Univerzitet u Kragujevcu

Filološko-umetnički fakultet
Odsek za filologiju
Grupa za španski jezik i hispanske književnosti

Don Kihotova percepcija stvarnosti u romanu Don Kihot

Seminarski rad iz predmeta:

u Kragujevcu, decembar 2018. godine

 • Uvod

Servantesov roman Don Kihot je jedno od najvažnijih i najuticajnijih dela u književnosti i

prvi je moderni roman. Objavljen je u dva dela 1605. i 1615. godine. Svima je poznata priča o
čoveku, Alonsu Kihanu (Alonso Quijano) koji poludi od čitanja viteških romana i, kao glavni
junaci istih, obučen u viteza s novim imenom Don Kihot od Manče (Don Quijote de la Mancha),
zaljubljen u izmišljenu i idealizovanu damu Dulsineju od Tobosa (Dulcinea del Toboso), kreće u
avanture. Kako je roman o najpoznatijem idalgu jako dugačak i podeljen u dva dela, u ovom radu
ćemo pokušati da prikažemo neke od Servantesovih stavova, kako o prozi, tako i o peziji.

• O piscu i delu

Migel de Servantes Saavedra (Miguel de Cervantes Saavedra) rođen je u mestu Alkala de

Enares (Alcalá de Henares) 1547. godine. Malo se zna o Servantesovom životu i poreklu njegove
porodice. Ono što je poznato je da se često selio, zbog prirode posla njegovog oca, pa je samim
tim živeo po raznim gradovima u Španiji, ali i u Italiji. U Napulju stupa u vojsku i zajedno sa
svojim bratom učestvuje u bici kod Lepanta. Kasnije čak biva i zatočen u Alžiru gde provodi pet
i po godina.

Krećući se među pesnicima, dramskim piscima i glumcima počinje i sam da piše. Njegov
prvi objavljeni roman bio je Galateja (La Galatea), međutim ona ga nije proslavila. Bio je
nepoznat publici sve dok nakon dve decenije od objavljivanja svog prvog romana, 1605. godine
nije izašlo njegovo najpoznatije i najuticajnije delo Veleumni plemić Don Kihote od Manče (El
ingenioso hidalgo don Quijote de la Mancha). Ovaj roman mu donosi slavu, a njegovi glavni
junaci postaju poznati u čitavom svetu.

Izlazak drugog dela romana objavljuje u prologu za Uzorne novele (Novelas ejemplares).
Međutim, ono što Servantes nije očekivao je da se 1614. godine pojavljuje delo Drugi tom o
veleumnom plemiću Don Kihotu od Manče, koji sadrži njegov treći polazak: to je peti deo
njegovih pustolovina (Segundo tomo del ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha, que
contiene su tercera salida: y es la quinta parte de sus aventuras). Knjiga je potpisana lažnim
imenom Alonsa Fernandesa de Aveljanede (Alonso Fernández de Avellaneda), međutim ni danas
se ne zna ko je pravi autor ovog apokrifnog nastavka.

Servantes je pisao poeziju, prozu, ali i dramska dela. Poezija je prisutna u čitavom njegovom
delu iako nije bio cenjen kao pesnik. Pisao je pastoralno-ljubavne, prigodne pesme, pesme po
ugledu na narodnu poeziju i pesme o poeziji i pesnicima.
 Jedina knjiga dramskih dela koju je objavio za života je Osam komedija i osam međuigara
novih, nikada prikazivanih (Ocho comedias y ocho entremeses nuevos, nunca representados)
(1615). Međutim, napisao je veliki broj dramskih dela: El trato de Argel (Alžirske dogodovštine)
(1583), La destruición de Numancia (Uništenje Numansije) (1585), La entretenida, Pedro de
Urdemalas, Los baños de Argel (Alžirske tamnice) i drugo.

Servantes je najpoznatiji i najcenjeniji kao prozni pisac. Neka od njegovih proznih dela su
Galateja, Uzorne novele, Stradanja Persilesa i Sihismunde (Los trabajos de Persiles y
Sigismunda) i naravno najpoznatije delo Don Kihot od Manče.

• Don Kihotova percepcija stvarnosti u romanu Don Kihot

Kada fikcija postane željena realnost, ona prava stvarnost se lako zaboravlja i postaje
nepotrebna. Servantes književnom svetu pruža lika, Don Kihota od Manče, koji pomera sve
granice realnosti i fikcije. On priča jednu prostu priču o čoveku i njegovoj opsesiji viteškim
romanima. Ta opsesija ga vodi u ludilo jer Kihot postaje lutajući vitez i odlazi u svet u potrazi za
avanturama o kojima je čitao u viteškim knjigama.

