Momčilo B.

Radlović
TRAGOVI U
SEĆANJU
 Momčilo B. Radlović

Tragovi u sećanju
Momčilo B. Radlović
Tragovi u sećanju

Lektura i korektura
Zorica Rajković

Štampa i povez
Jovsic Printing Centar, Beograd

Tiraž
500 primeraka; 240 str.; A5, 210 × 148 mm
ISBN 978-86-900408-0-3

Ono što starost čini mutnom nije gubitak fizičkih

i umnih moći, već težina sećanja.

Vilijam Samerset Mom

 Za moju braću, Miloša, Slobodana i Nenada.

Zahvaljujem se mojoj dragoj Verki na strpljenju

koje je ne izdaje, mojoj dragoj Zoki, Zorici Rajković,
najvernijem čitaocu i kritičaru, mom prijatelju,
Mladenu Skenderiji, od koga sam krao reči i
doživljaje, mom bratu po bratskoj ljubavi, Mirjanu
Suljagiću, na podsticaju da ovo pisanje završim, mom
školskom, Dušanu Dabiću, koji je nesebično ponudio
pomoć, mojoj dragoj Neni, Snežani Nastić, za pomoć
oko italijanskog, dragoj Biki, Biljani Isailović za
pomoć oko španskog i, naravno, ocu mog imenjaka,
Dušku Šunjevariću, čija pomoć je uvek bila od srca.
Posebnu zahvalnost dugujem Aleksandri Rajković
na sugestijama i ispravkama koje su ovu knjigu
učinile boljom. Tiki, još jednom, od srca hvala!
Umesto uvoda

Zovem se Ana. Ana Gatalica. Moj deda Marko je u leto

četrdeset prve, bežeći od zla, stigao u Slance iz Grubišinog
Polja. Iz Slavonske Raške, kako je govorio. Kad bi mu tata
rekao da ne postoji Slavonska Raška, besneo bi.
– Mnogo ti znaš! Ne znaš ni gdje si šupalj! Da si bio
pametniji izučio bi školu pa radio i gradio u svojoj zemlji, a ne u
dušmanskoj. Kô da su nam malo zla nanijeli u dva rata.
Bila sam suviše mala da bih razumela njihove razmirice, a
cela porodica se osula pre no što sam dovoljno porasla da o
tome sa njima pričam. Tata i mama su jedne zime nastradali u
saobraćanoj nesreći u Austriji. Krenuli su iz Nemačke da Novu
godinu dočekaju sa mnom, dedom i tetkom, maminom sestrom.
Ja sam tek bila krenula u školu. Deda je umro u leto sledeće
godine pa sam ostala sa teško bolesnom tetkom. Ko zna šta bi
bilo da me nije usvojila moja druga mama, Jelena, jer moja
draga tetka nije još dugo poživela.
Brzo sam prežalila gubitak porodice. Možda zato što oca i
majku nisam čestito ni poznavala. Viđala sam ih jednom ili
dvaput godišnje, bili su mi tuđi i nisam volela da me ljube i
štipkaju za obraz. Deda je bio namćor, stalno je nešto prigovarao
i brecao se na tetku i mene. Valjda to dođe sa starošću. I sa
bolešću. I žalošću što ga je sin jedinac ostavio da se muči, a on
otišao u tuđinu. Kao da je tamo plandovao, a ne rintao vasceli
dan.
Najviše sam žalila za tetkom. Tetka me je baš volela. I ja
nju. Jako. U njenom sićušnom i bolešću isceđenom telu uvek je
bilo blagosti i topline. Jedino tu, na drugom mestu je nisam
nalazila sve dok nisam upoznala moju drugu mamu.
To leto sam se, poput dosadne zunzare, neprestano muvala
između tetkine kuće i manastira, potajno gledala devojčurke za

7
kojima se širio miris jeftinog parfema praćen slatkim i
izazovnim smehom. Na dobacivanja još uvek musavih i ćosavih
momčića drsko su se okretale, glasno smejale i ostajale svoje,
neuhvatljive i tajanstvene. To leto sam čekala subotu i nedelju
da se svet skupi oko hrama da izdalje gledam ljude čija muka je
bila toliko vidljiva da sam ja na svoju zaboravljala. Ako bi me
ugledao, otac Joilo bi doneo zavežljaj sa hranom, gurnuo mi ga
u ruke i rekao:
– Ponesi tetki! Bolesna je pa ne stiže od muke da vam
nešto spremi.
Znao je da nemamo.
Kad sam prvi put videla moju drugu mamu izgledala je
kao i ostale lepo obučene tete koje su pre nje dolazile u manastir
i obećavale da će uraditi neke važne stvari. Na njihova obećanja
stariji su se kriomice gurkali, čudno zgledali i sašaptavali kao da
nešto tajnovito i opasno kriju od nas dece. I od drugih ljudi.
Nikad nisam doznala šta su to tajili, a bilo me je sramota da ih
pitam. Za razliku od tih teta, mama nije došla samo jednom.
Dolazila je svake subote i nedelje. Uvek lepo obučena, tiha i
škrta na rečima. I brza kad sa ocem Joilom treba da se dogovori
oko posla. I tužna! Da, da! I tužna! Kad mi je prišla i započela
razgovor mislila sam da želi da me ukrade, da me odvede negde
gde nema ni dece ni ljudi. Ni moje tetke. Da tugujem sa njom. A
ja bez tetke nisam mogla. Ne znam kako se to promenilo.
Njenom pričom valjda? U početku sam bežala, krila se od nje.
Onda me je pripitomila i priče su postale česte i duge. I drage.
Pričala je o svemu. Nekad o običnim, nekad o neobičnim
stvarima. Naposletku, o svom ocu i majci. Tad sam se
rasplakala. Bilo mi je žao što i ja takve roditelje nisam imala. I
što ih nisam volela kao ona svoje. Sad me boli svaki tren koji
sam provela sa mamom i tatom, a još više dani bez njih. I još
dugo, dugo će boleti, znam to.

8
 Nekoliko dana nakon tetkine sahrane mama Jelena i ja
smo otišle na Slanačko groblje da obiđemo grobove mojih
mame, tate i dede. Krstovi su već bili popadali, grobovi potonuli
u zemlju, mislila sam da se bezdan pod njima otvorio. Činilo mi
se da ću nestati pod zemljom ako im se približim. Da će me
neko povući dole. U tamni vilajet. Drhtala sam i plakala od
straha. Mama Jelena je drvene krstove zamenila kamenim,
grobove nasula zemljom i posadila cveće. I naučila me da
brinem o njima. Naučila me je da volim ljude i da je u životu
najvažnija ljubav. Da čovek ne treba da krije ili, ne daj bože, da
se stidi svoje ljubavi. Naučila me je da volim Zemun i ljubim
Beograd. Da ih pronalazim u drevnim zapisima i tumaram po
skrovitim mestima. Naučila me je da tražim lepu knjigu i da je
delim sa dobrim ljudima. Nekad su mi njene reči bile preteške
za razumevanje. Nekad i dosadne. Sad se same od sebe vraćaju,
otvaraju, bistre i tako jasne pričaju sa mnom. Polako i strpljivo
kao da čekaju da i ja nešto dodam.
Dugo nisam mogla da se pomirim sa mišlju da mame
Jelene više nema. Sanjala sam kako ulazi u sobu, smeje se i
pruža ruke da me zagrli. Plakala sam i skakala od sreće, potom
se budila, a lavina bola me je pritiskala i gušila kao mećava
planinu. Kažu da vreme leči bol. Ne verujem. Vreme nas uči da
sa mukom živimo. Uz one koje volimo, to lakše ide. Sad me
stiže kajanje za sve neizgovorene reči koje sam htela da joj
kažem. A toliko ih je.
Skoro svaki dan, iz ateljea gde živim, idem na njen grob.
Iz Strme uđem u Grobljansku pa pored Hariševe crkve do groba.
Ponekad siđem do Nikolajevske crkve da zapalim sveću pa se
odatle Sinđelićevom uzbrdo vratim na groblje. Zemun sam
zavolela slušajući njene priče o Zemunu i Zemuncima. I ponešto
čitajući o njihovoj teškoj sudbini. Zemunci su glavom plaćali
slobodu svog grada, a Zemun je to plaćao rušenjem i paljenjem.

9
Ponekad i pogrdnim imenom. Uprkos svemu, otrgao se od
rimskog Taurunuma, krstaškog Malevila ( Zli grad ) i poneo
sasvim obično ime. Zemlin, Zemljani grad. Vremenom, zbog
brojnih zemunica u lesnoj zaravni, narod ga je krstio u Zemun.
Otkad mame nema čitam i stare zapise o groblju. Ponekad
pomislim da je lesna zaravan na kojoj groblje leži nebeskim
mačem presečena napola pa je božjom voljom južni deo odvojen
od severnog zasekom visine četiri-pet metara. Na južnom delu
su jevrejsko i katoličko groblje. Parcele i spomenici su brižno
uređeni, nema ni traga zbijenosti i teskobi. Na severnom delu,
naročito u udolini od Hariševe crkve prema Ulici Sibinjanin
Janka, grobovi kao da su nabacani jedan na drugi. Kao da se
mrtvi kriju od živih koji ih obilaze. I od ostalog sveta. Stide se.
Posle sam doznala da su tu sahranjivani siromasi bez porodice,
beskućnici i davljenici koje je reka izbacila na obalu. Ni ona ih
nije htela, najela se valjda takvih mučenika.
Kad sam tog dana krenula na mamin grob, kiša je
šobonjila po krovovima i olucima starih zemunskih kuća,
brbotala po pločnicima i slivnicina kaldrmisanih ulica. Na
groblju nije bilo žive duše. Samo zvonka tišina. Takvi dani na
groblju su najlepši. Možete da pričate sami sa sobom. I sa onima
koji su vas bez valjanog razloga ostavili. Nema nikog da vas
čuje. Pa da se vi posle stidite. Jer takvi glasnim šapatom šire
vest da pričate sa mrtvima, sa onima koji su otišli na drugi svet.
Kao da postoji drugi svet! Svet je valjda jedan? Sve oko nas i u
nama, sve ispred i iza. Ko zna gde i u čemu još? Svuda i u
svemu, valjda?
Šćućurila sam se kraj maminog groba i uz tihi grgot kiše
načas zadremala. San je krenuo. U meni se raskrilila dotad
skrivena zavesa. Prošaputale su znane i neznane priče i
kazivanja o Zemunu, prekrilile Gardoš pa se preko Dunava
prelile na debelu banatsku ravnicu. Promiču slike, prelistavaju

10
vreme od Avara i Huna. Mešaju se šajkaši, skeledžije, krečari,
đumrugdžije, trgovci i alasi. Pijačni dan se razmahao.
Ekmedžije, zildžije, kujundžije, ašdžije, bikadžije i sitni
trgovci zvonkim glasom mame kupce hvaleći svoju robu. Na
tezgama je šarenilo zeleniša i voća. Na sve strane vise anterije,
mintani, tozluci, fistani, jeleci i ječerme. Gura se običan svet,
vrvi život, čuju se smeh i pesma. Odjednom sve to zamućuje
strah koji me obuzima pa bode poput ušiljenog koca. Vidim
kolone nesrećnika kako odlaze u neznano. Čekaju ih dželati,
racije, bolest i pomor. Znam da su i moji tu, hoću da krenem sa
njima, ali glas u meni je jasan. Nije to tvoj svet! To me drži na
mestu. Drum kojim izmiču je kaljav i pust, a iz šikare i blata
oko njega, samo ponegde vire niske pletare pokrivene slamom.
Liče mi na čađave jurte1 koje je davno nekad avarski kagan2
podizao u pustari panonskoj.
Glasan pljesak niotkud me je trgao iz sna. Kiša je već bila
stala. Videla sam bistro i umiveno nebo. Kao da se tog trena
probudilo. Sunce se bezbrižno zavalilo u grane grobljanskog
drveća i sve je bilo savršeno, a mene je pritiskala bol deteta
željnog majčinog krila. Sa grane obližnjeg drveta na čelo mi je
pala kap kiše. Kao suza s neba. Zaplakala sam i bol iz mene je
polako oticao. Da li suze mogu oprati bol? Obuzeo me je
beskrajni mir, u pameti su se sabrala vremena i istorija. Da me je
neko upitao koji je dan, koja godina, ne bih mu znala reći. Ni
onu od Hrista ni onu od Hidžre. Ni onu od Postanja.
Prestrašilo me je njegovo kašljucanje. Okrenula sam se i
na nekoliko koraka od sebe videla čoveka kako mirno stoji.
Mantil mu je bio nemarno prebačen preko leve ruke, a ispod
šešira na glavi u mene je bio uperen pogled radoznalih
sivoplavih očiju.

1
Vrsta šatora
2
Kan kanova, vladar kaganata

11
 – Bojim se da sam vas uplašio!
– Prilično! – odgovorila sam zbunjeno.
– Vi ste sigurno Ana? – pitao je dok je, saginjući se,
stavljao cvet na mamin grob.
– Da! – rekla sam iznenađeno.
– Ja sam Loške. To ime su mi dali još dok sam bio deran.
Tako me svi zovu pa možete i vi. Jelenu sam upoznao davno, u
„Krsmancu“, još dok smo bili studenti. Posle smo se retko i
nakratko viđali i uvek obećavali da ćemo naći vreme za ozbiljnu
i opširnu priču. Nažalost, zakasnio sam.
– Da, jeste. Nažalost.
Provela sam mnoge čase sa Lošketom. U šetnji i priči, u
restoranima i krčmama, u lovačkim i ribolovačkim zabitima gde
me je vodio da uživamo u sjajnoj hrani i vinu, u galerijama i
muzejima gde mi je otkrivao detalje koji se u knjigama iz
istorije umetnosti ne mogu naći. I naslušala se neverovatnih
priča. U početku su to bile priče čoveka koje je obišao svet i
iskusio život, priče koje nadahnjuju, uče, šire vidike i
interesovanja. Posle su postale složenije i sve više je jezgro priče
bilo okrenuto njegovom razmišljanju o opštim vrednostima, o
dobru i zlu. Onda je otišao. Bez pozdrava. Bolelo me je to, ali
sam vremenom shvatila da je s namerom ušao u moj život i s
namerom iz njega izašao. Valjda je to sudbina. Ako postoji?
Počela sam da pišem. Odskora. Vaistinu, ne znam kako
bih to pisanje imenovala, ali znam da je iz mene progovorila
potreba. Znam i da je dugo čekala priliku. Od svih onih koje
sam znala i znam, samo je čika Luka to naslutio.
– Piši! Počni već jednom! Onaj ko toliko čita mora nešto i
da napiše! – govorio je.
I pišem. Najviše o njemu. Lukine, mama Jelenine,
Smiljine, Lošketove priče i priče drugih dragih ljudi, ljudi
povezanih istom sudbinom, ali i zapise koje su ostavili, slažem u

12
neku vrstu ispovesti. Ispovesti koja liči na tragove u sećanju
kako je jednom prilikom čika Luka rekao, jer ti zapisi i nemaju
kontinuitet. Kao ni sećanja. Otkinuta su od zaborava traganjem u
krhkom pamćenju. Istrzana su i nedorečena, setna i varljiva.
Pričaju o svemu. O detinjstvu. O ljubavi i rastajanju. O dobru i
zlu. O kućama i psima. O sreći i razočaranju. O ljudskim
sudbinama. O rečima koje rasteruju mrak i vraćaju nadu. I o
muci. Ponešto i sama domislim iz želje da te priče povežem.
Mamine priče o Zemunu i Zemuncima, ali i zapisi o
groblju koje sam čitala, ne daju mi mira. Volela bih da jednog
dana obiđem lagume ispod Zemunskog groblja. Da otkrijem
tajne koje se tamo kriju od drevnih vremena. Neki kažu da su
tašmajdanski lagumi veći i lepši, neki bi radije obišli napuljske
gde su se sastajali članovi Akademije tajni, a ja bih baš volela da
vidim ove. Ima jedan Rade koji se nudi da me povede. Stalno
me izaziva, čika da pođem ako smem. Lepi Rade. Bekrija.
Pričalica i Zemunac. Onomad smo se sklonili u Nikolajevsku
crkvu, uhvatio nas je pljusak dok smo se od Dunava peli na
Gardoš. U crkvi nigde nikog. Samo nas dvoje, mokri kô vrapci
koji od oluje nisu stigli pod strehu da se sklone. Prilepio se uza
me, izgore me svojim dodirom. Glavu prislonio uz moju pa mi
šapuće na uvo. Da ne smetamo tišini. Valjda? Kao da tišina ne
čuje moje srce. Gruva, Gardoš se trese. I Dunav se vrpolji, budi
ga moje srce iz popodnevnog dremeža. Zna i Dunav da je to
zbog Radeta. Rade se još više stiska uza me i priča. Kaže da je
na mestu današnje crkve, još pre bitke na Mohaču 1526. godine,
bila stara slamom pokrivena crkva. Ova nova je sazidana 1745.
godine, a ikonopisac je čuveni srpski barokni slikar Dimitrije
Bačević. Kaže i da se u crkvi čuvaju mošti jednog od dvanaest
Hristovih apostola, Andreje Prvozvanog, brata Petrovog. Laže
da su se njegovi preci, šajkaši, sveštenici i konjokradice, tukli sa
Turcima davne 1521. godine. Ko toliko dugo pamti svoje

13
pretke? Kazuje on čudne drhtave reči, ali ih od slatkog nemira
ne pamtim. Samo ih osećam. I svašta zna taj Rade. Krenula bih
ja sa njim, ali me je strah. Od mene, ne od Radeta. Zato, ako
neko od vas krene tim putem, nek me pozove. Lako će me naći.
Neka samo svrati na groblje, skoro svaki dan sam tamo. Može
da se ponudi i neki fini Beograđanin, ne marim što nije
Zemunac. Ako je Beograd bio Antemurale Christianitatis3 za
hrišćane sa zapada, a Dar ul Jihad4 za Osmanlije sa istoka,
Zemun je odvajkada bio i zauvek će ostati prag toga praga. Pa
što da me ne povede stanar kuće na čijem pragu je i moja kuća?
Umalo da zaboravim! Ove jeseni je Radetov drugar Mare
išao na Hilandar. I zamislite šta mi je ispričao!
– Ej, video sam onog tvog ćalca sa kojim si šetala uz
Dunav u Uranopolisu. U mantiji! Što nisi rekla da je sveštenik,
čoveče?
– Ma, kakav sveštenik, šta pričaš? Učinilo ti se samo, ko
zna koga si video! – uzvratila sam, a nešto u meni je gorelo
čudnom, radosnom vatrom.
Našao Loške svoje mesto!

3
Prag, bedem hrišćanstva
4
Prag svetog rata

14
 I

– Ajde srećo, pojavi ih! Ako se zaobadaju, đavo ih neće

sabrati! – doziva majka sina Luku više da čuje gde je nego da joj
pomogne da skupi zadružna goveda i potera ih na pojilo.
„Majko moja, šta mi je sa djetetom?“, misli. Povela ga je
sa sobom da bi ga imala na oku. Brine je to što joj je dete stalno
je u nekim svojim mislima. Pre neki dan, niko nije znao kud se
denuo. Uzalud ga je tražila i dozivala. A on otišao u polje, celi
dan je lutao i brao cveće. Komšinica Anđa ga je dovela. Kad ga
je videla živog i zdravog, povraćala je od pretrpljenog straha.
Mora da ga sâm bog čuva da ga zmija ne ujede, da ne natrapa na
bombu, minu ili granatu zaostalu iz rata kojih je još bilo u
svakom grmu. Nije ni pune četiri imao kad je primetila da je
drukčiji od ostale dece. Nosila je ručak koscima i povela ga sa
sobom da ne ostane sâm u kući da se nesmotreno ne opeče ili
poreže nečim. Išli su uzanim puteljkom, on ju je držao za suknju
i odjednom je rekao:
– Majko, sad ćemo vidjeti zmiju!
– Kakvu zmiju, srećo, nalet je bilo? – i sama se uplašila.
Nisu prešli ni deset koraka, a šarka je ležala nasred puta.
Sa pet je prepričavao šta mu se zbilo kad je imao dve ili tri.
Kako je sa kumom Milkom išao na krštenje u crkvu brvnaru,
kakvo je jutro bilo, kakva livada i cveće, kakav zvon crkvenih
zvona. Zatim, kako mu se rodio mlađi brat. Ko je prvi prišao
majci dok je ležala na plitkoj slamarici zastrtoj belim lanenim
prostiračem, ko je ušao u sobu i kako je bio obučen.
Ukućani su se već bili navikli na njegova neobična
zapažanja, nije ih to brinulo, ali majku jeste. Često ga je viđala
sa cvećem u rukama. Pričao je sa njim, činilo joj se i da mu
ponekad nešto peva. Mati mu tada priđe blizu, stane do njega i
zove ga, ali se on ne odziva.

15
 – Čuješ li ti mene, dijete? – pita ga skoro šapatom.
– Čujem, majko.
– Pa što se ne odazoveš?
– Ne mogu dok ne završim što sam počeo.
Samo je njegova baba Boja govorila:
– Pusti dijete! Bog ga je podario onim što ti nemaš pa
misliš da je mimo svijeta. Pusti ga! Dok ga bog vodi nikakvo zlo
mu se neće desiti.

...prokleta boljetice,
nesretna poganice...

U noći tamnoj kao pokrov, lelujavi plamičak utuljene

petrolejske lampe video je kao tračak nade u bespuću koji se
svakog trena može ugasiti. Čudne senke kao duhovi, oslikavaju
se po plafonu i zidovima. Soba je razvaljena i šuplja, izdužila se
kao put koji nestaje u daljini, nema početka ni kraja. Okolo mrak
i hladnoća. Ponovo sklopi oči pa nastavi da i dalje sluša tiho
šaptanje babe Boje.

...nebom te i zemljom kumim,

u morske dubine, nebeske visine,
đe pjevac ne pjeva...
đe krava ne riče,
đe ovca ne bleji,
đe koza ne beči,
đe pas ne laje,
đe dijete ne plače,
đe maša ne kuca...

16
 Više se nije bojao. Toplio se i znao je da će mu biti dobro.
Njegova baba je bila tu da ga svojim basmicama čuva i štiti od
svih zala.
– Đe si ga našla, snajo? – pita Bojica, kako su je svi u selu
zvali, snaju Jelicu.
– Iza korita, kod bunara. Sve na njemu mokro kô da je tri
dana u bunaru bio. Jadna majko, šta sam bogu zgriješila? Svake
noći se dižem i oblazim ga. Nikad ne znam đe će i kad u snu
krenuti!
– De, de, ne benavi! Daće bog, biće sve kako treba.
Bojica uzima čistu bošču, moči je u toploj vodi pa brižno i
polako briše Lukino lice i čelo.
– Idi ti poslom, ja ću biti uz njega. Ne boj se, biće dobro. I
ne zaboravi da nekom djetetu kažeš da mi donese suzu rakije! –
kaže snaji.
Sede na stolac, ruku stavi na Lukino teme pa tiho nastavi:

...idi u Lelejsku goru,

đe konji ne vrište,
đe kučiči ne laju,
đe đevojke kose ne češljaju...

– Reci, dušo moja, ispričaj majci šta ti se desilo? Kad si

izašao iz kreveta? Otkud ti u cik zore kod bunara sav mokar i
promrzo? – pita majka Luku.
– Majko, ja sam spavao. Onda mi je u san došla svjetlost i
povela me. Legao sam u travu kraj bunara i gledao kako igra
preda mnom na nebu, a posle sam i ja poletio sa njom. Sve oko
mene se vrtilo. Sjećam se da sam bio visoko, ali sam jasno vidio
sve na zemlji. Planine pod snijegom visoke do neba, pustu

17
zemlju pokrivenu pijeskom, beskrajne šume i livade,
nepreglednu vodu i ogromne gradove načičkane kućama kao
ćelije u pčelinjem saću. Vidio sam crkve u obliku krsta ukopane
u kamen i zemlju, ljude kako rade i spavaju. Sve to odjednom, u
istom trenu.
Onda sam se približio jednoj rijeci. Čuo sam kako huči,
gledao kako se strmoglavljuje niz litice. Pored nje je krivudala
cesta i na njoj je bio auto. Odjednom bio u tom autu. Kao da
sam čovjeku koji je vozio sjedio na ramenu. On je pjevao jednu
prekrasnu pjesmu, a ja sam znao da će se desiti nesreća, da će sa
autom sletiti u rijeku.
Bio sam tačno iznad auta kad je udario u međaš kraj puta,
zanio se lijevo pa desno i survao u rijeku. Svjetlost je kliznula
po vodi, razdijelila je napola i ja sam vidio čovjeka sa glavom i
rukama naslonjenim na volan. Kao da auto nije imao krov. Ne
znam kako i gdje je nestao. Svjetlost je u trenu iznijela čovjeka
na obalu. Iako je bila noć, oko njega kao da je sijalo sunce. Bio
sam tik ispred njegovog lica kad je otvorio oči i čudno me
pogledao. Svjetlost me je naglo podigla uvis i ja sam letio kući.
Bio sam umoran i znao sam da moram brzo da se vratim. Vidio
sam sebe kako ležim kraj korita u travi nepomičan kao mrtvac i
onda sam se spojio sâm sa sobom i više se ničeg ne sjećam.
Jelica muklo zaječa uplašeno gledajući sina, a kroz glavu
joj minu nevoljna pomisao. „Bože dragi, molim ti se! Ne daj
đavolu da se useli u njegovu nevinu dušu!“

– Oće li skoro? – više za se no što od drugih očekuje

odgovor zbori omanji čiča dok uporno pokušava da kresivom,
kremenom i trudom upali vatru za lulu škije.

18
 Ispod izbledelog kačketa okićenog ostacima trine i ko zna
gde pokupljene paučine, Luka gleda u koščato, užutelo i
izborano lice. Upale oči skrivene jagodičnim kostima, sa sitnim
kao med žutim zenicama, jedva vire. Nakostrešene obrve liče na
rep uplašene mačke. Brkovi su žuti, na krajevima svetliji od
duvanskog dima kao i vrhovi prstiju kojima pridržava lulu. Kad
pućkajući otvori usta izvire retki, žutocrni, iskrzani zubi. Luki
liče na zarđale zupce ostavljene i zaboravljene pile za drvo.
Čeka autobus. I Luka ga čeka, mora u Banju Luku. Počinje prva
školska godina u tehničkoj školi. Nervozan je, zbunjen i
zabrinut.
Rasklimana i naherena krntija stìže posle jedanaest.
Putnici se nervozno guraju, brecaju jedan na drugog i ulaze.
Prašnjavi makadamski put pun rupa vijuga čas uzbrdo, čas
nizbrdo. Autobus trucka, jedva se kotura po cesti. Drvar, Oštrelj,
Petrovac, Bravsko, Čađavica... Stiže ga drem, sklopi oči i zaspa.
U snu nije video govornika. Samo ga je čuo. I nije to bio jasan
glas, više šapat iznutra. Tih kao da ga Šaptač rečima pokriva.

Smiri srce. Strah je najvjerniji čovjekov pratilac. Čim smo

pred neznanim, eto njega. A šta je odlazak od kuće nego
napuštanje sigurnog utočišta, kucanje na vrata straha? Zato
čovjek treba da u sebi uzdiže vjeru, nit kojom jača volju. Jaka
volja jača nadu, a gdje počinje nada, prestaje strah. Ne plaši
čovjeka borba sa nedaćom već priroda njenog lica. Kad u svom
srcu razotkrije tu prirodu, zna kako će je pobijediti. Pred
zagonetkom se zagledaj u svoje srce. Tu ćeš naći odgonetku!

Probudio se iznenada. Kao da je čuo gromki pljesak dlana

o dlan. Okreće se, gleda u čiču koji sedi kraj njega.
– Jesam li šta pričao u snu? – pita ga.

19
 – Ne čujem ja, dijete, ništa! A svi pričamo dok sanjamo.
Važno je da je san lijep! – uzvrati čiča i dobrodušno se nasmeši.

– Luka, da čujemo tvoj domaći zadatak! – reče profesorka

srpsko-hrvatskog jezika i preko spuštenih naočara pogleda u
zbunjenog polaznika prvog razreda banjolučke tehničke škole.
I po izgledu i po garderobi više je ličio na seosko čobanče
koje je slučajno zalutalo u razred kom je bila razredni starešina.
Ali, kad progovori, poništi tu sliku. Reč mu je neobična. Poleti s
njom i sve joj se čini da nije prisutan tu gde je. Prečesto je to
izazivalo podrugljiv podsmeh gradske dece, uglavnom dečaka, u
čijim očima je Luka izgledao i čudno i odbojno.
Dečak se uspravi, nespretno uze svesku koja mu umalo ne
ispade iz ruku i ne dižući pogled sa nje poče:
– U mom kraju nema ni ruža ni hrizantema. Tek ponešto
trave, korova i obilje golog krša. Ima vukova. I zmija ima dosta.
Profesorka umiruje već glasan smeh nestašnih prvaka i
nastavlja da pažljivo sluša.
– Volim svoj zavičaj. Volim kad u proljeće jagorčevina i
ljubičica stidljivo provire ispod snježnog pokrivača koji se otima
suncu krijući se u osoju i sjeni razgranatog drveća. Volim kad
zamiriše žilavi kukurijek. Volim tople ljetne noći kad krivi
mjesečev rog proviri u sobu, a mjesečarka Selena bljedilom
pomiluje usnule ukućane. Volim jesenje kiše, vjetar i mrak, te
pouzdane jatake hajduka i konjokradica. Volim i zimu, jauk
vjetra, bubnjanje vatre u peći i miris pečenih polica, tišinu gluve
ponoći koju katkad remeti čudan zvuk za koji stariji kažu da je
njisak konja koji je ostao bez gospodara. Bijela smrt ga je
zagrlila i uspavala daleko od toplog doma, a njegov konj ga, u
snježnim zimskim noćima, traži i rzanjem doziva. I kad se veseli

20
i kad se žali, u mom kraju se pjeva u desetercu. Najčešće zimi
kad mećava ustoliči svoju moć na planinskim visovima pa, čim
se vrata od kuće otškrinu, vjetar sune ledenu bjelinu u lice, grize
i prlji kao plamen vatre. Okovano snijegom i ledom selo se
udavi u bjelini debelih smetova. Tih večeri i noći, čovjeka sapnu
nemoć i tuga. I on pjeva. Svojim zavijanjem vučjem zavijanju
odgovara. Bilo hajdučka, uskočka ili kosovska, uz te pjesme se
više tuguje no veseli. U mom kraju se i priča u desetercu, ali i
umire sa njim na usnama.
Dečak čita, ne diže pogled. Profesorka ga gleda, njegova
priča je vrati u detinjstvo i ona za trenutak izgubi pažnju s
kojom ga je slušala. Sačeka da završi, podiže se sa stolice i
lagano priđe klupi u kojoj je još stajao.
– Lijepo si ovo napisao. Sjedi sada.

Te subote, autobus pun pitomaca Doma učenika „Veselin

Masleša“ je krenuo u Jajce. Vaspitači su ih poveli da obiđu
vodopad Pive, muzej AVNOJ-a i hidrocentrale Jajce I i Jajce II.
Zaustavili su se u Bočcu, negde na polovini puta, da malo
predahnu. Bašta restorana je naslanjena na džinovsku vrbu
izraslu tik uz obalu, visi nad samom vodom i pruža zadivljujući
pogled na zelenu i zapenušanu reku.
Dok drugi biraju sto, Luka je uznemiren. Ruke mu trnu,
noge klecaju. Nesiguran je u hodu. „Možda je od sjedenja?“, teši
se, a zna da nije. Da bi se smirio, strmim putićem silazi do obale
da se osveži ledenom i bistrom vrbaskom vodom. Jeziva
hladnoća ga u trenu poli, slabost i drhtavica ga teraju da sedne
na kamen uz obalu da dođe do daha. Pruži ruke da zahvati vodu
i pogled mu se zaustavi na olupini auta koja je, nekoliko metara
dalje, skoro virila iz vode. Njegov san iz detinjstva promače mu

21
u trenu kroz glavu i on uplašen požuri u kafanu. Zatraži čašu
vode od konobara i dodade:
– Neko je izgleda davno sletio autom u Vrbas, olupina je
još tamo.
– Moj brat. Prije dvanaest godina. Sam bog zna kako je
preživio! U to što on priča, niko ne vjeruje. On ne dâ da se ta
krntija vadi, zato je tamo.
– Znači, živ je? – pita Luka.
– Živ i zdrav, evo ga stiže! – reče konobar i klimnu
glavom prema ulazu iza Lukinih leđa.
Luka se polako okrenu pa se zagleda u čoveka. Gleda i
ovaj u njega. Zastade pa sanduk piva što je nosio u rukama
spusti na sto. Svom težinom klonu na stolicu kao da su mu noge
posekli. Žmarci prolaze kroz Lukine ruke i noge, krv grunu i
pređašnja hladnoća se pretopi u vrelinu koju nije mogao da
izdrži. Trkom izlete iz kafane, utrča u autobus i skupi se na
sedištu kao da se od nečeg krije i brani.

Probudio se kasno, uzeo zalogaj-dva i krenuo da pomogne

ocu da napoji stoku. Bura je prestala, nebo je bilo vedro, a dan
prilično topao. Ni nalik jučerašnjem kad je celi dan pešačio da bi
došao kući na školski raspust. Zimi, među strminama okolnih
visova, dan se otme u trenu. Dok dlanom o dlan, sunce nestane
sa horizonta, a okolni vrhovi, blistavi kao zaleđeni kristali, još
uvek sjaje. Kao da od smrti otimaju umiruće zrake.
Pre večere izađe pred kuću. Noć je vedra i hladna. Nebo je
poput staklenog zvona pokrilo snegom zastrtu ravnicu ispod sela
koja, kao zaspalo more, mirno diše na mesečini. Tišina je. Ni
pas da zalaje, vuk da se javi. Pogled mu pređe nebom, od
sivoplave mesecom obasjane polulopte na jugu, do

22
kobaltnomodre na severu načičkane rojevima treperavih zvezda.
Gologlava brda ledom okovana cakle se u srebrnobelom
ogrtaču. Reznu ga nejasna čežnja i on reši da ode na prelo. „Baš
je hladno, kô na đavoljem guvnu!“, pomisli. Zadrhta i požuri da
se skloni u toplinu doma. Majka ga dočeka na vratima.
– Nemoj, sinko, više glavom da se igraš! Kad si vidio
kakav je kijamet, nijesi smio krenuti iz Knina! Mogao si ostati
kod kumova Dobrijevića ili se vratiti u Banju Luku.

Sav mokar i prestrašen skočio je iz kreveta spavaonice.

Pun mesec, žut kao kruna mladog suncokreta, sedeo je na ivici
prozora i virio mu pravo u oči. Luka glasno jeknu i krenu do
umivaonice da se umije i otera ružan san koji ga je probudio.
Hladnom vodom kvasi vrat, ne diže glavu, želi da zaboravi sve.
– Šta je, Luka, jesi li dobro? – pita ga Stevan dok mu ruku
stavlja na rame. Čuo je njegovo ječanje pa je krenuo za njim.
Luka se jedva uspravlja.
– Ma, kakvo dobro! Sanjao sam užasan san. Dozlaboga
ružan. Moram da ti ga kažem, možda će mi biti lakše.
Seda na ivicu betonskog korita umivaonice i počinje:
– Sanjam da ulazim u dugačak hodnik i idem prema
njegovom kraju. Znam da je na kraju soba u kojoj je moj mlađi
brat. Noć je, slaba svjetlost sijalica na hodniku čini se da samo
zamućuje vidik. Odjednom ispred sebe vidim veliku gužvu,
čujem galamu. Požurim naprijed, neka zebnja me tjera, ali od
gužve ne mogu da prođem. Razmičem druge, skoro da se bijem
sa njima da bih se progurao. Nekako stižem do kraja hodnika i
sa lijeve strane vidim zatvorena vrata i ispred njih brata i neke
momke koji mi se čine odnekud poznatim mada nikom ni ime ne
znam. Stoje, raspravljaju se sa spodobama kojima lice ne vidim.

23
Hoću da zamolim brata da uđe u sobu, ali nemam glasa, ne
izlazi iz mene. Hoću da priđem i otvorim vrata, ali ne mogu da
mrdnem, kao da sam sapet. Vidim samo kako blistava oštrica
noža na slabom svjetlu sijevnu i zareza bratov vrat, a onda me
njegova krv poškropi po licu, čini mi se da je i sada osjećam. I
tu sam se probudio.

Dvadest i drugi je april. Dan oslobođenja Banje Luke.

Neradni, nema nastave. Sa Šehitluka su, zaobilazeći mezarja i
bašče, promičući kroz avlije i sokake, nepristojno zavirujući
kroz prozore malih u belo okrečenih kuća, sišli u Sitare pa
krenuli nizvodno do Zelenog mosta. Boli ih slatki, ustreptali
smeh, drhtav od devojačke čežnje, koji dopire iza mušebaka i
dugo prati njihove korake. A vrela krv provri kad kroz male
pendžere izvire vesele i radoznale oči koje mladim momcima
unose ljubavnu čežnju u srca i nesanicu u noć.
Vrbas skakuće po brzacima, belasa se. Dvojica momaka
na obali sređuju dajak5. Leti, kako Banjolučani vole da kažu, sa
brojnim čamcima i dajacima na reci, njihov grad neodoljivo
podseća na Veneciju.
– Ej, ljudi! Čim skupim pare, kupiću dajak. Joj, kad ga
dobijem, jednim šupom ću od Rebrovačkog mosta stići do
Kastela! Drugim, od Kastela do Šehera! Pa kad krmom

5
Dajak je uzak i dugačak čamac plitkog gaza koji je ranije služio za prevoz robe.
Kako je Vrbas brza i plitka planinska reka, veslo nije podesno za vožnju čamca.
Čamac se gura motkom, naziv joj je dajak, koja se na vrhu završava šticom, oštrim
čeličnim špicom. Po nazivu motke je i čamac dobio ime. Jedno guranje motkom
naziva se šup.

24
zasječem vodu, potopiću pô Banje Luke. Samo jedan čojek more
da mi ga sagradi. Tonči Zamolo! Čuo sam da je i neki Hakija iz
Dolca dobar, ali Tonči pravi najljepše i najbolje dajake. Kad ga
izguram nasred Vrbasa, dići ću dajak kô koplje i arlauknuti kô
Tarzan. Sve trebe u Banjoj Luci će se zaljubiti u me. Vas neću ni
pogledati, neću vam ni mahnuti! Šta ćete mi vi? – šali se Stevan.
Prelaze most i lagano idu u dom. U Kozarskoj mimoilaze
tri devojke, verovatno srednjoškolke. Lepe, mlade i nasmejane.
Okreću se za njima.
– Lijepe li ste, majko moja! Oči mi ukradoste. Kako ću
slijep i sâm dalje! – dobacuje im Luka.
Zastaje srednja, okreće se.
– Bez očiju se može, ali bez srca ne može. Čuvaj se da ti
srce ne ukrademo.
Luka krenu prema njoj. Druge dve odoše, ona osta. Kosa
kao snop zrelog žita, vezana u rep. Dva-tri pramena se otela,
pobegla iz repa pa nemirno prepliću na blagom povetarcu. Ona
ih svaki čas smiruje iza ušiju. Oči zelene, Vrbas žubori u njima.
Stoji mirna, nedokučiva i nasmejana. U njemu peva dotad
neispevana sonata, sapela mu je jezik, nikako da ga odreši.
Jedva reč krenu.
– Bože, koliko si lijepa!
– A zar tebi nešto fali? – ne spušta pogled.

Pokraj Ferhadije, preko Crkvene i Bezistana žuri u školu.

Kroz prozor učionice drugog razreda gimnazije viri sijaset
devojačkih glavica. Dobacuju mu i dozivaju ga. Čuje jednu:
– Zdravo, profo! Mogu li i ja kod tebe na časove? Naučila
bih i ja tebe ponešto!

25
 Zadirkuje ga zbog časova matematike koje daje Jasmini,
njenoj drugarici.
– On je bistar momak, lako je njega naučiti! Što mene ne
naučiš? – dobacuje joj Stevan.
Kraj školske godine se bliži, a Luki nije do nastave i
učenja. Biba. U njemu su samo njen osmeh, šapat i miris. Dotad
nije znao da se žena po mirisu poznaje. Sa korzoa se sklanjaju u
Aleju uzdisaja, subotom i nedeljom beže na Šibove i Šehitluke
da se osame. Kući, zbog oca, ne sme da zakasni. Ruku svaki čas
zavlači u džep i prstima prepliće maramu koju mu je poklonila.
„Evo ti ljubavni tilsum da me ne zaboraviš!“, rekla je. „A, ako
ona zaboravi mene?“, poreza ga žalac zebnje.

Kraj maja je. Spuštaju se sa Šehitluka prema Vrbasu. U

Šeher. Šeher je najlepši u sumrak. Kad skromni domovi
siromašnih muslimana zamirišu na toplu pitu i prženu kafu. A
zimi na vruć salep. Kad se i misli i setna sevdalinka uz saz i
šargije otisnu niz zelenu reku. Lagano, kao večernja izmaglica.
U njihov grad.
Izlaze na čistinu. Sve je procvalo i zamirisalo. Odjednom,
odnekud su banuli oni kojima se nisu nadali. „Gdje sad na vas
da nabasamo?“, pita se u strahu Luka dok gleda štapove u
njihovim rukama.
– Kud ste krenuli? – raduju se.
Zulka znâ, druge ne. On je glavni, ostali su skakavci,
utrkuju se koji će pre da ga posluša. Žestoki momci, jalijaši.
Jalija je obala, oni su sa obale. Vrbaske obale.
– Pićko, dođ’ vamo! – zove je prstom Zulko.
Biba bez reči odlazi, poslušna kao jagnje kojeg ovca
blejanjem vabi.

26
 – Reci ovom šupku, ćija si ti cura!
– Tvoja – jedva je čuje.
– Rec’ glasnije, bona!
– Tvoja! – ponovi glasnije.
Puče šamar.
– Ne ćujem! A ne ćuje ni ovaj šupak!
Posle Bibinih reči Luki mozak otkaza. Čini mu se da ga
neko maljem udari u potiljak. Slomi ga, ote snagu.
– Zulko, ostavi je! – jedva izgovara.
– Šta reće, kurtonu? Ti ’š mi zabranit?
Udaraju ga čim stignu. Štapovima, nogama, rukama. Na
kraju ga drže, a Zulko udara.
– Sa ’š naućit da se držiš svoji’ uzda i svoji’ kajasa!
Pada na zemlju, glava mu je poput razbijene vaze. Od bola
i krvi jedva oči otvara. Pred zamućenim pogledom Bibina
haljina se rasplinula u nejasnu bledoplavu boju, pluta između
neba i zemlje kao anđeo.
– Sad gledaj, papane, kako se kara! – čuje.
Ne gleda, ali čuje skiku skakavaca. Skiče i obleću kao
napaljeni štenci oko kuje koja teranje ima. Ona ni reč da pusti.
Luka hoće da vrišti, ali ne može.
– Bi l’ ti, kurtonu? – pita ga Zulko.
Tišina.
– Šta? Danas ti se ne kara? Drugi put ćeš?
Opet tišina.
– Ti, sad m’rš kući! – kaže Bibi.
Ona odlazi, ne okreće se. Luka bi da u zemlju propadne.
Da se skloni od poniženja i stida.
– Ajmo, raja! – kaže Zulko. – Jebaji ga! Nemoj reć’ da
nijesi znao šta te ćeka! – dobaci.
I odoše. Luka osta.

27
 

Nigde ne izlazi. Ćuti. Ćuti i tuga u njemu. Ne može da je

otera, ne može da je ugasi. Bolelo bi i da telo ugasi. Opet bi
ostala. Društvo bi da se bije sa Zulkom. Njemu nije do tuče. S
tolikim bolom u sebi ne može ni da hoda. Kako da joj pogleda u
oči, šta da joj kaže?
Šunja se krišom oko njenog ulaza, čeka je da naiđe.
Prolazi bez pozdrava. Pogled joj je leden, kao zindan taman,
smrznut kao pločnik orošen kasnom decembarskom maglom. Ne
primećuje ga, kao da je nevidljiv, da ne postoji. Neki čudan
smešak joj je na licu i usnama. Ruga li mu se? Ili je to grč?
Odbrana od sećanja na njegovu nemoć da je zaštiti?
– Bibo! – zove je. – Bibo! – odjekuje.
Ne okreće se. Nema je i nepoznata poput zatvorene knjige.
Vraća se u dom. „Šta ću u jebenom domu?“, pita se. Od
omorine jedva tabana. Procvetali kestenovi šire težak, opor
miris. Vreme se kurči, miriše na kišu sa grȁdom i grmljavinom.
Vetar besni, svi se sklanjaju sa ulice. Krije suze i silazi na obalu
reke da se skloni od ljudi.

Leto pred odlazak na fakultet čitao je sve što mu je palo

pod ruku. Časopise iz astronautike, knjige o drevnim
civilizacijama, grčkoj mitologiji i prvi put Ničea. Pitao se šta je
to u čovečjoj prirodi što ga tera da olako potre ono što je s
mukom i naporom stvorio. Da na neki način poništi sebe, da se
vrti u začaranom krugu. I tako u nedogled. Zašto brojeve
zovemo arapskim, a izmislili su ih Indijci? Zašto je Bagdad bio
kružnog, a Aleksandrija pravougaonog oblika? Zašto je zlatni
broj vidljiv u svemu i kako je Fibonači došao do njega tražeći

28
formulu po kojoj se zečevi razmnožavaju? Zašto je dužina
velikih reka koje meandriraju jednaka dužini prave linije od
izvora do ušća pomnoženoj brojem π ? Zašto je Al Mamun posle
pobede nad vizantijskom vojskom koju je predvodio Teofilo, sin
Mihaila II Amorijca, sve zarobljenike dao u zamenu za knjige
koje su uz najveću počast dočekane u Bagdadu i smeštene u
Kuću mudrosti? Zašto sve ređe čuje Šaptača?
Ko zna kud bi ga odvele nemirne misli da se nije pojavila
ona. Nina je stigla iz Novog Sada, kod bake i deke, kako je
rekla, na raspust. Pirgava kao jarebičino jaje. Plavo oko, plava
kosa, plavi osmeh, plava ekavica koja ga je zasmejavala. I
pitanja koja mu je postavljala bila su nekako plava.
– A, što si ti uvek tako ozbiljan i namrgođen?
A potom:
– Umeš li da se smeješ?
I na kraju:
– Jesi li ikada voleo?
Eho njenih pitanja je neprestano ječao u njemu, rvao se sa
njima, pokušavao da ih proguta da se ne ponavljaju. Uzalud.
Prestao je da spava, svi su se čudili što nikad nije gladan,
dozivali ga po sto puta da bi se odazvao. Zaspao je sa knjigom u
ruci i Šaptač je progovorio.

Nesiguran si i uplašen. Došlo je vrijeme da upoznaš novu

ljubav. Žensku. Žena ima moć da muškarcu zarobi srce i ogoli
dušu. Kad je spoznaš, prestaće strah i stid, a ostaće ljubav i
divljenje. Ne žuri jer ćeš u žurbi sagorjeti ljepotu ljubljenja. Ali
nemoj ni da kasniš, jer je prva ljubavna vatra najljepša. Zar
sabah zora nije ljepša od vreline dana? I zar jutrom dan nije
mlad, a večerom već star? Pođi joj u susret sa povjerenjem i bez
straha. Ne sapinji svoja osjećanja okovima sumnje. Ljubav živi
na krilima slobode, ne traži od nje da bude tvoj rob. Ne mjeri

29
koliko daješ i uzimaš. Teška je i slatka. Nekad će te vezati u
čvor. Nekad ćeš sa njom roniti u neznanim dubinama, nekad
letiti do neslućenih visina. Ona je kao duga. Čas je tu, čas nije.
Ako je muškarac kišni oblak, žena je blagodarno sunce. Samo
ako oblak pusti kišu, a sunce je obasja, rodiće se duga. Ne
očekuj da vječno traje, uradi sve da se stalno vraća.

A onda se plava boja pomešala sa zelenom u beskrajnim

šaputanjima na zelenoj travi, pod zelenom granom i plavetnim
nebom. Sanjao je budan sa glavom u njenom krilu dok su se
njene plave oči sklapale u sanjiv i srećan pogled.

Ležali su kraj stoga uplašćenog sena, daleko od sela.

Zalazak sunca je zapadno nebo zastro zlatnim snopom raži
oivičenim bledoplavom bojom da bi potom, kako je noć
pristizala, nebo prokrvarilo crvenilom kao krčag prolivenog
vina. Noćni mir je razbijala samo jednolična tužbalica zrikavaca.
Pun mesec je plutao nisko nad istočnim horizontom. Bledilom je
popasao noćnu tminu i vidik je bio neobično jasan. Selo je
polako tonulo u prvi san posle vrelog letnjeg dana. Noćnik je
zaboravio da se javi pa ni jedna travka da zatreperi. Iznenada,
nebo se otvorilo i zatvorilo kao kratki treptaj oka koje krije suzu.
Bio je to odsjaj daleke munje koju je potom pratila zakasnela i
potmula grmljavina. Sa jugozapada su, visoko na nebu, lagano
brodili kumulonimbusi. Još uvek se na njihovom srebrnom
tepihu prelamala svetlost sunca nestalog iza horizonta pa su,
zavisno od debljine oblačne mase, poprimali neverovatan
spektar boja, od narandžastožute i rđastocrvene do
purpurnomodre i crne. Između njih se ponegde probijao
modroplavi, čisti i glatki beskraj neba. Oblaci su polako

30
pristizali, kiša još nije pretila. A onda su počeli rat munjama.
Polako pa sve brže, skakutale su treperave varnice, dodirivale se
i spajale u krivudave linije nalik korenu drveta pa, ulivši se u
sjajnije i veće reke svetlosti, ubrzavale kretanje praveći pritom
nestvarne geometrijske oblike, a zatim nestajale u trbuhu guste i
debele oblačne mase razlivajući se u plameni jezik koji je dugo,
kao ogromna luč, gasnuo u tami.
– Znaš, ovako nekako sam zamišljala borbu Titana i
bogova! – rekla je i dalje mirno zagledana u nebo.
Mesec je još uvek srebrio po usnulim voćnjacima i
baščama kad su prve retke i krupne kapi kiše pale na njih. Ustala
je i počela da skida deo po deo odeće. Polako, podignutih ruku,
lagano se njišući kao zatalasana trava na vetru. Okupana
mesečinom ličila mu je na plavog anđela koji će svakog trena
uzjahati krilatog Pegaza i zajezditi nebom.
– Hajde, šta čekaš? – zove ga.
Vižla. Mesečarka. Oči su joj divlje i zapaljive, a pogled
izazovan i bezobrazan. Bokovi čvrsti, glatki i mokri od kiše.
Ustao je i on, ali mu je telo teško poput vodeničnog kamena kog
je celi dan slap vode udarao terajući ga da se okreće i melje žito.
Prilazi i svlači ga. Priča mu, ali je on ne čuje. U njemu samo
odzvanja jednolični ritam njenog glasa kao voda koja se lenjo u
blagom luku iz vedra u korito uleva.
Drži ga za ruke i vrti ukrug. Jaka je i čvrska kao valkira.
Na toploj mesečini, goli i razigrani, ličili su na vilu i vilenjaka
uhvaćene u ponoćnom kolu. Možda i na blede senke aveti? I sve
se menja. Sad mu se čini da je njena sena, lak poput trunke
pepela koju topla struja sa užarenog ognjišta vrtložeći diže u
nebo. Mirisala je na žito. Rodno, zrelo i čvrsto. A on na seno.
Suvo i posno.

31
 Pisala mu je nežna pisma, ulila u njih sve nijanse plave i
zelene. Dosula čežnjom i sećanjima, a onda iznenada prestala.
Uzalud je tražio odgovor zašto.
Ponekad, u noći bez meseca, u Lukinom snu zasvira grgot
vrbaske vode. Iz crnila tame provire Bibine oči. Sjakte kao da su
se zvezdane noći obrušile u njih. Onda se skupljaju, gasnu i kao
utvara ga netremice i prekorno gledaju. Boli ga to, brani se,
maše rukama. Uzalud. Budi se, ustaje i hoda. Kad legne, dugo se
muči da zaspi. U novom snu vidi Ninine oči. Plave, nasmejane i
tople. Ponovo ga boli i opet se budi.
Posle Bibe u njemu je ostala glad duše i praznina
neutažene ljubavi. Posle Nine bol prvog ljubavnog iskustva i
gubitka žene.

Oko četiri ujutro, Radio „Studentski grad“ objavljuje da je

formiran Akcioni odbor demonstracija i da je miting zakazan za
osam časova. Niko ne spava.
„Šta će biti sa ispitnim rokom?“, misli i na trenutak ne
sluša preglasan razgovor u krcatoj sobi. Od svih ispita, fizika
kod profesora M. C. bila je najteži. Spremao je ispit za junski
rok i u celom gradivu je ostao samo jedan problem koji ga je
mučio; elektromagnetni talasi u integralnom i diferencijalnom
obliku. Jedan korak u izvođenju tih jednačina nikom nije bio
razumljiv. Kao da je deo dokaza preskočen. Profesor je imao
jedinstven matematički metod izvođenja formula baziran na
integralnom i diferencijalnom računu koji se nije mogao naći ni
u jednom udžbeniku, čak ni onim za postdiplomce fizike. Zato
je mislio da u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“
potraži sličan oblik diferencijalnih jednačina u knjigama ruskih
autora i konačno zatvori i to pitanje. Posle noćašnjih događaja,

32
znao je da od te nakane nema ništa, da narednih dana neće biti
učenja ni u Studentskom gradu ni na fakultetu ni u nekoj od
biblioteka.
Luka je zbunjen događajima od sinoć. Odranije se šuškalo
da će i na Beogradskom univerzitetu početi demonstracije. Kada
i kojim povodom, to nije znao. Na neki čudan način se radovao
tome. Zašto bi beogradski studenti bili mimo sveta? Ako
protestuju studenti u SAD, Nemačkoj, Japanu, Meksiku,
Brazilu, Čehoslovačkoj i Francuskoj, red je da se i oni oglase.
Mislio je da će demonstracije biti vodič u neku drugačiju i bolju
stvarnost. Ni sam nije tačno znao kakvu. Ipak, mnogo toga od
noćas mu se nije svidelo. Razbijanje prozora i inventara u
Radničkom6, kamenovanje policije i paljenje vatrogasnih
cisterni otrgli su ga od romantične predstave koju je imao.
Najglasniji u pozivima na juriš i sukobe sa policijom bili su
večiti studenti, šverceri i doušnici milicije. Godinama nisu
izlazili ni na jedan ispit, a u svim upravama i domskim
kontrolama su. Kako to? Bio je ponedeljak, jutro trećeg juna
1968. godine.

Kolona je krenula oko deset. Luka i njegov cimer Žuća su

u prvoj trećini, na samom kraju desnog krila. Iza „Fontane“ u
kolonu ispred njih utrčavaju dve devojke. Mlade, vidi se da su
srednjoškolke.
– Kud će ova deca? – čudi se Žuća.
– Da nas ulepšaju! Vidi kako su lepe, čoveče! Nas ni
veštica na sisu ne bi primila! – šali se Luka, a potom se obraća
devojkama:

6
Radnički univerzitet “Novi Beograd”

33
 – Koleginice! Zar se vi ne plašite? Znate li da milicija
čeka kod podvožnjaka?
– Ne...e! Što bismo se plašile? – skoro uvređeno odgovara
plavuša sa kratko sečenom kosom.
– A da se na vašem fakultetu ne studira hrabrost kad ste
tako smele?
– Mi..., mi smo gimnazijalke! – uzvraća uz osmeh plavuša.
– Vidi ti to! Tako mlade, a hrabre kao Marija7 na
Prkosima! E, sad moramo da vas pazimo kad ste već stale uz
našu stvar!
Crnka i dalje ćuti, ne okreće se.
– Ova tvoja drugarica se ipak uplašila. Vidiš da je od
straha zanemela. Možda je ipak bolje da se vratite kući! – kaže
Luka plavuši.
Crnka se okrenu. Sevnuše oči, skupiše se veđe.
– Vodi računa o sebi ako i to umeš! – odbrusi.
– A, u...u! Tvoje oči mi govore da ne znaš za strah, to me i
plaši. Daj bože da nam ne zatreba pomoć. I samo da ti kažem, ja
bih tvoju pomoć bez razmišljanja prihvatio! – uzvraća Luka, a
crnka ga načas pogleda i pomirljivo se nasmeja.
Čelo kolone staje kod podvožnjaka, na čelu Titove slike,
parole. Na pruzi iznad, voz. Čuje se i helikopter. Pronosi se vest
da počinju pregovori. Stigli su ugledni političari, Veljko
Vlahović, Miloš Minić i drugi.
– Veljko, vodi nas! – uzvikuje masa.
Veljko sedi na džipu, priča. I studenti su posedali. U
Lukinom telu kreću trnci. Nelagoda ga trese. Gleda levo pa
desno, a onda kaže Žući:
– Sad smo najebali!
Tapše crnku po ramenu.

