OPNOK, TREĆI ČAS, 31.03.2020.

ONLINE

RIČARDS sa svojom idejom pažljivog čitanja (close reading) inspirisao je grupu američkih
kritičara poznatom pod imenom New Criticism. Osim Ričardsa, inspiriatorima ove grupe
smatraju se još i T.S. Eliot sa svojim esejima o poeziji i Vilijam Empson. Empson je bio
Ričardsov učenik i bio je jedan od najdarovitijih Ričardsovih učenika. On je poznat po
specifičnom načinu kritičkog čitanja. Ne toliko kao kritičar koliko kao originalni
tumač/interpretator knj.dela. Empsonova najpoznatija knjiga je Sedam tipova dvosmislenosti
i po njegovom shvatanju knj.delo nije neki neproziran, u sebe zatvoren predmet, književno
delo je otvoreno, ono nas poziva da ga tumačimo na različite načine i da u njemu
prepoznajemo dvosmislenosti i višesmislenosti i da bismo ga ispravno razumeli moramo
razumeti šire kontekste društvene upotrebe reči. Empson je najaktivniji bio u periodu
tridesitih godina, i do 40-ih godina objavio je svoje najznačajnije radove, on je prihvatio
Ričardsove vrednosne kriterije kad je u pitanju poezija – što su značenja složenija to je pesma
vrednija, bolja, i takođe prihvata i Ričardsovu teroriju značenja, dakle, pesnički jezik je pre
svega emotivni jezik i on podstiče emotivne reakcije u čitaocu. Što je pesma podstiče više
takvih emotivnih reakcija u čitaocu to je ona i vrednija. Pesnički jezik je sam po sebi fluidan i
višesmislen i u tome se i sastoji njegova osnovna vrednost, smatra Empson.

U analizi poezije Empson se služi tehnikom slobodnih asocijacija, on pažljivo čita poetski
tekst – pesmu, i prati reči pojedinačnih reči i koje sve asocijacije u njemu izazivaju. Ideal
poezije je SLOŽENOST I NAPETOST RAZLIČITIH IMPULSA. Zadatak poezije je da uspostavi
ravnotežu doživljaja u čitaocu. Što je kontradikcija u značenju istaknutija to je pesma bolja
jer otvara veći spektar značenja.

Velek smatra da je u značenju knj.dela unapredio knj.kritiku i da je pokazao kako analiza

može biti detaljna vezano za ključne reči i metafore. Sa druge strane Velek kaže, s pravom,
da Emspon nije bio teorijski zainteresovan, nije ponudio jedinstvenu teoriju o tome šta je
poezija ili književnost uopšte. Njegov doprinos je u nauci o knj. je u kritičkoj dimenziji
njegovog posla.

Šta su Empsonove višeznačnosti?

Zanimljivo je uporediti Empsonove višeznačnosti sa paradoksima novokritičara. Svi

novokritičarski temrni asociraju na to da na kraju pesme, u nekakvom finalu, dolazi do
ekonomičnog stapanja suprotstavljenih ili komplementarnih stapanja ideja. Dakle, napeta
struktura antiteza koje nikada zaista ne ugrožavaju našu potrebu za koherencijom, jer se na
kraju pesme mire u organsko jedinstvo, dobro sačinjenu urnu. S druge strane, Empsonove
višeznačnosti nikada do kraja ne mogu da se izmire i fiksiraju. Višeznačnosti, po Empsonu, su
ona mesta u tekstu-pesmi gde jezik posrće, gde jezik ukazuje na nešto što je izvan njega
samog. Ovaj novokritičarski deo pesme kao deo zatvorene strukture isključuje čitaoca, svodi
ga na pasivnog čitaoca koji samo treba da postane savršeni instrument za čitanje poezije.
Dok Empsonov čitalac jeste podstaknut na aktivno tumačenje nejasnih mesta. Empson
definiše:

,,Višeznačnost je svaka verbalna nijansa ma koliko fina koja otvara manevarski

prostor alternativnim značenjima“.

Čitaočeva rekacija dovodi do pojave višeznačnosti.

