POSTMODERNIZAM

Postmodernizam ne predstavlja jedinstvenu tendenciju u

umetnosti ve mreu istovremenih i neretko iskljuivih pojava.
Javlja se u knjievnosti, slikarstvu, arhitekturi. U knjievnosti
podrazumeva osobine koje su postojale i ranije, ali su ovde
dovedene do najintenzivnijeg oblika.
Razliiti autori sutinu postmodernizma vide u razliitim
njegovim oblicima. Liotar ga vezuje za shvatanje ljudskog
saznanja i spoznaje kao posledice informacionih tehnologija pri
emu postmodernizam obeleava kraj velikih narativa. Brajan
Mekhejl smatra da se postmodernizam moe objasniti pomou
pojma dominante: dok modernizam karakteriu epistemoloka,
postmodernizam karakteriu ontoloka pitanja (ta je svet,
kakvi svetovi postoje, kako su konstruisani, po emu se
razlikuju, ta se deava kada se razliiti svetovi konfrontiraju ili
kada se granice meu njima narue, na koji nain postoji tekst
a na koji svetovi koje projektuje). Za Lindu Haion primer
postmoderne knjievnosti je metafikcionalnost delo koje
svesno, promiljeno, razigrano i ironino koristi paradoks kako
bi ukazalo na sopstvenu artificijelnost. Sva ova zapaanja
imaju osnova i ukazujuna glavne odlike postmodernizma.
Metafikcionalnost je pripovedaki postupak kojim se otvoreno
ukazuje na izmiljenu knjievnu stvarnost i ujedno komentariu
svi inioci stvaranja: postupak, junaci, dogaaji, pa i sam autor.
Metafikcionalnost je fikcija koja govori o fikciji. Pisci ispoljavaju
visok stepen samosvesti o jeziku, konvencijama, stilu, samom
inu pisanja, stalno preispitujui odnos izmeu fikcije i
stvarnosti. To je proza koja samosvesno i sistematski ukazuje
na svoj status ljudske tvorevine kako bi pokrenula pitanje
odnosa fikcije i stvarnosti. Metafikcionalnost je stoga proza
zasnovana na suprotnosti izmeu stvaranja prozne iluzije i
razotkrivanja, ruenja te iluzije. Kritikujui knjievne metode i
postupke, ona ne preispituje samo temeljne strukture narativa,
ve i mogu, fiktivni karakter sveta koji postoji izvan
knjievnoumetnikog dela. Metanivoi u nekom tekstu uoavaju
se:
1.) Kada se autor direktno mea u tekst (javlja se jo kod
Sterna, Stendala, Pukina).
2.) Kada se junaci direktno obraaju autoru ili publici
(ruenje granica izmeu fikcije i stvarnosti - Beket).
3.) Publika uestvuje u delu menja se oblik i struktura
dela, publika postaje strukturni element dela bez
razumevanja nema ni dela (javlja se u avangardi,
avangardni umetnici ostvaruju svoja dela sa ueem
publike). Breht?
4.) Grupno stvaranje vie autora stvara jedno delo
(takoe poreklom iz avangarde, nadrealizam).
Intertekstualnost je osobina teksta zasnovana na njegovoj
unutranjoj povezanosti sa drugim tekstovima. Termin je prvi
put upotrebila Julija Kristeva: svaki tekst je konstruisan kao
mozaik citata svaki tekst udvaja i menja neki drugi tekst.
Intertekstualnost nije knjievni postpak ni umetniki efekat, ve
sutinska odlika svih tekstova. Znaenje teksta obrazuje se u
uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima nijedan tekst nije
samostalan, ni fiksiran, sve se posmatra u odnosu
tekst/kontekst. Otuda ni znaenje teksta ne moe biti
nepromenljivo, ve se ono neprestano konstituie.
Intertekstualnost se ne bavi pitanjem neposrednih uticaja ili
svesnim oslanjanjem nekog pisca na drugi tekst ve ueem
nekog teksta u diskurzivnom prostoru jedne kulture. Kao
manifestacije intertekstualnosti mogu se uzeti i citati, parodija ili
pasti.
1.) Citatnost predstavlja upotrebu tuih rei, najee u
novom, neoekivanom i esto parodijskom znaenju.
U postmodernizmu, citatnost se javlja kao jedna od
osnovnih strategija, ali se status citata unutar teksta
relativizuje: citati se esto ne navode (rui se autorsko

pravo ili se citati izmiljaju kao kod Borhesa, ali i Poa).

