Dulijan Barns

OVO LII NA KRAJ

Roman

Preveo s engleskog
Zoran Paunovi

Geopoetika
izdavatvo
Naslov originala:
Julian Barnes
The Sense of an Ending

obrada : Lena
www.balkandownload.org
Za Pat
JEDAN
 Pamtim, bez utvrenog redosleda:
svetlucanje sa unutranje strane runog zgloba;
paru to kulja iz mokre sudopere u koju je sa smehom ubaen vreli tiganj;
gromuljice sperme koje krue ka slivniku, pre no to ih voda pokupi i odvue niz cevi,
celom duinom jedne visoke kue;
reku koja neshvatljivo tee uzvodno, dok joj talase i povrinu osvetljava nekoliko
hitrih snopova svetlosti iz baterijskih lampi;
jo jednu reku, iroku, sivu i tromu, iji smer proticanja prikriva otri vetar i mreka
joj povrinu;
vodu za kupanje koja se odavno ohladila iza zakljuanih vrata.
O vo poslednje zapravo i nije neto to sam video svojim oima, ali ono to ovek na
kraju upamti ne podudara se uvek s onim to je video.

ivimo u vremenu ono nas odrava i oblikuje ali oduvek sam oseao da ne uspevam
da ga shvatim. Pri tom ne mislim na teorije o tome kako se ono izvitoperava i
udvostruuje, ili o tome kako u svojim paralelnim verzijama moe da postoji drugde.
Mislim na obino, svakodnevno vreme koje, kako nas asovnici i runi satovi uveravaju,
prolazi uredno: tik-tak, tik-tak. Postoji li ita uverljivije od sekundare na satu? A ipak,
dovoljno je i sasvim malo zadovoljstva ili bola da shvatimo koliko je proricanje vremena
podlono menama. N eka oseanja ga ubrzavaju, druga usporavaju; u ponekim trenucima
uini nam se i da je nestalo sve do onog asa u kome zaista nestane, da se vie nikad ne
vrati.

Moji kolski dani nisu mi preterano zanimljivi, i svakako ne oseam nostalgiju prema
njima. kola je, meutim, mesto gde je sve poelo, pa e biti neophodno da se nakratko
vratim pojedinim dogaajima koji su se pretvorili u anegdote, pojedinim nejasnim
seanjima kojima je vreme dalo privid izvesnosti. A ko i ne mogu vie da budem siguran
u stvarne dogaaje, mogu makar da ostanem veran utiscima koje su te injenice
proizvele. To je najvie to mogu da uinim.

Bilo nas je trojica, a on je postao etvrti. N ismo oekivali da emo naem utvrenom
broju dodati jo nekog: grupe i parovi bili su stvoreni davno pre toga, i ve smo poinjali
da zamiljamo svoj beg od kole u ivot. Zvao se A drijan Fin, taj visoki, srameljivi deak
koji je u poetku imao oboren pogled i uvao svoje misli za sebe. Prvih dan-dva jedva
smo ga i primeivali: u naoj koli nije bilo ceremonije dobrodolice, a kamoli neeg
suprotnog tome, grube inicijacije. J ednostavno smo registrovali njegovo prisustvo i
ekali.
 N astavnicima je bio zanimljiviji nego nama. I mali su zadatak da procene njegovu
inteligenciju i smisao za disciplinu, da odmere koliko je do tada nauio, i zakljue da li bi
mogao da bude dobra sirovina za kolovanje. Treeg jutra u tom jesenjem semestru
imali smo as istorije kod Matorog D oa Hanta, ironinog ali prijemivog u onom
njegovom trodelnom odelu, nastavnika iji je sistem kontrole poivao na proizvodnji
dovoljne, ali ne i preterane koliine dosade.
S vakako se seate da sam vas zamolio da unapred proitate poneto o vladavini
Henrija O smog. Kolin, A leks i ja zakiljili smo jedan na drugog, proeti nadom da se to
pitanje nee, kao zabaena udica, zaustaviti na glavi nekog od nas trojice. Ko bi mogao
da nam kae kakvo je to bilo doba? Pogledi skrenuti u stranu pomogli su mu da izvue
zakljuak. Hajde, recimo, Maral. Kako bi ti opisao vladavinu Henrija Osmog?
O lakanje koje smo osetili bilo je vee od radoznalosti, poto je Maral bio obazrivi
tutumrak, potpuno lien domiljatosti kakvu donosi istinsko neznanje. Uvek bi najpre
potraio mogue sloene zamke skrivene u postavljenom pitanju pre no to bi upro
prstom u odgovor.
Bilo je nemira, gospodine.
S mukom smo uspeli da suzbijemo napad cerekanja; malo je nedostajalo da se i sam
Hant nasmei.
Da li bi bio ljubazan da nam to malo detaljnije objasni?
Maral je sporo klimnuo glavom u znak pristanka, zamislio se jo malo, pa zakljuio
kako nije trenutak za oprez. Mislim, gospodine, da je bilo velikih nemira.
Hajde onda da ujemo Fina. Zna li ti neto o ovom periodu?
N ovi uenik je sedeo u redu ispred mene, s leve strane. D o tog trenutka ni na koji nain
nije reagovao na Maralove maloumne odgovore.
Bojim se, gospodine, da ba i ne znam. A li postoji jedan pravac razmiljanja po kome
sve to se moe pouzdano rei o bilo kom istorijskom dogaaju ak i o izbijanju Prvog
svetskog rata, na primer jeste da se neto dogodilo.
Ma, da li je to mogue? A ko je tako, onda bih ja mogao i da ostanem bez posla, zar
ne? N akon kratke provale udvorikog smeha, Matori D o Hant oprostio nam je to smo
bili lenji preko raspusta i obasuo nas podacima o poligamnom i krvoednom kralju.
N a sledeem odmoru, potraio sam Fina. J a sam Toni Vebster. O prezno me odmerio.
S trava je ono to si rekao Hantu. Uinilo se da mu nije jasno na ta mislim. O no, da
se neto dogodilo.
A, to. Da. Prilino me je razoaralo to nije prihvatio kompliment.
Nije to bilo ono to sam oekivao da kae.
Pamtim jo jedan detalj: nas trojica smo, kao simbol zajednitva, svoje satove nosili s
brojanikom na unutranjoj strani runog zgloba. N aravno, to jeste bilo izmotavanje, ali
moda i neto vie od toga. J er, vreme je zbog toga delovalo kao neto sasvim lino, ak i
kao tajna. Oekivali smo da e Adrijan primetiti taj gest i pridruiti nam se, ali nije.

Kasnije istog dana ili moda nekog drugog dana imali smo dvoas engleskog kod
Fila D iksona, mladog nastavnika tek pristiglog s Kembrida. Voleo je da koristi
savremene tekstove, i da nas prepada razliitim izazovima. Roenje, i Kopulacija, i S mrt
sve se, po reima T. S . Eliota, svodi na to. I ma li komentara? D ikson je jednom
prilikom uporedio ekspirovskog junaka s Kirkom D aglasom u Spartaku. A seam se i
kako je, kad smo raspravljali o poeziji Teda Hjuza, nekako profesorski nagnuo glavu i
promrmljao: N aravno, svi se pitamo ta e se desiti kad mu ponestane ivotinja.
Ponekad bi nam se obraao sa Gospodo. Naravno, svi smo ga oboavali.
Tog popodneva, podelio nam je listove s odtampanom pesmom bez naslova, datuma i
imena autora, dao nam deset minuta da je prouimo, a onda zatraio reakcije.
D a krenemo od tebe, Fin? D a ne komplikujemo, ta ti misli, o emugovori ova
pesma?
Adrijan podie pogled sa klupe. O Erosu i Tanatosu, gospodine.
Hmmmm. Nastavi.
O seksu i smrti, produi Fin, kao da osim tupamarosa iz poslednjih klupa ima jo
onih koji ne razumeju grki. I li o ljubavi i smrti, ako tako vie volite. Kako god bilo, o
tome kako erotski princip dolazi u sukob s principom smrti. I o onome to proistie iz
tog sukoba, gospodine.
Mora biti da sam izgledao vie zadivljeno no to se Diksonu inilo da je zdravo.
Prosvetli nas jo malo, Vebsteru.
Imam utisak da je to pria o sovi, gospodine.
Bila je to jedna od razlika izmeu nas trojice i naeg novog prijatelja. Mi smo se u
sutini zezali, osim kad smo bili ozbiljni. O n je u sutini bio ozbiljan, osim kad se zezao.
Trebalo nam je malo vremena da to shvatimo.

A drijan je dozvolio da ga usisamo u svoju grupu, niim ne pokazavi da je teio takvom

cilju. Moda i nije. A nije ni izmenio svoja gledita da bi ih uskladio s naim. Prilikom
jutarnjih molitvi ulo se kako usrdno izgovara odgovore, dok smo A leks i ja samo micali
usnama, a Kolin vie voleo da se satirino izmotava kao bajagi revnosnim izvikivanjem
rei. N as trojica smo skulturu videli kao prikriveno faistiku zaveru koja treba da nam
suzbije seksualni nagon; A drijan se ulanio u maevalaki klub i trenirao skok uvis. N as
trojica smo bili bespomono gluvi za svaku muziku; on je u kolu stigao sa svojim
klarinetom. Kad bi Kolin osuivao instituciju porodice, a ja se rugao politikom sistemu,
dok je A leks stavljao lozofske primedbe na opaenu prirodu stvarnosti, A drijan je
utao makar u poetku. O stavljao je utisak nekog ko veruje u stvari. Verovali smo i mi
ali smo eleli da verujemo u sopstvene stvari, a ne u one koje bi nam drugi odredili.
Otuda ono to smo smatrali svojom lekovitom skepsom.
kola se nalazila u centru Londona, i svakog dana smo putovali do nje svako iz svog
dela grada, prelazei iz jednog sistema kontrole u drugi. U to vreme, sve je bilo
jednostavnije: bilo je manje novca, nije bilo elektronskih naprava, bilo je mnogo manje
modne diktature, i niko nije imao devojku. N ije bilo niega to bi nam skretalo panju s
naih ljudskih i sinovljevskih dunosti, a one su se svodile na uenje, polaganje ispita,
upotrebu steenih znanja za pronalaenje posla, a onda i sklapanje ivota nenametljivo
potpunijeg od ivota naih roditelja, na koji e oni gledati s odobravanjem, mada e ga u
sebi porediti sa svojim nekadanjim ivotom, koji je bio jednostavniji pa prema tome i
bolji. N ita od svega toga, naravno, nikada nije bilo javno izgovoreno: blagi socijalni
darvinizam engleske srednje klase uvek je bio tek preutno podrazumevan.
Pizda li im materina, tim roditeljima, poalio se Kolin jednog ponedeljka, za vreme
ruka. Dok si klinac, misli da su okej, a onda shvati da su isti kao...
Kao Henri O smi, je l da, Kol? upitao je A drijan. Ve smo se polako navikavali na
njegov smisao za ironiju, kao i na injenicu da bi se ta ironija mogla okrenuti i protiv nas.
Kad bi poeleo da nas zavitlava, ili da nas natera da se uozbiljimo, meni se obraao
imenom A ntoni; A leks bi postao A leksandar, dok je Kolinovo ime, koje nije bilo mogue
produiti, skraivano na Kol.
Meni ne bi smetalo da moj ale ima desetinu ena.
I da je neverovatno bogat.
I da ga je naslikao Holbajn.
I da je rekao papi da odjebe.
A zato pizda li im materina? upita Aleks Kolina.
Hteo sam da idemo na vaar. A oni izjave da ovog vikenda moraju da sreuju batu.
Tano tako: pizda li im materina. N e, meutim, i s A drijanove take gledita jer on je
sluao nae osude, ali je retko odluivao da im se pridrui. A opet, inilo nam se da za to
ima vie razloga od svih nas. N jegova majka napustila ih je jo pre nekoliko godina,
ostavivi oca da se kako ume brine o A drijanu i njegovoj sestri. Bilo je to znatno pre no
to je poeo da se koristi termin porodica s jednim roditeljem; u to vreme, to se
nazivalo razorena porodica, a A drijan je bio jedini za koga smo znali da potie iz takve
porodice. O d toga je trebalo da ima u sebi itav vagon egzistencijalnog gneva, ali ga nije
imao, ko zna zato; govorio je kako voli svoju majku i potuje oca. N as trojica smo bez
njegovog znanja razmotrili njegov sluaj i doli do sledee teorije: za srean porodini
ivot potrebno je da ovek nema porodicu ili bar da nema porodicu koja ivi na okupu.
Posle takve analize, jo vie smo zavideli Adrijanu.

U to vreme, izgledalo nam je kao da smo zatvoreni u nekakvom oboru i samo ekamo
da nas oslobode i puste u ivot. I da e se, kad nastupi taj trenutak, na ivot a s njim i
samo vreme ubrzati. O tkud smo mogli znati da nam je ivot ve poeo, da smo poneto
ve bili stekli, a poneto i stigli da upropastimo? Kao to nismo mogli da znamo ni to da
e nas samo pustiti u vei obor, ija e ograda u prvo vreme biti nevidljiva.
U meuvremenu, bili smo gladni knjiga, gladni seksa, bili smo meritokratski anarhisti.
S vi politiki i drutveni sistemi delovali su nam korumpirano, a odbijali smo da
prihvatimo bilo kakvu alternativu osim hedonistikog haosa. A drijan nas je, meutim,
naterao da poverujemo u mogunost primene misli na ivot, u ideju da bi naela trebalo
da upravljaju delanjem. Pre toga, A leks je meu nama bio zaduen za lozoju. itao je
stvari koje nas dvojica nismo itali i umeo je, na primer, da iznenada objavi: O emu se
ne moe govoriti, o tome se mora utati. Kolin i ja bismo nekoliko trenutaka utke
razmotrili tu ideju, pa bismo se iskezili i nastavili da priamo. A li je A drijanov dolazak
A leksu oduzeo taj status ili nam je bar proirio izbor lozofa. A ko je A leks proitao
Rasela i Vitgentajna, A drijan je proitao Kamija i N iea. J a sam iitao D orda O rvela
O ldusa Hakslija; Kolin je proitao Bodlera i D ostojevskog. O vo je bilo tek neznatno
karikirano pravo stanje stvari.
J esmo, naravno, bili smo pretenciozni emu inae slui mladost? Koristili smo rei
kao to su Weltanschauung ili Sturm und D rang, i s uivanjem izgovarali reenice poput
To je lozofski neporecivo, i uveravali jedan drugog da je prvi zadatak imaginacije da
probija granice. N ai su roditelji posmatrali stvari drugaije, i zamiljali svoju decu kao
nevinaca, iznenadno izloena tetnom uticaju. Tako je Kolinova majka o meni govorila
kao o njegovom tamnom anelu; kad bi me zatekao kako itam Komunistiki manifest,
moj otac je krivio A leksa; a A leksovi roditelji upirali su prstom na Kolina, kad bi uhvatili
A leksa sa tvrdim amerikim kriminalistikim romanom u rukama. I tako dalje. I sto je
bilo i kad je re o seksu. N ai roditelji mislili su da mi jedan na drugog loe utiemo tako
da postajemo sve ono od ega su najvie strahovali: neizleivi onanista, privlani
homoseksualac, bezobzirno plodni raspusnik. O ni su umesto nas brinuli zbog preterane
bliskosti adolescentskog prijateljstva, nasrtljivosti neznanaca po vozovima,
primamljivosti pogrenih devojaka. N jihova zabrinutost uspevala je uveliko da nadmai
sva naa iskustva.
J ednog popodneva je Matori D o Hant, kao da prihvata A drijanov ranije upueni
izazov, zatraio od nas da povedemo raspravu o uzrocima Prvog svetskog rata:
konkretno, o odgovornosti onoga to je ucmekao nadvojvodu Franca Ferdinanda za
pokretanje itave te gungule. U to vreme, meu nama su preovladavali apsolutisti. Voleli
smo D a naspram N e, Pohvalu naspram O sude, Krivicu naspram N edunosti ili, kad je
re o Maralu, N emire naspram Velikih nemira. D opadale su nam se igre koje su se
okonavale pobedom ili gubitkom, nikako one nereene. I tako je za neke od nas taj
srpski revolvera, ije je ime odavno iilelo iz mog seanja, sam snosio stoprocentnu
odgovornost: bez njega u toj jednaini, rata nikad ne bi ni bilo. Prema drugima su istu
takvu odgovornost snosile istorijske sile, koje su suprotstavljene narode dovele do
neizbenog suoavanja: Evropa je bila bure baruta koje je ekalo da eksplodira, i tako
dalje. O ni skloniji anarhizmu, poput Kolina, tvrdili su da je sve bilo plod sluajnosti, da
je svet bivstvovao u stanju neprestanog haosa, i da je samo nekakav primitivni nagon za
pripovedanjem, i sam bez sumnje zaostao kao mamurluk od religije, naknadno nametao
znaenje neemu to se moda jeste, a moda i nije dogodilo.
Hant je kratko klimnuo glavom na Kolinov pokuaj da sve to dovede u pitanje, kao da je
morbidna sumnjiavost prirodni proizvod adolescencije, neto to ovek mora da
preraste. N astavnici i roditelji uvek su nas nametljivo podseali na to da su i oni nekada
bili mladi, i da stoga mogu da nam pridikuju s nekakvim autoritetom. To je samo faza,
tvrdili su, preraete vi to; ivot e vas nauiti realnosti i realizmu. U to vreme, meutim,
mi smo odbijali da priznamo da su oni ikad bili ita slino nama, i mislili smo kako
grabimo ivot i istinu, i moral, i umetnost mnogo jasnije nego nai kompromitovani
matorci.
N eto si mi utljiv, Fin. A ti si ovo pokrenuo. Ti si, da tako kaem, na srpski
revolvera. Tu je Hant zastao, da bismo shvatili njegovu aluziju. D a li bi bio ljubazan
da nam izloi svoje miljenje?
Ne znam, gospodine.
A ta to ne zna?
Pa eto, u izvesnom smislu, ne mogu da znam ta je to to ne znam, to je lozofski
neporecivo. N apravio je jednu od onih malih pauza u kojima smo se kao i uvek zapitali
da li su njegove rei suptilno podrugljive, ili toliko ozbiljne da prevazilaze nae
sposobnosti poimanja. S tvarno, nije li sve to s tim pripisivanjem odgovornosti neka
vrsta izbegavanja te iste odgovornosti? Hteli bismo da osudimo jednog oveka, da bi
svim drugima bilo oproteno. I li da okrivimo istorijski proces, da bismo time iskupili
pojedince. I li je sve to moda tek anarhistiki haos, s istim posledicama. Meni se ini da
postoji da je postojao lanac pojedinanih odgovornosti, koje su sve odreda bile
neophodne, ali da taj lanac nije toliko dug da bi sad zbog toga svi mogli da okrive sve
druge. N aravno, moda je moja elja da nekom pripiem odgovornost vie odraz mog
naina razmiljanja nego nepristrasna analiza onog to se dogodilo. To je i jedan od
sredinjih problema istorije, zar ne, gospodine? Pitanje subjektivnog naspram
objektivnog tumaenja, injenica da nam je potrebno da poznajemo ivotnu istoriju
istoriara da bismo shvatili ono to nam je predstavljeno.
Usledila je tiina. I ne, on se nije zezao, ama ni najmanje.
Matori D o Hant je pogledao na sat i osmehnuo se. S luaj, Fin, ja kroz pet godina
idem u penziju. I biu srean da ti dam preporuku ako odlui da preuzme ovaj posao.
Ni on se nije zezao.
J ednog jutra, na zboru, direktor je zagrobnim glasom, koji je uvao samo za iskljuenja
iz kole i za katastrofalne sportske poraze, objavio da mora da nam saopti tunu vest, da
je Robson iz estog razreda prirodnog smera preminuo tog vikenda. Praen talasom
prestraenog mrmljanja, rekao nam je da je Robson poseen u cvetu mladosti, da je
njegova smrt gubitak za celu kolu, i da emo simboliki svi zajedno prisustvovati
sahrani. Rekao nam je sve, u stvari, osim onoga to smo eleli da znamo: kako, i zato i,
ako je re o ubistvu, ko ga je ubio.
Eros i Tanatos, zakljuio je A drijan pre prvog asa toga dana. Tanatos je jo jednom
odneo pobedu.
Robson ba i nije bio neko ko bi imao veze s Erosom i Tanatosom, rekao mu je A leks.
Kolin i ja smo potvrdno klimnuli glavom. Znali smo to, zato to je nekoliko godina bio u
naem odeljenju: stameni, nematoviti deak, na neki ozbiljan nain zainteresovan za
umetnost, strpljivo je gurao napred ne vreajui nikoga. A sada nas je uvredio time to je
preranom smru postao neko. U cvetu mladosti, nema ta: Robson kakvog smo mi
poznavali zaista je bio kao biljka.
N ije se spominjala nikakva bolest, nezgoda na biciklu ili eksplozija plina, a nekoliko
dana kasnije glasine su nam (otelovljene, kao i obino, u liku Brauna iz estog razreda
matematikog smera) rekle ono to nastavnici nisu mogli, ili nisu hteli da nam kau.
Robsonova devojka je zatrudnela, on se obesio na tavanu, i pronali su ga tek posle dva
dana.
Ni na pamet mi ne bi palo da bi taj umeo da se obesi.
Bio je na prirodnom smeru.
Ali za to ti treba sasvim poseban vor ome.
To je tako samo na lmu. I na propisnim pogubljenjima. D ovoljan je i obian vor.
Samo to mu treba malo due da te udavi.
Kakva li mu je ta devojka, ta mislite?
Razmotrili smo nama znane mogunosti: smerna devica (sada biva devica), raskalana
prodavaica, iskusna starija ena, gonorejina kurva. Raspravljali smo o tome dok
Adrijan nije preusmerio nae interesovanje.
Kami je rekao da je samoubistvo jedino ozbiljno filozofsko pitanje.
Pored etike i politike i estetike i prirode stvarnosti i svega ostalog. Bilo je gorine u
Aleksovom odgovoru.
Jedino ozbiljno. Ono temeljno pitanje od koga zavise sva ostala.
Posle duge rasprave o Robsonovom samoubistvu, zakljuili smo da bi se ono moglo
nazvati lozofskim jedino u aritmetikom smislu: suoen sa spoznajom da je odgovoran
za to to e ljudska populacija dobiti jo jednog lana, shvatio je da je njegova moralna
dunost da ouva postojei broj ljudi na planeti. A li smo sa svih ostalih aspekata
prosudili da nas je Robson i nas i ozbiljno miljenje izneverio. N jegov in bio je
nelozofski, samoiv i neumetniki: drugim reima, pogrean. A to se tie njegovog
oprotajnog pisma, u kome je, prema glasinama (ponovo Braun), pisalo: I zvini, mama,
doiveli smo ga kao proputenu priliku za vaspitni uticaj.

Moda i ne bismo bili tako strogi prema Robsonu da nije bilo one sredinje, neoborive
injenice: Robson je bio na vrnjak, po naim merilima bio je sasvim obian, a ipak, ne
samo da je kriom od nas imao devojku ve je uz to, sasvim neporecivo, i spavao s njom.
Pizda li mu materina! Zato on, a ne mi? Zato niko od nas nikad nije doiveo ak ni
iskustvo neuspeha u pokuaju da nae devojku? Takvo bi ponienje makar doprinelo
optem nivou nae mudrosti, podarilo bi nam neto ime bismo mogli negativno da se
razmeemo (U stvari, bubuljiavi mokljan, harizmatian kao gumena papua, tako je
rekla). Znali smo, blagodarei itanju takozvane velike knjievnosti, da Ljubav
podrazumeva Patnju, i bili smo spremni da do izvesne mere i upranjavamo tu Patnju,
pod uslovom da postoji implicitno, moda ak i logino, obeanje da je i Ljubav tu negde.
To je takoe bio jedan od naih strahova: strah da e se ispostaviti da ivot nije to i
Literatura. Pogledajmo samo nae roditelje da li je njima bilo mesta u Literaturi? U
najboljem sluaju, mogli su da prigrabe uloge posmatraa i sluajnih prolaznika, ulogu
onog dela drutvene pozadine na kojoj bi se mogle dogaati prave, istinske, vane stvari.
Koje, na primer? O ne kojima se bavila Literatura: ljubav, seks, moral, prijateljstvo, srea,
patnja, izdaja, preljuba, dobro i zlo, heroji i hulje, krivica i nevinost, ambicija, mo,
pravda, revolucija, rat, oevi i sinovi, majke i keri, pojedinac naspram drutva, uspeh i
neuspeh, ubistvo, samoubistvo, smrt, Bog. I sove. Postojale je, dakako, i druga vrsta
literature teorijska, autoreferentna, plaevno autobiografska ali sve je to bilo isto
izdrkavanje. Prava knjievnost bavila se psiholokom, emocionalnom i drutvenom
istinom, prelomljenom kroz dela i razmiljanja njenih protagonista; roman je pria o
razvoju lika kroz vreme. Tako nam je bar rekao Pol D ikson. A jedina osoba ako
izuzmemo Robsona iji je ivot sadrao neto to je makar izdaleka bilo dostojno
romana, bio je Adrijan.
Zato je tvoja keva ostavila tvog aleta?
Ne znam tano.
Da nije imala drugog tipa?
Je l ti ale bio rogonja?
Je l ti ale imao ljubavnicu?
Ne znam. Rekli su mi da u shvatiti kad odrastem.
Uvek oni tako obeavaju. A kako bi bilo da nam objasnite sada, pitam vas ja. S amo
to ih jo nikad nisam to pitao. A u mojoj kui, bar koliko ja znam, nije bilo misterija, na
moju sramotu i razoaranje.
Da li tvoja majka ivi s nekim?
Ne znam. Nikad se nismo videli tamo. Uvek ona doe u London.
 Bilo je to potpuno beznadeno. A drijan nije hteo da jednostavno prihvati stvari onako
kako su mu bile predstavljene. Kakva korist od situacije koja je dostojna knjievnosti,
ako se njen protagonista ne ponaa onako kako bi se ponaao lik u knjizi? Trebalo je da
A drijan sam krene da njuka, ili da pritedi od deparca i unajmi privatnog detektiva;
moda je trebalo da sva etvorica krenemo u Potragu za I stinom. A moda bi sve to
manje liilo na pravu knjievnost, a vie na priu za decu?

N a naem poslednjem asu istorije te godine, Matori D o Hant, koji je svoje letargine
uenike proveo kroz Tjudore i S tjuarte, viktorijance i edvardovce, uspon I mperije i njeno
potonje opadanje, zatraio je od nas da se osvrnemo na sve te vekove i pokuao da izvue
zakljuke.
Mogli bismo da krenemo, moda, od naizgled jednostavnog pitanja. ta je istorija?
Vebster, ta bi ti rekao?
Istorija, to su lai pobednika, odgovorio sam, malo prebrzo.
D a, pribojavao sam se da e tako neto da kae. U redu, ako se pri tom ima na umu
da je to istovremeno i samoobmana poraenih. Simpsone?
Kolin je pitanje doekao spremnije nego ja. I storija je sendvi s belim lukom,
gospodine.
A zato?
Zato to se stalno ponavlja, gospodine. O na podriguje. Bezbroj puta smo se u to
uverili i ove godine. I sta stara pria, isto oscilovanje izmeu tiranije i pobune, rata i mira,
napretka i siromatva.
Zar ne misli da je to malo previe za jedan sendvi?
N asmejali smo se glasnije no to je situacija nalagala, u toj histeriji zavretka kolske
godine.
Fin?
I storija je izvesnost stvorena u taki u kojoj se susreu nesavrenost seanja i
manjkavosti dokumenata.
Ma, nije valjda? Gde si to pronaao?
Lagran, gospodine. Patrik Lagran. On je Francuz.
Moglo se pretpostaviti. A da li bi bio ljubazan da nam da primer?
Robsonovo samoubistvo, gospodine.
ulo se duboko udisanje i nekoliko se glava nepromiljeno okrenulo. A li je Hant, kao i
jo neki nastavnici, A drijanu davao poseban status. Kad bi neko od nas ostalih izrekao
provokaciju, to je odbacivano kao nezreli cinizam neto to emo prerasti. A drijanove
provokacije bile su pozdravljane kao nespretno traganje za istinom.
Kakve to veze ima s ovom temom?
To je istorijski dogaaj gospodine, mada ne veliki. A li je skoranji. Zbog toga bi
trebalo da ga kao istoriju lako razumemo. Znamo da je mrtav, znamo da je imao devojku,
znamo da je ona trudna ili je bila. ta jo imamo? J edan jedini dokument, oprotajna
poruka u kojoj pie I zvini, mama ili bar tako tvrdi Braun. Postoji li jo ta poruka? D a
li je unitena? D a li je Robson imao bilo kakve druge motive ili razloge osim tog
oiglednog? U kakvom je psihikom stanju bio? Moemo li biti sigurni da je dete bilo
njegovo? To ne moemo da znamo, gospodine, ne moemo to da znamo ak ni ovako
brzo posle svega. Kako bi onda iko mogao da napie Robsonovu priu posle pedeset
godina, kad njegovi roditelji budu mrtvi, a njegova devojka nestane, pri emu ionako eli
da ga zaboravi? Uviate li u emu je problem, gospodine?
S vi smo pogledali u Hanta, pitajui se nije li A drijan ovog puta otiao predaleko. I sama
ta re trudna ostala je da lebdi u vazduhu kao prah od krede. A tek ta smela
pretpostavka o oinstvu, o Robsonu Rogonji... Posle nekoliko trenutaka, nastavnik je
odgovorio.
S hvatam u emu je problem, Fine. A li mislim da ti potcenjuje istoriju. A otud i
istoriare. Hajde da pretpostavimo, rasprave radi, da bi nesreni Robson mogao postati
predmet istorijskog zanimanja. I storiari se oduvek suoavaju s nedostatkom
neposrednih dokaza za razne dogaaje. O ni su na to navikli. A ne zaboravimo da je u
ovom sluaju svakako obavljena i istraga, te da postoji i izvetaj islednika. Moda je
Robson vodio dnevnik, ili pisao pisma, moda je vodio telefonske razgovore ijeg se
sadraja neko sea. N jegovi roditelji svakako su odgovorili na pisma sauea koja su im
pristigla. A pedeset godina od danas, s obzirom na proseno trajanje ljudskog ivota,
sasvim e mali broj njegovih kolskih drugova biti dostupan za razgovor. Problem bi
mogao biti i manje straan nego to zamilja.
Ali odsustvo Robsonovog svedoenja nita ne moe nadoknaditi, gospodine.
N a izvestan nain, ne. I sto tako, meutim, istoriari moraju da i objanjenja dogaaja
koje dobiju od neposrednih uesnika posmatraju s izvesnom skepsom. N ajsumnjivije su
one izjave koje ljudi daju jednog oka okrenutog ka budunosti.
Ako vi tako kaete, gospodine.
A zakljuci o mentalnim stanjima esto se izvode na osnovu dela. Tirani retko alju
pisane poruke u kojima trae likvidaciju nekog od neprijatelja.
Ako vi tako kaete, gospodine.
Pa eto, kaem.
D a li je ba tako tekao njihov razgovor? Gotovo sigurno, nije. I pak, tako i toliko ga se ja
seam.