Tumačenje pesme u velikoj meri zavisi i od čitaočeve reakcije. Empson je bio vrlo vešt čitalac
poezije, uostalom, i sam je bio vrlo cenjen pensik u svoje vreme u Engleskoj, i imao je
izuzetno razvijen talenat za prepoznavanje ključnih mesta, simbola i metafora u jeziku pesme
koje se otvaraju za dalje interpretacije. Osim Ričardsa i Empsona koji su inspirisali
novokritičarsko čitanje poezije, i uopšte novokritičarski metod u Americi, 30-ih godina u
Engleskoj se pojavila jedna grupa kritičara koja danas zovemo ----- oni su dobili taj naziv po
predvodniku te grupe, po F. R. Leavis – kritičaru, piscu i glavnom uredniku časopisa Scrutiny,
taj časopis je izlazio u Americi do 53.godine, a oko njega se okupljala grupa kritičara koji su
bili saradnici ovog časopisa koji su prihvatili nejgove ideje (formalističke ideje u tumačenju
knj.uglavnom, oni su bili antipozitivistički nastrojeni), i pošto su se svi objedinili u tom
časopisu nazivaju se još i Scrutiny Group, to su možda najpoznatiji bili L.C. KNice, Derek
Traversi, Martin Turnell / prva dvojica veliki šekspirolozi, ovaj treći se bavio francuskom knj/.
Leavisovci su slično kao Ričards knj.kritiku posmatrali sa stanovišta ---- oni su smatrali da
knj.kritika trenira kao što to ne može nijedna druga disciplina, inteligenciju, osećajnost,
reakciju na tekst. Sud o poeziji treba da ukaže na formalne osobine pesme, recimo kritičar
treba da ukaže na izbor pesme, koje reči je pesnik odabrao, kakav je poseban odnos između
reči koje ulaze u jedan stih, ukratko rečeno, kritika koju su pratili llivisovci je tekstualna,
empirijska kritika. Livisovci su i kao Emspon i Ričards vrlo slabo teorijski zainteresovani,
štaviše, ova vrsta tekstualne kritike čak zazire od knj. teorije, ovi kritičari nemaju poverenja u
teoriju. Kada sude o poeziji odbacuju sve spoljašnje kriterije (ideološke, sociološke,
religijske....) Livis se, međutim, kada vrednuje poeziju ipak poziva na ---implikacije koje mora
imati knj.delo. Dakle, knj.delo mora da ima moralističke vrednosti koje unapređuju život.
Mora da donosi pozitivnost, pesimisičnost po Livisu nije dobrodošla. Svaki vulgarni
didaktizam je kod Livisa odbačena – pesma ne treba da sadrži nikakvu otvorenu pouku, ali
kritički sud o pesmi podrazumeva i moralistički sud o pesmi istovremeno. Ukoliko pesma
afirmiše ovu vrednost, umetnički je vrednija. Livis po piscima koje Henri Džejms, Konard, su
mu omiljeni pisci. Osuđuje pisce koji prljaju život: T.S. Eliot – njegova poezija mu nije toliko
vredna zato što se Eliot gnuša i boji života i zazire od istog; Floberu nedostaje saosećanje i
vera u ljudsko dostojanstvo... Sve ove ideje u kritici koje su se u Engleskoj pojavile tridesitih
godina prošlog veka, i nešto ranije ako računamo Eliota i Ričardsa, izvršile su uticaj na jednu
grupu kritičara u SAD. Ti kritičari koje nazivamo imenom NOVI KRITIČARI (New Criticism)
nisu predstavljali nekakvu koherentnu teoriju, ne treba ih posmatrati kao jedinstvenu školu
kakvi su bili ruski formalisti recimo, ovu grupu kritičara čini kritičari koji često imaju veoma
različite poglede na knj. isto tako imaju razl.metode u tumačenju i vrednovanju
pesme/knj.dela uopšte, ali s druge strane objedinjuje ih zajednički pesnički deo, svi se bave
istraživanjem poezije i mnogi od njih su i sami pesnici kao što je bio Empson, recimo Robert
Warren veoma je ugledan pripadnik ove škole. Još i Klint Bruks, Wimseat, Alen Tate,
Breadlay.