Paund, T.S. Eliot?
2.) Parodija je vrsta knjievnog diskursa zasnovanog na
ismevajuoj imitaciji karakteristinih osobina nekog
dela, stila, anra, teme. esto poiva na
neusaglaenosti izmeu stila i predmeta prikazivanja,
to treba da dovede do kominog efekta. Linda
Haion proiruje shvatanje parodije na svako
preuzimanje formalnih ili tematskih oblika knjievnosti
sa ironijskom distancom. Ona smatra da parodija
cveta u epohama sa visokom knjievnom kulturom,
poto se rauna na sposobnost itaoca da prepozna
knjievne aluzije.
3.) Pasti predstavlja podraavanje stila nekog pisca, pa
se ponekad izjednaava sa stilskom vebom ili
imitacijom. Od parodije se razlikuje po tome to je pre
izraz laskanja nego podsmevanja, a od plagijata po
tome to autor ne nastoji da obmane publiku. Iako je
ranije smatran nedostatkom originalnosti, pasti
dobija bolji status u postmoderni kao jedan od vidova
intertekstualnosti.
Hipertekstualnost proizilazi iz polivalentnosti znaenja teksta.
Delo je uvek otvoreno za nove interpretacije, ono se tako rei
stalno dopisuje. Hipertekstualnost tako podrazumeva
kooperativni rad itaoca i autora, ona se bazira na dijalogu
izvora (dela) i konteksta (itaoca). italac svojim tumaenjem
uvek dopunjava delo. (Nestabilnost znaenja teksta svaki
tekst ima osobinu da dekonstruie sam sebe tako to u
zavisnosti od konteksta u koji se postavi moe da tvrdi,
dokazuje i pobina autoritet sopstvene retorike, Svaki tekst se
moe itati sa pretpostavkom da iskazuje neto sasvim razliito
od onoga to izgleda da kazuje. Otuda je i svaki tekst nosilac
razliitih znaenja).
Fragmentarnost namerna je, ima za cilj da istakne
nesavladivost predmeta o kom se govori, time se istie i
neuhvatljivost znaenja i otvara mogunost beskrajnog
nastavljanja dela. I fragmentarnost je jedan od naina da se
izazove ivo uee itaoca u tumaenju autor uvek vodi
rauna o recepciji svog dela. Fragmentarna kompozicija je
zapravo promiljena pisac je araner, a fragmentarnost treba
da upuuje na haos koji vlada u ljudskoj svesti, mada je
rukovoena zamilju autora-aranera. Fragmentarnou se
naruava aksijalna struktura dela gde postoje poetak, sredina
i kraj, glavni i sporedni likovi, uzrono-posledina struktura; a
uspostavlja se mrena struktura, tekst se takorei
decentralizuje manje vani, periferni delovi postaju vani,
nema poetka, sredine i kraja, razbija se kauzalnost i linearni
tok italac sam sreuje tekst i od njega pravi strukturu ime
se rui ideja o jednom pravom tumaenju. Znaenje dela je
destabilizovano.
Uloga itaoca uvek se rauna na itaoevo znanje. Umberto
Eko govori o razlici izmeu semantikog i semiotikog itaoca.
Semantiki italac je onaj za koga je kraj zatvoren (end), on
ita delo da bi ga proitao, bavi se samo dogaajima u delu
stremi ka zavretku i razmilja samo o tome ta e biti na kraju.
Za semiotikog itaoca, kraj je uvek otvoren (closure), on
prepoznaje aluzije koje je pisac ugradio u delo i sarauje sa
njim tokom itanja dela (jo se naziva i intertekstualni italac).
Status i jednog i drugog je promenljiv. I semiotiki italac moe
da previdi neku aluziju i usled toga ne razume tekst (tada se
vraa na nivo semantikog), mada u takvoj situaciji semiotiki
italac uvek iitava tekst ponovo. Semantiki italac isto tako
moe da postane semiotiki ako ponovo iitava tekst i nastoji
da ga bolje razume. Ova podela uslovljena je polivalentnou
znaenja samog teksta Tomas Man, npr. pie tako da mogu
da ga itaju i estetski obrazovan i neobrazovan italac, ali e
stii do razliitih nivoa znanja.

