Topos kuge u antičkoj književnosti

Toposi jesu opšta mesta, loci communes na latinskom. Šta to znači, opšte mesto?
Prisutno u književnim delima najrazličitije vrste, javlja se u sličnim situacijama, ali je
drugačije uzrokovano i predstavljeno, te to diferencira sama dela po njihovom cilju i
značenju. - Nešto tako za uvod.

Početak- šta je kuga? Razaranje, pošast, smrt, truljenje, propadanje, malovečnost koja
je prikazana emfatički (čovek strada u roku od nedelju dana), neobjašnjivost bola - šta
čovek počini da bi trpeo tako strašan bol, zaraza.
Malovečnost čoveka- stalna tema u književnosti, jer je stalna tema u ljudskom životu,
čovek se sa malovečnošću suočava svakodnevno, ona je konstanta u čovekovom biću
koje je nekonstantno i promenljivo, ono što je u čoveku stalno postoje i u književnosti
opšte mesto, locus communis. (Književnost jeste refleksija života, samo su neki
aspekti u njoj jače, detaljnije, podrobnije osvetljeni. Zašto baš kuga?)- uvod
Zaraza- objašenje sa papira, zaraza kao simulacija opredmećivanja veze između
ovostranog i onostranog, kao i između veze u ovostranome- Spartanci donose kugu sa
sobom, pojava drugosti koja donosi oboljenje. I kod Lukrecija je drugost oboljenje,
drugo podneblje, drugačije vreme, to nije upliv nezemaljskog i nestvarnog u realnost,
već upliv drugačije realnosti koja dovodi do oboljavanja.
Pitanje - zašto kuga? Zašto bolest, zaraza, zašto oboljenje fizičkog? Zato, jer je bol
neobjašniv, ne može se povezati sa
Sa druge strane, kuga je i danas prisutna u književnosti, danas, kada je svet sve manje
i manje podložan bakterijskim epidemijama. Odatle prozilazi jedno veoma važno
pitanje- zašto se idalje o kugi piše, ako ona, kao što je evidentno, nije više deo fizičke
realnosti modernog čoveka? Nema formalne rutine u prisutvu kuge u književnosti, ne
radi se ovde o poetski konstruisanom obrazcu, o poetičkoj normi, o šablonu. Kuga kao
motiv u književnosti opstaje po inerciji, i tu nema ničeg začuđujućeg, jer nikada zaista
i nije bilo mnogo reči o kugi i njenom medicinskom aspektu u književnosti.
Književnost je telo prevashodno uvek interesovalo u korelaciji sa psihom. Kako
čovekova psiha oblikuje njegovo telo, da li će psiha okrenuta božanskom, koja poštuje
i daruje bogove, biti bar privremeno pošteđena svesti o svojoj propadljivosti (Ovo
kurzivom, za Lukrecija aluzija), kako prizor tela, uništenog i malovečnog tela,
čovekovog tela, ranjivog, deluje na drugog čoveka. (Ponovo aluzija na Lukrecija.)
Uvek se radilo o kugi kao o jednoj dubljoj poremećenosti, o jednoj dubljoj
disharmoniji. Ta poremećenost može biti neminovna, može biti deo ciklusa prirode, ili
može biti shvaćena kao izlazak, proterivanja iz prirodnog ciklusa, egzistiranje na
jednoj ezgistencijalnoj ravni koja za čoveka može biti veoma opasna, jer joj nije
prilagođen. motiv je svakako uvek zaogrnut književnim kontekstom samog dela, te tu
interpretativne metode višestruke. Kuga može biti osveta bogova, moralna lekcija
čoveku, podsećanje na njegovu nevelikost i propadljivost, na truležnost ljudskog bića.
To podsećanje, međutim, čoveka može zastrašiti, ali može ga i osloboditi. Može da
podsetiti da i u trenucima najvećeg nereda, najveće dezintegracije, gde se čini da će
vasiona nestati zasigurno pod pritisikom ljudskog bola i nedaća, postoji postoji jedna
dublja uređenost. Ta dublja uređenost šalje kugu kao pošast koja će pročistiti kroz
uništenje, kako bi čoveka podsetila da postoji viši red i da se on mora spoznati.
Toposi jesu opšta mesta, loci communes na latinskom. Šta to znači, opšte mesto?
Prisutno u književnim delima najrazličitije vrste, javlja se u sličnim situacijama, ali je
drugačije uzrokovano i predstavljeno, te to diferencira sama dela po njihovom cilju i
značenju. - Nešto tako za uvod.
Kurcious- Iz promenjenog načina života nastaju novi topoi, u kasnoj antici.
Pitanje- Šta je uticalo na pojavu toposa kuge, kuge kao učestalog mita u antičkoj
književnosti.

Pojavi se bolest.
Bolest se mora nekako objasniti, kako bi se pobeglo od obesmišljenosti bivstovanja
patničkim životom, mora se ouzročiti. (Mora joj se podariti uzrok, jer samo ako
postoji uzrok, postoji i nada u izlečenje, ako je bolest proizvod slučajnosti, čovek je
osuđen na to da se pomiri sa nerešivošću svoje patnje.)
Antički autor je, dakle, vrlo često tražio urzok pojavnosti kuge.
To jest, antički čovek. Međutim, antički autor može uvesti kugu kao tematsku
matricu, kao posledicu nekog stašnog čina, neke pogreške. Veličina te pogreške,
pogrešnost prvobitnog stanja, mere se u stepenu razaranja izazvanom strašnom pošasti
kao što je kuga.
Kuga- u svesti čoveka, čitaoca, kao ona što izaziva nered,pošast, smrt, bol, patnju,
opšte razaranje. Međutim, postavlja se pitanje- šta je ono što izaziva kugu? Šta je ono
što je pokretač izlaska iz normalnog, harmoničnog stanja? Da li je nesuvislo izneti
radikalan zaključak da je kuga korak ka povratku u provobitno stanje sveta?

Kuga- u antičkom,a i današnjem čitaocu, evocira pomisao na razaranje, bolest,

pošast, međutim, pojava se ne može tumačiti kao takva, mora se
konteksutalizovati da bi se prodrlo u njeno značenje.
Odakle nam pomisao da bi kuga uopšte mogla imati značenje? Da ona u
književnim delima nije puka slučajnost,već da ima značenje dublje od
konotativnog, vidimo po učestalosti motiva kuge u antičkoj književnosti.
Međutim, zašto nešto postoji kao topos, književnoteorijski gledano? Da li u
čoveku postoji arhetipski prikaz razaranja, uništenja, potpune
dematerijalizacije? I ono što će biti jedno od najvažnijih pitanja tokom izrade
ovog rada, ne prvestveno- šta se dešava sa duhom kada je telo zarobljeno ovako
strašnom pošašću, već već šta se sa duhom desilo, te je telo zarobljeno strašnom
pošašću.
Književnost kao takvu ne može interesovati samo materijalno prikazivanje
bolesti, potrebno je
Prikaz kuge je višestruko indikativan, jer, oslikavanjem kužnih tela, koja
propadaju u najgorim bolima, oslikava stepen društvenom razvoja u datom
trenutku, način na koji će čitaoc primiti pojavu kuge, nije prvestveno način na
koji će je lečiti, već način na koji će toj kugi tražiti uzrok, čovek se mora zapitati
zašto?
Sa druge strane, da li je inicijalno stanje društva stanje harmonije? Da li se sa
razlogom pitamo zašto? Ili je to pitanje apsurdno, traćenje vremena? Šta ako kuga
mora biti, smrt se mora opredmetiti nekako. Smrt počinje tamo gde život prestaje.
Međutim, Lukrecije prikazuje smrt koja se javlja tokom života, kad strah od smrti
biva opredmećen. Kuga je predstava opredmećenog, oživljenog, materijalizovanog
straha od smrti kao uzroka najveće ljudske nesreće. Strah od smrti se širi među
ljudima, kao zaraza, prelazi sa jednog na drugog, i sve ono što vidimo manifestno,
spolja, sve što se dešava na telu (Citati iz dela), strah od smrti čini čovekovoj
unuštranjosti, ruši je.

