolju je hladno, peć pucka.
Nadalje pesnik se okreće sebi, odnosno unutrašnjem stanju, tj. Sećanju koje mu kuca na vrata
srca. To sećanje mu je i drug i brat, ono je jedino što ima od prošlih dana. ( 3. Katren).
Pesnik se premešta u prošlost idući za tim sećanjem. Opisuje svoju sobu kad je bila ispunjena
dečijim glasovima njegovih najbližih, majčinim i očevim prisustvom, euforijom uoči
praznika...Seća se dobro figure oca koji puši čibuk sedeći, pogleda sanjivog, blagog i milog.
Majka šije košulje deci za Božić. Tu porodičnu atmosferu prekida dolazak suseda Petra koga su
deca obožavala; soba im tada biva ispunjena srećom, jer Petar dolazi da priča o prošlim
vremenima dok ga svi pomno slušaju; nakon Ptetrove priče, otac bi uzeo gusle i pevao o
Strahinjiću Banu...(patriotski momenat).
Vidimo koliko se pesnik do detalja prebacuje u tu prošlost i prenosi trenutke koji su na njega
posebno uticali i ostavili to duboko sećanje. U njegovom tonu oseća se žal za tim vremenima,
za svojim umrlim i za tom bezbrižnošću kakvu je nekad osećao. U jednom katrenu, on će se sa
setom obratiti samim časovima prošlim koji su daleko i reći će da bez njih više nema sreće. Sve
od te noći kad pesma nastaje je suprotnost onome nekada. Ali, u trenutku se dešava fantazija, sve
njegove knjige počnu se otvarati i iz njih izletati ptice raširenih krila...pesnik se pita da li je san
ili java. Zanimljivo je što jedna ptica obleće oko slike njegove majke bolno, kao da suze
lije...zbog toga možemo pomisliti da su ptice u stvari njegovi umrli koji u tom obliku dolaze
pesniku i pojavljuju se, ublaživši mu samoću; ali brzo Šantić odlučuje da nam otkrije da su ptice
ipak njegova dela, njegove pesme koje su mu sada porodica. One su te koje ZDRZŽUJU
DUŠE svih ljudi, koje su njegova veza sa umrlim, način da ih on ponovo vidi, oseti, opiše.
Pesnik nakon tog saznanja ostaje da od sreće plače.
Iako tužnog tona, na samom kraju, pesnik ipak pruža optimističnu poruku pobede života nad
smrću; život je u stvari večan i naši mrtvi su sa nama sve dok postoji način da ih se sećamo, a
Šantićev put do tog sećanja su ovde upravo njegovi stihovi.
Naglasiću samo dar pesnika da prenese svoju podsvest, njegov san ili javu kako i sam kaže;
ptice koje vidi su svakako plod njegove podsvesti, potreba da pobedi i savlada samoću koja ga
tišti i guši. U tom smislu možemo govoriti o psihologiji lirskog subjekta Šantićevog u ovoj
pesmi.

26
„MOJ OTAC“
Pesma je u formi soneta; stih je dvanaesterac (cezura 6+6).
Ovom pesmom, Šantić se seća svog oca koji odlazu na trgovački put, izražava tugu zbog tog
odlaska, ali i ponos na oca koji odlazi na konju, kao kakav gospodar.
U prvoj strofi- pesnik se živo seća oca, čak naglašava da mu vaskrsava slika kao da je u tom
momentu vidi. Otac je pod oružjem, dok ga spremni konjic čeka.
Drugi katren- otac daruje deci novac (tzv.marjaš) pred odlazak na put, za sreću na
istom...zanimljivo je što pesnik ističe kako se njima, deci, srce trese—zabrinuti su za oca koji
odlazi na dalji put, uplašeni, mali, nezaštićeni.
Tercine slikaju odnos između oca i dece—onaj subjektivni deo soneta je to, kako prof.Delić
naglašava. Deca ga ljube u ruku (jasni su nam oblici poštovana vremena i patrijarhat), a on ih
grli, visok kao jela—pesnik ima potrebu da ovde naglasi očevu visinu, jer je on njihova zaštita
bez koje ostaju kada ode na put i upravo zbog toga njihova srcsa drhte u početnim strofama.
Deca ga ispraćaju pogledom, njega i slugu Jovana...a pesniku se čini da ih još uvek gleda oba.
Kao da je Šantić ostao željan svojih roditelja, svog oca, svojih braće i sestara. To ističe ne samo
ovom pesmom, nego i pesmama o majci, o sestri, prethodnom pesmom gde se seća praznika u
porodičnom domu i negdašnje sreće. Jovan Dučić je u kritici o Šantiću zapazio i istakao da je on
bio porodični pesnik.

