U kitovoj utrobi, Dord Orvel, 1940

Kada se roman Henrija Milera Rakova obratnica pojavio 1935. godine, pozdravljen je krajnje
opreznim reima hvale, to je u nekim sluajevima oigledno bilo uslovljeno strahom da italac
ne ispadne uivalac pornografije. Meu onima koji su ga hvalili bili su T. S. Eliot, Herbert Rid,
Oldus Haksli, Don Dos Pasos, Ezra Paund sve u svemu, ne ba pisci na glasu u to vreme.
Zapravo, tema ove knjige, a u izvesnoj meri i njena duhovna atmosfera, pre i pripadaju
dvadesetim nego tridesetim godinama dvadesetog veka.

Rakova obratnica je roman u prvom licu, ili autobiografija u

ruhu romana, kako god vam drago. Sam Miler je uporno naziva istom autobiografijom, ali
tempo i pripovedaka tehnika ove knjige jesu karakteristini za roman. U pitanju je pria o
amerikom Parizu, ali ne ba onakva kakvu oekujemo, zato to ispada da su Amerikanci koji se
pojavljuju u njoj vorc. U godinama ekonomskog procvata, kada je dolara bilo u izobilju a
kupoprodajna vrednost franka bila mala, Pariz je zadesila bujica umetnika, pisaca, studenata,
diletanata, turista, razvratnika i pukih zevzeka kakvu svet verovatno nikada nije video. U nekim
je etvrtima broj takozvanih umetnika mora biti nadgornjavao broj radnika tavie, veruje se da
je krajem dvadesetih u Parizu bilo ak trideset hiljada slikara, mahom tobonjih. Metani su do te
mere bili oguglali na umetnike da su promukle lezbijke u somotnim pumparicama i mladii u
grkim ili srednjevekovnim kostimima mogli proi ulicom potpuno neopaeni, dok je du Sene
kod Notr-Dama bilo gotovo nemogue prokriti put kroz umu slikarskih tafelaja. Bilo je to
doba autsajdera i zanemarenih genija, a svima je na usnama bilo Quand je serai lanc[1]. Kako
se ispostavilo, nikom nije lanc, iznenada, poput novog ledenog doba, banula je recesija,
kosmopolitska bagra umetnika je iezla, a prostrani kafei sa Monparnasa koji su tek deset
godina ranije do sitnih sati bili krcati hordama kretavih pozera postali su mrane grobnice u
kojima vie ak ni duhovi ne obitavaju. Upravo o ovom svetu opisanom, izmeu ostalog, u
Taru Vindama Luisa Miler pie, ali on se bavi samo niim slojem lumpenproleterskog ruba
kojem je uspelo da preivi recesiju zato to se delom sastoji od istinskih umetnika, a delom od
istinskih protuva. Zanemareni geniji, paranoici koji se uvek spremaju da napiu roman koji e
oduvati Prusta jesu tu, ali oni su geniji samo u retkim trenucima kada se ne dovijaju za sledei
obrok. Veim delom, re je o prii u kojoj se opisuju sobe radnikih hotela koje vrve od
bubavaba, makljanja, pijanenja, jeftini bordeli, ruske izbeglice, prosjaenja, prevare i
privremeni poslovi. Celokupna atmosfera sirotinjskih pariskih etvrti onako kako ih vidi stranac
kaldrmisani sokaci, kiseli vonj smea, bistroi sa masnim tezgama od cinka i izlizanim ciglenim
podovima, zelene vode Sene, plavi mundiri Republikanske garde, polomljeni metalni pisoari,
osobeni slatkasti miris stanica podzemne eleznice, cigarete koje se raspadaju, golubovi u
Luksemburkim batama sve, ili bar oseaj svega toga je tu.

Naizgled, nema materijala koji bi manje obeavao. U vreme kada je Rakova obratnica
objavljena, Italijani su ulazili u Abisiniju, a Hitlerovi koncentracioni logori ve su bili poeli da
bubre. U sreditu intelektualne panje bili su Rim, Moskva i Berlin. Nije delovalo kao trenutak u
kojem bi ikakav izuzetan roman o amerikim kloarima koji icaju za pie u Latinskoj etvrti
imao izgleda da bude napisan. Naravno, pisac nije duan da pie o savremenoj istoriji, ali pisac
koji jednostavno ignorie najznaajnije javne dogaaje uglavnom je ili danguba ili ist idiot.
Sudei iskljuivo po temi Rakove obratnice, veina bi verovatno ovu knjigu uzela za obian
deli bezobratine koje nam je pretekla iz dvadesetih godina. Ali, skoro svi koji su knjigu
proitali gotovo istog trena su se uverili da u pitanju nije nita slino, ve jedno krajnje izuzetno
delo. Kako i zato izuzetno? Na to pitanje nikad nije lako dati odgovor. Bolje da ponem od
utiska koji je Rakova obratnica ostavila na mene lino.
Kada sam prvi put otvorio Rakovu obratnicu i shvatio da je puna nepristojnih rei, prva moja
reakcija bila je odbijanje da budem zadivljen. Verujem da bi se veina ljudi tako postavila. Kako
god, nakon izvesnog vremena inilo se da mi je i atmosfera knjige, uz bezbroj detalja, ostala u
seanju na jedan poseban nain. Nakon godinu dana objavljena je Milerova druga knjiga, Crno
prolee. Rakova obratnica je do tada ve bila mnogo ivopisnije prisutna u mom umu nego kada
sam je premijerno itao. Prvi utisak o Crnom proleu bio je da ovo delo predstavlja nazadovanje,
uz injenicu da ne poseduje istu snagu jedinstva kao Milerov prvenac. Opet, nakon jo godinu
dana bilo je mnogo odlomaka iz Crnog prolea koji su takoe bili pustili korenje u mom
pamenju. Oigledno je da su ovo knjige koje za sobom ostavljaju osoben ukus - knjige koje
stvaraju svet za sebe, kako glasi izreka. Ovakve knjige nisu nuno dobre knjige, mogu to biti
dobre loe knjige kao to su Rafls ili erlok Holms, ili perverzne i morbidne knjige poput
Orkanskih visova i Kue sa zelenim kapcima. Ipak, naie tu i tamo roman koji nam ukae na
neki novi svet otkrivajui ne ono to nam je nepoznato, ve ono to znamo. Ono to je istinski
znaajno u vezi Uliksa, primerice, jeste upravo svakidanjost njegove grae. Naravno da u
Uliksu ima i mnogo toga jo, jer Dojs je na neki nain pesnik, a takoe i ogroman pedant, ali
njegovo pravo postignue jeste to je na papir stavio ono to je poznato. Usudio se jer stvar je
usuda koliko i tehnike da iznese imbecilnosti unutranje svesti i time otkrije Ameriku koja je
svima bila pred nosom. Eto nama itavog jednog sveta grae za koju ste po njenoj prirodi
smatrali da je neizraziva, a nekome je polo za rukom da je izrazi, i to za posledicu ima
razbijanje, u svakom sluaju privremeno, samoe u kojoj ljudsko bie obitava. Kako itate neke
odlomke Uliksa oseate da su Dojsova i vaa svest jedno, da on zna sve o vama iako za vas
nikada nije uo, da postoji neki svet van vremena i prostora u kojem ste vi i on zajedno. I premda
ne podsea na Dojsa u drugim pogledima, primesa ove osobine postoji i kod Henrija Milera. Ne
svuda, zato to mu je delo prilino neujednaeno i ponekad, pogotovo u Crnom proleu, tei da
se sklizne u puko praznoslovlje ili vodnjikavi svet nadrealista. Ali proitajte pet, deset stranica
neke njegove knjige i osetiete jedinstveno olakanje koje ne potie toliko od injenice da
razumete, koliko od injenice da vas neko razume. On zna sve o meni, oseate; napisao je
ovo samo za mene. Kao da moete da ujete glas koji vam se obraa, topli ameriki glas, bez
lai u sebi, bez popovanja, isto jedna implicitna pretpostavka da smo svi isti. Na tren ste utekli
laima i uproavanjima, stilizovanom, marionetskom kvalitetu obine proze, ak prilino dobre
proze, i bavite se prepoznatljivim doivljajima ljudskih bia.
Ali kakvim dogaajima? Kakvih ljudskih bia? Miler pie o oveku na ulici i, kad smo ve tu,
ba teta to je re o ulici punoj bordela. To vam je kazna to ste napustili domovinu. To znai

presaivanje vaih korena u plie zemljite. Izgnanstvo je verovatno tegobnije za pisca nego za
slikara ili ak pesnika, zato to e ga za posledicu otrgnuti od radnikog ivota i suziti mu opseg
kretanja na ulicu, kafe, crkvu, bordel i atelje. Sve u svemu, u Milerovim knjigama itate o
ljudima koji ive ivotom izgnanika, ljudi koji piju, priaju, razmiljaju i bludnie, ne o ljudima
koji rade, ene se i podiu decu; teta, jer bi i jedan i drugi niz aktivnosti bio opisan podjednako
dobro. U Crnom proleu postoji krasan flebek Njujorka, uzavrelog Njujorka punog Iraca iz
doba O. Henrija, ali najbolje su pariske scene i, s obzirom da su kao drutveni tipovi potpuno
bezvredni, pijanci i kloari iz kafea obraeni su oseajem za oblikovanje karaktera i
majstorstvom tehnike kojima nema ravnih u ma kojem od romana objavljenih u skorije vreme.
Ne samo da su svi oni verodostojni, ve su i potpuno poznati; imate oseaj da su se sve njihove
dogodovtine desile vama lino, premda isto kao avanture one ne predstavljaju nita posebno.
Henri radi sa jednim setnim studentom iz Indije, onda nalazi drugi posao u nekom odvratnom
francuskom liceju tokom talasa hladnog vremena kada se cevi u nunicima zamrzavaju, odlazi na
pijanke u Avr sa svojim prijateljem Kolinsom, pomorskim kapetanom, poseuje bordele gde
nalazi prelepe crnkinje, vodi razgovore sa svojim prijateljem Van Nordenom, piscem koji u glavi
ima vrhunski roman, samo nikako da se nakani i da pone da ga pie. Njegovog prijatelja Karla,
na ivici gladovanja, odvodi bogata udovica koja eli da ga oeni. Tu su beskonani, hamletovski
razgovori u kojima Karl pokuava da odlui ta je gore, biti gladan ili spavati sa staricom. On do
detalja opisuje svoje posete udovici; kako je odlazio u hotel obuen u svoje najbolje odelo, kako
je pre nego to je uao zaboravio da mokri, pa je celo vee predstavljalo jedan dugaak kreendo
patnje itd. A na kraju krajeva, nita od toga nije tano, udovica ak ni ne postoji Karl ju je
jednostavno izmislio kako bi se napravio vaan. Cela je knjiga, manje-vie, u ovom stilu. Zato
su onda ove udovine trivijalnosti tako zanimljive? Prosto zato to celokupna atmosfera deluje
jako poznato, zato to sve vreme imate oseaj da se ove stvari deavaju vama. A taj oseaj imate
zato to je neko odluio da odbaci enevski jezik obinog romana i izvue real-politik unutranje
svesti na povrinu. U Milerovom sluaju, ne radi se toliko o istraivanju mehanizama svesti
koliko o dugu prema svakodnevnim injenicama i svakodnevnim oseanjima. Jer, istina je da
veliki broj obinih ljudi, moda zapravo i veina, govori i ponaa se upravo onako kako je ovde
zabeleeno. Bezobzirna vulgarnost kojom likovi u Rakovoj obratnici govore jako je retka u
prozi, ali je izuzetno uobiajena u stvarnom ivotu; iznova sam imao prilike da sluam upravo
takve razgovore od ljudi nisu ak ni bili svesni da im je jezik vulgaran. Valja istai da Rakova
obratnica nije knjiga nekog mometa. Kada je objavljena, Miler je bio u svojim etrdesetim, i
premda je od tada napisao tri ili etiri druge knjige, jasno je da je sa svojim prvencem iveo
godinama. U pitanju je jedna od onih knjiga koje polako sazrevaju u uslovima siromatva i
tmine, uz ljude koji su svesni onoga to imaju, pa im se da ekati. Njihova je proza zadivljujua,
a tu i tamo u Crnom proleu i vie od toga. Naalost, nemam mogunosti da citiram; nepristojnih
rei gotovo je svuda. Ali nabavite Rakovu obratnicu, nabavite Crno prolee i probistrite naroito
prvih stotinu stranica. One e vam pruiti predstavu o tome ta se jo uvek moe, ak i ovako
kasno, sa engleskom prozom. U njima se sa engleskim postupa kao sa govornim jezikom, ali
govornim jezikom koji se koristi bez straha, tj. bez straha od retorike, ili od nesvakidanje ili
poetske rei. Vratio se pridev, nakon desetogodinjeg izgnanstva. U pitanju je leprava, nabrekla
proza, proza koja ima ritam, neto posve drugaije od jednolinih i uzdranih iskaza i kafanskih
dijalekata koji se trenutno trae.

