Vajola Šipman

NARUKVICA
USPOMENA
 Mojim bakama… i majci

Hvala vam što ste me naučile da su sitnice najvrednije

u životu i što ste mi podarile mudrost da me
stalno podseda na najvažniju lekciju.
 Predgovor

Privezak u obliku polovine srca

Za život koji nas nede nikada razdvojiti

 4. jul 1953.

Loli

Na stotine sjajnih svitaca osvetlilo je kameniti put koji je vodio do obale Lost Land
Lejka.
„Vidiš li ono, Loli?“, rekla mi je mama osmehujudi se u polutami. „Majka
priroda prikazuje nam svoj vatromet.“ Osmehnula sam se i duboko udahnula.
Ceo moj svet mirisao je na leto: na mleko za sunčanje, prskalice, roštilj i
borove iglice.
Dok smo mama i ja koračale prema našem molu, oko ušiju su nam lepršali
vilini konjici čije je zujanje krila podsedalo na zvuk violina.
Malopre sam oduvala deset svedica sa rođendanske torte i ostavila tatu da se
zabavlja pravljenjem logorske vatre na kojoj demo kasnije pedi krekere sa
čokoladom i belim slezom. On mi je ved dao poklon, moj prvi štap za pecanje, da
mogu nedeljom provoditi vreme s njim, a sad je kucnuo čas da mi i mama uruči
dar. Ona je to svake godine činila ovde, na obali jezera, tačnije na kraju našeg
mola.
Pošto je mrak postajao sve gušdi, uhvatila sam je za ruku i naše su se
narukvice sudarile i zazveckale. Meni je ovo bilo smešno, pa sam se zakikotala.
Onda sam, kao po navici, počela da opipavam jedan po jedan visuljak na njenoj
narukvici, pokušavajudi da pogodim šta koji predstavlja prema njegovom obliku.
Bila je ovo igra koju sam smislila još pre mnogo godina.
„Moja prva cipelica!“, izgovorila sam ushideno.
„Za život pun zdrave i sredne dečice“, objasnila mi je mama.
„Ključid!“, povikala sam.
„Njime si otključala moje srce“, rekla je.
„Pahuljica?“
„Jeste“, potvrdila je. „Ona je za osobu s mnogo vrlina.“
Nastavila sam da dodirujem njene amajlije i mama je za svaku od njih imala
odgovarajudu priču. Mada sam ih skoro sve znala napamet, nastavila sam da
prebiram prstima po tim privescima sve dok nisam naišla na omiljene: klavir čiji se

5
poklopac otvarao i zatvarao, kornjaču sa zelenim draguljima umesto očiju, čija se
glava pomerala napred-nazad, i bunar želja s pokretnim čekrkom.
„Prvi je za život ispunjen lepotom, drugi za život sa mnogo razboritih odluka i
tredi za život u kom se ostvaruju sve želje!“
Kad smo stigle do samog kraja mola, napipala sam na njenoj narukvici
privezak koji nisam uspela da prepoznam.
„Šta znači ovaj, mama?“ upitala sam je. „Nije mi poznat.“
„To je…“, počela je ona i odjednom zadutala.
„Mama? Jesi li dobro?“
„To je stolica za ljuljanje“, brzo mi je objasnila. „Za šta je ona?“
„Ona je za…“, ponovo je zastala, zadihana kao da je upravo preplivala jezero,
„… za dug i zdrav život.“
Tek što smo obe sele na ivicu drvenog mola i uronile stopala u vodu, započeo
je vatromet.
„Jaaao!“ povikala sam, što zbog hladnode jezerske vode, što zbog vatrometa.
„Diiivno!“
Inače, ja sam dete leta. Rođena sam četvrtog jula, što znači da se moj
rođendan poklapa s proslavom nacionalnog praznika.
„Sve ovo namenjeno je samo tebi“, šapnula bi mi mama svake godine dok su
nam se nad glavom rasprskavali raznobojni cvetovi vatrometa i njihovi se odrazi
širili preko mirne površine vode.
Otkako znam za sebe, majka mi je za svaku posebnu priliku poklanjala po
novi privezak za moju narukvicu: za Božid, za dobru ocenu u školi, za putovanja.
Takođe, dobijala bih po jedan za svaki rođendan. Tako je bilo i ove godine.
„Sredan ti rođendan, Loli!“, rekla je, privukla me u zagrljaj i poljubila mi kosu.
„Hodeš li prvo da odrecituješ našu pesmicu?“ Zavrtela sam glavom. „Nedeš?
Zašto?“
„Nisam više mala, mama.“
„Za mene deš uvek biti dete. Zato je izrecitujmo zajedno!“

Ova amajlija neka te podseti…

Kako je izgovorila prvi stih, mamino lice se ozarilo. Odjednom je i mene

obuzela jaka želja da recitujem s njom, nešto poput onoga kad ne možete da
odolite da uskočite u jezero po vrelom letnjem danu.

Da je svaki korak tvoj

6
 ispraden ljubavlju mojom.
I da svaki put,
kad otvoriš kutijicu ovu,
osetiš i znaš
da srce moje i tvoje
u ljubavi zauvek stoje.

Mama me je čvrsto zagrlila, blistajudi od srede. „Vidiš da nije bilo teško“,

rekla je i izvadila kutijicu iz džepa jakne.
Pocepala sam papir i otvorila je. Na dnu kutije, na postolju od mekog pliša,
kao i svaki put presijavao se mali srebrni privezak.
„Šta je ovo, mama?“, upitala sam je škiljedi u mraku.
„To je polovina srca. Za život koji nas nikad nede razdvojiti.“
Izvadila sam privezak iz kutije i prešla prstom preko njegove fine ivice.
„A gde mu je druga polovina?“
„Ovde je“, rekla mi je mama i pokazala prstom na svoju narukvicu načičkanu
brojnim privescima. Onda je zakačila novi privezak na moju narukvicu i položila
moj dlan preko svog srca. „Ali nije samo tamo, ved i ovde. Tako deš zauvek biti deo
mene.“
Nasmešila sam se i naslonila se na nju. Bila je tako topla i udobna, i mirisala
je na mešavinu božura i „kopertona“.
„Vidiš, kad postavimo priveske jedan pored drugog“, rekla je i spojila naše
dve polovine srca, „na njima piše MAMA I DERKA. Te dve polovine se dopunjuju.
To znači da du, šta god da se desi u bududnosti, zauvek biti deo tebe, kao što deš ti
zauvek biti deo mene. Hodeš li mi nešto obedati, Loli?“
„Hodu, mama.“
„Obedaj mi da nikad nedeš zaboraviti našu priču i da deš uvek biti svoja.“
„Obedavam, mama“, odgovorila sam joj.
Nasmešila se i pogledala je preko jezera dok su svetla vatrometa šarala nebo
nad nama, a zatim je prebacila ruku preko mojih ramena i privukla me bliže sebi.
„Uvek du biti s tobom, Loli. Naročito dok nosiš narukvicu. Ona de te zauvek
podsedati na mene i vreme koje smo provele zajedno. Te uspomene ne može ti
niko oduzeti.“
Poljubila me je u obraz i u tom trenutku nad nama se rasprsnuo novi cvet
vatrometa.
„Uvek du te voleti, Loli“, kazala je.
„I ja du tebe uvek voleti, mama.“

7
 Preko jezera se pokrenuo povetarac i zaljuljao priveske na našim
narukvicama.
„Znaš, ima ljudi koji kažu da mogu čuti glasove predaka na ovom jezeru: jedni
ih čuju u poju nodnih lasta, drugi u kreštanju kormorana, a neki u kreketanju
žaba“, šaputala mi je mama. „A ja ih čujem u zveckanju privezaka“, izgovorila je
tonom od kog sam se malo naježila. Sve je bilo toliko lepo da sam se osedala kao u
bajci. Pogledala sam prema majci. Njena plava kovrdžava kosa presijavala se pod
raznobojnim svetlima vatrometa. Videle su se čak i sitne pegice na njenim
ružičastim obrazima. Nikad nedu zaboraviti koliko mi je čarobno tada izgledala.
Kad sam malo bolje pogledala, videla sam da se niz njeno lice slivaju suze.
Samo godinu dana kasnije moja voljena majka umrla je od raka.

4. jul 2013.

U stvarnost me vrada prasak vatrometa.

Sad mi je sedamdeset godina. Moji roditelji odavno nisu među živima. Muž
mi je takođe umro. Moja derka, Arden, živi na pet sati vožnje odavde, dok je njena
derka, Loren, na koledžu. Vedi godinama rođendan proslavljam potpuno sama. Pa
ipak, još se raznežim kad pogledam u nebo prekriveno raznobojnim cvetovima
vatrometa i duša mi se ispuni divnim uspomenama.
I dok podižem pogled, osedam kako mi suze kvase lice.
Moja majka možda jeste odnela polovinu mog srca sa sobom, ali još čuvam
sve njene priveske. U jednom je bila upravu: ta narukvica stvarno ima mod da me
neprekidno podseda na svu ljubav koju mi je majka podarila.
Zarekla sam se samoj sebi da du sve porodične uspomene preneti derki i
unuci, jer dobro znam da niko ne umire sve dok ga spominju u pričama. Ljudi žive
sve dotle dok postoji neko ko de sedanje na njih preneti slededoj generaciji. Počela
sam da im pripovedam priče o našoj porodici još dok su obe bile male, ali onda su
porasle i, kao što to obično biva, život ih je odneo daleko od mene, baš kao što
talasi jezera pomeraju sitan šljunak i odnose ga u dubine.
Trudim se da ih podsetim na našu istoriju i predanja putem privezaka koje im
još šaljem, ali, nažalost, moja derka je odbacila i mene i našu prošlost kao stari,
nepotreban komad odede. To je ono što me najviše boli.
I dok se nadam i molim da de se njih dve jednom vratiti kudi, nastavljam da
sedim sama i gledam u nebo prošarano vatrometom svakog četvrtog jula. I još
recitujem onu moju i maminu pesmicu. Dok to činim, kao po pravilu s jezera se

8
podiže povetarac i privesci na mojoj narukvici počinju da zveckaju. Tada samo
sklopim oči i slušam njihovu muziku.
Sredan ti rođendan, Loli, čujem kako mi majka govori.

9
 Prvi deo

Privezak u obliku balona

Za život ispunjen pustolovinama

 Jedan

Maj 2014.

Arden

Arden Lindsi prekasno je shvatila da viče.

Ustala je sa stolice i zalupila vratima kancelarije u redakciji časopisa Paparaci,
do srži iznervirana loše napisanim člankom koji joj je upravo predala njena
najmlađa onlajn-novinarka.
Bijonse pokvarila stomak sušijem?!
Ma nemoj mi redi!
Simon je oduvekbila talentovanija za đuskanje po podijumu i ispijanje
šampanjca nego za pisanje zanimljivih naslova i tečnih rečenica.
„Koliko puta treba da ponoviš istu reč u tekstu? Ili isti oblik jedne te iste
reci?“ Arden je nastavila da urla. „Pevati? Pevanje? Pevajudi? Pevač? Pevačica?“
Arden je duboko uvukla vazduh u pluda.
„Osim toga, možeš li se bar jednom potruditi da središ članak pre nego što
mi ga predaš?“, promrmljala je sebi u bradu.
Sručila se nazad u stolicu takvom silinom da joj se tamna, ravno podsečena
kosa zavrtela oko glave, a naočare s debelim crnim ramom pale su joj na pola
nosa.
Skinula je naočare, zažmurila i protrljala slepoočnice. Tup bol u potiljku
nagoveštavao je skori dolazak glavobolje, baš kao što se po vibriranju šina koje
prolaze tik pored skladišta u River Nortu, gde se nalazila njihova redakcija, tačno
znalo da de uskoro naidi voz.
M ovaj voz ne može se zaustaviti, pomislila je Arden i izvadila iz tašne dva
„brufena“ tačno u trenutku kad je pored njenog prozora iznenada protutnjao voz.
Ubacila je obe tablete u usta i progutala ih s malo mleka što joj je odranije
ostalo u šolji. Duboko je udahnula ne bi li tako preusmerila energiju na posao,
namestila je naočare i postavila prste iznad tastature kompjutera onako kako to
čine iskusni pijanisti.

Iza scene sa Bijonse

[Samo je (ITALIK Paparaci) bio tamo!]

11
 Piše: Simon Džafi

[P]

Slobodne devojke, jeste li spremne za ludu žurku, jer Bijonse (LINK

za Bijonse) jeste!
[P]
Pop diva koja će nastupiti (LINK za Šou gospođe Karter) u petak i
subotu (LINK za Junajted senter) organizovala je privatnu žurku u
restoranu (LINK za Sandu) kao najavu povratka na scenu (LINK za
Čikago), gdejejela suši i pila sake sa mužem, Džej-Zijem (LINK za
Džej-Zija), i prijateljicama (LINK za Gvinet Paltrou i Ališu Kiz).

Kad god bi počela da radi, Arden se osedala kao da joj je duša odjednom
napustila telo, vinula se uvis i onda je, lebdedi nad njenom glavom, posmatrala s
drvenih greda i ogoljenih cevi što vijugaju po tavanici skladišta izloženog promaji.
Mogla je da vidi svoje prste kako lete po tastaturi pritiskajudi tipke koje vedina
ljudi nikad i ne koristi.
Uglaste i oble zagrade, crtice, brojeve i ostale retko korišdene simbole.
Arden se bavila poslom za koji je retko ko znao da uopšte i postoji. Dan je
provodila lektorišudi i sređujudi tekstove, radedi SEO optimizaciju, ubacujudi
linkove, ključne reči i pretragu klikova, odnosno radila je sve ono što niko i ne
primeduje dok čita časopis na laptopu, ajpedu ili mobilnom telefonu, ali je to bilo
izuzetno važno oglašivačima, zbog čega je Paparaci postao jedan od najtraženijih
veb-sajtova o poznatima u svetu.
Posle sređivanja teksta, Arden je prešla na odabir fotki koje joj je još rano tog
jutra poslao redakcijski fotograf. Na jednoj od njih Bijonse je grlila Gvinet. Na
drugoj je Džej-Zi sedeo u senci. Tu je bila i neverovatno visoka Kimora u štiklama.
Naravno, i Simon je na svim slikama izgledala očaravajude, kao da joj je mesto baš
na stranicama Paparaca. Onako nacvrcana, egzotična, s tamnom kosom, svetlom
puti i sjajnim smaragdnozelenim očima izgledala je kao mini-kopija Kim
Kardašijan. U stvari, Simon je u prirodi bila niska i žgoljava, međutim, na
fotografijama je izgledala kao prava zvezda.
Tako se i ponašala. Daskala je i pijuckala s poznatima glumedi da im je bliska
prijateljica. I onda, posle nekoliko popijenih pida, uspevala je da izvuče iz njih ono
što drugima nikad ne bi pošlo za rukom.

12
 Još samo kad bi se setila da sve to i zapiše, pomislila je Arden ne skidajudi
pogled s onih fotografija. U tom trenutku pogled joj je pao na sopstveni odraz, na
bledo lice i demode haljinu koji su u poređenju s raskošnom lepotom Ališe Kiz i
Keli Rouland izgledali tako jadno i neugledno. Zagledala se malo bolje u Kelinu
sliku, pitajudi se da li je ona njena sjajna, bujna griva perika ili prava kosa.
E ovo se zove dobra perika, mama, zasmejala se Arden prisetivši se groznih
perika koje je njena majka nosila da bi njima zabavila turiste u njihovom rodnom
gradu.
(ŠIFRA FOTOGRAFIJE TZQ189&04L)
Još jednom je prekontrolisala ceo tekst i zatim ga učitala na veb-sajt
Paparaci.com, s tim što je tik ispod svetlucajudeg jarkocrvenog banera na kom je
treperilo NAJNOVIJA VEST! ubacila odličnu fotografiju na kojoj Bijonse grli Gvinet.
Uzela je papirnu čašu od kafe sa stola i ubacila je u kantu za otpatke. Zatim je
ustala i otišla do prozora s kog se između šume okolnih nebodera i šina železnice
videlo i dobro parče jezera Mičigan.
Bio je divan majski dan, pa su sunčevi zraci pretvorili površinu jezera u
svetlucavi kaleidoskop. Arden je zadivljeno posmatrala kako tamnozeleni talasi
ljuljuškaju čamce privezane uz obalu.
Odrasla je na ovom jezeru, samo na njegovoj drugoj strani, koja joj se odavde
činila udaljenom najmanje milion kilometara. Mada je ovo ipak bilo samo jedno
jezero, njoj je izgledalo toliko veliko da je, dok je bila mala, mislila da ono razdvaja
njen svet od ostatka planete.
„Ne oseda se so u vazduhu“, rekli bi poznati iz Los Anđelesa ili Njujorka kad bi
došli u Čikago. Ili: „Kako to mislite, ne vidi se druga strana?“, iščuđavali bi se ne
mogavši da shvate veličinu prostranstva tog jezera.
„Odlično si uradila ono u vezi sa Bijonse.“
Arden se okrenula začuvši šefov glas.
„Hvala“, zahvalila je Vanu, ne mogavši da ne primeti njegovu novu frizuru u
stilu Zaka Efrona i svečanu leptir-mašnu.
„Vest je okačena pre nekoliko minuta, a ved ima nekoliko hiljada pregleda“,
rekao je. „Džej-Zi mi je ved poslao poruku kojom nam zahvaljuje na svim onim
ubačenim linkovima. Nas dvoje smo baš dobar tim, zar ne?“
Nas dvoje? Ti možda jesi glavni urednik sajta i radiš priče o kraljevskoj
porodici, ali to ti ne daje za pravo da prisvajaš moj rad, pomislila je Arden.
„Da“, bilo je sve što mu je rekla jedva se suzdržavajudi da ne prevrne očima.
Zatim je malo zastala.

13
 „Postoji li šansa da mi dopustiš da odradim Bijonsinu sutrašnju after-parti
konferenciju?“
„Nije loša ideja, ali potrebnija si nam ovde“, odgovorio joj je Van, pritom se
smeškajudi na onaj isti snishodljiv način kao što je to činio njen bivši muž kad bi
mu govorila o tome kako želi da napiše roman. Čak i posle deset godina Arden se i
dalje iščuđavala kako se taj čovek sukobljavao s njom oko svega – novca, pisanja,
novinskih vesti – osim oko sopstvene derke. Na kraju, nije želelo čak ni da traži
starateljstvo nad njom. Nije ga bilo briga za njih dve. Ta njegova hladnoda ubila je i
njenu volju da mu se suprotstavi, pa je tako završila tek s neznatnom finansijskom
pomodi, koju joj je dodelio sud. On se ubrzo ponovo oženio, stekao novu porodicu
i život u kom nije bilo mesta za nju i Loren.
„Kako bismo uopšte opstali bez tebe?“ upitao ju je Van.
Arden se osmehnula na ironiju sadržanu u ovom pitanju i potom se okrenula
prema prozoru ne bi li sakrila narastajude razočaranje i osedanje poraza.
„Neka to obavi Simon“, nastavio je on. „Ona živi za tako nešto. Uostalom,
ona de ubudude raditi kao naš pisac kratkih istinitih priča.“
Ardenino lice zgrčilo se u grimasu. Osedala se kao da joj je Van prišao i
raspalio joj šamar. Iz navike se uhvatila za usnu resicu i počela da je trlja, što je
kao mala činila iz šale dok je s majkom gledala Šou Kerol Bernet. Kasnije, kad je
krenula u vrtid, ovo joj je postala stalna navika koja ju je smirivala u trenucima kad
ju je mama ostavljala u obdaništu.
„Samo protrljaj usnu resicu kao Kerol“, rekla bi joj Loli dok su stajale ispred
učionice. „Bide to tvoj tajni znak da kažeš meni i sebi da de sve biti u najboljem
redu.“
Arden je stajala okrenuta leđima sve dok nije čula da Van odlazi. Bio je deset
godina mlađi od nje i sedmi po redu koji joj šefuje. Svi su oni samo dolazili i
odlazili i provodili ovde samo onoliko vremena dok ih ne bi pozvali u njujoršku
redakciju ili dok ne bi otišli na bolja mesta u Pipi, Entertejment vikli ili
Entertejment tunajt.
Danas niko nede da se bavi pravim pisanjem, svi hode da postanu zvezde kao
što su one o kojima su dojuče izveštavali, uzdahnula je Arden.
„Pošta!“
Začuo se tup zvuk, na šta se Arden okrenula i ugledala brdo pošte na stolu.
Prišla je i počela da pretura po kovertima.
„Sve jedno te isto“, kazala je dok je prebirala po raznim saopštenjima i
reklamama za parfeme koje lansiraju dive. Ipak, pogled joj se zakucao za jedan
žuti koverat s povratnom adresom i srce joj je brže zakucalo. U tom trenutku,

14
pored njenog prozora opet je protutnjao voz od čije grmljavine joj se zatresao ceo
sto i Arden je istog momenta osetila kako iznova počinje da je boli glava. Uzela je
onaj koverat i otvorila ga makazama koje je uzela iz šolje sa stola. Iz njega je ispala
mala dopisnica.
Srce joj se zaglavilo u grlu. Rukopis njene majke nije više bio onako kitnjast,
pravilan i lep kao što je bio dok je bila mlada. Sad je bio isprekidan, ukošen i grbav.
Na dopisnici je pisalo:

ALISA:
Ali ja ne želim da idem među luđake.
MAČAK CEREKALO:
O, to ti ne gine. Ovde smo ionako svi ludi.

Kako napreduje tvoje pisanje, mila moja?

Ne zaboravi, svi mi moramo bar jednom POLUDETI da bismo
shvatili šta nas usreduje.
Nadam se da deš uspeti da dođeš kudi ovog leta. Nedostaješ mi i
mnogo te volim!
Pozdravi mi i poljubi Lornu Loren.
Mama

Arden je osetila kako joj srce udara prvo u slepoočnicama, a zatim i u očima.
Loma? O bože, mama, rekla je samoj sebi ugledavši majčinu grešku. Kako si samo
mogla dapogrešiš ime jedine unuke?
Okrenula je koverat naopačke i iz njega je na sto ispala kutijica. Otvorila ju je.
Na postolju od pliša ležao je srebrni privezak u obliku Ludog Šeširdžije.
,yAlisa u Zemlji čuda!“ osmehnula se Arden. „Moja omiljena knjiga!“
Uzela je privezak, spustila ga na dlan i prešla prstom preko njega.
Još skupljaš priveske, mama? Još veruješ u njihovu čarobnu mod?
Pomislila je na majčinu narukvicu načičkanu brojnim privescima koju majka
nikad nije skidala s ruke i koja je tokom odrastanja izluđivala Arden neprekidnim
zveckanjem.
Koliko li je prošlo vremena otkad smo Loren i ja poslednji put bile kod mame?
Gde li mi je samo proletelo sve to vreme? Razmišljala je Arden, osedajudi pritom
grizu savesti. Iz misli ju je prenuo zvuk njenog laptopa.
U trci s rokovima. Eto gde je proletelo.
Uzela je ponovo dopisnicu i još jednom je pročitala.

15
 „Nadam se da deš uspeti da dođeš kudi ovog leta.“
Njena majka je retko kad tražila nešto od nje, pogotovo ne da dođe kudi. Za
Arden je povratak kudi bio nešto slično kao što je za Alisu bilo propadanje kroz
zečju rupu. Živeti u malom gradu, biti drugačiji od ostale dece i imati Loli Lindsi za
majku uopšte nije bilo lako. Štaviše, bilo je veoma teško.
„Nije reč o tome da je ona loša osoba“, rekla je Arden privesku kao da se
obrada psihologu. „Ona je samo kao…“
„Debi Renolds!“
Da! Baš takva! Puna života i harizme, uvek na sceni, razmišljala je ona.
„Arden?“
Iz misli ju je trgnuo glas šefa, koji je stajao u dovratku s plavom leptir-
mašnom sa dezenom žutih brodida što mu je poskakivala pod bradom dok je
govorio.
Čekaj. Ja to nisam izgovorila, zaključila je Arden.
„Debi Renolds viđa se s dvadesetpetogodišnjakom! Tekst samo što nije
stigao. Imamo ekskluzivu. Treba da bude na našem sajtu u roku od petnaest
minuta!“
„Bide“, odgovorila mu je Arden klimajudi glavom. Van je ved bio na izlazu kad
mu je dobacila: „Ali, kad budem završila, izadi du ranije na ručak, ako je to u redu.
Moram da udahnem malo svežeg vazduha.“
Van se zaustavio i potom načinio tri koraka unazad. Pogledao je na sat i zatim
uperio prstom u nju.
„Naravno da je u redu. Ali još je prerano. Idi kasnije na ručak. Danas imamo
mnogo događaja. I nemoj ništa da planiraš za večeras, važi? Ni za vikend. Ono
mesto novog urednika rubrike vesti još nikom nije dodeljeno…“ dodao je na kraju.
Arden je zaustila nešto da mu odgovori, ali ved je nestao u hodniku.

16
 Dva

Maj 2014.

Loren

Pablo Pikaso jednom je rekao: „Svako dete je umetnik. Problem je u

tome kako ostati umetnik i kad odrastete.“

Loren je vratila na mesto uokvireni citat koji je držala na stolu u svojoj

studentskoj sobi i skrenula pogled prema beleškama iz ekonomije koje su
svetlucale na ekranu njenog laptopa.
Kroz prozor je zaduvao topao povetarac i razbarušio joj plavu kosu. Loren je
duboko udahnula. Nozdrve su joj se ispunile svežim mirisom jezerske vode
pomešanim sa slatkim aromama cveda i neodoljivim mirisom sveže pokošene
trave. Bili su to mirisi nadolazedeg leta, oni koji pobuđuju nadu i vradaju ljude u
život.
Začuvši veselu graju spolja, ustala je od stola i prišla prozoru. Njena soba u
kampusu Nortvestern univerziteta gledala je na jezero i studentsku plažu. Uprkos
tome što je vetrid još bio prohladan, momci su bacali frizbi nagi do pojasa, a
devojke su se sunčale samo u gornjem delu kupadeg kostima.
U ovom bezbrižnom prizoru bilo je nečeg inspirativnog što je i nju nagnalo da
skine ljubičasti duks i, umesto da nastavi s učenjem ekonomije, priđe štafelaju koji
je stajao pored radnog stola.
Prinela je četkicu platnu.
Sladoled!
Loren se trgnula kad je njena smeđokosa, kovrdžava cimerka uletela u sobu
poput tornada nosedi u ruci dva korneta.
„Pomislila sam da de nam ovo dobro dodi“, rekla joj je Leksi njujorškim
akcentom. „Ako ved moramo da sedimo između četiri zida i učimo po ovakvom
divnom danu… e da, i upravo sam saznala da me je Džoš ponovo izigrao.“
„Molim?“ odvratila je Loren i jednom rukom uzela sladoled iz cimerkine ruke
dok je drugom, u kojoj je držala četkicu, zamahnula prema Leksi. „Šta je ovog puta
zabrljao?“

17
 „Saznala sam da de za vikend odvesti Grejs na Bijonsin koncert u Junajted
senter“, rekla je Leksi i liznula sladoled. „Trebalo je mene da povede!“ povikala je i
neveselo opustila ramena. „Dogovorili smo se da nam to bude poslednji veliki
provod pre nego što odemo kudi za letnji raspust.“
„Ostavi tu budalu“, kazala joj je Loren i spustila četkicu na sto. „I to odmah!“
Leksi je nastavila da liže sladoled, a onda su se njene smeđe oči odjednom
širom otvorile. Sudedi po izrazu njenog lica, Loren je odmah shvatila da je njena
cimerka nešto smislila.
„Možda bi nam tvoja mama mogla nabaviti karte za taj koncert?“, zavapila je.
„Onda demo nas dve modi da špijuniramo Džoša.“
Loren je na to prevrnula očima, zagrizla sladoled i sela na krevet. „Tehnički
gledano, ona to može. Samo, ona nede nikog da moljaka ni za šta. Takva je.“
„Ne mogu da verujem da tvoja mama radi za magazin Paparaci i nikad ne
koristi sve te veze.“
„Ona prosto ne voli da rizikuje. Znam da de izveštavati s koncerta… ali iz svoje
kancelarije“, rekla joj je Loren i odmah dodala: „Leksi, mislim da bi trebalo da
zaboraviš na Džoša. Taj momak nije za tebe.“
Leksi je ustala držedi polupojedeni sladoled u ustima i počela da kuca poruku.
„Evo, gotovo! Raskinula sam s njim“, izgovorila je nekoliko sekundi kasnije.
„Baš si romantična, nema šta“, zaključila je Loren i počela da se smeje.
„Uzgred budi rečeno, pretpostavljam da znaš kako izgledaš kao trudni kengur?“
Leksi je spustila pogled prema svom duksu rastegnutom u predelu stomaka i
umalo se nije ugušila od smeha.
„Zaboravila sam“, promrmljala je još držedi sladoled u ustima, a zatim je
zavukla ruke u prepunjen džep duksa, iz kog je istresla brdo pošte i paketida na
krevet. „Evo. Sad više ne izgledam kao trudni kengur. Stigla je pošta.“
Loren je najpre pojela sladoled, a zatim je prišla cimerkinom krevetu i počela
da prebira po onim kovertima. Kako je koji otvorila, tako joj je bivalo sve teže oko
srca. Tamo je bilo svega: od ponuda za obavljanje stručne prakse u najboljim
preduzedima i bankama u zemlji i rasporeda razgovora za posao unutar kampusa,
do poziva za odlazak na sajmove poslova. Bio je kraj godine, ali nju nije zanimalo
ništa od svega toga. Uostalom, tek je trebalo da saopšti majci da je ove godine
ostala i bez prakse i bez posla.
Loren je tužno uzdahnula. „Ne znam šta da radim“, rekla je i oborila glavu, na
šta su joj se plave lokne rasule preko lica.
„Zašto jednostavno ne kažeš mami da ti se ne sviđa to što studiraš?“
posavetovala ju je Leksi.

18
 „Upoznala si je“, odgovorila joj je Loren. „Kod nje sreda nema mnogo veze s
obavezama. I sama je ved dugo nezadovoljna.“
„Ali, ako si sad toliko nesredna, pokušaj da zamisliš kako deš se osedati za
dvadeset godina“, rekla joj je Leksi.
Loren je na to samo uzdahnula.
„Hej, šta je ono?“, iznenada je povikala Leksi i uperila prstom u debeljuškasti
žuti koverat na njenom ljubičastom prekrivaču.
Jeste bio adresiran na njeno ime, ali Loren nije odmah prepoznala rukopis,
sve dok nije okrenula koverat i pogledala adresu pošiljaoca.
„To je moja baka!“, veselo je povikala, a zatim je iscepala koverat i izvadila iz
njega dopisnicu i kutijicu.
„Kladim se da znam šta je unutra“, rekla joj je Leksi kroz smeh i onda se
opružila preko kreveta. „Otvori je.“
Loren je otvorila kutijicu i u njoj pronašla srebrni privezak u obliku letedeg
balona.
„Šta piše na dopisnici?“, bila je nestrpljiva Leksi.
Pomislivši na Loli, Lorenine usne razvukle su se u blažen osmeh. Obožavala je
baku i sve u vezi s njom – one njene šašave perike, bezbrižan odnos prema životu,
njenu ljubav prema prirodi i vatreni duh.
Loren je počela s ljubavlju da čita.

Ovaj privezak je za život ispunjen pustolovinama! Nikad nemoj

zaboraviti… SJSŽ!
Voli te baka

„Tvoja baka zna za skradenicu samo jednom se živiV, upitala ju je Leksi, koja
je u tom trenutku krenula da otvori laptop, ali je iznenada zastala i nastavila
tužnjikavim glasom: „Tvoja baka je tako brižna. Meni nedostaje moja. Mnogo sam
je volela.“
Loren je protrljala prijateljičino rame. „Ona de zauvek biti s tobom“, kazala joj
je saosedajno.
„Znam“, uzvratila je Leksi grickajudi donju usnu i odmah zatim je promenila
temu razgovora. „Koje pomenuo završni ispit iz ekonomije? Vreme je da počnemo
da učimo, zar ne?“
Loren je cmoknula novi privezak i okačila ga na narukvicu, među ostale
visuljke. Zatim je otišla do stola, postavila bakinu dopisnicu pored Pikasovog citata

19
i nežno prešla prstima preko ispisanih slova. Pogledala je prema Leksi i pomislila
kako je tužno kad nekome umre baka.
Moja ved ima ved sedamdeset godina? Otkud joj tolike godine? Zapitala se u
sebi Loren. Pogledala je prema zidu i prešla pogledom preko brojnih priznanja
koja je dobila za svoja ostvarenja u sportu, umetnosti i nauci.
I te kako si u pravu, bako. Menije zaista potrebna pustolovina.
Opet je pogledala kroz prozor i zagledala se u decu koja su se igrala pored
jezera. Zatvorila je oči.
U detinjstvu i tokom odrastanja često je odlazila kod bake u Skups, u njenu
brvnaru na Lost Land Lejku. Tamo je provodila najlepša leta, uprkos tome što je
odnos između njene majke i Loli oduvek bio hladan poput sladoleda koje su ona i
njena baka tamanile skoro svakog dana.
„Sladoled je čist užitak čak i kad te od njega zaboli glava, zar nije tako, mila
moja?“, govorila bi joj baka dok joj je masirala slepoočnice mekim prstima s
nalakiranim noktima.
Svaki dan proveden s bakom bio je prava avantura za Loren. Baka ju je
naučila da pliva i slika i da veruje da je u životu mogude ostvariti sve ono što
zamislimo.
„Upamti, sanjarenje i smeh najvažniji su u životu“, govorila joj je. „Njih prve
zaboravljamo kad odrastemo.“
Loren je ponovo razmislila o Pikasovom citatu uokvirenom na stolu, zatim se
okrenula prema štafelaju i izvadila iz fioke tube s bojama.
Pred očima joj je lebdeo bakin lik, u ušima odzvanjao njen smeh, na koži je
osedala toplinu njenih mekih ruku. Onda se odjednom setila da bi trebalo da uči
ekonomiju, a ne da troši dragoceno vreme na slikanje.
Volela bih da mogu slikati po ceo dan, pomislila je Loren, pritom šarajudi
pogledom preko zida ispunjenog brojnim priznanjima. Sve ovo vreme bila sam
među najboljim studentima, pobeđivala u svim trkama, ali moj otac nikad nije
mario za sve to.
U njenoj studentskoj sobi nije bilo nijedne očeve fotografije. Osim što bi joj
povremeno napisao pokoje pisamce ili poslao ček za rođendan i Božid, drugog
kontakta s njim nije imala. Nisu se videli godinama. Napustio ju je dok je bila mala,
a njoj nije padalo na pamet da upozna njegovu novu porodicu.
To što su je primili na Nortvestern bila je isključivo njena zasluga. U tome su
joj svakako pomogle odlične ocene iz srednje škole i brojna priznanja, ali je
njenom upisu na ovaj prestižni fakultet ipak najviše doprineo njen talenat za
umetnost.

20
 Želela je da studira slikarstvo, ali je zbog nečeg što je otkrila neposredno pre
odlaska u kampus promenila odluku. Prvo je na tavanu pronašla očeva preteča
pisma. Zatim je u garaži naišla na sudsko rešenje o razvodu braka. Potom je u
majčinom stolu pronašla gomilu neizmirenih računa i opomena iz banke za
nepladene rate kredita. I na kraju, kao vrhunac svega, pročitala je majčin dnevnik
koji je slučajno pronašla u kutiji za cipele skrivenoj pod krevetom. Tek tad je Loren
saznala pravu istinu: njen otac je posle razvoda odbio da plada alimentaciju za
dete, čime je ostavio njenu majku da se sama stara o njoj.
Ponekad se morate odredi ljubavi da biste preživeli, zabeležila je njena majka
u dnevniku.
Pročitavši sve ovo, Loren je osetila grizu savesti. Dosad nije shvatala koliko se
njena majka zapravo žrtvovala za nju, pa se zato zarekla da de joj pomodi. Bududi
da je bila svesna da to nede uspeti studirajudi slikarstvo, opredelila se za poslovni
menadžment, za koji je uspela da dobije polovičnu stipendiju. Ako ništa drugo, bar
je rata za školarinu bila manja. S diplomom menadžera modi de da pomogne majci
da se izvuče iz finansijskog kolapsa i da, koliko god je to mogude, ispravi nepravdu
koju joj je naneo njen otac.
Kad jednog dana budem uspešna poslovna žena, modi du da slikam do mile
volje, zarekla se samoj sebi Loren.
Tek sad joj je postalo mnogo jasnije sve ono što joj je majka uporno
ponavljala: „Budi razborita. Ne srljaj nikud. Sve pažljivo isplaniraj.“ Za razliku od
nje, baka joj je govorila nešto sasvim suprotno: „Sanjari, mila moja. Samo sanjari.“
Mada je bila svesna da treba da sedne da uči ekonomiju, Loren je ipak počela
da slika, potpuno se predavši poslu.
„Opa!“ povikala je Leksi i time je probudila iz transa. „Mislim, slika je stvarno
divna.“
Loren se odmakla od štafelaja da pogleda rad. Dok je slikala, za nju nije
postojalo ništa drugo. Toliko bi se uživela u to da bi zaboravila na sve ostalo.
„Jesi li uopšte svesna koliko si talentovana?“, upitala ju je Leksi. „Imaš božji
dar.“
Loren joj se osmehnula i veoma oprezno dodirnula još vlažno slikarsko platno
kao da je u pitanju krhka ptičica koju nije htela da uplaši naglim pokretom ruke.
Kad bude završila, slika de prikazivati njenu baku kako liže sladoled koji se topi na
letnjem suncu, s izrazom na licu koji odaje dečju sredu pomešanu s mudrošdu
zrelih godina.
„Vas dve imate istu boju očiju“, dodala je Leksi. „Modre kao nebo. Ja bih
morala da nosim kontaktna sočiva da bih imala takve.“

21
 Loren joj se ljupko osmehnula. „Hvala ti na tome što si mi tako dobra
prijateljica i cimerka.“
„U početku nam baš i nije išlo“, nasmejala se Leksi. „Sedaš li se?“
Loren je klimnula glavom.
Kad je stigla u Nortvestern, upala je u stanje nalik depresiji zbog toga što je,
nakon što je saznala za majčine ozbiljne novčane probleme, morala da promeni
glavni predmet.
Sigurno de me staviti u sobu s nekom dosadnom devojkom koja ne voli da
izlazi i ume da priča samo o statistici, bila je ubeđena Loren.
Tih prvih nekoliko sedmica zajedničkog života Loren se ponašala prema Leksi
ledeno isto kao što se Snežna kraljica ponašala prema podanicima. Njih dve su
slušale zajedno statistiku, predmet koji naročito nervirao Loren.
„Odakle im ideja da taj suvoparni, dosadni predmet nazovu plemenitim'?
Pretraga podataka? Kvantitativne strategije? Ma hajte, molim vas!“
„Dozvoli da ti pomognem“, rekla joj je Leksi jedne večeri, ali Loren nije dobro
procenila njenu nameru, ved ju je doživela kao nametanje.
„Hvala, ne treba. Sama du se snadi“, odgovorila joj je drsko. „Ne nameravam
da budem statistički manijak kao što si ti.“
„Znaš šta?“, kazala joj je tad Leksi. „Završila sam s tobom. Ne želiš moju
pomod. Ne želiš ni da razgovaraš. Nedeš čak ni da me bolje upoznaš. Onda sedi tu i
nastavi da se sažaljevaš, a ja odoh napolje.“
Rekavši ovo, pokupila je stvari i izletela napolje zalupivši vratima.
Razočarana i iznervirana, Loren je po njenom odlasku odmah uzela četkicu i
boje i počela da slika. Ubrzo se na njenom platnu pojavila devojčica koja pluta na
vodi sededi u naduvanoj unutrašnjoj automobilskoj gumi dok se preko jezera
prema njoj valjaju olujni oblaci.
Te nodi zaspala je tek oko jedan posle ponodi. Kad se ujutru probudila,
zatekla je Leksi kako stoji pred njenim platnom pažljivo studirajudi sliku.
„Ti uopšte nisi želela da uzmeš ekonomiju kao glavni predmet, zar ne?“
Loren je na to zavrtela glavom i briznula u plač.
„Molim te, reci mi šta te muči“, rekla joj je nežno Leksi.
Od tog trenutka njih dve postale su nerazdvojne. Kad je Loren napisala baki
koliko joj je Leksi pomogla da prebrodi težak period, Loli im je obema poslala po
privezak na čijem je jednom delu pisalo najbolje, a na drugom prijateljice.
„Mislim du sad ipak morati da zagrejem stolicu“, rekla je Loren vrativši se u
stvarnost. „Ali pre toga – hodeš li da odemo negde na klopu?“
„Hodu. Ali prvo moram da se sredim.“

22
 „Za šta?“
„Pošto sam ponovo bez momka, ne mogu ovakva među ljude.“
„Samo požuri“, odgovorila joj je Loren, zatim je podigla kosu u konjski rep i
vezala jaknu oko struka.
„Blago tebi, ti ne moraš ništa da radiš da bi izgledala lepo“, uzdahnula je
Leksi i zaputila se u kupatilo. „Bidu gotova za pet minuta.“
Loren je na to samo odmahnula glavom i sela na krevet znajudi da Leksinih
pet minuta zapravo znači najmanje dvadeset.
Zagledala se u sliku na štafelaju. Nedostaje mi baka. Zašto život mora da
razdvaja ljude? Osetivši kako joj je telefon zavibrirao, izvadila ga je iz džepa
farmerki.
Hodeš li da ručamo zajedno? Majka joj je poslala poruku.
Upravo se spremam da učim sa Leksi. Možda kasnije, oko tri?
OK. Nadi demo se kod skulpture Merilin. Volim te!
Važi. I ja tebe.
Loren je napravila kratku pauzu i zatim nastavila da kuca. Jesi li i ti dobila
poštom privezak od bake? Jesam. Ludog Šeširdžiju. Malo se brinem za nju.
Lorenino srce se steglo na pomisao da je njena baka sama, tamo daleko.
Zatim joj je stigla nova majčina poruka: I ja. Pričademo.
Loren se zakikotala. Razgovori s njenom majkom više su ličili na debate iz
rijaliti-šoua Sudija Džudi nego na dijalog.
„Jesi li gotova?“, doviknula je Loren cimerki i ustala da uzme tašnu sa stola.
„Evo, još samo minut“, odgovorila joj je Leksi. „Ne mogu da namestim kosu.“
Loren se vratila na krevet i opet pogledala prema mestu gde je stajala bakina
dopisnica. Zatim je okrenula glavu prema štafelaju. Sunčevi zraci, koji su se probili
kroz otvore na roletnama, pali su tačno na bakin portret, učinivši da njeno lice
zasvetli unutrašnjom lepotom.

23
 Tri

Maj 2014.

Arden i Loren

Skulptura Merilin Monro u haljini koja leprša nagore dominirala je čuvenom

Veličanstvenom miljom. Ovde, u srcu grada, gde postoji nebrojeno mnogo
restorana i gradskih znamenitosti poput Čikaškog vodenog tornja, Milenijumskog
parka i Nejvi pira, osam metara visoka skulptura slavne glumice koja stoji u pozi iz
filma Sedam godina vernosti, gde joj vazduh iz ventilacije podiže svilenu belu
haljinu, činila se Arden pravim mestom za današnji susret sa derkom. Podigla je
pogled ka gorostasnim svetlucavim zgradama i džinovskoj statui Merilin, i odmah
zatim pomislila na majku i rodni gradič.
Nije se sve završilo onako kako sam zamišljala.
Pomislivši na Vana i posao, Arden je duboko uzdahnula.
Prošla je između Merilininih nogu i okrznula prstima ogromnu štiklu njenih
sandala.
Izvini, Merilin, promrmljala je obradajudi se skulpturi. Mene pladaju da
zavirujem poznatima pod suknju.
Sela je na betonski stepenik postolja na kom je stajala skulptura i zagledala se
u turiste koji su pozirali pored statue Merilin pritom joj zavirujudi pod suknju.
„Da li ona…“, upitao ju je neki bucmasti stariji čovek ružičastog lica, stojedi tu
sa suprugom koja je izgledala isto kao i on.
„Da“, učtivo mu se osmehnula Arden. „Merilin nosi gadice.“
„Hodete li, molim vas…“, upitali su je oboje uglas.
„Naravno“, odgovorila im je Arden i ustala da uzme foto-aparat iz čovekove
ruke. „Osmehnite se. Ptičica!“
Njih dvoje su se namestili jedno pored drugog pritom se nelagodno
smejuljedi i pokazujudi prstom na Merilinine gadice.
„Bide to lepa slika“, rekla im je Arden.
Dok je gledala kako se njih dvoje udaljavaju držedi se za ruke, osetila se
neizmerno usamljenom. Sklopila je oči prisedajudi se dana kad je fotografisala
majku i oca na obali jezera u vreme zalaska sunca. Njih dvoje su namestili ruke

24
tako da je ispalo kao da pridržavaju sunce i ne daju mu da nestane na horizontu.
Lica su im zračila sredom baš kao što je nebo iza njih zračilo neopisivom lepotom.
Arden se prvo osmehnula i odmah zatim se namrštila prisetivši se svog
propalog braka.
I nas dvoje smo u početku bili tako sredni, razmišljala je. Sve dok…
Trgla se u trenutku kad je pored nje promarširala grupa mladih
demonstranata izvikujudiparole u vezi sa školskim zajmovima, podižudi
transparente uvis. Reč zajam dugo je lebdela u vazduhu, sve dok nošena toplim
povetarcem nije doletela i do njenih ušiju. Prisetivši se pladanja Lorenine
školarine, Arden je osetila dobro poznatu nervozu. Koji je krajnji rok za pladanje
rate? Razmišljala je i izvadila telefon iz tašne. Na trenutak je čak pomislila da
pozove bivšeg muža i zamoli ga da joj ovog meseca pomogne oko izmirivanja
obaveza, međutim, odmah se predomislila. Taman kad je htela da vrati telefon u
tašnu, on je zazvonio.
Mora da je Loren, rekla je samoj sebi. Javlja da de zakasniti.
Pogledala je u ekran i zbunila se. Pozivni jeste bio iz dela zemlje u kom živi
njena majka, ali joj je broj bio nepoznat.
„Halo?“ javila se. „Dobili ste Arden.“
„Oprostite što vas uznemiravam, gospođo Voren…“
„Ponovo sam Lindsi“, odgovorila je Arden ledenim tonom misledi da je zovu
iz nekog telešopa. „Razvedena sam. I moje ime sigurno stoji na spisku onih koje ne
treba nikad da nazovete.“
„O, baš mi je žao. Smetnula sam to s uma“, rekla joj je ona žena i odmah
zatim dodala, malo se ustežudi: „Nisam mislila na taj spisak, ved na vaš razvod.“
„Ko je to?“, upitala ju je Arden.
„Ovde je Doris van Vuzl, vlasnica poslastičarnice u Skupsu u kojoj radi vaša
majka. Znam da se nismo dugo videle…“
„Da, da, znam ko ste“, rekla joj je Arden pokušavajudi da se priseti koliko je
godina zapravo prošlo od njihovog poslednjeg susreta. „Kako ste?“
„Lagano se pripremamo za letnju sezonu“, odgovorila joj je. „Znate kakva je
gužva u Skupsu preko leta. Ovde se svi raduju tačkama vaše majke…“
„Znam to“, odgovorila joj je Arden trudedi se da zvuči iskreno.
„Baš zato vas i zovem. Znate, vaša majka je nedavno propustila nekoliko
smena“, pojasnila je Doris pomalo zabrinutim tonom. „Obično bi došla čim je
pozovem… i svaki put bi se našalila u vezi s tim. Jednom mi je rekla da je bila
umorna i da je morala još malo da odspava radi lepote ili bi izmislila nešto drugo
duhovito, kao recimo da je izgubila kalendar.“

25
 Arden se nasmejala. To je baš ličilo na njenu majku.
„Stvarno mi je čudno što se nije pojavljivala na poslu“, odgovorila joj je
Arden. „Znam da veoma voli i svoj posao i vas.“
„I mi volimo nju. Zato i jesam zabrinuta“, rekla je Doris i odmah zatim dodala:
„O, bože blagi, evo je! Zaboravite da sam vas zvala. Vaša majka je upravo ušla u
radnju.“
„Koga to moje oči vide!“ čuo se Dorisin glas. Arden je pomislila da je žena
rukom prekrila slušalicu, međutim, ona joj se odmah zatim obratila šapatom:
„Neka ovaj razgovor ostane među nama, važi? Loli je sad ovde. Bez brige. Nadam
se da demo se uskoro videti. Čujem od vaše majke da niste dolazili godinama.“
Prvobitno osedanje zabrinutosti koje je Arden obuzelo zbog majke sad se
pretvorilo u osedanje krivice.
„I ja se tome nadam“, odgovorila je trudedi se da sakrije treperenje u glasu.
„Potrudidu se. Videdemo se uskoro. Doviđenja, Doris.“
„Doviđenja, mila.“
Po završetku razgovora, Arden je nastavila da razmišlja o tome šta je trebalo
da znači ovaj poziv. Iz misli ju je prenuo derkin glas.
„Ehej, mama!“, pozvala ju je Loren, koja je zastala pored Merilinine ogromne
štikle. „Nisam te videla. Nekako si se…“
„… stopila s betonom?“
„Ma ne“, odgovorila joj je Loren pokajnički. „U stvari jesi“, dodala je. „Zato se
ti ističeš za obe, mlada damo.“
Loren se nasmejala i prvo se okrenula oko sebe, zatim se zavrtela oko
Merilinine ogromne noge.
Na sebi je imala svetlozeleni top spuštenih ramena čiji je donji deo lepršao na
vetru i uske, tri četvrt farmerke limun-žute boje; na ušima su joj se klatile
ogromne okrugle minđuše; oko vrata je nosila buljuk starinskih ogrlica, a oko ruku
niz narukvica fluorescentnih boja. Sve u svemu, na ovakvom stajlingu pozavidela
bi joj i Madona tokom osamdesetih. Kosu je raspustila da joj slobodno pada preko
ramena.
„I? Kako napreduje učenje za završne ispite?“, upitala ju je Arden smeškajudi
se.
„Naporno, ali dobro. Ekonomija je… ipak ekonomija“, rekla je Loren duboko
uzdahnuvši.
„Dobro?“, sumnjičavo ju je upitala majka. „Uopšte mi ne zvučiš kao da si
dobro. Da čujem šta te muči?“

26
 Loren je često bila na ivici da se izlane i kaže majci da veoma dobro zna koliko
je njen razvod bio bolan kao i to da je videla sve one njene nepladene račune i
opomene iz banke. Isto toliko puta htela je da joj kaže koliko mrzi ekonomiju, ali je
ipak sve to predutala ne želedi da joj staje na muku.
„Ma ništa. Samo sam malo nervozna zbog ispita. Nego, baš sam ogladnela.
Šta demo da klopamo?“, dodala je brzo promenivši temu.
Arden ju je značajno pogledala i po tome je Loren znala da se pod klopom
podrazumeva samo jedno.
„Garetove kokice?“ predložila je Arden.
Loren se nasmejala i pružila majci ruku da joj pomogne da ustane s onog
stepenika. Velika vedina nikad ne bi nazvala kokice ručkom, ali, kad je o njima
dvema bila reč, onda su Garetove kokice bile pravi specijalitet. Kad god su bile
pod pritiskom, odlazile bi do prvog kioska da kupe pakovanje omiljenih grickalica.
„Pretpostavljam da želiš Garetov miks? Karamela i sir?“, upitala ju je Loren.
„Ti baš umeš da mi pročitaš misli“, našalila se Arden. „Samo, zbog toga du
morati dvostruko duže da vežbam preko vikenda.“
„Ali, mama, to su ipak Garetove kokice! Vredne su svake žrtve. Uostalom,
grickademo ih u hodu, zar ne?“
Arden je klimnula glavom, a zatim su obe požurile Avenijom Mičigan ne bi li
što pre zauzele mesto u dugačkom redu koji se otegao pred šalterom za kokice. I
dok se red polako pomerao, Arden je razmišljala o svim onim danima kad su njih
dve dolazile ovamo da bi pakovanjem kokica ublažile tugu zbog nekog raskida,
neuspeha ili razočaranja. Setila se i onog dana kad je Loren izgubila prvo mesto na
državnom takmičenju u besedništvu, kao i onog kad je raskinula s momkom
neposredno pre maturske večeri.
Koliko li sam puta i sama dolazila ovamo posle silnih svađa s bivšim mužem ili
nakon što bih samu sebe ubedila da ne treba da dovršim knjigu? Razmišljala je
ona.
„Veliko pakovanje slano-slatkih kokica“, izgovorile su uglas kad su konačno
stigle na red. Zatim su nastavile da koračaju avenijom, vukudi se nogu pred nogu,
glasno hrskajudi, razgledajudi izloge i ostavljajudi trag od kokica za sobom.
„Pogledaj one cipele, mama!“ uzbuđeno je povikala Loren. „Trebalo bi da ih
kupiš.“
Arden je pogledala prema izlogu. U njemu su stajale sandale s neverovatno
visokom štiklom, onakve kakve su nosile zvezde čije je fotografije kačila na sajt
Paparaci i koje nikako nisu bile u njenom stilu.
„Previsoke su. Preopasne“, odgovorila joj je. „I previše su seksi.“

27
 Još su stajale pred istim izlogom kad se iza njihovih leda začuo nečiji glas.
„Arden?“
„Zoi?“, iznenađeno je izgovorila Arden usta punih kokica.
„Baš lepo izgledaš“, rekla joj je Zoi smejudi se i pokazujudi prstom prema
njenim punim ustima.
„I ti“, odgovorila joj je Arden brzo progutavši kokice. Stvarno je tako mislila.
Pred njom je stajala Zoi Šerman, zategnutog tela, drskog stava, plave razbarušene
kose i savršeno našminkanog lica.
„Koliko dugo se nismo videle?“, upitala ju je Zoi.
Arden nije mogla odmah da se seti.
Njih dve su bile članice književne grupe koja je sebe nazivala Algokinskim
vinskim stolom, što je bila parodija na poznati njujorški klub čija je članica bila i
čuvena Doroti Parker. Ta grupa je jedno vreme bila Ardenino najvede utočište.
Sastajali su se jednom nedeljno po kudama i provodili vreme u pisanju,
razgovorima, sanjarenju i ispijanju vina. Kad se udala, ta družina joj je bila duševna
hrana, uprkos tome što je njen tadašnji muž ismevao i grupu i njeno pisanje. A
onda je usledio razvod. Bila je to najniža tačka na koju je Arden ikad pala. Osedala
se jadno i nije verovala da je njena knjiga vredna pomena i da de se ikad pretvoriti
u nešto konkretno.
„Četiri godine“, odgovorila je Zoi umesto nje. „Znam da je Loren tad još bila
srednjoškolka. Kako je na Nortvesternu? Još se baviš slikanjem?“
„Odlično mi je tamo“, odgovorila joj je Loren. „Samo, ne bavim se slikam“
em. Uzela sam ekonomiju kao glavni predmet.“
„Ekonomiju? Mislila sam da deš uzeti umetnost“, začudila se Zoi. „Ti i tvoja
majka oduvek ste bile ljubiteljke umetnosti. Šta vam se to dogodilo?“
Loren je slegnula ramenima prelazedi pogledom od Zoi do majke. „Život,
rekla bih.“
„Kako napreduje tvoja knjiga?“, Zoi je upitala Arden. „Jesi li je završila?“
„Nisam“, brzo joj je odgovorila Arden usiljeno se osmehnuvši. „A šta je s
tvojom?“
„Gotova je“, široko se osmehnula Zoi. „Imam čak i agenta! Čim završim
konačnu reviziju, on de se potruditi da je rasproda po celoj zemlji.“ Arden je
mislila da de se onesvestiti.
„Čestitam“, izgovorila je onoliko veselo koliko je mogla da odglumi. Skrenula
je pogled prema izlogu i pogledala u svoj odraz. Pred očima joj je u delidu sekunde
proletelo nekoliko prethodnih godina njenog života. Imam mnogo više sedih vlasi i
bora, ali zato nemam nijednu novonapisanu stranicu knjige.

28
 Vreme je proletelo. Prebrzo, pomislila je.
„Čini mi se da ste se vas dve nekud zaputile. Ne bih više da vas zadržavam.
Htela sam samo da vas pozdravim. I, Arden, znaš li da se mi još sastajemo? Bilo bi
lepo da nam se vratiš.“
Arden je brzo protrljala usnu resicu.
„Pokušadu da nađem vremena“, odgovorila joj je. „Drago mi je što sam te
videla.“
„Javi se“, rekla joj je Zoi i privukla je u zagrljaj. „Nedostaješ mi.“ Arden i Loren
nastavile su da se kredu prema podvožnjaku duž Lejk šor drajva.
„Stvarno, mama, kako napreduje ta tvoja knjiga?“ upitala ju je Loren trudedi
se da njen glas zvuči ohrabrujude. „Mislim da bi bilo super da se vratiš u tu grupu.“
„Uzmi ovo“, rekla joj je Arden i pružila joj kutiju s kokicama. „Odjednom
nisam više gladna.“
Nastavile su da koračaju u tišini sve dok nisu stigle do staze koja je okružavala
celo jezero. Loren je izula cipele i zakoračila na topao pesak Ouk strit biča.
„Pesak je prijatno topao“ izgovorila je veselo i potrčala prema vodi. „Hajde,
mama, dođi i ti.“
Arden je nevoljno izula cipele i duboko uzdahnula. „Uprljadu se peskom. Kako
du takva na posao?“
„Lako. Hajde.“
Arden je još malo oklevala i zatim se zaputila prema derki gazedi bosim
stopalima po toplom pesku.
„Neplanirani dan na plaži“, rekla je Loren i povukla majku prema vodi.
Arden se zagledala u derku i potom je skrenula pogled prema svetlucavoj
površini jezera. Sunce jeste jako sijalo i temperatura vazduha jeste bila prijatna,
međutim, voda je još bila hladna, pa se zbog razlike u temperaturi nad površinom
jezera formirala fina sumaglica, koja je s obale izgledala kao paučina.
Arden je uzdahnula. Toliko je želela da se može opustiti i pustiti mozak na
pašu, međutim, sa svim njenim problemima, što poslovnim, što novčanim, to
prosto nije bilo mogude. Stalno je bila napeta i u glavi joj je bez prestanka zujalo
kao u košnici. I sada, na sve njene muke, stigla je i briga za njenu majku.
„Jesam li ti pokazala šta sam danas dobila od bake?“, upitala ju je Loren, pa
je zatim podigla ruku i zazveckala narukvicom. „Privezak u obliku letedeg balona…
Za život ispunjen pustolovinama!“
Ardenin pogled odlutao je daleko preko jezera, do njegove druge strane, do
mesta gde je njena majka živela potpuno sama. Ovo veliko jezero razdvajalo ih je
jednako koliko ih je i spajalo.

