OPNOK, 24.03.2020.

Online nastava

Ričards je proučavao značenje i zajedno sa Ogdeon (britanski filozof i teoretičar), proučavao je

problem komunikacije među ljudima, značenje u jeziku. Ričard je smatrao da jezik sam po sebi ima
neko značenje i da do tog značenja možemo doći pažljivim čitanjem i od njega je potekao pojam close
reading – pažljivo čitanje koji su kasnije usvojili američki novi kritački i koji su ustanovili metod
analtičikog-pažljivog čitanja. Ričard je odbacio ideju da postoji estetska emocija/iskustvo i tvrdio je da
estetsko iskustvo po kalitetu ne razlikuje bitno od drugih ljudskih iskustava. On smatra da se
umetnost od života razlikuje samo po tome što podstiče: ,,veći broj impulsa“, odnosno mi bismo rekli,
veći broj emocija koje potom dovodi u ravnotežu. Umetničko delo, dakle, funkcioniše na taj način što
u nama budi emocije. Umetnost daje dalje razrešenje napetosti. Ona uspostavlja ravnotežu između
različitih.... i dovodi našu dušu u stanje harmonije. U ovim tezama možemo prepoznati afektivnu
teoriju umetnosti. U istoriji teorije bilo je mnogo teorija umetnosti (Aristotel – katarza). Od Aristotela
do Ričardsa bilo je mnogo teorija, najpoznatija je bila romantičarska teorija umetnosti, i romantičari
su poprilično izvršili uticaj na Ričardsa. Poezija smiruje naš duh, kaže Ričards, i čini da se osećamo
srećniji i zdraviji. PO ugledu na Šelija, on kaže da poezija obogaćuje naš senzibilitet, poezija čoveka
čini boljim. Ričards kaže: umetnost i poezija su najsavršeniji oblik komunikacije između ljudi.
Umetnička dela, uloga koju on pripisiuje umetnosti, isto kao i engleski romantičari je ogromna.
Umetnost kao forma komunikacije je neobično važna. Umetnička dela nisu samo sredstva
saobraćanja sa izuzetnim ljudima, njihovim tvorcima, već i riznica znanja o svetu koji nastanjujemo,
umetnost je, kaže Ričards, učiteljica života. Pesme su nezakoniti poredak. Međutim, da bi nas poezija
spasla, da bismo se pomoću poezije uzdigli na viši nivo, mi kao čitaoci moramo da uložimo izvestan
napor, da pročistimo svoj doživljaj poezije, da podignemo standard naše reakcije na poeziju, da
naučimo kako treba da čitamo poeziju. Moramo da naučimo da odbacijumeo predrasude i klišetirane
asocijacije na tekst, lične asocijacije, ukratko, sve ono što može da predstavlja branu autentičnoj
komunikaciji sa poezijom. Ričardsa su zbog toga što je pridavao ovako ogroman značaj čitaočeve
doživljaj na tekst često optuživali za psihologizaciju i tkao mu nešto slično zamera i Velek u Istoriji
moderne kritike, Velek kaže da Ričards ne dira objektivno postojanje umetničkog dela kao
autonomne strukture, pesma je, po Ričardsu, mentalno stanje čitaoca i estetsko nije sadržano u
fizičkom predmetu več je svojstvo čitaočeve reakcije na taj predmet – kaže Velek o Ričardsu. Ipak,
Velekova primedba nije na mestu, jer po Ričardsu pesma jeste doživljaj, čitaočev doživljaj i to nije bilo
kakav doživljaj i bilo kojeg čitaoca, pesma nije bilo čije iskustvo, već je pesma isključivo iskustvo na
knjižovnosti vaspitanog i upućenog čitaoca. Splet značenja pesme ispravno rezonira samo u duhu
jednog takvog čitaoca koji je postao savršeni instrument za čitanje poezije, to znači da se taj čitalac u
najvećoj mogućoj meri oslobodio subjektivnosti , da je naučio da čita da zna koja su pravila čitanja i
reagovanja napoeziju. Takav čitalac, savršeni instrument, ne interpretira pesmu proizvoljno, naprotiv,
tkaav čitalac će ograničiti spektar njenih mogućih značenja i značenja pesme će svesti samo na ona
koja značenja koja su prihvatljiva i koja su zaista sadržana u pesmi. U tom smislu, Ričards govori o
standardnom doživljaju, kao o jedinom ispravnom i prihvatljivom doživljaju pesme. Tek kada čitalac
nauči kakoa da komunicira sa pesmom on će biti u stanju da formuliše njeno značenje – kaže Ričards.
Za nas su najvažnije dve njegove knjige: Principles of Criticism i Pratctical Criticism. U Nečilima knj.
kritike, Ričards kaže: Pesma je doživljaj ali ne bilo koji doživljaj već klasa doživljaja koji se u svim
svojim elementima samo do izvesne mere mogu razlikovati od standardnog doživljaja pesme. Stand.
Doć. Je dož kada je autor razmišljao o svom završenom delu. Standardni doživljaj nije autorov
doživljaj dok stvara sovju pesmu već je to onaj dož. Kada razmišlja o svom autorskom završenom
delu. Mi kao čitaoci treba da težimo da razmišljamo u formi standardnog doživljaja i da mu se
približimo. Stand. Dož. Je cilj kojem čitaoci treba da teže i cilj koji se nikada u potpunosti ne postiže.
Ovde nema nikakvog psihologizma i subjektivizma i zato Velekova kritika ne stoji, zato što ovakav
čitalac kakvog Ričards zamišlja, on ne interpretira pesmu proizvoljno, već teži da svoj doživljaj što više
pročisti da se približi ovom idealnom doživljaju.