Kada se pojavi knjiga kalibra Rakove obratnice, sasvim je

prirodno da prvo to ljudi primete bude njena skarednost. S obzirom na trenutno poimanje
knjievne pristojnosti, uopte nije lako nepristrasno sagledati jednu nepristojnu knjigu. italac je
ili okiran i zgaen, ili je na morbidan nain oaran, ili je pre svega ostalog odluan u nameri da
ne bude zadivljen. Ovo poslednje je verovatno i najea reakcija, a rezultat se onda ogleda u
tome da nepristojne knjige esto dobiju manje panje nego to zasluuju. Prilino je popularno
govoriti kako ne postoji nita lake nego napisati skarednu knjigu, kako ljudi to ine jedino da bi
se o njima govorilo, kako bi uzeli novac itd. Ono to jasno ukazuje da nije tako jeste injenica da
su knjige koje su skaredne u policijsko-pravnom smislu izuzetno retke. Da je na bezobraznim
reima novac lako zaraditi, mnogo bi ga vie ljudi zaraivalo. Ali, kako se skaredne knjige ne
pojavljuju ba esto, postoji tendencija da se sve trpaju u isti ko, po pravilu nezaslueno.
Rakova obratnica je esto puta bila nejasno dovoena u vezu sa dvema drugim knjigama,
Uliksom i Putovanjem na kraj noi, ali ni u jednom ni u drugom sluaju nema mnogo slinosti.
Ono to Miler i Dojs imaju zajedniko jeste spremnost da pominju nitavne, prljave injenice
svakodnevnice. Na stranu razlike u tehnici, scena pogreba u Uliksu, recimo, uklopila bi se u
Rakovu obratnicu; celo to poglavlje predstavlja neku vrstu ispovesti, expos plaljive unutranje
bezobzirnosti ljudskog bia. I tu se slinost zavrava. Kao roman, Rakova obratnica je puno
slabija od Uliksa. Dojs je umetnik onako kako Miler nije i verovatno ne bi eleo da bude, i koji
u svakom sluaju puca mnogo vie. On istrauje razliita stanja svesti, san, matu (poglavlje
bronza pored zlata[2]), pijanstvo itd. i sve ih spaja u ogroman sloen dezen, gotovo nalik na
viktorijanski zaplet. Miler je jednostavno stari lisac koji govori o ivotu, obian poslovni
Amerikanac, intelektualno hrabar i jak na jeziku. Moda je bitno to on izgleda upravo onako
kako svi zamiljaju poslovnog Amerikanca. Kada je u pitanju poreenje sa Putovanjem na kraj
noi, ono je jo bespredmetnije. I jedna i druga knjiga koriste nepristojne rei, i jedna i druga su
u izvesnom smislu autobiografske, ali to je sve. Putovanje na kraj noi je knjiga sa namerom, a
njena je namera protiviti se uasu i i besmislenosti savremenog ivota zapravo, dodue, ivota.
To je krik neizdrivog gnuanja, glas iz septike jame. Rakova obratnica je gotovo suta

suprotnost tome. Situacija je postala do te mere neobina da maltene izgleda neprirodno, ali u
pitanju je knjiga o oveku koji je srean. Isto vai i za Crno prolee, iako u neto manjoj meri,
jer je proarano nostalgijom. Uz godine lumpenproleterskog ivota za sobom, glad, skitalatvo,
troku, neuspehe, noi na otvorenom, bitke sa slubenicima kancelarije za doseljenike, beskrajne
borbe za neto novca, Miler shvata da uiva. Upravo one strane ivota koje Selin uasavaju njega
privlae. Tako daleko od protivljenja, on prihvata. Sama re prihvatanje u seanje priziva
njegovu pravu slinost, jednog drugog Amerikanca, Volta Vitmana.
Ipak, ima neeg krajnje nesvakidanjeg u tome da budete Vitman tridesetih godina dvadesetog
veka. Nije izvesno da li bi sam Vitman, da je iv, danas napisao ita to bi makar podsealo na
Vlati trave. Na kraju krajeva, ono to on govori jeste Prihvatam, ali postoji drastina razlika
izmeu prihvatanja sada i prihvatanja tada. Vitman je pisao u doba besprimernog blagostanja i,
povrh toga, u zemlji u kojoj je sloboda bila neto vie od rei. Demokratija, ravnopravnost i
drugarstvo o kojem stalno govori nisu neki daleki ideali, ve neto to mu je bilo pred nosom.
Sredinom devetnaestog veka Amerikanci su se oseali slobodnim i ravnopravnim, bili su
slobodni i ravnopravni, onoliko koliko je to mogue izvan isto komunistikog drutva. Bilo je
siromatva, pa ak i klasnih razlika, ali izuzev crnaca nije postojala nijedna druga trajno
potisnuta klasa. Svako je u sebi nosio, kao neko jezgro, svest da moe da zaradi za pristojan
ivot, a da za to nikome ne lie pete. Kada itate o Tvenovim splavarima i kormilarima ili
Hartovim kopaima zlata sa zapada, oni vam igledaju udnije od ljudodera iz kamenog doba.
Objanjenje jednostavno lei u injenici da su svi oni slobodna ljudska bia. Ali isti je sluaj i sa
miroljubivom, pitomom Amerikom drava sa istone obale, Amerikom Malih ena, Helenine
deice i Sputanja iz Bangora. ivot ima nemiran i bezbrian kvalitet koji moete doiveti dok
itate, kao fiziki oseaj u svom trbuhu. Upravo ovo Vitman slavi, premda to zapravo ini jako
loe, jer spada u one pisce koji vam govore ta treba da oseate umesto da vam to omogue.
Sreom po njegova ubeenja, valjda, umro je prerano da posvedoi propadanje amerikog naina
ivota koje je dolo sa usponom masovne industrije i iskoritavanjem jeftine radne snage
doseljenika.
Milerov stav je duboko srodan Vitmanovom gleditu, i gotovo svi koji su ga itali su to primetili.
Ratova obratnica se zavrava jednim naroito vitmanovskim odlomkom u kojem, nakon
razvratnosti, prevara, tua, pijanenja i imbecilnosti, on jednostavno seda i posmatra Senu kako
tee, u nekoj vrsti tajnovitog prihvatanja stvari onakvim kakve jesu. Samo, ta on to prihvata?
Kao prvo, nikakvu Ameriku, ve staru kosturnicu Evropu, gde je svako zrno zemlje prolo kroz
bezbroj leeva. Kao drugo, nikakvo doba irenja i slobode, ve doba straha, tiranije i
disciplinovanja. Rei Prihvatam u vremenu kao to je nae znai rei da prihvatate
koncentracione logore, gumene pendreke, Hitlera, Staljina, bombe, aeroplane, hranu iz konzervi,
mitraljeze, pueve, istke, parole, pokretne trake Budo, gas maske, podmornice, uhode,
provokatore, cenzuru tampe, tajne zatvore, aspirine, holivudske filmove i politika ubistva. Ne
samo te stvari, naravno, ali njih izmeu ostalog. I uglavnom je to stav Henrija Milera. Ne ba
uvek, zato to na trenutke pokazuje znakove prilino prosene sorte knjievne nostalgije. Postoji
jedan dugaak pasus u prvom delu Crnog prolea u slavu srednjeg veka, koji kao proza mora biti
jedno od najupeatljivijih pisanija u skorije vreme, ali u kojem je prikazan stav koji ne odudara
mnogo od estertonovog gledita. U Maksu i belim fagocitima imamo atak na savremenu
ameriku civilizaciju (itarice za doruak, celofan itd.) iz uobiajenog ugla knjievnika koji mrzi
industrijalizam. Ali u principu stav glasi Progutajmo celu stvar, i otud prividna zaokupljenost

nepristojnou i stranom ivota koja se bavi prljavim veom. Prividna, jer istina zapravo glasi
da se proseni, svakodnevni ivot u mnogo veoj meri sastoji od uasa nego to beletristi haju da
priznaju. Sam Vitman je prihvatio mnogo toga to su njegovi savremenici smatrali
zabranjenim. On ne pie samo o preriji, ve tumara gradom i primeuje smrskanu lobanju
samoubice, bleda i bolesna lica onanista itd. Opet, nema spora da je nae doba, barem u
Zapadnoj Evropi, nezdravije i pesimistinije od doba u kojem je Vitman pisao. Za razliku od
Vitmana, mi ivimo u svetu koji se smanjuje. Demokratski vidici su se zavrili bodljikavom
icom. Manje je oseanja stvaranja i rasta, sve manje naglaska na kolevci, to se beskonano
ljulja, a sve vie na ajniku koji se beskonano pui. Prihvatiti civilizaciju onakvom kakva jeste
praktino znai prihvatiti propadanje - prestao je da bude energian i postao pasivan stav ak
dekadentan, ako ta re uopte neto znai.
Ipak, ba zato to je, u izvesnom smislu, pasivan prema iskustvu, Miler ima mogunost da se
priblii obinom oveku vie nego to to mogu smerniji pisci. Jer, obian ovek takoe je
pasivan. U jednom uskom krugu (kuni ivot, eventualno uee u sindikatu ili lokalnoj politici)
on se osea gospodarom svoje sudbine, ali pred velikim zbivanjima je bespomoan koliko i pred
samim zemljotresom. Tako daleko od svakog pokuaja da utie na budunost, on e jednostavno
prilegnuti i pustiti da mu se stvari dogode. Tokom poslednjih deset godina knjievnost se sve
vie ukljuivala u politiku, a posledica je ta da u njoj sada ima manje prostora za obinog oveka
nego u ma kojem trenutku tokom protekla dva veka. Promena u preovlaujuem knjievnom
stavu vidi se kada uporedimo knjige o panskom graanskom ratu sa knjigama koje su napisane
o Prvom svetskom ratu. Prva upadljiva stvar u vezi sa knjigama o panskom graanskom ratu
jeste njihova uasna tupost i nekvalitet. Opet, jo vanije od toga jeste da su skoro sve one,
desniarske ili leviarske, napisane iz politikog ugla, od strane samouverenih ideolokih
pobornika koji vam govore ta da mislite, dok su knjige o Velikom ratu pisali obini vojnici ili
mlai oficiri koji se nisu ak niti pretvarali da razumeju u emu je cela stvar. Knjige kao to su
Sve je mirno na zapadnom frontu, Vatra, Zbogom oruje, Herojeva smrt, Zbogom svemu tome,
Seanja jednog peadijskog oficira i Nii oficir na Somi nisu pisali propagandisti ve rtve. Oni
zapravo kau O emu se kog avola ovde radi? Bog e ga znati. Moemo samo da trpimo. I,
premda autor ne pie o ratu, niti, u celini uzev, o potitenosti, to je blie Milerom stavu od
sveznanja koje je danas popularno. Buster, kratkotrajni asopis iji je bio jedan od urednika,
imao je obiaj da se u oglasima opisuje kao nepolitiki, neobrazovni, neprogresivan,
nekooperativan, neetiki, neknjievni, nedosledan, nesavremen, a sama Milerova dela mogla bi
se opisati gotovo istim reima. U pitanju je glas iz gomile, iz redova podreenih, iz kupea tree
klase, glas obinog nepolitinog, nemoralnog, pasivnog oveka.
Frazu obian ovek koristim prilino slobodno, i uzeo sam zdravo za gotovo da obian
ovek postoji, to danas neki poriu. Ne kaem da ljudi o kojima Miler pie ine veinu, jo
manje da pie o proletarijatu. Niti jedan engleski ili ameriki romanopisac nije jo uvek ozbiljno
pokuao tako neto. A opet, ljudi u Rakovoj obratnici nisu obini u toj meri to su dokoni, na
ravom glasu i manje-vie umetniki nastrojeni. Kao to sam ve rekao, to je teta, ali u
pitanju je neizbena posledica izgnanstva. Milerov obini ovek nije ni neki nekvalifikovan
radnik ni domain iz predgraa, ve ovek s dna, dclass, avanturista, ameriki intelektualac
bez korena i novca. Meutim, ak se i ovakva iskustva u prilinoj meri poklapaju sa doivljajima
normalnijih ljudi. Miler je mogao da izvue maksimum iz svog krajnje ogranienog materijala

zato to je bio dovoljno hrabar da se sa njim poistoveti. Obinom oveku, prosenom

senzualnom oveku data je mo govora, poput Valamove magarice.
Ispostavie se da je re o neemu to je zastarelo, ili u svakom sluaju nepopularno. Prosean
senzualan ovek je nepopularan. Zaokupljenost seksom i istinitou unutranjeg ivota su
nepopularni. Ameriki Pariz je nepopularan. Knjiga poput Rakove obratnice, objavljena u takvo
vreme, mora biti ili kakvo dosadno prenemaganje ili neto neobino, i verujem da bi se veina
ljudi koji su je proitali sloila da ovo prvo nije. Vredi pokuati da se otkrije ta ba ovaj izlet iz
trenutne knjievne mode znai. Meutim, da bi to uinili, moramo ga sagledati u odnosu na
njegovu pozadinu tj. u odnosu na opti razvoj engleske knjievnosti dvadeset godina od
Velikog rata.