Lukrecije- Kuga je opozit rađanju, stvaranju, kuga kao korak ka ništavilu, kao što je
plod korak ka životu. Da bi se razumelo značenje motiva kuge, potrebno je, u
različitim tekstovima, osvrnuti se na uzrok njenog nastanka.
Kuga je pošast. Kuga je zaraza. Kuga je prenos sa jednoga na drugoga, nestaju
osnovne barijere među ljudima. Kuga je odraz relacije- ovostrano- onostrano. Ili je
odnos relacije bića koja pripadaju u ovostranosti, ali je, kako god, relacija. Čak je i
kod Lukrecija kuga odnos, jer iako se njena uzročnost pronalazi u
faktičkom,vidljivom svetu, kuga predstavlja posrednika između života i smrti, između
onoga što je prikazano na samom početku filozofsko-didaktičkog speva, prikaz
rađanja, stvaranja, i kraj- oda prolaženju čovekovom, most između bujnosti i
plodnosti i potpunog ništavila, koji, kako Lukrecija dokazuje upravo naturalističkim
oslikavanjem fenomena kuge, nepobitno postoji. Razlog zašto se kuga otkriva- ne
kako bi zastrašila, zaplašila, već kako bi prikazala trijumf smrti kao konačne
neopozivosti. Međutim, cilj nije samo pružiti čoveku saznanje o njegovoj neminovnoj
ništavilosti, već ga poučiti da ništavilost nije razlog za nesreću, i da onaj oslobođen od
vrhunskog straha, od smrti, suočavanjem sa njom i razvitkom svesti da smrt, na neki
način, postoji samo u okviru života, kao njegova potvrda (onaj koji gubi dah pod
teretom kuge ne može osvestiti smrt kao takvu, on je osvešćuje i realizuje u okrviru
života, i to čini upravo svojim strahom, svojim stanjem beznadja i mahnitosti,
potpomognutim neosnovanim uverenjem o postojanju bogova.), već da je ništavilost
nemivnost, deo prirodnog toka koji nam je i podario život, zaustavljanje smrti bilo bi i
zaustavljanje života. (Jer bi neka bića večito postojala kao skup određenih atoma, te
oni ne bi mogli da se dezintegrišu i nanovno stvore novo biće, ništa ne može nastati ni
iz čega, smrti se, još, ne treba bojati, jer smrt vodi ka ponovnom rođenju drugog bića,
smrt je uslov za rađanje, treba racionalizovati svoj strah kako bi se strah ubio, a to je
ono što čini Lukrecije.)
Iz mojih zapisa
“Ilijada”- Homer
“Car Edip” - Sokofle
“Peloponeski rat”- Tukidid
“O prirodi stvari”- Lukrecije
“Georgike”- Vergilije

Hronološki izložiti pojavu kuge, njeno smisao i tumačenje, njenu uzročnost, razlog
zbog kojeg se pojavljuje, kao i njenu manifestaciju, način na koji se pojavljuje.
Potom, na kraju, zaključiti šta je ono što je zajedničkom svim pojavama kuge u
književnosti, neku zajedničku metaforiku, smisao toposa kao toposa, šta je ono što ih
povezuje, ako su okolnosti drugačije, možda krajnja suština ipak nije.
Šta je suština pojave kuge, može se zaključiti ako shvatimo u kakvim se to
situacijama kuga javlja, i šta ih to povezuje?
Pojava kuge u književnosti?

1) Homerova “Ilijada”, 8.vek pre nove ere, kuga je uzrokovana Apolonovom srdžbom
jer je Agamemnon uvredio njegovog sveštenika, Hrisa, otevši Hirsejidu, njegovu
ćerku, i ne želevši da je vrati,uprskog mnogim Hrisovim molbama i pokušajima,
uprkos činjenici da su ga i junaci Ahejskog tabora podsticali na čin predaje. Koncept
time-a, dara, koji junak dobija za svoje herojstvo i svoje podvige, oduzimanje tog dara
jeste simboličko oduzmimanje časti. (Objasniti ovo, pogledaj Ljubičine belešeke)
Objasniti i u to da je homerosvki svet - svet aretičke etike, da je najvažnija stvar za
jednog muškarca kleos, to jest slava, obraditi taj koncept. Agamemnon zbog toga
bezpogovorno odbija da vrati Brisejidu, postupa u skladu sa aretičkom etikom, ali
postupa oholo. (Aretička etika je jedina vrsta etičnosti u ovom svetu. Postupak boga u
ovom slučaju nije manifestacija višem božanskog zakona, već podsticanje da sam bog
jeste viši zakon. Apolonov sveštenik je Hris, i nepoštovanje njegovog predstavnika
među smrtničkim svetom jeste nepoštovanje njega samoga. Uopšte, ne radi se o
narušavanju harmoničnosti, poretka, u ovom slučaju, jer poredak kao takav i ne
postoji, poredak je trenutno raspoloženje jednog boga.
Da li se kuga nekako mogla sprečiti? Ono što je indikativno jesu stihovi koji pokazuju
svest da Apolon šalje kugu, da se radi o božanskoj osveti. Međutim, vojska nije
svesna zbog čega joj je opaka bolest poslata. Apolon nije zadovoljan, ali ne zna se
zašto, jer ne postoji propis, norma, koji bi određivala
Hrisove reči - “Čuj me, srebroluki bože, ti Hrisi i presvetoj Kili
Odbrano, ti što si jaki gospodar Tenedu, čuj me,
Sminteju! Ako ikad sagradih ugodan hram ti
Ili ako ti spalih od bikova ili od koza
Debela stegna ikada, ovu mi ispuni želju:
Moje naplati suze Danjcima strelama tvojim!”

Postavlja se pitanje, koje je zaista uzročnik kuge u Homerovoj “Ilijadi”? Prvo rešenje
bi bilo da se radi o Apolonu, moćnom bogu koji je sposoban da leči, ali i da zarazi, i
koji baca veliku pošast na ahejsku vojsku. Međutim, on to čini na molbu svog
sveštenika Hrisa, prateći princip od Do ut des ” - daj, jer sam ti ja davao ponude, jer
sam ti spaljivao žrtve, itd, sada osveti moje suze. A suze su uzrokovane
Agamemnonovim gnevom i ohološću. Da li je kuga božanskog ili ljudskog porekla?
U primarnom smilu, božanskog, jer je Apolon onaj koji šalje kugu, uslovi za stvaranje
kuge nisu ljudskog porekla, kao što je to, na primer, slučaj u Tukidodovom “
Peloponeskom ratu”. Ipak, Apolon kugu šalje razljućen ljudskim ponašanjem. Odnos
ljudsko-božansko, ovostrano-onostrano konstantno fluktruira, pokazuje svu upletenost
bogova u ljudske živote. Ovde se ne radi o odnosu moralno-nemoralno, ne postoji
viša moralna instanca po kojoj bi Ahejci bili kažnjeni, ili koju su prekršili, radi se o
jednoj slučajnosti, uvredili su onog koji je zaštićen Apolonom, onog ko je Apolonu
darivao žrtve, i zato neminovno moraju stradati, uvredivši Apolonovog sveštenika,
uvredili su boga samog, koji je sada spreman da pokaže svoju nadmoć. (Apolon i
kuga, potraži na internetu.)
Apolon, prvi bog koji se pojavljuje u homerskom svetu punom bogova, i koji
istovremeno, svojim postupskom, pokazuje i moć božje naklonosti (jer Hrisejida će
konačno biti predata svom ocu), kao i moć božje osvete. (To je razlog predstavljanja
kuge kao pošasti koja se, opet, javlja u trenucima bezvlašća, propasti određenih
strukutura, ali ovog puta, ne radi se o socijalnom aspektu, već o božanskom,
religijskom. - jer se kuga javlja kao posledica narušavanja božanskog digniteta.)
“Ko li od bogova razdor i borbu među njima stvori?
Divov i Letin sin. On gnjevom planu na kralja,
Strašnu bolest baci u vojsku, te ginjaju puci,
Zato što je Hrisa uvredio, njegova žreca,
Atrejev sin.”
Opet, iako je situacija drugačija od one prikazane u “Caru Edipu”, sličnost se ogleda u
činjenici da čitava vojska pati zbog kralja, što se preslikava kod Edipa, narod pati
zbog kralja.
Prepoznavanje, i sa tačke gledišta ovostranosti- da je kuga posledica Apolonovog
gneva, ona kao takva dolazi. Da bi se izlečila potrebno je saznati zašto je Apolon
gnevan, i to traženjem pomoći od proroka Kalhanta. Da postoji usvojeno etičko
pravilo koje bi uslovljavalo postanak kuge, Ahejci bi ga osvestili. Međutim, pojava
kuge je posledica Apolonovog osećanja,srdžbe, nečega izvan racionalnog,
izvanetičkog.
Kuga je otelovljena srdžba Apolonova, jedan od načina na koji se Apolon pokazuje, i
na koji pokazuje svoju mračnu, nasilnu, rušilačku, pošasnu stranu.

Danas - Kuga kod Tukidida, glavne karakteristike, da li dozvoljava upliv onostranog?

Da li to ubaciti u tekst?