Odnos elitne i popularne knjievnosti postmoderna stavlja

popularnu knjievnost rame uz rame sa elitnom knjievnou
(eklekticizam, morbidnost Ime rue tradicionalna pria o
izgubljenom rukopisu obraena u anru detektivskog romana).
Popularno treba malo da detronizuje elitno, a elitno da
oplemeni popularno. To je na neki nain intertekstualna ironija
upotrebom popularnih postupaka pravi se ironijski otklon u
odnosu na elitno.

intertekstualni, razvijajui tekstove o prolosti unutar svoje

sloene tekstualnosti.
Rolan Bart istie da je XIX vek stvorio realistiki roman i
pripovedaku istoriju, dva anra kojima je zajednika tenja da
odaberu, konstruiu i iskau samozadovoljan i zatvoren
narativni svet, koji bi trebalo da bude predstavljaki, ali ipak
razdvojen od promenljivog iskustva i istorijskog razvojnog toka.
Istorija i fikcija danas imaju zajedniku potrebu da osporavaju
ovakve pretpostavke.

POETIKA POSTMODERNIZMA (Linda Haion)

Postmodernizam je protivrean fenomen koji gradi i rui,
upotrebljava i zloupotrebljava same pojave koje izaziva.
Obino je povezan sa cvetanjem negativistike retorike:
sluamo o diskontinuitetu, disrupciji, dislokaciji, decentriranju,
indeterminaciji, antitotalizaciji itd.
Postmoderna kultura je u provrenom odnosu prema onome
to obino nazivamo dominantnom, liberalnohumanistikom
kulturom. Ne porie je, nego je osporava unutar njenih
sopstvenih pretpostavki. Modernisti poput Eliota i Dojsa esto
su shvatani kao duboko humanistiki zbog njihove
paradoksalne udnje za postojanom estetikom i moralnim
vrednostima, uprkos linoj neverici u postojanje takvih
univerzalnosti. Postmodernizam se razlikuje od ovoga, ne zbog
svojih humanistikih protivrenosti, ve zbog provizornosti
svojih odgovora na njih: on odbija da uspostavi bilo kakvu
strukturu kao to su umetnost ili mit ili, kako kae Liotar,
veliku naraciju, koja bi takvim modernistima mogla da poslui
kao uteha. Postmodernizam dokazuje da su takvi sistemi
zaista privlani, moda ak I neophodni, ali da ih to ne ini
manje iluzornim. Po Liotaru, postmodernizam je okarakterisan
upravo tim vidom nepoverenja u velike ili metanaracije: oni koji
ale zbog ''gubitka smisla'' u svetu ili umetnosti u stvari
oplakuju injenicu da znanje vie nije na prvom mestu
narativno znanje te vrste. To ne znai da je znanje na neki
nain iezlo. Potpuno nova paradigma ne postoji, bez obzira
na to to postoji promena.
Poznata humanistika razdvojenost ivota i umetnosti (ljudska
imaginacija i red Vs haos i nered) vie ne stoji. Protivrena
postmodernistika umetnost uspostavlja stvarno takav red, a
zatim ga koristi za demistifikaciju naeg svakodnevnog
procesa strukturisanja haosa, saoptavanja ili odreivanja
znaenja.
Tipino za postmodernizam je prekoraenje prethodno
utvrenih granica pojedinih umetnosti, anrova, same
umetnosti. Granice izmeu literarnih anrova postale su
fluidne. Meutim, najradikalnije su prekoraene granice izmeu
fikcije i nefikcije i, samim tim, izmeu fikcije i ivota.
Autofikcija, tipian postmoderni tekst, odbacuje sveznanje i
sveprisutnost treeg lica i, umesto toga, ulazi u dijalog izmeu
narativnog glasa (koji i pripada i ne pripada piscu) i
zamiljenog itaoca. Njegova taka gledita je provizorna,
lina. Meutim, on uz to operie (i igra se) sa konvencijama
knjievnog realizma i novinarske zbiljnosti.
Parodija je savren postmodernistiki oblik u izvesnom smislu,
poto ona na paradoksalan nain i ukljuuje u sebe i izaziva
ono to parodira. Uz to, ona prisiljava na preispitivanje ideje
porekla ili originalnosti, to je povezano sa ostalim
postmodernim
preispitivanjima
pretpostavki
liberalnog
humanizma.
Odnos izmeu fikcije i istoriografije je kompleksan, imaju
mnogo slinosti. Postmoderna teorija dovodi u pitanje
razdvojenost knjievnog i istorijskog, jer oba naina pisanja
svoju snagu u veoj meri izvode iz verovatnoe nego iz neke
objektivne istine. U pitanju su lingvistike konstrukcije sa
konvencionalnim narativnim formama, u jednakoj meri su