II

Kada se za nekog pisca kae da je u modi, pod tim se gotovo uvek podrazumeva da mu se dive
ljudi mlai od trideset godina. Na poetku perioda o kojem govorim, godinama za vreme i
neposredno nakon rata, pisac koji je imao najvei uticaj na intelektualnu omladinu gotovo
sigurno bio je Hausman. Meu ljudima koji su izmeu 1910-1925 bili pubertetlije, Hausman je
uivao ogroman uticaj koji danas uopte nije lako razumeti. Godine 1920, kada mi je bilo
sedamnaest, verovatno sam znao napamet celog Momka iz ropira. Pitam se koliki je u ovom
trenutku uticaj Momka iz ropira na nekog deaka istih godina i manje-vie istih razmiljanja?
Ne sumnjam da je uo za ovu pesmu, moda ak i bacio pogled na nju; moda mu padne u oi
kao jeftino domiljata verovatno bi to bilo sve. Pa opet, ovo su pesme koje smo ja i moji
ispisnici imali obiaj da recitujemo jedni drugima, iznova i iznova, u nekoj vrsti ekstaze , ba kao
to su ranije generacije recitovale Mereditovu Ljubav u dolini, Svinbernovu Prozerpinin vrt itd.
With rue my heart is laden
For golden friends I had,
For many a roselipt maiden
And many a lightfoot lad.

By brooks too broad for leaping

The lightfoot boys are laid;
The roselipt girls are sleeping

In fields where roses fade.[3]

Jednostavno odzvanja. Ali izgleda da nije odzvanjalo 1920. godine. Zato se mehuri uvek
rasprsne? Da bi dobili odgovor na to pitanje, u obzir se moraju uzeti spoljanji uslovi koji
odreene pisce ine popularnim u odreeno vreme. Hausmanove pesme nisu privukle mnogo
panje kada su prvi put bile objavljene. ega je to bilo u njima to je toliko jako privlailo celu
jednu generaciju, generaciju roenu oko 1900. godine?
Kao prvo, Hausman je seoski pesnik. Njegove pesme vrve od lepote pokopanih sela, nostalgije
mesnih naziva, Klanton i Klanberi, Najton, Ladlou, na Venlok Edu, u leto na Bridonu,
slamnatih krovova i zvonjave iz kovanica, divljih zelenkada na panjacima, modrih brda koja
ostaju u seanju. Sa izuzetkom pesama o ratu, engleska poezija iz perioda od 1910-1925
uglavnom je seoska. Razlog je nesumnjivo bio to to je klasa profesionalnih rentijera zauvek
poela da gubi svaku stvarnu vezu sa tlom; u svakom sluaju, ipak, tada je daleko vie nego sada
preovladavala neka vrsta snobizma pripadanja selu i preziranja grada. Engleska toga doba jedva
da je bila vie zemljoradnika nego danas, ali pre nego to je laka industrija poela da se iri bilo
je zgodnije uzimati je za takvu. Veina deaka iz srednje klase odrasla je u vidokrugu farmi i,
prirodno, upravo slikovita strana seoskog ivota bila je ono to im se dopalo oranje, etva,
zdevanje stogova itd. Ukoliko sm nije da to morao da radi, male su bile anse da e deak
obratiti panju na uasno kuluenje prilikom okopavanja repe, muenja krava ispucalih vimena u
etiri ujutru itd. Period neposredno pre, neposredno nakon, tavie i tokom rata bio je slavno
doba pesnika prirode, vrhunac Riarda Defriza i V. H. Hadsona. Rupert Brukov Granester,
hit pesma iz 1913. godine, nije nita drugo do ogroman mlaz seoskog sentimenta, neka vrsta
nakupljenog izbljuvka iz eluca ispunjenog nazivima mesta. Kao pesma, Granester nije ak ni
bezvredna, ali kao ilustracija oseanja intelektualne srednjeklasne omladine toga doba ona
predstavlja dragocen dokument.
Hausman se, kako god, nije oduevljavao ruama puzavicama u vikendakom duhu Bruka i
ostalih. Motiv sela je sve vreme tu, ali uglavnom kao pozadina. Veina ovih pesama ima
kvaziljudsku temu, neku vrstu idealizovanog seljaka, zapravo modernog Strefona ili Koridona,
to je samo po sebi neodoljivo privlano. Iskustvo pokazuje da precivilizovani ljudi oboavaju da
itaju o seljacima (kljuni izraz je bliski tlu) zato to ih zamiljaju primitivnijim i strasnijim od
sebe samih. Otud roman ile Kej Smit o mranoj zemlji i sl. I u to vreme, deak iz redova
srednje klase, sa svojim pristrasnim stavom prema selu, poistovetio bi se zemljoradnikom kao
to to nikad ne bi uinio sa gradskim radnikom. Veina deaka u glavama je imala sliku
idealizovanog oraa, ciganina, lovokradice ili lovouvara koji je uvek predstavljen kao divalj i
slobodan nedodra koji ivi za hvatanje zeeva, borbe petlova, konje, pivo i ene. Mejsfildova
Veita milost, jo jedno dragoceno delo iz prolosti koje je odmah steklo popularnost meu
deacima pre i nakon ratnih godina, prikazuje vam ovu sliku u krajnje sirovom obliku. Ipak,
Hausmanove Morise i Terense moemo uzeti za ozbiljno, a Mejsfildovog Sol Kena ne; s ove
njegove strane, Hausman je bio Mejsfild sa primesama Teokrita. tavie, sve njegove teme su
pubertetlijske ubistvo, samoubistvo, nesrena ljubav, rana smrt. One se bave jednostavnim,
razumljivim katastrofama koje vam daju oseaj da ustajete protiv elementarnih injenica u
ivotu:

The sun burns on the half-mown hill,

Now the blood has dried;
And Maurice among the hay lies still
And my knife is in his side.[4]
I opet:

They hand us now in Shrewsbury jail

And whistles blow forlorn,
And trains all night groan on the rail
To men who die at morn.[5]

Manje-vie, na istoj je talasnoj duini. Sve propada. Ned dugo lei na groblju a Tom dugo lei u
zatvoru. Obratite panju i na izvrstan primer samosaaljenja oseaj da vas niko ne voli:

The diamond drops adorning

The low mound on the lea,
These are the tears of morning,
That weeps, but not for thee.[6]

Eto ti ga na, drto mome! Takve su pesme mogle biti sroene izriito za pubertetlije.
Nepopravljivi seksualni pesimizam (devojka uvek umire ili se udaje za nekog drugog) izgledao
je kao mudrost za deake koji su skupljani u baije zvane privatne kole i bili poluskloni da ene
shvataju kao neto nedostino. Sumnjam da je sm Hausman ikada imao takvu sklonost prema
devojkama. U svojim pesmama, ensko stanovite se ne uzima u obzir, ona je puka nimfa, sirena,
podlo poluljudsko stvorenje koje vas malko zavodi, da bi vam onda uteklo.
Meutim, Hausman se ne bi toliko dopadao ljudima koji su bili mladi 1920. godine da u sebi nije
imao jo jednu icu, a to je njegova bogohulna, antinomistika, cinina ica. Boj koji se uvek

bije izmeu dve generacije dobio je naroito gorak ukus krajem Velikog rata; jednim delom zbog
samog rata, drugim zato to se javio kao indirektna posledica Ruske revolucije, ali u svakom
sluaju, intelektualna borba se oekivala negde u to vreme. Blagodarei po svoj prilici lagodnosti
i bezbednosti ivota u Engleskoj, kojeg ak i rat teko da je uzdrmao, mnogi ljudi iji su stavovi
formirani osamdesetih ili ranije prenose ih prilino nepromenjene u dvadesete godine XX veka.
U meuvremenu, kada govorimo o mlaoj generaciji, zvanina verovanja ruila su se kao kule
od peska. Recimo, kriza u religioznim ubeenjima bila je spektakularna. Na nekoliko godina,
netrpeljivost izmeu starih i mladih imala je karakter istinske mrnje. Ono to je ostalo od ratne
generacije izvuklo se iz pokolja da bi zateklo svoje stare kako jo uvek urliu parole iz 1914, a
neto mlaa generacija deaka grila se pod pokvarenim neoenjenim uiteljima. Oni su ti
kojima se Hausman dopada, sa svojom nagovetenom seksualnom pobunom i linom
ozlojeenou protiv boga. Istina, bio je rodoljubiv, ali na bezopasan staromodan nain, vie u
stilu crvenih mundira i Bog nek uva kraljicu nego lemova i Obesite vapskog cara. Jo je bio i
dovoljno antihrianski nastrojen zalagao se za gorki, prkosni paganizam, verovanje da je ivot
kratak i da su bogovi ovekovi neprijatelji, to se savreno uklapalo u preteno raspoloenje
omladine; a sve zapakovano u ljupki krhki stih koji se gotovo iskljuivo sastoji od jednoslonih
rei.
Ispae da sam o Hausmanu govorio kao da je obian propagandista, slovogovornik ustaljenih
fraza i navodljivih delia. Oigledno da je bio i vie od toga. Nema potrebe da ga
podcenjujemo danas samo zato to je pre par godina bio precenjen. Iako se zbog ovakvih izjava
dospeva u nevolju, prilino je njegovih pesama (U srcu mome ...) koje nee jo dugo ostati
uskraene za naklonost italaca. Ali u sutini, uvek je pieva tendencija, njegova namera,
njegova poruka ono ta ga ini voljenim ili nevoljenim. Dokaz za to jesu neverovatne
potekoe da knjizi koja vam ozbiljno naruava najdublja ubeenja pripiete ma kakvu knjievnu
vrednost. I nijedna knjiga nije istinski neutralna. Ova ili ona tendencija uvek je primetna, u
poeziji koliko i u prozi, makar i ako samo utie na formu i izbor renika. Ali pesnici koji zavrede
iroku popularnost, poput Hausmana, definitivno su po pravilu knjievni patuljci.
Nakon rata, nakon Hausmana i prirodnjaka, javlja se grupa pisaca posve drugaijih tendencija
Dojs, Eliot, Paund, Lorens, Vindam Luis, Oldus Haksli, Liton Streji. Za sredinu i drugu
polovinu dvadesetih godina oni predstavljaju pokret koliko i grupa okupljena oko OdenSpendera za poslednjih par godina. Istini za volju, ne mogu se svi daroviti pisci tog perioda
uklopiti u dati obrazac. Na primer, iako je svoju najbolju knjigu napisao 1923. godine ili tu
negde, E. M. Forster je u sutini predratni autor, a Jejts ni iz jedne svoje faze ne izgleda kao da
pripada dvadesetim. Ostali ivi autori - Mur, Konrad, Benet, Vels, Norman Daglas ispucali su se
pre nego to je rat uopte izbio. S druge strane, pisac koga treba dodati ovoj grupi, ioako u usko
knjievnom smislu teko da joj pripada jeste Samerset Mom. Naravno, datumi se ne poklapaju
u potpunosti; veina ovih pisaca ve je bila objavila knjige pre rata, ali moemo ih svrstati u
posleratne isto kao to su mlai ljudi koji trenutno piu poslekrizni. Jednako, razume se, mogli
ste iitavati veinu knjievnih asopisa toga doba bez ikakve ideje da ovi ljudi jesu pokret.
ak vie tada nego inae velike zverke knjievnog novinarstva bile su zauzete pretvaranjem da
predzadnje doba nije bilo okonano. Skvajer je vladao asopisom London Mercury, Gibs i Volpol
si bili boanstva biblioteka, negovao se kult veselja i muevnosti, piva i kriketa, lula od drveta
divlje rue i monogamije, i uvek je bilo mogue zaraditi koji gvineju pisanjem lanka u kojem se
igoe inteligencija. Svejedno, upravo je ta omraena inteligencija osvojila srca mladih. Iz