7
Marija Bursać, narodni heroj, poginula na Prkosima za vreme desanta na Drvar

34
 – Slušaj, lepoto! Batinanje samo što nije krenulo. Beži,
koliko te noge nose i ne prelazi na drugu stranu puta prema
Tošinom bunaru. Nećeš se živa iskobeljati iz rupa punih žica,
betona i šuta!
Veljko odlazi, a milicija kreće.
– Udri po njima! – čuje se.
– Stanite, ljudi! Stanite, šta radite? – širi ruke Miloš Minić.
Udaraju i njega.
– Udrite mene, ne tucite decu! – uzvikuje profesor
Radojica Kljajić.
Batinaju i njega. Masa krivuda levo-desno, traži izlaz iz
obruča. Bosonoge devojke bacaju sve iz ruku, samo da ubrzaju
bežanje. Milicija ne štedi nikog, palice sevaju.
Luka gura crnku ispred sebe. Trči odmah iza nje, gleda da
je zaštiti od naleta uplašene gomile. Ne treba im još mnogo da se
dokopaju skvera kod novobeogradske opštine. Zna da će milicija
tu zastati. Neće valjda oko zgrada da ih jure? Jedan milicionar
ga sustiže, zamahuje. Luka hvata palicu.
– Beži! Beži! – viče crnki.
Ona nakratko stoji, vraća se pa rukama gura milicionara.
Gura ga i Luka, hvata crnku za ruku i vuče napred.
– Beži kući! Beži kući kad ti kažem! – ljutito sikće.
– Udri bagru! – čuje korake iza sebe.
Okreće se da pogleda i u tom času mu se nebo raspoluti.
Linija horizonta pada, stiže do nogu. Ljudske figure se čudno
kreću, kao marionete plešu po želji nevidljivog kreatora
predstave. Zgrade ispred se lome u cik-cak liniji. Obliva ga
čudna toplina koja mu zatvara desno oko, zna da je to krv.
Vrisak crnke pocepa nebo koje se svom silinom sruši na njega.
Sve se u trenu rasplinu, nesta, samo vrisak i dalje traje. To ga
boli, ništa drugo.

35
 

Kreni kolo! Povrati! Ispravi lesu, drži ritam!

Čudna mu je proba u „Špancu“.

Kreni, kreni kolo, ove vedre noći,

Da vi-’, da vidimo, ko će, ko će moći.
Oj, đe-’, oj, đevojko, draga dušo moja!

Šta mu je? Sudara se sa drugima, zapliće nogama, ispada

iz ritma. Koreograf ga popreko gleda. I ostali se čude. Sramota
ga je. Nema daha, noge ga izdaju i posrće. Rumor reči i odjek
dozivanja ga bude iz nesna. Otvara oči. Leži na asfaltu. Ruke su
mu prljave i krvave. Pokušava da se pridigne. Uspravlja se na
kolena i diže glavu. Vidi crnku kako prestrašeno bulji u njega.
Prilazi mu milicionar, hvata ga ispod pazuha, hoće da pomogne.
– Beži! Beži, ne diraj ga! – vrišti crnka.
Zbunjeni čovek je u čudu gleda. Odmiče se. Luka teškom
mukom staje na noge. Oko njega je odjednom tiho i nekako
prazno. Od podvožnjaka pristižu krvavi, bosonogi i pocepani
studenti i studentkinje. Milicionari ih mirno propuštaju. Lica su
im smrknuta i zabrinuta. Kao da tek sada shvataju šta se desilo.
Crnka ga povede, ali on posrnu posle prvog koraka. Svetlost mu
pocepa mozak. Bol je dugotrajan i oštar, ne može da gleda pa
zažmuri. Neko ga pridržava. Otvara oči, pokušava da vidi ko je,
ali ga bol tera da ih opet sklopi.
– Držim ga ja čvrsto, neće pasti. Ako treba, mogu ga i
poneti – čuje kao kroz san.
Žamor glasova se na tren pojačava pa zamre. Luka hoće
da pita kud ga vode, ali mu se reči kríve, slova se bez reda i
razloga prosipaju po ustima, oblikuju reči mrtvog jezika, vijore

36
kao rep zmaja na vetru, vrte ukrug i ne izlaze napolje. Opojan
miris cveća mu štipa nozdrve i uvlači se u telo. To ga smiruje.
Tišina se prostire oko njega, a iz tišine promiče šapat babe
Bojice.

Beri cvijeće poslije Ivanjdana. Na Ivanjdan se nebo

otvara, zato je ivanjsko cvijeće najljekovitije. U ivanjskoj rosi
se, priје izlaska sunca, nerotkinja kupa, a njen čojek muškost u
živoj vodi moči da lakše osjemeni svoju ženicu i dobije porod!

U procepu između dva vremena tame, Luka čuje:

– Još samo malo! Evo, ovaj ulaz u sredini!
Zna da je to je crnka.
– Biće sve dobro, koleginice. Glava mu gadno izgleda, ali
tvrda je glava! – u šali joj kaže neznanac.
Luka otvara oči. Vidi da ga snažan i krupan momak drži
oko struka. Slike bežanja, jauka i milicije se vraćaju, ali ga bol
tera da opet zažmuri.
– Stigli smo! E, hvala ti veliko! Ne znam kako bih ga
sama dovela.
– Nema na čemu, koleginice. Kad bi moja devojka brinula
o meni kao ti o svom dečku, bio bih najsrećniji na svetu.
– Drži se za me! – kaže crnka.
„Što li zvona ovako biju, probiše mi glavu?“, misli Luka.
U stisnutom je i mračnom kavezu koji se drma. S mukom otvara
oči, podiže ih uvis. Maleni kotur žutog sunca je prikovan za
tamno i nisko nebo. Liči mu na jaje pečeno na oko. A onda ga
kao užarena balota pogodi u mozak i bol ga natera da sagne
glavu i zažmuri. Povraća mu se.
– Jesi li dobro? – čuje.
– Gde sam? – pita.

37
 Ne čuje odgovor. Samo da zaspi da sve ovo prođe. Kavez
miruje, otvara se i Luka tek tada shvata da izlazi iz lifta. Crnka
ga i dalje drži oko struka. Čini mu se da ne dotiče tlo hodnika
dok prilazi vratima stana ispred sebe. „Kako hodam kad ne
koračam?“, pita se.

– Vinka, on mora kod lekara! Prvo, da zašije ranu, a

drugo... Daj bože da je samo lakši potres mozga!
Sredovečna žena uzima lekarsku torbu i polazi.
– Hvala ti, Lidija, hvala ti, dušo moja! – kaže druga dok je
ispraća.
Luka polako dolazi sebi. Počinje da oseća telo, a sa
osećajem stiže bol. Gleda okolo. Crnka sedi u fotelji prekoputa.
Skupljena i néma. Stiže žena koja je ispratila lekarku.
Pretpostavlja da je to crnkina majka. Liče.
– Je li ti bolje, sine? – pita.
– Mislim da sam sada dobro, hvala vam, gospođo! –
uzvraća.
– Nijesam ti ja nikakva gospođa, oduvijek sam bila
drugarica, neka tako i ostane! – kaže žena odsečno.
– Mama, pobogu! – čuje crnku.
– Jelena, ti da ćutiš. Sama si rekla da si kriva za sve! –
završava razgovor majka.
– Nije Jelena kriva! – kaže Luka.
Okreće se oko sebe kao da traži nešto što je zaboravio i
dodaje:
– Moram kući!
Pokušava da ustane. Ljulja se, ali uspeva.
– Kakvoj kući? – čudi se crnkina majka.
– Pa... mislim, u Studentski grad! – zbunjeno uzvraća.

38
 – E, jaka ti je kuća! Sjedi tu i miruj! Ići ćeš kad ja kažem.
Ja sam Vinka. Možeš me zvati drugarica Vinka, tetka Vinka,
samo nemoj gospođo Vinka. A kako se ti zoveš, sine?
– Luka. Ja sam Luka, tetka Vinka! – smeje se.
– E, sad vidim da ti je bolje! – zadovoljno kaže.
– Još kad bih dobio čašu vode, bilo bi mi baš dobro!
– Stiže voda. Uzmi samo kap-dvije da ne povratiš. A,
može li čašica žestokog pića da ti krv prostruji? Konjak, votka,
šta bi?
– Domaću rakijicu, ako imate?
– Loza. Crnogorska loza. Može li?
– A no šta, no može! Đe će uboga bolje! – šali se.
– E, krvi moja, sad si me kupio zanavijek! Odakle si, sine?
– Iz nedođije, jednog sela na tromeđi Krajine, Like i
Dalmacije.
– Znala sam! Junak, viđeh ja odma’! Kad se ovo čudo
završi da mi budeš redovan gost u kući. Dosta mi je ovih
beogradskih pekmeza koje Jelena dovlači.

Kad je izašao sa fakulteta, beogradske ulice su za

podlanicu bile prekrivene škripavim, pršastim snegom. Nestašna
košava opasuje grad kao mladi ajgir kobilu, zaskače ga sa svih
strana. Smeće sneg sa ulica i krovova, gura ga na skrovita mesta
da ga tu načas zaboravi. Onda iznenada zaigra svoju zavrzlamu.
Odnosi prolaznicima šubare i kape, krade marame, igra se
bačenim novinama i bezobrazno zadiže devojačke suknje.
Nekad se bezrazložno ljutne pa svima sune belinu u lice i oči i
zameće tragove.
Iz „Kolarca“ izbija miris pasulja sa rebarcima i to Luki
pojača glad. Pruža korak da što pre stigne na Zeleni venac.

39
Sačeka trideset šesticu8 i žurno uđe u toplinu zagrejanog
autobusa. Prepun autobus se polako vuče preko mosta na Savi,
jedva mili. Sedi do prozora, gleda u mutnu i nabujalu reku.
Nema više predavanja i ispita. Gotovo je. Zbacio je teret koji je
do malopre prtio, a nije mu lakše. Prazan je i potišten.
Na skveru u Studentskom dočeka ga Šaban. Šaban je
ciganče sa Bežanije. Po celi dan je tu. Možda i noć, ko zna.
Studenti mu poklone poneki komad odeće, časte ga nekim
dinarom, ali i cigaretom. Pušio je verovatno od trena kad je
naučio da cigaretu drži među usnama. Sa odećom i obućom koja
ko zna za koliko brojeva premašuje njegov uzrast, izgledao je
kao neki izmišljeni dečji lik. Lik iz romana ili bajke. Veseli i
srećni lik koji je svoju muku i nemaštinu zaboravio u trošnoj
udžerici na Bežaniji. Imaju li siromašni detinjstvo?
– Majstore, daj za viršle i jogurt! – traži po navici.
– Nemam, Šabane! Danas se nećeš ovajditi.
Krenu u blok, okrenu se i dodade:
– Šabane! Danas sam diplomirao. Navrati ovih dana, red
je da častim. A sad mi cigareta treba više od hleba!
– Svaka čast, majstore! Znao sam ja da ćeš biti doktor.
– Nisam doktor, Šabane, ali nema veze! – kroz smeh
uzvrati Luka.
Šaban ode, a on požuri u sobu koja mu već sa vrata
zamirisa na mrs.
– Šta ovako lepo miriše? – pita radosno.
– Nidžin specijalitet! – uzvraćaju svi uglas.
Nidžo je iz okoline Knina. Lep, visok i crn. Pravi
Dalmatinac. Malo studira, a malo više dangubi.
– Jesi li diplomirao? Ako nijesi, nema specijaliteta! –
kaže.

8
Autobus za Studentski grad

40
 – Gotovo je, ljudi. Još uvek ne verujem da je kraj. Sve
mislim da je nešto ostalo, a nije. Čast ćete sačekati dok dobijem
novac, a sad dajte da nešto prezalogajim, umirem od gladi. Svi
se smeju dok Nidžo prinosi tanjir.
– Dijelili smo kô braća onu stvar. Tebe je zapalo jedno
krilce i zalogaj bajatog hljeba – kaže.
– Koliko li je bilo ovo pile kad mu je krilce ovako sitno? –
čudi se Luka.
– Stiglo je iz Dalmacije, neuhranjeno. Nije to mačvansko
ili srijemsko, to je ono naše domaće, divlje pile! – pravda se
Nidžo, a ostali u sobi ne prestaju da se kikoću.
Luka sa mukom i uživanjem drobi koricu hleba i sitne
koščice krilca. Ne ostavlja ništa. Utom i Šaban uđe u sobu sa
punom šakom cigareta.
– Doktore, evo cigara! I pamti kakav je Šaban čovek!
– Ti si moj najbolji drug! – kaže Luka i grli Šabana.
– Kakav je moj specijalitet? – pita ga Nidžo.
– Stvarno si ti ovo spremio?
– E, beno jedna! Diplomirao si pa sam pomislio da si malo
pametniji i ozbiljniji, ali jok!
– Ispričaj čoveku, ne davi ga više! – dodaje Lale.
Nidžo seda do Luke, pali cigaretu i počinje:
– Ovo što ću ti reći neka ostane među nama. Beri kožu na
šiljak ako ikom živom otkriješ tajnu!
Soba se prolama od vriske, a Nidžo ne staje.
– Specijalitet je idealan za studente koji gladaju bar tri
dana. Taman koliko i mi. Nakon tri dana odeš na tavan bloka i
pohvataš golubova prema potrebi, zavisno od broja gladnih usta.
Podrazumijeva se da im odmah zavrneš šiju, sem ako nijesu
lijepo vaspitani da za tobom došetaju u sobu.
Prekida priču i smiruje smeh.

41
 – Izneseš golubove na terasu i čerupaš ih sistematski i
polako. Idealno vrijeme je kad duva košava i perje raznosi na
sve strane jer i to utiče na atmosferu pripreme pa tim i na
kvalitet specijaliteta. Kad završiš sa čerupanjem, golubove ne
pereš ni toplom ni hladnom vodom. To tek ni po koju cijenu ne
radiš! Ako ostane poneka peruška, spališ je upaljačem. Za tu
svrhu je savršen zipo upaljač jer će se i u specijalitetu malo
osjećati miris benzina, što mu daje poseban šmek. Isjeckano
meso spustiš na užeglo ulje koje je poslije korišćenja dugo
stajalo u tavi. Pustiš da cvrči dvadesetak minuta, možeš da
posoliš po volji i služiš uz bajat hljeb. Ako nađeš malo luka koji
je već proklijao, ručak je bogovski!
Soba se trese. Luka grli Nidžu i kaže:
– Je li to neki recept tvojih četničkih predaka?
Društvo se raskravilo, a u sobu je, mokra i smrznuta kao
vrabac na jesenjoj kiši, ušla Ana. Uspravna i ponosita kao
visoko C, kako je cimer Lale voleo da kaže. Poput uglja crne
sefardske oči krije iza dugih trepavica. Kad ih podigne, blesnu
kao jatagan. Ravna i sjajna crna kosa sečena ukoso od potiljka
prema bradi uokviruje prelepo, skoro detinje lice. Korača
čvrstim i dugim korakom. Sedlasta guza zadrhti pri dodiru noge
i tla, a čvrste i nemirne dojke se lagano zanjišu i stidljivo
namignu iza dekoltea uske, uz telo pripijene haljine.
Ana je Acina devojka. Ace Vranjanca. Kad ju je video
prvi put bila je plaha kao srna. Stidna i ćutljiva. Nije mogao oči
da joj ulovi, krila je pogled u krílu i rukama koje je nemirno
preplitala. Ubrzo se promenila. Spavala je sa njima na spojenim
krevetima, presvlačila se pred svima pokazujući pritom nemirne
i pune sise sa krupnim i tamnim bradavicama. I borila se za reč
u čisto muškim diskusijama.
– Ja se presvlačim, a četiri frajera zveraju u moje sise! –
rekla je jednom izazovno.

42
 – Mene ne računaj u frajere! – dobacuje joj Lale.
– A što? – pita ga.
– Ja ne gledam! – uzvraća ovaj.
– Šta je, stidiš se? – čika ga.
– Ma, jok! Taman posla. Samo, imam urokljiv pogled.
Ako ti pogledam gole sise, počeće da se šire i krive kao vasiona.
– E, stvarno lupetaš! – uplašeno uzvrati Ana.
Lale je student fizike. Zub ne beli dok ne popije koju, a
kad se to desi, muči ih čudnim mozgalicama, veseli neobičnim
dosetkama i, Luki se činilo, ruga se njihovom neznanju. U
retkim trenucima, kad je društvo malo, počasti ih zadivljujućim
recitacijama poznatih i nepoznatih stihova. Da bi prikrio svoje
uzbuđenje, Luka ga upita:
– Kako znaš da se svemir širi i krivi?
– E pa to niko ne zna sigurno! To je još uvek samo
pretpostavka. Vidim da su matematičari spremali geometriju
Lobačevskog, skripta su još na stolu, pa mi nešto pade na pamet.
Svi znate da je Euklidova geometrija savršena nauka. Kad
pogledate aksiome Euklidove geometrije i geometrije
Lobačevskog, čini se da ne mogu zajedno. U domenu koji
pokriva, Euklidova geometrija je zaista savršena nauka, ali ne
pokriva sve. Geometrija Lobačevskog je svojim iskorakom u
odnosu na Euklidovu otvorila put rešenju mnogih dotad
nerešivih problema. U fizici je taj pomak napravio Ajnštajn
uvođenjem pojma vreme-prostor kao nedeljive celine. Nije lako
zamisliti svemir sa silnim jatima galaksija, nadgalaksija,
podgalaksija, sa nitima i oblacima. Ceo taj konglomerat objekata
je toliko uvezan uticajima raznolikih sila da je pravo čudo kako
se ne uruši u katastrofičnom i haotičnom procesu. Na našu
sreću, vasiona je predstava božanske harmonije koju još zadugo
niko neće objasniti. Čudo je tim veće kad se zna da je vasiona
svakim trenom različita, nikad ista. Da je živa. Neke zvezde se

43
raspadaju u eksploziji, neke se rađaju iz zvezdanog otpada i
gasova, neke nestaju u bezdanu crnih rupa koje gutaju sve oko
sebe sabijajući ogromnu materiju u zapreminu veličine glave
čiode nepojmljive gustine. Svojom gravitacionom silom krive
prostor i vreme. I to se svakim časom dešava u svakom kutku
vasione, a harmonija i dalje traje. Koja božanska moć to
kontroliše i kako? Trebaće mnogo vremena da čovek to
odgonetne. Ako bismo stvar uprostili do besmisla, to bi bilo kao
kad bismo u žensku najlon čarapu strpali predmete raznih oblika
i osobina, zavitlali je i pustili. Pritom, između tih predmeta
deluju raznovrsne sile, neki nestaju, drugi nastaju iz rasutih
čestica materije, a ta čarapa pluta ni u čemu znanom. Čarapa se
širi, sve u njoj i sa njom se menja, a ipak sve ostaje u savršenom
skladu. Ma mnogo sam iskomlikovao, brate! – završi Lale.
– Lepa ti je priča. Zanimljiva. Pametan si momak, vidi se
to odmah. Ali, ako mene slušaš, bolje nađi neku dobru ribu pa
joj skini čarape i potraži pravu crnu rupu iz koje je nastao ceo
svet, koja vrati sve što proguta, istina znatno umanjeno! –
podbada ga Ana uz glasan smeh prisutnih.
Sad je Luka bežao od Aninih očiju. Možda zato što se
plašio da mu čita pogled pa bi saznala kakvu neiskazanu i
zatomljenu čežnju krije u sebi? Ili što ga njen pogled u trenu
razboli pa teškom mukom uspeva da taj bol sapne i potisne
duboko u se? Ili što ga podseća na Draganu? Ne po lepoti. Pre
po buri osećanja i vatri koja izbija iz svake izgovorene reči i
pokreta.
Pogled mu još jednom zasta na Ani. Diže se, izađe na
terasu, istrese punu pepeljaru i nasloni glavu na ogradu na kojoj
se već uhvatio s prsta debeo led. Dugo je verovao da će strast
prema Dragani vremenom početi da hlapi. Kao što hlapi topla
šolja čaja zaboravljena na stolu.

44
 

Sa Krcom i Kukurikalom je sedeo u „Brankovini“ i pio

lozu. Ušla je i sela do njega. Učinilo mu se da je odnekud zna.
Motao je po glavi lica i događaje. Nije je bilo.
– Šta pijete? – pitala je.
– Lozu! – odgovorili su uglas.
– Mile! Daj još četiri loze! – doviknula je kelneru.
Oni su pričali, Luka je slušao. Shvatio je da se znaju sa
fakulteta.
– Ti si neki fini momak, ne otimaš se za reč.
Osmehnuo se i pogledao je.
– Eto, pogodila sam! Drugi bi odmah zalajali.
I dalje je ćutao. Nisu htele reči iz njega.
Nepozvana je došla na žurku u Studentski. Nije je ni viđao
da bi je pozvao. Ali, da je kojim slučajem to i uradio, bio je
siguran da ne bi došla. Nikad nije ni doznao kako ga je našla.
Sedela je i birala muziku za ples. Na novom gramofonu koji je
Lale doneo od kuće. I ponešto sa prastarog magnetofona koji se
odnekud tu zatekao. On je igrao sa Malenom.
Svako sećanje na Malenu ga boli. Ljubav sa njom je bila
posve drugačija od ostalih. Tiha, ali ne i mlaka. Skromna, ali ne
i siromašna. Otvorena, ali neistražena. I kad nađeš sve, želiš da
još tražiš.
Ispratio je Malenu do Goce Delčeva i polako krenuo
nazad. Kad je stigao, Dragana je još bila u sobi. Seo je, ali ga je
brzo digla na ples. Dok igraju svoju karlicu mu trpa u dno
stomaka. Jednom rukom mu miluje vrat, a drugom bolno useca
nokte u leđa. Toplo mu je i znoji se.
Muzika je stala, a ona ga je zamolila da je isprati. Odvukla
ga je na prvu klupu u parku. Bez stida i straha da će ih neko
videti. Bilo je to mahnito, zastrašujuće žestoko davanje. Kao da

45
proždiru jedno drugo. Posle eksplozivnog pražnjenja prsnuo je,
raspao se na bezbroj komadića bez nade da će se ikad sastaviti.
Na skveru je zaustavila prvi automobil.
– Zdravo! – rekla je i nestala.
Prošlo je više od mesec ili dva. Došla je u „Brankovinu“ i
pozvala ga kod sebe.
– Ne možemo drugačije da se ispričamo!
Čim bi glasnim jecajem zadovoljila žudnju, padala je u san
kao kamen u duboki bunar. Njemu treba reč, nežnost, dodir, njoj
tišina i odmor.
– Ajde da spavamo, pričaćemo sutra! – kaže sneno.
Onda sledi prekid. Viđao ju je ispred „Madere“, Kluba
književnika i KPZ-a. Veselu i raspričanu, u zagrljaju. On se nije
javljao, ona mu ponekad priđe i veselo kaže:
– Gde si, čoveče? Sedite li još u „Brankovini“?
Naravno, nije očekivala odgovor. Za nju je to bila igra, za
njega bolest. Znali su to svi, znala je i Malena.
Došla je u Studentski i zamolila ga da u sledeću sredu
dođe kod nje oko šest popodne. Nije se zadržavala. Nije mu
dozvolila da je isprati. Po tome je znao da je neko čeka u kolima
ispred bloka. Na vratima se okrenula i dobacila:
– Obavezno stavi kravatu!
Cimeri ga zadirkuju.
– Mora da te vodi na balet. Vidi ti njega! Mogao bi i ti da
upišeš baletsku školu. Ti si sportista, tebi bi to išlo od ruke.
Onda bi, kô Crnogorac u Boljšom teatru, igrao u „Labudovom
jezeru“. Znaš onu priču? Izlećele labudice, mašu krilima. A onda
među njih utrča naš mudonja. Igra oro, igra oro, grdan! Jedna
mu pritrča, on je diže uvis pa primače k nosu. Zasmrđe li mu,
što li, tek on je bači od sebe, okrenu se i zaigra sam!

46
 Luka ćuti, ne sluša ih. Sledio se kad je shvatio da mu je u
sredu rođendan. Šta da kaže Malenoj? Kako da je slaže? Imao je
nesnosnu želju da urlikne.
– Dosta! – dreknuo je besno.
Kad je izašao, u sobi je ostala grobna tišina. Nije znao šta
će reći Malenoj, ali je znao da će otići kod Dragane.

– Idemo da pogledamo izložbu mog dragog prijatelja –

rekla je.
– Otkad je za izložbu obavezna kravata?
– Kravata ide uz gospodina, a ti to jesi. Bez obzira na to
što ne znaš mnoga pravila bontona. Ali, nadam se da ćeš ih
vremenom naučiti. I da se nikad nećeš postideti pristojnog
ponašanja!
Posle razgledanja slika na izložbi otišli su u „Ima dana“,
čuveni restoran u Skadarskoj ulici. Bez kravate se tu nije moglo,
shvatio je zašto je tražila da je stavi. Sačekale su ih Jaca, Dunja i
Maja. Znao je to njeno društvo.
– Srećan rođendan! – rekla je i poljubila ga.
Poljubile su ga i ostale devojke. Bio je potpuno zatečen,
nikako nije mogao da dokuči otkud je ona to znala.
Bila je to čudna noć. Uživao je u sjajnoj muzici, hrani,
piću i iznad svega pažnji koju su mu njih četiri ukazivale. Posle
ponoći im se pridružila Lj., čuvena skadarlijska gatara. Nije
verovao ni u kakvo gledanje u dlan, ali je na insistiranje ostalih
popustio.
– Život ti je bio zanimljiv. I biće. Ti si pre pet-šest godina
jedva preživeo tešku povredu, zar ne?
Ućutala je i pažljivo čekala odgovor. I cure isto tako.
– Da! – rekao je začuđeno.

47
 – Od čega je ta povreda? – pitala je.
– Od metka. Moj drugar i ja smo razgledali pištolj
njegovog oca. Potezali smo kao pravi kauboji da vidimo ko je
brži. Nismo ni znali da je napunjen. Da nismo glumili
revolveraše i da se nisam bacio ustranu kad je potegao taj put,
bio bih mrtav.
Svi su i dalje ćutali, a gatara je nastavila.
– Ali, ti na sebi nosiš jednu ranu od rođenja!
– Ne! Nemam nikakvu ranu! – zbunjeno je uzvratio.
– Pa, možda nisam bila jasna. To je neki ožiljak, liči na
posekotinu, tu negde ispod leve sise! – rekla je i prstom
pokazala mesto.
– Ah, da! Taj ožiljak ponekad nabubri i pocrveni pa me
malko boli.
– Mogu li da pogledam? – pitala je.
– Ma dajte molim vas, šta tu ima da se gleda?
– Mogu li? – ponovila je.
Nije imao izbora, tražile su to i devojke. Raskopčao je
košulju i pokazao ožiljak. Gledala ga je pažljivo, nežno
dodirivala. Zagledale su i devojke.
– Ovo je ožiljak od smrtne rane iz tvog prethodnog života.
– Ne verujem u reinkarnaciju. Bolje da se veselimo, ova
priča više nije interesantna! – uzvratio je već vidno nervozan.
– Neće proći mnogo vremena kad ćeš se uveriti to! –
zagonetno je dovršila.
Grdno ga je uplašila.
Kad su izašli, već je svanjivalo. Njih petoro, kelner i
zagonetna gatara. Dragana ga je povela sa sobom. Danilo se,
krvotok grada se budio, a njima nije bilo do sna. Pričala mu je
vrelim dahom, bez reči. Smetale bi. I ne bi ih razumeo. Je li
ljubav to vrtoglavo propadanje u ponor slatkog užitka? Ili vreme
čekanja da se to ponavlja iznova i iznova?

48
 Žudnja u njoj nije presahla do podne. Digla se i skuvala
kafu. Pili su polako bez priče, umorni i sneni. A potom ga je
zamolila da krene jer će joj uskoro doći prijatelj. Tako je rekla.
Znao je na koga misli.
– Sad ćemo da se oprostimo. Prekosutra odlazim kod
mamine rodbine u London. Zauvek. Ne mogu da dišem ovde! –
rekla je.
– Daj, čoveče! Šta tebi fali? – zapanjeno je upitao.
– Disanje! Valjda si čuo! – ljutnu se ona.
Ćuti tren ili dva pa pomirljivo dodaje:
– Izvini! Malo sam nervozna. Bolje da ne objašnjavam, ne
bi ti to razumeo. Ti si Dinarac. Dinarci vole ofanzive, a meni i
muzički marševi smetaju.
Zaćutali su oboje. Ustao je i bez pozdrava krenuo ka
vratima. Nije pošla za njim.
– Ej, Luka! Ko zna, možda se opet sretnemo negde u
belom svetu. Znam da ćeš ti tamo sigurno stići. A putevi
gospodnji su čudni!
– Možda! Ali i da se sretnemo, nećemo se poznati! –
dobacio je slomljeno i izašao sa gorčinom i osećajem da je te
noći dodirnuo samo dno greha. Bolela ga je Malena.

49
50
II

Pričala sam ti već kako sam upoznala Luku. Te godine se

svašta dešavalo. Studentske demonstarcije, Praško proleće,
letovanje sa Nenadom i Milicom i moje prvo ljubavno iskustvo.
Tog trećeg juna 1968., mama ga je odvezla u Gradsku
bolnicu u Zemunu, a nakon obrade i ušivanja rane u Studentski
grad. Ne znam zašto joj je prirastao za srce. Godinama ga je
spominjala. I kao da je stalno čekala da svrati.
– Obećao je, ne bi bez muke slagao! – govorila je.
Tako je na neki način i u meni živela pomisao na Luku.
Ja sam bila srećna sa Vladom. Da tata nije iznenada umro,
venčali bismo se, možda i decu izrodili. A moja mama? Pa
iskreno, nije volela Vladu.
– On je metiljav čovjek, šta će ti on? Zar s njim đecu da
praviš? Godi ti jer ga motaš oko malog prsta, ali dosadiće ti.
Beri cvijet iz svoje bašče! Ti si Crnogorka, za te je Dinarac.
Čvrst i postojan. Da lomi što ti nijesi kadra, a ne da se krije iza
tvoje suknje.
U oktobru 1975. umrla je tetka Vida, mamina prijateljica.
Bilo je ružno vreme, neka hladna i dosadna kiša. Mama me je
zamolila da odem na sahranu na Bežanijsko groblje, ona po
takvom nevremenu nije mogla. Dok sam stajala pod kišobranom
prišao mi je mlađi muškarac i rekao:
– Samo glavu da sklonim dok se sahrana ne završi. Ako
pokisnem, sa prehladom koju vučem, mogu i mene odmah da
zakopaju.
Mislila sam da je neko od tetka Vidinih rođaka. Nisam ga
čestito ni pogledala, ali je njegova blizina uselila nemir u me.
Spopala me je čudna vrućina, a pogrebno pojanje je razbuktalo
stidnu strast koja me je tresla. Sahrana se završila, već sam
kanila da krenem kad je rekao:

51
 – Hvala, Jelena. Pozdravite puno tetka Vinku!
Osmeh na njegovom licu me je zadržao. I tad mi je sinulo.
Verovatno zbog još vidljivog ožiljka iznad desnog oka.
Svratili smo u „Džakartu“, restoran prekoputa Studentskog
grada, na piće. Rekla sam mu za očevu smrt, prećutala vezu sa
Vladom, a on meni kako je bilo kad je na Svetu Petku 1969.
zemljotres razorio Banju Luku. Potom, kako mu s jeseni sledeće
godine Pećanci umalo nisu zaklali mlađeg brata i kako je taj
događaj u detalje video u snu još dok je bio u srednjoškolskom
domu. Onda je došao diplomski pa muka da nađe posao. Tako
su prošle godine, a on nije ispunio obećanje dato mami da će je
posetiti. Posle ga je, kako reče, bilo sramota da svrati.
Došao je u prvu subotu. Sa bocom loze i kafom.
– Znam da jedna loza ne može da potare sedam godina
greha. Ne bi to opravdalo ni sedam samotnih godina na Tibetu,
ali verujem da je vaše srce veliko i da će oprostiti! – rekao je
mami.
Mama suzu nije pustila kad je otac umro. „Čast činio i čast
dočekao!“, rekla je. Posle je omekšala i sve mi se čini da su joj
se tada oči ovlažile.
– Đe se sjeti loze? Bogomi, bez nje ti ne bih oprostila! –
pribrano je uzvratila.
Pričao je sa mamom, ne sa mnom. Ja bih malo posedela pa
odlazila kod Vlade.
Jedne aprilske subote, Vlado je bio na putu, Luka je došao
sa pijace sa punom korpom i počeo da sprema ručak. Mama se
uzalud bunila. Smuđ na puteru, zelena salata i ohlađena žilavka,
a za desert kuglice sa smokvom, orahom i čokoladom. Bio je
prohladan prolećni dan kao belo vino koje je točio, a ja sam
gorela kao petrovske lile. Moja osećanja su tumarala bez reda i
kontrole kao jahač na besnom konju bez uzde. Ne sećam se

52
jedne reči koju je rekao, nisam ga ni slušala. Gledala sam samo
njegove ruke, usne i pokret.
Ručak je bio savršen, a svaki zalogaj hrane podsticao je u
meni čulnu i drhtavu ekstazu. Udari ispod leve sise su mi
razbijali mozak, a nemirne dojke su se migoljile kao slatka, mala
sisančad preteći da svaki čas izvíre. Da me je ko pipnuo, opekao
bi se kao na vreli čajnik ili usijanu tavu. Kad je otišao, moje srce
je ostalo puno njega kao banatska ravnica žita. Mora da je majka
nešto primetila čim je rekla:
– Pristajete jedno uz drugo kô Vaskrs uz Veliki petak,
kako bi moji Drobnjaci rekli!
Bežala sam od njega. Kad on uđe u kuću, ja izađem,
odem kod Vlade. Ali, ni tamo nisam bila mirna. Bio je kraj juna.
Kad sam se vratila, još je pričao sa mamom.
– Mora da je kasno čim je Jelena stigla! – nasmejao se.
Ustao je i zagrlio mamu.
– Nećemo se videti tridesetak dana. Idem malo na Taru, a
posle na put.
Izašla sam za njim, ušla u lift i poljubila ga. Ustvari, bio je
to više nežni ugriz nego poljubac. Po načinu kako me je prigrlio
znala sam da je to priželjkivao.
– Povedi i mene! – rekla sam.
– Nije ti to pametno! – uzvratio je.
– Plašiš se?
– Plašim.
– Zašto, ako se ja ne plašim?
– Tvoja hrabrost je još jedan razlog za moj strah.
– A da ja čuvam i tvoj i moj strah ako me povedeš?
Nasmejao se.
– Ne znam da li si stvarno toliko luda, ali sam siguran da
si prelepa. Ipak, ne mogu. Žao mi je, ali ne mogu.
Sledeće večeri sam otišla kod njega u Vrtlarsku.

53
 – Ej, malena! Šta radiš, čoveče? Znam da ste Vlado i ti
vereni da treba da se venčate. Imam i ja devojku.
– Baš me briga za Vladu i tvoju devojku! Povedi me na
Taru! Uzela sam dve nedelje odmora. Posle ćemo znati je li ovo
greška.
– Posle će biti kasno jer ćemo povrediti neke drage ljude.
– Kako znaš da mi je Vlado drag?
– Ne govori gluposti! Nisi ti žena koju išta sem ljubavi
može držati uz čoveka.
Kovitlac grozničavih misli se preplitao u meni. Hoću nešto
da kažem, ali mi se čini da ću eksplodirati.
– Ćuti! – dreknula sam da je sve ječalo.
Pogledao me je začuđeno.
– Zaboravi jednom na to šta činiš drugima! Uradi nešto što
tebi prija pa nek se svet naopako okrene!
Glas mi je raspuknut, plačan. Zagrlio me je, a onda smo
potrgali sve sa sebe u jednom trenu.
Ležali smo nemi, svako u svojim mislima. Kažu da čovek
oćuti najlepše reči. U meni je sve pevalo, nije bilo mesta
kajanju. Najpre sam poželela da zametnem razgovor, ali sam
odustala da tu lepotu ničim ne bih kvarila. Utrpala sam mu se u
krilo i prstima nežno prebirala po površini njegove meke i glatke
kože.
– Šta da radim sa tobom? Šta će o ovom da misli tvoja
majka? – pita.
– Jedva čeka da otkačim Vladu, a ništa na svetu je ne bi
više veselilo od toga da sam sa tobom!
Ponovo sam osetila njegovu težinu na sebi i predajući se
utonula u vrelu i slatku ljubavnu požudu.

54
 

– Sačekaću te ispred hotela! – rekao je i odneo me u

kupatilo.
Posle maženja, meni se leškarilo. Zna to, zato me je
izvukao iz kreveta. Kad sam se vratila u sobu, na komodi me je
čekala poruka.

Ako u početku beše Reč i Reč beše u Boga i kroz nju posta
sve, onda su um i strast deo jedinstvene čovekove datosti i zato
um nije stariji od strasti. Ali ni strast od uma. I trebalo bi da su
brat i sestra. Pa zašto neprestano razapinju jedno drugo? Zato
što smo naučeni da verujemo jednom, a ne oboma? Zato što ne
umemo da ih pomirimo? Zato što se plašimo da to uradimo?
Bez uma bismo bili „slamka među vihorove“, ne bismo znali
kamo ni kako. Bez strasti bi svaki put bio samotan i dosadan, ne
bi ga vredelo preći. A da li bi bez ijednog bilo užitka? Je li
užitak samonikla potreba koja raste na krilima slobode, ali je
sapet strašću i nije slobodan, a i umom pa nije dovoljno jak da
uzleti? Zarobljen um se plaši užitka, nekad i stidi misleći da je
on izraz primitivne strasti i zapostavljenog uma. Tražeći put
čistote u odricanju, takav um jača svoju žudnju do patnje koja je
drugo lice užitka i tako nesvesno hrli u njegov zagrljaj.

Za Jelenu, Luka

„Ovo je bokvica. Muška. List je šiljat, na dugoj i čvrstoj

dršci. Šta se smeškaš? Grešne misli su te spopale! Kod ženske
su listovi širi, ovalni i glatki. Nežni kao devojačka bedra. Neki
bi rekli da je to nevelika razlika. Ali, samo da bog počuva, a

55
ljudi poštuju te male razlike. U prirodi je sve u savršenoj
ravnoteži. I sve je podređeno opstanku života. Muško pa žensko,
žensko pa muško i tako ukrug.“
Grabi puteljkom, ne zastajkuje dok priča. „Pazi da se ne
ožariš na koprivu! Kopriva je čistač. Kad očisti...“ Ne slušam
ga, misli su mi odlutale. Šta će biti sa mnom i sa Lukom? Šta da
kažem Vladi? Uplaši me ta pomisao i još više mu se primakoh.
Moja utroba zoblje svaki korak kojim odmiče. U meni se sve
jače siri čežnja, ljubavna požuda. Bezobrazna, pohotna i
posesivna. Godine iza su mi gluve i učaurene. Ništa u njima
nema. Da li je ovo ono pravo?
„Evo i sremuša, medveđeg luka! Čisti sistem za varenje,
brani od gripa i groznice...“ Toplina mi grči dno stomaka,
izgrizla bih mu sočne, tamnocrvene usne. Opet su mi misli
pobegle.
„Gde si ti mala? Šta se mota u tvojoj lepoj glavici?“
Idemo stazom niz Jarevac. Luka preko ramena nosi šuškavu
jaknu. Zbog mene, da ne pokisnem ako kiša krene. Hoda brzo,
sa naporom ga pratim.
„Jesi li si nekad videla sibirsku peruniku?Eno je tamo!
Nežna, ljubičasta lepotica. Slušaš li ti mene, mala? Da odemo
negde na kaficu da se razbudiš?“ „Posle!“, uzvraćam.
Čudna toplina me nadima. Ne mogu da stišam grmljavinu
disanja, jedva reč procedih kroz zube. Vučem ga dalje od
potoka, na sunčani deo padine. Koračam ispred, malo pognuta,
lagano ljuljajući kukovima. Glavu okrećem tek toliko da vidim
da li me prati. Kao kuja koja vabi štenca da je zajaše, nabode.
Nalazim zaravan iznad mlade bukve, uzimam mu jaknu i bacam
na travu. Sedam na nju i vučem ga na se. Iz raskopčane bluze,
kao dva mirisna zumbula, progledale nemirne dojke. Nude se.
Žurim. Pukušava da me stiša, ali ja više nisam za dugu partiju.
Slatki jecaj mi se otima, čudni grleni glasovi izmiču. Sapinjem

56
ga nogama i rukama, uplićem u se. Šuškava jakna kliznu po
travi pa nas, stisnute i neme, gurnu u zagrljaj mlade krošnjate
bukve čije su dve grane iz samog korena poterale u široku
rašlju. Meni glava i deo ramena ostaše u rašlji, on u meni i
nada mnom. Potonuo. Moje noge ispisuju čudnu poruku na
nebu iznad. Obrazi mi bukte, zajaprili se, a njegove oči su
duboki mutni bunar. Nečitljive. Telo mi se opruža i grči, ruke
grle grane bliznakinje, a pogled uranja u beskraj neba. A potom
se, kao cvet što u smiraj dana zatvara latice, sklapam u krletku
koja ga je zarobila i naša tela ispletoše ljubavnu mrtvouzicu
nedeljivu kao nebo i zemlja oko nas.

Iz Dnevnika jedne gimnazijalke

– I, kažeš, sve u prirodi je ili muško ili žensko? Pa nije baš

tako! Hermafroditi postoje i kod biljaka i kod mekušaca i kod
ljudi! – kažem.
– Nisam ja dobar sagovornik na tu temu. Kad govorimo o
dvopolnosti kod biljaka i životinja, to je verovatno uzrokovano
opstankom vrste. Kad je u pitanju čovek, sve je komplikovanije.
Većina onog što mislimo da su muškarac i žena jesu
pojednostavljene društvene konstrukcije. Naravno, postoje
genetski mužjaci i ženke, nauka tvrdi tek 40% ljudske
populacije. Ostalo je mešavina sa fizičkim i genetskim
osobinama oba pola. Ako su te osobine u ravnoteži, to su
hermafroditi ili hermsi. Ako su dominantne osobine muškog
pola, to su mermsi, a ako su ženskog, fermsi. Bela Hamvaš9,
opet, kaže da je samo androgin ravnoteža muškog i ženskog u
jednom, a sve ostalo je izopačenost bića kod kog su suprotni
9
Bela Hamvaš, mađarski pisac i esejista

57
polovi spojeni u isto telo. Androgin je na neki način apstraktna,
metafizička figura, arhetip koji postoji u kolektivnom
nesvesnom biću čoveka. No, to je zaista preozbiljna priča za
mene. Ako bih ja bio onaj po kome se treba ravnati, rekao bih da
sve što čoveka isteruje iz njegove prirode, sve što guši njegovu
osobenost zarad normi ponašanja i zakona, jeste nesloboda.
Od rođenja do kraja života čovek nosi nasleđeni okvir
celokupnog iskustva ljudskog roda, deo prasveta iz koga smo
potekli. „Mi smo seme bačeno da postane čovek, a da li će se to
desiti, to niko ne zna. Postoji razlog zašto nam je život darovan.
To je jedinstven, dragocen eksperiment Prirode ili Svevišnjeg
koji je različit za svakog od nas. Zato i jesmo posebni,
neponovljivi. I zato možemo protumačiti sebe, ali ne i druge!“,
napisao je Hamvaš.
Prema Tori, prvi čovek je androgin jer je stvoren prema
liku Gospoda. Bog je Duh ako se držimo Svetog pisma! To što
se čoveku pokazao u muškom liku ne znači da je muškog pola.
Po njegovom liku stvoreni su i muškarac i žena, dakle on je
jedinstvo oba pola. Sankhja unutar jednog bivstva razlikuje
muški i ženski duh. Kinesko učenje prvo razdvaja nebo – muško
i zemlju – žensko. Ime starih kineskih careva je bilo Fu – Mu,
otac – majka. Dakle, androgin je neutralan rod. To ne znači
neosetljiv na oba pola. Da je tako, androgin bi bio bespolan.
Stoga ni muško ni žensko nisu potpunost nego pola od celosti.
„Kada dva postane jedan, kada ne bude posebno muško i
žensko, uslediće potpunost!“, reč je Gospoda po usmenom
predanju.
Po saznanjima psihologije, anima za muškarca predstavlja
sve iskustvo o ženi. Majka, supruga, sestra, ljubavnica, kćer,
veštica, boginja. Ona upravlja svim elementima muškog bića. Za
ženu, to je animus. Psihologija je naslutila da je polno
spajanje žudnja za ispunjenjem rascepljenog bića. Iza tog čina

58
ostaje patnja jer je celokupnost neispunjena. Samo oni koji su
svesni toga stići će do istinskog spajanja, a tim i potpunog
zadovoljstva.
Gledam ga začuđeno, ne trepćem.
– Da i tebi spajanje nije u pameti kad me tako gledaš? –
pita me.

Kad sam se probudila, mrzovolja me je šamarala kao

košava kišni Beograd. Nije ga bilo. Znam da jutro ne sačekuje u
sobi. Oči su mi još natečene od plača i glava me boli. Ne znam
koji đavo me je terao da ga pitam voli li Lanu, svoju devojku.
– Verovatno je volim čim ne mogu da je ostavim. Ne ide
nam najbolje. Ponekad pomislim da je bolje da prekinemo, ali
mi je teško. Znam da bi je to bolelo i ne mogu da odem. Čekam
da veza dogori ili se rasplamsa, nema trećeg. Lana je sjajan
čovek, ne želim ni na koji način da je povredim.
Siktala sam kao šarka, svađala se oko svega i svačega dok
nije zaćutao. Zbio se u se kao zatravnjena humka. Bilo mi je još
gore. Da je bar umeo da se posvađa kô čovek.
On je čitao, a ja sam izašla na terasu. Mesec je mlečio
vrhove borova i tek pokošenu livadu oko hotela. Varljiva
svežina noći me grli, a tišina i miris svežih otkosa gase svaku
želju za snom. Legla sam kasno i u tihom plaču zaspala, a on je
ostao sa knjigom u ruci.
Tog jutra nisam mogla iz kreveta. Sunce je visoko
odskočilo, a ja i dalje nisam bila voljna da ustanem. Naučila sam
da svako jutro posle trčanja znojav i zadihan uskoči u moju
raspojasanu toplinu. Da mu čežnjivo šapnem da miriše na
čistoću kao sremska mlada. Da se uvek nasmeje tim rečima. Da
uz simfoniju jutarnje tišine naša tela nađu sklad kakav gudalo u

59
ruci maestra, razigrano do tačke pucanja strune, nađe na žici
violončela. Da nežno ljubi moje znojem orošeno čelo i uživa u
protezanju i meškoljenju zadovoljene ženke.
Nevoljno ustajem i odlazim u kupatilo. Dok naslanjam
ruke na lavabo, uspravljam glavu i na ogledalu vidim zalepljenu
poruku.

Nedostajaćeš mi, ali moram da krenem. Zašto? Ne znam!

Misterija!? Zato što lepo spavaš i mirno dišeš kao dete? Zato
što se plašim da tvoj san kidam škripom mog trapavog hoda i
pušenjem „Drine“ bez filtera? Dok ovo pišem, luster na mlečnoj
stazi plafona hotelske sobe mi je otvorio put u petu dimenziju i
ja odoh da nađem mog dobrog anđela. Šaptača. Da mi kaže šta
mi je činiti.
Sinoć sam video biserne suze jedne devojčice. Celu noć
zbog toga nisam spavao. Noćas su te suze postale smaragdne
tablice Tota Atlantiđanina10. Pročitaću ih, otkriću tajnu,
otvoriću zvezdanu kapiju i otploviću u vaseljenu. Da je utišam,
da ćuti dok ti spavaš. Ako se ne vratim, jedne noći se zagledaj u
nebo, u daleku, gluvu i nevidljivu tminu. Onu među zvezdama i
crnim rupama. Postaću deo te nevidljivosti da nikad ne
povredim jednu čednu devojčicu.
Plaši me ljubavna voda, a ja bih da se utopim u okeanu
koji se zove Ti. Znam jednu misteriju, samo ne smem naglas da
je izgovorim. Is this love, that I’m feeling?
Luka

Ni moje glasno ridanje ni umivanje hladnom vodom nije

pomoglo. Bilo mi je još teže, propištala sam, ponovo otišla u
krevet i zaronila glavu pod jastuk. Da bih se smirila, sa stola

10
Egipatski kralj, po predanju napisao „Knjigu kralja Tota“ koja je prenesena do
plemena Maja gde je i otkrivena.

60
uzimam Kjerkegorov „Dnevnik zavodnika“ i nasumce otvaram
stranu.

Ja sam estetičar, erotičar, koji je shvatio prirodu ljubavi,

njenu suštinu, koji veruje u ljubav i poznaje je iz temelja i
zadržava sebi samo lično mišljenje da svaka ljubavna priča
traje najviše pola godine i da je sa svakim odnosom završeno
čim smo okušali užitak poslednjih darova. Sve to znam, a ujedno
znam da je najviše uživanje koje se uopšte može zamisliti: biti
voljen, biti voljen više od svega na svetu. Uneti se kao san u
mladu devojku jeste veština, izaći iz nje jeste majstorsko delo...

Strah me je od pročitanog. Na iglama sam, skačem i

oblačim se na brzinu. Moram da ga nađem.
Sedeo je na drvenoj klupi ispred Mićine vikendice, videla
sam to izdaleka. Mića je lekar, njegov dugogodišnji prijatelj.
Nisam mogla do njih, stid me je da me Mića vidi plačnu. Sela
sam na travu i čekala da krene ka hotelu. Dan se razmetao,
visoki borovi su senčili rascvetalu dolinu. Rastrzana sam i
nervozana. Vezala sam čvor i sad moram da ga odrešim.
Kad je stigao, ćutke sam ga zagrlila i zaplakala.
– Znači, istina je da nema ljubavi bez bola! – lakonski
dodaje, a ja ne mogu da stišam jecanje.
– Blesane! Mislila sam da ću crći! – mucam.
– Od spavanja? Pa celu noć i jutro si prespavala!
Ne znam da li se šali.
Naredni dani su prošli u neobičnoj mešavini nežnosti i
ćutnje. Čekala sam da ćutnja probere i misli i reči. Proseje ih i
očisti da jasne i slobodne nađu svoj put kao što ga vetar nalazi u
krošnjama drveća. Bila sam strpljiva jer sam znala da u takvim
trenucima i jednostavna reč može da zazvuči u složenom
akordu.

61
 

Vratili smo se u Beograd nedorečeni i nejasni. Bila sam

pretrpana emocijama i nedoumicama. Tutnjale su u meni, nisam
znala kako da ih saberem i kanališem. On je otišao na put i ja
sam na trenutak pomislila da je to dobro. A onda je počelo da
boli. Bolelo je sve. Svaki tren sa njim, svaka izgovorena reč.
Nesanica me je slamala, a više od nesanice lomilo me je njegovo
nejavljanje.
Kako je čekanje odmicalo, moje nestrpljenje je raslo. Dan
pred Lukin povratak svratila sam sa društvom u „Proleće“ na
Kosančićevom vencu da ne idem kući i svaki čas se jetko
brecam na mamu. Nešto kasnije, u društvo je došao Vlada.
Možda slučajno, možda ne, otkud znam! Umesto sutradan, Luka
je sa puta stigao tog dana i sa aerodroma, zbog posla, pravo
došao kod kolege u Gračaničku. Mislio je da odatle dođe kod
mene na Novi Beograd i dok je prolazio kraj restorana gde smo
sedeli video je mene i Vladu.
Znam da sumnja rodi zrno nemira koje se kao sen ugnezdi
između srca i duše pa se pretvori u lavinu bola. Znam i da je
ljubav slepa. Da nije tako, Luka bi znao da za mene postoji
samo on. Ali, zar slepac zna šta je sen?

Čekala sam dan-dva da se javi pa otišla u Vrtlarsku. Bio je

bled, omršaveo i zapušten. Prazan i bezvoljan, nekako potrošen.
Uplašio me je dozlaboga.
– Bolestan si? Što nisi zvao? – pitam ga.
– Što bih zvao?
– Kako, što bi zvao? Da dođem!
– Bilo bi bolje da ni sada nisi došla!

62
 Kao da me je vrelom vodom polio.
– Mogu i da odem! – uzvratila sam uvređeno.
– Naravno da možeš!
Ćutimo. Da bih započela razgovor, pitam:
– Kako ti je bilo na putu?
– Teško, ali nećemo o tome.
– Tako si odlučio. Baš tebe briga za drugog!
– A šta si ti odlučila?
– Mislila sam da o tome popričam sa tobom. Je li tebi stalo
do mene?
– Stalo mi je i do komšijinog kera! Kakvo je to pitanje? A
je li tebi stalo do mene?
– Ne bih došla da nije, a sad ću otići.
– Najbolje je da kreneš odmah! – uzvratio je nervozno.
Videla sam polupraznu flašu loze na stolu i nisam izdržala.
– Neće alkohol rešiti tvoje probleme!
– U pravu si. Popiću još ovo malo što je ostalo pa ću
prestati. Da ti ispunim želju.
Istrčala sam iz stana i na ulici počela da ridam kao
izgubljeno dete dok su me prolaznici u čudu zagledali. Srce mi
je ostalo u njegovoj zadimljenoj sobi, a bledilo njegovog lica i
gorući pogled mi se nisu sklanjali ispred očiju. Sedela sam u
parku ispred zgrade dokasno, nisam mogla kući, ne bih podnela
samoću u sobi i majčina pitanja.

Mrtvi i nemi, kao osušene ribice na koncu od najlona,

nizali su se dani. Ćutale smo i mama i ja. Znale smo da je tako
najbolje. U nedelju predveče sam istrčala iz kuće, sela u autobus
i krenula za Beograd. Sišla sam pre Brankovog mosta, nisam
mogla više da izdržim vožnju. Preko mosta i Kosančićevog

63
venca otišla sam do Crkve Svete Petke na Kalemegdanu. Sela
sam na kameni zid iza crkve prema reci. Tišina u meni se
mreškala kao površina vode obasjana bledilom tek upaljenih
svetiljki na levoj obali Save. Dunav je prema Zemunu nemo
svetlucao sitnim krhotinama beline. U daljini, ljubičastim
sutonom obavijeni Gardoš se ocrtavao na večernjem nebu.
Glasno sam zajecala i nervozno se okrenula u strahu da me neko
čuje. Osetila sam ogromnu želju da odem do reke, uđem u vodu
i zaplivam. Znala sam da to nije dobro. Vetrić sa Dunava je
doneo miris leta koji me je podsetio na Unu. Tek sam navršila
šesnaest kad sam otišla kod tetke u Bihać na raspust. Čamci,
kajaci i kupanje, a uveče gitara i pesma. I Milan. Sve devojčice
su bile zaljubljene u njega. Ali, njemu je trebala pažnja
devojčice koja je stigla iz velikog grada. Jedne tople noći,
izvukla sam se iz kuće. Po mesečini, krišom, kao kakvi
kradljivci, otišli smo do modre i studene reke i u ćućorenju
ostali do zore. Mislila sam da me bol zbog rastanka nikad neće
proći.
Ustala sam. Dunavom su bezglasno klizili šlepovi kao
mrtvački sanduci. Oči mi je načas ovlažila modričasta izmaglica.
Od suza ili vertića koji je stizao sa reke, ko bi to znao? „Kopile
muško, razboleo si me!“, promrmljala sam sebi u bradu i mirno
pošla kući. U petak, kad sam se vraćala sa posla, našla sam
poruku u sandučetu.