2) Tukidov “Peloponeski rat”, Jasno prikazani užasi kuge, deskriptivna uloga,

3) Lukrecije - Iz Tukididovog “Peloponeskog rata”, preuzeo osnovu za nastanak dela

“O prirodi stvari”, potom cilj sa kojim je delo nastalo- oslobađanje od straha od smrti
kod čoveka koji postoji zbog pretpostavke o egzistenciji bogova kojima bi se bavili
ljudskim životima- navesti tu nekoliko primera, to jest citata, onda usporediti početak
dela sa njegovim krajem, život sa smrću kao neminovnošću, pogledati nešto o
epikurejskoj filozofiji, smrt je nagoveštena kroz opis kuge koji je naturalistički,
funkcija kuge - ne kao kod Tukidida- da prikaže simptome kuge kako bi čovečanstvo
bilo upozoreno, nego da ih prikaže kako bi čoveka oslobodio straha od smrti, možda
je svestan prethodne tradicije prikazivanja kuge u književnosti, te hoće da je liši
supstencijalnosti.
”Već ništa nisu vera ni božanstvo tad značili - natkrilio je jad najbliži sve. - veoma
važno- koristi za podlogu Tukididov “Peloponeski rat”, opisi kako narod napušta
verske običaje, kako su poluživa, kužna tela rasprosta u hramu, kako običaji
sahranjivanja postaju nevažni u takvom trenutku, suštinska neumešanost bogova,
nema Apolona koji je poslao kugu niti koji bi spasio narod od kuge, lek se ni ne
pominje, kao što je slučaj kod Tukidida, za Lukrecija, upozorenje nema smisla, smrt
je neminovnost i kao takva ona će svakako jednog dana nastupiti.
Ako se ono najgore, najstrašnije, najgroznije, prikaže u svojoj suštastvenosti, oduzima
mu se aura straha, aura nepostojanosti, nesaznatljivosti. Čovek biva oslobođen. Dok je
pristan u tuđoj smrti, čitajući Lukrecijeve stihove, čovek shvata da je neprisutan u
svojoj- da sve ovo što čita nema nikakve veze sa njim, da ima veze samo sa svetom
kao takvim, da ima veze sa čovekom kao propadljivošću, ali da se tu suštinski ništa ne
može izmeniti (severity of the proposed literary pictures presenting plague), osim
načina na koja je ta propadljivost percipirana.
Vukove reči - “Odvratnost sveslamajuće smrti.” kao prirodne stihije.
Vergilije - Georgike- pčelinja država- kuga u Noriku, uvod u priču o ugroženosti
pčelinje države, (što znači da moraš razraditi i koncept plečinje države, njen smisao u
okviru Georgika.)
Kuga - prikazuje da li je neko društvo religiozno- iracionalno ili društveno-racionalno
koncipirano. (Na primer, religiozno - iracionalno kod Edipa i kod Homera, društveno-
racionalno kod Tukidida, Lurkecija, Vergilije verovatno prelaz.)

Šta je poenta toposa kuge? Sveukupna poenta? Zašto se kuga javlja? Kad svakoga
postoji drugačija uzročnost.
Homer - Ilijada - uzrok- božanskog porekla, Apolon je šalje,
Ali šta je ono što spaja sve manifestacije kuge? Šta je ono što ih objedinjuje? Kuga
očigledno ne mora predstavljati nežno.
Zajedničko- javlja se u kriznim situacijama, u situacijama raspadanja, kada se
društevni poredak dovodi u pitanje, u situacijama necelovitosti,
(Ili kuga samo podstiče nastanak krizne situacije)
Kod Tukidida- značaj- prvi put sekularnost

Georgike, sudeći po nekim tumačenjima, nisu primarano delo o zemljoradnji, već delo
koje koristi zemljoradnju kao metaforu kako bi progovorilo o čoveku i njegovom
životu na zemlji. Za uvod o priču o kugi, važno je obraditi motiv “mučne zemlje”,
zemlje koja je neplodna, koja se opire tome da bude obrađivana, koja ni po koju cenu
ne daje sama plod, kao što to čini u Eklogama, već je potrebno da čovek napornim
radom usavrši veštinu kako bi mogao da izvuče iz zemlje njen kreatorski potencijal.
Motiv “mučne zemlje” preuzet je iz Hesidovog dela “Poslovi i dani”, međutim, dok je
za Hesioda to lament nad neostvarivošću ploda, nad jalovšću, za Vergilija je to deo
višeg božanskog plana, to je put ka boljitku, doduše, trnovit. Za obrađivanje i
tumačenje pojavnosti kuge u Vergilijevom svetu, treba obratiti pažnju na njegovo
didaktičko delo “Georgike”, preciznije, na treće i četvrto pevanje ovog umetničkog
ostvarenja. U trećem pevanju, epsko ja iz didaktičnog tona prelazi u narativni, te
pripoveda o kugi u Narviku koja dovodi do pomora svih životinja, a prvenstveno je
stavljena emfaza na pomor čela, jer Vergilije pčelarstvo predstavlja kao najdelikatniji
oblik ljudskog umeća, prvenstveno jer se bavi tako istančanim bićima. Kuga ovde
dovodi do ugrožavanja i pomora pčelinje države, sledstveno uzrokujući i destrukciju
Aristajevog identiteta, zbog čega se ovaj mora spustiti u podzemni svet i zatražiti od
svoje majke, nimfe, savet, kako bi saznao kako da spasi svoje pčele. Takođe, med je
neposredan dar sa višeg neba, med je kondenzovana etarska rosa, med je ono
največnije što jedan čovek može imati, sve je propadljivije od meda. Kuga,
napadajući pčele, napada i njihovo stvaralaštvo, njihov proizvod, samim tim, kuga
napada i oštećuje ono največnije što jedan čovek može imati, stvar najbliža bogovima
biva ugrožena od strane jedne zemaljske bolesti. To vrhunski pokazuje ultimativnu
propadljivost svega što sačinjava ljudski vek. (Možda iz toga izvući zaključak da se
čovek mora obratit kultno-iracionalnom, kao nepregledno moćnijem?) (Njega
pčelarstvo određuje kao čoveka, kao ličnost. Ono što je kuga počinila, uništavajući
sav njegov rad, sve što je jedan čovek svojom veštinom izgradio, jeste ultimativna
destrukcija, i to ne samo u fizičkom, prirodnom smilsu, već je kuga dovela čoveka i
do dezintegracije identiteta, doduše, na posredan način. Uzrok kuge je ovde određen
kultno-iracionalno, a ne naučno- racionalno, što se vidi i u samom načinu na koji se
saniraju posledice ove pošasti, jednog katabazom, spuštanjem u podzemni svet gde se
pronalaze uzroci ovog zaraznog oboljenja.
Sa druge strane, pčelinja država je oda organizovanom i hijerahizovanom društvenom
životu, koji biva doveden u opasnost pojavom kuge. Kuga uvodi društvo u
dezintegraciju. Međutim, kako se priča završava? Društvo se vraća u prirodni
poredak.
(Da li se ovo može povezati sa kugom u čitavoj književnosti, sa kugom koja se javlja
kod pčela-tamo gde nema izdvojenog identitena. - Rizično tumačenje)
Aristaj svojom pogreškom, silovanjem Euridike, neposredno dovodi do stvaranja
kuge, i samim tim do istrebljenja pčela, dakle, radi se o kultno-iracionalnom
tumačenju nastanka kuge. (Izmene u odnosu na slučaj Ahileja i Edipa) Protej
obaveštava Aristaja o uzročnosti njegove nesreće. (Kakvu poziciju zauzima Protej?)
Sirene interpretiraju lek koji će mu pomoći, a to je proces koji se naziva bugonija.
(Bugonija predstavlja ritual, verovanje da pčele nastaju iz mrtvog tela krave.) Sa
druge strane, 3. pevanje, u kome se javlja kuga, takođe je i pevanje gde se oslikava
destruktivna snaga erosa?) - Pčele simbolizuju tradionalne Rimske vrednosti, te
društvena organizacija koja im je predpostavljena biva replika onoga čemu ljudsko
društvo teži. Bugonija je nastala kao posledica toga što se pčele ne reprodukuju
polno, to jest seksualno, već se radi o potpomaganju od strane čoveka, o čovekovoj
invenciji koja služi praktičnoj svrsi, a potom prelazi u ritual. (Što je obrnuto od onoga
što je slučaj, npr, kod TUkidia.)

Kuga- u antičkom,a i današnjem čitaocu, evocira pomisao na razaranje, bolest, pošast,