Sam naziv, nova kritika, je pre svega u hronološkom smislu. U trenutku kada su prepoznate
neke sličnosti među njima shvatili su da se radi o novoj kritici koja je suprotna klasičnim i
pozitivističkim teorijama knj. Nova kritika je jedna od škola antipozitivističke pobune i
možemo da je shvatimo u tom smislu, kao ekvivalent ruskom formalizmu, o njoj govorimo
kao o jednoj od struja formalističke kritike. Od nekih drugih orijentacija analitičke kritike,
razlikuje se svojim empirizmom, time što nisu toliko zainteresovani. Novi kritičari se bave pre
svega knj.tekstom, tu su slični ovim Englezima. S druge strane slični su formalistima što
odbaciju svaki istorizam, biografiazm... pristup knj. Oni su delovali od 30ih do kraja 40-ih
godina, izvršili su veoma snažan uticaj na američkim univerzitetima, sami su bili profesori na
univerzitetima i samim tim izvršili su uticaj na sam način predavanja knj.na fakultetima i
srednjim školama. Objedinjuje ih praksa close reading, usredsređuju se na empirijsku analizu
poezije i to određene vrste, npr. kao pesnički ideal uzimaju Ričardsovski – Empsonovski deo
jedne hermetične pesme, pesme koja komunicira različita značenja.

Oni su se među prvima u ovom delu sveta pobunili protiv pozitivističke prakse zavirivanja iza
teksta i običaja kritičara da se pozivanjem na događaje iz piščevog života tumače njegova
dela. Oni su zastupali ideju o semantičkoj ideji teksta kao i formalisti, tj. verovali su da je
značenje pesme objektivno sadržano u samom tekstu i da je dovoljno primeniti metod
analitičkog/pažljivog čitanja da bi se to značenje otkrilio čitaocu/tumaču. Intencionalna
zabluda je po njima pogrešni metod čitanja po kome se odgovori o tekstu traže izvan njega.
Ovaj pojam su definisali Beardsly i V. Ova greška nastaje kada značenje svodimo na autorovu
nameru, na ono što je on želeo da kaže. Ovaj pojam se uvek vezuje za novu kritiku. Ako ste
dovoljno kultivisan i vešt čitalac, vi ćete biti u stanju da samo na osnovu teksta prodrete do
tog objektivnog značenja. U tom smislu su definisali svoje dve osnovne pogreške u čitanju,
prva je intencionalna zabluda, druga je afektivna zabluda.

Afektivna zabluda je pogreška u čitanju kada se pitanje šta je pesma pobrka sa pitanjem šta
ova pesma čini? Kada se značenje pesme traži u čitaočevom doživljaju, kada iznosimo svoje
impresije o delovanju pesme na nas to je pogrešno. Oni su posebno osuđivali
impresionistički pristup kritici. Dakle, značenje pesme ne može da se poistoveti sa onim što
je pisac hteo da kaže, autorove namere su potpuno irelevantne, ali značenje pesme ne može
da se poistoveti sa subjektivnim doživljajem čitaoca. Novi kritičari su polazili od pretpostavke
da značenje dela jeste u samom tekstu i da se značenje može ispravno i objektivno iščitati
ako se kritičar doslovno drži onoga što na stranici piše i ako stavi u zagrade sopstvene
predrasude i sve ono što zna o autoru pesme i ranija tumačenja, jednom rečju tumač/čitalac
pesme mora da se isprazni od svih predubeđenja kada pristupi čitanju poezije.
Kako su izgledale te novokritičarske analize?