Ovih dana me je mučilo sve. I muk telefona. I noći

ustakljene mesečinom. I miris ćumura raspaljenog roštilja. I
pokoja reč koja jasno zazvoni u večernjoj tišini. I daleka pesma.
I tvoja prokleta ćutnja. Znaš li kako je kad prestaneš da se
smeješ? Kad neizvesnost nestane, a s njom i nada? Kad poželiš
da si opet dete? Kad veruješ da je sve ono što možemo i činimo
ograđeno zidovima građevine koja se zove sudbina? Kad

64
presahne vatra života, ugasi se munja smisla i kad se predaš?
Kad se i tanka nada topi kao pahulja na toplom dlanu? Ne znam
zašto je sa tobom tako teško. Čini mi se da vulkan gasim vedrom
vode. Ali, kako da ugasim sumnju? Čim se maknem iz
Beograda, potrčiš Vladi u zagrljaj. Ja bih da doznam istinu, ali
otkad je u ljubavi istina važna? Morao sam do lekara. Zbog
čira. Jednog milog i sjajnog čoveka, Indijca. Šta te Indijce čini
tako pitomim i toplim? Ispričao sam mu moju muku, a on je
meni ispričao ovu priču.
„Kad zavoli, a nije siguran u ljubav žene, muškarac
postaje nesiguran. On želi da žena koju voli kraj njega bude i
zaštićena i zadovoljena u meri koju joj drugi muškarac ne može
pružiti. Ali, u isto vreme je svestan da je seksualno slabiji od
žene. Žena može izabranog mužjaka da prima koliko joj je
drago, a njegovo davanje je ograničeno energijom potrebnom
da održi erekciju. Biološki je to nužno jer ženini organi za
razmnožavanje moraju da podnesu napor dovoljan da obezbede
produžetak vrste. Za taj čin nekad nije dovoljan jedan muškarac
i jedan snošaj, a to muškarca plaši. On je zadivljen seksualnim
kapacitetom žene i zbog toga je nesiguran, a tu nesigurnost
ispoljava na razne načine. Nasiljem, pićem, vređanjem,
pokazivanjem intelektualne ili druge superiornosti. Ali, kao što
reče mudri Buda, žena je božanstvo bez koga je muškarac i na
javi i u snu ništavan. Pozovi dragu, izvini joj se i oprosti ako
imaš šta!“
Reci mi kako to da uradim kad su svi putevi do tebe
zatvoreni?

Ništa nisam videla od suza. Čim sam ušla na vrata stana,

otrčala sam u kupatilo.
– Jelena, jesi li to ti?
– Ja sam, mama! – jedva kažem.

65
 

Otimam se njegovom zagrljaju na vratima i sedam u

fotelju. Ćutim. Drži me na oku dok bosonog i raspojasan kruži
oko mene. Kao ciganin oko mlade kobile na vašaru. Prilazi pa
se izmiče. Saginje glavu i proviruje mi u oči. Zagleda i merka.
Čekam još da mi otvori usta i zagleda se u zube. Drski đilkoš!
Kicoš i vašarski kavgadžija! Baš mi na takvog liči.
Dok ga gledam, bedra mi se stežu, a utroba grči. „Moram
da te iskoristim pre no što nađeš razlog da opet pobegneš od
mene!“ Nasmejala sam se. Koristi to i u treptaju oka mi se trpa
u krilo. Njegov dah me peče. Ja bih da ga kaznim, da mu
branim, ali znam da ću otvoriti vrata čim zakuca. Pribija me uz
fotelju, dodiruje usne i ljubi. Sirovo, skoro bolno. Rukama ispod
haljine klizi uz bokove i brzim pokretom svlači gaćice. Glavu
zaranja među bedra koja se otvaraju. Zadrhtala sam pa počela
da se odlivam u vrelim i treperavim valovima. Postala sam gola
erotska energija koja ga je plavila i plavila. Jezikom i usnama
me je popio i smoždio. Glasno sam zaječala pa zanemela u
zagrljaju dotad nedoživljenog iskustva. Klonula sam, prostrla se
po njemu i omotala ga kao kolijer svilene košulje vrat.

U Dubrovniku su nas dočekali Nikša, kiša i orkanski jugo.

Luka je došao poslom, ja da budem s njim. Prvi dan sam
presedela u „Gradskoj kavani“, na Stradun se od nevremena
nije moglo. Onda je sunce sinulo, dan se stoplio pa sam,
čekajući da Luka završi posao, uživala u obilasku gradskih
zidina, katedrala, galerija i butika. Kasno popodne su stizali
Luka, Nikša i još dvojica momaka iz Nikšine firme, Josip i Livio.
Poveli bi me na ručak kod Nikšinog prijatelja Nikâ u jedan mali

66
i mirni restoran iznad Straduna. Posle ručka Niko, Nikša i Luka
bi uz čašu vina dugo pričali o dubrovačkoj istoriji i znamenitim
Dubrovčanima, o karavanskim putevima preko Trebinja,
Vratara i Tjentišta do Foče i dalje Podrinjem do Srema ili
Polimljem i Sandžakom do Niša. A odatle, trasom Carigradskog
druma, do samog Carigrada. Josip i ja smo ih pomno slušali, a
Livio je crtao. Čim se smesti, izvadi blok i olovku, zapali lulu i
crta karikature i portrete nas prisutnih. I tako do poslednjeg
dana našeg boravka. Samo kad bi društvo zapevalo akapela
neku staru pesmi, sklanjao je blok ustranu i prihvatao ariju. Pre
odlaska sam ga molila da mi pokloni jedan crtež. Nije se dao
umoliti. „Ne dam ja to nikom, gospo. Neko zapisuje, neko pamti,
a ja crtam svoje uspomene!“, rekao je.
Sedeli smo dokasno, nekad duboko iza ponoći. Kad
krenemo u hotel, koraci zvone pustim Stradunom. Okupan
svetlošću, tih, umiven i čist kao suza, spava gosparski grad
Dubrovnik.
Danju sam u ćutnji šetala i čitala, čekala da Luka završi
posao, a noću je moje telo burilo kao olujno more. U meni je
ključao gejzir Islanda, vrila lava Kamčatke. Trošeći snagu u
rvanju sa Lukom, užitkom sam popunjavala praznine zaturene u
sećanju, brisala gorčinu neznanog čekanja i neispunjenih nada.
Nisam mogla da ga se zasitim. Činilo mi se da ga danima ne bih
puštala ni za cigli tren da nije morao na posao. Kad ostanem
sama pokušavam da objasnim šta je to među nama. Kakva je ta
ljubav? Nerazumna, bolesna, nagonska? Uzvitlao bi moja čula
do ključanja divnim erotskim pričama i načinom na koji mi je
pomagao da sama istražujem svoje telo, da otkrivam dvojakost
svoje seksualne prirode, da granice koje su mi pre toga bile
tvrde i stamene kao zidine Dubrovnika razmičem ne znajući za
bol i ne koračajući ka izopačenosti. Moja nezasitost njime me je

67
držala u neprestanom uzbuđenju, usne i dojke su mi bile
nabrekle i čvrste i činilo mi se da nikad nisam bila lepša.
Pred sam povratak u Beograd, napravim ludost. Ženska
priroda je takva, valjda smo rođene da bez razloga ponekad
činimo gluposti. To je onaj tren kad u nama prošapće nezvani i
tihi glas mračne podsvesti, kad se ustoliči potreba da svim
mužjacima oko nas pokažemo da smo superiorne ženke koje ih
mogu pokoriti. Možda je svemu kriva moja sujeta, potreba da mi
poklanja svaki tren, da sam uvek u centru njegove pažnje. Tog
dana mi se činilo da me je zaboravio i to me je bolelo. Sedeli
smo sa društvom iz Nikšine firme. Atmosfera je bila sjajna.
Pevali smo, pili vino i ja sam, nezadovoljna količinom njegove
pažnje, počela flert sa mladim i zgodnim momkom prekoputa. U
početku je bio stidan i nespretan što me je uzbuđivalo i hrabrilo
da nastavim sa provokativnim pitanjima i smelim odgovorima.
Brzo se okuražio. Gledala sam Luku, čekala neku njegovu reč,
znak pažnje. Kao da ga se nije ticalo, a ja sam onda iz inata
svaki put išla korak dalje sve dok nisam shvatila kakvu
budalaštinu činim. Došli smo u hotel, istuširali se, spremili za
spavanje i on me je mirno upitao: „Kakva jebena sila te tera da
činiš što si činila večeras? Ako si se već napalila na dečka, što
ga nisi povela? Seks u troje bi možda i meni prijao, a ako je on
tvoj izbor, ostavio bih vas nasamo. Snašao bih se.“ „Laješ i
ujedaš gore od kera!“, zarežala sam. Nije rekao ništa, ali je
spustio gvozdenu zavesu i na razgovor i na nežnost. A ja sam
besnela i kao balavica ga jedila čime stignem. Terala da me bez
razloga čeka, ostavljala bez odgovora na postavljena pitanja, a
on se ni tad nije bunio! Gledao je u me kao da me nema, kao da
sam šuplja činija. I tad sam shvatila da sam, bar deo njega,
zauvek izgubila.

Iz Dnevnika jedne gimnazijalke

68
 

Letnja žega je tog jula topila asfalt, Beograd je jedva

disao. Ja sam svoju veridbu sa Vladom prekinula u dve reči.
Luka se nije slagao sa načinom na koji sam to uradila. Danas,
kad bolje razmislim, mislim da je možda u pravu. Po njemu,
vezu treba živeti do kraja, dok od vatre pepeo ne ostane. Tako je
govorio. Uz to, govorio je da tom drugom, koji emotivno ranjen
izlazi iz veze, treba pomoći. Đavo bi ga znao, možda to i jeste
hrišćanski, ali to niko ne radi. Za mene je ljubav oduvek bila rat.
Kad sam zaljubljena želim da osvojim, pokorim i vladam. Kad
sve pukne, satirem sebe, hoću da poništim ono što se poništiti ne
dâ. Kažu da je ljubav slična vodi. Nađe pukotinu, polako
potkopa temelje našeg otpora i potopi nas. Kod mene bukne u
trenu i pre no što razaznam koji vetar u mojoj duši vija, oluja me
trese.
Bila sam namerila da nešto menjam u stanu. U Zemunu, u
Zmaj Jovinoj ulici, bila je prelepa prodavnica italijanskog
mebla, zavesa, posteljine, prekrivača, traka, konaca i svakojakih
potrepština za kuću. Otišla sam da pogledam, možda odaberem i
pazarim nešto. Nije mi bilo daleko da svratim do Luke i uradim
to. Tamo zateknem Lanu. Upoznaje on nas dve kao da mu je to
sestra, ispraća je i ljubi na vratima. Meni se taj njihov poljubac
neočekivano produžio. Poludela sam. Nisam mu dala šansu da
išta objasni. Krenula sam za Lanom, besno tresnula vratima i
iste večeri se pomirila sa Vladom.
Luka je i dalje dolazio kod mame. Kad on uđe, ja izađem.
Jedne večeri je pošao za mnom, uhvatio me za ruku i rekao:
– Mislio sam da pametne uči vreme, da ćeš nešto razumeti.
Ali, sve ima početak i kraj. I radost i strpljenje i bol. Sve! Nema
više igre, gotovo je.

69
 Činilo mi se da sam propala u crnu rupu. Nisam ni mogla
ni znala kako iz nje. Napolju je bilo užareno leto, a u mojoj duši
su se gnezdile ledene senke. Pucala sam od bola. Bila sam
izgubljena i prestrašena kao zver uhvaćena u zamku. Mislila sam
da mi se samo ružne stvari mogu dogoditi.

Ajde, dušo, požuri! Danas su petrovske zadušnice,

moramo na groblje. Pričaću kad se vratimo. A što ti je toliko
stalo da slušaš životnu priču nasmrt umorne starice? Ma šta tu
ima interesantno?
Znaš li ti, mila, šta su zadušnice? Ne, baš? To je dan kada
se obeležava odvajanje duše od tela. Ima više takvih dana u
godini, ali svaki pada u subotu jer je to dan kad se sećamo
mrtvih. Za taj dan se sprema koljivo, to ti je, dušo moja, kuvano
žito i nosi se u crkvu i na groblje. Sveštenik crnim vinom poliva
žito i kadi grobove pored kojih se pale sveće. Eh, tako je bilo
nekad! Danas sveštenici retko izlaze na groblje. Nema narod
novaca za to. Nema ni za preče stvari. A kad sam bila tvojih
godina mislila sam da će svaki novi dan koji osvane biti bolji!
Ma, šta te ja mučim! Znam, znam! Ti bi da pričam! Dobro.
Reći ću ti sve, neću popu prdnuti u kesu pre no što sve čuješ.

Moja srdžba se nije ni stišala, a već sam se udala za Vladu.

I odmah videla kakvu ludost sam napravila. „Kasno je da se
kaješ!“, kažem sebi, ali mi to ne donosi utehu. Trebalo mi je
mnogo vremena da vratim snagu, da se uspravim. Kad sam
otišla od Vlade, dugo sam bežala od drušva. Onda, pred jednu
Novu godinu, pokupimo se svi iz firme i odemo u restoran.

70
Tamburaši, vino, đavo bi ga znao šta još, uglavnom opustim se,
počnem da lumpujem. Svi se krste, u čudu me gledaju. Ne znaju
me takvu. Tu nam se pridruže kolege iz drugih firmi. Počne
ples, ja ne mirujem. Kao da je vihor ušao u me. Jedan fini
gospodin, arhitekta, prvi put ga vidim, pleše sa mnom, češe
svoju karlicu o moju. Vrti me ukrug, načas pomislim da ću mu
izleteti iz ruku, poleteti kao ptica, a onda me veštim pokretom
vraća u čvrst stisak. Plašim se da ga ne opečem vrelim dahom.
„Kloni se muškarca koji dobro pleše!“, šapće nezvani i tihi glas
moje podsvesti. Vitla me po sali pa me u nekom zaklonitom
ćošku poljubi. Prvo je to bio nejasan i nespretan poljubac. Onda
je postao vlažan i klizav, a potom drhtav u plesu dva jezika. Na
kraju, sve je začinio slatkim ujedom sa ukusom trpkog crnog
vina koje je pio. Moja utroba je zaigrala, a njegov ujed je još
dugo sevao u meni. Usne su mi otečene, plašim se da to svi
primećuju. Hvataju me nervoza i strah. I strepnja da će to stati.
Nismo se viđali prečesto i nisam mu dala nikakvu nadu za
brak. Ne bi to sa njim išlo. Nešto je falilo. Uz izvanredno
obrazovanje, njegova vrlina je bila to što je bio veoma duhovit i
uz to sjajan ljubavnik. I nije mi trošio previše vremena. Nedugo
potom je otišao u Japan. Pisao mi je redovno. Evo, ovde su sva
ta pisma, predivna pisma, još ih čuvam. I pročitaću ti jedno.

Mila moja!
Možda ovo i nije pametno što činim, ali ja to moram.
Ovo neobično i lepo iskustvo želim da podelim sa tobom. Znam
da ćeš me razumeti i u ispovesti koju ti pismom kazujem,
uživaćeš kao ja u događaju koji sam iskusio.
Proteklih meseci sam radio naporno. Sa Japancima
nikad nije lako, znanje je tek mali deo onog što treba da imaš da
bi te poštovali. Nedavno smo završili jedan važan i vrlo težak
posao. Ovde se takvi završeci ne slave. Ako se nešto i slavi, ode

71
se u hotel i to obavi za sat-dva. Zato sam i bio iznenađen kad me
je Hikaru, projekt-menadžer našeg tima, pozvao da vikend
provedem u njegovoj kući za odmor blizu Kjota. Dodao je da će
sa nama poći Seiji i Keizo, dvojica kolega sa posla. Odbijanje
takve ponude bila bi teška uvreda pa sam pristao uz obilato
zahvaljivanje na ukazanoj časti.
Posle vožnje od dobra tri sata, zaustavili smo se pred
ogradom od pletenog bambusa. I ograde i kuće se ovde prave
bez ijednog eksera. Liče na samonikle tvorevine. Kao da ih
ljudska ruka nije sagradila. Japanska kuća za odmor je po svom
skeletu slična starim kućama u Vojvodini i Slavoniji. Drveni
stubovi i grede nose teret, a fasadne i unutrašnje pregrade
zatvaraju prostor između stubova. Kod nas su se te pregrade
pravile od ćerpiča. Ovde svaka pregrada ima višestruku ulogu.
Fusuma su neprozirna, klizna vrata, najčešće oslikana, koja
služe kao pregrada, ali i kao umetnička dekoracija. Šoji su,
opet, poluprozirna klizna vrata rešetkaste konstrukcije koja
imaju ulogu fasadnih otvora, a njihova delimična prozirnost
omogućuje nestvarnu igru svetla i senki. Pod je od bambusa sa
oplatom od kedra koja natkriljuje temelj na koji se kuća oslanja
pa se čini da cela kuća lebdi nad tlom.
Trajalo bi predugo da pričam o ukusu raznovrsnih i
prelepo dekorisanih jela posluženih za večeru. Posle večere se
gospodin Hikaru zahvalio na mom predanom radu, rekao neke
lepe reči koje se obično ne govore strancima i zamolio me da od
njega na poklon primim hoate, masku njegovog slavnog pretka
samuraja. Bio sam toliko uzbuđen da sam se celih pet minuta
samo klanjao. Nekako sam se pribrao i zahvalio svima na
gostoprimstvu i podršci koju su mi pružali od samog dolaska u
Japan. Bio sam naprosto očaran ukazanom pažnjom i to
raspoloženje me je držalo i narednih dana.

72
 U našem timu radi i jedna žena, Izanami. Ako se ne
varam, to je ime boginje života i smrti u japanskoj mitologiji.
Ona je prevodilac i poslovni sekretar. Jedna visprena, tanušna
žena posve neobične, rekao bih, snolike lepote. Jedina koja mi
je od dolaska u Japan podjarila grešne misli. Ali i kad sam imao
priliku da nešto pokušam, klonio sam se tog izazova. Ne zato što
je svojom inteligencijom i lepotom jasno postavila visoke
standarde, već zato što me je njena blizina zbunjivala do stida i
izazivala čudan nemir. Kad god mi se približi kao da me polije
plahi letnji pljusak koji tešku prašinu i omorinu zameni
ustreptalom svežinom i živošću. Na poslu smo, u kratkim
pauzama, prepričavali utiske sa izleta i ja sam u tim trenucima
jasno video senku tuge na njenom licu. Iskoristio sam trenutak
kad smo ostali sami i rekao joj da mi je žao što i ona nije bila sa
nama. Čudno se nasmešila ne komentarišući moje reči. Potpuno
neočekivano, predložila mi je da narednog vikenda krenemo na
kratko planinarenje. Moje oduševljenje se nije dalo sakriti.
Pomogla mi je da nabavim prikladnu odeću i obuću, rekla šta
da potrpam u ruksak i u subotu zorom zakucala na moja vrata.
Vozila je bez priče, u tišini u kojoj sam jasno čuo svoje
nemirno srce. Tika-taka, tika-taka, dum, dum! Stala je ispred
hotela u blizini strmog kanjona plahe planinske rečice. Otišli
smo u rezervisane sobe, presvukli se, uprtili ruksake i krenuli.
Ona je išla ispred, ja za njom.
Uzani puteljak je vijugao uz vrletnu strminu. Na najtežem
delu smo se pomagali kablovima i držačima postavljenim uz
stazu koja se negde provlačila uz samu obalu, a negde bežala
daleko od nje. Katkad bismo zastali da žudno udahnemo opojni
miris četinara ili da sa zaravnjenih proplanaka bacimo pogled
na prekrasni krajolik ispresecan strmim usecima i golim
kamenim vrhovima koji su poput usnulih divova štrčali u nebo.

73
 Išla je kao da je vile nose. Lakim, mekim i gipkim hodom,
u skladnom ritmu celog tela koje nikad pre nije nagoveštavalo
takvu snagu. Mučio sam se da je ne usporavam, ali je ona
osećala moju snagu i davala mi vremena da je pratim bez
prevelikog napora. Nakon nešto više od dva sata, stigli smo do
neobično lepog vodopada. Reka se u visokom luku obrušavala
sa visine od desetak-petnaestak metara i uz zaglušujuču buku
razbijala na ogromnim stenama praveći zavesu od sitnih
magličastih kapljica. Uzela me je za ruku i krenula strmim
puteljkom naniže. Tek tad sam video da uređena drvena staza
na čeličnoj užadi ulazi u pećinu ispod samog vodopada. Stajali
smo upletenih prstiju, zbijeni i skoro do kože mokri i bez reči
uživali u zadivljujućem prizoru.
Nastavili smo, ali mene više nije mučio samo umor. Sve u
meni je bilo zbunjeno, razbucano. Moje srce je torokalo čudnim
jezikom. Nisam ga razumeo, pričalo je njoj, ne meni. Teškom
mukom sam izdržao dan.
Večerali smo u tišini i požurili da na futonu11 u svojim
sobama uronimo u okrepljujući san. Od mog sna te noći nije
bilo ništa. Budan sam dočekao jutro. Dok sam čekao da siđe na
doručak, časovnik na zidu je odbrojavao sekunde strepnje i
kajanja. Ni ovog puta nisam imao smelosti da bar pokušam.
Moja osećanja su hučala kao vodopad ispod kog smo se držali
za ruke, nisam znao kako da ih smirim. Veliki podočnjaci i
bledilo lica su bili jasan znak da nisam za nove napore. U tišini
me je odvezla do malog jezera u dolini, a potom smo krenuli u
laganu šetnju prekidanu čestim odmorom na drvenim klupama,
žbunastim drvećem zaklonjenim od radoznalih pogleda šetača.
Ispružio bih dlan, a ona je nežno gnezdila svoju malu ruku u
njemu uplićući prste uz neobično snažan stisak.

11
Futon, osmoslojni prostirač od debele pamučne tkanine

74
 Dok je vozila kući imao sam utisak da mi je Fudži na
plećima. Teskoba me je pritiskala, svaki damar u meni se
ugasio. Njene reči su me pogodile kao grom. „Odavno sam
spremila poklon za vas. Da li bi vam smetalo da svratite do
mene da ga uzmete?“ Jedva sam promucao da bi me to iskreno
radovalo.
Prateći njen graciozni hod po tatamiju, ušao sam u sobu
za prijem. Izanami se izvinila i izašla. Kad sam na podu video
jastuke, znao sam gde da sednem. Stigla je u kimonu i sa
poslužavnikom za čaj. U praznu činiju je sipala prah zelenog
čaja, potom dodavala toplu vodu mešajući sadržaj štapićem od
bambusa. Otpila je gutljaj i činiju dodala meni. Pili smo ćutke
zagledani jedno u drugo.
Pokupila je poslužavnik sa čajem i opet nestala. Vratila se
sa futrolom sličnoj onoj u kojoj arhitekte drže crteže. „Ovo je za
vas!“, rekla je. Kad sam izvukao sadržaj, bio sam očaran.
Preda mnom su ležale erotske grafike, šunga12. Videćeš. To je
nešto zaista vredno divljenja. Listao sam ih polako, pomno
razgledajući i čekajući da ona svojom rukom dotakne moju
pokazujući važne detalje. Dugo mi je pričala o nastanku te
umetnosti, o poznatim i nepozatim autorima i delima. Tiho,
ulazeći u detalje, kao da mi otkriva neku važnu tajnu. A onda se
sve otelo kontroli. Bilo je nestvarno lepo, neobično, nikad pre
naslućeno iskustvo. Grešno ili ne, ali očaravajuće.
Već prvog radnog dana vratili smo odnose u status od pre
ovog izleta. Kao da nikad nismo ni uradili to što jesmo.
Ti znaš kolika je moja ljubav i nada da ću starost provesti
uz tebe!

Tvoj Miloš

12
Erotske grafike karakteristične za Edo period u Japanu

75
 Tako su se šunga grafike i tatami uselili u ovaj atelje. Da,
u pravu si, bile smo zajedno na njegovom grobu za petrovske
zadušnice.

Miholjsko leto je te godine moj boravak u Kotoru učinilo

još prijatnijim. Toplo mediteransko sunce i radovi na
rekonstrukciji stepenastog postolja tambura kupole i kalkanskih
zidova Crkve Svetog Luke vratili su mi mir koji se istopio još od
udaje za Vladu. Ponovo sam bila sigurna u se, puna života,
onakva kakva sam ustvari. U hotel sam dolazila kasno. Mirna,
sabrana i gotovo sakralno čista. Razmišljala sam o onom šta je
urađeno i onom šta još treba da se uradi. Ujutro, kroz Vrata od
Gurdića, pored Venecijanske vojne bolnice, Katedrale Svetog
Tripuna, Grgurine i Lombardića palate do crkve. Popodne,
pored crkava Svetog Nikole i Svete Klare do Trga od oružja pa
kroz Vrata od mora rivom do hotela. Ponekad samo, nekom
drugom stazom. Bio je to moj treći boravak u Kotoru po istom
poslu u poslednje dve godine. Još kao gimnazijalka sam se
zaljubila u topli, klesani kamen uskih ulica, strmih skalina,
nešto širih trgova i građevina opasanih monumentalnim zidom,
a kad sam upisala arhitekturu, ljubav se pretočila u pomno
proučavanje crkava, brojnih palata, javnih građevina, kapija i
sveg onog što je Kotor uvrstilo u UNESKO-vu listu svetske
prirodne i kulturne baštine. Osobenost Crkve Svetog Luke je i u
tome što su se u njoj nalazili zajedno katolički i pravoslavni
oltar. Pod turskom najezdom, 1657. godine, pravoslavno
stanovništvo Grblja se sklonilo u Kotor. Mletačka uprava grada
dozvolila im je da koriste tada katoličku Crkvu Svetog Luke za
pravoslavni obred tako da je crkva imala dva oltara sve do
francuske okupacije Kotora 1807–1814. godine.

76
 Anđelamena sam primetila po samom dolasku u hotel.
Sedeo je uvek na istom mestu, kladila bih se u istom položaju.
Skice, beleške i čaša preko koje bi retko kad, uzimajući gutljaj,
nakratko pogledao okolo. Bio je to čudan, odsutan i prazan
pogled. Pitala sam se da li iza te praznine stoji zagledanost
unutra, u sebe i ono što radi. Ujutro, kad god siđem, bio je
zadubljen u svoje skice i beleške. Znatno kasnije bi mu se
pridružile dve mlade žene i jednako mlad muškarac. Pokazivao
im je to što je radio, pričali bi i slatko se smejali. Toliko od srca
da me je taj smeh boleo. I tako, iz jutra u jutro, gledam te
razdragane mlade ljude kako napuštaju hotel. Kao da slave
život. Smeh odzvanja polupraznim holom, a iza ostaje mukla i
jalova praznina. Dok odlaze, tuga i gorka bol se gnezde u mom
srcu.
Iz čiste znatiželje sam analizirala Anđelamena. Imao je
bar četrdesetak, mada se u to ne bih smela zakleti. Visok blizu
šest stopa, kako bi Englezi rekli, snažne građe, ne verujem da je
imao više od sedamdeset pet kilograma. Razbarušena kosa i
riđa brada činile su ga romantičnim i tajnovitim, a preplanulo
telo i oštre crte lica davale su mu odlučan, muški izgled.
„Privlačan muškarac da sam ja u drugoj priči!“, pomislila sam.
Ravnodušno. Niti sa setom niti sa kajanjem.
Dođe tako i poslednji dan mog boravka u Kotoru. Sedela
sam na terasi tek istuširana, devičanski čista i krotka kao pred
krštenje, u laganoj letnjoj haljini i uživala u kasnom
popodnevnom suncu. Bonaca, mir, bogati mirisi rane jeseni i
toplo sunce me čine setnom. Čudan talas melanholije me je
potopio i poželela sam da ga ugasim čašom dobrog pića.
Ustanem, naslonim se na ogradu terase i važem da li da siđem
do bara.
„Gospođice! Uživate u suncu! I treba, uskoro će ga biti
sve manje.“ Anđelamen stoji na terasi do moje sa čašom u ruci.

77
„Kasno je sad za priču!“, mine mi kroz glavu ni sama ne znam
zašto. „Ne, ne... da. Lepo je vreme, da, lepo je!“, uzvraćam
zbunjeno. „Jeste li za piće?“, pita. „Prijalo bi mi!“, kratko
odgovaram. Na tren nestaje u sobi. Vraća se sa punom čašom.
Dok uzimam čašu u meni zri drhtavo uzbuđenje. Probam i
ushićeno kažem: „Mmm...! Prekrasno! Hvala vam. Šta sve ima
u ovom koktelu?“ „Burbon, galiano, amareto i tajna moje
duše!“ Glasno se smeje pa brzo nestaje u sobi, a ja se vraćam u
fotelju. Nevidljivi talasi topline zapljuskuju moje mokro telo.
Izazovno mi draže zrnaste bradavice i kožu pod znojnom
haljinom. Svim silama se trudim da o slatkim slutnjama ne
mislim, ali ne uspevam. Nemir me diže pa vraća na mesto.
Polako se smrkava, nervoza me trese. „Gde ste,
gospođice? Dajte da nazdravimo za rastanak!“, zove. Opet
donese punu čašu i nesta. Nema sam, ne mogu glas da pustim
da se zahvalim. Da bih pobegla od nespokojnih misli počinjem
polako da se spremam za večeru. Sve to prekida oštro kucanje
na vratima. „Mora da je on!“, priželjkujem. „Bože, koje
gluposti mi padaju na um!“, prekoravam sebe. Dok otvaram
vrata sve u meni ključa. Umalo da vrisnem od iznenađenja.
Kuglice od riže punjene mocarelom, tuna posuta pečenim belim
lukom, peršunom i bosiljkom, sveže poluosušene smokve, crveni
pino i u kibli sa ledom šampanjac. „Večera za vas!“, ljubazno
kaže kelner.
Izlazim na terasu, izvirujem kod Anđelamena.
„Gospodine! Halo, gospodine!“ Proviruje držeći neke sitnice u
rukama. „Izvolite! Treba li vam pomoć?“, pita. „Vi ste
naručili?“ „Jesam!“, kaže i dugo ćuti. „Da sam vas pozvao kod
mene, odbili biste, zar ne? Iz restorana u hotelu bi nas isterali
za sat vremena. Crnogorcima se zbog dvoje zaludnih gostiju ne
ostaje posle devet uveče. Meni bi prijalo druženje sa takvom
damom. Naravno, samo ako bi i vama to godilo.“ „Pa kad ste

78
već to učinili, izvolite!“, srdito sikćem. Okrećem se i ulazim u
sobu. „Šta misli on, ko sam ja?“, glasno kažem, a kajanje me
već stišava. Noge mi se tresu i već u sledećem trenu grozničavo
biram garderobu, tražim šminku. „Smiri se, ludo! Nisi šiparica,
a nije ni on Robert Redford!“, hrabrim samu sebe. Džaba, srce
bi da iskoči iz prsa. Smetena, trčim po sobi ni sama ne znajući
šta činim. Hvata me strah da će doći. Ja bih da obučem nešto
lepo da mu se dopadnem, a ne znam šta. Biram šafranastožutu
haljinu na bretele od ručno tkane svile. Ispod, ništa. Noge bose.
„Šta ja ovo radim?“, pitam se. „Čekaš ljubavnika!“, bocka me
zajedljiva podsvest. Sklanjam razbacane stvari, palim dve stone
lampe i gasim plafonsko osvetljenje. Zurim u vrata i u drhtavoj
strepnji čekam.
Konačno, čujem kucanje. Ne žurim, neka malo pričeka,
razmišljam šta ću reći. Dok otvaram vrata drugo iznenađenje
me je nateralo da se zagrcnem. Prekrasan buket orhideja
ukrašen zelenišem i jedno tiho: „Za vas, gospođice!“
„Gospođo!“, skoro da me zabole to što izgovorih. Nesvesno mu
se naklonih, a on mi uzima ruku, prinosi je usnama i nežno
ljubi. Žar dodira me pali. Čudna vatra me obuzima, kreće iz dna
stomaka i završava vrelinom koja mi kvasi kožu i rumeni
obraze. Ne dočekujem ja njega, on mene kao kraljicu vodi nežno
me držeći za ruku. Tek tad videh da u drugoj ruci drži dve sveće.
Zapali ih, pusti da okaplju u pepeljaru na stolu, a potom uspravi
jednu do druge. „Šta li ono znače orhideje?“, pitam se.
Puni čaše penušavim vinom i nazdravlja: „Za
zaljubljenicu u arhitekturu!“ „Za vrednog istraživača!“,
uzvraćam. Otpijemo gutljaj i izlazimo na terasu. Smeštamo se u
male fotelje i pijemo ćutke. Osećam toplinu mermera pod bosim
tabanima. Kotor blešti, ceo zaliv gori. Ili mi se čini? Moje telo
treperi kao slabašni plamičak na vetru. Zato i ćutim, ne želim da
otkrije moj nemir.

79
 Uz večeru pričamo o arhitekturi. Misli su mi odjednom
odlutale. Ne slušam ga. Sve u meni se okreće, sve se sabira i
oduzima. Samo pokatkad mu se nasmešim i nesvesno klimnem
glavom. Prenulo me je njegovo dugo ćutanje. Vidim, gleda u me
bez reči. Gledam i ja njega.
„Gde ste, lepotice? Izgubio sam vas!“„Ah! Ma...
razmišljam onako...“, kažem. „Uživajmo sad. Mislite o tome
sutra, Skarlet.“ „Jelena!“, ispravljam ga. „Anđelamen!“,
ustade i lagano mi se nakloni. Odjednom se sve promenilo u
meni. Postala sam vesela, pričljiva, duhovita, đavo bi ga znao,
činilo mi se mlađa. Ispijali smo čaše i držali se za ruke. Kao
zaljubljena deca. U nekom času sam sela kraj njegovih nogu i
zagrlila ih. Zašto? Ne mogu to da objasnim. To je bilo tako
prirodno kao kad žedna usta iskape čašu bistre izvorske vode.
Spustio se do mene. Pojimo jedno drugo, šapućemo kao
da od noći krijemo reči. Rukom mi dotiče vlažna bedra, a
jezikom i usnama prebira po resastoj školjci uha. Izgubila sam
dah kao devojčurak posle prvog poljupca. Pokušavam da
uzbuđenje stišam pričom, ali gubim bitku. Podigao me je,
razmakao bretele i haljina je kliznula na pod. U meni sve tutnji.
Žurim da mu otkopčam pantalone. Skida ih brzim pokretom i
seda na stolicu. Nemirni, glavati falus se propeo, zinuo, gleda u
me. Poljupcima zoblje bradavice uskiptelih dojki. Ponestaje mi
daha dok prstima češljam njegovu dugu kosu. Požuda mi pliva u
krvi. Noge me ne drže i sedam na njegova kolena. Rukama mi
razmiče guzne kriške i vlažni prst tek malko uvlači u rektum.
Ukočila sam se pa zatreperila kô svetlost daleke lampe u
pomrčini. Stiskam se uz njega i moja zevalica grli samo glavić
njegove muškosti. Mirujem dok krupno diše u meni. Čini mi se
da sam srasla s njim, da ću prsnuti. Nabubrele bradavice se
propinju uvis, izazivaju ujed. Čula su planula, a glavu naselile
prljave reči koje ruše pristojne i čedne ograde. „Natakni me!“,

80
dahćem i čudim se šta je iz mene izletelo. Pomahnitala sam i
tako se i ne znajući kada nasadila do kraja, pretvorila u toplu i
vlažnu jazbinu u čijem svakom kutku dobuje njegova glavata
neman. Kao da sam zajahala zvezdu repaticu pa jurim kroz
svemir. Bogo moj, samo da ovo traje! Otkrila sam savršeni jezik
kojim su govorili Adam i Eva. U moj um se u trenu slila sva
mudrost ljubavnog iskustva. A onda sam potonula u bezdno gde
ne postoji ništa. Ni misao. Samo slast užitka.
Odneo me je u krevet. Bila sam zbunjena i sapeta kao
neuka šiparica tek malo načeta od brzopletog pubertetlije.
Okretao me je, primao u čvrst stisak pa raspinjao kao na krstu,
zaranjao u bezdan pećinaste jamice i kanjon čvrste guze.
Polako, milimetar po milimetar. Na tren sam pomislila da ću
ciknuti od slatkog bola, a onda se u meni razlila toplina živog
ognja. Pribio me je na postelju i potonuo do kraja. Umirio se i
samo pulsirao. Užurbano, kao ranjeno srce. Nadimala sam se
kao uskislo testo, pupila kao zova na toplini prolećnog sunca,
gorela kao suvo šiblje u vatri što ga proždire.
Zamor nežne bitke me je stigao. Moja školjkica se otvorila
kao zvono, a njegov falus je, kao tučak, udarao sve jače i sve
brže šireći drhtaj i toplinu slasti do svakog damara. Riknula
sam u ludilu ekstaze. Nasuo me je kô kačicu žednu vode pa
prelio toplim zrnima semene mlečike. Klonula sam kô posečeno
stablo i mislila da zadugo neću pozobati muško seme. Mislila,
lùda!
Ležali smo nemi i mirni. Ne znam koliko dugo. Podigao
me je, odneo pod tuš i ispod tople vode lagano masirao vrat i
ramena. Doticao me prstima i jezikom. Nisam znala šta me više
draži, topla voda, njegov dodir, šapat bestidnih reči. U trenu
sam planula, nabrekla kao mlečno vime. Bila sam čas na jednoj,
čas na drugoj nozi, čas samo na njegovom šeširastom ponosu.
Da ga podjarmim i pozobljem u mojoj stupici. Ulazio je u me i

81
spreda i otpozadi u čudnim akrobatskim pozama. Šibao me je
vreli pesak saharskog giblija pa zalivao ledeni dah sibirske
zime. Na kraju sam lebdela u veličanstvenom vatrometu
svršavanja u kom je svaki novi orgazam stizao prethodni koji je
još tutnjao u meni. Goreli su nebo i zvezde pa gasnuo svemir.
Ostao je samo jecaj. Ni danas ne znam od čega.
Poneo me je u postelju. Zaspala sam za sekund, srećnija
nego ikada pre. Sećam se da me je iz sna probudila čudna
slatka jeza. Dok otvaram oči, vidim da mi na bradavice i
natekle usmine stavlja kocke leda. Hoću da poludim od
uzbuđenja. Pruža mi čašu soka i dok je naiskap praznim,
vučem ga na se. Ulazi nežno, otvara me kao bogomolju. Moja
utroba niže predivne akorde njegovog veličanstvenog gudala.
Kao u varljivoj kadenci, ne razaznaje šta je kraj, a šta početak.
U meni su se složile i hetera i konkubina i gejša i robinja, a u
njemu božansko jedinstvo Apolona, Svaroga i nezasitog
vampira koji je, čudne li sreće, uzjahao mene, uspaljenu
vampirušu. Okreće se na leđa i ja ga zaskačem kao avarska
beštija. Gola na divljem i znojavom ždrepcu. „Šta mi to radiš,
porobdžijo?“, šapćem. „Orem tvoju zapuštenu baštu. Da li se
ti to buniš?“ „Ne! Blagosiljam ovu noć i tvoje božanstveno
ralo. Koliko si ih ovako uzorao?“ „Izbirljiv sam, ne bi
verovala koliko!“ „Šta si u meni našao?“ „Zrelu, nežnu i
pojebljivu ženu.“ Glas mu je topao i gust. Mek kao letnja
ponoć na mesečini. Svojim prstima i jezikom me je uzorao od
glave do pete, ništa nije ostalo neuzorano. Grčio me je i
opružao, palio i kalio, punio i praznio da bi opet mogao da
puni i prazni i mlečno seme života i slast užitka. Joj, majko
moja!
Probudilo me je kucanje na vratima. Bila sam gola,
golcata i mokra kô čep. Anđelamena nema. Ogrnem se
čaršavom, molim boga da je on. „Doručak za vas!“, čujem

82
kelnera dok otvaram vrata. Noge su mi se odsekle, ne mogu da
se maknem. Nešto pakleno mi dobuje u glavi i grudima, razbija
me. Sumanuto se oblačim i trčim do recepcije. „Recite mi gde je
gospodin koji mi je poslao doručak u sobu?“ „Otišao je rano
jutros sa cijelom ekipom, ostavio je poruku za vas.“ Uzimam
koverat i jedva dolazim do sobe. Otvaram, a od suza ništa ne
vidim. Plačem, brišem suze i čitam.

Kad pomisliš da nema nade, da su svi putevi

pred tobom zatvoreni, digni glavu i pogledaj u
nebo. Videćeš koliko mogućnosti je pred tobom.
Raširi krila i poleti! Budi slobodna!
Anđelamen

Spakujem stvari ni sama ne znam kako i siđem u hol.

Čekam da kolega i koleginica, koji su drugim poslom bili u
Herceg Novom, dođu po mene. Ljudi došli, a ja još uvek ne
mogu da koraknem od tupog bola. Niti vidim niti šta osećam.
Samo prazan pogled ni u šta. Jedva potrpam stvari u kombi.
„Hoćemo li?“, pitaju. „Idemo!“, kažem odsutno. Tek što smo
krenuli, u meni film počne da se odmotava. Osećam ga u
svakom atomu razbucanog tela. Svaki kamičak na cesti izaziva
nehotični dodir natečenih usmina i nabubrelog klitorisa. U
natekloj i zbunjenoj ribici sve sevne slatkim bolom, razliva se po
celom telu, a ono se potom grči, kida i ja hoću dušu da
povratim. „Stanite!“, jedva izgovaram. Izlazim napolje i
povraćam, utroba beži iz mene. I tako do Beograda. Čovek i
žena se čude. „Mora da si nešto gadno pojela!“, kažu. „Da,
noćas!“, jedva izgovaram.

83
 

Burno iskustvo iz Kotora me je emotivno i fizički rastočilo.

Pomisao na Anđelamena me je pustošila kao smak sveta, bacala
u bunilo, a odmah potom u meni se rađalo čisto i nevino
buđenje. Posle tamne noći bez meseca i zvezda otpočelo bi
bistro svitanje. Nikud nisam izlazila, zakapijala sam se i
tihovala u samoći. Nakon majčine smrti sam stan u Omladinskih
brigada vratila tatinoj firmi, a oni su mi zauzvrat pomogli da
neuredan i zapušten prostor na Gardošu uredim u svoj dom. I
moje telo i moj razum pamtili su Anđelamena. I ništa drugo.
U prvu subotu sam otišla na pijacu. Samo da izađem iz
kuće. Taman sam krenula nazad kad sam čula dozivanje. „Gde
sad!“, promrsih poluglasno. Nije mi do društva i priče. Kad
sam se okrenula, nebo mi se osmehnulo. Raširenih ruku, u
susret mi je išlo anđeosko lice. „Milice! Menjaš li se ti,
pobogu?“, klikćem od sreće. „Samo nabolje, nadam se! Idemo
na kaficu!“, kaže i hvata me pod ruku.
Milicu sam upoznala u KUD „Branko Cvetković“ s jeseni
1967. godine. Eh, kako su se momci lomili oko nje! Mi devojke
smo bile ljubomorne. I to ne malo! Kad ne dođe na probu, nema
smeha, nema poleta. Kao da nam neko krila saseče, svetla
pogasi. Tu radost i energiju niko nije mogao da nadomesti. Tu
sam upoznala i Nenada, studenta DIF-a i njenog momka.
Sledeće godine sam krenula na letovanje sa ferijalcima.
Sa Nenadom i Milicom. Oni kao najlepši cvet u buketu
predivnih momaka i devojaka, ja kao njihov priperak. Milici
dvadeseta, meni osamnaesta. Nenadu možda dvadeset i druga.
Prvih dana je sve bilo lepo, a zatim se neki đavo u meni
probudio, lomio me, mučio. Ludela sam na sve nežnosti koje su
pokazivali, durila se, stalno nešto zahtevala, a potom bih

84
pobegla u sobu iz koje se satima nisam micala. Dolazili su,
pričali sa mnom, ali uzalud.
Jednog popodneva je izbio veliki požar između ceste i
mora. „Neka gori, dabogda sve izgorelo da nikad više ovde ne
dođem!“, besnela sam. Predveče smo svi morali u centar
naselja gde nam je obezbeđen privremeni smeštaj. Požar je
pretio da zahvati borovu šumu oko odmarališta.
Kad su dobrovoljci krenuli da pomognu u gašenju vatre,
ugurala sam se u gomilu i krenula sa njima. Cele noći sam bila
u lancu koji je od mora pune kofe vode dodavao onima bližim
vatri. Svitalo je kad je požar ugašen. Tražim put iz vrleti i
iznebuha nabasam na Nenada. Patike i farmerice nagorele,
čađava majica u dronjcima, ruke i lice u garežu i ogrebotinama.
Grlimo se, ništa ne govorimo. U meni tihi uragan ravna sve, ne
mogu da se odvojim od njega. Ne znam kako da ukrotim vrelu
krv. Savijam mu glavu i ljubim ga. Nebo se vrti, plovi u beskraju
čulnog uzbuđenja. Prestajemo, ali smo i dalje stisnuti jedno uz
drugo. „Ajmo do mora da se okupamo!“, kažem i uzimam mu
ruku. Tražimo zaklonicu. Skidam sve sa sebe i čekam ga. Tada
sam prvi put videla nabreklo i čvrsto momačko klepetalo.
Pripijam se uz njegovo mišićavo i čađavo telo. Pohota u meni
cepti. Uzima me u naramak i silazi korak-dva u more. Polako,
pedalj po pedalj, kao da tone, spušta me na koso zaravnjenu
kamenu ploču dopola uronjenu u vodu. „Jesi li nekad to
radila?“, pita. „Jesam!“, lažem. U meni se bes istopio, sve se
otkravilo. Kad je ušao u me, nebo iznad mene se pocepalo.
Nisam sakrila ni bolni jecaj ni glasno dahtanje posle. Klizila
sam niz stenu, a on me je čvrstim potiskom vraćao nazad. „Ja
sam žena, ja sam žena!“, vrišti glas u meni dok ga primam kao
uglačana kanija oštar, blistavi nož.
Milica sutradan nije htela sa nama na plažu. Izgovarala
se da je boli glava. Vratili smo se predveče. Nije je bilo. Nenad

85
odlazi, traži je i vraća se nakon pola sata. „Otišla je kući!“,
rekao je i slomljen seo na krevet.
Oprostila mi je. „Ionako sam mislila da prekinem sa
Nenadom. Nisi se baš lepo ponela, ali znam ja kako je mladoj i
nenačetoj junici kad joj krv provri.

Sa pijace sam kući stigla uzbuđena i radosna. U meni je

opet gorela vatra, vratila se životna strast. Nisam više bila
gnevna, razočarana žena spremna da se preda dokonom i
nostalgičnom prebiranju misli. Moja čula su oživela i ja sam
oko sebe ponovo videla zavodljiv i uzbudljiv svet. Stala sam
pred ogledalo u predsoblju i zagledala se u svoje telo. Trideset i
neka je iza mene. Kô naćve duboka nedra su popunile oble i
jedre dojke. Imam želju da ih pomuzem da iz njih poteče oštar
mlaz toplog mleka. Posle tuširanja, zadovoljna i mirna legoh i
sa zanimanjem počeh da razgledam šunga grafike koje sam pre
odlaska u Kotor okačila na zidove. Navukla sam laneni pokrivač
na se i uskoro zaspala snom pravednika.
U mom snu, tog prepodneva, je bio topao i sunčan dan.
Ležim gola na krevetu i gledam Anđelamena koji sedi u fotelji i
čita. Diže pogled, nešto mi priča i smeje se. Smejem se i ja.
Zovem ga da dođe, ali rečju bez glasa. Dolazi, nežno ljubi moje
nabrekle dojke, a rukom miluje glatki trbuh. „Tu je naša
beba!“, kaže. Drhtim. Vlažna sam i uzbuđena. Vučem ga na se.
Češem se stomakom i prsima o njegovo golo i čvrsto telo. Upleli
smo noge, sapeli jedno drugo. Otvaram se i on snažno uranja u
moj vir topline. Prekrio me je celu kao šapat vetra tišinu.
Svršavam dugo i nežno, tiho i nečujno kao da uranjam u san.
Odjednom, u sobu ulazi Milica. Šeta u kimonu i lepezom vešto
krije lice dok razgleda šunga grafike. Kad se okrene, kimono se

86
načas otvori i otkrije njeno golo telo, savršeno lepe tamne
dojke, krupne mrke bradavice i uredno obrijani pubis.
Anđelamen joj prilazi. Njegova muškost narasta, postaje
ogromna i neobuzdana. Traži vrelo njenog nemira. Jašu jedno
drugo, nikad ne razaznajem ko je na kome. Tela su uvezali u
čvor, kotrljaju se i rvu na tatamiju. Sve pršti kao u
gladijatorskoj areni. Poli me vatra strasti, nova, nikad pre
doživljena. Vabe me očima, nutkaju se pokretima. Vrela krv mi
navire, nemirna sam kao bik u koridi. Žurim da se uvučem
između njih dvoje. Milica me gura pod njega, ljubi mi i štipka
bradavice. Otvaram se kao čaura koja rađa leptira. Sve otiče iz
mene dok me Anđelamen puni teškim i divljim mlazevima.
Nežnim vetrićem prdeža milujem, a toplim i zviždavim pišom
škropim njegovog zobara.
Glasan jecaj mi se otima dok se budim. „Bože, sve poda
mnom je mokro! Uh! Šta mi se ovo dešava?“, pitam se.

Od našeg susreta na pijaci Milica, luda kakva jeste, stalno

me je nekud vukla. Izložbe, koncerti, društvo. Meni nije bilo do
toga. Telom i duhom sam bila sama, daleko od svega. Svi su to,
valjda, videli pa su me ostavljali na miru. Svi sem Milice.
Odvela me je kod Smilje. „Ako ti treba lekar, ako ti treba
prijatelj, ako ti treba savet, ako ti treba ljubav, bilo šta, dođi
kod ove veštice!“, rekla je uz smeh i upoznala nas. Nikad nisam
videla da dve žene tako razgovaraju. Toplo i prisno. Sa
dirljivom i skrivenom nežnošću. Svega je tu bilo. I kad pričaju o
sebi, o muškarcima, knjigama, slikama, sve je bilo blago
erotično, taman toliko da čoveku glavu očas napuni grešnim
mislima. U početku mi je bilo malo neprijatno, a posle je takav
razgovor bio lek za moju dušu.

87
 Smiljka me je odvela kod ginekologa da potvrdim ono što
sam osećala i znala. A znala sam da nosim bebu i u dubini duše
sam se radovala tome.
Zima je već krenula, zauzela busiju. Čeka u zasedi, merka
i preti. Inje je pokrilo ledine i šikare, a tanka izmaglica se
dokasno razvlačila uz banatsku stranu Dunava. Sedela sam uz
prozor i gledala na reku. Pogled mi je pratio jato galebova čija
krila su se belasala na vetru kao zatalasana voda Dunava.
Košava je jenjala i kako se sunce dizalo, dan se toplio, otimao
hladnoći koja je prethodnih dana okovala grad. Nebo je bilo
duboko i plavo. Načas sam zažmurila i začula očev glas.
„Dakle, Perun je vrhovni bog, bog sudbine i groma! Najveći i
najmoćniji! Vladalac planinskih vrhova i izvora. Od drveća, voli
hrast, od cveća – peruniku. Zato se veruje da perunika čuva
kuću od groma, požara i svake nesreće.“
Ušuškana u njegovom krilu bez daha sam slušala njegov
nežni, baršunasti glas. Ne znam dokle sežu ta sećanja, ali ne
pamtim ništa starije od njih. Tad nisam ni znala šta je to otac.
Znala sam samo da je to biće carstvo nežnosti, najdražih
poklona, nezaboravnih izleta, zimovanja i letovanja. „Bože, šta
bi mama i tata rekli da znaju da nosim dete čoveka s kojim sam
bila samo jednu noć, kome ni ime ne znam?“, pitam se.
„Radovali bi se rođenju unučeta!“, dopire do razuma glas moje
nade.

Iz Dnevnika jedne gimnazijalke

Bio je početak marta, suv i sunčan dan, ne mnogo hladan.

Milica i ja smo se našle kod „Šarana“ i dugo šetale uz Dunav, a
zatim došle ovde, u atelje. Ni sama ne znam zašto, nikad to ne

88
činim kad su mi gosti u kući, uključila sam televizor. Spremala
sam čaj kad sam čula da su negde u Alpima nastradali naši
planinari. Lavina ih je zatrpala. Vratila sam se iz kuhinje da
čujem vest do kraja. Na ekranu su se ređale slike poginulih. Kad
sam na jednoj prepoznala Anđelamena, noge nisu izdržale.
Mislim da sam nakratko izgubila svest. Milica mi je
pomogla da se uspravim, činilo se da je sve u redu, ali kad sam
krenula da sednem osetila sam toplinu krvi na butinama.
Ležala sam u bolnici bez želje da ikog vidim. I da
progovorim. Zaboravila sam jezik, zaturila reči. Sve je nestalo u
bezdanoj rupi koja se otvorila u meni. Mislim da ni lekari nisu
znali šta će sa mnom. Smiljka je bila na simpozijumu, Milica je
svaki dan dolazila i pričala, ali njena priča nije stizala do mene.
A onda je u sobu ušao otac Joilo. Nikad ga ranije nisam videla.
Valjda je od nekog čuo za moju muku. Držao me je za ruku i
ćutao. I tako danima, sve dok se u meni nešto nije provalilo.
Plakala sam kao kišna godina, a on je samo ćutao i čekao da taj
jed otekne kroz suze. Tako sam ponovo progovorila.
Nedugo potom, Milica se udala za službenika francuske
ambasade, odselila se i nikad se više nismo videle.

Jelena se u tišini opraštala od Anđelamena. Iz fioke, gde

drži svoje stvari, izvadila je dnevnik koji ispisuje još od
gimnazijskih dana. Svaštaru, najbolju drugaricu, zavetnu tajnu
koju nikad nikom nije pokazala. Da u njemu zapiše svoju muku.
Kad je ne bude da neko drugi čita. Na koricama pažljivim
rukopisom ispisano:

Dnevnik jedne gimnazijalke

89
 Nasumce otvara stranu. To je napisala kad je otišao Luka.

Krvlju mojom opisaću krug oko sebe. Ja sam tvoje srce, a

taj krug je kružni tok života. I početak i kraj. Sansara. Ako
poznaješ svoje srce, naći ćeš istinu zakopanu u meni. Zato kreni.
U krajičku mog uma videćeš plakat. Na njemu je krvavim
slovima ispisano tvoje ime, a u donjem desnom uglu je otisak
kažiprsta bez kog sam rođena. Prati put koji ti pokazuje. Kad
puta ne bude, skreni ulevo i nabasaćeš na crnu rupu. Pokupila
sam je iz vaseljene jedne davne i tužne noći na Tari kad si ukrao
moje suze. Od tada ne umem da plačem. Ne prilazi joj. Crna
rupa svaki čas menja liniju horizonta događaja i nikad ne znaš
kad ćeš postati deo njenog singulariteta. Ako se to desi, ja bih
kao Jezid, ostala zatočenica kruga. Sedi tu, ne skrnavi grob i
kolevku u meni. Ništa ne govori. Samo pažljivo slušaj. Čućeš
kako ćarlija tuga i kako se njen vapaj provlači kroz sve bajke
koje su ti u detinjstvu pričali. U tom ćarlijanju iznedriću kutiju
žene obdarene svim darovima13. Zemlju ću zarotirati u
suprotnom smeru, svi glečeri sveta postaće pustinja, a užarena
masa Sunca tek mali komadić sivog pepela. Odgrišću svoje ruke
i od njih načiniti devanagari, staroindijsko pismo kojim su
zapisane vede. Nacrtaću Arhimedove krugove i učiću te
kružnom toku života. Moliću dibuka, zlog jevrejskog duha, da mi
pomogne da niz liticu zaborava bacim svoje snove, ugasim
svaku žeđ, uronim u nirvanu i rodim se zauvek. Da te opet
nađem. Ako mi ne pomogne, čekaću novi krug.