međutim, pojava se ne može tumačiti kao takva, mora se konteksutalizovati da bi se
prodrlo u njeno značenje.
Odakle nam pomisao da bi kuga uopšte mogla imati značenje? Da ona u književnim
delima nije puka slučajnost,već da ima značenje dublje od konotativnog, vidimo po
učestalosti motiva kuge u antičkoj književnosti.
Međutim, zašto nešto postoji kao topos, književnoteorijski gledano? Da li u čoveku
postoji arhetipski prikaz razaranja, uništenja, potpune dematerijalizacije? I ono što će
biti jedno od najvažnijih pitanja tokom izrade ovog rada, ne prvestveno- šta se dešava
sa duhom kada je telo zarobljeno ovako strašnom pošašću, već već šta se sa duhom
desilo, te je telo zarobljeno strašnom pošašću.
Književnost kao takvu ne može interesovati samo materijalno prikazivanje bolesti,
potrebno je
Prikaz kuge je višestruko indikativan, jer, oslikavanjem kužnih tela, koja propadaju u
najgorim bolima, oslikava stepen društvenom razvoja u datom trenutku, način na koji
će čitaoc primiti pojavu kuge, nije prvestveno način na koji će je lečiti, već način na
koji će toj kugi tražiti uzrok, čovek se mora zapitati zašto?
Sa druge strane, da li je inicijalno stanje društva stanje harmonije? Da li se sa
razlogom pitamo zašto? Ili je to pitanje apsurdno, traćenje vremena? Šta ako kuga
mora biti, smrt se mora opredmetiti nekako. Smrt počinje tamo gde život prestaje.
Međutim, Lukrecije prikazuje smrt koja se javlja tokom života, kad strah od smrti
biva opredmećen. Kuga je predstava opredmećenog, oživljenog, materijalizovanog
straha od smrti kao uzroka najveće ljudske nesreće. Strah od smrti se širi među
ljudima, kao zaraza, prelazi sa jednog na drugog, i sve ono što vidimo manifestno,
spolja, sve što se dešava na telu (Citati iz dela), strah od smrti čini čovekovoj
unuštranjosti, ruši je.
Početak- šta je kuga? Razaranje, pošast, smrt, truljenje, propadanje, malovečnost koja
je prikazana emfatički (čovek strada u roku od nedelju dana), neobjašnjivost bola - šta
čovek počini da bi trpeo tako strašan bol, zaraza.
Malovečnost čoveka- stalna tema u književnosti, jer je stalna tema u ljudskom životu,
čovek se sa malovečnošću suočava svakodnevno, ona je konstanta u čovekovom biću
koje je nekonstantno i promenljivo, ono što je u čoveku stalno postoje i u književnosti
opšte mesto, locus communis. (Književnost jeste refleksija života, samo su neki
aspekti u njoj jače, detaljnije, podrobnije osvetljeni. Zašto baš kuga?)- uvod
Zaraza- objašenje sa papira, zaraza kao simulacija opredmećivanja veze između
ovostranog i onostranog, kao i između veze u ovostranome- Spartanci donose kugu sa
sobom, pojava drugosti koja donosi oboljenje. I kod Lukrecija je drugost oboljenje,
drugo podneblje, drugačije vreme, to nije upliv nezemaljskog i nestvarnog u realnost,
već upliv drugačije realnosti koja dovodi do oboljavanja.
Pitanje - zašto kuga? Zašto bolest, zaraza, zašto oboljenje fizičkog? Zato, jer je bol
neobjašniv, ne može se povezati sa
Sa druge strane, kuga je i danas prisutna u književnosti, danas, kada je svet sve manje
i manje podložan bakterijskim epidemijama. Odatle prozilazi jedno veoma važno
pitanje- zašto se idalje o kugi piše, ako ona, kao što je evidentno, nije više deo fizičke
realnosti modernog čoveka? Nema formalne rutine u prisutvu kuge u književnosti, ne
radi se ovde o poetski konstruisanom obrazcu, o poetičkoj normi, o šablonu. Kuga kao
motiv u književnosti opstaje po inerciji, i tu nema ničeg začuđujućeg, jer nikada zaista
i nije bilo mnogo reči o kugi i njenom medicinskom aspektu u književnosti.
Književnost je telo prevashodno uvek interesovalo u korelaciji sa psihom. Kako
čovekova psiha oblikuje njegovo telo, da li će psiha okrenuta božanskom, koja poštuje
i daruje bogove, biti bar privremeno pošteđena svesti o svojoj propadljivosti (Ovo
kurzivom, za Lukrecija aluzija), kako prizor tela, uništenog i malovečnog tela,
čovekovog tela, ranjivog, deluje na drugog čoveka. (Ponovo aluzija na Lukrecija.)
Uvek se radilo o kugi kao o jednoj dubljoj poremećenosti, o jednoj dubljoj
disharmoniji. Ta poremećenost može biti neminovna, može biti deo ciklusa prirode, ili
može biti shvaćena kao izlazak, proterivanja iz prirodnog ciklusa, egzistiranje na
jednoj ezgistencijalnoj ravni koja za čoveka može biti veoma opasna, jer joj nije
prilagođen. motiv je svakako uvek zaogrnut književnim kontekstom samog dela, te tu
interpretativne metode višestruke. Kuga može biti osveta bogova, moralna lekcija
čoveku, podsećanje na njegovu nevelikost i propadljivost, na truležnost ljudskog bića.
To podsećanje, međutim, čoveka može zastrašiti, ali može ga i osloboditi. Može da
podsetiti da i u trenucima najvećeg nereda, najveće dezintegracije, gde se čini da će
vasiona nestati zasigurno pod pritisikom ljudskog bola i nedaća, postoji postoji jedna
dublja uređenost. Ta dublja uređenost šalje kugu kao pošast koja će pročistiti kroz
uništenje, kako bi čoveka podsetila da postoji viši red i da se on mora spoznati.
Priroda se mora spoznati.
Arhetip kuga- arhetip bolesti- da li je kuga deo ciklusa, smrt je deo prirodna ciklusa,
relacija život- smrt, put koji vodi od života do smrti se prikazuje deskriptivno, taj put
je otuđen od čoveka, taj put nadgledaju bogovi, ili je tako bar bilo shvatanje antičkog
čoveka. Lukrecije taj put vraća čoveku, čovek je vladar nad tim putem od života do
smrti, on njime mora hoditi, ne može ga izbrisati, ne može negirati njegovo
postojanje. Neće čoveka neka viša sila usmeriti ka tom putu, već će on sam njime
krenuti, po inerciji svoje prirode, mada bez svoje svesti. Čovek, ako može da prikaže
taj put, da ga sebi objasni, da ga otrgne iz stanja otuđenosti, on može njime vladati.
Lukreciju nije toliko potrebno osvetljavanje uzroka nastanka kuge, kao što je to bilo
neophodno u svim prethodnim tumačenjima dela. Uzrok je toliko važan jer
predstavlja nadu za mogućnost saniranja posledice, to jest same boleti, kuge.
Međutim, Lukrecija ne previđa pitanje zašto se čovek boji kuge? Boji je jer se plaši
boli. Zašto se plaši boli? Plaši se, jer ga podseća na njegovu sopstvenu, neminovnu
propadljivost, na smrt. Saniranje kuge jeste neophodno, međutim, to nije trajno
rešavanje problema. Izlečenjem od kuge, čovek se neće izlečiti od smrti. Čovek će se
izlečiti od smrti izlečivanjem straha od smrti. Saniranje straha od smrti jeste
dugotrajno rešenje. Ako oktrijem konkretan uzrok kuge, to je važno otkriće, jer
shvatamo da ona nije hir nekog božanstva, nije tendencizona osveta jedne božanske
figure koja je u antičkom svetu predstavljena antropomorfno, već proizvod ovostranih
okolnosti (koja nisu proizvod sudbine, zacrtanosti, - slika atoma, već u njima ima i
slučajnosti.), međutim, taj uzrok ovde služi da čoveka oslobodi straha, i ničemu više.
To što je kuga strašna, grozna, to što je epitom prolaznosti, potvrda je neumoljivosti
smrti. Međutim, čovek koji spoznaje kuge, manje je se plaši, on zna mehanizme po
kojima ona funkcioniše, zato on vlada njome dok ga ona uništava. Kuga nije prst
sudbine uperen protiv čoveka samog, već priroda koja održava svoj normalni tok,
nestajanje mogućnosti smrti bilo bi nestajanje prirode same, čoveka samog. ( Onaj
argument koji si juče navela.) Priroda svojim krajem uslovljava svoj početak, kuga,
kao pošast, odavde može biti tumačena i kao veliko pročišnjenje prirode (što je
ironično, jer se kuga uvek uslovno povezuje sa nečim što je prljavo.), vraćanje na
početak romana gde će se odigrati rađanje.
Postoji, u svesti antičkog čoveka, ali u svesti čoveka danjašnjice, izvesno zaziranje od
smrti kao od nečega što ne pripada njemu, što pripada nekoj višoj, nadljudskoj
instanci, a Lukrecije vraća smrt čoveku samom, ona je njegova
4) Lukrecije - Iz Tukididovog “Peloponeskog rata”, preuzeo osnovu za nastanak dela
“O prirodi stvari”, potom cilj sa kojim je delo nastalo- oslobađanje od straha od smrti
kod čoveka koji postoji zbog pretpostavke o egzistenciji bogova kojima bi se bavili
ljudskim životima- navesti tu nekoliko primera, to jest citata, onda usporediti početak
dela sa njegovim krajem, život sa smrću kao neminovnošću, pogledati nešto o
epikurejskoj filozofiji, smrt je nagoveštena kroz opis kuge koji je naturalistički,
funkcija kuge - ne kao kod Tukidida- da prikaže simptome kuge kako bi čovečanstvo
bilo upozoreno, nego da ih prikaže kako bi čoveka oslobodio straha od smrti, možda
je svestan prethodne tradicije prikazivanja kuge u književnosti, te hoće da je liši
supstencijalnosti.
”Već ništa nisu vera ni božanstvo tad značili - natkrilio je jad najbliži sve. - veoma
važno- koristi za podlogu Tukididov “Peloponeski rat”, opisi kako narod napušta
verske običaje, kako su poluživa, kužna tela rasprosta u hramu, kako običaji
sahranjivanja postaju nevažni u takvom trenutku, suštinska neumešanost bogova,
nema Apolona koji je poslao kugu niti koji bi spasio narod od kuge, lek se ni ne
pominje, kao što je slučaj kod Tukidida, za Lukrecija, upozorenje nema smisla, smrt
je neminovnost i kao takva ona će svakako jednog dana nastupiti.
Ako se ono najgore, najstrašnije, najgroznije, prikaže u svojoj suštastvenosti, oduzima
mu se aura straha, aura nepostojanosti, nesaznatljivosti. Čovek biva oslobođen. Dok je
pristan u tuđoj smrti, čitajući Lukrecijeve stihove, čovek shvata da je neprisutan u
svojoj- da sve ovo što čita nema nikakve veze sa njim, da ima veze samo sa svetom
kao takvim, da ima veze sa čovekom kao propadljivošću, ali da se tu suštinski ništa ne
može izmeniti (severity of the proposed literary pictures presenting plague), osim
načina na koja je ta propadljivost percipirana.
Citat- “Rastvara, uz to, opet priroda u elemente svoje sve, i stvar ne uništi nijednu do
kraja.” ili “Jer da je šta smrtno potpuno, iz vida našeg sve bi iščezlo.”
Vera (u bogove) se temelji na čovekovom neznanju, na njegovom suštinskom
nepoznavanju sebe samog.
“Al umom oštrim treba iznad svega ispitati otkud je stvorena duša, i duha našeg
priroda, da svetlost jasnu otkrijem tvom umu, da prozreš do dna sve skrivene stvari.” -
zato treba prozreti i smrt, a to Lukrecije čini predstavljajući čitaocu kugu, strašne
prizore umiranja i stradanja.
Zaključak, još sa početka - nijedna stvar ne nestaje, već se vraća u sve, samo više nije
diferencirana. I umire se zbog života (Pogledaj na početku Lukrecija- kiša koja umire
zbog zemljine plodnosti, zbog života koji će ona roditi), i i živi se za smrt, da bi se
živelo još jednom. - “Nit se šta rodit sme nepomognuto smrću drugoga”
Potrebno je objasniti Lukrecijevu koncepciju smrti, kako bi se shvatila kuga u
njegovom delu. Jer iako kuga dakako nosi neko približno univerzalno značenje, njeno
tumačenje zavisi nepobitno od konteksta u kome se ona nalazi. (smisao kuge kao
pojave u književnosti.)
Str. 53- obavezno pogledati- strah ne napušta onoga koji je okružen purpurom, strah
ne napušta ni jaku, moćnu konjicu-ovo ima i u onome što je Vuk poslao.