Američki novi kritičari su, recimo, često istraživali kako se različiti, ponekad i protivrečni
stavovi, ideje, slike, kako se u pesmi mire i stapaju u skladnu i samu sebi dovoljnu celinu.
Dakle sve ove suprotnosti se razrešavaju u pesmi. Opšta mesta ove kritike su višesmislenost i
paradoksi pesničkog jezika. Cilj njihovih analiza je bio da pokažu kako se ti suprotstavljeni
elementi uklapaju u zatvorenu sturkturu i obrazuju ZATVORENO JEDNISTVO koje pesma
treba da bude. Otkriti osnovno načelo koje omogućuje da se suprotnosti izmire – načelo
koherentnosti kako kaže Bruks, osnovni je zadatak kritičara. Njeno celokupno značnje je
njeno najvažnije značenje. Šta je podrazumevalo ovakav tretman pesničkog jezika?
Podrazumevalo je to da su oni verovali da svaka pesma ili delo bar u načelu ima sasvim
određeno značenje koje se nalazi u samom tekstu, objektivno značenje koje je pisac na neki
način tu ugradio u pesmu i koje se senzibilnom čitaocu može otkriti u ispravnom tumačenju,
primenom metode pažljivog čitanja. Za novokritičare pesma je viši cilj kojoj kritičar teži,
teorijski posmatrano poenta je u sledećem: svako tumačenje koje je prihvatljivo, prihvatljivo
je tačno u onoj meri u kojoj odgovara objektivnom značenju tumačenog teksta. Postoji samo
jedno ispravno tumačnje, dakle. Problem interpretacije koji se postavljao pred nove kritičare
bio je zbog objektivnog shvatanja značenja, bilo je tenihičke prirode jer je interpretaciju
trebalo usavršiti u toj meri da kritičar čim primeni postupke i pravila u čitanju bude u stanju
da pronikne u objektivno značenje teksta ili da mu se barem što više priibliži. Iz ideje
obj.značenja razvila se celokupna kritičarska praksa. Težili su da tekst što bolje ispitaju kako
bi došli do njegovog objektivnog značenja. To je i ideja na kojoj se kasnije slomila cela ova
krtička orijentacija i koja je kritikovana u strukt.i post.struktur.shvatanjima. Poststrukturalisti
tvrde da nema značenja u tekstu i da se ono projektuje u svakom tekstu drugačije. Za sad je
značenje u rukama pisca i čitalac nema šta da dodaje u značenju, on samo od sebe treba da
napravi savršeni instrument za čitanje poezije.

Pesnički ideal nove kritike bio je metafizička pesma. Naročito su cenili Džon Donovu poeziju u
kojoj su očigledne logičke nedoslednosti i protvrečnosti koje se na kraju pesme obično
poništavaju poetskim sredstvima, metaforama. Ta metafizička pesma, Donova pesma,
predstavlja otelotovorenje novokritočarskih ideala pesničke forme. Klint Bruks u svojoj knjizi
analizira Donovu poeziju i kaže da tumačenje dosadašnje Donove poezije može da nam
pomogne i u boljem razumevanju Šekspirove poezije. On smatra da na Šekspirov tekst,
Magbeta, možemo i treba da primenimo isti onaj metod čitanja – analitičko/pažljivo čitanje.

Bruks u ovom eseju pre svega poklanja pažnju neobičnim metaforama, posebno dvema
grupama metafora (novoređenče, rast – seme koje će da nikne), druga grupa metafora koja
se tiče slika metaforika odela, ogrtača, maski, krinki, uopšte odeće.

Magbet razmišlja o tome kako će ubiti Dankana. Dankan je kralj u čijoj se službi Magbet
nalazi i on sad planira da ga ubije jer su tamo veštice koje su na samom početku tragedije
predvidele da će postati kralj, i da bi to uradio mora da Dankana skrati za glavu. Dankana je
Magbet vreno služio, bio mu je i vrsta prijatelja, bio je njegov vojskovođa, i Dankan razmišlja
kako li će ubiti čoveka koga ceni i poštuje i prema kome oseća sažaljenje. Šekspir to
sažaljenje koje Magbet oseća prema Dankanu poredi sa nagim novorođenčetom.

