Сликарство прото-ренесансе у

Италији
Дучо, детаљ који приказује
Христа
Олтарска слика МАЕСТА
катедрала у Сијени
1308-1311
Проторенесанса у култури и
уметности 1200-1400 била је
прелаз из средњег века у
период препорода-ренесансе
(Rinascimento). Била је то
припрема за снажне стилске
промене које ће наступити
након 1400 године. Уметност
трећента (14века) у италији
карактерише употреба златне
позадине и још увек снажна
стилизација, које ће се
уметност 15 века ослободити.
Постепени развој натурализма може се пратити у развојној линији од Чимабуа до
Ђота. У делу Ђота ди Бондоне кулминирала је транзиција од Итало-византијског
стила до натурализма.

Чимабуе, МАЕСТА , (Лувр) Ђото, Јудин пољубац, Капела

детаљ 1270 Скровењи у Падови 1302
Чимабуе распеће 1287 Ђото распеће из Риминија 1310
 Дучо Маеста са олтара катедрале у Сијени 1308-1311

Велике Мадоне биле су наручиване за катедрале. Данас су ове олтарске

слике углавном у музејима па их је немогуће сагледати у оригиналном
контексту и окружењу. Њихове изузетне димензије биле су условљене
жељом да их верници угледају већ са улаза, како божански левитирају на
златним позадинама које по византијској традицији означавају небеску
сферу.
Дучо Маеста са олтара катедрале
у Сијени 1308-1311 (детаљ)
Проторенесансу обележило је
изузетно поштовање и уздизање
личности самих уметника, по чему се
овај период издваја од средњевековне
традиције генералне уметничке
анонимности (изузев ретких
изузетака).
Дучова Маеста за олтар Сијенске
катедрале била је дочекана са
слављем и процесијом уз присуство
целог града, при чему су се сви
виђенији људи Сијене утркивали да је
на кратко понесу, док је од
мајсторовог атељеа била преношена
на олтар Катедрале. Самог уметника
толико су ценили да је Дучу било
допуштено да на слику стави натпис:
„Света мајко Божија донеси мир
Сијени и Дучу који те је овако
насликао“.
Дучо Маеста
(Богородица на
престолу) Олтар
катедрале у Сијени
1308-1311
211x425cm;
јајчана темпера.
Богородица је
централна фигура
конпозиције, дата је
тродимензионалниј
е и оставља утисак
стабилности док
седи на престолу. У
првом реду крај ње
налазе се локални
светитељи, изнад су
велики хришћански
светитељи а у
трећем реду
анђели.
Дучо Олтар
катедрале у
Сијени друга
страна са
приказом
страдања
Христовог
Улазак Христа у Јерусалим-
циклус Страдања Христовог
на полеђини олтара Маеста
Тродимензионалност је
постигнута
архитектонским оквиром
и начином како се
конпозиција која
представља окупљен
народ развија у дубину.
Дучо , Маеста Ручелаи 1285 Дучо, Богородица 1300
 Ђото “Бадија” триптих 1300. година

Олтарске слике су наручивали прелати великих цркава и катедрала

њихово осликавање имало је своје рестрикције у погледу
евентуалне уметникове слободе.
Ђото, Рођење
Христово, капела
Скровењи ( позната и
као капела Арена јер
је подигнута на месту
једне античке арене)

Код приватних
наручилаца као што
је био Енрико
Скровењи, богати
трговац из Падове
који је унајмио Ђота
да ослика његову
породичну капелу,
уместо ограничења,
уметник имао
слободу израза и
иновације, која је у
знатној мери
обележила помак у
уметности
проторенесансе.
Giotto, Cappella
degli Scrovegni –
детаљ
илузионистичког
приказа
перспективе са
прозором
 Симоне Мартини детаљ фреске у Градској кући Сијене 1328

