 JOVAN DUCIC

*Iz literature:
1. Novica Petkovic – „Pesnik strasne medje“

Ducicev razvoj tekao je od parnasovstva na pocetku veka ka simbolizmu, pa nesto kasnije

od simbolizma ka onim vidovima postsimbolisticke poezije koje nalazimo kod velikih
evropskih pesnika kao sto su Valeri, Rilke i Pastrenak, kojima se Ducic pridruzuje narocito
svojom kasnom lirikom. Njegova zbirka pesama iz 1908. je sva u prelazu od parnasovstva ka
simbolizmu koji izbija u prvi plan. Zanimljivo je da se upotrebljavaju samo dva metra, koji
svoj uzor imaju u francuskom pesnistvu: asimetricni a dinamicni jedanaesterac, i simetricni a
uravnotezniji dvanaesterac. Oba ova srazmerno duga metra daju se iz pesme u pesmu s
gotovo besprekornom pravilnoscu, za kakvu se kod nas nije ranije znalo, pa je s pravom
pripisavana pesniku na zaslugu.
Ducic je do savrsenstva doveo oblikovanje strofe, kao i sklapanje uravnotezene lirske
kompozicije. Pazio je na kadenciranje strofe i na poentiranje pesme. Ducicev stih je zvucan i
melodican. Njegova recenica je disciplinovano vodjena i pazljivo sklopljena. Ducic se
menjao, evoluirao je, i pri tome je menjao stih. 1918. godine on objavljuje pesme kraceg
stiha: od deseterca, preko deveterca i osmerca, do sedmerca. Metricki repertoar sada je
bogatiji, ritmicka raznolikost znatno veca, ali su i pesnicke slike postale drugacije cak u istoj
vrsti pesama koje obicno nazivamo opisnim ili pejzaznim.
U vecini pejzaznih pesama iz ciklusa „Senke po vodi“ i „Jadranskih soneta“, ispevanih u
jedanaestercu i dvanestercu, opis je siroko razvijen i doveden u sklad s kompozicijom. Slike
su srezane i bojene tako da nas opsenjuju svojom plasticnoscu. Ali nas istinski plene tek kad
ih pesnik – cesto i pomocu poredjenja – pomeri toliko da se ispod spoljne strane pojavi
unutrasnja, ispod vidljivog nevidljivo, a jasni obrisi prelaze u treperenje koje nagovestava
mutne slutnje. Zapravo takve, po pravilu, i jesu slike u modernoj poeziji, posebno
simbolistickoj. Zato mesanje culnih utisaka nije toliko znacajno kao prosta sinestezija, nego
pre kao razaranje onoga sto nase spoljne oko vidi, da bi se otvorio put za unutrasnje.

1
 Tri ciklusa „Jutarnje pesme“, „Suncane pesme“ i „Vecernje pseme“, vec samim
naslovima vezuju se za radjanje, uspon i zalazak. Tako se obicno, po dobima godine ili dana,
grupisu pesme koje svoj predmet uzimaju iz prirode. Ovde se taj predmet iz prirode opisuje
suzdrzano i odabranim pojedinostima tacno. Pesnicki subjekt se sasvim povukao; ne vidi se
kako posreduje. Ovde se misli na „Suncane pesme“, koje izgledaju kao ciste deskripcije,
pomalo hladne zato sto nisu subjektivne. U njima se svaka pojava daje onako kako se sama
po sebi zbiva, a to znaci kao deo velike, neprozirne tajne postojanja. Ima u ovim pesmama
nesto od klasicne lirike, i u isti mah nesto neocekivano novo. U sve tri grupe pesama uvodi
nas prva od jutarnjih – „Prica“. Od nje treba polaziti, zato sto se cini kao programska.
„Prica“ je nacinjena od istorodnih iskaza. Stihovi nisu nista drugo nego sprezanje
suprotnosti. Suprotnosti se smenjuju u neprekidnom lancu nestajanja, sto i jeste samo
bivanje, pa se stoga poredak onoga sto nestaje i onoga sto nastaje stalno obrce. U prvom je
katrenu to obrtanje (pre i posle) u najcistijem obliku dato kao dvostruko, dakle kao ukrsteno
ili hijasticko (poslepre, preposle, poslepre, preposle): O plodu zbori cvet sto padne, i reka o
huci plama; o ognju sunca zvezde hladne, a suton o svitanjima.
Tako nas je uvodna pesma dovela do samog jezgra gde nastaju ne samo najcistije lirske
nego i najdublje Duciceve pesnicke slike. To je, razume se, ukrstanje protivnosti u nama, u
nasoj tragicnoj ljudskoj sudbini, kao i u mocnoj prirodi, u obrtanju tocka njenih neprekidnih,
kruznih promena. I sam Ducic je ovako odredio izvor poezije: ona se, kaze on, „javlja u
sudaru dveju suprotnosti, u dodiru dvaju polova“, pa onda dodaje da ona „izbija ravno iz one
tacke gde su se takva dva protivnna pravca ukrstila“. Kroz tu tacku u vecernjoj pesmi
„Medja“ prolazi ona crta ona opsesivna slika „strasne medje“, granice zivota i smrti, „sto deli
pokret od mira“:
Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira
Ko ceka na medji?
U istoj su pesmi zvuci koje je Ducic nazvao svemocnim sadrzani u cistom bezglasju, a
neodoljive boje i slike u samom srcu tame:
Znam, cuva bezglasna zica

2
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponocna klica
Sve boje suncanog leta..
„Vecernje pesme“, u koje spada i sva Lirika, dosle su na kraju, kao sam vrh Ducicevog
pesnistva. To je uopste jedan od vrhova nase lirike u vezanom stihu. Mogli bismo je nazvati i
misaonom. Ali ne zato sto su u nju utkane misli, nego zato sto njene slike, nosene ritmom i
melodijom, grade jedno u sebi sredjeno a potresno vidjanje sveta i covekovog polozaja u
njemu koje je isto toliko dostupno nasim culima koliko i nasem umu. U samo cetiri kratka
stiha stiha pred nama iskrena sudbina bica koje u sebi nosi bozju isrku, ali ne moze
proniknuti ko ga je u onaj svet poslao i kome se na kraju vraca:
Da strela s drugog kopna bacena,
Ko zna za koju kob izlivena,
Vrati se s ovog puta smracena
Svom strelcu kom i ne zna imena. („Putnik“)

2. P. Slijepcevic

Smatra da Ducic spada u nekoliko najboljih pesnika ovoga jezika. Ducic u svom
ranijem pesnistvu ne spada u penike koji su obogatili pesnicko iskustvo dovodeci
simolisticke permise do jednog od mogucih ekstrema,. On je do rata uglavnom pun
umerenosti u poeziji i otvoren prema razlicitim temama i razlicitim koncepcijama
poezije, on je sebi omogucio status vodeceg pesnika. Misli da Ducic prevazilazi svojim
najboljim pesmama drugorazredne francuske pesnike s kraja devetnaestog veka.
Ducicevi simbolli predstavljaju ponekad prave licne i ljudske drame, plastika
njegovih opisa prirode slaze se u jedan poseban svet, rustican i metafizican u isti mah, u
kome se otvaraju autenticni prostori za opstanak maste.
Nasa pooezija u devetnaestom veku nije bila jos dostigla svoju pismenu
normativnost. Ona je sama jos zivela u sirovoj jezickoj dikciji u kojoj je bilo mnogo
govornog,, ali i neshvatljivog, grubog, neistancanog izraza. Nasem pesnickom izrazu
trebalo je tada vece umetnicke discipline, vece sposobnosti za nagovestaj i sugestiju i za
obuhvatanje slozenih dusevnih stanja i misaonih struktura. U tom pravcu su korisni

3
Ducicevi rezultati. On je pokazao koliko je metafora, klasicna i simbolisticka, mocno
izrazajno sredstvo.
Najostrije je Ducic bio napadan u pogledu sadrzaja svojih pesama. Govorilo se o
snobizmu njegovih pesama, o jeftinom mondestvu, o malim princezama, o idilicnim
vilama itd. Te primedbe su u osnovi tacne, mada se zaboravlja koliko je Ducic svojim
tipom i svojom ranom biografijom bio i mediteranac i Dubrovcanin, sto ga u izvesnoj
meri opravdava. Ducic je pesnik koji je tematski raznolik i u svojim ciklusima on se bavi
razlicitim iskustvima. Na prvi pogled spisak njegovih preokupacija je sirok, on se
obracao svim osnovnim pesnickim temama: o zeni je pevao kao o zeni, o ljubavi kaoo
ljubavi, o prirodi kao o prirodi. Njegove pesme mogle bi se podeliti na: 1) istorijske
(Carski soneti, Moja otadzbina, Dubrovacke pesme), 2) ljubavne pesme, 3) pesme o
prirodi i 4) misaone pesme. Mesao je razne zanrove. Pesme nisu tematski jednostruke,
one su neki put vezane za subjekt, neki put govore o stvarima uopste, bezlicno. Ljubav je
ponekad u spregu sa istorijom, nekad sa prirodom, neki put sa pesnickom meditacijom.
Osim za ljubav, priroda je ponekad vezana za subjektivne lirske izlive, nekad za istorijske
reminiscencije; u ostalim pesmama o prirodi gotovo redovno se nalazi misaona
dimenzija.
Najmanje dobar deo pesnickog stvaranja jesu njegove istorijske pesme. Za
ralzliku od ovih pesama, ljubavna poezija Ducica je cesto hvaljena, ali ona takodje spada
u slabiji deo Ducicevog stvaralastva. Mnogobrojne njegove pesme su o prirodi. One su
neki put vezane za sizee ljubavnih odnosa i atmosfere, neki put su povezane sa tihom ili
himnicnom meditacijom, ili sa drhtajima subjektivne usamljenosti i individualnog susreta
sa postojanjem i njegovim pesnickim okvirom. U jednom nizu pesama Ducic nastoji da
pojaca tajanstvenost pejzaza i primetno se napreze da se priblizi zanru simbolisticke
rafiniranosti, koja takodje moze da zvuci artificijelno. Ruze kod Ducica precesto umiru, i
u tom umiranju potpuno su pobledele, ne samo kao cvece nego i kao slika: „Kraj nas
behu mrtve tuze i vrbene“ – pesma „Padanje lisca“; „Kroz bokore mrtvih docvetalih
ruza“ – pesma „Zalazak sunca“; „Setan miris jedan Bokora ruza koji docvetava“ – pesma
„Poznanstvo“; „Kao u dan sivi sto mre grmen ruza“– pesma „Kraj“.
Bolje su pesme u kojima je pesnik najcesce sasvim prisutan u pesmi kao subjekt,
kao licna zamenica prvog lica jednine. Pesma „Podne“ je sacinjena u bljestavom

