Univerzitet u Kragujevcu

Filološko-umetnički fakultet
Odsek za filologiju
Grupa za španski jezik i hispanske književnosti

Pikaro u viđenju baroknih autora: Servantes, Kevedo i Aleman

Seminarski rad iz predmeta:

u Kragujevcu, decembar 2018. godine

 • Uvod

U ovom radu ćemo se baviti kratim pregledom odlika pikarskog romana i to onako kako
su ga videli Migel de Servantes (Miguel de Cervantes), Fransisko de Kevedo (Francisco de
Quevedo) i Mateo Aleman (Mateo Alemán). Tačnije, daćemo kratku analizu dela pikarske
sadržine koje su ovi autori napisali.

Kako je Servantes zamišljao pikara videćemo u njegovoj noveli Rinkonete i Kortadiljo

(Rinconete y Cortadillo) koja je uključena u delo Uzorne novele (Novelas ejemplares).
Kevedovog pikara upoznaćemo kroz analizu dela Žitije vrdalame po imenu Don Pablos,
primernog probisveta, slike i prilike mufljuza (Historia de la vida de buscón, llamado Pablos), a
kako je Aleman video pikara i pikarski roman videćemo kroz njegovo delo Gusman od Alfaraćea
(Guzmán de Alfarache).

Pre nego što pređemo na analiziranje ovih dela, daćemo kratak pregled odlika klasičnog
pikarskog romana.

• Odlike pikarskog romana

Pikarski roman je podvrsta romana čiji je glavni junak pikaro (el pícaro). Prvi roman ove
sadržine je Vida del Lazarillo de Tormes y de sus fortunas y adversidades (Život Lazarčića sa
Tormesa: njegove zgode i nezgode) iz 1554. godine, čiji autor nije poznat. Autobiografskog je
karaktera, a pisan je najčešće u prvom licu. U njemu se uvek govori o životu jednog pikara i
avanturama kroz koje on prolazi. Pikaro je osoba koja mora da vara i čini mnoge nečasne stvari
kako bi preživeo i koju društvo odbacuje. Autor njegov život prikazuje kroz epizode koje
povezuje tako što prikazuje kako pikaro služi razne gospodare. Na taj način se kroz satiru javlja i
društvena kritika. (Pavlović Samurović, Soldatić 1985:264)

Pikarov nečasni život se opravdava pridikama i naravoučenijem koje se daju na početku i

kraju svakog pikarskog romana. (Pavlović Samurović, Soldatić 1985:264).

Pikaro je osoba koja samo gleda svoju korist, lutalica koja ne voli da radi, on je ciničan i
skeptičan i ne stidi se dela koje čini u svom životu. (Pavlović Samurović, Soldatić 1985:265).

• Pikaro u viđenju baroknih autora: Servantes, Kevedo i Aleman

Migel de Servantes, Fransisko de Kevedo i Mateo Aleman su autori koji su napisali neka od
najpoznatijih dela koja sadrže ovu tematiku. Jedno od Servantesovih najpoznatijih dela koje se
bave ovom tematikom su Uzorne novele, međutim činjenica je da i njegovo najpoznatije delo
Don Kihot (Don Quijote) sadži određene elemente ove podvrste romana. (Gasta 2010: 32)

Kevedov roman Žitije vrdalame po imenu Don Pablos, primernog probisveta, slike i prilike
mufljuza, takođe je jedan od poznatijih romana pikarske sadržine, kružio je u rukopisima od
1604. dok nije objavljen 1626. godine.

Jedan od najpoznatijih pikarskih romana objavio je i Mateo Aleman 1599. godine pod
nazivom Gusman od Alfaraćea. Delo je imalo više od dvanaest izdanja pre nego što je drugi deo
romana izašao. Ovo delo je proglašeno za najznačajniji roman pikarske sadržine. (Gasta 2010:
31)

• Pikarska tematika u Servantesovim delima

Nekoliko novela iz Servantesovih Uzornih novela jasno ukazuju na pikarski žanr, pogotovu
novela Razgovor pasa (El coloquio de los perros), kao i Brak na prevaru (El casamiento
engañoso), Slavna sudopera (La ilustre fregona) i Rinkonete i Kortadiljo. (Gasta 2010: 32)

Kakav je Servantesov pikar videćemo kroz kratku analizu dela Rinkonete i Kortadiljo. Ova
novela nema očigledan argument. Pripoveda se u trećem licu, a pripovedač deluje kao posrednik
između pikara i čitaoca. U drugim pikarskim romanima pikaro se obraća autoritetima dok u
Servantesovim pikarskim romanima pikaro razgovara s drugim pikarom. Dok pikari prepričavaju
svoju priču, oni više nisu podređeni autoritetima kao što je slučaj u drugim romanima. Glasovi
Rinkonetea i Kortadilja su oslobođeni ispovedničkog tona. (Rodriges Mansilja 2005:147)