„NA SESTRINOM GROBU“

Šantiću je bilo suđeno da sahranjuje i sestre, i roditelje, i braću. Morao je da spusti u zemlju i
druga i zeta Svetozara Ćorovića. Sam je umro pre Svetozarove kćerkice, na koju je posle
Svetozareve smrti bio usredsredio svu svoju milost.
Pesma je napisana u katrenima (10), stih je šesterac; na prvi pogled zbog kratkoće i zbijenosti
stiha, pesma ima ubrzani ritam, koji je karakterističan za radosne pesme; ali ovo je
TUŽBALICA. Zbog naboja emocija, ritam je brz i zbijen. Jedna je od najtužnijih pesama
Šantićevih.
U prva dva katrena pesnik ističe da sve prolazi, osim njegove tuge za dragim bićem-sestrom. On
i dalje jednako lije suze za umrlim bićem i ne može prestati sa tim.
Sledeće strofe ističu sećanje na umrlu sestru, sećanje na radosne dane, srećne trenutke i
bezbrižne kad su po poljani brali cveće. Seća se i njene ljubavi kojom je obasipala najbliže. I što

27
se više seća, to mu je teže. Pred kraj pesme, opet naglašava večnost njegove tuge u odnosu na
sveopštu prolaznost stvari. Sestru naziva uvelim cvetom, sa obećanjem da nikad uspomene sa
njom neće zaboraviti.

„NAŠ STARI DOME“

I ova pesma je u formi soneta, ali tužbalica. U pitanju je tuženje za starim domom, kako i sam
naslov kaže, a za dom se vezuje i detinjstvo, porodica, svi srećni dani.
U Prvom katrenu pesnik se obraća baš domu, kao da ga on čuje, da može da razume šta mu želi
reći. Konstatuje kako je dom oronuo, kako mu kapije više niko ne otvara...i kako su jedini
posetioci crvi koji dube i šaraju daske. Pesnik pravi sličnost između crva koji grizu dasku i
čežnje koja grize njegovo srce. Zanimljiva je ta paralela uništitelja.
Druga strofa- perspektiva je dakle unutra; pesnik je sada već unutar kuće i opisuje svoju sobu;
iznenađuje ga ikona koja i dalje isto visi i svedoči o detinjstvu, sreći.
Tercine su lična ispovest- pesnik je prve stihove napisao baš u toj sobi, na tom mestu; jasno nam
je zbog čega se baš u toj prostoriji zadržava; tu je njegov početak.
U poslednjoj tercini on konstatuje da mu je tu nekada bio raj, a sada poredi sebe sa domom i
ističe da i on isto tako propada, kao dom...

KRITIKA BOGDANA POPOVIĆA „O PESMAMA ALEKSE ŠANTIĆA“

Popović ističe da Šantićeve dobre pesme nisu dovoljne da daju naknade za one rđave i ono što je
u njima rđavo. Naime, njegove pesme nastavljaju rđave navike koje su se u našem pesništvu
počele odomaćivati. A Šantić pripada onim našim pesnicima koji misle da je čoveku koji piše u
stihu SVE DOPUŠTENO. Reći nešto nelogično, pridenuti nekoj stvari osobinu potpuno u
opreci s njenom prirodom, vezati među sobom pojmove koji jedan prema drugom stoje kao
dva gladna psa pred neoglodanom košću, pustiti da kapi kiše „kanu“ iz vedroga neba , reći kao
Šantić da mesec predmete „zlaati“, a sam da je „plav“, a zrak da mu je „bled“, reći da je sunce
„hladno“ , da se vetar „sakrio za listak“, da se „bistri potok gubi iz prisjenka na svjetlo“, da
vetar „vrišti“, potok „jezdi“, munje „riču“—ili ređati reči bez veze, kojima se jedva može
uhvatiti smisao. ( to je ono što na početku kritike oštro osuđuje Popović dajući primere iz
Šantićevih stihova, tu njegovu besmislenost, nelogičnosti i nizanje reči).

