OPNOK, LIVE NASTAVA, ČETVRTO PREDAVANJE, 07.04.2020.

Čikaška škola je delovala u periodu od 30-ih godina prošlog veka čini je grupa kritičara i profesrora
književnosti sa univerziteta u Čikagu i koja su zajednička shvatanja knj,kritike izneli u zborniku-knjizi
Critics and Crticism Ancient and Modern 1952godine. Najznačajniji predstavnici ove škole bili su R. S.
Krejn, Ričard McKeon... oni su imali i nastavljače, drugu generaciju čik.kritičara, sledbenike ove grupe
koji su doprineli svojim originalnim idejama razvoju kritike u Americi. Najpoznatiji među sledbenicima
novokritičara je Vejn But.

Čikaški kritičari su dali najtemeljniju i najobuhvatniju kritiku nove kritika. Oni se javljaju prvenstveno
kao rekacija na metod novih kritičara i oni novoj kritici zameraju to što je knj.dela shvatila isključivo
kao jezik i što je knj.delo analzirilaa isključivo u toj dimenziji. Za čikaške kritičare, a pre svega za
Krejna, jezik je samo medij dela, i delo treba da shvatimo po njemu kao strukturu i celinu sastavljanu
iz različitih elemenata koji stoje u određenom međusobnom odnosu. Tek kada knj.,delo shvatimo kao
strukturu možemo da shvatimo i kako ono funckuioniše. Krejnovo shvatanje sturkture veoma je
blisko Ingardenovom shvatanju knj.dela i ono kakvo su zastupali češki strukturalisti. Čikaški kritičari
novim kritičarima još zameraju i to da su zanemarili tradicionalnu poetiku, da su zanemarili teorijski
pristup knj. i oni smatraju da treba obnoviti zanimanje za teoriju knj. tj. za poetiku, i to na onaj način
na koji se Aristotel bavio poetikom, dakle empirijski pristup knj.delu, koji će biti zansovan na
proučavanju pojedinačnih knj.dela kao što je to činio Aristotel, zato se oni još nazivaju i
neoaristotelovci. Oni naglašavaju da je kritički sud o delu uslovljen teorijskim pretopstavkama koji
kritičar ima i prenego što kritičar dođe u kontakt sa delom. Sud o delu, ocena pojedinačnog knj.dela
nije samo uslovnljena iskustvom čitanja tog dela već i teorijskim pretpostavkama koji kritičari unose u
čin čitanja pojed.knj.dela. Knj.kritika po Krejnu uvek podrazumeva neki teorijski sistem o tome šta je
knj. i pesma i šta je dobra pesma uopšte čak i kada kritičari nisu svesni toga. Tako da je ocena o
knj.delu ispravan samo u okviru prihvaćenih načela unutar kojih dati kritičar operiše, zato je vrednost
svake knj. kritike relativna. Krejn odbacuje mišljenje po kojem je moguća samo jedna istinita i
adekvatna interpretacija knj.dela-pesme, to je ta ideja koju su zastupali novokritičari o objektivnom
značenju dela kojem treba težiti, tako što ćemo svoje hermeneutičke operacije prilagoditi tom
značenju. Za novokritičare postoji samo jedna pravilna interpretacija dela. Krejn kaže da to ne može
biti tačno, postoje razl.prihvatljive interpretacije istog knj.teksta i on smatra da je interpretacija uvek
uslovljena nekim teorijskim okvirom sa kojim kritičar nastupa. Isto tako Krejn odbacuje i mišljenje o
potrebi spajanja najboljih elemenata iz metoda različitih kj-krit-škola u jedan novi metod. Odbacuje
gledište o integralnom metodu, kao pravom metodu objedinjujući sve najbolje u razl.knj.krit.
metodama. Krejn smatra da ovakvo gledište nije ispravno, po njemu jedini zadovoljavajući pristup
postojećim razlikama u kritici jeste da se prizna prularitet razl.krit.metoda i da je svaka od tih metoda
vredna unutar svog područja delovanja ili delimično vredni. Dakle, postoji niz razl.pristupa i svi su oni
dobri u zaivsnosti od onoga šta žele da postignu. Jedan krit.metod ocenjujemo koliko je koherentan i
koje rezultate daje u odnosu na ono na šta se primenjuje. Kritičari moraju da budu svesni onoga što
rade i zašto to rade, moraju biti svesni svojih teorijskih načela kada pristupaju pojedničanom delu.
Novokritičari nisu bili teorijski osvešćeni smatra Krejn i to je najveća greška te kritike. Druga važna
mana/zabluda ove nove kritike sastojala se u tome što oni nisu pravili razliku uzmeđu razl.tipova
knj.izraza. Veoma je važno da pravimo razliku između lirske pesme i dramskog teksta, romana... Ne
možemo pritupati lirskoj pesmi kao što pristupamo romanu i obrnuto. Novi kritičari su svim
tekstovima pristupali kao da su svi u osnovi iste strukture. To smo videli u Bruksovoj analizi Šeksp.
Magbeta, on drami pristupa kao analizi pesme, on propušta detalje poput likova, dramske intrige itd.
Novokritičari su svim tekstovima pristupili na isti način i navodila ih da unapred donose zaključke o
proučavanom predmetu, što je nespojivo sa pravim istraživačkim duhom po Krejnu. Treba ići korak
po korak, kao što je to radio Aristotel u Poetici. Mnogi kritičari kada čitaju unapred znaju šta traže u
tom tekstu, i obično i nađu ono za čim tragaju, kaže Krejn. Možemo biti sigurni da će novokrit.analiza
u pesmi uvek pronaći neku ambivalentntnost i da će kritičar zaključiti kako struktura te pesme koju
analizara predstavlja paradoksalnu napetost. To za posledicu ima da novokritičari upadaju u vrstu
zablude koju Krejn naziva dijalektičkom zabludom /dialectic fallacy/. Ovo se odnosi na novokritički
način čitanja. Novi kritičari su kaže dalje Krejn krivi za to das su svoj pristup nametali kao jedini
pristup knj.delu, a sve ostalo su odbacivali i smatrali neadekvatnim tumačenjima knj.dela. Isto važi i
za neke druge savremene krit-pristupe kaže Krejn, kao za psihoanalitički, antropološki – arhetipska
kritika... Svi ovi knj.krit-pristupi zapadaju u redikcionizam jer knj.delo svode na jednu dimenziju
zanemarujući ostale. Nova kritika je delo svodila na jezik, arhetipska kritka javlja se 40-ih godina
prošlog veka u Americi kao neka vrsta reakcije na novu kritiku – Norton Fry, Bodkin, Ferguson. Ova
kritika je bila pod uticajem savremenih metoda u antropologiji i klasičnoj filologiji, bila je pod
uticajem, Fry pod Jungovom teorijom arhetipova i oni su čitavu knj. a naročito veliku knj – vrhunska
umetl.dela smatrao kao neke transformacije večitih, univerzalnih arhetipskih slika i obreda. Mitološka
kritika kakvu su zastupali ovi kritičari u Americi kao i Nova kritika bila je vrsta aistorijske kritike zato
što je insistirala na tome da knj.dela nemaju istorijsku dimenziju i da su značenja koja se u njima
konstituišu nadvremenska, da komunicirjau univerzalna egzistencijalna pitanja važna za ceo ljudski
rod. Kontekst za ovu vrstu kritike nije postojao.