4
kaleidoskopu povrsina, tvrdina, agregatnih stanja, boja i vrelina. To je pesma pozarna i
simetricna, a u isti mah neopisna i precizna. Tako i pesma „Jablanovi“ i vecina
„Jadranskih soneta“ prtstavljaju zrele trenutke jednog odredjenog pesnickog izraza kod
nas.
Posebno poglavlje i posebnu homogenu celinu cine pesme o prirodi i misaone
Duciceve pesme u ciklusima „Jutarnje pesme“, „Vecernje pesme“ i „Suncane pesme“. U
tim ciklusima nasa poezija dostigla je jedan od svojih vrhunaca. Sva osetljivost Duciceva
za prizore u prirodi, za kretanja u njoj, uz svu jednostavnu plasticnost i eksplozivnu
harmoniju njegovog stiha, ovde su sjedinjeni sa maksimumom njegovih stvarnih
misaonih mogucnosti. I te pesme su medju sobom nejednake u kvalitetu: u ciklusu
„Jutarnje pesme“ prve tri („Prica“, „Napon“, „Sum“) znatno su bolje od cetvrte
(„Susret“). U „Vecernjim pesmama“ redjaju se remek-dela jedno za drugim. „Suncane
pesme“ su objektivne, homogene, utkane u siroke prostore prirode i svemira, ili sapnute u
sluh podvesnog, pesnickog i mitskog cula. Redjaju se jedna za drugom pesme
najkompletnijih umetnickih trenutaka nase poezije (Polje, Svitanje, Susa, Cuk, Suma,
Mrak, Sunce, Kisa; Omorcina Bor, Vetar, Noc, Bukva, Mravi). Te spesme su na
najredovniji nacin lepe: one odgovaraju svim davno priznatim kanonima pesnicki lepog.
Pesma „Seta“, koja spada u misaone Duciceve pesme, vezana je za subjektivnu,
intimnu, dozivljajnu vibraciju i koja suocava ljudske vrednosti, vrednosti srca, sa
neumitnom pretnjom trajanja. Majstorstvo u konkretizovanju misaonog prostora
nalazimo u pocetku pesme „Medja“:
Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira –
Ko ceka na medji? Cime se odmah dobija dramatski raspon, dovoljan da se i citava
pesma dinamicno privede kraju u sledece cetiri strofe.
Jedna od najlepsih Ducicevih pesama jeste pesma „Krila“, izraz nostalgije za
visokim prostorima i cistotom svetlosti. U velikom pesnickom naponu pesnik se
projektuje u pticu, u bice s krilima, ceznuci istovremeno za nezemaljskim oblicima
slobode i za smrcu koja ce biti samo nastavak sopstvenog uznesenja.

5
 Filozofski najambicioznije su pesme o velikim stvarima njegovog pesnickog
kosmosa: pesme bogu, pesme smrti, i pesme zeni. U nase najlepse misaone pesme spada i
„Senka“, toliko obuhvatna i tako lepo ispisana u isti mah.
Ducic je ulozio veliki napor i postigao veliki uspeh da napise dobar dvanaesterac
na nasem jeziku i da postane majstor jedanaesterca koji su preporucivali simbolisti u
svom kultu neparnih metara. Medjutim, on je vecinu svojih najboljih pesama ipak
napisao u osmercu, devetercu i sedmercu, pa i desetercu (Kob, Slutnja, Noc). Ducic je
hteo da bude dobar sledbenik francuskih ucitelja poezije, parnasovaca i simbolista. U
svojim kasnijim pesmama on prevazilazi njene konvencije i ograde, i staje u red pesnika
koji i u evropskoj knjizevnosti predstavljaju drugu generaciju i drugo razdoblje. Tacno je
da je Ducic veliki deo svoje stvaralacke karijere presao kao sledbenik jedne pesnicke
skole u opadanju, iako ni tada dovodimo njegovu originalnost u pitanje. Najboljim delom
svog stvaralastva on umetnicki i vremenski pripada redu pesnika kao sto su Blok i
Pasternak, Rilke i Valeri.
Vecernje pesme predstavljaju jedan novi kvalitet koji je u srodstvu sa svojim izvorom.
Ducic je djak francuske knjizevne tradicije njenog devetnaestog veka. Njegove
misli o ljubavi, smrti i bogu u aforisticnom obliku, cesto upotrebljene kao poente u
njegovim pesmama, deluju naivno, pateticno, iskazivanje opstih mesta refleksivne
poezije, ali u prozi su bolje.
Pesme-simboli su ispletene oko stvari prirode ili oko tradicionalnih, sanjarijom
osvezenih mitskih slika. Mravi, Neprijatelj, Suncokreti, Bukva, Bor, Jablanovi – te
pesme, koje ocigledno predstavljaju citav mali zanr, nalazimo i kod francuskih pesnika i
to cesce kod parnasovaca nego kod simbolista, jer su parnasovci ozbiljnije i temeljnije
obradjivali svoje simbole nego simbolisti. Ono sto je u simbolizmu ostalo Ducicu daleko
je oblik napeva, sansone, omiljene medju simbolistima. Od prizvuka naivnosti i folklora
on je bezao i to ga je odvojilo od citave jedne struje simbolistickog pokreta. Sansona je
bila suprotna retorici. Ducic je voleo retoriku. Rektorska figura najveceg broja Ducicevih
pesama iz druge knjige njegovih sabranih dela duguje dosta Igou (na koga se ugledao u
svojim pesmama o prirodi). Tako je po tonu, nacinu poentiranja, rasporedu elemenata,
Igoova pesma „Junske noci“ mogla biti prototip vecem broju Ducicevih „Suncanih
pesama“.

6
 Ducic je stvorio na nasem jeziku cizeliranu, simbolicnu poeziju prirodnih
dogadjaja, kakva se u tom stepenu razvijenosti ne srece kod ostalih pesnika drugih jezika,
stvorio je imozantnu retoriku misaonih i ljubavnih tema koja iako vodi poreklo iz
razlicitih trenutaka francuske tragedije, ipak cini kod nas jedno novo i osobeno pesnicko
jedinstvo.
Ducic je imao dodira i sa austijskom, odnosno nemackom poezijom.
Poetika kasnog Parnasa sa primesama simbolizma, ili kasni simbolizam u
paranasovskoj prozodiji, jasno ogranicavaju prostor u kome se krecu Duciceve pesme.
Njegov stih je ekspresivan, zvucan, zaokruzen, logican, slikovit, vise ili manje povisenog
tona. U njemu se nikad ne luta za smislom; ono sto u jednom nagovesti, u sledecem
ostvari. Leksicki efektan, tajnovitim prelivima i omiljenim obrtima, svojom ostvarenoscu
taj stih je individualnan, i u nasoj poeziji jedinstven. Duciceva pesma ima uvek jasu
strukturu logickih deonica, usmerenost od koje se ne odstupa, i poentu koja je tako dobro
nadjena da deluje kao iznenadjenje, ima opkoracenja, „baterije pitanja“, - slike koje se
produzuju iz jedne strofe u drugu ne predstavljaju za Ducica tehnicki problem. Stih oko
koga se najvise trudio bio je dvanaesterac, ali svoje najbolje pesme nije u njemu napisao.
Njegov dvanaesterac ima za model francuski aleksandrinac. Zbog potrebe da se ispuni
metricki obrazac, javila se potreba kod Ducica da bude patetican i sentimentalan i onda
kada ga sadrzaj na to obavezuje u manjoj meri. Isto to mozemo reci i za njegovu sklonost
ka uopstavanjima, ka lakim sveobuhvatnim izjavama i onda kada pesme nisu dovoljno
razvijene. Takvu pojavu mozemo nazvati metrickom patetikom. Postoji kod njega i
sklonost ka hiperboli- u njegovim pesmama se cesto desavaju sudbonosne stvari, cesto su
neki mali drhtaji – pitanja zivota i smrti, cesto i precesto sve umire, ili ima tragican
smisao koji nije opravdan znacenjem simbola. I u leksici i u frazeologiji on je izbegavao
hrapave i grube reci.

7
 3. Bogdan Popovic – Teme i misli u Ducicevom pesnistvu

Kod Ducica su teme prevashodno pesnicke. On je pesnik toplih osecanja, ljubavi,

i tuge, i njegove teme, iako raznovrsne, uvek su samo nezno kazani, razdragani i
odusevljeni ili bolni utisci koje pesnik prima od lepih i dragih stvari, lepoga u prirodi
punoj sjaja i boje, od lepoga i znacajnoga u covecijem zivotu. Jablanovi, Sat, Zvezde,
Tisina, Morska vrba, Jadranski soneti, Podne najcistije su slike prirode – precizni crtezi,
sveze akvarele, pasteli, slike vazda svetlo i sjajno, ali uvek blago ili meko bojadisane –
pune osecanja. Svaka od tih pesmaa je jedno dusevno raspolozenje koje budi priroda.
Pesme Sunce, Moja poezija, Stvaranje, Krila, Neprijatelji – pesme su o lepim i znacajnim
stvarima iz pesnikova zivota, coveka, ili zivota naroda. Priroda, covek, zena mogu sse
grupisati u tri velike teme naseg pesnika, ali su motivi u pesmama mnogostruko
isprepletani i bogata, svetla i sarena dekoracija prirode cesto prosijava kroz redove u
kojima se pevaju druga osecanja.
Pesma „Zasto?“ ako je sva osecanje, sva je i misao, ona lepa misao da svoj bol i
tugu treba zadrzati za sebe, cutke; i ta misao recena je lepse, vise pesnicki. U pesmi „U
sumraku“, u zavrsnim stihovima, recene su tri pesnicke i zivotne misli, u krasnoj slici i
besprimetnom sazetoscu: misao ,,da je zivot kratak (tema toliko pesama i refleksija) – da
covek odlazi na onaj svet golih saka, i da dok sve stvari imaju svoje vreme, jedina od svih
stvari smrt nema svog vremena, ili ima uvek svoje vreme: „A dole u selu zadnji ognji
zaglasi – noc; i tu se spava... A ko sablast cudna, medj grobljem i selom jos krivuda staza,
sva bela i gola, kratka, vecno budna.“
U „Suncu“, u vrlo lepoj alegoriji, nalazi da je sva poezija zivota u mladosti, i s
punim razlogom, da stvari nemaju svoga izgleda, da sve imaju samo onaj izgled koji im
da nasa dusa. U „Neprijatelju“, u toj cudnoj i silmoj pesmi, on trazi sebi neprijatelje, koji
su jakom coveku korisniji od prijatelja, koji ga dizu, prave ga mocnim i visim; bez kojih
se dobar covek ne bi nikada uspravio, naostrio, bez kojih ne bi nikad pobedio: „Da te
vidim, strasni! Gluhe su mi noci bez tvojih koraka; vecno, neprekidno bez tebe cu biti
bedan i bez moci, mali, i unizen, i pobedjen stidno.“

8
 Popovic smatra da se ne moze govoriti o preteznoj vaznosti „sadrzine“ ni o
preteznoj vaznosti „oblika“: i predmet i obrada podjednako su vazni, i jedno bez drugog
nikad nece biti lepo umetnicko delo. Ta obrada, taj „vazniji“ element umetnickog dela,
stoji kod Ducica vrlo visoko, i u jednom narocitom pravcu na najvecoj visini. Bilo da
opisuje, bilo da iskazue osecanja, bilo da kazuje misli, njegova dikcija je skroz i
svestrano umetnicka, cista, blistava, sugestivna, puna stilisticke invencije, puna melodije,
ritmickog poleta, sazeta gde treba, sjajno razvijena na drugom mestu, stajuci logicna u
razvoju pojedinosti, logicna u sastavu cele pesme.
U pesmi „Podne“ „velaskeska“ paleta i njen efekat stoje na svom vrhuncu – mir,
sjaj, cistota, prozracnost – „srecan zbir“ svetlosti i dve-tri pege blagih boja. Svod se
svetli, topal, staklen, iznad voda – mozda je najcistiji, najprozracniji stih u poeziji, smatra
Popovic.
Kod Ducica Popovic primecuje sazetost- „on o sva, tri utiska pokupi u jedan“. On
ne vidi sunce i njegovu svetlu „prasinu“, da ih kaze u jednom stihu; pa posle, da ih u
drugom stihu kaze i taj drugi utisak: on je oba utiska vezao kao snop u jedan stih: Prah
suncani trepti nad ispranim peskom... I u tom stihu dodao je jednim jedinim pridevom –
„nad ispranim peskom“- jos jedan utisak, znacajnu i zivotpisnu pojedinost, vodu pored
neba i zemlje. I rec „trepti“ isto je tako znacajna. U jadranskim sonetima imaju tako dva
stiha, nikad nije zbivenije ni lepse nego u njima, u nekoliko reci, nacrtana i naslikana
jedna blistava scenarija iz prirode: „Vitorog se mesec zapleo u granju starih kestenova.
Noc svetla i plava. Njegovi opisi predela su sama poezija, sazena i zbijena poezija.
Duciceva dikcija je isto tako pesnicka kao i u opisima isto kao precizna i
„logicna“ – jer pesma mora svoju pesnicku temu kazati isto tako precizno i logicno kao
sto cini i svaki drugi knjizevni sastav: puna stilisticke invencije i svetlih pojedinosti iz
kojih se, skoro stalno, sastoji svetlo, srebrno tkivo njegovih pesama.