Evrope brie vetar, a davno pre 1930. godine oduvao je sa pivsko-kriketske kole sve osim
vitetva.
Ipak, prvo to se d primetiti u vezi gorepomenute grupe autora jeste da oni ne lie na grupu.
tavie, nekolicina njih snano bi se usprotivila ideji da budu svrstani u isti ko sa nekolicinom
drugih. Lorens i Eliot u stvarnosti su bili neprijatelji, Haksli je oboavao Lorensa ali mu je Dojs
bio odbojan, veina ostalih bi prezirala Hakslija, Strejija i Moma, a Luis je napadao sve redom;
uistinu, njegova knjievna reputacija uglavnom i poiva na ovim napadima. Pa ipak, postoji
izvesna slinost u njihovom temperamentu, sada dovoljno oita, premda to ne bi bila pre desetak
godina. Ono na ta se ona svodi jeste pesimizam uverenja. Opet, nuno je razjasniti ta
podrazumevamo pod pesimizmom.
Ako je osnovna crta dordijanskih pesnika bila lepota prirode, osnovna crta posleratnih pisaca
bila bi tragini smisao ivota. Na primer, duh u pozadini Hausmanovih pesama nije tragian,
ve isto gunav; re je o hedonizmu kojeg su izneverili. Isto vai za Hardija, iako moramo
nainiti izuzetak kada su u pitanju Gospodari. Meutim, grupa okupljena oko Dojsa i Eliota
hronoloki je dola kasnije, puritanizam im nije najvei neprijatelj, od poetka mogu da prozru
veinu stvari za koje su se njihovi preci borili. Svi oni su u pogledu temperamenta neprijateljski
raspoloeni prema pojmu napredak; osea se ne samo kako se napredak ne deava, ve kako
ne sme da se desi. Uz ovu optu slinost, postoje, naravno, razlike u pristupu izmeu pomenutih
pisaca, kao i razliiti stepeni talenta. Eliotov pesimizam je delom hrianski pesimizam, to
podrazumeva izvesnu ravnodunost prema ljudskoj patnji, a delom jadikovka nad propau
zapadne civilizacije (Mi smo uplji ljudi, mi smo punjeni ljudi itd.), neko oseanje o sumraku
bogova koje mu konano, recimo u Sviniju Agonistu, omoguava da izvede poduhvat
prikazivanja modernog ivota gorim nego to on to jeste. Kod Strejija je jednostavno re o
pristojnom osamnaestovekovnom skepticizmu pomeanom sa njuhom za razotkrivanje. Kod
Moma je u pitanju neka vrsta stoikog mirenja sa sudbinom, stiskanje zuba pukka sahiba[7]
negde istono od Sueca, koji nastavlja da radi svoj posao ne verujui u njega, kao kakav
antonijanski car. Na prvi pogled, Lorens ne lii na pesimistinog pisca jer, poput Dikensa, spada
u ljude koji menjaju miljenja i stalno insistira na tome da bi ivot ovde i sada bio dobar kada
biste na njega gledali malice drugaije. Ali ono to on zahteva jeste udaljavanje od nae
mehanizovane civilizacije, do ega nee doi. Stoga se njegova ogorenost prema sadanjosti jo
jednom pretvara u idealizovanje prolosti, ovaj put bezbedno mitske prolosti, bronzanog doba.
Kada Lorens vie voli Etrurce (svoje Etrurce) od nas, teko je ne sloiti se sa njim, a opet, na
kraju krajeva, to jeste jedna vrsta defetizma, zato to to nije pravac u kojem se svet kree. ivot
na koji on uvek ukazuje, ivot usredsreen na jednostavne misterije seks, zemlja, vatra, voda,
krv propao je kao ideal. Sve to moe, dakle, jeste elja da se stvari dogode na nain na koji se
oigledno nee dogoditi. Val velikodunosti ili val smrti, veli on, ali jasno je da sa ove strane
horizonta nema nikakvih valova velikodunosti. Zato on bei u Meksiko, gde umire u etrdeset
petoj, par godina nego to e nagrnuti val smrti. Ispae da o ovim ljudima ponovo govorim kao
da su isti propagandisti koji ire poruku. I opet je oigledno da su svi oni vie od toga. Na
primer, bilo bi besmisleno uzimati Uliks za obino razotkrivanje uasa savremenog ivota,
prljave ere Daily Mail-a, kako je to sroio Paund. Zapravo, Dojs je istiji umetnik od
veine pisaca. Ali Uliks nije mogao da napie neko ko se samo bake strukturom rei; on je
proizvod jedne posebne vizije ivota, vizije jednog katolika koji je ostao bez svoje vere. Ono to

Dojs kae jeEvo kako izgleda ivot bez boga. Pogledajte ga samo! a njegove tehnike
inovacije, premda nesumnjivo znaajne, imaju prvenstveno da slue ovoj svrsi.
Ono to se d primetiti kod svih ovih pisaca jeste neizvesnost u pogledu njihove namere. Ne
obraa se panja na gorue probleme sadanjice, iznad svega - nema politike u uem smislu. Oi
su nam uprte u Rim, Vizant, Monparnas, Meksiko, Etrurce, Podsvest, solarni pleksus svuda
osim tamo gde se stvari zapravo deavaju. Kada se ovek osvrne na dvadesete, nita nastranije
od naina na koji je svaki znaajan dogaaj u Evropi uspevao da umakne panji visoke engleske
inteligencije. Primera radi, Ruska revolucija gotovo da ezne iz svesti Engleske izmeu
Lenjinove smrti i Gladi u Ukrajini periodu od desetak godina. Sve ovo vreme Rusija znai
Tolstoj, Dostojevski i prognani plemii koji voze taksije. Italija su likovne galerije, ruevine,
crkve i muzeji ali ne i Crne koulje. Nemaka znai filmovi, nudizam i psihoanaliza ali ne
Hitler, za kog je retko ko znao pre 1931. U kulturnim kruocima, umetnost radi umetnosti
praktino se pretvara u oboavanje besmislenog. Knjievnost je trebalo da se svodi na
zloupotrebu rei. Suditi o nekoj knjizi prema njenoj temi bio je neoprostiv greh, a ak je i znati
njenu temu bilo podozrivo uzimano za nedostatak ukusa. Oko 1928. godine, u jednoj od tri
istinski smene ale koliko je Punch napisao od Velikog rata, neki nesnosan mladi prikazan je
kako obavetava svoju tetku o nameri da pie. A o emu e pisati, pile moje? pita ga tetka.
Mila moja teto, kae mladi pokunjeno, pisac ne pie o neemu, jednostavno pie. Najbolji
pisci dvadesetih godina nisu se slagali sa ovom doktrinom, njihova namera je u veini
sluajeva prilino otvorena, ali obino je u pitanju namera gotovo moralno-religijskokulturnom prirode. Takoe, prevedeno na jezik politike, ona ni u kom sluaju nije leviarska.
Ovako ili onako data tendencija svih pisaca iz ove grupe je konzervativna. Luis je, na primer,
proveo godine u mahnitom njuenju boljevikih tragova, koje je bio u stanju da otkrije na
najneverovatnijim mestima. Nedavno je neke od svojih stavova promenio, moda podstaknut
nainom na koji se Hitler ophodi prema umetnicima, ali moemo se kladiti da nee daleko
odmaknuti u levo. Paund je izgleda nedvosmisleno podravao faizam, u svakom sluaju bar
njegovu italijansku verziju. Eliot je ostao uzdran, ali ako bi pod pretnjom pitoljem bio prinuen
da izabere izmeu faizma i nekog demokratskijeg oblika socijalizma, verovatno bi se odluio za
faizam. Haklsi poinje uobiajenim alom za ivotom, zatim, pod uticajem Lorensovog
mranog trbuha isprobava neto to se zove Oboavanje ivota, da bi na kraju doao do
pacifizma, to je odriv, u ovom trenutkuak i astan poloaj, ali koji e na duge staze
podrazumevati odbacivanje socijalizma. Takoe je primetno da veina pisaca iz ove grupe gaji
izvesnu slabost prema katolikoj crkvi, premda uglavnom ne onu za kojom bi neki okoreli
katolik posegnuo.
Duhovna veza izmeu pesimizma i reakcionarnog pogleda na svet nesumnjivo je dovoljno
oigledna. Ono to je moe biti manje oigledno jeste zato su najistaknutiji pisci dvadesetih
godina bili uglavnom pesimistini. emu veiti oseaj propadanja, lobanje i kaktusi, udnja za
izgubljenom verom i nemoguim civilizacijama? Nije li, na kraju krajeva, to upravo iz razloga
to su ovi ljudi stvarali u jednoj izuzetno lagodnoj epohi? Jedino u takvim vremenima taj
kosmiki oaj moe da cveta. Ljudi praznih stomaka nikada ne oajavaju za svemirom, tavie
oni niti ne misle o njemu. itav period izmeu 1910-1930. godine bio je plodan, a ak su i ratne
godine bili fizike podnoljive ako ste imali sree da budete neborac u nekoj od saveznikih
drava. to se tie dvadesetih, bilo je to zlatno doba rentier[8] intelektualaca, doba
neodgovornosti kakvu svet jo ne vide. Rat je bio okonan, nikle su nove totalitarne drave,

moralni i religiski tabui svake vrste su iezli, a novac je tekao u potocima. Razoaranost,
deiluzionizam bio je u velikoj modi. Svako ko je imao sigurnih 500 funti prihoda godinje
postajao je intelektualac i poinjao da usavrava taedium vitae[9]. Bilo je to vreme orlova[10] i
ajnih pogaica, izraza oaja na licima, Hamleta u reprodukcijama iz zadnjih dvorita, jeftinih
karata do nakraj noi i nazad. Po nekim sitnijim romanima tipinim za to vreme, knjigama kao
to su Ispriano od strane idiota, al za ivotom dosee hamamsku atmosferu samosaaljenja. A
ak i najistaknutijim piscima tog vremena moemo zameriti na prenaglaeno olimpijskom stavu,
prevelikoj spremnosti da operu ruke od neposrednih praktinih problema. Oni ivot sagledavaju
veoma temeljito, mnogo vie od onih koji su im neposredno prethodili ili sledili, ali gledaju ga s
pogrenog kraja teleskopa. Nije da to oduzima na vrednosti njihovim knjigama, kao takvim. Prvi
ispit svakog umetnikog dela jeste opstanak, a injenica je da je veliki broj knjiga napisanih u
periodu 1910-1930. godine opstao i izgleda kao da e i nadalje opstajati. Treba se samo setiti
Uliksa, O ljudskom ropstvu, veine Lorensovih ranih radova, naroito njegove kratke prie i
praktino svih Eliotovih pesama do otprilike 1930. godine, pa se zapitati pie li se danas ita to
je u stanju da toliko dugo odoleva vremenu.
A onda, sasvim neoekivano, izmeu 1930-1935. godine neto se deava. Menja se knjievna
klima. Javlja se nova grupa pisaca - Oden, Spender i ostali, i premda tehniki ovi pisci imaju dug
prema svojim prethodnicima, njihova tendencija sasvim je drugaija. Odjednom smo iz
sumraka bogova preli u neku vrstu izviake atmosfere obnaenih kolena i horskog pevanja.
Tipian knjievnik nije vie kulturni iseljenik koji naginje ka crkvi ve odluni uenjak koji
naginje ka komunizmu. Ako je osnovna crta pisaca iz dvadesetih godina bila tragini smisao
ivota, osnovna crta novih pisaca je ozbiljna namera.
Razlike izmeu ove dve kole donekle su razmatrane u knjizi g-din Luja Maknisa Savremena
poezija. Ova knjiga, razume se, pisana je u potpunosti iz ugla mlae grupe i uzima nadmo
svojih standarda zdravo za gotovo. Prema g-dinu Maknisu:
Pesnici iz antologije New Signatures[11], za razliku od Jejtsa i Eliota, pristalice su oseanja.
Jejts je nameravao da okrene lea elji i mrnji; Eliot se zavalio i posmatrao oseanja drugih uz
dosaivanje i ironino samosaaljevanje. ... Sa druge strane, itava poezija Odena, Spendera i
Dej Luisa podrazumeva da u njima ima sopstvene elje i mrnje i da, ak, oni misle kako jedne
stvari treba eleti, a druge mrzeti.
I opet:
Pesnici okupljeni oko New Signatures-a zanjihali su se unazad ... do grkih strasti ka
informacijama i iskazima. Prvi uslov je imati neto za rei, a nakon toga morate to to imate
kazati najbolje to umete.
Drugim reima, vratila senamera, mlai pisci uli su u politiku. Kako sam ve istakao, Eliot
i drutvo nisu ba tolike nepristalice kao to g-din Maknis izgleda predlae. Meutim, opta je
istina da je dvadesetih godina knjievni naglasak vie bio na tehnici, a manje na tematici nego
to je sada.