Zavrili smo kolu, dali re da emo do kraja ivota ostati prijatelji, i razili se svako na
svoju stranu. Adrijan je, to nikoga nije iznenadilo, dobio stipendiju za Kembrid. Ja sam
studirao istoriju u Bristolu; Kolin je otiao u S aseks, a A leks se ukljuio u posao sa svojim
ocem. Razmenjivali smo pisma, kako su to ljudi ak i mladi inili u ono vreme. Nismo,
meutim, imali dovoljno iskustva s tom formom, pa je prejaka samosvest esto odnosila
prevagu nad svakim, ma kako neodlonim saoptenjem. Zapoinjanje pisma reima: Po
prijemu vae poslanice od sedamnaestog ovog meseca, delovalo nam je, neko vreme,
vrlo duhovito.
Zakleli smo se da emo se sastajati svaki put kad sva trojica doemo s fakulteta kui na
raspust; ipak, nije se to moglo ba svaki put. A to to smo pisali jedni drugima kao da je
preuredilo dinamiku naih odnosa. N as trojica smo razmenjivali pisma ree i s manje
poleta no to smo pisali A drijanu. Traili smo njegovu panju, njegovo priznanje;
udvarali smo mu se, i svoje najbolje prie najpre smo priali njemu; svako od nas je
verovao za sebe da mu je najbliskiji i da to zasluuje. I premda smo i sami sklapali nova
prijateljstva, odnekud smo bili uvereni da A drijan to ne ini: da smo mu nas trojica i
dalje najblii, i da zavisi od nas. D a li smo verovali u to samo zato da bismo prikrili
injenicu da mi zavisimo od njega?
A onda nas je ivot uzeo pod svoje, i vreme se ubrzalo. D rugim reima, ja sam naao
devojku. N aravno, upoznao sam ja i pre toga nekoliko njih, ali sam se ili oseao
nelagodno zbog njihove samouverenosti, ili se njihova usplahirenost spajala s mojom.
Postojao je, oigledno, nekakav tajni muki kod koji su dvadesetogodinji macani
prenosili ustreptalim osamnaestogodinjacima, i koji je, kad se njime ovlada,
omoguavao da odvajate devojke i da, u nekim sluajevima, odete s njima do kraja.
J a to, meutim, nikada nisam nauio ni shvatio, verovatno ni do danas. Moja tehnika
ogledala se u neposedovanju tehnike; drugi su, nesumnjivo ispravno, smatrali to
nevinou. ak je i oekivano jednostavni niz hoe-na-pie-da-odemo-na-igranku-da-te-
otpratim-kui-da-popijemo-kafu? podrazumevao odvanost za kakvu nisam bio
sposoban. J a sam se jednostavno muvao unaokolo i trudio se da kaem poneto
zanimljivo u oekivanju da se stvar zakuva. S eam se kakvu sam tugu osetio dok sam
ispijao pie na uru u svom prvom semestru i kako sam, kad me je jedna devojka u
prolazu saoseajno upitala da li sam dobro, odgovorio: mislim da sam manino
depresivan, zato to je u to vreme takav odgovor delovao vie produhovljeno nego
nekako sam tuan. Kad je odgovorila, zar jo jedan, i hitro produila dalje, shvatio
sam da ne samo to nisam uspeo da se izdvojim iz bune gomile ve sam odabrao najgori
mogui lagvort za upoznavanje.
Zvala se Veronika Meri Elizabet Ford, i trebalo mi je dva meseca da iz nje izvuem tu
informaciju (mislim na onu o dva srednja imena). Studirala je panski, volela je poeziju, a
otac joj je bio dravni slubenik. Bila je visoka oko sto ezdeset centimetara, zaobljenih,
miiavih listova, sa smeom kosom koja joj je dopirala do ramena, plavosivim oima iza
naoara s plavim okvirom, i hitrim ali suzdranim osmehom. Po mom miljenju, bila je i
lepa. Mada bi mi verovatno bila lepa svaka devojka koja ne bi pobegla od mene. N isam
pokuao da joj kaem da sam tuan, zato to nisam. Bila je vlasnica blek boks
gramofona naspram mod danseta, i imala je bolji muziki ukus; drugim reima,
prezirala je D voraka i ajkovskog, koje sam ja oboavao, a posedovala nekoliko long-
plej ploa s horovima i solo-pesmama. Moju kolekciju ploa pregledala je uz poneki
kratak osmeh i znatno ee mrgoenje. injenica da sam pre toga sakrio i Uvertiru
1812 i muziku iz lma J edan ovek i jedna ena nije mi donela izbavljenje. S umnjivog
materijala bilo je dovoljno i pre no to je stigla do bogatog odeljka s pop muzikom: Elvis,
Bitlsi, S tounsi (istina, na njih niko nije mogao da stavi primedbe), ali takoe i Holisi,
Enimalsi, Mudi Bluz i D onovanov dupli album naslovljen (i to malim slovima)cvet daruje
batu.
Ti slua ovakve stvari? upitala je ravnodunim tonom.
Dobre su za usku, odgovorio sam.
Ti uska uz to? Ovde? U svojoj sobi? Sam?
Ne, ne ba. Mada, naravno, jesam to inio.
J a ne uskam, rekla je, delom kao antropolog, a delom u nastojanju da uspostavi
pravila za bilo kakav budui odnos meu nama dvoma, ako ponemo da se zabavljamo.
D obro bi bilo da objasnim ta je tih godina znailo zabavljati se s nekim, poto je
vreme izmenilo taj pojam. N edavno sam razgovarao s jednom prijateljicom kojoj se pre
toga kerka poalila u stanju istinskog rastrojstva. Pohaala je drugi semestar na
fakultetu, i spavala je s dekom koji je sasvim otvoreno, i uz njeno znanje
istovremeno spavao s jo nekoliko devojaka. Time im je on zapravo organizovao audiciju,
da bi odluio s kojom e poeti da se zabavlja. Ta njena kerka bila je povreena, ne
toliko samim sistemom premda je donekle uviala da je nepravedan koliko
injenicom da nije ona bila ta koju je na kraju odabrao.
O d te prie osetio sam se kao preiveli ostatak neke drevne, odavno prevaziene
kulture, iji su pripadnici i dalje koristili komade seckane repe kao oblik monetarne
razmene. U to moje vreme mada ni tada nisam polagao pravo na posedovanje tog
vremena, danas jo manje to se deavalo ovako: upozna devojku, dopadne ti se,
pokua da joj se omili, pozove je dva-tri puta da izaete u veem drutvu na primer,
u pab pa je onda pozove da izaete sami, jednom pa jo jednom, i posle poljupca za
laku no ija je strastvenost umela znatno da varira, nekako bi se podrazumevalo da se
vas dvoje, zvanino, zabavljate. I tek kada biste polujavno ve bili u vezi, tek tada biste
mogli da pokuate da upoznate njene seksualne navike. to je pokatkad vodilo otkriu da
je njeno telo uvano pomno kao zona zabranjenog ribarenja.
Veronika se nije previe razlikovala od drugih devojaka iz tog vremena. Umele su one
da budu ziki oputene, da vas javno dre za ruku, da vas ljube dok ne porumenite, a
umele su i da se svesno pribiju grudima uz vas, pod uslovom da izmeu dva tela postoji
najmanje pet slojeva odee. Umele su da budu savreno svesne onoga to se dogaa u
vaim pantalonama, a da to nikad ne spomenu. I to bi bilo sve, za neko vreme. Bilo je
devojaka koje su doputale vie od toga: ponekad se za neke od njih ulo da pristaju na
uzajamnu masturbaciju, a za druge da s njima moe da se ide do kraja, kako se tada
govorilo. O zbiljnost tog do kraja nije se mogla proceniti ako pre toga niste imali
podosta situacija u kojima se nije ilo do kraja. A onda, s nastavkom veze, stizalo se i do
preutnog trgovanja, delom zasnovanog na hirovima, delom na obeanjima i
posveenosti sve do onoga to je pesnik nazvao nadmudrivanjem oko prstena.
Potonje e generacije moda biti sklone da sve to pripiu religiji ili smernosti. D evojke
ili ene s kojima sam imao ono to bi se moglo nazvati nepotpunim seksom (da, nije
to bila samo Veronika), sasvim su oputeno doivljavale svoja tela. A isto tako, pod
odreenim uslovima, i moje. Uzgred, nije mi namera da nagovestim da je nepotpuni seks
bio nedovoljno uzbudljiv, niti pak, osim na onaj oigledan nain, nedostatan. O sim toga,
te su devojke doputale mnogo vie no to su to inile njihove majke, a ja dobijao mnogo
vie nego moj otac u svoje vreme. I li sam bar tako pretpostavljao. A neto je ipak bilo
bolje nego nita. A ko zanemarimo injenicu da su u meuvremenu Kolin i A leks nali
devojke kod kojih nisu postojale zabranjene zone ili su bar nagovetavali da je tako.
N o, kad smo kod toga, o seksu niko nikad i nije govorio celu istinu. I to se toga tie, otad
se nita nije promenilo.
N isam bio nevin, ako vas mui to pitanje. I zmeu kole i fakulteta imao sam nekoliko
pounih epizoda, uzbudljivijih no to su bili tragovi koji su ostali iza njih. S toga sam se
nakon onoga to se dogodilo osetio jo udnije: to ti se devojka vie dopadala, i to ste
bolji par bili, inilo se, izgledi za seks bili su manji. O sim, naravno a tu sam misao tek
kasnije uspeo da uobliim ako me neto ne bi privuklo onim enama koje su mi
govorile ne. Postoji li uopte, meutim, takav perverzni instinkt?
A zato ne? pitali biste, kad bi vam se njena aka odluno sklopila oko zapea.
Oseam da nije u redu.
Takve su replike bivale razmenjene pred nebrojenim zaarenim gasnim peima, uz
muziku pratnju ajnika koji zvidi. A o oseanjima se nije moglo raspravljati, poto su
na tom polju ene bile strunjaci, a mukarci tek trapavi poetnici. Zato je oseam da
nije u redu posedovalo mnogo veu snagu i bespogovornost nego bilo kakvo pozivanje
na crkvenu doktrinu ili majine savete. Mogli biste da kazete: ali, zar to nisu bile
ezdesete? Jesu, ali samo za neke ljude, i samo u nekim delovima zemlje.

Moje police za knjige imale su kod Veronike vie uspeha nego moja kolekcija ploa. U
to vreme, Pengvinova izdanja jo su bila u svojim tradicionalnim uniformama:
narandastom za romane i prie, plavim za ostalo. Vei broj plavih knjiga na polici bio je
dokaz ozbiljnosti. A sve u svemu, imao sam dovoljno pravih naslova: Riard Hogart,
S tiven Ransiman, Hojzinga, A jzenk, Empson, plus knjigaTako mi Boga, biskupa D ona
Robinsona, odmah pored stripova Larija Gonika.
Veronika mi je dala kompliment pretpostavkom da sam sve to proitao, ne
posumnjavi pri tom da sam one najvie listane knjige kupio kao polovne.
N a njenim policama bilo je dosta poezije, u tvrdom i mekom povezu. Eliot, O dn,
Maknis, tivi S mit, Tom Gan, Ted Hjuz. Bilo je tu i predratnih depnih izdanja O rvela
Kestlera, nekoliko romana iz devetnaestog veka u konom povezu, dva-tri A rtura
Rakama zaostala iz detinjstva, i njena najdraa knjiga iz tog doba, Zauzimanje zamka
D odi S mit. N i na trenutak nisam posumnjao u to da ih je sve proitala, kao ni u to da su
to ba prave knjige za kunu biblioteku. O sim toga, delovale su kao organski produetak
njenog duha i linosti, dok mi se za moje vlastite inilo da su funkcionalno razdvojene, i
da se mue da opiu lik u kakav sam se nadao da u da izrastem. Taj nesklad je u meni
izazvao blagu paniku, pa sam razgledajui njenu policu s poezijom posegao za reenicom
Fila Diksona.
Naravno, svi se pitaju ta e biti s Tedom Hjuzom kad mu ponestane ivotinja.
Misli?
Tako sam uo, rekoh neuverljivo. I z D iksonovih usta, ta reenica zvuala je duhovito i
prefinjeno; iz mojih, zazvuala je tek usiljeno komino.
Za razliku od romansijera, pesnicima nikad ne ponestane grae, pouila me je. Zato
to oni ne zavise od te grae na isti nain. S em toga, govori o njemu kao da je zoolog,
zar ne? A ak ni zoolozima ivotinje nikad ne dosade, je li tako?
Gledala me je s jednom obrvom podignutom iznad okvira naoara. Bila je pet meseci
starija od mene, a ponekad je uspevala da ostavi utisak kao da je starija pet godina.
Ma, to je jednom prilikom rekao moj nastavnik engleskog.
E, ali sada si na fakultetu i red bi bilo da te nauimo da razmilja svojom glavom, zar
ne?
Bilo je u onom nauimo neeg to me je nagnalo da se zapitam nisam li moda sve
pogreno shvatio. Pokuavala je da me uini boljim a ko sam bio ja da bih se bunio
protiv toga? J edna od prvih stvari koje me je pitala bila je zbog ega nosim sat sa
unutranje strane runog zgloba. N isam umeo to da opravdam, pa sam okrenuo sat, i
postavio ga na spoljanju stranu, onako kako ga nose normalni, odrasli ljudi.
Uspostavio sam strogi raspored rada, provodio slobodno vreme s Veronikom, a kad bih
se vratio u svoju studentsku sobu, mahnito bih se predavao onaniji zamiljajui je
prostrtu poda mnom ili izvijenu nada mnom. S vakodnevna bliskost uinila je da se
oseam ponosnim zbog toga to sam postao upuen u pitanja minke, odevanja, enskih
ileta, kao i u tajne i posledice menstruacije. S hvatio sam i da im pomalo zavidim na
neemu to je tako potpuno ensko i odreujue, i tako vrsto povezano s velikim
ciklusom prirode. Mora biti da sam to sroio isto ovako nespretno, kad sam pokuao da
joj objasnim taj oseaj.
 S amo ti deluje romantino ono to nema. J edini smisao toga jeste da ena zna da nije
trudna.
S obzirom na prirodu nae veze, to mi je zazvualo pomalo drsko.
Pa sad, nadam se da ne ivimo u Nazaretu.
Usledila je jedna od onih pauza u kojima se parovi preutno sloe da o neemu ne treba
raspravljati. A ega je tu uopte i bilo za raspravu? I zuzev, moda, nepisanih pravila
pogodbe. S moje take gledita, injenica da nismo imali seksualne odnose oslobaala
me je obaveze da o toj vezi razmiljam drugaije nego kao o bliskoj povezanosti sa
enom koja zauzvrat, a to je bio njen deo pogodbe, nee mukarcu postavljati pitanje ta
je cilj njihove veze. I li sam makar ja mislio da je takav dogovor. Bio sam, meutim, u
zabludi kad je o mnogo toga re, i tada kao i sada. Zbog ega sam, na primer,
pretpostavljao da je devica? N ikada je nisam pitao, i nikada mi nije rekla. Pretpostavljao
sam da je devica zato to nije htela da spava sa mnom: a gde je tu logika?

J ednog vikenda pozvala me je da upoznam njenu porodicu. iveli su u Kentu, pri kraju
eleznike linije O rpington, u jednom od onih predgraa koja su u poslednjem trenutku
prestala da prirodu prekrivaju betonom, i od tada samozadovoljno prisvajaju sebi ruralni
status. N a putu vozom od ering Krosa, brinuo sam da li je moj kofer jedini koji sam
imao moda toliko veliki da u im delovati kao neko ko je doao da ih opljaka. N a
stanici, Veronika me je predstavila svom ocu, koji je otvorio prtljanik automobila, uzeo
mi kofer iz ruke, i nasmejao se.
Ti kao da ima nameru da se useli, mladiu.
Bio je krupan, punakog i rumenog lica; delovao mi je odbojno. D a li sam to osetio
zadah piva? U ovo doba dana? Kako mu je uspelo da zane ovako vilinsku ker?
Vozio je svoj hamber super snajp s uzdasima nestrpljenja izazvanog glupou drugih
vozaa. S edeo sam na zadnjem seditu, sam. S vremena na vreme, prstom bi pokazao
poneto, verovatno meni, mada nisam bio siguran da li se od mene oekuje odgovor.
Crkva S vetog Mihajla, cigla i kamen, prilino su je doterali viktorijanski restauratori.
A ovo je na Kafe rojal voila! O brati panju na znamenitu radnjicu s drvenom
oplatom, s tvoje leve strane. Pogledao sam Veronikin poluprol da naslutim ta bi
trebalo da kaem, ali pomoi nije bilo.
iveli su u zasebnoj kui od crvene cigle, pokrivenoj crepom, sa poljunanom
prilaznom stazom. Gospodin Ford otvori ulazna vrata i viknu, ne obraajui se nikom
posebno:
Ovaj momak je doao na mesec dana.
Zapazio sam teki sjaj na tamnom nametaju, i teki sjaj na listovima jedne
ekstravagantne biljke u saksiji. Veronikin otac epao je moj kofer kao da se pokorava
nekim prastarim zakonima gostoprimljivosti, pa ga je, farsino se pretvarajui kako je
preteak, odneo do jedne sobe u potkrovlju i bacio na krevet. Zatim pokaza prstom na
mali lavabo.
Nou moe da pia u ovo, ako hoe.
Klimnuo sam glavom. N isam bio siguran da li je to gest muke bliskosti, ili nain da mi
pokae da sam proleterski ljam.

Veronikinog brata D eka bilo je lake proitati: bio je to jedan od onih zdravih,
razmetljivih mladih ljudi sklonih da se smeju svemu i svaemu i zadirkuju svoje mlae
sestre. Prema meni se ponaao kao prema objektu koji izaziva blagu radoznalost,
svakako ne prvom te vrste koji mu je ponuen na procenu. Veronikina majka ignorisala
je predstavu koja se odvijala oko nje, raspitivala se za moje studije, i esto i dugo
nestajala u kuhinji. Pretpostavljam da je bila u kasnim tridesetim ili ranim etrdesetim,
premda mi je, naravno, izgledala duboko sredoveno, kao i njen suprug. N ije previe
liila na Veroniku: imala je ire lice, kosu uvrenu trakom na visokom elu, i bila
neznatno natprosene visine. D elovala mi je nekako umetniki, mada nisam tano znao
zahvaljujui emu arenim maramama, odsutnom dranju, pevuenju operskih arija
ili svemu zajedno s ove daljine ne umem to da odredim.
O seao sam se tako nelagodno da sam celog vikenda imao zatvor: to mi je prva
injenica koje se seam. O stalo se sastoji od utisaka i poluseanja koja su kao takva
moda i pristrasna: na primer, kako se Veronika, uprkos tome to me je dovela tu, isprva
povukla u svoju porodicu i prikljuila ispitivanju moje linosti mada odavde ne mogu
da odredim da li je to bilo uzrok, ili posledica moje nesigurnosti. Tog petka je za veerom
obavljeno preispitivanje mog socijalnog i intelektualnog statusa; oseao sam se kao pred
istranim sudom. Posle toga smo gledali vesti na televiziji i nespretno raspravljali o
svetskim pitanjima dok nije dolo vreme za odlazak na spavanje. D a smo bili likovi u
romanu, bilo bi tu unjanja izmeu spratova radi vrelog zagrljaja, poto glava porodice
zakljua vrata. A li mi to nismo bili: Veronika me te prve veeri nije ak ni poljubila za
laku no, niti mi se izvinila zbog pekira, ili proverila imam li sve to mi treba. Moda se
bojala da joj se brat ne naruga. I tako sam se svukao, umio, agresivno ispiao u lavabo,
obukao pidamu i jo dugo leao budan.
Kad sam siao na doruak, u kui je bila samo gospoa Ford. O stali su izali u etnju,
poto ih je Veronika ubedila da u eleti due da odspavam. Verovatno nisam najbolje
prikrio svoju reakciju na to, poto sam osetio da me gospoa Ford ispitivaki posmatra,
dok mi je spremala jaja sa slaninom; inila je to prilino nemarno, tako da joj se jedno
umance razlilo. N isam imao nikakvog iskustva u razgovorima s majkama svojih
devojaka.
Da li dugo ivite ovde? upitao sam na kraju, mada sam ve znao odgovor.
Zastala je, nasula sebi olju aja, razbila drugo jaje u tiganj, naslonila se na orman
prepun tanjira i rekla:
Ne daj Veroniki da previe tera po svom.
N isam znao ta da odgovorim. D a li je trebalo da se uvredim zbog takvog meanja u
na odnos, ili da se prebacim u ispovedni ton i ponem da raspravljam o Veroniki. Zato
sam rekao, pomalo izvetaeno:
Ne znam na ta mislite, gospoo Ford?
Pogledala me je, nasmeila se sasvim nepokroviteljski, lako zavrtela glavom, i rekla:
ivimo ovde deset godina.
Tako sam na kraju i s njom postao gotovo isto onoliko pogubljen kao i s ostalima, mada
se isprva inilo da joj se dopadam. S ruila je preno jaje na moj tanjir, uprkos tome to
ga nisam ni zatraio niti eleo. O staci onog razlivenog jo su bili u tiganju; nehajno ih je
istresla u kantu, a onda energino ubacila vreli tiganj u mokru sudoperu. O d tog nasrtaja
voda je zaitala i podigla se para, a ona se nasmejala, kao da uiva u tom malom haosu
koji je izazvala.
Kad se Veronika vratila s momcima, oekivao sam nastavak ispitivanja, moda ak i
neki trik ili nametaljku; umesto toga, usledilo je samo ljubazno raspitivanje o tome kako
sam spavao i da li mi je bilo udobno. O d toga je valjda trebalo da se osetim neto vie
prihvaeno, ali mi se uinilo da je pre re o tome da su se umorili od mene, i da je taj
vikend sada postao tek neto to bi trebalo pregrmeti. Moda je to bila najobinija
paranoja. Pozitivno je, meutim, bilo to to je Veronika sada otvoreno pokazivala
naklonost; uz aj mi je sasvim oputeno spustila aku na miicu i poigrala se mojom
kosom. U jednom trenutku, okrenula se prema svom bratu i rekla:
Moe da proe, je l da?
D ek mi namignu; nisam mu uzvratio mig. Umesto toga, osetio sam se pomalo kao da
sam ukrao nekoliko pekira, ili blatnjavih nogu uetao na tepih.
A ipak, sve je uglavnom bilo gotovo normalno. D ruge veeri, Veronika me je otpratila
uz stepenice i propisno me poljubila za laku no. Za nedeljni ruak posluen je peeni
jagnjei but s ogromnim granicama ruzmarina koje su virile iz njega kao delii boine
jelke. Poto su me roditelji nauili lepom ponaanju, rekao sam kako je izvanredno
ukusno. U tom trenutku sam uhvatio D eka kako namiguje ocu, kao da hoe da mu kae:
kakav dileja. A li se gospodin Ford zakikotao: O , vidi ti njega pratim, pratim, a
gospoa Ford mi je zahvalila.
Kad sam siao da se oprostim, gospodin Ford je zgrabio moj kofer i obratio se svojoj
eni: N adam se, duo, da si prebrojala kaike? N ije se potrudila da odgovori, ve mi se
samo osmehnula, kao da imamo zajedniku tajnu. Brat D ek se nije pojavio da kae do
vienja; Veronika i njen otac seli su napred, a ja ponovo pozadi. Gospoa Ford je stajala
naslonjena na trem, suneva svetlost padala je na brljan koji se verao uza zid iznad
njene glave. Kad je gospodin Ford ubacio u brzinu i zavrteo tokove po ljunku, mahnuo
sam u znak pozdrava, a ona mi je uzvratila, premda ne na nain na koji se to obino ini,
podignutim dlanom, ve nekakvim horizontalnim gestom u nivou struka. Prilino sam
zaalio to nisam jo malo porazgovarao s njom.
D a bih spreio gospodina Forda da mi jo jednom pokae uda izlhersta, rekao sam
Veroniki: Dopada mi se tvoja mama.
I zgleda da si dobila suparnicu, Vera, ree gospodin Ford, uz teatralan uzdah. A kad
razmislim, moda sam i ja dobio suparnika. D a zakaemo dvoboj u zoru, ta misli,
mome mlado?
Voz je kasnio, usporen uobiajenim subotnjim radovima. S tigao sam kui kasno uvee.
Pamtim kako sam se straobalno iskenjao.

N ekoliko nedelja kasnije, Veronika je dola u grad da bih je predstavio svojoj ekipi iz
kole. Bio je to besciljan dan u kome niko nije hteo da preuzme ulogu vodia. O bili smo
Tejt, potom otili do Bakingemske palate i u Hajd Park, do Ugla za govornike. Govornika,
meutim, nije bilo, pa smo procunjali niz O ksford S trit gledajui izloge, i zavrili na
Trafalgar Skveru meu lavovima. Izgledali smo kao tipini turisti.
U poetku sam motrio da vidim kako moji drugovi reaguju na Veroniku, ali je ubrzo
poelo vie da me zanima ta ona misli o njima. Kolinovim alama smejala se lagodnije
nego mojim, to me je iznerviralo, a A leksa je pitala kako je njegov otac zaradio novac
(od pomorskog osiguranja, rekao joj je, na moje iznenaenje). inilo se da sa
zadovoljstvom ostavlja A drijana za kraj. Rekao sam joj da on studira u Kembridu, pa je
poela da mu spominje razna imena. Na neka od njih klimnuo je glavom i rekao:
Da, znam kakvi su to tipovi.
To mi je zazvualo prilino grubo, ali se Veronika nije uvredila. Umesto toga, poela je
da spominje kolede i profesore i ajdinice na nain koji je uinio da se osetim
iskljuenim.
Otkud ti zna toliko o Kembridu? upitao sam.
Tamo studira Dek.
Dek?
Moj brat sea se?
ekaj, ekaj... je l to onaj mlai od one dvojice?
Uinilo mi se da to i nije tako loa ala, ali se ona nije ak ni osmehnula.
ta studira Dek? upitao sam.
Etiku, rekla je. Kao Adrijan.
Znam ta studira A drijan, ba ti hvala, poeleo sam da kaem. A li sam se umesto toga
samo nadurio, i otpoeo s Kolinom razgovor o filmovima.
Pred kraj popodneva smo se fotograsali; ona je zatraila da se slika s mojim
prijateljima. N jih trojica su se spremno poreali, na ta ih je ona prerasporedila:
A drijan i Kolin, dvojica najviih, svaki sa po jedne strane uz nju, a A leks iza Kolina. N a
slici je delovala ak i siunije nego u prirodi. Mnogo godina kasnije, kad sam u potrazi
za odgovorima ponovo pogledao tu fotograju, zaueno sam zapazio injenicu da
nikada nije nosila tikle. N egde sam proitao da ako elite da navedete ljude da obrate
panju na vae rei, ne treba da podiete glas, ve da ga stiate: to je ono to upravlja
panjom. Moda je i njen trik s visinom bio slian tome. Mada do danas nisam uspeo
sebi da odgovorim na pitanje da li je uopte koristila trikove. D ok sam se zabavljao s
njom, uvek mi se inilo da su njene radnje instinktivne. S tim to sam u to vreme
odbacivao svaku pomisao da ene mogu da manipuliu, ili da to ine. To vam verovatno
vie govori o meni, nego o njoj. A ak i kad bih zakljuio, ovako kasno, da ona jeste i tada
i oduvek bila proraunata, nisam siguran da bi to pomoglo. Hou da kaem, da bi
pomoglo meni.
O tpratili smo je do ering Krosa i karikirano prenaglaeno joj mahali u trenutku kad je
krenula za izlherst, kao da putuje u S amarkand. Potom smo seli u bar staninog hotela,
naruili pivo i oseali se strano odraslim.
Fina cura, rekao je Kolin.
Veoma fina, dodade Aleks.
To je lozofski neporecivo, gotovo sam viknuo. Pa dobro, moda sam bio malo
previe uzbuen. O krenuo sam se prema A drijanu. I ma li ti da kae neto, osim tog
vrlo fina?
Ne trai valjda da ti estitam, je li, Antoni?
Da, jebo te, zato da ne?
Onda ti, naravno, estitam.
Takav stav, meutim, delovao je kao kritika moje elje za priznanjem i spremnosti
preostale dvojice da mi izau u susret. O seao sam se bezmalo uspanieno. S trahovao
sam da mi itav dan ne popuca po avovima. Mada, kad se danas osvrnem, mislim da
smo to mi, a ne dan, poinjali da pucamo po avovima.
Onda, jesi li u Kembridu naleteo na Brata Deka?
N isam ga upoznao, i ne verujem da u. O n je na zavrnoj godini. A li sam uo za njega,
i itao o njemu u jednom asopisu. O njemu i o ljudima s kojima se drui, da.
Oito je imao nameru da tu stane s priom, ali nisam hteo to da mu dozvolim.
I ta misli o njemu?
A drijan zauta. Zatim otpi gutljaj piva, pa ree, s neoekivanom energinou: Mrzim
taj engleski manir da se bude neozbiljan kad je re o ozbiljnim stvarima. Stvarno to
mrzim.
U nekom drugaijem raspoloenju, shvatio bih to kao atak na nas trojicu. Umesto toga,
osetio sam prizvuk nekakvog pravdanja.
Veronika i ja nastavili smo da se zabavljamo, tokom itave druge godine. J edne veeri,
moda i malice pripita, dozvolila mi je da joj zavuem ruku u gaice. O seao sam
izuzetan ponos dok sam vrljao prstima. N ije mi dozvolila da uem prstom u nju, ali
smo tokom narednih dana, bez rei, stvorili put do zadovoljstva. S edeli bismo na podu i
ljubili se. J a bih skinuo sat, zavrnuo levi rukav, zavukao joj ruku u gaice i lagano ih
pomerao nanie niz njena bedra; potom bih ravno poloio dlan na pod, a ona bi se
stiskala uz moj runi zglob i pomerala, dok ne svri. Tokom nekoliko nedelja, od toga
sam se oseao mono, ali kad bih se ponovo naao u svojoj sobi, drkanje mi je ponekad
bilo proeto ogorenjem. U kakvu sam se to pogodbu sada upustio? Bolju, ili loiju?
O tkrio sam jo neto to nisam mogao da razumem: trebalo je, pretpostavljam, da od
toga osetim veu bliskost s njom, ali nisam.
Onda, da li si ikad razmiljao kuda vodi naa veza?
Rekla je to tek tako, sasvim iznebuha. Bila je navratila na aj, donevi nekoliko kriki
vonog kolaa.
A ti?
Prva sam pitala.
Pomislio sam a to moda i nije bila kavaljerska reakcija jesi li mi zato dozvolila da ti
zavlaim ruku u gaice?
Da li ba mora nekud da vodi?
Nije li s vezama obino tako?
Ne znam. Nisam ih imao dovoljno.
Zna ta, Toni, rekla je. Ja ne volim da stagniram.
Malo sam razmislio o tome, ili pokuao da razmislim. A li mi je pred oima lebdela slika
ustajale vode, s gomilom smea i gustim rojevima komaraca. S hvatih da nisam naroito
vian takvim raspravama.
Ti, dakle, smatra da stagniramo?
N apravila je onaj tik obrva iznad okvira naoara, koji mi u tom trenutku vie nije
delovao tako neodoljivo. Nastavio sam:
Zar ne postoji i neto to je izmeu stagnacije i kretanja nekud?
Kao na primer?
Kao na primer da nam je lepo. D a uivamo u svakom danu i tako to? A li injenica da
sam to izgovorio nagnala me je da se zapitam da li jo uivam u tom danu. I stovremeno
sam pomislio: ta li bi to ona volela da kaem? A ta misli, da li smo dobar par?
N eprekidno mi postavlja pitanja na koja kao da ve zna odgovor. I li kao da zna
kakav bi odgovor elela. Zato mi onda lepo ne kae taj odgovor, pa u ti rei da li je
istovremeno i moj?
Poprilina si kukavica, zar ne, Toni?
Mislim da e pre biti da sam... miroljubiv.
E, pa, ne bih volela da narui sliku koju ima o sebi. I spili smo aj. Umotao sam u
salvetu dva preostala pareta kolaa i stavio ih u jednu limenu kutiju. Veronika me je
poljubila blie uglu usana nego njihovoj sredini, a onda otila. Za mene, to je bio poetak
kraja nae veze. I li sam to opisao na ovaj nain samo zato da bi izgledalo da zaista jeste
tako, i da bih njoj pripisao krivicu? D a su me pred sudom upitali ta se desilo i ta je ko
rekao, mogao bih da posvedoim samo za rei voditi nekud, stagniranje i
miroljubiv. N ikad sebe nisam smatrao miroljubivim niti neim to je suprotno tome
do tog trenutka. Mogao bih da se zakunem i kad je re o limenoj kutiji za kolae: bila je
crvena kao krv, s kraljiinim osmehnutim profilom.

N e bih eleo da ostavim utisak da sam u Bristolu samo radio i viao se s Veronikom.
Malo je, meutim, drugaijih uspomena. J edna od takvih seanje na jedan izdvojen
dogaaj tie se one noi kad sam na reci S evern doekao Veliki talas. U lokalnim
novinama obino su objavljivali raspored, uz uputstva gde ga je najbolje saekati, i kada.
Prilikom moja prva dva pokuaja, meutim, voda kao da nije htela da se ponaa u skladu
s uputstvima. A onda, jedne veeri u Minstervortu, naao sam se u grupi koja je ekala na
obali sve do posle ponoi, i za to bila nagraena. Tokom jednog ili dva sata, posmatrali
smo reku kako blago tee ka moru, onako kako to ine sve poslune reke. I sprekidanoj
svetlosti meseine pomagali su povremeni prodorni snopovi svetlosti iz nekoliko monih
baterijskih lampi. U jednom trenutku zauo se apat, ljudi su poeli da izvijaju vratove, a
svaka pomisao na hladnou i vlagu nestala je u trenutku kad se uinilo da se reka
jednostavno predomislila i kad je jedan talas, vii od pola metra, silovito krenuo ka nama;
voda je navirala svom irinom, od jedne do druge obale. Taj nalet podigao se do nae
visine, proao mimo nas, i otkrivudao u daljinu; neki od mojih drugova pojurili su za
njim, viui i posrui dok im je izmicao; ja sam ostao sam na obali. N e verujem da sam u
stanju da valjano opiem utisak koji je to ostavilo na mene. N ije se to moglo uporediti s
tornadom ili zemljotresom (mada nikad nisam doiveo ni jedno ni drugo) s trenucima
kad se priroda ponaa nasilno i destruktivno, da bi nam pokazala gde nam je mesto. Bilo
je vie nekako uznemirujue, poto je izgledalo i delovalo na neki tihi nain pogreno,
kao da je neko negde u svemiru pritisnuo neku malenu polugu pa se od toga ovde, samo
na tih nekoliko minuta, preokrenuo tok prirode, a s njim i tok vremena. A to to se
odigrala po mraku, uinilo je tu pojavu jo vie tajanstvenom, jo vie onostranom.
Posle raskida, spavala je sa mnom.
D a, znam. Pretpostavljam da mislite: mazgov glupavi, kako mu nije palo na pamet da je
to neizbeno? A li eto, nisam. Pomiljao sam da je s nama gotovo, i inilo mi se da postoji
druga devojka (devojka normalne veliine, devojka koja na urke odlazi na tiklama) koja
mi se dopada. N i u jednom trenutku nisam uvideo da je to neizbeno: ni kad smo
Veronika i ja naleteli jedno na drugo u pabu (nije volela pabove), ni kad me je zamolila
da je otpratim kui, ni kad smo zastali na pola puta i poljubili se, ni kad smo uli u njenu
sobu i kad sam ja upalio svetlo a ona ga ponovo ugasila, ni kad je skinula gaice i dodala
mi pakovanje dureksa, pa ni onda kad mi je uzela jedan iz ueprtljane ruke i stavila mi
ga, kao ni tokom preostalog dela tog na brzinu obavljenog posla.
D a, moete i da ponovite: mazgov glupavi. A jesi li verovao da je devica i u trenutku
dok ti je navlaila kondom na kitu? N a neki udan nain, da znate, i jesam. Pomislio sam
da bi to mogla biti jedna od onih intuitivnih enskih vetina kojima ja, sasvim
razumljivo, nisam vladao. Pa sad, moda i jeste bilo tako.
Mora da ga pridri dok izlazi, apnula je (da nije moda mislila da sam ja nevin?).
Ustao sam i otiao do kupatila, pri emu mi je prepunjeni kondom udarao o slabine. U
trenutku kad sam ga se oslobodio, doao sam do odluke i zakljuka. Ne, dakle, ne.
Barabo jedna sebina, rekla mi je, prilikom sledeeg susreta.
E pa sad, tako je kako je.
To je, u sutini, bilo silovanje.
Meni se uopte ne ini da je tako.
Mogao si bar da bude dovoljno poten da mi kae unapred.
Nisam znao unapred.
Pa nije valjda bilo tako loe?
Nije, dobro je bilo. Samo...
Samo, ta?
S talno si me primoravala da razmislim o naoj vezi, i eto, sad sam moda razmislio.
Jesam.
Bravo. Mora da nije bilo lako.
Pomislio sam: ni grudi joj nisam video, za sve ovo vreme. O pipao ih jesam, ali ih nisam
video. O sim toga, uopte nije bila u pravu kad je re o D voraku i ajkovskom. tavie,
moi u da putam LP s muzikom iz lma J edan ovek i jedna ena kad god poelim. Bez
snebivanja. Molim?
Bog te, Toni, ti ak ni sada nisi u stanju da se koncentrie. Moj brat je bio u pravu, to
se tebe tie.
Znao sam da je trebalo da pitam ta je to rekao njen brat D ek, ali nisam hteo da joj
uinim to zadovoljstvo. Poto sam utao, ona je nastavila:
I samo nemoj da mi kae ono.
ivot je vie nego obino poeo da podsea na igru pogaanja.
Koje ono?
Da moemo da ostanemo prijatelji.
Da li bi to sad trebalo da kaem?
Trebalo bi da kae ono to misli, ono to osea, za ime boje, ono to hoe da kae.
U redu. U tom sluaju, neu to da kaem to to bi trebalo da kaem. Zato to ne
verujem da moemo da ostanemo prijatelji.
 Svaka ast, rekla je sarkastino. Svaka ast.
Nego, da ja tebe neto pitam. Da li si spavala sa mnom da bi me vratila?
Vie ne moram da odgovaram na tvoja pitanja.
I, ako je tako, zato nisi htela da spava sa mnom dok smo se zabavljali?
Nije bilo odgovora.
Zato to ti to nije trebalo?
Moda nisam elela.
Moda nisi elela zato to ti nije trebalo.
Pa sad, moe da veruje u ta hoe da veruje.
S utradan sam olju za mleko koju mi je poklonila odneo u radnju Fondacije O ksfam,
kao dobrotvorni prilog. N adao sam se da e je opaziti u izlogu. N o kada sam sledei put
zastao da pogledam, umesto olje je bilo izloeno neto drugo: mala litograja
izlhersta, u boji, koju sam joj poklonio za Boi.