9
 4. Zoran Gavrilovic – Jovan Ducic

Duciceva i poezija V. Ilica predstavlja vrhunac jednog pesnickog toka, krunu i

zaokrugljenost jednog napora koji je znacio odvajanje od narodne poezije, od dzinovskog
folklornog stabla i negaciju romantizma. Ducic je jedan od stubova i oslonaca nase
poezije. Dva osnovna motiva dominirala su Ducicevim stvaralastvom: priroda i ljubav.
On je doziveo i izrazio ljubav i prirodu na svoj nacin, odredjujuci se prema njima kao
snazna poetska licnost. Priroda je nepresusno vrelo njegove inspiracije. Zato je velika
vecina njegovih pesama deskriptivna: on je bio duboko zagnjuren u prirodu i njene
sumove, u prelaze dana u noci, u zore i sutone, u treptanje lisca i cvetanje cveca, i tu je
nastavio, drugacije i raznolikije, lepu tradiciju naseg pesnistva. Kod Ducica opis prerasta
u simbol jednog ljudskog osecanja sveta, njegovi mnogobrojni kontakti sa prirodom su
najcesce zvucni, puni simboli u kojima je poetska slika krcata ljudskim sadrzajem;
njegov opis izrazava i u sebi nosi subjektivni odnos, jednu emociju. Njemu nije stalo do
tacnosti slike u fotografskom smislu, on tacnost zamenjuje znakom u kome je samo
naglasena kontura onog sto se vidi ocima. Vizuelni momenat u njegovim pesmama je tu
samo zato da pojaca, da ucvrsti simbol i dozivljaj predmeta. Ako bismo Ducica poredili
sa Ilicem, mogli bismo uociti da je opis postao aktivniji, pokretniji, a covek i njegova
osecanja izbili su u prvi plan. Izvrsena je jedna vazna smena odnosa: od posmatraca
pesnik se pretvorio u ucensika i vise od toga- u nadmocnog subjekta koji prirodi
pozajmljuje i boji je svojom ljupkoscu. Bogata, raspevana Duciceva metafora je divno
izrazavala ovaj preokret i zracila je novinom; priroda i svet poceli su siroko da otvaraju
vrata pesniku. A Ducic je znao i umeo da se kroz ta vrata zagnjuri u idilu i u gorke jeseni.
Jasno se vide razlike izmedju namere i inspiracije, izmedju onih misli koje u sebi
imanentno, nesvesno, sadrzi uspela poetska slika i onih spoljasnjih, samo u obliku stiha
iskazanih refleksija koje svojom opstoscu i banalnoscu ostavljaju citaoca ravnodusnim.

10
 U „Plavim legendama“, onim zanimljivim pesmama u prozi koju je voleo i koju je
negovao, vidi se ponekad da unjima mocno zabruji poezija, da bi odmah bila prigusena
banalnim motivom, pseudotemama, jeftinim izmisljanjem.

ANALIZA PESAMA PO CIKLUSIMA

Ciklus pesama „Senke po vodi“

1. Zalazak sunca
Pesma ima 4 strofe po 8 stihova. Rima je parna. Stih je dvanaesterac.
U prvoj strofi opisuje se nebo koje jos uvek raspaljeno sija, reka koja je krvava od
vecernjeg zara, vodenicki tocak i cvece – dakle, na neki nacin daje se slika pred
zalazak sunca, tacnije pred mrak. U drugoj strofi pesnika vece podeca na to da daleko
negde neka nepoznata zena misli na njega i njena tuga je sve teza i teza kako se
priblizava noc, a sa njom i tisina. U trecoj strofi cuje se neka tuzna pesma snova koju
proizvodi vetar, draga place, a sunce zalazi polako. U cetvrtoj strofi saznajemo da ta
zena ne zna njegovo ime, ni lice (ne zna kako on izgleda), ali misli o njemu; sve sam
njene misli ispunio“. Ona mu se zaklinje na vernost – „kao smrt su verne ljubav i bez
nade!“. Pesnik ne zeli da mu MI kazemo da nije tako, jer bi on tada vecno plakao i
nikad se vise ne bi utesio.
2. U sumraku
2 stofe po 8 sthova, rima parna, stih dvanaesterac. Pisana je u prvom licu.
Prva strofa govori o tome kako je tuga odvela pesnika daleko u polje. Zatim sledi opis
prirode u tom polju – „mrak zasipa susu, reku, cvet i kamen“. U drugoj stofi opis
groblja na kome leze seljaci, susedi, drugari. Ali medju grobljem i selom jos krivuda
neka staza koja je vecno budna.
3. Padanje lisca
Pet stfofa po 4 stiha. Rima parna, stih dvanaesterac.
Prva strofa- kraj pesnika koraca nema i hlada zena, kraj njih su mrtve ruze i pada
vece.

11
 Druga – pesnik se poistovecuje sa rekom – njen korak samoce je necujan i setan, tisti
ih ista jad i bol.
Treca- srca im behu ispunjena strahom tuda gde sve umirase mirno.
Cetvrta – u to vece oni priblizise usta sto ledeno cute i shvatili su da znaci svaki
poljubac smrt jednog minuta.
Peta – Kazuje se poenta: „ne postoji Zivot drugde neg u Smrti“

4. Akordi
Pet strofa po 4 stiha, stih je jedanaesterac. Prvo lice.
Prva strofa – pesnik slusa noc u kojoj suste zvezde i cini mu se da cuje u samoci
pevanje sfera na toploj vedrini.
Druga- nastavlja da slusa reci lisca i govor voda. Treca- pesnik razume te glase, a
kada oni stanu – on cuje kucanje svog srca. Cetvrta – isti udari cuju se sa sumom, ali
oni kucaju mirno, iz stabla. Peta – u dubini ogromno srce zacu se i udari mirno, tiho,
monotono.
Poznanstvo, Tisina, Cekanje, Povratak, Ceznja, Novembar, Ponoc, Zasto (pominje se
gore), Zimski pastel, Rimski sonet, Samoca – nisu toliko reprezentativne, ali procitajte
ih!!!

5. Jedne veceri u suton

4 stofe po 4 stiha, rima parna, stih jedanaesterac.
Prva strofa – Nebo je bilo mutno, u polutami je hladno, cuje se muzika kise- „mi smo
bili sami“. Druga – vetar peva pesmu o tuzi. Na njenom celu i licu od svile, mutno
vece umire polako. Treca – Oni su bili nemi, ali su ipak u tom cutanju i tisini svu
povest srca rekli jedno drugom. Cetvrta – Pored onoga u trecoj strofi, rekli su jedno
drugom i tajne misli, i strah od patnje.

6. Jablanovi
3 strofe po cetiri stiha, rima parna, stih dvanaesterac. Prvo lice.
Prva strofa – pesnik se pita zasto jablanovii cudno i strasno sume, dok mesec sporo
zalazi. Druga- u mrtvoj noci jablanovi su pali na vodu, a visoko samo u zraku sume.

12
 Treca – sam pesnik stoji u noci kraj vode. Prema njemu stoji njegova senka i on je se
boji.

7. Morska vrba
3 strofe po 4 stiha, stih dvanaesterac. Prstenasta kompozicija.
Prva- vrba stoji nad morem, lici na nimfu koja je prokleta da postane drvo i da sumi
tugu. Druga- Ona slusa pesmu jutra, agoniju vode u veceri. Treca – moru da koju
granu, a vetru koji listak- samu sebe kida i tako, kao srce ona „tuzno sumi zivot“.

8. Sat
3 strofe po 4 stiha, stih je dvanaesterac.
Prva- dan je bolestan i mutan, nad bezbojnom vodom je mir koji vece donosi sa
sobom. Casovnik izbi i tad pomrese ruze. Druga- i kad opet izbi sa topola pade zadnje
mrtvo lisce. Mir je dok ponovo ne kucnu sat i tada jedno gnezdo pade sa grane. Treca
– javila se panika zbog svega toga sto se desilo u prethodne dve strofe.

9. Poezija
Na neki nacin opisuje svoju poeziju, obraca joj se: ti si... 4x4 i 4x3, rima parna, stih
dvanaesterac.
Prva- poezija je mirna kao mramor, hladna kao sena, neka pesma drugih bude zena
koja peva po necistim ulicama. Druga – on joj ne stavlja djindjuve, vec zute ruze –
budi odvec lepa da se svidjas svakom. Treca – da bude tuzna da bi mogla da tesi
onoga ko strada, a cedna. Cetvrta – da bude ravnodusna dok oko njenog kitnjastog i
raskosnog odela lebdi tajanstvena magla.

10. Podne
5x4, rima parna, stih dvanaesterac.

13
Opis prirode u podne, tacnije onda kad njena lepota blista. Sve je tako tiho. U cetvrtoj
strofi pesnik se poistovecuje sa tom slikom prirode.

Ciklus pesama „Jadranski soneti“

1. Zvezde – s ostrva Lopuda
4 stofe, prve dve katreni, druge dve terceti. Rima parna, stih dvanaesterac.
Prva- „mirno gore zvezde“ i cuje se pesma mora u tisini. Druga – pojava zene u
ciju je kosu upletao strasno mokre nocne ruze. Ljubio joj je oci pune zvezda i usta
stihova. Treca- opis prirode koja je sjajna, svetla... Cetvrta – more je puno zvezda
i kotrlja ih svu noc, kao sto radi sa peskom i penom.

2. Ljubav – iz Stona na Peljescu

Isto.
Prva- pusta crkva stoji bez glasa i zvona, a u njenoj kapeli place bleda, zalosna
madona (pretpostavljam da misli na Bogorodicinu fresku). Druga- kap po kap
klizi niz mracne stene, ali dodje mesec koji obasja njene svete noge. Treca-
madona je sama u miru koji je nem i leden. Sve se oseca na duge molitve i na
suze. Cetvrta- tako i ljubav vdi u dusi ocajno, bez cilja, a bleda ruka Bogorodice i
sad blagosilja.