Poređenje je prema Bruksu potpuno nelogično. Kakvo je to novorođenče? Da li je reč o

običnom detetu ili o nekom nadljudskom biću? Obično novorođenče ne može da puzi i da se
okrene u kolevci, a kamoli da zajaše vetar. Možda se radi o nekom malom Herkulu koji bi bio
sposoban za to, ali ako bi to bio slučaj, takvo novorđenčene bi bilo uopšte ugroženo, i ne bi
budilo sažaljenje u nama kao nezaštićeno i ranjivo.

Bruks smatra da je Šekspiru u ovoj slici bilo važno da sačuva suprotno značenje. Dakle, ono
što je natprirodno snažno a istovremeno i bespomoćno. Bilo je kritičara u dugoj istoriji
tumačenja ove tragedije, naročito u 18. i 19. veku koji su smatrali da je ovo mesto, upravo
zbog logičke kontradikcije, slabo u poetskom smislu. Da je Šekspir malo zadremao, da mu se
omaklo, da nije vodio računa o tome kako slaže svoje slike jednu na drugu, i zbog toga su
neki kritičari, kaže Bruks, protumačili kao nepažljivo napisan pasaž u tekstu izvanredno
napisane drame. U istom smislu, kaže Bruks, u Šekspirovom tekstu postoji još jedan odlomak
za koji možemo da kažemo da je neobičan i paradoksalan i koji može da izazove različita
tumačenja i vrednovanja, da se za njega kaže da nije dobro napisan ili da je Šekspir pogrešno
preneo svoju viziju. To mesto je jedna metafora, isto iz prvog čina drame, u kojoj se opisuje
kako je Magbet ,,pronašao ubijenog Dankana“. Magbet je, naravno, na prevaru izmamio
Dankana ispred tog dvorca i pobio njegove stražare, a onda je ubio i samog Dankana –
proburazivši ga bodežom. Pa je izvadio bodeže stražara i umočio ih u Dankanovu krv da bi
ispalo da su oni ubli Dankana, da je Magbet naišao i pobio njih. Onda se Magbet otrčao po
druge vojskovođe koji su boravili u Dankanovom zamku da im ispirča šta se dogodilo i da im
prikaže celu svoju režiju u koju su oni poverovali i on objašnjava tu scenu:

,,Tu leži Dankan po čijoj srebrnastoj koži vrpce se srebrne... /nađi ovaj stih/

Što su oni umazani tom krvlju, na engl. (breeched with gore), je metafora, jer breeches su
kratke pantalone, i smisao ove slike je sledeći, tu se nalaze bodeži koji imaju krvave
pantalone, drške su im čiste nisu okaljne krvlju ali su oštrice crvene i to liči na neke crvene
bermude. Konzervativniji kritičari, naročitio 18.vek nikako nisu mogli da se pomire sa ovom
metaforom, pa su tvrdili da ovde ima tekstoloških problema i da tekst ne izražava verno
šekspirovu nameru, i da ovde ustvari treba da stoji kao da je nešto uronjeno, umočeno u krv
(reeched, drenched). Smatrali su da ovo nije Šekspirova metafora već da je u kasnijim
prepisivanjima i štampanjima neko pogrešio i tako odštampao. Međudim, Bruks smatra da
ova metafora nije nikakva pogreška u tekstu, ili dodatak kasnijih interpretatora, već misli da
je ova slika bodeža obučena u krvave pantalone, da je ovo vrlo efektna metafora i štaviše
tvrdi da je ovo tipična šekspirovska metafora, ovo je dobra poezija po nejmu. Ovo nisu
nikave ekstravagancije, pogreške već, po Bruksu, ova mesta sadrže središnje simbole ove
tragedije, koje moramo da raščitamo do kraja u našoj analizi ukoliko želimo da razumemo
drame u celini, da dođemo do ukupnog značenja ove Šekspirove drame. Bruks kaže da on
želi da pođe od ova dva odlomka kao od neka neka dva ulaza u značnje svih simbola u ovoj
tragediji. Bruks smatra da su ova dve metaforične slike od kojih polazi podesne za tumačenje
Magbeta zato što pokazuju i to kako je Šekspir bio opsesivan u upotrebi pojedinih simbola.
Jer oba ta simbola, novorođ.i bodeži obučeni u krvave pantalone, jesu simboli i metafore koji
soe stalno opsesivno ponavljaju u čitavoj drami Magbet. Gotovo na svakoj strani imamo
neko dete, seme, rastinja, biljaka i sl. Bruks kaže da ovo zapažanje o tome koliko su pojedine
metafore opsesivni u Šekspirovim delima, duguje jednoj knjizi koja se pojavila u vreme kada
piše ovu svoju studiju, to je knjiga čija je autorka bila Caroline Spurgeon, koja se u toj knjizi
bavila Šeksirovom metaforikom, i između ostalog otkrila je da je u Magbetu neobično česta
metaforika odeće, posebno stare i prevelike odeće. Kada govori o Magbetu, Šekspir vrlo
često naglašava kako je to kraljvesko odelo koj e je skinuo sa Dankana i obukao na sebe, kako
mu je preveliko, kako visi, kako mu je pojas kojim treba da se opaše širok, kako mu se plašt
vuče po zemlji, ovo sve primećuju drugi likovi u tragediji. Odeća mu je velika, spada, i kruna
mu je prevelika i da mu ne stoji dobro na glavi. I sam Magbet se služi ovom metaforikom
odeće. Na samom početku, u susretu sa vešticama, on kaže: ,,zašto mi stavljate na pleća
odoru pozajmljenu?“.