Istovremeno, plašim se da prestanem da pišem, jer kad prestanem sa pisanjem, sve je

gore, psihičko stanje je naglo gore, može biti podnošljivo, može biti dobro, čak i
odlično, ali je svejedno lošije u odnosu na ono koje dostižem pisanjem i pažljivim
biranjem reči. Zašto sam ja takva?

Mnogo se dobro osećam. Mnogo. Ovako, dok pišem.

Kako tretirati uzrok? (Tipa uništiti uzrok nastanka kako bi nestalo i dalje javljanje
posledice, kuge.)

Finalna epizoda predstavlja kugu, emfatišući bedu, užas, pomor, strah. (U odnosu na
Tukidida, čak, koga korisiti kao uzor.) kakav je život onoga koji nije prosvećen
epikurejskom filozofijom. Čitalac, dakle, došavši do velikog finala ovog trijumfalnog
speva o suštini stvari, ili biva zgrožen, zastrašen i oprhven prizorom kuge, koja
potresa njegovo biće iz temelja, ili se sa njom suočava ravnodušno. Oba slučaju
čitaocu donose napredak- prvi slučaj (kao što se atomi razmeštaju pod jakim udarom,
te stvaraju nov raspored, dakle novi život, tako biva i sa ljudskom mišlju, ona mora
biti napadnuta, mora biti radikalno preosmišljena, i to se čini suočavanjem sa smrću.
Čak je i smrt podređena reči, ona više nije nešto mistično, neopipljivo, daleko i samim
tim nesaznatljivo i strašno, smrt, pošto je opisana naturalistički, postaje opipljiva i
stvarna, a u materijalističkom svetu, ono što je opipljivo i stvarno jeste ono što je
uobičajeno. Čovek biva habituiran na slike smrti. U drugom slučaju,čovek se sa
prizorom kuge suočava ravnodušno, što znači da je prethodna Lukrecijeva lekcija
uspela, da je čovek, čitajući ovaj spev, prodro u suštinu prirode stvari, i da, u skladu
sa tim, straha i nema.
Da li treba navesti opozit Lukreciju? Racionalizovanje nečega što je izvan mogućnosti
racionalizacije, jednostavno, strah je po strani od racia, on se ne može podvesti pod
razumsku kategoriju.
Ali mu zato, podvođenje pod racionalnu kategoriju oduzima bit, suštavstvenost?

Lukrecije
1) Suština speva - epikurejska filozofija- dostizanje eudamonije, sreće, blaženstva-
odustajanje od afekata- čovek prima ono što je prirodno kao sebi strano, jer prirodu ne
poznaje, jer ne poznaje svoju dušu- citati o besmislu straha od smrti-.kulminacije-
prikaz kuge- uzrok kuge- kuga kao put ka smrću kojim treba zavladati- zatim
društevno, sociološko tumačenje kuge.
Za onaj deo o prikazima hramova kod Tukidida, hramova koje pritiska nepodnošljivi
miris ljudskih tela koja se raspadaju, hramovi
Uopšte, cilj Lukreciju je da u čitaočevoj svesti dođe do metanoje, do svojevrsnog
preumnjenja, kontrastiranjem hrama, kao mesta koje zauzimaju bogovi, koje je
nesrazmerno udaljeno od svega čovečnog, propadljivog, koje je mesto večnog
bitisanja nadljudskih entiteta, a koje je sada uprljano ljudskom krvlju, koja je prljavo,
ljudsko u najvećoj mogućoj meri. Ta nepodnošljivi kontrast mora stvoriti rascep u
dotadašnjem viđenju sveta samog čitaoca, on ga mora navesti na razmišljanje o tome
da je hram, toliko uprljan čovekom, ustvari proizvod čoveka samog.
Šesto pevanje- oslikava prirodne pojave koje čoveka plaše jer su neuslovljene
njegovim deljanjem, kao što je grom, na primer, te ih on pripisuje nekom božanstvu.
“I najzad, zašto hramove bogova razvaljuje i sopstvene sedišta uzvišena što gromom
ruši kivnim, i bogova obličja umetnička? Što slike svoje obesvećuje ranama groznim?
Što visine gađa najviše, što su na vrhuncima njegovog ognja toliki tragovi?”

Stasis, po Tukididu, stanje unuštranjih nemira i u indiviudama i u samoj dražavi,

zajednici kao takvoj. Kod Lukrecija, kuga može biti tumačena i kao proizvod društva
zasnovanog na pogrešnim i lažnim vrednostima. Opis obolelih, kužnih, anksioznost i
napori koji doživljavaju, poklapaju se sa naporima političara (epikurejstvo i
nepoličitki život, odvojenost, itd.) da dostignu prevlast u društvu.

Str. 225- “A kad se toliko bore međ sobom

Ogromni udi sveta, bačeni u rat bezbožan, zar se ne vidi da može doći dugoj borbi
kraj?” Kuga, koja dovodi do uništenja društevnih struktura, porodičnih veza, do
nedostatka saosećanja, gde svako pokušava samo da ne oboli, slična je stanju
neporetka, haosa, akosmosa, koji se javlja pri ratu, pri uništenju strkutre, kuga, na
ljudsko telo može delovati kao što rat deluje na grad, razara ga, poništava u njemu
harmoniju, strukturalnost, vezanost (jer kao što svi organi međusobno funkcionišu,
povezani su, potpmažu se, tako bi trebalo da izgleda i jedno društva, kad ne postoji ta
veza, kad je najvažnija politička premoć i mogućnost prebivanja u obilju i purpuru,
kad je srce anksiozno, nervozno, zbog proždiruće političke ambicije, javlja se druga
veza između ljudi, a to je kuga. Javlja se zaraza, prenos oboljenja kao vid
ujedinjenosti pod opakom bolešću.

“Jer kao deca što bojažljivo

od sveg u mrklom mraku zaziru
Mi i po danu katkad strepimo
 Od mnogoga što nije strašnije
No ono čeg se deca noću plaše,
Sa zebnjom što očekuju iz tame.
Taj mrak i užas duha neka stog
Razagnaju- ne zraci sunčevi,
Ni dana strele blistave, no lik
Prirode, i njen unutarnji sklop.”

Ono što čovek sa zebnjom očekuje iz tame jeste baš kuga, kuga kao da je poslata iz
neistraženih prostora smrti. Čovek ne zna šta se krije tamo iza života, jer ne razume ni
sam život, njegov koncpet. Kad bi razumeo život, njegovu prirodu i suštinu, čovek ne
bi tražio šta se krije iza, ne bi strepio od toga, jer bi znao da ničega tamo ni nema, da
ova strašna bolest, kuga, ne dolazi iz prostora smrti, već iz prostora života. Kuga je,
kod Lukrecija, istovremeno i snažnija i slabija nego u bilo kojoj drugoj interpretaciji.
Snažnija, jer se ne može zalečiti jednostavno, prinošenjem žrtve Apolonu i
povlačenjem počinjenog postupka, ne može se otići kod Proteja i pitati za savet, ne
može se poslati u Delfsko proročište- bogovi ćute u Lukrecijevom svetu, realnost je
obezbožena, čovekovi jadi i nedaće uzrokovani strašnom pošašću kakva je kuga
prazan su odjek u svemiru bez dna. Slabija, sa druge strane, jer je i ne mora nadjačati
viša ontološka instanca, već je i sam čovek sposoban za to, i to samo
racionalizovanjem jednog jedinog osećanja - straha. Nisu potrebni nikakvi rituali,
proricanja, obredi i žrtve, potrebno je pomeriti jedno osećanje iz svoje psihe,
preosmisliti ga, i

Kuga u medicinskom smislu reči može biti metafora za društvenu kugu.