29
 Loren je dodala:„Brinem se za baku. Ostarela je.“
„I ja se brinem za nju“, priznala je Arden. „Prošlo je dosta vremena otkako
smo je posetile.“
„Onda hajdemo u avanturu!“, ciknula je Loren i skočila na noge. „Idemo kod
nje za Dan sedanja. Šta kažeš na to?“
Loren je zvučala veoma ushideno i uzbuđeno. „Želim da je vidim, mama.
Dotad du položiti završne ispite, a ti uzmi godišnji odmor. Duguju ti to, mama!
Godinama nisi iskoristila nijedan slobodan dan.“
Arden je oklevala. „A šta de biti s tvojom praksom?“
„Mama, pusti sad to. Bide vremena i za nju. Uzmi desetak dana odmora i
onda možemo da krenemo nedelju dana pre praznika. Potreban ti je pravi
odmor.“
„Ali imam toliko obaveza na poslu“, odgovorila joj je Arden razmišljajudi o
Vanu i njegovoj nejasnoj ponudi o napredovanju. „Kako de se ono dvoje snadi bez
mene?“
„Šta te briga, mama! Zaslužila si taj odmor. Hajde da iznenadimo baku!“
izgovorila je Loren i zazveckala joj narukvicom pred očima. „Upustimo se u
avanturul“
Arden je pomislila na privezak koji je ona dobila od majke.
Ludi Šeširdžija od Ludog Šeširdžije.
Kroz glavu su joj proletele reči koje joj je majka napisala na dopisnici. Upamti,
svi mi ponekad moramo da uradimo nešto suludo da bismo pronašli sredu.
U tom trenutku, u njenoj glavi progovorio je davno zaboravljeni glasid, onaj
koji je zvučao kao da pripada njenoj majci, i upravo on je bio taj koji je pobedio
snagu njenog razuma i naterao je da izgovori jedino što joj se učinilo ispravnim: „U
redu. Pristajem. Idemo kod bake.“

30
 Drugi deo

Privezak u obliku vilinog konjica

Za život ispunjen sredom

 Četiri

Glavna ulica u Skupsu izgledala je kao kopija vintidž ilustracije kompanije Kurijer
end Ajvs.
Arden je gledala niz ulicu posmatrajudi kako se mušterije roje oko ljupkih
viktorijanskih prodavnica, restorana, kafida, suvenirnica i tašnerskih radnji čiji su
izlozi svi do jednog bili ukrašeni žardinijerama napunjenim raznobojnim
petunijama, žutim nevenima i crvenim begonijama.
„Zaboravila sam koliko je lepa i živopisna ova ulica“, rekla je Loren. „Tako je
ljupka, i tako liči na prizor sa slika Normana Rokvela. Hej? Zar ne bi trebalo da
pozovemo baku?“
„Ne. Iznenadidemo je“, odgovorila joj je Arden istovremeno njušedi vazduh i
udišudi miomirise koji su se širili iz obližnje pekare i poslastičarnice. „Obuzima me
poznato osedanje…“
Namerno je zastala usred rečenice, zatim je zgrabila derku za ruku i povela je
uskim uličicama natkrivenim krošnjama belih breza, javora i borova. Uvučena
luka, koja se pružala u nastavku glavne ulice, bila je načičkana čamcima i kajacima,
dok su se u daljini videli trajekt, jedan od poslednjih koji je radio na principu skele,
i veličanstvene peščane dine. Prizor je zaista bio upečatljiv.
Njih dve su se potom sjurile niz centar i spustile se do „Doline
poslastičarnice“, pred kojom se ved bila sjatila gomila turista i vikendaša.
„Opa, potpuno sam zaboravila na njih“, izgovorila je Arden, pritom misledi na
brojne posetioce koji su dolazili na jezero o svakom prazniku, naročito u vreme
kad bi se dogodilo da se nanižu jedan iza drugog, kao što je bio slučaj ove godine.
„Ovi ljudi su kao zombiji. Ne možeš ih se otarasiti. Svake godine ih je sve više i
dolaze sve ranije.“
„Mama“, opomenula ju je Loren i munula je laktom, pritom pokazujudi
glavom prema Dolinom ljupkom crvenom izlogu. „Pssst! Znaš i sama da su svi oni
došli samo zbog nje.“
„Znam.“
Arden je prišla prodavnici i lupnula prstom na veliki uokvireni šalter iznad kog
je visila tabla s nazivom radnje. „Zdravo, mama“, doviknula joj je.
Na zvuk derkinog glasa, Loli je se trgnula i podigla pogled s raznobojnih
posudica u koje je slagala slatkiše. U delidu sekunde izraz njenog lica promenio se

32
od totalne neverice do neizmerne srede. Poskočila je od radosti, uslužila devojčicu
koja je stajala pred šalterom i odmah istrčala napolje.
Otkako zna za sebe, Arden je pamtila majku kao najvedu atrakciju Skupsa.
Loli Lindsi decenijama je stajala iza tog velikog šaltera Doline prodavnice
uslužujudi i zabavljajudi turiste. Velika vedina turista dolazila je ovamo zbog
ukusnih poslastica, ali ništa manje ih nije dolazilo ni zbog Loli i njene predstave.
Loli je bila poput nacionalnog blaga. Nosila je starinske kecelje živopisnih boja sa
slikama razigranih kapkejkova, raspevanih višanja i smešnih korneta. Ipak, perike
su bile njen najprepoznatljiviji zaštitni znak. Bilo ih je svakakvih: crvenih,
ružičastih, belih, kratko ošišanih i onih s visokom punđom u obliku košnice. Na
svakih sat vremena Loli bi izlazila na plato ispred prodavnice, zatim bi otplesala i
otpevala pesmicu Hello, Dolly, čime je zabavljala turiste i mamila ih da uđu u
poslastičarnicu i kupe slatkiše.
Arden i njena majka bile su različite kao nebo i zemlja. Koliko je Loli bila
teatralna i energična, toliko je Arden bila stidljiva i povučena. I mada se često
stidela te prenaglašene majčine teatralnosti, sad je bila presredna što je vidi.
„Mile moje devojke! Kakvo divno iznenađenje!“, povikala je radosno Loli
istovremeno privlačedi Arden u zagrljaj. „Koji vas je vetar doneo čak dovde?“
Onda se okrenula prema Loren, privukla je u zagrljaj i zatim su njih dve
počele da skakudu po platou cičedi od radosti i zveckajudi narukvicama.
„Zaželele smo te se i htele smo da provedemo praznike s tobom!“, rekla joj je
Loren nastavljajudi da poskakuje. „Mnogo te volim, bako!“
Loli je prestala da skače, a zatim je nežno zagrlila unuku. „I ja tebe mnogo
volim, mila moja“, šapnula joj je na uho, pa se okrenula prema Arden i zasula je
poljupcima. „I tebe mnogo volim, lutko moja. Dugo te nisam videla.“
„Znam. I ja tebe mnogo volim, mama.“
Kad se Loli odmakla od nje i obuhvatila joj lice dlanovima, Arden je pomislila:
Bože, baš je ostarela.
Čak i pod perikom i debelim slojem šminke videlo se da joj je lice mnogo više
naborano nego kad ju je poslednji put videla. Duž Lolinih usana pa sve do linije
brade tekle su dve duboke bore kao dva vijugava potoka. Čak ni debeo sloj pudera
nije mogao da sakrije tamne podočnjake, kao što ni rumenilo nije moglo da sakrije
upalost obraza. I ono intenzivno plavetnilo njenih očiju, koje je Arden toliko volela
i uvek ga upoređivala s bojom plave hortenzije, sad je pomalo izbledelo. Ni široka
trenerka ni kecelja koju je nosila preko nje nisu mogli da prikriju njeno usahlo telo
i pogrbljena leđa.
„Dakle? Šta moje omiljene devojke dovodi u Mičigan? I to tako iznenada?“

33
 Arden i Loren brzo su razmenile poglede.
„Hajte, devojke, da čujem šta se dešava!“, rekla je Loli i podbočila se rukama.
„Dovoljno te poznajem, dete moje, da znam da ni u kupatilo ne ideš dok prvo
triput ne razmisliš.“
Loren nije mogla da se suzdrži. Prasnula je u glasan smeh. U stvari, toliko se
smejala da se presamitila preko onog drvenog šaltera.
„Baš vam hvala. Obema“, izgovorila je Arden tobože uvređeno.
„Istinu na sunce, ili nema slatkiša!“, dodala je Loli.
„Mama! Brzo joj reci!“ rekla je Loren, odjednom se uozbiljivši. „U pitanju su
čokoladne bananice!“
„Pa, eto… Recimo da smo Loren i ja poželele malo da se odmorimo.“
Loli je sumnjičavo pogledala u derku. „Hajde da ti poverujem“, kazala je i
radosno dodala: „Uostalom, nije ni važno, sredna sam što vas vidim.“
Onda je naglo zadutala i odmah zatim zaustila nešto da kaže. Sudedi po
drhtanju njenih obraza, Arden je pretpostavila da de njena majka ili zaplakati ili im
nešto važno saopštiti. Nije se dogodilo ni prvo ni drugo. Umesto toga Loli je samo
zacvrkutala: „Ko želi slatkiše?“
Šta li nam je to predutala? Zapitala se Arden.
Loren je utrčala u poslastičarnicu, dok su Loli i Arden ostale da stoje ispred i
gledaju kroz izlog kako ona uzima belu vredicu i trči kroz prodavnicu kao dete po
fabrici bombona. Na sva četiri zida poslastičarnice bile su postavljene drvene
police na kojima su stajale staklene i keramičke posude s najraznovrsnijim
poslasticama. Na klimavim stolovima zastrtim crveno-belim kariranim stolnjacima
stajale su crvene korpice prepune čokoladica i slatkiša. Loren je ubacila u vredicu
sve ukuse karamela i gumenih bombona, zatim je prešla na čokoladne kolačide
prelivene javorovim sirupom, da bi se potom zaputila ka delu gde su srednjoškolci
odeveni u bele uniforme posluživali mušterije sladoledom.
„Da se opkladimo da de uzeti po kuglu Supermena, rođendanskog kolača i
plavog meseca“, rekla je Loli ponosno gledajudi prema unuci. „Pogodila sam! To je
moja Lorna.“
Loma? Razmišljala je Arden. Zar opetgreši unukino ime?
Arden je pogledala prema majci očekujudi da de ova uvideti svoju grešku,
međutim, Loli je samo nastavila da se smeška i zadivljeno gleda prema unuci.
Taman kad je zaustila da joj ukaže na zabunu u vezi s unukinim imenom, Loren se
pojavila na vratima nosedi u jednoj ruci papirnu kesu punu slatkiša, a u drugoj
kornet s tri kugle sladoleda.

34
 „Drago mi je što se nimalo nisi promenila“, rekla joj je Loli dok je gledala kako
joj unuka prilazi ližudi sladoled koji je ved počeo da se topi na toplom majskom
suncu i da joj curi niz ruku. Loli joj se toplo osmehnula, na šta joj je Loren prišla i
spustila glavu na njeno rame.
„Mila moja devojčica“, prošaputala je Loli. „Mnogo si mi nedostajala.“
Dok je posmatrala nežnu scenu između svoje majke i derke, Arden je osetila
kako i nju preplavljuju emocije.
Predugo nisam bila kod kude. Baš predugo, razmišljala je ona.
„Hej, pa to je ona gospoda sa slatkišima“, iznenada je dreknuo neki dečak s
neposlušnim loknicama i tako trgnuo Arden iz misli. Dok ste rekli keks, grupa dece
okružila je Loli. „Kada počinje vaša slededa tačka?“ pitali su je uglas, na šta je Loli
uprla prstom u sat na prozoru.
„Za pet minuta“, zacvrkutala je.
„Arden? Arden, jesi li to ti?“, čuo se neki ženski glas.
Prišla joj je ljupka plavuša u „lili pulicer“ haljini s niskom bisera oko vrata,
držedi za ruku devojčicu, dok je iza nje skakutalo još nekoliko mališana koji su
gakali kao jato gusaka.
„Ja sam Keti“, govori joj ona. „Keti van Viren.“
Arden se ponovo osetila kao Alisa u trenutku dok propada kroz zečju rupu.
Odjednom se u mislima vratila u školske dane. Videla je sebe kao usamljenu,
tamnokosu devojčicu s knjigom u ruci u moru plavokosih, prelepih i popularnih
devojčica holandskog porekla.
„Zdravo“, promucala je Arden. „O bože, koliko vremena je prošlo.“
„Nisam te videla još od završetka škole“, rekla joj je Keti cvrkududi kao veseli
crvendad. „Čula sam da si se preselila u Njujork i da pišeš za magazin Pipi…“
„U stvari, živim u Čikagu i pišem za časopis Paparaci“, odgovorila joj je Arden.
„I ja… znaš…“
Zastala je usred rečenice shvativši da, osim što se bavila poslom, nije imala
drugo opravdanje za ovoliko dugo odsustvovanje iz rodnog mesta.
„Meni to zvuči baš glamurozno“, zaključila je Keti. „Mora da je super raditi
pored svih tih zvezda“, rekla joj je i pokazala rukom iza sebe. „Vidiš, moj život nije
ni nalik tvom. Imam petoro dece. Ovo je moja najmlađa curica. Šest joj je godina.“
Keti je pogledala prema devojčici, zatim je popravila svoju frizuru i ponovo
zacvrkutala: „Tako rade dobre katolikinje.“ Zatim je nastavila: „Suprug i ja takođe
živimo u Čikagu, s tim što deca i ja provodimo leta ovde u Skupsu, u kudi moje
bake. Muž ponekad navrati kad ugrabi vremena.“

35
 Loli je zavukla ruku u džep kecelje, izvadila karamelu i pružila je dečaku. Ketin
sin je zgrabio onaj slatkiš dok se devojčica stidljivo sakrila iza majčinih skuta.
„Slatkiši“, uzdahnula je Keti. „Samo njih bi jeli. Ali osim karamela, moja deca
obožavaju i tvoju majku. U stvari, nju vole i mladi i stari“, Keti je zastala i široko se
osmehnula Loli. „Tvoja majka je tako čvrsta i hrabra, zar ne? Vas dve niste ni nalik
jedna drugoj.““
Ketine reči pogodile su Arden i učinile da se oseti nelagodno. Upravo zbog
ovoga nije volela da dolazi kudi.
„Možemo li ostati da gledamo Lolinu tačku, mama?“ upitao je majku onaj
dečak usta punih karamele. „Mooolim teee.“
Keti je prevrnula očima prema Arden. „Pa dobro, ali nema više slatkiša,
dogovoreno?“
Zatim je njen pogled odlutao prema Ardeninoj levoj ruci. „Ti nisi udata?“
„Nisam…“ počela je, ali ju je Keti preduhitrila: „O, bože blagi. Oprosti.
Zaboravila sam.“
Arden je pokazala glavom prema svojoj derki. „Ono je moja derka, Loren.
Sledede godine treba da diplomira na Nortvesternu.“
„Ona je tako… lepa“, rekla je Keti šetajudi pogledom od Arden do Loren i
nazad.
„Hvala ti“, odgovorila joj je Arden razmišljajudi u sebi da li je Ketina rečenica
bila kompliment ili vesto prikrivena kritika. „Nego, znaš… Nas dve smo se upravo
uputile u grad. Premorene smo od puta.“
„Mogle bismo jednom zajedno otidi na ručak!“ predložila joj je Keti.
„Naravno“, odvratila je Arden, mada je znala da je to laž.
„Tvoja mama još živi u onoj slatkoj drvenoj kudici?“ upitala ju je Keti.
Arden joj je klimnula glavom, na šta joj je Keti mahnula, okrenula se i otišla.
Arden je zatim prišla majci i izvukla je iz kruga. „Mama, Loren i ja idemo nešto da
pregrizemo i onda bismo otišle u brvnaru. Umorne smo od puta. Za večeru bismo
da pojedemo nešto slano.“
Loli je pogledala prema unuci, koja je u tom trenutku delila slatkiše
okupljenoj deci. „Slušaj, imam predstave sve do sedam sati. Vas dve idite da
jedete, pa se posle vidimo kod kude.“
„Stvarno, mama? Još radiš predstave do tako kasno?“
Lolino lice obesilo se kao izduvani balon.
„Da, radim“, odgovorila je. „Ljudi ovde računaju na mene. Uskoro de Dan
sedanja. Svi čekaju celu zimu da vide Doline tačke i, sudedi po lepom vremenu,

36
danas de baš biti gužve. Idite vas dve, pojedite nešto, popijte po čašu vina i lepo se
opustite. Dodi du kudi čim završim s poslom.
A sad, brišite! Zabavite se, ako treba, upadnite u nevolju! Leto je, pobogu!
Opustite se!“
Arden je začuđeno pogledala u majku i nasmejala se. „Da upadnemo u
nevolju u Skupsu? Ti mora da se šališ.“
Loli je uhvatila derku za bradu i nežno je prodrmala. „Uvek si tako ozbiljna,
Arden. Hajte, idite sad. Vidimo se kasnije. Volim te!“
Arden je stajala još malo posmatrajudi majku kako se preobražava u Doli i
kako deli poljupce okupljenoj publici.
„Spremna? Idemo?“, upitala je Arden derku.
„Mama, nedu da idem. Hodu da ostanemo da gledamo baku. Ona je glavna
zvezda letnje sezone.“
Arden se nasmešila i klimnula glavom. „U redu.“
U onoj smešnoj kecelji, s perikom i šminkom, Loli je bila ista Doli van Vuzl, lik
prikazan na logou poslastičarnice. Mada se u mladosti stidela ove majčine uloge,
sad je morala priznati da je Loli bila kao stvorena za taj posao.
Oduvekje volela da blista na sceni, razmišljala je Arden. Utom ju je Loren
uhvatila za ruku i povela je u prvi red u publici. Arden je duboko udahnula
osedajudi kako joj se mirisi putera i čokolade uvlače u nozdrve.
Jedan sedokosi čovek seo je za automatski klavir postavljen pred
poslastičarnicom, namestio papir s notama na veliki kalem i samo trenutak kasnije
ulicu su ispunili zvuči polke i melodija iz minulih vremena.
Iz ružičnjaka preko puta poslastičarnice ulični časovnik otkucao je pun sat, na
šta je Ketina devojčica upitala svoju majku: „Hode li sad izadi teta sa slatkišima?“
Sudedi po glasnom žamoru i kikotanju, publika je postala veoma nestrpljiva.
Trenutak kasnije dvokrilna vrata širom su se otvorila i pred njima se pojavila Loli s
vatrenocrvenom perikom na glavi, teatralno im se naklonivši i široko im se
osmehnuvši.
„Zdravo svima!“, doviknula je.
„Zdravo, Doli!“, otpozdravila joj je publika.
„Nisam vas dobro čula. Šta ste ono rekli?“, rekla im je smejudi se i podižudi
ruke uvis kao što to čine vođe navijačica. „ZDRAVO, DOLI!“ odjekivalo je ulicom.
Na to je Loli strgnula ružičastu kecelju s dezenom raspevanih lizalica, ispod
koje je nosila belu svetlucavu haljinu sa šljokicama, dok joj je oko vrata sijala niska
bisera. Don, onaj stariji čovek koji je pokrenuo automatski klavir, pojavio se iza nje

37
i dodao joj perjani šal. Loli mu se naklonila i uzela šal iz njegove ruke, a on se zatim
vratio do klavira i zamenio stari notni papir novim.
Nekoliko sekundi vladala je tišina, nakon čega su se iz zvučnika začuli prvi
taktovi melodije Hello, Dolly. Loli se na to okrenula leđima publici da bi salutirala
poslastičarnici i naklonila se tabli s likom Doli, zatim se obrnula i poklonila se
publici. Onda je perjani šal obmotala oko vrata jedne stidljive devojčice u prvom
redu, uzela je za ruke i zaplesala s njom šimi sve dok se devojčica nije zakikotala.
Potom je pozvala okupljene da pevaju s njom: „Izgledaškao bombona, Doli…“
„Hvala vam!“, zahvalila im je Loli smejudi se.
Nakon što se još jednom poklonila publici, zašla je među nju i izvadila šaku
slatkiša iz džepa haljine. „Uzmite slatkiše, mili moji, osladite se, voli vas vaša Doli.“
Ponovo se teatralno naklonila držedi perjani šal visoko iznad glave i potom
pozvala okupljene da uđu u prodavnicu i kupe slatkiše. Čim se masa razišla, Loli je
ušla unutra i pomerila kazaljke na kartonskom satu što je stajao pričvršden za
izlog.

SLEDEĆA PREDSTAVA: 14.00

Posle toga je ušla u poslastičarnicu, ponovo je zavezala ružičastu kecelju,

popravila periku i počela da meša čokoladu koju je prethodno usula u aparat za
točenje. Podigla je pogled prema izlogu i Arden i široko joj se osmehnula.
„Vidiš?“, rekla je Loren majci. „Presredna je što smo nas dve ostale da
odgledamo njenu tačku.“
Arden se osmehnula prvo majci, a zatim i derki.
Publika je stvarno voli, to moram priznati, uprkos onome što lično mislim i
osedam, razmišljala je u sebi.
„Hajdemo sad nešto da pregrizemo i da kupimo namirnice za večeru“, rekla
je Arden derki. „Ako se dobro sedam, u blizini je bila odlična prodavnica vina, a
imali su i bogatu tezgu s povrdem. Šta kažeš na to da kupimo bocu vina i nešto
povrda, pa du onda napraviti večeru za tebe i baku.“
„Ti deš da kuvaš?“, našalila se Loren. „Onda de nam možda biti potrebne dve
boce vina.“

38
 Pet

Arden nije morala da koristi navigaciju da bi pronašla put do rodne kude. Trebalo
je samo da prati let vilinih konjica.
Svake godine, posle sezone hladnih prolednih kiša, a pre nego što bi se lepo
vreme vratilo na obale jezera Mičigan, pojavili bi se i rojevi vilinih konjica, koji su
najavljivali početak letnje sezone.
Arden je krenula iz centra Skupsa i usmerila auto prema malenom Lost Land
Lejku, na čijoj obali je ležalo nekoliko prastarih drvenih brvnara, skrivenih u gustoj
borovoj šumi. U jednoj od njih provela je detinjstvo i ranu mladost.
Što se više udaljavala od varošice i približavala jezeru, sve više vilinih konjica
letelo je pored njenog automobila pokazujudi joj put do kude.
„Ono je Zvončida?“ setila se kako je pitala mamu kad je bila mala.
„Naravno!“, odgovorila bi joj majka. „Čarolija je svuda oko nas! Samo treba
pažljivo da gledaš i videdeš je.“
Kad je napunila pet godina, majka joj je poklonila za rođendan privezak u
obliku vilinog konjica.
„Za život ispunjen sredom“, rekla joj je tada. „Ovo je tvoja lična Zvončida.“
Arden je pogledala kroz prozor prema vilinim konjicima, zatim je protresla
glavom i jače pritisla papučicu gasa. Vozila je glavnim putem sve dok nij e naišla na
stari crveni ambar na čijem je bočnom zidu pisalo MLEKARA PORODICE VILSON.
Tu je skrenula udesno na kolski put i nastavila da vozi do ogromne žalosne vrbe
čije su se duge savitljive grane nadvile nad put. Na tom mestu je skrenula ulevo,
na prašnjavi zemljani put koji je vijugao kroz gustu borovu šumu, kroz čije se
masivne krošnje stidljivo probijalo popodnevno sunce. Nakon nekoliko trenutaka,
pred njima je pukao pogled na Lost Land Lejk. „Mama, ovde je tako lepo!“
Arden je pogledala prema derki, čija je duga plava kosa lepršala pored
otvorenog prozora.
„Jeste“, odgovorila joj je Arden i počela da smanjuje brzinu.
Zaboravila je koliko je ovo jezero zadivljujude. Prizor pred njima zaista je
oduzimao dah, ličedi na poznatu scenu iz filma Letnjikovac na Zlatnom jezeru:
peščane obale, gnjurci koji se ljuljuškaju na blistavoj vodi, laste što preledu nad
jezerom u niskom letu, breze čije se grane nežno povijaju na blagom povetarcu.

39
 Vozedi veoma sporo, Arden je uspela da izbegne brojne rupe na izlokanom,
starom zemljanom putu, a zatim je prošla pored prastarog oborenog bora i
brezovog panja i prevezla se preko rasklimanog drvenog mostida postavljenog
preko rečnog rukavca koji je vijugao sve do jezera. Naposletku, put ih je doveo do
niza od sedam jednakih drvenih brvnara. Svaka je imala kamin napravljen od
jezerskog kamena i natkriven trem okrenut prema jezeru gde su stajali poredani
štapovi za pecanje, sušili se mokri kupadi kostimi i unutrašnje automobilske gume
koje su deca koristila za zabavu na vodi.
Dom.
Sredna brvnara broj sedam. Poslednja u nizu.
Arden je parkirala auto u deo ograđen uredno poredanim cepanicama
drveta. Loren je izletela napolje pre nego što se vozilo potpuno zaustavilo.
„Potpuno sam zaboravila koliko je ovde divno!“ povikala je ushideno Loren.
„Sedaš li se kako sam kao mala mislila da je bakina kuda napravljena od lego
kocaka?“ upitala je majku.
Arden se nasmejala ovome i počela da izvlači kofere iz prtljažnika.
„Loren, pomozi mi malo“, obratila se derki. „Ponesi namirnice i vino.“
Prekasno. Loren je ved izula cipele i sjurila se niz stari nahereni drveni mol
pod kojim se njihala trska i svetlucala plavozelena jezerska voda.
„Baš ti hvala!“ nasmejala se Arden i pogledala prema molu. Loren je ved
stigla do njegovog kraja, sela na ivicu i veselo spustila stopala u vodu.
Arden se opustila tek na sekundu, zatim je zažmurila, duboko udahnula,
izvukla mobilni telefon i okrenula broj koji nije želela da okrene.
„Arden?“, javio se njen bivši muž. „Šta se dešava? Žurim na sastanak.“
I menije drago što te čujem, razmišljala je.
„Oprosti što te uznemiravam, ali…“ rekla je Arden i zatim zastala, odjednom
se osetivši kao gubitnica, kao osoba koja je podbacila i kao majka, i kao supruga, i
kao derka.
„Da? Kaži o čemu se radi?“
„Uzela sam dve nedelje odmora i došla sa Loren u Skups kod majke. Nismo je
videle godinama i malo smo se zabrinule za nju. Baš je ostarela, Tome.
„Arden, molim te, pređi na stvar. Zaista sam u žurbi.“
Nisi se nimalo promenio, kiselo se osmehnula Arden.
„Pa, pošto smo nas dve na odmoru, morala sam da ponesem nešto više
novca, pa sam mislila da mi malo pomogneš oko pladanja Lorenine školarine…“
„Hodeš da kažeš kako nemaš dovoljno novca? Primila si alimentaciju za ovaj
mesec, zar ne?“

40
 „Jesam, ali…
„Onda nemamo o čemu da razgovaramo. Snadi deš se ti ved nekako. Zašto ne
pitaš majku da ti pozajmi novac?“ Arden je osetila kako je obuzima gnev.
„Tome, to stvarno nije lepo od tebe! Ne mogu da verujem da mi predlažeš
nešto takvo!“
„Pozdravi Loren. Nadam se da de dodi ove godine da me poseti. Vodim
porodicu u Aspen. Dopašde joj se.“
„Hodu, Tome. Želim ti sredne praznike.“
Arden je prekinula vezu, duboko uzdahnula i skrenula pogled prema mestu
na kom je sedela njena derka radosno udarajudi stopalima po vodi. Zatim je uzela
kofere i krenula da ih vuče preko klizavih oblutaka obraslih mahovinom od kojih je
bila napravljena staza što je vodila sve do natkrivenog trema. Usput je razmišljala
kako je dobro što Loren ne zna za njene finansijske probleme.
Setila se i toga kako su ona i njena majka godinama skupljale ovo belo,
uglačano kamenje koje bi talasi izbacivali na obalu posle svake oluje i kako su od
njega napravile ovu stazu. Zbog obilnih prolednih kiša, na to kamenje svakog
proleda hvatala se mahovina, koja bi se posle osušila i izbledela na letnjem suncu.
Zaustavila se pred tremom i duboko udahnula. Ovo je radila svaki put kad bi
se vratila kudi.
Udahni miris prirode.
Zeleno.
Da ju je neko upitao kako bi opisala taj miris, rekla bi da je on mešavina
mirisa rascvetalog poljskog cveda i izduvnih gasova od brodova koji plove jezerom.
Ako bi morala da odabere boju, rekla bi da ovde sve miriše na zeleno. Posle
višemesečne zimske hibernacije, kad sve oživi i probudi se, naokolo počinje da se
širi opojni miris koji bi mogla nazvati parfemom majke prirode.
Ovde sve miriše na život. U svakoj vlati trave, u svakom listidu i svakoj latici
sve miriše na zeleno.
Zastala je pred vratima setivši se da nema ključ, međutim, odmah zatim se
prisetila i toga da njena majka nikad nije zaključavala vrata. Povukla je vrata s
komarnikom prema sebi. Bilo je otključano. Zatim je gurnula škripava ulazna vrata
i spustila prtljag na pod. U nozdrve joj se uvukao dobro poznati miris drveta i dima
iz kamina. Ništa se nije promenilo. Ista crvena fotelja za ljuljanje njihala se na
blagom povetarcu, isti kauč od pruda prekriven pačvork prekrivačem, isti ukrasi na
zidu, prelakirani, požuteli i loše uramljeni, isti pohabani tepisi i desenirane krpare
na prelakiranom daščanom podu.
Lepoje biti ponovo kod kude, razmišljala je Arden, čak i kad imate toliko briga.

41
 Neke je žaluzine trebalo popraviti. Krila su im se olabavila i spala sa šarki, dok
su druga bila izbušena.
Improvizovani stočidi za kafu koji su stajali na zatvorenom tremu, napravljeni
od starih gajbi za mleko, kutija za vode i drvenih paleta, sad su bili zatrpani raznim
časopisima. Arden je izula sandale i osetila pesak pod stopalima isto kao kad je
bila mala. Zatim se onako bosonoga zaputila prema onoj hrpi časopisa. Dok je
odrastala, njena majka je redovno kupovala i skupljala Nešenel džiografik, Lajfi
Njuzvik. Kad joj je Arden rekla da se zaposlila u redakciji magazina Paparaci, Loli je
izjavila: „Nisam znala da te zanima život poznatih. Iskreno se nadam da deš pisati i
o nečem drugom, nečem u šta duboko veruješ i što tebi mnogo znači.“
Arden je uzela jedan primerak u ruku, ali ga je odmah odložila pošto joj je
nešto drugo privuklo pažnju. Sagnula se i posegnula rukom prema hrpi koja je
ležala ispod stola.
Ovo nisu ma koji časopisi. Ovo su moji magazini. Cela kolekcija časopisa
Paparaci. Mama ima skoro sve primerke, mada vedina tekstova nije potpisana
mojim imenom.
Dok je držala one magazine, čvrsto uz sebe kao da grli majku, donja usna joj
je zadrhtala od uzbuđenja.
Povetarac koji je dunuo kroz komarnik razbarušio joj je kosu, ali je pomerio
još nešto: Arden je začula neko čudno lepršanje. Nadulila je uši ne bi li razaznala
odakle dolazi taj zvuk.
Ušla je u kudu i tek tad je spazila mnoštvo samolepljivih žutih listida kako
lepršaju na vetridu. Izgledali su kao staza od žutih cigala kojom je išla Doroti iz
Čarobnjaka iz Oza i bilo ih je posvuda: po zidovima, na frižideru, na mikrotalasnoj
pednici, u ostavi, na telefonu, čak i po podovima. Arden je krenula naglas redom
da čita poruke ispisane majčinim iskrzanim rukopisom. „Doručkuj!“
„Kupi mleko!“
„Operi veš!“
„Plati račun za telefon!“
„Usisaj prašinu!“
„Skuvaj ručak!“
„Budi na poslu do podneva!“
„Ubaci ključeve u korpicu pored frižidera!“
Arden je rukama obujmila ramena.
Ušla je u majčinu spavadu sobu, bolje redi sobičak s pogledom na jezero pred
čijim prozorom je stajao veliki bor koji je pravio prijatnu hladovinu i čija je senka

42
padala preko sredine izlizanog dušeka. I ovde je sve bilo oblepljeno ceduljicama.
Bilo ih je na ogledalu toaletnog stočida, u kupatilu i iznad umivaonika.
„Uzmi lek!“
„Okupaj se!“
„Očešljaj perike!“
Arden je sela na majčin krevet i zagledala se kroz prozor koji je gledao pravo
na jezero. Kroz napuknuto staklo dopirao je ugodan miris borovine pomešan s
mirisom jezerske vode. Negde u daljini čula se cika dece koja su se brčkala u
jezerskoj prohladnoj vodi. Jedan vilin konjic zalepršao je krilima po staroj drvenoj
prozorskoj dasci.
Arden je uzela jastuk s majčinog kreveta i čvrsto ga prigrlila. Nozdrve joj je
ispunio još jedan dobro poznat miris – majčin parfem.
Šalimar.
Utom je primetila Loren kako stoji na vratima sobe. Onako obasjana tračkom
svetlosti koji se stidljivo probio kroz borovu krošnju i pao na njeno lice, derka joj je
izgledala mnogo mlađe.
„Mama?“ obratila joj se Loren i potom sela pored nje. „Jesi li dobro? Zašto je
cela kuda oblepljena ceduljicama?“
„Ne, nisam dobro“, odgovorila joj je Arden drhtavim glasom. „I nemam
predstavu šta znače te ceduljice.“
Iznenada, ulazna vrata su se otvorila s treskom. Trenutak kasnije Loli se poj
avila na vratima sobe široko im se osmehujudi. Primetivši žutu ceduljicu u
unukinoj ruci i smrtno ozbiljan izraz na derkinom licu, osmeh joj je naglo zamro na
usnama.
„Nisam želela da vas dve ovo vidite. Nisam htela da vidite kudu u ovom
stanju. Oprostite, mnogo mi je žao“, promucala je zbunjeno.
„Mama, šta se ovde dešava?“ upitala ju je Arden.
Loli je prišla i sela na stolicu pored kreveta. Oklevala je kao dete koje smišlja
opravdanje pred roditeljima. Sklopila je ruke u krilu i brzo zatreptala ne bi li
sprečila suze da joj poteku.
„Ne znam“, bilo je sve što je uspela da izgovori pre nego što je niz njeno lice
potekla reka suza ostavljajudi za sobom trag od razmrljane šminke. „Uplašena
sam.“

43
 Šest

„Mislim da ona boluje od BKO-a.“

Arden je sedela u ordinaciji Gerijatrijskog centra „Lejkvju“, zahvalna što je
tako brzo uspela da zakaže i dobije termin.
Ovo je jedna od prednosti života u maloj sredini, pomislila je i odmah zatim
upitala lekarku: „BKO? Šta je to?“
„Blago kognitivno oštedenje“, odgovorila joj je doktorka Van Meter. „Reč je o
stanju između normalne zaboravnosti usled starenja i prave degenerativne
demencije.“
Arden je pogledala kroz prozor prema besprekorno uređenom vrtu koji je
okruživao centar. Videla je kako Loli pokazuje ptice i cvede unuci, nakon čega su se
njena derka i majka smestile na drvenu klupu. Arden je znala da je taj vrt u suštini
samo fasada, otprilike isto ono što je i besprekorna fotografija poznate ličnosti na
naslovnoj strani magazina – služi da privuče pažnju čitalaca na lepotu tih ljudi i
skrene je sa stvarnih životnih problema.
„Jeste li sigurni?“, upitala je Arden.
„Potpuno“, rekla je lekarka potapšavši je nežno po nozi. „Obavili smo seriju
složenih neuroloških i fizikalnih testova, uključujudi i onaj kojim se procenjuje
mentalno stanje vaše majke.“
Doktorka je naglo zadutala i osmehnula joj se. „Nije kraj sveta, gospođo
Lindsi. Treba da znate da se nede svaki BKO razviti u pravu demenciju, ali ovo
stanje predstavlja znak upozorenja da se u mozgu vaše majke dešavaju znatne
promene koje iziskuju drugačiji način života i nadzora. Ljudi s ovom bolešdu imaju
blagi poremedaj mišljenja i pamdenja, ali uglavnom su svesni svoje zaboravnosti.
Simptomi najčešde podrazumevaju nemogudnost obavljanja dva posla
istovremeno, teškode u rešavanju problema i donošenju odluka, zaboravljanje
nedavnih događaja i razgovora, kao i nemogudnost obavljanja težih psihičkih
aktivnosti.“
„To objašnjava sve one ceduljice u njenoj kudi?“
„Da. Ali bude li se njeno stanje razvilo u demenciju, morate biti svesni da de
se život vaše majke umnogome zakomplikovati. Počede sve više da zaboravlja, da
se gubi, da zaplide jezikom, da ostavlja stvari na pogrešnom mestu. Mogude je čak

44
da dođe do poremedaja identiteta, što neminovno dovodi i do pojave
neprimerenog ponašanja.“
„Rekla bih da ona ved dugo boluje od toga“, izgovorila je Arden u šali,
međutim, doktorki nije bila smešna ta njena upadica. U tom trenutku Arden je
shvatila da je sve vreme svesno odbijala da čuje ono što joj je lekarka govorila, jer
su joj glavom uporno prolazile samo dve misli: Šta da uradim? Ne mogu se
preseliti u Skups.
Polako joj se povratilo čulo sluha, otprilike onako kao kad pojačate ton na
televizoru.
„Kako bolest bude napredovala, tako de simptomi postajati sve izraženiji i
onemogudavade obolelog da se stara sam o sebi. Pod ovim mislim na oblačenje,
kupanje, ishranu. Mogude je da vaša majka potpuno zaboravi sadašnje događaje i
izgubi svest o tome ko je, šta je i odakle je.“
Arden je duboko udahnula i izdahnula kroz nos. Odjednom joj se u glavi
stvorila slika majčine narukvice s amajlijama.
„Postoji li…“
„Ne. Nema leka“, preduhitrila ju je doktorka Van Meter, ljubazno joj se
osmehnuvši. Nema leka.
Arden je sad ved potpuno utrnula. Nije osedala ništa i samo je bespomodno
zurila u ženu preko puta sebe.
„Ali uvek postoji nada“, dodala je lekarka, pokušavajudi da je uteši. „Znam da
vam sve ovo veoma teško pada, gospođice Lindsi. Vaša majka se ved dugo
pretvara da joj nije ništa, ne želedi da drugi saznaju za njen problem. Odvrada
ljudima pažnju šalama i pesmom. Kao i vedini pacijenata s BKO-om, i njoj je bilo
teško da zatraži stručnu pomod. Nije htela da vas optereduje niti da vam
zagorčava život, ali treba da znate kako se njeno stanje s vremenom prilično
pogoršalo.“
Lekarka se ovde zaustavila i saosedajno joj se osmehnula. „Gospođice Lindsi,
lično verujem da ima nade. Pravilnom ishranom uz vežbe, uvođenjem određene
rutine, uz mentalnu stimulaciju i stalnu brigu, vaša majka bi mogla još dosta dugo
voditi normalan život. Samo, znajte, bide i dobrih i loših dana. Trenutno bi trebalo
da se usredsredimo samo na one dobre, zar ne?“
Arden se osmehnula i klimnula glavom, ali joj se srce slomilo na hiljadu
komada.
„Koliko moja majka zna o svemu ovome?“ upitala je doktorku ne prestajudi
da razmišlja o onim dvema jezivim rečima: Nema leka.

45
 „Samo toliko da je zbog starosti počela malo da zaboravlja“, odgovorila joj je
ova. „Znate, uvek ostavljamo porodici da saopšti svom članu od čega boluje, ali,
ako želite, mogu i ja to da učinim umesto vas.“
Arden je opet pogledala kroz prozor. Loli i Loren sad su sedele na ivici
fontane s nogama uronjenim u vodu. Kikotale su se i međusobno se prskale.
Šta da im kažem? Razmišljala je Arden zatvorenih očiju. Budem li majci rekla
istinu, hode li je to baciti u depresiju? A opet, ako joj ne kažem, možda du joj time
učiniti medveđu uslugu?
„Oprostite što smetam, doktorka. Vi ste tražili da dođem da se upoznam s
gospođicom Lindsi?“
Dubok glas nalik medveđem brundanju iznenadio je Arden. Otvorila je oči i
ugledala nečiju ogromnu senku koja ju je skoro celu natkrila. Pred njom je stajao
visok, izuzetno krupan, bradat i mišidav čovek, toplih smeđih očiju.
„Gospođice Lindsi“, obratila joj se lekarka, „ovo je bolničar Tomas. On radi u
našem gerijatrijskom centru, ali obavlja i kudne posete. Mislim da bi bilo veoma
dobro kad bi navratio do vas da bi mogao da proceni stanje vaše majke i pomogne
vam da uspostavite pravilnu rutinu za nju.“
Bolničar Tomas kiselo se osmehnuo. „Uzgred rečeno, ja sam Džejk, a ne
bolničar.“
Arden se ovome prigušeno nasmejala i potom sklonila kosu iza ušiju.
„Pošto sam dobio vaš broj telefona, javidu vam se sutra da se o svemu
dogovorimo, ako vam tako odgovara“, nastavio je Džejk.
Arden je klimnula glavom i kratko povukla resicu svog uha.
„Kerol Bernet?“ upitao ju je Džejk misledi na njen tik, zatim je i sam sebi
cimnuo uho. „I ja mnogo volim njen šou.“
„Jeste“, rekla mu je Arden zbunjeno.
„Ne brinite, sve de biti u redu“, kazao joj je Džejk blagim tonom, pritom još
jednom cimnuvši sebi uho. „Drago mi je što smo se upoznali. Vidimo se posle.“
Dok je gledala kako Džejk odlazi, Arden je odmah osetila bliskost s njim.
Delovao joj je tako umirujude i bezopasno, kao neko ko de je brižno ušuškati pored
kamina dok napolju besni snežna oluja.
„Arden“, obratila joj se lekarka, podižudi se sa stolice i pokazujudi joj rukom
da je njihov sastanak završen, „sad samo treba da budete veoma strpljivi sa
majkom. Šta dete joj redi o svemu ovome, zavisi samo od vas. Lično mislim da je
najbolje da budete potpuno iskreni prema njoj. Bolničar Tomas pomodi de vašoj
majci da uspostavi određenu rutinu i bide vam na raspolaganju u vezi sa njenom
negom, fizikalnom terapijom, obrocima, lekovima i sličnim.“

46
 Arden je sve vreme klimala glavom kao da razume situaciju, a zapravo se
osedala sve više skrhano i tužnije.
„Kad dođete kudi, pobrinite se da što više razgovarate o prošlosti“, nastavila
je doktorka. Čuvši ovo, Arden je osetila kako ju je žacnulo u predelu srca.
„Mi to nazivamo terapijom uspomena, jer pomaže pacijentima da razmrdaju
sive delije i prisete se događaja iz prošlosti. Pokazujte majci stare fotografije,
puštajte joj muziku koju je volela u mladosti, sastavite zajedno album zajedničkih
uspomena. To je kao neka vrsta joge za mozak, vežba za jačanje pamdenja, kako
kratkoročnog tako i dugoročnog. Sve ovo pomodi de vašoj majci da ostane što
duže pribrana, a vi dete, eto, dobiti priliku da čujete neke priče koje je možda
zaboravila da vam ispriča.“
Arden se trgnula. Poslednje što želim jeste da se vratim u prošlost.
„Gospođice Lindsi, znam da je sve ovo teško, ali molim vas, upamtite ovo:
sada ste majci najpotrebniji.“

Dok je Arden vozila nazad, u automobilu je pevušila Rouzmari Kluni. Loli je

namestila radio-stanicu na kojoj se puštaju samo evergrin hitovi.
Arden je šetala pogledom od majke, koja je sedela na suvozačevom sedištu,
do derke, u koju je gledala preko retrovizora. Osedala se pometeno i potpuno
zbunjeno. Dok je čvrsto stezala volan da njih dve ne bi primetile da joj se ruke
tresu, grozničavo je razmišljala šta da im kaže o Lolinom stanju. Bilo joj je teško i
jedva se suzdržavala da ne zaplače.
Za to vreme, nad njima su se skupljali tamni kišni oblaci velikom brzinom i iz
daljine se čula potmula grmljavina. Odjednom, iz čista mira, nebo se otvorilo i
počelo je da pljušti kao iz kabla, te Arden nije imala druge nego da zaustavi vozilo
pored puta.
Kiša se poput vodopada slivala niz prozorska stakla.
„Kako je ovo lepo“, rekla je Loren i zalepila nosom za zadnje staklo. „Sve ovo
zelenilo izgleda kao ulje na platnu kad se gleda kroz zavesu od kiše.“
Arden je osetila kako se u njoj gomila osedanje krivice.
„Kako se osedaš, mama?“ upitala ju je s glavom nagnutom u stranu.
„Uvek si tako ozbiljna“, odgovorila joj je Loli smeškajudi se.
„Ozbiljna sam zato što ovo jeste ozbiljno, mama“, uzdahnula je Arden. „Znam
da ti doktorka nije ispričala baš sve u vezi sa tvojim zdravstvenim problemima…“
„Starim, dete moje, to je sve.“

47
 „Pa, ne bih rekla da je samo to posredi. Postoje neki problemi u vezi sa
tvojim pamdenjem“, počela je Arden obazrivo. „Moramo ozbiljno da razgovaramo
o nekim tvojim problemima.“
„Izgovorila si rečproblem sto puta za deset sekundi, mila moja“, kazala joj je
Loli i utišala muziku na radiju. „Što bi današnji klinci rekli, gde gori, sestro? Raspali,
da čujem.“
Arden je duboko uzdahnula. „Doktorka mi je rekla da ti je postavljena
dijagnoza BKO, što je skradenica za blago kognitivno oštedenje. Objasnila mi je da
je to međustanje od normalne zaboravnosti do razvoja prave demencije.“
Loli je coknula jezikom. „BKO… KGB… HBO… LOL.“
„SJSŽ“, nastavila je. „Je li tako, Loren?“
„Tako je, bako“, zasmejala se Loren i razmenila dug pogled s njom, ali ih je
Arden prekinula u tome.
„Mama, znam da želiš da napraviš šalu od ovoga… Uostalom, tako si se
oduvek odnosila prema teškodama, međutim, ovo je nešto sasvim drugačije,
nešto sa čim treba svi zajedno da se suočimo. Sutra de nas posetiti bolničar koji de
ti ubudude pomagati oko uvođenja novih lekova, rutine, fizikalne terapije,
ishrane… Osim toga, i nas dve demo morati da započnemo jednu vrstu
psihoterapije. Jogu za pamdenje, kako je to nazvala lekarka. Drugim rečima,
morademo malo da pročeprkamo po tvojim sedanjima.“
Loli se zacerekala. „Čeprkanje po sedanjima je jedno, a ta tvoja psihoterapija
nešto sasvim drugo, draga moja.“ Zatim se okrenula prema derki i pogledala je
pravo u oči. „Lepo sam ti rekla da starim, Arden. Kraj priče. U tome nema mnogo
mudrovanja.“
„Mama, jasno mi je da ne želiš da razgovaraš o ovome. Možda si utučena i
depresivna, i ja te potpuno razumem. Ali znaj: za sve postoji lek, pa tako i za tvoje
stanje.“
Loli se osmehnula i zagledala se kroz prozor. Njeno lice – inače sjajno od sloja
šminke – sad je isijavalo čudesnim unutrašnjim svetlom.
„Nisam ni utučena ni depresivna, Arden“, odgovorila joj je Loli. „I nije mi
potrebna ničija pomod. Imala sam divan i ispunjen život, kakav sam samo mogla
poželeti. Možda jesam svakakva, ali depresivna nisam. Jesam realna, ali nisam
tužna. Nikad.“
Loli je posegnula rukom prema Arden i potapšala je po nozi. „Sve ovo
očigledno pada mnogo teže tebi i Loren nego meni. Da, moj život nije bio ravna
staza bez prepreka, ali čiji je bio?“

48
 Rekavši ovo, Loli je iznova pojačala radio i muzika Dina Martina ispunila je
kabinu. „Mislim da je za danas bilo dosta priče o problemima“, rekla je i time
zapečatila temu. „Umorna sam, a sutra treba da radim. Volela bih da se do tada
malo odmorim.“
Pljusak se ubrzo smirio i sunčevi zraci počeli su stidljivo da se promaljaju kroz
oblake. Arden je spustila prozor i duboko udahnula svež miris kišom okupane
borovine. Zatim je pokrenula auto i nastavila da vozi prema kudi. Nekoliko
trenutaka kasnije začula je meki lepet krila. Pogledala je u stranu i ugledala roj
vilinih konjica kako leprša pored automobila. Pomislila je na privezak koji joj je
majka jednom davno poklonila i zavrtela glavom u neverici.
Za život ispunjen sredom i blagostanjem. Kako da ne, mama.

49
 Sedam

Miris cimeta i šedera zagolicao je nozdrve Arden pre nego što se sasvim razbudila.
Jedna od prednosti života u brvnari pored jezera gde imate komšije na
razdaljini od svega pedeset metara jeste to što uvek znate ko šta kuva, mesi ili
priprema za jelo, naročito tokom leta. Kroz otvorene prozore i sa natkrivenih
tremova čuli su se glasovi i širili raznorazni mirisi: sveže pečene slanine i mafina,
kuvane kafe i kolačida, odrezaka sa roštilja, pržene ribe. I najnoviji tračevi.
Evo, i ovog jutra ved je znala da de joj majka poslužiti kremasti kolač od kafe i
rabarbare.
„Ovde nešto baš lepo miriše“, rekla je Arden na ulazu u minijaturnu kuhinju i
odmah se zaustavila ugledavši list rabarbare na mestu na kom ne bi trebalo da
stoji. „Ali mesto izgleda kao da ga je pogodila elementarna nepogoda.“
Lolina kuhinja oduvek je bila ispunjena životom i imala je isto ili nešto više
karaktera od svoje vlasnice: stari, izvitopereni i trošni kuhinjski elementi od
orahovine, kredenac obojen u tamnocrveno sa starinskim zavesicama s dezenom
višnje, velika, duboka, seljačka sudopera smeštena ispred prozora odakle se
pružao pogled na jezero i kuhinjsko ostrvo sazidano od kamena koje je stajalo
nasred prostorije. Prastari uređaji – ružičasti šporet na gas i starinski frižider –
odjednom su dobili dublje značenje za Arden. Dok je bila mala, često je pomagala
majci oko izrade kolača, i evo – i sad je videla sebe kako trčkara od šporeta do
ostrva i nazad i dodaj e majci potrebne sastojke.
Ko bi rekao da de sve ove stvari nadživeti moju majku? Razmišljala je Arden.
„Neurednija je od Džulije Čajld, ali ipak sam resila da od nje napravim pravu
domadicu“, nasmejala se Loli pokazujudi glavom prema Loren.
Loli je postavila veliki tamnozeleni list rabarbare na vrh svoje crvene perike
kao neku šašavu kapicu, dok je Loren uvezala punđu tamnocrvenim peteljkama
iste biljke.
„Moja seljačka verzija punde“, osmehnula se Loren i namestila se u
manekensku pozu. „Dopada ti se?“
„Nadam se da de kolač biti bolji.“
Loli i Loren začuđeno su se pogledale, iznenađene Ardeninim duhovitim
odgovorom. „Jesmo li mi to dobile i tredeg musketara?“ upitala je Loren glumedi

50
zapanjenost. Zatim je uzela tri stabljike rabarbare i jednu predala baki, a drugu
majci. „Touche!“
„En garde!“, nasmejala se Loli.
„Nas tri treba da porazgovaramo posle doručka“, rekla je Arden i spustila
stabljiku na sto, a zatim se okrenula s namerom da izađe iz kuhinje. „Moramo da
dovršimo jučerašnji razgovor“, dodala je.
Loren se namrštila, postavila mač od stabljike rabarbare na dasku za sečenje i
zatim ga iseckala ga nožem.
„Pogledajmo je li kolač gotov!“, rekla je Loli i krenula da otvori pednicu,
pritom namignuvši unuci. „Uvek zabodi čačkalicu usred kolača. Ako ostane čista,
to znači da je kolač pečen… evo, vidiš, pečenje!“
„Moj prvi kolač od kafe!“ zacičala je veselo Loren.
Loli je odsekla okrajak kolača – penasto, meko, belo, mirisno parče istačkano
crvenim parčidima rabarbare s hrskavom izmrvljenom koricom prelivenom
mešavinom rastopljenog putera, smeđeg šedera i cimeta – zatim ga je nabola na
viljušku i počela da duva u njega ne bi li ga ohladila. Loren joj je uzela viljušku iz
ruke i ubacila u usta slastan zalogaj. Loli je učinila to isto i osmehnula se unuci.
„Nede ti biti poslednji! Izvanredan je! Hajde, iznesi kafu, a ja du doneti
kolače.“
Tanjiridi za posluženje deserta zazvečali su u Lolinoj ruci dok ih je spuštala na
sto pritom sklanjajudi u stranu poluzavršenu slagalicu koja je zauzimala dobru
polovinu tog istog stola na njenom tremu i to je bilo tako otkako je Arden znala za
sebe. „Danas je baš tiho i mirno. Znaš i sama kakvi umeju da budu praznični
vikendi“, konstatovala je Loli.
Arden je dovukla dugačku drvenu klupu i sela za zeleni stočid od orahovine.
Od silnog korišdenja, na klupi i stolu ostala su ulegnuča od nalakdenih ruku i
pozadina svih onih koji su ovde obedovali. Za ovim stolom nije se moglo samo
sedeti – on bi vas prosto progutao.
„Želiš li malo domade slatke pavlake?“, pitala ju je Loli i spustila posudicu na
sto. „Da pozlatimo zlatno?“
Zatim je zagrabila šlag kašikom i istresla ga preko Ardeninog parčeta kolača.
„I? Šta kažeš?“, upitala ju je Loren. „Ovo je moj prvi kolač od kafe.“
Arden je ubacila zalogaj u usta, na šta joj se lice ozarilo od radosti. „Savršen
je.“
Lorenino lice zasijalo je od srede. „Bakin recept.“
Loli i Loren smestile su se na široku ljuljašku i zatim su sve tri pijuckale kafu
posmatrajudi iz daljine kako turisti polako zaposedaju jezero. Svake godine u ovo

51
vreme mnoštvo sveta bi se sjatilo ovde i tad su se skoro sve vikendice otvarale,
iznosili se roštilji u dvorišta, redale se rasklopive stolice po plaži, spuštali se čamci,
kajaci i traktorske gume u vodu, a pecaroški štapovi kačili na držače postavljene
duž mola. Lolina brvnara nalazila se na samom kraju jezera, toliko blizu vode da se
s njenog trema moglo skočiti pravo u vodu, a opet dovoljno daleko od ostalih da
je mogla imati potpuni mir. Njeno najvernije društvo bili su gnjurci i trska, dok je
sav onaj metež ipak ostajao u daljini.
U tom trenutku jedan gnjurac oglasio se tužnim kreštavim glasom, na šta je
Loli napudila jarkocrvene usne i ispustila zvuk istovetan onom što se začuo s
jezera. Trenutak kasnije gnjurac joj je uzvratio pozdrav.
„Zar još znaš kako to da uradiš, mama?“ upitala ju je Arden. „Stvarno
zadivljujude.“
„Pamtim ja mnogo toga“, rekla joj je Loli. „Ali samo ono što želim.“
Loli je otpila gutljaj kafe i prebacila šiveni pokrivač preko svojih i unukinih
nogu. „Kad smo ved kod prošlosti… juče si spomenula da ti je moja doktorka rekla
da treba što više da vežbam pamdenje tako što du se prisedati nečeg iz prošlosti.
Kakve li ironije, baš sinod sam mnogo razmišljala o njoj. I mislim da bi sad trebalo
sve tri da okrenemo točak istorije unazad. Moram da ti kažem ono što ti nikad
nisam ispričala, da odgovorim na pitanja koja mi nikad nisi postavila i da
pomenem sve ono što mi je promaklo. Mislim da je sad pravo vreme da sve to
podelim s vama. A najbolji način za to jeste da vam ispričam po jednu priču o
svakom privesku koji nosim oko ruke.“
Loli je podigla mršavu, preplanulu, kao prepeličje jaje pegavu ruku i snažno
zatresla njom. Njeni zglobovi na prstima jesu bili čvornovati i iskrivljeni, ali u njima
je ipak ostalo i ponešto nežnosti. Onako otežala od privezaka, njena narukvica se
zatresla i zapevala sa svakim Lolinim pokretom.
„Svaki od ovih privezaka odnosi se na jedan deo mog života… i vašeg. Da nije
bilo njih, nijedna od nas tri ne bi sada ovde sedela. Ovi privesci pričaju priče o
tome gde smo bile, koliko daleko smo odmakle i kuda se nadamo da demo stidi.
Još verujem u to da je moj život nalik onom privesku u obliku vilinog konjica koji
sam ti poklonila kad si bila mala. Uprkos svim tugama što su me zadesile, u njemu
je ipak ostalo malo prostora i za sredu.“
Loli je podigla narukvicu prema svom licu i zažmirkala.
„Pa, da vidimo… odakle bi bilo najbolje početi?“
Dok je prebirala po onim privescima, pogled joj se zamaglio, te se činilo kao
da dodirivanjem svakog od njih otključava poneku davno zaključanu uspomenu.

52
 „Mislim da bi bilo najbolje da počnem odavde“, konačno je progovorila Loli.
„Od ovog priveska u obliku šivade mašine. Taj je baš prikladan, bududi da smo
prekrivene pokrivačem sašivenim na njoj. Loren? Jesi li spremna da čuješ moju
prvu priču?“
Loren je klimnula glavom.
„Arden, jesi li spremna? Znam koliko si oduvek mrzela tu staru šivadu
mašinu“, rekla je. „Ali, kad budeš čula moju priču, pretpostavljam da deš je onda
sasvim drugačije gledati.“
Arden je pomislila na svu onu groznu odedu sašivenu na toj mašini koju je
morala da nosi kao tinejdžerka i zbog koje su je deca toliko zadirkivala da je htela
u zemlju da propadne i nestane bestraga.
Kao da je znao, u tom trenutku dunuo je vetrid s jezera i zatresao zavesicu na
tremu koja je zalepršala kao zastava, da bi odmah potom prešao na Lolinu
narukvicu i pomerio priveske na njoj, nakon čega su se oni ponovo oglasili
zveckanjem, kao da traže reč.
„Mislim da su i oni spremni“, rekla je Loli smejudi se. „Privezak u obliku šivade
mašine bio je prvi koji sam dobila. Poklonila mi ga je moja baka Meri i upravo zbog
njega nas tri sada sedimo ovde.“

53
 Treći deo

Privezak u obliku šivade mašine

Za život povezan sa porodicom

 Osam

1901.

Putna karta ležala je u gnezdu od slame, tačno ispod jajeta.

Meri O'Konel podigla je glavu i pramen njene plave kose probio se kroz krov
od pletene žice na kokošinjcu, a zatim su iz njenih nebo-plavih očiju potekle
krupne suze.
„Ne želim je! Nedu da idem! Šta ako te nikad više ne budem videla?“, upitala
je Meri.
Njen otac, Džon, stajao je ispred ulaza u kokošinjac dok su mu po ramenima
padale snežne pahuljice guste kao konfete. Ispružio je ruku u rukavici prema Meri
da mu ona stavi jaje na dlan. Kad mu je ona umesto jajeta dala kartu, odbio ju je.
„Ovo je pravo čudo, Meri!“, rekao je tipičnim irskim akcentom, zatim je uzeo
jaje od nje i spustio ga u pletenu korpu. „Karta za Ameriku!“
Amerika, pomislila je ona.
Sve što je sa svojih sedamnaest godina Meri znala nalazilo se na ovom
parčetu zemlje. Bilo joj je skoro nemogude zamisliti da ode u neku tako daleku
zemlju. Pa ipak, znala je da u Irskoj nema posla. Šansa da ga dobije bila je manja
nego da na vrbi rodi grožđe.
„Znaš da jedva preživljavamo, Meri. Dodi demo za tobom čim prikupimo
novac za put.“
Džon O'Konel je sebe nazivao trgovcem jajima, mada je veoma dobro znao
da im je ono malo kokošaka donosilo tek toliko jaja da bi vikendom mogao da ih
prodaje na pijaci, dok je u njihovoj bašti rađalo taman toliko povrda da njegova
porodica ne gladuje. Ostatak godine radio je kao najamni radnik, mada je retko
kad dobijao posao jer niko nije imao novca da plati pomodnu radnu snagu.
Marijan O'Konel radila je kao švalja pre nego što je lokalna fabrika zatvorena
i sad je povremeno zarađivala šijudi haljine za posebne prilike damama iz bogatijih
porodica – za prvu pričest i venčanja – međutim, uglavnom je šila pačvork
prekrivače i prodavala ih na pijaci, rame uz rame sa mužem, koji je tamo prodavao
jaja. Meri je naučila da šije uz majku, posmatrajudi je, sededi pored nje i učedi

55
majčin zanat dok je ova radila uz svetlucanje vatre s ognjišta u njihovoj trošnoj
kolibi s krovom od pruda.
„Jaja i prekrivači, Meri, jaja i prekrivači“, pevušila bi Marijan dok je radila.
„Oni nas održavaju u životu, ali to nije život dostojan čoveka.“
Marijanin brat, inače iskusni duborezac, i njegova žena otišli su u Ameriku
pre dve godine, gde se on zaposlio u zanatskoj radnji nameštaja u mestu Grand
Rapids, u državi Mičigan.
„Ovde ima mnogo naših doseljenika“, pisao joj je brat, „rade kao drvoseče ili
stolari. Morate dodi. U Americi ima posla!“
A onda, jednog zimskog dana, kao grom iz vedra neba, on i njegova žena
poslali su O'Konelovima kartu za Ameriku i pisamce u kom je pisalo: „Imali smo
novca dovoljno samo za jednu kartu. Vi sami odlučite koga dete ovamo poslati.“
O'Konelovima nije trebalo dugo da odluče. „Meri“, uglas su povikali kad je
karta dospela u njihove ruke. „Meri.“
Dok joj se sneg topio na kosi, Meri se dovukla četvoronoške do druge
kokoške i podigla je iz gnezda. Ova je kokodakala i kreštala i konačno se nevoljno
premestila na drugo mesto. Osetivši njen bol, Meri je tiho prošaputala: Izvini.
Zatim je još jednom pogledala u onu kartu koju je pronašla u gnezdu.

14. jun 1901.

Pladena putnička karta
Potpalublje broda za Ameriku

Četiri meseca kasnije Meri je stajala na peronu železničke stanice s koferom

u jednoj ruci i kartom u drugoj, spremna da uđe u voz koji de je odvesti do luke
odakle de se ukrcati u brod za Ameriku.
„Potrudidemo se da ti pošaljemo nešto novca, ali moradeš početi da radiš čim
stigneš u Ameriku“, rekao joj je otac. „Posle deš modi da živiš kod ujaka i ujne u
Mičiganu.“
„Volimo te, Meri“, kazali su joj na rastanku roditelji ljubedi je i grledi. „Piši
nam! Uskoro demo se videti!“
Kolena su joj zaklecala i srce joj je udaralo kao ludo od tuge zbog rastanka,
ali, ugledavši tračke nade u očima roditelja, dobila je snagu da nastavi dalje.
Ušla je u taj voz, sela pored prozora i gledala kako njen visoki, snažni,
tamnokosi otac stoji na peronu i drži u zagrljaju sidušnu, plavokosu suprugu. Kad
se voz pokrenuo, njih dvoje su potrčali preko perona mašudi i šaljudi joj poljupce i
tako sve dok joj se nisu izgubili iz vidokruga.