Na Preobraženje, 19. avgusta 1976. godine

13
Pandora (grč. pán, dōron dar) „obdarena svim darovima";

90
 Onda traži prvu praznu stranu i zapisuje:

Ovog jutra, glas trube je kroz prozor uneo molitvu u moj

san. I podelio ga na dva, muški i ženski. Pobegla sam u ženski
jer muški lako rađa ljubav i još lakše koti mržnju. U ženskom me
dočeka vetrić sladak kao devojačka duša. Onaj što plete kike
tankim rakitama s druge strane Dunava.
Čula sam crkvena zvona i poletela. Visoko, ka Suncu.
Jutro je dobilo zvonasti oblik. Kao kristalna kupola pokrilo je
sve. Odjednom čujem bolni vapaj nevoljnikâ. Nazirem ih u
jutarnjoj izmaglici kojom se zemlja ogrnula kao da se nečeg
stidi. Odlaze nekud. Nebo se otvara i šapće kišom. Kaže mi da
Sutra ne postoji, da ostaje samo zaboravljeno sećanje, duga i
velika Laž. Neću da verujem u to. Izgovaram samo lepe reči. Ti,
Ljubav, Ti!
Nemir poput pera pada u moj san i ja vidim kako zamičeš
u tamu. Za pasom nosiš sviralu od zove. Da te štiti od zala.
Zovem te da se vratiš, da se utopliš u mirišljavom znoju mojih
toplih nedara jer ako odeš pretvoriću se u drvo života. Uvelo.
Ne okrećeš se. Nestaješ u tami iz koje jedino dugi vratovi
jablanova, uzneseni i ušiljeni, vire i ljube kišno nebo. Hoću da
potrčim za tobom da me uviješ u dibu i pokriješ vezenim
kaftanom. Onim kojim si me toplio na obalama Ibra pre no što
sam rođena. Dok sam na đerđefu zlatnim koncem za tebe
venčanu košulju vezla. Tada sam saznala da san može doseći
budućnost i tako da zatvori krug. Ali, zalud mi to znanje.
San mi postaje težak i lepljiv kao glina. Spor kao dan u
vršaju. Mogu da ga oblikujem u istinu, u laž ili moć filozofije,
ali ne i u suzu. Rešila sam da od njega sročim rimu da ona
zajeca. Da joj se stih zamagli od one plavičaste, iskrene sete
koja kiti svaku notu tužnog mola.

91
 Znam da je kasno za me, mala usnula sireno. Upecao me
je pogrešan talas, odneo na daleku pučinu. Znam i šta ću.
Odraću svoju kožu i prodaću je za kilo soli. Trebaće mi za rane.

Dana 9. marta 1985. godine

Dala sam otkaz u firmi. Ne bih izdržala sva pitanja, lažnu

brigu. Šta sad? Kako dalje? Strah me je. Tek kad je sâm, kad je
ranjen i nemoćan, čovek razmišlja o suštini života. Ne
blagostanje već glad i beda ga teraju na to. Imala sam sreću što
sam oca Jojila imala uza se. Kad bi samo znala koliko mi je
značila njegova reč! Upoznao me je sa dobrim i pametnim
ljudima, pomogao da dobijem prvi posao, a potom su dobre
stvari krenule same od sebe. Bar mi se tako činilo. Radila sam
projekte crkava i konaka, porodičnih kuća i vinskih podruma,
vikendica i vila, ko zna čega još.
Zbog oca Joila sam otišla u Slance. I otad stalno idem. U
Manastir Svetog Stefana. Pomažem koliko mogu da se nahrane
gladna usta koja tamo dolaze. Nisam ni znala da je to jedini
aktivni i živi metoh Hilandara u Srbiji.
Tog leta i jeseni 1985. svaku sam subotu i nedelju tamo
provodila. Odmah sam te primetila. Držala si se podalje, ćutala i
gledala. Sama. Nikad nisi prišla da nešto uzmeš! Otac Joilo mi
je rekao da si siroče, da živiš sa bolesnom tetkom. Danima i
danima sam pokušavala da pričam sa tobom. Baš je išlo teško.
Otvorila si se odjednom, počela da mi veruješ. Bog je valjda
hteo da tako bude, da iz dve muke izađemo zajedno.
Bilo je proleće 1996. godine. Spakovala sam nešto stvari i
otišla kod moje Anke u zemunsko naselje Busije. Anka je sa
Kosova i Metohije. Izgubila je muža na kućnom pragu. Ubile su

92
ga komšije Albanci. Nizašta! Ostavila je ognjište i sa dvoje male
dece pobegla. Plašila se da i njih ne izgubi. Bez posla, bez
pomoći države i rodbine, samo muku je imala. Kad se vratim od
nje, bolujem. Ne mogu da spavam.
Od Anke sam produžila kod Smilje da joj se izjadam i
uzmem recepte za lekove. A kad se nas dve nađemo, nikad kraja
priči. I taman kad sam htela da krenem, u sobu je ušao Luka.
Mislila sam da me oko vara, da to nije on. Mršav, brada
preduga, na ivici neuredne. Pogledao je na sat i rekao:
– Da nisam poranio?
– Ne! Uđi, Luka! Ovo je moja prijateljica...
– Jelena! – dodaje on.
Prilazi, grli me i ljubi u obraz. Odmiče se i dodaje:
– Lažu oni koji kažu da je lepota prolazna!
– Otkud se vas dvoje znate? – čudi se Smiljka.
– Najpre mi je spasla glavu, a potom posekla srce. Jedva
sam preživeo.
– Bože dragi! O, bože dragi! Jelena, Luka je otac moje
Jane. Šta je ovo, majko moja!
Kad sam ga poslednji put videla bio je zagledan u izlog sa
knjigama kao da traži neku dragocenu, davno izgubljenu stvar.
Dok mu prilazim, setim se pokojne majke. I njene radosti kad on
dođe. Udarim ga po ramenu i kao da moja pokojna mati
progovori iz mene:
– Đe si, junače? Nijesmo se viđeli odavno ako ne i duže!
– O, vilo Ravijojlo! Durmitorska! I moji su krenuli sa tije
brda, ali poodavno, a onda se naselili na neka druga brda koja
više ne obilazim. Ali ih sanjam svake noći. Eh, kad bih našao
lijek za te sne da manje bole bio bih srećan čovjek. Ovako, ne
znam šta ću sa sobom. Otkud se ti niotkud stvori?

93
 A sad, dosta priče! Danas će biti fešta. Komšija Buca nam
je poklonio povelikog smuđa, ima, bogami, kilo i po. Najpre ću
napraviti mešavinu začina od bosiljka, peršuna, soli, bibera i
ulja, uvaljati smuđa i ostaviti da odstoji oko pola sata. Onda ću
krompir iseći na kriške, začiniti, promešati i staviti da se peče u
rerni zagrejanoj na dvesta stepeni oko dvadeset minuta. Posle ću
izvaditi krompir iz rerne pa u tepsiju dodati smuđa i vratiti u
rernu da se peče oko petnaest minuta. Zatim ponovo sve
izvaditi, dodati sitan paradajz, preliti belim vinom i vratiti u
rernu da se zapeče još desetak minuta. Ma, videćeš kako je to
dobro. I, da ti šapnem još jednu tajnu! Ohladila sam šardone dok
si bila u gradu. Ma, da nas bog vidi! Dobro, dobro, znam!
Nastavićemo priču posle ručka.

94
III

Ponoć je već odavno bila prošla kad je seo za računar.

Utorak je, dva sata ujutro, 20. decembar 1993. godine. Sinoć je
slavio Svetog Nikolu. Više od pola sata pokušava da uspostavi
računarsku komunikaciju sa korisnikom iz unutrašnjosti. Ako to
ne uspe, moraće na put. A to nije mali put, naročito ne zimi.
Autobuski saobraćaj je neredovan i nepouzdan, a benzin je, ako
se na ulici ikako nađe, dostigao papreno visoku cenu. Rešio je
da skuva kafu i sačeka. Nadao se da će telefonske veze konačno
proraditi. Dok čeka da voda za kafu provri, jedva čujno, skoro u
sebi, peva tropar Svetom Nikoli.

Pravilo vjeri i obraz krotosti,

Vozderžanija učitelja javi tja stadu tvojemu,
Jaže veščej istina…

Iznenadio ga je i uplašio zvuk telefona. U to doba niko ne

javlja lepe vesti. Rat besni u Bosni i Hrvatskoj, a skoro cela
porodica mu je tamo. Sa strahom diže slušalicu. Na drugoj strani
čuje glasno disanje.
– Halo! – uplašeno izgovara.
Nema odziva i on sa još većom zebnjom ponavlja:
– Halo, čujete li?
– Luka, ti si?
– Ja sam, izvolite! – uzvraća.
– Nevena ovde. Izvini! Znam da je kasno, ali morala sam
da se javim. Bisa mi je dala tvoj broj, reče da ste se slučajno
sreli pre desetak dana. Mislila sam da si odavno otišao iz zemlje.
Strah ga i dalje ne ostavlja. Otkud sad Nevena? Skoro
petnaest godina se nisu ni čuli ni videli.

95
 – Reci, dušo, ne zoveš bez muke u ovo dobo. Mogu li
nekako pomoći?
– E, dušice moja! Ma, ne treba mi pomoć, čoveče! Hoću ja
tebi da pomognem. U Belgiji sam. Živim sa jednim dobricom
već pet-šest godina. Od Bise sam čula da ti je kuća puna
izbeglica. Kaže da si se prepolovio od brige i posla. Pričala sam
sa mojim čovekom i želimo da ti pošaljemo novac da ti
pomognemo nekako!
– Slušaj, lepoto! Mora da si pripitomila nekog
„šarmplaninca“. Samo oni tako lako daju! – šali se sa
olakšanjem.
– U pravu si, zvrndove! Jedan „šarmplaninac“ me je
otrovao, a drugi izlečio.
– Bogu hvala da si našla pravog čoveka! Hvala vam do
neba, ali ne treba mi pomoć. Ti znaš da ja to mogu sâm. Kad
prekinem vezu vrištaću od radosti što sam imao sreću da volim
takvu ženu.
– Ako prekineš, mrtav si čim te vidim. I ne budi zavorito
šilježe, kako ti kažeš, prihvati pomoć!
– Molim te, mila! Ponoć je odavno prošla. Rekao sam već
da mi ne treba pomoć. Poljubi i pozdravi svog čoveka i mirno
idite na spavanje, biću ja dobro. I, daće bog, videćemo se u neko
srećnije vreme!

– Traži te jedna mlada gospođica. Osećam to po njenom

maznom i detinjem glasu. Da se nisi spanđao sa nekom
maloletnicom, crni Luka? – rekla mu je sekretarica i prebacila
vezu.
– Luka ovde!
– Otkud ti, u mom snu, u mom krevetu?

96
 Zbunjen je.
– Pogrešili ste! – skoro neljubazno uzvraća.
– Nisam! Nevena zove!
Odjednom mu je toplo, diže se da skine sako.
– Sanjala sam te noćas. Obećao si da ćeš se javiti. Otkad
smo se upoznali u meni je svakim danom sve više rasla želja da
otkrijem šta se to krije u tvom pitomom anfasu i skoro
nepodnošljivo oštrom profilu. Dođi večeras kod mene, prijala bi
mi priča s tobom.
Sparno i vrelo avgustovsko popodne u kome se lako gubi
dah, sklonilo je prolaznike sa ulica. Ne bi ni on stajao na ćošku
Majke Jevrosime i Kondine da nije čekao prijatelja. Pogled mu
je odsutno lutao, a onda je naišla ona. Kao da je prošla kroz
dveri nekog drugog sveta i stigla u ovaj. Lagano, dugim
korakom, kao da brodi na vetru, silazila je niz Kondinu od
Muzičke škole „Dr Vojislav Vučković“. Kosa boje uzrelog
ječma začešljana je ravno unazad. Iza oba uha. Ne doseže
ramena. Bistra modrina očiju i neobično velike zenice činile su
njen pogled radoznalim i začuđenim. Ljubopitljive, blago
napućene usne nisu mirovale, a čulne nozdrve su slatkim
drhtajem pratile taj nemir. Nevelike sisice su bile slobodne,
neupakovane brusom. Otkrivale su ih jasno vidljive, izdajničke
bradavice. Glatki, ravni stomak se ocrtavao ispod uske i kratke
letnje haljine koja je otkrivala savršeno lepe, duge i vitke noge.
Izgledala je dečački buntovno, pomalo drsko i samouvereno.
Neko iz grupe momaka, koji su stizali iz Nušićeve,
dobacio joj je. Ostali su se glasno nasmejali. Mora da nije bilo
ništa pristojno. Sa izrazom gorkog saosećanja odmerila ih je od
glave do pete. Bez reči, kao da teško žali sudbinu zapuštene i
umno poremećene dece. Otišla je u tišini. „Baš je lepa!“, pomisli
i čudna radost ga obuze.

97
 Sretali su se povremeneo i sasvim slučajno. I uvek u
velikom društvu. Posle toga su njegove misli tumarale tražeći
tragove njenih reči i smeha, a iz srca se otkidao težak uzdah koji
ga je plavio kao mutan talas plime. U snove mu se naselila.
Nezvana. Iza tih snova ostajale su rupe u vremenu u kojima je
nalazio samo njen lik. Nije joj prilazio. Čudio se njenom umeću
da ljude drži ni predaleko pa da se osećaju zapostavljenim, ni
preblizu pa da sebi dozvole ono što ona ne želi. Imala je moć.
Kad ode, u glavi su mu se vrzmale bestidne misli posle kojih je
želeo da joj se slepo preda. Da sa njom deli koru hleba i reči, da
ga uči mudrosti ljubavi.
Upoznali su se na izložbi u „Staroj kapetaniji“. Malo su
pričali o slikama, malo o društvu koje je došlo na izložbu. Neki
bi rekli da je njena priča ličila na trač i da je sadržala mrvu
zlobe, njemu je bila duhovita. Muški deo posetilaca se utrkivao
u deljenju komplimenata vižljastoj ženici. Odgovarala je brzo i
odsečno kao da stresa sneg sa rukava. Posle toga bi ga hvatala za
ruku i odvlačila ustranu komentarišući te komplimente nekad
bezazlenom šalom, nekad zajedljivom dosetkom. Onda bi se
začuđeno i upitno zagledala u njegove oči kao da nešto traži.
Časak kasnije, dok joj oči iskre bleštavom toplinom, iz usta joj
se otkidao slatki i zvonki smeh.

Otišao je do nje i njihova druženja su postala česta, a

telefoniranja svakodnevna. Lagao je da je u stabilnoj vezi, znao
je da njihova ne bi mirisala na dobro. Ona je rekla da čeka
verenika iz armije.
Nije mu se javljala dva-tri dana i tad je shvatio koliko mu
nedostaje. U firmi gde radi su rekli da je bolesna. Na Palilulskoj
pijaci je kupio buket ruža i zakucao na vrata njenog stana.

98
Radost s kojom ga je dočekala navela ga je na pomisao da se i
njoj desila ljubav, ali je brzo pobegao od te nade. Dani su
tekli, a ona se jednog jutra, sasvim neočekivano, pojavila kod
njega na poslu. Piju kafu, Luka vidi da nije razgovorljiva.
– Možeš li da izađeš? – pita ga.
– Mogu, nemam važnih obaveza. Samo da javim
sekretarici da se neću vraćati pa idemo.
Dok sedaju u auto pita je:
– Reci, kuda?
– Negde u nedođiju gde ćemo biti sami i gde mogu da se
napijem.
– Ti da se napiješ? – glasno se smeje.
Zatečen je njenim rečima, ne poznaje je takvu.
– Možda je najbolje da odemo kod tebe, tamo ću biti
sigurna i mirna!

– Šta te muči? – pita je čim su ušli u stan.

– Imaš li nešto žestoko u kući?
– Konjak? Viski? Domaća rakijica?
– Može konjak!
Donese bocu i dve čaše i natoči samo njoj.
– Znaš li zašto sam te molila da izađeš?
– Ne! Ne mogu ni da naslutim!
– Milutin se danas vraća iz armije. Trebalo je da naš
prijatelj dođe po mene na posao, oko deset, da idemo na
aerodrom da ga dočekamo. Morala sam da pobegnem.
– Zašto, čoveče? Šta se desilo?
– Ti si stvarno kreten! Zar ne vidiš koliko sam zaljubljena
u tebe, idiote?

99
 Ko zna koliko mogućih svetova čovek odbaci verujući da
su nemogući. Preda se, odustane. Luka nije bio od tih. Pa ipak, u
neverici je. Da li iskrenost uvek probudi podozrenje?
– Proći će to, dušo, dešava se. Sa Milutinom si od
gimnazijskih dana, sredićete vi to – kaže najmirnije što može.
– Nemoj me terati da pomislim da si glupi Bosanac!
Gotovo je! Godinu dana nisam pomislila na muškarca, ali
poslednjih mesec dana svake noći se budim u grču sanjajući
kako te volim. Tvoj pogled je, od trena kad sam te ugledala,
zasvirao u mojoj utrobi. Dao je uzbunu celom telu. Sve u meni
seva i odjekuje.
Dosipa konjak i stavlja mu ruku na koleno. Lakše bi mu
bilo da ga je grom udario.
Bila je potop u kom nestaje. Kad pomisli da je ima, da mu
je u naramku, klizne, izmakne ispod prstiju kao voda.
Neuhvatljiva i neukrotiva.
Sledeće noći nije spavao. Kad god ga san uhvati, podsvest
ga mune pa zaječi i probudi se. Znojav je i zadihan kao da je
svunoć mlade konje krotio. Onda ga iznenada nešto pecne kao
udarac oštrom knutom, a iz podsvesti dopre šapat đedovih reči.
A ponekad i lijepe stvari bole do boga, saznaćeš to kad dođe
vrijeme.

U maju sledeće godine je sa Nevenom i njene dve

prijateljice, Snežanom i Bisom, krenuo u Veneciju. Kasno su
stigli u Mestre, gradić koji je sa ostrvskim delom Venecije
povezan skoro četiri kilometra dugim mostom. Odseli su u
malom pansionu blizu železničke stanice kod gostoljubivog i
razgovorljivog Makedonca.

100
 Legenda kaže da je Mestre osnovao Mestle, prijatelj
antičkog junaka Antenora koji je pobegao iz Troje. No,
zasigurno se zna da je rimsko utvrđenje koje je nekad bilo tu
uništio Atila, Bič Božji.
Sutradan su vozom, preko Lagune Veneta, časkom stigli
na stanicu Santa Lučija. Kuda dalje? Bisa bi da odmah poseti
Murano, Snežana u obilazak butika, a Nevena u šetnju do Trga
Svetog Marka. Luka ih nagovara da izaberu vožnju kanalom.
Imaće vremena i za ostalo.
Čim su preko mosta Skalci prešli Veliki kanal, Luku je
obuzeo čudan osećaj. Kao da je uronio u blagi polusan. Rekao je
devojkama da će peške obići zapadnu obalu kanala i predložio
da se oko tri popodne nađu ispred Crkve Svetog Marka. Nije im
dao vremena za ubeđivanja da krene sa njima, jednostavno je
pobegao.
Hodao je kao da ne staje na zemlju. Nije gledao mapu u
ruci. Nije čitao znake koji turistima olakšavaju kretanje. Znao je
kuda ide. Trudi se da pažljivo posmatra sve oko sebe da
pobegne od slika koje naviru. Uzalud. U uhu zvoni barkarola, a
u očima su lica nasmejanih gondolijera ispod slamnatih šešira sa
trakom. Na cvetnim balkonima su bokori petunija, muškatli,
minđušica i georgina, na razvučenim konopcima lagano se njiše
šarenilo veša. Čuje se smeh iza otvorenih prozora, iz kuća ljudi
izlaze pravo na kanal. Zna da je tu i ona, ali je nejasna i nema.
Načas je srećan, a potom ga nenadano pritiska tupa bol teška
kao stena što leži na stazi, a ne može ni da se zaobiđe ni da se
ukloni.
Prošao je Univerzitet Ka’ Foskari, katoličku crkvu i
Galeriju Akademije i stigao do bazilike Santa Marija dela
Salute. Stihovi slavnog pesnika su mu u glavi.

101
 Oprosti majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se ustuk svakoj zlosti
blaženoj tebi podiže dvor;

Skoro sa strahom shvati da cela Venecija leži na hrastovim

i borovim trupcima pobijenim u močvarno blato. Dokle će ta
debla izdržati?
Ulazi u baziliku i ide do Bogorodičine ikone u oltaru.
Savio je glavu, a onda se zvuk utišao, svetlost utanjila i on je
ostao sâm.
Prvo čega se seća je lice starca i njegov šapat: Va tutto
bene. Ili mu se to samo učinilo? Dugo mu treba da shvati da ga
starac drži pod ruku i polako vodi ka izlazu. Lice mu je mokro.
Da li je plakao? Posle nekoliko koraka je sigurniji, nemim
klimanjem glave zahvaljuje starcu.
Dok izlazi, čuje njegovu molitvu: „...salute degli infermi,
prega per noi... Rifugio dei peccatori prega per noi... Santa
Maria della Salute, prega per noi...“

Nizale su se misli kao perle na bisernoj ogrlici, a u Luki se

krunila jedna i rađala druga slika. Slika života i vremena koje je
još odgonetao.
Dan-dva pred povratak, sedeli su u mirnoj i prijatnoj
taverni i jeli fritule punjene zabaljone kremom. Devojke ga mole
da sutra sa njima pođe na Murano.
– Ne mogu – kaže.
– Šta ti je? Kako ne možeš? – ljuti se Nevena.
Sleže ramenima i ne gleda je.
– Tebi govorim, kud zijaš? Zašto nećeš?

102
 – Nisam rekao da neću. Rekao sam da ne mogu! –
ponavlja i širi ruke kao da se pravda.
– Šta lupetaš! Izbegavaš nas sve vreme! – ljutito sikće.
Luka ćuti.
– Ej, zjakane! Reci nešto!
Cvokoće od besa, vrpolji se kao da je na oštrici noža i ne
skida ga sa nišana streljajućeg pogleda. A onda je iz nje grunulo
sočno i divlje psovanje. Više ga čudi njen bes od njenog
vređanja. Sad mora da kaže. Nikad je nije video takvu. Čini mu
se da iz nje neko drugi progovara.
– Možda je glupo ovo što ću reći, ali ovih dana kao da
obilazim mesta kuda sam nekad hodio – sa nelagodom izgovara.
– Bože dragi! Čobanin sa Dinare korene traži u Veneciji!
Sudeći po tome koliko si vremena ovce čuvao, pre bi se reklo da
si šarplaninac nego Venecijanac. Još te drži čežnja za zavičajem
i ovcama.
Reči su joj otrovne sulice.
– Ti si Beograđanka, a ja čobanin sa Dinare. I šta ja tu
mogu? Samo sam naivno pomislio da se toj Beograđanki desila
ljubav. Da si tog šarplaninca krstila u „šarmplaninca“ bilo bi
lepše. Možda bi neke Beograđanke to i uradile, ali nisi ti od tih.
Nažalost.
Nije joj se dopao odgovor.
– Misliš da si duhovit? Ti si još u dihotomiji čobansko-
epske pesme i manira tek malo kultivisanog ovčara! Seljačina!
– Stvarno?
Ruka je sama krenula. A zatim je krenuo njen plač i trk u
toalet.
– Nije ti ovo trebalo! – kaže Bisa.
– A, šta je trebalo? – pita je Snežana.

103
 Digao se, platio račun i izašao. Pa počeo da trči. Da
pobegne od srama koji ga u talasima obuzima. On beži, a
njegova utroba laje za njom.
Plakala je kad je ušla, pokušavala da zametne razgovor.
Čekala je njegovu reč. Želeo je da je umiri, da se izvini. Neće
reč da se porodi iz suvih i stisnutih usta dok uzalud pokušava da
proguta lepljivu i gustu pljuvačku. Legla je i utrpala mu se u
krilo. Zagrlio ju je i mislio da im je to poslednje grljenje.

Uz Most uzdaha, Rijalto je najlepši most u Veneciji. Dugo

stoji na njemu i gleda u vodu. Prelazi kanal i uz obalu kreće
prema jugozapadu. Najpre se utišao zvuk, a zatim su umesto
ljudi oko njega prošetale kljunaste maske, trorogi šeširi i haljine
sa volanima od čipke. Zvuk se ponovo vratio, ali drugačiji. Čuje
kikot, pesmu, vesela dozivanja. Za pasom mu je spada
skijavoneska. Skakuće niz skaline, obilazi kazina, ispija vrčeve
vina i daruje zanosne kurtizane. Ljubazne i negovane, otmene i
zavodljive, čedne i razvratne. Uvlači se u njihove odaje, skida sa
njih crne i prozirne svilene negližee, haljine sa porubom i vezom
od zlatne čipke, podsuknje od crvenog kamelota. Opijen je
miomirisom njihovog tela. Sudario se sa prolaznikom i to ga je
vratilo u stvarnost. Gde je karika koja nedostaje?
Stigao je na Trg Svetog Marka. Vreme je sunčano i toplo,
trg prepun ljudi. Izvlači se iz gužve, ulazi na Pjacetu i prilazi
kamenim stubovima donesenim iz Konstatinopolja. Seda i
prislanja leđa uz onaj na čijem vrhu je krilati lav Svetog Marka.
Gleda ka pučini. Tihi i beskrajni mir je u njemu. Neko je naišao
i dva bela goluba su tik ispred njega poletela u nebo. U letu,
prave putanju u obliku srca, a onda se sastaju. Lepršajući u

104
mestu, dodiruju se kljunovima, kao da se ljube. Čuo je prasak,
nastao je muk i slike su krenule.
Stoji ispred stubova koji Pjacetu odvajaju od luke. Brod je
upravo pristao. Sa broda silazi ona. Oko nje se formira špalir
naoružanih čuvara i povorka odmah kreće. Preči joj put.
– Via di qui! – ljuti se visoki, snažni muškarac, ali on ne
odustaje.
Pred njim se ukrstiše mačevi sa mrežastim rukobranom i
glavom rukohvata izrađenom u filigranskom reljefu. Udarac
balčakom ga baca na tlo kamenog mola. Krv teče iz pocepanih
usana. Vadi mač i prihvata borbu. Zna da će je izgubiti. Traži je
pogledom. Dok joj se grudi nadimaju kao jedra na vetru, u
očima su joj strah i tuga.
Čuvari ga pritiskaju uz kameni stub sa lavom na vrhu.
Promiče sa jedne na drugu stranu koristeći stub kao štit. U
nakrsnici mača hvata sečivo protivnika, brzo izvrće zglob i
snažno zamahuje rukom ukrug. Protivnik ostaje bez oružja.
Okreće se na drugu stranu. Dockan. Vreli vrh bodeža ga probada
ispod leve sise. Kolena su klonula na kamen, ruke su uz telo.
Mirne. Glava polako pada na prsa. Ne zna zašto se osmehuje
dok gleda lica koja u čudu bulje u njega.
Opet se sve utišalo, slike su nestale. Ponovo je čuo prasak
i sve počinje da živi. Krajnjim naporom hvata vazduh, otvara oči
i na desetak metara ispred sebe vidi nju. Stoji i gleda ga. Bol ga
savija, rukom pritiska mesto gde je rana, a potom kao kroz san
čuje:
– May I help you?
Dugo mu treba da primeti momka koji mu pomaže da
ustane.
– Yes, please! – šišti iz njega.
Uspravlja se, pogledom traži ženu, a ona menja ruho i lik
kao slika pod veštim potezom kičice i on jasno vidi da pred njim

105
stoji Dragana. Ne čuje šta mu govori dok ide prema njemu. I sve
se sklapa. Trg ponovo bruji, život se vraća, on diše. Otima se
čoveku koji ga još drži i žuri na drugu stranu!

Nevena je bila uragan koji pustoši i tek što se smiri, kad

čovek pomisli da više daška vetra nema, ponovo krene. Imala je
male, tople i srdačne sise. Nemirne i ljubopitljive kao njene
usne. Krhko telo kao da je sišlo sa Šileovog platna. Upkos tome,
bila je žena dajak, čvrsta, plitka i hitra. Neuhvatljiva. Dovoljan
je bio slučajni dodir da kresne iskru koja taj uragan pokrene.
Onda se kao bršljan uvija oko njega, spopada ga sve dok ne
proključa. Tresla ju je groznica ljubavi na zabranjenom mestu.
Bez obzira gde su, uzima ga za ruku, vuče u restoranski toalet, u
noć do tarabe kraj seoske krčme, do skrovitog drveta u snežnom
parku u noći hladnoj i vedroj kao riblje oko, okrećući zadnjicu
ledenom severcu kao grčke kobile Boreju da ih opaše i oplodi. U
Muzeju savremene umetnosti su jednog kišnog dana, puni
strepnje i zbijeni u jednu gomilu, gasili žeđ pred svakom slikom.
Nemi i drhtavi da ih neko u grehu ne uhvati. Svaku eksploziju
strasti bi završila slatkim i glasnim jecajem koji bi, odmah
potom, pratio zvonak, veseo i harmoničan smeh, jasan kao
crkveno zvono u Božićnom jutru.
Kad su se vratili u Beograd, predložila mu je da se
venčaju. Drhtao je, nikad nije razaznao od čega, ali je odbio
predlog.
– Znaš li da me Milutin svaki čas zove i moli da se udam
za njega?
– Pa udaj se, onda! – uzvratio je.
Polupala je sve što joj je bilo nadohvat ruke.

106
 Mislio je da će rastanak lakše ići. Varao se. Bolele su noći
nesna i sećanja na njeno toplo i bludno telo. Otprilike mesec
dana posle povratka iz Venecije, Snežana mu je javila da se
udala za Milutina. Krajem leta, rekla je da se razvode.
Početkom jeseni Luka je navratio kod Đ. u atelje da
pogleda mozaik za kupolu crkve. Seo je na mozaik i zamolio
prijateljicu da ga fotografiše.
– Hajde, nikad nisam bio bliži Svetom Trojstvu! – rekao
je.
– Grešne su to reči, Luka! – uzvratila je.
Istog dana uveče, sedeo je kod prijatelja na tremu kuće u
Novogradskoj u Zemunu. Pili su ohlađenu šljivovicu i čekali
večeru. U trenu je osetio strahovitu jezu. Ruke i noge su mu bile
teške kao olovo, jedva je ustao da krene kući.
– Moram odmah u krevet! – rekao je.
Dva dana je proveo na Infektivnoj klinici pre nego što su
otkrili da ima ovčije boginje. „Hm! Matori magarac sa trideset i
nekom da ponovo dobije ovčije boginje? Mora da su moje reči
zaista grešne!“, misli.
Ne izlazi iz stana, temperatura doseže skoro četrdeset.
Jednog predvečerja, neko uporno zvoni na vratima. Mrzi ga da
ustane i otvori. Kad vidi da taj drugi ne odustaje, diže se. Bio je
zgromljen kad je ušla. Gura ga unazad i kaže:
– Znam da si bolestan, a idiot kao ti nikad ne traži pomoć
pa sam došla!
To je bila sva priča. U sledećem trenu su se već predali
zreloj i drhtavoj strasti. Njeno telo ga je vratilo u život za
dvadesetak minuta koje su proveli rvući se na patosu, do kreveta
nisu ni stigli.
Posle drugog dana, dok je spavala, iskrao se da kupi
novine i nešto hrane za doručak. Kad se vratio, nije je bilo.
Pospremila je krevet, uredno sve zategla i ostavila poruku.

107
 Zaboravi da se ovo desilo i ne zovi me. Spustiću
slušalicu čim ti čujem glas.
Nevena
P. S.
Mrzim Veneciju! Nikad tamo više otići neću.
Nikad!

108
IV

Znaš, teškom mukom sam pristala na ovaj razgovor. Kažu

da je sve što jesmo, zapisano u sećanju. Da komadići mozaika
sećanja grade portret života. Da je ono što danas činimo,
posledica sećanja koje oblikuje i sadašnjost i budućnost. Bojim
se da su moja sećanja ranjiva i nepouzdana i da će mi priča
pobeći od istine. Jer, kako neko reče, hod po sećanju je kao hod
po mesečini.
Bližio se kraj gimnazijskih dana, ja sam već bila rešila da
upišem medicinu u Beogradu, kada je stigla vest o Andrićevoj
smrti. Bio je 13. mart 1975. godine. Za nas višegradske
gimnazijalce bilo je sramota ne čitati Andrića. Tako smo učeni
od malena i nečitanjem bi, činilo nam se, sramotili i svoj grad i
svog slavnog sugrađanina. Iz opštine je stigla naredba da škola
sa prigodnim recitalom učestvuje u komemoraciji. Semir,
profesor srpsko-hrvatskog jezika, odabrao je nas nekolicinu i
počeli smo probe.
U trećem gimnazije sam se do ušiju zaljubila u Semira.
Lep i obrazovan bekrija. Pripovedač i noćobdija. Kako da mu
odoliš? Kad se osmehne i nešto me upita, upijem njegov pogled
kao žedna zemlja kišu. On je reka, a ja ušće. On je Rzav, a ja
Drina. Svaku njegovu reč primam kao grešnik oprost, vernik
blagoslov, umivam je kao bistri potok beli oblutak, mirišem kao
da je behar. Oči su mi pune njega, nema mesta ni za šta drugo.
Kad me pogleda, oko mene počne da se širi krug neme i meke
tišine u kojoj dugo, dugo nema ničeg sve dok, u početku sporo i
tiho, a potom sve jače i brže, moje srce ne zaigra kao pijani
Ćorkan na kamenoj i zaleđenoj ogradi mosta. Tiridam, tiri...
tiri... tiridam... haj, haj! Ali, kad je bilo da je takva ljubav
dozvoljena!

109
 Možda bih ja tu ljubav i dalje tajila da na probama ne
buknu kao požar i celu me dohvati plamenim jezikom.
Podivljala je kao Drina u dane velikog povodnja, a onda se to ne
dâ sakriti.
Tog leta smo se krili po zabitima strmih obala, dokoni
štapovima tukli po vodi kao deca, tumarali stranputicama
Bikavca i Mejdana i nošeni ljubavnim pijanstvom bežali u
osamu. Nisam znala kako da sputam uzdrhtalu zbrku podivljalih
hormona. Ni tren nisam mogla bez njega. Volela sam ga kako se
u mom gradu odvajkada volelo. Meraklijski i neobuzdano. I
činilo mi se zanavek. Svaku noć smo natopili grehom ako je
ljubiti greh. Kad ponoć otera ljude u san, a ptice u smiraj. Kad
samo njegove oči blešte čudnim sjajem u dugoj noći. Kad nam
reči postanu zrele, a iskustvo preteško za našu mladost. Grlila
sam ga nagim udovima kao što lukovi mosta grle nemirnu
Drinu. Tog leta smo mislili da pišemo gramatiku ljubavi.
Majka je poludela, nije htela sa mnom reč da progovori.
A, bogami ni tetka! Pred majkom me je branila, a nasamo nije
prestajala da sikće.
– Smiljo, beno jedna! Šta ti to treba? Uzmi se upamet, ne
sramoti ni sebe ni kuću. Nije što je on druge vjere, već što ti ne
vidiš dalje od nosa. Kud ćeš ako izađeš iz kuće? Šta imaš u
rukama? Završi školu pa se udaj za crnog ciganina ako ’oćeš,
biću uz tebe!
Odlazak u Beograd me je raspolutio kao nepristojna
ponuda koja se ne da ni odbiti ni prihvatiti. U početku su me
ljubavna čežnja i praznina terale u tugu i samoću, a onda su
predavanja, vežbe i kolokvijumi doneli nemir i strah kako ću sve
to savladati. Upoznala sam neka nova lica sa kojima sam tu
nelagodu delila i Semir je polako bledeo u sećanju. Dolazio je u
Beograd, išla i ja u Višegrad, ali već krajem prve godine nestalo
je vatre i dogodilo se ono za šta sam, samo godinu pre, smela

110
ruku u vatru da stavim da se nikad neće dogoditi. Na raspustu
sam počela da izlazim sa Dušanom, studentom žurnalistike u
Sarajevu. Ali, sve je to bilo nekako mlako, bez žara. U naredne
dve godine je bilo svega, samo ne onog plamena koji me je
opekao u srednjoj školi.

Bila sam upisala četvrtu godinu i trebalo je da se iz „Vere

Blagojević“14, gde sam bila na recepciji, preselim u novi dom na
Karaburmi. Taman sam pakovala stvari kad je u sobu, gde smo
bile nas četiri devojke, ušao Marko. Ni sama ne znam gde sam
upoznala Marka. Dobričina i večiti student građevine, motao se
po svim studentskim domovima. I znao i Kurtu i Murtu.
– E, Mare, došao si kô poručen! Taman da mi pomogneš
da stvari prenesem u novi dom! – kažem.
Skoče i druge devojke, traže i one pomoć. Marko se
izvlači pa kad vide da nema kud, zamisli se i reče:
– Čekajte! Idem da pozovem drugara kod kog stanujem da
dođe i da kolima to prebaci. Samo, nemojte da ga spopadate,
budite pristojne.
Mi se smejemo, mislimo da se šali, da se neće ni vratiti.
Ali, vidi čuda, posle tridesetak minuta dođoše Marko i Luka.
Majko mila, kakva je zbrka nastala u sobi! Lice oštro,
muško, intrigantno. I oči koje se stalno smeše pa u jednom trenu
prelistaju nas devojke. Na sve to, činilo mi se da je bar godinu-
dve mlađi od mene. Ne sviđa mi se kuda me misli vode.
– Jesi li ti brucoš, kolega? – hoću da se našalim.
– Nisam još, gospođice. Upisaću fakultet, samo da bih
takvu lepoticu koleginicom zvao.
Nas četiri blenule u njega, ućutale se.
14
Studentski dom

111
 – Hoćemo li? Ili ste odustale od selidbe? – pita.
Prebaci on u nekoliko navrata nas i stvari u novi dom i mi
ga jedva namolimo da ostane na kafi. Popio je kafu, izvinio se
što žuri i izašao. Skočimo mi na Marka, pitamo ga gde je dosad
krio druga, je li oženjen, svakojake gluposti nam na um padaju.
Ta četvrta godina studija se bližila kraju, bio je kraj aprila.
Vraćala sam se sa predavanja i negde na Slaviji naletim na
Marka.
– Je li se oženio onaj tvoj drug Luka? – kao iz topa ga
pitam.
– Nije. A što bi se ženio? – čudi se on.
– Kad ćeš da me vodiš kod njega?
– Evo sad ako hoćeš! Baš sam krenuo kući! – kaže.
– Hoću! – bez trunke razmišljanja rekoh.
Bila je noć kad smo ušli. Luka je gledao nešto na
televiziji. Skoro da me nije pogledao. Samo je dobacio Marku:
– Ponudi devojku pićem i posluži i sebe da ne ustajem!
Tad sam shvatila da on misli da sam Markova devojka.
Uđem za Markom u kuhinju i kažem mu:
– Evo ti ključ od moje sobe u domu. Večeras ćemo
zameniti postelju.
Glas mi je promukao i zadihan.
– Igraš se vatrom, mala! – prošaptao je.
Marko je otišao, iskrao se bez pozdrava. Luka je ugasio
televizor i upitao:
– Gde ti ode dečko? Izvini me na tren, samo da nešto
spremim za večeru.
Ne čekajući odgovor, otišao je u kuhinju i posle
dvadesetak minuta sto u trpezariji je bio postavljen za troje.
Biftek, zelena salata, hleb i crno vino.
– Hajde, draga! Ješćemo dok je toplo, a Marko nek
podgreje ako mu ne bude potaman!

112
 Jeli smo ćutke. Ponekad samo digne čašu i nazdravi. Pred
kraj večere je zastao, zagledao se u me i rekao:
– Pa mi se znamo! Dom na Karaburmi, zar ne? I, ako se ne
varam, moja buduća koleginica?
Ja sam ćutala.
– Gde je Marko?
– Noćas će sa devojkom prenoćiti u mojoj sobi u domu –
slažem.
– A ti? – diže obrve dok pita.
– Rekao je da mogu da prespavam u dnevnoj sobi.
– Pa, dobro. Ja rano ustajem i vežbam u devnoj sobi pa ćeš
morati u spavaću. Neću te buditi. Evo ti ključ da zaključaš stan
kad kreneš. Daj ga Marku kad se vidite.
Celu noć sam budna dreždala, čekala da dođe, kanila da se
ja njemu uvučem u krevet, nebrojeno puta išla u kupatilo, palila
svetlo i rondala, samo da se javi, ali uzalud. Bila sam besna kao
razdražena kuja. I ponižena, ne mogu tačno reći šta sam sve
osećala. Kad sam izlazila iz stana, mislila sam da ga u životu
pogledati neću.
Ja sam već bila završila sa ispitima, spremala se da
krenem kući i jednog petka uveče odem kod Luke. Neki đavo mi
nije dao mira i ja tako odem.
– Otkud ti? Marko je otišao u Foču pre desetak dana, zar ti
nije rekao da ide? – pita me.
– Jeste! – kažem.
Sedimo, on pije rakiju. Mila majko, kako pije! Naleva se.
Mene strah. Šta kad se napije? Raspituje se odakle sam, šta
studiram, zameće razgovor o svemu i svačemu, a ja ne mogu
rečenicu da sročim. Izgubila sam se kao ptica u oluji, gora sam
od zavezane vreće. I ono što znam, ne znam. Došlo mi je da
zaplačem.

113
 Prolazi noć, već sviće, a on i dalje pije. „Iskapi tu bocu do
kraja čoveče! Ni jedna puna čašica nije ostala u njoj, ne mogu
više da sedim!“, mislim. Leto samo što nije, a ja ceptim od
hladnoće. Od nespavanja, besa, ne znam od čega. Mora da je
video da drhtim, dohvatio mi je ruku i viknuo:
– Čoveče! Pa što ne kažeš da si si se smrzla! Odmah pod
vreli tuš pa u krevet!
Ležala sam kao proštac, ukočena i uplašena. Misli su mi
prsle. U tišini punoj stida čekala sam da dođe. Zagrlio me je i ja
sam se skupila uz njega kao uplašeno kuče uz kujine sise. Do
tog trena moje telo je bilo zavezano i tvrdo kao pupak, a onda se
odrešilo i otvorilo kao lokvanj na prvom jutarnjem suncu koje je
već zlatilo krovove Beograda.
Mislila sam da ću ostati dan-dva. Potom, tri ili pet. Slagala
sam svoje da sa studentima idem na radnu akciju i sa Lukom
otišla u Dubrovnik. Noću. Preko Višegrada i Mehmedpašinog
mosta.

S jeseni sam se preselila kod Luke. Ja sam sa Olgom,

mojom najboljom drugaricom, spremala ispite, a on je putovao.
Baš je mnogo putovao. I malo spavao, neverovatno malo.
Možda, četiri-pet sati.
– Kako nisi umoran? – pitala sam ga.
– Naučio sam da spavam tri sata na sat! – kaže uz smeh.
Kad se vrati s puta, kuća se napuni studentima. Dođu
Čarna, Dinko sa gitarom, Edita, Sanja i Peđa i veselje ne staje do
jutra. On ode na posao, a mi se povaljamo gde ko stigne da malo
odspavamo. Ponekad ga uhvati nemir pa me voda po zabitima
Srema, Bačke i Banata. Obilazi čarde i usamljene salaše za koje
sam mislila da su nakraj sveta, sluša i časti tamburaše. I ćuti.

114
Ponekad napravi večeru, isključi telefon i uzme gitaru. Ili
nenadano, bez mog znanja, ode da poseti oca i majku.
– Zašto me jednom ne povedeš kod svojih? – pitala sam.
– Nije vreme za takvu posetu. Znaš koje pitanje bi mi otac
na vratima postavio? Pitao bi kad sam se oženio bez majčinog i
njegovog znanja. Kad bih rekao da se još nismo venčali, ne bi
nas primio u kuću. „Najpre kod matičara pa onda zajedno u
krevet u ovoj kući!“ Eto, sad znaš kakav mi je otac.
– Ma, ćale ti je ljudina, baš mi se sviđa! Šta bi falilo da se
venčamo? – dobacila sam, a on se samo nasmejao.
Volela sam da ga krišom gledam dok nešto radi. Retko je
primećivao bilo šta kad je u poslu. Jednom je to primetio.
– Što me gledaš tako? – pita.
– Pitam se, kako ću kad me se tvoje srce zasiti! – kažem.
– Ja znam šta ti sada treba, a za budućnost pitaj vračaru! –
rekao je i u trenu smo se goli gužvali u krevetu.
Došao je diplomski, slavlje, pokloni i njegovo pitanje:
– Šta ćemo sa tvojim poslom? Da se raspitam kod
prijatelja?
– Pusti me da se malo odmorim, da odem do majke pa
ćemo videti! – rekla sam.
Svi u kući su znali za Luku, ali on nije hteo sa mnom u
Višegrad.
Otišla sam kući, opustila se, razmazila kod mame i tetke.
Rano sam ostala bez oca, a onda je u kuću došla tetka, mamina
sestra, da brine o bratu i meni. Kad je imala dvadeset Višegrad
je još uvek bio kasaba u kojoj su se sve devojke njenih godina
bojale da im ne prođe vakat. Njen vakat je nažalost brzo prošao.
Već sa trideset je bila jalova i suva kao voćka na vetrometini.
Još uvek je nije napuštala nada koju poji mladost, a stiglo je
doba koje tu nadu isušuje. Ali, mene i brata je obožavala. I mi
nju.

115
 U čaršiji se krajem tog leta skupila studentarija sa svih
strana. Družimo se i izlazimo, podsećamo na gimnazijske dane.
I ja tako, možda iz dosade ili radoznalosti, počnem da se viđam
sa Dušanom. Ništa tu nije bilo. Ni poljupca, kamoli nešto više.
Pratio me je do kuće, šetao sa mnom i pričao. Tetka je poludela!
– Šta ti to treba? Ti nisi pri sebi, ne znaš šta radiš! A,
taman sam mislila da si se opametila!
Umirivala sam je i smejala se njenoj brizi.
Bila je subota uveče, šetali smo. Dušan je držao ruku na
mom ramenu. Blizu hotela sretnemo Luku. Smeška se, širi ruke.
Noge su mi se odsekle kao da sam ugledala sotonino lice.
– Smiljo, ti si?! Kakvo divno iznenađenje! To ti je dečko,
zar ne? Pa da se upoznamo, ja sam Luka! Drago mi je da smo se
sreli. I pazi Smiljku, ona je pametna i draga devojka. E pa,
žurim ja, čeka me društvo u hotelu. Prijatno vam veče!
Počela sam da povraćam čudnu, kao smola, gorku i tešku
tečnost. Dušan mi donosi vodu, ali ja ne mogu na noge. I kad se
uspravim, posrćem kao brod u oluji. Sa nosa na rep, kako
mornari kažu.
Kad sam došla sebi, potražila sam ga u hotelu. Nije ga
bilo. Onda bezbroj puta obiđem parking, zagledam sve
automobile, njegovog nigde. I Luka i auto kao da su u zemlju
propali.
Tetka je odmah znala. Nije me prekorevala, na moju muku
bi to bilo previše. Presedela je sa mnom celu noć i ujutro me
ispratila na autobusku stanicu. Još uvek sam imala ključ od
Lukinog stana.

116
 

Nisam ga zatekla u stanu. Došao je predveče. Pričali smo

kao da ništa od onog sinoć nije bilo. Ja sam se ponadala. Za
večerom je rekao:
– Ima izgleda da dobiješ posao u Beogradu ako to želiš!
Možeš biti ovde dok se ne snađeš za smeštaj.
Htela sam nešto da kažem, ali je svaka moja reč prekidana
čudnim štucanjem tako da nijednu nisam mogla do kraja da
izgovorim. Mislila sam da će mi cela utroba na usta iskočiti.
Pojio me je vodom, govorio da udahnem duboko, poteram
dijafragmu nisko i zadržim dah, ali ja to nisam umela. Ja sam
samo molila boga da me nema, da nestanem.
Ujutro sam se digla rano i kad je krenuo na posao, pošla i
ja kući. Mislila sam da ću crći kad sam stigla. Tetka me grli, a ja
jaučem:
– Nema više mog Luke!
– Nije on tvoj Luka! Nije nikad ni bio! – kaže i privija me
uza se.
I tako danima.
Leto je izmicalo, a meni do posla nije bilo. Nisam ga ni
tražila. Ni razmišljala o tome. Niti o nečem drugom. Ponekad
odem do Čarne, drugarice iz srednje škole koja je pripremala
ispite, popijem kafu i ćutim. Dok idem ulicom, sve mi se čini da
me ljudi čudno zagledaju, da me zaobilaze kao strvinu oko koje
se širi neprijatan zadah. Svi u kući me tetoše, pítaju15 kao
odojče. Svejedno, ja sam se osušila. Danju skupljam muku s
kojom uveče padam u plitak i nemiran san. I na sve to, osećam
mučninu, stalno mi se povraća.
– Ti si u trudna! – kaže mi tetka.
– Pobogu, tetka, ostavi me, kô boga te molim!
15
Pítati – hraniti na kašičicu

117
 – Bogami, meni se tako čini! – ne odustaje ona.
Vratila sam se od Čarne, a tetka me je već na vratima
spopala. Uzbuđeno šapće, jedva dokučih šta kaže.
– Zvao je Luka. Rekao je da će se javiti.
Kad je nazvao, zanemela sam.
– U hotelu sam. Budi kod kuće, odmah dolazim.
Slušalica mi je ispala iz ruku, tetka me vodi do fotelje, ne
bih sama mogla.
– Šta je? Da nije neko zlo? – pita me.
– Dolazi Luka – kažem.
– Pa šta? Neće nikog pojesti! – glasno dobacuje.
Pozdravio se sa mamom i tetkom, mene poljubio u obraz i
mirno rekao:
– Dobila si posao. Moraš u Beograd ako hoćeš da radiš.
Ja sam i dalje stajala na istom mestu i ćutala.
– Idi pakuj se, šta čekaš!
Kao poslušno štene sam se odvukla u svoju sobu. Moj um
je mogao samo da prima naređenja. Ni za šta drugo nije bio
sposoban. Spakovala sam stvari, izašla iz sobe i zastala pred
vratima. Luka je sedeo uz kafu i kolače i pričao sa mamom i
tetkom.
– Da sam znao da ti mama i tetka ovakve slatkiše
spremaju, svaki čas bih dolazio u Višegrad.
Ja sam i dalje stajala, čekala naređenje. Ličila sam na
šahovsku figuru koju neko mora da pomeri, da odigra potez.
Svaki taj potez je u meni i danas složen kao slika na sliku. Nema
radnje, nema kontinuiteta u događajima. I sada, te slike se nemo
same od sebe listaju u sećanju koje se javlja i gubi kao
ponornica koja nestaje čim misao dopre do ruba nesigurnog
pamćenja.

118
 

Svadbeno slavlje je teklo natenane i u nastavcima. Najpre

smo se venčali u Beogradu. Nas dvoje, kumovi, studentarija i
niko više. Tad sam prvi put videla Lošketa. Došao je da nam
kumuje, nisam ni znala odakle. Onda smo otišli kod mojih u
Višegrad. Tu smo baš bekrijali. Trebalo je samo da vidiš moju
tetku i njenu radost. Kao da se ona udaje. Na kraju smo završili
kod Lukinih. Uz oca i majku, tu sam upoznala njegove sestre i
braću. Topli, neposredni, veseli, imala sam utisak da ih celi
život znam. Tu sam saznala da je Lukin otac ukrao buduću ženu
ispred nosa njene braće jer su joj branili da se uda za njega.
Prava hajdučka posla, umalo krv nije pala! Slušala sam priče o
Crnoj kraljici, Visuć gradu i čuvenim hajducima, o običajima na
prelu, slavi i svadbi, kako se nazdravlja, kako odzdravlja, kako
se priprema česnica, cicvara i bog zna šta sve još.
Krajem maja sledeće godine rodila sam Janu. Mnogima to
nije bila lepa godina. Zabranjena je „Golubnjača“ Jovana
Radulovića, poginuo je student Željko Milivojević jureći ubicu
turskog ambasadora Galipa Balkara, uvedeni su bonovi za ulje,
kafu i deterdžent, počele su restrikcije struje, nestašice benzina,
mleka, dečje hrane i lekova. Meni ništa nije bilo teško, činilo mi
se da je moj život zatvorio savršen krug.
Mislila sam da preteruje sa brigom oko Jane, a on da sam
nebrižna majka. Počele su zamerke i gurkanja oko deteta. Potom
ćutnja. Kad ućutimo, uzme rakiju. Činilo mi se da je mirniji
posle nje, ali me je ta rakija dozlaboga plašila. Besnela sam,
psovala, govorila da je najobičnija pijandura. Nikad se od takvih
reči nije branio. Ponekad, usred mog besa, vidim požudu u
njegovim očima i utroba mi zaigra. Pristajem na sve. Uzimao
me je iznenada, bez reči. Najčešće nismo stizali dalje od stola ili
tepiha. Bila su to kratka i gromovita pražnjenja. Čim svrši, diže

119
se i ide u kupatilo. Dok ležim, sama kao proštac u tarabi, u meni
odzvanja šuplji zvuk njegovih koraka. Kratkotrajna i krhka sreća
nestaje, sve je opet isto. „On me više ne voli!“, ponavljam u sebi
i plačem. Glasna kletva mi se otima i počinjem da ga mrzim iz
dna duše. Bio je zajedljiv, zloban. Bio je odvratan! Kao da je
jedva čekao da odem. Onda, kad jedno uđe u kuću, drugo izađe.
A i kad smo tu, kao da smo dva krajputaša. Činilo mi se da sam
sama na rubu svemira. Pitala sam ga ima li drugu, ko je ta
rospija.
– Ponašaš se kao svaka posrnula žena, za sve ti je kriva
druga! – kaže.
Da sam mogla, ubila bih ga. Posle sam videla da nije sve
onako kako mi se činilo, ali ko za posle mari.
Jana je ostala sa Lukom, znala sam da je tako bolje.
Sledile su noći nesna. Svako jutro sam, posle neprospavane
noći, počinjala mišlju pokojnog Duška Radovića. „Budni su oni
koji vole. Još spavaju oni koji su voljeni.“
Kad smo počeli normalno da razgovaramo i o detetu i o
nama, krenuo je rat u Bosni i Hrvatskoj. A s ratom i pakao za
njih dvoje.
Jana je od oca pokupila osobine kojima se nekad divim, a
nekad me dozlaboga plaše. Ništa kod njih nije napola. Ako nešto
rade, ne staju dok ne iscede suvu drenovinu. Ako vole, daju se i
kad to davanje može života da ih košta. Ako se sukobe, onda su
kao jarčevi na brvnu. Svaki argument na brvno pa ko pobedi.
Nema popuštanja i nema autoriteta od kojih se sklanjaju. Kad ih
povrediš, sporo praštaju i pate stisnuti u svojoj teskobi ne
prihvatajući bilo čiju pomoć. Gane ih svaka nepravda i tad su
spremni da učine i ono što ne priliči zdravom razumu, a
ponajmanje oprezu.

120
V

Subota je, miholjske zadušnice su. Luka se sprema da ode

na groblje. Prijatelji sve češće odlaze, krune se kao latice
osušenog cveta na dašku jesenjeg vetra. I groblje mu je odskora
drugačije. Stislo se, malo mu je mesta pa samo što ne prekorači
ogradu kojom je opasano. I ono bi da se prostre. Da još nešto
pozoblje. Kao da iz svog groba u veći grob hoće da uskoči.
„Jesu li život i smrt jedno sa Svim? Gde li sam to pročitao?“ –
pita se.
Najpre mora do pukovnika, da natoči benzin. Zna da je na
ćošku Čingrijine i Lukijana Mušickog, u plavom moskviču. Sa
kantama punim benzina. Na zidu susedne zgrade vidi novi
grafit.

„Zna li iko koliko grafita su beogradska deca posejala po

zidovima zgrada, prolaza, mostova i spomenika? I koje su to
misli?“, mota mu se u glavi.
– O, zdravo, vojsko! – pozdravlja pukovnika.
– Zdravo, zdravo, omladino!
– Dobra ti je ta. Šta zna omladina šta je pedeset i kusur.
Natoči dvadeset! – kaže pukovniku.
– Bolje uzmi manje. Ako mangupi osete benzin izbušiće ti
rezervoar.
– Ja ionako nemam ključ na čepu. Ako nešto ima izvuku
na crevo i ne čine drugu štetu.
Pukovnik toči, a on gleda niz ulicu. Na trolejbuskoj stanici
bar stotinu duša čeka. Prevoza nema, a ko će znati da l’ će ga i
biti. Ispred nervozne gomile vidi mladu ženu koja uporno diže
palac. Niko ne staje. Plati pukovniku i krenu. Mora do

121
Urgentnog centra da uzme lekove koje mu je prijateljica teškom
mukom nabavila. Staje kod mlade žene i otvara vrata.
– Dokle biste, gospođice?
– Do Gimnazije „Sveti Sava“ ili negde usput gde prevoz
radi!
– Ulazite, to mi je usput! – kaže.
Možda mu se samo učinilo da je uplakana, da su joj oči i
lice crveni. Ne okreće pogled ka njoj, zna da joj to ne bi prijalo.
Bez reči vozi do ulazne kapije školskog dvorišta.
– Da ne stanujete kod bolnice? – pita ga.
– U Čingrijinoj.
– Evo vam broj mog telefona. Javite se i navratite na kafu
kad stignete. Ne znam kako bih do škole da nije bilo vas. Hvala
vam veliko! – reče i na brzinu na parčetu izgužvane hartije
zapisa broj.