Uzeti ono što je Jelena pričala za Antigonu- Vernan i Vidal, primarna grozota leša, ne
samo u estetskom smislu, radi se o jednoj egzistencijalnoj ružnoći, čoveka tuđi leš
podseća na sopstvenu poroznost i fragilnost, dolazi do jednog specifičnog pokušaja
uosećavanja u stanje samog mrtvaca, razumevanje njegove sudbine kao naše. Zato
neminovno dolazi do zakopavanja mrtvaca, iz straha, potrebno ga je skloniti iz vida.
Zanimljivo je razmotriti ovaj fenomen iz ugla posmatranja Lukrecija, autora speva o
Prirodi stvari. Strah ne biva pomeren kada se pomeri telo. Zato Lukrecija čitaoca
tendenciozno suočava sa strahotnim prizorima propadajućih tela, sa leševima, otržući
ga od pomisli da ono što gleda nije prirodno.

Homer- Ilijada- Kuga kao nešto prevazilazi razmere čoveka, čovek je ne može
obujmiti razumom. (A Lukrecije to preokreće i čini je čoveku bliskom, sapinjujući
jedno strašno oboljenje u stihove, on ga i umanjuje, kuga je postala neznatnija jer ju je
jedan čovek savladao sažimajući nju, veću od života jer ga tako brzo oduzima,
sažimajući je u reči.) Reči su veće od kuge, ipak. Čovek koji može pisati o takvim
strahotama svojim činom potrvđuje da ih nadmašuje. Čovek koji može o njima čitati, i
idalje se sećati početka dela (sa živom svešću o početku dela- slike rađanja, procvata,
opozit truljenju), istovremeno obujmiti i jedno i drugo i shvatiti ih kao neminovno
slimultane procese, naviknuti se na njih kao na organske delove sebe.
U Homerovoj “Ilijadi”, božanstva se konstanto približavaju ljudima na razne načine,
dok su ljudi neprestano prisutni u božanstvima. Smrtnici su neprestano u svesti
bogovima. Na primer, II pevanje se otvara slikom Zevsa koji ne može da spava
razmišljajući o Ahilejevoj sudbini. Autor speva “O prirodi stvari” preokreće tu
koncepciju. Čovek u svojoj egocentričnosti postavlja sebe u središte božanskog sveta,
dok Lukrecija svet bogova postulira u metakosmos koji je neosvešćen o ljudskom
prisustvu, ili, ako ga je ikada i spoznao, ne troši svoju moć i misao na ljudske živote,
za njega neznatnije od prašine. I ko može garantovati čoveku da božanstva osećaju
pravilno i nepravilno, dobro i loše, etičko i neetičko, isto kao i čovek? Čovek svoju
savest od davnina ne može sebi da objasni, on u sebi oseća moralne zakone čijih je
porekla nesvestan, te ih pripisuje bogovima.

Sve što oseća kao veće od sebe, čovek pripisuje bogovima. (Ovo već kod Homera,
posle se može iskoristiti za Lukrecija.) Čovek sebi ne može da objasni pojave u
prirodi, ne može da objasni pojavu grmljavine, nehsvatljiva mu je smena godišnjih
doba, naizmenična vladavina dana i noći, pojava zemljotresa, oluja i bura, vulkanskih
erupcija. Čovekovo neznanje dostiže trijumf u njegovoj nesposobnosti da sebi objasni
i da svhovitost svojoj smrti, svojoj propadljivosti. On ne može kontrolisti nijednu od
ovih pojava, one ga, čini mu se, nadilaze. Čovek se razum ne okreće prvenstveno ka
logičkoj obradi i promišljavanju prirode same. Čovekov razum, u najstarijim spisima
koji nam o datoj temi mogu posvedočiti, kreira svet bića koja su ontološki unapređena
u odnosu na ljudsko biće, a to su prvenstveno jer su besmrtna, a potom jer su od
čoveka mnogo snažnija, i jer uslovljavaju kretanje i tok prirode, subjekti su, a ne puki
objekti date radnje. Čovek stvara božanstva, po svom uzoru, razum ih osmišljava
antropomorfno, čovečijeg oblika, ali znatno manje ograničene. Homerski bogovi ne
poseduju moć nad sudbinom, na primer, što ih ograničava, ali definitivno poseduju
moć nad materijalnom stvarnošću, oni je oblikuju, uslovljavaju njeno kretanje. Zato je
presudan faktor koji određuje život čoveka u homersko doba upravo odnos sa
onostranošću. Onostranost se mora umilostiviti, kako bi život čoveka bio harmoničan,
božanstva moraju biti zadovoljna. Zato im se prinose žrtve i pokloni, te božanstva
imaju i svoje miljenike, one koji ih najviše poštuju, koji su uspeli najviše da im se
približe i dodvore. Međutim, kako izgleda osveta jednog takvog bića, večnog i toliko
snažnog da mu je čitav materijalni svet podređen, bića nezajažljive moći? Takva
osveta je strašna, jer ona čitav materijalni svet preokreće protiv čoveka samog.
Dualnost boga Apolona, bog svetlosti i isceliteljstva (tu stranu predstavlja njegova
lira), istovremeno je bog pošasti, kuge. Svetlost, koja je odraz čistote, glavna je odlika
Apolona, međutim, ne treba zanemariti da Apolon nosi i epitet “Smintej”, koji ga
dovodi u blisku vezu sa glavnim izvorima nečistote i zaraze, sa pacovima i miševima.
Dakle, u liku Apolona se ovaplođuju i vizija spasitelja, i vizija uništitelja, uzročnik
bolesti i onaj koji je leči.

Apolon se može dovesti u vezu sa likom Edipa, jer je i Edip i spasitelj zajednice. (Jer
biva žrtovavan, prognan, kako bi se red nanovno uspostavio, ali i onaj koji je zločin
počinio, koji ga je uzrokovao, koji je svojim grehom, doduše, nesvesnim, ali ipak
grehom, počinio štetu čitavom svog gradu, gradu kojim vlada.

Edip- put od božanskog ka čoveku, razoktkriva se kroz njegov lik. Iako se idalje radi
o ritualno-iraconalnom društvu, uzročnik nesreće više nije bog, već čovek. Čovek se,
doduše, ogreši o večna, bezvremena, božanska pravila, međutim, vizija donosioca
kuge, kao pošasti, ali i mogućeg blagostanja, transponovana je sa božanstva na
vladara, a sa vladara biće kod Tukidida izmeštena na običnog čoveka. U “Kralju
Edipu”, ipak jedan viši red, radi se o pravilu, o višoj nužnosti prirode koja pogađa
Tebu, svet je tako uređen, da vladar određuje plodnost svoje zemlje, u Homerovoj
“Ilijadi” nije bilo uređenosti, Apolon je, kao donosilac kuge, odlučivao na osnovu
lične naklonosti, i tako je odapinjao svoje otrovne strele. Edip dela ni ne bivajući
svestan svog dejstovanja. Vladar je u ovom slučaju viđen kao oploditelj zemlje, vladar
koji je ritualno okaljan, dakle vladar koga karakteriše mijazma, doneće zemlji
neplodnost, sterilnost, kugu. Zemlja je slika vladara. Slika zemlje je veoma važna u
ovom slučaju, Tebanci sebe vide kao decu zemlje same, Kadmo ubija zmaja i iz
njegovih zuba rađaju se stanovnici ove zemlje.
Edip, koji prekoračava meru, rušeći ono što je prirodna granica, čovek ne može
istovremeno stvarati relaciju, vezu, sa drugom osobom kao otac i brat, kao sin i kao
muž, postoji izvesna greška u međuljudskom odnosu, odnos, koji je postavljen kao
univerzalan od strane prirode, biva okaljan čovekovim nepoznavanjem sebe samoga.
(Nepoznavanjem sopstvene duše, sopstvene prirode, suštinskom pogrešnom vizijom
sopstvenog identiteta.)
Kuga- agresvini sterilitet, zemlja izbacuje sopstveni plod.
Kuga je, u ovom slučaju, prikaz čovekovog nepoznavanja samog sebe. Priroda ga,
doduše, poznaje, ona je njegovo ogledalo. Edip, za razliku od Apolona, nije svestan
svoje moći, on silno želi da pomogne svom narodu, ali to ne može da učini dok ne
osvesti sebe samog. Kad bude osvestio rodoskrvni, incestuozni deo, kada ga bude
prihvatio kao deo sebe, Edip će razumeti neminovnost svog progonstva.

Kuga kao pročišćenje, kao vrhunska bolest, jer donosi donosi masovnu smrt koja
čoveka nagna na katarzu, na pročišćenje, kuga je ovde prikaz prirode koja se leči, ali i
prirode koja zavisi od čoveka, od vladara. Kuga pročišćuje i iseceljuje i samo
društvo, ovo je sociološko tumačenje. Društvo, zajednica, je ujedinjena oko vladara, u
harmoničnom stanju. Međutim, pojavom strašne pošasti, društvo se ujedinjuje oko
poruke koja stiže iz Delfa - naći ubicu kralja Laja, koji idalje živi u Tebi i prlja je
svojim grehom i svojom okaljanošću. Ipak, kako se ispostavlja da je sam vladar onaj
koji je ubio kralja Laja, on mora biti proteran, a društvo obnovljeno.
Za početak, mora se naglasiti da u ovoj drami dominira jedne htonska religioznost,
vera u zemlju kao stvaralačku, kreatorsku potenciju. Zemlja kao majka. Međutim,
Edip čini greh formirajući zajednicu sa sopstvenom majkom, prolivši krv svoga oca,
on se ogrešuje o one koji su ga tvorili, i sad zemlja sama više ne može da stvara,
odbija stvaranje.
U “Kralju Edipu”, ne radi se o benovolentnosti ili maloventosti bogova, već o
dubljem poremećaju načina funkcionisanja prirode, dolazi do razaranja kosmičnosti,
reda, do strašne anomalije koju Edip konstruiše prolivajući sopstvenu krv.
Kuga- Kod Tukidida- posledica razdora, nasilja koja se vrši nad čovekom, posledica
rata, neujedinjenosti. Kod Sofokla, kuga dovodi do ujedinjavanja pod jednom mišlju,
dok je pre toga prisutna jednost kroz bolest.