A ko nita drugo, bar smo studirali na razliitim grupama, a Bristol je bio dovoljno
veliki grad, tako da smo se tek povremeno sretali. Kad bi se to dogodilo, osetio bih nalet
neega to bih jedino mogao da nazovem krivicom unapred: oekivao sam da e rei ili
uiniti neto od ega bih se osetio stvarno krivim. N ijednom se, meutim, nije udostojila
da mi se obrati, tako da je ta strepnja postepeno iezla. A i govorio sam sebi da nemam
zbog ega da se oseam krivim: oboje smo bili gotovo odrasli, odgovorni za svoje
postupke, i svojom voljom smo uli u vezu koja se pokazala kao neuspena. N iko nije
zatrudneo, niko nije ubijen.
D ruge nedelje letnjeg raspusta stiglo mi je pismo s peatom izlhersta. Pomno sam
osmotrio nepoznati rukopis izuvijan i pomalo nemaran na kovertu. Bio je enski:
njena majka, nesumnjivo. Usledio je jo jedan nalet krivice unapred: moda je Veronika
pretrpela nervni slom, pa je ziki propala i postala jo vie nalik na siroe. I li je moda
dobila upalu slepog creva, pa je iz bolesnike postelje zatraila da me vidi. I li moda ali
ak sam i sam shvatao da su to tek uobraena matanja. Pismo je zaista bilo od
Veronikine majke; bilo je kratko i, na moje iznenaenje, nimalo optuujue. Bilo joj je
ao kad je ula da smo raskinuli, i bila je uverena da u pronai nekog ko e mi vie
odgovarati. N ije se, meutim, inilo da time eli da kae da sam baraba koja zasluuje
nekog podjednako poganog. Pre e biti da je htela da kae neto sasvim suprotno: da sam
bio prilino neupuen, i da mi eli sve najbolje. ao mi je to nisam sauvao to pismo,
zato to je moglo da poslui kao dokaz, kao dokazni materijal. Umesto toga, jedini dokaz
potie iz mog seanja seanja na jednu oputenu, privlanu enu, kojoj se sluajno
razlilo jaje, pa mi je spremila drugo, i rekla mi da ne treba da dozvolim njenoj erki da
me vue za nos.
Vratio sam se u Bristol na zavrnu godinu studija. O noj devojci normalne visine koja je
nosila tikle bio sam mnogo manje zanimljiv no to sam oekivao, pa sam se usredsredio
na rad. Moje umne sposobnosti, verovao sam, nisu mogle da me svrstaju meu najbolje
studente, ali sam bio reen da diplomiram sa solidnim ocenama. Petkom uvee, doputao
sam sebi izlazak u pab. J ednom prilikom, devojka s kojom sam askao te veeri na kraju
je pola sa mnom i prespavala kod mene. Bilo je prijatno uzbudljivo i uspeno, ali ni ona
ni ja nismo se posle toga vie nikad javili jedno drugom. U to vreme sam o tome
razmiljao manje nego sada. Pretpostavljam da mlaim generacijama takvo rekreativno
ponaanje ne deluje nimalo neobino, ni za dananje ni za ono vreme: na kraju krajeva,
zar to ono vreme nisu bile ezdesete? J esu, bile su, ali kao to sam ve rekao, mnogo je
zavisilo od toga gde ste i ko ste. A ko mi dozvolite malu istorijsku napomenu: veina
nije ni osetila ezdesete sve do poetka S edamdesetih. to je znailo, logino, da je
tokom ezdesetih veina ljudi jo ivela u Pedesetim ili, kao u mom sluaju, naporedo
u delovima obe decenije. to je stvaralo prilinu pometnju.
Logika: da, gde je logika? Gde je logika, na primer, u sledeem trenutku u mojoj prii?
N egde na polovini zavrne godine, dobio sam pismo od A drijana. Pisma su u to vreme
ve postajala sve rea, zato to smo se obojica iz sve snage spremali za zavrne ispite. O d
njega se, naravno, oekivalo da bude meu najboljima. A onda? Postdiplomske studije,
verovatno, a potom akademska karijera, ili nekakav dravni posao na kome bi njegova
pamet i oseaj odgovornosti doli do izraaja. N eko mi je jednom rekao kako je dravna
sluba (ili bar njeni najvii redovi) sjajno podruje za rad, poto ovek neprekidno mora
da donosi moralne odluke. Moda bi to odgovaralo A drijanu. S igurno je da ga nisam
smatrao za istinskog mekera, ili za pustolova izuzev, naravno, u intelektualnom
smislu. Nije on bio od onih ija imena i lica izlaze u novinama.
Verovatno pogaate kako namerno odlaem da vam ispriam deo prie koji sledi. Pa
evo: A drijan mi je pisao da bi od mene zatraio dozvolu da pone da se zabavlja s
Veronikom.
D a, zato ba ona, i zato ba tada; osim toga, emu takva pitanja? U stvari, ako se
dobro seam, onoliko koliko je to uopte mogue (a ni to pismo nisam sauvao), rekao je
da je ve poeo da izlazi s Veronikom, te da bih ja to pre ili kasnije svakako saznao, stoga
mu se uinilo da je bolje da to ujem od njega. N adalje, poto je takva vest mogla za
mene da predstavlja iznenaenje, izrazio je nadu da u to razumeti i prihvatiti, jer ako to
ne budem mogao, smatrao je da bi zbog naeg prijateljstva morao jo jednom da
razmotri svoje postupke i odluke. Konano, dodao je i to da se Veronika saglasila s tim da
on napie ovo pismo to je, zapravo, jednim delom bio njen predlog.
Kao to moete da pretpostavite, uivao sam u onom delu u kome je govorio o svojim
moralnim obzirima pri emu je podrazumevao da ako smatram da to naruava nekakav
uzvieni viteki kodeks ili, jo bolje, neki moderan etiki princip, onda e on, prirodno i
logino, prestati da je tuca. S lutio sam da se s njim ne poigrava kao to je to inila sa
mnom, pa mi se dopalo i licemerje pisma iji cilj nije bio samo da mi saopti neto to
drugaije ne bih ni saznao (ili bar ne za jo neko vreme), ve i da me obavesti kako je ona,
Veronika, dobro poslovala: stigla je do mog najumnijeg prijatelja, koji je uz to, kao i njen
brat D ek, studirao na Kembridu. Povrh toga, hteo je da me upozori da e, ukoliko
planiram da se vidim s njim, i ona biti tu negde to je postiglo eljeni cilj: prestao sam
da planiram da se vidim s njim. Prilino dobar uinak, za svega jedan dan, ili no. Moram
jo jednom da naglasim da je to moje tumaenje onoga to se tada dogodilo. I li, tanije,
da je to moje seanje na moje tadanje tumaenje zbivanja.

S matram, meutim, da posedujem nagon za preivljavanjem, za samoouvanjem.

Moda je to ono to je Veronika nazivala kukavilukom, a ja miroljubivou. Kako god
bilo, neto me je upozorilo da se ne meam ili bar ne u tom trenutku. D ohvatio sam
prvu razglednicu koja mi se nala pri ruci na slici je bio visei most u Kliftonu i
napisao neto nalik na ovo: Po prijemu vae poslanice od dvadeset prvog ovog meseca,
niepotpisani eli da vam isporui srdane pozdrave i naglasi da je to se njega tie sve u
najboljem redu, stara kuko. Glupavo, ali nedvosmisleno. O dluio sam da se pretvaram
naroito pred samim sobom da mi je potpuno svejedno. D a uim, da suspregnem
oseanja, da nikog ne privodim kui iz paba, da mastrubiram po potrebi, i uinim sve da
steknem zasluenu diplomu. Plan sam do detalja ostvario (i, da, diplomirao sam sa
solidnim ocenama).
Posle poloenih ispita ostao sam jo nekoliko nedelja, zdruio se s novom ekipom,
sistematski pio, pomalo duvao, i nisam razmiljao gotovo ni o emu. O sim to sam
zamiljao ta je Veronika mogla da ispria A drijanu o meni (O duzeo mi je nevinost, pa
me odmah utnuo. S tvarno, to je po svemu liilo na silovanje, shvata?). Zamiljao sam
je kako ga obrauje prisustvovao sam poetku toga kako mu laska, kako se poigrava s
njegovim oekivanjima. Ve sam rekao da A drijan nije bio nekakav iskusan tip, uprkos
svem njegovom akademskom uspehu. O tuda onaj utogljeni ton njegovog pisma, koje
sam povremeno iitavao sa samosaaljivom uestalou. Kad sam mu konano napisao
odgovor, nisam se posluio ni deliem onog glupavog epistolarnog jezika. Koliko se
seam, prilino sam mu iscrpno saoptio ta mislim o njihovim moralnim obzirima.
Posavetovao sam ga i da bude obazriv, poto je po mom miljenju Veronika nekada
davno pretrpela neku traumu. Potom sam mu poeleo sreu, spalio njegovo pismo u
praznom kaminu (melodramatino, priznajem, ali navodim mladost kao olakavajuu
okolnost) i odluio da time njih dvoje zauvek nestaju iz mog ivota.

ta sam podrazumevao pod traumom? N aravno, bilo je to samo nagaanje. N isam

imao nijedan pravi dokaz. A li kad god bih se prisetio tog nesrenog vikenda, shvatio bih
da se tu ipak nije sve svodilo na to da se jedan prilino naivan mladi ovek oseao
nelagodno u drutvu snobovske porodice, s nijim drutvenim manirima. Bilo je,
dabome, i toga. O seao sam, meutim, i da postoji neka vrsta saveznitva izmeu
Veronike i njenog tekog, pretekog oca, koji se prema meni ponaao kao prema niem
biu. Kao i izmeu Veronike i njenog brata D eka, ijem se dranju i nainu ivota
sasvim oito divila: pitanje o meni koje je naglas postavila bilo je upueno njemu, kao
zvaninom sudiji pitanje koje, svaki put kad ga u sebi ponovim, postaje sve nadmenije
Moe da proe, zar ne? S druge strane, nisam primetio da postoji ikakvo saveznitvo
izmeu nje i njene majke, koja je nesumnjivo imala potpuno jasnu predstavu o tome ko
je i ta je Veronika. Kako je uostalom gospoa Ford i dobila onu priliku da me upozori na
svoju ker? Tako to je tog jutra prvog nakon mog dolaska Veronika svima rekla kako
elim da odspavam due, a onda otila s ocem i bratom. N ikad joj nisam rekao nita to
bi opravdalo takvu izmiljotinu. N ikad nisam bio sklon jutarnjem izleavanju. N isam to
ak ni danas.
Kad sam to napisao A drijanu, ni meni samom uopte nije bilo jasno ta sam
podrazumevao pod tom traumom. A sada, kad je otad proao bezmalo itav jedan ivot,
tek mi je za nijansu jasnije. Moja tata (koja, sreom, nije jedan od likova u ovoj prii)
nije imala naroito visoko miljenje o meni, ali je bar bila iskrena kad je re o tome, kao i
o veini drugih stvari. D a li ja to moda elim da nagovestim da je Veronika bila rtva
onog to danas nazivaju neprikladnim ponaanjem: cerekanja pivom omamljenog oca
prilikom kupanja ili pred odlazak na spavanje, ili zagrljaja koji su bili neto vie nego
bratski? O tkud bih to znao? Kao to ne mogu da znam ni da li je postojao neki iskonski
trenutak gubitka, ljubavi uskraene u asu kad je bila najpotrebnija, nekog sluajno
uhvaenog dela razgovora iz koga je dete zakljuilo da... i opet, ni to ne mogu da znam.
N emam dokaza, ni anegdotskih, ni dokumentarnih. A li se seam ta je Matori D o Hant
rekao u jednoj raspravi s A drijanom: zakljuci o ovekovom duevnom stanju mogu se
doneti na osnovu njegovog delanja. Tako je u istoriji Henri O smi i tako to. A li u linom
ivotu mislim da vai obrnuto: zakljuci o ranijim postupcima mogu se izvesti na temelju
aktuelnih duevnih stanja.
Uveren sam da svi prolazimo kroz traume, na ovaj ili onaj nain. Kako bi i moglo da
bude drugaije, izuzev u svetu savrenih roditelja, brae i sestara, suseda, drugova? A tu
je jo i pitanje, od koga zavisi toliko toga, kako reagujemo na traumatino iskustvo: da li
ga priznajemo ili potiskujemo, i kako to utie na nae ponaanje s drugim ljudima. N eki
priznaju traumu, i nastoje da je ublae; neki provedu itav ivot trudei se da pomognu
drugima koji su je pretrpeli; a ima i onih kojima je jedina briga da izbegnu nove vlastite
traume, po bilo koju cenu. Takvi su po pravilu surovi, i s njima valja biti obazriv.
Moda vam sve ovo zvui kao baljezganje propovedniko baljezganje kojim
pokuavam da za sebe pronaem opravdanje. Moda smatrate da sam se prema Veroniki
ponaao kao tipian nezreli mujak, i da sve moje zakljuke treba okrenuti unatrag. N a
primer: Posle raskida, spavala je sa mnom, lako se pretvara u N akon to je spavala sa
mnom, raskinuo sam nau vezu. Mogli biste takoe da zakljuite i to da su Fordovi bili
normalna srednjoklasna engleska porodica na koju ja neveto kalemim svoje jeftine
teorije o traumama; i da gospoa Ford zapravo nije ispoljila taktinu zabrinutost za
mene, ve neasnu ljubomoru na sopstvenu ker. A mogli biste ak i da zatraite da
svoju teoriju primenim na sebe i objasnim kakvu sam to traumu pretrpeo nekada
davno, i kakve bi mogle biti njene posledice: na primer, kako bi to moglo da utie na
moju pouzdanost i istinoljubivost. D a budem iskren, nisam siguran da bih umeo da
odgovorim na to pitanje.
N isam oekivao odgovor od A drijana, a nisam ga ni dobio. O djednom mi je i
mogunost da se vidim samo s Kolinom i A leksom postala manje privlana. Poto nas je
najpre bilo trojica, pa onda etvorica, kako sad da ponovo postanemo trojica? A ko ostali
ele da nastave da se drue, ba lepo, samo napred. J a sam morao da nastavim svoj ivot.
to sam i uinio.
N eki od mojih vrnjaka prijavili su se za volontersku slubu, pa su otili su u A friku da
tamo poduavaju decu i grade zidove od blata; ja se nisam bavio tako uzvienim idejama.
O sim toga, u to vreme se nekako podrazumevalo da estita diploma mora da obezbedi i
estit posao, pre ili kasnije. Vreee-eee-me je na mojoj strani, o daa, esto sam jodlovao
u duetu s Mikom D egerom, pleui ukrug, sam u svojoj studentskoj sobi. I tako sam
prepustio drugima da ue za lekare ili advokate i polau dravne ispite, a ja sam otiao u
A meriku, i tumarao po njoj est meseci. Radio sam kao konobar, farbao ograde, negovao
bate, i isporuivao automobile kroz nekoliko drava. U tim godinama pre mobilnog
telefona, imejla i skajpa, putnici su se oslanjali na rudimentarni sistem komunikacije
poznat pod nazivom razglednica. D ruge metode meugradski telefonski poziv, ili
telegram sluile su samo za hitne sluajeve. I tako su me roditelji ispratili u
nepoznato, a izvetaji koje su drugima davali o meni svodili su se na D a, bezbedno je
stigao, i Kad nam se poslednji put javio bio je u O regonu, i Trebalo bi da se vrati
kroz nekoliko nedelja. N e kaem da je to nuno bilo bolje, niti korisnije za formiranje
linosti; samo hou da kaem da je u mom sluaju to pomoglo da mi roditelji ne vise
trajno nad glavom, i obasipaju me brigama i dugoronim vremenskim prognozama,
upozorenjima o poplavama, epidemijama i manijacima koji vrebaju usamljene putnike s
ranevima.
Tamo sam upoznao i jednu devojku: zvala se A ni. Bila je A merikanka, i putovala je kao
i ja. S kompali smo se, kako je to ona rekla, i tri meseca proveli zajedno. N osila je karirane
suknje, imala sivozelene oi i ponaala se prisno; lako i brzo postali smo ljubavnici;
nisam mogao da poverujem da sam imao toliko sree. N iti sam mogao da poverujem
koliko je sve to bilo jednostavno: da budemo prijatelji i delimo postelju, da se smejemo i
pijemo i ovde-onde pomalo dunemo, da jedan deo sveta upoznamo zajedno i da se na
kraju rastanemo bez uzajamnog optuivanja ili osude. Kako dolo, tako prolo, rekla je, i
stvarno je tako mislila. Kasnije, u priseanju, pitao sam se da li je jedan deo mene bio
zaprepaen samom tom lakoom, i traio neto sloenije kao dokaz... ega? D ubine,
ozbiljnosti? Mada je sasvim izvesno da mogu postojati i sloenost i potekoe bez ikakve
nadoknade u vidu dubine i ozbiljnosti. Mnogo kasnije, u jednom trenutku sam se zapitao
nije li to Kako dolo, tako prolo bilo nain da se postavi pitanje, i zatrai sasvim
odreen odgovor koji ja nisam mogao da ponudim. I pak, sve je to spominjem onako
usput. Ani jeste bila deo moje prie, ali ne ove prie.

Moji roditelji su hteli da stupe u kontakt sa mnom kad se to desilo, ali nisu imali pojma
gde se nalazim. U zaista hitnom sluaju poput, recimo, potrebe da stignem do majine
samrtne postelje pretpostavljam da bi Ministarstvo inostranih poslova stupilo u vezu s
ambasadom u Vaingtonu, koja bi potom obavestila amerike vlasti, a ove bi izdale nalog
policiji irom zemlje da se da u potragu za veselim, preplanulim Englezom koji raspolae
neto veom samouverenou nego u vreme kad je stigao u Englesku. D anas je za sve to
dovoljna jedna telefonska poruka.
Kad sam stigao kui, majka me je doekala krutim rukovanjem, zagrljajem u kome sam
joj osetio puder na licu, poslala me da se okupam i spremila mi ono to je tada jo vailo
za moju omiljenu veeru, koju sam i prihvatio kao takvu, poto je ve due vreme
nisam izvetavao o svojim gurmanskim sklonostima. N akon toga, uruila mi je onih
nekoliko pisama koja su pristigla za vreme mog odsustva.
Dobro bi bilo da najpre otvori ova dva.
Prvo je sadralo kratku poruku od A leksa, D ragi Toni, pisalo je, A drijan je umro.
Ubio se. Pozvao sam telefonom tvoju majku, koja kae da ne zna gde si. Aleks.
Jebi ga, rekao sam, i prvi put u ivotu opsovao pred roditeljima.
ao mi je zbog toga, mladiu. O ev komentar nije mi delovao sasvim dostojno.
Pogledao sam ga i shvatio kako sam se tog trenutka zapitao da li je elavost nasledna
ispostavie se da jeste.
Posle jedne od onih pauza ispunjenih zajednikim utanjem, koje je u svakoj porodici
drugaije, majka je zapitala: ta misli, da li je to zato to je bio prepametan?
N e raspolaem statistikim podacima o povezanosti inteligencije i samoubistva,
odgovorio sam.
Da, Toni, ali zna na ta mislim.
Ne, zapravo, nemam pojma.
D a kaemo ovako: ti jesi pametan momak, ali ne toliko pametan da bi uinio ita
slino.
Tupo sam se zagledao u nju. Pogreno shvativi to kao ohrabrenje, nastavila je:
 A li ako si previe pametan, mislim da postoji neto to moe da ti se otkai, ako ne
pazi.
D a bih izbegao zalaenje u tu vrstu teorijske rasprave, otvorio sam A leksovo drugo
pismo. Pisao je kako je A drijan to obavio veoma ekasno, i ostavio detaljan popis svojih
razloga. Hajde da se naemo da porazgovaramo. Recimo u baru u onom hotelu na
ering Krosu? Javi mi se telefonom. Aleks.
Raspakovao sam se, prilagodio, priao o svojim putovanjima, iznova se srodio s
rutinama i mirisima, sitnim zadovoljstvima i golemom dosadom ivota kod kue. Misli
su mi se, meutim, neprestano vraale na sve one ustre a bezazlene rasprave kroz koje
smo proli kad se Robson obesio na tavanu, davno pre pravog poetka naih ivota.
inilo nam se da je lozofski neporecivo da je samoubistvo neto na ta svaka slobodna
linost ima pravo u bilo kom trenutku: logian in ukoliko je ovek suoen s neizleivom
boleu ili senilnou; herojski onda kada je suoen s muenjem ili tuim smrtima koje
se mogu izbei; velianstven kada je poinjen iz besa zbog izneverene ljubavi (videti:
Velika Literatura). N ijednu od ovih kategorija nije bilo mogue primeniti na Robsonov
bedno mediokritetski in.
Kao ni na A drijanov sluaj. U pismu koje je ostavio za islednike, objasnio je svoje
razloge: da je ivot poklon darovan nekom ko ga nije traio; da ovek koji misli ima
lozofsku dunost da preispita kako prirodu ivota tako i uslove pod kojim ga dobijamo;
i da ako ta osoba odlui da odbaci netraeni dar, moralna je i ljudska obaveza da
sprovede u delo posledice takve odluke. N a kraju je, praktino, stajalo obeanje da e to i
primerom pokazati. A drijan je zamolio islednika da obznani njegovu poruku, i ovaj mu
je usliio molbu.
Konano, upitao sam: Kako je to uinio?
Presekao je sebi vene u kupatilu.
Isuse. To je nekako... grki, zar ne? Ili su, kako bee, oni koristili kukutu?
Vie nekako rimski, rekao bih. O tvaranje vene. A i znao je kako se to radi. Mora da
presee dijagonalno. A ko ih presee popreko, moe se desiti da se onesvesti rana se
zatvori i onda si zasrao.
Ili se moda udavi.
S ve i da se to desi to je tek druga nagrada, ree A leks. A drijan bi pristao samo na
prvu. Bio je u pravu: odlika na studijama, odlika u samoubistvu.
Ubio se u stanu koji je delio s jo dvojicom postdiplomaca. O ni su bili otili na vikend,
pa je A drijan imao dovoljno vremena da se pripremi. N apisao je pismo isledniku, okaio
na vrata kupatila poruku na kojoj je pisalo N E ULA ZI TE PO ZO VI TE PO LI CI J
A D RI J A N , napunio kadu, zakljuao vrata, presekao sebi vene u vreloj vodi, iskrvario do
smrti. Pronali su ga dan i po kasnije.
A leks mi je pokazao iseak iz Kembrid ivning njuza. Tragina smrt perspektivnog
mladia. Taj naslov su verovatno uvek imali unapred sloen. Zakljuak istrage glasio je
da se A drijan Fin (22) ubio u stanju naruene duevne ravnotee. S eam se kako me je
razgnevila ta konvencionalna fraza: mogao sam da se zakunem da ako iiju duevnu
ravnoteu nije bilo mogue poremetiti, onda je to bio A drijan. N o po slovu zakona, ako
se ubijete, onda ste po deniciji ludi, makar i samo u trenutku tog ina. Zakon, drutvo i
religija, tvrdili su da je nemogue biti normalan, zdrav, i ubiti se. Moda su ti autoriteti
strahovali da bi objanjenje samoubistva moglo da dovede u pitanje prirodu i vrednost
ivota onakvog kakvog organizuje drava od koje islednik prima platu? A onda, poto ste
proglaeni ludim, i vai razlozi da se ubijete podrazumevano postaju isti takvi. S toga
sumnjam da je iko obratio previe panje na A drijanove rei, s upuivanjem na antike i
savremene filozofe, i isticanjem superiornosti aktivnog ina nad nedostojnom pasivnou
onih koji jednostavno doputaju da im se ivot dogaa.
A drijan se izvinio policiji za neprijatnost, i zahvalio isledniku za to to e obelodaniti
njegove poslednje rei. I stovremeno, zatraio je da bude kremiran, i da se njegov pepeo
raspe, poto je brzo unitenje tela takoe aktivan lozofski izbor, bolji od leanja u
zemlji i ekanja na prirodno raspadanje.
Jesi li otiao? Na sahranu?
Nisam bio pozvan. Kao ni Kolin. U krugu porodice, i tako to.
I ta sad da mislimo?
Pa, porodica ima prava na to, pretpostavljam.
Ne, ne o tome. O njegovim razlozima.
A leks otpi gutljaj piva. J ebi ga, nije mi bilo jasno da li je to stravino impresivno ili
stravino besmisleno.
A sada? Je l ti sad jasno?
Pa, moglo bi da bude i jedno i drugo.
S amo ne kapiram, rekoh, da li je to neto to je samo u sebi zaokrueno ne mislim,
sebino, nego, zna, neto to ukljuuje samo A drijana ili neto to podrazumeva i
prekor svima ostalima. Ukljuujui i nas. Pogledao sam u Aleksa.
Pa, moglo bi da bude i jedno i drugo.
Prestani to da ponavlja.
Pitam se emu li su ga uili profesori lozoje. J esu li oni osetili ikakvu odgovornost.
Na kraju krajeva, oni su mu obuavali um.
Kada si ga poslednji put video?
O tprilike tri meseca pre smrti. S edeo je tu gde ti sad sedi. Zato sam i predloio da se
ovde sastanemo.
Dakle, iao je u izlherst. Kako je izgledao?
Veselo. S reno. Liio je na sebe, ak i preterano. Kad smo se rastajali, rekao mi je da je
zaljubljen.
 Kuka, pomislio sam. A ko na svetu postoji ena u koju ovek moe da se zaljubi i pri
tom nastavi da misli da ivot treba odbaciti, onda je to Veronika.
ta ti je rekao o njoj?
Nita. Zna kakav je bio.
D a li ti je rekao da sam mu napisao pismo u kome sam mu rekao gde da ga nabije
sebi?
Nije, ali me to ne udi.
ta te ne udi, to to sam mu pisao, ili to to ti nije rekao?
Pa, moglo bi da bude i jedno i drugo.
Zamahnuo sam da ga raspalim pesnicom, to je bilo dovoljno da prolije pivo.
Kad sam stigao kui, pre nego to sam uspeo da razmislim o onome to sam uo, morao
sam da se izborim s majinim pitanjima.
ta si saznao?
Ispriao sam joj neto malo o tome kako se to desilo.
Mora da je tim jadnim policajcima bilo stvarno neprijatno. ta sve oni moraju da rade.
Da nije imao problem s nekom devojkom?
J edan deo mene eleo je da kae: N aravno da jeste, kad se zabavljao s Veronikom.
Umesto toga, rekao sam samo: Kad su se poslednji put videli, A leks je rekao da je
srean.
Zato je onda to uinio?
I spriao sam joj krau verziju krae verzije, izostavivi pri tom imena bitnih lozofa.
Pokuao sam da joj objasnim ono o odbacivanju netraenog dara, o delanju naspram
pasivnosti. Majka je sluala i zamiljeno klimala glavom.
Vidi, bila sam u pravu.
Kako to misli, mama?
O n jeste bio suvie pametan. Kad si tako pametan, moe sebe da ubedi u bilo ta.
Ostavlja po strani zdrav razum. Njegov um je razlabavio arke, zato je to uradio.
Tako je, mama.
Je li to sve to ima da kae? Hoe da kae da se slae sa mnom?
Mogao sam samo da outim, da ne bih planuo. N arednih nekoliko dana proveo sam u
nastojanju da razmislim o svim pojedinostima i detaljima A drijanove smrti. Teko da je
trebalo da ja oekujem oprotajno pismo, ali sam bio razoaran zbog Kolina i A leksa. I
ta je trebalo da mislim o Veroniki? A drijan ju je voleo, a ipak se ubio: kako to objasniti?
Veina nas, kad prvi put doivi ljubav, ak i ako ne ispadne kako valja moda naroito
onda kad ne ispadne kako valja oseti kako postoji neto to vredi, neto to ivotu daje
opravdanje. I premda potonje godine mogu da izmene takvo gledite, do te mere da ga se
neki od nas sasvim odreknu, ne postoji nijedan trenutak slian onom kad ovek prvi put
oseti ljubav, je li tako? Slaemo li se oko toga?
 A drijan, meutim, nije mislio tako. Moda, da je u pitanju bila neka drugaija ena... a
moda i ne A leks je posvedoio kako je A drijan bio ushien prilikom njihovog
poslednjeg susreta. D a li se u onih nekoliko meseci u meuvremenu desilo neto
strano? D a jeste, A drijan bi svakako ukazao na to. O n je meu nama bio traga za
istinom i filozof: ako je naveo te razloge, onda to jesu bili njegovi stvarni razlozi.
to se Veronike tie, odjednom sam prestao da je okrivljujem zbog toga to nije spasla
A drijana, i poeo da je saaljevam: taman je pomislila kako je napravila sjajan posao, i
vidi ta se desilo. Moda bi trebalo da joj izjavim sauee? A li, to bi joj delovalo
licemerno. A ko bih pokuao da stupim u kontakt s njom, ili mi ne bi odgovorila, ili bi
nekako izvrnula sve tako da na kraju ne bih umeo da razmiljam razlono.
A konano sam ipak poeo da razmiljam razlono. O dnosno, poeo sam da shvatam
A drijanove razloge, da ih potujem, i da mu se divim. Bio je pametniji i imao dosledniju
narav nego ja: logiki je razmislio, i onda postupio u skladu sa zakljukom tog logikog
miljenja. D ok veina nas, pretpostavljam, postupa suprotno: donesemo instinktivnu
odluku, pa onda sagradimo racionalnu infrastrukturu da bismo tu odluku opravdali. D a
li sam smatrao da A drijanov in podrazumeva kritiku svih nas ostalih? N isam. I li sam
bar siguran da nije nameravao da tako bude. A drijan jeste privlaio ljude, ali se nikad
nije ponaao kao da su mu potrebni uenici; verovao je da svako od nas treba da misli za
sebe. D a li bi uivao u ivotu, kao veina nas, ili da li bi bar pokuao tako neto, da je
poiveo? Moda; a moda bi oseao krivicu i kajanje zbog toga to svoje delanje nije
uskladio sa svojim razmiljanjem.
N ita od svega navedenog, meutim, ne menja injenicu da je to bio, ba kako je A leks
rekao, dozlaboga uludo sjeban ivot.

Godinu dana kasnije, Kolin i A leks predloili su da se ponovo sastanemo. N a

godinjicu A drijanove smrti, popili smo pie u hotelu ering Kros, a onda otili u
indijski restoran. Pokuali smo da prizovemo svog prijatelja i odamo mu poast. S eali
smo se kako je Matorom D ou Hantu uzeo posao, i kako je Filu D iksonu objanjavao
odnos Erosa i Tanatosa. Ve smo polako pretvarali prolost u anegdotu. Prisetili smo se
kako smo klicanjem pozdravili vest da je A drijan dobio stipendiju za Kembrid. S hvatili
smo da premda je on bio u gostima kod svakog od nas trojice, niko od nas nije bio kod
njega; kao i to da nismo znali jesmo li ikada i pitali? ime se bavi njegov otac. U
hotelskom baru nazdravili smo mu vinom, a pivom na kraju veere. I spred restorana,
potapali smo jedan drugog po ramenu i zakleli se da emo tu komeimoraciju ponavljati
svake godine. N ai su ivoti, meutim, ve kretali u razliitim pravcima, a zajedniko
seanje na A drijana nije bilo dovoljno da bi nas dralo na okupu. Moda je i zbog
nepostojanja misterije oko njegove smrti, njegov sluaj bio lake zakljuen. Pamtiemo
ga celog ivota, naravno. A li je njegova smrt bila vie primerna nego tragina kako su
to one novine u Kembridu rutinski zakljuile pa se tako on povukao iz naih redova
prilino brzo, neosetno preavi u vreme i istoriju.

U meuvremenu sam otiao iz roditeljskog doma, i poeo da radim kao pripravnik u

administraciji jedne kulturne ustanove. Ubrzo sam upoznao Margaretu; venali smo se, i
tri godine kasnije rodila se S uzi. Kupili smo malu kuu s velikom hipotekom; svakog
dana sam putovao u London. Moje pripravnitvo pretvorilo se u dugu karijeru. ivot je
proleteo. J edan Englez je jednom rekao kako je brak dugi dosadan obed na kome se
puding pojede na poetku. Po meni, to je previe cinino. J a jesam uivao u svom braku,
ali sam to moda inio suvie tiho suvie spokojno na svoju tetu. Posle dvanaestak
godina, Margaret je otila s jednim tipom koji je drao restoran. N ikad mi se nije
dopadao ni on, ni hrana u njegovom restoranu, kad smo kod toga ali to je i normalno,
zar ne? Podelili smo starateljstvo nad S uzi. N a sreu, inilo se da je na raskid nije
previe uzdrmao, a tek sad shvatam da nikad na nju nisam primenio svoju teoriju
traume.
Posle razvoda, imao sam nekoliko veza, ali nijednu ozbiljnu. Margareti bih uvek
prijavio svaku svoju novu devojku. U to vreme, to mi je delovalo sasvim prirodno.
Ponekad se pitam nije li to bio pokuaj da u njoj probudim ljubomoru; ili, moda,
nastojanje da zatitim sebe, nain da spreim da ta nova veza postane previe ozbiljna.
O sim toga, u tom ispranjenom ivotu, padale su mi na um razliite zamisli koje sam
nazivao projektima, moda i zbog toga da bi mi zvuale ostvarljivo. N ijedna od njih
nije se ostvarila. No to i nije vano; kao ni bilo koji deo moje prie.
S uzi je odrasla, i ljudi su poeli da joj se obraaju imenom S uzan. Kad joj je bilo
dvadeset etiri godine, poveo sam je za ruku do matiara. Ken je lekar: sad imaju dvoje
dece, deaka i devojicu. U novaniku uvek nosim njihove fotograje iz mlaih dana. To
je, pretpostavljam, normalno, da ne kaem lozofski neporecivo. A svi mi neprestano
ponavljamo: Tako brzo rastu, zar ne? pri emu zapravo elimo da kaemo: vreme mi
sada sve bre prolazi.
Margaretin drugi mu, ispostavilo se, nije bio ba toliko sklon spokojnom ivotu: otiao
je sa enom koja je prilino liila na nju, ali je bila presudnih deset godina mlaa. O na i
ja ostali smo u dobrim odnosima: sreemo se na porodinim proslavama i ponekad
odemo zajedno na ruak. J ednom prilikom, nakon jedne ili dve ae, postala je
sentimentalna i predloila da moda jo jednom ponemo ispoetka. D ogaaju se
ljudima i udnije stvari, tako je nekako ona to sroila. N ema sumnje da se dogaaju, ali
sam do tada ve bio toliko navikao na svoju ivotnu rutinu i zavoleo svoju samou. I li
moda samo nisam dovoljno udan da bih uradio tako neto. J ednom ili dvaput
porazgovarali smo o tome da odemo zajedno na odmor, ali mislim da smo i ona i ja
oekivali da druga strana sve isplanira i rezervie karte i hotele. Tako da od toga nije bilo
nita.
S ad sam u penziji. I mam svoj stan sa svojim stvarima. I mam nekoliko drugara za pie,
a i nekoliko prijateljica naravno, re je o platonskim prijateljstvima. (A uostalom, ona i
nisu deo ove prie.) lan sam lokalnog udruenja istoriara, mada me ne uzbuuje
previe ono to metalni detektori uspeju da otkopaju. N edavno sam se prijavio za
volonterski rad u lokalnoj bolnici; idem po odeljenjima i raznosim knjige, sakupljam ih i
preporuujem pacijentima. To mi je povod da izlazim, a i dobro je da ovek radi neto
korisno; povrh svega, na taj nain sam upoznao i neke nove ljude. Bolesne ljude, dabome;
kao i samrtnike. A li u, ako nita drugo, umeti da se snaem u bolnici, kad doe red na
mene.
A sve to jeste nekakav ivot, zar ne? I ma tu i uspeha i razoaranja. Meni je do sada bio
zanimljiv, mada se ne bih bunio niti udio ako bi se drugima uinilo da nije ba tako.
Moda je, na izvestan nain, A drijan znao ta radi. Time ne elim da kaem da bih ja iz
bilo kog razloga odbacio svoj ivot, to vam je svakako jasno.
J a sam preiveo. Preiveo je da bi mogao da ispria priu tako se kae, zar ne?
I storija nije sainjena od lai koje piu pobednici, kako sam jednom prilikom udvoriki
uveravao Matorog D oa Hanta; sada to znam. I storiju uglavnom ine seanja preivelih,
koji najee nisu ni pobednici ni poraeni.
DVA
 Kad ivot poodmakne, ponete da oekujete i malo odmora, zar ne? Pomislite kako ste
zasluili tako neto. J a bar jesam to pomislio. N o onda ponete da shvatate kako ivot ne
osea obavezu da nagrauje ljude po zasluzi.
I sto tako, kad ste mladi, ini vam se da moete da predvidite bol i prazninu koje e vam
starost doneti. Zamiljate sebe usamljenog, razvedenog, zamiljate sebe kao udovca;
deca odrastaju i odlaze, prijatelji umiru. Zamiljate gubitak statusa, gubitak elje i
nestajanje mogunosti da u nekom probudite elju. I li odlazite jo dalje i zamiljate
pribliavanje sopstvene smrti, s kojom, kakvo god drutvo da ste u stanju sebi da
pribavite, morate da se suoite sami. S ve je to, meutim, gledanje unapred. O no to vam
nee uspeti, jeste da pogledate unapred, i onda zamislite sebe kako se u toj neodreenoj
taki u budunosti osvrete unatrag. Kako ovladavate novim emocijama koje vreme
donosi sa sobom. Kako otkrivate, na primer, da ima sve manje svedoka vaeg ivota, sve
manje dokaznog materijala, a otuda i sve manje izvesnosti u pogledu toga ta jeste ili ta
ste bili. ak i ako ste priljeno uvali zapise rei, zvuke, slike moe vam se desiti da
otkrijete da ste ih uvali na pogrean nain. Kako ono glasi ona reenica koju je A drijan
rado citirao: Istorija je izvesnost stvorena u taki u kojoj se susreu nesavrenost seanja
i manjkavosti dokumenata.
I danas dosta itam istorijsku literaturu, i naravno pratim svu zvaninu istoriju koja se
odigrala za mog ivotnog veka pad komunizma, gospou Taer, J edanaesti septembar,
globalno zagrevanje uz sasvim razumljivu meavinu straha, zabrinutosti i obazrivog
optimizma. S tim to je nikad nisam doivljavao na isti nain nikad joj nisam verovao
kao to, na primer, verujem u dogaaje iz S tare Grke i Rima, ili u Britansku imperiju, ili
O ktobarsku revoluciju. Moda se jednostavno oseam bezbednije kad je re o istoriji o
kojoj postoji manje-vie potpuna saglasnost. I li je tu moda opet u pitanju onaj isti
paradoks: istorija koja nam se odigrava pred nosom trebalo bi da nam bude najjasnija, a
ipak je najtee uhvatljiva. ivimo u vremenu, ono nas omeuje i odreuje, i od vremena
se oekuje da meri istoriju, zar ne? N o ako nismo u stanju da shvatimo vreme, ako ne
moemo da shvatimo tajne njegovog ritma i proticanja, kakvi su nam izgledi da shvatimo
istoriju makar i onaj na sasvim mali, sasvim lini, uglavnom nedokumentovan deo te
istorije?