Opet je subota. Vraća se sa Cvetkove pijace, silazi prema

bolnici zastajkujući i čitajući naslove u Politici. Ljudi ga
zaobilaze, njemu se ne žuri.
– Gospodine! Halo, gospodine! – trže ga glas.
– A, vi ste! – reče kad ugleda mladu profesorku gimnazije.
– E, sad idemo kod mene na kafu! – kaže mu.
– Znate šta! Idemo mi prekoputa do Zvezdara teatra. Da
na miru prodivanimo i kafenišemo, bar da se oko toga ne
mučite! – uzvrati Luka i uhvati profesorku pod ruku.
U kafani nema gužve. Pomaže joj da skine mantil pa
sedaju za sto.
– Ja sam Luka! – kaže i pruža joj ruku.
– Drago mi je, ja sam Vanja. Vanja Iskander – uzvraća.

122
 – Vanja, nećete se ljutiti ako vas nešto pitam? Ako je to
prezime vaših roditelja ili muža, recite mi odakle su oni?
– To mi je udato prezime, po mužu, a on je odavde iz
Beograda.
– Znate šta, retko je to prezime. Pitajte ga da li slučajno
zna Stevana Iskandera, on je stariji čovek mojih godina.
– Pa Stevan je moj dever! – kaže Vanja začuđeno.
– Znate li gde je on sada? – žuri sa pitanjem.
– Stanuje u tastovom stančiću u Dalmatinskoj, njih
četvoro u trideset kvadrata!
– Ako imate vremena, odmah posle kafe me vodite njemu!

Stevana nije video od desetogodišnjice mature, skoro

dvadest i pet godina. Otvorio im je vrata i pozdravio se sa
Vanjom. Njemu je pružio ruku, ali ga nije prepoznao. Čak ni
kad je progovorio. Na psovku je odreagovao.
– Ti li si, sunce li ti žareno? Što si se kamuflirao kô
neprijateljski vojnik? Brada, kačket! Snajka, đe pokupi ovog
klošara, ora’ mu iz ruke ne bi’ uzeo! – šali se Stevan.
– On je fini gospodin i vi to dobro znate! – uzvraća Vanja.
– Ženo, vidi ko nam je došao! Daj kavu i rakiju! –
dovikuje. – Da sam te na ulici sreo, nikad te ne bih prepoznao.
Dolazi Dara, ljubi se sa Vanjom i zdravi sa Lukom.
– Pa kako te ova moja bena nije prepoznala? Meni si isti!
– smeje se.
– Evo naše djece! Dođite da upoznate barabu sa kojom
cijeli život ratujem. I ne sluti koliko mi je nedostajao ovo
vrijeme koje se nijesmo viđali! – kaže Stevan.
Dve lepotice prilaze i pozdravljaju se sa Lukom, a onda se
vraćaju u sobičak iza kuhinje. U kuhinji nema mesta da sednu.

123
 – Kćerke su ti kao anđeli! Od lakta do malo ispod ramena
apsolutno liče na tebe. Sve ostalo je Darino! – šali se Luka.
– Moraš da ujedeš odma’, ali neka.
Sede, rakijaju, puše i sećaju se.
– Čangrljaš li još na gitari? – pita Stevan.
– Gitare se još nisam odrekao. Mnogih drugih stvari
jesam, a ima ih još mnogo koje bih rado batalio. Ovog što sad
činimo, pušenja i alkohola, najradije.
Posle sat i nešto priče Vanja se diže da krene kući. Hoće
da se vrati gradskim prevozom.
– Ne dolazi u obzir! Sad znam gde je ova baraba. I ja
moram kući! – kaže Luka.

– Odakle se znate Stevan i vi? – pita Vanja Luku dok je

vozi.
– Mi smo znanci još iz srednjoškolskih dana. Bili smo
zajedno i u školi i u domu i na sportu, svuda. I stalno smo u
nekom ratu. Neki bi to krstili zvocanjem, zakeranjem, svađom,
otkud znam! Svašta tu ima. Umemo da se sporečkamo,
zagalamimo, ali nekako bratski, bez zle krvi.
Neko vreme ćute, a onda Luka oprezno nastavlja:
– Prošli put ste mi bili malo tužni?
– Eh! Završio se jedan težak period u mom životu.
Razvela sam se od Stevanovog brata od strica. Nije to lako.
– Nije, draga, kako lako! Ali, život je pred vama. Jedan je
i treba ga ljudski živeti. Gledajte svoju decu ako ih imate.
– Dvoje. Dečaka i devojčicu.
– E pa, živi bili, doći će neka nova ljubav!

124
 

Otišao je do pijace pa svratio u „Lion“ da popije kafu i

prelista novine.
– Zvoni vam telefon! – dovikuje mu kelner.
Začitao se pa nije ni čuo da zvoni. Žuri da se javi.
– Luka, ovde!
– Luku i tražim! – šali se Vanja.
Obraduje ga svaki njen poziv.
– Reci, dušo!
– Uvek iste reči! Kao da si potrošio sve vreme sveta pa u
naredne tri sekunde moraš da završiš ono što dosad nisi.
– Naravno da sam potrošio! A sad reci!
– Htela sam da se vidim sa tobom posle nastave, moram
nešto da ti kažem. Negde oko petnaest do dva, pred školom.
Može li?
– Ti znaš da za tebe uvek može. Eto mene u dogovoreno
vreme.
Svratili su u kafić blizu škole. Vanji dugo treba da počne.
– Imam prijateljicu koja radi u Šestoj, u Janinoj gimnaziji.
Ona mi je ovo ispričala. Posle časa fizičkog, jedan učenik iz
Janinog odelenja se požalio da mu je nestao zlatni lančić. Došla
je njihova razredna, profesorka srpskog jezika, zaključala
učionicu i pozvala policiju. Ovi su pretili deci, rekli da će ih
privesti u stanicu i šta ja znam šta sve još. Deca su, naravno, bila
u uplašena. Najgore od svega je što im je pretila i profesorka.
Onda se Jana digla, izašla pred katedru, izbacila sve stvari iz
torbe, skinula džemper, izvrnula džepove i rekla da joj je dosta
maltretiranja, da je pretresu jer ona nema nameru da sve to trpi.
Usput, rekla je razrednoj da je njena uloga da ih štiti, a ne da ih
zastrašuje. Policajci su valjda shvatili da su preterali i otišli su.
Ali, to nije sve. Dečak koji je prijavio nestanak, našao je lančić u

125
torbi. I umesto da se ta budalasta profesorka izvini deci, ona je
počela da maltretira Janu. Poslala ju je kod direktora, a ovaj joj
je pretio da će je izbaciti iz škole jer, tobože, ruši ugled
profesora. Znam da ti ovo nije ispričala, idi u školu i reši to.
Luku je sve bolelo. I Vanjina briga i Janina muka, a
najviše Janina ćutnja. Nikad nije tražila pomoć. Ako ode u školu
shvatiće to kao nepoštovanje njene ličnosti i zrelosti. Ako ne
ode, biće to krajnja nebriga prema rođenom detetu.

Ukršteni putokazi na raskršću liče mu na polomljene kosti

kišom i snegom isprane i izbeljene. Kolima se u selo ne može.
Put je zatravljen, svašta u sebi krije. Nadvisio je zarozane zidove
i podzide prema pojatama i baščama napravljenim da brane od
bujica i nanosa kad se nevreme otkine sa planinske strmine.
Popadale kuće kao da kleče pred dušmanom. Nemoćne, zarasle
u korov i trnje. Voćnjaci su poluosušeni, zagrlili se sa vrzinom,
stide se što su ih nebriga i zapuštenost skolili. Nigde glasa, sve
je nemo i pusto. Šuplje. Iz korova vire obruči istrulelih kaca,
parošci polomljenih vila, bušne kante, zarđali i pokidani sindžiri.
Tarabe i plotovi oko bašči su se naherili i polegli.
Kad se pogleda sa ulaznog puta, selo kao da nikad nije ni
postojalo. Srušene se kuće, zarasle u šipurak i vrzinu, kriju.
Nema ih. Niko ne bi rekao da su tu doskora rikala goveda i
blejale ovce, da su prašnjavi putevi bili prekriveni tragovima
kopita i papaka. Da su na prostranim pašnjacima mladi čobani
svrtali16 trube, ćurlikali u diple, a buljuk dece se igrao po
livadama i guvnima. Terali loptu, udarali klis i nebo cepali
smehom i galamom. A jutrom i predveče, javeći stoku na
pašnjak i pojilo, ti gologuzani su se trkali na neosedlanim
16
Svrtati – na poseban način oguliti koru mlade grane i od nje saviti trubu

126
čilašima, zekanima, vrancima i doratima. Jagmili se koji će pre
kao da muštuluk nose. Nekad natraške okrenuti ili stojeći na
konjima.
Luka prvi stiže do razvaljenih kuća. Bile su dve, jedna do
druge, u lakat postavljene, povezane zajedničkim stepeništem i
velikom terasom ispred svake. Nova, zidana od klesanog
kamena, na vacadu kako Dalmatinci kažu, još se ne da. Skupila
se, zbila, kao da se stidi golotinje zidova. Krov joj je spaljen i
srušen, a deo prostorija miniran. Stara kuća se umorila, polegla
po zemlji. Oburdana, prekrilili je kupina, drača i šipurak.
Polupani crep, šuplje i zarđale šerpe i dogoreli delovi krova kriju
se u kupini i perušini. Luki su usta otvorena, čini se da čeka da
pokoja reč sama izađe iz njih. Rukama nežno tapše klesani
kamen na vratima nove kuće kao da se izvinjava što je niko od
porodice nije sačuvao. Dugo stoji na vratima, ne ulazi unutra.
Njiše se kao da klanja, a onda se okreće i polako silazi niz
polusrušeno stepenište. Odlazi iza kuće. Preskače trulo i od
crvotočine raspadnuto korito i staje kraj bunara. Na betonu
upisana 1930., tad je stara kuća sa bunarom podignuta. Sve do
šezdeset i neke bila je šimlom pokrivena. Mišur, Lukin nećak i
Stevan ga prate.
– U ovoj rupi levo se nekad držao kreč, a iza nje je bila
jabuka sa plodom slađim od šećera. Pokojna baba je svake
godine tu jabuku kitila malom pogačom, obilazila je triput i
govorila: „Dobar dan, dobro drvo! Ja tebi kolač, ti meni
zdravlje!“ I tako sve do svoje smrti, 1974. godine. Jabuka, koja
je do tada bila i zdrava i rodna i lepa, osušila se za dve godine.
Moj pokojni otac je svašta činio da to speči, ali nije uspeo.
Umrla je od tuge za babom. A sad i ostalo voće umire.
Pogledajte kako nestaje! – završava Luka.
Bez reči obilazi kuću, odlazi na drugu stranu i zastaje na
guvnu.

127
 – Ovde se vrlo. Stožer i konji pa okreći! – govori kao da
sam sebi pripoveda.
– Bože, koliko muke je trebalo da se nešto stvori. Uzalud!
Pogled mu je ukočen, lagano se ljulja napred-nazad dok
stoji. Onda se trže i krenu. Opruženim rukama, tek malo
odvojenim od tela, sa ispruženim dlanovima položenim
paralelno sa ravni zemlje, hoda stopu po stopu po travi. Pravi
krug od tri-četiri metra u prečniku. Kao da je u vršaju, prati
kretanje sunca.
– Šta radiš, čovječe? – pita ga Stevan.
– Traži svoje mjesto! – tiho reče Mišur.
Stevan zamuča, a Luka okrenu triput pa sede u sredinu
kruga.
– Ajte amo! – zove.
Mišur odmah krenu. Pođe i Stevan za njim. Kao po
komandi pale cigaretu. Luka pogledom prelazi polje ka groblju
koje su ranije obišli. Odmah ispod sela su bile bašče, tu je
zemlja najplodnija. Za vreme velikih kiša voda se tu slivala i
praveći krugove u sredini nestajala u nevidljivom ponoru pre no
što bi je se žedan ždrebac mogao pošteno nalopati. Tolika voda
za cigli tren nestane, a u zemlji ni rupe ni pukotine! Seljaci su to
mesto zvali Kovrtanj. Iz nekog razloga ih je ta nevidljiva rupa
podsećala na rupu u sredini božićnog kolača.
– Daj onu rakiju, Mišure! – traži Stevan.
Sva trojica ćutke nategnu iz ploske, a onda Luka počne:
– Bio je četvrtak, 17. jul 1941. godine, pazarni dan u
varoši. Ovo mi je pokojna mati pričala. Milost zvana smrt ju je
pohodila, pustila je da smiri umornu dušu pre nego što je
„Oluja“17 ovuda protutnjala.

17
Vojna akcija Republike Hrvatske 1995. godine

128
 Rat je, a u kući ni zrna soli. Otac reši da ode i kupi gas18,
so, zejtin i druge potrepštine. Znao je da se ustanak sprema i da
se posle ni za koje pare to neće moći kupiti. Džaba su ga i moja
majka, njegova žena i njegova majka, moja baba, molile da ne
ide jer su ustaše već pohapsile mnoge ljude i zatvorili u
privremeni logor u Borovači. Ovde su bila možda dva-tri
nevelika katolička sela. Ustaše su došle izdaleka, a zatim su
organizovali i domaće katolike. Kažu, zlo ne dolazi sa strane,
rađa se u srcu. Ali, ko to zna?!
„Nema ko drugi, a ja ću se već nekako snaći“, rekao je
otac i otišao.
Pazario je sve što je naumio i taman kad se spremao da
krene, krug se zatvorio. Kamion sa ustašama je stao nasred
čaršije, iskočilo je njih tridesetak, opkolili su narod koji se tu
zatekao i počeli da ga guraju ka kamionu. Posle su odvojili žene,
decu i ponekog starijeg čoveka, a ostale su ubacivali u kamion.
Uhvatili su i oca. Dvojica ustaša ga bajonetima guraju u kamion,
on misli da je to kraj. Već se skoro popeo u kamion kad ga
nečija ruka snažno povuče nazad. Jerko S. ga izvede iz gomile i
gurnu u prvu kapiju. „Biži, što te noge brže nose!“, procedio je
kroz zube.
Tako se još jednom potvrdilo da kapija života kroz kapiju
smrti vodi.
Znaš Stevane, moj ćaća je Jerkovog ćaću Stipicu, lugara
tadašnjeg, kad popije previše pa zagubi i pušku i konja, mnogo
puta i treznio i vodio i nosio njegovoj kući. To mu je valjda
sačuvalo glavu. Ali, činili su i drugi za svoje komšije pa im to
nije pomoglo. Možda sekund ranije ili kasnije, Jerko to ne bi
uradio, ko to zna? Kažu, zločin što činiš, ostaće na tragu tvom i
stići će te jednog dana. Neće biti da je tako. „Kainu kajanje

18
Petrolej

129
daruj!“19 kaže Okudžava. Da je Kaina stiglo kajanje bio bi
srećan čovek. Ruka pravde ga je ostavila da živi i muči se sa
zlom koje je učinio. Možda je jedino moguće da zlo koje jedinka
učini, neko drugi dobrom potre. Tu negde u krugu, ravnotežu
treba tražiti. Jerko je, kažu, bio sila od momka. Aran, lep, divota
ga je bilo pogledati. Prelio je sa Srbima, veselio se i pio, dolazio
na slave i venčanja. Kad je rat počeo, ozverio se. Pohvatao
dojučerašnje jarane iz sela i bije ih dok ne priznaju gde drže
oružje. Pokojni Dabiša mu kaže: „Jerko, brate, odakle nam
oružje?“ I taj Dabiša je, kažu, bio momčina i po. Jerko ga
jednim šamarom obori na zemlju, a onda ne prestaje da šutira i
Dabiša u muci izlane da jedino Ćeća možda ima pušku. Jerko
pusti ostale, ustavi samo Ćeću. Bože, kako su ga tukli! Pokojna
mati je kazivala da je planina ječala od kundačenja. Ovaj ćuti kô
zaliven, pada, baulja i stalno ponavlja: „Ubij me, Jerko, ja pušku
nemam!“ Ostave ga polumrtvog, a on, čim je ustao, dođe do
moje majke i kaže joj: „Jejo! Spremi mi nešto presvlake i hrane.
Odoh ja, Jejo, u planinu, ne čekam nikog više u selu!“ Od
milošte joj je tepao Jejo, umesto Jelice, Jelo. A u planini, iz
plasta sena izvuče pušku pa skrivajući se po ledarama i
vučarama sačeka ustanak. Pred njegovu smrt, sedeli smo u
njegovoj kući u Kikindi i ja ga upitah da nešto kaže o tom.
„Svako zlo treba zakopati i nikad ga ne pomenuti. Čim pričaš o
njemu, prizoveš ga!“, procedio je kroz zube i ni reč više nije
rekao.
Gucnuše ponovo gutljaj šljivovice.
– Dobra šljiva, kô grom! – kaže Stevan.
– Na ovoj visini je, brale moj, svaki zalogaj navake20
gozba. S mukom se stiče, valjda je zbog toga tako sladak! –
uzvraća Luka.
19
Bulat Okudžava, „Molitva“
20
Navaka, nafaka – hrana, jelo i piće

130
 – A šta si ti ono maloprije vračao, hodao ukrug, ako ja
smijem znati?
– Drugi put ćemo o tome, Stevane! – uzvrati Luka.

Prebirajući TV kanale zastao je na televiziji HRT1 koja

prenosi svečanost otvaranja Sinjske alke. Ređaju se govornici,
učesnici Domovinskog rata, konjanici i konji, a među njima i
jedan Šušnjara. Sa Jozom je služio armiju.

„Aj’, u ruku, Brko!“ „Izgubićeš, Šušnjara, ne znaš ti to!“

„Gospu ti Sinjsku, di ti da me učiš šijavicu? Niko na svitu me ne
more tuć, a ne ti!“
„Šije... šije... kvatro... šije... tre... cinkve... šete... oto... moj
si, šije... tuti... ne prekidaj, šije... cinkve... šije.. do... Izgubio si,
gotovo!“ Ječi kasarna!
„Šta se derete?“, zapenušio je mladi poručnik na njih.
„Ova igra je poput psihološkog rata. Bilo bi dobro da je uz
micu, koja je strategijska igra, učite u vojnim školama“, smiruje
ga Brko.
Idu prema kasarni, vreme je ručku i Brko poče: „Slušaj,
Jozo! Ako se dobro sećam, moja pokojna prababa Katica se
prezivala Šušnjara. Trebalo je da se uda za nekog Jozu Baraća,
sve je bilo dogovoreno, ali ona pobegne sa mojim pradedom u
Bosnu. Porodicu je hranio švercujući škiju i špiritus. Nema
kozje staze na Dinari kojom nije prošao, nikad istom dvaput!
Žandari i fiškali su ga sačekivali i danju i noću, po stravičnom
kijametu. Kao vuk samotnjak, uvek im je izmicao! A kad se nađu
oči u oči, ostajao je onaj ko pre sa prtine ili uskog puteljka
drugog strmekne u provaliju.“ „’Bem ti Iroda, ako je to tako,
onda smo rod! Katica je rođena sestra mog pradide! I danas se

131
priča kako je pobigla za čovika ajduka. Nesritni Jozo je
nastrado negdi na Dinari, mnogi misle da ga je baš taj čovik
ubija! E, Brko, moj!“
„Brko, zove kapetan da dođi u kancelarija!“, dovikuje
Palaska, Albanac iz Prištine. „Čuj ovog, Gospe Presvitla! Ko te
primi u Armiju da mi je znat? Ti jedino kad pivaš sa Brkom,
znaš nešto reć kako triba!“, vajka se Šušnjara, a Luka žuri kod
kapetana.

Gasi televizor, a u glavi mu se mota pitanje da li je

Šušnjara bio u operaciji „Ljeto ’95.“ kad je njegovo selo
spaljeno i porušeno. U staroj kući je u zimu 1942. godine bila
komanda Druge dalmatinske brigade. Borbe za varoš su bile
krvave, Italijani su sve opasali bunkerima. Pokojni otac mu je
pričao. „Izašli Sinjani, Splićani, školjari na hiljadu metara
nadmorske visine. Zima stisla. Šta god im spremiš, pojedu. Po
cijeli dan smo pekli police krompira i kuvali kiseli kupus. Varoš
nije pala, a oni su morali dalje, negdje u srednju Bosnu. ’Kako
ćete kad mi odemo?’ pitaju nas. ’U zbjegove kô i dosad, snaći
ćemo se!’ kažemo im. Otišli su plačući, kô da svoju kuću
ostavljaju.“

Ovog puta je došao sâm. Svratio je u varoš kod zeta i

sestre da ih pozdravi i odmah krenuo. Sedam kilometara do sela
i sedam će nazad. Da ih prepešači kao bezbroj puta dok je išao u
osnovnu školu. I leti i zimi.
Za videla se popeo navrh Branjevina. Tako se zove zabran
borova koji su u akciji pošumljavanja zasađeni tu pre
četrdesetak godina. Uzani puteljak, kao uprte tanak, vijuga.
Zaturio se u travi koja ga okružuje kao špalir neme, počasne

132
straže. Niko više tuda ne prolazi. Ni ljudi ni stoka ni divljač. Ne
žuri, zagleda svaki kamen, svako drvo, travku i odlazi pravo na
groblje. Čupa rukohvat trave i uređuje grob. Tu leže njegova
baba, otac, majka i dva starija brata koje je mnogo godina pre
njegovog rođenja zagrlila ruka smrti. Smrklo se, selo je ispred,
ali ni jedna, jedina luč noć da ràni. Ni svitac da promakne!
Ugasilo se i svetlo i život. Luka leže pored granitne ploče
grobnice. Mirisnu travu odavno ništa ne pase, niko ne kosi.
Zagleda se u nebo, tamno, zvezdano i gluvo. Blistavi meteor
probija kupolu svojim sjajnim kopljem i gasne nad vrhovima
Batova. Gasi dogorelu cigaretu i sklapa oči. Mesec polako izlazi
i boji istočno nebo bledim, mlečnim sjajem. Noćnik peva
uspavanku lelujavoj travi i kamenim krstovima. Kao kad se
ledena santa otkine od matičnog brega i u svom samotnom
ponosu otisne beskrajnim plavetnilom pučine, nešto bolno se
otkinu u njemu. Ni jecaj ni pesma. A onda zajauka u mrtvoj
noći.

Jesam li ti, Jelane,

Govorio, divna Jelo,
Da ne rasteš, Jelane,
Pokraj druma, divna Jelo

Pridiže se da krene na zgarište kuća što su polegle i

zaspale pa se srebrnim biljcem, od blede svetlosti mesečine
istkanim, pokrile. Uplašena njegovim dizanjem, kao da se iz
kandži kopca otrže, izlete odnekud ptica pa potonu, utopi se u
tamnoj modrini noći. Vetar na tren nanese miris sasušene balege
i on se seti jutra, tek iznetog stajskog đubreta što se još puši i
magle koja se lenjo diže i u pramenove deli pa gnezdi u dragama
što kao brazde šaraju okolna brda, a mladi dan se proteže, zeva i

133
budi. Miris toplog hleba i mleka razlivenog u karlice uvlači mu
se u nozdrve. „Zar i mrtve kuće mirišu?“, u čudu se pita.

Biraj mjesto za svoju kuću. Obilazi ga. Polako, stopu po

stopu. Sjedi na nj’ga, lezi i zaspi. Opažaj koliko te topli i
smiruje. Kuća je ložnica, ognjište iz kog vatra života gori. Za te
i tvoju čeljad. U njoj se živi, a ne samo stanuje. Niko ne bira
svoje mjesto đe stigne nego đe mu je potaman. Ni bravče ni
divljač. Zato sam ja svoju kuću izmakô iz sela, iz skučenosti i
nereda. Šta ću tamo? A onda me neki još pitaju što je ziđem od
klesanog kamena? Što sam kamenolom otvorio da bi’ kuću
sazidò?„Mogô si iskopanim kamenom deset sazidati!“, kažu. Pa
kuća se jednom za vijeka pravi! A u ovoj vrleti je najljepša od
klesanog kamena. A što je ljepša, ljepše je i meni u njoj. A iz
zadovoljstva i birićet se izrodi. A od birićeta sam jači ja pa i
moja kuća. More sve izdurati, more me odbraniti. Kažu da je u
selu sigurnije. Bene! Ne brani mene selo nego moja kuća! Ne
pravim ja zatvor, ne dô bog! Ili bunker, daleko bilo! Ne krijem
ja ništa. Sve što imam, rad sam podijeliti sa ljudima. Dijele i oni
sa mnom i mojom čeljadi. Ima li išta slađe od trpeze koju dijeliš
sa gladnim ustima putnika namjernika? Vidiš li koliko vrata i
prozora ima? Otvorena je i slobodna. A ta otvorenost plaši
neljude, kô što se slobodnog i poštenog čojeka fukara plaši.

Mora nazad, kasno je. Novi dolazak na zgarište doma

novo je dogorevanje njegove duše. Kopni i nestaje kao i selo.
Kad je krenuo, za njim je zvonio kameni mir ugašenog života.
Večernjača je bila nisko na jugozapadnom horizontu. Gorela je
kao ledena vatra u nekoj tuđoj noći, na nekom tuđem nebu.
Njemu nepoznatom i stranom. Dva sveta su se te noći u njemu
prelamala, jedan koji je bio, drugi koji neće biti. Nikad više.

134
VI

Šta da ti kažem, dušo, ja Luku znam više od četrdeset

godina. Nasjedio sam se uz mnoga ognjišta, napričao i naslušao
svakojakih priča, zapio sa dobrim i pametnim ljudima, ali je sa
Lukom uvijek bilo drukčije. Komotno i ljudevno. Bez ograda i
kapija. Ćerali smo se cijeli život. I sve mi se čini da ćemo se
ćerati i poslije života. Neki đavo nas je otrovao, nijesmo mogli
bez toga. I nikad nam nije dojadilo. Uvijek priča i razmirice, ali
taman takve da priča bude slađa.
Pa da počnem ja? A? Šta reče? Da uključiš diktafon?
Pamtiš ti sve, ne treba ti to čudo!

Prateći makadamski put koji dijelom ide prema sjeveru, a

djelom prema sjeveroistoku od moje kućice u Semegnjevu,
popeli smo se na zaravan sa koje se pruža divan pogled na
Čajetinu, Taru i valovite obronke Zlatibora. Jesen je, žutozelena
travnata površina se zatalasala na slabom vjetru, a u daljini se
modri Tara. Ljepotica Tara! Okolna brda se zaogrnula
rujevinom, kipte svekolike boje, a iznad se prolila modrina
sunčanog neba na kom se ponegdje razvlače čuperci bjeličastih
oblaka.
– Mi ti, Stevane moj, dođemo kao neki peripatetičari! –
kaže Luka.
– Aj, boga ti, reci šta ti to znači?
– To su oni koji šetaju i raspravljaju o umnim stvarima!
– E, bogami si u pravu! – kažem i obojica se smijemo.
Izlazimo na zaravan, ja bacam ruksak i sjedam, a Luka
traži svoje mjesto. Dlanovima kao da skenira zemlju, okreće
polako krug, prvi, drugi, treći i zatim ulazi u sredinu.

135
 – Reci, vračaro, šta radiš to? Obećao si! – podsjećam ga.
– Ako je Euklidova geometrija savršena nauka, krug je
savršena geometrijska figura. Sunce, najobožavaniji objekat u
istoriji ljudskog roda, predstavljamo krugom. Prsten, simbol
braka i sloge, kružnog je oblika, sač i hleb ispod njega isto tako.
U celoj vaseljeni sve se vrti ukrug! Dan, noć pa ponovo ukrug.
Proleće, leto, jesen, zima pa opet ukrug. Lovorov venac, venac
od cveća, belog luka, bršljana, ivanjski od vrbove šibljike oko
struka devojke, vršaj žita, devojačko kolo, sve je krug. Posle
svadbe, svekrva i mláda tri puta ukrug obilaze ognjište, vidari
rukom kruže iznad obolelog mesta. Krug života. Rodimo se,
živimo i umremo i tako zatvorimo krug. Krug je kod starih Grka
simbol vemena. Vreme je po njima neprolazno i vrti se ukrug.
Eto, mi deveramo o krugu, a da ne poveruješ, deverati na
arapskom znači ići ukrug! Ali, vrtlog, tornado, morska pijavica,
vilino kolo, ko zna šta još, su loše predstave kruga. Zašto je to
tako? Postoje razna objašnjenja, racionalna i iracionalna, a ja
sam svoj krug počeo da tražim ne znajući o tome ništa.
Odmalena sam neke događaje predosećao. Obično bi mi
ruke i noge iznenada počele da trnu i ja sam tada znao da će se
nešto neobično desiti. Posle se javio Šaptač. Prvi put kad sam
imao devet-deset godina. Ovo što ću ti reći je bilo kasnije,
možda sam imao dvanaest ili trinaest.
Bio je miran i sunčan prolećni dan. Isterao sam goveda na
pašu, jedno vreme se zabavljao svrtanjem trube od leske, a
posle čitanjem knjige. Podne je pasalo i ja poteram goveda na
lokvu da se napoje. Samo što su se napojila, nebo se naroguši.
Oblaci se zbijaju, beznadežno crnilo sakriva vrhove okolnih
planina. Okrenem goveda u grič sa dolinama i nešto šume da se
tu sklone jer vidim da nevreme samo što nije. Sedam na travu na
ulazu u dolinu da goveda imam na oku, a nešto u mene govori:
Traži svoje mjesto! Krenem, ruke su mi ukočene, dlanovi i prsti

136
rašireni, paralelni sa zemljom kojom hodam, kao antene stoje.
Nelagoda u meni traje i ja hodam dalje. Silazim u dolinu, manja
zaravan je ispred mene. Ne znam zašto, krenem tamo i potpuno
nesvesno, stopu po stopu u mokroj travi, pravim krug. Ako se
udaljim, nelagoda raste i tera me da se vratim nazad.
Naposletku, ulazim u centar kruga, telo mi se greje, ruke i noge
su se opustile, dobro mi je. Sedam. Miran sam. Plamena belina
me je zaslepila, a udar groma podigao sa zemlje. Čudno
pucketanje se širi oko mene, čujem svaki listić kako se povija i
drhti, vidim svaku kap kišne rose kako se presijava kao kristal.
Nikad takvu oštrinu čula nisam imao. Začudo i dalje sam miran,
odnekud siguran. Ne dižem se, oluja besni, ali kako je brzo
došla tako brzo i odlazi. Pomalja se sunce, vidik je jasan i
dubok, ozon štipa nozdrve. Uspravljam se i gledam. Krug u
kome sam sedeo je zelen, živ. Trava na ulazu gde sam pre bio od
udara groma je izgorela, a zemlja ispucala. Ta nelagoda, dok
ne nađem svoje mesto, otad traje u meni. Zato ga i dan-danas
tražim.
– Tri sata mi motaš ukrug tu svoju priču o krugu! I misliš
da ću ti povjerovati? – šalim se.
Zahladilo je, vjetar je sve neprijataniji pa se dižemo da
krenemo. Luka prilazi drvetu bukve i bere nekoliko listova. Mrvi
ih u ruci pa me pita:
– Jesi li nekad jeo mladi list bukve?
– Pa nijesam goveče da brstim, čovječe! Možda ti misliš
da sam volina, ali to je karakterna osobina. A kad bih i brstio,
tebe bih prvog ponudio. Da i ti založiš!
– Mislio sam da ti kažem recept od lista bukve.
– Daj ne benavi! Recept od lista bukve? Ja ne vjerujem ni
u ono što sam kitim, a ne u tvoje laži, ali daj da i to čudo čujem.
– To smo mi deca spremali dok smo čuvali goveda u
planini. Postaviš tri kamena kao noge tronošca i na njih staviš

137
ravnu ploču. Založiš vatru ispod. Kad se ploča zagreje, uzmeš
malo slanine ili sira pa je namažeš. Onda slažeš red mladih
listova bukve i sremuša, red sira ili slanine. Može i oboje. Pustiš
da to na masti cvrči par minuta, potom sve uvaljaš i okrećeš da
list do kraja omekša i upije masnoću. Ne bi verovao koliko je
ukusno!
– Znaš šta! To ću ja za vas vrovce21, Noleta, Slobu i tebe
da pripremim. Ali bez sira i slanine! Šta će takvim volinama sir
i slanina? I bukov list je za vas gozba! – šalim se ja.

– Šta ti je bilo najteže za vrijeme poslednjeg rata? – pitam

Luku.
Sjedimo i rakijamo prije večere. Kiša i vjetar su nas
saćerali u kućicu na Zlatiboru. Jesen ti je, dušo moja, najbolje
vrijeme za odgonetanja sjećanja skrivenih iza domašaja svijesti.
Šta ćeš napolju kad su magle ledene, a kiše grke? Kud ćeš iz
kuće, ako vjetar drveću češlja kosu, šiba putnike nevoljnike i
svoj jauk u čovječijem glasu krije?
– Otkud ti sad to? – pita me.
– Sjetio sam se moje muke, zato te pitam! – kažem.
– Ma, ko će sve to u glavi prebrati!
Vrijeme prolazi, on ćuti. Onda se trže.
– Ne znam šta mi je bilo najteže, ali znam šta je bilo
najmučnije. Odem do pokojne matere, bio je kraj zime devedeset
i četvrte. Znaš već kako se išlo kroz koridor. To je bila manja
muka. Veća je bila da nađem potrebne lekove. Kad stignem, ona
zanemi od radosti. Svi smo je preklinjali da dođe kod nekog od
nas dece, ali nije htela ni da čuje. Otkako je otac umro, u njoj se
ugasila vatra života. U njenim umornim očima je sijao čudni,
21
Vrovac, čovek sa planine

138
suvi plamen, a u duši tinjala nada da će ono što čeka uskoro
doći. A čekala je smiraj uz onog kog je pratila ceo život. Ali, ne
umire se nazor.
Moram nazad, a ne mogu da krenem. Kako da je ostavim
samu? Prati me putem i daje prekrivač od ketena.
– Ná, sinko! Ponesi da imaš nešto iz kuće!
Zar je stiglo vreme da se i sa njom i sa kućom opraštam?
Oštra i tanka nit bola mi je stisla grkljan, hoću da se udavim.
– Ajde, srećo, zakasnićeš na autobus!
Saplićem se kao da bežim. Jedva sam stigao u čaršiju.
Navratim kod zeta i sestre da se oprostim i utom dođe njihov
komšija. Neka muka ga stisla, treba mu dvesta maraka. Kaže,
zaklao je tele, ali niko neće da kupi meso. Ja sam meso za sve
nas nabavljao u Čačku. Moj Dule to sve pripremi, iseče, spakuje
u kese za zamrzivač. Samo dođem, utovarim u auto i vozim. I da
uzmem meso, treba ga prevesti do Beograda pa iseći i
pretesterisati kosti, a ja i nemam čime to da uradim. Ali, ne
mogu da gledam tu muku i kupim meso.
Dođe autobus iz Knina, ali neće da me primi zbog dve
vreće sa mesom. Naiđe drugi i ja kondukteru odmah ispričam
moju muku. Kažem da sam to uzeo da čoveku pomognem i da će
to meso pojesti deca. I moja i ona koja su od zla pobegla.
– Za te mora biti mjesta! – kaže i smesti me.
Samo što smo prošli Petrovac, zaustavi nas patrola
policije i vojske. Pretresaju autobus i nađu meso.
– Ovo je dobro za vojsku! Ma, kô bog je za vojsku! –
ponavlja stalno jedan momak, jedva dvadeset da je prešao i
hoće da skine meso.
Kondukter ne da. Guraju se, otimaju, mene sram pojede.
Ne daju da krene autobus dok ne uzmu meso. Kondukter ih grdi
na pasja usta, pita znaju li za koga je to meso, od koga je i zašto
kupljeno. Ja izađem, izvadim meso dok se oni svađaju i kažem:

139
 – Ako je dobro za vojsku, uzmite!
Kondukter me gura, sad i mene psuje i vraća meso u
autobus. Ne da meso i gotovo! I zamisli, odustane patrola.
Stevane moj, do Beograda nisam pogled mogao da
dignem da saputnicima provirim u oči! Kao da sam to meso
ukrao, oteo od nekog! Kad sam ga izvadio na stanici, došlo mi
je da ga tu ostavim, bacim. Da je otrovano draže bi mi bilo.
Strašno! I sad me čudan stid polije kad se setim toga.
Zapali cigaretu pa nastavi.
– U prologu Pekićevog „Besnila“ pročitao sam
zastrašujuću priču o virusu. Kad prodre u živu ćeliju stranog
tela, virus njenu sadržinu menja svojom i ta ćelija postaje
fabrika za proizvodnju novih virusa. Promene koje virus izaziva
dublje su i dramatičnije od svih koje bi čovek želeo da ostvari u
ljudskoj ćeliji. Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu,
vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke bi bio
inteligentan virus. Tvorevina koja ima formu i inteligenciju
čoveka, a prirodu i vitalnost virusa. Mitski konjanik sudnjeg
dana.
Nažalost, u svakoj nedaći se pojavi ljudski otpad koji se
množi kao virus. Zlo se iz jednog čoveka u trenu prelije u
drugog. A onda počinju pljačke, ubijanja, silovanja. Ali, ni to
takvima nije dosta. Oni misle da sve zasluge i počasti zaslužuju.

U jesen devedeset i četvrte sam se zaljubio kô mulac, htio

sve da ostavim zbog nje. Došao sam s fronta na kraće odsustvo
u selo, žena i djeca su već bili u Beogradu. Ja sam ih oćerô kod
tasta. Kako djeca da uče školu koja ne radi, kako u mraku da
žive? Krenem uveče u kavanu, ne mogu sam da sjedim u kući.
Kao da je morija sve pozobala, glasa ljudskog ne čujem. Vazduh

140
se zgusnuo, tvrd je, ne mogu da ga udahnem. Samo lajanje pasa
jede gustu pomrčinu. Idem putem, a u glavi stalno odzvanja:
„Vječnaja pamjat! Vječnaja pamjat!“ Neka tamna sjena mi, kao
bisage na samaru, visi oko vrata. „Pa ne idem na sahranu,
sunce ti jebem!“, kažem sebi. Džaba! Isto! Jedva stigoh u
Protića kavanu.
Sve kavane u ratu su iste. Od dima se ništa ne vidi, muzika
štekće, teža je od mitraljeza. Srče na sve strane. Svi se hvale
junaštvom, zažagrili pijanim očima, pucaju i svađaju se,
spremni da se za guše pohvataju. I svi lažu, traže od života ono
što nikad nijesu imali!
Znaju me u kavani, odrasli smo zajedno. Nađu sto, malo
ga upristoje i donesu rakiju. Vidi muzika da se ja tu nešto pitam,
odmah se primiču. A ispred muzike je pjevačica. Bože mili, ta
djevojčica ni osamnaest nije imala! Na njoj ništa! Ama, skoro
ništa! Ogrnula se mirisom jeftinog parfema! Ja im dam neki
dinar i rukom udaljim od stola. Ne mogu to ni da slušam ni da
gledam.
Dok sam večerao, primijetim u ćošku jednu crnku.
Neobično lijepa žena, vidi se da ju je muka u kavanu sjavila.
Mršavica, tanka, kroz iglene uši bi je protakô. Ispred nje čaša
vode. Ni nju ne dira. Kad god je pogledam, ista slika. Izgubljen,
ugašen pogled kao ugalj crnih očiju, beznađe viri iz njih. Od
neke tuge zalogaj mi je stao u grlu, prestao sam da jedem.
Rekoh kelneru da joj odnese porciju janjetine, salatu i sok.
Platim sve to i krenem kući.
Jesen je bila na izmaku, krenula je zima. Danima sam
obilazio položaj na Ozrenu. Poveći snijeg se oznojio, otežao, ne
dâ se sa čizama otkinuti. Ljudi bez nade poslije tolikih godina
rata, zbijeni u noćima nesna, ćute. Razgovor se oladio,
udrvenio, u krnjim rečenicama se priča, a strah i mržnja čuče u
ljudima kao prve komšije. Neko je miran do ćutljivosti, neko

141
prijek do pomahtinalosti. Dane su prosuli u smutne i nesrećne
godine, a kuće, žene i djecu zapustili. Nekako iskopam par dana
odsustva i krenem za Beograd da obiđem porodicu. Na koridoru
zastanemo zbog granatiranja. Svi se skupili u omanjoj kavani,
vidi se da je tek napravljena. U ratu se valjda jedino rakija pije.
Naručim rakiju, ali uz rakiju dobijem vruće janjeće pečenje i po
litre vina.
– Pogriješili ste, nije to za me! – kažem ženi koja služi.
– Nijesam! – odgovara. – To je čast od dame u ćošku.
Pogledam u ćošak i prepoznam crnku iz Klašnica. Dignem
se i sjednem kraj nje. Počne priča, odmotava se sudbina. Što se
više odmotava, sve je zamršenija, a ja oči ne mogu da otrgnem
od njenih tamnika. Gore. Autobus je davno otišao, nije mi više
do puta u Beograd.
Prenoćili smo pričajući. Kaže mi da je prije mog dolaska
u kavanu u Klašnicama, dvije noći i dva dana tu presjedila.
Niko joj, sem navaljivanja da je zajaše, ništa nije ponudio.
– Poslije pogibije muža svekar je oblijetao oko mene kô
mačak oko mrsa, nijesam mogla da se branim. Ubila bih ga da
je jedne noći, pijan i razularen, provalio u moju sobu.
Podbočila sam stolicom kvaku i navukla krevet, a ujutru, prije
zore, kroz prozor pobjegla iz kuće. Otad me je samo nesreća
veća od moje vraćala u normalu. Te noći u Klašnicama, kad si
došao u kafanu, riješila sam da skočim u Vrbas da okončam
svoju muku. Nahranio si me i otišao da nijesam stigla ni hvala
da ti kažem. Jedino me je misao da te nađem i zahvalim ti se
održala u životu. U međuvremenu sam stala na noge, naučila da
se kurčim. Tako sam stekla ovo što vidiš.
Ja moju Daru volim kô boga, ali nije čojek jedno zanavjek
i u svakoj prilici. I da su me Tantalove muke snašle, njoj i djeci
nikad ne bih kazao. A tako se ne more dovijeka, nekad nekom
moraš muku reći. I tako je Jasmina postala moj kabir, a svijet i

142
rat u njemu pustinja u kojoj sam bez nje do smrti izgubljen.
Našao sam je zbog prijeke potrebe da joj se mogu izjadati, kô i
ona mene što je našla. A kad uz to nađeš i nešto više, ne moreš
se braniti. Kad odem od nje, znam da moram prekinuti, da to ne
vodi nikud. Dara je odmah nanjušila, djeca valjda nijesu
saznala. Ali, kad god bih sreo Jasminu, ta ljubav koja mi se dok
je ne vidim činila slabom, vraćala se kao slabašni odjek iz
daljine koji je postajao sve jasniji i jači i znao sam da, kao što
se glavna masa ledenog brijega krije ispod površine vode, tako
se i u meni krije ono što ne želim sebi da priznam. Legnem kraj
nje leden i go kô nož. Ustajem živ. Eto, šta drugo reći! Noću se
u krevetu zbijemo kô vuk i vučica. Zaronim glavu među njene,
kô dva šteneta tople dojke, čežnjivo udišem zrelost mlječnog
mirisa, siguran sam kô u majčinoj utrobi, sklonjen od glupog
rata, nemaštine i brige. Bar za tu noć umre sjećanje na sve što
je ružno. Imam ono što nemam. Onda se gološijan probudi,
rasplamsa vulkan u nama.
Nije to trajalo dugo. Smetala je moćnijima, tražili su da
im proda kavanu budzašto. Nije pristala i platila je to glavom.
Našao sam te probisvjete, iskopao bih ih da su u zemlju propali,
jedva se suzdržao da im ne presudim. Nije moje da to činim, a
oni koji bi trebalo to da rade po božjim i ljudskim usuzima,
oslobodili su ih i kazne i grijeha. I sad u meni vjetar tuge ravna
sve kad na nju pomislim. Poslije me sačeka druga muka. Kako
kući, kako ženi i djeci na oči? Dara ti je, kćeri moja, ajduk žena.
Riječ nije nikad progovorila o tome. Kad dođem, sve kao i
dotad. Kava, rakija, topla kada i čista presvlaka, ručak, večera,
priča, sve isto. Na njenom licu ni plime ni osjeke. Ni ljutnje ni
bezbrige. U priči ne preteže ni razum ni instinkt, sve je tu, a ja
znam da ništa ne valja. U krevetu kraj mene leži kao ugašen
ugarak na razvaljenom ognjištu. Zakapijana kô carska palača.

143
Ne smijem da žurim, ne smijem dalje da je povređujem. Čekam i
sjećam se riječi da je ženi važno kada, a muškarcu đe.

Stevanove ispovesti

– Đe si, Nole, đe si sokole? Nijesam te vidio od proljećnog

brsta! Kojim dobrom ti banu? – pozdravlja Stevan profesora u
penziji.
– Pa, zar me nijesi zva’? – čudi se Nole.
– Jesam li? E, onda, dobrodošao! – šali se Stevan.
Pozvao je prijatelje na druženje. Za večeru sprema skušu u
morskoj soli, rizoto sa šafranom i hladi belo vino. Očišćene, bez
glave i sa rasečenim stomakom okrenutim nagore, skuše se
ređaju u tepsiju pokrivenu za prst debelim slojem morske soli,
po principu dupe-glava i peku oko pola sata. Posle se polove,
koža sa solju skida, vadi se kičma i malo kostiju i tako ostaju
savršeni fileti. Sedi se na zatvorenoj terasi, pije šljiva iz polića i
preglasno razgovara. Stevan iznosi ribu da se pre čišćenja malo
ohladi. Skuše se razlistale, zarumenele, divota ih je pogledati.
Nole prilazi tepsiji sa ribom, zagleda i miriše.
– Bogo dragi, koja ljepota! Pogledaj ovo! Rumena, topla i
gola! Očiju mi, kâ žena! Jes’ obraza mi i Svetoga Vasilija! Ovo
okolo rasječena stomaka, to vi je labia majora22. Ovo rasječeno
pa rasčerečeno, to vi je labia minora23. Čuješ li ti mene,
Stevane? – pita Nole.
– Čujem, Nole, čujem! I da sam na Lovćen grdan, koliko
vičeš, čuo bi’! I nemoj, tardžumane, sve da nam tumačiš, ubi nas
svojom pričom! O kakvoj labrnji ti pričaš? Labrnja ti je pod
22
Velike usmine
23
Male usmine

144
nosom. To o čemu ti laprdaš kod nas se zove „ona stvar“, a ne
labrnja. A ti, vidim, ne vadiš je iz usta. Kô da si u snazi, a ne đed
kô i ja! A još se ačiš pred ženskim svijetom da imaš dobar adut!
– uzvraća Stevan.
– Ma, ja ih samo strašim grdan da koja slučajno ne krene
da se rve sa mnom. Obrukô bi’ se jadan! A taj adut, šta da ti
velim, uvijek je bio sitan i zajebe kad mi najviše zatreba! Nego,
nijesi ni ti bolji, samo se busaš! – šali se profa.
– Ja, nijesam? Sunce ti žareno jebem, ja sam artiljerac! Ja
sve pogađam u strogi centar, a ako je ženska meta, razaram do
kraja! Dok se ne preda!
– Ti artiljerac? Grđe laži čuo nijesam! I da u čitulju nešto
napišeš, ne bi’ ti vjerovâ, a ne to! Ne, bogomi! Ti ne znaš ni šta
je vertikalni hitac, a ne nešto iz artiljerijske nauke!
– Slušaj, beno! Tijelo izbačeno početnom brzinom v 0
vertikalno uvis, mora da padne na zemlju, pa da mu jebeš mater!
Svi se smeju, a Nole nastavlja.
– Raskokodako si se jer ti žena nije ođe. Kad ona dođe, ne
čuješ se.
– Stiže Dara sa sestrom za neki dan. Ja odma’ bježim u
Beograd, a one će pravo kod tebe da Milijani prave društvo. Ti
da ih gostiš, jado, kô što su tvoji Crnogorci gostili Osman pašu u
„Lokandi“!24 Ništa uboga ne smije da im fali! Prvog dana ćeš
misliti da su vile Ravijojle došle kod tebe delije, a trećeg da je
sabor rospija koje su namjerile da ti se krvi napiju. Sve mi se
čini da ćeš se zaobadati i nećeš stati dok u svoje Pipere ne
stigneš. I još nešto da utuviš u glavu. Ja sam Daru kalibrisô
prema svom alatu. Ako je samo zeru barneš, odma’ ću znati. I u

24
Osman-paša je sa svitom od 350 oficira zarobljen u bici na Vučjem dolu, 1876.
godine. Knjaz Nikola mu je dodelio apartman u “Lokandi”, nije ga tretirao kao
zarobljenika.

145
Beogradu ću čuti šapat njene „anđelije“! A onda ti glava na
ramenu ostati neće! – preti Stevan u šali.
– Viđu ludog čojeka! Ma šta veliš? Kako na take gadosti
smiješ pomisliti? Krošta sam ja prošâ, šta sam preko glave
preturio, to nikom nije zapalo. I uvijek sam izišâ čista obraza! –
već je ozbiljan profa.
– Je li? Ne pričamo o čojstvu i junaštvu! Tu ti para nema,
priznajem. To junaštvo, samo oni što ga rođenim očima nijesu
viđeli mogu izmisliti! Pričamo o ženskim potrebama i tvom
kurvarluku!
– Aj, bježi, đavole! Mnogo si mi ti pametan! – predaje se
Nole.
– Nijesam, moreš se kladiti u to! Ali, nemoj ni da
pomisliš da si ti pametniji! – zaokruži Stevan.

146
VII

Sa Dorćola je oko pola deset krenuo da se u Institutu

„Mihajlo Pupin“ nađe sa Saletom. Moraju da završe program za
kontrolu i evidenciju točenja na benzinskim pumpama i da se
dogovore oko puta u Makedoniju. Od Bogoslovije vozi uzbrdo i
staje na semaforu kod „Beograd puta“. Pogled mu skreće udesno
i na zidu išaranom gomilom grafita ugleda jedan koji ga
nasmeja.

Luki smejanje ubrzo postade mučno. „Ima li pameti u

ovoj zemlji da se zaustavi i sama pomisao na rat? Ili će se oni
koji odlučuju, a ne znaju da sačuvaju ni narod ni državu,
pravdati da je to srpski usud? Ako ovaj rat krene, Srbi bi mogli
da nestanu sa mape naroda jer i ono što ostane od njih neće biti
sposobno za reprodukciju.“ Čudno mu je koliko lako se miri sa
tom mišlju.
Dan-dva kasnije je ponovo krenuo da se nađe sa Saletom.
Isti put, isti semafor. Skreće pogled ka grafitu koji je prekjuče
pročitao, ali vidi vraga! Neki šaljivdžija je na početku grafita
dodao „NA“ i precrtao reč „NATO“ pa je ispalo

Nasmejao se ponovo, a onda pročitane reči pozobaše i ono

malo nade da će se rat koji stiže izbeći.

147
 

Oko sedam popodne je iz Novog Sada stigao u Staru

Pazovu i svratio u piceriju „Pionir“ da nešto prezalogaji. Samo
što je počeo da jede, ušao je mlađi čovek i glasno rekao:
– Ljudi! Počelo je NATO bombardovanje! CNN je javio
da su avioni poleteli iz Avijana!
Svi se dižu kao po komandi. Diže se i Luka, seda u auto i
kreće za Beograd. Na ulazu u Zemun ga dočeka zavijanje sirena.
Ljudi na ulici u tišini i bez panike žure. Kod Sava centra napuni
kola da ljude prebaci preko mosta. Na Autokomandi stade da
izađu i poslednji. Tu se i on isključuje sa autoputa. Taman da
krene kad mu priđoše dvojica momaka.
– Ćale! Da nećeš na Bulevar, bilo gde iznad „Vuka“? –
pita jedan.
– Idem na Zvezdaru, mislio sam Južnim bulevarom do
Grčića Milenka, ali može i kroz Maksima Gorkog pa
Bulevarom!
– Bog te blagoslovio, ćale! – uzvraća momak.
– Sutra idem da se prijavim u vojsku! Jebô im Sloba
mater, sad nas kao zbog njega bombarduju! – počinje drugi
momak.
– Ćuti bre! Tebe ni haubicom u vojsku ne bi mogli oterati!
– umiruje ga prvi.
Kod „Lole“25 skreće desno i blizu pijace „Đeram“
zaustavlja kola da momci izađu.
– Hvala ti, ćale, šta drugo da kažem! Ja sam Krle, a ovo je
Zvrk. Kad se ovo sranje završi, potraži nas u „Depou“, imamo
boks sa robom na gornjem ulazu. Možeš nešto i da pazariš sa
popustom, ali ćemo svakako popiti piće! – pozdravlja ga prvi
momak.
25
Studentski dom

148
 – Živi bili, deco, vidimo se ako bog dâ! – uzvraća Luka.

Dok leži na prisojini obasjanoj zubatim majskim suncem,

Učo brižno gleda dremljive i umorne vojnike i počinje:

Kad se ženi srpski car Stjepane,

nadaleko zaprosi đevojku,
u Leđanu, gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila...

– Učo, ubi me tim epskim kuku-lelekanjem! Lakše

podnosim akanje po vrleti Paštrika i NATO bombe, nego tvoju
kuknjavu! Kad je počeo rat rekao sam da ću dobrovoljno u
vojsku. Kad sam malo razmislio, odustao sam. Mislio sam, a i
sad mislim, da u ovom ratu nemamo šanse. Ide gologuzijan da
praćkom gađa „avakse“, „apače“, nevidljive avione! Koje smo
mi budale, brate! Kakav nebeski narod, mi smo nebeske budale!
Mir će kad-tad doći, a nas će biti ili neće. Veliko je to pitanje.
Mene su na silu doveli ovde, ne bih sam došao. Na silu sad
ne mogu da me vrate i da hoće. Ne znam šta me drži.
Patriotizam kojim se drugi busaju sigurno nije. Možda
adrenalin? Jebi ga! Kad nema droge, izgleda da je rat najbolji!
Ali, ti si žešći zavisnik. Nikad ti dosta tog zatezanja. Što nisi
otišao u starački dom, tamo ti je mesto? Mogao si još da se
ogrebeš za snošaj kod neke pristojne babe, šta kažeš? – smeje se
Zvrk.
Učo ćuti, pali cigaretu i počinje:
– Nemam ja kud više! Žena je ostala u Sarajevu, da nije
bilo komšije Hazima, ne bih je ni pokopao. Sin je u Švedskoj,
tamo se oženio, više se ni ne javlja. Sâm sam. Ostala su samo

149
sjećanja koja me i dan i noć jebu. Jebe me taj prokleti rat u
Bosni koji nikom nije trebao. Jebe me i ovaj koji nam je silom
nametnut. Jebe me to što nema starih komšija s kojima sam
mogao da se nakafenišem i naćefleišem i posvađam oko toga ko
je bolji, „Željo“ ili „Sarajevo“. Jebe me što sam drukčiji i što
ništa nije kao prije. Jebe me i budućnost koja vama mlađima
izmiče i prošlost koju ne mogu da zaboravim i ugasim kao dan u
smiraju što se gasi da me više ne boli i da ovo života što mi je
ostalo ne mjerim onim što više ne postoji. A, sad me i ti jebeš!
Ja i nijesam došao da ratujem, ovdje sam da se družim sa
ljudima, da ubijem samoću. Oni sa kojima sam to mogao, otišli
su zauvijek. Sve bih dao za bocu crnog i sat priče sa mojim
Dankom, ali njega nema. Ja sam u Sarajevu morao da ostanem
zbog bolesne žene. Kad je umrla, izašao sam. On nije htio. Kao
svaki idealista, nije prihvatao ljudsku glupost, vjerovao je da će
stati, da neće krenuti brat na brata, komšija na komšiju. Kad je
đavo odnio šalu, nije više bilo izlaska.
Danka su svi voljeli, svi koji su ga poznavali, svejedno
kom bogu su se molili. Kad je rat odmakao, kad su počele
surove nestašice i hrane i vode, izlazio je sa svojim sekretarom
Miralemom. On mu je bio neka garancija kad naiđu na
muslimansku kontrolu. Miralem je ljudina, htio je da Danku
bude od pomoći. Ako može!
Krenu oni sa Breke prema Koševskoj bolnici i tu ih
zaustave. Na Breci je Juka Prazina bio gospodar života i smrti.
List kupusa jedna i po marka, brale moj! A, ljudi se pitaju zašto
je Sarajevo bilo podijeljeno na interesne sfere koje su se
životom branile! Ali, ovog puta u patroli nisu bili Jukini. Počne
pregled dokumenata. „Miralem H.! Dobro, Miraleme, pazi,
ćetnici svaki ćas tuku. A ti, daj lićnu kartu!“, kaže Danku onaj
što pregleda dokumenta. „Vidi, vidi! Danko R., Srbin iz
Bosanskog Grahova, nosi bradu, samo još ne piše da je ćetnik!“

150
„Nema te rubrike u ličnoj karti!“, uzvraća Danko. Oleše ga od
batina. Miralem jedva izmoli da ih puste. Kad su stigli pred
kuću, kaže mu: „Šta ti je trebalo ono danas, bolan?“ „Otelo se,
jebi ga! Mogu me samo ubiti, ne mogu i poništiti. Svi smo
smrtni pa i ubice, moj Miraleme. U zla vremena se svaki šljam
pohasi, ali sva zla prođu pa će tako i ovo proći“, uzvraća Danko.
Poslije tri godine rata, njegova starija ćerka, koja se pred
rat sklonila u Beograd, dođe na Pale i sa nekim klincima,
„četnicima“ iz Smedereva, smisli plan. Odaberu zarobljenog
muslimana, ne znam po kom osnovu su ga izabrali i preko radio-
taksista dogovore razmjenu Danka i Nusreta. Nusreta gledaju kô
malo vode na dlanu, ne smije da se prehladi, ne smije da
ogladni, niko ne smije da ga maltretira, a na dan razmjene ga
natovare ruksakom punim konzervi, čokolada i cigareta. A
Danko mi je to ovako prepričao. „Sjedi taksista ispred naše
zgrade, odvrnuo radio do daske i cijela Breka zna da idem u
razmjenu. Hoću da odustanem, a opet mislim da svoje iz tog
pakla mogu izvući, samo ako izađem. Strpaju me pored dvojice
na zadnje sjedište, dvojica su bila naprijed, a onda krenu. Ja i ne
vidim i ne gledam kud voze. Stanu, izvedu me, mislim da će da
me upucaju. Kunem se, svejedno mi! Ma, mrve straha nema u
meni! Ispred nas je njiva ili livada pod povelikim snijegom.
Ograđena. Desno riječica. Grobna tišina. ’Što ne grune sad
nešto?’, mislim se. Ubi me muk, gori je od granatiranja. Počne
razgovor preko motorole i jedan mi kaže: ’Ćetnik! Idi pravo do
ograde pa skreni desno, ispred je sve minirano. Gazi preko vode,
ali ćekaj na sredini da Nusret stigne, tek poslije smiješ naprijed!’
Poslušam, pravo do ograde pa desno do vode, zagazim i
smrznem se kô dupe. Ide Nusret, dođe do mene i zastade.
Gledamo se i ja mu kažem: ’Želim ti svako dobro, Nusrete!’ A
on meni: ’I ja tebi, brate!’