Servantes nam je pružio pogled na život kriminalaca koje vodi Manipodio (Manipodio). Oni
nisu imali sopstveni izbor, već su morali da se pridruže ovoj grupi kako bi ostvarili svoj cilj. Na
taj način Servantes je poremetio sve mitove o navodnoj slobodi koje je zagovarao Gusman
(Guzmán). Tačnije, životom pikara u Sevilji upravlja Manipodio. On zakazuje redovne sastanke
ove bande, uvodi registraciju, podelu plena, poreze i dr. Kraj romana takođe otkriva koliko su
dečaci razočarani u svoje neuke učitelje, čije neznanje Rinkonete otkriva vrlo lako. Pored toga,
kraj romana je otvorenog tipa, zbog čega bi priča mogla biti proširena, ali pripovedač ne želi
dalje da priča priču. (Rodriges Mansilja 2005:148)

Servantes kontrastira početnu slobodu dečaka (jer ih pušta da govore) i njihovo

priključivanje bandi i odgovaranje vođi što samim tim ukida njihovu slobodu. Ova karakteristika
je tipična kod Servantesa.
 U delu Rinkonete i Kortadiljo imamo sveznajućeg pripovedača koji pušta svoje likove da
govore i slušaju što ih udaljava od njega samog. Međutim, kasnije odlučuje da prekine priču i
jasno stavi do znanja da je on taj koji je pripoveda, a da dečaci imaju glas samo zahvaljujući
njegovoj posredničkoj ulozi. (Rodriges Mansilja 2005:149)

• Odlike pikarskog romana u delu Historia de la vida de buscón, llamado Pablos,

Fransiska de Keveda

Ovaj Kevedov pikarski roman čija originalnost leži u pogledu na društvo tog vremena i
kritici koju Kevedo tom društvu upućuje, autobiografskog je karaktera.

Žitije vrdalame po imenu Don Pablos, primernog probisveta, slike i prilike mufljuza
predstavlja sam vrh španske književnosti. U ovom romanu Kevedo prikazuje život Don Pablosa
od detinjstva, pa sve do bega u Indije čime se roman i završava. Prikazane su avanture koje se
skoro uvek neslavno završavaju, u kojima pikaro nikako ne uspeva u svojoj stalnoj potrazi za
ekonomskom i društvenom stabilnošću.

Ovo delo se ističe zbog svog karikiranog opisa dezintegrisanog društva i zbog jako dobre
verbalne kreacije. Dete jednog lopova, Pablos, dolazi u službu kod bogatog mladića, živi u Alkali
i završava odlazeći u Indije.

Pablos se jako razlikuje od ostalih pikara kao što su Lasariljo ili Gusman, što ga udaljava od
klasičnog pikara, onog kog karakterišu individualnost, sloboda, društvena pokretljivost i slava
stečena sopstvenim naporima. Kevedovog pikara uopšte ne karakterišu te osobine. Jedino što im
je zajedničko je njihovo zloglasno poreklo, izbor da postanu pikari, razvoj njihovih avantura.
(Garote Peres 2003:956)

Prema rečima Garote Peresa (2003:956) ovo delo nije klasične pikarske sadržine jer ne
odgovara njegovim buržoaskim i humanističkim korenima. Kevedo ima aristokratski duh, a ovo
delo predstavlja aristokratski odgovor s pikarskom strukturom na nemogućnost da jedna
marginalizovana individua dostigne slavu i i postane aristokrata. Šta god uradio, ne može se
uzdići i biti ravnopravan sa „starim hrišćanima“. Na taj način je Kevedo pružio jasan odgovor na
želje bilo kog „novog hrišćanina“. Ovo takođe važi i za one koji su nasledili ili kupili svoje
titule. (Garote Peres 2003:956)
 • Odlike pikara kroz roman Matea Alemana