D ok smo mladi, svi koji imaju vie od trideset godina deluju nam sredoveno, a svi
preko pedeset, matoro. A vreme prolazi i potvruje da to i nije toliko pogreno. O ne
sitne razlike u godinama, tako vane i tako upadljive dok smo mlai, lagano se krune.
Tako da na kraju svi dospemo u istu kategoriju, u grupu onih koji vie nisu mladi. Meni
lino to nikad nije previe smetalo.
I ma, meutim, i izuzetaka od tog pravila. Za neke ljude, vremensko razlikovanje
uspostavljeno u mladosti nikad zaista ne nestane: stariji uvek ostaju stariji, ak i onda
kad i mi ponemo da balavimo po sedim bradama. Za neke ljude, razlika od, recimo, pet
meseci znai da e neko sasvim bez osnove smatrati sebe mudrijim i upuenijim od
nekog drugog, kako god ubedljivi bili dokazi za suprotno. I li je to ba zbog tih dokaza za
suprotno. Ba zbog toga to je svakom nepristrasnom posmatrau savreno jasno da je
ravnotea pretegla na stranu one neznatno mlae osobe, ona druga osoba jo
tvrdokornije uva pretpostavku o svojoj nadmoi. I ini to jo vie neurotino.

Uzgred, i dalje rado sluam D voraka. N e toliko simfonije; u poslednje vreme, drai su
mi gudaki kvarteti. ajkovski je, meutim, doiveo sudbinu onih genija koji vas opine
u mladosti, sauvaju nekakve ostatke moi u srednjem dobu, ali kasnije deluju, ako i ne
ba tako da izazivaju nelagodu, onda svakako manje vano. O vim ne elim da kaem da
je ona bila u pravu. Uopte nije loe biti genije koji moe da opini mlade ljude. Pre e
biti da ima neeg pogrenog u mladim ljudima koje nijedan genije ne moe da opini.
Usput, ne mislim da je muzika iz lma J edan ovek i jedna ena genijalno delo. N isam to
mislio ni u ono vreme. S druge strane, povremeno se setim Teda Hjuza i nasmejem se
nad injenicom da mu zapravo nikada nije ponestalo ivotinja.

D obro se slaem sa S uzi. U svakom sluaju, dovoljno dobro. Mladi, meutim, u

dananje vreme vie ne oseaju potrebu, pa ak ni obavezu, da odravaju kontakt. I li bar
ne da odravaju kontakt u smislu vianja. Tatici e biti dovoljan i imejl teta to
nije nauio da alje poruke telefonom. J este, sad je u penziji, i jo se petlja s onim svojim
tajanstvenim projektima, sumnjam da e ikad dovriti bilo ta, ali time bar ostaje
umno aktivan, bolje je to nego golf, i da, hteli smo prole nedelje da odemo do njega, ali
neto je iskrslo. N adam se samo da nee da dobije A lchajmera, to mi je stvarno najvea
briga jer, eto, teko da e mama uspeti da ga vrati, nije li tako? N e: preterujem, pogreno
je predstavljam. Siguran sam da Suzi ne razmilja tako. Kad ovek ivi sam, naiu trenuci
samosaaljenja i paranoje. Suzi i ja se lepo slaemo.

S in jedne nae prijateljice i dalje instinktivno govorim tako, mada smo Margaret i ja
sad ve razvedeni due no to smo bili u braku svirao je u pank rok bendu. Pitao sam je
da li je ula neku njihovu pesmu. S pomenula je jednu, pod naslovom S vaki dan je
nedelja. S eam se da sam se nasmejao s olakanjem zbog toga to se ista stara
adolescentska dosada prenosi s pokoljenja na pokoljenje. I ista se sarkastina
domiljatost koristi da bi se od nje pobeglo. S vaki dan je nedelja te su me rei vratile u
moje godine pasivnosti, i onog uasnog ekanja da ivot konano pone. Pitao sam tu
nau prijateljicu zna li jo neku njihovu pesmu. N ema ih, odgovorila je, to je njihova
pesma, njihova jedina pesma. Kai mi onda kako idu rei, nastavio sam. ta hoe da me
pita? Pa, kako glasi sledei stih? Kako ne kapira, rekla je, pa to je cela pesma. O ni samo
ponavljaju taj stih, bezbroj puta, dok pesma sama ne odlui da se zavri. Pamtim i da
sam se osmehnuo. Svaki dan je nedelja ne zvui loe kao epitaf, je l da?
Bio je to jedan od onih dugakih belih koverata, na kome su se moje ime i adresa videli
kroz prozori. N e znam kako je s vama, ali ja nikad ne urim da ih otvorim. U jednom
periodu ivota, takva su mi pisma obeleila jedan od bolnih stadijuma razvoda moda
sam zato podozriv prema njima. U dananje vreme, u njima se moe nai poneka poreska
potvrda za ono malo akcija, alosno neisplativih, koje sam kupio kad sam otiao u
penziju, ili kakav vanredni zahtev za dobrotvorni prilog koji inae dajem preko stalnog
naloga u banci. Tako sam i na to pismo zaboravio negde do popodneva, kad sam se latio
posla da sakupim sve suvine papire po stanu sve do poslednjeg koverta s namerom
da ih odnesem na reciklau. I spostavilo se da je u kovertu bilo pismo neke advokatske
rme za koju do tada nikad nisam uo Koji, I ns i Blek. I zvesna Eleonora Mariot pisala
mi je po predmetu ostavtine gospoe Sare Ford (pokojne). Trebalo mi je malo vremena da
se setim o kome je re.

ivimo s krajnje jednostavnim pretpostavkama, zar ne? Podrazumevamo, na primer, da

je seanje jednako dogaaji plus vreme. A li je sve to zapravo mnogo udnovatije. Ko li je
ono rekao da je seanje ono to mislimo da smo zaboravili? A trebalo bi da nam bude
oigledno da vreme ne deluje kao uvriva, ve pre kao rastvara. N ije, meutim,
uobiajeno, a nije ni korisno verovati u tako neto; od toga nam ne biva lake u ivotu;
stoga zanemarujemo tu injenicu.
Traili su da potvrdim svoju adresu i podnesem fotokopiju pasoa. D obio sam
obavetenje da mi je zavetano petsto funti i dva dokumenta. To me je poprilino
zbunilo. Pre svega, samo zavetanje od nekoga ije ime ili nikada nisam znao, ili sam ga
zaboravio. A petsto funti je delovalo kao vrlo specina svota. Bilo je to vie nego nita,
ali manje nego neto. Moda bi mi se razjasnilo ako bih saznao kada je gospoa Ford
sainila testament. Mada, ako je to uinila davno, ta bi svota danas bila prilino uveana,
to bi imalo jo manje smisla.
Potvrdio sam svoje postojanje, autentinost i mesto boravka, i priloio fotokopirana
dokumenta. Zapitao sam za datum kada je sainjen testament. I onda, jedne veeri, seo
sam i pokuao da u seanju oivim onaj poniavajui vikend u izlherstu od pre nekih
etrdeset pet godina. D ao sam se u potragu za nekim trenutkom, dogaajem ili
izgovorenom reenicom koja bi bila vredna priznanja ili nagrade. Moje se seanje,
meutim, s vremenom pretvorilo u mehanizam koji naoko verodostojne podatke
ponavlja s malim varijacijama. Zurio sam u prolost, ekao, pokuavao da na prevaru
uputim memoriju na neki drugaiji put. Bez uspeha. Bio sam neko ko se nekada
zabavljao s erkom gospoe Sare Ford (pokojne) otprilike godinu dana, neko koga je njen
suprug poniavao, njen sin odmeravao s visine, i neko s kim se njena ki poigravala. U to
vreme, to mi jeste bilo bolno, ali teko da je nametalo potrebu za naknadnim majinim
izvinjenjem u iznosu od pet stotina funti.

Kako god bilo, taj bol nije dugo potrajao. Kao to sam ve napomenuo, u izvesnoj meri
posedujem instinkt samoodranja. Uspeo sam da istisnem Veroniku iz svojih misli, iz
svoje istorije. I tako, kad me je vreme prebrzo uteralo u sredovenost, i kad sam poeo da
se osvrem unatrag i razmiljam o toku svog ivota, kao i o putevima kojima nisam
poao, kad sam poeo da se uljuljkujem onim podrivakim ta-bi-bilo-da-je-bilo, nikada
se nisam prepustio zamiljanju ak ni negativnom, a kamoli pozitivnom kako li bi
bilo da sam ostao s Veronikom. S a A ni da, s Veronikom, ne. I nikad nisam zaalio zbog
godina provedenih s Margaret, mada smo se razveli. Koliko god da sam se trudio a
nisam se trudio previe retko bih zavrio u matanjima o ivotu koji bi bio znatno
drugaiji od onog koji sam proiveo. N e smatram da je to nekakvo samozadovoljstvo; pre
e biti da je re o nedostatku imaginacije, ili ambicije, ili ve neega. Pretpostavljam da je
stvar u tome, tako je, to nisam dovoljno udan da bih uinio ita drugo od onoga to
sam zaista inio u ivotu.

N isam odmah proitao to pismo od advokata. Umesto toga, pogledao sam omota
dugi koverat krem boje, s ispisanim mojim imenom. Taj sam rukopis pre toga video
samo jednom u ivotu, a ipak mi je delovao poznato. Gospodin A ntoni Vebster nain
na koji su se slova u gornjem i donjem delu zavravala malim zavijucima prizvao mi je u
seanje nekog koga sam poznavao samo tokom jednog jedinog vikenda. N ekog iji je
rukopis, vie samopouzdanjem nego oblikom, nagovetavao ensku osobu koja je moda
bila dovoljno udna da bi inila stvari kakve ja nisam inio. Koje su to stvari bile,
meutim, nisam mogao ni da znam ni da nagaam. N a prednjoj strani koverta bila je
pruga lepljive trake, pri vrhu u sredini. O ekivao sam da e se produiti preko zadnje
strane kao dodatni peat, ali je bila preseena du gornje ivice koverta. Mogue je da je to
pismo nekad bilo privreno uz neto drugo.
N a kraju, otvorio sam koverat i proitao: D ragi Toni, mislim da je pravedno da ovo
doe u tvoje ruke. A drijan je o tebi uvek govorio s toplinom, i moda e ti to biti
zanimljivo, mada moda i bolno, podseanje na davnu prolost. O stavljam ti i neto
novca. Moda ti sve ovo deluje udno, i iskreno reeno ni sama ne razumem sasvim svoje
motive. U svakom sluaju, ao mi je to se tih davnih dana moja porodica tako ponela
prema tebi, i elim ti sve najbolje, makar i odnekud s druge strane ivota. I skreno, S ara
Ford. P. S . Moda e ti to zvuati neobino, ali mislim da je poslednjih nekoliko meseci
ivota bio srean.
A dvokatica je zatraila i podatke o mom raunu u banci, kako bi zavetanje moglo da
mi se isplati bez posrednika. D odala je i kako je u prilogu prvi od dokumenata koji su
mi ostavljeni. D rugi je i dalje bio u posedu kerke gospoe Ford. To bi, shvatio sam,
moglo biti objanjenje onog presecanja lepljive trake. Gospoa Meriot se upravo bavila
nastojanjima da pribavi i taj drugi dokument. A testament gospoe Ford, glasio je
odgovor na moje pitanje, bio je napisan pet godina ranije.

Margaret je esto govorila kako postoje dve vrste ena: one kod kojih je sve jasno, i one
koje u sebi nose neku tajanstvenost. I da je to prvo to mukarac oseti, i prvo to ga
privue, ili ga ne privue. N eke mukarce privlai prvi, a neke ovaj drugi tip. Margaret je
ne moram to da vam naglaavam spadala u one jasne, ali je ponekad umela da oseti
zavist prema onima koje su sa sobom nosile, ili stvarale, veo tajanstvenosti.
Dopada mi se ba takva kakva si, rekao sam joj jednom prilikom.
A li sada me ve tako dobro zna, odgovorila je. Tada smo bili u braku nekih est ili
sedam godina. Zar ti ne bi bilo drae da sam bar malo vie... nedokuiva.
N e bih voleo da si ena s tajnom. Mislim da bi mi to bilo odbojno. To je ili samo
fasada, igra, tehnika za hvatanje mukaraca u klopku, ili je ena s tajnom tajnovita i za
samu sebe, a to je tek gore od svega.
Toni, sad zvui ba kao nekakav iskusan tip.
A li nisam, rekoh potpuno svestan, naravno, da me samo zadirkuje. N isam ja u
ivotu upoznao ba toliko ena.
Moda i ne znam mnogo o enama, ali znam ta volim?
N isam to rekao, niti sam hteo to da kaem. A li mislim da ba zato to sam ih upoznao
srazmerno malo, znam ta mislim o njima. I ta mi se kod njih dopada. D a sam ih
upoznao vie, bio bih i vie zbunjen.
Margaret ree: Sad ne znam da li bi trebalo da budem polaskana, ili ne.
Bilo je to pre no to je na brak krenuo naopako, naravno. Mada ne bi potrajao due ni
da je Margaret bila malo vie tajanstvena, u to vas kao i nju vrsto uveravam.

N eto njenog je tokom svih tih godina prelo i na mene. N a primer, da nisam nju
poznavao, verovatno bih se bio upustio u strpljivu razmenu pisama s advokatom. A li ja
nisam hteo da sedim i ekam novi koverat s prozoriem. Umesto toga, pozvao sam
telefonom gospou Eleonoru Mariot i upitao je koji je to drugi dokument.
U testamentu pie da je re o dnevniku.
Dnevniku. Da li je to dnevnik gospoe Ford?
Nije. Samo trenutak, da pogledam ime. Usledila je pauza. Adrijan Fin.
A drijan! Kako li je taj dnevnik zavrio kod gospoe Ford? To, meutim, nije bilo
pitanje za advokata. Bio mi je prijatelj, samo sam rekao. I dodao: Verovatno je to bilo
zakaeno uz pismo koje ste mi poslali.
U to ne mogu da budem sigurna.
Jeste li uopte videli taj dnevnik?
Ne, nisam. Drala se prikladno obazrivo, pre nego nepredusretljivo.
Da li je Veronika Ford navela neki razlog zbog koga ga je zadrala?
Rekla je da jo nije spremna da se odvoji od njega.
Aha. Ali dnevnik pripada meni?
Testamentom je neosporno ostavljen vama.
Hm. Zapitao sam se postoji li neka pravna zakoljica koja ove dve injenice dovodi u
sukob. Znate li kako je... dola do njega?
Poslednjih godina, prema mom znanju, ivela je u blizini svoje majke. Rekla je kako je
pokupila od nje razne stvari da bi ih uvala. Za sluaj da majci provale u kuu. N akit,
novac, dokumenta.
Da li je to zakonito?
Pa, nije nezakonito. ak je moda i razborito.
inilo se da u tom razgovoru neemo predaleko stii. ekajte, da razjasnimo. Trebalo
je da vam ona preda taj dokument, taj dnevnik. Vi ste ga zatraili, a ona je odbila da vam
ga preda.
U ovom trenutku, da, tako stoje stvari.
Moete li da mi date njenu adresu?
Morala bih da dobijem njeno odobrenje za to.
Mogu li onda da vas zamolim da zatraite to odobrenje?
J este li primetili da, kad razgovarate s nekim kao to je advokat, posle izvesnog
vremena prestajete da zvuite kao ono to jeste, i poinjete da govorite kao on?

to vam manje vremena preostaje u ivotu, to ste manje skloni da ga troite uludo. To
je i logino, zar ne? Mada, nain na koji koristite te uteene sate... pa sad, to je jo jedna
od onih stvari koje u mladosti verovatno niste predvideli. J a, na primer, provodim dosta
vremena u pospremanju a nisam neka neuredna osoba. N o to je jedno od onih
skromnih zadovoljstava poznog doba. Teim urednosti; recikliram; pospremam i
doterujem stan da bih mu odrao vrednost. S ainio sam testament; i moji odnosi sa
kerkom, zetom, unucima i bivom enom su, ako ne ba savreni, onda bar sreeni. I li
sam ja sebe ubedio u to. D ostigao sam stanje smirenosti, ak i spokojstva. J er, snalazim
se. N e volim nered, i ne volim da ostavljam nered. O dabrao sam kremaciju, ako ba elite
da znate.
I tako sam ponovo telefonirao gospoi Mariot, i zatraio podatke za kontakt s drugim
detetom gospoe Ford, D onom, poznatim pod imenom D ek. Telefonirao sam Margaret
i pozvao je da zajedno izaemo na ruak. Zakazao sam sastanak i sa svojim advokatom.
N e, to zvui preterano pompezno. Uveren sam da Brat D ek svakako ima nekog o kome
govori kao o svom advokatu. U mom sluaju, to je jedan lokalni tip koji mi je sastavio
testament; ima malu kancelariju iznad jedne cveare i deluje savreno sposobno. D opada
mi se i zbog toga to nije pokuao da me oslovljava imenom, niti predloio da se ja
njemu tako obraam. S toga ja o njemu razmiljam samo kao o T. D . Ganelu, i ak ne
pokuavam ni da pogodim ta oznaavaju njegovi inicijali. Znate li ega se uasavam?
Mogunosti da postanem starac kome se medicinske sestre koje nikad u ivotu nije sreo
u bolnici obraaju imenom, A ntoni, ili, jo gore, Toni. D aj samo da ti bocnem ovo u ruku,
Toni. Uzmi jo malo ove kae, Toni. J esi li iao napolje, Toni? N aravno, do tog vremena
moda e mi preterana familijarnost medicinskih sestara biti negde na zaelju spiska
briga; ali svejedno.

Kad sam upoznao Margaret, uradio sam neto pomalo udno. I zbrisao sam Veroniku iz
svoje ivotne prie. Pretvarao sam se da mi je A ni bila prva prava devojka. Znam da
veina mukaraca preteruje kad je re o broju devojaka i koliini seksa; ja sam uinio
suprotno. Povukao sam crtu i poeo iznova. Margaret je bila pomalo zbunjena zbog toga
to sam bio tako bojaljiv; ne to se tie gubitka nevinosti, ve to se tie prave veze; isto
tako, meutim, kako sam u to vreme smatrao, donekle ju je i to osvojilo. Rekla je neto o
tome kako muka stidljivost deluje privlano.
udnije je bilo to to je bilo sasvim lako ponuditi takvu verziju moje istorije, poto sam
ionako i samog sebe u to uveravao. Vreme koje sam proveo s Veronikom ubrajao sam u
neuspehe njen prezir, moja ponienost i izbrisao ga iz prie. N isam sauvao pisma,
niti fotografije, osim jedne, koju godinama nisam pogledao.
Meutim, nakon jedne ili dve godine braka, kad sam poeo da se oseam bolje sam sa
sobom, i stekao puno poverenje u nau vezu, ispriao sam Margareti istinu. S asluala me
je, postavljala pristojna i logina pitanja, i razumela. Zatraila je da vidi fotograju
snimljenu na Trafalgar S kveru paljivo je pogledala, klimnula glavom, outala. I to je
bilo u redu. N isam ni imao prava da ita oekujem, ponajmanje nekakvu pohvalu na
raun moje bive devojke. to, uostalom, nisam ni eleo. eleo sam samo da raistim s
prolou, i da mi Margaret oprosti tu neobinu la. to je ona i uinila.

Gospodin Ganel bio je smiren, suvonjav ovek, kome nije smetalo utanje. N a kraju
krajeva, utanje je njegove klijente kotalo isto koliko i razgovor.
Gospodine Vebster.
Gospodine Ganel.
I tako smo jedan drugom govorili gospodine narednih etrdeset pet minuta, za koje
vreme mi je dao profesionalne savete koje sam uredno platio. Rekao mi je kako bi
odlazak u policiju i pokuaj da ih ubedim da podnesu tubu za krau protiv ene u
zrelim godinama koja je nedavno izgubila majku, po njegovom miljenju, predstavljao
ludost. To mi se dopalo. N e sam savet, ve nain na koji ga je izrekao. Ludost; mnogo
bolje nego neuputno ili neprikladno. Rekao mi je i da ne bi trebalo da pritisnem
gospou Mariot.
Ali zar nije tano da advokati vole da ih pritiskaju, gospodine Ganel?
Recimo da je drugaije ako je onaj ko ih pritiska njihov klijent. A li u ovom sluaju,
raune plaa porodica Ford. A iznenadilo bi vas kako lako pisma umeju da skliznu na
dno ormara s dokumentima.
O svrnuo sam se po svetlobraon okreenoj kancelariji s biljkama u saksijama, policama
s pravnikim autoritetom, neupadljivom grakom nekog engleskog pejzaa i, da,
ormarima s dokumentima. Ponovo sam pogledao gospodina Ganela.
Drugim reima, ne bi valjalo da pomisli da sam nekakav ludak.
O , ne bi to ona nikad pomislila, gospodine Vebster. A re ludak ba i ne spada u
pravnu terminologiju.
Koju biste drugu vi upotrebili?
Dovoljno bi bilo rei nasrtljiv. To je sasvim dovoljno snano.
Tako je. N ego, da vas pitam neto drugo. Koliko je vremena potrebno da se obezbedi
izvrenje testamenta?
Ako sve ide kako treba... osamnaest meseci, dve godine.
Dve godine! Nisam imao nameru da toliko dugo ekam taj dnevnik.
Znate kako, najpre se obavi glavni deo posla, ali uvek ostane neto to se razvue.
I zgubljene potvrde o deonicama. Usklaivanje raunice s trokovima. A i pisma se
katkad zagube.
Ili skliznu na dno ormara.
Ili to, gospodine Vebster.
Imate li jo neki savet?
Ja bih bio obazriv s tom reju ukrasti. To bi moglo nepotrebno da zaotri stvari.
A li zar nije upravo to uinila? Kako ono glasi ona pravna formulacija kad je neto
zaslepljujue oigledno?
Res ipsa loquitur?
E, to.
Gospodin Ganel nakratko zauta. Znate, retko mi na radni sto dospevaju krivina dela,
ali kljuna fraza, kad je re o krai, glasi: namera da se trajno lii vlasnik ukradene
stvari. I mate li ikakvu ideju o namerama gospoice Ford, ili o njenom optem duevnom
stanju?
N asmejao sam se. N emogunost da dokuim Veronikino duevno stanje bila je pre
etrdeset pet godina jedan od mojih problema. Zato mora biti da sam se nasmejao na
pogrean nain; a gospodin Ganel nije ovek lien dara zapaanja.
 N e bih da zabadam nos, gospodine Vebster, ali da li je moda postojalo neto u
prolosti, recimo, izmeu vas i gospoice Ford, to bi moglo da postane vano, ako bi na
kraju dolo do graanske parnice ili ak krivinog postupka?
D a li je bilo neeg izmeu mene i gospoice Ford? O djednom mi se, dok sam zurio u
poleinu okvira u kojima su verovatno bile porodine fotograje, u svesti pojavila sasvim
odreena slika.
Uveliko ste razjasnili stvari, gospodine Ganel. Zalepiu najskuplju marku, kad vam
budem plaao raun.
On se osmehnu. Zapravo, primetimo mi to ponekad. U pojedinim sluajevima.

D ve nedelje kasnije, gospoa Mariot me je obavestila da je u prilici da mi poalje imejl

adresu gospodina D ona Forda. Gospoica Veronika odbila je da dopusti da vam
prosledim podatke za kontakt s njom. A i gospodin D on Ford je oito bio oprezan: nije
dao telefonski broj, niti kunu adresu.
S etio sam se Brata D eka kako sedi na so, bezbrian i samouveren. Veronika mi je
samo asak ranije provukla prste kroz kosu i zapitala: Moe da proe, je l da? A D ek
mi je namignuo. Nisam mu uzvratio mig.
I mejl sam mu napisao formalnim tonom. I zjavio sam mu sauee. S voje uspomene na
izlherst predstavio sam kao srenije no to su zapravo bile. O bjasnio sam mu situaciju i
zamolio ga da upotrebi sav svoj uticaj da ubedi sestru da preda drugi dokument, koji
je, koliko sam shvatio, bio dnevnik mog starog kolskog druga Adrijana Fina.
D esetak dana kasnije, Brat D ek je osvanuo u mom inboksu. U dugom uvodu, priao je
o putovanjima, i svom deliminom penzionisanju, i o vlazi u S ingapuru, o beinom
internetu i sajber-kafeima. A onda: N ego, dosta je bilo askanja. ao mi je to nisam
staratelj svoje sestre meu nama reeno, nikad to nisam ni bio. Pre dosta godina
prestao sam da pokuavam da je nagovorim da se predomisli. I sasvim iskreno, kad bih
rekao neto tebi u prilog, to bi moglo da ima suprotan uinak. N ije da ti ne elim sve
najbolje, naravno, na ovom izuzetno osetljivom poslu. A h, evo, stie mi rika moram da
briem. Sve najbolje, Don Ford.
Zato mi se inilo da u svemu ovome ima neeg neubedljivog? Zato sam ga zamislio
kako mirno sedi kod kue u nekoj luksuznoj vili priljubljenoj uz teren za golf negde u
S ariju i smeje mi se? S erver mu je bio aol.com, to mi nije govorilo nita. Zato sam
zamislio Brata D eka kako me gleda dok pristiem, reen da se malo zabavi? Moda zato
to u ovoj zemlji klasne nijanse odolevaju vremenu due no razlike u godinama. Fordovi
su u to vreme bolje stajali nego Vebsterovi, pa je sigurno da su nameravali da tako i
ostane. Ili je to bila tek moja paranoja?
N isam mogao nita, naravno, osim da mu ljubazno odgovorim i upitam ga da li bi
mogao da mi da neki Veronikin kontakt.
 Kad za neku enu kau kako dobro izgleda, ljudi obino hoe da kau nekad je
dobro izgledala. A li kad ja to kaem za Margaret, onda to i mislim. O na smatra - ona
zna da se promenila, to je i tano; mada za mene manje no za bilo koga drugog. N e
mogu, naravno, da govorim i u ime onog vlasnika restorana. A li ja bih to ovako objasnio:
ona vidi ono to je nestalo, ja samo ono to je ostalo isto. Kosa joj vie ne dopire do pola
lea, niti je upletena u kiku; sad joj je kratko podiana, a sede vlasi vie nisu skrivene.
O ne seljake haljine koje je nekad nosila odavno su ustupile mesto demperima i dobro
skrojenim pantalonama. D eo onih pegica koje sam nekad voleo sad vie lii na starake
pege. A li ipak, uvek gledamo u oi, zar ne? U njima smo nekada davno pronali tu drugu
osobu, u njima je i dalje nalazimo. Te iste oi koje su bile u toj istoj glavi kad smo se
upoznali, spavali zajedno, venali se, ili na medeni mesec, kupili kuu, ili u kupovinu,
spremali hranu i ili na odmor, voleli jedno drugo i imali dete. I koje su ostale iste i kad
smo se rastali.
N ije, meutim, re samo o oima. I struktura kostiju ostaje ista, kao i instinktivni
pokreti, i mnotvo naina kojima je bivala ono to jeste. I kojima je, ak i posle toliko
vremena i tolike udaljenosti, bivala sa mnom.
Onda, ta sve ovo znai, Toni?
N asmejah se. Tek to smo bili bacili pogled na jelovnik, ali mi se pitanje nije uinilo
preuranjenim. Takva je Margaret. Kad kae da nisi siguran to se tie drugog deteta, da
li to hoe da kae da nisi siguran da li eli jo jedno dete sa mnom? Zbog ega misli
da je razvod u stvari raspodela krivice? ta namerava da uini s ostatkom svog ivota?
A ko stvarno eli sa mnom na odmor, zar ne bi bilo dobro da kupi karte? I ta sve ovo
znai, Toni?
I ma ljudi koji se oseaju nesigurno kad je re o ranijim ljubavnicima njihovih partnera,
kao da ih se i dalje boje. Margaret i ja bili smo osloboeni toga. S tim to u mom sluaju
tu i nije postojao krokodilski dugaak niz bivih devojaka. I zato, ako je doputala sebi da
im daje nadimke, imala je prava na to, zar ne?
U stvari, od svih ljudi na svetu, povod je Veronika Ford.
Lujka? Znao sam da e to da kae, pa se nisam lecnuo. N ije valjda da je ponovo
postala aktuelna posle toliko godina? Ti si bar to bio prevaziao, Toni.
Znam, odgovorio sam. Mogue je da sam, kad sam konano sebe prisilio da Margaret
ispriam o Veroniki, poneto i dodao, sebe predstavio malo vie kao naivinu, a Veroniku
kao malo vie nepouzdanu no to je zaista bila. N o poto je moja pria bila zasluna za
nadimak koji je tom prilikom stvoren, nisam imao prava da se bunim.
I spriao sam joj sve, i ta sam uinio, i kako sam svemu tome pristupio. Kao to rekoh,
poneto je od Margarete tokom svih tih godina prelo na mene, pa je moda i zbog toga
nekoliko puta klimnula glavom u znak slaganja ili ohrabrenja.
 A ta misli, zato ti je Lujkina mama ostavila petsto funti?
Pojma nemam.
I misli da te je njen brat zezao?
Tako je. Ili bar da nije sa mnom iskreno razgovarao.
Ali ti njega uopte i ne poznaje, je li tako?
Tano je da smo se samo jednom sreli. Verovatno sam podozriv prema celoj toj
porodici.
A zato je, po tvom miljenju, taj dnevnik zavrio kod majke?
Ni to ne znam.
Moda ga je Adrijan ostavio njoj zato to nije imao poverenja u Lujku.
To mi zvui besmisleno.
Tu smo zautali. I samo smo jeli. A onda je Margaret kucnula noem o moj tanjir.
A ako bi sad ta verovatno neudata gospoica Veronika Ford ula u ovaj kafe i sela za
na sto, kako bi reagovao odavno razvedeni gospodin Antoni Vebster?
Ona ba ume da pogodi pravo pitanje, zar ne?
Sumnjam da bi mi bilo naroito drago da je vidim.
N ekakva formalnost u mom tonu izmamila je osmeh na Margaretinom licu. A moda
bi postao znatieljan? Moda bi zavrnuo rukav i poeo da skida sat?
Pocrveneo sam. N ikad niste videli elavog oveka ezdesetih godina da pocrveni? O ,
dogaa se to, ba kao i kosmatim, bubuljiavim petnaestogodinjacima. S amo, poto se
ovim starijima dogaa ree, od toga se taj ko je pocrveneo survava natrag kroz vreme do
onog doba kad je ivot izgledao tek kao jedan dugi niz neprijatnosti.
ao mi je to sam ti to ispriao.
Zahvatila je viljukom paradajz-salatu s renom.
Jeste li sigurni da vam u grudima ne gori neka... neugasla vatra, gospodine Vebster?
Siguran sam u to.
E pa, onda, ako ona ne stupi u kontakt s tobom, ja bih to ostavila tako kako jeste.
Unovi ek, odvedi me na neki jeftin odmor, i zaboravi sve to. S a po dvesta pedeset funti
moemo da stignemo ak do Kanalskih ostrva.
Volim kad me zadirkuje, rekoh. ak i posle svih ovih godina.
N agnula se prema meni i potapala me po ruci. Lepo je to smo jo dragi jedno
drugom. A lepo je i to znam da nam nikad nee organizovati taj odmor.
Samo zato to znam da ne misli ozbiljno.
O smehnula se. I , u jednom trenutku, gotovo da je izgledala zagonetno. Margaret,
meutim, ne ume ak ni da postavi zagonetku, da naini taj prvi korak ka tome da
postane Tajanstvena ena. D a je elela da taj novac potroim na putovanje za dvoje, ona
bi to i rekla. Da, shvatam da je tano to i rekla, ali...
Ali ipak. Ukrala je neto to je moje, rekoh, moda pomalo cmizdravo.
 Otkud zna da ti to treba?
To je Adrijanov dnevnik. On mi je prijatelj. Bio mi je prijatelj. To je moje.
D a je tvoj prijatelj eleo da dobije njegov dnevnik, mogao je da ti ga ostavi pre
etrdeset godina, i time iskljui posrednika. Ili posrednicu.
Tano.
ta misli, ta tamo pie?
N emam pojma. A li pripada meni. I stog trenutka shvatio sam jo jedan uzrok svoje
odlunosti. Taj dnevnik je bio dokaz; bio je ili je mogao da bude dokazni materijal.
Mogao je da poremeti ona banalna ponavljanja memorije. Mogao je naglo da pokrene
neto mada nisam znao ta.
Pa eto, nita lake nego da sazna gde ivi Lujka. S ervis Pronaite prijatelje,
telefonski imenik, privatni detektiv. Pa onda lepo ode, pozvoni, i zatrai to to je
tvoje.
Ne.
Onda ti preostaje samo provala, ree ona veselo.
ali se.
E, pa, onda, pusti sve to. O sim ako nema, kako se to kae, pitanja iz prolosti s kojima
bi morao da se suoi da bi mogao da nastavi dalje. A li to ne bi liilo na tebe, je l da,
Toni?
N e, mislim da ne, odgovorio sam, prilino oprezno. J er, jedan deo mene i dalje se
pitao, nezavisno od sveg tog psiholokog naklapanja, ima li ipak u tome i neke istine.
Usledila je tiina. N ai tanjiri ostali su prazni. Margaret me je itala bez ikakvih
potekoa.
Ba je dirljivo to si tako tvrdoglav. Pretpostavljam da je to nain da se ostane u prii i
kad dospemo u ove godine.
Ne verujem da bih pre dvadeset godina drugaije reagovao.
,Verovatno ne. Mahnula je konobaru da donese raun. A li, dozvoli mi da ti ispriam
priu o Kerolajn. N e, ne poznaje je. S njom sam se sprijateljila posle razvoda. I mala je
mua, dvoje male dece i devojku koja ih je uvala, a u koju nije imala poverenja. N ije da
je gajila nekakve strane sumnje ili tako neto. Ta devojka je uglavnom bila uljudna, deca
se nisu alila. Ali je Kerolajn jednostavno oseala da zapravo ne zna kome poverava decu.
Zato je zamolila jednu prijateljicu ne, nije mene da joj da neki savet. Pregledaj joj
stvari, rekla joj je ta prijateljica. Molim? Pa, oigledno je da te to grize. S aekaj njeno
slobodno vee, procunjaj po njenoj sobi, proitaj pisma. Tako bih ja postupila. I tako,
kad je devojka sledei put izala, Kerolajn joj je pretresla stvari. I pronala devojin
dnevnik. Koji je proitala. I koji je bio pun tekih rei, poput Radim kod jedne kravetine
i Mu je okej uhvatila sam ga kako mi zagleda guzu ali ena je glupava kuka. I , ima
li ona predstavu ta radi toj jadnoj deci? Bilo je tu stvarno, stvarno neprijatnih stvari.
 I ta se desilo, upitao sam. Da li je otpustila devojku?
Toni, odgovorila je moja biva ena. Nije u tome poenta prie.
Klimnuo sam glavom. Margaret je proverila raun, prelazei po stavkama uglom
kreditne kartice.
Tokom onih godina, rekla je jo dve stvari: da postoje ene koje uopte nisu
tajanstvene, ali deluju tako zbog toga to mukarci nisu u stanju da ih shvate. I da bi, po
njenom miljenju, lujke trebalo uvati zatvorene u limenim kutijama s naslikanim
kraljiinim likom. Mora biti da sam joj nekad ispriao i taj detalj iz svog bristolskog
ivota.