151
 ’Četnici’ me prebace na Ilidžu, tražim od dežurnog da
zove generala L., znam ga, cijeli život sam nešto radio za SSNO,
a on meni: ’Ko smije da zove generala, jes’ ti šašav? Nego sjutra
pušku u ruke pa u rov!’ A ’četnici’ koji su me razmijenili,
nemaju više od dvadeset, priđu mi i šapću: ’Spavaj, ćale, mi
ćemo se postarati za ostalo!’ Kako da spavam, čovječe, cijelu
noć se kockaju, piju, jebu majku jedni drugima, pucaju! Pa u
Sarajevu je bilo mirnije! Ujutro, od tri stotine auta u kojima
nema kapi benzina, ’četnici’ namirišu golf sa pola rezervoara,
ukradu ga i prebace me na Pale.
A Nina, moja žena, ode u Nusretovu kuću i čeka. Ako se
pojavi Nusret, računa da sam i ja prešao na drugu stranu.
Unutra, daidže, amidže, silna rodbina i komšiluk. Niko ništa ne
govori. Vrijeme stalo. Oko podne ulaze momci u maskirnim
uniformama, kažu, sve je dobro prošlo. Oni izađu, a Nusret uđe.
Izbrijan, pristojno obučen, ne liči na zarobljenika. Niko riječ ne
progovara, svi ga samo nijemo gledaju. On baci pun ruksak na
otoman, raširi ruke i kô pravi četnik kaže: ’Šta je, balije, pićka
vam materina? Je li vam žao što sam stigô?’ Tek tad je nastao
muk!“ Eto, to je Dankova priča.
Kad smo se vidjeli u Beogradu, odemo kod Krsmana,
njegovog drugara. S nama je pošao i Dankov kum Tasić. Njih
trojica su zajedno bili u banjolučkoj gimnaziji. Uzme Krsman
gitaru, pita šta ćemo zapjevati, a mi svi uglas, Nema te više,
Alija! Jebo nas Alija! Pjevamo i plačemo.
Nije dugo izdržao. Iskopnio je od raka na plućima. Kad
god pomislim na njega, čini mi se da nije bio od krvi i mesa već
od božje svjetlosti! – završi Učo pa nastavi pesmu.

Car isprosi po knjigam' đevojku...

– Koji sam ja kreten! – tiho promrsi Zvrk.

152
 

– Učo, kud si krenuo? Ne ideš s nama, nema potrebe! –

kaže Zvrk.
– Slušaj, mali! Pitao sam kapetana Boška, on je dozvolio i
ja idem. Nema priče oko toga! – ljuti se Učo.
Maj je polako odmicao na vrleti Paštrika. Odmicao je i rat,
sve krvaviji i bez naznake kad će mu kraj.
– E, drtino matora i tvrdoglava! Ma, voleo bih da padneš
šaka Šiptarima, samo na minut! Da te nauče pameti da se ne
kurčiš više! Ostani, čoveče, možemo to i bez tebe! Poslušaj me,
molim te!
– Molim i ja tebe, sine da prestaneš! Idem i kvit!
– Krenite, ljudi! Zvrk, ti si odgovoran za transport. Ne bi
trebalo da bude problema, ali ko zna. Zato pažljivo. Ako kamion
s municijom bude pogođen, kupićemo vas do pô Albanije! –
prekida ih kapetan Boško.
„Ne volim petak, sunce mu jebem! Samo da se ne pojave
avioni!“, misli Zvrk. U Dečanima, kod majčine rodbine, još dok
je bio dete, čiča iz komšiluka mu je pričao o danima. Dobri, loši,
muški, ženski, prosti, nekršteni, ne seća se kako ih je sve delio.
„Znaš, sine, svaki dan u godini je nov i svoj, različit od drugih.
A ipak, ljudi ih dele na čiste i nečiste. U nečiste dane nije dobro
počinjati ni muške ni ženske poslove. Ali ni svadbe ni krštenja!
Zato utorkom to ne čini. Petkom ne kreći na put, ne brij se i ne
šišaj. Ali, ako nečistim danima duva slan vetar, svaki posao će
na berićet izaći!“, govorio je.
Municiju su istovarili na položaju, trojicu ranjenih smestili
i krenuli nazad. Zastali su kod prelaza preko povećeg potoka i tu
su ljudi izašli da se olakšaju i „ispale cigar“.
– Ajmo, ljudi, šta čekate? Ajde, Učo, ulazi! Požuri! –
nervozan je Zvrk.

153
 – Kad se smjeste ostali, lako ću ja! I uspori malo, nijesu
mi tvoje godine! – ljutnu se Učo.
Onda je grunulo. Pršti na sve strane, mora da je
minobacačka. Odakle dođe?
– Vozi! Vozi, brzo! – viče Zvrk i propušta kamion.
Ljudi uskaču u kamion i kreću. Zvrk pogledom traži Uču.
Nije video da je uskočio u kamion. „Gde nesta u trenu, sunce
mu jebem?“, misli. Pažljivo pretražuje okolinu. Nema ga i
gotovo. „Mora da se uplašio pa zalegao negde“, zaključi.
– Učo, idemo! Opasnost prošla junače, izlazi iz zaklona!
Niko ne odgovara. „Majku mu božju, ne valja ovo!“ Vraća
se polako nazad uz put kojim su stigli, automat na gotovs. Tišina
ga šamara. Staje, mora za ostalima, gadno je da se osami.
„Sigurno je uskočio u kamion, a ja to nisam video. Jebaću mu
boga matorog, isprepadao me je kô niko u životu!“
Skoro bezbrižno žuri da stigne ostale, a onda ga ugleda.
Naslonjen na panj pored puta, stopio se sa kaljužom okoline.
Ruke uz telo, a glava visi kao zreli plod voćke na peteljci.
Nemoćna, mrtva. Kleče ispred njega. Drma ga rukama, urliče.
– Bože, jebem te! Pa što on? Šta ti je on skrivio?
Diže ga na rame, automat i dalje na gotovs, kreće za
kamionom. U njemu ni bola ni tuge ni suze, ničega sem gladne i
mučne praznine. Kao da korača na ispraćaju pokojne majke.
Nedeljama posle njene smrti reč nije mogao da izusti. „Ako
preživimo, moramo da pričamo ili će nam se duše okameniti!
Uspravi se! Tvoje je sutra, a njeno i moje je bilo juče!“, rekao
mu je komšija Joca i više nije dolazio da ga teši.

Luka je sa Stevanom krenuo uz Bulevar. Bez cilja, bazaju

za svoj groš.

154
 – Ćale! Pa gde si, čoveče? Obećao si da ćeš navratiti kad
se bombardovanje završi!
Visok i mršav momak se osmehuje, stavlja ruku na Lukino
rame.
– Krle, sine, ti si?
– E, ćale, zaboravio si me! Ja tebe nisam! Idemo na piće!
– Idemo, sine. Ovo je moj drug Stevan. On je ratovao
četiri godine. Izgleda uzalud. Nego, kako je tebi bilo?
– Nema šta da se priča. Ja sam bio ovde u Beogradu, kurir
pri Generalštabu. Iz Nemanjine sam svako veče nosio poštu u
Pančevo. Preko mosta! Pa, ima li tu logike? Ali, ko te pita. Kad
su grunuli u zgradu Generalštaba u Nemanjinoj bio sam u parku
Manjež. Iz cipela sam izleteo, jedva sam ih posle našao. Bilo pa
prošlo, šta da kažem.
– Reci mi, sine, gde ti je onaj drugar, beše li Zvrk?
– Sa mnom je, još zajedno radimo. On je video šta je pravi
rat. Sedamdeset dana na Kosovu i Metohiji, stalno u pokretu i
pod vatrom. Pravo da ti kažem, ćale, on mi je jedina briga. I pre
rata je imao problem sa drogom, držao sam to nekako pod
kontrolom. Sad, izgleda ništa ne mogu da učinim. Sve što
zaradi, a i više od toga, dâ za to sranje. Preklinjem, kumim,
molim, uzalud! Kanim se da zatvorim radnju da nema pare za
kupovinu. Ali, tek tad se uplašim. Nema više tu granice. Ne bi
stao ni pred čim da do nje dođe. Eto, to je moja muka.
– Nije mala, sine.
Neko vreme ćute, a potom Luka nastavi:
– Stevan i ja za desetak dana idemo na Zlatibor u
Stevanovu kućicu. Svratiću da molim Zvrka da krene sa nama.
Znam da će biti teško, ali treba probati. Nego, drugi put ćemo na
piće, gledaj svoj posao, sine, a nas dvojica smo ionako krenuli
da nam dupe vidi put. Uzdravlje! I pozdravi Zvrka!

155
 

Luka zna da Zvrk odlazi. Već treći dan ga mesto ne drži,

vrti se oko kuće kô lisica oko kokošinjca.
– Ne moraš da bežiš, nije ovo zatvor. Ako moraš da ideš,
idi. Ja i ne znam šta još da ti kažem.
Sami su. Sede ispred Stevanove kućice. Stevan je otišao
do Čajetine. Poslom. Zvrk ćuti, nervozno grize nokte. Kao da ga
ne čuje.
– Reci, sine! Ljudi smo, hrišćani, pravoslavci! Tvoja muka
je strašna, a greh ljudski. Ni veći ni manji nego moj ili drugog
poštenog čoveka.
– Slušaj, Ćale! Možeš mi govoriti o svemu, samo nemoj o
veri i pravoslavlju. Ako je Onaj Koji Jeste jedan, onda bi trebalo
da svi verujući veruju u istog boga i mole se istom bogu. Mogu
to da rade kako žele, ne znamo mi koji je način najbolji. Valjda
su svi dobri. A šta je čovek uradio? Napravio je ograde na
zemlji, podelio bogomolje, sjavio nas u različite torove pa onda i
na nebu radi isto! Ovo je bog za Srbe, ovo za Hrvate, ovo za
Šiptare! Nemoj, Ćale, da misliš da sam ja neverujući. Ali, jedan
je patrijarh Pavle. A šta je sa ostalim velikodostojnicima? Mogu
li oni „pred Miloša i ostale srpske vojevode“? Padnu li im
katkad na um reči oca Tadeja, kakve su ti misli, takav ti je život?
Jebem ti život! Otkad znam za sebe, najgori su ti koji se kunu u
boga. Moj otac je svakog živog dana majci prebijao rebra, mene
šutirao i terao u pizdu materinu, poslednji dinar davao na kurve,
a mi ’leba u kući nismo imali. Dođe nedelja, on se sredi, zaliže
kosu i ide u crkvu. Svi vide da on ide!
Kad je umro kao da mi je svanulo. Nije greh ovo što
kažem. Studiram, radim, sve stižem. Kažem kevi: „Ne brini,
staćemo i mi na svoje noge!“ I? Završim fakultet, posla nigde.
Idem kod nepismenog probisveta da dirinčim petnaest sati za

156
kilo ’leba i kutiju cigareta. Sve mislim, proći će. Neće! Kad mi
je keva umrla, digao sam ruke od svega. Nisam više tražio
posao. Šta će mi? Od posla se ionako u ovoj jebenoj zemlji ne
živi. E, Ćale, da znaš kakva mi je keva bila! Zmaj žena! Baš
smo bili teška beda. Bila je neka ciča zima kad je na vrata
zakucala Ciganka sa detetom. Skočanjili se od hladnoće. Traži
nešto garderobe da se zgreju. Mama polovi od onog što imamo i
daje joj. „Kevo, šta radiš to?“, u čudu je pitam. „Šta reče ti to,
sine?“, u većem čudu uzvraća.
Onda me Krle uhvati na prijateljstvo da krenem sa njim u
posao. Hoće od mene da napravi čoveka! Negde sam pukao,
nisam izdržao. Počeo sam jednom mesečno, sad sam mrtav ako
drogu ne uzmem svaki dan. Jedino u tom jebenom ratu nisam na
nju mislio. Ali, bar deset puta sam digao pištolj da sebi
prosviram mozak. Biju nas Šiptari, NATO, sve jebene sile sveta.
Boli me kad izgubimo čoveka, a još više kad pogine dete. Pola
čete je tek osamnaestu navršilo! Starije guzonje se uvek izvuku,
poture decu gde je najgore. Opijaju ih rakijom, pesmom i
pričom o svetoj srpskoj zemlji. Ali i od toga ima gore. Ti
kurčevi heroji, koji se u mišju rupu zavuku čim zapuca, arlauču
na decu da se drže, da ne popuštaju ni za živu glavu, posle odu u
neko šiptarsko selo. Pljačkaju, ubijaju, pale i siluju sirotinju.
Jagme se ko će više zla učiniti! Ako pisnem, ode glava. A i kad
pisnem, niko me ne zarezuje. „Ko tebi da veruje, džukelo
drogirana?“, kažu mi.
Pa jeste, u pravu su. Ko meni da veruje? Kad sam došao
kući, ne uspevam da zaspim. Ubi me tišina. A kad me san
uhvati, krenu slike jada što sam video. Pa šta da radim? Šta da
radim, pitam ja tebe? Da se drogiram, nema boljeg!
Znam, bežao sam odavde već tri puta, sekirao te. Mučio
sam te, čoveče. E, da sam takvog ćalca imao! Ali, da se
dogovorimo. Neću više ovde, ne mogu. Kasno je. Pokušao sam,

157
hvala ti do neba, ali ne mogu. Rešio sam da prestanem da radim
sa Krletom da mu i ono malo crkavice što zaradi ne izbijam iz
ruku. U meni nema ničeg sem misli kad ću i kako doći do droge.
Kako onda veruješ da ću čuti, razumeti i progovoriti o onom što
mi ti i Stevan pričate? Ne mogu u azil ili bolnicu! Radije bih u
Dunav! Idem ja, Ćale. I molim te, nemoj reč da kažeš.
Zaplakaću. A plač je za čoveka. Nije za ovakve kao ja.
Tražili su Luka i Stevan Zvrka mnogo puta, raspitivali se
kod Krleta, ali kao da je u zemlju propao. Čitali umrlice,
obilazili bolnice i azile za narkomane, nigde ga nije bilo.
Zagledali prosjake i klošare na ulicama i prolazima. Uzalud.
Nema čoveka i gotovo!

158
VIII

Sa Novog groblja je uzbrdo, ulicama Veljka Dugoševića i

Volginom, izašao na Zvezdaru. Dan je sparan i topao. U „Belom
bagremu“ je prazno, nema žive duše. Bira sto sa pogledom na
Dunav i naručuje lozu. Prosipa suzu-dve za pokoj duše pre no
što otpije gutljaj. Danas se oprostio od prijatelja. Dobrog i
umnog čoveka.
Šta je znanje? Šta je um? Stiče li se znanje samo iz
umskog? Da li iskustvo, kao potka učenja, premašuje granicu
umskog pa učimo i iz neumskog? Prepoznajemo li jasno šta je iz
jednog, a šta iz drugog? Mudri kažu da ne znamo ni ono što je
već u krilu našeg znanja. To što ne znamo ne dâ se rečima
izkazati pa ni drugom kao iskustvo preneti. Ali, ako je u krilu
našeg znanja onda ga osećamo i pamtimo kao što gladna usta
pamte zalogaj toplog hleba. Gde takve stvari pripadaju? Je li
istina da umni uče i od nerođenih, da čitaju iz nevidljive knjige,
da slušaju glas travke kad vetar miruje? U tišini. Da se i
propovedati može bez reči? Postupcima. Jesu li onom ko u to ne
veruje zalud i trud i učenje? Jesu li umsko i neumsko jedno u
drugom kao što je dan u sebi i noć?
Tresak groma mu je prekinuo misli. Kiša se stuštila,
smračilo se i sećanja su krenula.

„Ovo je Tičevo, junače!“, kaže mu đed, majčin otac, dok

na konjima, izmičući iz Ružića drage, izlaze na prostranu
visoravan. „Stara priča kaže da su odavde div-junaci, igrajući
se, bacali mramorne gromade pod Obljaj. One koje si vidio kad
smo kod tvoje tetke Mare za Jovanjdan na slavu išli. Kako, to
sam bog zna. To je sat i po ’oda odavde! Druga priča veli da je
to groblje. I ime mu kaže, Mramorno groblje. Zbog neke preše
ljudi nijesu stigli da na tim gromadama nikakav znak ostave.“

159
 Preče ravnicu i ulaze u šumu. Krenuli su u Gudaju. Tamo
se ide kad treba u stupi biljce izvaljati ili u mlinu žito samleti.
„Treba nam manje od sata, ali će nas preteći nevrijeme.“
Zastaju. Starina sjaha da pritegne kuskune i kolane na
konjima i ciradom ušuška tovare. Jednu ciradu stavi Luki u
krilo pa se pope iza njega i natera konje da ubrzaju hod.
Nevreme je stiglo iznenada, činilo se niotkud. Sve se u
trenu smračilo kao u rogu. Kiša lije, topla zemlja se puši, a
nebo i šuma plamte. Konji nervozno grizu đemove. Luki se čini
da sve oko njega pršti. Strah ga je sapeo. Cvokoće. Đed ga
privlači sebi, pokriva ciradom da ne pokisne.
„Ne boj se, šuma nas čuva! Božjoj volji se ne more
pobjeći, ljudske se treba čuvati. Nema ništa poganije od nje. U
ovom kršu si ili čojek ili nečojek, sredine nema. Odvajkada je
ovđe važilo da dobrom čojeku treba dobar konj, dobro oružje i
dobra žena. Konj, da je kadar stići i uteći. Oružje, da brani
svoju kuću i svoj narod. Žena, da s njom dobije porod i nastavi
život. Sve ostalo se stiče i rastiče. Sve se vrti ukrug! Šta smo mi
pred božjom silom? Svi pod kapom nebeskom imaju strah od
sile božje, tvoj učitelj bi rekô od prirode. Nauči da tu silu
prihvataš sabrano jer je ne moreš promijeniti. Tako ćeš u sebi
stišati strah od njene moći i naučiti da ojačaš svoju moć. Kad se
mjeriš sa čojekom, dok ga ne pobijediš, ne znaš kakve je moći.
Kad ga pobijediš, pre će ti se učiniti da si ti jak nego da je on
slab. Zato je ta mjera varljiva. Osluškuj prirodu, čitaj nebo,
vodu, šumu, vjetar, sve oko sebe. Zalazak sunca u suton će ti
reći kakvo će jutro osvanuti; crvenilo na zapadu donosi kišu, a
na istoku buru. Čućeš nijemi muk planine pred oluju, a
raspjevanu jeku pred blagodarnu kišu. Ako divokoza bježi sa
litica, neka nesreća je ćera. Štektanje vuka najavljuje dolazak
’ladne i duge zime, a kevtanje skotne lisice sušnog i toplog ljeta.

160
Ne klikće soko da lovinu išćera, već da grabljivicu od sokolića u
gnijezdu oćera.“
– Gospodine! Alo, gospodine!
Luka se trže. Vidi da konobar stoji pored njega.
– Pitam, hoćete li možda kafu?
– Može jedna bez šećera – odgovori, samo da ga udalji.

Prekoputa ulice vidi čopor pasa. Svakim danom ih je sve

više. Nemaština je skolila mnoge pa, kad ne znaju šta će, prvo
izbace psa. Oni se ne brane. Neko vreme obilaze kuću, zavijaju,
traže gospodara. Gledaju tužno, možda i u prozor sobe gde su
bili, ko zna. Onda odu. Nađu društvo i postanu deo čopora.
Ponekad vrlo opasnog. Nema dana bez napisa u novinama: pas
ujeo, pas napao, pas ubijen, pas otrovan... Društvo za zaštitu
životinja se svaki čas oglašava, protestuje, brine o psima.
Društvo za zaštitu ljudi ćuti. Postoji li? Broji li neko ubijene
ljude i pse danas? Siguran je da je prvih više. Ali, pasa mu je
žao. Kad god izađe iz kuće, prate ga. I sleva i zdesna. Kao
počasni vod mrtvog vojnika.
Psi ga sećaju na komšiju Markana. S njim je čuvao ovce u
planini. Niko lepše nije držao zdravice na svadbama i slavama.
Ali, ni oproštaje na sahranama. Starije žene su pričale da zna
nemušti jezik, basmice protiv uroka, da priprema mast kojom
momčići mažu bradavice da ih mòra noću ne sisa. Na svadbi
Lukine najstarije sestre, na kraju besede kojom je blagoslovio
mladence, digao je čašu, nazdravio svima, a onda vino prosuo
po plafonu uz uzvik „Cvjetaj, dome!“ Na okrečenom plafonu je
ostao oslikan crveni cvet kao da je anđeoskom rukom naslikan.
Njegovo otegnuto pevanje u planini teralo je pse na tužno
zavijajanje. Neko je rekao da je tužbalica pesma bola i prkosa od

161
koje se kameni srce u grudima. Markanova je bila jedinstvena
po tome što je bila tužbalica i pasa i ljudi.
Markan je odavno mrtav. Kad bi nekako znao koliko sada
ljudska i pseća glava vrede, u grobu bi se prevrnuo.

Sjedi, pobratime, da dokolicu pričom skratimo. Pogledaj

ovo jutro! Bistro kô suza. Pogled bježi u nedogled. Begovac,
Suvoti, Stožišta, sve do Karina i mora se vidi. Begovac je dobio
ime po begovskom imanju. Dvije vode se tu sastaju između tri
brda. Pitomina kô u raju. Kuće su odavno porušene, voćnjaci i
zemlja zapušteni. Samo jedan od dva mlina još radi.
Priča kaže da beg nije bio odljud, umio je sa narodom pa
je svima bilo dobro ako dobro pod tuđinom more biti. Ali i kad
se čini da je dobro, đavo učini da nije. Muško sjeme se nije
primalo u njegovu prelijepu hanumu pa je od poroda imao samo
šćer Sabiju. Lijepa kô sabah zora, pametna kô Nasrudin ’odža,
smjerna kô kaluđer, hitra kô srna, brza i vješta na sablji, strijeli
i konju kô najbolji akidžija. I neposlušna, dozlaboga! Dovodio
joj je ćaća prosce čak iz Stambola, ali nikog nije begenisala.
„Ostaćeš mi, šćeri, neudana!”, govorio je beg. „Udaću se kad
me nađe onaj kome sam suđena!”, odgovarala je.
U isto vrijeme, u manastiru Krka iznad Skradina, uz
kaluđere je odrastao Relja. Ostao je rano bez oca i matere i
neko ga je doveo u manastir. Lijep, pametan, poslušan i ćutljiv.
Neka muka ga je držala i čim nije u poslu, sklanjao se u svoju
keliju. Pričali su da se noću otud čuju jauci i plač, da svaki put
priča na drugom, tuđem jeziku i da se biljeg u obliku ruže, nešto
tamniji od ostale kože lica, tada pretvarao u sliku prelijepe
Turkinje na konju. Priča dalje kaže da je lijepa Sabija jedne
olujne noći, dok je kiša padala kô da nebo ima mjesečno pranje,
sanjala momka sa likom ruže na licu kako, sa zavežljajem na
leđima, ide uskim puteljkom uz planinu. U snu, njena lijeva sisa

162
je zaplakala i probudila je. Sabija je uzela ibrik, otišla na
zdenac kraj kuće i počela da mije tople i nemirne sise. I tad se
desilo drugo čudo. Na srebrenom ibriku, u odsjaju mjeseca,
pokazao se lik momka iz njenog sna.
Begova jedinica je izgubila san. Sa konja nije silazila.
Obilazila je sve staze i bogaze tražeći suđenika iz sna. Slomljen
nemirom, Relja se oprostio od kaluđera i krenuo iz mletačke u
tursku državu.
Kažu da je bila neđelja. Sabija je ranom zorom otišla u
lov. U Suvotima je poćerala lisicu preko livada, ali je mudra lija
svaki čas bježala u grm mladih rakita, sklanjala se u vrbake,
krivudala lijevo-desno. Možda bi drugim lovcima i pobjegla, ali
vještoj Sabiji nije mogla. Sabija je odapela strijelu i pogodila
liju među pleća. Skičeći i teturajući se lija se sklonila u vrbak
kraj potoka. Sabija je polako jašući krenula za njom, a iz vrbaka
je izašao momak iz njenog sna noseći lisicu u rukama. Stali su
oboje kô ukopani. „Sanku moj, postade li java?“, upitao se
glasno momak. „Ako nijesi šejtan, dozvala sam te!“, uzvratila je
đevojka.
Našli su se kô što se dželat i osuđenik na smrt moraju
naći. Znaš, pobratime, jedna rijeka ne more u dva mora. U to
vrijeme se nije mješalo tursko i kaursko. A, morte bi bilo bolje
da jest!? Niti bi beg dao Sabiju Relji niti bi kaluđeri bili voljni
da Relja oženi Sabiju. Činilo se da će se njihova radost istopiti
kô grumen soli na kiši.
Šta je tačno bilo, samo bog zna. Kažu da je te noći, kad su
nestali Relja i lijepa Sabija, tri noći padala kiša. Iza te kiše,
niđe mrva jasnog traga nije ostala. Jedni su govorili da su ih
posjekle turske il’ kaurske sablje, jedni da su im glave došli vuci
il’ ’ajduci, a meni se čini da je istini najbliža priča koju je u
ovaj kraj donio neki dubrovački trgovac. Po toj priči, Relja i
Sabija su stigli u Dubrovnik sa povelikim imetkom. Nijesu se

163
dugo zadržali u Dubrovniku, prvim trgovačkim brodom su otišli
u Mletke i tamo se obogatili trgujući. A onda su snove svoji’
noći živili kô javu sviji’ dana.

Počinje kiša. Fale još kurve. „Tri stvari na slovo K prate

vojnika. Kiša, kučići i kurve!“, govorio mu je poručnik Mićić.
Šta bi bilo da je bio vojnik?

I dani su kao slučajni prolaznici. Svakojaki. Neki

razgovorljivi i laki, neki teški i zamišljeni. Nisu ni za rad ni za
priču. Bude u ljudima atavistički sindrom zla. Svako je na
svakog kivan. Kad takvi dani naiđu, ljudi na selu se skupe oko
vatre, gledaju u nju kao u spas. Ćute jer im je misao tužna i
spora, a narav preka i razdražljiva. Uvuku se u se kao suton u
drage i doline. Neko pak izađe na najviši ćuvik i viče iz sveg
glasa. Čeka odjek, tumači ga kao da je odjek stariji od
izgovorenih reči. Svađa se i sa nebom i sa gorom i sa vodom.
Luki takvi dani odavno svanjivaju. Podne se primaklo kad
je krenuo u Sremsku Kamenicu. Brat mu je u bolnici, ide da ga
poseti.
Već od ranog jutra, vreme se muti, lomi na koju će stranu.
Dan sporo kaplje, ulenjio se, potonuo u tišinu i težak miris
plodne sremske ravnice koju su, kao pačvork, išarala
modrozelena žita, žuta polja uljane repice, špaliri zelenih čokota
i tamnih brazda u njima i kao krv crveni areali maka što su
oivičili useve, puteve i vrzine. Luka je umoran i neispavan, suv
kao sito. U glavi mu je mučna rupa od nesanice i bola koji se
neprestano iz jave u san premeće i natrag vraća. Ima li granice
između toga dvoga? Čini mu se da uzalud leže i ustaje. U snu ga
čeka sotona, a na izlasku u javu nečista sila. Ni samoća ga ne

164
smiruje. U samoću čovek ide ciljano da nađe rešenje, da nešto
prelomi i odluči. Tamo se ne ostaje predugo jer samoća nije
dobra za dušu. Željan je mirnog sna iz kog se sa radošću budi i u
dobro jutro diže. Čeka tren da razložan i miran sa sobom
razgovara. A za to mu je potrebano i da se naspava i da se
nasanja jer su snovi hrana za dušu. Najradije bi se sklonio u
neznano da u samotnoj molitvi grehe i muku svoju preda bogu i
lakše korača putem koji mu preostaje.
U daljini, nad Fruškom gorom, jedan oblak mu liči na
usamljenog pastira sa frulom. Napasa oblake na nebesima dok
tužni zvuci njegove frule sapinju zemlju teškom i bolesnom
omorinom. Nedugo potom, usamljeni pastir se, pred oluju što
stiže, ogrnuo vulkanskim crvenilom i sad mu liči na Moloha,
strašnog semićanskog boga kome na krvavoj svetkovini prinose
žrtveni dar, novorođenče koje je za svog kratkog veka naučilo
samo plačem da se oglašava. Nebo se mrači i svojim teškim,
olujnim stomakom natkriljuje ravnicu. Preti. Tačno u sredini tog
stomaka je, kao grotlo ponora, crni čvor oko koga se sve vrtloži.
Liči mu na nebeski pupak. Vetar se pojačao do olujnog, pupak je
postajao sve veći dok se nije pretvorio u otrovni čir koji u sebi
nosi strah, bolest i nesreću. Sve oko njega je hučalo kad je čir
prsnuo, otvorio se i provalom kiše i grada potopio okoliš praveći
belu zavesu od koje se ništa nije videlo. Sklonio se s puta i
čekao. Bujica vode i leda juri po cesti i kraj nje, nosi opalo
granje i lišće. Oluja ga smiruje. Sklapa oči i pada u san, a iz sna
je progovorio Šaptač.

Ta muka u tebi je tvoja potreba. Njom se braniš od

bratove bolesti. Ali, ne čini je većom tako što je kriješ u sebi, ne
pravi nasilje nad sobom. Ni tvoja ni bratova muka neće biti
manje ako ćutiš. Zato pričaj sa bratom. Zna on da je na kraju
puta. Ne traži on nadu tamo gdje je nema. Nejakima je ta nada

165
druga bolest. Nada je samo čovjeku znana. Ne poznaje priroda
nadu. Ne poznaje ni bolest. Ni ljepotu i otmenost. One su tu
jednake u svemu sa svojim suprotnostima. I lako prevare. Jer,
ono što je naoko lijepo može da bude opako i zlo, ono što
izgleda slabo i bolesno može da ostane i zdravo i dugovječno.
Priroda je tu da neprestano stvara i uništava, ne bez razloga.
Samo nam se čini da se prema čovjeku odnosi kao rijeka prema
nedostojnom potoku. U prirodi je sve onako kako i jeste,
savršeno.

Trgao ga je glasan pljesak sličan udarcu dlana o dlan.

Nevreme je stalo, smirilo se, sve je življe i lepše. A onda,
sasvim nenadano, nebo na jugu se polako otvara pa bistri i sunce
ponovo greje. Nebo je opralo svoje rane, zacelilo čir i opet je
zdravo, mlado, umiveno i lepo.
Oprezno kucanje na zamagljenom staklu automobila ga
uplaši. Otvara prozor i pred sobom vidi mladu ženu. Nevino i
bistro lice joj blešti kao čist, ničim načet sneg celac.
– Uplašila sam se da vam nije dobro pa sam pokucala.
– Hvala vam, lepoto. Zastao sam zbog oluje pa su me
misli odvukle.
– Kad ste mi već pred kućom, red je da vas pozovem na
kafu i rakiju.
– Rado bih prihvatio vašu ponudu, ali žurim kod brata u
bolnicu.
Mlada žena i dalje stoji. Luka ne kreće, ne može pogled da
skine sa nje. Svojom dušom je dotakla njegovu, srce mu je puno.
– Moram nešto da vam kažem. Do malopre, pre nego što
ste mi pokucali na prozor, bolovao sam. Nisam znao šta bratu da
kažem. Vašom brigom i rečima ste me uspravili. Sad idem
miran i radostan da ga vidim i da popričam sa njim. Hvala vam!

166
 – Nema na čemu. Ovuda neprestano prolaze automobili,
autobusi, kamioni, ali niko ne staje. Zato sam se i uplašila kad
sam videla vaš auto. Nekad danima reč ne progovorim, nemam s
kim. I meni je ovaj razgovor prijao.
– Ako ne smetam, eto mene predveče da se siti ispričamo.
Za tu priču nemam nikog boljeg od vas.
– Ne smetate, slobodno navratite. Znam ja šta je muka! –
uzvrati žena.
Dok vozi, Luka razmišlja o neobičnom susretu. Kao da je
posle oluje anđeo sa neba sišao da ga uteši i ohrabri. Zar jedna
brižna reč može biti toliko lekovita? A onda mu je na um pala
đed Jovanova priča.
Jovan je sina izgubio u ratu. Saznao je to kad se vratio iz
zarobljeništva. Otad, nit je orao, nit je kopao. Ali, boljeg pčelara
i kalemara nadaleko nije bilo. Ako je tražio društvo, išao je
među decu. Starije je ponekad častio grkom i prekornom šalom.
Luka je krenuo kući da obiđe oca i mater. Video je Jovana
izdaleka, podalje od sela. Ide pa stane, gleda čas na jednu, čas na
drugu stranu, a potom pruža korak kô da nešto meri. „O, Jovane!
Kud vodi ovaj put kojim si krenuo?“, pita ga u šali. „Ovaj put
ođe ne vodi niđe! Ali i ovim i inim da kreneš, zabasati nećeš,
tvrdu ti vjeru dajem!“ Sedaju u hladovinu lipe u blizini. Luka ga
nudi cigaretom. Jovan je stavlja iza uha pa polako, držeći kamiš
za vrh, istresa lulu. „Reci mi, Jovane, kako ti je bilo u
zarobljeništvu?“, pita Luka, samo da započne razgovor. „Sad si
ozbiljan čojek pa ćeš razumjeti. Skupe nas jednom zajedno i
muško i žensko i oćeraju da kopamo rovove. Jebeno je bilo to
kopanje. Što se rat više primicô kraju, Švabe su bile sve gore.
Čim glavu digneš, metak pozoblješ. Kopam, kad me iznenada
busen pogodi u rebra. Ne dižem glavu, sve mislim da me neki
Švabo izaziva. Malo, malo pa busen jopet u rebra! Kroz
raskoračene noge provirim i vidim ženu na maloj uzbrdici iza

167
mene. Stoji, podbočila se rukama, gleda me i smijulji se. E, kad
bi ti znao kakav je to pogled bio. I kakva žena. I kakva muka. To
ti je, dijete moje, onaj tren kad bi sve dâ samo da ruku pod
žensku robu zavučeš!“
Luka oprezno vozi. Klizavo je, ima odrona i granja. „Ako
se rađamo slobodni kao ptica, koja pravila, koja podmukla i
mudra logika nas čine neosetljivim na tuđu muku? Kradu nam
dušu. A, može li čovek bez duše da uspravi posrnulo telo?“,
promiče mu kroz glavu.

Jelena i Smilja su ga preselile u Zemun. Sama pomisao na

prodaju stana, traženja novog i muke oko selidbe,
obeshrabrivala ga je. Naposletku, njih dve su uzele stvar u svoje
ruke i preko agencije završile posao.
Na neki čudan način, Zemun ga podseća na Banju Luku.
Reka, sokaci, galerije, kafane, radnje starih zanata, pijaca, sve
to, ali ponajviše ljudi. Na pragu velegrada, Zemun je ostao svoj.
Grad domaćina, komšija, grad svakojakih raznolikosti, tradicije i
poštovanja što ga, kao i Banju Luku, čini posebnim.
Voli reku i skoro svaki dan odlazi na nju. I ovog jutra je
krenuo na Dunav. Dok promiče ka keju sa pijace ga mami miris
zrelog bostana. Kao nekad u Banjoj Luci kad bezbrojne gomile
pokriju desnu obalu Crkvene, sve do Kastela. Lenjo sunce je
odskočilo i počeo je dan suv kao konopljino povesmo. Pogled je
kratak i nejasan, a vazduh nepomičan. Da je proleće, svratio bi u
livadu da ubere maslačak i utaži žeđ.
Jelena mu se javlja telefonom. Danas sa Anom dolazi kod
njega na ručak. Još uvek katkad u njemu probudi nejasnu glad.
Gasi je razumom. Promenila se. Zrela je i postojana. Život
vremenom poravna krivine, smiri plahe vode i brzake. Smirio je

168
i nju. I namučio. Priklonila se jačoj matici kao što se manji i
slabiji tok priklanja većem i jačem. Ana je ta koja je drži
uspravnom.
U Parku prijateljstva seda na drvenu klupu. Pažnju mu
zaokuplja svađa prgavih vrabaca koji se igraju u prašini. Sklopi
oči na toplom suncu, zadrema i Šaptač progovori.

Muškarac i žena su od dvije pređe satkani, suknene i

prtene. Suknena grije tijelo, prtena dušu. Prvom se branimo od
studeni, u drugoj idemo u ložnicu da dijelimo zanos i sne.
Suknenu pređu nevolja kida, prtenu tek malo nateže. U suknenu
pređu je žena utkala snagu, u prtenu čežnju i ljubav. Plač i
pjesmu. I besanicu noći čekajući da njen čovjek dođe. Priroda
muškarca je varljiva kao postelja bludnice. Zato muškarac lako
skrene s puta. Prava žena će naći put i u razmeđi dvije tame. S
toga, ako je muškarac vidovnjak, žena je prorok.

Svratio je na pijacu, kupio zeleniš i voće pa krenuo kod

alasa da izabere ribu. Postrance, malo sklonjen od drugih, na
tronošcu je dremao čiča. Žuljevite ruke i izborano lice govore da
je mnoge dane i noći proveo na Dunavu. Sa gustim i kao trn
oštrim obrvama, brkovima i kukastim nosom, isturene brade i
jagodica, ličio je na zaspalog orla. Ispod poluspuštenih kapaka u
Luku su gledale potonule, bledoplave, Dunavom isprane i
umorne oči.
– Šta preporučujete danas? – pita ga Luka.
– Sve! –odgovara čiča i ne pogledavši ga.
– Kažete, sve! Onda da kupim sve?
– Koliko će vas biti na ručku? – brecnu se čiča nervozno.
– Dolaze mi prijateljica i njena ćerka, nas troje.
Čiča se kiselo i s naporom osmehnu.
– Jesi li ti Zemunac kad si tako vickast? – pita.

169
 – Dinarac. Tamo ni potoka nema, a ne Dunava i riba.
Sad se čiča nasmeja od srca.
– Biće dosta smuđ od dva kila, po tvojoj naravi vidim da
nisi izelica.
Luka daje novac i dodaje:
– Nadam se da ovo neće biti malo?
– Bog te blagoslovio, sine, kako malo? – uzvraća čiča.

Kažu da je jezik ljubavi univerzalan. I jezik muzike,

umetnosti. A jezik muke? Da li je i on takav? Ili se on ćuti, drži
samo za sebe kao zavetna tajna?
Šta sanjaju izbeglice? Pune obore i ambare, toplu sobu i
čistu posteljinu? Bogatu trpezu? Ramazanski Bajram ili Božić?
Nevruz ili Đurđevdan? Da li sanjaju uopšte? U šta veruju? Gde
kriju strah? Kakve su im nesanice i koliko traju? Znaju li zašto
ih zovu „prljavi ljudi“? Hoće li njihovo ime ostati zapisano u
knjizi života ili će i ono nestati razvejano vetrom zaborava sa
pepelom spaljenih domova.
Nijedna izbeglička priča nije ista. I sve su teške. Ali,
najteže su one neispričane. Prve su stigle 2. aprila 1992. iz
Sarajeva. Samo deca. U Beogradu je padao sneg. Proleću se te
godine nije žurilo. Celom svetu jeste da u balkanskom kazanu
zablistaju i četnički nož i ustaška kama i balijski handžar.
Problemi su počeli kad sam osnovce upisao u školu. Pobunili su
se najstariji. Kakva sad škola? Zašto? Vratiće se kući i završiće
školu!
Snimci granatiranja Sarajeva i prekid telefonskih linija
uozbiljili su njihova dotad bezbrižna lica. A onda su počeli ružni
snovi, noćna buđenja, muka i suze. Do septembra, kuća je
postala tesna. Stigle su nove izbeglice. U iznajmljeni stan su

170
otišli srednjoškolci. Najstariji i najmlađi su ostali da ovi stariji
brinu o mlađim kad ja nisam tu.
– Ujko, šta će biti sa nama ako rat potraje? – pita me
Darija, učenica završnog razreda gimnazije.
– Kako šta će biti? Teramo dalje! „Ibis redibis numquam
peribis in bello!“ rekla bi proročica iz Delfa, a mudri Pašić bi
dodao: „Spasa nam nema, propasti nećemo!“ Naše je da činimo
šta možemo. A to će, ako bog da, biti dovoljno! A i nije život ako
nije s mukom, kažu naši stari!
– Pa kad smo već kod toga, zaboravio si Krležu! – uzvrati
i podseti.

Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo,

pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu.

Trajalo je to dugo. I nije bilo lako. Nikom. Znala je

nemoć da me skoli da mi se čini da belom kredom po belom zidu
pišem. Tada sam bežao kod Danila. Danilo je moj brat,
prijatelj, psihoterapeut, azil za svu muku.
Sve prođe, zaboravi se. Jedan događaj nikad neću
zaboraviti. Bio je avgust mesec 1995. godine. Vraćao sam se sa
kumom kući preko Gazele. Na Gazeli kolona traktora,
automobila i zaprega. Teška, spora i bolna, pretovarena
izanđalim i neobičnim stvarima koje vrede koliko i uspomena na
napušteni i već spaljeni dom, jedva mili. Izgubljena lica
izbeglica u očaju traže put. Kao da su zalutala. Izdaleka vidim
starijeg čiču kako uzaludno maše rukom. Zaustavlja vozače.
Niko ne staje.
– Stani da vidim šta hoće! – kaže kum i ja stajem.
– Treba li ti pomoć, starino? – pita kum.
– Neće da kresne da ga ubiješ! – pokazuje čiča na traktor.
– Sad ću ja, samo da uzmem alat!

171
 Kum izlazi i otvara gepek. Prilazi nam policajac.
– Što stojite? – pita.
– Samo da pomognemo čoveku da upali traktor! – kažem.
– M’rš u pizdu materinu i ti on! Odma’ kreći da te nisam
video ovde!
– Marš i ti u tri pizde materine, mrcino nepismena! –
izlete iz mene.
Bio bih mrtav da kum nije stao ispred mene. I dugo nakon
što smo krenuli, razularena baraba nije prestajala da vitla
pištoljem.
– Vae victis! – cedi kum kroz stisnute zube.
Slika bespomoćnog čiče, izgubljenog pogleda uperenog u
nebo, kao da božju pomoć traži, ne izlazi mi iz glave. I danas me
proganja. I podseća na pokojnog đeda, majčinog oca. Pred
svoju smrt, skoro svakodnevno je dolazio iz susednog sela kod
nas. Kad sam ušao u sobu, ležao je na otomanu. Obradovao se
mom ulasku.
– Evo mog junaka! Obećo sam da ću te voditi u Ravne
Kotare kod mog prijatelja Đòke, ja da se ponapijem vina i
zapjevam s njim, a ti sa njegovim unucima da odeš do mora, da
i to vidiš. Ali, nešto mi govori da od te nakane nema ništa. No,
ne bojim se ja za te. Stići ćeš ti i bez mene tamo. I na druga,
veća i ljepša mjesta. A što si se skario, junače? Reci ti meni, šta
te muči?
Ja ćutim.
– Znam ja što si ti takav! Uplašio si se za me! Slušaj me
sad dobro. Pravi čojek se ne boji odlaska u vječnu kuću. Od
rođenja krene na taj put, tamo svi stignu na kraju. I ja ću otići
spokojan i radostan kad kucne taj čas. Nemoj da tuguješ zbog
toga. Život i smrt su jedno. Smrt je samo zadnja crta
ovozemaljskog života. I novi početak. Ništa ružno. A ponekad i
lijepe stvari bole do boga, saznaćeš to kad dođe vrijeme. Zato,

172
ako svojim redom idu stvari, ako stariji prije mlađih odlaze, u
srcu nek ti je spokoj i kad te najdraži ostavljaju da njihovu dušu
dostojanstveno ispratiš, a u svojoj zauvijek sačuvaš radost
budućeg susreta sa njima.

Pada gusti, vlažni sneg. Nema vetra i teške pahulje se s

crnog neba polako, sneno spuštaju na zemlju. Svetlost uličnih
svetiljki se ogleda u prozorima okićenih izloga. Stiže Nova
godina. Za par dana će pljuštati čestitke, poljupci, pesma i
smeh. Kanuće i poneka suza. Svi se nekud žure, a ja zaludno
trošim vreme. Ili vreme troši mene? Ako postoji? Kako reče
Pekić, „vreme postoji prividno, blagodareći dejstvu kauzaliteta,
uzroka i posledica, koje su ga zahtevale za svoje procese, a
zatim i zbog ideje Cilja kojoj je čovek te procese podvrgavao.
Kao što prostor ne postoji bez predmeta koji ga svojim odnosom
određuju. Vreme je pomoćna tvorevina uma u koju je smeštena
ljudska istorija, bez njega nerazumljiva.“ Čudesne reči!
Šta znamo o vremenu? Je li vreme deo večnosti iza i
ispred nas? Kako se može definisati njegov protok? Teče li
sukcesivno, tren po tren? Ili paraleno, gde prošlost, sadašnjost i
budućnost promiču istovremeno, samo ga mi u svom neukom
poimanju uređujemo u linearni niz da bismo stvari lakše
razumeli? Ako je nastalo u Velikom prasku i teče unapred, kad
će stati? Je li to tačka kosmičke smrti u kojoj će entropija
dosegnuti svoj termalni nivo? Da li je entropiji moguće
promeniti smer? Postoje li pukotine u vremenu? Ili su sve to
samo zaludna pitanja? Pre neki dan sam negde na internetu
pročitao da je prostor gravitaciono polje, a da je vreme broj
oscilacija. Piše, svaki entitet na neki način ima svoje vreme,

173
kako inače razumeti teoriju relativiteta. Eto ti sad, ko to
razume?
Sinoć sam lutao gradom. Onako, bez cilja, kao izgubljeno
kuče. I stigao na Terazije. Kad god kročim na Terazije u pameti
imam sliku koju sam stvorio davno, još kao dečak, dok sam
lunjao po prašnjavim seoskim putevima i prostranim
pašnjacima za stadima ovaca i goveda. Ponešto još čitajući ili
slušajući o Terazijama kao centru prestonice. Ne znajući
poreklo tog imena, u mojoj slici Terazije su ličile na sedlo, na
vagu. Na jednoj strani se Beograd lagano spušta ka Savi, na
drugoj ka Dunavu. Mesto na kome se sve važe. Tu blizu su
najvažnije državne institucije, tu se mišljenje narodnih prvaka,
ali i sudbina naroda i države važe. Posle sam pročitao da na
turskom jeziku terazije znače toranj za vodu. Kako toranj za
vodu? I danas se ne mirim sa tim.
Ispred „Moskve“ sretnem Aru. Ara je Dorćolac. Poput
većine starosedelaca metropole retko kad napušta svoju četvrt.
Samo ako mora. Kad ga pitam zašto, odgovara: „Stanovnici
Monparnasa ne siđu do Sene da prošetaju ispod kolonada
Rivolija, oni iz Sohoa nikad ne zavire u Londonistan, a za žitelje
Menhetna je odlazak u Nju Džersi preko Hadsona isto što i
tvoja želja da posetiš Surdulicu. Šta bih ja tražio na Novom
Beogradu?“ „Jebala te Surdulica, otkud se nje seti?“, pitam.
„Pradeda mi je otud došao u Beograd!“, mirno odgovara.
Sneg pojačava, vetar zamotava. Vraćam se u davnu 1969.
godinu. Tmurno je februarsko veče, napolju duva, sneg pada.
Pahuljice se vrte u neponovljivoj koreografiji, plešu uz prozor
prohladne studentske sobe, čini mi se da nikad zemlju dotaći
neće. Prošlo je osam uveče, u sobu ulazi moj drug Mito.
Pećanac. U njegovim rukama gitara zvuči kao simfonijski
orkestar. „Ajmo u prijestonicu!“ „Gde po ovom nevremenu,
čoveče? Vidi kakav vetar duva!“, kažem. „Kakav vjetar, grdan?

174
Zaslušaj se! Nije to vjetar, to je simfonija! Ajde! Ni Tiranija26
nije grđa od Novog Beograda!“, kaže. Znam da obojica jedva
možemo da skupimo crkavicu za girice i kuvano vino u „Poletu“
na Cvetnom trgu, ali ga ne odbijam.
Na vrhu Prizrenske se otegao red ispred kioska. Šta li se
sad tu prodaje? Viršle sa senfom nisu, u to sam siguran. Za
mene i moju Dinu je davne šezdeset devete jedna viršla i pola
zemičke bila prva ljubavna večera. A za desert, nežni poljubac
na košavi sa ukusom senfa na usnama!

Sve češće sanjam čudne sne. Sanjam da sam krenuo na

put. Vuku me prazni drumovi i neznana daljina. Ispred mene je
reka, nadula se od kiše. Kipti. Preglodala je puteve, izlokala
jaruge, potopila bašče i zabrane, povila plotove. Nigde kraja
sijeroj i nezasitoj vodi. Kao da je veliki povodanj. Osluškujem
njeno tromo disanje i znam da skoro neće da oduši i vrati se u
korito. Kad sunce proviri, na brdima preko vode zasvetle kišom
kalajisani blatnjavi putevi. Čim zađe za oblak, pomislim da su te
tamne i kaljave brazde tragovi suza. Zar i brda umeju da plaču?
Meni se žuri, a nemam kog da upitam kako da se
iskobeljam iz ovog zla. Kako krenem, upadnem u blato i
kaljugu. Dugo skupljam snagu, onda potrčim, zamahujem
rukama i ramenima kao da sejem žito, šljapćem nogama i načas
mi se čini da ću uspeti. Uzalud. Noge mi težaju kao da su od
olova, tonu sve dublje i očas ostajem bez drama snage. Strah u
meni raste, guši me i ja se budim. Uzimam knjigu da nešto
pročitam, da se primirim. Oči staju na prvoj rečenici, a misli
odlutaju pa me san opet prevari.

26
Tirana, prestonica Albanije

175
 U novom snu se vraćam u selo iz škole. Kući. Zima je,
prtim celac do pasa. Pod ustalasanom belinom iščezlo je i
seosko groblje na kom samo poneki krst vrhom viri iz dubokog
snega. A uz zavejani put, crne humke kao rane leže. Ljudi nema,
otišli su. Ostale su samo humke. Odnekud znam da su to
banijske bebe. Nad spaljenim selom još se izvlače tanki
pramenovi dima. Dok vetar u mahovima nariče, stižem na
zgarište kuće i tu zatičem čoveka u crnini. Gologlav je i slabo
obučen. Treperi kao crni barjak na vetru. Uspravljeni kažiprst
mu kao sveća gori. „Šta ćeš ti tu?“, pitam ga. „Došao sam da
sahranim kuću!“, kaže. „Nije ovo tvoja kuća!“ „Jeste!“,
odgovara. „Čiji si? Kaži!“ „Ja sam tvoj brat.“ „Lažeš, ja znam
moju braću!“ „Mene ne znaš, umro sam prije no što si se
rodio.“ Njegove oči se šire i postaju velike kao crnina u kojoj je.
Šire se i moje. „Što si se uplašio?“, pita. „Nisam!“, lažem.
„Tako sam i ja govorio dok sam bio živ!“
Sneg kovitla, oči mi suze od vetra i studeni, a on se razliva
u crni pokrov koji obavija zgarište kuće. Od straha vrisnem i
ponovo se budim. Znojav sam i žedan. Šta je ovo, majko moja?
Majke sa Banije su svoje bebe u februaru 1943., u crninu
uvijene, ostavljale po gromilama sa kojih je bura ostrugala sneg
da ih seljaci, što su se krili u okolnim šumama, lakše nađu i
možda spasu. Nisu više mogle da ih nose i beže ispred Nemaca i
ustaša, vukle su onu decu koja su još mogla da hodaju da barem
njih sačuvaju. Posle rata su se vratile da traže svoju decu, da se
raspitaju za njihove grobove i odvedu preživele.
Vidim da će i ova noć kanuti kao i mnoge dotad upisana u
mapu nesanice. Ne gledam u sat, po mirisu noći znam da je tri.
Dižem se iz kreveta i kuvam kafu. Šta drugo da radim kad san
utekne kao preplašeni tat. Gasim svetlo, smeta mi. Okolo je noć,
gluva, tamna i teška kao da je poslednja. Prilazim prozoru i
gledam na ulicu. Pusta je. Nema nikog. Kao u mom snu. Ko sam

176
ja? Zašto sam ja baš ja? Negde sam pročitao da čovekov život
određuje njegova datost prilikom rođenja. Takvi smo, kakvi se
rodimo. I svoj limit nikakvim radom ne možemo premašiti,
možemo ga samo dosegnuti. Onda se setih oca Lazara. Negde
osamdeset i sedme sam sa Đ. došao na Ostrog, on da postavi
Isusov lik u mozaiku na liticu naspram ulaza u stari manastir, a
ja da krstim njegovu decu i Janu. I uradili smo to. Otad imam
želju da se stalno tamo vraćam. Ali, protekle su mnoge godine
pre no što sam se vratio. Bila je kasna jesen, vreme božićnog
posta. Vreme se ljutilo, mirisalo na sneg. Otac Lazar me je
pozvao da prenoćim i ja sam radosno pristao. Sedeli smo za
večerom i uživali u dugom i posnom zalogaju koji smo zalivali
gutljajem crnog vina. Večer je mirisala na upaljenu luč. Pričao
mi je o umeću rezbarenja, drvetu koje bira i kako ga bira,
osobinama trešnje, javora, oraha, lipe i divlje kruške. Pitao sam
ga zašto su mi neke priče, koje prvi put slušam, odnekud
poznate. Kao da ih otkopavam iz sebe, a ne da mi ih neko drugi
kazuje.
„Mi smo skriveni zapis života i muke naših predaka i
ponajviše naših mučenika. Pergament na kom je sve zapisano,
samo ga nije lako pročitati jer je pisanija išla jedna preko
druge, codex rescriptus. Ponekad se taj zapis u nama izbistri pa
nam se čini da nam je oduvijek znan. Znaju to i naši dušmani.
Upinju se iz sve snage da iz našeg sjećanja izbrišu sve, da ga
potaru svojim zapisom. Malo im je što su nam otimali imetak,
žene, djecu, satirali ognjišta. Malo i što su nam mijenjali vjeru,
običaje, jezik i krivotvorili istoriju. Vidiš, neka sila čini da naše
pisanije ostane nevidljivo zlotvoru. I našeg i tuđeg soja. Zaboli i
ispliva kad smo u muci i mi znamo ko smo i šta nam je činiti.
’Krst nositi vama je suđeno, strašne borbe s svojim i s
tuđinom!’, rekao je veliki vladika Rade kroz riječi igumana
Stefana!“, završi otac Lazar.