Bruks prihvata Kerolajnina shvatanja, ali je poenta u tome da to nije njegova odeća, to nije
njegovo odelo. On je obukao tuđe odelo, koje mu ne pripada i zato to na njemu sve tako visi.
To je samo spoljašnji znak da je on uzurpatro prestola i da nema ni prirodno ni božansko
pravo na taj presto.

Magbetova odeća ima više značenja, uopšte, odelo u različitim kontekstima ima različita
značenja.

Često se pominju slike odeće, ogrtači – lejdi Magbet govori o ogrtaču noći, da se ne bi videle
njene namere i smeranja. Zatim, Magbet pominje isti taj ogrtač noći kada govori o griži
savesti koje oseća posle učinjenog nedela, priziva noć da dođe i prikrije svojom krinkom
zločin koji je počinio i zbog kojeg se sada kaje. Po Bruksu sva ta metaforika odeće ima da je
to simbol hipokrizije – maska, ogrtač noći, preveliko odelo ukazuju na to da je Magbet
hipokrita, da on nije iskren, da nije iskren prijatelj i da prikriva svoj eprave namere, dakle on
je krenuo u jedan ubilački pohod. Međutim, Magbet, iako igra ulogu hipokrite-licemera, on
istovremeno prezire taj deo svoje ličnosti, on čuva svoje zrnce ljudskosti, nasuprot njemu
nalazi se lejdi Magbet koja nema ni trunku obzira i koja podstiče Magbeta protiv ljudskih
nazora. Lejdi Magbet je veći zlikovac i zločinac od Magbeta samog. Svi Šeksiprovi negativni
junaci su racionalni, nemaju sentiment, saosećanje, osećanja, kaže Bruks.

Dakle, ovaj ogrtač noći koji Magbet pominje, ukazuje na grižu savest i potrebu da prikrije
zločin. U kontesktu metaforike odeće kao maske, nečega što treba da prikrije zločin, taj
ogrtač ima vrlo negativne konotacije, sva odeća u tragediji ima negativne konotacije, sve one
ukazuju na Magbetovu laž, izdajstvo, neverstvo, licemerstvo. Po Bruksu, bodeži obučene u
krvave pantalone predstavljaju jednu varijantu metaforike odeće i središnjeg simbola odeće
kao maske koja skriva pravu istinu o čoveku.
Kraljvsko telo obučeno je u samu kraljevsku krv, bodeži su takođe obučeni u kraljevsku krv.
Međutim, bodeži su nalik na nepristojno obučene ljude, ljude koji na sebi imaju samo crvene
pantalone jer nemaju pravo na to kraljevsko ruho, i oni su dakle po Bruksu uzurpatori.
Poredjenje je naizgled proizvoljno, ali osnova nije slučajna, metaforika odeće u ovom
odlomku na najdubljem nivou odgovara stvarnoj situaciji. Kada Magbet i Lenoks upadnu na
scenu oni zatiču bodeže zamaskirane strašnom maskom, kraljevskom krvlju. Bodeži su
pažljivo obučeni da bi odigrali svoju ulogu, kaže Bruks, maska koju oni ovde nose omogućiće
Magbetu da obuče Dankanovo odelo koje Magbetu sada groteskno stoji.