Jedna od glavnih tema ovog romana je granica koja odvaja stvarnost od fikcije. Servantes je
ovaj odnos između fiktivnog i stvarnog prikazao na veoma složen način. Autor uzima jednu temu
koja je dosta prisutna u španskoj književnosti, a to je život kao privid ili san, i ubacuje je u svoj
roman.

Don Kihot u prvom delu romana odlučuje da postane sasvim druga ličnost, odbija da vidi
realnost onakvu kakva jeste i neprestano se sukobljava s njom. On se suprotstavlja realnosti tako
što vetrenjače posmatra kao divove, malu krčmu kao veliki i lepi zamak, a jednu seljanku iz
obližnjeg sela kao prelepu damu Dulsineju. Dakle, sve ono što je čitao u viteškim knjigama
opseda njegovu maštu i za njega postaje stvarnost. (Pavlović Samurović 2004:118)

Servantes je stvarnost i fikciju pokazao i kroz Kihota i njegovog vernog pratioca Sanča.
Kihot odbija da prihvati stvarnost onakvu kakvu je vidi Sančo. On Sančovu realnost prilagođava
svojoj mašti i kroz celo delo mu objašnjava šta se tu „zaista“ dešava. Samim tim možemo reći da
Kihot predstavlja fikciju, a Sančo stvarnost.

Zanimljivo je i to da su svi likovi koje srećemo kroz delo prihvatili Kihotovo ludilo i postaju
deo ove igre. Na primer, krčmar, koji u Kihotovim očima postaje vlastelin, prihvata svoju ulogu i
podržava Kihota da nastavi svoje avanture lutajućeg viteza kako bi zadovoljio njegovu želju, ali i
kako bi se otarasio ludog starca.

Na kraju prvog dela romana paroh i berberin ubeđuju Kihota da je začaran i vraćaju ga kući
zatvorenog u kavezu. Međutim, granica između stvarnosti i fikcije se komplikuje u drugom delu
romana. Na početku drugog dela vidimo Kihota, na prvi pogled izlečenog, ali bila je dovoljna
jedna glasina da ga ponovo gurne u carstvo mašte. Naime, on od bakalaureusa Sansona Karaska
sazanje da je mavarski hroničar zapisao avanture o njegovim pustolovinama i da mnogi sada
obožavaju tu knjigu avantura. Međutim, ovog puta Kihota brine da li je taj hroničar prikazao
stvarnost onakvu kakvu jeste.

Pavlović Samurović (2004:119) kaže da

„u drugom delu Servantes sa velikim majstorstvom umnožava stvarnost; u njemu postoje dve
stvarnosti: jedna objektivna i druga ona u kojoj se kreće Don Kihot, sada osamostaljena stvarna
ličnost sa punom samosvešću o svome postojanju i o važnosti svoje misije među ljudima. I fikcija se
udvaja: Stvarni Don Kihot mora da uspostavi odnos prema dva fiktivna-književna Don Kihota –
jedan je Servantesov (iz Prvog dela), a drugi Aveljanedin.“

U ovom drugom delu romana Servantes prepliće stvarnost i fikciju. Don Kihot postaje
poznat celoj Španiji jer su pročitali Servantesov prvi deo, a neki i apokrifni nastavak, pa tako svi
likovi iz zabave prihvataju uloge. Samim tim Don Kihot ne mora da „preobražava tu stvarnost
[jer] drugi tu stvarnost saobražavaju njegovoj opsesiji.“ (Pavlović Samurović 2004:119)

Za razliku od prvog dela gde je Kihot običnog krčmara pretvarao u vlastelina, u drugom delu
je vojvoda stvarno vojvoda, Sančo dobija selo kojim upravlja jedno kratko vreme, Kihot se bori s
pravim vitezovima, a postoji i gospođa Rodriges čijoj kćerki je zaista naneta nepravda i ona moli
Kihota za pomoć.

Granica između stvarnosti i fikcije se konstantno menja u drugom delu. Don Kihot više nije
siguran u svoja uverenja iako ostali likovi iz romana pokušavaju da ga uvere u suprotno. To se
najbolje vidi iz odlomka u kom priča o njegovoj Dulsineji: „[...] bog zna da li ima ili nema
Dulsineje u svetu, ili da li je fantastična ili ne;[...]“ (Servantes 2011: 185). Vidimo da on više nije
uveren da njegova prelepa i savršena dama, smišljena po ugledu na dame iz viteških romana,
uopšte i postoji.