Vodea imena iz ove grupe su Oden, Spender, Dej Luis, Maknis, i postoji dugi niz pisaca manje
vie istih tendencija Iervud, Don Lejman, Artur Kolder-Maral, Edvard Apvard, Alek Braun,
Filip Henderson i mnogi drugi. Kao i ranije, trpam ih u isti ko jednostavno prema tendenciji.
Oigledno postoje jako velika odstupanja po pitanju talenta. Ali kada ovek uporedi ove pisce sa
generacijom Dojsa i Eliota, prvo to se primeuje jeste koliko ih je lake sve svrstati u jednu
grupu. Tehniki, oni su meusobno blii, politiki su gotovo nerazluivi, a kritike koje su jedni
upuivali delima drugih uvek su bile (blago reeno) dobronamerne. Istaknuti autori dvadesetih
godina bili su jako razliitog porekla, svega nekolicina ih je prola kroz uobiajenu teku
englesku kolu (igrom sluaja, najbolji meu njima, sa izuzetkom Lorensa, nisu bili Englezi), a
veina njih je nekada bila primorana da se bori protiv siromatva, zapostavljanja, pa ak i
otvorenog proganjanja. Sa druge strane, gotovo svi mlai autori lako se uklapaju u obrazac
privatna kola-univerzitet-Blumsberi. Ono malo to ih je proleterskog porekla pripadaju ljudima
koji se u ivotu rano deklasiraju, najpre stipendijama, a onda i koritom za beljenje londonske
kulture. Zanimljivo je da jedan broj autora iz ove grupe nisu bili samo uenici, vei i upravnici
privatnih kola. Pre par godina opisao sam Odena kao Kiplinga bez petlje. Kao kritika, bilo je
to prilino nisko, uistinu bila je to isto pakosna primedba, ali injenica je da u Odenovim
delima, naroito njegovim ranijim radovima, atmosfera oplemenjivanja neto veoma nalik na
Kiplingovu Ako ili Njuboltovu Igraj igru do kraja! izgleda nikada nije mnogo daleko. Uzmite,
primera radi, pesmu kao to je Idete sada i od vas zavisi, momci. U pitanju je tipian primer
izviakog voe, isti prizvuk prostog desetominutnog obraanja na temu opasnosti od
masturbacije. Nesumnjivo, postoji element parodije koji je nameran, ali takoe i dublja slinost
koja nije namerna. I naravno, krajnje snobovski prizvuk uobiajen za veinu ovih autora jeste
simbol olakanja. Time to su digli ruke od iste umetnosti sebe su oslobodili straha od
ismevanja i uveliko proirili svoje polje rada. Proroka strana marksizma, recimo, predstavlja
novi materijal za poeziju nesluenih mogunosti.
We are nothing
We have fallen
Into the dark and shall be destroyed.
Think though, that in this darkness
We hold the secret hub of an idea
Whose living sunlit wheel revolves in future years outside.
(Spender, Trial of a Judge)[12]

Istovremeno pak, iako je postala marksistika, knjievnost time nije uspela da se priblii
masama. ak i uz vremensku distancu, izgledi Odena i Spendera da postanu popularni slabiji su
od izgleda Dojsa i Eliota, kamoli Lorensa. Kao i pre, mnogo je savremenih pisaca koji ne
pripadaju ovoj struji, ali nema mnogo sumnje o tome ta ta struja jeste. Za sredinu i drugu

polovinu tridesetih, Oden, Spender i ostali jesu pokret, kao to su Dojs, Eliot i ostali to bili za
dvadesete. A njihov pokret ima pravac neke prilino nedefinisane stvari zvane komunizam. Ve
1934. i 1935. godine, oni koji ne bi bili vie ili manje leviari u knjievnim su kruocima
uzimani za ekscentrike. Izmeu 1935. i 1939. komunistika je partija bila gotovo neodoljivo
privlana za svakog autora mlaeg od etrdeset godina. Postalo je podjednako normalno uti da
se taj i taj ulanio kao kada bi, dok je koju godinu ranije katolianstvo bilo u modi, uli da je
taj i taj primljen. Zapravo, skoro tri godine je glavni tok engleske knjievnosti bio pod manjevie neposrednom kontrolom komunizma. Kako je bilo mogue da se tako ta dogodi? I takoe,
ta se podrazumeva pod komunizmom? Bolje da najpre odgovorimo na ovo drugo pitanje.
Komunistiki pokret u zapadnoj Evropi nastao je kao pokret za nasilno svrgavanje kapitalizma,
da bi se posle par godina srozao na obian instrument ruske spoljne politike. To je verovatno bilo
neizbeno nakon to su revolucionarna previranja koja su usledila nakon Velikog rata utihnula.
Koliko znam, jedina sveobuhvatna istorija na ovu temu dostupna na engleskom jeste
Komunistika internacionala Franca Borkenaua. Ono to njegove injenice vie i od njegovih
zakljuaka stavljaju do znanja jeste da komunizam nikada ne bi poao dananjim putem da je u
industrijalizovanim zemljama bilo ikakvog istinski revolucionarnog oseanja. U Engleskoj je, na
primer, oito da takvo oseanje nije postojalo godinama. Patetini broj lanova svih
ekstremistikih partija to jasno pokazuje. Stoga je jedino prirodno da engleski komunistiki
pokret kontroliu ljudi koji su mentalno potinjeni Rusiji i koji nemaju nijedan pravi cilj do
zloupotrebljavanja britanske spoljne politike u interesu Rusije. Naravno, takav cilj se ne priznaje
javno, i upravo ova injenica daje Komunistikoj partiji njen izrazito osobeni karakter. U stvari,
zvunija vrste komuniste jeste ruski agent za reklamu koji pozira kao meunarodni socijalista.
Re je o pozi koja se lako odrava u normalnim vremenima, ali koja postaje nezahvalna u
trenucima krize, sled injenice da Sovjetski Savez nije nita skrupulozniji u svojoj spoljnoj
politici od ostalih velikih sila. Saveznitva, promene fronta i sline pojave, koje jedino imaju
smisla kao deo igre politike sile, moraju biti tumaene i opravdavane u odnosu na meunarodni
socijalizam. Svaki put kada Staljin zameni partnere, marksizam mora da se iskuje u novi oblik.
To povlai naglu i nasilnu promenu puta, poricanje istki, sistematsko unitavanje partijske
knjievnosti itd. Svaki komunista zapravo je u svakom trenutku izloen izboru da na silu
promeni svoja najosnovnija ubeenja ili napusti partiju. Neosporiva dogma ponedeljka moe
postati kleta jeres utorka i tako dalje. Tokom proteklih deset godina to se dogodilo u najmanje tri
navrata. Sledi da je komunistika partija u bilo kojoj zapadnoj zemlji nestabilna i uglavnom
veoma mala. Njeno dugorono lanstvo zapravo se sastoji od jednoj unutranjeg kruga
intelektualaca koji su se poistovetili sa ruskom birokratijom, i neto brojnijeg radnitva koje
osea privrenost prema sovjetskoj Rusiji, bez da nuno razume njene postupke. Izuzev toga,
postoji samo promenljivo lanstvo, gomila koja dolazi i druga koja odlazi sa svakom novom
promenom puta.
Godine 1930, Engleska komunistika partija bila je majuna, gotovo nelegalna organizacija ija
je osnovna aktivnost bila klevetanje Laburistike partije. Ali do 1935. godine, lice Evrope se
promenilo, a sa njim i politika levice. Hitler dolazi na vlast i ponovo poinje sa naoruavanjem,
ruske petoletke belee uspehe, a Rusija se vraa kao velika vojna sila. Kako su tri Hitlerove mete
napada, po svemu sudei, bile Velika Britanija, Francuska i Sovjetski Savez, ove zemlje bile su
primorane na neku vrstu usiljenog zbliavanja. To je imalo da znai da je engleski ili francuski
komunista bio u obavezi da postane dobar rodoljub i imperijalista to e rei, da brani upravo

ono to je napadao proteklih petnaest godina. Crvene parole Kominterne najednom su izbledele i
postale ruiaste. Na mesto Svetske revolucije i Socijal-faizma stupile su Odbrana
demokratije i Zaustavimo Hitlera. Godine 1935-1939. bile su period antifaizma i Narodnog
fronta, vrhunca Kluba crvene knjige (Red Book Club), kada su crvene vojvotkinje i slobodoumni
doajeni obilazili bojita panskog graanskog rata, a Vinston eril bio omiljeno edo Daily
Worker-a. Od toga vremena, naravno, imali smo jo jednu promenu puta. Ono to je meni
vano jeste da su upravo tokom ove antifaistike faze engleski pisci mlae generacije
naginjali ka komunizmu.
estoki okraj izmeu faizma i demokratije nesumnjivo je bio atrakcija sam po sebi, ali u
svakom sluaju njihov preobraaj pada se u negde to vreme. Postalo je oigledno da je sa
laissez-faire[13] kapitalizmom bilo svreno, te da je nuna bila neka vrsta rekonstrukcije; u
svetu iz 1935. godine teko da je bilo mogue ostati politiki neutralan. Meutim, zato su se ovi
mladii okrenuli neemu takom stranom kao to je ruski komunizam? Zato bi pisce privlaio
oblik socijalizma koji duhovnu neukaljanost ini nemoguom? Objanjenje se zapravo krije u
neemu to je ve bilo dalo naznake pre depresije i Hitlera u nezaposlenosti srednje klase.
Nezaposlenost nije stvar pukog nemanja posla. Veina ljudi moe nai nekakav posao, taman i u
najgorim vremenima. Problem je to okvirno do 1930. nije bilo zanimanja, izuzev moda
naunih istraivanja, umetnosti i leviarske politike, u koje bi svesna osoba mogla da veruje.
Razotkrivanje zapadne civilizacije dostiglo je vrhunac, dok je deiluzionizam bio izuzetno
iroko rasprostranjen. Ko bi sada mogao tako olako uzeti da iskoristi ivot na uobiajeni nain
pripadnika srednje klase, kao vojnik, svetenik, berzovni meetar, dravni slubenik Indije ili ta
ve ne? A koliko je vrednosti po kojima su nai pradedovi iveli koje ne bi mogle biti shvaene
ozbiljno? Patriotizam, religija, Imperija, porodica, svetinja braka, institucija starog prijateljstva,
roenje, odgoj, ast, disciplina svaki proseno obrazovani ovek mogao bi itavu gomilu njih
izvrnuti naopake u roku od pet minuta. Ali, na kraju krajeva, ta se postie time to ete se
ratosiljati tako izvornih stvari kao to su patriotizam i religija? Ne morate se nuno otarasiti
potrebe da u neto verujete. Par godina unazad, imali smo neki vrstu lanog osvita, kada je
znaajan broj mladih intelektualaca, ukljuujui nekolicinu krajnje darovitih pisaca (Ivlin Vo,
Kristofer Holins i drugi) prela u katoliku crkvu. Znaajno je da su ovi ljudi gotovo bez
izuzetka otili u rimokatoliku, a ne recimo anglikansku ili grku crkvu, ili pak u protestantske
sekte. Takorei, otili su u crkvu sa globalnom organizacijom, onu koja iza sebe ima strogu
disciplinu, mo i presti. Moda je ak vredno pomena da se jedini dananji prebeg istinski
prvorazrednog kova, Eliot, nije priklonio rimskom ve anglokatolianstvu, to je crkveni
ekvivalent trockizma. Ipak, mislim da nema potrebe iu dalje od ovoga kako bi objasnili zato su
mladi pisci tridesetih godina nahrupili u ili ka Komunistikoj partiji. Jednostavno, ona je bila
neto u ta se dalo verovati. Tu je bila crkva, vojska, pravovernost, disciplina. Tu je bila
domovina i, svakako od 1935. godine ili tu negde firer. Svaka vrsta privrenosti i sujeverja
koju je intelekt naizgled proterao urno se vraala pod najprozirnijim maskama. Patriotizam,
religija, imperija, vojna slava - reju, Rusija. Otac, kralj, voa, junak, spasitelj reju, Staljin.
Bog Staljin. avo Hitler. Raj Moskva. Pakao Berlin. Sve praznine bile su popunjene.
Otud je, na kraju krajeva, komunizam engleskih intelektualaca prilino objanjiva pojava. On
predstavlja patriotizam ljudi bez etnike pripadnosti.

