ТЕОРИЈА

РЕЦЕПЦИЈЕ
„ КЊИЖЕВНО ДЕЛО НИЈЕ ОБЈЕКТ КОЈИ
ПОСТОЈИ ЗА СЕБЕ И КОЈИ СВОЈИМ
ПОСМАТРАЧИМА У СВИМ ЕПОХАМА НУДИ
ИСТО ЛИЦЕ. ОНО НИЈЕ СПОМЕНИК ШТО
МОНОЛОШКИ ОТКРИВА СВОЈЕ БЕЗВРЕМЕНО
БИЋЕ. ’’ – ХАНС РОБЕРТ ЈАУС.
 Сам термин настаје од латинске речи
receptio и значи прихватање.
 Кључно име теорије рецепције је Ханс Робер
Јаус који прави велики заокрет у науци о
књижевности стављајући тежиште
проучавања на читаоца.
 У теорији рецепције читалац се јавља као
активна категорија. Њему је дело
намењено, он значење дела актуелизује
изван фиктивног света књижевности. Један
чешки критичар Шалде је рекао: „То је
други део животописа једног дела, и то онај
који се често, чак и по правилу, занемарује.“
Према Јаусу, ниједно дело није
намењено критичарима или
филолозима:
„Ниједан текст никада није био
написан да би био филолошки читан и
интерпретиран од стране филолога.“
Однос дело: читалац је узајаман. Као
што читалац може једном делу
удахнути живот, тако и само дело
може извршити велики утицај на
живот читаоца. ( Јади младог Вертера)
1. ХОРИЗОНТ ОЧЕКИВАЊА

 Јаус уводи појам хоризонт очекивања под којим

подразумева спремност публике да на основу свог
претходног познавања књижевности прихвати
ново дело.
 Сам овај програм Јаус преузима од социолога
Карла Манхајма. (свако од нас живи у очекивању
могућих догађаја и том смислу је сав људски
живот заправо ограничен одређеним хоризонтом
очекивања)
 За дела тривијалне/ забавне књижевности је
карактеристично да задовољавају очекивања.
Дела која одступају од очекивања заправо мењају
будући хоризонт очекивања и тако омогућују
промену владајућег укуса. Таква дела најчешће
„Постоје дела која у моменту свог
појављивања још не могу успоставити однос
ни са којом специфичном публиком, већ до те
мере потпуно пробијају познати видокруг
књижевних очекивања да ће се за њих
публика тек постепено образовати... Моћ
промене естетичке норме, може се показати у
томе што публика дотад успешна дела осећа
као застарела..“
2. ПРИЈЕМ ХИПЕРТЕКСТА

 Захваљујући интернету писци могу дело

пласирати једном ширем кругу читалачке
публике.
 Нелинеарност:линеарност
 „Ја покушавам да променим начин читања
романа у том смислу што сам повећао
улогу и одговорност читаоца у стварању
дела.“
 Код хипертекста читалац је нека врста
коаутора.
„ЈЕДНУ КЊИГУ ДОБРОМ НЕ ЧИНИ НИ ВРЕМЕ
НИ МЕСТО НАСТАНКА, НИТИ ТО ШТО ЈЕ ОНА
МОЖДА ТРЕЋА ПО РЕДУ ГОТСКА КЊИГА
ИКАДА НАПИСАНА. ОНА ЈЕ ДОБРА ЗАТО ШТО
СУ ЈЕ ЧИТАОЦИ НАЧИНИЛИ ДОБРОМ...
...МИСЛИМ ДА ЈЕ ВАЖНО ДА ДЕЛО
ПОСМАТРАМО КАО ЖИВИ ОБЈЕКАТ КОЈИ СЕ
КРЕЋЕ КРОЗ ВРЕМЕ.“