Čikaške kritičare ne zanima vrsta analiza koje će delo svesti na jednu dimenziju, oni svoju analizu
svode na Aristotelovu metodu empirijske analize. Oni proučavaju žanrove, tipove zapleta u
raztl.knj.delima. Shvataju knj.delo kao mimezu spoljašnje stvarnosti, kojim sredstvima se služe pisci u
prenošenju stvarnosti u fikciju i delo. Osnovni cilj čik.kritike je da ustanove namenu dela u okviru
prirode i mogućnosti datog žanra: koje su odlike epskog žanra, šta su pravila i sl. Međutim, važno je,
akda je reč o čik.krit. da uvek insistiraju da taj pristup kojoi sami primenjuju samo jedan njihov izbor, i
taj izbor ima kolektivnu vrednost s obzirom na ograničenja kritičkih pristupa nove kritike i nekih
drugih metoda koje su se javili istovremeno, manje-više, ima korektivnu vrednost da bi se naglasilo
da se knj. delu može pristupiti na različite načine. Postoji neograničeni br.teorija koji se može izmisliti
i svi su ti pristupi podjednako vredni. Trreba napomenuti i to da se kritičarksa praksa nove kritike
vremenom menjala. U novokritičkim tekstovima iz 50-ih i 60-ih godina više se ne insistira toliko na
ironijama, paradoskima, dvosmislenosti u knj.delu uopšte, cilj novokrit.analzie iz kasnijeg doba cilj je
da se ponudi što više detalja koije svedoče koherentnosti dela. Kritičari tragaju za središnjom temom
dela koja se može odrediti kao najmanji zajednički sadržatelj svih ostalih sadržitelja datog dela, i oni
pokazuju kako se ta središnja tema dela reflektuje u ostalim elementima dela: jeziku, likovima,
pripovednim tehnikama. Kritičari druge faze koji na ovaj način pristupaju nisu čikaški kritičari već su
bliži novokritičarskim idejama i samo ih malo više proširuju – M. Elis, V. Brombert. Oni smatraju da je
tematsko jedinstvo dela podređeni svi ostali elementi dela, i stil dela postaje opštiji izraz značenja.
Dolazi do promene razumevanja dela. Dok tragaju za tematskim jedinstvom novokrit. Počinju da se
bave dužim delima – romanima i prozom, za razliku od prve faze kada su se bavili prevashodno
poezijom.