Ričards je proučavao problem značenja i zajedno sa OGD. Napisao je vrlo važnu knjigu Značenje
značenja /The Meaning of Meaning/, 1923. Pre Praktične kritike. Njih dvojica su ovde formulisali
teoriju značenja u jeziku. Po Ričardsu, postoje dve potpono različite funkcije/upotrebe jezika:
referencijalna i emocionalna upotreba/funkcija jezika. Poezija je za Ričardsa u emotivnoj funkciji, ona
nam ne pruža nikakvo saznanje za razliku od nauke ili filozofije, ona nam ne govori ništa, poezija
isključivo komunicira osećanja i po tome je potpuno odeljena od filozofije, religije, ideologije. Ona
nam ništa ne saopštava, nema referencijalnu vrednost kako bi rekao Jakobson. Ričards smatra da
postoje i druge forme emotivnog jezika, naročito u svakodnevnoj komunikaciji, ali je najvažniji oblik
komunikacije upravo poezija. Ovom problemu značenja Ričards se vraća u Praktičnoj kritici, koju je
napisao 1929. Godine, gde u drugom delu ove knjige govori o Četiri vrste značenja, i tu otrpilike kaže
sledeće: jezi u poeziji ali i uopšte u drugim slojevima komunikacije, ispunjava četiri različite funkcija,
vrste značenja. Potpuno značenje neke poruke je gotovo uvek mešavina ili kombinacija ove četiri
vrste posebnih značenja. Ta 4 aspekta, vrste značenja su: Sense, osećanje – feeling, ton – tone, i
namera – intention.

Smisao definiše: kada govorimo, govorimo da bismo nešto rekli, a kad slušamo očekujemo da će
nešto biti rečeno. Dakle, govorimo o nečemu, o nekom predmetu, ono što se kod Jakobsona zove
referencijalna funkcija.

Osećenja – sadrži stav govornika o predmetu o kojem govori. Dakle, jezikom se služimo i da bismo
izrazili svoja osećanja (emotivna - afektivna funkcija jezika)

Ton izražava stav govornika prema slušaocu.

Namera izražava govornikov cilj, ono što on svojim govorom želi da postigne, svesno ili nesvesno.

Ove četrir funkcije nikada se ne sreću u čistom stanju, najređe u svakodnevnoj komunikaciji, one su
uvek isprepletene. Uvek je, ipak, dominanatna, neka od ove 4 funckije. U poeziji emotinva funkc.
postaje dominanata i potiskuje druge funkcije,pre svega saznajnu. Ovo dosta podseća na Jakobsona i
ideju strukture. Ričards, naravno ima drugo polazište, i radi nezavisno od Jakobsona, samostalno
dolazi do ovoga. Po rasporedu ovih funkicja i primatu jedne funkcija nad drugom kaže Ričards
moežmo da razliikujemo karakter teksta koji je pred nama. Recimo, u naučnoj raspravi će
prevladavati smisaona, referencijalna funkcija, u religioznoj propovedi ili političkom govoru
preovladavaće namera – ovde je važan cilj kojim želimo da govorom postignemo. I međusobni odnos
u datom tekstu među različitim funkcijama uvek biti različit. Odnos između ovih funkcija je fluidan,
stalno se menja (od pasusa do pasua, strofe do strofe).