A šta je ritual? Šta je to ritualna okaljanost, mijazma? Pogledati Mirča Elijade- Sveto i
Profano.

Edip je izbavitelj i na drugoj ravni- on je, takoreći, spasio Tebu jednom, otržući je od
nemilosti Sfinge, uspevši da reši njenu zagonetku, međutim, zavladavši njome, on
postaje njen uništitelj.
Onaj koji je nekada plodio zemlju, sada je ubijen, i njegov ubica sedi na tronu Tebe,
uopšte, Edip se može videti kao ubica sopstevnog oca i kao ubica nekadašnjeg oca
čitave zemlje.
Smisao sterilnosti- ukidanje prokreacije jer je okaljana,
Vladar- vizija zemlje- a samom društvu, čoveku koji je pripadanik tebanske zajednice,
važna je vizija zemlje, on sebe smatra potomkom zemlje, sa njom se identifikuje.
Zemlja koja je trula, neplodna, koja izbacuje sopstveni plod, te i čovek postaje takav.
Isto, važno je pomenuti da se javlja agresivna sterilnost, nemogućnost rađanja,
nemogućnost dalje prokreacije, nastavka života.
Edip kao žrtva. Ne pominje se konkretan bog, već je Edip žrtovavan stanovnicima, i
zemlji, kako bi ponovo mogla da rađa, kako bi mogla da uspostavi harmoničnu razinu
nanovo.
Ne znam gde ovo piše, ali- Vladar, viđen kao oploditelj zemlje, vladar mora biti mlad
i zdrav, plodan, kako bi i zemlja bila takva. Mladost, kao sposobnost regeneracije,
ponovnog rođenja, fleksibilnosti, kad je vladar mlad i snažan, zemlja se čoveku lako
daje, daje da bude obrađivana, daje plod, jer je slika vladara. Ovde se javlja specifična
htonska religioznost. Star vladar je često bivao i ubijen, ne samo smenjen, zemlja pod
njegovom vladavinom postaje kruta, bliska smrti, nesposobna da zaista kreira, da
iznedri snažan i zdrav plod. Međutim, Edip nije dostigao starost, on je zdrav i snažan,
mudar i sposoban vladar, pa zašto je zemlja onda porobljena strašnom pošašću? (Sad
priča o ritulanoj okaljanosti- mijazmi.) Pojam zemlje je širi od samo tla- tu se nalazi
leš, ali tu je i seme, tu su ujedinjene smrtnost i rađanje, nasilje, destruktivnost, ali i
stvaralačka potencija, plodnost. Kuga- zemljin krik jer je poremećena dublja
uređenost sveta, nešto iz čega se svet rodio, iz čega je nastao, počeci sveta su
uzrpirani.
Poruka iz Delfa - iz proročišta, Delfi, pupuk sveta, time se najeksplicitnije kaže da se
zemlja zamišlja kao jedna velika utroba u čijoj je unutrašnjosti, naravno, materica.
Odatle, iz zemljinog središta, stiže poruku da nešto nije u redu sa zemljom jer njome
vlada onaj koji je prolio sopstvenu krv, krv onoga koji ga je tvorio.
Suprostavlja se ta svest koju priroda poseduje o sebi, i ljudsko neznanje o prirodi, o
čoveku, o sopstvenom identitetu. (Edip ne
Katarza, pročišćenje kroz prinošenje određene žrtve. Šta je u Edipovom slučaju žrtva?
Da li je kuga oličenje mraka, mraka koji podseća na smrt jer je nesaznatljiv, a i čovek
je samom sebi nesaznatljiv, ponovo u mrak, ne može videti, ne može spoznati. Kuga
je opredmećena nespoznaja, priroda, ili bolje reći kosmos, kao viša uređenost, morala
je napraviti vidljivim čoveku njegovo neznanje. I progovaranje proročišta je
pogorovaranje zemlje. (Onaj argument o Delfima.)

Ritualna okaljanost, to jest, mijazma, suštinski nema veze sa krivicom. Ona

predstavlja susret sa smrću, sa onostranim, sa nadiskustvenim. Ritulano je okaljan
svako ko je bio u kontaktu sa mrtvim - ubica, onaj koji je spremao upokojenog za
pogreb, čak i porodilja, jer sve što ima veze sa izlaskom iz materice se u kultnom
svetu smatra bliskim smrti, jer onaj koji se rađa je idalje u kontaktu sa
transcedencijom, svet iz kog potiče novorođenče, isti je svet u koji odlazi umiriću.
(svet je u koji će se jednom nemivnovno vratiti, pri svojoj smrti, pri ugasnuću svog
života.) Edip je okaljan dvostrukim grehom, on je ušao u matericu u koju nije smeo i
pritom je ubio sopstvenog oca. Ritualno okaljan na taj način, on izvor kontaminacije,
zaraze, za prostor u kom se nalazi.
Bivajući proteran iz zajednice kojom je nekad kraljevao, Edip se u nekoj meri
poistovećuje sa kultnim pojmom farmakosa. (Da li, ipak, ovo tumačenje ne može biti
društveno?) Farmakos, to jest žrtveni jarac, jeste psihički mehanizam gde se sve loše
u jednoj zajednici prenese na jednu osobu. To je obred koji se održavao za vreme
Targelija, u proleće, u slavu Apolona, kao katartičkog božanstva, božanstva koje
pročišćuje. U skladu sa tim, grad sebe u to doba čisti od svih ritualnih ukaljanosti,
tako što sav kolektivni kal objedinjuje u dve osobe, u muškarcu i u ženi, obično
robovima, koji se ritualno sprovode kroz grad i potom iz njega proteruju, što
signalizuje i odstranjivanje ukljanosti, nečistote, greha. Zašto se proteruje ono što
primarno ima dodir sa onostranošću, sa smrću? Jer ugrožava život u zajednici, čovek
se onostranosti plaši jer ona je strana životu.

Motiv lajeve smrti.

Sve je veće od čoveka, ali ništa nije veće od čovekovog razuma, princip koji postulira
Lukrecije.

Kuga i kasnije u književnosti- dodati tamo gde se govori o trajnosti, neporoznosti

motiva kuge. Kuga u bibliji, u hrišćanskim spisima, i tu se vidi tendencija da
ontološki uzvišeno biće izleči kužnog, i podari mu novi život, u ovom slučaju, ponovo
dolazi do pročišćenja, radi se o duhovnom preobratu, o metanoji, o spoznaju boga
koje se izvodi kroz proces isceljenja od pošasti kao od nevere, moguće i kao od
nepoznavanja sebe. Zatim, kuga se javlja u delu Fjodora Dostojevskog, kod Albera
Kamija. Sve to pokazuje da kuga kao opšte mesto nije formirana iz svoje učestale
pojavnosti u fizičkoj realnosti, bar ne samo iz tog razloga. U doba kad Dostojevski i
Kami stvaraju, kuga gotovo da je istrebljena. Pa ipak, ona je ustoličena kao učestali i
ponavljajući element u književnosti. Javlja se i danas. Zašto? Znači da je motiv kuge
dublje utisnut u bit književnog stvaranja.

Zašto se fizički dezintegrišem? (Nisam znala, biće bolje, biće mnogo bolje. Nisam ni
slutila. Pa ipak, preživela sam bez tog znanja, i ne samo to, već sam uspela i da se
Polako, polako.