Istoriografska metafikcija sugerie da istina i la ne mogu biti

pravi termini prilikom razmatranja fikcije. Postmoderni romani
otvoreno tvrde da istine postoje samo u mnoini, nikada jedna
istina; i retko postoji la per se, ve samo istine drugih.
Postmoderna fikcija sugerie da pre-ispitati i pred-staviti
prolost u fikciji ili u istoriji znai u oba sluaja otvoriti je prema
sadanjosti, zatititi je od toga da bude konana i teleoloka.
er Luka navodi razlike izmeu postmoderne fikcije (tj.
Istoriografske metafikcije) i istorijske proze XIX veka:
1. Istorijski roman prikazuje mikrokosmos koji uoptava i
koncentrie i, na taj nain, predstavlja istorijski proces; junak
takvog romana jeste tip, sinteza opteg i pojedinanog.
Istoriografska metafikcija se zalae za postmodernu ideologiju
pluraliteta i priznavanja razlike; tip vie nema funkciju, sem kao
neto to treba ironijski podriti, glavni junak postmodernog
romana je otvoreno specifian i individualan, nije tip.
2. Detalji su u istorijskom romanu samo sredstvo za postizanje
utiska istorijske vernosti; preciznost ili istinitost detalja je
nebitna. Istoriografska metafikcija se poigrava sa istinom i
neistinom istorijskog zapisa, poznati istorijski detalji su esto
namerno falsifikovani sa ciljem da se istaknu mogue
mnomonike greke zapisane istorije, kao i stalna mogunost
namerne i nenamerne greke.
3. Kad je u pitanju nain na koji se koristi detalj i istorijski
podatak, istorijska fikcija obino inkorporie i asimiluje podatke
sa namerom da stvori oseaj poverenja u fikcionalnom svetu.
Istoriografska metafikcija inkorporie, ali retko asimiluje takve
podatke, ee se u prvom planu nalazi proces pokuavanja
asimilacije.
4. Istorijske linosti se u istorijskom romanu esto stavljaju u
sporedne uloge, razvijaju se da bi svojim prisustvom potvrdile
autentinost fikcionalnog sveta, kako bi formalnim I onrolokim
opsenama prikrile spoj fikcije I istorije. Metafikcionalna
samorefleksivnost postmodernih romana spreava takva
izvrdavanja, a takav ontoloki spoj predstavlja kao problem:
kako moemo znati prolost?
Postmoderna umetnost je samosvesna umetnost unutar
arhive. (M. Fuko)
Postmoderni romani poveavaju broj osobenih problema koji
se odnose na interakciju istoriografije i fikcije i koji zasluuju
detaljnije prouavanje:

problema koji okruuju prirodu identiteta i subjektiviteta,

pitanja reference i predstavljanja
intertekstualnu prirodu prolosti,
ideoloke implikacije pisanja o prolosti.

Istoriografske metafikcije privileguju dva naina naracije, koji

problematizuju celokupnu predstavu o subjektivnosti:
viestruke take gledanja ili otvoreno kontrolisanog naratora.
Ni u jednom od ovih naina ne nailazimo na uverenost subjekta
u njegovu mogunost da sa sigurnou poznaje prolost. To
nije transcendiranje istorije, ve problematizovano upisivanje
subjektivnosti u istoriju.