28
Na drugom mestu je JEZIK. Nema slobode koju pesnici poput Šantića ne uzimaju prema
jeziku. Izgleda kao da su se okomili na njega. Oni mu menjaju sintaksu, frazeologiju, gramatiku,
spoljašnji oblik. Oni jezik doteruju po svojoj volji; gužvaju ga, mese, muče, raspinju, čupaju
kleštima, meću u kvrge. Oni će izmeniti red reči, tako da čovek koji zna svoj jezik ima muke da
pogodi šta su hteli da kažu; oni će množinu upotrebiti mesto jednine, jedan padež mesto drugog;
predlog mesto drugog predloga; reći će (Šantić): „ vjetrić struji s dolje travne“, ili „ i put staze
tajno slaze“; prenosiće glagole iz jedne u drugu vrstu; svršene mesto nesvršenih; neprelazne
prelazno „ja ću tajnu u grob leći“...
Govoriće narečjem kojim nijedan Srbin ne govori, varvarskim gde se ne kaže ni bled, blijed,
blid, nego anamitski „bl’jed“.
Popović oštro osuđuje i kritikuje ove pojave u srpskom pesništvu, posebno se osvrćući i dajući
primere iz Šantićevog pesništva. Pita se kako to uopšte neko može nazvati pesništvom, kako se
sami pesnici mogu usuditi na takve greške i prestupe. Stih mora pesmu da čini lepšom, a ne da je
naruži. Oni koji to ne poštuju, za njih nije poezija.
*Ova kritika je napisana kao razgovor između Popovića i nekog njegovog prijatelja. Taj prijatelj
mu postavlja niz pitanja i podstiče ga na kritiku. Npr. U jednom delu će on Popovića pitati zbog
čega su kritičari oštriji prema poletarcima, a prema starijim pesnicima blaži ( u starije ubraja i
Šantića). Nakon toga, Popović počinje zaista da kritikuje Šantića, naglasivši da će biti smeo sada
govoriti o negativnim pojavama u Šantićevom pesništvu.
On zameri:
1) Gramatičke nekorekcije Šantićeve koje vređaju uho
2) Pogreške stila; one su mnogo teže jer reči gube pravi smisao; vređaju navike konkretnog
jezika; vređaju logiku; pretvaraju tekst u gomilu izvitoperenih i nerazumljivih fraza;
Šantić jureći za lepim rečima i izrazima ne poštuje smisao (izuzev političkih i patriotskih
pesama). Nabraja opet munje što riču, potoke što jezde,...Kako je duša pesnikove žive
dragane mogla biti u vrtu, u čašici krina, s jednim milim vetrićem? Kako je pesnik mogao
svoju sahranjenu ljubav pokriti dušom i uvelim cvetom? On je pišući te stihove rasejano
lovio lepe reči. Kakav može biti tekst u kome je svaka druga ili treća reč netačno
upotrebljena?

29
 Reći će Šantić u jednoj pesmi da stepa „tutnji“ i frazeološki pogrešno upotrebiti taj
glagol. Trebalo je reći da se po noći čuo konjski topot; pod njim odjekuje stepa; Od
jednog konja ne može da tutnji.

3) NEPRIRODNE PERSONIFIKACIJE—Treća stvar koju Popović zamera Šantićevom

stilu; naime, kod njega sve stvari žive, govore, deluju; svaki čas se personifikacije
razvijaju u alegorije. Cveće diše, čezne, tuži; ljubičice strepe, pričaju, mole, uzdišu,
zvezde šapću, sunce svija svojoj seji ruke oko vrata,...to je krajnja zloupotreba kitnjastog
stila.

Ipak, na samom kraju, Popović ističe da mu je žao što je tako ispala ocena Šantićevog
dela i da je Šantić posve jedan od simpatičnih naših književnika.On izdvaja njegove
pesme „Ostajte ovdje“ i „Moja komšinica“ kao naročito lepe, dobre i uspešne Šantićeve
pesme.

SUPROTNO POPOVIĆU

TIN UJEVIĆ hvali Šantićev jezik kao čist, narodni, bogat, zvučan, tečan jezik kao suza; i
njegovu reč koja je u funkciji smisla: ne reč radi reči, već reč radi rečenoga.
Druga Tinova pohvala, upućena je Šantićevoj pesničkoj formi: čista, ritam tečan, rime
odabrane, iako nisu savršene.
Šantićev SONET prema Ujeviću nema onoga specifičnoga sonetnog, jer autoru fali
tehnička virtuoznost, fina i istančana, potrebna za kratku stegnutost sonetnoga oblika.
Najbolje Šantićeve stvari su po Ujeviću ispevane mahom u TERCINAMA.