177
 Kasno smo otišli na počinak, a ja sam te noći usnio ovaj
san.
Kratim put, ne idem na mostić od dva brvna. Preskačem
rečicu na najužem delu i žurim. Noć samo što nije. Varljive
senke razgranatih vrba i tankih jablanova, kao tamne duše,
opružile su se preko polovine utegnutog polja. Njihovo lišće na
nestalnom povetarcu peva setnu uspavanku. Sunce nestaje sa
horizonta i polako se i po visovima oprašta od umornog dana.
Suton pije svetlost i krajolik pokriva tamom. Nema ljudi, nema
stadâ ovaca i goveda. Nema glasa.
Kad sam stigao u grad već je bila noć. Kuće, gole i tihe,
leđima okrenute ka ulici, nadurile se, neće da me pogledaju.
Umotale se u tamu, zabradile samoćom i ćute. Krivudavom i
pustom cestom nizbrdo silazim na mali plato železničke stanice.
Još izdaleka jasno čujem glasne otkucaje staničnog časovnika.
Dve upaljene sijalice na dva stuba, uz dva boka male stanične
zgrade, kao da stražare. Narod se skupio, razgovor i komešanje
su nečujni. Takav je i tihi uzdah zabrinutih lica i otegnuta
devojačka pesma. Ne čujem je, ali znam koja je.

Moj dragane, moja grudo leda,

Od srca se otkinuti ne da...

Znam i da regruti odlaze u rat, ali se ne pitam koji.

Prolazim kroz okupljeni svet, ne pozdravljam se ni sa kim. Ni
meni niko da klimne glavom. Kao da sam nevidljiv. Podalje,
šćućurilo se dvoje. Mlada žena, koja je već odavno udovica,
čuči. Bledunjav i tanušan muškarac nečitkog lica sedi na
složenim hrastovim pragovima i grančicom šara po prosutoj
pržini. Ništa ne govori, ali ženica smerno prima prekore koje joj
upućuje. Kolena je obuhvatila rukama i polako se njiše kao da
gata. Oči su joj uprte u zemlju, ali znam da su boje modre

178
konoplje. Lokomotiva sporo i krupno diše. Kao da je neko
iznenada probode samrtnom strelom, zastenja pa bolno zajauka.
Pretvori se u gvozdeno čudovište sa užarenim očima i parom
umesto krvi. Načas pomislih da će se propeti u nebo i poleteti,
ali se primiri tužno stenjući. Žali nesrećnike koji se više kući
vratiti neće.
Probudio me je klepet drvenih kapaka. Vetar se pojačao i
počela je hladna jesenja kiša. Žurim da zatvorim prozor, zubi mi
nemirno cvokoću. U glavi mi je još uvek otegnuti pisak
lokomotive. Nešto se tu ne uklapa i ja shvatih da u moj grad
pruga nikad nije stigla.
Prošle su godine, rat je uveliko besneo. Komšinica me je
zamolila da je odvezem na Orlovaču, na sahranu muža njene
prijateljice. Prevozom nije mogla stići. Poginuo je na nekom
ratištu, nisam tačno čuo gde. Kupili smo sveće i cveće i krenuli
da izrazimo saučešće. Gledam mladu ženu u crnom, siguran
sam da je odnekud znam. „Ovo je moj komšija Luka, dovezao
me je. Ne znam kako bih stigla!“, kao da se pravda moja
komšinica. „Znamo se već, mila!“, mirno kaže mlada ženica, a
oči boje modre konoplje mi govore odakle. Mislio sam da ću
potonuti u bunar njene prazne duše. Nemi krik koji je stizao iz
nje najtužniji je zvuk bola koji sam ikad čuo. Otvorila je sve
ograde i više nije imala čime da se brani. Ta nemoć, ranjivost i
otvorenost su bolele, a u isto vreme bile blistave i veličanstvene.

Zabeleške, Luka R.

179
180
IX

– Loške, srećo moja! Stigao si! Ajde ulazi, šta čekaš? Što
nisi zvao da Stojan dođe po tebe na aerodrom?
Milkica dugo grli i ljubi Lošketa, ne skida ruke sa
njegovog vrata. Ta neposrednost, dečja iskrenost i radost kojom
ga je dočekivala zbunjivale su ga i u početku malo sramile. Nije
to krila ni pred Stojanom ni pred dečacima. Tek kad je video da
to njima ne smeta, smirio se.
– Stojan je u servisu, sad ću ga pozvati da dođe. Reci,
kako si putovao, jesi li umoran i gladan? Da spremim nešto,
časkom ću ja to?
– Nisam gladan, Milka! Hvala ti. Sačekaćemo Stojana pa
ćemo utroje da kafenišemo i eglenišemo. Odavno nismo.
– Bogami, u poslednjih pet godina sve nakratko!
– Gde su dečaci?
– Ma kakvi dečaci, momčine su to! Dušan je na fakultetu,
a Stefan u školi. Moram da ti se pohvalim. Dušan na
elektrotehnici ređa samo devetke i desetke, a Stefan je najbolji
đak u razredu. Sport ne zapostavljanju, pomognu i poslušaju kad
god zatražimo, nema srećnije majke od mene. A, sećaš li se kako
je bilo kad smo se prvi put videli? Nadobudni, nadureni, stalno
raspoloženi za svađu. To leto koje su proveli uz tebe sve je
promenilo. Bože, gledali su u te kô u Boga Oca. Kad si otišao,
bolovali su. Nećeš ih prepoznati. I društvo im je za primer. I
devojke i momci. Skromni, vredni, svi dobro uče. I svi hoće da
beže u beli svet. Tuga. Ko će ostati kad takvi odu? Kad se uveče
spreme, svrate kod mene i Stojana da kažu gde idu i kad se
vraćaju. Izađu, a Stojanu puno srce. Kipti od sreće pa mi kaže:
„Majku im jebem, kô da ih je Loške pravio!“ Blesan!
– Doneo sam neke sitnice za njih – dodaje Loške zbunjen
Milkinom otvorenošću.

181
 – Uvek tako kažeš, a poklonio si im računare, knjige,
mobilne telefone... E, Loške, Loške, to je bogatstvo, nisu to
sitnice. Sad će Stojan, idem ja da stavim vodu za kafu.
Milkicu i Stojana je upoznao pre pet godina. Stanovali su
vrata do vrata, ali se pre toga nisu viđali. Nisu ni mogli jer je
Loške retko svraćao u Beograd. Tog leta, Loške je dobio duži
odmor. Rešio je da sredi stan, kuću na selu i otarasi se
automobila koji je retko kad koristio. Raspitivao se za dobrog
automehaničara i jedan od komšija ga je uputio na Stojana. Iste
večeri je zazvonio kod Stojana na vrata. Milkica je donela kafu i
kolače, počela je priča, a onda i svakodnevno druženje uz roštilj
i rakijicu. Njihova otvorenost i dobrodušnost su ga opčinile.
Dečaci su bili zagazili u pubertet, stalno su negodovali,
ništa im nije bilo po volji. Loške ih je najpre pozvao da mu
pomognu oko sređivanja stana, a onda i kuće u selu. Obilazio je
sa njima fruškogorske manastire, galerije i muzeje, držao ih uza
se i pričao. O svemu. Stojanu i Milki je rekao da ne brinu,
javljao im na vreme gde su i kad će doći kući. U početku im nije
bilo svejedno, ali su uskoro primetili da im se deca menjaju.
Nabolje.
Milka se vraća iz kuhinje i Loške nastavlja razgovor.
– Trebaće mi auto na dan-dva da obiđem kuću i grob oca i
majke. Ima li Stojan nešto na raspolaganju?
– Ma, to je najmanji problem, možeš da biraš. Stojan svaki
čas doda nešto u svoj vozni park. Nego, kad se vraćaš na posao?
– Ne vraćam se. Penzionisali su me.
– Kako penzionisali? Pa ti si mlad čovek, otkud to
odjednom?
– Nisam baš mlad. Naći ću neku zanimaciju.
Milkica ćuti, neverica joj je u očima.

182
 

Kuća u selu je lepo sređena. Komšija Steva i njegova

Anđa zdušno brinu da sve bude kako treba. Posle kafe, priče i
Stevinih šaljivih podbadanja, Loške je krenuo na groblje. Ulazna
kapija je polusrušena, trava oko grobova godinama nije košena.
„Pobogu, nije to veliki posao!“, čudi se, mada zna da su u selu
ostali samo stari i nejaki.
Zapalio je sveću i seo. Dugo gleda u očev i majčin lik na
kamenoj ploči. I posle toliko godina otac je za njega stranac.
Vojnik koji je služio svima, samo ne porodici. Tvrd, škrt na
rečima, sasušen od nemira koji ga je stalno nekud vukao i držao
u nervozi. Čini mu se da ga i sad sa kamene ploče strelja
mrzovoljan i škiljav pogled, varljiv i klizav kao tanak led. I kad
je dolazio kući, od čudnog besa i žuči u sebi, otac ga nije
primećivao. Nikad jedne tople reči, nikad saveta, pohvale ili
prekora. Kao da ne postoji. Uz majku i tetku, brzo je to
zaboravljao. Tek kad je otišao na fakultet u njemu su se otvorila
pitanja na koja još uvek traži odgovor.
Kao svaki deran, maštao je da postane pilot. Otac, vojno
lice, usprotivio se.
– Ne znate vi šta je to. Stalno pod prismotrom, stalno na
gotovs, svaki čas u prekomandu, seli se i ćuti!
Selio se otac, majka i on nisu. Ostali su u selu u skromnoj
kući koju je njegov pokojni deda, mamin otac, posle Velikog
rata izgradio. Otac je retko kad slao neki dinar, a od majčine
plate poštanske službenice teško se živelo. Nije ga bolela
nemaština koliko majčina muka. Znala je da je otac vara. Ipak,
nije tražila razvod. Čuo ju je jednom kako sestri, njegovoj tetki
Dani, šapatom kaže:
– Ne bi mu to koristilo u službi, a ja sam se već pomirila.
Gledam ovo dete i nije me briga što bez potrebe pravi budalu od

183
sebe. Svaki dinar mu te beštije izvuku, a on se ni detetovog
rođendana ne seti!
Posle gimnazije svi znaju kud će, a Loške nikako da
izabere. Tog leta, u Kuparima, gde ga je otac sa majkom prvi put
poveo u vojno odmaralište, upoznao je Tanju. Bila je student
druge godine prava. Stajao je u moru, desetak metara od obale,
zamišljen i neraspoložen. Izronila je tik ispred njega. Kapljice
vode su se kao zrna bisera presijavale na njenoj tamnoj koži.
– Zdravo, usamljeni kauboju! Da te devojka nije ostavila
kad si tako tužan?
– Nemam devojku! – odgovario je nevoljno.
– Mogu li ja da ti budem devojka? – rekla je i nasmejala
se.
Nasmejao se i on.
– Šta čekaš? Smeš li sa mnom na pučinu?
Sklanjali su se od vrele žege u senku retkog drveća, tražili
tamu noći da se sakriju od meseca koji se bezrazložno za njima
šunjao, a ponekad provodili sate ničim ispunjene. Tad je prvi put
osetio kako sasvim slučajan pogled ili dodir izazove neiskazanu
bliskost i zauvek zavoleo čvrsto zrno na ženskoj dojci. I odlučio
da upiše pravo.
– Loške, sine! A da upišeš mašinstvo ili građevinu? Šta
ćeš sa pravom? – pita ga majka.
– Dobro, mama, videću! – kaže.
Otišao je u Beogard i upisao psihologiju. Nije umeo da
objasni zašto. Krajem septembra u selo je kod Pukovnika, kako
su zvali njegovog teču, došao Luka. Prvi put. Sa gitarom. Loške
i njegov komšija Steva su nešto nabadali na žicama i tako su se
sprijateljili sa Lukom.

184
 

Sa groblja je krenuo potišten i bezvoljan. Ljut na sebe

zbog odnosa prema ocu. Ako ni zbog čega, ono zbog majke.
Ona i nije živela posle njegove smrti. Tiho, skoro neprimetno,
kapala je i kopnila kao upaljena sveća.
Došao je kući posle NATO bombardovanja. Sedeli su i pili
prvu jutarnju kafu. Ne seća se tačno o čemu su pričali, ali zna da
je priča bila sasvim obična, svakodnevna. Zagledala se nekud,
ućutala i kao da sebi priča, započela.
– Bila je nedelja. Digla sam se rano, naložila vatru i
pristavila kafu. Dimitrije se probudio i otišao u kupatilo da se
obrije i umije. Onda sam videla ženu osrednje visine obučenu u
crno kako, najpre kroz kapiju, a posle kroz ulazna vrata, ulazi u
predsoblje. Kad bi me pitao je li otvorila ijedna od ta dvoja vrata
i kako je ušla, ne bih ti znala reći. Stala je, nije me ni pogledala,
okrenula se prema kupatilu i rekla: „Ajde, Dimitrije! Vreme je!“
Okrenula se i izašla. Načas sam se setila svih rospija s kojima je
trošio i snagu i novac, ali mi je sve ipak bilo čudno. Prišla sam
vratima, sve mislim da su otključana, ali jok. Zaključana su.
Otključam, hoću da otvorim kapiju, ali i ona je zaključana. I tad
sam shvatila da je u našu kuću svratila smrt. Došla je po tvog
oca i mog čoveka.
Promiču mu svakojake misli bez reda i smisla. Ne gleda
kud ide. Kad je digao glavu, okamenio se. Pogled mu je bio
uperen u Bosin lik na nadgrobnom spomeniku.

„Loške, sine! Kao da si preko belog sveta. I druga deca

studiraju pa skoro svake nedelje dolaze kući!“, ljuti se majka u
pismu. Prvi put je došao na zimski raspust. Na autobuskoj

185
stanici je bilo pola sela. Tako se u malom mestu ispraćaju i
dočekuju putnici. Veče samo što nije, hladno je. Vetar sa reke
studen čini jačom. Gura se da izađe iz gužve i krene kući, a onda
mu se oko vrata sklapaju devojačke ruke.
– Gde si, Loške? Celu jesen i pola zime te nema! Mora da
si se zaljubio u neku Beograđanku?
Tamne i nasmejane oči su jedino što vidi. Mutno i snežno
nebo je zatreperilo kao njegovo nemirno srce.
– Boso! Bože, kako si lepa!
– Naučio si da laskaš!
– Ne laskam! Ne umem ja da nađem prave reči za takvu
lepotu! – rekao je i čvrsto je zagrlio.
Loške je dugo bolovao za Tanjom. Ko zna koliko bi to
trajalo da ga stariji kolega nije poveo na džudo, a potom u
„Krsmanac“. Te zimske večeri, od čudnog uzbuđenja, sve u
njemu je buktalo.
Bosa je odrasla u komšiluku. Kad je poslednji put pričao
sa njom još je bila devojčurak. Štrkljasta, visoka, dečački
nemirna i nasmejana. Njene reči su bile brze, vrcave, iskrile su
kao da vatru hoće da zapale.
Zaljubio se nenadano i neobuzdano. Nije mogao tren bez
nje. Ostajali bi do jutra zapleteni u priči bez smisla i kraja u
kojoj su pogled i dodir govorili sve, reči nisu bile važne. Svaka
pomisao na nju ga i danas boli. Još čuva njena pisma, najlepša
koja je ikad dobio. Sećaju ga na svaki tren proveden sa njom; na
švapsko groblje, zapušteni vinograd, uzreli kukuruz, dunju na
nahtkasni, jastuke od belog satena, debele perjane dunje ispod
kojih su krili svoju nagost, čipkaste šare po prozorina iscrtane
zimomrazicom. Još sanja njen vreli dah i plaha i iscrpljujuća
davanja. Ona od kojih je posle, zbog svog zaludnog posla, stalno
bežao. Čini mu se da je sanja onom polovinom mozga koja je

186
jedino u snu budna, zaspi čim se srećan i opijen tim snom
probudi.

Luka se nije javljao na telefon. Okrenuo je Smiljin broj i

dogovorio se da se popodne nađu u „Šaranu“ pa krenuo u šetnju
gradom.
– Loške! Ti si?
Tim rečima ga je ispred Progresove galerije, u Knez
Mihailovoj ulici, zaustavio prijatelj iz davnih dana. Lagana
bledozelena jakna, drap džemper od kašmira, bela košulja sa
ruskom kragnom, svetle pamučne pantalone i poluduboke drap
cipele savršeno su pristajali ovom gospodinu.
– Gordiću! Ima li dvadeset da se nismo videli?
– Nisam siguran da nema. Ako mi veruješ, po hodu sam te
poznao. Idem za tobom već tridesetak metara, ne vidim ti lice, a
znam da si ti. Gde si sve ove godine?
– Gde sam? Puno je to godina, trebalo bi nam podosta
vremena za priču. Došao sam u Beograd pre dan-dva, skupljam
papire za penziju. Izgleda da nisam po volji novim šefovima pa
su rešili da me penzionišu. Ja se ne branim, vreme je da malo
mirujem.
– Ne verujem u tvoje mirovanje. Siguran sam da će ti i u
penziji manjkati vremena.
– Ko zna? Imam neke planove, tvoj savet bi pomogao.
Voleo bih da popričamo o tome. Ne sada! Kad se odmorim i
posvršavam neke poslove. Moram nešto da ti kažem! Dok smo
leškarili u tvojoj sojenici na Velikom ratnom ostrvu pričao si mi
o ruskim arhitektama i značajnim građevinama koje su
projektovali i izgradili u Beogradu. Krasnov, Samojlov,

187
Verhovski, Baumgartner... Ne dođem i ne prođem Beogradom
da ta priča ne zazvoni u meni.
– E, to me baš raduje, prijatelju!
Jednog vrelog leta su, bežeći od nesnosne žege, odlazili u
Gordićevu sojenicu da, ponekad bez priče, dočekaju svežinu
noći. Loške je tu upoznao Srkija, duhovitog i snalažljivog
beogradskog mangupa. Pušio je „Žitan“ i nosio leviske i starke.
Pita se šta je sa tim čovekom. Pre više od deset godina su se
videli poslednji put. Bio je poslom u Parizu i u pasažu Vandom,
blizu Trga Republike, sreo je Srkija. Ne bi ga ni prepoznao da se
Srki nije javio. Srki je u Pariz došao kod majke koja je radila
kao šnajderka kod nekog Požarevljanina. Naravno, bila mu je i
ljubavnica. Mladom i neobuzdanom momku nije padalo na
pamet da dane provodi za šivaćom mašinom. Jedne večeri nije
izdržao zvocanje zajedljivog i istrošenog švalera da je neradnik i
nezahvalnik, ispljuskao ga je tek toliko da ga zaplaši, zapretio da
mu majku ni slučajno ne zlostavlja i preselio se kod prelepe
Novosađanke koja je noći provodila na Sen Deniju. A zatim je
ušao u krug polusveta koji se bavio svim i svačim, uvek na
granici zakona. Tako je, zahvaljujući Srkiju, počelo Lošketovo
druženje sa animir damama, svodnicima, emigrantima svih rasa
i boja, ali i sa mnogim umetnicima koji su decenijama živeli i
radili u Parizu.

– Smiljo, koliko je Jelena imala godina?

– Pedeset i četiri.
– Bože, dragi! Je li bolovala od nečeg?
– Ništa ozbiljno. Potrošila se, Loške. Ne znam nikog ko je
tako nesebično i sa toliko emocija pomagao drugima. A to košta.
Život je nije mazio. Ana joj je bila sve, živela je za nju. Ako je

188
za utehu, Ana je anđeosko stvorenje. Magično, videćeš i sam.
Sjajno slika. Ima i dečka, Rade je kao lutka. Završio je
elektrotehniku i radi za neku kanadsku kompaniju.
– Moram na Jelenin grob. Gde je sahranjena?
– Na Zemunskom groblju, možemo zajedno ako hoćeš.
– Ne, ne! Voleo bih da odem sam.
– Raspitaj se u Upravi groblja, oni će ti reći.
– A Luka, gde je on?
– Mislim da je u Bosni. Ne javlja mi se na telefon. Ode da
obiđe zgarište kuće, groblje i deo porodice. I kada je ovde, teško
ga je uhvatiti. Čita, šeta i verovatno pije. I ratuje sa Janom! Ne
zna se ko je veće zakeralo od njih dvoje. Šta da ti kažem, težak
je kao crna zemlja.
– Daj mi njegov broj telefona, na ovaj koji imam dobijam
poruku da biram nepostojeći broj.

Jelena je u „Krsmanac“ stigla iz „Cvetkovića“. Muški deo

društva se odmah sjatio oko prelepe crnke. Imala je hitre noge i
brze reči. Hrabriji momci su se brzo zaleteli i još brže ustuknuli.
– Što si otišla iz „Cvetkovića“? – pita je Loške.
– Povredila sam najbolju drugaricu. Ona je tamo važnija
pa sam otišla.
– Jesi li i momka ostavila?
– Otkud znaš da imam momka?
– Pitam jer sve momke to interesuje.
– Da bi mi se udvarali?
– Valjda. A šta drugo?
– O, bože! Oni koji znaju šta hoće ne mare da li imam ili
nemam dečka. Bolje da ne pokušavaju, nisam ja njihov izbor.
– Možda im srce kaže da jesi.

189
 – Nije dobro uvek slušati srce.
– Uh, baš se lako jediš! Koji ti je andrak?
– Ti si Laloš? Ta, ne marim ja, da prostiš, za taka
kurisanja.
Gledala ga je čudno. Kao da uroke skida sa njega. Nije
izdržao taj pogled. Brzo su se zbližili, dugo i često razgovarali i
možda bi se iz tog druženja izrodilo i nešto više da se u
Lošketov život nije umešao Crni. Godinama su se viđali na
treningu. Sredovečan, tih, obrazovan, neprimetan sve do
trenutka dok se sa njim ne zapodene ozbiljan razgovor. Onda se
sve promeni. Kraj studija se bližio kad mu je Crni ponudio
dodatno školovanje i posao koji ga je odvojio i od „Krsmanca“ i
od Jelene. Zalazeći na razna mesta i u razna društva, Loške je
opet sreo Luku. Slučajno ili ne, ko zna. Posle su se viđali
posvuda. I u zemlji i u inostranstvu. I mnoge sate proveli u priči.
Tako je Loške doznao sve o Lukinoj i Jeleninoj vezi. A onda,
bez ikakve najave, Luka ga je pozvao da kumuje njemu i Smilji.

Lošketa je u Sevilji dočekao Ruben. Ruben je njegov

najbolji saradnik. Tipičan Seviljanin. Strastven kao korida i
flamenko, Karmen i Don Žuan. I sjajan poznavalac istorije i
arhitekture svog grada. Želeo je da mu pokaže sve: Alkazar i
Toro del Oro, katedrale i kapele, Lavlja vrata i Trg pesnika,
parkove i Gvadalkivir, najstarije orgulje i Kolumbov grob, ali i
Granadu, Kadiz, Rondo, pueblos blancos, procesiju posvećenu
Semana Santi. Ipak, najviše od svega je voleo da ga povede u
neobične, od sveta sklonjene restorane. Da čekajući večeru
uživaju u malim zalogajima neodoljivog tapasa, da svaki put to
zalivaju gutljajem uvek drugačijeg šerija i da dan, kao većina

190
Andalužana, završe dugotrajnom i ukusnom večerom. I
izvanrednim vinom koje je Ruben znalački birao.
Bilo je prilično kasno kad su stigli u omanji, lepo uređen
restoran. Dočekalo ih je neveliko društvo i dve gitare. Kako je
noć odmicala, društvo je sve češće ustajalo da igra, a Loške je
sve teže sklanjao oči sa Inme. Savršen sklad krhke prirode tvorio
je telo koje je pričalo višejezičnim znacima. Njena igra je
divljala unutra, skrivena od neuka pogleda. Pokreti su joj bili
skladni i potajno darežljivi. Vatra je plamtela u vitkim
preponama, a moć grmela u nemirnim slabinama. Tamne oči su
pričale o iskustvu njemu neznanom. Bio je previše mlad da ga
razume. U njima se krila suština, a on je umeo da prati samo tok
stvari.
Te noći, kad god bi sklopio oči, gledala ga je ona. La loba,
žena vučica. Budila je u njemu nesnosnu čežnju za divljinom,
njenom pravom kućom. Ostao je budan sve do zore jer je svaki
početak sna, kao oštar cik zvona na popodnevnoj sijesti,
razbijalo sećanje na nju. Videli su se i sledeći dan. Pa sledeći. Pa
opet sledeći. Predložila mu je da odu u Granadu.

Nevelik prostor nema više od desetak stolova. Lošketu liči

na malu letnju baštu sa binom. Ljudi uglavnom šetaju, glasno
razgovaraju i smeju se. Uočljivo je da se svi dobro znaju.
– Bienvenidos! Como está? – pozdravljaju Inmu i njega.
Inma odgovara, on ćuti. Poji je gutljajem belog vina koje
drži u jednoj ruci, drugom je privija uza se. Nedugo potom, deo
svetala se gasi i na pozornicu izlaze devojke i momci, ozbiljne
dame i gospoda. Uskoro im se pridružuje sredovečan gospodin
sa dugom crnom kosom i gitarom. Loške i Inma stoje uz levu
stranu pozornice, mogu sve lepo da vide. Inma svojim rukama

191
pridiže njegovu ruku i privija je na nemirnu sisu. Srce joj
ubrzano kuca, haljina je vlažna, a sitno telo toplo. Lošketu se
čini da je sva od vrelog daha satkana.
Gitara polako utišava žamor, a potom svetlo reflektora
obasjava mladu ženu. Ruke su joj na bokovima, noge mirne,
leđa uspravna, a glava blago povijena unapred. Duga cvetna
haljina sa volanima joj otkriva ramena. Kao zift crnu kosu je
savila u pletenicu i vezala u punđu. Sa jedne strane u kosi joj je
crvena ruža, na ušima minđuše, a oko vrata srebrni lančić sa
krstom. Korača polako. Noge nežno klize, ljube drveni patos.
Lice joj je ozbiljno, zagledano u neznano, sa njega se ne mogu
pročitati emocije. Gitara prati njen nežni okret. Ruka iznad glave
se lomi u zglobu, prsti su blago povijeni, srednji i domali više
ispruženi. Druga je zabačena unazad. Potom se obe polako
okreću u laktovima. Ritam se ubrzava.
– Ole! – odjekuju uzvici.
Mlada žena pruža ruke ispred sebe kao da nekog grli,
otvara se i zatvara, skuplja i isteže. Telo joj se blago talasa.
Ruke se uspinju iznad glave, a zatim se spuštaju i prave
polukružni pokret oko struka i bokova. Savija ih na prsa, diže
ispred očiju pa ponovo sledi okret. Gitara je sve glasnija. Cipele
cakću po drvenom podu, čini se da će da ga pocepaju. Pljesak
dlanova se pojačava i onda počinje pesma. Setna, epska pesma.
Loške ne razume reči, ali ga glasovi lome. Načas pomisli da je
mlada žena ždral koji plovi po bini. A potom mu, sa rukama
uzdignutim iznad glave, liči na kopca koji se obrušio na
nemoćni plen. Prostor oko njega se skuplja, sužava. U jedan
glas, jednu sliku. I tu su njegove misli stale.
– ¿Por qué lloras?27 Why are you crying?
Dotiče vlažno lice rukom.
– Really?
27
Zašto plačeš?

192
 – ¡Ahora sí entiendes lo que es el duende!28
Njene oči svetle kao dva tamna meseca. Iznenada, jedan
mesec se boji u vinzatijsko plavo. Ili se Lošketu to čini? Gleda
je začuđeno. „Čuvaj se čakarastih očiju!“, dopire odnekud glas
njegove tetke Dane. Plaši ga pomisao da opet voli. To nije dobro
za posao kojim se bavi.

Nervozan je i tužan. Večeras se oprašta sa Inmom,

Rubenom i Lisom. Mora u Pariz. Da skloni Hameda. Suviše je
opasno da ostane u Parizu i nastavi posao. Posle ide kući, takva
je odluka.
Niko nije razgovorljiv. Pogled zaustavlja na Lisi. Ta
ženica, ponekad nagla i razdražljiva, ponekad tvrdoglava do
ludila, detinjeg tela, topila je sve ograde kao plamen sveće
vosak. I uvek nalazila put do muškog srca i onog što je tražila.
Primetila je da je gleda. Stajao je sa Inmom kad im je prišla.
Usnama i jezikom je dodirnula njegove, nežno ih gricnula i
prezrivo pogledala Inmu. Blagi miris jasmina se sakrio u njenom
vratu i Loške je prepoznao Diorov Hypnotic Poison. Tajanstven
i zavodljiv, savršeno joj je pristajao.
– Je li i njen pubis vatrenocrven kao njena kosa? – sikće
Inma.
– Ne sećam se.
Psuje na euskara jeziku.
– Nisam iz Pamplone, ne razumem te!
– Nije Pamplona već Iruñea! – jetko uzvraća i odjednom
mu je tuđa kao jezik kojim govori.

28
Sada znaš šta je to duende!

193
 

Kasno su stigli kod Inme. Prati je dok ulazi u dnevnu sobu

i zastaje na vratima. Ne zna kako da započne razgovor, šta da joj
kaže. Iznenada mu pritrčava i ćutke zabija glavu u njegova
nedra. „Bože, samo da ne zaplače! Crći ću ako se to desi!“, moli
u sebi. Steže ga rukama oko pasa i diže glavu. Vrela i divlja
žudnja kulja u njoj. Jezikom joj dotiče usne i nozdrve. Ona frkće
i drhti kao ždrebica kad se prvi put sedla. Kida sve sa njega,
vuče ga u krevet pa ljubi po celom telu. To ga tera da se stresa
kao pas kad iz rose izađe. Seda ispred njega, leđima mu je
okrenuta. Opasuje je bedrima i rukama. Upletenim prstima
zajedno dodiruju njene ukrućene bradavice, kruže po zrnastoj
areoli. Otvaraju se, vlaže i mirišu na toplo mleko. Preko čvrstog
pupka ruke klize naniže. Inma raspliće prste i na Lošketovom
dlanu ostaje njena stidnost, vlažna i topla kao kaiš vruće,
drhtave slanine, zasečene oštrim sečivom noža. Velike i male
usmine su se otvorile kao tek izorana brazda, rose kao grm ruže
natopljen mlakom letnjom kišom. Lošketa preseče oštar bol na
pomisao da odlazi. Kao da je čula šapat njegove pomisli, lepi se
uz njega, okreće glavu i jedva čujno šapuće:
– ¡Ámame, es lo único que te pido! ¡Sólo me ama esta
noche! Ven!29
Trpa ga poda se. Sklopila je oči. Karlicu diže i spusta. Kao
što morski val, namreškan blagim maestralom, polako pokriva
topli peščani žal pa ponovo beži u zagrljaj plave pučine, tako i
njeno telo, pokriva i otkriva njegovo. Otvara se i zatvara. U
početku sasvim polako, a potom sve brže i brže. Kao da želi da
ga svojom divljinom pokori. Poslednji put i zauvek. Olujna bura
rasplamsalih čula pojela je svaku mrvu njihove snage. Klonuli
su umorni i tihi.
29
Samo me voli! Samo me voli noćas!Dođi!

194
 Zaspala je u trenu. Boli ga njen san. Da li je činom
večerašnjeg opraštanja zaboravila sve? Ili je svoju tugu sakrila u
san? Pokriva je i kani da se iskrade i krene. Ne bi mu oprostila.
Zato odustaje.

„Are you realy Nathan?“, pročitao je na ekranu. Završio

je download podataka, ugasio računar, a potom pažljivo počeo
da pakuje stvari. Oduvek je znao je da će ovaj trenutak doći i bio
je spreman za njega. Samo načas je osetio nemir koji se ubrzo
ugasio. Pažljivo je pokupio sve sa stola, još jednom proverio da
nešto nije zaboravio i pozvao Kenana30.
– Gde si?
– Ispred robne kuće „Bon Marše“.
– Tarik je umro! – rekao je Hamed lozinku.
– Dolazim! – čuje odgovor.
Kenan, kako je Lošketu bilo operativno ime, oprezno je ali
brzo vozio do stana. Nikakvo zadržavanje zbog bilo kakvog
incidenta u saobraćaju ne bi bilo dobro. Znao je da će upad u
bazu podataka strane vojne alijanse uskoro biti otkriven i
potvrđen i da će potom da krene potera. Iz stana je pokupio
samo dokumente i novac. Brzo, ali ne i nervozno, krenuo je
prema Singerovoj ulici u šesnaestom arondismanu. Hamed ga je
čekao u pasažu prekoputa pošte, blizu malog biroa za trgovinu
vinima.
Oprezno su krenuli ka automobilu tražeći bilo kakav znak
da ih neko prati. Hamedova tamna boja kože je na uličnom
svetlu bila još tamnija, ali se na licu nije nazirao nikakav nemir.
„Dobro se drži!“, pomisli Loške. Pustio je Hameda da sedne u
30
Kenan – na arapskom jeziku sakriven, zaklonjen, pritajen.

195
kola, polako prošetao do pošte pažljivo prebirajući lica u
vidokrugu, vratio se i mirno seo za volan. Bio je siguran da
zasad nemaju pratilaca. Požurio je na zapad, do prvog prstena.
Već nakon tridesetak minuta vozio je za Lijež. Prošlo je više od
četiri sata kad je zaustavio kola ispred tražene adrese. Nije čitao
ime na ulaznoj kapiji, znao je da se njegova veza sigurno ne
zove tako, ali je bio nervozan sve dok mu muški glas preko
inerfona nije odgovorio na lozinku.
Nije se dugo zadržao u luksuznoj rezidenciji sa mnoštvom
predivnih umetničkih predmeta. Zadovoljan je što je Hamed na
sigurnom. Pozdravio je domaćina i krenuo. U Parizu ima još
posla koji mora da završi pre polaska kući. Hamed ga prati do
kapije. Grle se nakratko, a potom sledi čvrst stisak ruke. Dok
Loške kreće, Hamed pokazuje rukom na rezidenciju i jetko
primećuje:
– Bourgeois!
Tako su Loške i Hamed napustili Pariz krajem februara
1999. godine.

196
X

– Ako sam te dobro razumeo, ti bi da odeš na Svetu Goru i

neko vreme tamo živiš sa monasima? Prvo, ne znam da li je to
uopšte izvodljivo. Drugo, znajući kakav si, je li tvoja namera da
se zamonašiš?
– Ma, ne! Kao što si već rekao, želim samo da neko vreme
tamo živim i radim sa monasima.
– Rekoh li ja da ti nećeš mirovati! E, Loške, Loške! Znam
jednu damu. Možda ti ona može pomoći. Možda, kažem! Tek je
bila završila postdiplomske na arhitekturi kad smo otpočeli
saradnju na projektu u vezi sa sakralnom arhitekturom.
Temeljnijeg i obrazovanijeg saradnika nisam imao. Radi u
Zadužbini Svetog manastira Hilandara na Senjaku. Svi u njenom
okruženju je i cene i vole. Ako ona podrži tvoj odlazak, mislim
da si rešio problem. Evo ti njena vizitkarta, imaš tu adresu i broj
telefona pa se dogovorite o sastanku.
Razgovor telefonom je bio neobično kratak.
– Olivera ovde! A, vi ste gospodine Lošiću! Gordić mi je
rekao da ćete zvati. Dobro, dobro, Loške! Izvinite! Je li vam to
prezime ili ime? Nadimak? Ma, nije važno! Da ne dužim, dođite
u četvrtak pred kraj radnog vremena da popričamo. Tako je
najbolje. Doviđenja!

Olivera je bila na sastanku pa su ga zamolili da kratko

sačeka. Uzeo je časopis sa stola, seo u fotelju i polako listao više
zagledajući fotografije nego čitajući. Nije ni primetio da stoji
kraj njega.
– Loške? Izvinite što ste čekali. Idemo kod mene.

197
 Čvrst stisak ruke i jasan, prijatan glas obradovali su ga, a
modrina očiju zbunila. Bila je u modroplavom džemperu sa
čamac kragnom, beloj košulji, kratkoj škotskoj suknji, crnim
čarapama i cipelama na štiklu. Tamna i malo zatalasana kosa joj
je padala na ramena.
Razgovor je počela pričom o Hilandaru, monasima,
običajima i obavezama onih koji tamo borave. Pitala je zašto bi
išao, šta zna o monaškom životu, kad bi pošao, koliko bi poseta
najduže trajala i još mnogo toga.
– Razgovaraću sa ocem Nikanorom. Ako pođete, on bi vas
dočekao, bio uz vas dok ste u manastiru i ispratio kad krenete
nazad. Jedan izuzetno obrazovan i neobičan sveštenik, uživaćete
u njegovom društvu.
Nakratko je zastala i nastavila.
– Dok sam bila mlada imala sam nameru da obiđem
Bejrut, Damask, Kazablanku, Makareš, Fes, Tandžir, ko zna šta
još. Da proučavam njihovu arhitekturu, obilazim pijace i
restorane, uživam u neobičnoj hrani, družim se sa ljudima,
slušam njihove priče, da saznam nešto o njihovoj kulturi i
običajima. Zla vremena su mi ugasila tu nadu. Znam da ste bili
na mnogim lepim i zanimljivim mestima. I zavidim vam!
Naglašavanje reči, ritam i živost u njenom govoru
uzbuđivali su ga i to uzbuđenje je sakrio pitanjem.
– Otkud znate da sam tamo bio?
– Kako otkud? Vi želite da odete u najveću srpsku
svetinju, zar ne? Ne kao turista već da tamo boravite i živite sa
monasima. Ako vam ja pomažem da to ostvarite, moja
odgovornost je da znam kakvog čoveka šaljem ljudima koji će
ga dočekati kao prijatelja. A, šta ako on to nije? Naravno da sam
se raspitivala i gde ste bili i šta ste radili. To nije podozrivost
već odgovornost. Ne ljutite se zbog toga, molim vas! – rekla je,
blago se osmehnula i pogledala na sat.

198
 – Kasno je, moram da krenem.
– Ne znam kako da vam se zahvalim. Rado bih vas poveo
na ručak ako ste voljni?
– Prihvatila bih poziv sa zadovoljstvom, ali danas moram
kod jedne bake koja se neobično raduje mom dolasku, a ja
njenim pričama. Ako zaslužite, možda ću vam jednom reći neku
od njih. Javite se za desetak dana.
Čim su se rastali, Loške je nazvao Gordića.
– Lepa ti je saradnica. I zanimljiva.
– Čovek se lako zaljubi u Oliveru, imaj to na umu.
– Da li to iskustvo govori iz tebe?
– A, ne, dragi moj! Ja nikad nisam bio njen izbor. Ali, ti bi
mogao biti.

Luka grli Lošketa. Odmiče ga od sebe pa primiče i opet

grli. Dugo i ćutke se zdrave.
– Ne pamtim kad smo se videli! Gde si? Posao, posao i
samo posao! Postoji li išta u tvom životu sem posla?
– Nema više posla! – uzvraća Loške.
– Kako nema?
– Penzionisali su me.
– Stvarno?
– Stvarno, ne šalim se.
– Čoveka tvog znanja i iskustva sad teraju u penziju?
– Koga briga za to? U početku mi nije bilo svejedno, a sad
mi je drago. Sve je postalo naporno. Došli su ljudi koje
interesuju novac i karijera, ali ne i posao.
Sedaju u kuhinju. Luka iznosi flašu loze i sipa obojici.

199
 – Pa da nazdravimo u to ime! Uz rakiju je priča i lepša i
bolja. Kako ono epska pesma kaže? Pa im vince udari u lice, a
rakija eglen otvorila!
– Može, ali samo malo. Smilja misli da preteruješ sa
rakijom.
– Ah, Smilja! Smilja se ponaša kao da mi je tutor, a ne
bivša žena. Mnogo pijem, malo spavam, ne idem kod lekara,
svađam sa detetom. Mada, ne može se reći da nije u pravu. Ali,
ranije sam pio više, spavao manje, živeo neurednije, snagu
trošio rvući se sa rospijama kao ona, a bilo mi je bolje. Prijatelju
moj, sad mi se čini da sam iz dva dela. Tvrda i oštra kao reč u
kamenu uklesana. Sklopljena kao britva ili prazna stupa na kojoj
se lan mlati. Jedna polovina lovi drugu, a svaka žulja i probada.
No, ostavimo to sad. Mislim da će tvoje penzionisanje na dobro
izaći. Vreme je da i ti sviješ porodično gnezdo.
– O čemu ti to, čoveče?
– O onom što je prirodno. Porodica i deca daju smisao
životu, a nastavak vrste je prirodan proces koji nam je, božjom
voljom, ostavljen u nasleđe. Što više starimo, jasnije to vidimo.
Ja sam taj cilj ostvario i srećan sam čovek. Čak i kad se ne
slažem najbolje sa svojim detetom. Reci mi, imaš li ikakav
kontakt sa Inmom?
– Ne. Ne bi to bilo pametno iz mnogih razloga.
– Dobro, kako ti kažeš! – smeje se Luka. – Šteta što se to
drugačije nije završilo.
– Nije moglo drugačije, znaš i sam.
– Znam. Jesi li išao u selo?
– Bio sam da obiđem kuću i groblje.
– Šta nameravaš da uradiš sa kućom i imanjem?
– Pričao sam sa Stevom, znaš komšiju Stevu. U selu živi
mladi bračni par sa dvoje male dece. I oni su bili deca kad su iz

200
Siska pobegli zbog rata. Mislim da ću imanje ostaviti njima.
Nego, ne zanovetaj! Kako je Jana?
– Dobro je. Smiljka ti je, verovatno, svašta napričala. Ne
razume Smiljka Janin i moj odnos. Plaše je rasprava i
nesuglasice, a Jana je vaspitavana da ne priznaje autoritete.
Nikad joj nisam rekao ono što drugi govore deci... „Kaži hvala
teti... Budi dobra i sedi... Ne diraj to...“ i slične gluposti. Znaš,
nije lako detetu da odrasta bez majke uz sebe i bez oca koji je
stalno na putu. Mislio sam tada, a i sada mislim, da je bolje da
dete bude razmaženo nego nezadovoljno. Ispunjavao sam
bukvalno sve Janine želje kad smo bili zajedno. Ali, mogu da se
zakunem, Jana uprkos tome nije bila razmaženo dete.
Dolazak izbeglica, a kasnije i pubertet, pogoršali su naš
odnos. Imao sam premalo vremena da sve stignem i Jana je
ostala skrajnuta i zakinuta za mnogo toga što je pre imala. Zna i
ona zašto. Mnogo puta mi je rekla da bi uradila isto što i ja, ali
da je ipak taj nedostatak pažnje ili nebriga i dalje boli.
Najgore je bilo u trećem razredu gimnazije. Stalno mi je
prebacivala razvod, gunđala, svađala se. Mislim da joj je majka
tada najviše nedostajala. Pustio sam je da se sama bori sa
problemima u školi i na neki način bio potpuno miran. Jana je u
to vreme prosto gutala knjige, od klasika do savremenih pisaca.
Za obaveze u školi sam je podsećao, ali za čitanje ne. Znao sam
da takvo dete ne može da zastrani, da će od njega postati čovek.
Bilo je to teško, ludo vreme, ali joj nikad nisam branio da izlazi.
Ali sam isto tako tražio da drži reč ako se oko nečeg
dogovorimo.
Iako se sporimo oko mnogo čega, naš odnos je iskren i
pun poštovanja. Ja mislim i ljubavi. Moj problem je što svom
detetu nikad nisam jasno i otvoreno rekao da mi je žao zbog
onog lošeg što sam joj učinio ili onog što nisam učinio. Posle
svake priče sa njom sve jasnije vidim da sam grešio. Možda zato

201
što sam sve njene muke merio mojim? Znam da to nipošto nije
dobro, ali šta da se radi, živ sam čovek.

Dočekala ga je u holu Zadužbine. Na sebi je imala beli

pleteni pončo sa poprečnim sivim prugama i resama, uske bele
pantalone, crne čizmice do gležnja i crnu majicu sa ravnim
izrezom. „Liči na Argentinku!“, pomisli dok prati blagi trag Sen
Loranovog „Opijuma“ koji Olivera ostavlja za sobom.
Razgovor najvećim delom nije bio o njegovoj poseti
Hilandaru. Više je ličio na raspravu ljubitelja umetnosti, potom
hedonista i na kraju suparnika željnih svakojakog nadmetanja.
Ponekad ga je prekidala kratkim pitanjima o ljudima koje je
sretao, o tome šta mu se dopadalo u poslu, čega se nerado seća,
šta bi promenio da može. Ne zna šta hoće, ali mu je prijatno sa
njom. Onda su pitanja postala direktna i otvorena.
– Jeste li se ženili?
– Ne!
– Razlog?
– Posao.
– Neko vam je branio?
– Ne! Ako isključim savest! Moj posao je u neku ruku
zahtevao samovanje.
– Pa, dobro! Šta ste to radili? Kakav je bio taj posao ako
smem da znam?
– Nije bilo pucanja, vratolomija, filmskih scena. Niste
valjda na to pomislili? Bio je to strpljiv i ponekad jako, jako
dugotrajan i naporan posao. Na neki način liči na pecanje. Imate
pametnu ribu, a vi tražite mamac i način kako da je upecate. Ne
postoji bolji mamac od lepe žene. Da bi lepa žena pristala na to,

202
morate da budete bliski sa njom. Najčešće, jako bliski. Šta
mislite, bi li žena koja vas voli, koja je uz vas, to lako podnela?
– Pa, ona koja je zadojena ideologijom, koja bi da iz
korena menja svet, takva sve podnosi. Lako žrtvuje i sebe i
druge. Za ostale, nisam sigurna. Imate li decu?
– Ne, ne! Ne bih bio dobar otac deci uz koju nisam dok
odrastaju.
– A, je li taj vaš posao dozvoljavao ljubav?
– Posao nije, ali ljubav ne mari za to. Jednostavno se desi.
– Mislite li da su vas dela koja ste činili sprečavala da
ranije poželite iskustvo monaškog života?
– Nikad nisam činio nečasna dela, nije to razlog.
– Izvinite! Sasvim dobro znam da vaš odlazak u manastir
nije pokajnički čin.
– Verujem vam. Moj posao je bio moj izbor. Ne žalim
zbog toga. A, šta je vaš izbor? Zašto ste sami?
– Nisam sama, Bog je sa mnom! – rekla je i pogledala na
sat. – Radno vreme je odavno prošlo, baš smo se zapričali.
– Možemo li danas na ručak? – pita je.
– Možemo.
– Jeste li kolima došli na posao?
– Ne, ovde je uvek gužva za parkiranje, a gradskim
prevozom mi nije daleko.
– Dobro, onda ćemo mojim kolima.
Otvara auto i propušta je da sedne. Ona zastaje, smeje se i
pita.
– Mogu li ja da vozim?
– Možete. Nemate poverenja u moju vožnju?
– Taman posla! Ko ne bi imao poverenje u čoveka sa
vašim iskustvom? Ali, ako vi vozite moram svaki čas da vam
objašnjavam gde i kad treba da skrenete, to je jedini razlog.
– Znači, vodite me na neko tajno mesto?

203
 – Vodim vas kod mene.
U prvi mah je bio začuđen, a onda ga je obuzela prijatna
toplina i više nije imao želju za pričom. Uživao je u njenoj
vožnji i ćutnji.

– Rekli ste da nikad niste sami, da je Bog sa vama. Kako

se to zaslužuje? Molitvama, dobrim delima, odlaskom u
bogomolje?
– Veru tražite u srcu, ne u bogomolji. U bogomolju se ne
ide praznog srca. Molite se samo ako iskreno verujete. Dobra
dela su uvek dobrodošla. Ali, zašto sve to pitate kad to već
znate?
– Ne znam. Pročitao sam mnogo knjiga o religiji, ali ne sa
ciljem da budem bliži Bogu. Religija je deo ljudske prirode bez
koje se ta priroda ne dâ razumeti. Do sada sam, na neki način, na
sve to gledao spolja, kao posmatrač. Sad želim da to osetim
„iznutra“, ne baš kao vernik, ali nešto slično tome.
– Ne morate da mi objašnjavate. Vaša pitanja mi to kažu.
– Kako? Zar moja pitanja daju i odgovor?
– Pitanja su uvek važnija od odgovora, ona su jedino
mogući odgovor. Odgovor je hrabrost da sledimo sebe i tragamo
u uverenju da smo baš to što je pitanje u nama. Emil Ažar, u
svojoj knjizi „Pseudo“, to ovako kaže: „Pravi Vikinzi, to su
pitanja. Odgovori, to je već ono što su Vikinzi sami sebi pevali
za vreme plovidbe, da se ohrabre.“
Glas joj je natopljen setom i blagim umorom.
– Da li se ljudi, vernici ili ne, ponekad upitaju otkud toliko
zla u čoveku? – pita je.
– Oni koji danas odlučuju, sigurno ne. Mada se zaklinju
Bogom. „Teško onima koji žele dan Gospodnji! Šta će vam dan

204
Gospodnji? Tada je mrak, a ne videlo!“, reči su proroka Amosa.
A prorok Isaija kaže: „A ja znam djela njihova i misli njihove, i
doći će vrijeme, te ću sabrati sve narode i jezike, i doći će i
vidjeće slavu moju.“ Čovečanstu neće biti potreban ni Božji sud
ni Spasitelj ako nastavi putem samouništenja.
– Zastrašujuće.
– Tako je, nažalost.

– Kako si dobio dozvolu za boravak u Hilandaru?

– Gordić me je upoznao sa jednom damom, ona je sve
sredila. Ne verujem da bi se iko toliko potrudio. Jako neobična
žena. Obrazovana i skromna, direktna i suzdržana, otvorena i
tajanstvena, duhovita i obazriva, suptilna i jednostavna. Svašta
ima u njoj. Ja sam ceo život nastojao da vezu sa ženom utišam
pre no što se rasplamsa. Nije to uvek bilo lako, Inma je primer.
Uh, kako je bilo kad smo se rastajali! Ta divlja priroda, bes,
neposrednost, strast i đavo bi ga znao šta sve još, to čoveka tera
da joj se preda i gori sa njom. Olivera je drugačija. Ne umem
tačno reći kakva. Neobična, u to sam siguran. I originalna u
svemu. Uz to, fantastična je u kuhinji.
– A, u krevetu?
– Eh, Luka, čudilo bi me da to nisi pitao! I u krevetu. Ne
znam, ne mogu to da objasnim. Nisam više kakav sam bio.
Ponekad mi zafali Inmin žar, čak i bes. Ali, Olivera to poravna
da ni sam ne znam kako.
– Zna li ona za tvoja osećanja?
–Zna, a znam i ja za njena, mada nikad o tome nismo
pričali.
– Pa pričajte! Šta čekate? Mislim da bi bilo pametno da ne
ideš nigde.

205
 – Luka moj, greh da ne odem u Hilandar nikad sebi ne bih
oprostio.

– Treba da odeš kod Jane, zašto otežeš?

– Ne znam ni sam. Prvo, svaka me pomisao na put, sem
puta u Bosnu, zamara. Drugo, plašim se da do kraja ne
zastranimo. Nije stvar u tome da li mogu da izbegnem raspravu.
Ja jesam staračko zakeralo, ali sam siguran da mogu. Ali, moje
izbegavanje rasprave je ne bi usrećilo. Ona traži ono što je uvek
sa mnom imala, jasan stav bez obzira na neslaganja. I raspravu
bez ustezanja i pardona. Čini mi se da je razmirica naša preka
potreba.
Znaš, nikad nisam očekivao da Jana razume muke koje
sam prošao. Mislio sam da priča o tim mukama na neki način
može da relativizuje njene muke, ali više nisam siguran u to.
Posle završene osmogodišnje škole sam celo leto proveo
štrapajući u šumi sa par konja. Školska godina samo što nije
počela kad sam došao kući. Otac mi kaže: „Upisali smo te u
tehničku školu u Banjoj Luci. Gledaj da nekako iskopaš
stipendiju, ja nemam odakle da ti šaljem novac.“ Kakva tehnička
škola? Ni na kraj pameti mi nije bila! Kao da mi je mozak
raspolutio. Ali, šta je drugi izbor? Da ostanem u selu i čuvam
ovce?
Noć je već padala kad sam stigao u Banju Luku. Sve mi je
strano i nepoznato. Upaljene svetiljke mi grad čine većim i
neljubaznijim. Već na autobuskoj stanici pitam prolaznike gde je
Dom učenika „Veselin Masleša“. „Koji, stari ili novi?“,
uzvraćaju. Nisam ni znao da postoje dva. „Novi!“, kažem tek da
odgovorim. „ Kod Ferhadije!“ Gde je Ferhadija? Šta je
Ferhadija? Nikad pre nisam čuo za Ferhat-pašinu džamiju.