Prolo je otprilike nedelju dana, i u elektronskoj poti se ponovo pojavilo ime Brata
D eka. Evo Veronikinog imejla, ali nemoj da joj kae da si ga dobio od mene. N adrljao
bih kao uti, ta da ti priam. S ea se ona tri mudra majmuna ne vidim zlo, ne ujem
zlo, ne govorim zlo. Kako god bilo, to je moje geslo. Plavo nebo, pogled na most u
sidnejskoj luci, zamalo. Ah, evo, stie mi rika. Pozdrav, Don F.
I znenadio sam se. N isam oekivao da e hteti da mi pomogne. A li, ta sam ja uopte
znao o njemu ili njegovom ivotu? S amo ono to sam uspeo da izvuem iz seanja na
jedan davni neprijatni vikend. O duvek sam pretpostavljao da su mu poreklo i
obrazovanje dali nada mnom prednost koju je bez napora sauvao do dananjih dana.
S eam se kako je A drijan jednom rekao da je proitao neto o D eku u nekom
studentskom asopisu i da nije verovao da e ga ikad upoznati (ali nije verovao ni da e
jednog dana poeti da se zabavlja s Veronikom). A onda je dodao, drugaijim, otrijim
tonom: Mrzim taj engleski manir da se bude neozbiljan kad je re o ozbiljnim stvarima.
N ikad mi nije bilo jasno jer, budala, nikad nisam ni pitao ta ga je podstaklo da to
izgovori.
Kau da vreme kad-tad pronae oveka, zar ne? Moda je vreme pronalo Brata D eka i
kaznilo ga za taj nedostatak ozbiljnosti. I tako sam poeo da smiljam drugaiji ivot za
Veronikinog brata, ivot u kome su mu studentske godine blistale u seanju kao godine
ispunjene sreom i nadom kao odista jedini period kada je njegov ivot nakratko
dosegao onaj oseaj harmonije kome svi teimo. Zamiljao sam D eka, po zavretku
studija, nepotistiki smetenog u jednu od onih velikih multinacionalnih kompanija.
Zamiljao sam ga kako se u poetku dobro snalazi na poslu, a onda, gotovo neprimetno,
sve manje dobro. Bonvivanski tip nih manira, ali bez one otrine koja je neophodna u
svetu to se neprestano menja. O ne vesele odjave, u pismima i razgovoru, posle izvesnog
vremena prestale su da deluju prenjeno i poele da zvue trapavo. I premda ga nisu ba
doslovno utnuli, predlog za prevremenu penziju udruen s tek povremenim radnim
zadacima, predstavljao je dovoljno jasan signal. Mogao je da bude neka vrsta putujueg
poasnog konzula, podrka lokalnim slubenicima u velikim gradovima, i ovek zaduen
za reavanje problema u onim manjim. Na taj nain je preoblikovao svoj ivot, i pronaao
dovoljno uverljiv nain da se i dalje predstavlja kao uspean ovek. Pogled na most u
sidnejskoj luci, zamalo. Zamiljao sam ga kako nosa laptop po terasama kafea s
beinim internetom, jer to je, istini za volju, delovalo manje depresivno nego rad u sobi
hotela s manje zvezdica no to je ranije bio navikao.
N emam pojma da li ba tako rade te velike rme, ali bar sam bio pronaao nain da o
Bratu D eku razmiljam bez nelagode. ak mi je polo za rukom i da ga iselim iz one vile
s pogledom na igralite za golf. N isam otiao tako daleko da osetim i saaljenje prema
njemu. Povrh svega to je bilo najvanije nisam mu nita ni dugovao.
Draga Veronika, poeo sam. Tvoj brat mi je vrlo ljubazno dao tvoju imejl adresu...

Pada mi na um kako je i to moda jedna od razlika izmeu mladosti i starosti: dok smo
mladi, izmiljamo razliite budunosti za sebe; kad ostarimo, smiljamo razliite
prolosti za druge.
N jen otac je vozio hamber super snajp. Automobili danas vie nemaju takva imena, zar
ne? J a sam vozio folsksvagen polo. A li hamber super snajp te rei su silazile s usana
glatko kao otac, sin i sveti duh. Hamber super snajp. A rmstrong sidli sar. D ouit
dejvlin. Densen interseptor. Pa ak i volsli farina i hilman minks.
N emojte da me shvatite pogreno. N e zanimaju me automobili, ni stari ni novi. Blago
sam radoznao kad je re o razlozima da golemoj limuzini date ime po jednoj ptiici kakva
je ljuka, kao i glede pitanja ima li alfa romeo ulijeta hirovitu ensku prirodu. I pak,
nisam i dovoljno radoznao da bih potraio odgovor. U ovom trenutku, drae mi je da ne
znam.
J esam, meutim, razmiljao o pitanju nostalgije, i o tome nisam li i sam njena rtva.
S igurno je da se nimalo ne razneim od seanja na nekakve triarije iz detinjstva; niti
elim da se sentimentalno zavaravam povodom neeg to ni u svoje vreme nije postojalo
kao to je ljubav prema koli u koju sam iao, i tome slino. N o ako nostalgija
podrazumeva ivo seanje na snane emocije i aljenje zbog toga to u naem ivotu
vie nema takvih oseanja onda priznajem krivicu. N ostalgian sam za svojim ranim
danima s Margaret, za vremenom kad se rodila S uzi i prvim godinama, za onim
putovanjem s A ni. A ako govorimo o snanim oseanjima koja se vie nikad nee vratiti,
onda pretpostavljam da je mogue biti nostalgian pri seanju na bol kao i pri seanju na
zadovoljstvo. ime se otvara iroko polje, zar ne? Kojim se stie pravo do prie o
gospoici Veroniki Ford.

Krvavi novac?
Zurio sam u te rei ne uspevajui da u njima pronaem bilo kakav smisao. O brisala je
moju poruku zajedno s naslovom, i nije potpisala odgovor, a odgovorila je samo s te dve
rei. Morao sam da otvorim svoju poruku i ponovo je proitam da bih shvatio da su,
gramatiki gledano, njene dve rei mogle jedino da budu odgovor na moje pitanje zato
mi je njena majka ostavila petsto funti. O sim toga, meutim, sve drugo bilo je nejasno.
N ikakva se krv nije prolila. Moj ponos jeste bio povreen, to je bilo tano. A li teko da je
Veronika htela da nagovesti da je njena majka nudila novac kao nadoknadu za bol koji
mi je ona nanela, zar ne? Ili moda jeste?
I stovremeno, imalo je smisla to to mi Veronika nije dala jednostavan odgovor, to nije
uinila ili rekla neto emu sam se nadao ili to sam oekivao. Bar je to se toga tie bila
dosledna, onakva kakvu sam je pamtio. N aravno, povremeno sam dolazio u iskuenje da
je doivim kao enu s tajnom, za razliku od otvorene ene kakvom sam se oenio kad
sam se venao s Margaret. I stina je da s njom nikad nisam znao na emu sam, da nisam
umeo da itam njena oseanja i njene motive. Zagonetka je, meutim, neto to ovek
eli da rei. A ja nisam eleo da reavam Veroniku, naroito ne s tolikim zakanjenjem.
etrdeset godina ranije, ona jeste bila dozlaboga komplikovana mlada ena, i inilo se
na temelju tog s dva prsta otkucanog odgovora od dve rei da nije smekala s
godinama. To sam sebi odluno rekao.
Mada, zato bi trebalo da oekujemo da nas godine smekaju? A ko ve ivot nema
zadatak da nagrauje vrlinu, zato bi trebalo da nam kad mu se priblii kraj podari topla,
prijatna oseanja? Kakvom bi to evolucionom cilju mogla da slui nostalgija?

I mao sam jednog prijatelja koji je radio kao advokatpripravnik, a onda se razoarao i
napustio taj posao. Rekao mi je da mu je jedina korist od tih protraenih godina to to je
prestao da se boji i zakona i advokata. N eto slino se dogaa i u jednom uoptenijem
smislu, zar ne? to vie nauite, to se manje bojite. N auite, ne u smislu nekog
akademskog uenja, nego u praktinom razumevanju ivota.
Moda ja samo hou da kaem to da se sada, poto sam se pre mnogo godina zabavljao
s njom, nisam bojao Veronike. S toga sam i otpoeo opsadu putem imejla. Bio sam reen
da budem ljubazan, tolerantan, istrajan, dosadan, prisan: drugim reima, da laem.
N aravno, dovoljna je jedna mikrosekunda da se obrie imejl, ali ne traje due ni da se
potom vrati. I zmoriu je ljubaznou, i tako u dobiti A drijanov dnevnik. N ije bilo
neugasle vatre u mojim grudima u to sam uverio i Margaret. A to se tie onog
njenog uoptenijeg saveta, recimo samo to da je jedna od prednosti statusa biveg mua
u tome to vie ne morate da obrazlaete svoje ponaanje. A ni da prihvatate predloge.

O seao sam da je moj pristup zbunio Veroniku. Ponekad je odgovarala kratko i osorno,
esto nikako. A teko da bi bila polaskana da je znala ta je prethodilo mom planu.
N egde pred kraj naeg braka, pristojna vila u predgrau u kojoj smo iveli Margaret i ja
malo je potonula u tle. O vde-onde pojavile su se pukotine, delovi trema i fasade poeli su
da se krune. (I ne, nisam u tome video nikakvu simboliku.) Zavod za osiguranje
zanemario je injenicu da je to leto bilo neverovatno suno, i odluio da za sve okrivi lipu
u bati pred kuom. N ije to bilo neko naroito lepo drvo, niti mi je bilo drago, iz raznih
razloga: zaklanjalo je svetlost u dnevnoj sobi, prekrivalo plonik onim neim lepljivim, i
nadvijalo se nad ulicom na nain koji je podsticao golubove da se gnezde u kronji i seru
na automobile parkirane ispod. Naroito na na automobil.
Moje nepristajanje da se to drvo posee bilo je naelne prirode: nije u pitanju bilo
naelo odravanja broja stabala u zemlji, ve naelo nepokoravanja nekakvim nevidljivim
birokratama, botaniarima s deijim licima, i aktuelnim pomodnim teorijama krivice koje
su proturali osiguravajui zavodi. O sim toga, Margaret je prilino volela to drvo. Zato
sam pripremio opsenu odbrambenu kampanju. D oveo sam u pitanje zakljuke
botaniara i zatraio kopanje dodatnih jama kojima bi se potvrdilo ili opovrglo prisustvo
korenja blizu temelja kue; raspravljao sam o klimatskim faktorima, o velikom pojasu
ilovae oko Londona, o gasovodu koji je postavljen u toj oblasti, i slinom. Bio sam utiv
ali nepokolebljiv; oponaao sam birokratski jezik svojih suparnika; nervirao sam ih time
to sam uz svako novo pismo prilagao kopije dotadanje korespondencije; pozivao sam
nove inspekcije i predlagao dodatne zadatke za njihove slubenike. S a svakim pismom
uspevao sam da postavim novo pitanje na ije su razmatranje morali da potroe jo neko
vreme; ako bi odgovor izostao, u sledeem pismu ne bih ponovio pitanje, ve bih ih
uputio na trei ili etvrti pasus mog dopisa od 17. ovog meseca, e da bi ponovo morali da
zavire u svoj sve deblji dosije. Vodio sam rauna da ne delujem kao moron, ve kao
pedantni davitelj koga nije mogue ignorisati. Voleo sam da zamiljam jadikovanje i
stenjanje prilikom prispea svakog od mojih pisama; i znao sam da e u nekom trenutku
neopozivo shvatiti da je vreme da jednostavno zatvore sluaj. Konano su, iscrpljeni,
predloili smanjivanje kronje lipe za trideset procenata; prihvatio sam to reenje uz
izraze dubokog aljenja i istinsko pritajeno ushienje.

Veronika, kao to sam pretpostavio, nije uivala u tome to sam se prema njoj ponaao
kao prema osiguravajuem zavodu. Potedeu vas dosadnih delova nae prepiske i prei
na prvu praktinu posledicu. O d gospoe Mariot dobio sam pismo s dodatkom koji je
opisala kao fragment spornog dokumenta. I zrazila je nadu da e naredni meseci doneti
puni povraaj mog nasledstva. Uinilo mi se da ispoljava preterani optimizam.
Taj fragment je, ispostavilo se, bio fotokopija jednog fragmenta. A li sam ak i posle
etrdeset godina znao da je autentian. A drijan je pisao prepoznatljivim iskoenim
rukopisom s ekscentrinim g. S uvino je napominjati da mi Veronika nije poslala prvu
stranu, ni ti poslednju, niti je naznaila iz kog je dela dnevnika ona koju mi je poslala.
A ko je dnevnik i dalje bila prava re za tekst ispisan u numerisanim pasusima. Evo ta
sam proitao:
 5.4. Pitanje akumulacije. A ko je ivot kocka, koji oblik opklade treba primeniti? N a
hipodromu, akumulatorom se naziva opklada koja dobitak od uspeha jednog konja
prenosi da bi uveala ulog u sledeoj.
5.5. D akle, a) D o koje se mere odnosi meu ljudima mogu izraziti matematikom ili
logikom formulom? I b) A ko to uinimo, koje znake moemo da stavimo izmeu
inilaca? Plus i minus, oigledno; ponekad znak za mnoenje i, da, za deljenje. N o ti
su znakovi ogranieni. Pa se tako jedan potpuno neuspeli odnos moe izraziti i kroz
gubitak/minus i deljenje/oduzimanje, s nulom kao konanim rezultatom; s druge
strane, potpuno uspean odnos moe se predstaviti i sabiranjem i mnoenjem. A li, ta
emo s onom veinom? D a li takvi odnosi treba da budu predstavljeni jednainama
koje su logiki neverovatne i matematiki nereive?
5.6. Evo kako bi se mogla izraziti akumulacija koja sadri inioce b, a 1, a 2, s, v?
b = s v + /x a 1
ili a 2 + v + a 1 x s = b?
5.7. I li je to moda pogrean nain da se postavi ovo pitanje i izrazi akumulacija?
N ije li primena logike na ovekovo duevno stanje za sebe i po sebi osuena na
neuspeh? ta biva s lancem argumenata onda kada su karike nainjene od razliitih
metala, pri emu je svaki od njih razliite vrstine?
5.8. Ili je karika pogrena metafora?
5.9. A ko pretpostavimo da ipak nije, ako se karika prekine, ko snosi odgovornost za
taj prekid? S usedne karike, ili itav lanac? S amo, ta podrazumevamo kad kaemo
itav lanac? Koliko daleko seu granice odgovornosti?
6.0. I li bismo mogli da pokuamo da odgovornost prikaemo i rasporedimo
preciznije? I da pri tom ne koristimo jednaine i inioce, ve da stvari izrazimo
tradicionalnom terminologijom. Tako, na primer, da je Toni

I tu se fotokopija ta verzija jedne verzije prekida. Tako, na primer, da je Toni: kraj

reda, dno stranice. D a nisam odmah prepoznao A drijanov rukopis, mogao sam pomisliti
da je taj zagonetni zavretak deo nekakve sloene ujdurme koju je smislila Veronika.
A li nisam eleo da razmiljam o njoj bar ne dok je bilo mogue da to izbegnem.
Umesto toga, pokuao sam da se usredsredim na A drijana i ono to je on inio. N e znam
kako to da sroim, ali dok sam gledao u tu fotokopiranu stranicu, nisam se oseao kao da
prouavam neki istorijski dokument tavie, dokument koji zahteva podrobnu kritiku
analizu. Umesto toga, oseao sam da je A drijan tu u sobi, pored mene, da die i
razmilja.
A jeste ostao dostojan divljenja. Pokuavao sam ponekad da zamislim oajanje koje
vodi do samoubistva, nastojao da doaram sebi lavinu i plimu tame u kojoj jedino smrt
deluje kao traak svetlosti: drugim reima, potpunu suprotnost normalnog stanja ivota.
A li u ovom dokumentu o kome sam zakljuio, na osnovu te jedne stranice, da se sastoji
od A drijanovog racionalnog obrazlaganja sopstvenog samoubistva autor je koristio
svetlost u nastojanju da stigne do jo vee svetlosti. Ima li smisla to to kaem?

Uveren sam da su psiholozi negde napravili grakon inteligencije izmerene naspram

ivotnog doba. Ne grafikon mudrosti, pragmatizma, organizacionih sposobnosti, taktike
razboritosti svega onoga to s vremenom zamagljuje nae shvatanje svega. N e takav,
ve grakon iste inteligencije. N agaam da bi taj grakon pokazao kako veina nas
dostie vrhunac u razdoblju izmeu esnaeste i dvadeset pete godine. A drijanov
fragment podsetio me je na to kakav je on bio u to vreme. Prilikom naih razgovora i
rasprava, delovalo je kao da je stvoren da uspostavlja red u razmiljanjima, kao da mozak
koristi isto onako prirodno kao sportista miie. I ba kao to sportisti na pobedu esto
reaguju s udnom meavinom ponosa, neverice i skromnosti ovo sam ja postigao, ali
kako sam to postigao? sam samcit? zahvaljujui drugima? ili je to Bog uradio za mene?
tako bi vas i A drijan svojim mislima poveo na putovanje kao da ni sam ne veruje s
kakvom lakoom putuje. O n jeste bio dostigao neko stanje vieg spokojstva ali ne takvo
koje bi iskljuivalo druge ljude. inio je da se oseate kao njegov sauesnik u
razmiljanju, ak i kad ne biste nita rekli. Bilo mi je veoma udno to sam ponovo osetio
to, tu bliskost s nekim ko je mrtav ali je i dalje inteligentniji od mene, uprkos svim
decenijama koje sam u meuvremenu proiveo.
N ije tu re samo o istoj, ve i o primenjenoj inteligenciji. N ehotice sam poeo da svoj
ivot poredim s A drijanovim. S posobnost da posmatra i preispituje sebe; sposobnost da
donosi moralne odluke i postupa u skladu s njima; mentalna i zika odvanost
njegovog samoubistva. O duzeo je sebi ivot, tako se kae; ali je A drijan isto tako i
preuzeo nadlenost nad svojim ivotom, ostvario kontrolu nad njim, uzeo ga u svoje ruke
a onda ga namerno ispustio. Malo je nas nas koji smo ostali koji moemo da kaemo
da smo uinili to isto? S vi mi nekako bauljamo napred, putamo da nam se ivot dogaa,
lagano stvaramo skladite seanja. Tu postoji akumulacija, ali ne u onom smislu koji je
Adrijan imao na umu tek jednostavno, neprekidno sabiranje i dodavanje ivotu. A kako
to pesnik ree, postoji razlika izmeu dodavanja i uveavanja.
D a li se moj ivot uveao, ili je sve bilo samo dodavanje? To je pitanje koje je u meni
pokrenuo A drijanov fragment. Bilo je dodavanja i oduzimanja u mom ivotu, ali
koliko mnoenja? I to je u meni stvaralo oseaj nelagode, nespokoja.
Tako, na primer, da je Toni... Te su rei imale lokalno, tekstualno znaenje, koje se
ticalo onog vremena od pre etrdeset godina; i bilo je mogue da u u nekom trenutku
otkriti da su u sebi sadrale prekor, ili su vodile ka prekoru, ka kritici koju mi je uputio
moj umni, samosvesni prijatelj. N a trenutak, meutim, shvatio sam ih kao rei koje se
odnose na neto znatno ire na itav moj ivot. Tako, na primer, da je Toni... U
takvom registru te su rei bile praktino zaokruene same po sebi, i nije im bio potreban
glavni deo reenice koji bi ih objasnio. D a, odista, da je Toni umeo da vidi jasnije, da je
delao odlunije, da se pridravao istinskih moralnih vrednosti, da se s neto manjom
lakoom preputao pasivnoj miroljubivosti koju je u poetku nazivao sreom, a kasnije
zadovoljstvom. D a Toni nije bio plaljiv, da mu nije bila neophodna potvrda drugih da bi
se potvrdio u sopstvenim oima... i tako dalje, kroz niz hipotetikih postavki koje su
vodile ka onoj konanoj: tako, na primer, da Toni nije bio Toni.

A li je Toni bio i ostao Toni, ovek koji je nalazio utehu u sopstvenoj istrajnosti. U
pismima osiguravajuim zavodima, u imejlovima upuenim Veroniki. A ko odluite da
me zezate, zezau i ja vas. N astavio sam da joj aljem imejlove manje-vie svakog drugog
dana, sada ve u irokom rasponu razliitih tonova, od aljivih podsticaja poput Uini
pravu stvar, devojko, do pitanja u vezi s A drijanovom prekinutom reenicom, i tek
napola iskrenog raspitivanja o njenom ivotu. eleo sam da oseti kako je ekam svaki put
kad klikne na inboks; i eleo sam da zna da u, ak i ako istog trenutka brie moje
poruke, znati da upravo to ini, i da neu biti iznenaen, jo manje povreen. D a zna da
sam tu i da ekam. vre-e-e-e-me je na mojoj strani, o daa... N isam smatrao da je time
zlostavljam; samo sam traio ono to je moje. A onda, jednog jutra, stigao sam do
nekakvog rezultata.
Sutra dolazim u grad. Nai emo se u tri, na sredini Klimavog mosta.
N isam oekivao tako neto. Mislio sam da e sve biti obavljeno izdaleka, poto se
sluila advokatima i utanjem. Moda se predomislila. I li sam moda uspeo da joj uem
pod kou. Na kraju krajeva, to sam i pokuavao.
Klimavi most je novi peaki most preko Temze, izmeu Katedrale S vetog Pavla i
Galerije Tejt. Kad je puten u promet, u poetku je malo podrhtavao od vetra, ili od
gomile ljudi koja je tabanala preko njega, ili i od jednog i drugog a britansko javno
mnenje se uredno rugalo arhitektima i inenjerima koji nisu znali ta rade. Meni je bio
prelep. D opadalo mi se i to kako podrhtava. inilo mi se kako nas s vremena na vreme
treba podseati na to koliko je nestabilno tlo pod naim nogama. A onda su ga popravili i
prestao je da kleca, ali mu je ime ostalo bar za neko vreme. Pitao sam se zato je
Veronika odabrala ba to mesto. A pitao sam se i da li e me ostaviti da ekam, i s koje e
strane da naie.
A li ona je ve bila tamo. Prepoznao sam je izdaleka, njen stas i dranje istog trenutka
su mi bili poznati. udno je kako slika neijeg telesnog dranja zauvek ostane u vama. A
to se nje tie kako da to opiem? Moe li ovek da stoji nestrpljivo? N e, nije cupkala s
noge na nogu; ali je oita napetost nagovetavala da joj nije drago to je tu.
Pogledao sam na sat. Stigao sam tano na vreme. Zagledali smo se jedno u drugo.
 Oelavio si, rekla je.
Dogaa se to. Ako nita drugo, bar se vidi da nisam alkoholiar.
Nisam ni rekla da jesi. Seemo na jednu od ovih klupa.
Krenula je ne saekavi odgovor. Hodala je hitro, pa bih, da sam hteo da je sustignem,
bio primoran da potrim nekoliko koraka. N isam eleo da joj pruim to zadovoljstvo, pa
sam idui nekoliko koraka za njom stigao do jedne slobodne klupe, okrenute prema
Temzi. N isam mogao da razaznam u kom smeru tee reka, poto je otri popreni vetar
mrekao povrinu vode. N ebo iznad nas bilo je sivo. Bilo je malo turista; kraj nas je
prozujao ovek na rolerima.
Zbog ega ljudi misle da si alkoholiar?
Ne misle.
Zato si onda to spomenuo?
Nisam ja to spomenuo. Ti si rekla da sam oelavio. A injenica je, da ako ovek stvarno
mnogo pije, neto u alkoholu spreava opadanje kose.
Da li je to tano?
Pa, moe li da se seti ijednog elavog alkoholiara?
Imam ja i pametnijeg posla.
Pogledao sam je i pomislio: nisi se promenila, ali ja jesam. A ipak, na neki udnovat
nain, taj njen nain razgovora gotovo da je probudio u meni nostalgiju. Gotovo da jeste.
U isto vreme, pomislio sam: izgleda pomalo zaputeno. Bila je odevena u sasvim obinu
suknju od tvida i prilino pohaban plavi mantil; njena kosa, ak i ako uzmemo u obzir
delovanje povetarca koji je duvao sa reke, delovala je neuredno. Bila je iste duine kao i
etrdeset godina ranije, ali obilato proarana sedim vlasima. I li, tanije, bila je seda, a
proarana njenom prirodnom smeom. Maragaret je nekada govorila kako ene esto
prave greku tako to uvaju frizuru iz vremena kad su bile najprivlanije. I strajavaju na
tome i dugo poto postane neprikladno, samo zato to se boje da je temeljno skrate. To
svakako jeste bio sluaj s Veronikom. Ili joj je moda bilo svejedno.
Onda? rekao sam.
Onda? ponovila je.
Ti si traio da se sastanemo.
Jesam li?
Hoe da kae da nisi?
Ako ti kae da jesam, onda sigurno jesam.
Dakle, jesi li ili nisi? upitala je, a onda ustala i ostala da stoji, da, nestrpljivo.
N amerno nisam reagovao. N isam joj predloio da sedne, niti sam ja ustao. N eka ide,
ako eli a elela je, pa nije imalo smisla da je zadravam. I mala je tri mladea na vratu,
sa strane da li sam ih se seao, ili nisam? I z svakog od njih sada je rastao po jedan snop
dlaica, a svetlost je padala tano na te vlasi.
 O nda, u redu, nita od askanja, nita od istorije, nita od nostalgije. D a preemo na
posao.
Hoe li da mi preda Adrijanov dnevnik?
Ne mogu, odgovorila je, ne gledajui u mene.
Zato ne moe?
Spalila sam ga.
N ajpre kraa, a onda paljevina, pomislio sam, obuzet naletom srdbe. A li sam naredio
sebi da se prema njoj i dalje ponaam kao prema osiguravajuem zavodu. S toga sam je,
najravnodunijim moguim tonom, jednostavno zapitao:
A zato?
Obraz joj je zatitrao, ali nisam mogao da razluim da je u pitanju smeak ili gr.
Nije lepo itati tue dnevnike.
Tvoja majka ga je sigurno proitala. A mora biti da si i ti, da bi odluila koju stranu da
mi poalje. N ije odgovorila. Pokuao sam s druge strane. Uzgred, kako glasi nastavak
one reenice? Zna koje: Eto, na primer, da je Toni...?
S legnula je ramenima i namrtila se. N ije lepo itati tue dnevnike, ponovila je. A li
moe ovo da proita, ako hoe.
Izvukla je iz depa mantila jedan koverat, predala mi ga, okrenula se, i otila.
Kad sam stigao kui, pregledao sam svoje poslate imejlove i, naravno, ni u jednom
nisam traio sastanak. Ili bar ne s toliko mnogo rei.
S eam se svoje prve reakcije kad sam na ekranu ugledao rei krvavi novac. Rekao sam
sebi: ali niko nije nastradao. Pri tom sam mislio samo na Veroniku i sebe. N isam
pomislio i na Adrijana.
A shvatio sam jo neto: postojala je greka, ili statistika nepravilnost, u Margaretinoj
teoriji o jasnim enama naspram onih tajanstvenih; ili, tanije, u njenom drugom delu,
onom koji je tvrdio da mukarce privlai ili jedna ili druga vrsta. Mene su privlaile i
Veronika i Margaret.

S eam se jednog perioda u mojoj poznoj adolescenciji, kada sam se opijao zamiljenim
slikama raznih pustolovina. Eto kakav u biti kad odrastem. I i u tamo i tamo, raditi
ovo, otkrivati ono, voleti nju, pa onda nju, i nju i nju. iveu kao to ive i kao to su
oduvek iveli likovi u romanima. N isam bio siguran koji likovi, ali sam znao da e strast i
opasnost, ekstaza i oajanje (ali vie ekstaza) biti bez prestanka prisutni. Meutim... ko je
rekao ono o neznatnosti ivota koju umetnost preuveliava? U svojim poznim
dvadesetim, u jednom trenutku priznao sam sebi da je moja pustolovnost odavno
iilela. D a nikad neu raditi ono o emu sam kao deak sanjao. Umesto toga, poeo sam
da negujem travnjak, da odlazim na godinje odmore, da ivim svoj ivot.
A li vreme... kako nas vreme najpre prizemlji, pa nas onda sludi. Mislili smo da smo ve
sazreli, a bili smo samo bezbedni. Mislili smo da smo odgovorni, a bili smo samo
kukavice. O no to smo nazivali realistinou, ispostavilo se, bilo je nain izbegavanja
stvari, a ne suoavanja s njima. Vreme... dajte nam dovoljno vremena pa e i nae
najvre utemeljene odluke poeti da deluju klimavo, a sve nae izvesnosti poee da
lie na hirove.
itav dan i po nisam ni takao koverat koji mi je dala Veronika. ekao sam zato to sam
znao da je uverena da neu moi da saekam, da u ga otvoriti i pre no to ona nestane s
vidika. Znao sam, meutim, da je malo verovatno da e u kovertu biti ono to sam ja
prieljkivao: na primer, klju zakupljene kasete u kojoj u pronai A drijanov dnevnik.
I stovremeno, ni u ta me nije ubedila njena utogljena reenica o neitanju tuih
dnevnika. S matrao sam da ne bi prezala ni od spaljivanja, da bi me kaznila za prastare
greke i neuspehe, ali ne i da bi to uinila samo da bi odbranila nekakvo na brzinu
postavljeno naelo ispravnog ponaanja.
Zbunilo me je to to je ona predloila sastanak. Zato nije iskoristila usluge pote i na
taj nain izbegla susret koji joj oigledno nije prijao? emu to suoavanje licem u lice?
D a li ju je radoznalost nagnala da poeli da me vidi nakon svih tih godina, ak i ako bi se
od toga najeila? Prilino sam sumnjao u takvu mogunost. N a brzinu sam ponovo
odvrteo u glavi onih desetak minuta koje smo proveli zajedno odabrano mesto,
promenu mesta, obostranu elju da se to pre raziemo, sve to smo rekli i sve to nismo
rekli. N a kraju, doao sam do nekakve teorije. A ko joj nije bio neophodan sastanak da bi
uinila to to je uinila dakle, da bi mi predala koverat onda joj je bio potreban zbog
onoga to je rekla. A rekla je da je spalila A drijanov dnevnik. S amo, zato je morala da to
pretoi u rei pored sive Temze? Zato to je to bilo mogue porei. Htela je da izbegne
mogunost postojanja dokaznog materijala u obliku odtampanog imejla. A ko je mogla
da slae da sam ja bio taj koji je zakazao sastanak, ne bi joj mnogo trebalo ni da porekne
da je ikad priznala tu paljevinu.
Poto sam stigao do tog nesigurnog objanjenja, saekao sam da padne vee, potom
veerao, nasuo sebi dodatnu au vina, i seo s kovertom u rukama. N a njemu nije bilo
ispisano moje ime: moda je i to bilo dokaz elje za poricanjem? N aravno da mu nisam
to predala. N iti sam se ikad srela s njim. O n je najobiniji imejl-nasilnik, mitoman, elavi
sajber-manijak.
Zakljuio sam, na osnovu sivocrne pruge kojom je bila oiviena prva strana, da je
ponovo u pitanju fotokopija. Ma, ta je s njom? Zar ba nikad ne posluje s autentinim
dokumentima? A onda sam primetio datum u vrhu stranice, potom i rukopis: moj
rukopis, onakav kakav je bio pre mnogo godina. D ragi A drijane, glasio je poetak
pisma. Proitao sam ga do kraja, ustao, uzeo onu au vina, vratio njen sadraj u bocu
prolivi pri tom ne tako malu koliinu, i sipao sebi veliku au viskija.
Koliko esto priamo svoju ivotnu priu? Koliko esto je podeavamo, ukraavamo,
lukavo pravimo rezove? I to due traje ivot, to je oko nas manje onih koji bi nau priu
mogli da dovedu u pitanje, da nas podsete da na ivot nije na ivot, ve samo pria koju
smo ispriali o svom ivotu. Koju smo ispriali drugima, ali pre svega sebi samima.

D ragi A drijane ili pre, dragi A drijane i Veronika (zdravo, Kuko, i dobro dola u
ovo pismo).