Tukididovo viđenje kuge- Kuga je jedno od najneobjašnjivijih katastrofa koja je ikada

zatekla čovečanstvo. Do sada smo proučavali funkciju kuge u delima koja tvore
fikcionalnu stvarnost. Međutim, Tukidid, kao jedan od najznačajnijih helenskih
istoriografa, teži ka detaljnom prikazivanju realnih istorijskih događaja, čiji je i sam
bio savremenik, te je kuga u kontesku njegovog dela “Istorija Peloponeskog rata”
znatno drugačije prikazana i tumačena. Može se reći da je predstava kuge u delu čak
revolucionarna, i za vreme nastanka ovog dela, neočekivana, posve drugačija. Tukidid
piše o Peloponeskom ratu, o sukobu koji je izbio između Delskog i Peloponeskog
saveza, predvođenih Atinom i Spartom, i koji je trajao od 431. godine do 404.godine,
i završio se krahom atinske strane. Međutim, ono što nas zanima jeste način na koji
Tukidid prikazuje kugu, Tukidid, kao neko ko je i sam bio oboleli od ove stravične
pošasti. Tukidid precizno i taksativno navodi simptome kuge, kao što su glavobolja,
konjuktivitis, osip koji prekriva celo telo, groznica, itd. (Navesti primere iz knjige,
citate.)
Tukidid se, kao što se da videti, najviše zadražava na fizičkom aspektu pojave kuge.
Tome je prvenstveno razlog činjenica da ne stvara fikcionalni svet u kome bi kuga
figurirala kao metafora, već da opisuje realno postojaće događaje. Ovo objašnjenje bi
bilo zadovoljavajuće savremenom, modernom čoveku, međutim, antički čovek je
podrazumevao da kuga, kao stravična bolest kojoj se ne može naći ovostrani uzrok
potiče od bogova, i nije nalazio ništa neobičnu u činjenici da se uzročnost pošasti tako
i objasni u jednom istriografskom delu, što je evidentno na Herodotovom primeru.
Antički čovek je u Tukidiovo vreme kugu tumačio kao božanski gnev,kao način
pokazivanja nezadovljstva neke više ontološke instance, u najčešćem broju slučajeva
to bi bio Apolon. Međutim, Tukidid naglašava važnost dominacije fizičke stvarnosti,
vidljivog, u slučaju obrađivanja teme kao što je kuga. Kuga je materijalna pojava koja
se mora tako i tumačiti, autor ovde ne dozvoljava aktivnu intervenciju bogova,
međutim, na taj način, on ne obeznačuje prikaz motiva kuge u svom delu, već
jednostavno osvetljava na drugačiji način. Tumačenje kuge ne mora biti manje
intrigantno u jednom istoriografskom delu. Nasuprot, znatno je zahtevnije, jer, iako
Tukidid teži ka tome da nađe uzroke kuge u realnoj fizičkoj pojavnosti, njih nije lako
utvrditi i precizirati. Navodi se da kuga u Atinu dolazi za najezdom Spartanaca, te je
moguće da je suparnička strana doprinela pojavljivanju bakterijske epidemije. Uz to,
nehigijenski uslovi u kojima se vodio rat, prenaseljenost Atinskog polisa u to vreme,
precizno opisane slike otvorenih, nezalečenih rana, ljudskih tela bačenih po trgovima,
nesahranjenih, skrivenih po hramovima, kako se smrad ne bi širio, mogu biti
uzročnici kuge. Dakle, i u Tukididovom tumačenju pojave kuge može se reći da je
čovek, svojom pogreškom, izazvao najezdu stravične pošasti, međutim, pogreška nije
tumačena na etičkom, duhovnom planu, gubi se ritualni aspekt. Postoji tendencija da
se pojava kuge tumačiti u čisto naučnom smislu, kao neminovni i neopozivi deo
uzročno-posledičnog lanca koji svoj početak i kraj nalazi u fizičkoj realnosti.
Tumačenje koje pronalazi uzroke kuge u ovostranosti ne gubi, doduše, na svojoj
višeslojnosti. Već smo naveli da je jedna od najstrašnijih osobina kuge njena
prenosivost, činjenica da je stravično zarazna, da prelazi sa jednog tela na drugo, da
nezajažljivo povezuje ljudska tela, povezujući na taj način i ljude, darujući im
univerzalno iskustvo nepremostivog bola, telesnog raspadanja, duševnog straha. Kuga
kod Tukidida ne može figurirati kao instanca koja povezuje ovostranost sa
onostranošću, ali svakako može, sa druge strane, potvrđivati nepokoljebljivu
povezanost koja postoji unutar same ovostranosti. Tukididov cilj je svakako bio da
opiše kugu kako bi je društvo u budućnosti lakše prepoznavalo, i sledstveno tome,
manje oboljevalo, kako bi sprečilo širenje opasne pošasti, i kako bi znalo kako da
tretira njene posledice, kako na pojedinaca, tako i na društvo, koje se pod uticajem
kuge može potpuno dezintegrisati, ili ujedinati. (U želji da zajednica kao takva
opstane.) Dakle, za autora “Istorije Peloponeskog rata”, uzroci nastanka kuge nisu
presudni, on se u svom izlaganju prevashodno vodi posledicama pošasti, on kugu
predstavlja iz praktičnog razloga, cilj mu je da ona jednoga dana bude manje
raspostranjena, lakše isceljiva. Međutim, ono što smo naveli “povezanošću koja
postoji unutar same ovostransti” zanimljiva je za tumačenje kao nešto što proizilazi iz
samog teksta. Ono što je u “Ilijadi” i “Kralju Edipu” bila kuga kao ovaplođenje
neumoljive relacije između iskustvenog i nadiskustvenog sveta, kod Tukidida je kuga
kao ovaplođenje vrhunske dishamornije, anormalnosti, i nasilja koja se događa u
ovostranosti, između dve zaraćene strane, kuga kao posledica anomalije koja postoji u
relaciji između ljudskih bića, mržnja, ratna ambicija, i težnja za pokoravanjem
drugosti, brutalnost, nemilosrdnost, karakteristike su ratnog sukoba, ali takođe
oslikavaju odnos bolesti prema ljudskom telu, težnja za pokoravanjem, za nasiljem, za
uništenjem, koju kuga pokazuje prema čoveku. Citat- Nasilni zemljotresi, učestala
pomračenja Sunca, velike suše i glad, kuga,ono što je dovelo najviše povrede, najviše
gubitka. Sve su ovo nuspojave nestruktruisanog, dezintegrišućeg društva,vođenog
nasiljem.( Dalje- navesti grafičke prikaze bolesti koji su uticali na Lukrecija i njegovo
stvaralaštvo, kao i prikaze nemogućnosti religije da spase ljude. Kod Tukdida se,
doduše, ne radi o epikurejskom stanovštu, ali njegovi opisi su dobro ishodište za
argumentaciju tog filozofskog stava. Tukdid jednostavno želi da pokaže da religio,
veza, između ovostranog i onostranog ovde ne igra nikakvu ulogu, presečena je.
Bogovi ćute. To se ne naglavaša eksplicitno, ali se vidi iz opisa stanovništva koje
napušta tradionacionalne obrede pri sahrani, koji pomažu pokojniku da se otisne u
drugi svet. Ovaj svet postaje previše fragilan, porozan, izranjavan, da bi se o drugom
uopšte mislilo, smrt toliko zadire u ovostranost da se misao o transcedentnoj
egzistenciji nakon smrti zanemaruje, smrt se u potpunosti realizuje u datom trenutku,
u iskustvenoj stvarnosti. Prikazi hramova okaljanih mrtvim ljudskim telima- ono što
će navesti Lukrecija da se upita- zar se ti bogovi ne bi pobunili zbog tako strašnog
prizora, zbog prizora gde se susreću njihova večitost i nesmrtnost, sa čovekovim
truležnim telo, hram kao slika večnosti postaje slika raspadanja, hram ovostranosti,
hram bola.)

This shall come out as a poem

The myterious thing i feel for you
Im so happy
Because we are so powerful.
Im so happy that im being chased by you, by you, by you.

Im so happy that im being chased by you, you are the one the universe has chosen to
chase me, and i cant be any happier, i have never been in love like this before,
I can feel your essence. It smells just like my long lost childhood, before I was even
born. I can feel your love like a tornado, i cant breathe because i know you cant breath
because of me.
I am loved deeply, by you. You are my loving force, and I want to be able to love you
like you love me. You have given me everything. You have given me the force so I
can accomplish anything I want. You have been the wind to my back, you didnt do
things for me, but you have taught me. For that, I am thankful. I am being loved like
never before, i can feel you are true, even when you dont say it. For the first time in
my life, Im not addicted to words. I dont need you to tell me anything. I can see
everything in your eyes, in the things that you do, in the way you cover me when im
cold, in the way you hold me when Im about to sleep, in the way you kiss me when
im not feeling kissable, in the way you leave your traces in my life intentionally, in
the way you sing to me, in the way you ask me if im hungry, in the way you pull my
hair, both gently and agressivly, in the way you push me to my limits when it comes
to range of my happiness, i cant be any happier. You talk to me when Im sad, and I
can tell you anything, and you always listen to me, and you know my toughts are
interesting and worth it, and poetic, you know when i tremble, and you can tell my
sadness even when even i dont know anything about myself anymore, you can feel
my emotion even when i dont know if i really have any, anymore. You dont make me
feel alive, you teach me how to be alive, always, even when you are not around. I just
need to remember that you are somewhere, you do exist, and you think about me,
even when me is falling apart, and if theres anything in this life i can feel blessed for
to have, its you, s, im blessed that i have you, and im blessed that you are for always,
for I have felt you in the moment.
You are the plaque that cured me from all of my other desaeases, now, I have one, but
I can live with it, I can really live with it, I can really, really, really, really- live with
it. Really LIVE. Do you know what it means? Do you know the meaning of life?
What is the meaning of life? In what is the meaning of life?

A šta da radim?
Da se prepustim? Da prekinem? Da zavladam? Da zavladam, to je pravi odgovor.
Nikad ne razmišljaj sa šta ako

However, I really have a feeling of something big coming up. Sometimes it bothers
me, because it creates expectations, but I cannot kill it in me, I cannot kill that sparked
hope, sparked by I don’t know who or where or when, but its not really important,
what is important is that I feel that hope, and altough the death in me grows with
every year, which is normal, its the flow of the nature that maintains its eternity, I
know now that hope in me grows , too, its unattainable, its forever unceased.