56
 Ovo je bio poslednji put da ih je videla.
Kad je stigla u luku, Meri nije mogla da se načudi veličini parobroda i
mnoštvu ljudi što su ulazili u njega. „Čini mi se kao da se cela Irska iseljava u
Ameriku“, rekla je nekoj devojci koja je stajala do nje dok su čekale u redu za
ukrcavanje.
Kad se ukrcala zajedno sa stotinama sunarodnika, nakratko je prošetala
brodom divedi se raskoši njegovih salona, gizdavosti balskih dvorana, lepoti sala za
ručavanje sa stolovima prekrivenim snežnobelim stolnjacima, srebrninom i
kristalom. Jedna od plesnih dvorana izgledala joj je veda od celog njenog okruga.
„Gospođice, kartu!“
Meri se trgnula na nečiji glas, okrenula se i ugledala čoveka u beloj uniformi s
rukom ispruženom prema njoj.
„Potpalublje“, rekao joj je pokazujudi joj prstom prema stepeništu izvan
balske dvorane. „Dole. Dole, dole, dole. Potpalublje.“
Meri se zaputila prema metalnim spiralnim stepenicama tegledi kofer za
sobom, zatim se tim stepenicama spustila u samo dno broda, gde su ljudi bili
nagurani kao ovce u toru.
Ako je ono što je videla gore ličilo na raj, onda ovo ovde izgleda kao pravi
pakao, razmišljala je Meri. Ovde je bilo mračno, bučno, zagušljivo i tesno.
„Brzo pronađi sebi neku busiju“, rekla joj je starija žena s kojom se probijala
kroz onu gužvu, laktajudi se i gurajudi se sa ostalima.
Meri se probila do spavaonice u kojoj su ležajevi bili toliko nagurani jedan do
drugog da se jedva moglo prodi između njih, a zatim je zavirila u klozet namenjen
svima i zastala pred tablom na kojoj je pisalo da je putnicima iz potpalublja
zabranjen prolaz na gornju palubu.
Vratila se nazad u spavaonicu, bacila kofer na gornji ležaj, zatim se uvukla u
njega i sedela tamo šdudurena sve do večeri, dok joj ona žena nije donela tanjir
supe.
„Plašim se“, rekla joj je Meri. „Nedostaje mi porodica. Zašto svi ovi ljudi
napuštaju svoj dom?“, upitala ju je plačnim glasom.
Ona žena ljubazno joj se osmehnula i sklonila joj plave lokne s uplakanog lica.
Dodir joj je bio blag i nežan, kao majčinski, pa ju je ovo malo utešilo.
„Zbog nade“, prošaputala je ona žena. „Samo zbog nade.“
Meri je provela narednih sedam dana u ovoj smrdljivoj tamnoj rupi boredi se
s mučninom i nostalgijom, pritom ne prestajudi samoj sebi da ponavlja reč nada
kao da je ta reč bila njena slamka spasa usred okeana i tog ogromnog sveta u kom
se obrela sasvim sama.

57
 „Stigli smo!“ neko je povikao jednog jutra. „Stigli smo!“
Utom se ona masa ljudi smesta pokrenula i pojurila stepenicama gore
izgledajudi kao lososi koji se bore s rečnom maticom.
Kad se konačno i ona domogla palube, onako izmorena i prljava, vukudi za
sobom svoju jedinu imovinu, Meri je pomislila da de oslepeti s obzirom na to da
danima nije videla svetlost dana, pa joj je sad trebalo malo vremena da joj se oči
prilagode.
Kad je konačno uspela da progleda, okrenula se i prvo što je ugledala bila je
neka ogromna žena s krunom na glavi, bakljom u desnoj ruci i s razbijenim
okovima koji su joj ležali pored nogu.
„Je li to…“, promucala je.
„Kip slobode!“, povikali su ljudi. „Amerika!“
Mada nije znala zbog čega, Meri je tiho zajecala i, po prvi put otkako je otišla
iz rodnog kraja, nije se osetila potpuno samom.
Njen parobrod prvo se usidrio u pristaništu Hadson, da bi se tamo iskrcali
putnici iz prve i druge klase, dok su sve njih iz potpalublja i iz trede klase ukrcali na
baržu kojom su ih odvezli na Ostrvo Elis. Meri je stajala na palubi barže čvrsto
stežudi kofer u rukama dok joj je hladni vetar mrsio kosu i dok su joj nad glavom
promicali tamni oblaci. Grandioznost zgrade za prihvat doseljenika zapanjila je
Meri: dosad nije videla nešto ovoliko veliko i toliko raskošno. Ostrvo Elis jeste bilo
malo, ali je njime dominirala neverovatno lepa prostrana građevina od crvene
cigle ukrašena belom kamenom čipkom u renesansnom stilu.
Je li cela Amerika ovako bogata? Razmišljala je Meri.
Zajedno sa stotinama putnika iz potpalublja, Meri je ušla u Veliki hol za
registraciju, gde je trebalo da prođu lekarski pregled i pravnu proceduru. Zatim je
posmatrala kako doktori pregledaju jednog po jednog putnika, zavirujudi im u
usta, osluškujudi im srce, pregledajudi im beonjače i kožu.
I svaki put kad bi lekar povikao: „Karantin!“, i pored imena pregledanog
upisao X, Meri bi jedva uspevala da zadrži suze.
Posle mnogo sati stajanja u redu, konačno je začula: „Meri O'Konel?“
Dok ju je lekar pregledao, srce joj je udaralo kao ludo.
„Mnogo ste nervozni“, kazao joj je. „Hajte, sad duboko udahnite…“
Meri je udahnula, čvrsto stisnula oči i pomolila se.
„Slededi“, rekao je lekar i pokazao joj prstom prema čoveku koji je sedeo za
stolom pored njegovog. Ovaj je trebalo da utvrdi Merin identitet prema spisku
putnika.
„Dobro došli u Ameriku“, rekao joj je taj čovek.

58
 Meri se nije pomerila. Suze su same potekle.
„Dobro došli u Ameriku“, ponovio je.
„I šta sad treba da uradim?“, upitala ga je Meri.
„Sve što poželite“, odgovorio joj je on smeškajudi se. „Ovo je zemlja dobrih
prilika.“
„Meri“, začula je kako je neko doziva. „Meri, dođi ovamo!“
Ona žena što joj je pomogla na brodu pokazivala je rukom da joj priđe.
„Moja porodica i ja idemo u jedan pansion u Njujorku“, rekla joj je. „Možeš
podi s nama. Tamo deš biti bezbedna.“
Kad su stigli, Meri se odmah oduševila Njujorkom, njegovom bukom,
mnoštvom ljudi na ulicama i brzinom njihovog kretanja.
Ona porodica zakupila je jedan deo pansiona i Meri je zapalo da spava u sobi
sa još osmoro. Pošto nije mogla da zaspi od silnog hrkanja i buke koja je dolazila
spolja, ustala je i otišla do glavne dnevne sobe, gde je sela pored kamina. Prisetivši
se svoje kude i majke, koja je obično šila uz svetlost vatre, Meri je gorko zaplakala.
I baš kako joj je rekao onaj čovek sa Ostrva Elis – dobra prilika došla joj je na noge.
„Čula sam te kako places', rekla joj je ona žena s broda.
„Nedostaje mi porodica“, odgovorila joj je Meri.
„Šta umeš da radiš?“ upitala ju je ona žena.
„Umem da šijem.“
„Onda deš ovde lako pronadi posao“, utešila ju je ona žena. „A sad idi da se
odmoriš.“
Čim je svanulo, Meri je krenula u potragu za poslom. Lutala je naslepo od
krojača do krojača, od salona do salona, raspitujudi se primaju li radnike. „Ne
zapošljavamo doseljenike“, odgovorili su joj mnogi. „Koliko ti je godina?“, pitali su
je drugi. „Previše si mlada.“
Pred kraj dana, Meri je bila potpuno iscrpljena i gladna. Osedala se kao da su
je brz tempo i oholost ovog grada živu izjedali. Dok je stajala ispred izloga još
jednog krojačkog salona u kom su je upravo odbili za posao, iz kočije je izašla lepo
obučena dama sa džakom u ruci. Meri je gledala kako ona žena ulazi u radnju i
počinje uzbuđeno da gestikulira rukom prema čoveku koji je stajao za tezgom, dok
su se ogromna peruška na šeširu i bogato nabrana suknja pomerale u ritmu njenih
pokreta. Zatim je izvukla iz džaka prelepu belu tkaninu, vazdušastu i meku poput
oblaka.
Meri je prišla bliže poluotvorenim vratima salona.
„Žao mi je, nismo u mogudnosti to da uradimo“, rekao joj je čovek s brčidima.

59
 „Ali, molim vas“, zavapila je ona žena. Onaj čovek samo je bespomodno
odmahivao glavom. Ona dama zatim je izašla iz salona umalo se očešavši o Meri u
prolazu. Na njenom lepom licu jasno se videlo razočaranje. „Gospođo?“, obratila
joj se Meri.
„Nemam novca za prosjake“, odgovorila joj je ona žena i zaputila se prema
otvorenim vratima svoje kočije.
„Ja mogu da vam sašijem tu haljinu!“, ponosno je izjavila Meri. „Stvarno?“
Žena se vratila do Meri, stala ispred nje i zagledala joj se u lice. „Krštenje mog
deteta zakazano je za nedelju, pa mi je potrebna haljina u skladu s tom prilikom.
Onaj čovek mi je rekao da njegova radnja ne šije haljine za pričest niti zna ikog
drugog ko bi to umeo da uradi.“
„Ja umem da sašijem takvu haljinu!“ izgovorila je Meri ponosno isturivši
bradu.
„Stvarno umeš?“ ponovila je ona žena sumnjičavo.
„Umem!“ odgovorila joj je Meri. „Samo nemam ni alat ni prostor, a onaj
čovek mi je rekao da ne zapošljava radnice.“
„Sačekaj me ovde“, rekla joj je ona dama. „Godinama sam njegova mušterija.
Sad demo videti.“
Zatim se dama vratila u radnju i počela da pokazuje prstom vlasniku salona
prema Meri, kojoj se srce od uzbuđenja popelo u dušnik.
Naposletku je vlasnik pokazao Meri da uđe unutra.
„Dobro dete prodi u Americi“, rekao joj je kočijaš smeškajudi se.
I Meri je ušla u krojačku radnju.
„Pružidu ti samo jednu šansu“, rekao joj je vlasnik dok su mu vrhovi brčida
poskakivali nagore. „Ja sam gospodin Edvards.“
Ona dama je zadovoljno klimnula glavom, zatim se okrenula prema Meri i
predala joj tkaninu i kroj za haljinu.
„Imaš vremena do sutona“, rekao joj je vlasnik pokazujudi prstom prema
zadnjoj prostoriji. „Ali, budeš li uništila materijal, sama deš nadoknaditi štetu ovoj
dami. Jasno?“
Meri je osetila kako joj se oči pune suzama. „Hvala vam, gospođo. Hvala i
vama, gospodine Edvardse.“
Meri je klimnula glavom prema ženi. Ova joj se osmehnula i izašla iz radnje,
nakon čega je Meri povukla zavesu i ušla u zadnju prostoriju u kojoj je čitava
armija žena sedela za mašinama poredanim u redove i šila muška odela, ženske
haljine i odedu za decu.

60
 Sve ovo je Meri podsetilo na balet – baš kao što balerine plešu u taktu
muzike kredudi se elegantnim, usklađenim koracima, tako su i ove žene ritmično
pokretale metalne pedale mašina koje su štektale ravnomerno povlačedi
raznobojne kalemove konaca što su se poput nestašnih cigara okretali na
postoljima.
Meri je prešla pogledom preko cele prostorije. Jedna žena sa čvrsto
uvezanom sedom punđom pokazala joj je glavom prema prastaroj „singerici“ koja
je stajala u samom dnu radionice. Zatim je ista žena podigla ruku i uperila mišidavi
kažiprst prema onoj mašini i tad joj je glasno, poput hiljadu zvončida na vetru,
zazveckala narukvica koju je nosila oko ruke.
„Mašina stara kao i ja“, izgovorila je tvrdim poljskim akcentom bez trunke
ironije, na šta su se sve one žene zakikotale. „Ni nju niko nede, kao ni mene.“
Zatim je ispružila naboranu ruku prema Meri. „Ja sam Puma Jablonski.“
Rima je pomogla Meri da udene konac u mašinu i da postavi tkaninu na
mesto. Meri je zatim duboko udahnula i sela da prostudira kroj. Nalazio se u
francuskom modnom magazinu Mod ilustre. Bio je to najdetaljnije prikazan model
haljine koji je Meri ikad videla, ali isto tako i najzahtevniji. Haljina je bila dužine do
poda, s bogato nabranim dugačkim rukavima i visokom kragnom u obliku
otvorenog cveta lale s nežnim vezom po ivicama. Struk je bio našiven ukoso i
preko njega pričvršdena svilena traka s nežnim belim cvetovima, sa koje je visila
svilena torbica s kidankom. Dno suknje bilo je zvonasto, veoma nežno naborano.
Jedino parče kože koje se videlo na devojci koja je nosila haljinu bilo je njeno lice.
Sve ostalo bilo je pokriveno nežnim belim materijalom.
Meri je sklopila oči i oborila glavu da se pomoli.
Znam da je skoro nemogude završiti ovako komplikovanu haljinu za samo
nekoliko sati, ali ipak te molim da mi pomogneš. Podari mi svoje ruke, podari mi
ruke moje majke.
Kad je otvorila oči, sve žene u radionici prestale su s radom da bi se pomolile
zajedno s njom.
Meri je progutala knedlu, duboko udahnula i tiho izgovorila: „Za samo jednu
šansu.“
Žene su joj horski odgovorile: „Za tvoju jedinu šansu“, i mada su radile svaka
za svojom mašinom, do kraja dana bile su složne kao tim. Konačno, nekoliko sati
kasnije, Meri je ustala od mašine i ušla u prednji deo radionice držedi u ruci
gotovu haljinu.
Prostorijom se prolomio glasan aplauz.

61
 „Moraš je njemu pokazati“, rekla joj je neka žena pokazujudi glavom prema
zavesi iza koje je sedeo gospodin Edvards. „On mora da je pregleda.“
Dok je nosila haljinu prema onoj zavesi, Meri nije mogla da proguta pljuvačku
koliko joj se grlo bilo steglo od silnog uzbuđenja.
„Predugo ti je trebalo!“ zarežao je gospodin Edvards na nju.
Raširio je haljinu pred sebe i počeo temeljito da joj pregleda šavove i
rajsferšlus.
Meri je imala osedaj da de se onesvestiti. On je dutke pregledao šav po šav,
detalj po detalj, krenuvši od struka prema kragni.
„Mnogo sam se namučila oko tih žabica“, rekla je Meri drhtavim glasom.
„Psssst!“, udutkao ju je gospodin Edvards.
Šta ako mu se ne dopadne? Kako du nadoknaditi štetu onoj gospodi? Šta mi
je trebalo da se prihvatim ovako teškog zadatka? Kako sam samo mogla pomisliti
da mogu to da izvedem? Premrla je od brige Meri.
Nakon što je pregledao celu haljinu, lice gospodina Edvardsa se opustilo i na
njemu se pojavio izraz divljenja. Podigao je glavu prema njoj i upitao je:
„Želiš li da radiš za mene?“
Na to se začulo glasno cicanje, na šta se Meri trgnula i okrenula prema zavesi
gde su stajale nagurane sve one žene. „Imam na raspolaganju samo onu staru
mašinu na kojoj si danas radila.“
Suze su joj same potekle od srede i olakšanja.
Narednih nekoliko meseci Meri je vredno radila u krojačkom salonu štededi
svaki dolar da bi mogla da pošalje roditeljima i da sakupi dovoljno za put na zapad,
do Grand Rapidsa. Negde pred kraj leta Meri je prišla gospodinu Edvardsu i upitala
ga: „Koliko tražite za onu staru mašinu na kojoj radim?“
„Napuštaš nas?“, upitao ju je. „Nije valjda! Zašto?“
„Moji ujak i ujna žive u Mičiganu i moram da stignem do njih pre zime.
Konačno sam uspela da uštedim dovoljno novca za put i sad bih volela da kupim
od vas onu šivadu mašinu. Srodila sam se s njom i bide mi potrebna da imam od
čega da živim.“
I tako je Meri dala poslednji dolar ušteđevine za tu staru „singericu“.
Poslednjeg dana u radionici, nakon što se pozdravila sa ostalim ženama, neko ju je
potapšao po ramenu. Bila je to Rima Jablonski, starica koja joj je prva pokazala
kako se radi na onoj mašini. Uperila je kvrgavi prst prema vratima što su vodila ka
dvorištu.
„Imam nešto za tebe“, rekla je. „Poklon.“
„Ne!“ pobunila se Meri. „Ne mogu da ga primim.“

62
 „Moraš“, odgovorila joj je Rima. „Takav je običaj u mojoj zemlji.“
Onda joj je Rima ispričala priču o Jadvigi, kraljici Poljske koja je bila prva žena
krunisana kao vladarka i koja je posle smrti proglašena za sveticu zbog svoje
plemenitosti.
„Jednom je Jadviga odnela komad svog nakita siromašnom kamenorescu koji
ju je zamolio za pomod“, rekla joj je Rima. „Kad je otišla iz njegove radionice,
kamenorezac je primetio da su njeni tragovi ostali utisnuti u kamenu, mada je bio
veoma tvrd. Ta kamena ploča i danas se čuva u jednoj crkvi u Krakovu.“
Rima je zastala i duboko uzdahnula, na šta se iz njenih grudi začulo glasno
škripanje. „Majka mi je uvek govorila: Pokloni nekome nešto svoje. Nikad ne znaš
koliko dubok trag de taj poklon ostaviti na onog kome ga poklanjaš. Zato ti sad
predajem malo parče svog života. Ja sam stara i nedu još dugo živeti. Ti si mlada i
pred tobom je ceo život.“
Onda je starica skinula narukvicu sa ruke. Bila je ukrašena kamenčidima,
dilibarom i raznim privescima neobičnog izgleda, koji su sad svetlucali na letnjem
suncu.
„Aha, evo ga“, rekla je Rima kad je konačno pronašla određeni privezak. „Tu
je!“
Otkačila je staračkim prstima mali srebrni, izanđali privezak i pružila ga Meri.
Meri ga je podigla prema suncu: bio je to privezak u obliku šivade mašine.
„Isti je kao ona na kojoj radiš“, rekla joj je Rima klimajudi glavom. „Vidiš? Isti
je kao ona mašina koju deš poneti sa sobom.“
„Ne mogu da ga uzmem“, ponovila je Meri. „Previše vam znači.“
„Upravo zato moram da ti ga predam“, kazala joj je. „Ti si ista kao ja. Došla si
izdaleka i ostavila porodicu.“
Merine plave oči ispunile su se suzama. Oborila je pogled i tiho zaplakala.
„Ovaj mali privezak ima mnogo značenja, dete moje“, rekla joj je Rima. Zatim
je uzela Merine mlade ruke u svoje staračke i čvrsto ih stegla. „Ovaj privezak ima
mod da te spoji s porodicom… zauvek. Dok god ga budeš nosila, ona de biti s
tobom, pa makar živela na drugom kraju sveta.“
Zatim je Rima otkačila običnu srebrnu narukvicu s Merine ruke, koju je dobila
na poklon od roditelja dok je bila mala, i zakačila na nju privezak u obliku šivade
mašine. Meri je podigla ruku uvis: privezak je izgledao kao da je oduvek bio tu.
Dok je putovala zaprežnim kolima u karavanu sa ostalima koji su tragali za
porodicama, Meri je stalno dodirivala onaj privezak ne bi li se umirila. Svaki put
kad bi ga opipala prstima, osetila bi se bezbedno, zaštideno i okruženo porodicom.

63
Na svom dugom putu do Mičigana, Meri je usput zastajala po gradovima i radila
kao švalja da bi zaradila dovoljno novca za put do slededeg grada.
Kad je posle mnogo meseci napornog puta konačno stigla na vrata skromnog
doma ujaka i ujne u Grand Rapidsu, počeo je da pada sneg.
„Tek je novembar“, rekla je Meri čudedi se.
„Dobro došla u Mičigan“, uzvratila joj je smejudi se njena ujna Sara, a zatim
ju je povela u ved pripremljenu sobicu u zadnjem delu kude čiji su zidovi bili
prekriveni uspomenama iz Irske i pomogla joj da se raspakuje.
Prisetivši se onog dana kad je pronašla kartu za Ameriku u kokošjem gnezdu,
pred Merinim očima ukazala se krupna figura njenog oca s ramenima prekrivenim
gustim pahuljama snega, i ovo sedanje nateralo joj je suze na oči.
„Jesi li dobro, Meri?“, upitala ju je ujna.
„Jesam“, odgovorila joj je pokušavajudi potom da joj objasni osedanja.
„Osedam se čudno… pomalo tužno, ali ipak sredno što imam porodicu.“
Ujna ju je čvrsto zagrlila, zatim su njih dve sele na Merin novi krevet, a onda
joj je Meri natenane ispričala o svom putu do Amerike, o radu u krojačkom salonu
i, naposletku, o privesku koji je dobila na dar.
„Spremna je“, prekinuo ih je ujka Šon, koji je u tom trenutku ušao u sobu.
„Dođi da ti nešto pokažemo“, rekla joj je ujna i povela je za ruku prema
dnevnoj sobi.
Meri je ostala bez daha. Ispred velikog prozora kroz koji su se videli prelepi
obronci brda sa snegom okidenim borovima, na mestu gde su malopre stajale dve
fotelje, sada je stajala njena „singerica“. Nedaleko od nje pucketala je vatra u
kaminu.
„Ovo de biti tvoje mesto za rad“, kazala joj je ujna Sara. „Mislim da de ti ovaj
divan pogled pružiti dovoljno inspiracije.“
„Možeš slobodno da ostaneš sve dok se jednog dana ne udaš i stvoriš svoj
dom“, rekao joj je ujka smejudi se.
Meri je provela mnogo vremena na tom mestu šijudi – zimi kad su dani bili
jako kratki i kad je jedino svetlo dolazilo od svetlucanja snega; tokom proleda kad
su se brda oblačila u žutu haljinu satkanu od miliona rascvalih narcisa; leti kad je
bilo svetla sve do ponodi – i sve to vreme stvarala je prelepe haljine, venčanice,
odela za posao, kapute i pačvork prekrivače. Jedno vreme prodavala ih je po
gradskim prodavnicama, ali, kad se u kraju pročulo za njene veštine, bogate
porodice unajmljivale su je da radi samo za njih. Meri je uživala u miru Mičigana,
marljivo radila, štedela i redovno slala novac roditeljima, i tako sve dok jednog
letnjeg dana nije primetila da je sto u trpezariji postavljen za četvoro.

64
 Pre nego što je Meri uspela da sazna o čemu se radi, u kudu je uleteo
muškarac koji ju je podsetio na vuka – životinju koju je Meri često imala priliku da
vidi kroz prozor dok je šila. Meri je vrisnula, na šta se onaj čovek trgnuo i povukao
prema vratima.
„Vrištanje nije najlepši način da se pozdraviš s našim gostom“, rekao joj je
ujak smejudi se. „Meri, ovo je Veb Faloran.“
Vilbur Veb Faloran bio je visok, krupan, pledat muškarac, raščupane kose i
neuredne brade. Kad je Meri vrisnula, instinktivno je zauzeo gard kao da de se
pobiti s nekim.
„Molim vas, oprostite“, izvinila mu se Meri. „Uplašili ste me.“
„Veb to često čini“, nastavio je ujka Šon smejudi se. „Radi kao drvoseča u
šumi u Skupsu, i od tog drveta izrađuje nameštaj koji prodaje u Grand Rapidsu.
Inače je naš zemljak Irac!“
Tokom večere, dok su jeli ukusnu irsku pastirsku pitu i kolkanon, Meri je
shvatila da je čovek za kog je prvobitno pomislila da je vuk pitomiji čak i od
mačeta. Glas mu jeste bio promukao poput udaljene grmljavine, ali istovremeno
mek i nežan. Nije prestajao da je hvali, kako zbog njene umešnosti u šivenju, tako i
zbog hrabrosti da tako mlada dođe u Ameriku. Po završetku večere Veb je zatražio
dozvolu od njenog ujaka da je izvede u šetnju kroz borovu šumu.
„Pričaj mi o tom privesku na tvojoj narukvici“, zamolio ju je dok su hodali.
Meri mu se osmehnula. Zatim je naglo zastala ispod krošnje jednog prastarog
bora i nagnula glavu u stranu pustivši da joj kosa padne preko oka. Bilo je
savršeno lepo letnje veče, toplo i ispunjeno mirisom borovine i pesmom zrikavaca.
Meri je zatvorila oči i duboko udahnula. U vazduhu se osetio miris vode s jezera
Mičigan. Na trenutak joj se učinilo kao da je ponovo u Irskoj.
„Stvarno želiš da čuješ priču o tom privesku?“, upitala ga je ona čudedi se što
jednog muškarca, koji je pritom i drvoseča, interesuje nešto toliko tipično žensko.
Veb je na to samo zaklimao čupavom glavom i zagledao se u njene oči. „Da,
želim. Čini mi se kao da ti on mnogo znači.“
I tako mu je Meri ispričala celu priču, na šta joj se Veb široko osmehnuo
otkrivši nisku belih zuba ispod one neuredne brade i dva tamna oka koja su
svetlucala ispod čupave kose. „Nijedan posao nije toliko vredan kao šivenje“,
rekao je. „On je zahtevan kao i izrada nameštaja. Za oba posla potrebno je mnogo
posvedenosti, talenta, truda i rada. I oba donose sigurnost za porodicu.“
Dve nedelje kasnije Veb je ponovo došao na večeru u kudu njenog ujaka,
posle koje su njih dvoje opet otišli u šetnju. Kad su stigli do onog istog prastarog
bora, Veb se zaustavio pod njegovom krošnjom i izvadio belu kutijicu iz džepa.

65
 „Otvori je!“, rekao je Meri.
Ona je podigla poklopac. U dnu kutijice, na plišanom postolju ležao je
privezak u obliku deteline s četiri lista. „Ovo je simbol srede kod nas Iraca“, kazao
je Veb široko joj se osmehujudi. „Pripadao je mojoj majci. Poslala mi ga je pre
mnogo godina, nakon što sam stigao ovamo. Rekla je da de mi on doneti sredu u
ljubavi i životu.“
Zastao je na trenutak i nakašljao se. „Moja majka je bila u pravu. Mislim da
sam konačno pronašao tu sredu.“
Zatim je nežno podigao Merin ručni zglob i zakačio novi privezak na njenu
narukvicu, tik do onog u obliku šivade mašine. Onda se nagnuo ka njoj i poljubio
joj usne. Za jednog toliko krupnog čoveka njegov poljubac bio je nežan i mek
poput dodira leptirovih krila. Meri se samo srušila u njegovo naručje. Na povratku
kudi primetila je da se zavesa na prozoru pomerila. Tad je shvatila da su ih njen
ujak i ujna sve vreme posmatrali.
Tri meseca kasnije Meri se udala za Veba. Zatim su se njih dvoje preselili u
malu brvnaru koju je Veb svojim rukama sagradio za svoju bududu nevestu.
Brvnara se nalazila u šumi na obali Lost Land Lejka, nedaleko od varošice Skups, u
državi Mičigan. Veb ju je napravio od raspoludenih borovih trupaca koje je
učvrstio belim malterom. Na prednji zid ugradio je veliki prozor s pogledom na
jezero. Ispred tog prozora namestio je Merinu šivadu mašinu.
„Ovde možeš lepo da radiš i uživaš u pogledu na jezero“, rekao joj je Veb.
Jesenje šarenilo inspirisalo je Meri i, mada novopečeni mladenci nisu imali
dovoljno novca, odlazila je do lokalne bakalnice i kupovala od njih lepo dezenirane
džakove koji su im ostajali od pakovanja hrane ili je u prodavnici tkanina za male
pare otkupljivala restlove i otpatke koje niko nije hteo da kupi. Od tog materijala
Meri je počela da šije pačvork prekrivače i zavese za njihovu brvnaru. Ubrzo se
pročula kao vrsna švalja, pa je počela meštanima da šije odedu po narudžbini.
Kad je nekoliko meseci kasnije otkrila da je trudna, Meri je odmah naručila
tkaninu iz „Makolove radnje“ od koje je, inspirisana pogledom s prozora, bebi
sašila žuti pačvork prekrivač s motivima labudova, patkica, borova i nežnih lala.
Kad se zima povukla pred proledem i kad su majski vetrovi konačno uspeli da
otope snegove, Meri više nije mogla da sedi za mašinom kao obično, ved je morala
da odmakne stolicu od nje da joj stomak ne bi udarao u drveno postolje. Dotad je
ved bila sašila kompletnu opremu za bebu, počevši od čarapica, kapica, benkica,
portikli i štramplica, pa sve do džaka za iznošenje novorođenčeta iz porodilišta.
Veb je svom detetu napravio malu kolevku, u koju je Meri poslagala svu odedu i
potrepštine za bebu.

66
 „Ti privesci stvarno ne lažu“, rekao joj je Veb jedne večeri dok su sedeli na
tremu ispred brvnare pijuckajudi hladan čaj. „Oni nam jesu doneli sredu u
Americi.“
Kad je u julu mesecu zagazila u poslednji mesec trudnode, Meri je osetila
čudnu promenu u svom telu. Njena beba se jednog dana naglo umirila i Meri više
nije mogla da oseti njene pokrete. Brže-bolje je otišla lekaru i, dok je ovaj držao
stetoskop na njenom stomaku, Meri je mislila da de umreti od brige.
„Doktore, recite mi, šta nije u redu s mojom bebom?“, upitala ga je bleda kao
krpa.
Odmah zatim odveli su je u operacionu salu.
Nažalost, bilo je kasno. Njena beba, devojčica, rođena je kao mrtvorođenče.
Čula je kako bolničkim hodnikom odzvanjaju Vebovi jecaji.
„Možemo pokušati opet“, rekao joj je suprug kad se malo oporavila. „Lekari
kažu da si dobro. Ovakve nezgode se dešavaju.“
Ali Meri mu nije ništa odgovarala ni nedelju dana posle izlaska iz bolnice.
Zajedno s bebom izgubila je i nadu, i stoga nije htela ni da govori ni da jede.
Prvo što je uradila odmah po povratku iz bolnice bilo je da sedne za
„singericu“ i počne da šije. Veb se probudio usred nodi i video da njegova mlada
supruga nije pored njega. Tišinu nodi remetilo je samo tiho štektanje šivade
mašine.
„Meri, šta to radiš?“ prošaputao je kroz mrak.
Meri ga je samo okrznula pogledom i nastavila dutke da šije.
„Meri, šta to radiš?“, ponovio je.
„Šijem posmrtnu haljinicu za našu bebu.“
Vebovo ved slomljeno srce sad se razlomilo na komade i, mada je hteo samo
da nestane i dobro se isplače, ipak je ostao pored Meri. „Pravicu ti društvo“, rekao
joj je.
Posmrtna haljinica bila je bela, dugih rukava, s ružičastim vezom i sitnim
masnicama. Rub suknje bio je ukrašen labudovima, patkicama, borovima i nežnim
lalama.
Nekoliko dana posle sahrane, kad se Veb vratio na posao i nakon što je
brvnara postala iritirajude tiha, Meri je uprtila šivadu mašinu i poslednjim
atomima snage odvukla je do jezera. Kad je konačno stigla do obale, sva mokra od
znoja, zakoračila je u vodu do pojasa. Odeda joj je bila mokra i teška. Korak po
korak, Meri je nastavila da korača i dalje držedi „singericu“.
Iznenada, iznad njene glave proletela je lasta i nastavila da leti napred-nazad
kao da je time htela da joj privuče pažnju. Meri je primetila svetlost na njenim

67
krilima. U neposrednoj blizini zakreštao je kormoran. Zvučao je tužno, kao da je
oplakuje. Meri se zaustavila. Na leđima je osetila tople sunčeve zrake. Čak se
mogla zakleti da je čula Vebov smeh kako odjekuje preko vode kao što se obično
čuo svaki put kad bi njen muž upecao ribu. Iz daljine su se čuli dečji smeh i cika.
Meri se polako okrenula i izašla iz vode.
Čim je zakoračila na obalu, povetarac je zaljuljao priveske na njenoj narukvici
i oni su se oglasili zveckanjem. Pogledala je prema svojoj pravoj šivadoj mašini, a
zatim u ona dva priveska.
Ovaj mali privezak ima mnogo značenja, dete moje, Meri se prisedala Riminih
reči. On ima mod da te spoji s porodicom… zauvek. Dok god ga budeš nosila, ona
de biti s tobom, pa makar živela na drugom kraju sveta.
Sasvim neočekivano, Meri je zavrištala toliko glasno i snažno da su labudovi
odleteli, a kormorani zadutali. Zatim se polako, korak po korak, odvukla do
brvnare vukudi sa sobom šivadu mašinu. Vratila ju je na njeno mesto ispod
prozora i nikad o ovome ni reč nije rekla suprugu.
Godinu dana kasnije Meri je rodila derkicu. Posle nje, rodila je još četvoro
dece. Umrla je mirno u osamdeset sedmoj godini.
„Porodica je najvažnija“, bile su njene poslednje reči.

68
 Devet

Jedno od Merine dece bila je, naravno, i moja majka“, rekla je Loli.
„Nijedna od nas tri ne bi sad sedela ovde da nije bilo onih privezaka“, rekla je
Loren oduševljeno zveckajudi svojom narukvicom.
„Bila je ovo stvarno lepa priča, mama“, kazala je Arden nešto manje
oduševljenim tonom.
„Drago mi je što nosiš svoju narukvicu“, šapnula je Loli unuci nežno prešavši
prstom preko njene nadlanice. „Nikad nedeš saznati koliko meni to znači. Volela
bih kad bi i tvoja mama nosila svoju.“
Loren je posegnula rukom prema baki i namestila svoju narukvicu tako da se
dodiruje s bakinom.
„Možeš li me ponovo naučiti da šijem, bako?“ upitala ju je Loren. „Sedam se
da sam pokušala da naučim kad sam bila mlada, ali sam u međuvremenu sve
pozaboravljala.“
„Bide mi zadovoljstvo, dušo moja“, odgovorila joj je Loli i spustila stopala na
zemlju da bi zaustavila ljuljašku. „Još sama šijem sve kecelje što nosim na poslu… a
nekad sam tvojoj majci šila svu garderobu koju je nosila u školi.“
Arden se štrecnula.
„Sad mi je konačno jasno“, rekla je Loren. „Zato ti ne voliš jarke boje, mama.
Zato nosiš samo tamnu odedu. Mora da si se uplašila bakinih šašavih kreacija.“
„To nije istina“, odvratila je Arden i naglo skočila na noge, čime je preplašila
nekoliko zeba koje su kljucale semenje na obližnjoj hranilici i potom otprhnule
prema jezeru.
„O, jeste, kako da nije“, rekla je Loli. „Tačno, volela sam drečave boje.“
„Oblačila si me kao prostitutku, mama“, kazala je Arden. „Male devojčice ne
bi trebalo da nose jarkocrvene haljinice i ljubičaste gadice.“
„Meni si baš bila slatka“, rekla je Loli. „Nisam ja kriva što u ono vreme niko
nije razumeo moje poimanje mode.“
Arden ju je ošinula pogledom, na šta je Loli uzela unuku za ruku i zamolila je:
„Hodeš li mi kasnije pomodi da se spremim za posao?“
„Stvarno?“, upitala je Loren. „Naravno. Idem prvo da operem ovo posude, da
se istuširam i onda dolazim. Važi li?“

69
 „Važi“, odgovorila joj je Loli potapšavši je po kolenu.
Arden je gledala kako njena derka odlazi bosonoga prema kudi i, kad se našla
izvan dometa, upitala je majku: „Otkud znaš sve ovo, mama? Ono o prabaki
Meri?“
„Pitala sam je“, odgovorila joj je Loli. „Dopusti da ti kažem nešto, mila moja.
Moja baka je sedela za tom šivadom mašinom svaki bogovetni dan, prepravljajudi i
krpedi tuđu odedu, šijudi venčanice srednim nevestama, krojedi odela uspešnim
biznismenima i šijudi svu moju odedu. Obožavala sam zvuk te 'singerice'. Njeno
ravnomerno zujanje hiljadu puta me je uspavalo baš na ovom natkrivenom tremu.
Umela je da mi napravi najlepšu haljinu od obične vrede za pakovanje hrane.
Kupovala je restlove i otpatke tkanina koje su bogataši bacali da bi nam od njih
sašila tople pokrivače da nas greju tokom hladnih mičiganskih zima. Moja majka
stalno je navaljivala da joj kupi još neke priveske, ali ih baka nije želela. Imam ova
dva i drugi mi nisu potrebni, uporno joj je ponavljala. Kad je ostarela, baka je
obolela od teškog artritisa, pa joj je zbog bolesti bilo sve teže da šije. Zglobovi su
joj bili natečeni kao baloni, a prsti iskrivljeni kao lovorove suve grane, ali ipak nije
prestala da šije. Jednog dana, dok je radila, donela sam joj šolju vrudeg čaja.
Potapšala se rukom po nogama i ja sam joj uskočila u krilo. 'Hajde da ti sad
pokažem kako se stepa sitnim bodom', rekla mi je i tad mi je po prvi put pokazala
čaroliju svoje singerice'. Kad smo završile, pogledala sam prema njoj dok je ona
pijuckala čaj iz omiljene šolje sa slikom ruže. Pričaj mi o tim svojim privescima,
bako, zamolila sam je. I ona mi je uslišila želju. Pre nego što de umreti, poklonila
mi je ovaj privezak u obliku šivade mašine. Sahranjena je pored svog ljubljenog
muža zajedno s narukvicom i priveskom u obliku deteline. Ovaj pokrivač koji nas
dve sad držimo preko kolena sašila je tvoja prabaka Meri“, završila je Loli nežno
prelazedi rukom preko površine pokrivača.
Arden je skrenula pogled i počela da mrlja viljuškom po svom kolaču. Bilo ju
je sramota što nije ranije saznala za sve ovo.
„E pa sad moram da idem da se spremim za posao“, rekla je Loli i ustala s
ljuljaške.
„Posao?“, iznenađeno ju je pogledala Arden. „Mama, ti bi trebalo da se
odmaraš.“
„Ne, moram da radim. Uostalom, zar niste ti i moja lekarka rekle da mi je
potrebna ustaljena rutina?“
„A nas dve? Došle smo ovamo da budemo s tobom.“
Loli je uputila derki onu vrstu pogleda koji roditelj obično upuduje detetu kad
želi da mu stavi do znanja da još nije doraslo da ga razume. Prišla je derki i

70
pomilovala je po obrazu. „Niko ne može biti sredniji od mene zbog toga. Upravo
sad si mi potrebna kao nikad pre.“
Loli je malo zastala i odmah zatim dodala: „Samo, volela bih da ti nije bilo
potrebno toliko dugo da dođeš.“
Ostavši sama, Arden se opružila na ljuljašci. Zatim je uzela onaj pokrivač i
prebacila ga preko sebe. Ugledavši končid koji je počeo da se para, cupkala ga je
sve dok nije oparala ceo šav i dok vuneno punjenje nije počelo da ispada.
Nedugo zatim Arden je zaspala pod onim pokrivačem sanjajudi da se davi u
jezeru. Ali jezero nije bilo ispunjeno vodom, ved privescima. Svim silama trudila se
da se probije na površinu, ali nije joj polazilo za rukom. Lagano je tonula na dno i
poslednje što je videla bio je privezak u obliku mašine za šivenje i sedam slova
koja su plutala po površini vode formirajudi reč KRIVICA.

71
 Četvrti deo

Privezak u obliku letedeg zmaja

Za život ispunjen veseljem i zabavom

 Deset

Arden se trgnula nakon nodi ispunjene nemirnim i isprekidanim snovima. Umesto

umilnog oglašavanja kormorana i blagog šuma talasa, ovog jutra probudili su je
glasna muzika i nečije kikotanje.
Nakrivila je glavu i nadulila uši onako kako to čine lovački psi kad osluškuju.
Posegnula je za naočarima prema nodnom ormaridu od stare brezovine,
strgnula pokrivač sa sebe i, onako sanjiva, oteturala se do prozora. Drveni ram bio
je oguljen i malo nabrekao, pa je Arden morala da ga cimne ne bi li se otvorio. Ali
prastari prozor, koji se još otvarao sistemom čekrka i kanapa, nije hteo ni da
mrdne, pa je stoga morala da čučne i snažno ga pogura dlanovima odozdo, nakon
čega se tvrdoglavi prozor konačno otvorio poletevši nagore kao što zvono na
vašarima odleti uvis nakon što ga snagator raspali maljem.
Svež jutarnji povetarac jurnuo je u njenu sobicu i njegov miris vratio ju je u
dane detinjstva. Ova soba oduvek je bila njeno najvede utočište, a knjige njen
brodolomnički splav. I sad ih je bilo posvuda, po podu i po policama. One su joj
nekad služile kao neka vrsta literarne izolacije od prenametljive majke i skučene
sredine u kojoj se osedala sputanom.
Prešla je pogledom preko sobe i odjednom je osetila oštar bol u vratu. Mora
da joj se ušinuo od napora koji je malopre uložila ne bi li otvorila zaglavljeni
prozor. Jauknula je i brzo podigla ruke visoko prema tavanici nadajudi se da de
ovom joga vežbom brzo otkloniti bol.
Pozdrav suncu.
Ono je tek počelo da se izdiže nad jezerom i Arden se osmehnula toj lepoti.
Ponovo je podigla ruke visoko iznad glave imitirajudi stasite borove čiji su vrhovi,
činilo se, dodirivali nebo nežno se povijajudi na povetarcu. Sunčevi zraci probijali
su se kroz njihovo granje i odbijali se o stakla Ardeninih naočara.
I upravo tad je začula nesnosno glasnu, treštedu muziku koja je prosto parala
divnu tišinu.
Kejti Peri? „California Girls“?
Arden se nagnula kroz prozor i pogledala na sve strane ne bi li utvrdila odakle
dolazi ona buka.
Ko ovako rano pušta ovu glasnu muziku? Malo je rano za zabavljanje i još
nema klinaca koji svake godine dolaze na jezero da se provedu za praznike.

73
 U tom trenutku, drveni patos pod njenim nogama toliko se zatresao da je
Arden na trenutak pomislila da se stvarno nalazi u Kaliforniji, i to usred
zemljotresa. Međutim, napolju je i dalje sve bilo mirno. Utom je čula glasove koji
skice falširajudi.
Mama! Konačno je shvatila.
Brzo je navukla na sebe duks s amblemom Nortvestern univerziteta, od čega
joj se kosa nakostrešila od statičkog elektriciteta, a zatim se hodajudi na prstima
polako spustila u prizemlje provlačedi se vrlo uskim stepeništem. Zaustavila se na
stepeniku pred hodničidem ispred dnevne sobe.
U njoj su Loli i Loren skakale kao lude i pevale u kutlače koje su držale
umesto mikrofona, dok je s Loreninog „ajpoda“ treštala muzika Kejti Peri. Unuka i
baka uvijale su se i plesale u šimi stilu glasno se kikodudi i cerekajudi se kao
šiparice. Loli je imala na glavi platinastoplavu periku dužine do ramena, dok je
Loren nosila jednu od bakinih crvenih visoko natapiranih perika. I obe su, ali obe,
nosile bikini. Loren je učila baku pokretima brejkdensa, dok je ova pokazivala
unuci pokrete tvista. I pritom su se odlično zabavljale.
Talas ljubomore zapljusnuo je Arden. Bilo joj je drago što su Loli i Loren toliko
bliske, ali joj je bilo krivo što ona nikad nije uspela da ostvari tako prisan odnos sa
majkom. Leđa su je zabolela od neprirodnog položaja u kom je stajala, pa je
morala da se pomeri, zbog čega je drveni stepenik glasno zaškripao pod njenom
težinom.
„Dobro jutro, dušice!“, doviknula joj je majka okrenuvši se prema njoj,
smejudi se i još snažno mrdajudi zadnjicom. Zatim je uperila prstom u Lorenin
„ajpod“. „Ono je Pandorina kutija. Danas sam naučila nešto sasvim novo!“
Arden je neveselo zavrtela glavom. „Ne samo što je prerano za đuskanje i
ovako glasnu muziku ved, majko, ti moraš da miruješ. Ne bi smela ovoliko da se
naprežeš.“
Ardenine redi kritike presekle su muziku, te je Loren utišala „ajpod“, nakon
čega je Loli odmah posegnula za kudnom haljinom prebačenom preko stare stolice
za ljuljanje.
„Nemoj, bako“, obratila joj se Loren primetivši da je Lolino raspoloženje
naglo splasnulo. Arden je presekla pogledom derku. „Mislim da je bilo dosta
ludovanja, mlada damo.“
Ljuta zbog majčine reakcije, Loren je besno strgnula periku s glave i zavrljačila
je preko sobe. „Mama, ako želiš još da spavaš, u redu, mogla si to lepo da nam
kažeš, ali stvarno ne moraš da izigravaš policajca. Baka i ja smo rano ustale da

74
vežbamo jogu. Mislila sam da de joj malo istezanja dobro dodi. A onda smo
odlučile malo da se provedemo i zaplešemo.“
Arden se odjednom osetila loše zbog toga što im je pokvarila zabavu, ali
lekarka je bila prilično jasna u vezi sa mirovanjem njene majke. Osim toga, nije
želela da se Loli povredi. Znajudi da njena majka ne može ništa da odbije unuci,
morala je Arden da bude ta koja de urazumiti majku i pobrinuti se za njenu
bezbednost.
„Pre svega, tek je petnaest do sedam. I umorna sam kao pas.“
Zatim je, gledajudi u majku, Arden dodala: „Loren, sad ne želim da
razgovaram o tome.“
Loren je na ovo potpuno odlepila. „E pa ja želim! Dosta mi je guranja emocija
pod tepih. I sita sam toga da mi neko određuje kako du da živim. Ionako mi je
muka od svega u poslednjih nekoliko godina. Meni je ekonomija glavni predmet…
ekonomija! Kuda vodi moj život?“
U prostoriji je nastupio je tajac. Pod natkrivenim tremom tužno su kreštali
kormorani kao da su znali da baš takvo raspoloženje vlada i unutar brvnare.
Arden se sad potpuno razbudila. Mada je ova Lorenina provala besa došla
kao grom iz vedrog neba, Arden je morala sebi priznati da je tek sad shvatila
koliko je njena derka zapravo bila nesredna.
„Pronašla sam one račune, mama“, nastavila je Loren drhtavim glasom.
„Pročitala sam tatina pisma i nagodbu o razvodu. Eto, zato sam se prebacila na
ekonomiju… da mogu da ti pomognem. Ja… nisam htela da ti budem dodatni
teret.“
Loli je gledala u derku i unuku čvrsto stežudi revere kudne haljine.
Ardenino lice je utrnulo. Nervozno je povukla usnu resicu.
„O, dušo moja. Nisam imala pojma“, izgovorila je Arden. „Oprosti mi, molim
te. Nisam uopšte razmišljala o tome kako se ti osedaš. Ali treba da znaš da su to
samo moji problemi, nipošto tvoji.“
Arden se ponovo osetila kao Alisa u trenutku dok propada kroz zečju rupu.
Samo, sad joj se ta rupa činila još dubljom nego pre. Odjednom joj je svega bilo
previše – i povratka kudi, i majčine bolesti, i derkinog nezadovoljstva. Uvek se
trudila da drži sve pod kontrolom i da se brine o svima, ali tek sad je shvatila da
sve to nije bilo dovoljno dobro.
„Osedam da to jeste i moj problem“, rekla je Loren. „Ja sam kriva za te
račune“, dodala je i tužno zajecala.

75
 Loli je prišla unuci, zagrlila je i poljubila je u obraz. Zatim je to isto učinila i
derki, nakon čega je podigla ruku i snažno zatresla privescima na narukvici,
očigledno pokušavajudi da pronađe jedan poseban.
„O, evo ga“, rekla je i široko se osmehnula. „Moj privezak u obliku zmaja.
Njega mi je poklonila mama…“, zastala je i progutala knedlu trudedi se da zadrži
suze, „neposredno pre nego što je umrla. Ovaj privezak je za život ispunjen
veseljem i zabavom. Mama mi ga je dala da me podseti na to da nikad ne smemo
prestati da se smejemo, ma koliko nam u životu bilo teško.“
„To nije nimalo lako, mama“, izgovorila je Arden.
„U stvari, jeste, dušo moja. Nekako demo razrešiti taj problem s novcem.
Ipak, slona ne možeš pojesti u jednom zalogaju. Samo, treba da znaš da
dugotrajne brige i nesreda izjedaju ljude iznutra, polako i neprimetno. Zato biraj
sredu, pa makar ona bila sasvim mala.“
Loli je pogledala derku ispod oka i namignula joj.
„Hajdemo sad nešto da prezalogajimo i onda idemo na plažu. Slobodna sam
do kasnog popodneva, pa možemo malo da uživamo u čaroliji ovog prelepog
dana“, dodala je Loli.
„Ali, mama, ja imam posla. Ovde smo ved četvrti dan i morala bih da se javim
šefu i da…“
„… se malo zabaviš!“ bila je uporna Loli. „Ako ja moram da se držim rutine, ti
ne moraš. Na odmoru si.“
„Majko!“ usprotivila se Arden, spremna da se raspravlja.
„Čuješ li me? Na odmoru si! A to znači da nema posla! Samo zabava!“

76
 Jedanaest

Vijugavi put koji je vodio do plaže u Skupsu podsetio je Arden na reči iz pesme
Over the River and Through the Wood, koja se obično pevala za Dan zahvalnosti. I
ovde je, kao i u pesmi, bila prava avantura stidi do cilja.
Uska dvosmerni put pratio je tok reke koja je krivudala pokraj grada, da bi se
naposletku ulila u jezero Mičigan. Ta reka presecala je i put do plaže koja je, kako
je Arden mogla videti, ved bila prepuna vikendaša i turista koji su došli ovamo da
provedu praznike.
Taj put je prolazio i pored grupe starih brvnara s drvenim krovovima
prekrivenim debelim slojevima mahovine koje su sagradili prvi meštani još krajem
19. veka. Zatim se uspinjao uz brdo sa čijeg vrha se pružao neverovatan pogled na
reku, grad i jezero. Ovde, na padini brda, nizali su se jedan za drugim velelepni
letnjikovci – ogromne višespratnice s tornjevima, raskošnim terasama i kulama.
Loli je pobedila u jutrošnjoj raspravi i njih tri sad su se vozile ka plaži, mada je
Arden i dalje bila preopteredena brigama.
Sa zadnjeg sedišta zatreštala je muzika Dina Martina i Arden se prenula iz
misli.
„Pronašla sam ga, bako!“, nasmejala se Loren.
„Ah, taj Din“, rekla je Loli duboko uzdahnuvši. „Kao maljem u glavu.“
„Šta ti to znači, bako? Ne razumem.“
„Tako se zove ta pesma, mila moja. Vreme je da naučiš ponešto o mojoj
muzici. Pojačaj!“ povikala je Loli.
Loli je zapevala, a Loren se naslonila bradom na ivicu prednjeg sedišta i
široko joj se osmehnula.
Zašto ne može jednostavno da začuti i malo o'ladi? Pomislila je Arden.
I pored glasne muzike, čulo se stenjanje Lolinog „vudija“, koji se s mukom
uspinjao uz masivni peščani sprud.
„Dobra moja devojčica“, rekla je Loli i nežno potapšala komandnu tablu
automobila. Ova stara limuzina iz 1950. godine bila je Lolina mezimica isto koliko
su joj bile drage i njih dve. Dobila ju je na poklon od oca. Auto je bio zelen kao
jezero, staromodnog dizajna, mator kao Biblija, ali još u funkciji.

77
 „Tvoj otac je potrošio godine restaurirajudi dragog 'vudija' za mene“, rekla je
Loli derki. Bila je to rečenica koju bi izgovorila svaki put kad bi sela za volan ovog
prastarog automobila. „On je ravnopravni član naše porodice.“
Lez Lindsi je zaista godinama sređivao ovaj auto za suprugu. Prvo mu je
zamenio spoljašnju oplatu vrativši je u prvobitno stanje imitacije drveta, zatim ga
je prefarbao u vintidž metalik zelenu boju, onda ga je premazao nekim sredstvom
da izgleda kao da je umočen u vosak, da bi mu naposletku promenio i celu
unutrašnjost zamenivši obična smeđa kožna sedišta belo-ružičastim po Lolinom
ukusu. Auto je bio dovoljno veliki i prostran da se na zadnje sedište moglo smestiti
četvoro dece, a u prtljažnik toliko opreme za plažu da se mogu zabavljati čitavih
nedelju dana. Loli je čak sašila i zavesice s dezenom nasmejanih trešnjica koje je
okačila na zadnje staklo.
Da, „vudi“ je bilo Lolino vozilo za plažu i, otkako joj je suprug preminuo pre
mnogo godina, ona i taj auto postali su zaštitni znak Skupsa – oboje su bili
staromodnog izgleda kao da su se vratili vremeplovom iz pedesetih godina.
Stigavši do vrha masivnog peščanog spruda, Loli je okrenula vozilo kao što
stari kapetan broda okrede kormilo broda. Arden se zagledala u majku: Loli je
nosila dugu belu periku i šal s geometrijskom šarom uvezan oko glave u stilu Doris
Dej. Okretala je volan i pevala That's Amore Dina Martina. Arden je progutala
knedlu boredi se protiv jake želje da joj otme volan i sama sedne za njega.
Put je nadalje vodio kroz šumu čije su guste javorove i borove krošnje
iznenada potpuno zaklonile sunce poput neprozirne nadstrešnice. Arden je
skinula naočare za sunce i zagledala se kroz prozor.
„Pogledajte!“ povikala je Loren pokazujudi prstom prvo prema jednoj, a
zatim prema drugoj strani automobila. S njihove leve strane stajala je porodica
jelena, mirno kao da su voštane figure iz Muzeja madam Tiso, dok je s desne
strane jedna divlja durka hitala prema obližnjem žbunju.
Vudi je nastavio da se vuče kroz šumu sve dok se nije probio na drugu stranu
i ponovo izbio na sunce.
Pred njima je sad pukao pogled na nepregledno jezero Mičigan, čije su
plavetnilo i zelenilo svetlucali poput džinovskog ogledala. Površina vode bila je
istačkana brojnim čamcima koji su za sobom ostavljali penušavi beličasti trag, neki
ljudi su jurili na gliserima, ali je bilo čak i hrabrih kupača koji su se odvažili da
zaplivaju u još hladnoj vodi. Duž obale se pružala dugačka peščana plaža, prepuna
šarenih suncobrana, prugastih peškira, korpi za piknik, kantica za pesak i ljudi koji
uživaju na suncu. Iznad plaže nadvila se ogromna peščana dina čije su padine bile

78
prekrivene vlatima visoke trave što se povijala na povetarcu. Vudi se zaustavio
ispred male trošne kudice u kojoj se kupuju samolepljive propusnice za plažu.
„Zdravo, Doli!“, doviknula joj je mlada plavokosa devojka u crvenoj majici
spasilačke službe. „Mislim, ne Doli, nego Loli! Vidim da je došlo vreme za novu
nalepnicu“, rekla je i izašla iz one kudice. „Samo još da vidim gde da je nalepim.“
Devojka se veselo nasmejala i zatim prešla pogledom preko stakala prednjeg i
zadnjeg vetrobrana ne bi li pronašla slobodno mesto da na njega zalepi novu
nalepnicu. Oba vetrobrana bila su dupke puna decenijama skupljanim
nalepnicama, tako da je na staklu ostalo taman toliko slobodnog prostora da Loli
kroz njega može da vidi put.
„Jesi li razmišljala da ukloniš neke od njih, mama?“ upitala ju je Arden
pokazujudi prstom u staklo.
„Ne pada mi na pamet!“, odgovorila joj je Loli. „To bi bilo isto kao kad bih
obrisala neku godinu svog života.“
Trenutak kasnije Loren je lupnula prstima po staklu zadnjeg vetrobrana. „Evo
jednog slobodnog mesta!“ doviknula je onoj devojci. Ova je prišla i zalepila novu
nalepnicu na to mesto. „To de biti šezdeset dolara za novu sezonu kupanja na
plaži Skupsa.“
Loli je otkopčala rajsferšlus na jakni i zavukla ruku duboko u dekolte kupadeg
kostima, odakle je, poput mađioničarke, izvukla svežanj vlažnih, zgužvanih
novčanica. „Izvinite što su malo izgužvane, izgleda da se moja kasica-prasica s
godinama malo opustila.“
Arden je pocrvenela od stida, ali su se zato njena derka i ona devojka ovome
slatko nasmejale.
Kad je pokrenula auto, ona plavuša joj je doviknula: „Mnogo te volimo, Loli!
Lepo se provedi na plaži s porodicom.“
Loli ju je pozdravila energično mašudi rukom i usmerila auto ka parkiralištu.
Dok su prolazili, ljudi su joj dovikivali, klicali i pozdravljali je kao da je engleska
kraljica.
„Možda bismo mogli da ti nabavimo nalepnicu za invalide, mama“, rekla joj
je Arden. „Onda ne bi morala ništa da platiš.“
„Ne pada mi na pamet! Još nisam za staro gvožđe. A sada, Loren, hajde da se
igramo natovarene mazge.“
Bila je ovo igra koje su se njih dve igrale dok je Loren bila mala. Loli bi se
natovarila stvarima za plažu i onda bi nosila i njih i Loren na krkače sve do mesta
koje bi njih dve odabrale. Zatim bi zajedno sagradile kamp na pesku, pored vode.

79
 Inače, Loren je provodila kod bake svako leto sve dok se Arden nije razvela.
Nakon razvoda, Loren je bilo žao da ostavi majku samu u gradu, pa je tako
prestala da odlazi kod Loli i tako su se njih dve s vremenom malo udaljile.
Međutim, sudedi po njihovom sadašnjem odnosu, izgleda da njihova veza nikad
nije izgubila na snazi.
Loli se i sad natovarila peškirima koje je naslagala na leđa tako da je izgledala
kao jednogrba kamila. Zatim je polako krenula prema trotoaru.
Arden se odjednom jako zabrinula za nju. „Majko! Pašdeš i povredideš se!
Stani!“
„Možda je razum počeo da me izdaje“, rekla joj je Loli, „ali zato me telo još
savršeno služi.“
Arden je na to ljutito zavrtela glavom, na šta je Loren brže-bolje zgrabila
ručni frižider, suncobrane i rasklopive stolice, ubacila časopise u torbu, navukla
japanke i požurila da stigne baku, koja je ved pronašla lepo mesto pored same
vode.
Loli je prostrla na pesak ogroman peškir s natpisom JEZERO MIČIGAN NIJE
SLANO! i odmah sela na njega zauzevši pozu u stilu Lane Tarner. „Gotova sam!“
rekla je smejudi se. „Sela sam i možda se više nedu odavde podidi!“
Loren ju je tobože pogodila peskom, na šta je Loli kao zacičala, a onda su njih
dve počele jedna drugu da mažu kremom za sunčanje. Arden je za to vreme
namestila suncobrane, prostrla peškire, izvadila časopise i namestila ručni frižider
tako da im bude pri ruci. Zatim je izvadila grickalice i poredala ih na zaseban
peškir.
Loren i Loli okrenule su se prema njoj i odmerile je pogledom. „Neko mora to
da uradi, mama. Neko uvek mora i to da obavi“, rekla je Arden.
Njene reči ostale su da lebde na povetarcu koji ih je odneo preko jezera, baš
kao što je u tom trenutku i jato galebova odletelo u istom pravcu. Loli se nežno
osmehnula derki. „Ti nikome ne pružaš šansu da to uradi umesto tebe, mila moja.“
Arden joj se osmehnula, ali su je ove majčine reči naterale da se zamisli i nad
svojim poslom. I tamo je baš sve moralo da bude cakum-pakum i pod njenom
kontrolom.
Daleko od očiju, daleko od srca, pomislila je Arden, odjednom se uspaničivši i
posegnuvši rukom u torbu da uzme mobilni telefon. Samo ču da proverim
imejlove da vidim ima li nešto hitno.
„Dođavola!“ povikala je trenutak kasnije. „Skroz sam zaboravila da ovde
nema dometa!“

80
 „Nije ti ovo kancelarija, mama. Sad smo na plaži i ovde se ne radi. Ovde se
zabavlja, sedaš se?“, kazala joj je Loren i potom uključila tranzistor namestivši ga
na neku stanicu koja je puštala kantri muziku.
Zvuči melodije uz koju je pevala Triša Jervud razlegli su se plažom mešajudi se
s glasovima kupača i zapljuskivanjem vode. Neki dečačid protrčao je pored njih
nosedi kanticu u ruci, zatim se stropoštao na pesak i počeo da kopa kanal.
Trenutak kasnije pridružila mu se i majka i sela pored njega.
Loren je u pravu, razmišljala je Arden dok je smeškajudi se posmatrala onog
dečaka. Loren je isto to radila dok je bila mala.
Razmišljajudi o derkinim rečima, Arden je osetila grizu savesti zbog toga što je
njena derka tako mlada preuzela na sebe toliko odgovornosti.
Duboko je udahnula miris vode i zelenila, puštajudi da joj letnja isparenja
ispune pluda i opuste je. Usmerila je pogled prema Ostrvima Manitu, na nekoliko
kilometara od obale. Bila su to dva ostrva – Severno i Južno – i oba su se izdizala
iznad površine vode kao dva grbava kita. Arden nikad nije bila tamo. Do ostrva se
moglo dodi samo čamcem i tamo su uglavnom odlazili kamperi i ostali ljubitelji
prirode, ali oduvek se pitala kako li je tamo.
„Ti si odmalena tako ozbiljna, dete moje“, rekla joj je Loli kao da joj je
pročitala misli. „Sedaš li se kako si me jednom, čim smo stigle na plažu, upitala
koliko spasilaca tog dana radi, jesam li ti ponela dovoljno knjiga za čitanje i ima li u
jezeru ajkula?“
Arden je potvrdno klimnula glavom.
„Dok su ostala deca uživala plivajudi, puštajudi zmajeve, pravedi zamkove od
peska i zatrpavajudi jedno drugo, ti si samo sedela s glavom u knjigama, brinudi o
svemu i svačemu. Oduvek sam se divila toj tvojoj energiji i posvedenosti, Arden. I
još se divim. Mnogo si talentovana i vredna, ali oduvek sam se brinula da deš
završiti, pa eto, ovako… Još ne umeš da pustiš mozak na ispašu, ne umeš da se
opustiš i malo se zabaviš. Plašim se da je to glavni razlog tvoje nesrede.“
Arden je samo dutke zurila u peškir.
„Znaš li šta je u svemu tome najsmešnije, mila moja? To što sam i ja kao dete
bila takva“, dodala je Loli.
Arden je podigla pogled prema majci. Ona bela perika lepršala je na
povetarcu dok je majka prebirala po privescima na narukvici. Pronašavši onaj u
obliku zmaja, podigla ga je uvis i okrenula ga prema svetlu pustivši da njegov rep
zasvetluca na suncu.
„Sredom, izbavio me je ovaj mali srebrni privezak.“

81
 Dvanaest

1954.