Meutim, postoji neto drugo to je nesumnjivo doprinelo kultu Rusije meu engleskom
inteligencijom tokom ovih godina, a to je pitomost i sigurnost samog ivota u Engleskoj. Uz sve
svoje nepravde, Engleska ipak i dalje slovi za zemlju naloga za izvoenje pred sudove, a
ubedljiva veina engleskog naroda nema nikakvo iskustvo sa nasiljem ili nezakonitim rabotama.
Ukoliko ste odrasli u takvoj atmosferi uopte nije lako zamisliti kako izgleda neki despotski
reim. Gotovo svi vodei pisci tridesetih pripadali su sentimentalnoj emancipovanoj srednjoj
klasi i bili premladi da bi pamtili Veliki rat. Takvim ljudima stvari kao to su istke, tajna
policija, ubistva po kratkom postupku, zatvaranja bez suenja i sl. previe su daleke da bi bile
zastraujue. Oni mogu da progutaju totalitarizam zato to nemaju iskustva ni sa im drugim
osim liberalizma. Pogledajte, recimo, ovaj odlomak iz pesme panija g-dina Odena (igrom
sluaja, ovo je jedna od retkih pristojnih stvari koje su napisane o panskom ratu):

To-morrow for the young, the poets exploding like bombs,

The walks by the lake, the weeks of perfect communion;
To-morrow the bicycle races
Through the suburbs on summer evenings. But to-day the struggle.
To-day the deliberate increase in the chances of death,
The conscious acceptance of guilt in the necessary murder;
To-day the expending of powers
On the flat ephemeral pamphlet and the boring meeting.[14]

Druga strofa treba da bude neka vrsta kratkog prikaza jednog dana iz ivota dobrog partijskog
oveka. Ujutru par politikih ubistava, desetominutna epizoda kako bi se svladala buroaska
gria savesti, a onda ruak na brzaka, popodne ispunjeno obavezama i vee provedeno u aranju
zidova i deljenju letaka. Sve krajnje moralno pouno. Ipak, obratite panju na izraz nuno
ubistvo. Njega je jedino mogla napisati osoba za koju je ubistvo u najboljem sluaju re. Lino,
ne bih tako olako govorio o ubistvu. Ispalo je tako da sam posvedoio prilian broj leeva ne
mislim na ljude postradale u ratu, ve ljude koji su ubijeni. Dakle, imam neku predstavu o tome
ta ubistvo znai strah, mrnju, ucveljenu rodbinu, autopsije, krv, osobene mirise. Za mene,
ubistvo je neto ega bi se valjalo kloniti. Kao i za svakog drugog normalnog oveka. Hitleri i
Staljini smatraju ubistva nunim stvarima, ali ne hvale se svojom bezobzirnou i ne nazivaju je
ubistvo; to je likvidacija, eliminacija ili neki drugi eufemizam. G-din Odenova marka
amoralizma jedino je mogua ako ste osoba koja je uvek negde drugde kada se potee okida.
Veliki deo leviarske misli predstavlja igranje vatrom od strane ljudi koji ni ne znaju da je vatra
vrua. Hukanje na rat kojem se engleska inteligencija predala u periodu 1935-39. godine u

najveoj se meri zasnivalo na oseaju linog imuniteta. Takav stav bio je posve drugaiji u
Francuskoj, gde je bilo jako teko izvrdati sluenje vojske i gde su ak i ljudi od pera shvatali
svu ozbiljnost situacije.
Potkraj najnovije knjige g-dina Sirila Konolija, Neprijatelji obeanja, nalazi se jedan zanimljiv i
indikativan odlomak. Prvi deo knjige predstavlja manje-vie ocenu savremene knjievnosti. Gdin Konoli upravo pripada generaciji pisaca iz pokreta, i bez mnogo ustruavanja njihove su
vrednosti njegove vrednosti. Zanimljivo je istai da se meu proznim piscima divi uglavnom
onima ija je specijalnost nasilje pripadnicima budue tekake amerike kole, Hemingveju
itd. Drugi deo knjige je, pak, autobiografski i sastoji se od opisa, i to fascinantno preciznog,
ivota u pripremnoj koli i Itonu u godinama izmeu 1910-20. G-din Konoli zakljuuje
primedbom:
Ako je trebalo da na osnovu svojih oseanja prilikom odlaska iz Itona izvedem ikakav zakljuak,
mogli bi ga nazvati Teorijom o venom pubertetu. Re je o teoriji prema kojoj su iskustva deaka
iz velikih privatnih kola toliko jaka da upravljaju njihovim ivotima i zauzdavaju im razvoj.
Kada proitate drugu reenicu ovog pasusa, prirodna reakcija vam je da potraite tamparsku
greku. Verovatno je negde izostavljeno ne ili tako neto. Ali jok, ni traga od tako neega!
Ozbiljan je! tavie, on samo iznosi istinu, ali na jedan obrnut nain. ivot kulturne srednje
klase dosegao je nivo blagosti na kojem se na obrazovanje iz privatnih kola - petogodinji
period proveden u mlakoj kupki snobizma zapravo moete osvrnuti kao na uzbudljivo doba.
Gotovo svim piscima koji su neto vredeli tridesetih, da li se ikad dogodilo ta vie od onoga o
emu g-din Konoli pie u Neprijateljima obeanja? Sve vreme imamo isti obrazac; privatna
kola, fakultet, par poseta inostranstvu, zatim London. Glad, beda, samoa, izgnanstvo, rat,
zatvor, progon, fiziki rad jedva ak i rei. Nikakvo udo onda to je za mnogobrojni soj
poznat pod imenom desni levi ljudi bilo tako lako da progledaju kroz prste strani ruskog
reima koja podrazumeva istke i OGPU[15] i uasima prve petoletke. Toliko su velianstveno
bili nesposobni da shvate znaenje svega toga.
Do 1937. godine, itava inteligencija u mislima je bila u ratu. Leviarska misao svela se na
antifaizam, tj. na neto negativno, a bujica mrziteljske knjievnosti usmerena protiv Nemake
i politiara, toboe nemakih prijatelja, kuljala je iz tampe. Ono to je za mene lino bilo
istinski zastraujue u vezi rata u paniji nije bilo nasilje koje sam video, ak niti partijski posedi
iza linija fronta, ve momentalni povratak mentalne atmosfere Velikog rata u leviarskim
krugovima. Upravo ljudi koji su se dvadeset godina smejali svojom nadmonou nad ratnom
histerijom pourili su bre-bolje u duhovni krah 1915. godine. Svi poznati ratni idiotizmi, lov na
pijune, njukanje u potrazi za pravovernima (mrk, mrk. Jesi li dobar antifaista?), bogatstvo
detalja u priama o zverstvima vratile su se u modu kao da godina u meuvremenu nikada nije ni
bilo. Pre kraja panskog rata, ak i pre Minhena, neki od boljih leviarskih pisaca poeli su da se
migolje. Ni Oden, a uglavnom ni Spender nisu ba pisali o panskom ratu onako kako se to
oekivalo od njih. Od tada smo imali promenu oseanja i puno oaja i zbunjenosti, s obzirom da
je stvarni tok dogaaja od leviarskog pravoverstva iz poslednjih par godina nainio besmislicu.
Pa opet, nije trebalo mnogo vijuga da shvatimo da je najvei deo toga bio besmislica od svog
samog poetka. Nije, dakle, izvesno da e sledea pravovernost koja se pojavi biti ita bolja od
minule.

U celini uzev, knjievna istorija tridesetih godina izgleda potvruje miljenje da je za pisca bolje
da dri ruke sebi od politike. Jer, svaki pisac koji makar i delimino prihvata disciplinu neke
politike partije pre ili kasnije suoava se sa sledeim izborom: ne izlazi iz stroja ili utuli.
Mogue je, naravno, ne izlaziti iz stroja i nastaviti sa pisanjem kako-tako. Svaki marksista sa
najveom lakoom moe demonstrirati da je buroaska sloboda iluzija. Ali kada zavri sa
svojom demonstracijom, ostaje psiholoka injenica da bez ove buroaske slobode kreativne
sposobnosti jenjavaju. Moda e u budunosti doi do uspona totalitarne knjievnosti, ali ona e
biti posve drugaija od bilo ega to se d zamisliti sada. Knjievnost kakvom je mi znamo
predstavlja stvar pojedinca, neto to zahteva duhovnu estitost i minimalnu cenzuru. To ak vie
vai za prozu nego za poeziju. Verovatno nije sluajno to su najbolji autori tridesetih pesnici.
Atmosfera pravovernosti uvek je tetna po prozu, a iznad svega je potpuno pogubna po roman,
najanarhistiniju od svih knjievnih formi. Koliko je rimokatolika bilo dobrih pisaca? ak i ono
malo njih koje bismo mogli nabrojati uglavnom su bili loi katolici. Roman praktino predstavlja
protestantski oblik umetnosti; to je proizvod slobodnog uma, samostalnog pojedinca. Nema
decenije u proteklih sto pedeset godina koja je bila toliko liena matovite proze kao to su to
tridesete godine XX veka. Bilo je dobrih pesama, dobrih sociolokih radova, sjajnih pamfleta, ali
praktino nijednog vrednog proznog dela. Od 1933. godine naovamo, duhovna klima bila je sve
neprijateljskija prema ovoj formi. Ko god je bio dovoljno osetljiv da ga zeitgeist[16] dirne bio je
ukljuen i u politiku. Nisu svi, naravno, bili ba u politikom reketu, ali gotovo svako je bio na
njegovoj periferiji i manje-vie umean u propagandne kampanje i banalne polemike. Komunisti
i njima bliski imali su nesrazmerno veliki uticaj u knjievnoj kritici. Bilo je to doba etiketa,
parola i vrdanja. U najgorim trenucima od vas se oekivalo da se zabravite u sve zapueniji mali
kavez lai; u najboljim neka vrsta dobrovoljne cenzure (Moram li ovo da kaem? Da li je
profaistiki?) bila je gotovo svima na pameti. Maltene je nepojmljivo da u takvoj atmosferi
mogu nastati dobri romani. Dobre romane ne piu njukala pravovernosti, niti ljudi koju su
iznenada postali svesni sopstvene nepravovernosti. Dobre romane piu ljudi koji se ne boje. To
me vraa na Henrija Milera.

III

Ako je ovo mogu trenutak za pokretanje knjievnih kola, Henri Miler bi mogao biti na
polaznoj taki nove kole. U svakom sluaju, on oznaava neoekivani zamah klatna. U
njegovim knjigama ovek bei od politike ivotinje i vraa se na gledite koje ne samo da je
individualistiko, ve i potpuno pasivno gledite oveka koji veruje da je istorijski razvoj van
njegove kontrole i koji u svakom sluaju teko da eli da ga kontrolie.