,,Savršeno razumevanje jednog teksta uključivalo bi ne samo tačan pravac mišljenjja, precizno
prepoznavanje namere, nego bi osim toga primilo udeo tih značenja...“
Ispravno razumevanje jednog teksta, pogotovu pesničkog teksta, uopšte nije laka stvar, jer treba da
razumemo ne samo pojedinčane funkcije savršeno, već da ispravno recicpiramo odnose između svih
tih funkcija i kako utiču jedna na drugu, kako su zavisne i kakav je njihov odnos. To se dodatno
komliuje, ispravno razumevanje, time što ove pojedinačne funkcije ne moraju da sve streme ka istom
cilju, one mogu biti kontradiktorne, njihova uloga u jednom tekstu mogu biti kontradiktorne. Recimo
emocinalni stavovi u jednom tekstu ne moraju biti usmerene na ono što se smislenom formom
odnosi. Referencijalno značenje ide u jednom pravcu, ali emocije idu u suprtonom pravcu, i mi kao
dobar čitalac moramo biti u stanju da spoznamo ove kontradikcije. Ovi emocionalni stavovi imaju po
Ričardsu mnogo šire značenje od doslovnog, referencijalnog značenja. Npr. U pesničkim iskazima
pravo značenje je mnogo drukčije i složenije od onog koje bismo dobili kada bismo izolovali samo
logični smisao pesničkog iskaza.

Nijedna prozna parafraza ne može da očuva ton precizne nijanse smisla iz asocijacija pojedinih slika u
pesmama. Sve 4 vrste značenja grade jedno posebno značenje koje postoje samo u tim stihovima i
nigde više. Ričards kaže: ,,Pesma se ne može parafrazirati“.