Jedan od postmodernih naina za doslovno inkorporisanje

tekstualizovane prolosti u tekst sadanjosti pripada parodiji.
Postmoderna intertekstualnost je formalni izraz elje da se
popuni praznina izmeu prolosti i sadanjosti itaoca i elje
da se prolost ponovo napie u novom kontekstu. To nije
modernistika elja da se sadanjost nametne prolosti ili da
se uini da sadanjost izgleda oskudno u poreenju sa
bogatstvom prolosti. To nije pokuaj da se poniti ili izbegne
istorija. Umesto toga, u pitanju je direktno suoavanje prolosti
knjievnosti i prolosti istoriografije, poto je i ona izvedena iz
drugih tekstova (dokumenata). Postmoderna intertekstualnost
upotrebljava i zloupotrebljava intertekstualne odjeke, tako to
upisuje njihove mone aluzije i potom tu mo rui putem ironije.
Sve u svemu, gotovo da vie i nema modernistikog oseaja
za jedinstveno, simboliko, vizionarsko umetniko delo.
Postoje samo tekstovi, ve jednom napisani.
Na ta upuuje jezik istoriografske metafikcije? Na svet istorije
ili na svet fikcije? Pretpostavlja se da su istorijske reference
stvarne, a da fikcionalne nisu. Ali postmoderni romani u oba
sluaja u stvari upuuju na prvi nivo ostalih tekstova: mi
poznajemo prolost (koja je zaista postojala) samo putem
njenih tekstualizovanih ostataka.
Postmoderna fikcija postavlja nova pitanja o referenci. Pitanje
vie nije ''na koji empirijski stvaran objekat u prolosti upuuje
jezik istorije?'' ve ''kojem diskurzivnom kontekstu bi mogao da
pripada taj jezik? Na koje ranije tekstualizacije moramo biti
upueni?''
Pojmovi subjektivnosti, intertekstualnosti, reference i ideologije
ine osnovu problematizovanih odnosa izmeu istorije i fikcije
u postmodernizmu. Ipak, mnogi savremeni teoretieri ukazali
su na naraciju kao neto to obuhvata sve njih, poto se uvia
da se proces narativizacije nalazi u sreditu ljudskog
razumevanja, nametanja znaenja i formalnog povezivanja
haosa dogaaja. Naracija prevodi znano u ispriano, a upravo
to prevoenje opseda postmodernu fikciju. Konvencije naracije
i u istoriografiji i u romanima nisu, dakle, prinudne, ve
omoguavaju uslove za mogunost proizvodnje smisla.
Remeenje ili izazivanje koje one vre sigurno je na putu da
izmeni strukturiue osnove kao to su kauzalnost i logika.
Odbijanje da se integriu fragmenti je odbijanje zakljuka i
telosa koje naracija obino iziskuje.
Modernizam podrazumeva predstavu o umetnikom delu kao
zatvorenom, samodovoljnom, autonomnom objektu koji svoje
jedinstvo izvodi iz formalnih povezanosti sopstvenih delova;
ova predstava je uspostavljena i potom sruena.
Postmodernizam i utvruje, i zatim podriva takav pogled u
svom osobenom pokuaju da zadri estetsku autonomiju,
vraajui u isti mah tekst ''svetu''. Ali to nije povratak svetu
''obine stvarnosti'', kao to su neki dokazivali; ''svet'' u koji se
ti tekstovi postavljaju u stvari je svet diskursa, svet tekstova i
intertekstova. Taj svet je direktno povezan sa svetom
empirijske stvarnosti, ali sam po sebi nije ta empirijska
stvarnost. Savremena optepoznata kritika istina je da
realizam predstavlja skup konvencija, da predstavljanje
stvarnosti nije isto to i sama stvarnost. Istoriografska
metafikcija izaziva svaki naivan realistiki pojam predstavljanja,
ali i u jednakoj meri sve naivne tekstualistike ili formalistike
tvrdnje vezane za potpunu razdvojenost umetnosti od sveta.
Postmoderna je samosvesna umetnost ''unutar arhive'' (Fuko),
a ta arhiva je i istorijska i knjievna.
Iako vie nismo u mogunosti da lagodno govorimo o autorima
(i izvorima i uticajima), ini se da jo uvek traimo kritiki jezik
kojim
bismo
raspravljali
o
ironijskim
aluzijama,
rekontekstualizovanim citiranjima, dvostrukim parodijama
anra i posebnih dela koja su brojna i u modernistikim i u
postmodernistikim tekstovima. Naravno, ovde se kao koristan

pokazuje pojam intertekstualnosti. Kako su kasnije R. Bart i M.

Rifater definisali, intertekstualnost zamenjuje odnos autor-tekst
odnosom izmeu itaoca i teksta, odnosom koji tekstualno
znaenje postavlja unutar istorije samog diskursa. Knjievno
selo se zaista vie ne moe smatrati originalnim; ako ono to
jeste, ne moe imati znaaja za svog itaoca. Svaki tekst izvodi
znaenje i signifikantnost samo kao deo ranijih diskursa.
Rolan Bart jednom je definisao intertekst kao nemogunost
ivljenja
izvan
beskonanog
teksta,
uinivi
tako
intertekstualnost uslovom same tekstualnosti. Umberto Eko
tvrdi da knjige uvek govore o drugim knjigama i svaka pria
kazuje priu koja je ve kazivana.