Milera sam prvi put sreo potkraj 1936. godine, dok sam
prolazio kroz Pariz na svom putu ka paniji. Ono to me je najvie zaintrigiralo kod njega bilo je
saznanje da nije pokazivao ni najmanje zanimanje za panski graanski rat. Samo mi je jasno
stavio do znanja da je odlazak u paniju u tom trenutku bio idiotski in. Mogao je da razume da
neko ide tamo iz isto sebinih razloga, recimo iz radoznalosti, ali petljati se u takve stvari iz
oseanja dunosti bila je ista glupost. U svakom sluaju, moje ideje o borbi protiv faizma,
odbrani demokratije itd. bile su mu besmislene. Civilizaciji nam je bilo sueno da bude zbrisana
i zamenjena neim to je toliko drugaije da ga jedva moemo smatrati ljudskim mogunost
koja ga se nije ticala, kako ree. Takav nekakav stav implicitan je u njegovom delu. Svuda
postoji oseaj nadolazee kataklizme, a gotovo svuda naglaeno verovanje da to nije vano.
Jedina politika izjava, bar koliko ja znam, koju je ikada dao u tampi bila je isto negativna. Pre
godinu dana ili tako neto, ameriki asopis Marxist Quarterly poslao je upitnik raznim
amerikim piscima traei im da iznesu svoj stav o ratu. Milerov odgovor bio je u izrazito
pacifistikom tonu, pojedinano odbijanje da se bori, bez oigledne elje da druge privoli
takvom miljenju praktino, zapravo, sveana izjava neodgovornosti.
Meutim, ima vie vrsta neodgovornosti. Po pravilu, pisci koji ne ele da se poistovete sa
trenutnim istorijskim razvojem ga ili ignoriu ili se bore protiv njega. Ukoliko uspevaju da ga
ignoriu, verovatno su budale. Ukoliko uspevaju da ga razumeju dovoljno dobro da poele da se
bore protiv njega, verovatno su dovoljno dalekovidi da shvate da ne mogu pobediti. Pogledajte,
primerice, pesmu kao to je Ciganin od nauke, sa njenim ogradama od udne bolesti zvane
savremeni ivot i velianstvenim defetistikim poreenjem u poslednjoj strofi. Ono izraava
jedan od uobiajenih knjievnih stavova, uistinu moda i preovladavajui stav u proteklih sto
godina. S druge strane, imamo naprednjake, klimae glavom, o-Velsovsku felu koja uvek
skae napred kako bi prigrlila ego projekcije za koje pogreno veruju da su budunost. Uopte,
autori iz dvadesetih poli su prvim, a autori iz tridesetih drugim putem. U svakom trenutku,
naravno, postoji i mnogobrojni soj Barija, Dipinga i Delova koji jednostavno ne primeuju ta se
deava. Milerovo delo je simptomatino i znaajno upravo u svom izbegavanju oba ova stava.
On istorijski razvoj ne vue ni napred, ni nazad, ali ga, pak, ni u kom sluaju i ne ignorie. Rekao
bih da je njegova vera u predstojei krah zapadne civilizacije mnogo vra od vere veine
revolucionarnih pisaca, s tom razlikom to se ne osea pozvanim da uini ita po tom pitanju.
On se elja dok selo gori ali, za razliku od velike veine, radi to licem okrenutim prema
plamenu.
Postoji u Maksu i belim fagocitima jedan od onih prosvetljavajuih odlomaka u kojima vam
pisac kae puno toga o sebi govorei o nekom drugom. U ovu knjigu je uvrten podui esej o
dnevnicima Anaisa Nina, koje nikad nisam itao, sa izuzetkom par odlomaka, i za koje verujem
da nisu objavljeni. Miler tvrdi da oni predstavljaju jedino istinski ensko delo koje se ikad
pojavilo, tagod to znailo. Zanimljiv je onaj deo u kojem on Anaisa Nina oigledno potpuno
subjektivnog, povuenog pisca poredi sa Jonom u kitovoj utrobi. Onako uzgred, on se poziva

na esej Oldusa Hakslija od pre par godina napisan povodom El Grekove slike San Filipa Drugog
(Haksli zapaa da ljudi na El Grekovim slikama uvek izgledaju kao da se nalaze u utrobama
kitova i tvrdi da je ideja da budete u utrobnom zatvoru potpuno uasna. Miler mu, naprotiv,
odgovara da postoji mnogo gore stvari od toga da vas proguta kit, i ovaj odlomak jasno daje do
znanja da on lino takvu pomisao smatra vrlo privlanom. Ovde se on dotie negea to je
verovatno jako iroko rasprostranjena sanjarija. Moda vredi napomenuti da gotovo svaki, ili bar
svaki ovek koji zna engleski, bez izuzetka govori o Joni i kitu. Naravno, stvorenje koje je
progutalo Jonu bilo je riba, i tako je i opisano u Bibliji (Jona, poglavlje 2, stih 1), ali deca ga po
prirodi stvari meaju sa kitom, pa se ovaj deli dejeg jezika po navici prenosi u kasniji ivot
znak, moe biti, uticaja koji mit o Joni ima na nau matu. Ipak je injenica da je biti u kitovoj
utrobi jako prijatna, ugodna, topla pomisao. Istorijskom Joni, ako ga moemo tako nazvati, bilo
je prilino drago to moe da pobegne, ali u mati, u sanjarenju, bezbroj mu ljudi zavidi.
Naravno, prilino je jasno i zato. Utroba kita jednostavno predstavlja matericu koja je dovoljno
velika da u nju stane odrastao ovek. Tamo ste, u tom mranom mekanom prostoru koji vam je
taman po meri, uz jarde sala koji vas dele od stvarnosti, kadri da ouvate stav potpune
ravnodunosti, bez obzira ta da se dogodi. Nevreme koje bi potopilo sve ratne brodove na svetu
do vas jedva da bi dospelo i kao odjek. ak bi vam i pokreti samog kita bili neprimetni. Valjao se
on meu talasima na povrini ili se survavao u tminu srednjemorskog pojasa (duboku jednu
milju, prema Hermanu Melvilu), nikada ne biste primetili razliku. Osim to je mrtva, u pitanju je
poslednja, nenadmaiva faza neodgovornosti. I kakav god da je bio sluaj sa Anaisom Ninom,
nema sumnje da je sam Miler bio u kitovoj utrobi. Sve njegovi najbolji i najkarakteristiniji
odlomci napisani su iz ugla Jone, dobrovoljnog Jone. Nije da je neto preterano povuen ba
naprotiv. U njegovom su sluaju kitovi providni, samo to on nema potrebu da menja ili
kontrolie proces koji proivljava. Izveo je osnovno Jonino delo time to je dopustio da ga
progutaju, ostavi pasivan, ovek koji prihvata.
Videemo na ta e ovo izai. U pitanju je jedna vrsta kvijetizma, koja podrazumeva bilo
potpuno neverovanje, bilo dozu verovanja koja izlazi na misticizam. Prepoznatljivi stav je Je
m'en fous[17] ili Pa da me i ubije, opet u se uzdati u njega, kako god izvoleli gledati na to; s
praktine strane, obe ove varijante su iste, a naravouenije je i u jednom i u drugom sluaju
Sedi na svoje dupe. Opet, u vremenu kao to je nae, da li je ovo odbranjiv stav? Obratite
panju da je maltene nemogue uzdrati se od postavljanja ovog pitanja. U trenutku dok ovo
piem jo uvek smo u periodu u kojem se uzima zdravo za gotovo da knjige uvek moraju biti
pozitivne, ozbiljne i konstruktivne. Pre desetak godina ova bi ideja bila doekana kikotanjem.
(Mila moja teto, pisac ne pie o neemu, jednostavno pie.) Onda je klatno odnjihalo od
neozbiljnih predstava da je umetnost ista tehnika, ali odnjihalo je veoma daleko, do take
tvrenja da knjiga jedino moe biti dobra ako je zasnovana na istinitoj viziji ivota.
Prirodno, ljudi koji veruju u to takoe veruju da su lino u posedu istine. Katoliki kritiari,
recimo, tee tvrdnji da su knjige dobre jedino kada imaju katoliku tendenciju. Marksistiki
kritiari iznose istu tu tvrdnju otvorenije sa marksistikim knjigama. Na primer, gospodin Edvard
Apvard (Marksistiko tumaenje knjievnosti u knjizi Okovani um[18]):
Knjievna kritika koja bi da bude marksistika mora ... tvrditi da nijedna knjiga u dananje
vreme ne moe biti dobra ukoliko nije napisana sa marksistikog ili gledita bliskog
marksizmu.

Razni drugi autori iznosili su ovakve ili sline iskaze. G-din Apvard naglaava u dananje
vreme iz razloga jer uvia da ne moete, recimo, odbaciti Hamleta na osnovu toga to ekspir
nije bio marksista. Ipak, njegov zanimljivi esej samo se nakratko bavi ovom potekoom. Dobar
deo knjievnosti koji nam dolazi iz prolosti proeta je, uistinu i zasnovana na verovanjima (na
primer, verovanje u besmrtnost due) koja nam se sada ine lanim, a u pojedinim sluajevima i
toliko smenim da su dostojna prezira. Opet, u pitanju je dobra knjievnost, ako opstanak vai
za ikakvu proveru. G-din Apvard bi nesumnjivo odgovorio da verovanje koje je bilo prikladno
pre nekoliko vekova danas moe biti neprikladno i shodno tome smeno. Ali time ne odmiemo
daleko, zato to se podrazumeva da e u svakom dobu postojati jedna grupa verovanja koja
predstavljaju trenutnu priblinu vrednost istine, te da e najkvalitetnija knjievnost toga vremena
biti manje-vie u skladu sa njom. U stvari, takva jednoobraznost nikada nije postojala. U
Engleskoj iz sedamnestog veka, recimo, postojao je rascep izmeu religije i politike, koji
izdaleka podsea na dananje neprijateljstvo izmeu levice i desnice. Osvrnuvi se, veina
dananjih ljudi smatrala bi da je buroasko-puritansko gledite bilo priblinija vrednost istine od
katoliko-feudalnog gledita. Ali svakako ne stoji da su svi ili ak veina tada najkvalitetnijih
pisaca bili puritanci. tavie, postoje dobri pisci ije gledite bi u ma koje doba bilo smatrano
lanim i smenim. Na primer, Edgar Alan Po. Poov stav je u najboljem sluaju divlji
romantizam, a u najgorem nije daleko od stanja ludosti u doslovno klinikom smislu. Zato onda
prie kao to su Crni maak, Izdajniko srce, Pad kue Aer i druge, koje bi vrlo verovatno
mogle biti napisane od strane ludaka, ne odaju utisak lanosti? Zato to su one istinite u okviru
odreenog konteksta, potuju pravila svog osobenog sveta, poput japanske slike. Ipak, ispada da
je uslov da uspeno piete o tom svetu verovati u njega. Razlika je oigledna ako uporedite
Poove Prie i ono to je, po mom miljenju, neiskren pokuaj da izmajstorite slinu atmosferu,
Dulijan Grinovu Pono[19]. Ono to vas istog treba zapanji u vezi Ponoi jeste da ne postoji
razlog zato bi ijedan od dogaaja u njemu trebalo da se desi. Sve je potpuno proizvoljno, ne
postoji emocionalni redosled. A upravo je to ono to se ne osea u Poovim priama. Njihova
manijaka logika, u sopstvenom kontekstu, deluje krajnje upeatljivo. Na primer, kada neka
pijanica epa maku i iskopa joj oko perorezom, italac tano zna zato je on to uradio, ak do
te mere da osea da bi sam uinio isto. Izgleda stoga da je za kreativnog pisca posedovanje
istine manje vano od emocionalne iskrenosti. ak ni g-din Apvard ne bi tvrdio da piscu ne
treba nita vie od marksistike obuke. Takoe mu je potreban talenat. Opet, talenat je oigledno
stvar sposobnosti da marite, da iskreno verujete u svoja oseanja, bila ona istinita ili lana.
Recimo, razlika izmeu Selina i Ivlin Vo jeste razlika u jaini oseanja. U pitanju je razlika
izmeu istinskog oajavanja i oajavanja koje je makar delimino pretvaranje. A sa ovim ide i
drugi razlog koji je moda manje oigledan: taj da postoje situacije kada je vea verovatnoa da
se do neistinitog verovanja dri iskrenije nego do istinitog.
Ako pogledamo knjige linih seanja napisane o ratu iz perioda 1914-1918. godine, primetno je
da su gotovo sve one koje su ostale zanimljive za itanje nakon nekog vremena napisane iz
pasivnog, negativnog ugla. One su spomenari neega to je potpuno besmisleno, none more u
nitavilu. Zapravo, nije u pitanju istina o ratu, ve istina o pojedinanom reagovanju. Vojnik koji
ulazi u baranu vatru ili stoji u rovu u vodi do pojasa znao je samo da je tu uasno iskustvo u
kojem je bio potpuno bespomoan. Imao je vee anse da napie dobru knjigu iz svoje
besmislenosti i neznanja nego iz uobraene moi da stvar sagledava u celini. to se tie knjiga
koje su napisane tokom samog rata, gotovo sve one najbolje predstavljaju dela ljudi koji
jednostavno okreu lea i trude se da ne obraaju panju na to da se rat deava. G-din E. M.