Ovo su vrste imanentne kritike, vrste kritike koja se suprotstavlja pozitivističkim metodama .
Fenomenoološka kritika

Širi pristup formalističke kritike. U nauci o knj. fenomen.nazivamo onu vrstu pristupa knj. koji se
orijentiše isključivo na samo delo, na tekst kao takav. (staviti u zagrade, apstrahovati). Stavlja u
zagrade sve ono što je u delo sve ono što je sa stanovišta knj.analize nebitno, istorijska pozadina,
tradicija, pišćeva biografija, billo kakva

Fenom.kritika je vrsta antipozitivističke kritike i istovremeno je vrsta aistorijskog-antiistorijskog

pristupa knj. kao što joj samo ime kaže zasniva se na jednoj filoz.metodi tj. Huserlovom filozofksom
učenju. Huserl je početkom 20.veka posle I sv.rata pokušao da utemelji i zasnuje jednu novu
fil.metodu. Tu svoju fil.Huserl je izneo u svom najpioznatijem delu Kriza evropske nauke (1935).
Fenomen.nova fil.metoda za koju se Huserl zalaže je ustvari gnoseologije, teorije saznanja, i Huserl se
poput Dekarta kojeg je smatrao svojim prethodnikom, zanimao načinima saznanja. Smatra da fil.sa
pozitivizmom jeste zastranila i da ne treba da istražujemo predmetni svet kao takav već načinom na
koji saznajemo svet oko sebe. On se pita u šta, kada razmišljamo o svom svetu oko nas, uopšte
možemo biti sigurni, šta nam može biti jasno o tom svetu o kojem saznajemo. Ne možemo biti sigurni
u postojanje stvari nezavistno od sopstvene svesti, već možemo biti sigurni samo u to kako nam se
predmeti ukazuju u svesti. Možemo biti sigurni samo u to da li je konkretna stvar koju doživljavamo
iluzija ili nije. Predmete koji nas okružuju ne treba da gledamo kao stvari odvojene od naše svesti, kao
stvari po sebi, već kao deo naše svesti. Kao ono na šta je naša svest usmerena. Svaka svest je svest o
nečemu jer kad razmišljam uvek sam svestan da je naša svest usmerena ka predmetu, ja uvek
razmišljam o nečemu . Svest i ono o čemu šta ta svest jeste, jeste čin saznavanja. Moja svest nije
pasivna, već je aktivno usmerena ka predmetima koje opaža. Tada smo bili potpuno sigurni da smo
dobro razumeli svet oko sebe odnosno pojedinačne predmete oko sebe, moramo u procesu saznanja
staviti u zagrade sve ono što nije bitno što nije suština tog predmeta. To čišćenje predmeta od onoga
što je bit tih predmeta Huserl naziva fenomen.redukcijom – što je prvi korak u saznavanju predmeta.
Predmete treba da svedemo na čiste fenomene! To znači da sve realne predmete treba da tretiramo
onako kako nam se ukazuju u svesti, kao bit stvari. Sve realne predmete treba da predstavimo kao
pojedinačne ideje o tim stvarima koje nas okružuju. Fenomen.redukcija zapravo svodi suštinu
predmeta na ono što je apstraktno u tom predmetu, na ideju tog predmeta. Zato Huserl kaže da je
Fenomen.metod saznavanja za koji se zalaže da je to nauka o čistim fenomenima. Kako radi nauka o
čistim fenomenima? Ona radi tako što ispituje predmet, posmatra predmet sve dok ne dođe do
njegove nepromenljive suštine. Fenomen.spoznaji se predstavlja ideja crvene boje – to je fenomen –
osobina crvene boje koja je čini crvenom – crvenoća. Isto je i sa apstraktnim pojavama.