3. Pored vode – sa Boninova

Isto.
Prva- vidi se slika meseca u moru, mir, zadnji talas je zapljusnuo setno i umro
kraj zala. Druga- noc mirise tuzno, veje tuga sa dalekog svoda (tipicno
Ducicevski). Treca- sto srca kucaju u pesniku i njegovo bice se budi i dize cas
nekoj zvezdi, a cas nekoj zeni. Cetvrta – sve u njemu kipi, kao da je sad postao.

14
Kraj mora, Selo, Leto, Slusanje – isti motivi, opisi prirode: messec, more, vetar...

4. Dubrovacki requiem
Isto.
Prva- taj dan tuzno zvone zvona, nasred katedrale lezala je ona- kao Iluzija koja je
umrla. Druga- saznajemo o toj zeni, njena sahrana je u toku. Ona je plava, tuzna,
u belom odelu, izmedju ruza. Vlastela na opelu drzi svece. Treca- pocinje da se
gasi dan kada svestenici opevase psalme. Cetvrta- kad su se cula zvona na kraju
opela, tada se ona, kao u snu, osmehnu.
Dalmacija- pominje se albatros, tu mozemo pprimetiti da je Ducic citao i
poznavao Bodlerovu poeziju, bacite pogled (nije bitna pesma pa je ne analiziram).

5. Nocni stihovi – kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Isto. Prva- on voli noci jer mudro zbore,voli svoju pesmu tamnu i dugu. Druga-
svaki cvetak, kamen, talas, list, sume – kroz njih se cuje njegova dusa. Treca-
pesnik je deo noci. Cetvrta – ona sumi zbogom (draga odlazi) i ostavlja njegovo
lice suzama.
Jutarnji sonet, Mesecina, Vecernje – uglavnom ponavljanje istih motiva,
procitajte!

Ciklus pesama „Jutarnje pesme“

Ovde su samo cetiri pesme:
Prica – 3x4, rima parna, stih deveterac i osmerac. Svako prica o svom stanju: o
plodu cvet, reka o plimi, o suncu zvezde, suton o svitanjima, osmeh za slasti, krilo
za prostor, o sreci uplakane oci, pad za trijumf. Poenta: zvezde sto padnu, to su
price da i smrt zna da sjaji.
Napon- isto. Klica zeli nici iz mraka do vrhunca, krilo zeli da se rodi iz strasnog
mucenja krvi, suza zeli da kane iz bola koji grca.
Sum- isto. Sum sa gore jasenova. Bude se zivotinje i priroda.
Susret – isto. Jedne noci sreli su se dusa koja se na nebo pela i angel sto na svet
silazi. Angel isprica pricu o nebeskim vrtovima, a dusa cele zemlje tajnu: magiju

15
ljubavi i smrti. I osmehnu se angel na carstvo vecnih zraka a dusa zaplaka za
lepotom igre svetlosti i mraka.

Ciklus pesama „Vecernje pesme“

1. Pesma
3x4, rima parna, stih osmerac. Prva- pesnik je u nemiru izgubio sve drugove i
galije. Pita se da li je dan ili ponoc. Druga- obraca se gospodu, kaze da su ga
zlatne case trovale. Treca- bio je suncima opijen i nije znao za njegovu zamku
i za dno njegovih gnusnih tamnica (Bozijih). Cetvrta- kad se otkrila putanja
tih sunca gde su zapala, kao dazd noc je kapala.
2. Medja
5x4, rima parna, stih osmerac. Prva- pitanje zapoceto: kad se jave visoke
planine smti i hladna jezera mira; druga- nastavlja se pitanje: ko ceka na
medji? Sta je granica izmedju dveju lepota i dveju sujeta. Treca- odgovor: ta
medja je veca nego zivot i smrt. Cetvrta-bezglasna zica cuva sve zvuke neba i
sveta. Peta- sta znaci strasna medja koja deli pokret od mira?

3. Refren
4x4, rima parna, stih osmerac. Prva- pesnik govori da zna gde srce prestane, a
gde dusa zauvek utone. Druga- zna i za zvezdane noci gde se svetlost prolije
(te zvezdane noci dolivaju casu tuge). Treca- zna i da, kada se ljubav useli u
srca, tuzna pesma rasplace a radosna ucveli. Cetvrta- zna i za camotne sate i
jeseni gorke, a onda poenta: „sve stvari stoje zdruzene, samo su duse
samotne“.

Suncokreti, Seta, Pesma mraka – slicni motivi variraju.

Ciklus „Suncane pesme“

16
Pesme iz ovog ciklusa imaju nazive iz prirode: Svitanje, Susa, Cuk, Suma,
Mrak (samo dve strofe), Sunce, Kisa, Omorina, bor, Vetar, Noc, April,
Bukva, Mravi i Nedelja. Sve pesme su pisane u tri strofe po tri stiha:
deveterci, osmerci, sedmerci... Dominantni su opisi prirode sa detaljima, te
ne zahtevaju podrobniju analizu, ali evo nekoliko primera:
1. Bor
Mracan bor neveslo stoji, bezimen kao travka, usamljen je. Kada je
noc on prica sa zvezdama o gorkim samocama ove zemlje.
2. Bukva
Celo nebo je u nju stalo i sve je polje za nju malo. Ona stoji pod
suncem kao tvrdjava usred polja naga. Ali jednom kad je udari grom,
ona ce nestati, kao bog, bez traga.
3. Mravi
Krenula je vojska mrava da se bije kao lavi u tudji mravinjak. Ucinice
ga opstim grobom, ostavice svuda smrt i senke (malo jezivo), a ponece
svoje mrtve sa sobom, novo blago i sve zenke. A tada ce se mirno
vratiti kao reke kada plave, dok za to vreme krvav zapad pada.

Ciklus „Lirika“
1. Covek govori Bogu
6x4, rima parna, stih dvanaesterac i jedanaesterac.
Prva- pesnik se obraca Bogu, zna da je skriven u morima, ali ga
zemlja i nebo ne mogu cuti, a u nama je Boziji glas od postanja.
Druga- Bog je jedino sto je protivurecno- kad je u srcu a nije u
svesti, da li se ikad mogu sresti prolazno i vecno? Treci- postavlja
niz pitanja: da li nas put vodi ka njemu, da li je jedno kraj i
pocetak, ko hoda po njegovim granicama. Cetvrta- jesmo li nalik
na njegovo obicije- ako nismo to je beda za nas, ako jesmo, kakva
beda za njega. Peta- pita se otkud je njegov coveciji duh- da li je
Boziji deo ili protivnost njegova – jer trece nema! Sesta- pesnik je
samotan svugde i pred svim je u strahu – stranac je i u svome telu i

17
 svetu. I smrt i zivot u istom dahu – vecno van sebe trazeci svoju
metu.

2. Bogu
5x4, stih trinaesterac, rima parna.
Prva- pesnik govori da se nikada nije kamenjem bacao na Boga,
niti odricao Boziji duh u njemu, svugde je zvao Boga i njemu
klicao. Druga- cuo je njegov glas u morskom cutanju. Treca- nikad
se nije odvajao od njega, te nije bio sam u dnu svojih osama. Zbog
njega se kleo i kajao. Cetvrta- u masti mu je dizao bele crkve i za
molitve zvonio u zvona i gonio je crnog djavola sa bozijeg krsta.
Peta- a Bog je sve to vreme bio bolna i stravicna Slutnja, „jer svaka
Istina duha znade za gnanice, jedino nasa Slutnja stoji
bezgranicna“.

3. Senka
5x4, rima parna, stih deveterac.
Prva- njegova sen ide pored njega i pred njim kao vodja bez
smene. Druga- pred sumom senka je prestala da ga prati, ali iza
sume ga opet ceka. Pred crkvu ce stati taj strah coveka. Treca- pita
se dokle ce ici i sto traje ta gorka igra sunca sa njim. Cetvrta- sen i
covek su dva blizanca koja ce stati na nekom raskrscu da zbace
teret lanca. Peta- ali trazice se dve sudbe vecno sjedinjene – senka
od zemlje bezmernija, i covek laksi i od sene.

„Plave legende“ su posvecene prijatelju Ivi Cipiku. To su pesme

pisane kao kratke price.
„Covek i pas“ – pisana je u prvom licu. Pisac se peo te veceri na
breg, dok je padala kisa, a put je ulazio u jednu nevidljivu sumu –
licio je na put koji vodi u drugi svet. Odjednom je ugledao kola na
kojima se nosi hrana, bili su upregnuti covek i pas, koji su bili

18
 umorni. Videla se bela para iz njihovih usta, oni su isli mirno,
pognuti i zaduvani. Svako od njih brinuo je svoju brigu i vukao
svoj deo tereta, a kada su skrenuli u pomracinu nije se vise
raspoznavao covek od psa.
„Dubrovacka jesen“ – opis „umiranja“ buketa zutih ruza. Zato sto
njegova dusa odlazi i jer je njegova smrt puna toplote i mirisa, zato
je i soba mirisna i topla. Na stocicu u kutiji stoji rasut prah za kosu
i lice, kao da ga je sad napustila Gospodja koju su juce spustili u
grob. Opis jeseni napolju i prirode u njoj. Zute ruze umiru u sobi u
koju se nikad nece vratiti zena u crnom, koja je uvek bila tuzna.

„Ravnodusnost“- u zvonari jedne katedrale sedeo je Mefisto, bled i

nem. U tamnom vazduhu oko njega strsile su tanke gotske crkve, u
kojima je bio utamnicen jedan nemocan Bog. Ali je Mefisto
oklevao da ucini kakvo novo zlo. U njemu se pokrenuo glas
ljubavi. Da li je osetio da se najzad vraca u vecitu, tihu i toplu
Harmoniju? Ili je, naprotiv, smisljao najstrasniju orgiju, poemu
Razorenja? Ipak, on u toj noci oseti srce prazno i malo – u njemu
ne bese vise ni ljubavi ni mrznje, u njemu bese samo studena
Ravnodusnost. I Mefisto pozna to nepoznato osecanje
ravnodusnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je
samo osecanje Covekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu
ponizenja i oseti najsvirepiji od svih bolova.