Vas dvoje svakako zasluujete jedno drugo, i elim vam mnogo radosti. N adam se
da ete tako da se zapetljate da e teta koju ete naneti jedno drugom biti
neprolazna. N adam se da ete prokleti dan kad sam vas upoznao. A nadam se i da e
kad raskinete, to je sasvim neminovno dajem vam est meseci, koje e va
zajedniki ponos uspeti da rastegne na godinu dana, da tako stignete da sve sjebete
jo temeljnije oboma ostati dovoljno gorine za itav ivot, koja e otrovati sve vae
budue veze. J edan deo mene nada se da ete imati dete, poto vrsto verujem u to da
je vreme veliki osvetnik, da, i to kroz nekoliko pokoljenja. Pogledajte samo Veliku
Umetnost. S tim to osveta mora biti izvrena nad onima koji su je zasluili, u ovom
sluaju nad vama dvoma (a vi niste velika umetnost, tek likovi iz stripa). Zato vam ne
elim da imate dete. Bilo bi nepravedno nekom nevinom fetusu natovariti mogunost
da jednoga dana otkrije da je plod vaih utroba ne zamerite zbog ovog poetinog
izraza. Zato vodi rauna da uvek navue dureks preko njegovog vretenastog kurca,
Veronika. Ili ga moda jo nisi pustila da ode tako daleko?
N ego, dosta s tim ljubaznostima. Moram precizno da vam saoptim nekoliko stvari,
svakom ponaosob.
A drijane: svakako si ve saznao da voli da zeza mada pretpostavljam da si rekao
sebi da je to neka njena Borba S a S opstvenim Principima, u kojoj e joj ti kao lozof
svesrdno pomoi svojim sivim elijama. A ko te jo nije pustila da I de D o Kraja,
predlaem ti da raskine, pa e ti za tren oka dotrati s ovlaenim gaicama i
pakovanjem kurtona, nepokolebljivo reena da ti da. S tim to je zezanje ovde
vieznana metafora: ona je neko ko e manipulisati tvojim unutranjim biem, a
istovremeno ti uskraivati svoje. Postavljanje tane dijagnoze koja moe da varira u
zavisnosti od dana u nedelji ostavljam psihijatrima, i ukazujem samo na njenu
nesposobnost da zamisli bilo ija oseanja ili emotivni ivot. ak me je i njena roena
majka upozorila na nju. D a sam na tvom mestu, malo bih pretresao stvari s Mamicom
priupitao bih je da li je Veronika nekad davno pretrpela neku traumu. N aravno, to
e morati da uini bez njenog znanja, jer da zna, deko, ta cura voli sve da dri pod
kontrolom. A , da, pri tom je jo i snob, kao to ve svakako zna, i zakaila se za tebe
samo zato to je bilo izvesno da e uz tvoje ime uskoro stajati da si diplomirao na
Kembridu. S ea li se kako si prezirao Brata D eka i njegove otmene drugare? D a li
 to sad eli da im se pridrui? S amo, nemoj da smetne s uma: ako joj da dovoljno
vremena, i tebe e poeti da prezire isto onako kao to prezire mene.
Veronika: ba vam je zanimljivo, to zajedniko pismo. Tvoja zloba pomeana s
njegovom utogljenou. Kakav skladan brak dvaju talenata. Kao i tvoj oseaj
drutvene nadmoi naspram njegovog oseaja intelektualne nadmoi. A li nemoj da
misli da moe da nadmudri A drijana kao to si (na neko vreme) uspela da
nadmudri mene. J asna mi je tvoja taktika hoe da ga izoluje, da ga odvoji od
starih prijatelja, da uini da pone da zavisi od tebe, itd., itd. To moe da deluje na
kratke staze. A li na due? Pitanje je jedino hoe li uspeti da zatrudni pre nego to
otkrije da si zapravo dosadna. A ak i ako ti poe za rukom da ga pritera uza zid,
moe da oekuje ivot u kome e ti veito ispravljati logiku, sprovoditi pedanteriju
nad stolom postavljenim za doruak, i suzbijati zevanje pred tvojim izgledom i
arima. J a ti u ovom trenutku ne mogu nita, ali vreme e moi. Vreme e rei svoje.
Ono uvek to uini.
estitam vam nastupajue praznike i neka vam na zdruene miropomazane glave
padne kisela kia.
Toni

Viski, po mom miljenju, razbistruje misli. I smanjuje bol. A ima i dodatnu vrlinu da
od njega postajete pijani, ili, ako ga uzmete u dovoljnim koliinama, veoma pijani.
Proitao sam to pismo nekoliko puta. N isam mogao da poreknem ni autorstvo, ni to
koliko je ogavno. Mogao sam jedino da tvrdim kako u to vreme jesam bio njegov autor,
ali da sad to vie nisam. O dista, nisam prepoznavao onaj deo sebe iz koga je poteklo to
pismo. No moda je to bilo tek dodatno samozavaravanje.
U prvi mah, razmiljao sam uglavnom o sebi, i o tome ta sam i kakav sam bio:
bedan, ljubomoran i zao. I o svom pokuaju da upropastim njihovu vezu. A ko nita
drugo, bar u tome nisam imao uspeha, poto je Veronikina majka tvrdila da je A drijan
poslednje mesece ivota proiveo srean. N ije da sam zbog toga osetio neko olakanje.
Moje mlae ja vratilo se da bi zaprepastilo moje starije ja onim to sam nekada bio, ili
ponekad umeo da budem. A tek u poslednje vreme poeo sam da mislim o tome kako je
svedoka naih ivota sve manje, i kako s njima nestaje i na dokazni materijal. S ada sam
imao vrlo neeljen dokaz o tome ta sam bio, ili umeo da budem. I bilo mi je ao to
Veronika nije spalila taj dokument.
Potom sam razmislio o njoj. N e o tome kako se moda oseala kad je prvi put itala to
pismo na to u se vratiti naknadno ve o tome zato mi ga je predala. N aravno, elela
je da mi pokae kakvo sam govno bio. Zakljuio sam, meutim, da to nije bilo sve: s
obzirom na nau trenutnu pat-poziciju, bio je to i taktiki potez, neka vrsta upozorenja.
A ko pokuam da u tu priu s dnevnikom upetljam i zakon, bie to deo njene odbrane. A
ja u sam svedoiti o svom karakteru.
A onda sam razmislio o A drijanu. O mom starom prijatelju koji se ubio. A to pismo
bilo mu je poslednji glas od mene. O suda njegovog karaktera i pokuaj da unitim prvu i
poslednju ljubavnu vezu u njegovom ivotu. Kad sam napisao da e vreme rei svoje,
potcenio sam vreme, tanije, pogreno sam ga procenio: vreme je govorilo svoje ne protiv
njih, nego protiv mene.
N a kraju sam se setio i razglednice koju sam poslao A drijanu kao zakasneli odgovor na
njegovo pismo. O naj kao bajagi mekerski odgovor, kako je sve u najboljem redu, stara
kuko. N a slici je bio Visei most Klifton. S kojeg svake godine nemali broj ljudi skoi u
smrt.

S ledeeg dana, trezan, ponovo sam razmiljao o nas troje, i o mnogobrojnim

paradoksima koje sa sobom nosi vreme. N a primer, o tome da kad smo mladi i osetljivi,
istovremeno smo i najvie ranjivi; a kad krv pone sporije da tee, kad oseanja oslabe,
kad steknemo vri oklop i nauimo kako da podnosimo bol, tada stupamo znatno
opreznije. S ada bih moda i pokuao da se uvuem Veroniki pod kou, ali ne i da joj tu
istu kou, deli po deli, oderem s lea.
I z dananje perspektive, nije bilo surovo s njihove strane to to su me upozorili na to
da su postali par. J edino je trenutak bio pogrean, kao i to to se inilo da iza itave
zamisli stoji Veronika. Zato sam reagovao tako to sam potpuno odlepio? Povreeni
ponos, predispitni stres, izolovanost? S ve su to samo izgovori. I ne, sada nisam oseao
stid, niti krivicu, ve neto to je u mom ivotu bilo mnogo ree, a jae i od jednog i od
drugog: kajanje. O seanje koje je znatno sloenije, zgusnutije, i iskonskije. I ija je
najvanija odlika to to se protiv njega nita ne moe uiniti: previe je vremena prolo,
previe je tete poinjeno, da bi se ita popravilo. Uprkos tome, etrdeset godina kasnije,
poslao sam Veroniki imejl u kome sam joj se izvinio zbog svog pisma.
Potom sam nastavio da razmiljam o A drijanu. O d samog poetka, on je uvek sve video
jasnije nego mi ostali. D ok smo se mi preputali hirovima mladikog doba, i umiljali
kako je nae rutinsko nezadovoljstvo nekakvo originalno reagovanje na stanje ljudskog
roda, A drijan je ve gledao dalje i ire. O n je jasnije i oseao ivot ak i onda, ili
naroito onda, kada je doao do zakljuka da ne vredi piljiva boba. U poreenju s njim,
ja sam oduvek bio smotanko, koji je malo toga uspeo da naui iz onih nekoliko lekcija
koje mu je ivot podario. O predelio sam se za ono to sam ja nazivao ivotnom
realnou, i pokorio se njenim nunostima: ako je ovo ovako, onda je ono onako, i tako su
prohujale godine. A drijan bi, meutim, tim povodom zakljuio da sam se predao pred
ivotom, prestao da ga istraujem, prihvatio ga onakvog kakav jeste. Tako sam, prvi put,
poeo da oseam neko uoptenije kajanje taj oseaj bio je neto izmeu samosaaljenja
i mrnje prema samom sebi nad itavim svojim ivotom. Celim-celcatim. I zgubio sam
prijatelje iz mladosti. I zgubio sam ljubav svoje supruge. O drekao se svih svojih
nekadanjih ambicija. O d ivota sam traio samo to da me ne gnjavi previe, i uspeo da
ostvarim tu elju a to je bilo istinski jadno.
Prosean, eto kakav sam bio od trenutka kad sam zavrio kolu. Prosean na studijama
i na poslu; prosean u prijateljstvu, odanosti, ljubavi; prosean, bez ikakve sumnje, i u
seksu. Pre nekoliko godina meu britanskim vozaima sprovedeno je istraivanje koje je
pokazalo da devedeset pet procenata njih smatra sebe boljim od prosenih. Prema
zakonu proseka, meutim, veina nas spada u prosene. to nije nimalo uteno. Ta re
odzvanja. Prosean u ivotu; prosean u istinoljubivosti; moralno prosean. Prva
Veronikina reakcija prilikom naeg susreta svela se na zapaanje da sam oelavio. A to je
bio najmanji gubitak.
U imejlu koji mi je poslala kao odgovor na izvinjenje, pisalo je: Ti jednostavno nita ne
kapira, je l da? N iti si ikad kapirao. N isam imao prava da se bunim. Mada sam
patetino zaalio to me bar u jednoj od svoje dve reenice nije oslovila imenom.

Pitao sam se kako je moje pismo ostalo kod Veronike. D a li joj je A drijan testamentom
ostavio sve svoje stvari? N isam znao ni da li je napisao testament. Moda je drao pismo
u dnevniku, pa ga je tamo pronala. N e, nisam dobro razmiljao. D a je pismo bilo tamo,
gospoa Ford bi ga primetila a onda mi sigurno ne bi ostavila petsto funti.
Pitao sam se zato se Veronika uopte i potrudila da mi odgovori na imejl, kad se ve
trudila da pokae kako me potpuno prezire. Moda me ipak nije prezirala.
Pitao sam se da li je Veronika kaznila Brata D eka zbog toga to mi je dao njenu imejl
adresu.
Pitao sam se da li su, nakon tolikih godina, njene rei nije u redu bile tek puka
utivost. Moda nije elela da spava sa mnom zato to joj seksualni kontakt koji smo
imali u to vreme jednostavno nije pruao dovoljno uivanja. Pitao sam se da li sam
moda bio nespretan, nasrtljiv, sebian. Ne da li sam, nego na koji sam nain bio sve to.
Margaret je sedela i sluala uz ki i salatu, a onda i uz panakotu s voem, dok sam joj
priao o svom kontaktu s D ekom, o stranici A drijanovog dnevnika, sastanku na mostu,
sadrini mog pisma i mom oseaju kajanja. O dloila je oljicu kafe na tacnu, i oljica je
lako kucnula.
Ti vie nisi zaljubljen u Lujku.
Ne, mislim da nisam.
Toni, to nije bilo pitanje. To je bio zakljuak.
Pogledao sam je preko stola, sa simpatijama. Poznavala me je bolje nego iko na svetu.
A ipak nije odbila da rua sa mnom. I pustila me je da bez prestanka priam o sebi.
Osmehnuo sam joj se, na nain koji je takoe i te kako dobro znala.
Iznenadiu te jednom, ovih dana, rekao sam.
 Ve to ini. Danas si me iznenadio.
Jesam, ali hou da te iznenadim tako da o meni stekne bolje, a ne loije miljenje.
N isam ja stekla loije miljenje o tebi. ak ni o Lujki, mada priznajem da je moje
potovanje prema njoj oduvek bilo ispod nulte nadmorske visine.
Margaret nije sklona trijumfalizmu; pri tom je i znala da ne mora da me podsea na to
da sam zanemario njen savet. Mislim da joj je poprilino draga uloga saoseajnog
sluaoca, a da uz to voli i da se podsea zato joj je drago to vie nije udata za mene. A li
ne na onaj kvaran nain. Jednostavno, mislim da je tako.
Mogu li neto da te pitam?
To stalno radi, odgovorila je.
Jesi li me ostavila zbog mene?
Nisam, rekla je. Ostavila sam te zbog nas.
S uzi i ja se no slaemo, kao to prilino esto ponavljam. A u takvu bih se izjavu rado
zakleo i pred sudom. O na ima trideset tri, moda trideset etiri godine. D a, trideset
etiri. N ismo imali nikakav ozbiljniji nesporazum jo od onog dana kad sam sedeo u
prvom redu hrastovom oplatom obloene sveane optinske sale, a potom obavio svoju
dunost svedoka. S eam se da sam u to vreme mislio kako je upravo otpisujem ili,
tanije, kako otpisujem samog sebe. O bavio si dunost, bezbedno ispratio svoje jedino
dete u privremeno utoite braka. S ad samo treba da se postara da ne dobije
A lchajmera i da joj ostavi novac koji ima. A mogao bi i da se potrudi da bude
korisniji no to su bili tvoji roditelji i umre u vreme kad bi taj novac mogao da joj bude
od koristi. Za poetak.
D a smo Margaret i ja ostali zajedno, smem da pretpostavim da bi mi bilo doputeno da
malo vie budem dragi dedica. N ije neobino to to je Margaret bila korisnija. S uzi nije
htela da decu ostavlja meni, zato to je mislila da neu umeti s njima, uprkos tome to
sam menjao pelene i tako to. Moi e da vodi Lukasa na utakmice kad malo
poodraste, rekla mi je jednom prilikom. A h, kiljavi dedica koji na tribinama upuuje
deka u tajne fudbala: kako mrzeti ljude koji nose majice drugih boja, kako odglumiti
povredu, kako istresti sline na teren vidi, sinko, vrsto pritisne jednu nozdrvu da je
zatvori, pa onda kroz drugu istera ono zeleno. Kako biti sujetan i preplaen i ostaviti za
sobom svoje najbolje godine pre nego to uspe i da shvati ta je zapravo ivot. O , da,
jedva ekam da ponem da vodim Lukasa na fudbal.
S uzi, meutim, i ne primeuje da ja ne volim tu igru odnosno, ono u ta se pretvorila.
S uzi je praktina kad je re o emocijama, jeste. To je pokupila od majke. Zato je se moje
emocije ne tiu onakve kakve su. D rae joj je da pretpostavlja da imam odreena
oseanja, pa se i ponaa u skladu s tom pretpostavkom. N a jednom nivou, ona krivicu za
razvod svaljuje na mene. Kao: ako je njena majka sve to uradila, onda je za to sigurno
kriv njen otac.
 D a li se karakter razvija u vremenu? U romanima, naravno, jeste tako: da nije, malo bi
toga bilo za priu. A li u ivotu? Ponekad se pitam da li je tako. N ai se stavovi i miljenja
menjaju, stvaramo nove navike i ekscentrinosti; ali to je neto drugo, vie kao nekakav
dekor. Moda je karakter slian inteligenciji, s tim to karakter dostie svoj vrhunac neto
kasnije: recimo, izmeu dvadesete i tridesete. A posle toga, zaglavimo se s onim to
imamo. O stajemo sami sa sobom. A ko je tako, to bi moglo da objasni mnoge ivote, zar
ne? A s njima ako to nije prejaka re i nau tragediju.

Pitanje akumulacije, zapisao je A drijan. O pkladi se na nekog konja, on pobedi, i

onda dobitak ulae na sledeeg konja u sledeoj trci, i tako redom. D obici ti se
akumuliraju. N o da li je tako i s gubicima? N e na hipodromu tamo gubi samo svoj
poetni ulog. A li u ivotu? Moda tu vae drugaija pravila. O pkladi se na odreenu
vezu, ona ne uspe; pree na sledeu, pa ne uspe ni ona: i moda na taj nain gubi ne
samo dva uloga, ve i proizvod njihovog mnoenja. Tako se bar ini. ivot se ne svodi na
sabiranje i oduzimanje. Postoji i akumulacija, mnoenje mnoenje gubitaka, odnosno
neuspeha.
A drijanov fragment bavi se i pitanjem odgovornosti: postoji li u tome neki lanac, ili taj
koncept ipak postavljamo neto ue. J a sam svakako za to da ga postavimo ue.
O prostite, ne, ne moete da okrivljujete svoje pokojne roditelje, ili brau i sestre koje
imate, ili koje nemate, ili sopstvene gene, ili zajednicu, ili to god ne u uobiajenim
okolnostima. Krenite od pretpostavke da je sva odgovornost iskljuivo vaa, ako ne
postoje neoborivi dokazi za suprotno. A drijan je bio mnogo pametniji od mene sluio
se logikom tamo gde sam se ja sluio zdravim razumom ali smo stigli, rekao bih, do
manje-vie istog zakljuka.
N e kaem da razumem sve to je napisao. Zurio sam u one jednaine u njegovom
dnevniku, bez ikakvog nagovetaja prosvetljenja. A li ja nikad i nisam imao dara za
matematiku.

N e zavidim A drijanu na smrti, ali mu zavidim na jasnoi ivota. N e samo zato to je

video, razmiljao, oseao i delao jasnije nego veina nas; ve i zbog toga to je odabrao
ba taj trenutak da umre. N e u smislu onih baljezganja iz ratne poezije: Poseen u cvetu
mladosti stih koji je na direktor izbljuvao u vreme Robsonovog samoubistva i O ni
nee ostariti kao to emo ostariti mi koji ostajemo. Veina nas nije imala nita protiv
toga da ostari. To je uvek bolje od one alternative koju nudi moja knjiga. N e, evo ta hou
da kaem. Kad imate dvadeset i neto godina, ak i ako ste zbunjeni i nesigurni u
pogledu svojih ciljeva i namera, vi ipak snano oseate ta je zapravo ivot, i ta ste vi u
njemu, i ta biste mogli da postanete. Kasnije... kasnije ima vie neizvesnosti, vie
preklapanja, vie preispitivanja unatrag, vie lanih seanja. U tom ivotnom dobu,
moete da pamtite ceo svoj kratki ivot. Kasnije, seanje postaje iskomadano i pokidano.
Postaje donekle nalik na crnu kutiju koju avioni nose da bi zabeleila ta se dogaa
prilikom udesa. Pa tako, ako doivite udes, postaje oigledno zato se to dogodilo; ako
ne, onda je dnevnik vaeg putovanja mnogo manje jasan.
I li, da kaemo ovako. N eko je jednom rekao da su mu omiljeni periodi u istoriji bili oni
u kojima se neto ruilo, poto je to znailo i da se upravo raa neto novo. I ma li takva
izjava smisla ako je primenimo na nae pojedinane ivote? Umreti kad se raa neto
novo ak i kad je to neto novo nae vlastito ja? J er, kao to svaka politika i istorijska
promena pre ili kasnije donese razoaranje, tako je i sa ivotnom zrelou. Tako je i sa
ivotom. Katkad mi se ini da je svrha ivota da nas prisili da se pomirimo s njegovim
konanim gubitkom tako to nas izmori dokazivanjem, koliko god ono dugo trajalo, da
ivot nije ono to se pria da jeste.

Zamislite nekog, usred noi, pomalo pripitog, kako pie pismo svojoj nekadanjoj
devojci. I spisuje adresu na kovertu, lepi marku, oblai kaput, odlazi do potanskog
sandueta, ubacuje pismo, vraa se kui i odlazi na spavanje. Vrlo je verovatno da ne bi
obavio i ovaj poslednji deo, zar ne? O stavio bi pismo da ga poalje sutradan ujutro. A
onda bi, sasvim verovatno, jo malo razmislio. D osta se toga, dakle, moe rei u prilog
imejlu, zbog njegove spontanosti, neposrednosti, verodostojnosti oseanja, pa ak i
gafova koje podrazumeva. Moje razmiljanje ako to nije prejaka re ilo je ovako:
zato bih verovao da je Margareta u pravu? ona ak i nije bila tamo, i moe jedino da
ima predrasude. Zato sam poslao imejl Veroniki. N aslovio sam ga Pitanje i upitao je
sledee: ta misli, da li sam tada bio zaljubljen u tebe? Potpisao sam ga inicijalom i
lupio poalji pre nego to sam mogao da se predomislim.
Poslednje to sam mogao da oekujem bio je odgovor ve sledeeg jutra. Ovog puta nije
bila obrisala moj naslov poruke. U odgovoru je pisalo: A ko ima potrebu da postavi to
pitanje, onda je odgovor ne. V
Moda o mom tadanjem stanju svesti govori neto injenica da mi je taj odgovor
zazvuao normalno, zapravo ohrabrujue.
A moda neto drugo govori to to sam reagovao tako to sam telefonom pozvao
Margaret i prepriao joj tu prepisku. Usledilo je utanje, a onda je moja biva supruga
tiho rekla: Toni, sad si potpuno sam.

Moete sve to, naravno, da postavite i drugaije; to je uvek mogue. Tako, na primer,
postoji tu i pitanje prezira, i naeg odnosa prema njemu. Brat D ek mi oholo namigne, i
etrdeset godina kasnije ja upotrebim sav svoj arm ne, hajde da ne preterujemo:
upotrebim malo lane ljubaznosti da iz njega izvuem informaciju. I onda ga, za tren
oka, izdam. Moj prezir u zamenu za tvoj prezir. ak i ako je, kao to sada priznajem, on
prema meni u to vreme oseao tek blagu nezainteresovanost. Evo novog deka moje
sestre bio je jedan i pre njega, i nema sumnje da e ubrzo doi neki novi. N ema potrebe
da ovog prolaznog tipa naroito pomno izuim. A li ja ja sam to tada doivljavao kao
prezir, tako sam ga i pamtio, pa sam takvim oseanjem i uzvratio.
A moe biti da sam s Veronikom pokuavao da uinim i neto vie: ne da uzvratim njen
prezir, ve da ga prevaziem. S hvatate zato me je privlaila takva mogunost. Zato to je
ponovno itanje onog mog pisma, suoavanje s njegovom grubou i napadnou, za
mene predstavljalo dubok i intiman potres. D a nije i ranije oseala prezir prema meni,
osetila bi ga poto joj je A drijan pokazao moje rei. I svakako bi nosila to ogorenje u
sebi godinama, da bi ga potom iskoristila da opravda to to je zadrala, pa ak i unitila,
Adrijanov dnevnik.
Rekao sam ve, iskreno, kako je glavna odlika kajanja to to ga niim ne moemo
nadvladati: to to je proio vreme za bilo kakvo izvinjenje ili ispravljanje. A li ta ako
greim? ta ako postoji nain da se kajanje usmeri unatrag, preobrazi u sasvim
jednostavnu krivicu, tako da moemo da se izvinimo, a onda i da dobijemo oprotaj? ta
ako moete da dokaete da niste bili baraba kakvom vas je smatrala, i ako je ona voljna
da prihvati taj dokaz?
I li je moda moj motiv poticao iz sasvim suprotnog smera, i nije se ticao budunosti,
ve prolosti. Poput veine ljudi, i ja imam svoja sujeverja u vezi s putovanjima. Znamo
da je letenje avionom statistiki bezbednije od odlaska do oblinje prodavnice. Uprkos
tome, pre putovanja obavim stvari kao to je plaanje rauna, okonavanje prepiske,
telefoniranje bliskoj osobi.
Suzi, ja sutra putujem.
Da, znam, tata. Rekao si mi.
Jesam li?
Jesi.
Pa, samo sam hteo da se oprostim.
Izvini, tata, deca galame. ta si rekao?
Ma, nita, pozdravi ih.
To radite zbog sebe, naravno. elite da ostavite tu poslednju uspomenu, i stalo vam je
da bude prijatna. elite da vas se lepo seaju za sluaj da se ispostavi da je va avion
ba onaj koji je manje bezbedan od odlaska do oblinje prodavnice.
A ako se tako ponaamo pre petodnevnog zimskog odmora na Majorki, zato se onda
pred kraj ivota ne bi odvijao i jedan opseniji proces, dok se ono poslednje putovanje
vonja kroz zavese krematorijuma lagano primie? N emojte nita loe da mislite o
meni, pamtite me po lepom. Priajte ljudima da sam vam bio drag, da ste me voleli, da
nisam bio tako rav. ak i ako, moda, nita od toga nije tano.
 O tvorio sam jedan stari album s fotograjama i pogledao onu sliku koju me je ona
zamolila da snimim na Trafalgar S kveru. Hou da se slikam s tvojim prijateljima. A leks
i Kolin namestili su prenaglaene ovo je snimak za istoriju izraze lica. A drijan izgleda
uobiajeno ozbiljno, dok je Veronika ranije to nisam primetio lako okrenuta prema
njemu. N e gleda u njega, ali ne gleda ni u fotoaparat. D rugim reima, ne gleda u mene.
Toga dana sam postao ljubomoran. eleo sam da je predstavim svojim prijateljima, eleo
sam da joj se dopadnu, i da se ona dopadne njima, mada naravno ne i da im postane
draa od mene. to moda jeste bilo nezrelo, kao i nerealno, oekivanje. Zato sam kad je
krenula da obasipa A drijana pitanjima, postao svadljiv; a kasnije, kada je u hotelskom
baru Adrijan onako popljuvao Brata Deka i njegove drugare, odmah mi je bilo bolje.
N akratko sam razmotrio mogunost da potraim A leksa i Kolina. Zamiljao sam kako
u zatraiti njihova seanja i njihov dokazni materijal. Njih dvojica, meutim, teko da su
mogli biti u sreditu prie; nisam oekivao da njihova seanja budu vrednija od mojih. I
ta ako se pokae da njihov dokazni materijal nije od pomoi, ve je upravo suprotno?
Zapravo, Toni, mislim da nee koditi da posle ovoliko godina kaem istinu, ali A drijan
je uvek govorio loe o tebi iza tvojih lea. O , ba zanimljivo. Rekao je da nisi ni prijatan
ni pametan koliko si mislio da jesi. Shvatam: i ta jo? Da, rekao je kako je nain na koji si
se trudio da pokae kako smatra sebe njegovim najbliskijim prijateljem bliskijim, u
svakom sluaju, nego to smo nas dvojica apsurdan i neshvatljiv. D obro, je li to sve? N e
ba: svakom je bilo oigledno kako te ona kako-se-zvae samo dri na uzici dok se ne
pojavi neto bolje. Zar nisi primetio kako je ertovala s A drijanom onog dana kad smo se
sastali svi zajedno? N as dvojica smo bili prilino zaprepaeni. S koro da mu je gurala
jezik u uvo.
N e, njih dvojica ne bi bili od pomoi. A gospoa Ford bila je pokojna. A Brat D ek je
bio izvan scene. J edini mogui svedok, jedini posednik dokaznog materijala, bila je
Veronika.

Rekao sam kako sam eleo da joj se uvuem pod kou, jesam li? To je neobian izraz, i
uvek me navede da se setim Margaretinog naina peenja pileta. N ajpre bi blago odvojila
kou s prsa i bataka, a onda ispod ugurala buter i zaine. Kozlac, verovatno. Moda i
malo belog luka, nisam siguran. N ikad to nisam sam pokuao, ni tada ni kasnije; moji su
prsti previe nespretni, i verovatno bi proderali kou.
Margaret mi je priala i o francuskom nainu takvog pripremanja pileta, koji je jo
zanimljiviji. O ni pod kou stavljaju renjeve tartufa i znate li kako to zovu? Piletina u
polucrnini. Pretpostavljam da recept potie iz vremena kad su ljudi u alosti nekoliko
meseci nosili samo crno, pa onda nekoliko meseci sivo, da bi se lagano vratili bojama
koje pripadaju ivotu. Puna, polu, etvrt crnina. N e znam da li se to ba tako zvalo, ali
znam da je gradacija odevanja bila do detalja propisana. A u dananje vreme, koliko
dugo ljudi nose crninu? Pola dana, u veini sluajeva dok traje pogreb ili kremacija i
posluenje posle toga.
I zvinite, malo sam odlutao od prie. eleo sam da joj se uvuem pod kou, tako sam
rekao, zar ne? D a li sam time rekao ono to sam hteo da kaem, ili neto drugo? Ula si
mi pod kou to je ljubavna pesma, zar ne?
Uopte ne elim da krivim Margaret. A ma ni najmanje. A li, jednostavno reeno, ako
sam ve ostao potpuno sam, kome sam jo mogao da se obratim? O klevao sam nekoliko
dana pre nego to sam Veroniki poslao novi imejl. U njemu sam se raspitao o njenim
roditeljima. D a li joj je otac jo iv? D a li je majin odlazak bio bezbolan? D odao sam i da
ih, mada smo se sreli samo jednom, pamtim po lepom. S ad, to jeste bilo pedeset
procenata tano. N i sam nisam shvatao zato sam postavio ta pitanja. Pretpostavljam da
sam hteo da uinim neto normalno, ili bar da se pretvaram da je neto normalno, mada
nije bilo. U mladosti u mojoj mladosti teilo se tome da emocije lie na one o kojima
itamo u knjigama. O d emocija tada traite da vam preokrenu ivot, da stvore i novu
realnost i odrede njenu prirodu. Kasnije, ini mi se, prohtevi vam postanu neto blai,
neto praktiniji: traite od njih da podre va ivot onakav kakav jeste i kakav je postao.
Traite od njih da vam kau da je sve u redu. Ima li ieg loeg u tome?
Veronikin odgovor predstavljao je iznenaenje i olakanje. Moja pitanja nisu joj
zvuala napadno. O tac joj je umro jo pre vie od trideset pet godina. Pio je sve vie i
vie: rezultat toga bio je rak kostiju. Tu sam zastao, osetivi krivicu zbog toga to su prve
rei kojima sam se obratio Veroniki na Klimavom mostu bile one besmislice o elavim
alkoholiarima.
Posle njegove smrti, majka je prodala kuu u izlherstu i preselila se u London. D avala
je asove slikanja, poela da pui, i drala je stanare, mada je imala sasvim dovoljno za
ivot. Bila je dobrog zdravlja sve do pre otprilike godinu dana, kada je pamenje poelo
da je izdaje. S umnjalo se na slabiji modani udar. A onda je poela da stavlja aj u
friider a jaja u kutiju za hleb, i tome slino. J ednom zamalo da ne zapali kuu tako to je
zaboravila upaljenu cigaretu. A li je ostala vedrog duha, sve dok odjednom nije krenula u
sunovrat. Poslednji meseci protekli su joj u tekoj borbi i ne, njen kraj nije bio bezbolan,
mada je doao kao olakanje.
Proitao sam taj imejl nekoliko puta. Traio sam zamke, dvosmislenosti, preutne
uvrede. N ije ih bilo osim ako sama ta otvorenost nije bila klopka. Bila je to obina,
tuna pria i previe poznata i ispriana na jednostavan nain.

Kad ponete da zaboravljate ne mislim na A lchajmerovu bolest, ve samo na

predvidljivu posledicu starenja postoje razliiti naini reagovanja. Moete da sedite i
upinjete se da naterate memoriju da vam kae kako se ono zvae onaj poznanik, cvet,
eleznika stanica, astronaut... I li da priznate neuspeh i preduzmete praktine korake uz
pomo knjiga i interneta. I li jednostavno dignete ruke zaboravite na priseanje i onda
ponekad zaturena injenica izroni sat ili dan kasnije, neretko i u onim dugim besanim
noima koje donosi starost. Eto, svi mi to nauimo, mi koji zaboravljamo stvari.
N auimo, meutim, jo neto: nauimo to da se mozgu ne dopada da igra tipsku ulogu.
Taman kad pomislite da je sve samo stvar uveanja, oduzimanja i deljenja, va mozak,
vae pamenje, moe da vas iznenadi. Kao da hoe da kae: neka vam ne padne na pamet
da moete da raunate na nekakav utean proces postepenog opadanja ivot je mnogo
sloeniji. I tako e vam mozak s vremena na vreme dobacivati nekakve otpatke, ili e ak
naruavati one poznate i uobiajene tokove seanja. To se i meni, otkrio sam sa
zaprepaenjem, upravo dogaalo. Poeo sam da se doseam, bez ikakvog posebnog reda
ili smisla, davno zatrpanih detalja onog dalekog vikenda s porodicom Ford. Moja soba u
potkrovlju gledala je preko krovova na jednu umu: sa sprata ispod ulo se kako asovnik
odbija pun sat s tano pet minuta kanjenja. Gospoa Ford bacila je razliveno preno jaje
u kantu za otpatke sa izrazom lica koji je odavao zabrinutost za jaje, ne za mene. N jen
mu je pokuao da me nagovori da posle veere popijem konjak, a kad sam odbio,
zapitao me je da li sam ovek ili mi. Brat D ek se gospoi Ford obraao sa majko, u
reenicama poput: ta kae Majka, kad e stii hrana za izgladnelu vojsku? A druge
noi, Veronika nije samo dola na sprat da mi poeli laku no. Rekla je: I dem da
otpratim Tonija do sobe, i uzela me za ruku pred celom porodicom. Brat D ek je pitao:
A ta Majka misli o tome? Majka se, meutim, samo nasmeila. O statku porodice sam
na brzinu poeleo laku no, zato to sam osetio kako dobijam erekciju. Polako smo otili
do moje sobe, gde me je Veronika naslonila uz vrata, poljubila u usta i apnula mi na
uvo: S pavaj i sanjaj nevaljale snove. I nekih etrdesetak sekundi kasnije, sad se toga
seam, izdrkao sam u mali umivaonik i vodom oterao svoju spermu niz vodovodnu cev.
I z hira sam na guglu potraio izlherst. I otkrio da tamo nikada nije postojala Crkva
S vetog Mihajla. to znai da je sve to je gospodin Ford tokom vonje priao u ulozi
turistikog vodia bilo izmiljeno neka njegova privatna ala, ili nain da se jo malo
egai sa mnom. S asvim ozbiljno sumnjam i da je postojao Kafe Rojal. Potom sam preao
na gugl mapu, gde sam krstario i zumirao po gradu. Kua koju sam traio, po svoj
prilici, vie nije postojala.

Preksino sam ponovo sipao sebi pie, ukljuio raunar i obratio se jedinoj Veroniki u
mom adresaru. Predloio sam da se ponovo sretnemo. I zvinio sam se za sve ime sam
moda prethodnog puta uinio da se oseti nelagodno. O beao sam da neu hteti da
razgovaramo o testamentu njene majke. I to je bilo istina; mada sam tek u trenutku kad
sam napisao tu reenicu shvatio da ve nekoliko dana gotovo nijednom nisam pomislio
na Adrijana ili njegov dnevnik.
Je l ti to radi zato da bi zatvorio krug? glasio je odgovor.
 Ne znam, otpisao sam joj. Ali nikako ne moe da nakodi, zar ne?
N a to pitanje nije odgovorila, no u tom trenutku niti sam to primetio, niti mi je bilo
vano.
N e znam zato, ali jedan deo mene mislio je da e predloiti da se ponovo sretnemo na
mostu. I li tamo, ili na nekom uukanom i obeavajue intimnom mestu: u kakvom
zaboravljenom pabu, u tihom restoranu, ili ak u baru hotela ering Kros. O dabrala je
restoran na treem spratu robne kue Don Luis u Oksford Stritu.
S ve u svemu, imalo je to i svoju dobru stranu: trebalo mi je nekoliko metara trake za
roletne, sredstvo za ienje ajnika, i nekoliko onih zakrpa koje se peglom utisnu s
nalija pantalona, kad se poderu na kolenima. U dananje vreme vie nije lako pronai
takve stvarice: u mom kraju, veina onih korisnih malih prodavnica odavno je
pretvorena u kafee ili agencije za nekretnine.
N a putu vozom u grad, preko puta mene sedela je jedna devojka, sa slualicama na
uima, zatvorenih oiju; neprobojna za svet oko sebe, pokretala je glavu u ritmu muzike
koju je samo ona mogla da uje. U trenu mi je oivelo seanje: seanje na Veroniku kako
plee. D a, ona nije volela da plee, rekao sam to ali jedne veeri u mojoj sobi postala je
izrazito nestana i poela da uzima moje ploe s pop-muzikom.
Hajde pusti neku, da te vidim kako plee, rekla je.
Zavrteo sam glavom. Za tango je potrebno dvoje.
Okej, pokai mi kako, pa u ti se pridruiti.
I tako sam poredao nekoliko singl-ploa tako da se automatski smenjuju, priao joj,
napravio pokret da malo razmrdam kosti, napola zatvorio oi, kao da hou da pokaem
da potujem njenu privatnost, i poeo. Tipino muko razmetljivo ponaanje iz tog
vremena, naizgled odluno individualistiko a zapravo zasnovano na doslednom
oponaanju preovlaujuih normi: trzanje glavom i tabananje, izvijanje ramena i
kruenje karlicom, uz dodatke u vidu ekstatino podignutih ruku i povremenog frktanja i
groktanja. Posle nekoliko trenutaka, otvorio sam oi, s oekivanjem da ona jo sedi na
podu i smeje mi se. A li ona je bila kraj mene, i skakutala na nain koji me je naveo da
pomislim da je moda ila na asove baleta, kosa joj se bila rasula po licu, a bedra bila
napeta i razigrana. N akratko sam se zagledao u nju, pitajui se da me zavitlava ili se
istinski naloila na Mudi Bluz. Zapravo, bilo mi je svejedno odlino sam se zabavljao i
uivao u oseaju nekakve male pobede. To je potrajalo neko vreme; a onda sam joj priao
blie u trenutku kad je N ed Miler s pesmom From J ack to a King ustupio mesto Bobu
Lindu da otpeva Elusive Bu ery. O na to, meutim, nije primetila pa je, njiui se,
udarila u mene, i gotovo izgubila ravnoteu. Pridrao sam je i stegao rukama.
Vidi, nije tako teko.
O h, nikad nisam ni mislila da je teko, odgovorila je. D obro. D a. Hvala, rekla je
slubenim tonom, a onda otila i sela. Ti nastavi ako hoe. Meni je bilo dosta.
 Ipak, bar je otplesala.