Miloš Crnjanski je istakao da je Šantićev lirizam čist, jasan, Bogom dan i tajno dubok;

*****VAŽNO*****

30
PROČITATI ANALIZU PREOSTALIH PESAMA U KRITICI PROFESORA JOVANA
DELIĆA POD NAZIVOM „O ZDRAVOM I BOLESNOM ŠANTIĆU“—od strane 197.
do strane 235. ( Neke pesme odatle sam ja i analizirala, videćete već).

***NAJBITNIJE STVARI SA VEŽBI KOD BRANKA VRANEŠA***

Ono što se na samom početku postavlja i nameće kao ključno pitanje, jeste da li je Šantić
moderan pesnik? Da li više pripada 19. Ili 20. Veku? Romantičarima ili modernistima?
- Ako uzmemo za primer njegovu PROGRAMSKU pesmu „Hajdemo Muzo“ ( nisam
vam je obradila gore, ali evo sada ću), mi iz te pesme možemo dosta saznati o Šantićevoj
modernosti ili nemodernosti.
Naime, invokacija Muze bila je česta u epskom pesništvu, počev od Homera; ali, u
naslovu već imamo asocijaciju na entuzijastičku poetiku—zato je ova pesma upravo
način na koji Šantić vidi svoju poetiku. Čitajući pesmu, setili smo se i romantizma
(povratak u prirodu- lirski subjekat u pesmi željan je dubrava, luga, polja, koliba...);

-Pesnik više nije PASIVNI subjekat, već AKTIVNI—TO JE MODERNO; On uzima

svoju Muzu za ruku i VODI je.;
Šantićev govor u ovoj pesmi je neposredan, iskren iskaz, a jezik podseća na narodni
govor, on kaže u jednom stihu „željan sam ZBORA“—ovo „zbora“ asocira na folklorrni
kontekst. Dakle, kada se sve uzme u obzir, Šantić u ovoj pesmi NIJE DOVOLJNO
MODERAN.
Druga pesma na koju se fokusirao jeste pesma „Veče na školju“ čiju analizu sam vam ja
već uradila, tako da neću pisati opet o stvarima iz kritike D.Živkovića koje je i profesor
ponavljao samo. Ključno moderno u ovoj pesmi jeste to pitanje ZAŠTO BOG ĆUTI?
GDE JE BOG UOPŠTE? Šantić dakle razmišlja u ovoj pesmi o MODERNIM,
KAPITALNIM pitanjima; iz socijalne tematike, on tekst pretvara u metafizički- u drugoj
verziji pesme, onoj sa KOSTURIMA koju D. Živković odbacuje, tu je više načeto pitanje
modernosti.

31
*Ovakvi motivi raspada, smrti, kostura, prisutni su u pesmama iz 1910. Godine
Šanrtićevim koje su se pojavile naporedo sa rodoljubivim i socijalnim. Zato se govori o
ZDRAVOM i BOLESNOM Šantiću; Upravo taj BOLESNI Šantiće je u stvari
MODERNI Šantić. Kad govorimo o tim pesmama, onda pravimo kopču između Šantića i
Pandurovića i Disa koji su naši moderni pesnici.

U pesmi „Žeteoci“, izneverava se čitaočev horizont očekivanja; naime, mi očekujemo

pesmu o radu, polju, žitu, ljudima koji obrađuju to žito; ali, dobijamo pesmu o
KOŠTANIM i SURIM žeteocima koji su kao KOSTURI; Bizarne i onirične predstave
Šantićeve razvijaju motiv APOKALIPSE. U ovoj pesmi vide se neskladi unutar idiličnih
opisa—voće se poredi sa krvlju ( „ k’o krv sa grana rudi voće slatko“), groblje koje ćuti,
a krstovi koji kao da šire ruke i grle...Šantić zna šta čitalac očekuje i namerno izneverava
to.
**Motivi smrti, crva (Pesma „Proljetne tercine“), Boga kog nema, kostura,
transcendencije su DISOVSKI; Ta poezija je prisutna kod Šantića; Ta poetička pojava ga
dovodi u vezu sa MODERNISTIMA i na taj način ga mi postavljamo u srpsku poeziju
20. Veka.

32
33
34
35