Ovo je pravi primer pažljivog čitanja koji raščitava sve te suprotnosti, paradokse, metafore.

U pasusu sa nagim novorođ. Metafora sa bebama/deteta jedan je od središnjih simbola ove

Šekspirove tragedije. Bruks kaže da u drami postoji veliki broj mesta na kojima se javljaju
bebe, i deca se ponekad javljaju kao junaci u samoj drami, ponekad su bebe samo simboli u
drami – na početku drame u susretu sa vešticama koje uzdižu krunisano i krvavo dete da bi
saopštile svoju poruku, ponekad se beba javlja u kontekstu metaforičnih slika, i Bruks smatra
da to ne može biti slučajno i da dolazi do zaključka sa analizom da je dete ustvari jedan od
najmoćnijih simbola u ovoj tragediji, odnosno ono što dete simbolizuje. Da bismo to u
potpunosti razumeli, ukratko moramo rezimirati motivaciju drame, radnju drame. Kao što
znamo podsticaj Magbetu da ubije Dankana dolazi od veštičijeg proročanstva da će postati
kralj. Ipak, dalje se ponaša kao serijski ubica, ubija svoje prijatelje, ali je i ono motivisano
proročanstvom veštica. Magbetu su prorekle da će biti kralj ali da će njegov presto naslediti
Bankova deca, dakle, Magbetovo potomstvo neće naslediti njegovu krunu. Da bi Magbet to
sprečio, kreće da ubija sve redom... Banka, njegovu decu, jedno dete beži i proročanstvo se
ispunjava. Motivacija za Magbetovo ponašanje je u uvodu u proročanstvu veštica. Budućnost
koje su veštice prorekle ona postoji i ne može se ni na koji način promeniti. Novorođ.je
simbol te budućnosti koju bi Magbet želeo da kontroliše, kaže Bruks, ali to nije u stanju da
učini jer veštice tu budućnost znaju, ona već postoji, i sa njom se u tom smislu sa njom ne
može manipulisati. U tom smislu, on je pred tim novorođ.-budućnosti nemoćan. Šta god da
učini budućnost će ga sačekati. To je Bruksovo objašnjanje na prvi pogled paradoksalne slike.
Dete je i slika svega onoga što život čini smislenim, iracionalnih veza sa drugim ljudima,
simbol našeg saosećanja, ljubavi, svega onoga što čoveka čini čovekom i što sve po lejdi
Magbet treba iščupati, pokriti, sakriti. Dakle, deete je bespomoćnost i natčovečanska snaga,
ono je drugo lice onog simbola maske i ogrtača, ono je komplementaran par ta dva
suprotstavljena simbola koji se na kraju mire u koherentno značenje. Bruks kaže, obučeni
bodeži i nago novorođ.su simboli koji se provlače kroz celu dramu. (pročitaj kraj teksta).
Puno značenje dobijaju tek u interakciji, Bruks zaključuje, paradoks je inherentan samoj
situaciji (Magbetovoj), i na kraju će pobediti značnje koje simbolizuje novorođ.budućnost,
ljudskost koje je Magbet pokušao da ubije.

Bruksov tekst je jedan od najboljih primera novokritičarkse analize. Vidimo kako novi
kritičari čitaju i tumače tekst.
SLEDEĆI ČAS: 13.15 H

ČIKAŠKA ŠKOLA – KRITIČARI NOVIH KRITIČARA

FENOMENOLOŠKA KRITIKA - INGARDEN