Ovakav način saznavanja naziva se eidetička apstrakcija. Fenomen.spoznaju s jedne strane obrazuje
fenomen.redukcija a sa druge strane eidetička apstrakcija koja pomaže izlučivanju ideje nekog pojma.

Dakle za razliku od prirodnih nauka, fenomen. Ne pita se o pojedinačnom načinu saznavanja nego
Huserl želi da pronikne u uslove koji omogućuju bilo kakvu vrstu saznanja. Šta je to što nam
omogućava da saznajemo svet oko sebe? Neki knj.teoretičari pokušali su da ovaj Huserlov metod
primene u proučavanju knj. Neki su teoretičari i estetičari knj. pokušali da ideje koje je formulisao
prenesu u proučavanje knj.realija i umet.realija jedan od najzanačajnijih Huserlovih učenika Roman
Ingarden – estetičar – nije se bavio isključivo saznavanjem knj.dela već i pitanjima kako saznajemo
jedno muzičko delo, slikarsko delo... Za Ingardena i za druge fenoemen.teoretičare pitanje na
saznavanje umet.dela svodi se na postojanje knj.umet.dela! To je jedno od glavnih pitanja ove vrste
kritike.

Dve struje fenomenološke kritike. Jedna je struja čine kritičari koji su knj.delo posmatrali kao neke
najšire shvaćene filozofske svesti. Kritičari koji su na ovaj način pristupali knj.delu, kao izrazu nekog
filozofskog senzibitilteta, filozofskog doživljaja, bili su okupljeni u tzv. Ženevsku školu. Ova škola je
doelovala u 50-im godinama, poznata je pod nazivom Nouvelle Critique, ali ne treba brkati ovu
franc.varijatnu sa američkom, ovo su vrlo različiti pristupi. Najzanačajniji predstavnici ove škole su
Žorž Pule, Žan Starobinski, Žan-Pjer Rišar, Žan Ruse. Za ovu školu vezuje se i Emil Štajger (nemački
teoretičar),Hilis Miler (američki teoretičar).

Za ovu školu karakteristično je to da su pokušali da Huserlov fenomen.metod primene u proučavanju