Ričards je onda, da bi pokazao, kako se možemo izvežbati u čitanju poezije, Ričards je u sledećoj knjizi
Praktičnoj kritici iz 1929. Godine, napravio jedan eksperiment koji ga je proslavilo, Kembridžki
eksperiment profesora Ričardsona. U tom eksp. Ričardsu nije bio cilj da sam čita pojedine pesme, već
je želeo da na osnovu tumačenja drugih čitalaca, njegovih studenata, dođe do nekih zaključaka koji se
tiču, u ono vreme, savremene kulture čitanja poezije, pa i do zaključaka o savremenoj kulturi uopšte,
jer je pošao od pretpostavke da je kultura čitanja poezije veoma loša, da ima veom amali broj čitalaca
poezije. Želeo je da svoju intuicjiju potvrdi u tom eksperimentu. Taj Kembr.eksp. sastojao se u tome
da je on u više navrata, u jednoj većoj grupi ljudi, podeli materijale sa 4 ili 5 (nekakve kao hendaute)
pesama, i to su bile pesme gde nije bio odštampan naslov i bez imena autora. TO su uglavnom bile
pesme nepoznatih i menje poznatih pesnika ili manje poznate pesme poznatih pesnika, i onda je on
tražio od svojih studenata tražio da mu donesu kratka mišljenja o tim pesmama, i potom je, kada je
prikupio njihove odgovore, odgovore sredio, podelio u kategorije i komentarisao je te odgovore i
tumačenja. U praktičnoj kritici objavio je materijale iz 13 pesama, i taj materijal predstavlja veoma
zanimljivu dokumentaciju ne samo za knj.kritiku, već i za psihologe, pedagoge, filozofe... Veoma je
poučno videti kako je ista pesma pobudila potpuno drugačije reakcije kod različitih čitalaca, i ustvari,
cilj celog tog projekta bio je da poboljša nastavu književnosti i poezije u školama. Želeo je da vidi kako
se može pomoći nastavnicima knj.da bolje predaju poeziju u školama. Ovom materijalu Ričards je vrlo
uverljivo dokumentovao ovu svoju intuitivnu pretpostavku i tezu koju je često iznosio o tome da su
naše izražajne i senzitivne mogućnosti naspram poezije potpuno neadekvatne, da ne raspolažemo
adekvatnim alatom za čitanje poezije za razumevanje poezije i pisanje i razgovor o poeziji. On kaže da
mi najčeše upotrebljavamo neke šablonske termine, poezija je iskrena, osećajna, istinitia, međutim, ti
termini su toliko neodređeni na osnovu kojih opisujemo i ocenjujemo poeziju, tako da mi ništa
konkretno ne govorimo o poeziji, naša su mimšljenja o pozeiji rasplinuta i dvosmislena. Na osnovu
proučavanja psihologije čitalaca pristupi obuhvatnije u nastavi književnosti. Sve te predloge, šta bi
trebalo poboljšati u nastavi knj. Ričards je potkrepio analziom osnovnih poteškoća sa kojima se
susreću čitaoci kada se susretnu sa zadatkom da iznesu svoj stav o poeziji. On je osnovne poteškoće
podelio u 10 razl.kategorija, najčešće poteškoće i zablude sa kojima se čitaoci susreću dok čitaju
poeziju:
1. Mnogi čiaoci ne uspevaju da razumeju bukvalno i doslovno značenje pesme. Čitalac
jednostavno ne razume doslovno značenje pesme. U vezi sa tim, pogrešno shvata i emociju
koju prenosi pesma, ton i nameru koju pesma izražava.
Ričards kaže: u većini poezije smisao je jednako važan, kao u bilo čemu drugom. Jednako je
suptilan od sintakse kao u prozi. Smisao je pesnikovo glavno oruđe za postizanje ciljeva ako
sam sebi nije cilj. Ovladavanje našim mislima je pesnikovo glavno oruđe u ovladavanju našim
emocijama.... Time Ričards želi da kaže da mi iz pesme možemo da izvučemo doslovni smisao
i svedemo ga na proznu parafrazu, on ustvari želi da kaže da ako pogrešno razumemo
doslovno značnje pesme nećemo uspeti da razumemo odnose sa drugim značenjima u pesmi.
Nećemo biti u stanju da ispravno razumemo pesmu. Da bi u školama,r adi vežbanja mladih
čitalaca da dobro čitaju poeziju, treba proizvoditi dve vrste parafraze knj.tekstova, jednom
parafrazom bi se tražilo da prepriča pesmu i njeno doslovno značnej, druga parafraza treba
da prikaže emocije koje je pesma u čitaocu probudila, koje je emocije u nama izazvala. Za
prvu vrstu parafraze potrebna je logička oštrina i veština zapažanja, druga traži senzitivnost i
imaginaciju, umeštnost u stvaranju metafora. Te umetničke osobine u klici poseduje svako
dete, ali je potrebno ovo stimulisati da se senzibilitet ne bi ugasio i nestao. Poezija je za
Ričardsa odlično oruđe za otvaranje sezn. Za nova iskustva.
2. Teškoće u čulnom poimanju jezičke, ritmičke, tonske forme pesme. Po Ričardsu ogormna je
razlika između čitalaca koji prirodnom lakoćom zapažaju ritmičke forme u poeziji i stiha, i
onih čitalaca koji ne opažaju ritam, nemaju sluha, nego moraju da broje slogove na prste i