Vaj Dobs uvezala je ešarpu s geometrijskom šarom oko delave glave i ponosno se
okrenula oko sebe. „Kako ti izgledam?“ upitala je derku stojedi prednjomubikiniju.
„Divno, mama“, odgovorila joj je Loli.
I stvarno je tako mislila. S onim visokim jagodicama, nežnim pegicama,
modrim očima, punim usnama i devojačkom figurom, njoj je njena mama
izgledala kao najlepša žena na svetu, čak i ovako bez kose.
„Jesi li sigurna da možeš, Vaj?“
„Naravno da jesam!“, odgovorila je Vaj suprugu udutkavši ga oštrim
pogledom. Čitavo jutro provela je u kupatilu njihove brvnare povradajudi, ali sad je
bio savršen dan – dvadeset šest stepeni, suv vazduh, nebo bez ijednog oblačka,
blagi povetarac – što je značilo idealan dan za zabavu na plaži. A kad je bio takav
dan, ona je uvek vodila derkicu Loli na plažu u Skups.
Vaj je pogledala prema jezeru. Površina njegove vode svetlucala je na suncu i
odasvud su do njenih ušiju dopirali veseli povici. Tamo je bujao život.
Kao da joj se u glavi zavrteo neki zamišljeni kalendar, Vaj je čvrsto zažmurila
ne bi li tako sprečila suze da joj poteku niz obraze.
Ko zna koliko li du još ovakvih savršenih letnjih dana provesti sa derkom? „Jesi
li dobro, mamice?“
Vaj se sagnula i obuhvatila dlanovima derkino lice, pri čemu su zasvetlucali
privesci na narukvici i njihov odsjaj se video u Lolinim očima.
„Savršeno sam dobro, anđele moj. Jesi li sprema da se nas dve malo
zabavimo danas?“
Loli se usiljeno osmehnula majci. „Jesam. Imamo li dovoljno vode? Hode li
danas biti jako vrude?“
Vaj je sela u stolicu za ljuljanje smeštenu pored stare šivade mašine, koja je
stajala ispred prozora okrenutog ka jezeru, i potapšala se po kolenima. Podigla je
derkicu u krilo i šapnula joj na uho: „Ne brini. Imamo sasvim dovoljno vode i danas
je savršeno lep dan.“

82
 Loli je pogledala sumnjičavo u majku, zbog čega se Vajino srce steglo od tuge.
Otkako se razbolela od raka, Loli je od bezbrižne devojčice preko nodi postala
ozbiljna i stalno zabrinuta.
„Nije ti potrebna dozvola da se zabavljaš, Loli“, Vaj je nastavila da joj šapude.
„Šala je besplatna i sme da se upotrebi kad god ti padne na pamet. Ona je
lekovita.“
„Ali meni nije do šale“, uzvratila je Loli. „Tužna sam.“
Vaj je počela veselo da cupka nogama ne bi li tako malo razonodila derkicu,
ali se Loli čvrsto uhvatila za rukohvat stolice ne želedi da se oslobodi tuge.
„U redu je biti tužan“, rekla joj je Vaj blagim tonom. „Ali, ako budeš predugo
takva, rastužideš sve oko sebe i onda više niko nede biti sredan. Uvek postoji nešto
čemu možeš da se raduješ. Radost budi ono najbolje u nama. I zato demo nas dve
danas otidi na plažu. Upamti ovo: kad god osetiš tugu ili ti bude teško, idi do plaže
i kopaj po pesku. Potrči i oseti vetar u kosi. Uskoči u vodu i zavrišti iz sveg glasa
onako kako si to učinila kad si prvi put plivala u ovom jezeru. Ili pusti papirnatog
zmaja da leti visoko iznad tebe“, pričala joj je Vaj, sad ved drhtavim glasom, a
zatim je protresla glavom i odagnala svoj jad. „Kad se tvoj zmaj vine visoko, ja du
ga dodirnuti sa neba i učiniti da zapleše.
Dobro me slušaj, Loli. Život ume da bude težak. Ume da bude nepravedan,
surov i tužan. Ali, uprkos svemu tome, obedaj mi da nikad nedeš zaboraviti kako
da se raduješ. To je najvažnije u životu. Obedavaš li?“
Loli je nevoljno klimnula glavom. „Obedavam.“
„E pa kad je tako, ustaj, pa da idemo na plažu!“
Dok se stari „vudi“ udaljavao od brvnare pošljunčanom stazom, Vaj je
zatrubila Vernu, koji je koračao nosedi u rukama štap za pecanje, kutiju za alat i
kanticu s mamcima i kretao se prema Lost Land Lejku, gde je radio kao instruktor
pecanja.
„Turisti su zauzeli ceo grad“, rekla je Vaj Loli dok se vudi lagano spuštao
prema putu koji vodi na plažu. „Kako ti se dopada moja nova marama?“
Svi prozori na „vudiju“ bili su spušteni, pa je u kabini duvala jaka promaja,
zbog koje je Lolina plava kosa lepršala kroz prozor pod uglom od dvadeset
stepeni, dok se slobodan kraj Vajine marame uvrtao kao helikopterski propeler.
„Jako je lepa. Sama si je sašila?“
„Jesam. Baš onako kako me je naučila tvoja baka, Meri. I kako ja učim tebe.“
„Vudi“ je zastenjao dok se peo uz jednu strmu peščanu dinu, ali ju je na kraju
ipak uspešno savladao.

83
 „Dobra moja devojčica“, rekla je Vaj i nežno potapšala komandnu tablu auta.
„Uspela si.“
Kad su stigli na plažu, Vaj je otvorila prtljažnik, ispružila ruke prema Loli i
povikala: „Natovari me kao mazgu!“ što je značilo da Loli treba da naslaže peškire,
torbe, suncobrane, ručni frižider i ostale sitnice na njene ruke. Bila je to igra koje
su se oduvek igrale. Kad je Loli završila s utovarom, Vaj je polako krenula prema
trotoaru, međutim, odjednom je naglo usporila i, kad ju je Loli sustigla, majka joj
je kazala: „Mislim da de mi danas trebati tvoja pomod“. Potom joj je predala
suncobran i nekoliko peškira.
„Hodemo li ovde?“ upitala ju je Loli. Vaj je klimnula glavom, zatim je Loli
počela da gradi njihov kamp. Činila je to s toliko ozbiljnosti i predanosti kao da je
dobila zadatak da postavi sto za svečanu večeru u Beloj kudi.
„Loli, na plaži smo. Ovde se ljudi zabavljaju. Nije važno kako deš poslagati
stvari.“
Loli je zastala da razmisli o majčinim rečima, ali je naposletku ipak nastavila
da radi onako kako je naumila.
„Treba li ti nešto, mama? Je li ti vrudina?“
„Želim samo da dođeš i ispružiš se ovde pored mene“, rekla joj je Vaj i
potapkala po mestu pored sebe na ležaljci.
Loli se smestila pored majke. Zaustila je nešto da joj kaže, ali joj je Vaj
prekrila usta rukom.
„Šššš, uživaj u suncu“, kazala joj je i pomilovala je po glavi.
Vaj je gledala kako topli sunčevi zraci polako opuštaju njenu derku sve dok se
njeno disanje nije usaglasilo sa ritmičnim pokretanjem talasa i cikom vesele dečice
koju je, kao na čarobnom letedem dilimu, do njenih ušiju doneo nežni letnji
povetarac.
Loli je posmatrala kako oblaci koji putuju nebom bacaju senke na Ostrva
Manitu i kako ona čas ostaju u tami, čas bivaju obasjana sunčevim zracima koji su,
prolazedi kroz gusto rastinje, pali na brzake i potoke činedi da njihova voda
svetluca kao da je posuta zvezdanom prašinom.
„Znaš li legendu o Ostrvima Manitu?“, Vaj je upitala derku.
Loli je odmahnula glavom.
„Čipeva Indijanci kažu da je jedna medvedica, bežedi sa svoja dva mečeta od
velikog šumskog požara koji je izbio u Viskonsinu, preplivala jezero Mičigan. Kad je
stigla do obale, uspentrala se uza strminu da tamo sačeka mladunče. Nažalost, oni
su se jako umorili od silnog plivanja i nisu uspeli da se domognu obale. Medvedica
ih je tamo danima čekala, ali oni se nikad nisu pojavili. Na kraju je uginula od tuge.

84
Veliki duh Manitu označio je to mesto stvorivši velike dine u obliku uspavanog
medveda, a onda je podigao ostrva Severni Manitu i Južni Manitu u znak sedanja
na njene mladunče.“
Vaj je zastala na trenutak da bi uhvatila derku za ruku. „Takva je i moja ljubav
prema tebi, Loli. Ona je večna i neuništiva. Majčinska ljubav ne može nikad da
nestane niti da umre.“
Lolina brada je zadrhtala i niz obraze joj se skotrljala krupna suza. Vaj ju je
obrisala i rekla: „Zaveštavam ti nešto što de te uvek podsedati na mene. Uvek nosi
narukvicu s amajlijama i nikad nemoj zaboraviti kako da se raduješ. Život je
prekratak da bi ga protradila na brige. Izvoli, uzmi ovo“, rekla je Vaj i predala joj
lepo umotanu kutijicu koju je izvadila iz bočnog džepa torbe za plažu. „Neka ti ovo
bude preuranjeni poklon za rođendan.“
Loli je krenula da pocepa papir, ali ju je Vaj zaustavila. „Prvo treba da
izgovoriš one stihove.“
„Mama, prevelika sam za to.“
„Nikad nedeš biti prevelika za te stihove. Hodeš li da ih ja izgovorim zajedno s
tobom?“

Ova amajlija neka te podseti

da je svaki korak tvoj
ispraden ljubavlju mojom.
I da svaki put,
kad otvoriš kutijicu ovu,
osetiš i znaš
da srce moje i tvoje
u ljubavi zauvek stoje.

Loli se osmehnula, otvorila kutijicu i izvukla iz nje srebrni privezak u obliku

zmaja s dugačkim repom koji je zasvetlucao na suncu.
„Ovaj privezak je za život ispunjen sredom i radošdu. Obedaj mi da nedeš
zaboraviti kako da se raduješ čak ni kad ti bude najteže u životu.“
Loli je krenula da se pobuni, ali ju je majka uhvatila za ruku i ponovila:
„Obedaj mi!“
Vaj je osetila pod prstima kako se koža njene derke ježi. Loli je dutala i gledala
u daljinu razmišljajudi o onome što joj je majka rekla, a zatim je samo kratko
zaklimala glavom.
„To je moja devojčica!“

85
 Kad je krenula da ustane s ležaljke, Vaj je osetila snažan bol, te je brzo
skrenula pogled u stranu da Loli ne bi videla grimasu na njenom licu. „Sačekaj me
ovde“, kazala je derki. „Idem do auta da uzmem nešto.“
Vaj je zamislila kako je iz daljine, kroz onu sumaglicu od sunca i peska, morala
izgledati kao neko priviđenje. Zaustavila se i duboko udahnula da bi umanjila bol,
zatim je potrčala, sve brže i brže, pritom puštajudi u vazduh nešto kao da pušta
goluba, sve vreme se kredudi prema derki.
Zmaj! Zadivljeno je izgovorila Loli.
Potrčala je prema majci podižudi pesak bosim stopalima, pa su njih dve
nastavile da trče jedna pored druge i, što su brže trčale, to se zmaj podizao sve
više i više.
Tvaka-vaka-vaka-vaka!
Zmajev rep je lepršao i klepetao na vetru.
„Napravila sam ga od stranica stripa!“ doviknula joj je Vaj. „Ovo je ručno
izrađeni zmaj od hartije!“
„A rep si napravila od krpica koje su ti preostale od šivenja!“, dodala je Loli.
Zmajev rep je nestašno plesao i uvrtao se nad njima. Dok su njih dve trčale,
ljudi su zastali da im pruže podršku kličudi i tapšudi. A njih dve su nastavile da
grabe gazedi preko peska i vlati trave, držedi konopac i pratedi pogledom zmaja
koji se vinuo visoko ka nebu. Loli je čak morala da zakloni oči rukom da bi mogla
da ga vidi.
„A sad ti“, rekla je Vaj derki i pružila joj kraj konopca oko kog su bila uvezana
dva štapida od sladoleda.
„Ne mogu“, uspaničila se Loli. „Ne umem da puštam zmaja.“
„Umeš. Sve se može kad se hode. Hajde, zabavi se malo!“
Loli se opružila ruke pored tela odbijajudi da uzme zmaja.
Vaj je kleknula na pesak još čvrsto držedi konopac u ruci. „Loli, pogledaj me.“
Loli se okrenula prema majci. Niz njeno ljupko detinje lice slivale su se suze.
„Ti deš umreti! I ja du ostati potpuno sama! Nedu se više nikad smejati i
zabavljati!“ rekla je Loli jecajudi.
Vaj je pogledala svoje dete pravo u oči. „U pravu si, Loli. Umredu. Ali ti nedeš
ostati sama. Imaš tatu…“
„Ali nedu imati tebe!“
„Imadeš. Uvek du biti ovde…“ Vaj je klimnula glavom prema Lolinom ručnom
zglobu na kom su zazveckali privesci na njenoj narukvici. „Bidu uvek pored tebe,
čuvadu te i paziti kao što ona medvedica i sada pazi na svoje mladunče“, rekla joj

86
je i pokazala rukom prema Ostrvima Manitu. A onda je podigla pogled uvis, prema
zmaju.
„Želim da sad uzmeš ovog zmaja i gledaš ga kako jedri na vetru, tamo gore
visoko. Eto, tamo de jednom biti i moja duša. Želim da sad i ti pustiš svoj duh da se
vine visoko, Loli. Hajde, potrči, mila moja. Trči i pusti svoj duh da se slobodno vine
u visine.“
Loli je uzela kraj konopca iz majčine ruke, i zatim su njih dve opet potrčale
jedna pored druge vukudi za sobom zmaja. Kad Vaj više nije mogla da drži korak s
Loli, ispustila je derkinu ruku i Loli je nastavila da juri sama.
Dok je gledala svoje dete kako trči i kikode se, Vajina duša i celo njeno bide
vinuli su se visoko, poput zmaja.

87
 Trinaest

Arden i Loren dugo su sedele dutedi, nemodne da progovore.

„Tako mi je žao“, kazala je tiho Arden. „Ne mogu ni da zamislim kako ti je
bilo. I nikad nisam čula za tu legendu o Ostrvima Manitu. Ne mogu da je izbacim iz
glave.“
„Ja sam je uvek doživljavala kao neku vrstu metafore. Najveda strepnja svih
majki jeste to da de joj deca umreti pre nje“, rekla je Loli pogleda uperenog prema
jezeru. „Meni je mama pomogla da prevaziđem strahove i postanem ovakva kakva
sam, uprkos tome što sam je rano izgubila.“
Prestala je da govori i zatim je okrenula glavu prema derki. „Nisam uspela da
te naučim kako da se raduješ i to me živu pojede.“
„Mama, nije tako“, rekla joj je Arden. „Dobro znam kako da se zabavim,
samo sam u poslednje vreme preopteredena. Molim te, nemoj da mislim da si me
izneverila na bilo koji način.“
Loli je popravila periku i ugurala nekoliko pramenova pod maramu koju je
nasledila od pokojne majke. „Ako je tako, onda mi pokaži kako da se nas tri
zabavimo.“
„Molim?“, začudila se Arden.
„Pokaži nam kako da se zabavimo“, ponovila joj je Loli.
„Kako to misliš?“ upitala ju je Arden nervoznim tonom. „Ti veoma dobro znaš
kako se ljudi zabavljaju.“
Lolino lice se namreškalo dok je razmišljala, a zatim se odjednom razvedrilo i
usne su joj se razvukle u širok osmeh. „Utrči u jezero i zaroni naglavačke u vodu.“
„Molim? Ozbiljno misliš? Pesak je vreo. Voda je hladna. Kupadi mi je star.
Pokvasidu kosu. Prestara sam da se glupiram.“
Loli je bila uporna: „Arden, čovek ne treba da planira glupiranje niti da ga
odlaže. To je prirodno stanje kao što je disanje. Samo ustani, potrči i zaleti se u
vodu.“
Arden je pogledala u majku, zatim je ustala i polako izašla iz hladovine
suncobrana.
„To je moja devojčica!“ bodrila ju je Loli. „Hajde, Arden, samo napred!“

88
 Jao! Jao! Jao! Jao! Jao! Jao! Mislila je u sebi Arden dok je skakutala preko
vrelog peska.
„Izgoreše mi tabani, mama!“
„Ohladi ih u vodi… voda tome i služi. Hajde!“ povikala je Loli i pokazala joj
rukom prema jezeru.
Arden je dotrčala do same vode i ukrutila se, kao da treba da skoči u
provaliju. Zakoračila je u hladnu jezersku vodu hodajudi kao zombi, ukočenog tela
i udova.
Uh! Uh! Uh! Uh! Uh! Ah! Ah! Ah! Ponavljala je u sebi dok joj se koža ježila od
dodira hladne vode.
„Voda je ledena, mama!“
„Trebalo bi da te nazovemo gospođica Oh! Oh! Uh! Uh! – poput one u Plesu s
vukovima“, doviknula je Loli derki glasno se smejudi. „Izgledaš kao da su te upravo
opljačkali! Ne postoji pravilo za ulaženje u vodu! Ovde ne moraš da se brineš za
manire!“
Loli je zafrktala dok se podizala na noge. „Za boga miloga, Loren. Pokažimo
joj kako se to radi!“
Loli je strgnula periku s glave pritom se suočivši s unukinim zaprepašdenim
pogledom.
„Šta je bilo? Očekivala si da imam bujnu kosu kao ti?“ rekla joj je Loli
namestivši rukom svoju tanku, sedu kosu. „Misliš da ne znam kako izgledam kao
ofucana barbika. Šta misliš, zašto nosim periku? Ali mene uopšte nije sramota! To
sam što sam. Samo, ne želim da pokvasim majčinu maramu, inače me baš briga
kako izgledam na plaži! Niko ne izgleda lepo kad pokvasi kosu… osim Džejmsa
Bonda. Nego, jesi li spremna da pokažemo tvojoj majci kako se ulede u vodu?“
„Drago mi je što sam ovde, bako. Dok nismo došle ovamo, bila sam pod
velikim stresom. Sad mi je žao zbog onoga što sam izgovorila“, rekla joj je Loren
tužno. „Nikad nisam želela da naudim ni tebi ni majci.“
Loli je glasno uzdahnula. „A meni je žao što su tuđi problemi tako snažno
uticali na tvoj život. Ljudi su kao domine. Kad počnemo da padamo, imamo
potrebu da povučemo i druge sa sobom. Obedavam ti da demo sve nekako srediti.
U redu, ne možemo sve resiti odjednom, ali zato možemo provesti lep dan na
plaži, zar ne?“
Loren joj je klimnula glavom, i zatim su se njih dve uhvatile za ruke i potrčale
prema vodi u bikinijima koje su nosile tog jutra dok su plesale.
„Juuuppiiii!“, zacičala je Loli i zaletela se naglavačke u vodu, a zatim je
izronila i zatresla glavom.

89
 „Juuuupiiii!“ zacičala je Loren i uradila isto što i njena baka.
„Postoji samo jedan način da resiš životne probleme – da provedeš lep dan
na plaži i da uđeš u jezero: Skoči na glavu!“, doviknula je Loli derki. „Hajde, draga
moja! Sad je na tebe red!“
„Mama, voda je previše hladna!“
Arden je još stajala u plidaku s rukama podignutim iznad glave, cvokodudi
zubima. Loli je počela da je prska. Odmah zatim pridružila joj se i Loren.
„Mama! Loren! Prestanite! Niste deca!“
„Nedemo! Budi i ti dete!“
„Prestanite!“
„Nedemo!“
„MAMA!“
„ARDEN!“
„LOREN!“
„MAMA!“
Arden je stajala u mestu dok joj se voda slivala niz lice.
„Skroz sam mokra!“ povikala je ona pritom pljujudi vodu.
Arden se zatim okrenula licem prema majci i uputila joj pretedi pogled. Onda
je skinula naočare s nosa, zavrljačila ih na obalu na pesak i potom se zaletela u
vodu vrištedi kao blesava. Zaronila je pod vodu, zgrabila majku za nogu i povukla
je za sobom.
Onako bez naočara, Arden je gledala u majku kroz zamudenu vodu divedi se
veštini kojom se Loli probijala kroz vodu i izgledajudi kao da je bar trideset godina
mlađa.
Kad su obe izronile na površinu, Loli je razbarušila derkinu kosu pritom
ispuštajudi balončide, brbodudi i smejudi se. Onda je podvukla ruke pod derkino
telo i podigla je kao da je drži u naručju i, po prvi put posle mnogo godina, Arden
se u ovom položaju osetila spokojno i zaštideno, makar na trenutak. Kad su
doplivale do obale i uspravile se da izađu iz vode, Arden je gledala u njihove senke
kako se dodiruju na vrelom pesku.
„Volim te više od svega“, rekla joj je majka, na šta je Arden osetila kako je
preplavljuje talas srede.
Loren ih je čekala s raširenim peškirom, pritom posmatrajudi kako njih dve
koračaju prema njoj dok im kapljice vode svetlucaju na koži kao sidušni dragulji.
„Jesi li spremna, bako?“ upitala ju je Loren smeškajudi se.
Loli se začuđeno zapiljila u unuku. „Za šta, dušo?“
„Za naše iznenađenje.“

90
 Loli je nakrivila glavu dok je Loren brisala lice peškirom.
„Bako?“, obratila joj se Loren mrštedi se. „Zar si zaboravila?“
Loli je i dalje začuđeno zurila u unuku tražedi odgovor na njenom licu. Zatim
je nakratko zažmurila. „A, da“, konačno je progovorila. „To je… to je…“
Arden i Loren su je i dalje gledale.
„Ne mogu da se setim te reči.“
Arden i Loli su se pogledale kao da su jedna drugoj tim pogledom htele da
kažu: „Šta nam je činiti?“
Iznenada, Loren je ustala i potrčala preko plaže. Arden je zatim prišla majci i
zagrlila je.
„Bide sve u redu“, rekla joj je, trudedi se da ovim rečima umiri kako sebe,
tako i nju.
„Evo, bako“, izgovorila je sva zadihana Loren, koja je upravo dotrčala do njih.
„Mislim da je ovo ono čega nisi mogla da se setiš… papirni zmaj.“
Lolino lice se razvedrilo. „Da. Da, mila moja. To je to.“
„Evo“, rekla je Loren i tutnula majci u ruku papirnog zmaja napravljenog od
starog novinskog papira. Njegov dugački rep, napravljen od nasumično spojenih
raznobojnih krpica, pružio se preko peska ostavivši na njemu plitak trag.
„Šta je ovo?“
„Zar nikad nisi videla papirnog zmaja?“ upitala ju je Loli pritom tresudi
glavom kao što rade psi kad izađu iz vode, zbog čega joj se ona njena seda kosa
brzo osušila i nakovrdžala, tako da joj je glava ubrzo izgledala kao ljupka šederna
vuna s vašara. „Zato sam ti ispričala svoju priču. Shvatila sam da ti nikad nisam
napravila zmaja.“
„Ovaj smo ti nas dve jutros napravile“, nastavila je Loren, „samo, nisam znala
celu priču sve do malopre.“
„Šta da radim s njim?“ pitala je Arden zbunjeno, osedajudi kako se u njoj
mešaju prijatna i neprijatna osedanja. Loli joj je prišla, obuhvatila je rukom oko
struka i povela je prema rubu vode. Dok su njih dve hodale po mokrom pesku,
nestašni talasi brzo su spirali njihove tragove. „U životu je malo toga što zapravo
možemo da kontrolišemo“, rekla je Loli derki kroz šum talasa. „Sreda je među tim
sitnicama. Upravo tome je tvoja baka pokušala da me nauči; da treba da se
radujemo sitnicama i da ne smemo da dopustimo da nas životne nedade samelju.
Svakom od nas potrebno je tako malo da bi bio sredan.“
Arden je sumnjičavo pogledala prema majci kroz stakla istačkana vodenim
kapljicama.
„A sad idi i pusti tog zmaja!“ povikale su baka i unuka uglas.

91
 Arden je krenula obalom držedi onog zmaja u ruci, osedajudi se pomalo
šašavo.
Nad njenom glavom i po obodima horizonta plovili su pufnasti beli oblačidi
povremeno zaklanjajudi sunce, pa joj se činilo kao da je neko na svakih nekoliko
trenutaka palio i gasio svetlo.
Arden je potrčala, isprva sporo, a zatim su njene noge počele da se pokredu
sve brže i brže, dok nije dostigla brzinu koju je uspevala da postigne na svojim
časovima spininga. Njeno početno trčkaranje prešlo je u ozbiljan trk, zatim u
veoma brzo trčanje, da bi do kraja Arden jurila obalom punim sprintom. Vetar ju
je šibao u lice i nosio njenu tamnu kosu na sve strane donosedi s jezera vodenu
prašinu koja joj se lepila za stakla naočara.
Ali, po prvi put, Arden nije marila za to.
Nastavila je da trči grabedi bosim stopalima preko peska, čekajudi da naiđe
pravi kovitlac vetra koji de podidi njenog zmaja uvis. Osetivši vetar na licu, izbacila
je zmaja uvis i on se vinuo visoko, visoko.
Arden je radosno zacičala osedajudi se istinski sredno i potpuno slobodno.
Činilo joj se kao da se vreme odjednom zaustavilo. Dok je trčala vukudi za sobom
onog papirnog zmaja, osvrnula se i pogledala prema mestu gde su stajale njena
majka i derka: odjednom joj Loli nije izgledala toliko staro i bolesno, Loren nije
delovala toliko nesredno i ona sama nije više bila toliko zaokupljena poslom.
Nakratko, točak života je prestao da se okrede. Osedala se samo kao dete koje se
odlično zabavlja puštajudi zmaja.

92
 Peti deo

Privezak u obliku delida slagalice

Za život ispunjen prijateljima koji te dopunjuju

 Četrnaest

Možeš li nakratko da prekineš odmor? POTREBNA si nam ovde…

ODMAH! (siguran sam da se tamo nasmrt dosađuješ)
Van

Arden je zurila u ekran telefona držedi prste nad tastaturom, ne znajudi da li da

odmah odgovori šefu ili da ga virtuelno zadavi. Taman kad je odlučila da mu ipak
odgovori da de se vratiti na posao što pre, trgnuo ju je šum vode nakon što je
neko iznenada uključio dvorišni tuš.
Mada s mesta na kom je sedela nije mogla da vidi majku, čula ju je kako
pevuši neku staru melodiju, dok se s onog mesta gde se tuširala podizao oblak
pare lebdedi dalje prema jezeru.
Arden se odjednom osetila kao da je na ničijoj zemlji. S jedne strane žarko je
želela da ostane ovde i pomogne majci, a s druge strane ju je plašila Vanova
prikrivena pretnja. Pogledala je prema derki, koja je u tom trenutku kucala poruku
na svom telefonu. Osetivši majčin pogled na sebi, Loren je podigla pogled prema
njoj.
„Još nisu objavili ocene završnih ispita“, rekla je. „Ne brini, mislim da du
ponovo dobiti sve desetke.“
Uvidevši koliko se Loren trudi da bi bila bolja od ostalih, Ardenino srce steglo
se od tuge. Pre nego što je uspela išta da joj kaže, Loli ju je pozvala stojedi na
gornjem stepeniku natkrivenog trema.
„Hajde, sad ti si na redu!“, doviknula joj je ona, pritom nameštajudi periku i
vezujudi ogromni peškir oko sebe. „Voda je prijatno topla.“
Arden je iznova pogledala u ekran telefona, oklevajudi. „Obe treba da
sperete pesak sa sebe da ne biste ostavljale tragove po celoj brvnari“, rekla je Loli
pokazujudi prema svojim čistim stopalima. Arden je uzdahnula. „U redu, evo me.“
Otišla je iza brvnare, gde se nalazio improvizovani tuš, koji je s jedne strane
bio zaklonjen od neželjenih pogleda drvenim paravanom. Pustila je vodu da teče i
rukom proverila njenu temperaturu. Loli je ved bila ostavila čiste peškire za nju i
Loren okačivši ih na zidne kuke, jednu u obliku ribe i drugu u obliku borovog
drveta.

94
 Arden je najpre počela da se tušira u kupadem kostimu, da bi ga odmah zatim
skinula i okačila na kuku uzviknuvši: „Ma dođavola sve!“ Zatim je skinula i naočare
i spustila ih na travu.
Prvo je sprala pesak sa sebe, zatim je posegnula rukom u staru kanticu u
kojoj su sad stajali šamponi, gelovi za tuširanje i balzami za kosu.
Dok je šamponirala kosu, Arden je zaškiljila i pogledala prema jezeru: na
trenutak, srce joj je zatreperilo od lepote koja se pružala pred njenim očima.
Preko mirne površine jezera zujali su brojni čamci, dok se sa suprotne obale
podizao dim od roštilja stvarajudi tananu koprenu preko gustog rastinja. Lolin
improvizovani dvorišni tuš pružao je isto toliko zadovoljstva kao i najluksuzniji spa
centar u Čikagu.
Arden je zabacila glavu puštajudi da joj se topla voda sliva niz kosu. Bilo je
nečeg čarobnog i lekovitog u tom tuširanju na otvorenom. Prijatna kombinacija
vode, prirode i drveda što se nadvilo nad njom kao zelena tavanica popravilo je
Ardenino raspoloženje. Otvorila je oči. Pogled joj je bio prilično zamagljen, što
zbog nedostatka naočara, što zbog vode, ali je ipak mogla nazreti da se nešto
krede prema njoj.
„Mama? Loren?“, pozvala ih je.
Opet je začkiljila i pokušala da napipa naočare. Ne uspevši da ih pronađe,
povikala je: „Ima li koga?“ Niko se nije oglasio.
Zavrtela je glavom i nagnula se prema onoj kantici da bi iz nje uzela tubicu
pilinga za lice. Ponovo je zatvorila oči i nanela masu na lice, utrljavajudi je nežnim
kružnim pokretima. Kad je otvorila oči i pogledala prema jezeru, ponovo joj se
učinilo da joj se nešto krupno približava, mada nije mogla da vidi šta je u pitanju.
Zatvorila je oči i smesta sprala penu s lica. Kad ih je ponovo otvorila, pored
njom je stajalo nešto nalik medvedu.
Arden je odskočila unazad i vrisnula.
„Oprostite! Oprostite! Kunem se da nisam ništa video!“
Loli i Loren smesta su dotrčale do nje. „U redu je, mama. Tu smo baka i ja“,
rekla joj je Loren, dodajudi joj naočare i istovremeno je zaklanjajudi svojim telom,
dok se Arden brže-bolje obmotala velikim peškirom.
„To nije medved!“ objasnila joj je Loli. „To je neki čovek.“
„Zvučiš previše uzbuđeno, majko. Ko ste vi?“, upitala je Arden pokazujudi
prstom prema onom čoveku.
„Ja sam Džejk. Došao sam da obiđem Loli. Sedate li me se? Ja sam onaj
bolničar iz Gerijatrijskog centra 'Lejkvju' koji treba da neguje vašu majku.“

95
 „Zar ne umete prvo da se najavite telefonom?“, upitala ga je Arden. „Ili vam
je praksa da samo ovako banete?“
„Zvao sam vas nekoliko puta, ali se niste javljali, pa sam se zabrinuo.“
„Na plaži nema signala“, nadovezala se Loren.
„Kunem vam se da nisam ništa video. Stvarno mi je žao. Mnogo se
izvinjavam.“
„Prihvatam izvinjenje“, rekla je nabusito Arden i zaputila se ka brvnari.
„Samo, molim vas, preda mnom više nemojte redi da dete negovati moju majku.
Taj glagol je ovde potpuno neprikladan.“
„Slažem se sa derkom“, dodala je Loli.

96
 Petnaest

„U pravu ste, Loli. Nije trebalo da kažem da du vas negovati. Oprostite, molim
vas.“
Loli je gurnula u stranu slagalicu koja je zauzimala dobar deo stola na tremu
da bi na to mesto spustila bokal ledenog čaja, tacnu sa čipsom i drugu s umakom,
sendviče, činije, kašičice i kanticu sladoleda od kupine.
Arden, sad potpuno obučena, znala je da se njena majka uvek pridržavala
starih običaja: Mogla je biti ljuta kao ris, ali je prema gostu uvek bila srdačna i
gostoljubiva, razmišljala je.
Loli je pogledala Džejka ispod oka, zatim je usula čaj prvo njemu, pa sebi.
„Znate, ja sam osoba“, rekla je Loli i spustila šolju pred njega. „Nisam biljka i
mene niko ne treba da neguje.“
„U pravu ste“, kazao joj je Džejk i pokazao glavom prema bašti. „Ali, koliko
vidim, vi veoma lepo negujete svoje biljke.“
Loli se smestila na ljuljašku preko puta Džejka i počela da ga studira
pogledom. Izraz lica joj se menjao od sasvim smrknutog do malo zabrinutog.
„Volim baštovanstvo“, uzvratila je. „Ono me čini srednom. Volim osedaj kad
uzmem zemlju u ruke, volim…“
Vibriranje Ardeninog i Loreninog telefona prekinulo ju je usred rečenice.
„Gde sam ono stala?“, pitala je Loli pogleda uperenog prema jezeru. „Šta
sam ono htela da kažem?“
Loren je pogledala prema baki, a Arden prema Džejku, pa su zatim obe
nervozno utišale telefone.
„Pričali smo o baštovanstvu, a onda nas je tehnologija prekinula“, rekao joj je
Džejk nežno, ali ipak odlučno, čisto da joj da do znanja da ju je pažljivo slušao.
„Ipak, ta tehnologija nije uvek tako loša. Ume da bude i korisna. Želite li da vam
pokažem nešto zabavno na svom telefonu, Loli?“
Ona se ponovo zapiljila u njega, ali je do kraja ipak klimnula glavom, doduše
malo nevoljno.
„Oduvek sam htela to da isprobam, ali prestara sam za te novotarije“, rekla
je ona.

97
 „Ma kakvi“, odgovorio joj je veselo Džejk i premestio se pored Loli, na šta se
ljuljaška snažno zanjihala.
Džejk je zatim uključio telefon i počeo da pokazuje Loli raznorazne aplikacije.
„Evo ova služi za pretraživanje interneta“, objasnio joj je smeškajudi se.
Arden je tek tad primetila duboke jamice na njegovim obrazima.
„Osim toga, pomodu telefona možete videti kakvo de biti vreme, a možete i
da platite račune.“
„Nije valjda?“, odgovorila mu je Loli začuđeno vrtedi glavom. „Kako?“
Džejk je otvorio aplikaciju svoje banke i pokazao joj kako sa samo nekoliko
klikova može da plati račune uz Ardeninu pomod.
„Možemo da vam podesimo kalendar tako da vas nekom melodijom podseti
kad treba da uzmete lek, kad treba da odete u kupovinu, pa čak i kad treba da
ustanete. Sačekajte trenutak“, rekao joj je Džejk veselim tonom, zatim je ustao s
Ijuljaške, otišao od nje i vratio se posle nekoliko minuta. „Pogledajte!“
Loli je jednom rukom uzela telefon od njega, a drugom prekrila usta. „Slike
mog cveda! Tako su lepe!“, uzviknula je radosno.
„Sad pogledajte ovo“, rekao je Džejk tapnuvši po ekranu telefona.
Posle nekoliko sekundi Lorenin telefon je počeo zavibrirao. Ona je pogledala
u ekran, osmehnula se i javila se. „Zdravo, bako.“
„Evo, sad možete da razgovarate sa unukom“, rekao joj je on i pružio joj svoj
telefon. Tamo je bila Loren, ali ne samo njen glas ved i njeno lice. „Kako je ovo
mogude?“
„Fejs tajm“, rekla joj je Loren. „Kad budeš imala ovakav telefon, možeš da me
pozoveš kad god poželiš i pritom demo se videti. To je slično kao da smo zajedno.“
Loren je mahnula baki i Loli joj je otpozdravila, mada su sedele na razdaljini
od tek nekoliko koraka. „Čujemo se posle, bakice.“
„Kako se nabavlja ovakav telefon?“ upitala ih je Loli.
„Ne brini, mama, mi demo ti ga kupiti“, rekla je Arden. „Džejk, ovo je odlična
ideja.“
On je ustao s ljuljaške i vratio se na svoje mesto. Zatim je otpio gutljaj čaja.
„Loli, mali podsetnici i signali mnogo de vam pomodi u svakodnevnom životu.
Veoma je važno da uspostavite redovnu dnevnu rutinu i ovakav telefon mnogo
može da pomogne. Naravno, i ja du vam pomodi… ako mi to dozvolite.“
Lolino lice polako se razvedrilo. „Ako se ubudude budete najavljivali
telefonom, ne budete govorili da me negujete i ukoliko budete stalno fotografisali
moje cvede, onda se slažem.“

98
 „Evo ruke“, rekao joj je Džejk široko se osmehujudi. „Vi samo treba da vodite
računa o sebi, radite ono što volite i redovno odlazite kod doktorke Van Meter. Mi
ostali, uključujudi i mene, pobrinudemo se da nastavite da živite onako kako ste
navikli.“
„Ništa drugo i ne želim“, odgovorila mu je Loli, pritom se osmehujudi derki i
unuci.
„To se zove dobar stav“, nastavio je Džejk. „Znate, u ranoj fazi vaše bolesti
možete sve da radite kao i dosad: da vozite, radite, družite se. Ja sam ovde samo
da vam malo pomognem da se organizujete u bududnosti. Naravno, pod vašim
uslovima.“
Loli je pogledala u Arden i Loren. Nikad ni od koga nije tražila pomod. Derka
joj se milo osmehnula, ali Loli nije mogla da se ne zabrine i ne zapita: Šta de se
dogoditi kad se Arden i Loren vrate kudi? Dok je gledala u unuku, u njenim očima
je videla samo ljubav, i to ju je umirilo.
„Najvažnije je da provodite dosta vremena s prijateljima i porodicom“,
sugerisao joj je Džejk. „Bitno je da živite u sadašnjosti i da uživate u svakom
njenom trenutku.“
„To je dobar savet ne samo za mene ved i za sve nas“, dodala je Loli
osmehujudi se.
„Nadam se da mi nedete zameriti ako se budem poslužio sladoledom“, Džejk
je iznenada promenio temu pokazujudi rukom prema kantici na stolu. „Obožavam
Doline poslastice.“
„Samo se poslužite“, rekla mu je Arden. „Meni je dosta slatkog. Danima
nisam vežbala.“
Džejk je napunio činiju sladoledom i zatim je seo nazad na stolicu. „Meni
delujete kao da ste u odličnoj formi“, rekao je i pogledao prema Arden.
Ona je pocrvenela do ušiju prisetivši se epizode kod tuša. I vi ste, pomislila je
u sebi odmeravajudi ga pogledom.
„Nisam mogao a da ne primetim ovu nezavršenu slagalicu na stolu“,
promrmljao je Džejk usta punih sladoleda. „Video sam i one uramljene na
zidovima. Očigledno je da vi, Loli, mnogo volite da slažete slagalice. One su odlična
vežba za moždane vijuge, kao i za pamdenje.“
Loli mu se široko osmehnula.
„O, da. Oduvek sam volela slagalice. One su“, zaustavila se i podigla ruku s
narukvicom, „kao moje amajlije. Ne možete sklopiti celu priču sve dok ne otkrijete
svaki njen delid. Želite li da vam ispričam kako sam zapravo zavolela slagalice,
Džejk?“

99
 „Nego šta nego želim“, odgovorio joj je i zamahnuo kašičicom kroz vazduh da
tim pokretom potvrdi ono što je upravo izgovorio.
Loli je namestila ruku tako da njena narukvica preseca zrak sunca koji se
probio kroz otvore između letvica na žaluzinama. Zavrtela je rukom tako da su svi
privesci istovremeno zazvečali, a onda je uhvatila jedan u obliku delida slagalice i
ponosno ga podigla prema Džejku. Na privesku je bila utisnuta reč NAJBOLJE.
„Moja prijateljica Džo još nosi drugi deo ovog priveska, na kom piše reč
PRIJATELJICE“, rekla je Loli sklopivši oči kao priziva neko davno sedanje. „Ona de
ga zauvek nositi, baš kao i ja.“
Kad je ponovo otvorila oči, pogled joj je bio staklast od suza. „Ovaj privezak
simbolizuje važnost prijateljstva u svačijem životu. Bez prijatelja naša životna
slagalica bila bi nepotpuna baš kao i mi sami kao pojedinci.“

100
 Šesnaest

1954.

„Moraš jednom izadi iz tog kreveta, Loli. Moraš otidi napolje. Leto je.“
Loli Dobs je navukla pokrivač preko glave i zažmurila. Nije htela ništa drugo
osim da je svi ostave na miru.
Madrac pod njom blago se ulegao, pa je Loli po tome znala da je njen tata
seo na ivicu kreveta.
„Znam da ti mama mnogo nedostaje“, rekao je Vern Dobs skoro šapatom.
„Nedostaje i meni.“
Kad god bi tiho govorio, glas njenog oca zvučao joj je kao žablji kreket. Ili kao
kamion koji vozi po neasfaltiranom putu. Zvučao je iznureno. Po tome je Loli znala
da je plakao, isto kao i ona. Sam. U svojoj sobi.
Loli nije imala snage da izađe iz sobe. Svaki kutak u njihovoj brvnari podsedao
ju je na majku. Bolne uspomene na nju visile su svuda – u obliku njenih kecelja,
omiljenih slatkiša i ličnih predmeta. Njen miris lebdeo je vazduhom. Čak je i
prekrivač za njen krevet sašila Vaj.
Loli se osedala kao da je upala u živi pesak i sad je nemodna da se pomeri.
Boleo ju je svaki udah.
„Mila moja, moramo da nastavimo dalje. Nikad je nedemo zaboraviti, ali
moramo da nastavimo sa životom. Ona bi tako želela. Želela bi da te vidi srednu.
Želela bi da imaš prijatelje.“
Loli je strgnula pokrivač s lica i zavrištala: „Nedu da imam prijatelje! Hodu
nazad mamu!“
Vernova donja vilica je zadrhtala. Ispružio se pored derke i privukao je sebi u
naručje. „I ja to želim, mila. Više od svega.“ Njegove vrele suze kvasile su i Lolin
obraz.
„Imam nešto za tebe“, rekao je. „Tvoja mama bi jako volela da je zadržiš.“
Loli je začula zveckanje i tačno je znala o čemu je reč pre nego što je
pogledala u tom pravcu.
„Ne mogu!“, zajecala je.

101
 „Ona bi želela da je ti nosiš“, rekao je i spustio Vajinu narukvicu na njen
stomak. „Njene uspomene sad pripadaju tebi. Ali znaš li šta je novo?“ Loli je
odmahnula glavom.
„Moradeš da ih nadogradiš svojim. Tvoja mama je želela da i tvoja narukvica
jednom bude načičkana kao njena. Ali, da bi se to desilo, moradeš da ustaneš
odatle i da se malo zabaviš. Baš kako te je mama učila.“
Loli je podigla lice prema ocu i on ju je nežno poljubio u teme. Slabašno mu
se osmehnula i podigla narukvicu iznad glave. Kako se sunčev zrak prelomio preko
onih sjajnih privezaka, tako je Loli u njima ugledala nasmejano majčino lice, koje
ju je gledalo odozgo kao što ju je gledalo dok je bila mala i dok joj je majčina
narukvica s amajlijama izgledala kao čarobna vrteška što se okretala iznad njenog
kreveca.
„Tata, hodeš li mi pomodi da je stavim?“ upitala ga je Loli i ispružila ruku
prema njemu. Otac joj je zakopčao majčinu narukvice oko ruke. „Mila moja, uvek
du biti tu da ti pomognem“, rekao joj je i čvrsto je zagrlio.
„Na mojoj narukvici su samo dva priveska“, rekla je Loli i zavrtela obema
narukvicama. „Oba mi je poklonila mama.“
„Ne bi bilo loše da jednom podeliš amajlije sa najboljom drugaricom“, rekao
joj je Vern. „Kad budeš spremna, izađi i ponovo budi dete. Može?“
Loli je malo oklevala. „Može“, izgovorila je naposletku.
Slededeg jutra otac joj je za doručak pripremio omiljene palačinke s
borovnicama. „Šta misliš o tome da danas malo izađeš?“ upitao ju je dok je
naslagane palačinke prelivao javorovim sirupom.
Loli je progutala zalogaj i ozbiljno pogledala u oca. „Mislim da je to dobra
ideja, tata“, izgovorila je.
Posle doručka Loli je izašla na natkriveni trem i usmerila pogled prema
jezeru. Nedaleko odatle nekoliko žutih zebica veselo je cvrkutalo i zobalo zrnevlje
s hranilice koju je njena mama postavila u bašti; mamine hortenzije, kojih je bilo u
svim nijansama plave i ružičaste boje, lenjo su se njihale na jutarnjem povetarcu;
drveni mol, na čijoj ivici su njih dve često sedele s nogama uronjenim u vodu, još
je stajao na istom mestu i jezerska voda isto je svetlucala na letnjem suncu kao i
svakog sunčanog dana.
Loli je zadržala dah da ne bi zaplakala.
Nije fer! Pomislila je.
Poželela je da vrati vreme i ponovo da bude sa mamom. Osetivši kako joj
suze naviru, čvrsto je zatvorila oči ne želedi ništa da čuje niti da vidi. Upravo tad je
začula kako neko pevuši melodiju Mr. Sandman.

102
 Ona i mama su obožavale tu pesmu. Pevale su je uvek kad bi Loli bila bolesna
ili kad bi htele da prizovu neko čudo ili lepe snove. Loli je širom otvorila vrata s
komarnikom i štrcala s trema pustivši vrata da zalupe za njom, a zatim se zaputila
prema jezeru. Tamo je, negde kod četvrte brvnare, neki dečak kratke crne kose
čučao na travi i, okrenut leđima prema njoj, pevušio onu pesmu, zamišljen, kao da
izgovara redi neke molitve.
„To je i moja omiljena pesma“, obratila mu se Loli. „Kako se zoveš?“
„Džo! Zašto pitaš?“, izgovorio je uplašenim glasom kao da mu preti neka
opasnost, a zatim se okrenuo licem prema Loli. Mada nije to želela, Loli se
zakikotala. Ono nije bio dečak, ved sitna devojčica kratko podšišane tamne kose.
Videvši Lolin iznenađeni izraz lica, devojčica joj je rekla: „Sve je u redu.
Ionako svi misle da sam dečak. Ja sam Džo Rouzberi. Moj tata je želeo sina, pa me
je nazvao po Džou Dimadžu.“
„I moj tata voli tog bejzbol igrača“, rekla joj je Loli istovremeno joj pružajudi
ruku, onako kako ju je majka naučila da je pristojno učiniti kad se s nekim
upoznaješ. „Zdravo!. Ja sam Loli. Loli Dobs.“
Džoine tamne oči smračile su se kao nebo pred oluju i ona se odmah ponovo
okrenula licem prema jezeru. „Znam. O vama svi pričaju“, rekla je tužno. „Mnogo
mi je žao zbog tvoje mame“, dodala je.
Loli je ovih sedam reči čula nebrojeno puta – tokom bdenja, u crkvi, na
sahrani, kao i posle sahrane dok su ljudi dolazili da im izjave saučešde, pritom im
donosedi činije s pitama i pecivom, ali niko ih nije izgovorio s ovoliko iskrenosti
kao ova devojčica.
„Hvala. I meni je“, odgovorila joj je Loli. Zatim je čvrsto zažmurila kako bi
sprečila suze da joj poteku. Kad je ponovo otvorila oči, Džo je stajala pred njom.
„Možeš slobodno da plačeš, meni ne smeta. I ja to radim kad sam tužna i onda mi
bude malo lakše.“ Poput letnje oluje, u Loli se pokrenuo snažan talas tuge, koji joj
je stegao grlo i ispunio oči suzama. Videvši kako joj brada podrhtava, Džo ju je
privukla sebi i čvrsto je zagrlila, na šta je Loli gorko zaplakala puštajudi da joj se
suze slivaju niz rame nove drugarice.
„Moja mama kaže da ljudi plaču kad ih preplave emocije i da su suze isto kao
kad se prelije voda u kadi“, govorila joj je Džo lupkajudi je rukom po leđima. „I još
je rekla da zagrljaji lece rane kao melemi.“
Po prvi put Loli je osetila da ne mora glumiti da je hrabra niti da treba
nekome da se izvinjava zbog toga što je tužna. I dok ju je novostečena drugarica
grlila, Loli je preko njenog ramena ugledala nešto na zemlji.

103
 „Šta ti je ono?“ upitala ju je. „Jesi li na tome radila dok si pevušila onu
pesmu?“
Džo ju je pustila iz zagrljaja i otišla do mesta gde je na travi ležalo razbacano
na stotine delida slagalice, od kojih je samo nekoliko bilo složeno.
„Jesam“, rekla joj je i sela na travu. Zatim je uzela kutiju, na čijem je poklopcu
bila neka fotografija u boji, i pružila je Loli. „Ovako bi trebalo da izgleda složena
slagalica.“
„Pa to je jezero Mičigan!“, povikala je Loli uzbuđeno tresudi onaj poklopac.
„Ovo je fotografija plaže u Skupsu! Vidiš li sve ove suncobrane i papirne zmajeve?
Mene je mama tamo stalno vodila!“
Džo je podigla pogled prema Loli. Sad su njene oči bile pune suza.
„Mama i tata poklonili su mi ovu slagalicu. Rekli su mi da de ovo biti moj novi
dom i da se nikad više nedemo vratiti u Čikago. Ali meni mnogo nedostaju moji
prijatelji. Nedostaje mi moj grad.“
Sad je Loli bila ta koja je zagrlila Džo i držala je u zagrljaju sve dok njena nova
drugarica nije prestala da plače.
„Nešto mi je sinulo“, rekla joj je Loli gledajudi je pritom pravo u oči. „Meni
nedostaje mama, a tebi tvoji prijatelji. Zašto se onda nas dve ne bismo udružile i
pokušale da budemo sredne jedna s drugom? Možda ja tebi mogu pomodi da
zaboraviš na svoju tugu, a ti meni da ja zaboravim na svoju?“
„Kako demo to da uradimo?“, upitala ju je Džo širom otvorenih očiju.
„Pa, evo, počnimo tako što demo zajedno sastaviti ovu slagalicu. Dok radimo,
ti deš meni pričati o Čikagu, a ja du tebi o svojoj mami.“
Loli se spustila na travu i sela pored Džo.
„Hajde prvo da pronađemo sve delide suncobrana“, predložila joj je Loli. „Oni
su jarkih boja i lakše ih je raspoznati od drugih. Vidiš li onaj crveno-žuti
suncobran?“
„Vidim! Pronašla sam njegov žuti deo!“ povikala je Džo.
„A ja imam crveni!“, rekla je Loli. „Sad da vidimo da li se uklapaju jedan u
drugi.“
Loli je spustila svoj delid na tablu, zatim je isto to uradila i Džo i – gle čuda –
oba dela su se uklopila u milimetar.
„Vidiš, savršeno se uklapaju!“, veselo je povikala Loli. „Baš kao nas dve!“,
zaključila je Džo.
Iste večeri, nešto pre zalaska sunca, Loli je dotrčala kudi i uletela pravo u
očevo naručje. Vern je samo sekundu pre toga spustio na zemlju kesu s ugljem
koju je držao u ruci. „Tata! Nedeš verovati kakav sam dan imala!“ izgovorila je Loli

104
u jednom dahu, dok je njen tata stavljao kobasice na rešetku za roštilj. „Upoznala
sam devojčicu koja se zove Džo i ona mi je sad najbolja drugarica!“
Zatim mu je ispričala sve po redu.
„Imam odličnu ideju“, rekao joj je tata. „Kad završite slagalicu, pomodi du
vam da je izlakirate i uramite. Tako dete je zauvek sačuvati kao uspomenu.“
Loli je zacičala od srede, a zatim su se otac i derka popeli na tavan, sa kog su
skinuli još nekoliko starih, prašnjavih kutija slagalica. Na jednoj je bila fotografija
bliznakinja Bobsi, a na drugoj drugoj geografska karta države Mičigan.
Naredna dva meseca, Loli i Džo su svakog dana sedele pored jezera vredno
slažudi slagalice. Kad bi se umorile, malo bi plivale, malo bi se ljuljuškale na
talasima sededi u naduvanim gumama, malo bi moljakale roditelje da ih odvedu
na plažu ili u grad na sladoled.
Četvrtog jula Vern je napravio rođendansku tortu za Loli i pozvao Džo i njene
roditelje na piknik.
„A sad, otvori poklone!“ rekao je Vern svojoj devojčici.
Loli je veselo zapljeskala rukama: tata je uramio i umotao nekoliko slagalica
koje su ona i Džo do tada završile.
„Sad izgledaju kao umetnička dela!“, rekla je Loli. „Možemo li ih okačiti na zid
zatvorenog trema?“
„Naravno“, odgovorio joj je tata. „Ali zašto baš tamo?“
„Zato što sam baš tamo stajala kad sam začula kako Džo peva!“ pojasnila mu
je Loli.
U suton, nakon što su se svi lepo najeli i osladili tortom, Džo je zamolila Loli
da ode s njom na mol da odande zajedno posmatraju vatromet.
Na putu su ih pratili rojevi svitaca i vilinih konjica.
Stigavši do kraja mola, Loli i Džo su sele na njegovu ivicu i uronile stopalima u
vodu. Oko njih se čulo glasno kreketanje žaba.
„I ja želim nešto da ti poklonim“, rekla je Džo i izvadila iz džepa kutijicu.
„Sredan ti rođendan!“
„Džo!“ zacičala je radosno Loli. „Šta je to?“
„Prvo odrecituj onu pesmicu.“
„Molim?“
„Onu pesmicu za koju si mi pričala da si je uvek recitovala mami na svoj
rođendan.“
Lolino lice se ukočilo. „Ne mogu“, rekla je.
„Možeš i hodeš“, uporna je bila Džo. „Bide ti lakše.“

105
 Mada sva ustreptala od jakih emocija, Loli ju je ipak poslušala. Džo je bila u
pravu. Čim je zatvorila oči i počela da recituje one stihove, obuzela ju je neka
toplina i osetila se kao da je njena mama tu pored nje. Kad je otvorila oči, stvarno
joj je bilo lakše.
Džo joj je predala onu kutijicu i Loli je pocepala papir u koji je bila umotana.
Na podlozi od pliša svetlucao je srebrni privezak.
„Šta je to, Džo?“, upitala ju je Loli držedi u ruci privezak čudnog oblika.
„To je privezak u obliku dela slagalice gde su utisnute dve reči: NAJBOLJE
PRIJATELJICE. Na tvom privesku piše prva reč, a na mom druga. Vidiš?“ rekla joj je
Džo i podigla uvis svoju narukvicu. „Kad se oba dela postave jedan pored drugog,
savršeno se uklapaju, baš kao i nas dve!“
Bum!
U tom trenutku, iznad njih se rasprsnuo šareni, svetlucavi cvet vatrometa i
njegov odsjaj se razlegao po površini vode.
Loli je zakačila novi privezak na narukvicu i zatim uhvatila za ruku najbolju
drugaricu.

106
 Sedamnaest

„Džo i ja bile smo nerazdvojne kroz celo školovanje“, rekla je Loli i zatim ponovo
sela na ljuljašku pored Džejka. „Svi su nas zvali lonac i poklopac, zato što smo
stalno bile zajedno: skupa smo išle sa sastanke s momcima, igrale košarku i išle na
časove plesa. Ona mi je najviše pomogla da lakše podnesem sve te teške godine
bez mame.
„Posle završetka srednje škole, Džo me je preklinjala da se upišem na isti
koledž u koji se i ona upisala, ali ja nisam imala srca da ostavim oca samog, pa sam
ostala ovde da mu pomažem oko posla vodiča. I tako, Džo je završila koledž,
zaposlila se u školi kao nastavnica, udala se za inženjera i preselila se u Čikago.
Rodila je troje dece. Ja sam se udala i dobila Arden. Viđale smo se svakog leta i…“
Loli je pokazala glavom prema uokvirenim slagalicama što su krasile zidove
njenog zatvorenog trema.
„… nikad nismo prestale da slažemo slagalice. Mada smo živele daleko jedna
od druge, nismo prekinule našu tradiciju: jedna bi započela slagalicu i uradila je
dopola, zatim bi je izlakirala i poslala je poštom onoj drugoj da je dovrši. Ona koja
je završila posao uramljivala ju je. Džo mi je slala slagalice iz svih krajeva sveta sa
svojih putešestvija – pa tako imam slagalice sa slikama Londona, Pariza i drugih
evropskih gradova. Ponekad bi mi poslala i neku koju bi pronalazila po
antikvarnicama. Ja sam njoj uglavnom slala one sa slikama Mičigana i Skupsa,
jezera i sladoleda u kornetu.“
„Kako je ona?“, upitala ju je Arden. „Sedam se da smo nekoliko puta bile kod
nje u poseti, ali ved dugo je ne pominješ. Živi li još u Čikagu? Hodeš li joj poslati i
ovu slagalicu kad je budeš završila?“
Loli je prvo skrenula pogled prema jezeru, a onda je čvrsto zažmurila.
„Čekaj!“, povikala je Arden, da bi zatim ustala i otišla do stola da pogleda onu
slagalicu. „Oh, mama! Znam šta de biti na njoj: ružičasta mašna. Oprosti, molim
te.“
„Ovo je bila naša poslednja slagalica“, rekla je Loli gutajudi knedlu. „Džo je
uradila prvu polovinu dok je ležala u bolnici, pa ju je poslala meni da je dovršim.
Ali ja nemam snage za to. Prosto ne mogu. Mnogo mi nedostaje.“

107
 „Njen muž mi je rekao da je do smrti nosila svoj deo priveska oko vrata“,
nastavila je Loli tužno. „Sahranili su je s njim.“
U brvnari je zavladala grobna tišina, koju su posle nekoliko minuta narušili
lajanje psa i cika dece što su se kupala i brčkala na jezeru.
Arden se osetila jadno. Srce joj se steglo i istovremeno ju je bilo sramota što
nije znala da je najdraža prijateljica njene majke preminula.
„Mama, zašto mi to nikad nisi rekla?“, upitala ju je Arden.
Loli je pogledala u derku. „Bila si veoma zauzeta… imala si mnogo briga…
nisam htela dodatno da te opteredujem.“
Kako li smo se samo toliko udaljile? Pomislila je Arden, pritom gledajudi u
majku.
„Šta demo, život ide dalje“, rekla je Loli duboko uzdahnuvši. Loren je dotrčala
do bake i čvrsto je zagrlila.
„Bako, ti privesci koje ste nosile ti i Džo… zato si poslala privezak meni i Leksi,
zar ne?“, upitala ju je Loren.
Loli je klimnula glavom i pogledala unuku.
„Ti si moja svetlost“, rekla joj je. „I dopunjuješ me.“
Loren se osmehnula prisetivši se bakinog portreta koji je započela i one
svetlosti za koju joj se učinilo da isijava iz njenog lica. „I ti si moja svetlost, bako“,
rekla joj je Loren i odmah zatim počela da kuca poruku na telefonu, brzo prebirudi
prstima po dirkama.
„Šta to radiš?“ upitala ju je baka i pokazala glavom prema Loreninom
telefonu.
„Kucam poruku Leksi“, odvratila je Loren i pogledala prema baki kroz duge
trepavice. „Morala sam odmah da joj otkucam priču o tebi i Džo.“
Loli je klimnula glavom, a Loren je nastavila da kuca poruku i istovremeno da
govori.
„Upravo smo okončale završne ispite i ona se vratila u Njujork. Nedostaje mi i
samo sam htela da joj kažem… htela sam da joj kažem da je volim.“ Lorenin glas je
zamro.
„Stani na trenutak“, rekla joj je Loli. Loren je prestala da kuca. „Reci mi, šta
čuješ?“
„Ništa.“
„Ne slušaš dovoljno pažljivo“, upozorila ju je Loli. „A sad, šta sad čuješ?“
„Dečju ciku i zvuk motornih čamaca koji zuje po jezeru“, odgovorila je Loren.
Zatim je malo zastala i dodala: „Čujem i kliktanje sokola i durlikanje gnjuraca.“
Lolino lice je zasijalo i usne su joj se razvukle u osmeh.