knj.dela. Kao što je Huserl stavljao u zagrade realije – stvarni predmet, tako fenomen.kritika ove vrste
odbacuje istorijski kontekst u kojem delo nastaje, biografiju pisca, druge uslove nastanka dela,
čitaočev doživljaj teksta, i teži jednom potpuno imanentnom-unutrašnjem čitanju teksta na koje neće
uticati ništa što je izvan teksta samog. Oni tekst shvataju kao otelotvorenje piščeve svesti i na sve
stilske i semantičke apskete teksta gledaju kao na organske delove strukture čija je objedinjujuća
stvar piščeva svest. Pojedinačnim delovima teksta piščeva svest daje organsko jedinstvo i smisao. Da
bismo shvatili tu svest ne smemo da se oslonimo ni na šta što znamo o tom piscu, biografska kritika je
strogo isključena, već treba da se bavimo samo onim aspektima piščeve svesti koja se ogleda u
samom delu. I Špiceru su bliski kritičari Ženevske škole. Njih zanimaju dubinske strukture piščeve
strukture, i samtraju da se dubinske strukt. Manifestuju u metaforama, slikama, temama dela, neke
opsesivne teme, metaforične slike, situacije, tipovi junaka jer oni kažu dosta o karakteru svesti koja
stoji iza dela. Kada pronikenmo u te dubinske strukture možemo da shvatimo na koji je način pisac
doživljavao svet oko sebe. Svet knj.dela po fenomen ološkim kritičarima nije nekakva objektivna
stvar, već je svet knj.dela ono što nemci nazivaju STVARNOST KAKO JE DOŽIVLJAVA ODREĐENI
INDIVIDUALNI SUBJEKAT(lebenswelt). Ne stvarnost po sebi, dakle, već stvarnost propuštena kroz
subjektivnu prizmu. Oni se bave i načinom na koji pisac doživljava vreme i prostor, kako doživljava
materijalne predmete, Pule je imao poznatu knjigu Vreme u romanu. Fenomenološka kritika neće se
baviti izricanjem vrednosnih sudova o delu nego će pokušati da pokaže na koji je način pisac
doživljavao svet u kome je živeo. Za fenomenološku kritiku delo je organska celina kaoo i sva dela
jednog pica, ceo njegov opus prožet je istim dožvljajima, strukturama, načinima. Fenomen.kritika
smatra da istorijske okolnosti nisu bitne za razumevanje jednog knj,dela zato se često kritikuje zbog
aistorizma, idealističkog pristupa knj.delu. Posebno je često predmet kritike njihovo shvatanje jezika
knj.dela. Za fenomen.kritičare ove orijnt. Jezik knj.dela je ekspresija nekog unutrašnjeg značenja.
Takva svhatanja jezika knj.dela kao ekspresije, koja je ugrađena u dello samo čeka kritičara da pokaže
njegovo značneje potiče od Huserla. U Huserlovoj fenomeno. Jezik kao sredstvo saznavanja sveta
nema nikakvu ulogu i zbog toga je često bio kritikovan. Huserl recimo govori o tome da postoji
isključivo nekakav lično područje iskustva i on ne dopušta mogućnost das to lično iskustvo može imati
i nekakav kolektivan potencijal i značenje, kakvo recimo ima jezik. Jer jezik ne pripada samo
pojedincu već je pre svega kolektivna kategorija. Huserl međutim ne uzima u obzir tu činjenicu da je
subjektivno iskustvo istovremeno i kolektivno i istorijsko iskustvo. I to je ono što mu se takođe često
zamera. Njegov najpoznatiji učenik bio je Hajdeger i on je Huserla kritikovao upravo prema tom
odnosu prema jeziku. Značenje za Huserla je nešto što prethodi jeziku. Jezik je tek nekakva sporedna
delatnost koja treba dda da ime, da imenuje neka značenja kojima mi već unapred raspolažemo.
Značenje nije nešto što se može odvojiti od jezika, već je značenje po de Sosiru jezik nešto što
proizvodi značenje. Značneje imamo najpre zato što posedujemo jezik pomoću kojeg možemo
uobličiti značenje. Naše iskustvo kao pojedinaca je uvek društveno. Ne postoji nešto što se zove
privatni jezik. Pretočiti u svest bilo koji jezik znači samo pretočiti jedan oblik društvenog života. I to je
ono što Huserlova fenomenologija ne može da uvidi jer ona želi doa dođe do čistih iskustava koja će u
zagrade da stavi sve.

Druga struja fenomenološke kritike koja se zasniva na nekim Huserlovim idejama i pojmovima ali se
bitno razlikuje i po metodi i po načinu shvatanja knj.dela od ženevskih kritičara. To je ona varijanta
fenomen.kritike koju prvi formuliše Roman Ingarden. Posle Ingardena jedan od najzanačajnijih
predstavnika ove škole jeste Kajzer. /Jezičko umentičko delo) Ovo je primer fenomenološke kritike u
tom delu, u toj teoriji knj. on pokazuje kako se sa stavnoišta fenomen.kritike koju zastupa Ingarden
piše teorija književnosti: šta je važno, šta treba proučavati itd. Oni se razlikuju što knj.kritiku
posmatraju kao potpuno samostalnu disciplinu. Ingarden i Kajzer smatraju da je ovo samostalna
disciplina i da imaju svoj samostalni metod izučavanje i predmet. Traže empirijski metod
proučavanja. Oni teže imanentnom čitanju knj.dela, takođe. Nastoje da budu objektivni i nepristrasni
i ne bavi se izricanjem nikakvih vrednosnih sudova. Glavni je njihov zadatak jesu oruđa koja će nas
dovesti do najprihvatljivije interpretacije knj.dela.

Ingaredn je jedan od najznačajnijih i najproduktivinijih i najsamostalnijih Huserlovih učenika.

Ingarden dosta pisao o estetici, bavio se i nekim čistim filozofskim i gnoseološkim istraživanjima,
borio se sa Huserlom u nekim pitanjima čisto filozofske prirode. Međutim, najpoznatiji je ostao
upamćen kao estetičar, da je tu njegov glavni doprinos filozofiji.