Forster je opisao kako je kada je 1917. godine proitao Prafroka i ostale Eliotove rane pesme, te
kako ga je osokolilo to to se u takvo vreme doepao pesama koje nisu poznavale optu
malodunost:
Govorile su o linom gaenju i nedostatku samopouzdanja, i o ljudima koji su izgledali stvarno
zato to su bili neprivlani ili slabi ... Imali smo protest, i to slabaan, utoliko prijatniji to je
slabaan. ... Onaj ko je mogao da se okrene u stranu i ali na dame i salone uvao je trunku naeg
samopotovanja, on je prenosio ljudsko naslee.
To je vrlo dobro sroeno. G-din Maknis, u knjizi o kojoj sam ve govorio, citira ovaj odlomak i
pomalo samozadovoljno dodaje:
Deset godina docnije pesnici e imati da prave slabanije proteste, a ljudsko naslee prenosi se
na posve drugaiji nain ... Posmatranje rasparanog sveta postaje dosadno i Eliotovi naslednici
su bili zainteresovaniji da ga pospreme.
Sline primedbe ratrkane su po celoj knjizi g-dina Maknisa. Ono u ta on eli da poverujemo
jeste da su Eliotovi naslednici (to e rei, g-din Maknis i njegovi prijatelji) na neki nain
protestvovali delotvornije nego to je Eliot to uradio objavljivanjem Prafroka u trenutku kada
su saveznike trupe juriale na hindenburku liniju. Gde li nam je samo da naemo ovakve
proteste, ja nisam pametan. Ali u sueljavanju g-din Forsterovog i g-din Maknisovog
komentara lei sva razlika izmeu oveka koji zna kakav je ovaj rat bio i oveka koji jedva da ga
se sea. Istina je da 1917. godine nije bilo niega to bi svesna osoba mogla da uini do da ostane
ovek, ukoliko je to mogue. A in bespomonosti, ak neozbiljnosti, mogao bi biti najbolji
nain da se to uradi. Da sam ja bio vojnik koji se borio u Velikom ratu, pre bih gledao da se
dokopam Prafroka nego Prvih stotinu hiljada ili Horejio Botomlijeve Pisma deacima u rovu.
Oseao bih, poput g-dina Forstera, da je jednostavno time to je stajao na distanci i odravao
kontakt sa preratnim oseanjima Eliot nosio ljudsko naslee. Kakvo bi olakanje u takvom
trenutku bilo da itate o oklevanjima proelavog intelektualca srednjih godina! Toliko drukije
od vebi sa bajonetom! Nakon bombi, redova za hranu i plakata za regrutaciju, ljudski glas!
Kakvo olakanje!
Ali, na kraju krajeva, rat izmeu 19141918. jeste bio samo jedan naglaeni trenutak u gotovo
neprekidnoj krizi. Danas maltene da nam nije potreban rat da potvrdi dezintegraciju drutva i sve
veu bespomonost svakog asnog oveka. Upravo iz ovog razloga smatram da je pasivni,
nekooperativni stav koji se nasluuje u delu Henrija Milera opravdan. Bilo da on predstavlja
izraz onoga to bi ljudi trebalo da oseaju ili ne, verovatno je sve blii izrazu onoga to zaista
oseaju. Opet je to ljudski glas meu detonacijama, prijateljski ameriki glas, koji ne poznaje
optu malodunost. Bez propovedi, isto subjektivna istina. A na takav nain, oigledno, jo
uvek je mogue napisati dobar roman. Ne nuno moralno pouan, ali roman koji vredi proitati i
koji po svoj prilici ostaje u pamenju nakon itanja.
Dok sam pisao ovaj esej, izbio je jo jedan rat u Evropi. Ili e trajati godinama i raskomadati
zapadnu civilizaciju, ili e biti okonan bez pobednika i utabati put za jo jedan rat koji e stvar
svriti jednom zasvagda. Opet, rat je samo pojaano stanje mira. Ono to se dogaa krajnje
oigledno, sa ratom ili bez njega, jeste krah laissez-faire kapitalizma i liberalno-hrianske

kulture. Do skoro nisu bile predviene sve implikacije ovoga, jer se generalno smatralo da
socijalizam moe da sauva i ak uvea atmosferu liberalizma. Tek sad poinje da se shvata
koliko je ova ideja bila lana. Gotovo izvesno ulazimo u doba totalitarnih diktatura doba u
kojem e sloboda misli najpre biti smrtni greh, a onda i besmislena apstrakcija. Samostalni
pojedinac e biti istrebljen. A to znai da e knjievnost, u obliku u kojem je poznajemo, morati
da pretrpi makar privremenu smrt. Knjievnost liberalizma se blii svom kraju, a knjievnost
totalitarizma se jo uvek nije pojavila i jedva da je zamisliva. to se tie pisca, on sedi na santi
leda koja se topi; on je puki anahronizam, zaostatak iz buroaskog vremena, izvesno osuen na
propast koliko i nilski konj. Miler mi se ini neobinim zato to je video i najavio ovu injenicu
znatno pre veine svojih savremenika tavie, u vreme kada su mnogi od njih zapravo truali o
knjievnoj renesansi. Vindam Luis je nekoliko godina ranije rekao da je glavna istorija engleskog
jezika bila zavrena, ali je ovakav svoj stav zasnivao na drugaijim i prilino beznaajnim
razlozima. Ali od sada nadalje najvanija injenica za kreativnog pisca bie da ovo nije svet
pisaca. To ne znai da ne moe da pomogne stvaranje novog drutva, ali u tom procesu on ne
moe da uestvuje kao pisac. Jer, kao pisac on je liberal, a ono to se upravo dogaa jeste
unitavanje liberalizma. Stoga se ini verovatnim da e se u preostalim godinama slobodnog
govora svaki roman vredan itanja manje-vie drati puta kojim je Miler iao ne po tehnici ili
tematici, ve po nagovetenom stavu. Vratie se pasivni stav i bie svesnije pasivan nego pre. I
napredak i reakcija ispadoe prevare. Izgleda da nije ostalo nita do kvijetizma liiti stvarnost
njenih uasa jednostavno time to ete joj se pokoriti. Ui u kita ili bolje priznaj da si u kitovoj
utrobi (jer naravno to jesi). Prepusti se istorijskom razvoju, prekini da se bori protiv njega ili
pretvara da ga kontrolie; jednostavno ga prihvati, trpi, belei. To je izgleda formula koju bi
svaki oseajan romanopisac sada prihvatio. Roman koji e se drati pozitivnijeg,
konstruktivnijeg puta, a koji nije sumnjivog emocionalnog porekla, u dananje vreme jako je
teko zamisliti.
Meutim, da li ovim hou da kaem da je Miler veliki pisac, nova nada engleske proze? Nita
slino. Sam Miler bi bio poslednji koji bi tvrdio ili eleo tako neto. Nesumnjivo, nastavie da
pie svako ko jednom pone uvek nastavi da pie i postoji nekolicina njemu bliskih pisaca
priblino iste tendencije, Lorens Darel, Majkl Frankel i ostali, gotovo dovoljno brojnih da budu
kola. Ali on sm mi se ini u sutini ovekom jedne knjige. Pre ili kasnije oekujem da padne
u nerazgovetnost ili arlatanstvo: postoje naznake i jednog i drugog u njegovom kasnijem radu.
Njegovu najnoviju knjigu, Jarevu obratnicu, nisam ak ni proitao. To sam uinio ne zato to
nisam imao elju da je proitam, ve zato to slubenici policije i carine zasad uspevaju da me
spree da je se dokopam. Ipak, iznenadilo bi me da joj uspe da makar primirie Rakovoj
obratnici ili prvim poglavljima Crnog prolea. Poput nekih drugih autora autobiografija, u sebi
je nosio to da samo jednu stvar obavi savreno, i to je i uinio. Uzmemo li u obzir kakva je bila
beletristika 1930-ih, i to je neto.
Milerove knjige izdaje pariski Obelisk Press. ta e s tom kuom biti sada kada je izbio rat i
izdava Dek Katan umro, ne znam, ali u svakom sluaju knjige je jo uvek mogue nabaviti. Od
srca preporuujem svakome ko to nije uio da smesta proita Rakovu obratnicu. Uz malo
domiljatosti, ili izdvajanje malo vee svote od zvanine cene, moete je nabaviti, a ak i ako su
vam neki delovi odvratni, urezae vam se u pamenje. Ta je knjiga znaajna i u smislu
drugaijem od smisla u kojem se ova re uobiajeno upotrebljava. Po pravilu, za romane su kae
da su znaajni ili kada su uasna optunica za jedno ili drugo ili kada uvode neku tehniku

inovaciju. Nita od toga ne vai za Rakovu obratnicu. Njen je znaaj isto simptomatian. Po
mom miljenju, eto nam jedinog matovitog pisca koji neto vredi u narodima sa engleskog
govornog podruja poslednjih godina. ak i ako se usprotivite ovoj izjavi kao preterivanju,
verovatno ete priznati da je Miler pisac koji iskae iz proseka, neko na koga vredi baciti vie od
samo jednog pogleda: a na kraju krajeva, on je potpuno negativan, nekonstruktivan, amoralan
pisac, obini Jona, pasivni prihvata zla, Vitman meu leevima. Simptomatino, to je vanije od
puke injenice da u zemlji Engleskoj godinje izae pet hiljada romana od kojih je etiri hiljada
devetsto njih smee. U pitanju je demonstracija nemogunosti bilo koje od velikih knjievnosti
dok svet ne strese stari i uzme novi oblik.

[1]

Kad me krene (fr.)

[2]

Orvel aludira na jedanaesto, najmuzikalnije poglavlje Uliksa

Ko tu mi je srce od tuge, za zlaanim prijateljima to imadoh, tolikim devama usana

mednih, i tolikim junoama hitrih nogu; Kraj potoka preirokih za preskok, hitronogi moji
poivaju: medousne moje snivaju, u polju gde kopnu rue
[3]

Sunce pri po polupokoenom bregu, i krvca je sada suva, a Moris jo nepomino lei u senu,
mojim noem proboden
[4]

Daju nas sad u kulu ruzberi, i piskovi uju se jadni, a vozovi celu no prugom stenju, za
ljude to zorom mru
[5]

[6]

Biser e krasni da kane, sred polja humka niska, suze su to od jutra, to jeca, ali ne za te.

[7]

Pravi gospodin (ind.)

[8]

Rentier (fr.), onaj koji ivi od dohodka svog imanja ili kapitala, uivalac, imalac rente

[9]

Odvratnost prema ivotu (lat.)

[10]

Nekadanji zlatni ameriki novi u vrednosti od deset dolara

[11]

Objavljena 1932. godine

Nismo nita, padosmo u tminu, da budemo uniteni. Pa ipak, u toj tmini mi uvamo tajnu bit
ideje, iji e se ivi suncem okupani toak jednom vrteti napolju (Spender, Proces jednog sudije)
[12]

[13]

Politika nemeanja drave u ekonomiju i preputanja slobode privatnoj inicijativi

Sutra mladei, pesnicima to grme kao bombe, etnjama kraj jezera, sedmicama savrene
drube; sutra trke biciklima kroz predgraa u letnji suton. A danas borba. Danas dobrovoljno
srljanje u smrt, svesno prihvatanje krivice u inu nunog ubistva; danas arenje snage na
bezvredne pamflete i dosadna sastanenja
[14]

[15]

Kombinovani dravno-politiki direktorat

[16]

Duh vremena

[17]

Zabole me!

Re je o zbirci eseja iji puni naziv glasi Okovani um: socijalizam i kulturna revolucija, za
ije je potrebe urednik Sesil Dej Luis okupio dobar deo vodeih leviarskih pisaca toga doba
[18]

[19] Minuit, 1936