„Na krstu srca i uma“– o Ducicevoj religioznoj poeziji- Jovan Delic

Ducicevo religiozno pesnistvo nije isto sto i religija, iako je prozeto snaznim dozivljajem
Boga i bozanskog. Taj dozivljaj, transponovan u stihove, duboko je lican i dramatican. Pesnik
postavlja pitanja i problematizuje; veruje, ali i sunmnja; veruje ne zato sto zna, vec zato sto sluti.
Sumnja, slutnja i zapitanost pred tajnama bitna su obelezja Duciceve religiozne poezije. Bog i

19
bozansko su za njega ljudska potreba i ljudska privilegija, oznaka ljudske vrste. Pesma „Zvezda“
data je kao sazet razgovor medju zvezdama – „kao bozanstvo, ta kob uma, sto sjaji samo u
coveku“. Bozanstvo je, dakle, „kob uma“ i prirodno je „sto sjaji samo u coveku“: um bez
Bozanstva ne moze, cak ni onda kada ga negira, ne poznaje ili odbacuje. Bozanstvo je umu
nezaobilazno, ali i umom nesavladivo, neobuhvatljivo, nesaaznatljivo. U „Pesmi Bogu“ postoji
stih: „Sreca naseg srca i kob naseg uma“. Ovaj stih sklopljen je kao dvostruka antiteza: u
antitetickom odnosu su, s jedne strane, sreca i kob, s druge, srce i um. Ovaj stih govori da je
ljudska priroda takva da ne prima Boga jednako srcem i umom: Bog je srcu sreca, a umu kob.
Covek je nesavrseno bice, neuskladjeno sa sobom – bice dvostruke prirode, a metonimija za tu
dvostrukost jesu srce i um.
Zato je coveku Bog nesto protivurecno i ono sto je nejasno to je da li ta protivurecnost
dolazi iz prirode samog Boga i njegove jedinstvenosti, njegove sposobnosti da obuhvati, objedini
i sadrzi protivurecnosti, ili iz prirode coveka koji nije kadar da prihvati Boga, istovremeno i istim
intenzitetom, i dusom i savescu. U svakom slucaju, Bog je ono sto je protivurecno. (Pesma
„Covek govori Bogu“). Odnos prema Bogu je dvostruk, a bitna obelezija te dvostrukosti jesu
sumnja i slutnja, kao izraz napora, dometa i nesavrsenosti ljudskog uma. „Nebo i zemlja ne mogu
te cuti, a u nama je tvoj glas od postanja“ – covek je privilegovano bice zbog potrebe za Bogom.
Ljudsko bice je zbog toga izuzetno u kosmosu. Medjutim, dalje od sumnje covek nije kadar, kad
je u pitanju saznavanje tajne: svaka istina duha je ogranicena, za razliku od ljudske slutnje, koja
je bezgranicna – Pesma Bogu – „Jer svaka Istina duha znade za granice, jedino nasa Slutnja stoji
bezgranicna“. Ton zapitanosti dominantan je u pesmi „Covek govori Bogu“. Pitanja koje covek
postavlja Bogu i sebi su metafizicka. Covek nije siguran da li ljuski put vodi Bogu, i to pitanje
udvostrucava. Muce ga pitanja o pocetku i kraju, o cuvarima pecata i granica Bozijeg carstva.
Odgovori koji su dati u trecem i cetvrtom stihu cetvrte strofe „ako li nismo, kakva tuga za nas,
ako li jesmo, kakva beda za te“, koliko god da su hipoteticki, izrazito su pesimisticni. Ako je
tacna mogucnost da vise nismo slicni Bogu – onda je covekova pozicija beskrajno tuzna. Ako je
i danas nalik Bogu onda je to znak najteze metafizicke bede; onda je to ne samo ljudska, nego i
bozanska beda. U oba slucaja rec je o metafizickom pesimizmu: ili o gubljenju Bozanskog iz
ljudskog oblicja, ili o bedi bozanskog oblicija. Medjutim, sa duhom nema sale. Ili je od Boga –
deo Boga – ili je njegova suprotnost. Ako ljudski duh i jeste deo Boga i covek s njim je
nesiguran, nezasticen i uplasen. Ljudski duh samo zebe kraj bozanskog ognja i mrkne kraj

20
njegovih „svetla sto sjaje“. Covek, odnosno ljudski duh, dvostruki je stranac iz metafizickih
razloga: stranac svom telu i svetu. Duhovno bice, tesko da moze biti srecno bice. Covek je
metafizicki usamljenik i metafizicki stranac sebi i svetu.
Pesme iz ciklusa „Lirika“ – Povratak, Put- putnik i putovanje javljaju se kod Ducica kao
metafore ovozemaljskog zivota. Povratak jeste povratak zemlji i prahu, povratak elementima i
Bogu, iskoni, oslobodjenje iz ropstva „dva nacela: duha i tela, zla i dobra“, ukidanje svake medje
izmedju Boga i coveka. U smrti covek opet postaje blizak Bogu, kao sto mu je bio slican i blizak
u iskonskom casu postanja. Potpuno izmirenje, sjedinjenje i slicnost sa Bogom dostize se preko
medje i ulaskom u bezoblicnost. Lirski subjekat ove pesme vraca se Bogu, silazeci sa vrhunca,
tiho i blago, ne ostavivsi nigde traga. Kao da se smrcu uznemireno i zapitano ljudsko bice spusta
sa svog unutrasnjeg krsta, sa raspeca na krstu srca i uma i doseze konacno svoj mir i puno
izmirenje i sjedinjenje sa Gospodom.
Ducic je narocito u „Vecernjim pesmama“, a pogotovo u „Lirici“, bio okrenut tajni, smrti
i Bogu. Tajna i nevidljivo skrivaju se i otkrivaju, odnosno slute i nagovestavaju, u culnom i
vidljivom. U pesmama o Bogu i smrti Ducic je uglavnom metafizicki pesnik: pesnik onostrane
tajne.
„Medju“ cini pet katrena, odnosno dvadeset asimetricnih osmeraca, povezanih zenskom
unakrsnom rimom. U pesmi nalazimo jedno prebacivanje, stilski i znacenjski funkcionalno, i
odmah za njim jednno opkoracenje. Po prebacivanje dela, sintaksicke celine, iz prve u drugu
strofu, zbog cega je prva strofa ostala otvorena i sintaksicki se sklopila pitanjem kojim pocnje
druga strofa: „ko ceka na medji?“ Cela prva strofa priprema to pitanje. Cela pesma dobija ton
zapitanosti i neizvesnosti, dobija na dramaticnosti, a citirano pitanje postaje kljucno mesto
pesme. Taj upitni ton, uspostavljen na pocetku druge strofe, prosiruje se na celu tu strofu, pa ona
pocinje i zavrsava se pitanjem. Car pesme je u zapitanosti, u tajni. Nad pesmom lebdi duh
metafizicke sumnje.
Ducic u „Lirici“ opeva miran povratak Tvorcu (pesma „Povratak“): kao ponistenje medje
izmedju Tvorca i coveka, odnosno pesnickog subjekta; kao oslobodjenje od ropstva dva nacela –
„duha i tela, zla i dobra“.

Jovan Delic – „Putopis kao „autobiografija jednog srca i jedne pameti“

21
1. Otvorenost i sloboda žanra davali su maha Dučićevoj rečenici, pa je on ,,ostajao
prvenstveno i presudno umetni“ koji ide više za lepotom nego za istinom, više za sjajnom
slikom nego za pouzdanim podatkom, iako su mu putopisi ,,od različite građe, od istorije,
etnografije, folklora, psihologije, pejzaža. Njegovi putopisi ističu se bogatim sadržajem i
oznakama modernog evropskog duha, širih estetskih konepcija i značajnih umetničkih
kvaliteta. Dučićevi putopisi su novost u razvoju srpske književnosti i oni predstavljaju
,,filozofske pesme’’. Dučić je pisao putopise od 1906 do 1940.godine i imao je punu
teorijsku svest o njihovoj prirodi kao i o svom odnosu prema putopisu i o mestu i značaju
putopisa u srpskoj tradiciji. Putopis, dakle, nije nikakav strog ni nedodirljiv dokument s
putovanja i o putovanju, vec knjizevni tekst na kojem se radi prilikom svakog njegovog
novog priredjivanja za stampu: obogacuje se njegova misaonost, njegov filozofsko-
istorijski sloj, ali se doteruje izraz, recenica i stil. Na putovanju nastaju samo skice i
beleske s putovanja; putopis se pise kasnije i doradjuje se i menja svakim novim
izdanjem. Njemu su blizi putopisi koji su „dela filozofske sinteze i poetske moci da
razlikuju i sintetisu“. „Treba onamo otici duboko spreman da se sve uoci, primi,
razlikuje, poredi, oseti, zavodi ili omrzne. Ne opisuju se gradovi nego vizije, ni narodi
nego rasni geniji, ni umetnicka dela nego umetnicke mogucnosti, ni kultovi nego njini
uticaji, ni dogadjaji nego visi motivi, ni istorija naroda nego istorija duha i duse.“ Smatra
se da u dodiru sa tudjom zemljom progovara licni pesnicki senzibilitet. Putopis je, prema
Ducicu, „i jedno naucno delo“, pa se u njemu lako „i odmah pepozna sarlatan“; on je i
„jedan roman o sebi“, te se u njemu prepoznaje i „praznoslov“. Dobar putopis zahteva i
velika umetnicka sredstva, stila, zbog cega se lako otkriva i „nepsenik“. Pisac putopisa,
ne sme biti ni „sarlatan“, ni „praznoslov“, ni „nepsenik“. Putopis nosi snazan beleg
autorove licnosti. Putopis je zato pre svega autobiografija jednog srca i jedne pameti.
2. Putopis je u nasem stolecu postao izrazito hibridan zanr, s elementima esejisticke, naucne
i publicisticke proze, ali i s elementima lirskog romana, pesme u prozi, pisma, filozofsko-
istorijskog traktata. Ta izrazita amorfnost, zanrovska neuhvatljivost i rastegljivost
putopisa, koji u sebi sjedinjuje funkcionalno i nefunkcionalno (sto je najocevidnije u
samom naslovu gde su gradovi i himere ravnopravni), priblizava putopis modernom
romanu, odnosno narativnoj prozi, sto ce izrazitije biti u delima M. Crnjanskog i R.
Petrovica. Svi Ducicevi putopisi su naslovljenji kao pisma, sto se moze razumeti i kao

22
 svest o gradaciji, odnosno kao aluzija na Ljubu Nenadovica. Prvi naslov odnosi se na
zemlju, a drugi, neka vrsta podnaslova, spominje grad, jer Ducic pise o zemljama i
kulturama. „Gradovi su velike strukture koje u sebi sadrze supstitucije zemlje, naroda i
kulture.“
3. Njegovi putopisi, medjutim, nemaju formalna obelezja pisma: nemaju svog adresata, nisu
pisani u drugom licu jednine ili mnozine, vec pretezno u prvom koje, kada govori o
istoriji, filozofiji i religiji, cesto prelazi u trece lice; ne prozima ih intimni ton niti
emotivni odnos prema adresatu. Ukupno 10 „pisama“ pisano je iz (bolje receno o) 7
zemalja, i to iz Svajcarske dva (Alpi, Zeneva), iz Grcke tri (Krf, Delfi, Atina), a iz
Francuske, Spanije, Palestine i Egipta po jedno. Prema Ducicu, putovanje je „nova strast,
i ono je doslo najvise od dosade koja vlada u drustvu coveka s covekom“. Putuje se „iz
ocajne dosade i jos vise iz prostackog snobizma“. Ljudi se na putovanju otkrivaju i
mnogo lakse upoznaju nego kada su sakriveni iza vrata porodicne kuce ili stana, ali kada
su zasticeni granicama sopstvene drzave. Otkrivaju se granice medju ljudima i narodima,
i to otkrivanje nacionalnih osobina bilo je za Ducica veoma privlacno. Najzanimljiviji su
njegovi putopisi iz Grcke i Palestine, gde ne govore samo gradovi, vec silina mitologije,
religije, istorije i kulture. Upadljiva je tematska saglasnost Duciceve poezije i njegovih
putopisa. Njih su obelezile iste opsesivne teme: zena (odnosno ljubav i lepota), smrt, Bog
(religija, mitologija), priroda, poezija i pesnici (umetnost, kultura), istorija i filozofija
istorije.
4. Od prvog do poslednjeg putopisa, Ducic se drzi iste osnovne strateske linije:
UJEDNINITI PEJZAZ I IDEJU. Ovaj stav je pesnik eksplicirao vise kao zivotno i
iskustveno, nego kao poeticko nacelo. On potvrdjuje da je citao Demoostenove,
Ciceronove, Danteove, Drzicve, Gunduliceve i druge tekstove tamo gde su oni nastajali,
gde su pisani, kao sto je na Ganezaretskom kezeru u Galileji citao Besedu na Gori, da bi
napisao briljantnu recenicu uz biografiju sebe kao citaoa; recenicu cije je znacenje mnogo
sire i dublje nego sto je to licni dozivljaj licno citalacko iskustvo: „Ujediniti pejzaz i
ideju, osecanje vremena sa duhom jedinog tvorca, to je ustostruciti silu prozivljavanja“.
Ducic je Mediteranac, opcinjejn jugom i morem, zbog cega mu je alpska lepota strana i
odbojna.: „Sve je ogromno i sve hladno; sve je ili veoma tamno ili veoma svetlo. Ti
kontrasti tiste dusu i sputavaju misao“. Surova alpska lepota ogranicava putopisca i