Standford Encyclopedia of Philosophy – nadji ovde tekst o Ingardenu!

Ingardend knj.delo definiše kao višeslojnu tvorevinu i to je njegov najveći doprinos nauci o knj. On
kaže: knj.delo je višeslojna tvorevina. Slojevi koji čine strukturu knj.dela su međusobno različiti ali
se nikada ne mogu u potpunosti odvojiti jedan od drugog. U konkretnom knj.delu oni su uvek
isprepleteni. Vrednost knj.dela ne nalazi se u nekom pojedinačnom sloju već vrednost treba tražiti
u ukupnom efektu i odnosu između delova.

1. Sloj zvučanja: ritam, metar

2. Sloj značenja: značenje pojedinačnih reči, rečenica, sintagmi, dužih odlomaka

3. Sloj šematizovanih aspekata:

4. Sloj prikazanih predmeta

5. Sloj metafizičkih kvaliteta

Ideja slojeva postala je veoma popularna u nauci o književnosti i --- su preuzeli ideju od Ingardena.
Velek i Voren, uticao je i na češke strukturaliste jer je dolazio u Prag i držao predavanja. Ingarden je
smatrao da knj.delo /Huuserlov uticaj/ postoji kao niz nekakvih shema koje čitalac treba da
konkretizuje u procesu recepcije piščeve svesti. Intendirani predmet ka kojem je upućena naša svest,
predmet koji se formira u činu našeg opažanja. Ingarden kada je na fil.način razmišljao o knj. najviše
se pitao o načinu postojanja knj.umet.dela. U knj.delima iNgarden ističe da ona ne postoje samo kao
fizički predmet ili idealan predmet koji je nezavisan od čitaočeve svesti. Knj. delo ne može da se
izjednači sa doživljajem čitaoca, već je ono postoji na jedan poseban način, kao nekakva mešavina
stvarnog predemeta i onoga što se formira u čitaočevoj svesti što se formira pod uticajem čitaočeve
svesti i doživljaja. Čitalac unosi u delo određeni apriorni način poimanja – vrlo neodređeni kontest
uverenja unutar kog procenjujemo knj.dela. Uvek imamo neke prethodne pretpostavke unutar koga
recipiramo delo i mi ti pretpostavke onda unosimo u delo. Ta naša prethodna očekivanja, međutim, u
procesu čitanja se menjaju, modifikuju, pod uticajem koje dolaze iz samog dela. Čitanje je dvosmerni
prosces, mi unosimo nešto u delo, nešto nam delo daje.

Organizovanje u koherentne celine od strane čitalaca. Pojedine delove teksta mi istovremeno

unosimo značenja i organizujemo u koherentne celine. KONKRETIZOVANJE POJEDINAČNIH
ELEMENATA DELA na rauličite načine. Čitanje je kumulativna delatnost, kaže Ingarden. Naše
tumačenje i konkretizacija pojedinačnih celina neprestano koriguje, mi neprestano razmišljamo o
onome što smo pročitali ali i predviđamo kako će se to razvijati, pa ponekad i korigujemo neka
značenja pod svetlom onoga što smo pročitali... itd.

Zawhvaljujući činjenici da postoje različiti apriorni konteksti, različita očekivanja različitih čitalaca,
moguće su i različite konkretizacije istog teksta, tako se dolazi do različitih tumačenja istog teksta –
što se on izlaže različitim očekivanjima. Dvaki čitalac ima različita očekivanja i različito će percipirati
tekst. Ipak, Ingarden ne daje nikakvu slobodu interpretacije svom čitaocu zato što smatra da se tekst
mora konkretizovati u okviru onih signala koji mu dolaze iz samog teksta. Moguća su različata
tumačenja ali samo ona koja dopušta sam tekst! Nema ni traga od relativizma kod Ingardena!!!

>Fenomenološka kritika io u jednoj i drugoj varijanti, uvek u centur pažnje ima pitanje
interpretacije!!! Šta je ispravna interpretacije, koji su njeni elementi, kako se sprovodi, do kakvog
značenja treba da dođe itd. Fenomen.metod je jedan hermeneutički metod, to je hermeneutika
teksta.

SLEDEĆI ČAS: HERMENEUTIKA!