O bavio sam svoje nabavke u odeljenju galanterije, kuhinjskom odeljenju, i odeljenju sa

zavesama, a onda otiao u restoran. S tigao sam deset minuta ranije, ali je Veronika,
naravno, ve bila tamo, pognute glave, itala je, uverena da u je pronai. D ok sam
sputao kese, podigla je pogled i napola se osmehnula. Pomislio sam: na kraju krajeva, i
ne izgleda tako divlje i zaputeno.
Jo uvek sam elav, rekao sam.
Vratila se na etvrtinu osmeha.
ta ita?
Okrenula je broirane korice prema meni. Neto od tefana Cvajga.
Znai, konano si stigla do kraja abecede. Teko da ima ikog posle njega. Zato li sam
odjednom postao nervozan? Ponovo sam govorio kao dvadesetogodinjak. Uz to, nikad
nisam itao nita od tefana Cvajga.
Naruila sam pastu, rekla je.
Ako nita drugo, to bar nije bila nikakva kritika primedba.
D ok sam prouavao jelovnik, ona je nastavila da ita. S to je gledao prema dva ukrtena
kraka pokretnih stepenica. Neki ljudi su se penjali, neki silazili; svi su neto kupovali.
U vozu sam se seao onog dana kad si plesala. U mojoj sobi. U Bristolu.
O ekivao sam da e mi se usprotiviti, ili se na neki nedokuiv nain uvrediti. N o ona je
samo rekla: Pitam se zato li si se setio toga. I u tom trenutku potvrde, poeo sam da
oseam kako mi se vraa samopouzdanje. Ovog puta bila je briljivije odevena; kosa joj je
bila sreena i izgledala je manje seda. N ekako joj je polo za rukom da izgleda makar u
mojim oima kao da joj je u isti mah i dvadesetak i ezdesetak godina.
Dakle, rekoh, kako si prola u ovih etrdesetak godina?
Zagledala se u mene. Najpre ti.
I spriao sam joj priu o svom ivotu. O nu verziju koju priam sebi, onu koja se nekako
dri. Pitala me za onu dvojicu tvojih prijatelja koje sam jednom upoznala, pri emu,
inilo se, nije mogla da im se seti imena. Rekao sam joj da sam izgubio kontakt s
Kolinom i A leksom. Zatim sam joj ispriao o Margaret i S uzi i o tome kako sam postao
deda, dok sam istovremeno pokuavao da iz glave odagnam Margaretin apat: A kako je
Lujka? Priao sam joj o poslu, o penziji, o tome kako nastojim da budem aktivan, i o
zimskim odmorima na koje odlazim ove godine sam, za promenu, razmiljao o S ankt
Peterburgu pod snegom... trudio sam se da zvuim zadovoljno, kad je re o mom ivotu,
ali ne i samozadovoljno. Bio sam usred prie o unucima kad je podigla pogled, ispila kafu
u jednom gutljaju, stavila neto novca na sto i ustala. Poeo sam da prikupljam svoje
stvari, a ona je rekla:
Ne, ti ostani i dovri svoju.
 Bio sam reen da ne uinim nita to bi moglo da je uvredi, pa sam ponovo seo.
Pa, sledei put bie red na tebe, rekao sam. Mislei: na tvoj ivot.
Red za ta? upitala je, ali je otila pre no to sam uspeo da odgovorim.
D a, znao sam ta je postigla. Uspela je da provede jedan sat sa mnom a da ne otkrije ni
jednu jedinu injenicu, a kamoli tajnu, o svom ivotu. Gde ivi i kako, da li ivi s nekim,
ima li dece. N a domalom prstu nosila je prsten od crvenog stakla, koji je bio zagonetan
kao i sve ostalo u vezi s njom. A li me to nije zabrinulo: zapravo, shvatio sam da sam
reagovao kao da sam upravo bio na prvom sastanku s nekim i uspeo da se provuem a da
ne uinim nita katastrofalno. N aravno, uopte nije bilo tako. N akon prvog sastanka
ovek ne sedne u voz glave prepune zaboravljenih istina o zajednikom seksualnom
ivotu od pre etrdeset godina. Koliko smo privlaili jedno drugo; kako je lagana bila na
mom krilu; kako je uzbudljivo bilo svaki put; kako su, mada nismo imali potpuni seks,
svi njegovi elementi pouda, nenost, otvorenost, poverenje ipak bili tu. I kako mi
donekle i nije smetalo to to nismo ili do kraja, nisu mi smetali oni nastupi
apokaliptinog drkanja svaki put poto je otpratim kui, nije mi smetalo to spavam u
krevetu za jednu osobu, sam, ako ne raunamo seanja i erekciju koja se uvek brzo
vraala. To pristajanje da dobijam manje nego drugi takoe je bilo posledica straha,
naravno: straha od trudnoe, straha od mogunosti da kaem ili uinim neto pogreno,
straha od potpune bliskosti s kojom ne bih umeo da se nosim.

S ledea nedelja bila je veoma mirna. S tavio sam nove trake na roletne, oistio talog iz
ajnika, zakrpio poderotinu na jednim starim pantalonama. Suzi se nije javljala. Margaret
e, znao sam to, utati dok i ako je ja ne pozovem. A ta e oekivati tom prilikom?
I zvinjenje, posipanje pepelom? N e, nije bila sklona kanjavanju; ona e od mene uvek
oekivati skrueni osmeh kao potvrdu da je mudrija. Moda, meutim, ovog puta nee
biti tako. U stvari, moda se neko vreme neu videti s Margaret. D eo mene se na neki
priguen, pritajen nain oseao ravo zbog nje. I sprva nisam shvatao otkud to: ona je
meni rekla da sam sad potpuno sam. A li setio sam se i jednog dogaaja, iz ranih godina
naeg braka. N eki tip na poslu priredio je zabavu na koju je pozvao i mene: Margaret nije
htela da poe. Flertovao sam s jednom devojkom, i ona mi je uzvratila. D obro, bilo je to i
neto vie od erta mada i dalje daleko ak i od nepotpunog seksa ali sam tu priu
okonao onog trenutka kad sam se otreznio. Uprkos tome, ostao mi je podjednako
snaan oseaj uzbuenja i krivice. S ada sam, shvatio sam to, ponovo oseao neto slino.
Trebalo mi je malo vremena da to razluim. N a kraju sam rekao sebi: u redu, dakle,
osea krivicu prema bivoj eni, od koje si se razveo pre dvadeset godina, i uzbuenje
kad je re o bivoj devojci koju nisi video dvadeset godina. Ko kae da u ivotu vie nema
iznenaenja?
N isam hteo da vrim pritisak na Veroniku. I mao sam nameru da ekam da se ona javi.
Proveravao sam elektronsku potu malo previe priljeno. N isam, naravno, oekivao
nikakav snani izliv oseanja, ali sam se nadao, moda, nekoj ljubaznoj poruci u kojoj bi
mi rekla da je ba dobro to smo se posle toliko godina videli kako je red.
A moda i nije bilo ba dobro. Moda je otila na put. Moda joj server nije radio. Ko je
ono rekao neto o tome kako ljudsko srce nikad ne prestaje da se nada? Znate ono, ima
toga ponekad u priama, o onom to u novinama zovu kasnim procvatom ljubavi?
O bino je re o dekici i bakici u penzionerskom domu. D voje obudovelih, smeju se
vetakim vilicama i dre za artritine ruke. I esto razgovaraju naizgled neprikladnim
jezikom mladalake ljubavi. im smo se pogledali znao sam/znala sam da smo stvoreni
jedno za drugo tako neto. Takve stvari uvek pomalo dirnu, tako da poelim da im
nazdravim; ali je drugi deo mene oprezan i zbunjen. Zato bismo ponovo prolazili kroz
sve to. Koga zmija ujede, ujee ga i guter? S ada, meutim, oseam kako se bunim
protiv sopstvenog... ega? Vika konvencionalnosti, nedostatka imaginacije, oekivanja
razoaranja? Osim toga, razmiljao sam, ja jo imam svoje zube.
Te noi je nekoliko nas otilo do Minstervorta u potrazi za Velikim talasom. Veronika je
bila sa mnom. Mora biti da je moj um u meuvremenu sve to izbrisao, ali sada sam
pouzdano znao. Bila je tamo sa mnom. S edeli smo na vlanom ebetu prostrtom na
vlanoj obali i drali se za ruke; ona je bila ponela termos s toplom okoladom. D ani
nevinosti. Meseina je pala na ogroman talas koji se primicao. S vi ostali su zadivljeno
huknuli pred njim, kao i kad je krenuo da se povlai, pa su ga ispratili u no ispresecanim
snopovima svetlosti iz baterijskih lampi. Potpuno sami, ona i ja razgovarali smo o tome
kako se ponekad deava nemogue, neto u ta ne biste verovali da to niste videli svojim
oima. Bili smo zamiljeni, moda ak i melanholini, pre nego ekstatini.
I li se bar u ovom trenutku tako seam svega. Mada, kad biste me sada izveli pred sud,
ne verujem da bih dobro proao na unakrsnom ispitivanju. Tvrdite, dakle, da je to
seanje etrdeset godina bilo potisnuto? D a. I da je tek nedavno izronilo na
povrinu? D a. J este li u stanju da objasnite zato je izronilo? N e ba. U tom
sluaju, dozvolite da vam predoim, gospodine Vebster, da je taj navodni dogaaj u
potpunosti tvorevina vae imaginacije, stvoren da bi opravdao odreenu romantinu
privrenost koju, izgleda, gajite prema mojoj klijentkinji, a koju elim da sud to zna
moja klijentkinja s gnuanjem odbija. D a, moda. A li... A li, ta, gospodine Vebster?
A li malo je u ivotu osoba koje istinski volimo. J edna, dve, tri? A ponekad tu injenicu
prepoznamo tek kad postane prekasno. J este li itali onu priu o poznoj ljubavi u
penzionerskom domu u Barnstejplu? O h, molim vas, gospodine Vebster, potedite nas
svojih sentimentalnih meditacija. O vo je sud, a sud se bavi injenicama. Koje su, dakle,
injenice u ovom sluaju?
Mogao bih da odgovorim samo to da smatram da imam teoriju da se neto neto
drugo dogaa s memorijom u vremenu. Godinama ivite s istim seanjima, istim
injenicama i istim emocijama. Pritisnem dugme na kome pie A drijan ili Veronika,
traka krene, i s njom uobiajene stvari. D ogaaji iznova potvruju emocije ogorenje,
oseaj nepravde, olakanje i obratno. ini se da ne postoji nain da se dopre do bilo
ega drugog; sluaj je zatvoren. Zbog toga i tragate za dokaznim materijalom, ak i ako se
ispostavi da je protivurean. ta biva, meutim, ako se, makar to bilo i u poznijem
periodu ivota, vaa oseanja prema tim davnim dogaajima i ljudima promene? O no
moje runo pismo izazvalo je u meni kajanje. Veronikina pria o smrti njenih roditelja
da, ak i njenog oca dirnula me je vie no to sam mislio da je mogue. Osetio sam neku
novu naklonost prema njima i prema njoj. A onda, nedugo zatim, poeo sam da se
seam zaboravljenih stvari. N e znam da li za to postoji i nauno objanjenje koje bi
imalo veze s onim afektivnim stanjima to otvaraju zakrene nervne puteve. S ve to
mogu da kaem jeste da se to dogodilo, i da me je zaprepastilo.
D akle, kako god bilo i uprkos onom advokatu u mojoj glavi poslao sam Veroniki
imejl i predloio joj da se ponovo sretnemo. I zvinio sam se to sam samo ja toliko priao.
Rekao da elim da ujem neto vie o njenom ivotu i njenoj porodici. D a bi trebalo da
tokom narednih nekoliko nedelja u nekom trenutku doem u London. I da li bi joj
odgovaralo u isto vreme, na istom mestu?
Kako li su ljudi u davna vremena podnosili to to su pisma putovala toliko dugo?
Pretpostavljam da se tadanje tri nedelje ekanja na potara mogu uporediti s dananja
tri dana ekanja na imejl. Koliko mogu da se odue tri dana? D ovoljno da ovek na kraju
u punoj meri oseti zadovoljstvo. Veronika ak nije ni obrisala moj naslov Zdravo jo
jednom? to mi je u ovom trenutku delovalo prilino simpatino. S igurno je, meutim,
da se nije uvredila, poto je pristala na randevu, kroz nedelju dana, na meni nepoznatoj
stanici metroa u severnom Londonu.
To mi je delovalo uzbudljivo. A kome ne bi? I stina, nije ba pisalo: Ponesi dodatnu
odeu i paso, ali naie vreme kad ivotne varijacije postanu tuno ograniene. I opet,
moj prvi poriv bio je da pozovem Margaret telefonom; a onda sam jo malo razmislio.
Uostalom, Margaret nije volela iznenaenja. O na je bila ona jeste osoba koja voli sve
da isplanira. Pre no to smo dobili S uzi, pomno je pratila svoj ciklus plodnosti i
predlagala kada bi bilo najpogodnije da vodimo ljubav. to me je ili dovodilo u stanje
usijanog iekivanja, ili je obrnuto, a obino je bilo tako imalo suprotan uinak.
Margaret vam nikad ne bi zakazala tajanstveni randevu negde pri kraju daleke linije
metroa. O na bi vas pre pozvala da se naete ispod staninog sata na Padingtonu, s nekim
odreenim povodom. S tim to to nije bilo u suprotnosti s nainom kako sam tada eleo
da vodim svoj ivot, to morate da shvatite.
Proveo sam nedelju dana u nastojanjima da oslobodim nova seanja na Veroniku, ali
nita nije izranjalo na povrinu. Moda sam se preterano trudio, moda sam previe
muio mozak. S toga sam poeo da ponavljam ono to sam ve imao, one odavno poznate
slike i one nedavno pronaene. O kretao sam ih ka svetlosti, prevrtao ih meu prstima,
pokuavao da utvrdim da li sada moda znae neto drugo. Poeo sam da preispitujem
svoje unutranje bie, onoliko koliko je to mogue. J esam, naravno, bio sirov i naivan
svi smo mi takvi; ali sam bio dovoljno pametan da ne preuveliavam te osobine, jer to je
samo nain da sebi odamo priznanje na onom to smo postali. Pokuao sam da budem
objektivan. Zvanina verzija mog odnosa s Veronikom, ona koju sam u sebi nosio
godinama, bila je ona koja mi je u to vreme bila potrebna. Mlado srce sklono je izdaji,
mlado telo voli da se igra, mlado drutveno bie ume da bude oholo. ta je ono odgovorio
Matori D o Hant kad sam znalaki izjavio da istoriju ine lai pobednika? A ko se pri
tom ima na umu da je to istovremeno i samoobmana poraenih. J esmo li u stanju da se
toga setimo i onda kad je re o naem linom ivotu?

O ni koji poriu vreme, kau: etrdesete, to je nita, s pedeset si u naponu snage,

ezdesete su nove etrdesete, i tako redom. J a znam ovoliko: postoji objektivno vreme, ali
postoji i subjektivno vreme, ono koje nosite sa unutranje strane runog zgloba, odmah
do onog mesta na kome se meri puls. A to lino vreme, koje jeste pravo vreme, meri se
vaim odnosom prema seanju. I zato, kad se dogodila ta neobina stvar kad su
odjednom krenula da mi naviru ta nova seanja bilo je to kao da je, u tom trenutku,
vreme krenulo unatrag. Kao da je, u tom trenutku, reka potekla uzvodno.

N aravno, stigao sam prerano, pa sam izaao iz voza jednu stanicu ranije i seo na klupu
da proitam besplatne novine. I li bar da gledam u njih. Potom sam otiao vozom do
sledee stanice, odakle su me pokretne stepenice odvele do biletarnice u meni
nepoznatom delu Londona. im sam proao kroz ogradu, ugledao sam poznatu guru i
dranje. I stog trenutka, ona se okrenula i pola. Pratio sam je pored jedne autobuske
stanice, do sporedne ulice, u kojoj je otkljuala automobil. S eo sam na suvozako sedite
i pogledao u nju. Ve je palila motor.
Smeno. I ja imam polo.
N ije odgovorila. I znenadilo bi me da jeste. Prema mom znanju i seanju, koliko god
zastarelo ono bilo, od Veronike nije trebalo oekivati razgovor u automobilu. Kao ni od
mene mada sam bio dovoljno razborit da to ne istiem.
I dalje je bilo vrelo popodne. O tvorio sam prozor. Pogledala je iza mene, namrtivi se.
Zatvorio sam prozor. Ma, nema veze, rekao sam sebi.
Seao sam se pre neki dan kako smo ili da vidimo Veliki talas.
Nije odgovorila.
S ea li se toga? Zavrtela je glavom. S tvarno se ne sea? Bila nas je gomila tamo, u
Minstervortu. Mesec je...
Vozim, rekla je.
 D obro. A ko je tako htela. N a kraju krajeva, ona je organizovala ovu ekspediciju.
Umesto da razgovaramo, gledao sam kroz prozor. Male prodavnice, jeftini restorani,
kladionica, ljudi u redu ispred bankomata, ene kojima je izmeu delova odee
provirivalo salo, gomila smea, ludak koji je neto vikao, gojazna majka s troje gojazne
dece, lica svih rasa: svenamenska glavna ulica, sasvim tipina za London.
Posle nekoliko minuta, stigli smo do boljeg kvarta: odvojene kue, bate pred kuama,
jedan breuljak. Veronika je skrenula i parkirala auto. Pomislio sam: okej, ovo je tvoja
igra saekau da saznam pravila, kakva god bila. A li je jedan deo mene mislio: jebi ga,
neu da prestanem da budem ono to jesam samo zato to si ponovo u onom istom
raspoloenju kao na Klimavom mostu.
Kako je Brat D ek? veselo sam upitao. Teko da je na to pitanje mogla da odgovori sa
Vozim.
Dek kao Dek, odgovorila je, ne pogledavi u mene.
E, to je filozofski neporecivo, kako smo govorili nekad, u Adrijanovo vreme.
A sea li se...
ekaj, prekinula me je.
Ba no, pomislio sam. S astanak, pa vonja, pa sad ekanje. ta je sledee? Kupovina,
kuvanje, jelo i pie, ljubakanje, drkanje pa onda jebaina? isto sumnjam. A li dok smo
tako sedeli jedno kraj drugog, elavi ovek i ena s dlakavim mladeima, shvatio sam
neto to je trebalo odmah da primetim. Veronika je bila mnogo nervoznija od mene. Uz
to, dok sam ja bio nervozan zbog nje, ona oito nije bila nervozna zbog mene. J a sam joj
bio vie kao nekakvo malo, neizbeno smetalo. Samo, zato sam joj bio neophodan?
S edeo sam i ekao. Zaalio sam to sam one besplatne novine ostavio u vozu. Pitao sam
se zato se i ja nisam autom dovezao ovamo. Verovatno zato to nisam znao kako stoje
stvari s parkiranjem. O edneo sam. A i pripialo mi se. S pustio sam prozor. O vog puta,
Veronika se nije pobunila.
Pogledaj.
Pogledao sam. J edna mala grupa ljudi nailazila je trotoarom ka mojoj strani
automobila. Prebrojao sam ih petoro. N a elu je iao ovek koji je, uprkos vruini, nosio
nekoliko slojeva tekog tvida, ukljuujui i prsluk i neku vrstu lovakog kaketa. S ako i
kapa bili su mu prekriveni metalnim bedevima, bilo ih je sigurno tridesetak ili vie, i
neki od njih su svetlucali na suncu; izmeu dva depa na prsluku visio je lanac za sat.
D elovao je veselo: izgledao je kao neko ko ima neku ne sasvim jasnu ulogu u kakvom
cirkusu ili na vaaru. I za njega koraala su dvojica mukaraca: prvi je imao crne brkove i
hodao je nekako kao da se kotrlja; drugi je bio nizak i ziki obogaljen, jedno rame bilo
mu je znatno vie od drugog taj je nakratko zastao, da bi pljunuo u jednu batu. A iza
njih je iao visoki, komini tip s naoarima, drei za ruku jednu punaku enu koja je
liila na Indijku.
 Pab, rekao je ovek s brkovima kad su se primakli do nas.
Ne, nikako pab, odgovorio je onaj s bedevima.
Pab, bio je uporan onaj prvi.
Prodavnica, rekla je ena.
Svi su govorili veoma glasno, kao deca koja su upravo izala iz kole.
Prodavnica, ponovio je onaj nahereni, i blago pljunuo u ivu ogradu.
Gledao sam to sam mogao paljivije, jer mi je bilo reeno da gledam. S vi su imali,
pretpostavljam, izmeu trideset i pedeset godina, a ipak je u njihovom izgledu bilo neeg
utvrenog, bezvremenog. Kao i neke oigledne stidljivosti, naglaene i time kako su se
ono dvoje na zaelju drali za ruke. N ije to delovalo kao zaljubljenost, ve vie kao
odbrana od sveta. Proli su na metar-dva od nas, ne gledajui u auto. N ekoliko koraka iza
njih naiao je mladi u kratkim pantalonama i majici bez kragne; nisam mogao da
zakljuim da li je on njihov uvar, ili nema nikakve veze s njima.
Usledila je podua tiina. Bilo je sasvim jasno da mi je prepustila da sve sam zakljuim.
Dakle?
Nije odgovorila. Moda je pitanje bilo previe uopteno.
ta nije u redu s njima?
ta nije u redu s tobom?
To mi nije delovalo kao prigodan odgovor, uprkos prekornom tonu. Zato sam nastavio.
Ovaj momak, je li on s njima?
Tiina.
Jesu li oni iz nekog prihvatilita ili tako neega?
Udario sam glavom u naslon na seditu kad je Veronika iznenada otpustila konicu.
Velikom brzinom provezla nas je oko jednog ili dva bloka, zaletevi se preko leeeg
policajca kao da nastupa u akrobatskoj vonji. N jeno menjanje brzina, ili nemenjanje,
bilo je uasno. To je potrajalo oko etiri minuta, a onda je skrenula na jedan parking,
uzjaivi ivinjak prednjim tokom pre no to nas je ponovo spustila na tle.
Uhvatio sam sebe kako razmiljam: Margaret je oduvek bila dobar voza. N e samo
pouzdan ve i voza koji se prema automobilu ponaao kako treba. Pre ko zna koliko
godina, kad sam ja iao na asove vonje, instruktor mi je objasnio da prilikom menjanja
brzina rukovanje menjaem mora da bude tako neno i neprimetno da se glava
saputnika na kimenom stubu ne pomeri ni za centimetar. To mi se urezalo u svest, i
esto sam obraao panju kad bi me drugi vozili. D a sam iveo s Veronikom, verovatno
bih svake nedelje morao da idem kod kiropraktiara.
Ti jednostavno ne kapira, je l da? Nikad i nisi kapirao, niti e ikada.
Nije ba da mi neto pomae.
A onda sam ih ugledao ko god da su bili kako nailaze prema meni. To je bila svrha
njenog vozakog manevra: da se ponovo naemo ispred njih. Bili smo parkirani naspram
jedne prodavnice i jedne perionice, a s druge strane ulice nalazio se pab. O naj ovek s
bedevima lajavac, to je bila ta re koje nisam mogao da se setim, to je onaj veseljak
to stoji kraj ulaza u vaarsku atru i podstie vas da uete i pogledate bradatu enu ili
dvoglavu pandu i dalje je hodao na elu. Preostalih etvoro sada je bilo okupljeno oko
mladia u kratkim pantalonama, to je znailo da on verovatno jeste s njima. Kao
nekakav staratelj. uo sam ga kako kae:
Ne, Ken, danas neemo u pab. U pab se ide petkom.
Petkom, ponovio je ovek s brkovima. Veronika je otkopala pojas i otvorila vrata.
Kad sam i ja krenuo da uinim to isto, rekla je:
ekaj tu. Obratila mi se kao da sam pas.
D iskusija pab ili prodavnica jo je bila u toku kada je jedan od njih primetio
Veroniku. ovek u odei od tvida skinuo je kapu i prislonio je uz srce, a onda se naklonio
glavom. O naj nahereni poeo je da skakue gore-dole u mestu. D ugonogi je pustio ruku
ene koju je drao. Staratelj se nasmeio i pruio ruku Veroniki. Za tren oka opkolila ju je
blagonaklona zaseda. I ndijka je sada drala Veroniku za ruku, a ovek koji je eleo u pab
naslonio joj je glavu na rame. inilo se da joj nimalo ne smeta sva ta panja. Gledao sam
je kako se smei, prvi put tog popodneva. Pokuao sam da ujem ta priaju, ali previe
se glasova preklapalo. A onda sam video kako se Veronika okrenula, i uo kad je rekla:
Uskoro.
Uskoro, ponovilo je dvoje-troje njih.
N ahereni je skoio jo dva-tri puta, krakati se iroko i komino iskezio i uzviknuo:
ao, Meri! Krenuli su da je prate do automobila, a onda primetili mene na suvozakom
seditu i stali u mestu. etvorica njih poeli su iz sve snage da mau u znak oprotaja, a
ovek u tvidu odvano se pribliio mojoj strani automobila. Kapu je i dalje drao
prislonjenu uz srce. Drugu ruku je pruio kroz prozor automobila, pa smo se rukovali.
Ii emo u prodavnicu, zvanino me je obavestio.
ta kupujete? upitao sam ga podjednako sveano.
Pitanje ga je zateklo nespremnog, pa je malo razmislio.
O no to nam treba, konano je odgovorio. Klimnuo je glavom i predusretljivo dodao:
Rekvizite.
Potom je ponovio svoj mali formalni naklon glavom, okrenuo se, i vratio na glavu kapu
natovarenu bedevima.
Fin neki ovek, primetio sam.
O na je, meutim, ve ubacivala auto u brzinu jednom rukom, a drugom mahala.
Primetio sam da se znoji. Jeste, bio je vreo dan, ali ipak.
Svi su ti se veoma obradovali.
Mogao sam da pretpostavim da nee odgovoriti ni na kakve moje rei. Kao i to da je
ljuta na mene, svakako, ali isto tako i na sebe. N e mogu da kaem da sam oseao da
sam uinio ita pogreno. Ba sam nameravao da se oglasim kad sam primetio da je
krenula ka jednom leeem policajcu, ne usporivi nimalo, pa mi je prolo kroz svest
da u od udarca moda odgristi sebi vrh jezika. Zato sam saekao da bezbedno proemo
prepreku i rekao:
Pitam se koliko li bedeva ima taj ovek.
utanje. Leei policajac.
Da li oni svi ive u istoj kui?
utanje. Leei policajac.
U pab se, dakle, ide petkom.
utanje. Leei policajac.
Da, zajedno smo ili u Minstervort. I sijao je mesec te noi.
utanje. Leei policajac. S krenuli smo u glavnu ulicu, i koliko se seam, izmeu nas i
stanice bio je samo komad asfalta.
O vo je ba zanimljiv deo grada. Mislio sam da u ako je dovoljno iznerviram ostvariti
uinak kakav god on bio. Ponaanje prema njoj kao prema zavodu za osiguranje
pripadalo je dalekoj prolosti.
Da, u pravu si, trebalo bi to pre ponovo da navratim.
A ba je lepo, da zna, to smo se videli onomad za rukom.
Postoji li neka knjiga tefana Cvajga koju bi mi posebno preporuila?

U poslednje vreme ba ima mnogo debelih ljudi. Gojaznih. To je jedna od stvari koje
su se promenile od vremena kad smo bili mladi, zar ne? N e seam se da je iko u Bristolu
bio gojazan.
Zato te je onaj visoki smotanko oslovio sa Meri? A ko nita drugo, bio sam vezan
pojasom. O vog puta Veronikina tehnika parkiranja ogledala se u navoenju oba blia
toka na ivinjak brzinom od oko trideset kilometara na sat, i naglim pritiskom na
konice.
Izai, rekla je, gledajui napred.
Klimnuo sam glavom, otkopao pojas, polako izaao iz automobila. Vrata sam zadrao
otvorena due no to je bilo neophodno, tek da je jo jednom iznerviram, za kraj, a onda
rekao:
Unitie gume ako tako nastavi.
Vrata su mi se istrgla iz ruke kad je nagazila gas.

U vozu na putu do kue uopte nisam razmiljao, zaista, samo sam oseao. N isam
razmiljao ak ni o tome ta oseam. Tek sam se te veeri vratio onom to se zbilo.
Glavni razlog zbog kog sam se oseao glupavo i ponieno ticao se da se setim, kako
sam to nazvao, onako za sebe, pre samo nekoliko dana? beskonane nade u ljudskom
srcu. A pre toga, izazova da se prevazie neiji prezir. N e smatram da sam sklon
sujeti, ali oito sam bio povreen mnogo vie no to sam bio svestan. N eto to je poelo
kao odluka da se domognem imovine koja mi je bila zavetana, pretvorilo se u neto
mnogo krupnije, neto to se ticalo itavog mog ivota, vremena i seanja. I elje,
pomislio sam na nekom nivou svog bia, zaista sam pomislio da mogu da se vratim na
poetak i promenim sve. D a mogu da uinim da krv potee unatrag. I mao sam dovoljno
tatine da zamislim mada sam izbegao da upotrebim neki jai izraz da bih mogao da
uinim da Veroniki ponovo postanem drag, i da je vano da to postignem. Kad mi je u
onom imejlu spomenula zatvaranje kruga, potpuno mi je promakao ton jetke poruge, i
shvatio sam to kao poziv, gotovo kao ljubavni zov.
N jen stav prema meni, sad kad sam promislio o tome, jeste bio dosledan ne samo u
proteklih nekoliko meseci, ve i tokom svih godina, koliko god ih je bilo. N isam joj bio
dovoljno dobar, vie joj se dopao A drijan, i uvek je smatrala da je ispravno prosudila.
Bilo je to, sada sam shvatao, neporecivo u svakom smislu, na lozofski i svaki drugi
nain. A li sam svejedno, ne shvatajui sopstvene motive, eleo da joj dokaem, ak i
sada, da me je pogreno procenila. I li pre, da je njen poetni utisak o meni u vreme kad
smo se upoznavali srcem i telom, u vreme kad su joj se dopadale neke od mojih ploa i
knjiga, i kad sam joj bio dovoljno drag da bi me odvela kui bio ispravan. Mislio sam da
mogu da nadvladam prezir i da njeno kajanje ponovo pretvorim u oseaj krivice, te da
tako dobijem oprotaj. Mamila me je, na izvestan nain, pomisao da je moda mogue da
amputiramo najvei deo naih odvojenih postojanja, da iseemo i rascepimo traku na
kojoj su snimljeni nai ivoti, vratimo se na ono isto raskre i krenemo putem kojim se
rede ide, ili pre putem kojim nikad nismo proli. Umesto toga, jednostavno sam odbacio
zdrav razum. Budalo matora, rekao sam sebi. A matora budala je najgora budala: to je
moja majka ponekad umela da promrmlja kad bi u novinama itala prie o starijim
mukarcima koji bi poludeli za mlaim enama, i odbacivali svoje brakove zarad
koketnog osmeha, kose ija je boja poticala iz boice, i para vrstih sisa. I stina, ona to ne
bi tako rekla. A ja nisam imao ak ni izgovor u vidu kliea, nisam mogao da kaem da je
to neto to mukarci mojih godina sasvim uobiajeno ine. N e, ja sam bio malo
udnovatija matora budala, koja je svoja kukavna iekivanja naklonosti pokuavala da
nakalemi na najneverovatnijeg mogueg primaoca.
N edelja koja je usledila bila je jedna od najsamotnijih u mom ivotu. inilo mi se da
vie nemam emu da se nadam. Bio sam sam, s dva glasa koja su jasno progovarala u
mojoj glavi: Margaretin je izgovarao rei: Toni, sad si potpuno sam, a Veronikin je
govorio: Ti jednostavno ne kapira... N ikad i nisi kapirao, niti e ikada. A to to sam
znao da se Margaret ne bi bunila kad bih je pozvao da bi radosno pristala da opet
izaemo na ruak, i da bismo mogli da nastavimo isto kao i ranije inilo je da se oseam
jo vie usamljeno. Ko li je ono rekao da to due ivimo, to manje shvatamo?
 I pak, kao to neretko ponavljam, imam ja nekakav instinkt preivljavanja,
samoodranja. A verovanje da posedujete takav instinkt gotovo je podjednako dobro kao
i da ga stvarno imate, poto se ponaate kao da je tako. S toga sam nakon izvesnog
vremena uspeo da se priberem. Znao sam da moram ponovo da postanem ono to sam
bio pre no to me je epala ta glupava, senilna fantazija. D a moram da se bavim neim,
to god to bilo, to se nee svesti samo na odravanje stana i voenje biblioteke u
lokalnoj bolnici. I da, mogao sam ponovo da se usredsredim na povraaj svoje imovine.
Dragi Dek, napisao sam. Molim te da mi jo samo malice pomogne oko Veronike.
Bojim se da mi je podjednako nedokuiva kao u ono davno vreme. Pitam se, da li ikada
ita nauimo? Bilo kako bilo, led se nije otopio, kad je re o dnevniku mog starog druga,
koji mi je tvoja majka ostavila testamentom. Moe li da mi da ikakav savet tim
povodom? A tu je jo jedna mala zagonetka. Prole nedelje sam sa V bio na vrlo
prijatnom ruku. A posle toga me je jednog popodneva pozvala da se naemo na stanici
metroa daleko na S evernoj liniji. S tekao sam utisak da je htela da me pokae jednoj ekipi
iz prihvatilita, a onda je, kad je to uradila, postala naprasita. Moe li moda i to da mi
malo razjasni? Nadam se da si ti dobro. Pozdrav, Toni V
N adao sam se da mu moja srdanost nee zvuati onako lano kako je meni zvuala.
Potom sam pisao i gospodinu Ganelu, zatraivi od njega da poradi za mene na
predmetu testamenta gospoe Ford. Rekao sam mu u poverenju da su moji nedavni
kontakti s kerkom zavetateljke nagovestili izvesnu nestabilnost, te da smatram da je u
ovom trenutku najbolje da se neki profesionalac pismeno obrati gospoi Mariot sa
zahtevom za to bre reavanje spornog pitanja.
D ozvolio sam sebi i sasvim lian nostalgini oprotaj. S eao sam se Veronike kako
plee, s kosom rasutom po licu. S eao sam je se kako objavljuje lanovima svoje
porodice: O tpratiu Tonija do njegove sobe i kako mi apue da treba da sanjam
nevaljale snove, i seao sam se kako sam smesta izdrkao u onaj mali umivaonik jo pre
no to je stigla da sie niz stepenice. S eao sam se svetlucanja na unutranjoj strani
runog zgloba, i toga kako mi je rukav koulje bio zavrnut do lakta.
Gospodin Ganel mi je napisao da e postupiti prema mojim nalozima. Brat D ek mi
nikada nije odgovorio.