23
 njegove zelje. Delovi pejzaza – bregovi, vrhovi, doline, provalije, litice, urvine – svojoj
ogromnoscu i hladnocom, postavljajuci svemu, pa i zeljama, nedvosmislene fizicke
granice: „Svim mojim zeljama vidim sada granice, kao ovom horizontu.“ Pejzaz je ne
samo okvir ljudskih osecanja, vec i njihov neposredan izazivac. Granice zelja podudaraju
se sa grancama horizonta. Naglo padanje mraka, smena sunca i Meseca, dana i noci – sve
se to u alpima dozivljava kao borba svetlosti i tame, jer je svet ostro podeljen na ta dva
pola. Ducicevi opisi Alpa, pri izlasku sunca, primer su ocudjenja opisa prirode kao
necega prvi put vidjenog, ali i oduhovljenog istovremeno – kao trijumfa edementarnog,
kao sukoba svetlosti i tame. To je otkice potpuno novog i neocekivanog. Lepota Alpa je
coveku strana lepota uzasa, gde Bog sedi „na pretolu od leda“. Zato je dozivljaj Boga u
Alpima sasvim drugaciji nego u Italiji ili po srpskim krajevima.
5. Ducic po pravilu zrduzuje svetlost i vodu, bilo da opisuje Jonsko more, Senu, Nil ili
Lemasko jezero, ali tako da je slika, u celini i u pojedinostima, potpuno nova i drugacija.
Zeneva je za njega grad koji „nema dusu“, a kad bi je imao, ta bi dusa „bila plavetna ko
ova voda i kao njeno plavo cvece po okolini. Nigde na zemlji nema ovoliko vedrine i
plavetnila. Vec od maja pocinje da pada modra kisa svetlosti i ona ne prestaje da lije sve
do jeseni. Okolo podne, i voda i vazduh postaju isto. Ne zna se da li vazduh postaje
vodom ili voda vazduhom. Sve je nematerijalno, blistavo, efemerno. Napada toliko
plavetnila da ga puno odelo, kosa i dusa; i vracajuci se doma, otresamo ga sa odela, kao
prasinu ili sneg.“ Metaforom zdruzenom sa sinestezijom nematerijalno plavetnilo se
konkretizuje toliko da se drugom metaforom i poredjenjem cini opipljivim koliko i sneg
ili prasina koji se otresaju sa odela. Duciceva slika je cesto impresionisticka: ona hvata
titraj pejzaza u trenutku, i u tom pejzazu titraj i odsjaj ljudkse duse. Jer isti pejzaz je
razlicit u „razna njegova godisnja doba i njegove tako raznolike trenutke dana“.
6. Fantomi, priviđenja, himere- zapravo jesu predmet putopisa: ono što čovek u trenutku
vidi, ono što mu se u varljivom času učini da je svet i stvarnost. Ti fantomi postaju
idealan okvir za mitske i istorijske asocijacije. U Pismu iz Palestine opis predela najčešće
je metafizički okvir-,, sve je ovde večito i sve je ovde sveto.’’ Nepromenljivost i večitost
pejzaža u saglasnosti je sa metafizičkim pitanjima o kojima se u ovom pismu govori o
večnom važenju i mita i Boga i Bogočoveka. U dodiru s Palestinom, sa Isusovom
zemljom, čovek se menja iz temelja. Božija zemlja vraća čoveka Bogu, a između tla,

24
čoveka i ideja koje dominiraju na tom tlu uspostavlja se neobična saglasnost: ,,Ako je iko
ovamo došao bezbožan, vratio se kuči pobožan. Dučić je putopisima pronašao domovine
trima svojim ključnim idejama: ideji lepote, ideji smrti i ideji Boga. Pisma iz Egipta je
jedna neobična fatamorgana u koju je pesnik smestio ideju smrti. Znaci života u pustinji
imaju veći značaj nego drugde. Egipat se otvara pred putnikovim očima kao savršena
praznina neba, zemlje i mora. Ta prva slika jedna je od najlepših i najfunkcionalnijih u
ovom putopisu. Putopisni pejzaži potvrđuju Dučićevu opsednutost prirodom, poznatu iz
njegove lirike. Pejzaž je često okvir za neku ideju, za istorijske, mitološke, filozofske,
religiozne ili umetničke reminiscencije i asocijacija. Duhovnost u putopisima ne
isključuje čulnost. Čulni utisci- naročito vida i sluha- nezamenljivi su kada je reč o
opisima prirode. U prvom pismu iz Švajcarske paradoksalnost doživljaja Alpa iskazuje se
dominacijom čula vida koja potiskuje sva ostala čula. Naše su impresije neodoljive kad se
oblače u slike, ali su svemoćne kada se oblače u zvuke. Jer sve je muzika; i samo ono što
nije muzičko, mrtvo je za navek. More je jedna od Dučićevih najvećih opsesija, jedan od
najdubljih doživljaja prirode i trajna Dučićeva inspiracija. Ono je jedan od dva elementa
od kojih je napravljen svet. Drugi je žena. ,,Gledao sam sinoć vitku i belu siluetu ove
žene na nepreglednoj vodi. Žena i more! Dva elementa od kojih je napravljen ovaj svet.’’
U slavu ta dva elementa ispisane su najlepše stranice pisma sa Jonskog mora. Samo što
nije uvek reč o Jonskom moru nego o Jadranskom, Dubrovačkom moru, glavnom
doživljaju Dučićevog detinjstva. Tu putopis postaje lirska proza- sećanje na detinjstvo,
proza u kojoj se odvija umetnička igra pripovednim i doživljenim vremenom. Pripovedno
vreme jeste vreme putovanja po Jonskom moru, a doživljeno vreme jeste vreme
detinjstva i Jadranskog mora. Upotrebom prezenta se doživljaj intezivira, detinjstvo i
doživljeno vreme se približavaju, a putopis postaje pesma u prozi. Zatim, se iskustvo
detinjstva uopštava kao jedno od najdubljih saznanja o moru. More nije isto za onog ko
ga je doživeo kao dete i za onog ko ga je upoznao kasnije. More je pre svega muzika i
ritam, a taj ritam prenosi se iz sfere zvuka u sferu pokreta, iluzija i slika. Dučić je sklon
tom spoju suprotnosti-vode i vatre, vode i svetlosti. Zato je more praznik za sva čula, a
naročito za oko i uvo. Iluzije vida čine doživljaj mora izuzetnim. Putopisac je napravio
veliki vremenski luk: od pripovednog vremena sa broda na Jonskom moru do detinjstva i
hercegovačko-dubrovačke obale, pa univerzalizacijom doživljaja iz detinjstva ponovo do

25
 trenutka putovanja po Jonskom moru i priviđenja koja pucaju pred svim putnikovim
čulima. More se pokazuje kao svojevrsna pesnikova duhovna žiža u kojoj se stiču i
ukrštaju 3 ključna motiva: žena, smrt i Bog. Dva elementa od kojih je po Dučiću
sastavljen svet-žena i more- međusobno se menjaju, prožimaju i erotizuju. Putopiščevo
JA odlučno oponira ,,mnogim ljudima“ suprotstavljujući misli o smrti na moru ideju
Boga. To energično JA suprotstavlja Boga i veru skepticizma, pri čemu je izvor te vere
more- ,,misao o Bogu nestaće među ljudima samo kad ljudsko srce padne nisko. Vera, to
je čista sentimentalnost, jer ne postoji ideja o Bogu, nego osećaj o Bogu i mašta o Bogu.“
I kada piše putopis putovanja po Jonskom moru, Dučić postaje pesnik: kroz njegove
rečenice o moru prelamaju se osnovne pesničke ideje i motivi- pejzaž (iluzija, himere),
smrt, žena i Bog.
7. Pišući o gradovima i himerama, Dučić je nastojao da opiše i uhvati dušu grada. A dušu
imaju oni gradovi koji imaju svoju prošlost, koji su te prošlosti svesni i koji su tu prošlost
pretočili u legendu. Postoji uvek grad i priča o njemu; jedan grad je velik samo po
njegovoj legendi. U takve gradove Dučić je ubrajao mnoga italijanska mesta, Pariz i
Dubrovnik, a njihova duša otkriva se posebno u određena doba dana, meseca ili godina.
Takvi gradovi se opiru opštem rasulu i smrti, ističući u prvi plan ljudsko delo, ono što
je ,, savršenije od lepote stvari u prirodi’’. Iako piše o Švajcarskkoj i Ženevi, Dučić slavi
Veneciju i ljudsko delo; stvaranje koje čoveka približuje božanstvu. Ženeva je potpuna
suprotnost Veneciji- Ženeva nema dušu, jer ju je izgubila sa svojim studenim i jezivim
mesticizmom 16.veka: izgubila ju je, jer je izgubila prirodnu i živu vezu sa svojom
prošlošću, i jer je od nekadašnje crkve postala danas drumska gostionica. Ona nema svest
o svojoj starosti i svom poreklu. Od savremenih gradova jedino Pariz znači nešto više o
zemlji čija je prestonica. Pariz je živo biće i još više: jedan pojam i jedna ideja. On je za
Dučića jedan od 3 grada u istoriji čovečanstva koji znače nešto od svačeg odvojeno,
jedan od 3 kontinenta koji su živeli svaki od sebe i bili sopstvena slava i sopstvena
sudbina- druga dva jesu Atina i Stari Rim. Duša grada ogleda se u reci koja kroz taj grad
protiče. U Seni se ogledalo toliko bleska kakvog svet nije nigde i nikad pre toga video.
Rim je svetom vladao, a Pariz je svet iznova stvarao. Za Dučića Sena je najlepši i
najveseliji bulevar Pariza sa svojom raskošnom raznovršnošću. U Dučićevim opisima
vode metaforom su sjedinjeni vatra i voda, zelenilo vode i rumenilo magle. Pesnik