206
 Nađem dom, na ulazu je dežurni vaspitač. „Ja bih da se
prijavim za mjesto u domu!“, kažem nesigurno. „Raspodjela je
bila još u julu, nema više mjesta!“, kaže mi. Šta sad? Da se
vratim kući? Tri meseca sam se na glavu peo tom vaspitaču da u
desetokrevetnu sobu ubaci još jedan krevet, a on mi kaže:
„Čekaj tromjesečje da vidim kakav si đak!“ Bolje da ne pričam
gde sam sve spavao ta tri meseca. Ne razume to moje dete. A i
zašto bi razumela, vremena su se promenila. Za mene je
nemaština bila prirodna. Nikad se zbog nje nisam postideo. Čak
ni pred devojčicama, gde je garderoba uvek bila veoma važna.
Pa, je li to normalno? Naravno da nije! Pa ipak, ja sam tu bedu
nosio bez problema. Dugo posle toga, osećao sam čudnu
nelagodu, neku vrstu stida kad bih prolazio kraj sirotinje. Ili sam
sklanjao glavu ustranu i žurio ili neumereno darivao. A onda
sam se pitao da li je drugima moja nemaština bila mučna kao
meni ova što je.
Jana je u četvrtom gimnazije odselila, počela da živi sama.
Radio sam kod poslovnog partnera kad me je nazvala da joj
donesem novac. Kažem joj da sam u poslu i da popodne dođe
kod mene po novac. „Ne mogu!“, uzvraća. Ne pitam zašto i
popodne joj odnesem novac. I, ne lezi vraže, pitam zašto nije
mogla da dođe. „Nisam imala novac za taksi!“, mirno odgovara.
Poludeo sam. Kao srednjoškolac cele gaće na sebi nisam imao, a
njoj treba novac za taksi da bi došla do mene. I što je najgore,
znam da me laže, da su njene reči samo izgovor.
Mesecima nismo pričali. Progovorili smo tek kad je sa
dečkom krenula u inostranstvo. Našli smo se na ručku van
grada. Sedeli smo, pričali o potpuno nebitnim stvarima da ništa
ne kvarimo, ručali i krenuli kući. Seo sam u auto i čuo njeno
dozivanje. Došla je do mene i počela da plače. Toliko bolno da
se to ne da opisati. Ne znam kako sam uopšte izašao iz auta i šta
sam joj rekao. Ne znam kako i sâm nisam zaplakao. Došao je

207
njen momak i jedva ju je odveo do svojih kola. Krenem kući i
posle prve krivine svratim u livadu. Mislio sam da ću crći.
Stoglavo ništa zjapi u meni, proždire me, a oštra bol mi cepa
utrobu. Majku mu jebem, kakav sam ja to čovek? Šta ja to radim
svom detetu kad je njena muka tolika?
Kad sam bio njenih godina divio sam se buntovnicima i
herojima, Mišimi i Gevari. Nije to divljenje proizilazilo iz
racionalnog odnosa prema njima i njihovim delima. Bio je to
više mladalački zanos, potreba za borbom bez prave spoznaje
kuda ta borba vodi. Jana je racionalna, zna da meri i zna da nađe
način da ostvari to što hoće. Sad me je strah da je ne pojede
groznica sticanja. Mladi ljudi danas žele sve, ili skoro sve, da bi
se odlučili da prave decu. A godine lete, ne čekaju. Ako Jana
zakasni i u njoj ne proklija seme života, stići će je kajanje, a
onda joj ni imetak neće značiti ništa. Ne smem to da joj
pomenem, tek tada bismo se posvađali. Ako se to desi, siguran
sam da će moju pomoć i moju brigu odbiti kao siromah
nedostojnu milostinju. Od mene neće prihvatiti ni smernice ni
putokaz. Molim Smiljku, čini mi se da je prirodnije da ona to
kaže Jani nego ja. „Ma, svejedno je ko će joj reći!“, uzvraća.
Svejedno! Ne postoji svejedno. Ni u čemu ne postoji svejedno!
Onaj ko misli da je svejedno, ne vidi problem.
Znaš, nekad mi se čini da Janin i moj odnos liči na
nadvlačenje konopca. Sve je u redu dok ravnoteža postoji. Ako
jedan nadjača, drugi će pasti. Ako pak namerno popusti, opet će
pasti. Kako god okreneš, ne valja. Taj drugi će se, čak potpuno
bezrazložno, osećati uvređeno.
Dok je bila na fakultetu, dovodila je društvo na slavu.
Nema zbora da su ta deca bila pametna, ali su precenjivala i
svoju pamet i svoje znanje. Lako su upadali u vatru u priči sa
starijima, a kad bi stariji pomirljivo popustili, oni bi se skoro
nepristojno podrugivali slaveći nekakvu pobedu. Dugo sam

208
ćutao, a onda sam joj rekao da je podrugivanje oružje
bespomoćnih i da nije lepo to što čine. Nije joj bilo pravo.
Nisam siguran da bismo Jana i ja bili srećniji da naš odnos
na silu držimo drugačijim. I ne teram ja, kako Smiljka misli,
pravdu. Koga je briga za pravdu? Pravda je najčešće skuplja od
nepravde. Gledam da moje dete misli svojom glavom i da sama
odluči. A mudri Krleža je rekao: „Ni med cvetjem ni pravice!“

Luka je znao da je odlazak u Hilandar jedini način da

Loške utoli glad koju nosi. Ta glad se ogledala u neprestanom
obilasku manastira i crkava, pomnom pručavanju crkvene
arhitekture, fresaka, ikona i mozaika, nezasitom iščitavanju žitija
srpskih svetaca, vladara i ktitora. Ta glad se mogla utoliti jedino
iskustvom življenja na svetom mestu.
Kad je prvi put sreo Oliveru, Luki se činilo da pred sobom
ima ženu viteza. Ličila mu je na plemenito stablo izraslo iz škrte
i posne zemlje koje se vinulo ka suncu. Topla i duhovita, ljupka
i razborita, sigurna i nenametljiva. Zna da sluša i da kaže, da se
bori, ali i da popusti pred argumentom sagovornika. Zrele
godine i smernost su još više isticale njenu lepotu. Luka je bio
siguran da Olivera zna i može da oslobodi Lošketa okova koje je
sam sebi nametnuo, da ga vrati u krilo iskonske ženske brige i
ljubavi. Ono što je Luku brinulo jeste Lošketova vučja narav.
Naučen je da beži, da krije i suzbija osećanja, da se sklanja iza
navika koje je decenijama gradio kao branu od izazova. Plašio
se da je njegov odlazak u Hilandar novo bežanje. Nije znao kako
da mu to kaže, a da još više u njemu ne učvrsti tu narav.
– Nećeš se ljutiti ako ti nešto kažem? Olivera je sjajna
žena! Mnogo mi se sviđa. Ne znam kakvi su vaši planovi i
namere, ali mislim da je vreme da nešto odlučite. Nemoj ove

209
reči da tumačiš kao pametovanje ili savet. Ti odlučuješ o svemu.
Ali, što se vas dvoje ne biste venčali pre tvog odlaska u
Hilandar?
– Kako to misliš? Nikad o tome nismo pričali, ne znam ni
da li bi pristala!
– Pa, pitaj je!
– O, Luka! Bolje je da to odložim do povratka. Da oboje
vidimo kako ćemo tad razmišljati.
– Koliko Olivera ima godina?
– Ako se ne varam, trideset osam.
– Pravite decu! Odmah, a posle razmišljajte! Ne morate ni
da se venčate!
– Nekad me zapanji tvoja iskrenost. I razoruža.
Zaćutao je, nekoliko trenutaka nepomično zurio ispred
sebe i dodao.
– Imaš li ti predstavu, čoveče, koliko tvoje reči bole? Tebi
je, izgleda, život podelio karte da drugima saspeš istinu u lice, a
njima kako bude. Sad mi je jasno zašto si u ratu sa Janom.

Noćas kidišu jedno na drugo. Otimaju i arče kao da im je

to poslednje davanje i uzimanje. Trese je kao granu rodne šljive,
ljulja kao uskršnje zvono, a ona se podmeće i vuče ga na se. Na
kraju se, zadovoljena i srećna, gnezdi u njegovom zagrljaju.
– Ko te je nagovorio na cirkumciziju? – pita ga.
– Ne razumem? – čudi se Loške.
– Pitam, zašto si obrezan? – smeje se Olivera.
– A, to! Nagovorila me je jedna dama.
– Muslimanka?
– Da. Marokanka.
– Udata?

210
 – Udata.
– Kad ste se upoznali, mislila je da si musliman?
– Verovatno, tada su me svi znali pod imenom Kenan.
– Kako je reagovala kad je saznala da si nevernik?
– Tad joj to više nije bilo važno.
– Kako si je krao od muža, gde ste se krili?
– Sretali smo se na posve neobičnim mestima.
– U bordelu? Kao u filmu „Lepotica dana“?
– Ti baš imaš mašte!
– U luksuznim hotelima?
– Bilo bi opasno!
– Nije valjda da si je uzimao na strmim, drvenim
basamacima oronulih kuća u sokacima sklonjenim od sunca i
neba?
– Tamo ću tebe da vodim da radoznala deca vire i gledaju
šta radiš.
– Bilo bi uzbudljivo, možda bih i pristala! Čime te je
osvojila ta kurva?
– Kurva? Zašto kurva? Baš je bila vešta, svašta je umela.
Skoro kao ti! Samo da još jednom proverim da li sam u pravu.
– Nemoj da proveravaš, ne mogu više!
Ne sluša je.
– Ti baš ne odustaješ, pustahijo nezasita! Kako da se
branim od tebe?
Ljubi joj obrve i gricka usne, vlaži nozdrve i štipka
bradavice. U početku se mazno meškolji, šapće lepe reči. Potom
postaje nemirna. Vrpolji se i grči pa drhti kao u groznici. Žudnja
je puni kao pesak presahli izvor u pustinji. Zadihana je i
nestrpljiva. Nije više gospodar ni svojih reči ni svojih postupaka.
Više joj ne treba radost odmora, želi da je pokori, bude njegov
rob.

211
 Uvlači se pod njega, podiže karlicu i traži da požuri. U
galopu udaraca, kao kovač čekićem užareno gvožđe na
nakovnju, zbijao je njeno zrelo telo sve dok se nije zateglo kao
luk strele. Rukama i nogama ga upija u se, od noći i zle sile ga
otima, a onda se uz glasan jecaj srećna i namirena opruža.
– Je li to tvoj nefer krug?
Ispod skupljenih kapaka njegovih očiju vidi odsjaj
tanušnog smeška. U njenim se polako gnezdi tuga. Žuri da je
sakrije.
Kad su ušli u kuhinju počela je da pada tiha i sitna letnja
kiša. Prilaze otvorenom prozoru i gledaju u noć. Drveće iz parka
šapuće tami. Kasno je, nema prolaznika. Mir u njima i oko njih
ne kvari ni setna balada koja odnekud dopire. Loške skida
džemper i ogrće Oliveru.
– Jesi li ikad koristio usluge prostitutki? U poslu,
zadovoljstvu, ma kako? – pita ga.
– Zašto sad prostitutka? Malopre si rekla kurva. Kurva je
autentičan i lepši izraz. Deluje poznato i blisko. Na
staroindijskom, kurva je ona koja ima nekontrolisanu žudnju.
Prostitutka to nije.
– Izbegavaš odgovor?
– Ne, mada sumnjam da ćeš mi verovati bilo kakav
odgovor da dam. U poslu sam birao pouzdane i sposobne osobe,
a među njima su ponekad bile i kurve. Nisam spavao ni sa
jednom, ali sam sa svakom bio jako blizak. Umeo sam da ih
slušam, da ih poštujem, da ih zaštitim i dam dobar savet. Novac
su skoro po pravilu odbijale, ali sam znao da ih obradujem
vrednim poklonom. To je bio moj način da zadobijem njihovo
poverenje. Ali, otkud ti takvo pitanje?
– Setila sam se tvoje priče o Amsterdamu i De Valenu.
Nisam znala da je nekad davno kroz taj kvart kanalom prolazio
gotovo svaki brod koji je stizao u grad i da su, zbog teškog

212
siromaštva, muževi sa prozora nudili svoje žene za novac i nešto
ribe. Je li takva muka u stanju da uništi ljubav? Ili da je učvrsti?
Ili kurvanje postaje svakodnevna rutina tek toliko vredna da
jedva utoli glad nevoljnika?
– Teška pitanja! Imaš li želju da vidiš Amsterdam?
– Večeras sam ugasila sve želje. Setna sam. Pričam, samo
da bih pričala.
– Zbog mog odlaska? Proći će to brzo. Na jednu tvoju reč
otac Nikifor će me izbaciti iz manastira i eto mene nazad! – šali
se Loške.
– Lepa ideja, ali moj um ne radi kao tvoj. Tvoj je naučen
da koristi povoljne prilike, moj da ih stvara.
Na šavu je sreće i tuge. I radosna i plačna.
– Ej, razveseli se! Nedostajaćeš i ti meni!
Uzvratila je dugom ćutnjom i pogledom u kom zjapi tamni
bezdan. Loške ne može da pročita šta krije u njemu. Strah,
strepnju?
– Dušo, šta hoćeš da mi kažeš?
Savija glavu i ne gleda ga. Loške je čvrsto grli i ljuljuška
kao dete u naramku.
– Reci, mila! Šta te muči?
– Trudna sam.
Nije imala nameru to da kaže i već se kaje. Lošketu ništa
ne dolazi do pameti. Sekunde prolaze. Kao da je okamenjen.
Onda je diže, još čvršće grli i dugo, dugo ljubi.
– Bože dragi! Koliko dugo to tajiš?
– Nešto više od mesec dana.
– Mesec dana! Mesec dana mi uskraćuješ najveću radost u
životu!? Nigde ne idem!
– Takav greh sebi nikad ne bih oprostila. Ideš na taj put,
biću ja dobro. Samo mi se vrati. Da tebi i našoj bebi pričam
bakine priče.

213
 – Bože, kako je sa tobom sve jednostavno.
– Odakle ti taj nadimak? Loške! Miriše na nepristojnog
derana. Nekad pomislim da i nisi prestao da budeš deran sa
obale Tise i da se samo kriješ iza maske ozbiljnog i obrazovanog
čoveka. Ponekad da si neobuzdana pustahija. Jedan od četrnaest
iz legende koja se priča u podjuhorskim selima. Sa maglom, na
konjima, iz svog skrovišta na vrhu planine silaze u selo i kradu
tek stasale devojke. To baš liči na tebe! Ima toga još. A ja sam
samo radoznala i malo zaljubljena. Malo više nego što bih
smela. Htela bih da provirim unutra, ali ne mogu da te
otključam. Čuvaj me. I ponekad malo istrpi.
– Potrudiću se.
– Vojnički, kratko. Skoro kao „Služim narodu!“
– Biće rata sa tobom.
– Gde? U krevetu? To da. U svakoj drugoj prilici biću
pokorna i smerna žena.
– Savršen odgovor! – rekao je i nasmejao se.
Dugo još gledaju u park i slušaju romor kiše.
– Ako trudnoća bude tekla kako treba, za mesec-dva idem
u Solun. Pozvale su me kolege iz Grčke da im pomognem u
projektu zaštite zapuštenih i zaboravljenih grobalja – kaže.
– Misli bog na nas! Bićemo bliži jedno drugom!

Stiže Uskrs. Ana sa Radetom obilazi pijacu. Spala je s

nogu dok nije našla broć. „Koren broća daje najlepšu crvenu
boju za uskršnja jaja!“, govorila joj je tetka. Šaranje jaja perom i
voskom su najdraža sećanja na tetku i detinjstvo. Hvata Radeta
pod ruku i gleda šta još treba da kupi za uskršnji ručak.
– Je li nam dosta karton od trideset jaja? – pita Rade.

214
 – Jeste. Podelićemo nešto deci u komšiluku, a ostaće i za
nas.
– Moramo bar triput da se tucnemo! – šali se.
– Nije tebi dosta triput, bedevijo moja muška i nezasita!
Svratili su do mesara po jagnjetinu pa krenuli kući.
– Na Veliki petak obavezno operi kosu! – kaže Rade.
– Što?
– Da te naredne godine ne bi bolela glava. A moraš i do
crkve da iz crkvene porte uzmeš cveće!
– Bog s tobom, jesi li normalan? Ko još krade cveće iz
porte?
– Nisam rekao da ukradeš. Rekao sam da uzmeš. Cveće
uveče stavi pod jastuk, a sutradan ćeš mi reći koga si sanjala.
Taj kog si sanjala je tvoj suđenik. Ako to nisam ja, odmah idem
da skočim u Dunav!
– Šta, zaželeo si se plivanja? – šali se Ana.
– Pa, od Bogojavljenja kad sam plivao za Časni krst,
nisam skočio u Dunav! – spremno odgovara.
Smeju se, a Rade dodaje.
– Znači, Loške sigurno dolazi na ručak? S njim nikad nije
dosadno!
– Da. Zvala sam i čika Luku, ali ga nisam našla. Ko zna
gde je odskitao, najverovatnije u Bosnu.

Sedeli su uz kafu posle ručka i Loške je počeo svoju

neobičnu priču.
– Dok sam studirao, imao sam društvo koje je spojila
ljubav prema pesmi. Prepoznali smo se na druženjima u raznim
prilikama i viđanje je počelo spontano. Za Bogojavljenje smo
znali da odemo kod Milana da probamo novo vino, kod Koleta

215
kad se peče rakija, kod Cara kad je svinjokolj. I uvek je to
druženje išlo uz pesmu. Ali, svako pevanje ima svoje ćutanje. E,
u takvim prilikama neko kaže poneki stih, neko prokomentariše
izložbu koju smo pre toga videli, neko izlaže teze o vinu i istini,
neko nas muči teorijom o širenju svemira. Iz tih diskusija su se
rađala čudna, mnogi bi rekli besmislena pitanja. I ja bih se s tim
složio. Ali...
Ne znam ni kako smo začeli tu priču. Mora da je neko
pitao kako Milan piše stihove, Car komponuje, Đuro slika...
Odgovor je bio identičan. U njima polako zri ili se iznenada rodi
ideja koju, zbog jake unutrašnje potrebe, pokušavaju svojim
delanjem da realizuju. Ta delanja su, naravno, različita. No, cilj i
procesi su u suštini isti. Stvaralac ima potrebu da svoju ideju
oživotvori, da svom delu na neki način udahne život. Ustvari, on
igra ulogu Tvorca, imitira u svom delanju Gospoda. Tako smo
se i dotakli teorija kreacionizma i evolucije i u dokoličarskoj
raspravi, daleko od svake ozbiljnosti, padali u vatrene rasprave.
Ako prihvatimo Darvinovu teoriju evolucije, otkud život na
najdubljem delu okeana? Tamo su nezamislivi uslovi, a život
postoji. Ili na vrhu Himalaja? Šta je to nateralo život da iz boljih
beži u lošije uslove i da im se prilagođava? Čak i da su
kataklizmičke promene na zemlji iz okeana uzdigle najviše
planine, a planine potopile na najdublja mesta u okeanu, zašto bi
život, koji je pre postojao, opstao na takvom mestu? Ali i teorija
kreacionizma je jednako upitna mada smo se u njenom
razmatranju bavili najobičnijim pitanjem. Ako umetniku trebaju
meseci pa i godine za realizaciju jednog jedinog dela, kako je
Veliki Kreator to uradio za šest dana? Dovoljno je da se okreneš
oko sebe i vidiš koliko materijalnih, životnih i neživotnih oblika
ima, kako opstaju, koegzistiraju, ne mogu jedni bez drugih. To
prevazilazi sva maštanja. U pojavnom obliku, sve što postoji
oko nas je različito, nema istovetnosti. Pa kako je Veliki Tvorac

216
to sve stvorio za tako kratko vreme? Ili je svaki od šest dana
trajao milenijume jer ko, sem Velikog Meštra, zna koliko je
trajao dan pre odvajanja svetla od tame i šta je značio? Ili je
suština svega u vaseljeni ista, a samo pojavni oblik različit? Ili
se nama samo čini da je različit? Jesmo li mi deo jedinstvenog
svemirskog Ja čiju suštinu ne umemo da razotkrijemo? Ko može
dati odgovor na sve to? Filozofija, nauka uopšte? Niko pametan
neće tvrditi da nauka ne teži tome. Svako razuman zna da su
postojeća naučna saznanja ponekad prepreka za ozbiljan iskorak
ka tom cilju. Zar se najveći autoriteti u nauci ne protive idejama
koje ruše postulate na kojima su izgradili svoj autoritet?
Mnogo puta sam se pitao da li su blistavi umovi na
iskonski način vezani sa onim što zovemo božansko,
natprirodno. Setitmo se Tesline priče o beloj golubici. Je li ta
golubica Sveti Duh i da li u san dolazi samo duboko verujućim i
nadarenim?
Nauka još ne zna odgovor da li svemir pulsira ili se širi.
Ako se širi, dokad će to trajati? Da li će kad stane sa tim
procesom početi da se skuplja da bi postao jedna materijalna i
energetska tačka? A onda će se možda opet desiti Veliki prasak i
sve će se ponovo zavrteti. Čijom voljom, snagom i kako, to niko
ne zna. Ali, da li će opet biti života? Nisu materija i energija
potreban i dovoljan uslov za nastanak života. Svemir mora biti
skrojen po meri života da bi život u njemu opstao, a sam život je
možda stvoren ex nihilo, iz haosa. Ko to zna? Recimo da je to
daleka budućnost, da će ljudski rod jednom naći odgovor. Ali,
šta ako ljudi svojom glupošću učine veliko zlo? Zemlja može
nestati u kataklizmičkim sudarima sa nebeskim telima od kojih
čovek ne može da se brani. Ali, kako da se brani od zla koje sam
sebi može naneti?
Ljudi su se oduvek bavili zlom. Platon je govorio o
moralnom i fizičkom zlu. Moralno je nesvesno, a fizičko svoj

217
izvor ima u neredu u kom je svet bio pre nego što ga je demijurg
uredio. Kant govori o radikalnom zlu, Svenson tvrdi da je čovek
sam po sebi zao, a potvrdu nalazi u učenju Svetog Avgustina o
praroditeljskom grehu.
Ne možemo govoriti o zlu, a da ne govorimo o dobru. Jesu
li sila zla i sila dobra te koje ih pokreću? Kako definišemo zlo, a
kako dobro? Neki bi rekli da je zlo sve ono što nije dobro. Opet,
ono što za nekoga nije dobro, za drugog jeste. Možda je lakše
reći šta je dobro. Recimo, dobro je sve ono što pomaže čoveku.
Sve religije su donele kanone koje ljudi treba da poštuju da ne bi
činili zlo. Drugim rečima, da bi činili dobro. Zanimljivo, za one
koji krše te kanone nisu predviđene kazne. Ti kanoni su svima
jasni i utemeljeni su u čovečjem iskustvu, nekoj vrsti običajnog
prava. Deset Božjih zapovesti razume svako!
Ako sila zla pokreće zlo, ona mora da postoji i da poseduje
inteligenciju i volju, a postojanje, inteligencija i volja su sami po
sebi dobri. Znači, sila zla ima nešto što ima i sila dobra. Ili to
uzima od sile dobra? To nas vraća na hrišćansko predanje po
kome je đavo samo posrnuli anđeo. Bez sile zla u sebi čovek ne
bi imao izbor slobodnom voljom. Koja sila će u čoveku
prevladati? Pa, kao u onoj indijanskoj priči o zlom i dobrom
vuku koji se neprestano bore u čoveku, pobediće ona koju čovek
više hrani.
U nekim poslovima važi maksima Finis santificat media.
To nikako ne znači da su ljudi koji se bave takvim poslom
apriori nemoralni i zli. Vladika Nikolaj Velimirović je negde
zapisao da šta god da tkaš, vezuješ konce za nebo. Nebo, u
smislu iskonske, božje pravde. To je princip kog se drže moralni
ljudi.
U teškim odlukama uvek postoji strah. Strah je rezultat
neznanja, manjka činjenica, a odluka mora da se donese. Strah
dolazi iznutra, od nas samih, ne od drugoga. Strah od drugog

218
imaju strašljivci. Ako ne možemo da delujemo na postupke
drugih ne trebamo ih se bojati, ali ih moramo ozbiljno razmatrati
u donošenju odluka. A, biće kako će biti.
Iskusio sam trenutke u kojima sam, radeći predano svoj
posao, dao sve od sebe. I kad sam pomislio da sam rešio
problem, shvatio sam da sam potrošio više od onog što smem i
imam. Znao sam da se moja životna energija može u trenu
ugasiti. U tom neznano malom času ne postoji promišljanje,
nešto u meni nesvesno određuje šta moram da činim, kako da
dišem, kako da umirim svaki damar u telu da ne troši ono čega
je premalo. Možda sam u tim trenucima bio najbliži i smrti i
bogu. No, neko je davno rekao da smrt daje smisao životu jer
svojim prisustvom čini svaki trenutak vrednijim.

Vetar je stao, a onda je grunula kiša. Topla i gromovita.

Pljuštala je kao da se nebo provalilo pa u talasima, mlazevima
poput srebrne užadi, rafalnom paljbom zasipa zemlju. Potom se
bela zavesa od kapi diže uvis kao da se nazad u nebo vraća. Ana
i ne pokušava da se skloni. Mokra je i srećna. Ne žuri dok od
Zemunske pijace Gajevom ide kući. Skida sandale, širi ruke i
veselo gaca po lokvama. U zamagljenom staklu izloga vidi obris
svog tela. Mokra majica joj je prilepljena uz kožu, samo što ne
prsne. Ispod nje, kao glatke, vetrom izvajane peščane dine,
ocrtavaju se čvrste dojke. Ukrućene bradavice joj liče na dva
tamna probuđena oka. „Mogla bih da konkurišem za mis mokre
majice!“, pomisli i glasno se nasmeja. Diže glavu i zatvara oči.
Krupne kapi joj udaraju u lice, a mlaz cedi niz leđa. Kao nekad u
Slancima kad je bila dete. „Beži sa kiše, prehladićeš se i zaraditi
neku boleštinu!“, čuje tetku. „Tako je to kad ćaća i mater ostave

219
dijete samo!“, zvoca deda. Ona i dalje igra, ne može da prestane.
I zna da nije sama, tetka je sa njom.
Pred ateljeom skida ostatak garderobe, ostaje samo u
gaćicama. Ulaz je zaklonjen, nema bojazni da će je neko videti.
Otključava vrata i žuri da mokru odeću odnese u kupatilo. Dok
kadu puni toplom vodom, širom otvara prozore i miris kiše ulazi
u sobu. Peva i poskakuje, čini joj se da bi sa Gardoša mogla
Dunav preleteti. Pogled joj klizi po polici sa knjigama.
Zaustavlja se na „Norveškoj šumi“ Harukija Murakamija. Brana
živahne radosti u njoj iznenada puca i tanka nit tuge je prekriva.
Tu knjigu joj je poklonio Loške.

220
XI

U snu je čuo novu, nikad pre izgovorenu reč. Čistu i

nevinu kao nerođena beba jer kroz ljudska usta nijednom nije
isprana. Bila je odgovor na sve. Od silne radosti se probudio i
tako mu je buđenje ukralo i reč i nadu da će saznati odakle je i
čija je ta reč.
Svitalo je. Soba je još bila u mraku, zora je tek kucala na
prozorska okna. Upalio je radio, našao laganu muziku i neko
vreme ostao u krevetu. Voli tišinu i rađanje novog dana. Voli
toplinu postelje i miris žene kraj sebe, njeno sneno protezanje,
grljenje i šaputanje koje se završava zbijenom bliskošću. Je li
prerano pošao u samoću? Ne želi takva preispitivanja pa ustaje.
Umio se i skuvao kafu. Jutro je ledeno, oseća to po oštrini
vazduha koji ulazi kroz otvoren prozor. Polako se sprema i
oblači toplo. Kad je izašao, krvavi ruj na istoku se, pred izlazak
sunca, bojio koralnim crvenilom. Na zapadu, nebo je još
zadržalo boju indigomodrog svitanja. Posle kiše vidik je bio kao
suza bistar. Retki prolaznici se od hladnoće brane sitnim,
kratkim trkom i brzim hodom. Odlazi na reku. Vuče ga Dunav.
Nakon sat-dva šetnje svratio je u pekaru, na pijacu i vratio
se kući. Doručkovao je i ostao u kuhinji prelistavajući novine, a
potom čitajući Borhesove priče. Ručao je rano i, kako ga mesto
nije držalo, ponovo je izašao iz kuće. Razmišljajući kud da
krene, setio se da je nekad davno odlazio u „Dve bele butine“,
kafanu na samoj obali Dunava. Sem alasa, malo ko je zalazio u
nju. Prvi put ga je tu doveo Gile, bivši bokser, a potom čuveni
beogradski taksista. Padala je sitna i dosadna kiša koja se odmah
mrzla, a košava je tako šamarala sa svih strana da se umalo sa
klizavog puta nisu smandrljali u Dunav. Unutra je bilo toplo i
prijatno. Jeli su zapečenu somovinu i pili belo.

221
 Bio je siguran da kafana odavno nije živa, ali ga je
radoznalost terala da to proveri. Ne zna da li se od „Šarana“,
obalom uz Dunav, može do nje pa je Sinđelićevom i Ulicom
Sibinjanin Janka izišao do vrha groblja, a zatim skrenuo desno.
Ulicom Maksima Gorkog, kako se nekad zvala, krenuo je levo
do Dunavske pa strmom stazom i stepenicama desno ka reci.
Dok silazi, vidi da kafana i dalje stoji. Iznenađen je i
obradovan. Istina, ne zove se više isto, ali je lepo uređena. Ima i
baštu. Koliko znanih i neznanih kafana je nestalo? Da li i
sećanja umiru sa kafanama?
Ne zadržava se već stazom niz reku stiže do kajakaškog
kluba. Tamo ne zatiče nikog. Silazi na obalu i gleda u vodu.
Savršen mir načas prekinu praćakanje nemirnog bucova. Pogled
mu beži niz Dunav, ka Pančevačkom mostu. Linijom horizonta
ga vraća u pravcu Padinske Skele. Plavetnilo neba donosi
spokoj, a u podsvesti se valja nejasna priča. A iz žamora priče
jasno čuje: Oprosti, molim te oprosti!
Krenu nizvodno sa namerom da dođe do keja, ali se staza
završavala nakon stotinak metara pa se vrati u kafanu. Naruči
kajsijevaču i kafu i osta napolju. Pije polako. Pogled mu je i
dalje na reci, misli teku kao da ih voda nosi. Bistro i glatko nebo
se ogleda u Dunavu. I opet jasno čuje: Oprosti, molim te
oprosti! „Opraštam, mada ne znam kome i šta!“, reče u sebi,
plati račun i krenu da u Nikolajevskoj crkvi zapali sveću.
Popodne je otišao u Jajince. Na sahranu. Poslednji je
krenuo sa groblja, čekao je da odu oni koji žure. Pogled hvata
horizont, luta daljinom i smiruje se. Kao da je čekao mir, glas se
opet javio. Oprosti, molim te oprosti! Svratio je kod prijatelja i
kasno krenuo kući.
Parkirao je auto i mada je bilo poprilično kasno, odlučio je
da prošeta uz Dunav. Iz Gajeve je ušao u Gospodsku i kad je
došao do keja okrenu desno, prema „Jugoslaviji“. Još uvek nije

222
hladno pa u šetnji lakše krati nesanicu i lomi nemir. Pored njega
protrčaše avlijaneri. Bezbrižni i razigrani. Rado bi uzeo jednog,
ali to je prevelika obaveza za nekog ko toliko često izbiva iz
kuće kao on.

„Djeco, dva sata će. Ajmo, vrijeme je ručku!“ „Stari,

molim te kô boga, kiša samo što nije! Idi ti, mi ćemo da
uplastimo žito. Ako pokisne u otkosu, treba ga tri dana okretati i
sušiti. A ako udari grad, nećeš imati šta da vršeš. Možeš ga
slobodno ostaviti na njivi.“ „Moremo ga i ovrći i u kašun
strpati, a onda more grom da udari i zapali ga. Kućio sam se i
raskućio mnogo puta i naučio da se protiv božje volje ne more.
Ostavite sve, idemo. A biće, šta će biti!“

Mora ponovo u selo. Da obiđe grobove. Da još jednom

vidi razrušene kuće, osušeni voćnjak, mrtvilo i pustoš. Da vidi
ništa. Toliko je ostalo. Pa otkud onda ta potreba da ide? Nisu
samo grobovi ti koji ga vuku. Mame ga duše mrtvih koje su mu
se, odavno već, u sne naselile. I sećanje na život. A života tamo
više neće biti. Da je sve kao nekad, ko zna bi li išao. Ovako,
mora.
Nebo se oblači. Vetar donosi miris koji čoveka tera na
putovanje i on nesvesno ubrzava.

Kada te ostavi ona koju voliš...

Prvo osetiš jedno ništa...
Zatim osetiš jedno ništa...31

„Ej, Brano! Mogao sam i veselije da se setim! Lepša je

ona o Aninom povratku sa mora!“, misli. Šta je sećanje? Kakva
je ona prazna stranica sklonjena od muke, zaturena od bola? Gde
se krije?
31
Branimir Brana Petrović, „Kada te ostavi ona koju voliš“ 

223
 Prošao je „Jugoslaviju“ kad je zazvonio telefon. „Ko je
sad ovako kasno?“, čudi se.
– Ne spavaš? Htela sam samo da čujem kako si.
Često ga zove. On se njoj retko javlja. Vanja je topla i
vesela kao nemirno i radoznalo dete. Mami ga, ali on beži od
toga da budu bliži. Pred njom je život, pred njim su sećanja. Nije
mu lako. Ne zna šta ga više muči, njena mladost koja ga seća na
njegovu ili potajna ljubav koja je kao krtica, slepa i skrivena.
Zar i mrtvaja ne pamti reku koja je nekad njenim koritom tekla?
– Ne spavam, vidiš. Bolje rečeno, čuješ. I dobro sam.
– Što ne navratiš ponekad? Otkad si odselio, ne javljaš se.
Fali mi tvoja priča.
– Veruj mi, ne mogu. U meni je premalo mene za druge.
Ostao je samo leš s kojim zajedno krajčim život. Ja danju dok
sam budan, on noću dok me sa izaslanikom tmine drži bez sna.
Usporavamo život pa liči na reku koja meandrira. Lenju, debelu
i nekako mrtvu.
Zadihan je i odjednom umoran.
– Šta pričaš, čoveče? Luka, nemoj da me plašiš!
– Ma, šalim se. Svakom ponekad zafali jezičak životne
strasti. Izgleda da me je koštalo sve što se događalo. Ajde sad,
kasno je. Ako nastavimo razgovor, počeću igru staru koliko
muškarac i žena, a to više nije za moje godine.
– Ja tu igru čekam otkad te znam. Bila bih najsrećnija da
je zaigramo. Zašto bežiš od onog što i ti i ja dobro znamo?
Mislila sam da ti otvoreno kažem da sam se zaljubila, ali si me
svaki put sapeo. Namerno.
– Ajde spavaj, čućemo se ovih dana!
Čir ga savija, s naporom se uspravlja i kreće nazad.
Noćnik je šapatom brodio uz leđa Dunava. Krupne i retke kapi
kiše ga prsnuše po licu. Dlanom ih obrisa pa ubrza hod.
Odjednom je zamirisalo na ljut sneg i hladan severac. I na nju.

224
Miris žene je kao DNK, jedinstven. Zatvori oči i duboko
udahnu. Da ga zauvek sačuva u sebi. S naporom krenu, ali ga
glas iznutra zaustavi.

Ne žuri noćas. Noć je carstvo tame i smrti, pjesnika i

ljubavnika, demona i duhova. Ne pitaj kroz koje dveri će te
noćas pustiti. Zagledaj se u svoje srce i saznaćeš. I sudbina i
istina su zapisane u njemu. Obe su i čedo tuge i čedo radosti.
Noćas neka i tuga i radost ćute do novog svitanja. Neka miruju
kao pijesak na žalu. Vrijeme je za oproštaj i molitvu. Jedan krug
se zatvara i počinje novi. Taj koji od rođenja u sebi nosiš. Čim
si na kraju, tim si na početku.

Krenuo je kroz pijacu. Ne da skrati put. Vuku ga mirisi i

sećanje na gladne i srećne srednjoškolske dane kad je sa
domcima na banjolučkoj pijaci tražio dopunu oskudnog obroka.
Na dane koji su prohujali kao da ih je vreme nemilosrdno
mamuzalo.
Pre ulaska u Gospodsku iz mraka istrča na kratko ošišani
momak sa navijačkim šalom oko vrata, zgrabi ga i glavu mu
nabi u tezgu.
– Daj lovu! – reži.
– Nemam novac! – odgovara.
Momak ga pretresa, vadi novčanik, ali u novčaniku ništa.
Odavno je naučio da dokumenta i novac ne drži zajedno.
– Gde je lova, matori? – nervozan je momak.
– Ako si u muci, onda se na taj način novac ne traži.
Nemam novac, dete!
– Dete? Ništa ti ne razumeš mrtvače! Sad ćeš razumeti!

225
 Sevnu pesnica u pleksus, Luka se prelomi. Sevnu kroše
iznad uha, jedva osta na nogama. Refleksno diže ruke, gura
momka od sebe.
– Nećeš na ovaj način rešiti problem! – govori s naporom.
Dok se Luka rve sa prvim, pritrčava im drugi momak.
– Pusti čoveka, idiote! Pusti ga, idemo! – sikće.
– Samo da drtinu naučim pameti!
Krajičkom oka Luka ugleda blistavu oštricu noža. Kao u
snu prati pokret ruke koja mu se primiče. Polako, sasvim polako.
Vidi svaki detalj noža koji, milimetar po milimetar, lagano
proseca odeću, prodire između rebara i kao žiška ga pecnu kad
uđe u levu stranu grudi. Ruke klonuše, a on se u čudu zagleda
momku u lice
– Šta ti je ovo trebalo, dete? – kaže čudnim grlenim
glasom.
Drugi momak je već stigao, gura prvog, okreće se Luki. U
tom trenu Luka s čudnom radošću shvati da pred njim stoji
Zvrk.
– Živ si, sine! – šišti glas iz grla.
– Ćale! Oprosti, molim te oprosti!
Rukama ga obuhvata oko pasa, ne da mu da padne, ali ne
može da ga zadrži. Pusti ga pa, kao da se umiva, krvavim
rukama pokri lice.
Luki vazduh postaje težak, gust kao krv u ustima. Vrelina
ga udari kao plavičasti plamen ognja. Čini mu se da je zemlju
poljubio nežno poput pahulje. Hoće Zvrku da kaže da mu je već
oprostio, ali reči ostaju u grlu. Čuje šapat vazduha i pred njim se
širi otvor poput zenice oka. Uzan i taman. Vrtoglavom brzinom
prolazi tunel pa kroz biljurnu salu, koja se otvara kao latice
cveta na suncu, uroni u beskraj u kome nema ni dole ni gore, ni
ispred ni iza, ni levo ni desno, iz koga odjednom puče zvon
tišine. A u dnu uma zaigra žica na gitari. Tanano i nežno krenu

226
gitarski rif. Potom počinje da tone u težak i gust polusan. Linije
vremena i prostora se polako skupiše u jednu tačku koja je
pulsirala negde duboko u njegovom mozgu. Mir koji lagano
gasne u ništavilo obuze ga celog i Luka je znao da je mrtav.
Zapanjeni Zvrk gleda kako se samrtno Ćaletovo lice
razvlači u osmeh. „Čak i leš poseduje zapis koji je u njegove
crte uklesalo dleto vremena da može da govori kada to usne više
nisu u stanju!“ čitao mu je iz neke neznane knjige na Paštriku
Uča. A onda dug, bolan krik, sličan jauku ustreljene zveri
ostavljene da iskrvari i umre, odjeknu u gluvoj jesenjoj noći.

U novinama je izašla kratka vest o ubistvu na Zemunskoj

pijaci. Posle desetak dana, policija je objavila da je po
anonimnoj dojavi uhapšen jedan od dvojice napadača koji su
ubili Luku R. Za drugim, Ljubomirom G., policija nastavlja
potragu. Onda, mesec dana kasnije, policija saopštava da su
ribari u Grockoj iz Dunava izvukli beživotno telo Ljubomira G.,
zvanog Zvrk, koji je osumnjičen za ubistvo na Zemunskoj pijaci.
I ništa više.

– Prevario si me! Rekao si da ćeš doći! Obećao si, dao reč!

Zašto?
„ Gospode, učini da ovo dete lakše preboli muku!”, moli
dok gleda Janu. Grize usne i okreće glavu da sakrije suze.
Krenula je za ostalima pa zašla među grobove i osamila
se. Sačekala je da svi odu i vratila se na grob. Čučnula je kraj
humke i položila cvet. „Ideš. Znam da nije tvojom voljom, ali ne

227
boli manje. I mene si prevario. Taman kad sam ti rekla svoju
muku, otišao si.“
Počinje da pada sitna i neobično topla jesenja kiša. Negde
zagrme, a iz njene utrobe se ote piskav i bolan jecaj.

Sneg je baš napadao. Šetaju već sat, stigli su na sam vrh

Savskog jezera. Okolo su mir, kristalna belina, usnuli kafići i
tamna površina jezera po kojoj nečujno plovi jato divljih gusaka
ostavljajući za sobom na vodi srebrnu rebrastu brazdu. Suton
polako zavija krajolik u tamu. Srpasti mesec je na studeni
naoštrio svoje blede ivice kao da se sprema da poreže nebo i
mrtvu i ledenu tišinu. Greje ruku u Lukinoj. „Ajmo negde na
kuvano vino!“, kaže joj. Potrča ispred nje pa stade. Potrča i
ona. Čeka je raširenih ruku. Skače mu u zagrljaj. On je grli
čvrsto, diže i vrti ukrug. U zamagljenom sivilu njenih očiju iskre
suze. Pa teku. Luka ih najpre briše rukom, a potom strpljivo i
nežno kupi usnama po ledenom obrazu. „Vanja, dušo! Da nikad
više nisam video tvoje suze. Razbole me!“

Čuči i kisne. Još ne može da ustane. S obližnjeg drveta se

čuje prekorno graktanje vrane. Suza nema. Samo nebo plače.
Diže se da krene i jasno čuje reči pesme koju joj je govorio:

Ajoj, Bože, šta smo uradili.

Ukrali smo konje,
Upregli ih u kola
I pobegli daleko, daleko.32

32
“Krađa”, “Ciganska poezija”, Rade Urlih i Branko V. Radičević

228
XII

Ana, srećo moja! Nešto sam čeprkala po Lukinom laptopu

i naišla na njegovu prepisku sa Janom. Tu ćeš videti
kompleksnost njihovog odnosa i muke. Ne znam šta Jana misli o
svom ocu otkad ga nema. Ja je ne pitam, ona mi ne govori. A i
da je pitam, ne bi mi rekla. Snimila sam sve to na USB, evo,
uzmi i ponesi.
Umalo da zaboravim! Saznala sam ko je ona lepa dama
koja donosi cveće na Lukin grob. Pre neki dan je prijateljica sa
svojom kćerkom Marijom, maturantkonjom Gimnazije „Sveti
Sava“, bila kod mene na kafi. Gledale smo fotografije sa
Marijine maturske večeri i među profesorima na fotografiji
prepoznam nju.
– Ko je ova lepa dama? – pitam Mariju.
– To je moja razredna, profesorka matematike. Jedna
sjajna žena, svi je obožavamo! – reče.

...Eh, tata, tata! Kažeš mi da su mladi ljudi u Srbiji

apatični, lenji, da nemaju odgovornost prema svojoj zemlji i
da ne rade ništa ozbiljno i vredno. A ništa od toga što rade nisi
video? Šta si ti, politički komesar? Zamisli da ja ne čitam
Ćosića jer mislim da je, već četvrt veka, njegov stav o
aktuelnim događajima u zemlji anahron, da ničim ne doprinosi
da budućnost srpske dece bude bolja? Ili da ne gledam
Kusturičine filmove jer mislim da je zadrti desničar, a njegov
vizuelni narativ je sjajan? Pa onda negiram sve što radi Nikita
Mihalkov jer me nervira njegov pogled na Zapad, a on je
napravio taj čarobni film „Varljivo sunce“? Film sa
najtragičnijom i najromantičnijom ljubavnom pričom svih

229
vremena, književnost u slici. Najveći deo mladih u Srbiji je
otrovan nacionalističkim žongliranjem mitskim sentimentom,
onim koji se tako lako može prevesti u najsvetije i najčistije
neodređene opštosti: srpstvo, patriotizam, ponos, porodica,
tradicija etc. Takve Srbija podržava, ali ne i pametnu decu
koja se ne čuju jer im, baš takvi kao ti, ne daju da govore. A ja
mislim da su ta deca budućnost Srbije. Nisi oni zli, nisu
nezahvalni i razmaženi skotovi. U muci su. Hoće bolji svet. I
rade lepe i vredne stvari, samo što ti to nećeš da vidiš. Niko,
pa ni ja, nema interesovanje za nešto što nije istinonosno
vredno, osim ako estetski ne govori zvonko...

...Govorim ti o finom, mladom, pametnom svetu, duhu

svog vremena. Oni su nevidljivi sve do trenutka kad u njima
prepoznaš kvalitet. Biti prepoznat kao kvalitet u Srbiji, a biti
protiv, to je mitska retkost s obzirom na to da uvek postoje
nekakve zavere u koje su po pravilu upletene strane sile. Ti
mladi i pametni ljudi su sve same izdajice, plaćenici, opstruenti
koji imaju nedvosmislenu nameru da naude, razvale, uvrede, ne
znam šta sve još.  Dakle, to su ljudi za koje se suštinski sumnja
da su zli. Najgora stvar je to što su inteligentni. Da nisu, bili bi
blaženo glupi i taj nedostatak IQ-a pravdao bi manjak morala.
Ovako, kad su pametni, oni su duplo krivi. Najpre zato što su
pametni pa mogu pametno da naude, a o njihovim namerama i
moralu da ne govorim. Ne može namera da diktira ubeđenje, to
ne postoji! Ne može zloba da te motiviše! Može bes. I šta uopste
znači zloba? Zloba, zlo, pakost, to su opšte kvalifikacije koje
lako prevare. Potrudi se da te stavovi mladih ljudi ne diraju u tu
srpsku žicu. Reci, ne slažem se sa njima, mislim da su
arogantni, senzacionalisti, oportunisti; take your pick! Ali se

230
isto tako trudi da stav koji imaš prethodno istražiš. Ne deklariši
se već zauzmi stav. Zauzimanje stava je posao pošto si pozvan
da ga braniš činjenicama, a ne parolama. Dakle, ako formiraš
negativan stav o nekom onda treba da vidiš šta taj stvara jer
njegova dela govore glasnije od njegovih reči. Tek tada možež
svoj stav da braniš tako religiozno...

...Posvađaćemo se do koske. Najradije bih prekinula ovu

prepisku, ali ne mogu, nerviraš me. Znaš li ti, čoveče, kakvoj
agresiji su mladi u Srbiji izloženi? Na ulici, u školi, u kući od
roditelja. Najgora je ova poslednja. Zašto bi se bilo ko prema
meni poneo bolje, časnije i pravednije od mog oca? I nemoj
svoju agresiju da pravdaš pričom kako ja nemam iskustva
bede i muke! One tvoje negdanje, bosanske. Evo, ja imam
sadašnje muke i bedu, and let me tell you little something,
beda i muka su baš to – beda i muka. Zašto to treba da ne
dovodi u pitanje tvoje batine? Zašto je muška muka, ta
obezbeđujuća, egzistencijalna, zašto je ona časnija i svetija od
moje ženske muke gde se trpe batine i poniženje? I što je
najvažnije tata, ja u tvoje roditeljske, najljudskije od svih
ljudskih namera, u te namere ja nisam nikada sumnjala. 
Teško je deliti osećaj empatije sa žrtvama čiju muku nisi
iskusio iako smo svi delili onu ratnu kolektivnu tragediju.
Posledice toga se kod mene i tebe razlikuju. Dakle, ako je
agresija tvoj izbor, to ti je hell of the task. Na kraju dana, sve i
da razumeš i da osetiš i stid i kajanje i da domisliš šta si sve
mogao bolje i drugačije, stvari su gotove zauvek; pala karta!
Ono najvrednije, ta ljudskost čina, tog tihog, privatnog čina
empatije, zapravo promiče jer u trenutku kada postaješ svestan
svega toga, ništa ne može da te uteši, čak ni činjenica da si zbog

231
te muke upravo postao bolji čovek. To je moja istina, moja
privatna reč tebi kao roditelju...

...Ovaj razgovor više nije o „neistinonosnoj već estetskoj

vrednosti“ iz prvog mail-a niti o „hegelovskom duhu vremena“
iz drugog, već o „privatnoj istini“ iz trećeg. Pišeš mi da je kod
mladih u Srbiji danas dominantan osećaj poraza i
promašenosti, da njihovo stvaralaštvo vrišti od psovki, nasilja i
neuke reči?! Nije te sramota da se tako ponašaš u rođenoj kući,
a jeste kad te stvari slušaš i gledaš? Muko moja! Ja ti se
obraćam kao čoveku koga pozivam na ljudskost, a ne na
odgovornost. Da shvatiš zašto se ta deca osećaju tako ljuto kao
ja, tako razočarano kao ja i tako povređeno kao ja. Ti mi stalno
pričaš o svojih petnaest i muci. Pa kad već insistiraš, jedne
februarske subote, oko deset ujutro, u potkošulji i gaćicama si
me izvukao na otirač ispred stana. I zaključao vrata. Pre toga si
mi potkošulju toliko usekao u rame i vrat da je bila krvava. I
tako sedim tu ispred vrata, zapravo čučim i plačem, ali tiho,
gotovo u sebi. Jer nemam gde! Prvo nemam gde takva u
gaćicama i potkošulji, a bog zna da bih odletela kao munja.
Drugo nemam gde generalno. I niko na ovom svetu, ali niko,
nije svedok toj mojoj muci. Ja nemam tada, tata, na tom otiraču,
ni mamu, ni tatu, nikoga. I jebem ti ovaj život kad ja ne smem ni
da plačem jer ljudi silaze niz stepenice i ja, ako postoji šansa da
me ne vide, ja bih baš to, da me ne vide. I ne znam šta sad da
uradim, jednostavno ne znam. Da bežim, ne mogu, da vrištim
zbog nepravde pregoleme, ni to ne mogu. Bar da mogu da
zajecam. Ali ni to ne smem ako neću da me vide jer nema mi
većeg poniženja nego da me takvu neko vidi. I jasno mi je,
moram da ćutim i izdržim. Pa, jebemmumater, evo na primer,

232
sedim ti ja bolesna kao ti sada, sa visokom temperaturom i
dopisujem se sa svojim ženskim detetom. To moje dete je besno,
ljuto je na mene. A moje je dete, ja sam ovo, tata, od tebe, a ne
od mame naučila, hoću da me moje dete voli. Eto baš tako, hoću
da me voli. Ali usrala sam, nije bitno kako i zašto. Moje dete
smatra da sam učinila nepravdu prema njemu. Da li moje dete
laže? Bože, kako bih volela da laže, da ne zna o čemu priča! Ali,
ako se oseća tako, da li me laže? Ili ja nešto propuštam, ne kao
roditelj, već kao čovek? Možda ja nisam ni pomislila da te stvari
mogu da budu muka, ali ona je živ primer da je boli. Ja vidim
da mom detetu sve manje trebam. Ja, kao i ti tata, odbijam da
poverujem u to, ne želim to. I kad kaže da sam joj nažao učinila,
to ti je to, učinila sam i šta ću! Kako ću da pokažem sluha za
nešto što je prestrašno, a moje je? Ali, moja ljubav prema njoj
je toliko ogromna da ja nemam izbora sem da prihvatim i
razumem tu nepravdu. I sve što u toj nepravdi postoji, sve me
zanima. Pa i njena ljutnja, njen bes...

...E, tata, tata, muko moja nečasna. Kažeš, čekao si do

podne da izađem iz sobe da bi je spremio, da sam te vređala,
vrištala. I to je razlog što si me izbacio pred vrata? Kažeš, bilo
je manje od minuta. Malo je, zar ne? I još pominješ kako sam te
kao osnovac uvredila dok si me vodio u školu jer se
desetogodišnjem detetu nije išlo na nastavu. A, tvrdiš, oprostio
si? Kad? Reklo ti dete da pušiš, je l’ to? U tvoje vreme, na tvojoj
planini, očevi su verovatno smrću kažnjavali takve dečje grehe.
I uopšte, kako bi ti gorštaci – mudraci kaznili tu svirepu malu
džukelu? Ja sam, eto, imala sreće, meni su samo pokidali uši.
Ne podsećaj me na muku! Prevazišla sam to. Takve stvari se ne
opraštaju, već prevazilaze. Je l’ oprostiti znači da, čak i kad ti

233
spomeneš taj moj strašni greh, ja moram da prećutim tu
nepravdu? Ja sam, dakle, tebe uvredila onako okrutno, kako to
samo dete može, ljudski do koske. I evo, čak i sad, ja treba da se
stidim tog slavnog đoke, ali ne i ti svoje okrutne kazne. Kazne
gde mi uši krvare dok me za njih vučeš sa početka nizbrdice kod
škole do samog školskog ulaza. Ja te celim putem molim da
prestaneš, gledaju me deca, sve moji drugovi. I ti na samom
ulazu u školsko dvorište konačno pustaš. Da budemo potpuno
iskreni, stao si jer ti se nije ulazilo u školsko dvorište sa detetom
koje skiči. Ne daj bože da te neko pita što si tukao pa još ti
grbav da ispadneš. Tebi je ta dečja uvreda paradigma moje
svireposti i bahatosti? Pokaži tu ljudskost, aman, čoveče, da li
je to toliko teško? Taj moj ispad tebi služi kao orden, tad si prvi
put ranjen. Pa bar tim nemoj da se kitiš! Koliko malih godina je
potrebno da smrtno i zauvek uvrediš oca koji ti je oprostio?
Kakvog to čoveka boli? Kakvog čoveka izistinki boli psovka
deteta? Kakav je to sitan format? To ne boli, to prkosi, znaš i
sam. Na sav greh, sebi si na leđa natovario i greh samoobmane.
Ne znam koja je tvoja muka. Ta empatija, kraljica svih
vrlina, najčistija je kada je prema slabijem – ženi, deci, keru... I
kako može bilo koje slabije biće od tebe da zasluži takvu
kaznu? Da li bi ikada tukao invalida? Ili tu podvlačiš crtu? I da
li ti misliš da tvoja žena, ćerka pa i tvoj pas, ma bilo ko na ovom
svetu, ne zaslužuju tu vrstu fizičkog poštovanja,  tu vrstu obične
odmerenosti da, kad se sa tobom ne slažu, ne popiju batine? A
šta ako taj koji je udaren ne može da ti vrati? Šta ćemo tad? Je
l’ i tad fer? Ako kažeš da je fer – nečovek si, ako kažeš da nije –
opet si nečovek. Zajebana disjunkcija. I zapamti, ništa ne može
biti časno ako mu nedostaje pravde. Nisu to moje reči. Rekao je
to neko pametniji od nas oboje, Marko Tulije Ciceron…

Deo Janine prepiske sa ocem

234
Umesto pogovora

Treći dan Božića je, Sveti Stefan. Napolju vetar urliče.

Stresao je sneg sa drveća pa gole grane cvile i jauču od
zastrašujućih udara. Čizma se lepi na mrzlom i ostruganom
trotoaru, a tamo gde je nanos, sneg reži pod obućom. A samo
dan ranije, na suncu bez vetra, činilo mi se da sneg nežno grli
parkove, dečja igrališta i krovove kuća.
Rade je na poslu, a meni od ranog jutra zvoni telefon.
Javila se Nada iz Čikaga. Zove nas da dođemo za srpsku Novu
godinu. Kaže, nije veliki put iz Toronta. Sedamsto kilometara
nije veliki put? Šta jeste? Šta da radimo tamo? Da opet idemo
pred crkvu i slušamo kukavno zavijanje pijanih „četnika“
okićenih kokardama? Šta tu ima da se vidi? Onda je nazvao
Zoran iz Milana. Pita da li ćemo na leto skoknuti do Zemuna.
Nisam mu rekla da ovog leta sigurno nećemo ići, a ni razlog
tome. I na kraju, zvala je doktorka Jasmina iz Gradske bolnice
da mi kaže da je umrla Smilja. Iznenada. Ej, živote, živote, kako
umeš da zamrsiš pređu. Gori si od đavolova kurve! Nikad ti nije
dosta ljudske muke. Kao bludnoj ženi čašice razvrata.
Neko je rekao da je sreća odsustvo bola. Ali, zar ponekad
ne boli i kad smo srećni? Zar nas ljubav neprestano ne kuša
bolom? Ima ljudi koji umeju sa bolom. Znaju da otvore pa
zatvore vrata bola, pregrme to brzo. Nekom se opet otvore božje
dveri, dođe neko uz koga to lakše prebole. Smilja je bila jedina
snaga u Beogradu koja je za me te dveri držala otvorenim. Sad
kad je nema, nestao je svet u kom su, iako mrtvi, živeli moji
najmiliji. Ja na sahranu neću moći, videću da li Rade može.
Sve me vuče da se vratim na Gardoš. Ali, šta kad dođu
deca? Ako bog da, u maju ćemo dobiti dečaka. A Rade i ja
mislimo da ćemo, s božjom voljom, izroditi bar troje. Čime ih

235
školovati, kako ih izvesti na put, ako se vratimo? I tako sam u
prebiranju misli svaki dan. Kad me stisne muka čini mi se da su
mi usta voskom zapečaćena. Reč ne mogu da izustim. Onda se
iskradem negde da me Rade ne vidi i glasno isplačem. Kô
čovek. Lakše mi je posle. Jer, nema gore boli od boli bez suza i
glasa.
Na kraju, da vam kažem i ovo. Završila sam knjigu.
Nemam kom ovde da je dam da je čita. Ovde ljudi rade, nemaju
vremena za čitanje. Ili ja ne poznajem one koji čitaju! Nije
važno, bar sam svoju želju ispunila. Ako je kojim slučajem
nađete i pročitate, dajte je drugom. Da je i on čita. Tako će
postati bolja jer i knjiga zna da krade. Misli, tugu, radost, sve. I
reči! A reči su misterija, nema veće misterije od reči! Tek kad je
budete listali drugi put, videćete da to nije ista knjiga koju ste
nekad čitali. Ako je neki Zemunac bude čitao, nek uzme cvet i
ode na zemunsko groblje. Do prvog groba. Tu neka ga spusti i
vrati se. Biće dovoljno za sve one koji su me voleli i koje sam ja
volela, a sad tamo u miru počivaju.

Toronto, na Svetog Stefana, 9. januara 2014. godine

236
 Momčilo B. Radlović je rođen 1947. godine u Nakovu
kod Kikinde. Školovao se u Bosanskom Grahovu, Banjoj Luci i
Beogradu. Diplomirao je na PMF-u, odsek matematika. Po
zanimanju je informatičar.

... Sa Šehitluka su, zaobilazeći mezarja i bašče, promičući

kroz avlije i sokake, nepristojno zavirujući kroz prozore malih u
belo okrečenih kuća, sišli u Sitare pa krenuli nizvodno do
Zelenog mosta. Boli ih slatki, ustreptali smeh, drhtav od
devojačke čežnje, koji dopire iza mušebaka i dugo prati njihove
korake. A vrela krv provri kad kroz male pendžere izvire vesele i
radoznale oči koje mladim momcima unose ljubavnu čežnju u
srca i nesanicu u noć...
„Tragovi u sećanju“

ISBN 978-86-900408-0