Primetio sam a bilo je i vreme da ogranienje parkiranja vai samo izmeu deset
sati ujutro i podneva. Verovatno zato da bi one koji putuju na posao odvratili od pomisli
da automobilom dolaze toliko daleko u grad, i zakruju parkinge na po ceo dan, te da bi
ih naterali da putuju metroom. Zato sam odluio da ovog puta krenem kolima:
folksvagenom polo, ije e gume trajati znatno due nego Veronikine. Posle
jednoasovnog istilita na krunom putu N ort S irkjular, obreo sam se na licu mesta,
parkiran na mestu na kome smo bili prethodnog puta, okrenut prema blago nagnutoj
periferijskoj ulici, dok je popodnevno sunce hvatalo prainu na jednoj ivoj ogradi.
Grupe aka ile su kuama, deaci s ispasanim kouljama, devojice u izazovno kratkim
suknjama; mnogi su razgovarali preko mobilnih telefona, neki su jeli, nekoliko njih je
puilo. U vreme kad sam ja iao u kolu, govorili su nam da dok smo u uniformi, moramo
da se ponaamo na nain koji tu instituciju predstavlja u dobrom svetlu. D akle, bez jela i
pia na ulici; a svako koga bi uhvatili kako pui, dobio bi batine. Zbliavanje sa
suprotnim polom takoe je bilo zabranjeno: kole za devojice, koje su bile povezane s
naim, i smetene u istom kraju, obino su otputale devojice petnaest minuta pre no
to bi deaci izali na slobodu, da bi imale vremena da se bezbedno sklone od svojih
nasrtljivih i pohotnih vrnjaka. S edeo sam tamo i seao se svega toga, uoavajui razlike,
ne dolazei ni do kakvih zakljuaka. N isam ni aplaudirao, niti negodovao. Bio sam
ravnoduan; potisnuo sam svoje pravo na razmiljanje i donoenje sudova. J edino o
emu sam mislio bilo je pitanje zbog ega sam nekoliko nedelja ranije bio doveden u tu
ulicu. I tako sam sedeo sa sputenim prozorom, i ekao.
Posle otprilike dva sata, odluio sam da odustanem. Vratio sam se sledeeg dana, pa
onda i dan kasnije, bez uspeha. Potom sam se odvezao do one ulice s pabom i
prodavnicom, i parkirao auto. ekao sam neko vreme, pa sam uao u prodavnicu i kupio
nekoliko stvari, saekao jo malo, pa se odvezao kui. Uopte nisam imao utisak da
gubim vreme: upravo suprotno moje vreme je sada sluilo upravo tome. Uostalom,
ispostavilo se da je prodavnica veoma dobro snabdevena. Bilo je to jedno od onih mesta
koja imaju robu u rasponu od gotovih jela do gvourije. Kupovao sam povre i praak
za pranje posua, meso i toaletni papir; koristio sam bankomat i obnavljao zalihe
alkohola. Nakon prvih nekoliko dana, poeli su da me zovu komija.
U jednom trenutku pomislio sam da se obratim zavodu za socijalni rad te optine i da
upitam postoji li tu negde u blizini prihvatilite u kome je zbrinut ovek prekriven
bedevima; sumnjao sam, meutim, da bi me to ikud dovelo. Ustuknuo bih pred
njihovim prvim pitanjem: zato elite da znate? N isam znao zato elim to da znam. N o,
kao to sam ve rekao, nije mi se urilo. Bilo je to kao da pokuavam da prizovem seanje
ne vrei pritisak na mozak. A ko ne vrim pritisak na ta? vreme, onda e neto,
moda ak i reenje, izroniti na povrinu.
Ubrzo sam poeo da se priseam delova razgovora koje sam uo: N e, Ken, danas ne
idemo u pab. U pab se ide petkom. I tako sam se sledeeg petka odvezao onamo, i s
novinama seo u pab Vilijam etvrti. Bio je to jedan od onih pabova koji su pod
ekonomskim pritiskom bili prinueni da se modernizuju. I mali su jelovnik s raznim
jelima s rotilja, televizor na kome se utiano emitovao kanal Bi-Bi-S i njuz, i table na sve
strane: na jednoj su reklamirali kviz-vee, na drugoj meseni sastanak kluba ljubitelja
knjige, na treoj predstojee sportske prenose na televiziji, dok je na etvrtoj bila
ispisana epigramska misao dana, nesumnjivo prepisana iz nekog zbornika mudrih
izreka. Lagano sam ispijao malo pivo i reavao ukrtenicu, ali niko nije uao.
S ledeeg petka, pomislio sam: mogao bih ovde i da veeram, pa sam naruio osli na
aru s runo seckanim pomfritom i veliku au ileanskog belog sovinjona. Uopte nije
bilo loe. A onda, treeg petka, ba u trenutku kad sam nabadao na viljuku pene s
gorgonzolom u sosu od lenika, u pab su uli onaj nahereni i onaj s brkovima. Manirom
stalnih gostiju zauzeli su mesta za jednim stolom, na ta im je barmen, oito naviknut na
njihove porudbine, doneo po au piva, koje su njih dvojica potom zamiljeno pijuckali.
N isu gledali unaokolo, jo manje pokuavali da s nekim uspostave kontakt pogledom;
zauzvrat, ni njih dvojicu niko nije primeivao. D vadesetak minuta kasnije, ula je jedna
crnkinja majinskog izgleda, prila anku, platila, i blago izvela tu dvojicu mukaraca iz
paba. J a sam samo posmatrao i ekao. Vreme je bilo na mojoj strani, jeste, bilo je.
Ponekad i pesme kau istinu.
S ada sam postao redovni posetilac paba, kao i prodavnice. N isam se ulanio u klub
ljubitelja knjige, niti uestvovao u kvizu, ali sam redovno sedeo za malim stolom pored
prozora i izuavao jelovnik. emu sam se nadao? Verovatno tome da u u nekom
trenutku uspeti da stupim u razgovor s onim mladim starateljem koga sam prvog
popodneva video kako prati tu petorku; ili ak, moda, s ovekom s bedevima, koji je
delovao najsrdanije i najpristupanije. Bio sam strpljiv bez imalo napora; nisam vie
brojao sate; i onda, jednog predveerja, ugledao sam ih kako dolaze, sve petoro, u pratnji
one iste ene. N ekako i nisam bio iznenaen. O na dvojica uli su u pab; preostalo troje
ulo je u prodavnicu, zajedno sa starateljkom.
Ustao sam, ostavivi na stolu hemijsku olovku i novine, kao znak da u se vratiti. N a
ulazu u prodavnicu, uzeo sam utu plastinu korpu i lagano krenuo u obilazak. N a kraju
jednog prolaza, njih troje su stajali zbijeni ispred police sa tenim sapunima, i ozbiljno
raspravljali o tome koji da kupe. Prostor je bio uzan, pa sam glasno rekao I zvinite, dok
sam im prilazio. D ugajlija s naoarima istog trenutka se pribio, licem okrenut, uz police s
kuhinjskim potreptinama, i sve troje su zautali. D ok sam prolazio, ovek s bedevima
me je pogledao u lice. Bro vee, rekao sam s osmehom. N astavio je da me gleda, a
onda napravio naklon glavom. Zakljuio sam da je u tom trenutku to sasvim dovoljno, i
vratio se u pab.
N ekoliko minuta kasnije, njih troje se pridruilo onoj dvojici u pabu. S tarateljka je ula
u pab i naruila pie. I znenadilo me je to to su na ulici galamili kao kakva deurlija, a u
prodavnici i pabu postajali stidljivi i poinjali da apuu. Pristigla su im naruena
bezalkoholna pia. Uinilo mi se da sam uo re roendan, ali moe biti da sam se
prevario. Zakljuio sam da je vreme da naruim hranu. N a putu do anka proi u blizu
njih. N isam imao nikakav konkretan plan. O no troje koji su pristigli iz prodavnice jo su
stajali, pa su se napola okrenuli kad sam im se primakao. D oviknuo sam jo jedno
razdragano bro vee oveku s bedevima, koji mi je odgovorio kao i prethodnog puta.
Dugajlija je sada stajao tano ispred mene, i ba u trenutku kad je trebalo da proem kraj
njega, zastao sam i temeljno ga odmerio pogledom. I mao je etrdesetak godina, i bio je
visok malo iznad sto osamdeset centimetara, imao je bledu kou i naoare s debelim
soivima. O seao sam kako ima nameru da mi ponovo okrene lea. Umesto toga,
meutim, uinio je neto neoekivano. S kinuo je naoare i zagledao mi se pravo u lice.
Oi su mu bile smee i blage.
Gotovo bez razmiljanja, rekoh mu: Ja sam Merin prijatelj.
Gledao sam ga kako poinje da se smei, a onda ga je u trenutku obuzela panika.
O krenuo se, prigueno zacvilio, pribio se uz I ndijku i uzeo je za ruku. Produio sam do
anka, spustio se s pola zadnjice na jednu stolicu, i poeo da pregledam jelovnik.
Trenutak-dva kasnije, shvatio sam da crnoputa starateljka stoji kraj mene.
Izvinite, rekoh. Nadam se da nisam uinio nita ravo.
Nisam sigurna, odgovorila je. Njega ne treba uznemiravati. Posebno ne sada.
Ve smo se jednom sreli, kad je Meri dolazila jednog popodneva. J a sam njen
prijatelj.
Pogledala me je, kao da pokuava da proceni moje motive i moju iskrenost. O nda bi
trebalo da shvatate, izustila je tiho, zar ne?
Da, shvatam.
Zapravo, i jesam shvatio. N ije bilo potrebe da razgovaram sa ovekom s bedevima ili
onim starateljem. Sve mi je postalo jasno.

Video sam mu to na licu. N ije to tako est sluaj, zar ne? I li bar za mene nije. S luamo
ljude ta govore, itamo ono to piu to je na dokaz, to nam je dokazni materijal. N o
ako lice protivurei onom to je izreeno, onda istraimo to lice. N emiran izraz u oima,
nalet rumenila, nesvesno grenje miia na licu i tada znamo. Tada prepoznamo
licemerje neistinite tvrdnje, i tada nam se jasno ukae istina.
O vo je, meutim, bilo drugaije, jednostavnije. N ije bilo nikakvih protivurenosti
jednostavno sam mu video to na licu. U oima, u njihovoj boji i izrazu, kao i u obrazima,
u njihovom bledilu i obliku. Krunski dokaz je predstavljala njegova visina, i nain na koji
su njegove kosti i miii upravljali tom visinom. Bio je to A drijanov sin. N ije mi bila
potrebna krtenica, niti D N K test video sam to, i oseao. Razumljivo, i datumi su se
poklapali: sada je i trebalo da bude ba tih godina.
Moja prva reakcija bila je, priznajem, usmerena iskljuivo na mene samog. N isam
mogao da se ne setim onog to sam napisao u delu svog pisma upuenog Veroniki:
Pitanje je samo da li e uspeti da zatrudni pre no to otkrije koliko si dosadna.
N isam u to vreme stvarno tako mislio samo sam mlatarao na sve strane, traei nain
da je povredim. Zapravo, sve vreme dok sam se zabavljao s Veronikom, doivljavao sam
je na mnotvo naina kao primamljivu, tajanstvenu, angrizavu ali nikad kao
dosadnu. ak i u ovim naim nedavnim kontaktima, mada su pridevi moda malo
prilagoeni tom skoranjem iskustvu kao napornu, tvrdoglavu, oholu, a ipak, na neki
nain, privlanu nikada mi nije bila dosadna. Bilo je to, dakle, koliko uvredljivo, toliko i
neistinito.
N o to je inilo samo polovinu svega. U vreme kad sam hteo da ih unitim, napisao sam:
J edan deo mene nada se da ete imati dete, poto vrsto verujem u to da je vreme veliki
osvetnik. S tim to osveta mora biti izvrena nad onima koji su je zasluili, u ovom
sluaju nad vama dvoma. A onda: Zato vam ne elim da imate dete. Bilo bi nepravedno
nekom nevinom fetusu natovariti mogunost da jednoga dana otkrije da je plod vaih
utroba ne zamerite zbog ovog poetinog izraza. Kajanje, etimoloki, znai ponovni
ujed: upravo to nam rade oseanja. Zamislite snagu takvog ujeda u trenutku dok ponovo
itam svoje rei. D elovale su mi kao neka pradavna kletva za koju sam i zaboravio da sam
je izrekao. N aravno da ne verujem niti sam tada verovao u kletve. Tanije, u to da rei
stvaraju dogaaje. A li ve i sam in izgovaranja neega to se kasnije ostvari
prieljkivanja nekog sasvim odreenog zla, zla koje se kasnije dogodi ve i to ima u
sebi neeg onostranog. A injenica da sam mladi ja, koji ih je prokleo, i stari ja koji je bio
svedok ishoda te kletve imali sasvim razliita oseanja bila je udovino nevana. D a
ste mi, pre no to je sve ovo poelo, rekli da se A drijan nije ubio, ve da se oenio
Veronikom, da su imali dete, pa onda moda jo dece, a potom i unuke, odgovorio bih:
ba lepo, svakom svoj ivot; vi ste otili svojim putem, a ja svojim, nema ljutnje. A sada
su ti isprazni kliei stali naspram neizbrisive istine onoga to se dogodilo. Vreme se
osvetilo nedunom fetusu. Mislio sam na tog nesrenog, mentalno obogaljenog oveka
koji mi je u prodavnici okrenuo lea i pritisnuo lice uz rolne kuhinjskih ubrusa i velikih
pakovanja kariranog toaletnog papira, da bi izbegao moje prisustvo. Pa neka, instinkt ga
nije izneverio: ja jesam bio ovek kome treba okrenuti lea. A ko ivot nagrauje po
zasluzi, ja jesam zasluio izbegavanje.
S amo nekoliko dana pre toga, zanosio sam se nejasnim matanjima o Veroniki, sve
vreme priznajui sebi da nita nisam znao o njenom ivotu vie od etrdeset godina
koliko je proteklo od naeg poslednjeg susreta. S ada sam imao neke odgovore na pitanja
koja i nisam postavio. Zatrudnela je s A drijanom, i ko zna? moda je trauma izazvana
njegovim samoubistvom uticala na dete u njenoj utrobi. Rodila je sina koji je u nekom
trenutku dobio dijagnozu da je... ta? D a nije u stanju da samostalno funkcionie u
zajednici; da mu je neophodna stalna podrka, emocionalna i nansijska. Zapitao sam se
kada je postavljena ta dijagnoza. D a li je to bilo ubrzo posle roenja, ili je postojala
uljuljkujua pauza od nekoliko godina, tokom kojih je Veronika mogla da pronae sebi
utehu u onom to je izbavljeno nakon brodoloma? A li posle toga koliko li je dugo
rtvovala svoj ivot zarad njegovog, prihvatajui moda i neka bedna privremena
zaposlenja dok je on iao u kolu za decu sa posebnim potrebama? A onda, on je
porastao i postalo je tee starati se o njemu, da bi na kraju ta stravina borba postala
preteka, pa je pristala da bude smeten u ustanovu. Zamislite kako se oseala zbog toga;
zamislite gubitak, zamislite oseaj neuspeha, oseaj krivice. A ja, ja sam jadikovao kad bi
moja ki ponekad zaboravila da mi poalje imejl. S eao sam se i svojih nezahvalnih
razmiljanja poev od onog prvog susreta s Veronikom posle mnogo godina na
Klimavom mostu. D elovala mi je pomalo pohabano i zaputeno; bila mi je
nepristupana, neprijatna, neprivlana. U stvari, susret s njom bio mi je najprijatniji
doivljaj toga dana. I nisam valjda stvarno oekivao da mi preda A drijanov dnevnik? I ja
bih ga, da sam na njenom mestu, verovatno bio spalio, to je, sada sam bio uveren, ona i
uinila.

N ije bilo nikog kome sam mogao to da ispriam bar ne za due vreme. Kao to je
rekla Margaret, bio sam potpuno sam a tako je i trebalo da bude. Pored ostalog i zbog
toga to sam morao da iznova razmotrim komad svoje prolosti, sam sa svojim kajanjem.
A posle ponovnog razmiljanja o Veronikinoj prolosti i karakteru, trebalo je da se
vratim jo dalje unatrag i pozabavim se A drijanom. S vojim prijateljem, lozofom, koji se
zagledao u ivot i zakljuio da bi svaki odgovoran, mislei pojedinac, trebalo da ima
pravo da odbaci taj dar koji nikada nije traio i iji je uzvieni gest sa svakom
decenijom koja je protekla dodatno isticao koliko je mnogo kompromisa i niskosti u
ivotima veine ljudi. U ivotima veine ljudi: u mom ivotu.
Time je takav njegov lik taj ivi, mrtvi prekor upuen meni i ostatku mog postojanja
sada bio preobraen. O dlika u ivotu, odlika i u smrti, sloili smo se nekad davno
A leks i ja. A kakvog sam A drijana sada ja upoznao? oveka ija je devojka zatrudnela, i
koji nije mogao da se suoi s posledicama, pa je odluio da se izvue na lak nain, kako
se to tada govorilo. Teko, meutim, da u tome ima ieg lakog, u toj konanoj potvrdi
individualnosti naspram optosti koja je pritiska sa svih strana. S ada sam morao da
preformatiram A drijana, da ga od negatora koji citira Kamija i za koga je samoubistvo
jedino ozbiljno lozofsko pitanje preobratim u... u ta? N i u ta drugo do u jednu verziju
Robsona, koji ba i nije bio neko ko bi imao veze s Erosom i Tanatosom, kako je to
A leks sroio, iz vremena kada je taj do tog trenutka neupadljivi uenik iz estog razreda
prirodnog smera napustio ovaj svet uz oprotajne rei Izvini, mama.
U to vreme, nas etvorica nagaali smo o tome kakva je bila Robsonova devojka od
smerne device do kurve i triperaice. N iko od nas nije pomiljao na to dete, ili na
budunost. S ada sam se, prvi put, zapitao ta li je bilo s Robsonovom devojkom i
njihovim detetom. Ta ena bi trebalo da je mojih godina, i sasvim verovatno jo u ivotu,
dok bi dete imalo blizu pedeset. D a li je i dalje verovalo da je Tata poginuo nesrenim
sluajem? Moda je bilo predato u dom za nezbrinutu decu, pa je odraslo sa sveu o
sebi kao neeljenom. U dananje vreme, meutim, usvojeno dete ima pravo da sazna ko
mu je bioloka majka. Zamiljao sam takav dogaaj, kao i nelagodan, bolan, ponovni
susret. O setio sam elju da se izvinim, ak i posle toliko godina, Robsonovoj devojci zbog
toga to smo tako povrno raspravljali o njoj, i ne pomiljajui na njen bol i sramotu. D eo
mene eleo je da je pronae i zamoli da nam oprosti tu davnanju greku mada u to
vreme nije ni znala za nju.
N o, razmiljanje o Robsonu i Robsonovoj devojci bilo je samo nain da izbegnem ono
to je sada bilo istina o A drijanu. Robson je imao petnaest godina, moda esnaest?
iveo je s roditeljima koji zasigurno nisu bili preterano slobodoumni. A ako je devojci
bilo manje od esnaest, postojala je i mogunost optube za silovanje. Ta dva sluaja,
dakle, nisu bila uporediva. A drijan je ve bio odrastao, odvojen od kue, i daleko
inteligentniji od jadnog Robsona. O sim toga, u to vreme, ako bi se desilo da vam devojka
zatrudni i pri tom ne eli pobaaj, onda biste se oenili njome: takva su bila pravila. A
eto, A drijan nije mogao da se suoi ak ni s tim konvencionalnim reenjem. D a ne
misli da je to zato to je bio prepametan? pitanje je kojim me je tada razdraila moja
majka. N e, nema to veze s pameu; jo manje s moralnom odvanou. A drijan nije
uzvienim gestom odbacio dar postojanja; on se bojao deijih kolica u hodniku.

A ta sam ja znao o ivotu, ja koji sam iveo tako obazrivo? J a koji nisam ni pobedio ni
izgubio, ve jednostavno dopustio da mi se ivot dogodi? J a koji sam imao sasvim obine
ambicije i prebrzo se pomirio s tim da se nisu ostvarile? J a koji sam pazio da me nita ne
povredi i nazivao to sposobnou za opstanak? J a koji sam plaao raune, ostajao u
dobrim odnosima sa svima koliko god je to bilo mogue, ja za koga su ekstaza i oajanje
prebrzo postale tek rei iz knjiga koje sam nekada itao? N eko iji samoprekori nikada
nisu bili istinski bolni? J este, postojalo je sve to o emu je trebalo razmiljati, dok sam ja
oseao jednu sasvim posebnu vrstu kajanja: bila je to rana, konano naneta nekom ko je
oduvek verovao da zna kako da izbegne da ga ita povredi i naneta upravo iz tog
razloga.
I zai!, rekla je Veronika, prethodno se popevi na ivinjak brzinom od trideset
kilometara na sat. S ada je ta re za mene dobila i odjek: I zai iz mog ivota, nisam te, pre
svega, ni zvala da mu prie. N ije trebalo da pristanem na sastanak, jo manje na ruak,
a kamoli jo da te odvedem da vidi mog sina. Mar, napolje!
Da sam imao njenu adresu, bio bih joj poslao pravo pismo. Imejl poruci sam dao naslov
I zvinjenje!, pa ga promenio u I ZVI N J EN J E, no to mi je previe liilo na vrisak, p
sam ga ponovo vratio u prvobitni oblik. Morao sam da joj se obratim bez ikakvog
okolianja.

Draga Veronika,
S vestan sam da sam verovatno poslednja osoba za koju bi poelela da ti se javi, ali se
 nadam da e proitati ovu poruku do kraja. N e oekujem da e mi odgovoriti. A li
proveo sam odreeno vreme u ponovnom razmiljanju o svemu, i eleo bih da ti se
izvinim. N e oekujem da e me zbog toga vie ceniti no opet, teko da je mogue da
me ceni manje nego sada. O no moje pismo bilo je neoprostivo. S ve to mogu da
kaem jeste da su moje gnusne rei bile odraz jednog trenutka. I stinski su me
prenerazile kad sam ih posle toliko godina ponovo proitao.
N e oekujem da e mi predati A drijanov dnevnik. A ko si ga spalila, to jeste
nekakav kraj. A ko nisi, onda je sasvim jasno, poto ga je pisao otac tvog sina, da
pripada tebi. Zbunjuje me i pitanje zato ga je tvoja majka ostavila meni, no to i nije
vano.
ao mi je to sam bio tako nesnosan. Pokuavala si da mi neto pokae, a ja sam bio
suvie glup da bih shvatio. Hteo bih da tebi i tvom sinu poelim spokojan ivot, koliko
god je to mogue u ovim okolnostima. A ako u bilo kom trenutku budem mogao da
uinim neto za jedno od vas dvoje, nadam se da nee oklevati da mi se javi.
Tvoj,
Toni

Bilo je to najbolje to sam mogao da sroim. Pismo nije bilo ba onakvo kakvo sam
eleo, ali sam, ako nita drugo, stajao iza svake rei. N isam imao skriveni plan. N isam se
potajno nadao da njime ita dobijem. N i dnevnik, ni Veronikino dobro miljenje, ak ni
prihvatanje izvinjenja.
N e mogu da kaem da li sam se osetio bolje ili gore kad sam ga poslao. N isam mnogo
toga ni oseao. Bio sam iscrpljen, ispranjen. N isam imao elju da ispriam Margaret ta
se dogodilo. ee sam razmiljao o S uzi, i o tome kakva je srea za roditelja kad mu se
dete rodi sa svim udovima, s normalnim mozgom, i emocionalnim sklopom koji
omoguava detetu, devojci, eni, da vodi kakav god hoe ivot. elim ti da bude obina,
kako jednom pesnik ree novoroenoj bebi.

Moj ivot se nastavio. N astavio sam da preporuujem knjige bolesnima,

rekonvalescentima, samrtnicima. I sam sam proitao knjigu ili dve. O dnosio sam smee
na reciklau. Pisao sam gospodinu Ganelu i zamolio ga da obustavi potragu za
dnevnikom. J ednog popodneva, poteran iznenadnim porivom, odvezao sam se du N ort
S irkjulara, obavio neku kupovinu i veerao u Vilijamu etvrtom. Pitali su me da li sam
moda bio na odmoru. U prodavnici sam rekao da, u pabu sam rekao ne. Mada se inilo
da odgovori i nisu vani. Kao ni veina drugih stvari. Razmiljao sam o onome to mi se
dogaalo i o tome koliko sam malo tih zbivanja sam izazvao.

U prvi mah sam pomislio da je re o nekom starom imejlu, poslatom grekom. A li

naslov je bio onaj moj: I zvinjenje. I spod njega stajala je moja poruka, neizbrisana.
N jen odgovor je glasio: I dalje ne kapira. N ikad i nisi, i nikad nee. Zato prestani i da
pokuava.
O stavio sam tu prepisku u inboksu i povremeno je iznova itao. D a se nisam opredelio
za kremaciju i rasipanje pepela, mogao sam te rei da iskoristim za epitaf na komadu
kamena ili mermera: Toni Vebster koji nikada nije ukapirao. N o to bi bilo
melodramatino, ak i samosaaljivo. Moda, O n je sad potpuno sam? To bi bilo bolje,
istinitije. Ili bi se trebalo zadrati na: Svaki dan je nedelja.
S vremena na vreme, ponovo bih se odvezao do prodavnice i paba. Bila su to mesta na
kojima sam uvek oseao nekakav spokoj, kako god to udno zvualo; kao i neki smisao,
moda poslednji pravi smisao u svom ivotu. Kao i ranije, nikad mi ni na pamet nije
padalo da pri tom moda traim vreme. Moda je moje vreme samo tome i sluilo. S em
toga, oba mesta bila su prijatna u svakom sluaju, prijatnija od slinih u mom kraju.
N isam imao nikakav plan: da, i ta jo ima novo? J a plan nisam imao godinama. A
moja obnovljena oseanja ako je to bilo to prema Veroniki, teko da su se mogla
smatrati planom. To je vie liilo na kratkotrajni, bolesni poriv, na dodatak jednoj kratkoj
istoriji ponienja.
J ednog dana, rekao sam barmenu: ta mislite, da li biste za promenu mogli da mi
naseckate tanak ips?
Kako to mislite?
Znate ono, kao u Francuskoj tanak.
Ne, takav ne pravimo.
Ali u jelovniku pie da vam je pomfrit runo seckan.
Da.
Onda, moete li da ga iseete tanje?
Barmenova uobiajena ljubaznost naas je nestala. Pogledao me je kao da nije siguran
jesam li cepidlaka ili idiot, ili i jedno i drugo istovremeno.
Runo seckani pomfrit znai debeli pomfrit.
Ali ako runo seckate krompir, zar ne biste mogli da ga seete tanje?
Ne seckamo ga mi. Tako ga dobijamo.
Ne seckate ga na licu mesta?
Sad sam vam rekao.
Znai, to to zovete runo seckani pomfrit zapravo se secka negde drugde, i to vrlo
verovatno obavlja maina?
Jeste li vi neka inspekcija ili tako neto?
Taman posla. S amo sam zbunjen. N ikad mi nije palo na pamet da runo seckano
znai debelo, pre nego sigurno iseckano runo.
E, pa, sad znate.
 Izvinite. Jednostavno, nisam ukapirao.
Vratio sam se za svoj sto i saekao veeru.
A onda, sasvim nenadano, ulo je njih petoro, zajedno s onim mladim starateljem koga
sam video iz Veronikinog auta. ovek s bedevima zastao je dok je prolazio pored mog
stola, i uputio mi onaj svoj naklon glavom; nekoliko bedeva s njegovog kaketa tiho je
zazveckalo. O stali su ili za njim. Kad me je A drijanov sin ugledao, okrenuo je rame kao
da eli da se skloni od mene i od zle sree. Preli su do suprotnog zida, ali nisu
posedali. Staratelj je otiao do anka i naruio pie.
Pristigli su i moj osli i runo seckani pomfrit, serviran u metalnoj iniji, zajedno s
novinama. Moda sam se i smekao sebi u bradu u trenutku kad je onaj momak stigao za
moj sto.
Moemo li malo da porazgovaramo?
Kako da ne.
Pokazao sam rukom ka stolici s druge strane stola. Kad je seo, primetio sam, preko
njegovog ramena, kako njih petoro gleda u mene. Drali su ae, ali nisu pili.
Ja sam Teri.
Toni.
Rukovali smo se na onaj nespretan nain, s podignutim laktovima, kako se obino
rukuju ljudi koji sede. U prvi mah je zautao.
Malo krompiria? ponudio sam.
Ne, hvala.
J este li znali da kad u jelovniku pie runo seckani pomfrit to samo znai debelo
iseckan, a ne i da je zaista iseckan rukom?
Pogledao me je gotovo isto onako kao to me je pogledao barmen.
Tie se Adrijana.
A drijana, ponovio sam. Kako to da se nikad nisam zapitao kako mu je ime? A kako je
drugaije i mogao da se zove?
Vae prisustvo ga uznemiruje.
ao mi je, odgovorih. Poslednje to elim jeste da ga uznemirim. N e elim vie
nikoga da raalostim. Nikada. Pogledao me je kao da se pita da li sam ironian. U redu
je. Nee me vie videti. Pojeu ovo, pa idem, i niko od vas me nikada vie nee videti.
Klimnuo je glavom. Smem li da vas pitam ko ste vi?
Ko sam ja? N aravno da smete. Zovem se Toni Vebster. Pre mnogo godina bio sam
prijatelj A drijanovog oca. Bili smo kolski drugovi. Poznavao sam i A drijanovu majku,
Veroniku. Prilino dobro. Potom smo izgubili kontakt. A li smo se prilino esto viali
tokom proteklih nekoliko nedelja. Ili ak meseci, rekao bih.
Nedelja i meseci?
D a, rekoh. Mada se ni s Veronikom vie nikad neu videti. O na vie ne eli da zna za
mene. Potrudio sam se da to zazvui kao injenica, bez patetike.
Zagledao se u mene. J asno vam je da mi ne smemo da govorimo o ivotnim priama
svojih klijenata. To je stvar diskrecije.
Naravno.
Ali ono to ste upravo rekli nema nikakvog smisla.
Pomislio sam da znam ta hoe da kae. O h Veronika da, izvinite. S eam se da ju je
on A drijan zvao Meri. Pretpostavljam da je to njeno ime kad je s njim. To joj je drugo
ime. Ali ja sam je znao ja je znam kao Veroniku.
Preko njegovog ramena video sam njih petoro kako zabrinuto stoje, i dalje ne dotiui
pie, i gledaju u nas. Osetio sam stid zbog toga to im smeta moje prisustvo.
Ako ste bili prijatelj njegovog oca...
I njegove majke.
ini mi se, u tom sluaju, da ne shvatate. Ako nita drugo, rekao je to malo drugaije.
Kako to?
Meri nije njegova majka. Meri mu je sestra. A drijanova majka umrla je pre otprilike
est meseci. O n je to vrlo teko primio. Zbog toga je u poslednje vreme... imao problema.

Automatskim pokretom, pojeo sam preni krompiri. N ije bio dovoljno slan. U tome je
slaba strana debelo seenog pomfrita. I ma previe mase unutra. Tanko seckani ips ne
samo da je spolja vie hruskav, ve je i so bolje rasporeena.
S ve to sam mogao da uinim bilo je da Teriju pruim ruku i ponovim svoje obeanje.
N adam se da e mu sad biti dobro. S iguran sam da izuzetno valjano brinete o njemu.
ini se da se ba lepo slau, njih petoro.
Ustao je. Pa sad, dajemo sve od sebe, ali nas skoro svake godine zakai kresanje
budeta.
elim vam svima sve najbolje, rekoh.
Hvala.
Prilikom plaanja, ostavio sam napojnicu dvostruko veu od uobiajene. I to je bio
nekakav nain da budem od koristi.

Kasnije, kod kue, kad sam posle izvesnog vremena o svemu razmislio, shvatio sam.
Pre svega to otkud A drijanov dnevnik kod gospoe Ford. I zbog ega je napisala: P. S .
Moda e zvuati udno, ali mislim da je poslednjih nekoliko meseci ivota bio srean. I
to ta je mislila starateljka kad je rekla: Posebno ne sada. ak i to ta je Veronika htela
da kae kad je spomenula krvavi novac.
I konano, o emu je zapravo govorio A drijan na onoj stranici koju mi je bilo
doputeno da vidim. D akle, kako se moe izraziti akumulacija koja sadri inioce b, a 1,
a 2, s, v? A onda i one dve formule kojima je izrazio mogue akumulacije. S ada je to bilo
oigledno. O no prvo a bio je A drijan; ono drugo bio sam ja, A ntoni tako me je
oslovljavao u trenucima kad je eleo da me privede pameti. A b je oznaavalo bebu.
Bebu koju je rodila majka Majka u opasno poodmaklim godinama. O tuda dete
ometeno u razvoju. Koje je danas ovek od etrdeset godina, izbezumljen bolom. I koje
svoju sestru oslovljava imenom Meri. Razmislio sam o lancu odgovornosti. Video sam u
njemu i svoj inicijal. S etio sam se kako sam u onom svom gnusnom pismu nagovarao
A drijana da se posavetuje s Veronikinom majkom. Ponovio sam rei koje e me
proganjati dok sam iv. Kao i A drijanova nedovrena reenica: Eto, na primer, da je
Toni... Znao sam da nita vie ne mogu da izmenim, niti da popravim.

I tako, primaknete se kraju ivota - ne, ne samog ivota, ve neeg drugog: okonanju
bilo kakve mogunosti promene u tom ivotu. S teknete pravo na podui predah, u kome
ima dovoljno vremena da postavite pitanje: gde sam to pogreio? S etio sam se one
balavurdije na Trafalgar S kveru. S etio sam se jedne mlade ene kako plee, jedini put u
svom ivotu. S etio sam se svega onog to vie nisam mogao da saznam ili shvatim, svega
onog to vie nikad neu moi da saznam ili shvatim. S etio sam se A drijanove denicije
istorije. S etio sam se njegovog sina kako zariva lice u policu s kariranim toaletnim
ubrusima, da bi me izbegao. S etio sam se jedne ene kako pri jaja na oputen, nemaran
nain, potpuno ravnoduna nad tim to joj se jedno razlilo u tiganju; a onda te iste ene,
kasnije, kako pod suncem obasjanim brljanom pravi nekakav nedokuivi, horizontalni
pokret rukom. S etio sam se i zapenuanog renog talasa, osvetljenog meseinom, kako
prolazi i nestaje uzvodno, gonjen grupom razgalamljenih studenata ije su baterijske
lampe bacale izukrtane snopove svetlosti kroz tamu.
Postoji akumulacija. Postoji odgovornost. A osim njih, postoji i nemir. Postoji veliki
nemir.
 Beleka o autoru

D ulijan Barns roen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. kolovao se u
Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na
Koledu Magdalen u O ksfordu. D iplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao
leksikograf na O ksfordskom reniku engleskog jezika. Barns je 1977. poeo da radi kao
kritiar i urednik knjievne rubrike u asopisima N ju stejtsmen i N ju rivju. O d 1979do
1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.
D obitnik je vie prestinih nagrada i diploma, ukljuujui i nagradu S omerset Mom
(Metrolend, 1981). D obitnik je Bukerove nagrade (O vo lii na kraj, 2011) za koju je ranije
tri puta bio nominovan (Floberovpapagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998. i Artur &D ord,
2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala D efrija Fabera F ( loberov papagaj,
1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju A merika
akademija i I nstitut za umetnost i knjievnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987);
nagradu Grincane Kavur (I talija, 1988); i Pri Femina Troje, ( 1992). Barns je proglaen
vitezom (1988), potom ocirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i
knjievnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila ekspirovu nagradu, a 2004.
osvojio je Austrijsku dravnu nagradu za evropsku knjievnost. N agradu D ejvid Koen za
ivotno delo dobio je 2011. godine.
D o sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no to me je srela (1982),
Floberov papagaj (1984), Zurei u sunce (1986), I storija sveta u 10 % poglavlja (1989), Troje
(1991), Bodljikavo prase (19)2), Pisma iz Londona 1990-1995 (1995), O bale Lamama (1996),
Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000), Cepidlaka u kuhinji (2003), Sto od limunovog
drveta (2004), Artur & Dord (2005), Nije to nita strano (2008), Puls (2011), Ovo lii na kraj
(2011). Dela su mu prevedena na vie od trideset jezika.
ivi u Londonu.