26
 posmatra okom slikara, okom osetljivim za boje i nijanse, razlike reke u raznim delovima
njenog toka kroz Pariz. Kao da je pred nama impresionistička slika na kojoj je uhvaćen
deo jednog prostora u trenutku; slika na kojoj se svaki trenutak proticanja reke po bojama
i nijansama razlikuju od prethodnih. Sena dobija na svojoj raznovrsnosti; slikana svom
bogatsvu i raskoši. Tu su i epiteti koji ukazuju na kulturno-civilizacijske slojeve koji se
ugledaju u Seni ( galski, rimski, srednjovekovni, katolički, savremeni). Dučić kaže da je
Sena veća od Pariza i da je reper spram kojeg se Pariz deli na onamo i ovde. Dučićeva
Sena protiče kroz legendu jedne nacije i kroz ličnu povest svakog čoveka koji se u njoj
jednom ogledao. Nastojeći da pronikne u dušu grada, Dučić je dao i autobiografiju svoje
duše; svoje doživljaje Sene i Pariza. Duša grada čuva se, neguje i oržava prevashodno u
rečima. Reči su skrovište čak i onoga što je ostvareno u drugim umetnostima. Narodi i
civilizacije žive od nekadašnjih reči. Dučić je njegovo najdublje, stvaralačko i
posmatračko-putničko uverenje; iskustvo pesnika i putnika koji je duše gradova i njihove
unutrašnje istine osećao i saznavao preko reči, priča i legendi. Dučić nije poklonik
ironije, i to je njego poetički i životni stav, a ne manjkavost talenta. On smatra da ironija
ugrožava dobrotu, neposrednost i intimnost, obarajući cenu ljudima i stvarima. Putopis,
odnosno traganje za dušom grada jeste prilika da se usput iznese niz autopoetičkih
stavova kao prilog autobiografiji sopstvenog srca i sopstvene pameti. Bez putopisa
Dučićeva emotivna lepeza bila bi siromašnija. Dučić je strah dobro poznavao i smatrao
ga je prvim čovekovim osećanjem. To će i napisati u svom poslednjem putopisu, u pismu
iz Egipta- ,,Strah je uvek prvo osećanje čovekovo u dodiru sa svakom stvari. Ja verujem
da je strah bio i prvo osećanje čovekovo na zemlji.’’ Za putopis je dragoceno kada
autentično osećanje straha zameni češća uobičajena i konvencionalna divljenja prirodi i
opčinjenost njenim lepotama. Strah od neizvenstosti je u osnovi ljudskog napora da se
pogleda u tamu budućnosti i izvor je proročke imaginacije. Strah od neizvesnosti, strah
od smrti i strah od zaborava nezaboravni su ljudski strahovi i primarna čovekova
osećanja.
8. Paradoksalno je da se misao na smrt javlja u najlepsšim predelima, i to kao želja da se
umreu nekom takvom lepom predelu. Šta više, ne pomišlja se suprotno-kako bi u
savršenim lepotama bilo lepo živeti: ,,umreti u lepoti, to izgleda vrhunac života na
zemlji,’’ Takvu paradoksalnu čovekovu želju Dučić tumači prirodom ljudske smrti.

27
 Čežnja za smrću u savršenom predelu svojevrsna je čovekova težnja za pobedom nad
užasom ružnoće. Na Krfu misaona smrt je u saglasnosti sa pejzažom. I Rim je u znaku
paradoksa: Rim je večan, a smrt je ipak na svakom koraku. Kraj Pisma iz Italije i njegova
poenta u znaku su smrti i straha od zaborava. Nije strašna smrt već strah od zaborava,
jer ,,zaborav je najsvirepija odmazda smrti nad životom’’. Misaona smrt javlja se i pred
Heronejskim lavom, gde se grobnica Tebanaca koje je zajedno sa Atinjanima porazio
makedonski kralj Filip. Dučić negativno vrednuje makedonske vladare Filipa i
Aleksandra, osuđujući ih zbog razaranja grčke državnosti i kulture, ali i Persije koja je do
tog doba bila najveća organizacija na zemlji- zbog čega su se svrstal među najveće
rušioce u istoriji. Prava zemlja smrti za Dučića ipak je Egipat- čovek bi rekao da su ideju
o smrti uopšte izmislili Egipćani. ,,Smrt je hodnik između jednog života i drugog života,
iz jednog oblika u drugi, iz jedne lepote i užasa u drugu lepotu i užas’’. Osećanje smrti je
po Dučiću bilo i ostalo nerazdvojno od osećanja vere, pa je i u Egiptu pored velike
opsesije smrću, vera bila velika utopija čovekova. Misao o smrti i misao o Bogu jesu u
neposrednom sadejstvu i tesnoj vezi. Zato će o smrti biti reči i kada se govori o antičkom
duhu, mitologiji i religiji, kao i o Palestini, odnosno Hristu. Misao o smrti, kao i ona o
Bogu, nije za Dučića samo čista ideja, već uvek i osećanje.
9. Ako ne putujete sami, onda putujte samo sa zenom koju volite – savetuje Ducic citaoce
svog putopisaa – jer je to jednini nacin da se sve uoci i sve dobije stotruku celinu.
Prisustvo voljene zene izostrava cula i percepciju stostruko, izmedju ostalog i zato sto
zena ostaje uvek dete, jer ume da se iznenadjuje. Tako je u drustvu voljene zene
obezbedjena i dragocena tacka gledista deteta koje se cudi i iznenadjuje; obezbedjeno je
ocudjeno vidjenje pejzaza i dozivljaja u pejzazu. Saputnica u Alpima je mlada Poljakinja,
prijateljca iz zajednicke univerzitetske klupe. Lepota predela meri se sa zanosom zene.
Duhovita zena jeste posebna dragocenost na putu, izazov i inspiracija i za duh i za telo
muskarca. Očaran malom Poljakinjom, Ducic je ispisao celu pohvalu Poljakinjama.
Sklon razlicitom uopstavanju, koje po pravilu vodi u stereotipe o nacionalnim osobinama
i karakteroloskim crtama, nas putopisac je izrekao niz sudova o evropskim zenama,
privilegujuci Poljakinje. Lepota zene je jedna od vrhunskih kategorija; ne samo licna vec
i nacionalna vrednost. Tako dva naroda – Svajcarci i Bugari – ne mogu biti veliki, jer im
zene nisu lepe. Oni su promasili svoje zene, a to je nacionalna katastrofa. Zato je

28
Francuskinja pojam, nacionalna i kulturna institucija, jer ju je stvorila ljubav i jer se u
francuskoj tri veka govori samo o ljubavi. Slava i drustvena pozicija Francuskinje nisu
nestale sa francuskim kraljevima i burzoaskom revolucijom, vec su ostale kao
kulturnoistorijska tekovina jedne nacionalne, pre svega duhovne istorije. Gradovi bez
zena su isto sto i vaza bez cveca: prazni i nepotpuni. Nepouzdani su covekovi sudovi o
gradu prve mladosti i zeni prve ludosti, jer nemaju niceg sa realnim svetom, niti iceg
zajednickog sa ostalimdobima zivota. Taj grad je tvrdjava u oblacima, svih fantazija i
fantoma srca; a ta je zena nasa prva sreca inesreca, prva himera i prva zabluda. Bez
maste, fantazije, imaginacije nema velike ljubavi, ljubavnica ni ljubavnika. U tome Ducic
vidi slicnost ljubavi i religije: jedino mastoviti postaju vizionari, sveci i junaci vere,
odnosno veliki tumaci srca i rafinirani nosioci spola u ljubavi. Ljubav bez maste je
sebicna, hladna, proracunata kao trgovina, ona ne zna za srecu iznenadjenja i za radost
velikih prepada. Zena bez maste je sto i covek bez duha: plitka, prazna i vulgarna. Ljubav
moze bez romantike – romantika je, za Ducica, proslost u ljubavi – ali ne moze bez
mistike. Zato su veliki ljubavnici retki kao i veliki umetnici, ili kao sveci, ali su i razliciti
od jednih i drugih. Kao da je za Ducica najveca umetnost i najveci podvig – biti veliki
ljubavnik. Velika ljubavnica treba da ima trostruki oreol, kao sto je trostruki oreol
svetlosti, kakav je nosila samo sveta Katarina aleksandrijska. Oreoli velike ljubavnice su
„sjaj fizicke lepote, otrov intrige“, i „car suza“, a to je sve titralo oko glave „lepe
Holantkinje“. Savremena zena svesna je svojih prednosti i svesno se odnosi prema crkvi,
moralu, grehu i telu: to je nova Eva koja je ostavila dusu Bogu ali telo djavolu. Ona je
svesna i svoje pobede nad muskarcem i onih pobeda koje joj tek predstoje. Ta nova eva
nema princa zbog koga bi ispila otrov ili se bacila pod voz, kao sto su to ucinile
Floberova i Tolstojeva junakinja. Novo vreme donelo je povrsnu ljubav, ljubav bez
komlikacija, pa je za neke zene ljubav deo toalete, kao sto ima ljudi za koje je ljubav
partija saha ili lov na lisice. „Lezerna poznanstva progutala su duboka prijateljstva;
nestale su velike i duboke ljubavi, jer za njih je neophodna samoca. Ako danas nema
velikih ljubavi, to je zato sto nema velikih samoca“. Na putu po Jonskom moru putopiscu
se javljaju asocijacije na tri mocne vladarke i najvece ljubavnice na zemlji: Kleopatru
Aegipatsku, Teodoru Vizantijsku i Katarinu Rusku. U opisima pejzaza i zenske lepote
Ducic cesto koristi poredjenja. Najneobicnija su i za Ducica karakteristicna ona u kojima

29
 se konkretno poredi sa apstraktnim: „moja saputnica ide preda mnom, kao kakva lepa
misao“. Ideal lepote – drugi clan poredjena – uzet je iz sfere ciste spiritualnosti, pa je
lepotica postala pomalo fizicki nestvarna, tesko dostizna i uhvatljiva; preseljena je u svet
ideja i iluzija. Putopis i jeste prica o iluzijama i prividjenjima: vidjeno i prividjeno su
ravnopravni. Culnost i fantazija prozimaju i zenin odnos prema Bogu. „Pisma iz Spanije“
jeste svetiteljka iz Avile,, sveta Tereza, koja je postala svestenicom bozjom kad je malo
trebalo da postane ljubavnicom covekovom. Ona je za Ducicia jedna od najinteresantnijih
zena u istoriji ljuske misli. Ducic je video u ljubavi svete Tereze prema Bogu
projektovanu i sputanu ljubav prema coveku, muskarcu. Ljubav i fantazija prozimaju i
zenin verski zivot, i kada ona sebe lisava erotskog i plotskog, posebno ako je zena od
rase i lepote. Zena je za Ducica bila velika tema, velika zagonetka i velika opsesija. U
njegovim putopisima, ona je zivlja, konkretnija, promenljiva i izazovnija nego u njegovoj
lirici: voljena saputnica, ako je uz to i lepa i duhovita, svojevrstan je katalizator ocudjenja
i izazov muskom duhu i telu. Lepota grada takodje se meri lepotom i duhovitoscu zena.
Ducic daje portrete dvaju svojih saputnica – mlade Poljakinje i lepe Holantkinje. Na tim
portretima povlasceno mesto imaju oci i zenske noge. Ducic pise o novom senzibilitetu
moderne zene, o novoj Evi, o ljubavi lisenoj srca, duse i romantike. Odnos zene prema
Bogu takodje je prozet fantazijom i culnoscu. Po Ducicu, sveta Tereza je pisala iskrenu
ljubavnu poeziju, uverena da pise najreligioznije stihove i stranice upucene Bogu.
Culnost, fantazija, osobenosti pogleda, spremnost na cudjenje i iznenadjenje, radoznalost
i otvorenost prema svetu zajednicka su svojstva putopisca i zena kojima pise.
10. Bog je cesto obuzimao Ducicevu misao i fantaziju i bio je jedna od glavnih tema njegove
poezije i njegovih putopisa. Do „Puta u Palestinu“ jedan je odnos prema Bogu, posle toga
sasvim drugi. On je u Palestini doziveo svojevrsno otkrovenje i bogojavljanje. Isti iskaz
nalazimo i u „Pismu iz Palestine“ – „Otkad covek postoji, on je ovde ziveo u borbi sa
svojim Bogom“. Rec je o Jerusalimu i Izraelu, o Jevrejima i Bogu, starozavetnom i
novozavetnom. Ducic Jevreje vidi kao izrazito skeptican svet, zbog cega su i Hristova
misija i Hristova cula bili veci. Opisi iz Palestine – Svete zemlje su i znaku vecnosti –
„sve je ovde vecito i sve je ovde sveto“, kao da se nista nije promenilo od Hrista na
ovamo. Sveta zemlja je, dakle, u znaku metafizicke vecnosti i nepromenljivosti: sve
ostalo je u znaku promene i trenutka. Svaki deo pejzaza prozet je Bogom i pricom o