108
 „Kad budeš prestala da govoriš, možeš čuti i otkucaje svog srca, svoje misli…
možeš čuti sebe.
Loline reči nadjačale su Lorenine misli.
„Shvatam, bako. Ti želiš da pozovem Leksi?“
„Važno je čuti prijateljičin glas“, rekla joj je Loli. „Znam da je lakše otkucati
poruku, ali je mnogo lepše čuti smeh najbolje drugarice i svaku nijansu njenog
glasa. Zašto ne uradiš ono s telefonom što si uradila sa mnom?“
„Misliš na Fejs tajni'? Odlična ideja, bako“, kazala je Loren očigledno ganuta
bakinom brigom. „A sad, izvinite me na trenutak. Drago mi je što smo se upoznali,
Džejk.“
Loren je istrčala s trema pustivši vrata s komarnikom da se zalupe za njom, a
zatim se zaputila tačno prema mestu na kom su se srele Džo i Loli, sela na travu i
pozvala prijateljicu.
Loli se osmehnula i okrenula se prema Arden. „A šta je s tobom? Imaš li ti
neku prijateljicu koju bi mogla pozvati?“
Arden je nastavila da gleda negde u daljinu preko jezera izbegavajudi da se
sretne s majčinim pogledom. Njeno pitanje duboko ju je pogodilo. „Ved dugo sam
posvedena samo poslu i tako sam izgubila kontakt sa gotovo svim prijateljima“,
priznala je tužnim glasom.
„Posao te ne može ni zagrliti ni utešiti“, rekla je Loli, pritom milujudi derku po
ruci. „Loren mi je rekla da ste se u Čikagu srele s nekom tvojom prijateljicom s
kojom si išla na literarni kurs. I Keti ti se baš obradovala kad te je ugledala pred
poslastičarnicom.“
Loli je malo zastala puštajudi Arden da razmisli o njenim rečima. „Prijatelje
moraš pozvati kod sebe. Niko ti se nede pojaviti na vratima tek tako, kao da je pao
s neba.“
Pogledala je derku iskosa i odmah zatim promenila temu: „Pa, došlo je vreme
da odem da se spremim za posao. A svi znamo koliko dugo to traje. Kad du te
ponovo videti, Džejk?“
„U petak, ako vam tako odgovara. Taman pre početka prazničnog vikenda?“
„Odgovara mi“, rekla mu je Loli. „Možda biste ti i Arden mogli da mi nabavite
jedan takav fensi telefon kao što imate vas dvoje. Onda mi možete namestiti
kalendar da mi zvrji i podseda me na određene sitnice koje treba da obavim.
Jesam li u pravu?“
„Ti i tehnologija, mama? Pre de se nebo pasti na zemlju!“ našalila se Arden.

109
 Loli je otišla u drugu prostoriju ostavivši Arden i Džejka nasamo. Njih dvoje su
sedeli dutke nekoliko minuta, a onda je Džejk progovorio: „Pa, vreme je da i ja
pođem… Oprostite još jednom na tome što sam… ovaj… znate…“
„Na tome što ste me videli nagu?“
„Da.“
„Za to de vam biti potrebno malo više od izvinjenja“, odgovorila mu je ona
crvenedi. „Recimo, delimična lobotomija ili nekoliko pida.“ Nije mogla samoj sebi
da poveruje da ga je upravo pozvala na pide.
Džejk se nasmejao i zastao na vratima. „Kad smo kod pida i razgovora o
prijateljima, sutra treba da se nađem sa društvom u 'Randevu baru', pa ako ste
raspoloženi, možete nam se pridružiti. Bilo bi mi izuzetno drago.“
Arden je opet pocrvenela. Htela je da pristane da izađe s njim, da, baš je to
želela, ali se jako plašila bududi da posle razvoda odavno nije izašla ni sa jednim
muškarcem i nije bila sigurna je li uopšte spremna za novu romansu, pogotovo ne
u ovakvim životnim okolnostima.
Pomislila je na majku i na to koliko je ona malo vremena provela sa svojom
majkom. Samo deset godina.
„Žao mi je, ali ne mogu. Želim da provedem što više vremena sa majkom.
Ipak, hvala vam na pozivu.“
Džejk je sagnuo glavu. „Samo sam predložio“ rekao je i otvorio vrata. Arden
je u njegovim tamnim očima videla senku razočaranja. „Želim vam lep ostatak
dana.“
Vrata s komarnikom su se zalupila i taj zvuk je dugo odzvanjao u Ardeninoj
glavi, baš kao što su joj odzvanjale i majčine reči: Niko ti se nede pojaviti na
vratima tek tako, kao da je pao s neba.
Dok je gledala kako se Džejk udaljava kamenom stazom prema automobilu,
Arden se zapitala je li pogrešila što je odbila da izađe s njim.
Džejk se odjednom zaustavio, okrenuo se i otvorio usta nešto da izgovori.
Na trenutak, Arden se ponadala da de joj on doviknuti „Molim te, izađi sa
mnom!“, međutim, izgleda da se Džejk predomislio jer se odmah zatim okrenuo i
nastavio da hoda prema automobilu.
Arden je zavrtela glavom i nekoliko puta nervozno povukla usnu resicu, zatim
je uzela sa stola kanticu sa sladoledom, koji se ved uveliko otopio, i krenula u
brvnaru. Čim je kročila unutra, naletela je na majku. Na Lolinom licu titrao je širok
osmeh.
„Šta ti je toliko smešno, mama?“, upitala ju je Arden.
„Život“, odgovorila joj je Loli. „Život može biti veoma zabavan.“

110
 Dok se njena majka udaljavala prema kupatilu pritom pevušedi melodiju
Summer Wind Frenka Sinatre, Arden je ostala da stoji pitajudi se šta li je sad njena
mama smislila.

111
 Šesti deo

Privezak u obliku gnjurca

Za život ispunjen večnom ljubavlju koja te uvek vrada kudi

 Osamnaest

Loli Lindsi je u toku dana sebi dozvoljavala samo jedan trenutak melanholije.
Nakon što se te večeri povukla u spavadu sobu, skinula je periku s glave,
uklonila šminku, svukla kostim i sve ostalo perje – sve osim venčane burme i
narukvice s amajlijama.
Onda je obukla meku flanelsku pidžamu i smestila se na sredinu bračnog
kreveta, svog malog skrovišta, odakle se pružao divan pogled na celo jezero.
Loli nikad nije menjala svoj mali nodni ritual: prvo bi s nodnog ormarida uzela
staru, uramljenu fotografiju i poljubila je. Na njoj su bili ona i njen suprug, oboje
mladi, lepi i nasmejani, uslikani pred zalazak sunca kako stoje pored jezera. Onda
bi se zavukla pod pokrivač, namestila se na bok i privukla sebi muževljev jastuk.
Ako bi ga mirisala dovoljno dugo, Loli se mogla zakleti da je čak i posle tolikih
godina mogla osetiti miris „old spajs“ kolonjske vode, koju je on koristio.
U vedrim nodima i pri jakoj mesečini, senke borova koji su rasli pod njenim
prozorom pale bi na njen svetloplavi pokrivač, pa su joj tad borove iglice izgledale
kao sidušni prsti koji se kredu po njoj. Loli bi tad uzdahnula i zamišljala kako su te
iglice zapravo prsti njenog muža koji je miluju i nežno masiraju njeno umorno,
ostarelo telo.
Onda bi se zapiljila u drugu fotografiju koja je visila s drvene oblice –na njoj,
dosta stariji, Loli i Lez stoje ispred svog trema dok u njihovoj pozadini par gnjuraca
pluta u rukavcu. Loli bi onda zapečatila tu sliku u glavi, zatvorila oči i potražila
privezak u obliku patke na narukvici. Opipavala bi je sve dok pod prstima ne bi
osetila oblik pačjeg kljuna i ispupčenje na mestu gde su joj krila.
Onda bi čekala.
Kvaaaak-kvaaka-kvak!
Spolja bi se čulo otegnuto kvakanje gnjuraca koje bi je odmah vratilo u
prošlost. Loli bi onda još čvršde stegnula jastuk uz sebe i prizvala sedanje na glas
svog muža.
„Slušaj ih, mila“, govorio bi joj on dok je ona ležala s glavom položenom na
njegovim grudima. „Fred i Etel se spremaju za počinak, baš kao i nas dvoje.“

113
 Taj mužjak i ženka živeli su zajedno otprilike isto onoliko koliko su i Loli i Lez
bili u braku. Dom im je bio skriven među gustom trskom u rukavcu koji se nalazio
tek nekoliko koraka od njihove brvnare.
„Pričaj mi o njima“, rekla bi mu tad Loli.
I on bi joj svaki put pričao istu priču.
„Gnjurci, baš kao i ljudi, biraju samo jednog partnera za ceo život“, govorio bi
joj on. „Mada spadaju u ptice selice, gnjurci se uvek vradaju u isto jezero, na isto
mesto, i to čim se povuku snegovi. Veoma su vezani za svoju teritoriju i žustro je
brane od ostalih gnjuraca. Obično se na manjim jezerima nalazi samo jedan par
ovih ptica, tako da se mužjak i ženka nikad ne razdvajaju i stalno međusobno
komuniciraju. Zvuči li ti ovo poznato?“
„O čemu li to gnjurci razgovaraju?“ upitala bi ga Loli.
„Pa, to zavisi od mnogo čega, ljubavi moja… i oni su kao i mi. I njihovi
razgovori zavise od raspoloženja i okoline“, odgovorio bi joj Lez blago hrapavim
glasom. „Ovaj zvuk koji sad proizvode, ovaj što više podseda na vučje zavijanje
nego na oglašavanje ptice, znači da se pripremaju za spavanje i jedno drugom
govore: Laku nod. Volim te. Baš kao što to svake nodi činimo i nas dvoje.“
Loli bi na to zadovoljno uzdahnula i privila se bliže svom mužu. Mada je celu
ovu priču znala napamet od reči do reči, volela je da leži s uhom položenim na
muževljeve grudi i sluša vibracije njegovog glasa. To ju je smirivalo i činilo je
spokojnom.
„Mislim da je sad vreme da ja tebi otpevam svoju uspavanku, mila moja“,
šapnuo bi joj Lez i zatim bi počeo tiho da pevuši njihovu omiljenu melodiju. Loli bi
mu se pridružila i njih dvoje bi tako pevušili sve dok Lez ne bi prestao i izgovorio:
„Ako budeš živela stotinu godina, želeo bih da živim dan krade da ne bih morao
čak ni taj jedan dan da provedem bez tebe.“
Tresak vrata u prizemlju trgnuo je Loli i vratio je u stvarnost.
„Zašto je domet ovde tako slab?“, čula je derku kako glasno izgovara.
Lolino srce se steglo prisetivši se koliko joj je derka usamljena, bez prijatelja i
ljubavi. Mada je znala da se Arden nije udala iz prevelike ljubavi, otkako se
razvela, posao joj je bio jedino za šta je zapravo marila.
Hode li naša derka ikad osetiti ono što smo nas dvoje imali, Lez? Pitala se
zabrinuto u sebi Loli.
Dok je Arden bila mala, Loli se trudila da joj ulepša detinjstvo pričajudi joj
priče i pevušedi joj vesele pesmice. Naročito je volela da joj peva pesmu The Bare
Necessities iz Knjige o džungli. Čak je pritom pokušavala da imitira smešne plesne
korake koje je izvodio Balu, ali joj se činilo da Arden nikad nije bila oduševljena tim

114
njenim performansima. Nekako je uvek samo težila tome da što pre završi školu i
pobegne što dalje odavde. Od majke, ove brvnare, od jezera, od svega.
Gnjurci su se u tom trenutku ponovo oglasili onim tonom kojim su jedno
drugom poželeli laku nod.
Hode li Arden ikad pronadi ono što imaju te ptice?
Loli se odjednom uspaničila i osetila kako joj srce ubrzano udara. Brzo se
podigla u sededi položaj grozničavo pokušavajudi nečeg da se priseti.
Kako se zovu taj mužjak i ženka? Kako li se samo zovu? O, Loli, matera
budalo!
Osetivši kako je obliva znoj, morala je da ustane iz kreveta i priđe prozoru. S
jezera je dunuo svež povetarac i sa sobom doneo miris vode. Loli je duboko
udahnula i odmah se smirila.
Gnjurci su se ponovo oglasili.
Loli je iznova opipala privezak na narukvici. „Fred i Etel!“, rekla je samoj sebi.
„Zovu se Fred i Etel!“
Ponavljala je imena gnjuraca sve dok se ponovo nije udobno smestila u
krevet. Zatim je ponovo čvrsto stegla muževljev jastuk uz sebe.
„Lez“, šaputala je samoj sebi. „Lez.“
Loli je svaki dan proveden sa mužem bio dragocen kao redak dragulj. Koliko li
se njih na svetu moglo pohvaliti nečim takvim?
Ne, Loli se nikad nije plašila da de umreti sama, zato što je znala da se to
nikad nede dogoditi: Lez je uvek bio pored nje.
U dobru i zlu, u bogatstvu i siromaštvu, u zdravlju i bolesti, sve dok nas smrt
ne rastavi.
Ono čega se ona plašila bilo je nešto mnogo gore od smrti: nju je brinulo to
da de dodi dan kad više nede modi da prizove sedanje na muža i sve ono što su njih
dvoje delili. Plašila se da više nede modi da čuje njegov glas niti da raspozna
pesmu gnjuraca.
Čvrsto je zatvorila oči i prošaputala u jastuk: „Laku nod. Volim te.“
Zatim je utonula u san. Sanjala je da stoji pored Leza – isto kao na onoj slici
koja godinama stoji pored njenog kreveta – i da pored njih pliva par gnjuraca, kao
i da su njih četvoro zauvek povezani ljubavlju.

115
 Devetnaest

„Budi spremna do sedam sati!“, izjavila je Loli kad je slededeg jutra stupila na
zatvoreni trem.
Arden, koja je u tom trenutku besomučno kucala poruku, trgnula se na zvuk
majčinog glasa.
„Za šta da budem spremna?“
„Posle posla, vodim tebe i Loren na večeru. Ja častim! U 'Randevu baru'
četvrtkom imaju živu muziku!“, rekla je Loli držedi pred sobom dve kecelje. „Koju
da obučem danas?“
Arden je nastavila da kuca poruku i jedva da je pogledala majku. „Nisu li sve
iste?“
„Nisu!“ pobunila se Loli. „Ova je s desenom veselih trešnjica, a ova druga je s
jagodicama.“
„Prerano je za sezonu trešanja“, odgovorila joj je Arden ne podižudi pogled.
„Eto, vidiš da znaš da odabereš. Nego, šta to radiš?“
„Radim.“
„Na čemu?“
„Na nečemu.“
„Za razgovor je potrebno dvoje, draga moja“, kazala joj je Loli. Arden se na
ovo zaustavila i podigla pogled prema majci. „Šaljem poruku šefu da proverim
kakva je situacija.“ Ponovo je spustila pogled na ekran telefona. „Bez mene.“
„Mislila sam da si ovde na odmoru?“, zabrinuto ju je upitala Loli.
„Moram da nabijem satnicu, mama“, rekla joj je Arden. „Potreban mi je taj
novac.“
„Treba da se založiš za sebe. Kad to postigneš, počede da ti se dešava nešto
dobro“, kazala joj je Loli. „Nemoj da pošalješ tu poruku. Uhvati ovaj trenutak.
Onda de ti se sve razbistriti pred očima.“
„Ne mogu“, rekla je Arden. „Ne umem.“
„Budi svoja“, nastavila je Loli. „Samo budi svoja.“
Arden je nastavila da kuca poruku.
„Arden, brine me to što nemaš prijatelje i što ti je posao važniji od sopstvenih
potreba“, ispalila je Loli. „Moraš da voliš i da poštuješ sebe.“

116
 Sve je odjednom utihnulo kao da je neko odjednom usisao sve zvuke iz
brvnare, otprilike onako kao kad Loli hermetički zatvori tegle sa zimnicom. Loli je
to prosto mogla da okusi, oseti i čuje. Ali više nije mogla da povuče ono što je
izgovorila.
Arden je na ovo napravila grimasu i zaškiljila iza stakala naočara. Mada je
znala da je njena majka u pravu, njene redi su je ipak zabolele.
„Oprosti, nisam htela da te povredim. Samo sam zabrinuta za tebe. Želela bih
da budeš sredna“, rekla joj je Loli. „Volela bih da pronađeš pravu ljubav i živiš
punim pludima mimo posla.“
Loli je iznenada zadutala i pogledala prema molu, na kom se Loren sunčala
ležedi na prugastom peškiru.
„Jesi li derki ikad ispričala o svojoj prvoj ljubavi?“, upitala ju je Loli.
Arden je pogledala prema majci i zatim odmahnula glavom. „Ne mora ona to
da zna.“
Loli joj se ljupko nasmešila i uredno složila kecelju s dezenom veselih
trešnjica, zatim je vezala sebi oko struka i vrata onu drugu s dezenom jagodica i
belom čipkanom bordurom. Okrenula se ka prozoru i pogledala opet prema molu,
gde se njena unuka upravo mazala losionom za sunčanje i potom se okrenula sa
stomaka na leda.
„Misliš da ne mora?“, konačno je progovorila i iznova se okrenula licem
prema derki.
„Zašto sad započinješ tu temu, mama?“ upitala ju je Arden.
„Zato što obema želim samo sredu. Za mene je ved kasno, ostarela sam, ali
vas dve još možete da budete sredne. Ništa drugo ne želim više od toga.“
Loli je ponovo zadutala i iznova se zagledala u Loren. „Razmišljala sam o
onome što ti je Loren rekla, onome u vezi s pramenom glavnog predmeta na
fakultetu. Ona treba da shvati kako si ti samo ljudsko bide i kako sva ljudska bida
greše, te da je i njoj dozvoljeno ponekad da pogreši. Vidim da se ona silno trudi da
bude savršena, ali, mila moja, treba da znaš da tvoja derka nije sredna.“
Arden se uznemirila i misli su joj se uskovitlale.
Je li to stvarno tako? Je li moj savršeni život zaista sagrađen na lošem
temelju? Razmišljala je Arden. Da li sad i moja derka ide istim tim putem?
Arden se zagledala u majku. Posle mnogo vremena, sad ju je gledala
drugačijim očima: Čvrstu. Razboritu. Snažnu.
Loli je klimnula glavom prema derki, zatim je zakačila na kecelju veliku
plastičnu pločicu s imenom i logom poslastičarnice na kojoj je pisalo DOLI, sa
sličicom sladoleda u kornetu iza imena umesto uzvičnika.

117
 „Onda se vidimo u sedam“, rekla joj je Loli i krenula da silazi s trema vukudi
za sobom veliku torbu s Doli kostimom, usput poslavši poljubac unuci. Zaustavila
se na poslednjem stepeniku i okrenula se prema tremu.
molim te… potrudi se da večeras izgledaš malo vedrije… mislim, malo manje
ozbiljno.“
„Ne dopada ti se moj stil oblačenja, mama?“, upitala ju je Arden.
„Zašto se malo ne posavetuješ sa derkom? Neka ti ona pomogne da odabereš
garderobu za večeras“, govorila joj je Loli dok se udaljavala od brvnare. „Probaj,
čisto radi zabave.“
Zabava, razmišljala je Arden i odjednom zamislila sebe kako sedi u kancelariji
okružena fotografijama najlepših žena u svetu – Keri Vošington, Andželinom Džoli,
princezom Kejt.
Dok je posmatrala majku kako odlazi, Arden se odjednom, sasvim
neočekivano, zasmejala: u nekom nadrealnom, alternativnom svemiru, sve ovo bi
imalo smisla. Ona je jedna od najnačitanijih žena u svetu – nosi naočare, kratku
bob frizuru, sasvim malo šminke, oblači se u dosadne boje i ne nosi nakit – radi u
jednom od najpoznatijih magazina i ima derku jakog karaktera. Odjednom su joj se
misli malo sredile i slika joj se izoštrila. Iznenada je shvatila: Ja sam zapravo čvrst
mider koji se ne vidi, ali drži telo zategnutim; ja sam kao nevidljivi lepak bez kog bi
se sve raspalo.
Čim je čula zvuk prštanja šljunka pod točkovima majčinog vudija, Arden je
otrčala u sobu, svukla odedu sa sebe i presvukla se u opremu za trčanje, pa je
zatim protrčala pored Loren ne progovorivši ni reč.
„Zdravo i tebi, mama!“ doviknula joj je Loren, ali je Arden nije čula. Nastavila
je da trči uz jezero nadajudi se da de možda uspeti da utekne duhovima svog
detinjstva.
Jesam li oduvek ovako izgubljena? Zapitala se.
Onda ju je ugledala, kroz mali otvor između dva velika drveta bele breze.
Pokušala je da joj se odupre, ali ona ju je dozivala sebi, te je Arden potrčala pravo
prema njoj.
U pitanju je bila skrivena trim-staza što se pružala duž celog jezera. Vijugala
je kroz šumu i vodila do svih vikendica koje su, poput pečuraka, nikle oko celog
jezera. Njih su u vreme dok je Arden bila mala sagradili imudni stanovnici Čikaga
koji su pohrlili ovamo nakon što su pogledali film Letnjikovac na Zlatnom jezeru, te
je svaki od njih poželeo da ima brvnaru baš kao iz ovog ostvarenja. Mada je tada
bila tinejdžerka, Arden je zapamtila da su uglađene, gipke supruge vlasnika tih
vikendica donele modu trčanja kroz šumu i da je tako i nastala ova staza.

118
 Trčedi njom, Arden se prisetila kako je onda bila fascinirana prilivom svih tih
bogataša na ovo zabačeno jezero, toliko udaljeno od centra njihove modi i
bogatstva koncentrisanog u centru Čikaga. Često je kroz prozor svoje sobe gledala
na drugu obalu divedi se kako buldožeri krče šumu i kako se male, neugledne
brvnare gotovo preko nodi pretvaraju u velelepne građevine. Posle buldožera i
građevinskih radnika stizale su supruge vlasnika koje nisu radile ništa drugo osim
što su dekorisale kude i džogirale ovom stazom. Ponekad ih je posmatrala kako se
u uređenim dvorištima okrenutim prema jezeru istežu i rade neke vežbe koje su
nazivale jogom.
Arden je odlučila da ih imitira. Ne samo što je i sama počela redovno da
džogira ved je počela i da žudi za skupom odedom i cipelama koje joj Loli i Lez nisu
mogli priuštiti. Čeznula je za životom u velikom gradu, onom koji joj je bio posve
nepoznat.
„Probudi se, dete. Ne možeš živeti imitirajudi život nepoznatih osoba. Mi
jesmo različiti. Oni nose oko ruke skupocene brendirane znojnice, a nas dve
narukvice s amajlijama“, Loli je uporno ponavljala derki. „Ne možeš živeti tuđim
životom, moraš ostati svoja, Arden. Veruj, od silnog bogatstva ti ljudi više ne znaju
ni ko su, ni odakle su. A to nije prijatno osedanje.“
Loli je uspela da se izbori da njihova grupa od sedam brvnara ostane u
originalnom obliku, zbog čega je oko njih zabranjena izgradnja novih. Mada je
znala da je one bogataške žene nimalo ne vole, Loli ipak nije očekivala da de baš
one postati uzor njenoj derki.
„One nisu sredne, Arden“, rekla joj je jednom prilikom majka. „Pohlepa im ne
dozvoljava da uživaju u onome što imaju.“
Dok je sada trčala tom istom stazom kroz šumu breza i javora, pokušavajudi
da pobegne od svojih misli, pluda su joj se ispunila svežim vazduhom koji joj je
doneo spokoj – onaj što je u gradu retko kad osetila.
Kad je stigla do potočida – onog koji je njena majka nazvala priveskom zato
što se ulivao u jezero i izgledao kao da je zakačen za njega – Arden je odlučila da
ga preskoči. Odrazila se i…
Tras! Pljus!
Zapela je levom nogom za ispupčeni koren drveta, naočare su joj odletele s
lica, izgubila je ravnotežu i tresnula svom težinom posred potoka. Uplašena i
uznemirena, krenula je da se opipava ne bi li ustanovila koliko se povredila.
Lice?
Dlanovi?
Leđa?

119
 Kolena?
Izdahnula je na usta i zahvalno pogledala ka nebu. Nema povrede, pomislila
je odahnuvši.
Osvrnula se oko sebe da potraži naočare. Ugledala ih je kako leže na drugoj
obali, onoj na koju nije uspela da doskoči. Dohvatila ih je, obrisala stakla krajičkom
majice i namestila ih na nos. Odjednom joj se ponovo sve razbistrilo. Pogledala je
preko potoka i ostala bez daha. Pred njom se ukazao šumarak lovora, čija su
tamna čvornata debla bila ispresavijana od starosti, pa su izgledala kao veštičji
prsti. Fascinirana prizorom, Arden je sela na vlažnu obalu i spustila stopalima na
oblutak koji je virio iz vode.
Ovo je to mesto! Naše „tajno skrovište“, zaključila je sva ushidena.
Dok je pokušavala da primiri disanje, sedanja su počela da naviru.
Nadi demo se u lovorovoj šumi, pisalo je na ceduljici koju je Klem često kačio
na vrata njene kasete, prisedala se Arden.
Klem Votkins, mirni, povučeni dečko koji je čuvao stoku i vodio koze na
ispašu, ušao je u njen život istom brzinom kojom je njen otac izašao iz njega.
Mada su išli u isti razred, Klem i Arden nikad nisu razmenili ni pet poštenih
rečenica sve dok se on nije pojavio na vratima njihove brvnare posle iznenadne
smrti njenog oca nosedi šerpu s jelom u jednoj ruci i ružu u drugoj. Nakon što joj je
otac umro od srčanog udara, Klem je bio jedini dečko iz njenog razreda koji je
došao da joj izjavi saučešde, pa je, kad ju je posle dade pozvao da se prošetaju,
Arden pristala na to jer nije imala s kim drugim to da učini. Tad ju je Klem po prvi
put doveo u ovaj šumarak. Sedeli su na ispresavijanom deblu lovora i on ju je tešio
sve dok nije prestala da plače.
„Kako du sada da živim?“, govorila mu je jecajudi. „Šta de moja majka da
uradi? Ne mogu da zamislim da živim sama s njom. Ionako je dovoljno luda.“
„Tvoja mama nije luda. Ona je jedinstvena i posebna. Biti drugačiji božji je
dar. Zar nisi pomislila kako je njoj, Arden? Tvoj tata joj je mnogo značio. Najvažnije
je da dopustiš sebi da pošteno ožališ tatu, Arden. Tek onda de taj bol u grudima
malo popustiti“, govorio joj je Klem tešedi je u tišini šumarka.
Njegove reči veoma su je iznenadile. Ne samo što nije očekivala od momka
njenog uzrasta da zvuči toliko iskreno i saosedajno, kao što nije zvučao nijedan od
njenih omiljenih likova iz knjiga, ved su njegove reči zvučale kao da ih je izgovorila
njena majka.
Arden mu je tad ispričala o očevoj ljubavi prema jezeru, prema njoj i njenoj
majci, o tatinoj posvedenosti prema poslu vodiča pecaroša, koji je započeo još
njen deda, o gnjurcima, njihovom oglašavanju, o Fredu i Etel.

120
 „Gnjurci imaju samo jednog partnera za ceo život“, rekla mu je Arden. „I
posle zime uvek se vradaju na isto jezero, u isto gnezdo. I tako sve do smrti. Hode
li se i moj tata ikad vratiti?“
„On de zauvek biti ovde“, odgovorio joj je Klem šapatom. „On je tu… njegov
duh nalazi se u svakom listu ove šume i svakom talasu ovog jezera“, rekao je Klem
i opisao rukom oko sebe.
Po prvi put od očeve smrti, Arden je osetila mir.
Od tog dana njih dvoje su se nalazili u ovom šumarku kad god bi ugrabili
malo slobodnog vremena.
Taj dečko s farme, onaj s kojim dotad nije razmenila ni pet rečenica, uspeo je
da uteši njeno slomljeno srce i nesvesno je natera da sagleda život onakvim kakav
jeste, a ne iz ugla bogataša iz grada.
Za devojku koja je dotad živela s glavom večito zabijenom u knjige, Klem je
bio stvarno bide. Čak previše stvarno. Bio je holandskog porekla, visok metar
devedeset, mišidavog tela i snažnih ruku, smeđe razbarušene kose s pramenovima
izbledelim od sunca, tamnozelenih očiju i dubokog, pomalo promuklog glasa. Kad
god da su razgovarali o bududnosti, Klem nikad nije izostavljao Arden iz svojih
priča. Dok su se ljubili, Arden je čak mogla da vidi tu zajedničku bududnost.
Jednog oktobarskog popodneva, dok su ležali opruženi u ovom istom gaju
škiljedi kroz krošnju crvenkastog lišda ne bi li uhvatili toplinu poslednjih zraka
zalazedeg sunca, Klem je izgovorio: „Udadeš se za mene?“
Dok je ležala na leđima, ne mogavši da se pomeri od iznenađenja, Ardenina
prva pomisao bila je ta da su joj Klemove reči više zvučale kao molba nego kao
pitanje.
Kad se podigla u sededi položaj, Klem je klečao pred njom držedi u ruci
kutijicu.
„Ne“, rekla mu je Arden. „Ne, Kleme.“
„Ovo nije prsten“, rekao joj je. „Ovo je samo obedanje da du zauvek biti s
tobom.“
Arden je otvorila kutijicu: u njoj je bio privezak u obliku patkice.
„Jesi li možda razgovarao s mojom majkom?“, upitala ga je.
„Možda jesam“, odgovorio joj je Klem. „Smem li sada da ga zakačim na tvoju
narukvicu?“
Arden je ispružila ruku prema njemu, da bi joj on zatim okačio privezak i
poljubio joj ruku kao da je princeza.
Arden se zagledala u onu amajliju. Bila je identična onoj koju je nosila njena
mama. Podigla je pogled i zagledala se u Klemove smaragdnozelene oči; u tom

121
trenutku nije mogla prosuditi da li je više bila očarana sjajem koji je videla u njima
ili lepotom prirode u njihovoj pozadini. Srce joj je odjednom brže zakucalo; disanje
joj se ubrzalo i blago joj se zavrtelo u glavi. Nije očekivala da de joj ovaj
prostodušni momak ovoliko uskomešati osedanja niti da de mu ona sa samo
osamnaest godina redi da.
Ali baš u trenutku kad su im se usne razdvojile i kad je Arden htela to da mu
saopšti, grupa bogataških žena, koje su došle da provedu vikend na jezeru i
uživaju u jesenjim bojama, približavala im se džogirajudi stazom što je prolazila tik
pored njih dvoje. Govorile su o ludoj udovici s amajlijama koja živi pored jezera u
staroj brvnari i kojoj je nedavno umro suprug. „Jadnik, mora da je lažirao
sopstvenu smrt samo da bi pobegao od nje“, rekla je jedna od njih kikodudi se.
„Mora da joj je i derka luda kao i ona“, dodala je druga smejudi se. „Sigurno i
ona nosi one veštičje priveske.“
„Ne obradaj pažnju na njih“, rekao joj je tad Klem.
Ali Arden nije mogla da ih ignoriše. Te žene bile su svugde. Bilo ih je na
aukcijama na kojima su kao lešinarke kupovale dragocenosti koje su meštani
prodavali; bilo ih je na ulicama, gde su se kočoperno kretale ne obradajudi pažnju
ni na koga. Gde god da je pogledala, Arden je videla samo te skockane žene i
raskoš kojom su bile okružene.
„Možeš li zamisliti da jednog dana živiš u gradu?“ Arden je jednog dana
upitala Klema. „Kakva bi nam tamo bila bududnost?“
„Pobogu, ne“, odgovorio jo je on mrštedi se. „Grad? Ne bih mogao da živim u
toj džungli. Ja sam dete sa sela. Volim mir i tišinu. Volim ovaj gradid. Želim miran
život s mnogo dece. Zar ti to ne želiš?“
Dete sa sela. Miran život. Mnogo dece.
Arden se uspaničila. Nedeljama joj nije izlazio iz glave onaj Klemov san.
Izbegavala ga je u školi, vikendima se skrivala u kudi izmišljajudi svakojake
izgovore.
Ali, kad nije bila s njim, osedala se još lošije.
Na velikoj školskoj skupštini Klem je dobio priznanje za zasluge u
poljoprivredi od organizacije Bududi farmeri Amerike. Dok je držao počasni govor
o farmi, Arden je jasno videla koliko je bio ponosan. Kad joj je posle završetka
skupštine pokazao medalju, lice mu je sijalo od srede.
Arden je zatvorila oči, ali pred njima više nije videla Klema: videla je umorna
lica članova razorenih porodica. Videla je svoju majku.
„Videdemo se posle škole na starom mestu“, rekla mu je.

122
 „Ne mogu da se udam za tebe“, kazala mu je kad su se sastali i odmah
briznula u plač. „Volim te, ali ne mogu da ostanem ovde. Budem li ostala,
svisnudu, isto kao što bi ti presvisnuo da živiš u gradu.“
I tako je Arden pobegla – od Skupsa, od Klema, od majke, od prošlosti –
pravac u grad.
Slededeg leta otišla je na koledž. Nije prestala da misli na Klema ni kad je
diplomirala, ni kad se zaposlila kao novinarka, ni kad je radila na knjizi, ni kad je
postala deo Čikaga.
Dok je radila u Čikago rideru, majka joj je poslala poštom isečak iz lokalnih
novina na čijoj je naslovnoj strani pisalo: „Mladid smrtno nastradao na farmi“.
Čak i posle toliko godina, srce joj se slomilo na komade.
Sedela je za radnim stolom gorko plačudi za momkom koji joj je pomogao u
najtežim životnim trenucima i uz kog se osedala tako sigurnom i zaštidenom.
Klem se oženio devojkom iz Skupsa. Imali su troje dece, dva dečaka i
devojčicu. U novinama je bila njihova fotografija. Sva deca su ličila na Klema.
Izgledali su kao sredna porodica.
U dnu koverta ležao je privezak u obliku gnjurca okačen za narukvicu koju je
Arden namerno ostavila kod kude, skrivenu pod krevetom u staroj kutiji za cipele
gde je čuvala svu svoju prošlost.
„Srce mi se čepa zbog tebe, anđele moj“, napisala joj je Loli kitnjastim
rukopisom. „On te je mnogo voleo, zar ne?“
Arden je sutradan uzela slobodan dan. Satima je držala pred sobom onu
narukvicu, da bi na kraju skinula s nje onaj privezak, umotala ga u list istrgnut iz
Penisejvera koji je tog jutra pronašla u sandučetu, i sakrila ga u kutiju za cipele
koju je gurnula u dno ormara.
Zatim je otišla do Linkoln zoološkog vrta da obiđe životinje u znak sedanja na
Klema. Dok je šetala vrtom, pronašla je drvo lovora i pod njim je rukama iskopala
rupu u koju zakopala onaj isečak iz novina koji joj je majka poslala. Kad je završila,
odšetala se do mostida koji se pružao preko jezerceta u sklopu zoološkog vrta, sela
na njegovu ivicu i pustila noge da joj slobodno landaraju nad vodom.
Pomislila je na Toma, muškarca s kojim je odnedavno počela da se viđa. On je
bio sušta suprotnost Klemu: poslovan čovek, urban i uglađen, željan uspeha i
novca.
Njih dvojica su različiti isto koliko se i Čikago razlikuje od Skupsa, razmišljala
je Arden pogleda uprtog u horizont.

123
 Iz misli ju je prenuo poznati zvuk. Isprva je pomislila da je neka sirena,
međutim, ubrzo je videla dva gnjurca kako plivaju preko jezerceta međusobno se
dozivajudi karakterističnim oglašavanjem.
Ovo je znak! Pomislila je. Znak da sam pogrešno odlučila! Trebalo je da se
udam za Klema i da mu izrodim decu. Niko me nikad nede voleti onoliko koliko me
je on voleo.
Kad su se ona dva gnjurca vinula u visine, Arden se zapitala je li ved došlo
vreme da se ptice selice sele na jug.
Klem de zauvek ostati u mom srcu, ali moradu da ga pustim iz njega. Moram
da nastavim da živim, mada znam da ništa više nede biti isto kao pre.
Odjednom je ustala i bez razmišljanja krenula da baci u jezero privezak u
obliku patkice koji joj je majka poslala. Ali, baš kad je htela da ga ispusti, ona dva
gnjurca napravila su krug iznad njene glave i žalosno zakmečala. Arden se
zaustavila, spustila se na zemlju i gorko zaplakala držedi onaj sidušni privezak
priljubljen uz grudi.

Vuuuu-dooo-oooo-oooo!
Gnjurci su pevali žalosnu pesmu kad je Arden shvatila da još sedi na obali
onog potoka. Protrljala je kolena i zadrhtala prisetivši se svog pada i svega u vezi s
ovim mestom. Pogled joj je bio mutan od suza, pa joj se učinilo kao da ono drvede
lovora treperi pred njenim očima uvijajudi se kao aveti.
Da, mama, bila si u pravu: volela sam ga. I posle tog gubitka nikad više nisam
dozvolila sebi da se isto tako osedam. „Mama! Jesi li dobro?“ Arden se trgla na
zvuk derkinog glasa.
„Pala sam“, promrmljala je. „Ne znam jesam li dobro… ne znam.“
Loren je sela na vlažnu zemlju pored nje, pogledala joj glavu i kolena i zatim
je spustila ruku na majčino rame.
„Auh“, izgovorila je prva Loren posle duge pauze, „ono drvede lovora je
čarobno lepo, zar ne, mama?“
Arden joj se osmehnula, ali nije uspela da zadrži suze.
„Sta je bilo, mama?“
Prisetivši se onog što joj je majka ranije rekla, reči su joj same potekle sa
usana, i tako je Arden ispričala derki celu priču o Klemu. Kad je završila, Loren ju je
čvrsto zagrlila.
„Mnogo mi je žao. Nisam znala za to.“
Njih dve nastavile su da sede u tišini osluškujudi zvuke šume, svaka
zadubljena u misli. Loren je prva progovorila. Ovog puta nije mnogo okolišala, ved

124
je odlučno izgovorila: „Želim da promenim glavni predmet, mama.“ Zatim je
duboko udahnula i nastavila: „Želim da se bavim slikarstvom. Život je suviše kratak
da bismo ga protradili radedi nešto što ne volimo. Konačno sam to shvatila
slušajudi tebe i baku. Sami smo kovači i svoje srede i nesrede.“
Arden ju je pažljivo slušala, a zatim podigla glavu i zagledala se u derkine oči:
„Ekonomija de ti omoguditi da živiš bolje nego ja. Modi deš da držiš uzde svog
života čvrsto u rukama. Zarađivadeš više od mene i nedeš ni od koga zavisiti.
Slikanjem se uvek možeš baviti sa strane, zar ne?“
Arden je gledala kako se pogled njene derke gubi negde u daljini. Loren je
klimnula glavom dajudi time majci do znanja da de je poslušati, ali ipak nije mogla
da sakrije suze u očima.
„Život je prepun teških odluka“, rekla joj je Arden.
Njena jedina želja bila je da joj derka bude sredna, ali više od toga je želela da
Loren bude nezavisna i da ne razmišlja o besparici i nesigurnoj bududnosti.
„Znam to, mama“, kazala joj je Loren i ustala sa zemlje. „Znam.“

125
 Dvadeset

Bi-bip! Bi-bip!
Stigavši do malog pošljunčanog parkirališta ispred restorana, Loli je
pritiskanjem sirene na „vudiju“ objavila svoj dolazak kao što je to uvek činila kad
bi došla ovamo.
„'Randevu'?“, upitala ju je Arden odjednom se prisetivši gde de njih tri danas
večerati. Tokom detinjstva, Arden je leti skoro svake nedelje ručala u ovom
restoranu, pre svega zato što ga je njena majka obožavala, dok je zimi ovo bilo
jedino mesto koje je radilo. „Zaista? Ovde je sva hrana pržena na ulju.“
„Ali zato pivo nije!“, procvrkutala je Loli. „Ovde imaju najbolje točeno pivo i
prženu ribu u celom Mičiganu!“
Čim su njih tri izašle iz auta, Arden je zastala i prešla pogledom preko
prastare fasade restorana smeštenog u drvenoj brvnari usred šume pritom
zaključivši da je ovo mesto videlo i bolje dane. Na drvenoj ogradi klatio se natpis:
VEČERAS ŽIVA MUZIKA!
„Ovde neko mora da je bio gladan, pa je progutao slovo i“, primetila je
Arden.
„Ma ne“, nasmejala se Loli. „To je namerno tako napisano da bi ljudi imali o
čemu da pričaju.“
Loren je prva otvorila vrata restorana. Miris užeglog ulja pomešan s
alkoholom zapahnuo ih je još na ulazu.
„Šta je s tobom?“, Loli je došapnula unuci. „Nešto si mnogo tiha večeras.“
Loren je na ovo dutke odmahnula glavom.
Kad su njih tri ušle u salu za ručavanje, Arden je pomislila da je ušla u tunel.
Unutra je bilo prilično mračno. S plafona je škiljila tek poneka sijalica i na
stolovima je svetlucalo nekoliko dogorelih sveda.
„Randevu“ je prvobitno bio sagrađen kao krčma namenjena lovcima i
ribolovcima. Jedini prozori na njemu bili su uzani i postavljeni veoma visoko, tako
da su ličili na podignute obrve. S vremenom je mesto dobilo naziv „Lovčeva
ljubavnica“ zbog toga što supruge nisu mogle znati jesu li im muževi unutra sve
dok ne bi ušle, što se, ruku na srce, retko koja usuđivala da učini.

126
 Postepeno je ovo mesto od lokalne krčme preraslo u restoran gde su tokom
leta svirali mnogi poznati džez muzičari iz Čikaga i Detroita, uključujudi i Veliku
trojku, mada se danas mnogi toga i ne sedaju.
Arden se pripremila za ono što sledi.
„Ovde sam sedela i pila sa Sinatrom“, izgovorila je Loli dovoljno glasno da
mogu da je čuju svi prisutni. „Bili smo baš zgodan par!“
Svaki put kad bi došli ovamo, Loli bi pričala istu priču.
„Tamo je naša fotografija!“, uzviknula je i uperila prstom u uramljenu
fotografiju koja je visila na zidu iznad uzanog šanka naspram omanje bine koju
muzičari i dan-danas koriste za žive svirke.
„Kakvo mesto! Kakva lepa dama! Ne mogu da dočekam dan kad du ponovo
dodi ovamo!“, zapisao je Sinatra.
Zidovi restorana bili su ispunjeni prepariranim ribama i jelenskim glavama
staklastih očiju koje su nekad predstavljale ponos onih što su ih uhvatili, međutim,
s vremenom su postali samo predmeti sprdnje s kojima su se pripiti gosti šalili
kitedi ih Deda Mrazovim kapama, girlandama i sunčanim naočarima. Potpisane
uramljene fotografije muzičara bile su poredane u nizu ispod prepariranih
životinja, s tim što se teško moglo odrediti čiji je pogled staklastiji – njihov ili
životinja iznad njih.
Pred drvenim šankom stajao je niz pohabanih barskih stolica, dok je ostatak
prostorije bio popunjen stolovima oko kojih su stajale rasparene stolice.
„Rezervisali smo vaše uobičajeno mesto, Loli“, rekla joj je postarija kelnerica
s visokom punđom pritom žvadudi žvaku. „Hvala ti, Trudi“, zahvalila joj je Loli.
Zatim su njih tri krenule za Trudinom povelikom zadnjicom, kojom je
kelnerica uporno kačila ivice stolova činedi da se sve čaše zatresu na njima, da bi
konačno stigle do stola u donjem delu restorana.
REZERVISANO ZA LOLI LINDSI.
Trudi je sklonila požuteli znak sa stola.
„Još čuvate taj stari natpis?“ upitala ju je Loli.
„To de zauvek ostati ovde baš kao i ova pozadina“, rekla je Trudi i pljesnula se
po zadnjici. „Nego, šta da vam donesem, drage dame?“
„Tri krigle vašeg čuvenog točenog piva“, odgovorila joj je Loli. „Neka bude
hladno.“
„Odmah stiže“, otpevušila je Trudi.
Taman što je sela, Loli je pogledala udesno i rekla: „Kakva slučajnost! Nije li
ono bolničar Ratčed?“
Arden se okrenula i sevnula očima. „Mama!“

127
 „Šta je bilo?“ odgovorila joj je Loli nevešto glumedi zbunjenost.
„Izgleda da je tvoje pamdenje mnogo bolje nego što smo mislili, zar ne? Ova
večera uopšte nije slučajna?“
Loli je slegnula ramenima pritom napravivši bezazlen izraz lica.
Nekoliko stolova od njih, okružen velikim društvom, sedeo je Džejk i pio pivo
s prijateljima. Osmehnuo im se, mahnuo rukom, a zatim je ustao od stola i krenuo
prema njima. Dok je koračao, ličio je na velikog, dobrodudnog, nasmejanog medu,
s naočarima za sunce na njušci, kriglom piva u šapi i kačketom na velikoj glavi.
Arden je spustila glavu na ruke.
„Draga moja, mnogo je lepše gledati te u lice nego u potiljak“, rekla joj je Loli.
„Otkud vi ovde, drage moje dame?“
„Eto, svratile smo nešto da prezalogajimo i popije…“
Arden ju je presekla u pola reči. „Nemoj više da izmišljaš, mama. Kao da ne
znam da si sve ovo unapred smislila.“
„Nije važno“, rekao je Džejk slatkim tonom u trenutku kad im je Trudi donela
pide. „Baš mi je drago što ste došle. Ovde je uvek zabavno. Nadam se da se vas
dve nedete naljutiti ako vam ukradem Arden na nekoliko minuta? Hteo bih da je
upoznam s prijateljima.“
Arden je ošinula pogledom majku i derku nadajudi se da de se bar jedna od
njih pobuniti, međutim, obe su dutale.
„Došla sam s porodicom“, odgovorila mu je Arden. „Obedala sam majci da du
večerati s njom.“
Loli ju je potapšala rukom po ramenu i namignula unuci. „Mislim da demo se
nas dve nekako snadi same, zar ne, Loren?“
Loren se nasmejala, namignula baki i podigla kriglu piva da nazdravi majci.
„Nego šta demo, bako! Idi, mama. Zabavi se malo!“
„Mogli bismo malo češde dolaziti ovamo na pivo i prženu ribu kao u stara
vremena, zar ne?“, rekla je Loli, ponovo namignuvši unuci dugačkim veštačkim
trepavicama.
„Ja sam uvek raspoložen“, složio se Džejk.
Arden je ustala, pomalo oklevajudi. Džejk joj je izvukao stolicu pustivši je da
prođe pored njega, zatim ju je obgrlio rukom oko struka i ispratio je do svog stola,
gde je odmah počeo da je predstavlja prijateljima.
Loli je iskapila pola krigle piva u jednom gutljaju i odmah zatim podigla ruku
da naruči novu turu pre nego što se Trudi izgubi iza šanka. „Trebade nam obema
još po jedno pide da preživimo onaj sudar tamo.“
Loren joj se na ovo kiselo osmehnula.

128
 „Redi deš mi zašto si tako pokisla?“, upitala ju je Loli. „Vidim da nisi sva
svoja.“
„Mama mi je danas ispričala sve o Klemu“, odgovorila joj je Loren otpivši
gutljaj piva. „Onda sam joj saopštila da želim da promenim glavni predmet na
studijama. Želim da se bavim slikanjem, bako.“
„Znam to, mila moja“, rekla joj je Loli. „Pretpostavljam da se tvojoj majci ta
ideja uopšte nije dopala.“
Loren je klimnula glavom. „Rekla sam joj da je život prekratak da bismo ga
protradili na nešto što ne volimo. Treba da sledimo svoje srce, zar ne?“
Sad je Loli njoj klimnula glavom. „Ovim si me podsetila da treba da ti ispričam
priču o svom privesku u obliku gnjurca. Spremna si da je saslušaš? Mislim da de ti
pružiti neke odgovore.“
Loren joj je dogovorila klimanjem glavom i otpila poveliki gutljaj piva.
Baka joj se osmehnula, pri čemu joj se celo lice ozarilo, kao da je zasijalo
nekom divnom unutrašnjom svetlošdu. Dok je ona pipajudi tražila onaj privezak na
narukvici, Loren je Loli odjednom izgledala kao da se podmladila nekoliko decenija
i kao da je ponovo zasijala mladalačkom energijom, toliko snažnom da je mogla
osvetliti ceo ovaj mračni restoran.
„Ovaj privezak poklonio mi je tvoj deda, lepa moja devojčice“, počela je priču
Loli zatvorenih očiju. U tom trenutku bend se popeo na binu i počeo da svira. „O,
bože dragi! Sviraju Summer Wind Frenka Sinatre. Znaš li tu pesmu?“
Loren je odmahnula glavom.
„Poslušaj reči pesme, a onda du ti ispričati svoju priču. To je priča o letnjoj
ljubavi, onoj koja te uvek vrada kudi“, rekla je Loli, zatim je ponovo zatvorila oči i
počela da se njiše u nežnom ritmu muzike. „Tvoj deda je večeras ovde s nama!“

129
 Dvadeset jedan

Vuuuu-dooo-ooo!
Gnjurci su svojom pesmom probudili Loli pre nego što je to uspeo da učini
njen otac svojim uobičajenim šuškanjem pred zoru. Sad več
devetnaestogodišnjakinja, protrljala je snene oči, ustala iz kreveta i odšunjala se
do kuhinje, u kojoj je njen otac stajao u tami osvetljen samo slabašnim svetlom iz
otvorenog frižidera.
„Dopusti da ti pomognem, tata“, rekla mu je Loli.
„Mogu sam“, promrmljao je.
„Je li? Onda bar lepo upali svetlo“, uzvratila je Loli i pritisla prekidač iznad
sudopere. „Ne brini, ono me nede probuditi.“
„Volim da gledam kako se sunce pomalja nad jezerom“, rekao je njen tata.
„To je moje svetlo. Baš kao što si ti.“
Loli se osmehnula i zagrlila oca, pritom položivši glavu na njegovu meku
flanelsku košulju.
Kad su se razdvojili, pogledali su se i osmehnuli se jedno drugom, obasjani
purpurnim svetlom izlazedeg sunca, pritisnuti željom da sakriju osedanja pred
onim drugim: Vajina prerana smrt ostavila je dubok trag kako na njemu, tako i na
njoj. Oboje su nosili to breme kao težak kamen koji im je pritiskao dušu. Vern je
prilično osedeo, dok se Loli često budila s tamnim podočnjacima od plakanja.
Loli je uključila aparat za kafu, zatim je uzela tiganj iz kredenca, i tri jajeta i
dva režnja slanine iz frižidera.
„Želiš li možda i tost?“
„Može“, odgovorio joj je otac.
Izvadila je džem i puter iz frižidera i hleb iz kutije na kuhinjskom elementu, pa
je zatim uključila toster. Spustila je slaninu u sad ved ugrejan tiganj i, kad je slanina
ispustila masnodu i počela da brbode, razbila je tri jajeta preko nje.
Sunce je tek počelo da izviruje na horizontu kad je Loli ocu postavila doručak.
U jednom trenutku boja neba nad jezerom bila je identična boji žumanaca na
tanjiru. Otac je onda uzeo nož i viljušku i presekao jedno napola, pri čemu se ono
razlilo po tanjiru.

130
 „Ne možeš doveka voditi brigu o meni“, rekao je Vern pritom skupljajudi
razliveno žumance parčetom tosta.
Umesto da mu odgovori, Loli je samo duboko uzdahnula, ne skidajudi pogled
s izlazedeg sunca.
Leto je počelo i prvi vikendaši ved su počeli da dolaze na jezero. Mada je
prošla čitava decenija otkako joj je majka umrla, prve nedelje leta bolele su je kao
ujed stršljena pravo u srce. Najteže joj je bilo da prihvati činjenicu da se njena
majka nikad više nede vratiti.
I Džo je otišla. Sad je živela u domu za studentkinje u gradu, gde se školovala
i radila.
„Koga danas vodiš na pecanje?“, upitala je Loli oca tek da prekine tišinu.
„Grupu momaka iz Čikaga“, odgovorio joj je Vern, pritom zagrizavši zalogaj
hrskave slanine. „Hode da pecaju štuku u malom jezeru i onda da predu na
hvatanje lososa u velikom. Celodnevna parada. Dobra zarada.“
Vern je ustao od stola. „Molim te, naspi mi kafu u termos.“
„Da ti napravim i sendviče?“
Vern je klimnuo glavom. „Idem da uzmem stvari.“
Tokom svih ovih godina, između njih dvoje ustalila se određena rutina. Loli bi
svake zore sačekala oca stojedi na zatvorenom tremu s termosom kafe i ručnim
frižiderom u ruci, zatim bi ga ispratila do njegovog motornog čamca, koji je bio
zavezan na kraju drvenog mola.
Jutro je bilo sveže, ali nede još dugo; kao i uvek u ovo doba godine, jutarnja
svežina brzo bi se povukla pred toplo tom i nebom plavim kao perje jezerskih ptica
koje su, čim bi svanulo, kretale u lov na muve i komarce.
Vuuuu-dooo-ooo!
„Mislim da je ono novi par“, rekao je Vern pokazujudi glavom prema brvnari
gde su se dva gnjurca ugnezdila u malom zatonu nedaleko od njihovog zatvorenog
trema. „Rekao bih da su Lusi i Riki uginuli zimus i da je ono novi zaljubljeni par.“
„Veoma bučan“, rekla mu je Loli pružajudi mu termos i ručni frižider.
„Probudili su me pre svitanja.“
„Jesi li im nadenula imena?“
Loli se trgla za zvuk nepoznatog glasa. Okrenula se i ugledala momka
raščupane kose i s očima zelenijim od trske što se njihala pod njima na letnjem
povetarcu.
„O, Leze! Stigao si u pravi čas.“

131
 „Hvala vam što ste mi dopustili da vam pomognem, gospodine.“ Zbunjena
situacijom, Loli je prelazila očima od oca do onog dečka i nazad, očekujudi neko
objašnjenje.
„O, izvini, Loli. Jesam li ti rekao za Leza?“
„Ovaj, nisi.“
Lez se zvonko nasmejao i brzo prekrio usta dlanom. „Lez, ovo je Loli, Loli, ovo
je Lez.“
Njih dvoje su se nesigurno rukovali. „Lez je ovde na letnjem raspustu. Studira
na univerzitetu u Mičiganu… šta ono beše, Lez?“
„Šumarstvo.“
„Ti studiraš o šumama?“, upitala ga je Loli.
„Zapravo, glavni predmet su mi ribe i životinjski svet u jezerima. Studiram na
Koledžu poljoprivrede i prirodnih resursa.“
„Onda znači da ti moj tata dođe kao neka vrsta profesora na terenu?“ upitala
ga je Loli.
„Jeste. Ja du njemu ovog leta pomagati oko pecaroških tura, a on de mene
zauzvrat učiti o navikama štuka i lososa koji žive u ovim jezerima.“
„Lezovi roditelji imaju vikendicu tamo, u onoj šumici“, ubacio se Vern
pokazujudi joj prstom udesno. „Njegov tata me je zamolio da ga uzmem za
pomodnika.“
„A umeš li ti da zameniš udicu? Da zabaciš štap? Da očistiš ribu?“ Loli je
ispalila seriju pitanja Lezu, pomalo ljubomorna što de taj momak s koledža zauzeti
njeno mesto.
Čuvši ovu iznenadnu paljbu pitanja koja je njegova derka ispalila prema Lezu,
Vern se gromoglasno nasmejao i time naterao jato čaplji da prhne u nebo.
„Moja derka ima pravo“, rekao je Vern i malo pažljivije se zagledao u Leza,
odnosno u njegove čiste pantalone boje peska, sveže ispeglanu polo majicu i nove
mokasine. „Loli, odsad deš ti biti ta koja postavlja pitanja. Dakle, Lez, umeš li da
uradiš išta od onog što te je pitala Loli? To je ovde veoma važno i dobro znam da
vedina gradskih momaka ne ume to da uradi.“
„Ovaj…“, oklevao je Lez, prelazedi pogledom od Loli do Verna.
Vern se sagnuo i podigao štap sa dna čamca, otvorio kutiju s priborom i uzeo
vobler iz nje. „Evo, pokaži mi šta znaš. Zakači vobler na udicu i zabaci štap u vodu.“
Lez je napudio usne kao da de zazviždati ili možda čak i zaplakati, zatim je
otpuhnuo vazduh nagore i time oduvao šiške sa čela. Onda je pokušao da zakači
vobler na udicu, ali nije uspeo. Pokušao je još nekoliko puta, ali bi vobler svaki put

132
završio na daskama mola. Loli ga je pustila da se muči još celih pet minuta, a onda
više nije mogla da izdrži.
„Daj mi to, ja du ti pokazati!“ rekla mu je.
Primetivši da je Lez pocrveneo, dodala je: „Nije ništa strašno to što ti devojka
pokazuje kako se vezuje mamac. Nemoj da ti je neprijatno. Evo, pogledaj, lako je.
Prvo obmotaš najlon oko glave udice u obliku osmice, evo ovako. Zatim obmotaš
najlon još nekoliko puta i u poslednjem krugu provučeš kraj najlona kroz omčicu
na vrhu voblera. I onda samo zategneš najlon. I gotovo.“
Lez je zadivljeno posmatrao kako Loli vesto barata najlonom i udicom. Zatim
je i sam pokušao da zabaci štap u vodu, ali bi mu se najlon svaki put zapetljao oko
trske.
„Molim te, pokaži mi još jednom“, zamolio ju je učtivo Lez.
Loli je uzela štap i zabacila najlon daleko preko trske, pritom izvukavši
omanjeg grgeča.
„Naučideš i ti“, rekla mu je Loli, zatim je vesto skinula ribu s udice i pustila je
u vodu. „To ti je isto kao kad imaš oca mesara. Brzo naučiš kako da isečeš meso i
ispečeš ga.“
Lez je klimnuo glavom i ponovo oduvao šiške s čela.
Loli se konačno malo bolje zagledala u njega. Jeste, bio je visok i vitak. Jeste,
bio je i pomalo zelen. A bio je i momak s koledža.
Ali nije mogla poredi da je bio i prilično sladak.
Odjednom je osetila kako joj rumenilo obliva obraze, kao da je naglas
izgovorila sve ovo što je pomislila, pa su svi to mogli da čuju.
„Hajde, sad ti probaj da zabaciš“, rekao je Vern Lezu.
Ovaj je podigao štap, pomerio se do ivice mola i zabacio, ali avaj –umesto
prema vodi, najlon je poleteo u stranu i udica se zakačila za Lolinu narukvicu.
„Loli! Jesi li dobro?“, povikao je Vern i pojurio prema derki. „O, bože! Ne!
Izvini, molim te!“, dreknuo je Lez i takođe pojurio prema njoj.
„Mene moja majka stalno čuva“, rekla mu je Loli smejudi se i zatim krenula
da otpetljava najlon s privezaka na narukvici. „A što se tebe tiče“, obratila se Lezu,
„mislim da deš ovde jedino uspeti za zakačiš prehladu ili da budeš tužen ako nekim
slučajem ovako uspeš da zakačiš nekog turistu.“
Lez joj se na ovo kiselo osmehnuo. Mada mu je bilo neprijatno, ipak je bio
sredan što nije ozbiljno povredio šefovu derku.
„Šta ti to visi s narukvice?“ upitao ju je dok joj je pomagao da raspetlja onaj
najlon i da skine vobler s narukvice.