Pavlović Samurović (2004:121) tvrdi da Servantes ruši sve granice između stvarnosti i
fikcije jer kaže da je Kihot stvarna ličnost jer je ušao u književnost i postao slavan zahvaljujući
mavarskom hroničaru Sidu Ametu. Ona takođe kaže da Servantes želi da njegov Don Kihot bude
istinita povest, a da apokrifni nastavak ocenjuje kao neistinitu fikciju.
 I u ovom delu Kihota na prevaru vraćaju kući i to tako što biva pobeđen od strane jednog
viteza. Međutim, tek na kraju knjige Don Kihot pada u postelju i odriče se svoje ludosti. On sada
proklinje viteške romane. Međutim, sada Karasko (vitez koji ga je pobedio) i Sančo žele da se
vrate u imaginarne pustolovine. Onog trenutka kada Kihot izgovara svoje pravo ime niko više ne
postavlja pitanje njegove ludosti.

Don Kihot s početka romana je mršavi starac koji poludi od čitanja viteških romana da bi na
kraju drugog dela proklinjao svoje omiljene knjige i umro izlečen od svoje ludosti. Možemo reći
da je ovakav kraj jedno veliko razočarenje za čitaoce, međutim može se reći da je Servantes
zamislio ovakav kraj jer to više nije Kihotova stvarnost. Svi likovi su počeli da igraju Kihotovu
igru i tu prestaje Kihotova realnost i postaje realnost svih drugih čemu knjiga gubi prvobitnu
draž.

• Zaključak

Don Kihot je fiktivni roman čija je jedna od glavnih tema granica između stvarnosti i
fikcije. On svakako predstavlja osobu koja je izmislila sopstvenu stvarnost i kroz celu knjigu
uvlačila druge likove u nju. Niko ne veruje u fikciju jer je opštepoznato da nije istinita, ali onog
trenutka kada fikcija postane stvarnost svi žele da budu uključeni u tu bolju i zanimljiviju
realnost.

Don Kihot na kraju romana ustupa mesto Alonsu Kihanu koji se ponovo susreće sa
svojom surovom realnošću. Suočava se sa pravim životnim izazovom, pravom sudbinom koja
čeka svakog od nas. Možemo reći i da je smrt jedna vrsta slobode. Don Kihot na kraju biva
oslobođen od svih nauka, verovanja, ludosti, ljubavi i logike.

• Bibliografija

• Izvori

• Migel de Servantes 2006: Miguel de Cervantes, El ingenioso hidalgo Don Quijote de la

Mancha, Biblioteca Virtual Universal. http://www.biblioteca.org.ar/libros/132556.pdf
(preuzeto: 5.12.2018.)

• Migel de Servantes 1618: Miguel de Cervantes, El ingenioso hidalgo Don Quijote de la

Mancha: libro segundo, Edición PDF: [novel]es.com.
 http://www.latertuliadelagranja.com/sites/default/files/Cervantes%20Saavedra%2C
%20Miguel%20de%20-%20Don%20Quijote%20de%20la%20Mancha%20II.pdf
(preuzeto: 5.12.2018.)

• Migel de Servantes 2011: Miguel de Cervantes, Maštoglavi idalgo Don Kihote od Manče,
prevod: Aleksandra Mančić, Beograd: JP Službeni glasnik.

4. Migel de Servantes 2011: Miguel de Cervantes, Maštoglavi vitez Don Kihote od Manče:
drugi deo, prevod: Aleksandra Mančić, Beograd: JP Službeni glasnik.

• Literatura

• Hose Peres, Ensiso Oreljana 1999: Miguel José Pérez, Julia Enciso Orellana, “Cervantes
entre la realidad y la ficción de su propia obra”, Didáctica (Lengua y Literatura), 11, 111-
122.

• Gonsales Gandiaga 2005: Nora González Gandiaga, “La parodia entre la ficción y la
realidad en el Ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha”, Revista Chilena de
literatura, 67, 131-147.

• Hulia 1990: Mercedes Juliá, “Ficción y realidad en Don Quijote”, Actas Cervantistas,
Actas III, 275-279.

• Bret Gefni 2009: M. Brett Gaffney, “Don Quixote. Bridging reality and fiction”,
Theocrit: The Online Journal of Undergraduate Literary Theory and Criticism, 2.1, 9-15.

• Redmond 1974: Vicki Redmond, Reality and illusion in Miguel de Cervantes’ Don
Quixote and John Brath’s The Sot Weed Factor, University of Richmond libraries:
Honors Theses.

• Pavlović Samurović 2004: Ljiljana Pavlović-Samurović, Knjiga o Servantesu (Drugo

dopunjeno izdanje), Beograd: Naučna KMD.