udaraju ritam lupkanjem prstiju i sl. U vezi sa pedagoškom stranom ovog problema, Ričards
ukazuje na negativno čitanje na glas poezije u školama. Glasno čitanje može da pomogne
samo kada sam sebi na glas čitalac sebi čita tekst. Međutim, kada mi svi unosimo svoje
emocije u čitanje, kada čitamo pred većim auditorijumom, mi namećemo svoju interpretaciju
pesme, to je pogrešno i može doneti više štete nego
3. Neumerena vizualizaicja pesničkih slika. Neki čitaoci preterano vizualizuju metaforiku u
pesmi koju čitaju i cene vrednost pesme po tome da li je ona stvorila vizualne slike ili nije, što
je po Ričardsu pogrešno zato što te individualne slike mogu potpuno da udalje čitaoca od
pensikovog iskustva. Mogu udaljiti od značenja pesme.
4. Lične asocijacije mogu da dovdeu u zabludu čitaoca u pogledu značneje pesme. Temelje se
na toku misli, ranijoj lektiri, ličnoj emotivnoj situaciji čitaoca. Ovu vrstu pogrešaka u čitanju
Ričards naziva irelevantne asocijacije.
5. Šablonske reakcije – STOCK RESPONSES – su normalan način u našoj svakodnevnoj
komunikaciji i mogu biti vrlo korisne, nekada su i neophodne jer nam omogućavaju da se ne
trošimo i emotivno uključujemo u neke nepotrebne stvari. U čitanju poezije treba izbegavati
šablonske reakcije jer ako pribegnemo njima mnogo toga se gubi. One istiskuju specifičnosti
zbog koje pesma može da vrši nekakav svež utisak na čitaoca. Stock responses mogu biti
izazvane i od samih pesama koje traže od čitalaca da šablonski reaguju, to je ono što izazvia
trivijalna, kič knjiž.
6. Preterana sentimentalnost – neki čitaoci su skloni neumerenom i neprefinjenom reagovanju
na impulse koji dolaze iz pesme. Overreacting kako kaže Ričards. Reaguju na način koji ne
odgovara na emocije koja izaziva sama pesma.
7. Tvrdoća srca – inhibicija – bezosećajnost. Neki čitaoci ponekad prikrivaju svoju osećajnost.
Tome je naročito sklon moderan čovek. On se ne oduševljava već zauzima ironičan stav
prema životu, ništa mu nije važno i to može biti problem za ispravno razumevanje poezije.
 8. Zabluda – doktrinarne privrženosti – prianjanje uz određene doktrine i ideologije. Naime,
ideje koje su sadržane u pesmi, ideje za koje čitalac veruje da su sadržane u pesmi, utiču na
formiranje čitaočevog suda o pesmi i tumačenju pesme, pa se onda tu mešaju i čitaočeva
lična uverenja. Ako su uverenja koja se javljaju u pesmi suprotna u ono u šta čitalac veruje,
on će teže razumeti pesmu, i obrnuto. Ričards kaže da ne treba imati nikakva uverenja i
predrasude kada čitamo poziju. Ovo je slično sa Muk. Kada govori da estetska funkcija mora
biti dominantna u estetskom delu, i da mora da nadvlada sve ostale
9. Pretpostavke/predrasude o poetskoj tehnici, koje ometaju doživljavanje pesme. Vrsta stiha,
neki način pripovedanja imaju vrednost sami po sebi i da mogu da budu propisani bez obzira
na vrstu pesme. Tehnika uvek mora da bude podređena pesnikovoj nameri.
10. Opšte kritičarske predrasude koji kritički izbor degradiraju u sumnje prema pravilima ili
principima, to su one teškoće od kojih pate sve normativne poetike. Nijedna poetika nije
korisna neposredno jer bi to značilo, kaže Ričards, da bi se mogućnosti poezije morali
podleći aspstraktnim pravilima, jer se tu poezija ne ocenjuje po sebi već se ocenjuje da li se
prilagođava idealima kritičke škole.

Ovo su glavne poteškoće/zablude koje se javljaju prilikom čitanja poezije i vrednovanja poezije, po
Ričardsu. One ne postoje u čistom obliku, već se međusobno dopunjuju i kombinuju. U zaključku
Praktične kritike, Ričards kaže da tehnika čitanja stihova nije ni upola usavršena kao proučavanje
skoka motkom.

Ričards govori o društvenom značaju poezije i nužnosti da se ona učini pristupačnom mnogim
ljudima, čije vrednosti nisu prodrle u živote. Mnogi ne razumeju poeziju jer ne znaju da je čitaju
poeziju i jer im imaginativni život nije razvijen. Poezija može da ima ogromnu praktičnu ulogu u
društ.životu. Ričards ne misli samo na poeziju, već na umentost uopšte, vrednost leži u tome što
poezija razvija i profinjuje psihičke sposobnosti čoveka, a najviše njegovu emocionalnost i osetljivost,
senzitivnost, ona očovečuje čovekova čula i ona je u stanju da čoveka učini boljim u smislu da mu
otvara spektar različitih iskustava da može da lakše razume druge i da se lakše socijalizuje.

Ričards je izvršio ogroman uticaj na novokritičare. Sledeće: Klint Bruks i analiza Šekspira.