133
 „Amajlije“, rekla mu je ona. „Vedinu sam preuzela od pokojne majke. Svaki
privezak koji ovde vidiš ima svoju priču.“
„Čini mi se da sam ti upravo dodao još jedan“, rekao joj je Lez crvenedi.
„Privezak ili priču?“ upitala ga je Loli nagnuvši priču u stranu. „Pre bih rekla
da je u pitanju priča, jer je vobler previše oštar da bih ga nosila kao privezak.“
„Moja mama i baka takođe imaju takve narukvice“, rekao joj je Lez, konačno
uspevši da otkači vobler s alke na njenoj narukvici. „Meni su one baš lepe, zar ne?
U njima ima toliko istorije. I, znaš, mislim da tebe tvoja majka štiti preko tih
privezaka.“
Loli se zagledala u njega, prilično šokirana onim što joj je Lez upravo rekao.
Nikad nije čula da neko njegovih godina, pogotovo ne momka, ovako lepo govori
o njenoj narukvici.
„Da li i tvoja devojka nosi takvu?“ Loli je nekako uspela da se natera da
izgovori, mada je imala utisak kao da su joj usta napunjena vatom.
Lez joj se osmehnuo. „Nemam devojku.“
„Moramo odmah da pođemo, Lez“, doviknuo mu je Vern. „Danas deš samo
da gledaš i da učiš. Jasno?“
Lez je nakrivio glavu i zaklimao njom.
„Volim te, Loli!“, doviknuo joj je otac. „Vidimo se večeras.“
„Dobro, tata. Upecaj dosta ribe, pa da je ispržimo za večeru!“
Vern je zatim ušao u čamac i spustio motor u vodu.
„I? Hodeš li mi odgovoriti na pitanje o onim gnjurcima?“, upitao ju je Lez pre
nego što je krenuo.
„Koje?“ začuđeno ga je upitala Loli.
„Kako si ih nazvala?“
„A, to. Ovo je novi par“, odgovorila mu je. „Veoma su bučni. Čini mi se da su
oboje kočoperni, ali na lep način. Stari par zvali smo Lusi i Puki. Imaš li neku ideju
za ovo dvoje svađalica?“
„Šta kažeš na Fred i Etel?“, predložio joj je Lez. „Kače se i krešte jedno na
drugo, a zapravo ne mogu da žive jedno bez drugog.“
Lolino lice se razvedrilo. Volim Lusi je bila jedina TV serija koja je oduvek
mogla da je nasmeje.
„Mislim da de im ta imena savršeno pristajati“, rekla mu je.
„Znaš li šta sam naučio o gnjurcima na koledžu?“
Loli je odmahnula glavom.
„Da su verni jedno drugom celog života“, rekao je. „I da se svakog leta
vradaju kudi, u isto gnezdo, na isto jezero.“

134
 Vern je upalio motor, na šta je Lez nespretno uskočio u čamac ostavivši Loli
da stoji na onom molu, istovremeno zatečena i zadivljena. Dok se čamac s njima
dvojicom udaljavao od obale, Loli im je mahala, pri čemu su privesci na njenoj
narukvici veselo zveckali, a onaj par gnjuraca, uznemiren iznenadnom bukom,
zaklaparao je krilima i vinuo se u nebo izvijajudi vrat. Dok ih je pratila pogledom,
Loli se mogla zakleti da su se Fred i Etel upravo osmehnuli jedno drugom.
I baš kao što se onaj par gnjuraca uporno vradao na jezero svakog leta, tako
se i Lez svakog leta vradao ovamo zbog Loli i, kao i Fred, ni on nikad više nije
napustio njihov dom.

135
 Dvadeset dva

„Ne možeš tek tako da me ostaviš u neizvesnosti, bako“, rekla joj je Loren širom
otvorenih očiju. „Kad te je Lez pozvao da izađete? Koliko dugo ste se zabavljali?
Kad te je zaprosio?“
Loli se nasmejala i otpila dug gutljaj iz druge po redu krigle piva dok se
završavala još jedna Sinatrina pesma.
„Tvoj deda Lez pozvao me je da izađemo ved slededeg leta. Zabavljali smo se
sve dok nije završio koledž. Tog leta, nakon što je diplomirao i zaposlio se u
državnom odeljenju za održavanje parkova, pritom pomažudi mom ocu
vikendima, zaprosio me je na kraju onog mola, i to baš četvrtog jula, na moj
rođendan, u trenutku kad je vatromet zaparao nebo. Bilo je tako romantično i
čarobno. Rekao mi je da je prethodno zatražio i dobio dopuštenje kako od mog
oca, tako i od mame. Tom prilikom mi je stavio na prst prelep verenički prsten, a
onda mi je predao još jednu kutijicu.“
„Šta je bilo u njoj?“, upitala ju je Loren, sva ustreptala od znatiželje, sededi na
ivici stolice.
„Privezak u obliku gnjurca“, rekla joj je Loli, zatim je podigla uvis ruku i
gotovo naslepo pronašla taj srebrni privezak na narukvici. „Bila sam presredna i
počastvovana time što je baš on bio taj koji je tako lepo cenio moju prošlost.
Upitala sam ga šta znači ta amajlija, na šta mi je odgovorio: Ovo je za život
ispunjen večnom ljubavlju koja te uvek vrada kudi.“
Loren se na ovo rasplakala kao kišna godina, pritom prosuvši pivo koje je
držala u ruci. „Ovo je najlepša ljubavna priča koju sam ikad čula.“
„Izvoli, mila moja“, kazala joj je Loli i pružila joj još jednu maramicu. „Posluži
se.“
„Izvini, bako“, rekla joj je Loren, pritom spustivši kriglu na sto i duvajudi nos.
„Svi zure u nas.“
„To je moja unuka!“, nasmejala se Loli. „Brlja i pravi scene, baš kao i ja.“
„Mnogo mi je žao što je deda umro tako mlad i što ga nisam upoznala.“
Loli ju je uzela za ruku i spustila je u svoje krilo.
„Obožavao bi te! Bio je tako dobar čovek. Predivan muž i izuzetno posveden
otac. Ne sumnjam da bi isti takav bio i kao deda.“

136
 Loli je stegla unukinu ruku. „Ali želim da nešto znaš: uprkos tome što mi tvoj
deda neopisivo mnogo nedostaje, ne bih promenila nijedan dan svog života. I
uopšte nema veze da li smo nas dvoje proveli zajedno jednu, deset ili trideset
godina; bitno je samo to što smo jedno drugom bili najveda ljubav; to su naš
najvedi blagoslov i bogatstvo. Ali sigurno znaš i to, mila moja, da su sve moje
nesrede prilično uticale na tvoju majku: i to što sam tako rano izgubila majku, i to
što sam prerano ostala bez voljenog muža, i to što sam se celog života borila s
besparicom. Zato je ona tako stroga prema tebi. Zbog toga se stalno grčevito
upinje da održi život pod kontrolom, mada nije svesna da je to borba s
vetrenjačama. Jedino što mi obični smrtnici možemo da kontrolišemo jesu trenuci
naše srede i ono kako se ponašamo prema drugima. Sve ostalo je u božjim
rukama.“
Loren je zajecala i klimnula glavom.
„Plačeš li zato što nisi pronašla ljubav svog života?“, upitala ju je Loli. „Jesi li,
zapravo, ikad bila zaljubljena?“
Loren je pogledala prema majci. „Nisam. Nikad nisam bila zaljubljena. Čini mi
se da sam i ja nalik mojoj mami… previše želim da držim sve pod kontrolom.“
„Onda je krajnje vreme da prestaneš“, ukorila ju je Loli. „Tek onda deš
pronadi nekog posebnog ko de te zavoleti i kome deš pokloniti srce. A kad se to
bude dogodilo, molim te, dozvoli mi da ti dekorišem svadbenu tortu. I moja je
imala priveske…“
„Kako to, bako? Privesci na torti?“
„U pitanju je veoma star običaj. Moja mama i baka imale su satenske trake s
privescima okačene oko torte. Za svaku deverušu po jedan. Za uspomenu na taj
dan“, ispričala joj je uzbuđeno Loli. „Pre nego što smo Lez i ja isekli prvo parče
torte, svaka od mojih deveruša uzela je po jednu amajliju. Pažljivo sam ih birala –
za sredu, za bogatstvo, za veliku ljubav – i onda sam se molila da svaka od njih
odabere onaj pravi. I stvarno jesu! Sedam se, Džo je odabrala amajliju u obliku
srebrnih zvončida, čije je značenje bilo da de se ona slededa udati. I stvarno je tako
bilo. Udala se ved naredne godine!“
„Bide mi više nego drago da ti ukrasiš moju svadbenu tortu“, rekla joj je
Loren. „Samo, sad sam previše zaokupljena školovanjem i nemam vremena za
ljubav, ali, ko zna, možda de se to promeniti.“
„Bide mi čast“, kazala joj je Loli, a zatim je skrenula pogled prema derki i
Džejku. „Mislim da bih poskočila do meseca od srede samo kad bih videla tvoju
majku ponovo zaljubljenu.“

137
 Dvadeset tri

„Moja mama mora da se sad topi od srede“, rekla je Arden Džejku, nervozno
ispijajudi pivo dok su se u pozadini čuli stihovi Sinatrine melodije The Way You
Look Tonight.
„Sigurno voli i Blue Eyes?“, upitao ju je Džejk.
„Nisi čuo priču?“, upitala ga je Arden s nevericom. „Ako nisi, onda si jedini
takav u gradu. Vidiš li onu fotografiju na zidu pored šanka? Ono je moja mama s
Frenkom, ovde u 'Randevuu'.“
„Opa! Ona je stvarno posebna žena“, rekao je Džejk.
To je preblago rečeno, pomislila je Arden pritom prelazedi pogledom preko
lica Džejkovih prijatelja koji su sedeli za stolom, svi učtivi, pristojni, lepih manira.
Rekla bi da su čak i previše fini. Odavno nije sedela za nekim stolom a da to nije
podrazumevalo poslovni sastanak i obavezni dnevni red.
„Jesi li za ples?“
Džejkovo pitanje prenulo ju je iz misli. Kad se okrenula prema njemu,
učinilo.joj se da se ceo restoran okrenuo prema njima.
„Ja? O, ne! Ne! Ne umem da plešem!“ odgovorila mu je zamuckujudi.
„Ne umeš ili nedeš?“, upitao ju je Džejk direktno. „To su dve potpuno različite
činjenice. Svi umeju da plešu, samo što mnogi nede ni da probaju.“
Pre nego što je uspela išta da mu odgovori, Džejk je ved bio na nogama s
rukom ispruženom prema njoj. Zatim ju je poveo ka malom plesnom podijumu,
koji se nalazio tik do orkestra, a zapravo je bio omanji kvadrat prekriven izlizanim
parketom.
Kad ju je Džejk obuhvatio krupnim šakama, Arden se ukrutila kao da je
progutala metlu.
„U redu je“, šapnuo joj je hrapavim glasom. „Opusti se i samo prati moje
korake.“
Arden je osetila blagu vrtoglavicu i nesigurnost na nogama, međutim, Džejk
ju je čvrsto držao uz sebe. Bio je mnogo mišidaviji nego što je zamišljala. Dok ga je
držala jednom rukom oko vrata, a drugom oko struka, zaključila je da je čvrst kao
stena i da miriše na mešavinu svežeg jezerskog vazduha i – šta je to drugo bilo? –

138
„farenhajt“ kolonjske vode. Iz proreza njegove karirane košulje izvirio je čuperak
tamnih, sjajnih malja.
„Držim te, ne brini“, šaputao joj je Džejk dok su salom lebdele reči Sinatrine
pesme u kojoj je pevao o njenom opčinjavajudem šarmu.
Mora li u mom životu sve da se vrti oko nekih čini? Razmišljala je Arden i
krišom pogledala prema majci, koja joj je u tom trenutku poslala poljubac.
„Malo sam se raspitivao o tebi“, rekao joj je Džejk, njišudi se uza zvuke
Sinatrine melodije. „Stvarno sam zadivljen svime što si postigla. Paparaci časopis…
to je stvarno nešto veliko.“
„Hvala ti“, tiho mu je odgovorila Arden.
„Ti pišeš sve one tekstove?“
Malo je oklevala. „Tako nešto.“
„Baviš li se i pisanjem knjiga?“
„Ovaj… da… bavila sam se.“
„Zašto si to rekla u prošlom vremenu?“
„Zato što se više ne bavim time.“
„Zašto ne?“
Prostorija joj se opet zavrtela pred očima pri samoj pomisli na njen propali
brak i neuspešnu spisateljsku karijeru.
„Život je tako hteo“, odgovorila mu je posle krade pauze gledajudi ga pravo u
oči.
Osetivši tugu u njenom glasu, Džejk ju je čvršde stegao rukom oko struka, a
zatim ju je zavrteo po podijumu tako da joj se iznova zavrtelo u glavi. Usporio je
nakon što se jedna melodija završila i druga započela.
„Koja je tvoja priča?“, upitala ga je Arden. „Zašto si ovde? U Skupsu?“
Džejk joj se široko osmehnuo, ali se u njegovom osmehu krilo više tajni nego
što ih kriju duboke jezerske vode.
„Pa, skradena verzija moje životne priče glasila bi ovako: bududi da sam
odrastao u Grin Beju s roditeljima koji radili kao fizički radnici, oduvek sam hteo
da postanem lekar kako bi mogao da se staram o njihovom zdravlju. Prvi sam
završio koledž, ali nisam imao finansijskih mogudnosti da upišem medicinski
fakultet, pa sam tako postao viši gerijatrijski bolničar.
Otad se time bavim. Preselio sam se ovamo iz Čikaga, zato što sam ovde bio
na medenom mesecu sa bivšom ženom…“
„Bivšom ženom?“ upitala ga je Arden, ukopavši se u mestu i zinuvši od čuda.
„Da“, odgovorio joj je Džejk gromko se nasmejavši. „Bivša! Znao sam da nam
de naš brak biti tropa pre nego što je i započeo. Odrastao sam s njom. Počeli smo

139
da se zabavljamo još u srednjoj školi. Ali ona prosto nije podnosila to čime se
bavim. Oduvek je želela da živimo u Čikagu ili Njujorku. Previše smo različiti. Ona
je volela svetla velegrada, a ja svetlucanje jezerske vode. Kad sam je doveo ovde
na medeni mesec, nije htela da izađe iz brvnare u kojoj smo odseli.“
„Šta je loše u tome?“ nasmejala se Arden.
„Ništa, samo nije uobičajeno, pogotovo ne ako ste na medenom mesecu. U
stvari, nas dvoje nismo imali ništa zajedničko osim prošlosti. Znaš, radedi svoj
posao, naučio sam da je veoma loše živeti u prošlosti. Duhovi minulih vremena
uništavaju čovečju dušu poput crva. Svako treba da poštuje svoju prošlost, ali
treba da se usredsredi na bududnost. Ukoliko čovek ne veruje da su pred njim
bolji dani, nikad nede modi da napreduje niti da bude sredan.“
Ove reči duboko su pogodile Arden. Zatvorila je oči i pustila da je Džejk vodi
po plesnom podijumu.
„I ja sam nečija bivša“, šapnula mu je na uho.
„Bez bivših nema ni bududih“, odgovorio joj je on na isti način držedi je čvrsto
uz sebe, sve dok muzika nije utihnula. „Orkestar je prestao da svira. Imaju pauzu.“
„O, bože blagi, izvini“, izgovorila je Arden i razdvojila se od njega. „Nisam ni
primetila.“
„Izgleda da ipak voliš da plešeš“, rekao joj je Džejk zakikotavši se.
„Očigledno da je tako“, odgovorila mu je Arden.
Džejk ju je zatim ispratio do Lolinog i Loreninog stola. „Hvala vam što ste mi
dozvolile da vam je ukradem. Divno sam se proveo. Mogli bismo uskoro ovo
ponoviti.“
Za stolom je zavladao tajac. „Sutra!“ prva je povikala Loli. „Dolaziš do petka
da proveriš jesam li još živa? Bez obzira na to što počinju praznici?“
Džejk se od srca nasmejao. „Naravno. Ne bih to propustio ni za šta na svetu.
Moje dame, pažljivo vozite. Arden? Stvarno sam se lepo proveo večeras.“
Arden je pocrvenela do ušiju, petljajudi nešto oko naočara. „I meni je bilo
lepo“, odgovorila mu je jedva čujno.
Vožnja do kude protekla je u potpunoj tišini, ako se ne računa horsko
kreketanje žaba koje su živele u obližnjim šumama, poljima i barama.
Kad su njih tri stigle pred brvnaru i čim je Loli isključila motor, pozdravio ih je
još jedan hor, samo što ovaj nije kreketao ved je kvakao.
Čuvši pesmu gnjuraca, Loli se osmehnula sebi u bradu prisetivši se muža.
„Mrtva sam umorna. Odoh u krevet. Volim vas, devojke.“
„Laku nod, mama.“

140
 „Laku nod, bako. I hvala ti što si mi ispričala svoju divnu ljubavnu priču“, rekla
joj je Loren i čvrsto zagrlila baku. „Bilo mi je zadovoljstvo. Laku nod.“
Nekoliko trenutaka kasnije Loren i Arden videle su da se u Lolinoj sobi upalilo
svetlo. Obe su nastavile da dute i u tišini da posmatraju kako se jezero presijava
pod mesečinom. Kad se svetlo u Lolinoj sobi ugasilo, Arden se obratila derki:
„Ispričala ti je priču o tvom dedi? I o gnjurcima?“
„Jeste. Meni je to tako čarobno. Bilo bi lepo kad bismo i nas dve jednom
doživele nešto slično.“
Tišinu je iznova prekinulo otegnuto oglašavanje gnjuraca.
„Izvini zbog moje današnje reakcije“, rekla joj je Arden skrušeno. „Samo sam
htela da te zaštitim.“
Njen glas uplašio je gnjurce, koji su najpre počeli da trče po vodi, da bi se
posle nekoliko metara vinuli uvis i odleteli.
„Znam to, mama“, rekla joj je Loren klimajudi glavom prema mestu odakle su
poleteli oni gnjurci. „Samo, pre ili kasnije, i ja du morati da poletim iz svog gnezda,
baš kao i oni. Mada znam da je to teško gledati, moradeš da me pustiš, bez obzira
na to hodu li uspeti da se vinem u visine ili du se stropoštati u vodu.“
Arden je samo pogledala u derku, uhvatila je za ruku pustivši da im se
narukvice sudare i zazveče. Zatim su odšetale do drvenog mola, sele na ivicu,
spustile noge u vodu i dugo razgovarale o prvim ljubavima, izazovima, rizicima i
čežnji koja je ovde još lebdela kao što su lebdeli i avetinjski zvuči Freda i Etel.

141
 Sedmi deo

Privezak u obliku sladoleda u kornetu

Za život ispunjen ljubavlju prema onome što radiš

 Dvadeset četiri

„Dobro jutro! Sredan praznik!“

Iz starinskog kredenca prepunog rasparenih šolja i tanjirida Loli je uzela belu
keramičku šolju ukrašenu sitnim borovnicama, zatim ju je napunila kafom i pružila
je derki.
„Kako si spavala?“ upitala ju je pritom usmerivši pogled prema Ardeninom
belom duksu na kom je ispod loga magazina Paparaci pisalo: S NAMA PUTUJTE
KROZ SVET ZVEZDA.
„Kao top“, odgovorila joj je Arden, duvajudi u vrelu tečnost i zatim otpivši
gutljaj. „Top koji je sinod popio tri velike krigle piva i potom plesao s potpunim
neznancem.“
Ovo simpatično, iskreno Ardenino priznanje toliko je iznenadilo Loli da nije
mogla da se uzdrži, ved se toliko zakikotala da joj se ruka zatresla i onda je prosula
po podu čokoladne mrvice koje je upravo htela da ubaci u testo za palačinke.
„O, mila moja! Baš se ponosim tobom! Nije li lepo imati prijatelje i malo se
proveseliti s njima?“
Arden je otpila još jedan gutljaj kafe nagnuvši glavu u stranu ne bi li malo
razmislila o onome što joj je majka upravo rekla. „Jeste“, odgovorila joj je
naposletku. Nakon kratke pauze, dodala je: „Osim toga, juče sam Loren ispričala
sve o meni i Klemu.“
Ovo novo, neočekivano derkino priznanje izmamilo je blistav osmeh na Lolino
lice. „I, kako je reagovala?“
„Rekla mi je da nikad kao tad nije osetila toliko bliskosti sa mnom“,
odgovorila joj je Arden smeškajudi se. „Počinjem da verujem kako je pre toga
mislila da nisam ljudsko bide.“ U Ardeninom glasu osetila se trunčica kajanja zato
što se nije ranije otvorila pred derkom.
Loli se okrenula licem prema njoj. „Svako novo pokolenje treba da uči na
greškama i ostvarenjima starijih generacija“, rekla joj je Loli, pokazujudi glavom
prema natpisu ispisanom na derkinom duksu. „Teško mi je ovo da ti kažem, ali,
draga moja, ti se jesi zatvorila u ljušturu u kojoj ne postoji ništa drugo osim tog
tvog posla“, kazala joj je i zatim joj ponudila lopaticu koju je izvadila iz čokoladnog

143
krema da je Arden poliže, baš onako kako je to uvek činila kad je bila mala. Čim bi
polizala kašiku punu slatkog krema, Arden bi se oraspoložila.
Ugledavši umazanu lopaticu, Arden se osmehnula, uzela ju je iz majčine ruke
i odnela do sudopere. Dok je lizala ukusni krem s nje, posmatrala je kroz kuhinjski
prozor kako se dan budi nad jezerom. Površina vode bila je mirna, presijavajudi se
čas u jarkoplavičastim čas u kristalnozelenkastim nijansama. Par labudova tiho je
klizio preko vode istežudi vitke vratove i povremeno klaparajudi veličanstvenim
belim krilima.
Pomislivši na oca i dedu, Arden je zatvorila oči. Kad ih je ponovo otvorila,
pred njima je osvanuo stari, izvitopereni drveni mol.
Toliko je uspomena ostalo na njemu – dobrih, loših, sretnih i tužnih. Baš na
tom molu dobila sam prvu inspiraciju za pisanje.
Majčina narukvica zazveckala je dok je Loli okretala palačinke u tiganju.
Na tom mestu je moja majka dobila svoj prvi privezak i zaljubila se u mod
amajlija, razmišljala je.
„Zaboravila sam koliko je ovde lepo“, rekla je Arden duboko uzdahnuvši.
„Ja… ovaj… eto, prosto sam zaboravila.“
Loli joj se osmehnula i dosula sebi kafu.
„A meni je drago što si ti počela da se sedaš baš u vreme kad sam ja počela
da zaboravljam“, kazala joj je Loli. Malo je oklevala i onda dodala: „Evo, priznajem
da ne mogu da se setim ponečeg.“
Arden joj je prišla i obgrlila je rukom oko struka. „Znam, mama.“ Privukla ju
je bliže sebi. „Ali obedavam ti da ih ja nikad nedu zaboraviti. I da du ti pomodi da ih
se i ti prisetiš. Nisi li sama rekla da moramo da uživamo u svakom trenutku? Toliko
svako sebi može da priušti, zar ne?“
Loli je klimnula glavom.
„E pa dobro, onda du ja završiti te palačinke, a ti skuvaj još malo kafe“, rekla
joj je Arden. „Znaš i sama kakva je Loren kad se probudi a nema skuvane kafe…“
Loli se osmehnula i zagrlila derku.
„Prvo du da počistim ovo što sam prosula“, kazala joj je Loli i pokazala glavom
prema čokoladnim mrvicama rasutim po podu. „Tek de biti vike ako Loren, onako
pospana, nagazi na ovo i pomisli da hoda po bubama.“
Obe su se slatko nasmejale ovoj šali i zatim su zajedno završile pripremanje
doručka.

144
 Dvadeset pet

„Baš mi je drago što ste vas dve odlučile da pođete sa mnom“, rekla je Loli dok joj
je vetar šibao po obrazima duge pramenove kose ispale iz perike u obliku visoke
punđe.
Bududi da je Loren vozila, sva stakla na prozorima „vudija“ bila su spuštena,
pa je cela kabina bila pod promajom. „U gradu de biti prava ludnica, pogotovo po
ovako lepom vremenu. Mislim da sam za danas dobro odabrala frizuru u stilu
Brižit Bardo“, kroz smeh je izgovorila Loli sa suvozačevog mesta, nameštajudi
periku.
„U čijem stilu?“, upitala ju je Loren.
„O, naravno da ne znaš ko je to“, rekla je Loli i pogledala prema unuci.
„Promašila sam vreme… za jedno četiri decenije. U prevodu tvoje generacije,
odabrala sam retro-frizuru.“
Loren se nasmejala, klimajudi glavom. „Opušteno, bako. SJSŽ?“
„Da! Samo jednom se živi!“ povikala je Loli i okrenula lice prema otvorenom
prozoru.
Vreme u Mičiganu za Dan sedanja, koji uvek pada poslednjeg vikenda u
mesecu maju, oduvek je bilo promenljivo i nepredvidivo. Ili je bilo veoma toplo i
sunčano, ili prilično sveže i kišovito. U Skupsu je umelo čak i da zasneži u to doba
godine.
Međutim, za Loli je današnji dan bio savršen tim pre što je posle toliko
godina praznik provodila sa dva najmilija bida: derkom i unukom.
Spustila je štitnik za sunce, ali ne da bi se pogledala u ogledalcetuna njegovoj
pozadini, ved da bi bacila pogled na zadnje sedište, na kom je sedela Arden i čitala
imejlove. Iznenada, Arden je poletela prema vratima, telefon joj je izleteo iz ruke i
pao na pod pored prednjeg sedišta. „LOREN!“
Loren je vrisnula i povratila kontrolu nad vozilom, koje je na trenutak
skliznulo s uskog puta i proklizalo na šljunku.
„Izvini“, rekla je Loren i pokajnički podigla štitnik. „Htela sam i ja da proverim
kakva mi je frizura i, eto, volan mi je slučajno malo skrenuo u stranu.“
„Moraš ga čvrsto držati u rukama“, rekla je Loli i krenula da namesti ruke
unuci na poziciju petnaest do dva, pri čemu su im se narukvice sudarile. „Toliko je

145
veliki i krut da imaš utisak kao da pokušavaš da upravljaš svemirskim brodom
pomodu uzice papirnog zmaja.“
Arden je zatvorila oči i duboko udahnula, trudedi se da tako uspori lupanje
srca. „Možeš li mi sad dodati telefon, mama?“, rekla je Arden vidno nervozna.
Loli se sagnula, podigla telefon s poda i ubacila ga u svoju torbicu.
„Hej! Šta to radiš, mama?“ uspaničeno je povikala Arden.
„Zašto radiš danas?“, upitala ju je prekorno Loli. „Praznik je i danas niko ne
radi“, rekla je i okrenula se prema derki. „Propuštaš da uživaš u ovom prelepom
danu buljedi u taj ekran. Posao može da sačeka. A ovo“, zastala je i pokazala joj
rukom prema prozoru, „ova lepota ne može da čeka. Seti se da si mi jutros rekla
kako si zaboravila koliko je ovde lepo.“
Arden je uzdahnula i klimnula glavom. „U pravu si, mama.“
„Vudi“ je upravo projezdio pored velikog turističkog bilborda koji je
prikazivao nasmejanu ženu kako čita knjigu na plaži.
„Sedaš li se koliko si samo volela da pišeš?“, rekla je Loli derki. „Odmalena si
sanjala o tome da postaneš spisateljica. Svaki put kad bi napisala neku pričicu,
cvrkutala si kao ptičica dok si mi pričala njen sadržaj. Bila si tako talentovana. Šta
se desilo s onim tvojim romanom?“
Arden se prisetila nedavnog susreta sa Zoi i pomislila na davne dane koje
provela u društvu ljubitelja lepog pisanja.
„Malo se uspavao. Ne stižem od posla da ga završim“, odgovorila joj je
Arden.
„Jesi li shvatila značenje priveska koji sam ti poslala?“
Arden se osmehnula majčinoj upornosti. „Jesam. Lepo je od tebe što si mi ga
poslala, ali i sama znaš da je značenje tih amajlija čisto sentimentalne prirode.“
„Mama!“ ljutito je povikala Loren.
„Nema tu šta da se priča. Ti privesci su mi dragi, ali ne mogu ništa da
promene.“
Loli se ponovo okrenula prema derki. Lice joj je sad bilo bledo skoro isto
koliko i njena perika. „E pa mogu! Samo što si ti prestala da veruješ u svoje snove.
Gde je nestala ona talentovana, nadahnuta devojka? Zapamti, ako voliš ono šta
radiš…“
„Znam, mama“, prekinula ju je Arden. „To si mi ponovila milion puta.“
„E pa izgleda da je bilo uzalud. Sad lepo ponovi. I to naglas. Čisto da se
podsetiš.“
Arden se okrenula prema prozoru pustivši da joj topao vetar skloni kosu s
lica. „Ako voliš ono što radiš, nedeš morati da radiš nijedan dan u životu.“

146
 Dvadeset šest

Centar Skupsa vrveo je od ljudi.

U grad su nahrupile horde turista kao najezda gladnih skakavaca.
Dok je Loren uspela da pronađe dovoljno veliko mesto da u njega uspešno
smesti ogromni „vudi“, Loli je ved odjurila do poslastičarnice u koju je morala da
uleti na sporedni ulaz da bi tako izbegla dugačak red što se otegao pred
prodavnicom. Zatim su ona i Arden krenule za Loli.
„Zdravo, svima!“ Loli je pozdravila osoblje u kuhinji, koje je ved pripremalo
vatru za pripremu poslastica. „Napolju je prava ludnica!“
„Zdravo, Loli“, horski su joj svi otpozdravili, a poneki su čak aplauzom
pozdravili njen teatralni ulazak.
„Da, praznični vikend sad stvarno može da započne!“, rekla je jedna mlada
devojka tamne kose prošarane ljubičastim pramenovima.
„Hodete li i vas dve malo da pomognete?“ obratila se Loli derki i unuci.
„Moram da popravim šminku pre nego što se pojavim pred publikom.“
Loren i Arden su stajale kao paralizovane, nemo posmatrajudi kako osoblje
poslastičarnice užurbano trči tamo-amo nosedi tacne s gotovim slatkišima i
čokoladnim poslasticama, pripremajudi se za otvaranje prodavnice. Loren je sva
ova strka ličila na scenu iz nekog crtada koji je volela da gleda kao mala, gde su
brojni Deda Mrazovi patuljci isto tako jurcali po radionici pravedi slatkiše,
sastavljajudi igračke, punedi čarape poklonima i, uopšteno, širedi veselje i radost
oko sebe.
„Naravno da hodemo“, odgovorila je Loren. „Šta treba da radimo?“
„Mešajte kremove!“ rekla im je Loli pritom navlačedi ružičaste rukavice.
„Nipošto ne smeju da zagore!“, dodala je i odjurila do izloga da pomeri kazaljku na
satu na podne, kad je trebalo da započne slededa tačka. Ugledavši je kroz staklo
izloga, masa pred prodavnicom naprosto je pohisterisala.
„Doli! Doli! Doli!“, vikali su svi uglas.
„Ovde je veda frka nego na koncertu Džastina Bibera“, zaključila je Loren
širom otvorenih očiju. „Pogledaj koliko ih je! Ovo je stvarno neverovatno!“
„Još si kao drogirana od onih silnih palačinki, javorovog sirupa i kofeina koje
si od jutros potamanila“, rekla joj je Arden, mešajudi varjačom slatku masu.

147
 „Mama, ovo je zaista ekstra“, kazala joj je Loren. „Ne možeš to poredi.“
Arden je zaustila nešto da joj kaže, ali ju je Loren preduhitrila: „Šta misliš, da
li bi bilo previše nehigijenski ako bih zagnjurila glavu u ovu posudu s kremom?“
Arden se nasmejala. U tom trenutku Loli je izjurila iz toaleta kompletno
prerušena u Doli van Vuzl. Pored visoke punde i crveno našminkanih obraza,
obukla je salonsku haljinu sa crvenim šljokicama, resama i raznobojnim perlicama
u čarlston stilu, dok su joj na ušima visile krupne minđuše u obliku sladoleda u
kornetu.
Ding-dong! Ding-dong!
Stari sat postavljen u ružičnjaku preko puta ulice počeo je da otkucava
podne. Brojna publika okupljena pred prodavnicom krenula je da odbrojava:
„Jedan! Dva! Tri!“, i tako sve dok sat nije otkucao i poslednji, dvanaesti put. Zatim
su ponovo svi horski počeli da uzvikuju: „Doli! Doli! Doli!“
„Kako izgledam?“, upitala je Loli svoje devojke.
„Kao iz snova“, rekla joj je Loren. „Kao moja baka!“
Loli joj je namignula dugačkom veštačkom trepavicom, a zatim lupila Arden
po leđima i obratila se starom pijanisti: „Spreman, Done?“
„Nije li sve ovo divno?“, izgovorio je on kroz smeh. „Eto, doživesmo nas dvoje
još jedan praznik zajedno, a?“
Starčeva brada je malo zadrhtala i oči su mu se zacaklile. Loli mu je prišla i
prebacila ruku preko ramena. „Doživedemo mi još mnogo praznika zajedno, Done.
Nemoj sad da mi se raspekmeziš. Rasplakadu se, pa de mi se razmazati šminka.“
Don joj se nasmešio, pri čemu su mu one njegove guste sede obrve
zatreperile od radosti.
Zaposleni u poslastičarnici zapljeskali su im i počeli da skandiraju njihova
imena zajedno s publikom, koja ih je napolju željno iščekivala.
„Hajdemo!“, rekla je Loli i uhvatila Dona za ruku. Roletne su se podigle. Vrata
su se otvorila. Rulja je zavrištala.
Loli se pojavila u teniskim patikama, dok su za njom stigli Don i sladunjavi
miomirisi iz poslastičarnice.
„Pozdravljam vas, dobri ljudi!“, povikala je Loli. „I mi tebe, Doli!“,
otpozdravila joj je rulja.
Onda je svukla sa sebe cvetnu pregaču, ispod koje je nosila haljinu sa
šljokicama i resama koje su se zavrtele oko njenih nogu dok je plesala šimi. Masa
ju je oduševljeno pozdravila.
Zatim joj je Don, kao i obično, dodao šal od šarenog perja, nakon čega se Doli
poklonila publici, a on se polako udaljio prema klaviru.

148
 Kroz izlog se lepo videlo da je u radnji ved sve bilo spremno za navalu turista:
sladoledi su ih čekali u ledenim metalnim posudama, čokoladne poslastice, kiflice,
slatkiši i bombone stajali su uredno poredani po tacnama koje su jedna do druge
bile složene na drvenu tezgu.
Loli je prišla starijem čoveku koji je stajao u prvom redu oslonjen na štap i
obmotala mu perjani šal oko vrata. Čim je zapevala, starčevo lice se razvedrilo i
zasijalo kao što jezero zasija u podne, obasjano žarkim suncem. Zatim je sva rulja
zapevala s njom.
Arden je u neverici zavrtela glavom posmatrajudi ovu scenu iz unutrašnjosti
prodavnice, a potom se okrenula i otišla da proveri krem. U tom trenutku, napolju
je zavladao muk.
Arden je nadulila uši.
Nije se čulo baš ništa.
Brzo je dotrčala do izloga.
I dalje se iz zvučnika čula muzika klavira, ali Loli više nije pevala. Okrenula se
prema izlogu, uspaničeno tražedi pogledom derku. Ne razmišljajudi ni sekundu,
Arden joj je pantomimom pokazala reči pesme. Počela je da se njiše napred-nazad
i da pokazuje rukom prema klaviru. Lolino lice se odmah razvedrilo.
„Dok se mi njišemo uz zvuke klavira, muzika stara u srce nas dira“, nastavila
je da peva Loli, na šta je publika počela oduševljeno da joj kliče i aplaudira. Kad je
završila tačku, Loli im se ljupko naklonila i podigla iznad glave pernati šal, što je
značilo da sad svi mogu da uđu u poslastičarnicu da kupe omiljene slatkiše.
Onda je usledilo uobičajeno poziranje i slikanje s turistima. Dok se smeškala
pred objektivima foto-aparata, Loli je na trenutak proletela kroz glavu misao da se
Dolino vreme polako bliži kraju i da de uskoro morati da se povuče.
„Mnogo vam hvala“, zacičala je mlada majka milujudi Doli po leđima. „Moja
cela porodica decenijama vas gleda i obožava. Ostadete nam zauvek u sedanju.“
Lolina brada je malo zadrhtala, ali je ipak uspela da se pribere i zagrli tu
mladu ženu. „Hvala vam, mila moja. Nemate pojma koliko mi znače vaše ljubazne
reči.“
Čim se publika razišla, Loli je ušla u prodavnicu i pomerila kazaljku časovnika
za jedan sat unapred.
SLEDEDA TAČKA: 13 ČASOVA pisalo je sad na tabli.
Zatim je ponovo navukla kecelju, popravila periku i uzela varjače od Arden i
Loren.
„Hvala ti“, šapnula je derki na uho.

149
 „Nema na čemu“, odgovorila joj je Arden. „Uspedeš danas da završiš sve
tačke, zar ne? Samo da znaš, čak i kad bi i čitala stihove pesama s papira, publika
bi te i dalje jednako volela.“
Loli joj se osmehnula i počela da meša čokoladni krem.
„Pogledaj samo taj njen blaženi osmeh“, Loren je došapnula majci. „Ona baš
voli svoj posao. Nije jedna od mnogih koji dolaze na radno mesto samo da bi
otkucali karticu.“
Kad je Loren otišla da pomogne baki da izlije krem u posude, Arden se odmah
zaputila prema Doris van Vuzl, sadašnjoj vlasnici poslastičarnice koju je ova
nasledila od svoje bake Doli.
„Drago mi je što te vidim!“ srdačno joj se obratila Doris i zagrlila Arden. „Baš
lepo što si uspela da dođeš ove godine.“
„I meni je drago“, odgovorila joj je Arden i zatim pokazala glavom prema
svojoj majci. „Njena tačka je još jednako popularna, mada je stalno ista. Čudno,
zar ne?“
Dorisino bucmasto lice malo se zamislilo nad Ardeninim pitanjem. „Ima
nečeg što ne treba menjati“, odgovorila joj je i zagladila rukom kecelju na čijem je
prednjem delu bio istaknut logo prodavnice. „U svetu nema dovoljno ljubavi.
Nema ni dovoljno saosedajnosti. Ni nostalgije. Sa svih strana samo pljušte ružne
vesti i dešavaju se strahote. Tvoja mama čini da se ljudi ponovo osedaju
bezbednim, srednim i pomalo detinjastim. Ona ih podseda na stara dobra
vremena u kojima je bilo mnogo više ljubavi i nežnosti. Ako to nije vredno
divljenja, onda ne znam šta jeste.“ Arden se osmehnula njenim rečima.
„Evo, ni dan-danas ne mogu dovoljno da se načudim kako je ona smislila sve
ovo sa Doli i sa ovom tačkom“, izgovorila je Doris onako usput i krenula prema
kasi na kojoj se sjatila gomila turista. „Da nije bilo toga, ova radnja bi odavno
propala.“
„Čekajte malo! Molim?“, upitala ju je Arden, potpuno zbunjena. „Kako to
mislite? Moja mama je smislila ceo ovaj šou?“
„Zar nisi to znala?“ upitala ju je začuđeno Doris, zahvativši slatkiše lopaticom
i napunivši njima šarenu vredicu. „Sve, baš sve, počevši od njenog izgleda,
kostima, perike, preko muzike, tekstova, pa sve do okretanja onog sata na izlogu
radnje, bila je njena zamisao. Jednog dana samo je ušetala ovamo, predstavila se i
rekla da je veoma usamljena i da joj je potreban posao. Kazala je da mora
povratiti veru u sebe. Isprva sam bila skeptična prema celoj toj priči, ali
naposletku sam ipak pristala, pre svega zbog toga što mi je bilo žao tvoje majke.
Međutim, ispostavilo se da je njena ideja bila pun pogodak. I eto, otad ona radi za

150
mene. I da znaš – ne nameravam ništa da menjam. Naročito ne glavnu zvezdu.
Tvoja mama je pravi dragulj.“
Arden je ostala bez teksta, gledajudi u Doris širom otvorenih usta. Okrenula
se prema majci, koja je još mešala onaj krem.
„Doris, imate li nešto protiv da moja mama napravi pauzu posle završetka
naredne tačke?“
„Naravno da nemam.“
„Mislim da je došlo vreme da sad ja njoj kupim sladoled u kornetu.“

151
 Dvadeset sedam

„Pomeri malo svoju pozadinu“, rekla je Loli smejudi se i udarivši Ardeninu zadnjicu
svojom. „Eto tako.“
Loli, Arden i Loren stisnule su se jedna do druge na drvenoj klupi u ružičnjaku
preko puta „Doline poslastičarnice“. Tri generacije žena sedele su jedna do druge i
lizale sladoled od po tri kugle. Sunce se probijalo kroz bujne krošnje drenovine,
breza i japanskih trešanja koje su poput kišobrana natkrivale taj parkid.
„Posle ovolikog sladoleda možda više nedemo modi sve tri da stanemo na
ovu klupu“, rekla je Arden ližudi kuglu s ukusom kapucina i čokolade.
„Hej, ovo je bila tvoja ideja, mis fitnes“, nasmejala se Loli, ližudi svoj sladoled
s ukusom borovnice, od kog su joj se usne i jezik obojili u plavo.
Mada je ovde u severnom Mičiganu još bilo rano za cvetanje, duž ograde
parka ved su se pojavile žute glavice narcisa, raznobojne lale, sidušne azaleje i
krupni cvetovi rododendrona. Međutim, ono po čemu je ovaj park bio čuven bile
su njegove ruže, posebno one snežnobele, tamnoljubičaste i nežnoružičaste čiji su
se cvetovi sad nežno njihali na povetarcu očaravajudi prolaznike svojom lepotom.
Arden je polizala malo sladoleda, obrisala usta nadlanicom i zatim lupnula
majku po nozi. „Nego, jedna ptičica mi je došapnula kako si maestralno smislila
celu predstavu sa Doli u glavnoj ulozi.“
Loli je na trenutak prestala da liže sladoled i podigla pogled prema grani
iznad njih, kao bajagi tražedi pogledom tu ptičicu. „Nevaljala ptičica!“
„Mama“, obratila joj se Arden odjednom se uozbiljivši. „Želim da znam kako
ti je sve to palo na pamet. Nisam imala pojma. Mislila sam da je poslastičarnica
oduvek imala svoju Doli i da si ti samo poslednja u nizu onih koje su preuzele tu
ulogu.“
Loli se zakikotala. „Hodeš da kažeš kako želiš da čuješ jednu od mojih
pričica?“
„Da… mislim ne… u stvari… želim.“
Neka devojčica, ne starija od pet-šest godina, u prelepoj ružičasto-beloj
haljinici sa sladoledom vedim od njene glave u ruci, odjednom se pojavila u parku
poskakujudi s noge na nogu. Iza nje su išli njeni roditelji, majka koja je gurala
kolica i otac sa sladoledom u jednoj ruci i foto-aparatom u drugoj.

152
 „Rouz!“, doviknuo joj je otac. „Uspori malo! Dođi da se slikamo.“
Devojčica, čija je talasasta riđa kosa bila načičkana raznobojnim šnalicama i
svezana velikom mašnom u konjski rep, zaustavila se pred grmom ružičastih ruža.
Loren je pogledala prema njoj i istog trenutka proradio je njen urođeni
smisao za umetnost. Ona nije videla samo devojčicu i ruže ved su njene oči opazile
i savršen sklad boja, sve one ružičaste i bele nijanse koje su se divno stopile s
bojama devojčicine haljinice. Instinktivno je zatvorila oči i njene ruke su se
mahinalno pokrenule imitirajudi nevidljive pokrete četkice.
Loli i Arden su je posmatrale sve dok ona devojčica nije viknula: „Gotovi
smo!“, na šta je Loren otvorila oči.
„Ništa nije slađe od deteta koje ide ulicom i liže sladoled“, rekla je Loli. „Eto,
meni je jedna takva sitnica zauvek promenila ceo život.“ Zastala je na trenutak.
„Pridrži mi ovo“, rekla je i predala derki sladoled, „moram nešto da ti
pokažem.“
Loli je prebirala po privescima na narukvici sve dok nije pronašla jedan različit
od ostalih, koji je ličio na dezen s njene kecelje: taj svetlucavi privezak bio je u
obliku zlatnog korneta s jednom plavom i jednom ružičastom kuglom na vrhu.
„Ovaj ljupki privezak pružio je mom životu svrhu, strast i smisao“, rekla je Loli
osmehujudi se i mašudi onoj porodici koja je upravo izlazila iz parka. „Ovaj
privezak stvorio je Loli Doli.“

153
 Dvadeset osam

Praznični vikend za Dan sedanja, 1985.

Magla, gusta kao testo, nadvila se nad jezerom kao neprozirna zavesa i progutala
sav vidik i svetlost, tako da se s Lolinog zatvorenog trema nisu mogli videti ni
površina vode ni drveni mol.
Loli je zadrhtala, navukla pokrivač do usta i primakla šolju s toplom kafom
bliže sebi. Grobnu tišinu povremeno je prekidalo samo tužno kvakanje gnjuraca.
Kao i svake godine na praznični vikend, okolina se napunila turistima i
ponovo je sve vrvelo od života, bez obzira na to što je sve potonulo u pomrčinu.
Lolino raspoloženje bilo je veoma slično vremenu: olovnosivo, tmurno i na
rubu teške depresije. Nije prošlo mnogo otkako je pronašla supruga mrtvog i sad
je izuzetno teško proživljavala prvi praznik bez njega.
Za samo nekoliko meseci i Arden de otidi na koledž u drugi grad, što samo po
sebi ne bi bilo toliko strašno da Loli duboko u sebi nije osedala da se njena derka
nikad nede vratiti u Skups.
Ceo moj život liči na kretanje po beskonačnoj elipsi: nisam ni trepnula, a ved
sam od bezbrižne devojčice postala dete bez majke i derka koja se brine o svom
ocu; slededeg trenutka ved sam postala supruga i majka.
Ceo život, svaki bogovetni dan, provela sam brinudi se o nekome.
A sad sam ostala potpuno sama.
Bože, kako si samo mogao to da mi prirediš? Kako si imao srca? Uprkos tome
što je žarko želela da njena derka sledi svoje snove nezavisno od toga kuda de je
oni odvesti, Loli nije mogla da sebi ne prizna da ju je ipak bolelo to što njena
Arden nede da prihvati ništa od onog što je njoj bilo drago.
Suze su joj zamutile pogled i nešto strašno teško pritislo ju je iznutra. Osedala
se kao prebijena. Udovi su joj bili toliko teški da nije mogla ni da se uspravi, a
kamoli da se pokrene. Loli je spustila šolju s kafom na drveni brodski pod,
namestila bolje jastuk pod glavom, protegla se na ljuljašci i prebacila još jedan
pokrivač preko svojih starih kostiju.
Kroz proreze na žaluzinama zatvorenog trema probijala se magla koja je na
nju delovala skoro kao uspavljujudi gas i ubrzo je Loli pala u neku vrstu nezdravog

154
sna ispunjenog košmarima o smrti i usamljenosti. Iz te teške more trgnula se
probuđena zvucima motornih čamaca i vriskom dece. Podigla se u sededi položaj
začuđena time što je napolju sad sijalo sunce.
Bacila je pogled na svetlucavi sat u obliku mačke koji je visio na zidu njenog
trema – kad bi se mačje oči pomerile udesno, rep se pomerao ulevo i obrnuto.
Ved je dva? Spavala sam cela četiri sata?
Loli je protresla glavom ne bi li se malo rasanila i onda se zaputila prema
prozoru koji je gledao na jezero. Magla se uveliko podigla, nebo je sad bilo
kristalnoplavo i duvao je blagi povetarac. Sve je blistalo i svetlucalo od rose i
izgledalo je kao da je ceo Mičigan bio uronjen u tečno srebro. Okrenula je lice
prema suncu.
„Ko je za sladoled?“, čula je glas neke majke kako dovikuje deci koja su se
igrala u plidaku.
„Ja! I ja!“, veselo su povikala deca i potrčala prema brvnari u mokrim
kupadim kostimima.
I ja, pomislila je Loli.
Prvo je pogledala u frižider, zatim u zamrzivač u garaži, ali nigde nije bilo
sladoleda. U stvari, nije bilo ničega.
Nekako je uspela da natera sebe da se obuče i malo se našminka. Zatim je
izašla iz brvnare, sela u „vudi“ i punim gasom se zaputila prema Skupsu. Stigavši u
grad, parkirala se u sporednoj ulici u brdovitom delu na jedino slobodno mesto
koje je uspela da pronađe.
Dok je koračala prema centru grada, videla je rodno mesto sasvim drugačijim
očima.
Skups je osnovan sredinom devetnaestog veka. Deo grada koji se protezao
duž obale jezera obilovao je novim kudama, dok je brdoviti deo ostao onakav
kakav je bio i u prošlosti: male, drvene kude prekrivene sindrom i brvnare obojene
u belo stajale su šdudurene jedna pored druge odvojene samo četvrtastim
dvorištima i velikim grmovima rododendrona.
Dok je koračala, Loli je duboko udahnula. Nozdrve joj je ispunio miris
borovine, jezerske vode i slatkiša. Kako se približavala glavnoj ulici, usporila je
korak, i to čim je prošla pored gvožđare čiji su spoljašnji drveni rafovi bili ispunjeni
alatkama, šrafovima, kutijama s ptičjom hranom i delovima za kosilice.
Skups je bio prepun turista koji zbog lošeg vremena danas nisu otišli na plažu,
ved su se sjatili u centar.
Dok su žene provodile vreme kupujudi odedu i tašne, njihovi muževi su sedeli
u drvenim stolicama postavljenim ispred prodavnica strpljivo čekajudi da bude

155
dovoljno kasno po podne, pa da onda odu na hladno pivo u „Sendbar salun“ ili u
pivnicu „Stara vrana“.
Loli se zaputila u staru apoteku, koja je oduvek stajala na istom mestu i što je
nekad bila mesto svih dešavanja u ovoj varošici. Turisti su voleli da dolaze u nju
zbog jeftinih suvenira i dukseva koje su tamo mogli da kupe, dok su je meštani
obožavali zbog doktora Filbruka, koji je, prema staroj anegdoti, bio apotekar još
od vremena pre nego što je izmišljen aspirin. Ipak, malo ko je znao da se u dnu
pretrpane apoteke, iza svih onih rafova s majicama, kačketima i šoljama sa slikom
grada, iza svih onih tezgica s drangulijama i privescima za ključeve, nalazio deo
popločan crveno-belim pločicama u kom se prodavao sladoled. U tom delu bio je
postavljen mali drveni šank za kojim je stajalo nekoliko pohabanih kožnih stolica
na okretanje. U tom skučenom prostoru služili su tek nekoliko probranih artikala:
šejkove, bozu, pravu ceri kolu, domade pivo od đumbira, ali i vodne kupove, kafu
sa sladoledom, vodne sokove, banana-split, hamburgere, pržene kolutide luka i
krompiride.
Loli je ovde često dolazila s majkom; prvo bi ona u prednjem delu radnje
odabrala nov privezak za svoju narukvicu, a onda bi se njih dve smestile u zadnji
deo i naručile nešto da se počaste. Isto to je Loli radila i sa Arden. Sad je pomislila
na ved dopola spakovane kofere u derkinoj sobi, koji su tamo čekali da ih uskoro
ponese na koledž.
Loli je prešla pogledom preko šanka, za kojim su sedeli turisti i uživali u
ukusnom sladoledu, očigledno pokušavajudi da izvuku što je mogude više iz ovog
dana koji im je započeo prilično turobno. Sela je na prazno mesto i spustila ruke u
krilo. Stariji čovek koji se kretao pomodu šetalice jedva se nekako dovukao do
šanka. Zatim je seo pored nje, pritom glasno gunđajudi i negodujudi zbog svega i
svačega.
„Gospođo?“, obratio joj se mladid s naherenom štraftastom kapom.
„Molim vas, jedan čokoladni kup sa šlagom“, rekla mu je Loli. „I čašu soka od
višnje, molim.“
Momak joj je klimnuo glavom i krenuo da joj donese porudžbinu. Prvo je
uzeo visoku staklenu čašu, napunio je vodem, zatim je preko toga stavio tri kugle
sladoleda i na kraju sve dekorisao šlagom. Onda je natočio sok u drečavocrvenu
kartonsku čašu i u nju ubacio slamčicu.
„To de biti četiri i po dolara, gospodo“, rekao joj je onaj momak i spustio pred
nju vodni kup i sok.
Loli je posegnula za svojom tašnom, ali nje nije bilo na njenom ramenu.
O, ne! Ti, matora budalo! Pomislila je postiđena.

156
 „Ovaj, ja… ja… ja“, počela je da zamuckuje, na šta se nekoliko prisutnih koji
su se dotad davili u krompiridima i hamburgerima okrenulo prema njoj.
Odjednom se osetila mnogo gore i stoput usamljenije nego što se ikad
osedala.
Kako sam samo uspela da zaboravim tašnu?
„Oprostite, molim vas!“, povikala je Loli i izletela na prepunu ulicu. Jedva
uspevajudi da zadrži suze, žurnim korakom se uputila prema glavnoj ulici ne bi li
tamo pronašla neko mirno mesto gde bi mogla da se sakrije, međutim, svaka
stolica bila je zauzeta muškarcima koji su sedeli s paketima na kolenima i čekali
supruge.
Svako ima nekog, zaključila je Loli.
Samo ja nemam nikog, rekla je samoj sebi. Kako li je moj otac uspeo da se
snađe kad je izgubio ljubav svog života? „Ja sam platio vaš sok i vodni kup.“
Loli se trgla na zvuk nepoznatog muškog glasa. Kad se okrenula, pored nje je
stajao onaj starac sa šetalicom.
„Svi imamo loše dane“, rekao joj je. Utom se pojavio i onaj dečko nosedi
njenu porudžbinu. „Neki su nešto lošiji od drugih.“
Loli je htela nešto da mu kaže, ali su joj reči ostale zaglavljene u grlu.
„Želim vam lep praznik, gospodo“, rekao joj je onaj starac, zatim se okrenuo
i, nogu pred nogu, krenuo nazad za onim dečkom. „Neka vam bude sladak“,
dodao je ljubazno.
Korak po korak, odjednom joj se razdanilo pred očima dok je gledala onog
starca kako se sporo udaljava. Eto kako je moj otac to uradio: preživljavao je dan
po dan. Drugačije i ne može da se prebrodi težak period u životu.
Zadubljena u misli, hodala je tako ulicom sve dok nije stigla do jedine prazne
klupe na kojoj skoro da nije bilo mesta koje nije bilo zamrljano sladoledom i
prekriveno papiridima od čokolade i zgužvanim prljavim salvetama.
„Bože blagi“, rekla je samoj sebi i čistom maramicom obrisala deo klupe da
može da sedne. Otpila je gutljaj soka i zaključila da mu ukus nije onako dobar
kakav je nekad bio. Zatvorila je oči i pustila da joj se odmotaju jutrošnje emocije.
Ne mogavši više da izdrži težinu koju je osedala u grudima, suze su joj potekle niz
obraze i onda je glasno zajecala.
„Jeste li dobro?“
Podigla je pogled. Pred njom je stajala devojčica lepa kao anđeo, plave
loknaste kose, rumenih obraza i kao more plavih očiju. Gledala je u nju i lizala
sladoled.

157
 Loli se odjednom nasmejala, jer je tek tad primetila da devojčica na sebi nosi
kostim princeze. Na glavi je imala ružičastu svetlucavu tijaru, u jednoj ruci je
držala čarobni štapid, a u drugoj ogromni sladoled.
„Tvoje oči su iste boje kao i moje“, rekla joj je devojčica pritom ližudi sladoled
malo s jedne, malo s druge strane. „Samo što su tvoje sad malo crvene. Zašto si
tužna?“
„Zato što sam usamljena“, odgovorila joj je Loli i spustila kup i sok na klupu
pored sebe. Devojčica se smestila pored nje, ne obradajudi pažnju na Loline stvari.
„Meni je mama rekla da ne mogu nikad da budem usamljena, jer de ona uvek biti
sa mnom.“
Lolino srce brže je zakucalo. I njoj je mama isto to govorila.
„Ali zato imam uspomene. I to veoma lepe. Vidiš?“, rekla je Loli devojčici i
podigla uvis ruku da joj pokaže narukvicu s amajlijama. „Sve su one ovde
nanizane.“
Devojčica je ciknula od srede.
„Vidi!“ ponovo je zacičala i skočila s klupe. „I ja to imam!“ Podigla je uvis
svoju nežnu ručicu na kojoj joj je sijala narukvica prepuna drangulija.
„Ovo je moj privezak u obliku rođendanske torte!“, radosno je povikala
pokazujudi Loli kako na privesku iskaču svedice kad ga pritisne na određeno
mesto. „Imam pet godina!“
„Čestitam!“ rekla joj je Loli.
„Imam i privezak u obliku baletanke. A ovaj je u obliku skakaonice zato što
hodu da se takmičim na olimpijskim igrama“, ushideno joj je pričala curica. „Imam
i ovaj u obliku zvezde da mogu da poželim bilo koju želju i da mi se ona ispuni.
Koja je tvoja želja?“
Devojčicino pitanje zateklo ju je nespremnu.
„Ne znam ni sama“, iskreno joj je odgovorila Loli. „Mogu li sad da vidim tvoje
priveske?“, upitala ju je malena i nestašno nakrivila glavu.
Loli je podigla ruku uvis da bi devojčica mogla da pogleda njene amajlije. Kad
je završila, devojčica ju je pogledala u oči i rekla: „Znaš li šta tebi treba?“
„Šta?“
„Sladoled u kornetu!“
„Imam dve kugle sladoleda od čokolade u ovom vodnom kupu“, šapnula joj je
Loli i pokazala glavom na staklenu čašu pored sebe. „I trenutno nemam novca kod
sebe.“
„Ne onakav!“, rekla joj je devojčica pokazujudi glavom prema izlogu radnje
iza sebe. Loli je pogledala u tom smeru i tek tad je shvatila da sedi na klupi pred

158
„Dolinom poslastičarnicom“ u kojoj je curica verovatno kupila sladoled.
„Ovakav!“, kazala joj je devojčica i ponovo se smestila na klupu, a zatim je
prstidima lepljivim od sladoleda skinula sa svoje narukvice privezak u obliku
sladoleda u kornetu.
„A sad pruži mi svoju ruku“, rekla joj je slatkim glasidem.
„O, ne mogu to nikako da primim!“ kazala joj je Loli. „To je tvoja čarobna
amajlija.“
Malena ju je pogledala i rekla: „Tebi je ona potrebnija nego meni!“ Zatim je
snizila ton i tiho prošaputala: „Uostalom, imam kod kude još puno takvih.
Dolazimo u Skups svake godine.“
Loli je ispružila ruku i devojčica joj je pažljivo okačila privezak na narukvicu.
Odjednom, kao nekim čudom, Loli se nije više osedala toliko usamljeno. Malena ju
je ponovo pogledala u oči.
„Znaš, oči su ti mnogo lepše kad nisu crvene“, rekla joj je i zatim je uperila
prstom u „Dolinu poslastičarnicu“. „Hej! Ti izgledaš isto kao ona teta tamo!“
Loli nije razumela šta je curica time htela da joj kaže, pa joj se samo ljubazno
osmehnula. „Hvala ti mnogo na poklonu“, rekla joj je i prislonila novi privezak na
grudi. „Baš lepo od tebe.“
Devojčica se na ovo samo veselo zakikotala. „A sad zatvori oči.“
„Molim?“
„Zatvori oči! Ja sam dobra vila i zato du ti ispuniti jednu želju. Ali moraš prvo
da zatvoriš oči, da bi se ona ostvarila.“
Loli ju je poslušala i čvrsto zatvorila oči. Devojčica je podigla uvis čarobni
štapid i dodirnula joj teme. Loli je držala oči zatvorene sve dok nije začula kako se
malena kikode. Kad ih je otvorila, devojčica je bila u naručju svoje majke, koja je u
ruci nosila veliku kesu punu Dolinih slatkiša.
„Nadam se da vam nije mnogo dosađivala“, obratila joj se šapatom
devojčicina mama.
„Ne, nimalo. Ona je pravi anđelak“, odgovorila joj je Loli. „Smem li nešto da
je upitam?“
„Naravno“, rekla joj je žena.
„Koju si mi želju ispunila?“ upitala je Loli curicu.
„To ne smem da ti kažem“, odgovorila joj je ova ozbiljnim tonom. „Ali, ako
veruješ u čuda, želja de ti se ostvariti.“
„Pa, mislim da je vreme da sada nas dve krenemo“, rekla je devojčicina
mama. „Želim vam prijatan dan.“

159
 „Hvala. I ja vama isto to želim“, rekla joj je Loli dok su se njih dve polako
udaljavale ulicom. „O, izvinite! Smem li još nešto da vas upitam?“ potrčala je za
njima Loli. Mlada žena se okrenula. Na njenom lepom licu zatitrao je zagonetni
osmeh. „Naravno. Izvolite, pitajte.“
„Kako se zove vaša derkica?“
„Dušo?“ rekla je ona obradajudi se svom detetu. „Hajde, reci ovoj finoj teti
kako se zoveš.“
Malena se okrenula prema Loli. Lice joj je bilo ozareno, a oči sjajne isto koliko
i tijara u njenoj kosi. „Houp!“ povikala je radosno.
Zatim su joj obe mahnule i izgubile se u masi turista.
Osetivši blagu vrtoglavicu, Loli se vratila i sela na onu istu klupu preko puta
Doline prodavnice. Zatvorila je oči i prosto se mogla zakleti da je osetila kako je
pecka ono mesto koje je devojčica dodirnula čarobnim štapidem.
Začuvši zvuk zvončida na vratima, Loli je otvorila oči i tog trenutka pred njima
se pojavila slika Doli van Vuzl koja je stajala iznad ulaznih vrata u prodavnicu
slatkiša.
Ti izgledaš isto kao ona teta!
Lolino srce ponovo je brže zakucalo. Tek sad joj je postalo jasno o čemu je
govorila ona devojčica.
Stvarno, ona jeste ličila na Doli.
Iza prodavnice, negde u daljini, Loli je ugledala oblak koji ju je podsetio na
kornet s tri kugle sladoleda. I onda je shvatila koju joj je želju devojčica ispunila.
Veruj u čuda! Veruj u čuda!
Ne razmišljajudi ni sekundu, Loli je ustala s klupe i uletela u poslastičarnicu.
Potražila je vlasnicu i odmah počela da joj objašnjava svoju zamisao o predstavi sa
Doli u glavnoj ulozi kojom de privudi kupce u radnju.
Pola sata kasnije Loli je izašla na sunce, ne samo kao zaposlena osoba ved i
kao sredna žena sa sladoledom u ruci, koji je dobila na poklon od nove gazdarice.
Ovaj sladoled jeste imao isti ukus kao oni koje je lizala dok je bila devojčica.