Овај период обележили су Данте, Петрарка и Бокачо у књижевности, али и

снажан утицај византијске културе- како доношењем плена из крсташких ратова,
тако и емигрирањем бројних учених људи из Византије у Италију услед све већег
слабљења царства након пада Цариграда 1204 и не могућности царства да се
одупре каснијим најездама словена и турака.
Уметност 14 века (трећенто) у Сијени развијала се на основама византијског стила
и готике. Готика није била у потпуности прихваћена у Италији, за разлику од
византијске уметничке продукције. Ипак од краја 13, а посебно током 14 века
почиње ослобађање уметности, видљиво у делима сијенских и фирентинских
уметника. Како је одмицао 14 век тако се све више ценила стилска јединственост
и иновативност уметника.
Симоне Мартини
Благовести (детаљ)
1333
Дучо ди Буонинсења,
Симоне Мартини, Амброђо
и Пјетро Лоренцети
обележили су
проторенесансу у Сијени
средином 14 века. Сијенска
школа која је цветала од 13
до 15 века. Уметници су
представљали религиозне
теме наглашавајући
чудотворне догађаје, мање
обраћајући пажњу на
пропорције, и дисторзије
времена и места- који се
често не слажу са
историјским чињеницама
записаним у библији.
Колорит сијенске школе био
је маштовит и нестваран.
Симоне Мартини (сијенска
школа)
детаљ са ловцима, капела
светог Мартина у Асизију 1322

Доминацију сијенских
мајстора у проторенесанси
смениће Фирентинска
ренесанса, која ће упоредо са
војним победама Фиренце,
учинити прекид у развоју
Сијене која је остала
залеђена у времену, а
уметност Дуча, Мартинија,
браће Лоренцети остала је
цењена током ренесансе, као
она која је прва прекинула са
строгим готичким
традицијама и крутим
византијским правилима.
Чимабуе Глава анђела на Симоне Мартини
олтару Маеста 1285 Благовести (детаљ) 1333
 Симоне Мартини,
детаљ, капела светог
Мартина у Асизију 1322

Било је то време
Божанстве комедије,
увођења тосканског
дијалекта као
званичног језика у
Италији, време сонета
и лирске музике
трубадура који су
певали о лепим
госпама и херојским
делима јунака.
 Чимабуе 1240-1302
“Много отменији него иједан други човек, а уз то
надувен и срдит”
Чимабуе Cenni di Pepo 1240-1302 био је најцењенији
фирентински сликар свог времена. Био је последњи велики
сликар у стилу византијског сликарства, које је византијске
дводимензионалне и стилизоване ликове приказивао у
природнијим размерама и бојама. Његов наследник и ученик
био је Ђото ди Бондоне, најславнији италијански сликар
проторенесансе на почетку 14. века.
Чувени Ђорђо Вазари, савременик Микеланђела писао је у
својој књизи Животи славних сликара вајара и архитектата
фирентинских да је Чимабуе био из племићке породице. Као
дете школован у доминиканској школи цркве Санта Мариа
Новела у Фиренци. При овој цркви радили су византијски
сликари, избегли у фиренцу, које је млади Чимабуе волео да
посматра како сликају. Они су га примили код себе да учи
сликарство.

Чимабуе је био пионир новог италијанског сликарства кога су

генерације ренесансних сликара стратрале за уметника који је
први започео раскид са византијском традицијом сликарства,
које је својим радом превазишао.
Чимабуе Маеста
Санта Тринита 1280-1290

Чимабуе Распеће у цркви Санта Кроче 1287

Нека од његових најпознатијих дела у Фиренци су
Маеста за олтар Фирентинске катедрале Сан Тринита и
Распеће у цркви Санта Кроче.
Чимабуе, Маеста, Музеј
Лувр
1270
Чимабуе задржава
стилске
карактеристике
византијског
сликарства, пре свега
златну позадину,
симетричну
композицију без
перспективе и
дубине простора.
Његове фигуре су
издужене, и
бестелесне.
Ђото- Мадона Оњисанти 1305- Чимабуе- Мадона МАЕСТА
1310 Санта Тринита 1280-1290

Највећи уметник
Италије у 14 веку
био је Ђото ди
Бондоне. Помак
који Ђото уноси у
уменост
примећује се
поређењем
његове Мадоне
Оњисанти (1305-
1310) и
Чимабуове
Мадоне Санта
Тринита (1280-
90).
Дучо ди Буонинсења
1255-1318
Дучо (Duccio di Buoninsegna) родом је из
Сијене, Пре сликарства бавио се
илуминацијом рукописа.