30
njemu. „Mit o Bogu je najlepsa ali i najcudnija i najsvirepija covekova tvorevina: jedina
u kojoj se covek sam sebe odrice, prenoseci sve svoje na izvor koji je van njega, i na
volju koja je iznad njega.“ Covekov dozivljaj Boga, osecanje Boga zavisno je od pejzaza
vec u prvom putopisu. Tako, „po talijanskim ravnicama, ili nasim brezuljcima, Bog
izgleda muzicar i liricar; ovde izgleda neprijatelj, sudija i ubica; jer je ovde na svakom
koraku zamka, busija i provalija“. A to „ovde“ behu Svajcarski Alpi. Vera ne dolazi, niti
je dolazila od mudraca, od strane razuma, nego je uvek Bog govorio kroz omadjijane i
iluminirane. Istorija religije je za Ducica bila istorija ljudskog srca. Ljubav, religija i
umetnost povezane su mastom, zanosom i osecajnoscu. Sam putopisac ce, na
Ganezaretskom jezeru, osetiti i mastom i srcem i duhom celu legendu mucenika sa
Golgote. Do Palestine Ducic je bio zaljubljen u anticku Grcku i u Rim, odnosno u
italijansku renesansu, shvacenu kao odjek antike, i u romansku francusku kulturu. Put u
Palestinu bio je ne samo put do Hrista, vec i do Vizantije i same srzi nacionalnog
duhovnog bica. Za njega Grci su bili najveci i najhumaniji narod na zemlji. Cinjenica da
Ducic vezuje religiju za lepotu objasnjava njegovu duboku naklonost starogrckom svetu i
antickom duhu, odnosno grcim bogovima: on je u osnovi i izvoristu grcke religije video
esteticko nacelo. Bog i covek su bliski rodjaci kojima je zajednicko sve sto je ljudsko i
sve sto je grcko. Grcka religija ne unizava boga njegovim spustanjem medju ljude, vec
uzdize coveka, za razliku od mnogih drugih religija koje coveka smatraju nistavnim.
Grcki bog bio je „prijatelj i brat covekov“, a ne „zakonodavac i sudija, kao bog jevrejski i
hriscanski, nego samo covekov zastitnik i prorok“. Nestanak starih Grka sa istorijske i
kulturne scene Ducic ocenjuje kao jedan od najvecih gubitaka koji se svetu ikada desio.
Nestankom starih Grka, nestankom antickih bogova, antickih ljudi i antickog duha,
nastali su ogromni ponori i nepremostive provalije izmedju bogova i ljudi, zivota i smrti,
podzemnog i nadzemnog sveta. Ducic zali za dubokim covekom srednjeg veka, jer danas
„hriscanstvo jos postoji, ali vise ne postoje hriscani“ i „mi smo, dakle, tako daleko od
svih dubokih osecanja“. Hristos je za Ducica glavni i tragicni junak svoje crkve,
Bogocovek akcije koji prolazi kroz mucenistvo i samozrtvovanje, preko Golgote,
raspeca, smrti i groba do vaskrsenja. On nije nikakvo jagnje i svojevoljni placenik, vec
istinski borac koi se za svoju crkvu izborio medju najskepticnijim svetom. U Hristu je sve
sjedinjeno na najjednostavniji i najsavrseniiji nacin, ali tako da sve vodi ka najvecem

31
 mucenistvu, raspecu i vaskrsenju. Jedini je Hristos pobedio smrt i dao svojim
sledbenicima nadu u vaskrsenje. Lepota hriscanstva je u cistoti i naivnosti. Hristos je
govorio smirenim jezikom, ali jezikom proroka i poslanika nebeskog koji se obraca
ljudskom srcu. On govori u metaforama i aluzijama. Ako je ranije gledao na hrišćanstvo
kao na Evropi stranu, azijsku religiju, posle puta u Palestinu Dučić vidi i svoj narod u
znaku Hrista, odnosno pravoslavlja i svetoslavlja. Dučić je mišljenja da je odnos prema
veri vremenom dobio nacionalno obeležje: ,,Hrišćanstvo je menjalo narode, ali su i
narodi menjali hrišćanstvo. Razmišljajući o španskom mraku i verskom besu, o
inkviziciji, verskim ratovima i progonima, Dučić nalazi bitnu razliku između pravoslavlja
i ostalog hrišćanstva u nevinosti i čistoti, u otvorenosti za radost na zemlji i za mir među
ljudima, u odsustvu agresije, vatre i krvi. Dučić nijansira srpski odnos prema Vizantiji i
žali što je pad pod Turke sprečio srpsku duhovnost da ugradi u Evropu specifičnost koju
on smatra dragocenom i unikatnom, a to je spoj slovenske duševnosti i vizantijske
duhovnosti. Prirodno je da će se on setiti svoga naroda i svoga Kosova našavši se pred
Zidom plača. Upravo zbog Kosova Srbin bolje od ostalih Evropljana razume jevrejsko
ridanje. Svoje pravoslavlje i svetosavlje Dučić nosi kroz Palestinu i seća se svojih
svetaca, utemeljivača svetosavlja: Svetoga Save i Svetoga Simeona. Dučiću dolazi u
sećanje ono jutro iz Savinog žitija Svetog Simeona mirotočivog kada starac poziva na
hvalu i slavu Boga, a njegov sin sugerira da je otac ugledao lice gospoda Isusa Hrista.
Celo poslednje peto poglavlje Pisma iz Palestine tematizuje svetosavlje kao veru u
srpstvo i u boga, kako će to Dučić patetično izraziti u teškim trenucima i po sebe i po svoj
narod. Srpski narod je za njega najveći hrišćanin među narodima i po osnovnim vrlinama
i po svojim svetim kraljevima i carevima, koji su po broju i lepoti podignutih crkava i u
njima osnovanim freskama među prvima u Evropi. Dok Dučić hoda po Hristovoj zemlji
Sveti Sava mu je najverniji pratilac i najpouzdaniji oslonac i zahvalni hodočasnik ga
stavlja odmah posle Hrista. ,,Ovakvu pobožnu vezu s Palestinom nije u to vreme imao
nijedan drugi slovenski narod. Hodočašće u svetu zemlju jeste potvrda sopstvene
duhovne pripadnosti, ali i potvrda mučeničke hristolikosti i duhovnog identiteta svog
naroda. Zato Dučićeva vera u srpstvo i Boga jeste zapravo vera u svetosavlje.
Ova kritika značajna je zbog tpga sto:
1. Ističe Dučićev značaj u razvoju žanra, odnosno srpskog putopisa

32
 2. Ističe se Dučićeva poetička samosvest i njegovi teorijski stavovi o prirodi putopisa
3. Ustanovljene su glavne osobine njegovih putopisa
4. Uspostavlja se odnos između putopisa i Dučićeve lirike i uočava se evolucija njegovih
shvatanja
5. Proširuje se kontekst za bolje razumevanje njegove lirike.
U kritikama je isticana Dučićeva duhovnost, misaonost, sklonost ka filozofiranju, asocijativnost,
spoj erudicije i putopisne lirike. Imenovanje ovih putopisa kao lirsko-filozofske pesme govori o
njihovoj hibridnoj prirodi. Oni su srećan spoj čulnosti i duhovnosti. Veoma je držao do putopisa
kao književne umetnosti. U njegovim putopisima poetska funkcija jezika dominira nad
referencijalnom, mada je nikad ne negira. Putopis dočarava nešto što je proživljeno, po čemu je
blizak lirici. Putopis je hibridan i sinkretičan i jedno naučno delo i jedan roman o sebi i
autobiografija jednog srca i jedne pameti. Dučićev putopis sjedinio je faktičko i fikcijsko, viđeno
i priviđeno, gradove i himere. Fantomi, priviđenja, himere često su najvažniji putopiscu. Svaki
od 10 Dučićevih putopisa nosi u naslovu ime pismo i ime zemlje iz koje se pismo piše, dok se u
podnaslovu nalazi grad na koji se putopis odnosi. Putopisi nemaju fomralna obeležja pisca:
nemaju adresata i nisu pisani u drugom licu. Ducic je svesno i pazljivo birao zemlje o kojima
pise. Odabrane su zemlje koje su najvise zaduzile covecanstvo, zemlje koje su kolevka evropske
civilizacije: Egipat, Grcka i Italija, Palestina, egzoticna Spanija, Svajcarska, s Alpima, Zenevom,
i Francuska. U putopisima tri grada imaju status gradova-kontinenta: Atina, Rim i Pariz.
Uverljivosti putopisa doprinosi pomeranje perspektive: Ducic povremeno prepusta stanoviste
svojim saputnicima i iz njihove perspektive modeluje sliku, odnosno ideju. Jedno od osnovnih
njegovih poetickih nacela jeste ujediniti pejzaz i ideju. Putopis moze pisati samo onaj ko je
sacuvao sposobnost cudjenja iradoznalost vidjenja i dozivljanja, radoznalost duha. Putopis bi
trebalo da ima oko deteta, sposobnost da sve uoci, da se svemu divi, da se o svemu raspituje, da
sve originalno i drugacije vidi. Opis je ili otkrice ili nista: on mora biti otrice nepoznatog i
nevidjenog cak i kada se radi i o naizgled poznatoj stvari, odnosno predelu. Pejzaz je po pravilu
promenljiv, gotovo pokretan u vremenu. Izuzetak su pejzazi Palestine, gde je sve nepromenljivo
i vecno; pejzaz je saobrazen s idejom Boga. Uocljiv je paralelizam izmedju tema u putopisa i
lirici i povlascen status nekih od njih: zena (ljubav, lepota), pejzaz (priroda), smrt, Bog,
nacionalne, odnosno patriotkse teme. Tri velike njegove ideje dobile su u putopisima svoje
zavicaje: ideja smrti – Egipat, ideja lepote – Grcku, ideju Boga – Palestinu.

33