160
 Dvadeset devet

„Nikad ne potcenjujte mod sladoleda!“ rekla je Loli jedudi sladoled i udarajudi

rukom po kolenima derku i unuku. „Čednost one devojčice učinila je da shvatim
kako još nisam stara da bih prestala da sanjam, da nije kasno da verujem da mogu
biti šta god hodu i da konačno uvidim da se moj svet nije sasvim raspao i urušio. I
sredna sam što imam priliku da svakodnevno usredujem druge i što mogu makar
nakratko da ih nateram da zaborave na probleme i budu deca, kao i mala Houp.
Moj mali luckasti posao daje smisao mom životu, podmlađuje me i ispunjava.“
Dva bucmasta crvendada zacvrkutala su na obližnjoj grani. Loli je uzdahnula.
„Treba raditi ono što nas čini srednim. Ovo zvuči tako jednostavno, pa ipak je
suviše teško, jer takvu privilegiju imaju tek poneki. Vedina nas živi u strahu. Živimo
za druge, ispunjavamo njihove snove i njihova očekivanja. Vedina nas radi ono što
usreduje sve druge osim nas samih.“
Pre nego što je nastavila da govori, pogledala je strogo u derku i unuku.
„Zašto sami sebi toliko otežavamo? Ljubav bi trebalo da bude svačiji cilj. Trebalo
bi svakog dana da pevamo sredno kao ova dva crvendada. Moj posao možda nede
promeniti svet, ali na kraju dana, ja se osedam celovitom. Šta nam više treba od
toga?“
Arden i Loren su se promeškoljile.
Loli je ustala i nežno razbarušila kose svojih devojčica. „E pa dosta je bilo
mudrovanja! Sad moram da se vratim na posao. Ostavljam vas da malo
prodaskate. Vidimo se kasnije na večeri. Napravimo roštilj večeras! Hamburgeri,
piletina, krompir u foliji, kukuruz na štapidu. Ja donosim sladoled!“
Krenula je i zastala. „I, Arden, mnogo ti hvala na onome danas.“
Njih dve su gledale kako se Loli polako gega stazom popločanom ciglama i
kako izlazi iz parka. Posmatrale su kako njena visoka perika poskakuje između
grmova rododendrona i prelazi ulicu, da bi se samo nekoliko trenutaka kasnije
ulicom prolomilo glasno: „Doli!“
Arden se pomerila prema derki i ispružila ruku prema njoj. Loren ju je
prihvatila, ali prvo malo oklevajudi, otvorene šake, razmaknutih prstiju, pa tek
onda kako treba.

161
 „Umetnost je nesigurna oblast“, rekla joj je Arden. „Znaš i sama da sam samo
htela da budeš zaštidena i osigurana. Moja majka priča divne priče, ali ja veoma
dobro znam koliko smo se nas dve napatile posle očeve smrti. Dok sam bila na
koledžu, morala sam da radim i po nekoliko poslova da bih preživela.“
„Znam to, mama“, rekla je Loren. „Zato me i grize savest što moraš da pladaš
za moje studije. Misliš li da ne znam koliko košta Nortvestern? I misliš da ne znam
koliko si se zadužila zbog mene? Znam i to da se boriš da zadržiš posao samo da bi
mogla da skrpiš kraj s krajem. Evo, obedavam da du ti pomodi čim dobijem
studentski kredit.“
Loren je zastala i duboko udahnula. „Ali reci mi – šta de se desiti ako budem
toliko zamrzela svoj posao da ne želim da ga radim? Nije li to mnogo lošije nego
da bar pokušam da postanem slikarka? Reci mi, šta onda? Uvek mogu pronadi
pravi posao, zar ne? Mislim da de uvek biti dovoljno onih koji de rado zaposliti
svršenog studenta Nortvesterna koji ima pojma o ekonomiji isto koliko o
umetnosti.“
Arden joj se osmehnula i zagledala se u derkino lice: bila je tako lepa i sveza
poput cveda u ovom parku. I tako krhka i mlada. Arden je pomislila na sebe u
njenim godinama i na to koliko je silno volela da piše. Skinula je naočare i zavrtela
glavom.
„Samo želim da budeš sredna. Ne želim da ti otežavam niti da te sputavam.“
Loren joj je na to čvrsto stisnula ruku.
„Znam da se brineš kako de bakin jogunasti duh nepovoljno uticati na mene i
znam da si dobar deo života živela u njenoj senci. Ali, mama, i ja sam živela u
tvojoj“, rekla joj je Loren i okrenula se prema njoj sklanjajudi rukom pramen kose
koji joj je vetar poterao preko oka. „Zašto ne bismo nešto promenili, evo, odsad, s
ovog mesta? Hajde da i nas dve poverujemo u ono što je ona devojčica rekla baki
pre mnogo godina: možemo da budemo sve što želimo samo ako u to jako
verujemo.“
Arden se nagnula prema derki i čvrsto je zagrlila. „Dogovoreno.“
„To znači da deš morati da se držiš dogovora“, kazala je Loren izvukavši se iz
majčinog zagrljaja i zapretivši joj prstom. „I da deš morati malo da se prisetiš kako
se sanjari, znaš?“
„I to je dogovoreno.“
Zatim su ustale i držedi se podruku krenule prema izlazu iz parka. „Ako nemaš
ništa protiv, ja bih sad otišla do bake da joj pomognem oko slatkiša. Jutros sam se
baš lepo zabavila. Hodeš li ti sa mnom?“

162
 „Idi ti. Bide joj drago“, odgovorila joj je Arden dok su stajale na samom izlazu
iz parka, preko puta Doline prodavnice, ispred koje su se turisti ved okupili željno
iščekujudi slededu Lolinu tačku. „Ja idem do knjižare. Nisam tamo bila godinama.“
Loren je krenula preko ulice, mašudi majci iza leda, i jedva izbegavši dvoje
turista koji su naišli na skuterima i glasno joj zatrubili da se skloni. Inače, ti
drečavo obojeni skuteri bili su omiljeno prevozno sredstvo kojim su posetioci
voleli da zuje po gradu.
Arden je ostala da stoji u mestu pogledom pratedi Loren, koja je obgrlila baku
s leđa i potom se prihvatila varjače i mešanja vrude mase za bombone.
Zatim se okrenula i zaputila se glavnom ulicom, isprva brzim hodom, a potom
trčedi. Kad je stigla do knjižare, toliko je bila zadihana da je morala da skine
naočare i obriše ih od znoja. Zastala je pred starom, masivnom zgradom i prešla
pogledom preko velikog staklenog izloga u kom su bile poredane knjige i
nalepljeni posteri kojima su najavljivani razni događaji.
Čim je zakoračila unutra, stari drveni pod zaškripao je pod njenim nogama.
Otišla je u zadnji deo knjižare, naručila kafu s mlekom i zatim krenula da se šetka
oko polica s knjigama usput pijuckajudi kafu. Upravo ovde majka joj je kupila
vedinu knjiga koje je pročitala. Ponekad bi Arden pozajmila knjigu iz biblioteke i
tako je čitajudi uspela da obiđe ceo svet a da se pritom ne pomeri iz Skupsa. Isprva
je čitala dela Nensi Dru i Džudi Blum, da bi posle prešla na ozbiljnije autore poput
Mičenera i Hemingveja.
Hodajudi naokolo, stigla je do dela s klasičnim delima. Tu je sela na pod i
spustila kafu između kolena. Zatim je počela da izvlači knjige omiljenih pisaca s
polica, u mislima se stalno podsedajudi koliko je nekad volela da čita i piše.
Toliko se zadubila u čitanje da nije čula korake iza svojih leđa. Srce joj je
poskočilo od radosti kad je začula dubok muški glas kako čita iznad njene glave:

ALISA:
Ali ja ne želim da idem među one luđake.
MAČAK CEREKALO:
Tu ti nema pomodi. Mi smo ovde svi pomalo luckasti.

Arden je podigla pogled. Tamo je stajao Džejk. Na licu mu ju je titrao osmeh,

a zatim se glasno nasmejao i sklopio svoje krupno telo poput harmonike i smestio
se na pod pored nje. „Odlična knjiga. Još bolji savet.“
Džejk je nagnuo glavu u stranu, podigao guste tamne obrve i zagledao se u
njene oči kao da joj pogledom istražuje dušu.

163
 „Zato si i došla ovamo, zar ne?“, rekao joj je pokazujudi očima prema
policama s knjigama. „Mislim, ne samo ovde ved i u Skups… jesam li u pravu?“
Ardenino srce brže je zakucalo.
„I ti si ovde malo pošašavila“, rekao joj je, „ali na dobar način.“
„Jesam“, odgovorila mu je tiho, pa vratila knjigu na mesto i otpila gutljaj kafe.
„Moja derka i ja došle smo ovamo da pomognemo mojoj majci, međutim, sad
mislim da ona nama dvema mnogo više pomaže nego mi njoj. Loren i ja smo ovde
počele da pronalazimo novi smisao života.“
„Stvarno?“
„Možda du baš ovde smisliti kako da napišem kraj svoje priče.“ Zvončidi na
vratima knjižare su zazvonili i Arden se na to široko osmehnula.
„Izgleda da ne mogu nigde da pobegnem od zvuka zveckanja majčinih
privezaka“, rekla je. „E, vidiš, to je ono od čega sam nekad ludela.“
„Možda si sad samo spremnija da slušaš.“ Džejkove usne su se razvukle u
širok osmeh otkrivajudi kao sneg bele zube. „Znaš, nisi ti uopšte toliko bezočna
kako se predstavljaš, jesam li u pravu?“ rekao joj je Džejk, gromko se nasmejao i
spustio svoju krupnu šaku na njenu nogu. „Hodeš li da izađeš sa mnom?“, upitao
ju je.
Arden nije mogla a da ne primeti kako joj njegov topao dodir nije zasmetao.
„Hodu“, odgovorila mu je iznenadivši i sebe svojim odgovorom.
„Slobodan sam za praznik. Mogli bismo otidi zajedno na plažu ili tako nešto.
Lepo je vreme. Pozvadu te.“
Zatim se nagnuo prema napred, obuhvatio Ardenino sitno lice krupnim
šakama i spustio poljubac na njene usne. Za tako krupnog čoveka poljubac mu je
bio nežan kao topla letnja kiša.
Na trenutak Arden je pomislila da sanja. Bila je veoma prijatno iznenađena.
Džejk se podigao s poda natkrivši je celu svojom senkom. „Morao sam to da
učinim. Tako si prokleto slatka. Čujemo se kasnije.“
„Dobro“, odgovorila mu je i uputila mu osmeh.
Kad je Džejk otišao, Arden je ostala da sedi pokušavajudi da se povrati od
onog što se malopre dogodilo. Srce joj je još luđački udaralo.
Zatim se nagnula i uzela primerak Alise u Zemlji čuda koji je Džejk ostavio na
podu pored nje. Prešla je rukom preko korica drage knjige.
Osmehnula se i ponovo pročitala reči koje joj je majka čitala toliko mnogo
puta, reči kojima je uporno pokušavala da joj objasni u čemu je smisao života,
samo što ona tada to nije razumela.

164
 Zatvorila je oči i pustila da joj se misli vrate u vreme kad ju je majka
uspavljivala sededi na njenom krevetu i čitajudi joj. Gotovo da je mogla da čuje
Lolin glas kako izgovara:

ALISA:
Ali ja ne želim da idem među one luđake.
MAČAK CEREKALO:
Tu ti nema pomodi. Mi smo ovde svi pomalo luckasti.

Arden se osmehnula.
Moja mama je odavno pokušala da mi predoči tajnu života, samo što ja
nisam htela da je slušam!
S ljubavlju je odnela knjigu do kase i kupila je.

165
 Osmi deo

Amajlija u obliku snežne pahulje

Za život ispunjen u kome slaviš svoju posebnost

 Trideset

Arden je sedela na ivici svog devojačkog kreveta i uključila je Stonu lampu.

I ta lampa je, baš kao i njena majka, bila sazdana od mešavine rasparenih,
koloritnih delova. Telo lampe je činio jedan stari crveni fenjer na koji je postavljen
zeleni abažur u stilu tridesetih – izgledao je kao suknjica s resama kakve su nosile
glumice u mjuziklu Čikago. Svetlost se prelamala kroz te resice tako da je izgledalo
kao da se one pomeraju i plešu.
Arden je postavila nekoliko jastuka iza leđa uz drveno uzglavlje kreveta,
udobno se namestila i, još se smeškajudi zbog događaja u biblioteci, uzela je
kupljenu knjigu i nasumično je otvorila, onako kako je to činila dok je bila mala.
Tad je verovala da je ono što piše na stranici na kojoj bi se knjiga otvorila neka
vrsta predskazanja za ono što de joj se dogoditi u bududnosti. Međutim, u
novinarskoj školi su je naučili da postoje tri vrste čitalaca: oni koji uvek počinju od
prve strane, nezavisno od toga da li je reč o časopisu ili knjizi; oni što čitaju
otpozadi (takve nikad nije razumela); i oni koji nasumično otvore knjigu i počinju
da čitaju od mesta na kom se ona otvori.
Još mislim da je strana na kojoj se knjiga otvori predskazanje, pomislila je
Arden, zatim je zatvorila oči i okrenula slededu stranicu.
„Uvek kreni od početka“, rekao joj je Kralj strogim tonom, „hodaj sve dok ne
dođeš do kraja i tek onda se zaustavi.“
Ostavši bez daha, Arden je iznova pročitala redove na koje je upravo
nabasala.
Život je prilično jednostavan, pomislila je. Samo treba krenuti od početka.
Ponovo je pomislila na Džejkov nežni poljubac.
On je taj koji meni nudi nov početak, razmišljala je Arden.
Osetivši blagu jezu, privukla je kolena grudima i obuhvatila ih rukama. Je li
uzrok toj drhtavici bio povetarac koji je uvek nekako uspevao da se probije kroz
pukotine između starih drvenih oblica? Ilije možda ipak nastala od Džejkovog
poljupca?
Iskočila je iz kreveta i krenula da potraži neko debe. Otvorila je drveni sanduk
u podnožju kreveta. U njemu je bilo mnoštvo stvarčica koje su je podsetile na
detinjstvo: školski godišnjaci, plakete, bedževi i značke, kao i druge drangulije iz

167
njene prošlosti. Potpisana slika Šona Kasidija, pojas Vonder Vomen, ptičica što pije
vodu, igračka koju je nekad stalno držala na radnom stolu, plutana tabla s
ukrasnim rajsnadlama.
Počela je redom da vadi školske godišnjake, ali je onda naglo zastala, vratila
ih u sanduk, zatvorila poklopac i krenula prema komodi s ladicama da tamo
potraži debe. Međutim, u fiokama nije bilo ničeg drugog osim majčinih prastarih
kostima: haljina s kojih je otpala polovina šljokica, ofucanih pernatih šalova,
iskrzanih rukavica.
Osetila je kako ju je nešto žacnulo posred srca.
Uspomene su dugo bile zakopane, pomislila je.
Zatim je krenula prema starom ormanu ne bi li u njemu pronašla nešto čime
da se pokrije. Otvorila je uz škripu stara, izvitoperena vrata i počela da prebira po
vešalicama na kojima je još visila njena stara odeda i nekoliko majčinih zimskih
jakni.
Ma ovde nema ničeg.
Ugledala ga je tek kad je pogledala prema polici iznad odede. Osvetljen
slabim svetlom sijalice koja se klatila s plafona, jedan deo ručno sašivenog jorgana
presavio se preko ivice police visedi s nje kao što njene noge vise s drvenog mola
kad ih spusti u vodu. Propevši se na prste, posegnula je rukom prema njemu, ali
nije uspela da ga dohvati. Osvrnula se oko sebe ne bi li pronašla neku stolicu da se
popne na nju. Nije bilo nijedne. Pomislila je da dovuče sanduk i popne se na njega,
ali je odustala od te ideje procenivši da poklopac nije dovoljno debeo da bi izdržao
njenu težinu.
Mogu ja to bez ičega, pomislila je i okrenula se ponovo prema otvorenom
ormanu. Ne treniram uzalud spining.
Čučnula je i odrazila se visoko, ali joj se pri doskoku ruka zaplela za jednu od
vešalica, te ih je sve povukla prema sebi, na šta su se one razletele naokolo
napravivšu toliku buku kao da je uragan protutnjao kroz sobu.
„Mama?“, doviknula joj je Loren iz susedne sobe. „Jesi li u redu?“
„Jesam“, uzvratila joj je Arden. „Samo sam ispustila knjigu na pod.“
„Meni je zvučalo kao da si ispustila celu biblioteku“, doviknula joj je Loren
smejudi se.
Ovaj moj skok bio je jednako graciozan kao i onaj ples s Džejkom,
promrmljala je Arden sebi u bradu.
Pokupila je svu odedu s poda i vratila je u orman, zatim je gurnula sve
vešalice u jednu stranu ne bi li tako sebi napravila mesta.
Idemo Jovo nanovo, pomislila je i ponovo se vinula uvis.

168
 Ovog puta uspela je prstima da zakači jedan kraj jorgana i da ga cimne prema
sebi, na šta je on naglo izleteo napolje i oborio je neočekivano velikom težinom.
Kad se prizemljila, pred očima joj se sve zabelelo, pa se s pravom zapitala da li je
udarila glavom o patos.
Ali, kad je pogledala malo bolje, osmehnula se: padao je sneg. Svuda oko nje
padalo je na stotine ručno napravljenih papirnatih pahuljica, pa se Arden na
trenutak osetila kao da se nalazi zatvorena u snežnoj kugli.
Mama i ja smo ih sve napravile još pre nekoliko decenija, pomislila je
prisetivši se kako su njih dve za praznike kačile papirnate pahuljice po svim
prozorima.
Ostala je nepomično da sedi kao da ju je neka nevidljiva sila držala
prikovanom za pod i da u čudu posmatra neobičnu vejavicu uspomena u kojoj se
neočekivano našla.
Kad su sve pahulje pale na pod, Arden ih je skupila na gomilu i spustila glavu
preko njih.
Podigla je jednu pahuljicu uvis – papir je ved požuteo, a ivice su se iskrzale –
pa je prvo prešla prstima preko nje, a zatim i preko celog jorgana. Zatvorila je oči
pažljivo osluškujudi zvuke brvnare. Oduvek joj se činilo da je ona živa i da se stalno
menja, baš kao što se menjaju i godišnja doba nad jezerom.
Uzdahnula je i lagano utonula u san spokojno ležedi na hrpi papirnatih
snežnih pahuljica.

169
 Trideset jedan

Novembar 1977.

„Napolju je prava zimska čarolija!“, povikala je Loli gledajudi kroz prozor okrenut
ka dvorištu ispred brvnare. „Arden, požuri! Dodi da vidiš!“
Arden je sišla sa sprata samo u čarapama i provirila kroz prozor koji je gledao
prema jezeru. Od snega nije mogla da vidi ni mol.
„Ali još nije stigla zima“, rekla je Arden. „Tek je novembar.“
Uvek je takav logičar, pomislila je Loli i osmehnula se derki.
„Hajde! Moramo ovo izbliza da pogledamo“, rekla joj je Loli i povela je za
ruku prema zatvorenom tremu, a zatim je otvorila vrata s komarnikom.
Sneg je vejao kroz proreze na žaluzinama i ved pravio tanak nanos na
drvenom patosu. Loli je povukla derku na sam trem. „Pssst! Slušaj!“
Sneg je padao šuštedi, ali osim tog zvuka ništa drugo se nije čulo. Vladala je
meka, ušuškana tišina.
Sneg je u Skupsu bio sasvim uobičajena pojava baš kao što su bili i borovi i
jeleni. Prvi bi se obično zabeleo ved negde oko Nodi veštica, onda bi se malo
pojačao tokom novembra i često bi se zadržao sve do aprila. Zahvaljujudi blizini
jezera Mičigan, ovde bi svake zime napadalo blizu pet metara snega. Snažne
vejavice, kao što je bila današnja, obično su se dešavale s početka sezone
zahvaljujudi klimatskom fenomenu koji se nazivao jezersko ogledalo, koji je
nastajao kad bi se hladne arktičke struje sudarile s toplijim vazduhom nad
ogromnom vodenom površinom. Tad bi se ledene čestice malo ugrejale i pale na
tlo u obliku snežne medave.
„Skups bi trebalo da nosi ime Medavnik“, kroz smeh je rekao Lez, oblačedi
zimsku opremu. Navukao je rukavice i crnu skijašku kapu kroz koju su mu se videle
samo oči i obrisi usana. Zatim je uzeo crveno-beli karirani termos s kafom i rekao:
„Neko ovde mora i da zarađuje. Lepe moje, videdemo se kasnije.“
Tokom zime Lez Lindsi je vodio na pecanje u ledu grupe odvažnih turista,
odnosno totalnih luđaka, kako ih je nazivala njegova supruga. Ova vrsta pecanja
bila je veoma popularna među ljubiteljima prirode isto koliko i skijanje, hodanje
po snegu ili pravljenje Sneška Belida. Ova aktivnost posebno je bila omiljena na

170
manjim jezerima poput Lost Land Lejka, zbog toga što bi se na njima formirao
deblji sloj leda nego na onim večim. Vremenske prilike nisu mnogo zabrinjavale
posetioce, pre svega zbog toga što su znali da de se Lez o svemu pobrinuti. On im
je podizao zaklone da ih zaštite od snega i vetra, zatim bi im isekao rupe u ledu
kroz koje de pecati, onda bi im dao po šolju specijalne kafe s rumom da ih razgali i
ugreje, da bi im naposletku pričao o brojnim ribetinama koje su njihovi
prethodnici izvukli kroz te rupe baš kao što de i oni to danas učiniti, samo ako
budu imali dovoljno strpljenja.
Arden je posmatrala kroz prozor kako se njen otac probija kroz do kolena
dubok sneg. Posle nekoliko učinjenih koraka izgledao joj je kao avet, da bi posle
još nekoliko koraka potpuno iščezao iza guste snežne zavese. Toliko je jako vejalo
da se nije videla granica između neba i zemlje. Cela okolina dobila je samo jednu
dimenziju – belu.
Arden se osedala kao da stoji zatvorena u snežnoj kugli koju je neko iznenada
snažno pretresao. Sve oko nje bilo je belo i zamagljeno.
Tišinu su iznenada prekinuli veseli dečji povici, koji su se čuli u daljini.
„Kad treba da ustanu za školu, majke moraju silom da ih izvlače iz kreveta,
ali, kad padne sneg, sami iskaču iz njih, kao kokice iz šerpe“, kroz smeh je rekla
Loli, razbarušivši derkinu kosu.
Mada su se ljudi ovde šalili govoredi da deca ne treba da idu u školu samo
onim danima kad vozač školskog autobusa ne može od snega da vidi saobradajni
znak, ipak je bilo i takvih dana kad su deca stizala do škole, ali nisu mogla da se
vrate kudi zbog visokih smetova.
Ovo je bio baš takav dan.
„Zar nije prelepo?“ kazala je Loli smešedi se. „Sve izgleda tako sveže i
netaknuto. Osedam se kao da sam ponovo dete.“ Onda je radosno poskočila.
„Obučimo se toplo i zabavimo se na snegu!“, povikala je vukudi Arden za ruku
nazad u brvnaru. „Šta kažeš na to da prvo lepo doručkujemo i onda da napravimo
Sneška… ili snežnu tvrđavu… a možemo da napravimo i snežni sladoled… a mogle
bismo i da…“
„Mama!“ prekinula ju je Arden. „To je samo sneg, nije svetsko čudo. Meni se
samo dopada to što danas ne moram u školu.“
Loli je zadutala i stala pred derku podbočivši se rukama. „Baš si šašava. Koje
dete ne voli sneg? Pogledaj samo kako je čaroban.“
„Za mene je sneg samo mokar i hladan. Šta je u tome čarobno?“
„Hajde sada da doručkujemo, pa du ti pokazati“, rekla joj je Loli.

171
„Tajna pravljenja dobrog Sneška jeste u sabijanju snega“, objasnila je Loli derki,
otpuhujudi oblačide pare nastale zbog velike razlike u temperaturi između njenog
tela i vazduha.
„U čemu?“ upitala ju je Arden, koja je stajala nedaleko od majke s rukama
čvrsto obavijenim oko sebe i s naočarima zamagljenim od hladnode.
Loli joj se osmehnula. Na prvi pogled izgledalo je kao da se njena
desetogodišnja derka ovako brani od hladnode, međutim, Loli je dobro znala da se
u njenom ovakvom stavu zapravo krila želja da se odbrani od okrutnosti i
hladnode sveta.
Arden je oduvek bila takva.
Loli se sagnula i rukama nakupila dve velike hrpe snega, prisedajudi se
komentara koje su Ardenini nastavnici pisali na njenim svedočanstvima: Arden je
pametna devojčica, veoma talentovana za pisanje, međutim, previše je osetljiva,
stidljiva i nesvesna svoje lepote, darovitosti i veličine koja je čini jedinstvenom.
Stalno se trudi da udovolji drugima i retko kad se bori za sebe samu.
„Vidiš?“, rekla joj je Loli pritom oblikujudi rukama sneg u veliku grudvu. „Kad
je sneg ovako suv, onda mu treba dodati malo toplote da se malo otopi, jer tek
tad može lepo da se oblikuje u loptu. Hajde, sad ti probaj.“
Arden je nakupila malo snega, ali se on odmah raspao u njenim rukama.
Loli joj se široko osmehnula, zatim joj je prišla gazedi kroz dubok sneg.
Poljubila ju je u glavu, nakon čega je s Ardenine kape spala hrpica sveže napadalog
snega kao da ga je njena majka otresla odatle metlom.
„Radi isto što i ja“, kazala joj je Loli, zatim se sagnula i nagurala veliku količinu
snega napravivši od njega omanje brdašce. Arden ju je poslušala, pa su njih dve
nastavile da rade u tišini dok su im pahulje lepršale oko glave i upadale im u oči.
Kad su završile, pred njima je stajao skoro metar i po visok bucmasti snežni čovek,
koji je izgledao poput nekog stražara sa zadatkom da čuva njihovu brvnaru i
zaleđeno jezero pred njom.
„Možemo li sad udi unutra da popijemo vrudu čokoladu?“ upitala je Arden
majku. „Hladno mi je i sva sam mokra.“
„Ali nismo još završile, mila moja“, odgovorila joj je Loli. „Moramo našoj
snežnoj dami dodati još nekoliko detalja da bi ona postala ličnost kao što je
Sneško Belid. Sačekaj ovde.“
Dami? Začudila se Arden.
Loli je krenula prema kudi probijajudi se kroz sneg koji joj je sad ved dosezao
do kukova, ostavljajudi za sobom vijugav trag. Vratila se posle nekoliko minuta
nosedi u ruci najlonsku kesu.

172
 „Prvo demo našu devojku malo da stilizujemo“, rekla je Loli i izvukla iz kese
šal od perja.
„Mama, Sneško je dečkol“, pobunila se Arden. „On ne nosi takve stvari!“
„E pa naš nije dečko, ved je damal I da znaš, i ona može da bude čarobna kao
Sneško Belid. Samo treba da joj dodamo malo naših detalja da bi zablistala u
punom sjaju i zadivila ceo svet.“
Zatim je Loli izvadila iz kese dva krupna plava dugmeta i zabila ih na mesto
gde inače stoje oči. Onda je iznad dugmadi postavila dugačke veštačke trepavice.
Umesto nosa je stavila malu šargarepu, usta je napravila od niza crvene dugmadi
koju je poredala u obliku raširenog slova u, dok je ružičastu dugmad poslagala
vertikalno duž celog tela.
„Idi tamo“, rekla je Loli derki i pokazala joj glavom prema borovom drvetu.
„Donesi mi nekoliko otpalih grančica.“
Kad se Arden vratila, Loli je postavila grančice kao ruke i okačila staru tašnicu
na jednu od njih.
„A sad, još jedna, ali ne manje važna stvar!“ uzviknula je Loli i izvukla iz kese
stari slamnati šešir ukrašen veštačkim cvedem i teatralno ga postavila na glavu
snežne dame. „Evo, sad je gotova!“
Onda su se njih dve odmakle nekoliko koraka da se dive svom remek-delu.
„Reci mi, šta vidiš dok posmatraš našu snežnu damu?“ upitala ju je Loli. Na
Ardeninom licu se videla zbunjenost.
„Po meni, Sneško je muško“, počela je ona. „Mislim da on nikako ne može da
bude dama.“
Loli je duboko uzdahnula i uhvatila derku za ruku. „Mila moja, ništa na ovom
svetu nije stalno i nepromenljivo. Sve može da se promeni, samo ako imaš
dovoljno mašte“, rekla joj je majka i zavrtela rukom tako da se čuje zveckanje
njenih privezaka ispod rukavice. „Ljudska mašta nema granica.“ Zastala je na
trenutak kao da je ovom kratkom pauzom želela da pojača derkinu pažnju. „Znaš li
da su ljudi isti kao snežne pahuljice? Ne postoje dva ista bida, kao što ne postoje ni
dve iste pahulje.“
„Stvarno?“ upitala ju je Arden.
Loli se okrenula licem prema nebu pustivši da joj se pahulje skupljaju na
trepavicama. Kad je trepnula, one su odletele dalje nošene vetrom.
„Nego šta!“ odgovorila joj je Loli. „Dok padaju s neba, svaka pahulja mora da
pronađe svoj put do tla. Na tom putu one prolaze kroz različite oblake i kupe na
sebe drugačije kristale, i baš to je ono što ih čini jedinstvenim. Isto to se dešava i s
nama. I pahuljama je ponekad teško da pronađu put do zemlje, baš kao što se i

173
mi, ljudi, ponekad osedamo izgubljenim. Međutim, tad treba samo da se setimo
da smo jedinstveni i da na svetu ne postoji još jedno bide kao što smo mi.
Uostalom, svaka pahulja na kraju padne na zemlju, bez obzira na to koliko dugo je
putovala i šta je sve na tom putu doživela, zar ne?“
Arden je na to ispružila ruku i pustila da joj jedna pahulja padne na dlan.
„Hodeš redi da je ova pahulja potpuno drugačija od svih ostalih?“
Loli je zastala i spustila se na kolena tako da joj se lice našlo u visini derkinih
očiju. „Tačno tako! Nije li to divno? Nažalost, svi mi se trudimo da se uklopimo i
utopimo među ostale kako se ne bismo razlikovali od njih. I tako gubimo na svojoj
posebnosti…“ Loli je uhvatila derku za ruku i podigla je visoko pustivši da pahulje
padaju na Ardeninu rukavicu, „… i na svemu onom što nas čini jedinstvenim, baš
kao što oni kristali čine pahulje različitim. Zato, umesto da se stidimo svoje
posebnosti, treba da je slavimo i razvijamo jer je upravo ona ta koja nas čini
onakvima kakvi jesmo.“
Arden joj se osmehnula i klimnula glavom.
„Kakav glupi Sneško!“ nečije reči prekinule su tišinu i naterale par crvenih
kardinala da polete uvis. Loli se okrenula i stala zaštitnički ispred derke.
Dva dečaka stajala su nedaleko od njih dve: jedan je vukao drvene sanke, dok
je drugi nosio kliska u ruci.
„Nije lepo da tako ružno govorite o tuđem trudu“, rekla im je Loli. „Umete vi i
lepše da se izražavate.“
Arden je ostala da stoji iza majčinih leđa. Odjednom, Loli je prepoznala ona
dva dečaka: bila su to ona ista dvojica koje joj je Arden jednom prilikom pokazala
nakon što je izašla iz autobusa i rekla joj da je ta dva dečaka stalno zadirkuju u
školi.
„Izvinite“, rekao je jedan od njih dvojice, ali bez trunke kajanja. „Idemo
odavde, Tede.“
Dečaci su zatim nastavili da gaze po snegu i ubrzo su se izgubili u magli.
Arden je još nepomično stajala iza majčinih leda, kad se Loli iznenada bacila u
sneg. „Hajde da pravimo anđele u snegu!“ veselo joj je doviknula pokušavajudi da
joj skrene pažnju s onih dečaka. „Hajde, dođi da vidimo kakav de tvoj ispasti!“
Arden je legla na sneg i počela da mlatara nogama i rukama, kikodudi se i
otpuhujudi sneg koji joj je upadao u usta. Loli se podigla i ispružila derki ruku da joj
pomogne da ustane a da pritom ne ošteti siluetu svog anđela.
„Sad imamo dva anđela“, rekla je Arden. „Velikog i malog.“
„I oba su jedinstvena“, odvratila je Loli, grledi derku. „I oba su savršena, zar
ne?“

174
 „Jesu!“
„Jesi li sad za toplu čokoladu? S penastim bombonama?“
„Jupi!“ radosno je povikala Arden.
Ušle su u brvnaru, skinule sa sebe mokru odedu, kape, rukavice i šalove,
presvukle se u toplu suvu odedu i smestile se ispred kamina sa šoljama vrude
čokolade u rukama. Dok su njih dve polako pijuckale topli napitak, sneg je i dalje
vejao i, nošen vetrom, toliko je udarao o prozorska okna da im se činilo kao da u
njih udara neka teška zavesa.
Bam! Bam! Bam!
Spolja se začulo nekoliko uzastopnih udaraca koji su, očigledno, završili u zidu
brvnare. Činilo se kao da je neki lovac promašio plen, pa je zalutala sačma
pogodila brvnaru.
Loli i Arden potrčale su prema prozoru i pogledale napolje. Videle su dve
prilike s kapuljačama kako pokušavaju da pobegnu, ali su im u tome otežavali
dubina snega i sanke koje su vukli za sobom.
„Stanite! Smesta stanite!“ povikala je Loli kroz otvoreni prozor toliko snažno
da je od njene vike malo snega skliznulo s krova i palo pred vrata trema.
Brzo je navukla nepromočive čizme, jaknu, kapu i rukavice i istrčala napolje.
„Ozbiljno vam govorim! Dolazite ovamo!“
Dečaci je nisu poslušali, ved su nastavili da beže glasno se smejudi. Loli se
okrenula prema brvnari i ugledala njihovu tek napravljenu snežnu damu kako stoji
sva naherena u jednu stranu, kao da se umorila, pa hode da prilegne. Glava joj je
otpala i zaustavila se na borovim grančicama, dok su joj šal i šešir spali s glave i
završili u snegu.
Arden je stajala na tremu, nepomično gledajudi u njihovu uništenu snežnu
damu. Gledala je kako njena majka podiže lice ka nebu i kako joj pahulje padaju
na mlado lepo lice. Onda je videla kako se Loli naglo okrenula i, nošena besom,
potrčala preko snega koliko je noge nose. U trenutku kad se zubato sunce
promolilo između grana i osvetlilo mesto gde je Loli stajala, Arden je videla kako
se njena majka saginje i žurno pravi ledenu grudvu, koju je odmah zatim hitnula
svom snagom prema onim dečacima. Grudva je pogodila u leđa jednog od njih
dvojice i raspala se od siline udarca.
„Šta dođavola…“ proderao se besno taj dečak.
Dvojica nevaljalaca su se okrenula, obojica crvena u licu od besa. „Niste smeli
to da uradite, gospođo!“, povikao je jedan.
„Ni vi niste smeli da uništite našu snežnu damu!“

175
 „Snežna dama?“, rugala su se njih dvojica. „Kakva glupost! Zaslužila je da je
srušimo! A sad demo i vas!“
Zatim su se obojica sagnula da naprave grudve, dok je Loli samo bespomodno
stajala isto kao što je malopre stajala i njihova snežna dama. Kad je videla da
obojica drže po dve-tri grudve u rukama, Loli je podigla ruke da se zaštiti.
Paf!Paf!Paf!
Ne osedam ništa, pomislila je Loli. Nisam se valjda baš toliko smrzla da ne
osedam udarce?
Kad se okrenula, zinula je od čuda. Arden je stajala iza nje, prava kao strela i
crvena od besa sa čitavim redenikom grudvi ispred sebe. Bacala ih je tolikom
brzinom i pogađala onu dvojicu u lice i grudi da nisu stigli da izbace nijednu svoju
grudvu, ved su se obojica dala u beg. Čak i tada Arden je nastavila da ih gađa
pogađajudi ih sad u leđa.
„Da se nikad više niste usudili da dirnete moju snežnu damu!“, urlala je za
njima. „I samo probajte još jednom da dirnete moju mamu!“ Ona dvojica nestala
su u magli ne okrenuvši se.
Niz Lolino lice potekle su suze radosnice. Grudi joj se ispuniše ljubavlju i
ponosom prema Arden. Prišla je derki i čvrsto je zagrlila, a onda su njih dve
popravile svoju snežnu damu i vratile se unutra da ispiju toplu čokoladu.
„Ne možeš ni da zamisliš koliko sam ponosna na tebe“, rekla joj je Loli dok su
sedele ušuškane ispred vatre. „Za onako nešto bilo je potrebno mnogo hrabrosti.
Rekla bih da nisi ni znala da poseduješ toliko snage i odlučnosti, što te prikazuje u
sasvim drugom svetlu. Želim nešto da ti pokažem“, kazala joj je Loli i otišla u
drugu sobu. Vratila se posle nekoliko minuta nosedi u ruci dva para makaza i
nekoliko listova belog papira. „Mislila sam da nas dve napravimo pahuljice od
papira i povešamo ih po prozorima. Idu praznici, a uskoro demo okititi i jelku
zajedno s tatom.“
Loli je pružila derki makaze i list papira. „Kao što vidiš, papir sad ne izgleda
naročito lepo. To je samo običan list starog papira. Ali nas dve demo ga čarolijom
pretvoriti u pahuljicu, baš kao što smo običan sneg pretvorile u našu snežnu
damu.“
Onda je Loli ispresavijala papir nekoliko puta, sve dok nije dobio oblik malog
trougla. „Sad uzmi makaze i prvo odseci vrh trougla. Onda nastavi da seckaš po
njegovim ivicama cikcak linijom. Možeš seckati i talasaste linije, kako god želiš.
Hajde, sad ti probaj.“

176
 Arden je uradila onako kako joj je majka objasnila. Kad je završila, napravila
je kiselu grimasu. „Ovo uopšte ne liči na pahuljicu“, rekla je gledajudi u svoj
iseckani, ispresavijani trougao.
„Još ne liči“, rekla joj je Loli smeškajudi se. „Moraš prvo da razmotaš papir.
Hajde, ali samo polako i veoma pažljivo.“
Kad je Arden razmotala papir, pred njenim očima ukazala se prelepa
pahuljica. „Ovo je tako… lepo!“, rekla je, ne verujudi svojim očima.
„Baš kao što si i ti“, uzvratila joj je mama nežno. „Pokačimo sada naše
pahuljice na prozore. One de poželeti dobrodošlicu tvom tati, baš kao što de to
učiniti i naša snežna dama.“
Loli je zakačila papirnatu pahulju na prozor i ona je odmah zaplesala la
zubatom suncu, čiji su se zraci stidljivo provukli kroz šare na otvorima i napravili
senku na zidu.
„Vidiš li kako su sve različite?“, upitala je Loli derku i zagrlila je. „Sve su
posebne i lepe, baš kao i ljudi. Ovakve šare imamo i svi mi, samo što se one ne
vide spolja, ved su skrivene negde duboko u nama. I samo od nas zavisi koliko
demo ih pokazati svetu. Svako od nas treba da nauči da je sasvim u redu biti
drugačiji i samo svoj.“
Arden je naslonila glavu na mamino rame. „Ponekad je teško biti drugačiji.“
„Znam, mila moja, znam“, rekla joj je mama i privukla je u zagrljaj. ,Ali, ako
ne pokažemo svetu sve svoje šare, ostademo samo običan beli list papira.“
Arden se osmehnula i zagrlila mamu.
„Hodeš li da napravimo još pahuljica?“
„Hodu!“
Loli se ubrzo vratila sa čitavom hrpom papira, koju je spustila na stočid pored
kamina. Na vrhu te hrpe stajao je jedan ved ispresavijan list papira. „Šta je ovo?“
upitala ju je Arden.
„To je jedna posebna pahuljica, samo za tebe“, odgovorila joj je Loli. „Pažljivo
otvori papir.“
Arden je krenula da otvara papir i, kad je završila, iz njega je ispao mali
srebrni privezak.
„To je amajlija u obliku pahuljice“, rekla joj je Loli. „Za tvoju narukvicu. Meni
ga je jednom davno moja mama poklonila za rođendan. Svake godine mi je
ponavljala da ceo svet vatrometom slavi moju jedinstvenost. Još verujem u to. I
sad želim da i ti naučiš da slaviš svoju. Ova amajlija je za život u kom deš ceniti
svoju posebnost. Samo tako možeš postati celovita i sredna.“

177
 Arden se nagnula prema majci i čvrsto je zagrlila. „Hodeš li da mi pomogneš
da je zakačim?“
„Naravno“, rekla joj je Loli.
A onda su nastavile da prave pahuljice od papira, svaku različitu od druge.

Arden se naglo trgla iz sna. Podigla se u sededi položaj i rukom sklonila papirnu
pahuljicu koja joj se zalepila za obraz.
Samo ako budeš cenila svoju posebnost, možeš postati celovita i sredna,
prisedala se majčinih reči. Šta se to dogodilo s mojim šarama i talentima? Gde li su
samo nestali?
Ustala je s poda, legla u krevet i pokrila se onim jorganom. Zatim je zaspala i
sanjala o vremenu kad je imala hrabrosti da se smelo izbori za ono što je najviše
volela.

178
 Trideset dva

Arden se zaustavila pred ogledalom u holu Gerijatrijskog centra „Lejkvju“ da

popravi frizuru. Pozajmila je od derke ružičasti top, što nije prošlo neprimedeno
kad je pokušala da se iskrade iz brvnare.
„Kuda tako žuriš?“, upitala ju je Loli dok su ona i Loren pijuckale kafu na
zatvorenom tremu, istovremeno radedi na onoj slagalici.
„I to u mojoj odedi“, dodala je Loren.
„Imam da obavim neki poslid“, odgovorila im je Arden pokušavši da proleti
pored njih.
„Lepo si se sredila za taj poslid“, rekla joj je Loli. „Pre mi izgleda kao da ideš
na neki tajni zadatak.“
„Uzedu 'vudi'“, rekla joj je Arden i zazveckala ključevima.
„Ali moram kasnije na posao“, pobunila se Loli.
„Uzmi naš auto“, doviknula joj je Arden i ved uskočila u vudi. „Ovaj mi treba…
za sredu.“
Arden je pogledala prema njima i videla kako su se njih dve začuđeno
pogledale, slegnule ramenima i jedna drugoj usnama izgovorile „za sredu?“, pa je
zatim dodala gas i odvezla se.
„Mogu li nekako da vam pomognem?“, upitala ju je recepcionerka, na šta se
Arden trgla iz misli dok je nanosila na usne Lorenin pozajmljeni sjaj.
„O, oprostite, molim vas“, izvinila se zbunjeno Arden. „Došla sam kod Džejka
Tomasa.“
„On vas očekuje?“ upitala ju je recepcionerka.
„Ne… ovaj… ne, ne očekuje me“, spetljala se Arden, zatim je uzela torbu
prepunu hrane sa stola i prodrmala čisto da naglasi razlog posete. „Ovo je neka
vrsta, kako da kažem, iznenađenja. Donela sam mu ručak.“
„O, vi mora da ste Arden“, rekla joj je recepcionerka smešedi se.
„Molim? Kako ste… On vam je pričao o meni?“, upitala ju je zbunjeno Arden
i, primetivši zlatnu pločicu s imenom na recepcionerkinoj uniformi, dodala:
„Stvarno, Peti? Govorio vam je o meni?“
„Jeste. Više puta“, rekla joj je Peti. „Samo lepo. Osim do vas, njemu je
stvarno stalo i do vaše majke.“

179
 Osim mene, pomislila je Arden i zagrizla usnu da bi sprečila sebe da ovo
glasno izgovori.
„Džejk je trenutno u sobi za muzičku terapiju“, kazala joj je Peti. „To je ona
velika prostorija pored kafeterije. Možete udi na zadnja vrata. Tako de
iznenađenje biti vede“, rekla joj je Peti i namignula joj na način koji je mogao da
znači štošta. „Hvala vam“, zahvalila joj je Arden.
Dok je koračala prostranim svetlim hodnikom, zvuči muzike odbijali su se o
zidove odzvanjajudi hodnikom. Arden se zaustavila i nadulila uši.
„Frosty the Snowman?“, pomislila je. Na početku leta? Jesam li se probudila
ili još sanjam?
Zaustavila se na vratima muzičke sobe, zavirila unutra i odmah se povukla.
Džejk je svirao trubu sa Deda Mrazovom kapom na glavi, dok je pred njim
dvadesetak staraca veselo tapšalo dlanovima i njihalo sedom glavom u ritmu
muzike. Svirao je zatvorenih očiju, njišudi se levo-desno i savijajudi se u kolenima
kod svakog krešenda, pritom vesto prebirudi prstima preko mesingane dugmadi.
Posmatrajudi ga, Arden se odmah setila čuvenih trubača poput Luja Armstronga,
čiju je muziku njena majka veoma poštovala, i Doka Severinsena, kog je
decenijama slušala u Večernjem šouu Džonija Karsona.
Baš je zgodan, pomislila je Arden. Onako zanesen muzikom.
Nesvesno je zatvorila oči i počela da njiše glavom u ritmu muzike, prisedajudi
se onog dana kad su ona i njena majka napravile prvu snežnu damu.
Toliko se zanela da nije ni primetila da je muzika prestala. Tišinu je prekinuo
Džejkov gromki glas. „Ima li još muzičkih želja?“, upitao je grupu.
Arden je naglo otvorila oči i pocrvenela do ušiju ugledavši dvadeset pari očiju
kako zure u nju.
Odsečno je zavrtela glavom, na šta se Džejk nasmejao, prišao joj, obgrlio je
mišidavom rukom oko struka i povukao je u sobu. Dok je ulazila, odsvirao je
svečanu melodiju, onu koju obično sviraju pri ulasku kraljice u prostoriju.
Arden se zakikotala.
„Danas imamo specijalnu gošdu!“, najavio ju je Džejk imitirajudi britanski
akcenat. „Kraljicu pisane reči!“
Svi u sali su se nasmejali dok su se neki kikotali zajedno s Arden.
Sasvim nenadano, Džejk ju je cmoknuo u obraz i šapnuo joj na uho: „Drago
mi je što te vidim. Trenutno sam usred terapije. Muzika pomaže dementnima da
povrate sedanja.“
Čuvši ovo, Arden se ponovo setila svoje snežne dame i amajlije u obliku
snežne pahuljice.

180
 „U stvari“, izgovorila je Arden glasno, iznenadivši i sebe i Džejka, „imam
jednu muzičku želju. Let It Snow.“
Vedina prisutnih je na ovo veselo zatapšala dlanovima. Džejk joj se naklonio.
„Sve za lepu damu.“
Onda je podigao trubu i zasvirao. Čuvši zvuke poznate melodije, Arden se
odjednom osetila kao dete koje se raduje nastupajudim zimskim praznicima.

„Pa? Čime sam zaslužio ovu iznenadnu poseru?“ upitao ju je Džejk pritom
zagrizavši sendvič s pečenom duretinom koji je Arden usput kupila na tezgi kraj
farme. „Mmm, sendvič je odličan. Baš sam ogladneo. Kao da smo se dogovorili za
ovo.“
Arden se osmehnula znajudi da ta rečenica ima dublji smisao. Dok je
posmatrala Džejka kako slatko jede, razmišljala je o toj maloj ljupkoj farmi koja
kao da ju je prizvala sebi, dok je prolazila automobilom pored nje. Drvena tezga,
koja je stajala pred ulazom u farmu, bila je više nego vredna pažnje. Na njenim
ukoso postavljenim policama stajale su pletene korpe i gajbice prepune svežih
domadih proizvoda: borovnica, mladih špargli, jaja, kozjeg sira, cvekle, zelene
salate i spanada. Odmah iza tezge bila je mala prodavnica smeštena u preuređenoj
štali kroz čija su se širom otvorena vrata mogla videti polja gde su meketale i
skakutale koze. Tezgu i prodavnicu vodili su stariji čovek i žena opasani živopisnim
keceljama, koji su izgleda međusobno komunicirali samo pogledima i pritom se
savršeno razumeli.
Pre samo nekoliko nedelja ne bih se zaustavila pred tom tezgom, razmišljala
je Arden. Ne bih ni bila ovde. Sad znam da želim to što imaju ono dvoje ljudi. Želim
ono što su imali moji roditelji.
„Zar nije trebalo da te ja pozovem na sastanak?“
„Molim?“ rekla je Arden trgnuvši se iz misli.
„Trebalo je da te ja pozovem na sastanak.“ Džejk je prestao da govori i sad ju
je samo gledao sjajnim očima. „Sedaš li se? I? Je li ovo taj sastanak?“ nastavio je
visoko podignutih obrva, pritom je gurkajudi kolenom.
„Ja sam književnica. Nazovimo ovo susretom sa čitaocima.“
„Opa“, rekao je Džejk i ponovo odgrizao zalogaj sendviča. „Romantično,
nema šta.“
Njih dvoje su sedeli svako na svojoj klupi, okrenuti licem jedno prema
drugom, u parkidu ispred gerijatrijskog centra. Bio je jedan od onih kristalnoplavih
sunčanih dana koje je njena mama nazivala danima posle kojih možeš mirno da
umreš.

181
 Arden je zagrizla sendvič sa zelenom salatom i namazom od svežeg začinskog
bilja i zavrtela glavom. Čudno, ali nikako nije uspevala da skine osmeh s lica.
Osedam se kao zaljubljena šiparica, pomislila je.
Podigla je lice prema nebu pustivši da joj sunčevi zraci padnu na kapke.
Sunce se igralo žmurke probijajudi se kroz krošnje drveda jabuka i bacajudi senke
preko popločane staze gde su njih dvoje sedeli. Bili su potpuno sami. Njih dvoje i
tišina. Arden je otvorila oči i pogledala prema puzavicama klematisa koje su tek
počele da se hvataju zelenim viticama za rešetke postavljene pored klupa, penjudi
se prema nebu. Uskoro de se na njima pojaviti mnoštvo mirisnih belih cvetova.
Arden je duboko udahnula.
Ta puzavica nije jedina u kojoj počinje da struji život, pomislila je.
Cela ova scena bila je isto toliko toliko romantična i nežna kao da su njih
dvoje sad sedeli u Parizu pred nekim malim restoranom, ušuškanim u ulici u kojoj
mirišu lipe.
Sve ovo mi tako prija, razmišljala je Arden.
Dok su jeli u tišini, kolena bi im se povremeno dodirnula. I svaki put kad bi se
to dogodilo, Arden je osetila kako joj celim telom prolaze prijatni žmarci. Mada se
trudila da deluje ravnodušno, nije mogla da spreči srce da udara toliko luđački kao
hode da joj iskoči iz grudi.
„Nisam znala da sviraš trubu“, rekla je Arden. „Zašto mi to nikad nisi
spomenuo?“
Džejk joj se osmehnuo. „Valjda zato što sam čovek prepun tajni.“
„Učio si da sviraš na koledžu?“ upitala ga je Arden.
„Ne, muzika mi je bila sporedni predmet“, odgovorio joj je. „Ali zato sam
svirao trubu u školskom orkestru, po džez klubovima, na paradama… gde god da
je trebalo.“
Sad mi je jasno otkud mu te sočne usne, pomislila je Arden i opet pocrvenela.
„Pravi renesansni čovek“, rekla je Arden.
„Nisam nikad sebe tako doživljavao“, kazao je Džejk zamahnuvši sendvičem
kroz vazduh. „Samo sam uvek jurio za onim što mi se dopada“, rekao je i pogledao
je pravo u oči, a zatim je namignuo dajudi joj time do znanja da je njegova
rečenica dvosmislena.
Ardenino srce je ponovo zaigralo.
„Dopadaš mi se, Arden“, Džejk je iznenada presekao tišinu. „Znam da je sve
ovo previše za tebe, ali ne mogu a da ne budem iskren prema tebi.“
Podigla je pogled prema njemu, ali iz nekog razloga nije mogla ništa da
izgovori.

182
 Oduvek mi je bilo teško da izrazim osedanja, pomislila je.
„Jesi li uopšte svesna toga koliko si se promenila otkako si došla ovamo?“,
upitao ju je Džejk.
Arden je klimnula glavom. „Mislim da konačno počinjem da gledam na svet
pravim očima.“
„Mislim da polako počinješ iznova da postaješ kompletna osoba“, dodao je
Džejk. „Sad si ponovo i derka, i majka, i prijateljica, i negovateljica, i čitalac, i
pisac… nečija pratilja…“
Arden se nasmejala. „Kako to misliš, kompletna?“
„Vidiš, upravo zbog toga ja sviram trubu. Da budem kompletan“, odgovorio
joj je Džejk. „Ona mi pomaže da izrazim važan deo sebe. Isto tako ti treba da se
vratiš pisanju, zato što je ono važan deo tebe. I uopšte nije važno hodu li stidi do
Karnegi hola, važno je da dozvolim drugima da vide taj deo mene.“
Zastao je i odložio sendvič pored sebe, pa ustao i premestio se na klupu
pored nje.
„Mnogi moji pacijenti opsednuti su onim što nisu uspeli da ostvare u životu“,
rekao je Džejk pogledavši prema zgradi gerijatrije. „Nisu imali snage da se izbore
za ono što su voleli niti su uspeli da pobede svoje strahove… nisu uspeli da se
dokažu i pokažu ko su zapravo, niti su umeli da iskažu sve te svoje divne…“
„Talente i šare?“ dovršila je rečenicu Arden.
„Upravo tako“, uzvratio je Džejk široko joj se osmehnuvši. „Ništa nije toliko
razarajude po ličnost kao što je kajanje. Naravno, svako od nas ima poneko, ali
ono ne bi trebalo da bude toliko veliko da se zbog njega budimo nodu.“
Džejk je zadutao i pogledao prema njoj. Po tome je Arden odmah znala da de
je poljubiti. Osedala je to toliko snažno kao što je osedala opojni miris cveta jabuke
koji je lebdeo u vazduhu. Zatvorila je oči i prepustila se trenutku, istovremeno
listajudi u glavi slike svog bududeg života. Kad su se Džejkove usne odvojile od
njenih, obuhvatila mu je lice dlanovima i zagledala se u njegove tamne, duboke
oči.
Mogu da vidim sebe pored ovog čoveka, pomislila je.
Zatim se zvonko nasmejala.
„Toliko je bio loš poljubac, a?“ upitao ju je Džejk. „Izgleda da ostavljam takav
utisak na žene.“
„O, ne! Ne, nije to posredi“, odgovorila mu je Arden. „Izvini. Nasmejala sam
se zato što sam primetila da još imaš okrugao otisak piska trube na usnama.“
Džejk je spontano dotakao svoje usne.

183
 „Meni je to tako slatko. Ali stvarno“, rekla je Arden, pa mu je zatim
obuhvatila lice rukama i poljubila ga, „imaš divne sočne usne.“
„I tvoje su takve“, prošaputao je Džejk i uhvatio je za ruku.
Arden je spustila glavu na njegovo rame. „Tako je divan ovaj miris cveta
jabuke, zar ne?“
„Jeste“, složio se Džejk. „Zato jabukov cvet i jeste jedan od simbola naše
države. I Mičigan je prvi po proizvodnji jabuka u celoj zemlji.“
„Ti si stvarno svestrana osoba“, rekla mu je Arden.
„I ti“, odgovorio joj je Džejk. „Hej, smem li nešto da te upitam?“
Arden je podigla glavu s njegovog ramena. „Naravno. Samo izvoli.“
„Zašto si tražila da odsviram Let It Snow?“
Arden se nasmešila i instinktivno protrljala usnu resicu.
„Nema potrebe za tim, gospođice Bernet“, našalio se on. „Samo mi reci.“
Arden mu je čvrsto stegla ruku i onda mu je ispričala priču o amajliji u obliku
snežne pahuljice i svemu onome što se dogodilo onog dana kad su njena majka i
ona napravile snežnu damu.
„Tvoja mama je potpuno u pravu“, rekao joj je Džejk kad je završila. „Samo
celovita osoba može biti sredna“, rekao joj je i nežno je privukao sebi.
„To zvuči kao natpis na nalepnici za auto“, nasmejala se Arden.
„Neka zvuči kako zvuči, ali je istinito“, prošaputao je Džejk i nežno spojio
usne s njenim. Dok su se ljubili, povetarac je zaduvao i doneo sa sobom nežne
latice trešnjinog cveta, koje su poput konfeta pale preko njih dvoje.

184
 Trideset tri

Ardenini prsti lebdeli su nad tastaturom mobilnog telefona. Delovalo je kao da se

spetljala i nije umela da pritisne taster za slanje.
„Hodeš li ja da ti pokažem kako se to radi?“, upitala ju je Loli, koja se upravo
vratila kudi posle popodnevnih predstava, još obučena u svetlucavi ružičasti Dolin
kostim. „Džejk me je naučio mnogo čemu u vezi s tom vražjom tehnologijom.
Samo treba da…“
„Hvala, mama. Znam kako da pošaljem imejl“, rekla joj je Arden smejudi se,
pritom razmišljajudi o svom današnjem sastanku sa Džejkom.
I mene je naučio mnogo čemu, pomislila je.
„Ovo je poslovni imejl“, pojasnila joj je Arden. „Pokušavam da objasnim šefu
da me ostavi na miru dok sam na odmoru… i da želim da pišem za časopis.“
„Bravo!“, uzviknula je Loli. „Tako sam ponosna na tebe!“
Lolino lice se ozarilo od srede. Prišla je derki, koja je sedela na ljuljašci, i sela
pored nje, namestivši pod sebe suknju sa šljokicama.
Arden je pogledala prema majci, osmehnula joj se i zatim pritisnula taster
pošalji. Čim se oglasio signal da je imejl otišao, Arden je nervozno zacičala.
„Nema veze šta de se desiti, dušo“, rekla joj je Loli, pokazujudi glavom prema
travnjaku ispred brvnare, „bitno je da si nešto preduzela povodom onog do čega ti
je stalo, baš kao što si jednom davno to učinila gađajudi grudvama onu dvojicu
mangupa. Sedaš li se toga?“
Arden je ostala bez teksta pred majčinom bistrinom i dubinom zapažanja.
Čini mi se kao da može da mi pročita misli, pomislila je Arden. „Naravno da se
sedam“, odgovorila joj je, zatim ju je nežno zagrlila i odgurnula ljuljašku nogom.
„Jeee!“ zacičala je Loli.
Ardenin telefon se oglasio pre nego što se ljuljaška umirila.
„Simon se ODLIČNO snalazi radedi tvoj posao“, odgovorio joj je Van.
Kakav magarac! Nema „Lepo se odmori, zaslužila si“, niti „Kako ti je mama?“,
pa čak ni „Pričačemo o tome kad se vratiš“. Samo bledo sakrivena pretnja,
pomislila je Arden, prilično uzrujana.
Loli je potapšala derku po nozi. „Nije ti potrebna ničija dozvola da budeš ono
o čemu maštaš. Ovde si zato što si sama tako odlučila.“

185
 Loli je nakratko zadutala, ali je tišinu remetilo zveckanje šljokica na njenoj
haljini. „Lepa moja devojčice, na svetu ne postoji još jedno istovetno bide kao što
si ti. Ne postoji. Molim te, uvek imaj to na umu. Ti nisi prazan list papira, ved
pahuljica s mnogo dimenzija. Samo od tebe zavisi hodeš li pokazati svetu tu svoju
dimenziju.“
Niz Ardenino lice potekle su suze, isprva polako, jedna za drugom, da bi se
trenutak kasnije pretvorile u pravu bujicu.
„Dobro de, nemoj“, tešila ju je Loli, čvrsto je prigrlivši uz sebe. „Nemoj da
places, dete moje. Zašto lepo ne odeš nešto da napišeš?“ dodala je veselijim
glasom. „Samo idi u sobu, sedi i piši. I Loren tačno zna šta voli da radi. Kad joj
dođe da slika, onda sedne i naslika nešto. Seti se vremena kad si pisala iz čiste
ljubavi prema pisanoj reči.“
Arden se ispravila.
„Je li ti sad malo bolje?“, upitala ju je brižno Loli. „Jeste!“, odgovorila joj je
Arden. „Nego šta!“
„I sad si spremna nešto lepo da napišeš?“
„Jesam“, odvratila je Arden i ustala s ljuljaške. „Ali pre toga moram nešto
važno da uradim. Gde ti stoje makaze i papir?“
„Molim? Zašto pitaš?“, upitala ju je Loli pre nego što je ugledala odlučni sjaj u
derkinim očima. „U kuhinji. U fioci svaštari.“
Arden je uzela sav potreban materijal, zatim je sela pred kamin i iseckala
mnoštvo belih pahuljica, koje su njih dve posle pokačile po svim prozorima.
Tek onda je Arden uzela papir i olovku i otišla da sedne na kraj drvenog mola.
Pisala je sve dok se nije spustio sumrak i dok je vilini konjici nisu poterali kudi, u
rodnu brvnaru, na čijim prozorima su sada svetlucale snežne pahulje obasjane
svetlom iznutra.