Дучо:
Мадона Ручелаи 1285
Настала је за Фирентинску цркву Санта
Марија Нове ла. Дучо на њој задржава
златну позадину и издужене фигуре, али
уводи јачу тродимензионалност слике.
Уводи елементе готичке слике у
византијску икону. Иако ликови још увек
“лебде” остварује се јача стабилност
моделовања. Готичке елементе
препознајемо у третману драперија и
украса на Богородичином престолу
Ђото: Ognissanti Madonna Оњисанти
(Богородица свих светих)
Од византијског сликарства Ђото
задржава златну позадину и
монументализам Богородице
коју смешта унутар масивног
готичког престола датог у
перспективи. Богородичина
одора са драперијама дата је са
наглашеним волуменом који
телу даје материјализацију.
Лево и десно од престола су
групе пророка и анђела.
Слику одликује наговештај
реализма који је одваја од
традиције византијске
иконичности
Чимабуе (1280) Дучо (1285) Ђото (1308)
 Ђотова Ognissanti Madonna Оњисанти (Богородица свих светих) је још у великој мери
средњевековна ако се упореди са далеко прогресивнијим сликарством које истовремено
под приватним патронатом овај велики уметник ствара у капели Скровењи у Падови.

Ђото Мадона Оњисанти Ђото, Капела Скровењи

 Ђото ди Бондоне 1266-1337
Ђото ди Бондоне (Giotto di Bondone) 1266-1337 ученик славног Чимабуе био је
сликар, вајар и архитекта. Скупа са Чимабуеом радио је на фрескама цркве Светог
Фрање у Асизију 1288-1292. Ту је имао прилике да упозна и друге значајне
италијанске сликаре ангаржоване на осликавању цркава овог манастира. Једно
време је радио у Риму 1298-1299 где је настао његов мозаик на старој базилици
Светог Петра. По повратку у Фиренцу се оженио и стекавши породицу одлази у
Падову где осликава капелу Скровењи 1304-1306.
Капела Скровењи јужни зид
 Капела Скровењи северни зид
У горњој зони капеле почевши од леве олтарске источне стране јужног зида, па у
крог до олтарске стране цеверног зида ниже се циклус Богородичиног живота.
Испод следи циклус Христовог живота који се наставља свенама циклуса
Страдања Христовог у најнижој зони.
На овај начин приказани су сви најважнији догађаји бибилије.
На Западном зиду Ђото је поставио монументално дело “Страшни Суд”.
Ђото, Капела Скровењи
(1304-1306)
Капела Скровењи, детаљ “Јосиф у храму”
Рођење Христово
Капела Скровењи
Поклоњење
Мудраца
Капела Скровењи
Енрико Скровењи као ктитор
дарује Капелу Богородици
(Три Марије) 1304-1306
Деспот Стефан посвећује цркву Светој Тројици 1418
Сусрет код Златних врата
Капела Скровењи, детаљ
Капела
Скровењи
Рођење Христово
Детаљ на сцени “Оплакивање Христа”
Ђото
Капела
Скровењи
Оплакивање
Христа 1304-
1306
Манастир Нерези, Оплакивање Христа 1164
Грачаница, Оплакивање
Христа 1313-1315
Распеће
Капела
Скровењи
Јудин
Пољубац
Капела
Скровењи
1304-1306
Ђото
Легенда о Светом Фрањи
Асизи
Ђото, Капела Барђело у
Фиренци. Фреска са ликом
Дантеа. 1314
Ђото “Оплакивање Светог Фрање” 1325 Капела Барди у цркви Санта Кроче
Фиренца
Ђото
Звоник катедрале у
Фиренци
1334
Ђото је 1310-1320 радио
у цркви Санта Кроче у
Фиренци, а потом у
Напуљу за напуљског
краља. По повратку у
Фиренцу 1334 био је
постављен за надзорника
градње Катедрале и
пројектовао звоник.
Умро је 1337 и свечано
сахрањен у Катедрали
града Фиренце.