Alemanov pikaro, Gusman de Alfaraće, vidi svoju autobiografiju kao opštu ispovest,
odnosno javni hvalospev. Kod Gusmana se može videti da je on lopov koji voli da krade i onda
kada nema potrebu za tim, a sve da bi zadovoljio svoju prirodnu potrebu za tim. Bio je sin lopova
i jedne ne tako časne lepotice. Već sa dvanaest godina bio je primoran da ode od kuće. Nakon što
napušta svoj dom u Sevilji počinje da prosi, služi u raznim kafanama da bi na kraju stigao u
Madrid. Tu se udružuje s drugim pikarima, a kasnije počnje da radi kod jednog kuvara. Nakon
što ga kuvar otpušta on luta ulicama tražeči neki posao i počinje da radi kao glasnik. Tada krade
novac od jednog prodavca začina, a kako bi izbegao nevolje s njim beži u Toledo. Tu prolazi
kroz razne avanture, a kasnije čak stiže i do Rima gde služi jednom kardinalu, ali i ambasadoru
Francuske. Gusman se kasnije i ženi, međutim zbog problema s njegovom majkom koja dolazi
da živi sa njima, ona beži s drugim muškarcem. Nakon odlaska njegove žene, Gusman se vraća
starim porocima i ponovo počinje da krade. On je pokrao jednu damu za koju je radio zbog čega
ga osuđuju i šalju na galije.

Radnja romana je jako slična Lasarilju sa Tormesa. Ono što ga od Lasarilja razlikuje je
dužina romana, razvoj glavnih likova, uvod u epizodne priče koje ovaj roman sadrži i dugi
moralni komentari koji prate svaku avanturu i nesreću glavnog junaka. (Kantarela 1964:34)

Cilj pisca je da osudi poroke i spoji zadovoljstvo i profit. Gusman je odrastao čovek koji
dela, posmatra, misli i komentariše. On je svestan svojih grešaka i na putu je da stekne
poštovanje. Ponekad se prikazuje kao pošten čovek kojeg je nesreća pogurala da načini neka
zlodela.

Izmene koje je Aleman uveo na karakteru pikara, ali i na stilu samog pikarskog romana su
uticaji Peresa (Pérez), Servantesa, Espinela (Espinel) i Keveda. (Kantarela 1964:34)

• Zaključak

U ovom radu dali smo kratak pregled odlika pikarskog romana i to kroz određena dela
Servantesa, Keveda i Alemana.

Servantesove novele nsu imali klasične pikarske odlike. Većina pikarskih romana
napisana je u autobiografskom stilu, međutim u Uzornim novelama autobiografska forma nije
uvek prisutna, pa tako u noveli Rinkonete i Kortadiljo imamo sveznajućeg pripovedača.
Servantesovi pikari ponekad budu i plemići ili bar dolaze iz stabilnih porodica,

Kevedov Pablos je jedan tvrdoglav i grešni pikaro koji ne prestaje sa svojim nestašlucima
sve dok se ne ukrca za Indije uz obećanje da neće prestati da priča svoju priču, što čitaoce
ostavlja u neizvesnosti. Kevedo čak u pojedinim momentima ne upućuje moralnu kritiku svom
pikaru što ga takođe razlikuje od klasičnih pikarskih odlika. Najveća razlika između Kevedovog
pikara i klasičnog pikara je što on Pablosu daje nezavisnost. Kada Pablos pokušava da objasni
svoja dela, Kevedo ga natera da izgovara reči koje otkrivaju laži i neistine.

Alemanov Gusman ne precizira kome se obraća, ali je forma dela slična Lasarilju,
odnosno, autobiografskog je karaktera. Gusman obiluje digresijama. Aleman je, kao i Servantes
u Don Kihota, ubacio i kratku ljubavnu priču na kraju ovog dela.

• Bibliografija

• Izvori

Migel de Servantes 1981: Miguel de Cervantes, Uzorne novele, Novi Sad: Matica srpska.

Fransisko de Kevedo 2004: Francisco de Quevedo, Žitije vrdalame po imenu Don Pablos,
primernog probisveta, slike i prilike mufljuza, Beograd: Rad.

• Literatura

Garote Peres 2003: Francisco Garrote Péreyz, “ Reflexiones en torno a la picaresca y El

Buscón de Quevedo”, Lógos Hellenicós, 2, 951-958.
 Gasta 2010: Chad M. Gasta, The picaresque according to Cervantes, Iowa: Iowa State
University.

Kantarelja 1964: Michele Cantarella, The spanish picaresque novel, Boston: Boston
University (neobjavljena doktorska disertacija,
https://open.bu.edu/bitstream/handle/2144/6086/Cantarella_Michele_1927_web.pdf?sequence=1,
preuzeto: 28.11.2018.)

Pavović Samurović, Soldatić 1985: Ljiljana Pavlović-Samurović, Dalibor Soldatić,

Španska književnost (srednji vek i renesansa), Beograd: Nolit.

Rodriges Mansilja 2005: Fernando Rodríguez Mansilla, La nave de los pícaros:

Investigaciones sobre la novela picaresca, Perú: Fondo editorial de la Universidad Católica
Sedes Sapientiae.

Rohas Karasko 1919: Guillermo Rojas Carasco, La novela picaresca en la literatura

Española, Santiago de Chile: “Soc.Imp.-Lit. Barcelona”