186
 Deveti deo

Amajlija u obliku zvezde padalice

Za život u kom deš imati srede u ljubavi

 Trideset četiri

Arden je zevnula istovremeno kad i Loren. Obema su kapci otežali i glava im je

pospano klonula na grudi. Utom je Loli ušla u prostoriju i glasno zapljeskala
rukama, na šta su se njena derka i unuka trgle iz polusna, obe probuđene
iznenadnom larmom.
„Hajte, devojke, budite se! Donedu nam još malo kafe“, povikala je Loli i
zaputila se žurnim korakom u kuhinju, odakle je donela džezvu punu vrele kafe.
„Ne smete još da zaspite!“
Arden je pogledala na ručni sat i samo se srozala nazad na kauč. „Mama, ved
je jedanaest sati. Trebalo bi da smo ved u krevetu, a ne da pijemo kafu. Misliš li da
je to stvarno dobra ideja?“
Loli je napunila tri šolje na stočidu pored kamina i zatim se okrenula prema
derki. „Ne može biti bolja, draga moja“, odgovorila joj je odlučno Loli. „Možda
nikad više nedemo imati priliku da sve tri zajedno vidimo polarnu svetlost.“
Loren je na to protresla glavom. „U pravu si, bako. Ceo život slušam o tome.
A sad je red da to konačno i vidim. Zajedno s vama dvema!“
Loli joj se osmehnula. „Nod je savršena. Bistra kao suza. Meteorolozi kažu da
se takva skoro nede ponoviti. Hodeš li mi pomodi da nam napravim nešto da
pregrizemo?“
Loren je klimnula glavom. „A ti nam ponesi tople dukseve, mila“, rekla je Loli
derki. „Na plaži de biti prilično sveže, naročito ako budemo morale da čekamo.“
Arden je poželela da se pobuni protiv ove sulude ideje, ali je odmah odustala
ugledavši majčino ozbiljno lice. Zato je samo poslušno klimnula glavom i otišla da
uzme toplu odedu za sve tri.

188
 Trideset pet

Loli, Arden i Loren ležale su jedna do druge opružene na prostranom jorganu,

pogleda uperenog u zvezdano nebo, uljuljkane tihim, ravnomernim šumom talasa
koji su nežno grlili peščanu obalu.
Boraviti na plaži u ovo doba nodi bilo je kao neka vrsta vantelesnog iskustva.
Osim njih tri, na plaži je bilo još nekoliko kampera, ali niko od njih nije zapalio
vatru niti je koristio baterijsku lampu. Svi su sedeli u tišini i gotovo ponizno
iščekivali veliki događaj.
„Ovde je tako prijatno mračno i tiho“, rekla je Loren. „U Čikagu stalno sve
blešti. Svetla gore što po stanovima, što po ulicama, što na automobilima. I nikad
nije tišina. Ili zavijaju sirene, ili se neko dernja ili prelede avion.“
„Zato je ovo savršeno mesto za gledanje polarne svetlosti“, rekla je Loli.
„Ovde nema zagađenja vazduha, pa je zato nebo ovako kristalno čisto.“
Videti polarnu svetlost iz Mičigana isto je što i očekivati da na Severnom polu
ugledate jetija, razmišljala je Arden. Svi su se kleli da su ga u nekom trenutku
videli, ali niko to nije mogao da dokaže, makar lepom fotografijom.
Arden je naučila ponešto o polarnoj svetlosti za vreme školovanja. Ako ju je
sedanje još dobro služilo, polarna svetlost, ili aurora borealis, javlja se u blizini
Zemljinih magnetnih polova, a manifestuje se u obliku magličastih pramenova
svetlosti u raznim bojama. Galilej je ovu svetlost nazvao po Aurori, rimskoj boginji
zore, i po Boreju, grčkom bogu vetra. Polarna svetlost nastaje pri sudaru
naelektrisanih čestica iz Zemljine atmosfere s onima što stižu sa Sunca, pri čemu
se oslobađa svetlost prelepih boja, počevši od ružičaste, preko žute i ljubičaste do
zelene, i sve to u vidu nestvarno lepe zavese koja se spušta pravo s nebesa
ostavljajudi sve posmatrače bez daha.
Njih tri su nastavile da gledaju u nebo. „Zar ovo nije uzbudljivo?“, upitala ih je
Loli.
„Mama, jesi li sigurna da de se ta svetlost baš večeras videti?“ upitala ju je
Arden posle nekoliko minuta apsolutne tišine.
„O, naravno da hode!“ odgovorila joj je Loli i uhvatila derku i unuku za ruku.
„Pojavide se kad joj se najmanje budemo nadali. Deside se iznenada, baš kao što

189
se dešava i ljubav. Samo treba biti strpljiv i – BUM – samo de se ti pred očima
zasijati ta čarobna svetlost.“
Loren se nasmejala. „Jesi li je ti ugledala onda kad te je deda zakačio udicom
za narukvicu?“
„Mislim da mi je pre toga ceo život proleteo pred očima“, nasmejala se Loli.
„Ali jesam… Znam da de vam ovo sad zazvučati šašavo, ali stvarno, kad sam ga prvi
put ugledala, iz njega jeste isijavala divna svetlost. I po tome sam odmah znala da
je on onaj pravi.“
Loli se osmehnula samoj sebi i nastavila: „Znaš li onu sliku koju držim pored
kreveta? Onu na kojoj smo Lez i ja uslikani pred sam zalazak sunca? E pa ta
fotografija je nastala upravo na ovom mestu. Tvoj deda me je izveo ovamo na
sastanak. Pekli smo viršle na vatri i divno se zabavljali. Međutim, kad je trebalo da
se vratimo kudi, rekao mi je da je zamolio mog oca da me pusti da zajedno
posmatramo polarnu svetlost. Pošto se moj tata nije složio s tim da ostanem
toliko dugo nasamo s momkom, Lez je pozvao i njega. Te nodi svetla su zaista bila
očaravajuda.“
Loli je zadutala i zatvorila oči. Trenutak kasnije nastavila je: „Upravo tada, dok
smo sedeli ovde obasjani polarnom svetlošdu i dok su nad nama proletale sve one
sjajne zvezde padalice, on mi je poklonio jedan privezak.“
Loli se podigla u sededi položaj. „Imaš li na svom telefonu onu baterijsku
lampu? Džejk mi je to pokazao. Rekao mi je da se to zove apelacija.“
„Aplikacija, bako“, nasmejala se Loren i uključila baterijsku lampu na
telefonu. „Evo je.“
Loli je podigla narukvicu uvis i pustila je da zasija pod svetlošdu s telefona.
„Vidiš li ovaj privezak u obliku zvezde padalice? Lez mi ga je tada zakačio na
narukvicu, šapnuvši mi tiho na uho da moj tata ne može da ga čuje: Ovo je za život
u kom deš uvek imati srede u ljubavi.“
„Onda deš ti zauvek biti moja zvezda padalica“, šapnula sam ja njemu.
Sad se i Loren podigla u sededi položaj. „Opet deš me rasplakati, bako.“
I njih tri su nastavile u tišini da osluškuju šum talasa kako tiho zapljuskuju
obalu i huk sova koje su se oglašavale s borovog i jasikovog drveda na dinama iza
njih.
„Mama, jesi li i ti videla takvo svetlo kad si prvi put ugledala tatu?“ upitala je
Loren majku.
Arden je u trenutku pomislila da slaže derku, ali je ipak odustala od toga.
Podigla se u sededi položaj i, pogleda uperenog prema jezeru, izgovorila: „Ne,

190
nisam, dušo… Videla sam… sigurnost. Videla sam… lagodan život. Videla sam,
nažalost, sve ono što nema nikakve veze ni sa svetlima ni s ljubavlju.“
Arden se ovde zaustavila i nežno obgrlila derkina ramena. „Ali zato sam iz tog
braka dobila tebe, svoju najvedu ljubav. Zbog tebe nikad nisam zažalila što sam se
udala za tvog tatu. Ti si moje najsjajnije svetlo.“
„Hvala ti, mama“, odgovorila joj je Loren, malo oklevajudi pre nego što joj je
postavila sledede pitanje: „A s Klemom? Jesi li u njemu videla to svetlo?“
„Jesam“, odgovorila joj je Arden. „I nisam samo videla vatromet ved sam ga i
osetila u srcu. Dok sam bila s njim, cela sam svetlela kao da sam progutala milion
svitaca. On je činio da se osedam kao da lebdim na sedmom nebu. Tako je to kad
se istinski zaljubiš.“
Arden je udahnula svež jezerski vazduh. „Tvoja baka je u pravu. Da bi čovek
nekog iskreno zavoleo, mora mu prvo otvoriti svoju dušu.“
„Kome?“
Sve tri su poskočile od straha na iznenadan zvuk dubokog muškog glasa koji
se začuo iznad njih.
„Oprostite, nisam hteo da vas uplašim“, kazao je Džejk. „Stvarno mi je žao.“
Loren je uperila svetlo telefona prema njemu. „Pogledaj, mama“, rekla je
Loren smejudi se. „Vidim kako svetlo isijava iz njega.“
Arden joj je otela telefon iz ruke i isključila aplikaciju. „Otkud ti ovde?“
upitala je Džejka, ne krijudi zadovoljstvo u svom glasu. A onda joj je odjednom
sinulo: „Ovo ne može biti slučajnost, zar ne, majko?“
„I nije. Ja sam ga pozvala. Poslala sam mu poruku, baš kao što to i vi činite“,
priznala je Loli, slegnuvši ramenima.
Ardenine usne samo su se spontano razvukle u osmeh.
„Imate li nešto protiv da vam malo ukradem Arden?“, učtivo ih je zamolio
Džejk. „Hodeš li da se nas dvoje malo prošetamo? Obedavam da du te držati čvrsto
za ruku, a mesečina de nam osvetliti put.“
„Ah. Ovo je tako romantično“, istovremeno su izgovorile Loli i Loren, glasno
uzdahnuvši.

191
 Trideset šest

„Jesi li ikad video polarnu svetlost?“

Arden i Džejk šetali su se bosonogi duž jezera držedi se za ruke. Meštani su
pričali da je polukružna obala jezera nastala tako što je bog, usred stvaranja ovog
krajolika, poželeo da se ohladi, pa je zahvatio ogromnom kašikom za sladoled
pesak dina misledi da je u pitanju sladoled. Skups1 je tako dobio naziv po ovom
božjem delu.
„Jesam“, odgovorio joj je Džejk. „Mnogo puta. Potrebno je samo biti na
pravom mestu u pravo vreme i imati dosta strpljenja.“
„Kao i u ljubavi?“, tiho ga je upitala Arden dok joj je kosa lepršala na
povetarcu.
„Kao i u ljubavi“, odgovorio joj je Džejk. „Video sam i dosta zvezda padalica.“
Zaustavio se, okrenuo se prema Arden i obuhvatio joj lice dlanovima. „Ali nijedna
od njih nije toliko sjajna kao što si ti.“ Zadutao je na trenutak i ubrzo nastavio:
„Znam da se kratko poznajemo, ali vidim da se nešto čudesno lepo dešava među
nama. Nešto kao polarna svetlost. Ja to osedam. A ti?“
„Osedam i ja“, odgovorila mu je Arden drhtavim glasom.
Džejk ju je privukao u zagrljaj, da je ugreje. „Loli i Loren takođe su svede kao
zvezde. I to što me je tvoja mama pozvala večeras…“ Džejk je ponovo zadutao.
„Znaš li koliko to meni znači? I znaš li koliko si ti zapravo dobra majka i derka?“
„Ne znam“, rekla je Arden gutajudi knedlu i osedajudi kako je suze peckaju u
očima. „Mislim, ponekad stvarno ne znam.“
„Ali jesi“, uveravao ju je Džejk. „Tek sad si celovita osoba. Moraš to da uvidiš i
sama.“
„Hvala ti na tome“, rekla je Arden. „Hvala ti što sve to vidiš u meni.“
„Ljudi ponekad shvate koliko su sredni u ljubavi tek kad se otvore prema
životu i postanu svesni koliko mogudnosti i darova im on nudi.“
„Dipak Copra?“ našalila se Arden.
„Nije“, odgovorio joj je Džejk. „Samo moja mala lična filozofija o životu i
ljubavi.
„Volim tog malog, starog filozofa.“

1
Scoops (eng.) – kašika za sladoled. (Prim. prev.)

192
 „Malog?“, nasmejao se Džejk. „Starog?“
Arden je pogledala u njegovo lice. U njegovim očima video se odsjaj
mesečine i zvezda, te joj se činilo kao da je progutao celo nebo samo da bi ona
mogla videti to svetlucanje u njegovim tamnim očima.
„Znam da nam mnogo toga ne ide naruku“, rekla je Arden. „Razdaljina, naši
poslovi, bolest moje majke, obaveze, bivše veze, porodica… Mislim, ja još ne znam
skoro ništa o tvojoj porodici, pa ipak… ipak želim da nam pružim šansu. Zaista to
želim.“
„Mnogo se radujem što to čujem. Mislim da ništa nisam toliko želeo u
životu“, kazao joj je Džejk. „Šta kažeš da te pozovem na pravi sastanak? I to na
Dan sedanja? Mislim, na baš pravi ljubavni sastanak. Evo, sad te zvanično pozivam.
Hodeš li da izađeš sa mnom?“
„Čekaj da malo razmislim“, rekla je u šali Arden i odmah zatim dodala: „Evo,
razmislila sam. Hodu!“
„Mislim da bi trebalo da dođemo ovamo, na ovu plažu, samo nas dvoje, baš
kao što su to učinili tvoj otac i majka na svom prvom sastanku. Šta kažeš na to?“
„Kažem da je ideja odlična“, odgovorila mu je ona.
„Iskreno se nadam da je i ova isto toliko dobra“, rekao joj je Džejk i nežno je
poljubio.
Baš u tom trenutku Arden je krajičkom oka ugledala zvezdu padalicu kako
prelede preko neba. „Zbog tebe se osedam kao da vidim zvezde.“
Džejk ju je odigao od zemlje i zavrteo oko sebe. Oboje su se osedali kao da na
svetu ne postoji niko drugi osim njih dvoje.

193
 Trideset sedam

Loli je izvadila crveno-beli karirani termos iz korpe, odvrnula plastični poklopac i

sipala malo vrele tečnosti u njega. „Hodeš li gutljaj?“, ponudila je unuku.
„O, bako, ovo baš lepo miriše“, kazala je Loren i prinela šolju nosu da omiriše
paru. „Koja je ovo vrsta kafe?“
„Smudkana“, nasmejala se Loli. „Ima u njoj, kako bih rekla, i malo dodatka u
obliku ruma i cimeta. Nemoj to da kažeš majci. Ova je kafa skuvana po tajnom
receptu tvog dede.“ Loren je prešla prstom preko svojih usana dajudi joj time do
znanja da su joj usta zapečadena, a zatim je otpila gutljaj. „Mmm, jako je dobra. Ti
baš na sve misliš, bako.“
Čim su joj ove reči skliznule sa usana, Loren je poželela ih može da vratiti.
„Pa ne baš“, našalila se Loli na sopstveni račun. Zatim je potapšala unuku po
nozi i zagledala se u horizont. Utom je zaduvao vetrid i zatalasao joj vrhove
marame koju je Loli uvezala oko glave da joj drži plavu periku, pa su oni zalepršali
na povetarcu kao ukrasne trake koje deca kače na ručke bicikala.
„Možda sam ponešto zaboravila, ali se zato dobro sedam nečeg što si mi
rekla onog dana u restoranu. Kazala si da nikad nisi bila zaljubljena“, započela je
Loli. „Rekla si i to da želiš još malo da držiš uzde života u svojim rukama, baš kao
što je to činila tvoja majka.“
Loli je uzela poklopac s kafom od Loren i otpila gutljaj. „Je li to cela istina? Ili
možda postoji još neki razlog zašto nemaš momka?“
„Svi muškarci su kerovi, bako“, rekla joj je Loren ne trepnuvši.
„I šta tu ne valja?“ upitala ju je Loli. „Meni su psi tako slatki.“
Loren se nasmejala i prodrmala bakinu nogu. „Nisam mislila na kudne
ljubimce, ved na lutalice… I muškarci imaju običaj da odlutaju i nestanu bez traga.“
„A, to!“, odvratila je Loli lupivši se po čelu. „Misliš na džukele!“ Loren se
odjednom uozbiljila.
„Bila sam potpuno iskrena s tobom, bako. Jednostavno se plašim da se
ubacim u te vode. Naročito nakon što su se mama i tata razveli“, rekla joj je Loren.
„Mislim, njih dvoje su pošteno povredili jedno drugo. Eto, i Leksin dečko je nju
prevario s drugom devojkom. Mislim, želim da se zaljubim i da pronađem pravu
ljubav, ali ne želim da izlažem srce riziku da bude slomljeno.“

194
 Loli se protegla preko jorgana i zagrlila unuku. „O, lepa moja draga devojčice.
Srce de ti biti malo povređeno bez obzira na to da li ga nekom pokloniš ili ga držiš
zaključanog u grudima.“ Loli joj je nežno razbarušila kosu i nastavila: „U pravu si.
Ako se ubaciš u te vode, mogude je da deš u nekom trenutku biti povredena. Da,
može se desiti da te ostavi momak ili da te napusti muž. Mogude je i da te prevari.
Može se desiti i da umre mlad kao tvoj deda. I svakako de postojati trenuci kad
dete jedno drugom izgovoriti rečenice zbog kojih dete se oboje pokajati. Ali, s
druge strane, budeš li ostala sama, srce de ti krvariti zbog toga što nikad nije
osetilo ljubav. Ona jeste velika blagodat, ali nosi sa sobom i dosta bola. Samo,
znaj, nema mnogo lepote u životu bez rizika. Takav život je dosadan i isprazan. I
još nešto: sposobnost da volimo najvedi je dar koji smo dobili od boga. Ona je
razlog zašto postojimo.“
Loli se ovde zaustavila i pokazala prstom prema nebu. „Zamisli sebe kako
želiš da naslikaš, recimo, ovo zvezdano nebo. Predadeš se cela poslu. Udubideš se
u njega i zaboraviti na sve ostalo. Isto tako je i u ljubavi. Moraš joj se predati celim
bidem da bi osetila svu raskoš i snagu ljubavi, ali pritom nikad ne smeš zaboraviti
na sebe i na svoje ciljeve. Sad ti je malo jasnije?“
Loren se naslonila na baku. Mada je Lolino telo bilo krhko, Loren je mogla
osetiti njenu unutrašnju snagu. „Jeste, bako. Želela bih da doživim onakvu ljubav
kakvu ste imali ti i deda. To je za mene primer iskrene ljubavi.“
„Doživedeš je. Pronadi deš srodnu dušu“, rekla joj je Loli. „Baš kao i Arden. U
stvari, mislim da ju je ona ved pronašla.“
„I ja isto to mislim“, složila se Loren. „I ja du pronadi ljubav svog života. Znam
da hodu. Naročito kad imam za primer tako dve snažne žene kao što ste ti i mama.
Naučila sam da je najbolji način da pronađeš pravu ljubav taj da pustiš svoje
unutrašnje svetlo da je osvetli.“
„Baš tako“, potvrdila joj je Loli. „Ceo svet je jedno veliko ogledalo. Privlačiš
ono što odašilješ.“
Loren je začutala i čvršde zagrlila baku. „Naučila sam i to da poneke osobe
mogu da pronađu ljubav u sopstvenoj porodici, naročito ako je tom nekom
potreban veliki fenjer da mu osvetli put“, dodala je Loren.
„Mnogo te volim, mila moja“, rekla joj je Loli milujudi je po kosi.
„I ja tebe, bako“, odgovorila joj je Loren i odmah zatim povikala: „Pogledaj!“
Preko horizonta je u tom trenutku preletela zvezda padalica. „Ono gore je
najmodniji fenjer na svetu“, kazala joj je Loli.

195
 Trideset osam

„Jeste li videli zvezdu padalicu?“ Loren je upitala majku i Džejka kad su se ovo
dvoje vratili iz šetnje.
„Jesmo. Bila je prelepa“, odgovorila joj je Arden i sela na jorgan pored derke,
a Džejk tik do nje.
„Ona je dobar znak“, nadovezala se Loli.
„Rekla bih da je ta zvezda jedino što demo nodas videti“, kazala je Loren.
„Hajdemo! Kasno je.“
„Pričaj u svoje ime“, rekla je Loli i zgrabila Lorenin telefon da pogleda koliko
je sati. „Tek je prošla ponod. Imamo još dosta kafe da nas ugreje, a ni društvo nije
loše, zar ne?“
„Ako je to ona tvoja specijalna kafa, kad je popijemo, nede nas puno biti
briga koliko je sati. Zar ne, mama?“
„U tom slučaju, odmah želim jednu šolju!“, kazao je Džejk smejudi se.
„E tako te volim“, rekla mu je Loli i dodala mu termos.
Loren je malo zadrhtala na onom svežem povetarcu. Videvši to, Loli je
prevukla jedan kraj jorgana preko njihovih nogu, a zatim su svi sedeli u tišini
osluškujudi šum talasa što su nežno zapljuskivali obalu.
Osedam da tamo negde postoji ceo svet koji čeka na mene, mada sad ne
mogu da ga vidim, razmišljala je Loren pogleda uprtog u tamnu površinu jezerske
vode. Ljubav nas čini dovoljno snažnim da poverujemo kako smo toliko modni da
možemo promeniti ceo svet.
„Jeste li videli ono?“, upitala ih je Arden gledajudi malo ulevo, malo udesno.
Negde u daljini zatreperila je svetlost i ubrzo se pretvorila u čarobno lepu
svetlucavu zavesu. Nebo je izgledalo kao da je neko na njegovom horizontu upalio
lava lampu. Iz svakog doška neba pojavili su se pramenovi ružičaste, ljubičaste i
zelene treperave svetlosti koji su se negde gore stopili jedan s drugim činedi
prelepu, gotovo nestvarnu sliku.
„U pravu si, mama“, rekla je Arden vidno uzbuđenim tonom. „Ovo se stvarno
dešava!“
Loren je zgrabila telefon i odmah počela da fotografiše nebo, ushideno se
oglašavajudi kao da snima vatromet za Dan nezavisnosti.

196
 Loli je iskosa posmatrala lica najmilijih. Čudesna svetlost plesala je preko
Ardeninih naočara i presijavala se na Loreninom ozarenom licu činedi da njih dve
ponovo izgledaju ushideno i sredno kao curice kad otvaraju poklone na božično
jutro.
Najveda lepota života i porodice jeste to kad vidimo svoje najdraže sredne i
zadovoljne, pomislila je Loli.
Uhvativši majčin pogled na sebi, Arden ju je uhvatila za ruku i čvrsto je stegla,
pa je zatim iznova podigla oči ka nebu.
„Indijanci su verovali da im se u onom svetlu prikazuju duše njihovih
predaka“, rekla je Loli tiho. „Ja verujem u to. Mislim da upravo sad gledamo u sve
naše pretke koji su došli ovamo pre nas i ostavili nam u amanet ovu divnu zemlju i
vodu.“
Loli je zastala i skrenula pogled prema jezeru, preko čije površine je
zatreperila veličanstvena zelenkasta svetlost. U daljini su se videli i obrisi Ostrva
Manitu, koja su, ovako osvetljena, izgledala kao da su ponovo oživela. Arden se
ozarila prisetivši se legende koju im je pre neki dan ispričala Loli.
„Polarna svetlost ista je kao moje amajlije“, kazala je Loli i zazveckala
narukvicom. „Podseda nas na prošlost, baš kao i na sve dragocene trenutke u
našem životu.“
Koliko dugo li de sve ovo još potrajati? Pomislila j e Arden, prvo pogledavši u
majku, a zatim ponovo u onu svetlost.
A onda, skoro istom brzinom kojom je došla, svetlost je i nestala. Nebo se
ponovo zamračilo i predstava se završila.
„Da li ovako čarobno izgleda i kad se zaljubiš?“ upitala je Loren očiju još
širom otvorenih od čuda.
„Da, ako ti se posredi da to iskusiš“, izgovorili su uglas Džejk i Arden.
„Iskuside“, rekla na to Loli, pa su njih četvoro pokupili sve stvari i polako se
zaputili prema kudi.

197
 Deseti deo

Privezak u obliku semenke slačice

Za život ispunjen poverenjem

 Trideset devet

Loren se trgla iz sna i više nije mogla da zaspi. Misli su joj se uskovitlale kao ona
polarna svetlost.
Osedam se kao da sam na životnoj prekretnici. Ustvari, imam utisak kao da je
život svih nas pred prekretnicom, proletelo joj je kroz glavu.
Još je bio mrak. Loren se nagnula prema budilniku pored kreveta da pogleda
koliko je sati.
5.47.
Spustila je ponovo glavu na jastuk i zažmurila, ali san joj nikako nije hteo na
oči – još je bila pod jakim utiskom svega što je doživela pre samo nekoliko sati.
Zevnula je, protegla se i sišla u prizemlje da skuva kafu. Dok je čekala da joj
provri voda, nagnula se preko kuhinjskog elementa i pogledala kroz prozor.
Napolju se sad ved polako razdanjivalo i jezero se polagano vradalo u život.
Upravo tad Loren je je opazila nešto kroz ranojutarnju sumaglicu: na kraju
drvenog mola stajao je razapet štafelaj s platnom, a pored štafelaja ležala je kutija
s bojama.
Baka!
Od silnog uzbuđenja Loren je morala da prekrije usta dlanom da ne bi
zavrištala od srede. Sipala je kafu u šolju i izašla. Dok je polako pijuckala vrud
napitak i gledala preko jezera, osetila je kako joj se sva čula polako bude. Stigavši
do kraja mola, Loren je pognula glavu i izgovorila reči kratke molitve, pa je
umočila četkicu u boju i zagledala se u senke kako plešu po vodi.
Podigla je pogled prema vedrom nebu, oduvala šiške sa čela i duboko
uzdahnula.
Ovakva lepota teško da se može opisati rečima. Sve ovo deluje nadrealno.
Prvo ona čarobna polarna svetlost, a sad i ovo božansko svitanje.
Jutarnje svetlo polako se probijalo kroz krošnje drveda i padalo na površinu
vode dajudi joj rajski izgled. Cela okolina, dokle god joj je pogled dopirao, izgledala
je kao da ju je sam bog prekrio nepreglednom providnom koprenom i po njoj
posuo svetlucavu vilinsku prašinu.
Da dodam još malo zlatne? Bele? Možda plave? Razmišljala je Loren.

199
 Čudno je to kako se obično jezero u osvit zore pretvori u otelotvorenje čiste
lepote.
Sve je u svetlu, stalno mi je ponavljala baka. Čarolija je u svetlosti, razmišljala
je Loren.
Skups je ležao na četrdeset četvrtoj severnoj paraleli, na geografskoj širini za
koju se smatralo da označava tačno polovinu puta od ekvatora do Severnog pola.
Neki od najlepših svetskih vidika nalazili su se upravo duž ove linije. Mnogi su
ih smatrali nebrušenim draguljima prirode bez ikakve konkurencije po pitanju
lepote. Dok su jedni dolazili ovamo da odmore dušu, drugi su stizali svake godine
da se nadive nesvakidašnjoj lepoti krajolika. Na ovoj geografskoj širini sunce se
zadržavalo na nebu čitavih osamnaest sati, i to od početka pa sve do kraja leta.
Umetnici su verovali da celo jezero svetluca čarobnom svetlošdu upravo zbog ugla
pod kojim sunčeva svetlost pada na površinu vode. Zbog ovog fenomena slikari iz
celog sveta oduvek su se skupljali na ovom jezeru pokušavajudi da na najbolji
mogudi način prenesu na platno svu tu raskoš boja i nijansi. Zbog najezde slikara
mnoge štale duž obale jezera s vremenom su pretvorene u likovne galerije. Za
slikarima su počeli da pristižu i brojni kolekcionari s okruglim naočarima, u
lanenim pantalonama i sa svilenim šalovima, tragajudi za delima renomiranih
majstora i onih koji de se tek pročuti.
I farmeri i vinari prilagodili su se potrebama brojnih umetnika, pa je tako duž
obale u poslednjih nekoliko godina niklo mnoštvo vinarija koje su im nudile
kvalitetna vina, dok su farmeri pootvarali piljarnice u kojima su im nudili sveže
trešnje, borovnice, šparglu, paradajz, pasulj i breskve. Mnogi su u okviru farmi
otvorili restorane na otvorenom koji su ubrzo po posedenosti pretekli sve lokalne
zadimljene kafane i barove. Štaviše, u ovakvim restoranima moralo se na vreme
rezervisati mesto.
Loren je i dalje stajala na vrhu mola i posmatrala scenu pred sobom: jezero u
osvit novog dana. S obe strane mola presijavala se mirna voda, dok je pri samoj
obali šuštala trska iz koje je upravo isplivao par pospanih labudova. Dim iz
dimnjaka od kamina iz brvnara mešao se s jutarnjom sumaglicom pravedi nad
jezerom providnu koprenu.
A tek kakvo je bilo nebo! Purpurno sprimesom zlatne! Loren je glasno
izdahnula na usta.
„Ceo štos je u svetlu“, rekla je Loli.
Loren se trgla na zvuk bakinog glasa.
„Znam, bako. Ti si me tome naučila.

200
 „Želiš li još malo kafe? Kasno smo legli, ali vredelo je ostati onoliko dugo
budan, zar ne?“
Loli je stajala iza nje u paperjastoj ružičastoj kudnoj haljini, kompletno
našminkana, s perikom na glavi i s lončidem kafe u ruci. Loren joj je potvrdno
klimnula glavom na oba njena pitanja.
„Nisam htela da te uplašim“, kazala joj je Loli.
„Sve je u redu. Nešto sam se zamislila. I malo se pogubila.“
„Treba ti malo strasti!“, namignula joj je baka i napunila joj šolju svezom
kafom.
Talas grize savesti zapljusnuo je Loren, te je ona nervozno bacila pogled
prema prozoru sobe u kojoj je spavala njena majka.
„Nema razloga da se grizeš“, rekla joj je Loli i nasula sebi kafu, pa je spustila
lončid na dasku mola. Okrenula je lice prema izlazedem suncu i zažmurila. I ona je
sama oličenje lepote, pomislila je Loren. Loli je otvorila oči i pogledala prema
Loren. „Odmalena si znala za šta si rođena. Samo si se opirala tome. To, uostalom,
radi i vedina nas. Potrebno ti je malo više poverenja u samu sebe. I malo
podstreka.“
Loren se nasmešila i namignula baki. „I jedna mala Houp, zar ne, bako? Ona ti
je poklonila onaj privezak koji te je odveo do 'Doline poslastičarnice, zar ne?“
Loli joj se osmehnula i potvrdno klimnula glavom. Ponovo je zatvorila oči
pokušavajudi da se priseti unuke dok je bila mala, onako prepuna nade, želje i
neobuzdanog talenta. Loli je bila ta koja joj je kupila prve voštane bojice, prve
krede u boji i prve vodene boje i četkice. Loren je pogledala prema njoj, a zatim je
i sama zažmurila. Još je mogla da oseti bakine ruke na svojima kako je vode i
pomažu joj.
„Nije važno što si prešla liniju! Ponekad je slika čak i potpunija kad nije
savršeno obojena. Umesto plavom, oboj nebo u ljubičasto. Takvim ga vide
sanjari“, govorila bi joj baka.
„Neizmerno sam ti zahvalna na ovome, bako“, rekla joj je Loren pokazavši
pritom rukom prema štafelaju i bojama. „Stvarno ne znam šta da kažem.“
Loli je na to coknula jezikom. „Ne, mila moja. Nemoj meni da zahvaljuješ.
Ovo ti je priredila tvoja majka.“
„Molim?“
„Htela je da te iznenadi“, kazala joj je Loli. „Želela je da te ohrabri i
podstakne. Mislim da su moje priče u kombinaciji sa Džejkom stvarno čudesno
delovale na nju“, zaključila je Loli. „Ali sad je ipak sve na tebi. Sad si ti ta koja mora
da veruje u sebe.“

201
 Loren se okrenula i zagledala se u malu sivu čaplju koja se u tom trenutku
spustila u niskom letu na površinu jezera, zgrabila kandžama ribu i odnela je na
obalu. „Obožavam da slikam, ali šta ako ne uspem? Ne mogu da zamislim sebe da
radim nešto drugo, ali šta ako ne budem mogla od toga da živim?“
„Slušaj, nijedan posao nije lak, a kamoli posao umetnika! Ali postoji jedna
poslovica koja kaže: kad bi se sve naše sumnje pretvorile u slatkiše i pečenje,
kakva bi to bila gozba!“
Loren ju je zbunjeno pogledala.
„To je veoma stara izreka. Ona znači da se, ako se previše opteretimo
sumnjama, nikad nedemo pomeriti s mesta. Čovek ne može da kontroliše
događaje u bududnosti, ali zato može da upravlja onim što mu se trenutno
dešava. Nego, da te priupitam nešto… Šta ako ne budeš probala? Kako deš se
osedati za deset ili dvadeset godina?“, pitala je baka.
„Zvučiš isto kao Leksi“, odgovorila joj je Loren.
„Život je ispunjen rizicima i neizvesnošdu“, nastavila je Loli. „Evo, ja se
svakodnevno borim sa zaboravnošdu. Tvoja mama je počela iskreno da se trudi da
te sasluša i konačno je srušila svoje odbrambene zidove prema Džejku. A ti se
nepotrebno boriš sa sumnjom u sopstveni talenat, a imaš ga napretek!“
Loli je prišla štafelaju i pogledala u platno.
„Šta deš da naslikaš?“ upitala ju je. „Nadam se da se ne ljutiš što te pitam?“
„Ne, nipošto!“, odvratila je Loren i otpila još jedan gutljaj kafe. „Slikadu
pogled s ovog mola. Naslikadu sve ono što je mnoge generacije vezalo za ovo
mesto. Ovu vodu, svetlo… Sve.“
Nastupila je tišina. Čak preduga kad je u pitanju moja baka, pomislila je
Loren. Tišinu je prekinulo prodorno durlikanje duka. Loli je napudila usne i ispustila
isti takav zvuk.
„Bako, jesi li dobro? Je li sve u redu?“
„Sve je u savršenom redu“, odgovorila je ona. „Samo me je malo štrecnulo to
što toliko dobro razumeš ovo mesto. I neizmerno mi je drago što ste vas dve sada
ovde sa mnom.“
Loren ju je poljubila u obraz osetivši pritom divan miris cveda.
„Koji to parfem koristiš?“, upitala ju je Loren. „Divno miriše!“
„Volela bih da to jeste moj miris, ali nije. Eno šta tako bajno miriše!“ kazala je
Loli i pokazala rukom prema svom malom vrtu smeštenom između mola i jezera.
„Božuri!“, povikala je. „Najlepši cvetovi na svetu, koji mirišu jače od drugih!“
Onda su se njih dve odšetale do tog mesta i Loren se sagnula da pomiriše
rascvetale bokore božura.

202
 „Ove godine procvetali su ranije nego obično“, rekla je Loli. „Prelepi su, zar
ne?“
Poneki pupoljci tek su počeli da se otvaraju, ali čak su i oni širili opojni miris
oko sebe. Vedina rascvetalih cvetova bila je čisto bele boje kao mladina venčanica,
s tim što su poneki na laticama imali bledoružičaste ivice zgusnute oko isturenog
žutog tučka, pa su kao takvi izgledali kao mirisne grudve spojene u prekrasan
buket. Loren je čučnula i rukama obuhvatila nekoliko cvetova divedi se njihovoj
lepoti. Osmehnula se i nabila nos u jedan cvet.
„E ovo je slika koju bih ja volela da naslikam!“ kazala je Loli. „Inače, svi ovi
prekrasni božuri iznikli su iz jedne malene semenke.“
Loren se ispravila i protegla. „Osedam da je na pomolu nova priča“, rekla je
smejudi se.
„Vidim da me prilično dobro poznaješ. Ali nedu ti je sad ispričati. Ima
vremena. Ti sad treba da slikaš, a ja odoh da zalijem cvede pre nego što odem na
posao. Mojim božurima potrebno je dosta vode i lepih reči da bi ovako lepo
cvetali.“
Loli je podigla lončid s poda i, taman kad je htela da se vrati u brvnaru, Loren
ju je uhvatila za ruku.
„Hvala ti, bako.“
„Na čemu, mila?“
„Na rečima ohrabrenja.“
Loli joj se samo osmehnula i zaputila se prema kudi. Loren se potom okrenula
prema platnu i počela da slika. Uz svu onu očaravajudu lepotu i svetlo, inspiracija
joj je brzo došla. Čak se mogla zakleti da je osetila bakine ruke preko svojih kako je
vode isto onako kao što su to činile dok je bila dete.
Vreme kao da je stalo za nju. Loren se potpuno zanela i predala se poslu, pa
su ubrzo na njenom platnu počeli da se naziru likovi tri generacije žena kako sede
jedna pored druge na ovom naherenom molu: u prvom planu bile su slike žena
kakve su sada – starije, mudrije i snažnije, dok se u vodi video njihov odraz
prikazujudi ih onakvim kakve su bile u mladosti – mlade, tužnije, pomalo
izgubljene, ali prepune nade. Šta ih povezuje?
Ovo mesto.
Dom, pomislila je Loren razdragano.
Kako se jutro povlačilo pred danom, senke su lagano nestajale i cela okolina
poprimila je drugačiji, zreliji izgled. Baš kao i moja porodica, pomislila je Loren.
Kako je sunce jačalo, tako je jezero poprimilo drugačiju boju: sad su se na
njemu prelivale sve mogude nijanse plave, počevši od modre na mestima gde je

203
voda bila duboka, pa sve do potpuno svetle, kakva je bila u plidaku; tamo gde je
dno bilo peskovito voda je bila boje karamele, dok je na mestima gde je ono bilo
travnato voda bila smaragdnozelena; kad bi dunuo povetarac, površina jezera bi
se namreškala i postala mrka kao ponodno nebo. Tu i tamo pojavile bi se divlje
patke, koje su klizile po površini vode kao po ledu, dok im je povetarac podizao
šareno perje; bilo je i nekoliko labudova, belih kao neugaženi sneg; istezali su
svoje elegantne vratove i potom ih spuštali ka vodi, kao da se klanjaju. Ribari su
pokretali čamce iz trske usmeravajudi ih prema tačno određenom mestu gde de
spustiti mreže. Mališani u kupadim kostimima jarkih boja prskali su se u plidaku,
dok su njihova nešto starija brada i sestre plutali i sunčali se na gumenim
dušecima, a njihovi roditelji pripremali roštilj i hladili se pivom sededi u starinskim
izletničkim stolicama i drvenim ležaljkama.
Kod kude sam, ponovo je pomislila Loren osmehnuvši se samoj sebi.
Iz misli ju je prenuo zvuk zatvaranja vrata s komarnikom, nakon čega se njena
majka pojavila u dvorištu sa šoljom kafe u ruci, obučena u šorts i pamučnu majicu.
Loren je bacila pogled na ručni sat.
„Spavala si do deset sati? Bravo, mama!“
„Na čemu? Na tome što sam se pretvorila u lenštinu?“
„Ne, nego na tome što vodiš računa o sebi. Kasno si legla.“ Loren se
zaustavila na trenutak. „Hvala ti, mama.“
„Na čemu?“ ponovila je Arden.
„Na ovome“, odgovorila joj je Loren i pokazala glavom prema štafelaju. „I na
tome što si me slušala.“
Arden je nagnula glavu u stranu. „Nema na čemu.“
„Mama?“ ponovo je započela Loren. „Hodu da znaš da du ti pomodi da
otplatiš moju školarinu… Ja du…“
„Ti deš prepustiti meni da se postaram za to, u redu?“ prekinula ju je Arden
usred reči. „Ja sam se odrekla svojih snova i sad se gorko kajem zbog toga.
Pokušala sam da te nateram da se baviš onim što de ti obezbediti dovoljno novca,
međutim, shvatila sam da je mnogo važnije da ti ne ponoviš moju grešku“, rekla
joj je Arden i zatim prišla bliže platnu. „Ovo je zadivljujude, Loren. Stvarno jeste.
Pritom ne mislim samo na tvoju veštinu i talenat ved i na zrelost poimanja svega.
Ova slika zaista ima duboko značenje.“
Loren se zacrvenela, prišla majci i čvrsto je zagrlila, umazavši joj pritom
majicu bojom. „Izvini.“
„Nema veze. Tu majicu kupila mi je tvoja baka pre sto godina. Kad je ved
spominjem, gde je ona?“

204
 „Mislim da zaliva cvede.“
Njih dve su zadutale i nadulile uši. Čule su šum vode iz pravca cvetne bašte
koju je Loli gajila iza kude i odakle je preko celog leta brala raznobojno cvede kojim
je punila vaze u kudi. .
„Šta je ono?“ upitala je Loren majku pokazujudi joj na potočid vode koji tekao
iz pravca kude i slivao se u jezero.
„Mama?“ povikala je Arden.
Kako joj se Loli nije javila, na Ardeninom licu se pojavio uspaničeni izraz.
„Mama!“ povikala je još glasnije.
Ponovo muk. Pošto je Arden bacila svoju šolju, a Loren četkicu, obe su
potrčale koliko su ih noge nosile prema bašti. Tamo su zatekle Loli kako sedi na
zemlji držedi u ruci cvet božura i baštensko crevo iz kog je tekla voda. Na njenom
licu nije bilo nikakvog izraza; samo je nepomično sedela izgledajudi kao baštenska
skulptura.
„Mama, jesi li dobro?“ upitala ju je Arden. „Šta se desilo? Jesi li pala? Jesi li se
povredila? Možeš li da govoriš?“
Loli je mrtva ozbiljna pogledala prema derki i mirno joj odgovorila: „Izvini, ali
stvarno se ne sedam šta sam radila. Znam samo da me je iznenada savladao
umor.“
Odjednom, Loli je počela da se trese.
„Mnogo se plašim“, rekla je Loli dok ju je Arden grlila. „Ponekad sve
zaboravim.“
„Svima to može da se desi“, kazala joj je Arden obuhvativši je rukama oko
ramena. „Baš svima.“
Utom se ponovo začulo durlikanje duka.
Loli mu ovog puta nije odgovorila zviždukom.
Loren i Arden pomogle su joj da ustane i zatim su je povele do zatvorenog
trema. Tamo su je polegle na kauč, pokrile je i donele joj biljni čaj. Loli je ubrzo
zaspala, a jedan sunčev zrak pao joj je preko lica učinivši da izgleda kao svetica.
Izgleda kao da ima oreol oko glave, pomislila je Loren dok ju je držala za
ruku.
Arden se vratila u kuhinju i pozvala Džejka. Zatim se popela na sprat, ušla u
kupatilo, svukla se i pustila da joj voda pada niz lice i telo. Onda je glasno zajecala.

205
 Četrdeset

„Kako se osedate, Loli?“

Loline veštačke trepavice su zatreperile i onda je polako otvorila oči, prvo
jedno, pa drugo.
„Sanjala sam gnjurce“, izgovorila je promuklim glasom, još držedi onaj cvet
božura u ruci. „Jesam li se uopšte probudila?“
Doktorka Van Meter, Džejk, Arden i Loren stajali su nad njom nestrpljivo
očekujudi da se probudi. Pošto su čuli šta je rekla, svi su se nasmejali i odahnuli.
Primetivši da se Ardenini obrazi trzaju kao i kod svakog kad pokušava da
zadrži suze, Loli je povukla svoju usnu resicu ne bi li joj na taj način dala do znanja
da de sve biti u redu. Arden joj je odgovorila smeškom i ponavljanjem istog
pokreta na svom uhu.
„Promenidu vam terapiju, Loli. Propisadu vam drugi lek“, rekla joj je doktorka
Van Meter. „On bi trebalo da vam održi misli bistrim i da spreči pometenost.
Mogude je da de vam se od njega malo sušiti usta, ali ništa više od toga. Vidimo se
na kontroli za nekoliko sedmica.“
Loli je klimnula glavom i izgovorila: „Hvala, doktorka.“ Zatim je pogledala
prema Arden i Loren. „Crkoh od žeđi. Može li mr neko doneti malo vode?“
„Idem ja da ti donesem“, rekla joj je Loren.
„A ja du vas ispratiti do kola“, kazala je Arden doktorki.
„A ja du da pravim društvo vama, Loli“, obratio joj se Džejk.
„Oduvek sam tako delovala na muškarce“, rekla mu je kroz smeh Loli.
„Sad mi možete otvoreno redi šta se stvarno dešava“, rekla je Arden doktorki
dok su išle prema džipu.
„Pacijenti s blagim kognitivnim oštedenjem imaju dobre i loše dane. Ovaj je
bio loš. Nažalost, bide ih sve više kako bolest bude napredovala, pogotovo ako se
stanje vaše majke pogorša i prede u demenciju. To ne mora da se dogodi, ali za
svaki slučaj treba da budete spremni i na takvu mogudnost.“
Doktorka je skrenula pogled prema zatonu u kom su bezbrižno plutali Fred i
Etel. Zatim je ozbiljno pogledala prema Arden. „Bududi da živite daleko odavde,
morali biste početi da razmišljate o tome gde dete jednog dana smestiti majku.“
„Kako to mislite?“

206
 „Mislim na vreme kada Loli više ne bude mogla da se stara sama o sebi“,
rekla joj je doktorka. „Zasad može da živi ovde pod uslovom da je neko redovno
obilazi.“
Arden je skrenula pogled prema jezeru da bi sakrila suze.
„Znam da vam je teško sve ovo da prihvatite, ali znajte: demencija je bolest
koja pravi darmar u mozgu. Ubrzo de Lolino kratkoročno pamdenje biti oštedeno,
zbog čega de ona imati gadnih poteškoda u obavljanju svakodnevnih aktivnosti,
počevši od održavanja lične higijene, pa do pladanja računa. Ponavljam, to se
možda nede dogoditi u skoroj bududnosti, ali ipak vaša majka mora da se
priprema za ono što dolazi.“
Arden je ispružila ruku prema doktorki, ali je ova nije prihvatila jer joj je
pogled bio usmeren prema molu.
„Smem li da vam postavim jedno lično pitanje?“, upitala ju je doktorka. „Koje
naslikao onaj predivan porodični portret, onaj tamo na molu? Izvanredan je.
Mislim da bi se divno uklopio među ostale slike u gerijatrijskom centru. Stvarno je
inspirativan.“
Arden se odjednom osetila veoma ponosnom. „Loren ga je naslikala.“
„Šta mislite, da li bi vaša derka možda htela da proda tu sliku?“, upitala ju je
doktorka.
„Ne, ta slika nije na prodaju“, odgovorila joj je Arden bez razmišljanja.
„Onda samo prenesite derki da je izuzetno talentovana.“
Arden se vratila na zatvoreni trem i tamo zatekla majku kako sedi na kauču.
Onaj cvet božura sad joj je bio zadenut iza uha – pomalo neprirodna kombinacija
prirodnog ukrasa i neprirodne perike koju je još nosila na glavi. Loren i Džejk
sedeli su za stočidem i zabavljali se slaganjem one slagalice.
„Vidim po tvom izrazu lica da si jako zabrinuta, Arden“, rekla joj je Loli
smeškajudi se. „Ali znaj, mila moja, mene nije strah. Moja jedina i najveda strepnja
jeste to da bih jednog dana mogla da ne prepoznam tebe. Osim toga, ničeg
drugog se nimalo ne plašim. I ne žalim ni za jednim danom svog života.“
Arden je pogledala prema majci i zavrtela glavom. „Stvarno si posebna,
mama“, kazala joj je. „Kako to dosad nisam shvatila?“
„Nikad nisi bila najbistrije pile u leglu“, bocnula ju je Loli istovremeno joj
namignuvši. „Šalim se, naravno. Zapravo si oduvek bila previše inteligentna, samo
što nikad nisi naučila da veruješ u nešto što ti je nepoznato.“
„Misliš kao ti?“ odgovorila joj je Arden uzvrativši joj mig.

207
 „Upravo tako!“, nasmejala se Loli. „Ja verujem u štošta. I ti bi trebalo. Loren
takođe. Važno je verovati u nešto. Mada, priznajem, ni sama dugo nisam verovala
ni u šta.“
Loli je spustila čašu na pod i počela da prebira po privescima na narukvici, sve
dok nije pronašla onaj koji je prikazivao sičušno seme slačice zatvoreno u stakleni
polukrug uokviren srebrnim prstenom.
„Ako u sebi imaš i trunčicu vere, makar bila sitna kao ovo seme, znaj da
njome možeš da pomeriš planine. Tad ništa nije nemogude.“
Arden je sumnjičavo pogledala u majku.
„Postoji važna razlika između vere i religije“, rekla je Loli upirudi prstom
prema derki i pokazujudi joj onaj privezak. „Svako od nas ima bar trunku vere u
svom srcu. Druga je stvar šta demo uraditi s njom. Kako sam ja uspela da preživim
onoliku tugu? Kako si ti dobila ovako posebnu derku? Zato što si u nešto verovala,
mada toga možda tad nisi ni bila svesna.“
Loli je uzela onaj cvet božura koji joj je stajao iza uha, prinela ga svom nosu i
duboko udahnula njegov miris. „Ovo je božanski miris. Ovako mora da miriše u
samom raju!“
Bacila je cvet prema derki, koja je uspela da ga uhvati delid sekunde pre nego
što bi pao na pod.
„Moji božuri nastali su iz semena“, rekla je. „Posejala ih je još moja baka
Meri. Kad jednom procvetaju, mogu da cvetaju stotinama godina. Pazite šta vam
kažem, ovi cvetovi de nas sve nadživeti.“
Loli se ispravila na kauču i ispružila ruke visoko iznad glave, prema nebesima.
„Nekada nisam imala nimalo vere u sebi“, nastavila je ona. „Osedala sam se
izgubljenom i jadnom, kao da nemam kompas i kao da ne mogu da pronađem
pravi put. A onda sam upoznala jednog siromašnog čoveka čija je duša bila
bogatija od najimudnijeg na svetu.

208
 Četrdeset jedan

1988.

Loli je zabacila štap tik pored trske, malo sačekala i povukla mamac.
Ništa.
Namotala je pažljivo najlon na špulnu, stavila svež mamac i – fijuuuu! –
ponovo zabacila mamac, koji je pao u vodu tiho budnuvši.
Bilo je nečeg smirujučeg u pecanju, u tom upornom ponavljanju jednog te
istog pokreta. Nju je ono opuštalo gotovo jednako kao i šivenje.
Osim toga, dok je pecala, osedala se povezanom sa ocem, suprugom i sa
prošlošdu.
Loli je sedela na ivici mola klatedi nogama iznad površine vode. Zatim je
odložila pecaroški štap pored sebe i povukla rajsferšlus na jakni s kapuljačom.
Mada je bio tek početak oktobra, bilo je prilično sveže za ovo doba godine.
Udahnula je i izdahnula na usta čisto da proveri hode li se njen dah pretvoriti u
paru.
Ved mogu da vidim sopstveni dah! Zima samo što nije stigla, pomislila je.
Ogromno drvede šedernog javora koje je raslo po obodima jezera ved je
počelo da odbacuje lišde. U stvari, cela površina jezera presijavala se kao da je
neko na njegovom dnu zapalio vatru, pa se njen odsjaj video na površini vode;
zapravo, taj čarobni efekat napravila je jesen, koja je obojila lišde neverovatnim
crvenkastim, narandžastim i grimiznim nijansama, kao i vetar koji je to lišde posuo
po površini jezera.
Loli je bila sredna što je pronašla posao kojim je tokom jeseni prekradivala
vreme vikendima kad su turisti dolazili da se dive jesenjim bojama šume, dok je
preko leta i o praznicima njime bila zauzeta po ceo dan. Bila je sredna i zbog toga
što je Arden lepo napredovala u školi. Neizmerno su joj nedostajali i Lez i derka, ali
je duboko u njoj postojalo nešto što joj je takođe mnogo falilo, nešto što je nekad
bilo deo nje, a onda se negde izgubilo.
„Potrebno je verovati u ono što radite da biste upecali ribu“, rekao je neki
glas.

209
 Loli se trgnula i samo što nije ispustila štap iz ruke. Okrenula se i iza sebe
ugledala starca s pramenom sede kose koji mu je pao preko čela.
„Izvinite, nisam hteo da vas uplašim. Ja sam Džozef.“
„Mene nije baš lako uplašiti“, odvratila je Loli i, ne ispuštajudi štap iz jedne
ruke, ispružila je drugu prema njemu. „Ja sam Loli. Ovde je prilično tiho ovih dana.
Svi su otišli.“
„To što je tiho ne mora značiti da nema nikog“, odgovorio joj je starac i
protresao joj ruku.
Za razliku od jezera, koje se odenulo u svoje najlepše ruho, starac je bio sav
pohaban. Na sebi je imao stare radničke pantalone, pohabanu košulju, poderan
kaput i blatnjave čizme; ruke su mu bile prljave, a prsti kvrgavi kao drvede lovora
koje je raslo u javorovoj šumi.
„Šta vas je dovelo ovamo?“, upitala ga je Loli. „Došli ste na pecanje?“
Loli je bila osoba koja inače veruje ljudima, ali u ovom čoveku bilo je nečeg –
recimo da je to njegova aura, ako verujete u tako nešto – što je učinilo da se oseda
izbačenom iz ravnoteže.
„Ne, došao sam nešto da sagradim“, odgovorio joj je on.
„Da gradite?“
Loli je namotala najlon na špulnu i podigla se u stojedi položaj. Nakon
najezde turista koji su tokom osamdesetih pokupovali sve što se moglo kupiti u
Skupsu, Loli je prosto zamrzela reč gradnja. Skups i Lost Land Lejk nisu naročito
bili oduševljeni svim tim novotarijama. Njima je bilo sasvim dobro i bez svega
toga. Napravila je korak prema onom čoveku nervozno otvarajudi i zatvarajudi
rajsferšlus na jakni.
„Želim da sagradim skroman kuderak“, rekao je on. „Miran kutak, tu negde
pored jezera.“
„Imate li imanje?“ upitala ga je Loli.
Čovek se nasmejao otkrivajudi niz savršenih snežnobelih zuba koji se Loli nisu
učinili odgovarajudim za njegovo naborano neobrijano lice. „Imam“, odgovorio joj
je.
„A gde ste odseli?“ nastavila je da ga ispituje Loli. Oči su mu svetlucale istim
sjajem kao što je svetlucalo jezero i presijavale su se u nekoliko nijansi sive boje.
„U staroj štali, tamo iznad puta.“
„Čijoj štali?“, upitala ga je Loli. „Odrasla sam ovde, tako da poznajem skoro
sve meštane.“
„Nekih finih ljudi“, rekao joj je. „Dali su mi da koristim njihovu štalu, a ja
zauzvrat vodim brigu o njihovim životinjama. Tako mi svako popodne ostaje

210
slobodno da mogu raditi na svojoj kudi. Dobro bi mi došla nečija pomod, ako ste
zainteresovani.“
Loli je zaškiljila i pogledala ga sumnjičavo.
„Oprostite, molim vas“, izvinio joj se, osetivši njeno nepoverenje, a zatim je
krenuo unazad, sve dok nije sišao s njenog mola. „Nisam želeo da vas uznemirim.
Samo sam hteo da pronađem nekog ko je vičan u nekom poslu. Želim vam lep
dan, gospođo.“
„Ne umem ja ništa da radim!“, doviknula mu je ona, iznenadivši ovim čak i
samu sebe. Reči su joj samo skliznule sa usana pre nego što je razmislila šta de
redi.
„Svi smo mi vični nečemu, samo nemamo dovoljno vere u sebe“, rekao joj je
onaj čovek. Zatim je uperio kvrgavim prstom prema jezeru. „Čekajte me sutra oko
tri sata s druge strane jezera, tamo kod one žalosne vrbe. Vidite li je?“
Mada je veoma dobro znala gde se nalazi ta stara vrba, ipak se okrenula
prema jezeru da proveri da li je mislio na istu. Kad se okrenula, onaj čovek je
nestao netragom kao da ga nikad nije ni bilo.
Sutradan, tačno u tri sata, Loli se pojavila pored žalosne vrbe. Pod
nadstrešnicom od razapete cerade stajali su naslagani hrpa drvenih greda, džakovi
cementa, testere, čekidi, kolica, kofe, lopata i zarđala kutija za alat. Onaj čovek je
stajao ukopan do pojasa u rupi iz koje je izbacivao lopatom mokar pesak pomešan
s tamnim blatom.
„Ovo je vaša zemlja?“ upitala ga je Loli osvrdudi se oko sebe. „Ona brvnara
gore na brdašcetu pripada Milerovima“, dodala je.
„Ovo je moje savršeno mesto“, odgovorio joj je on.
Njegov odgovor zazvučao joj je čudno, ali ipak ubedljivo. Pogledala je opet u
pravcu kude Milerovih.
Mogla bih ih pozvati da se raspitam. Imam li uopšte njihov broj telefona?
Razmišljala je.
„Zašto se ne prihvatite nekog posla? Mogli biste mi donositi vodu s jezera“,
rekao joj je onaj čovek i time je trgnuo iz misli. „Potrebna mi je za mešanje
cementa. Moram brzo da završim temelj, pre nego što počnu mrazevi.“
„Šta vi to zapravo gradite?“, još jednom ga je upitala Loli. „Taj vaš temelj
deluje mi nekako mali.“
„Malo prostora, mnogo inspiracije“, odvratio joj je onaj čovek.
Loli je počela da mu dovlači vodu, ne prestajudi da mu postavlja pitanja. Je li
oženjen? Gde inače živi? Zašto je došao ovamo? Ima li dece? Čime se bavi?

211
 Starac je radio s toliko entuzijazma kao da je mladid u najboljim godinama, ne
odajudi previše podataka o sebi, ved bojedi svoje redi mudrošdu.
„Meni je ceo svet porodica“, glasio je jedan od njegovih odgovora.
„Moj dom je svuda gde sam dobrodošao“, dodao je nakon kratke pauze.
Radio je neumorno, zastajudi tek da popije malo vode iz jezera, onako kao
što to inače čine jeleni. Kad je u jednom trenutku starac podigao majicu da bi
njom obrisao čelo, Loli je zinula od čuda: njegovo telo bilo je mišidavije i
zategnutije od tela bilo kog mladida.
I narednih nekoliko dana Loli je dolazila ovamo u isto vreme. Pomagala je
onom čoveku koliko god je mogla: dovlačila mu je vodu, sklanjala šut, slagala
drvo. Ni sama nije znala zašto je to činila, valjda zato što je osedala da joj fizički
rad prija i deluje smirujude na nju skoro isto koliko i pecanje ili šivenje.
„Lepo sam vam rekla da ne umem ništa da radim“, ponavljala je ona.
„Umete, samo što ne verujete u svoje sposobnosti“, on joj je uporno
odgovarao. „Morate verovati u sebe.“
Narednog ponedeljka, jednako kišovitog i prohladnog kao što su bili i
prethodni dani, Loli je koračala kroz blatnjavu travu ostavljajudi kaljave tragove za
sobom. Kad se približila staroj vrbi, podigla je pogled i ukopala se u mestu:
građevina je bila završena.
Pred njom je stajala mala bela kapela, ne veda od dečje kudice, s krstom
napravljenim od brezovog granja koji je štrcao iz krova. Imala je male prozore s
obe strane i pod svakim prozorom po jednu praznu žardinijeru od borovih dasaka.
Prednji deo građevine, okrenut prema jezeru, bio je sav u staklu. Prednja
dvostruka vrata bila su obojena u crveno i od njih je do jezera vodila staza
napravljena od oblutaka.
„Kako?“ promucala je Loli u trenutku kad se onaj čovek pojavio pred njom.
„Kako ste ovo izveli? Kada?“
„Napravio sam ovo iz čiste ljubavi“, rekao joj je. „Izvolite, uđite.“
Loli se sagnula da bi prošla kroz minijaturna vrata i ponovo je ostala bez
teksta: tavanica je bila usmerena prema nebesima i cela opšivena drvenim
gredama. Unutra je bilo dovoljno visoko da je Loli mogla potpuno da se ispravi.
Zidovi su bili napravljeni od čvornatih borovih dasaka, a pod obojen u belo. Duž
oba zida stajale su po dve male klupe, potpuno obojene i izlakirane, dovoljno
prostrane da na njih sedne bar dvoje ljudi. Samo korak od njih stajao je mali oltar
osvetljen svedama. Na drvenom stalku ispred staklenog zida, odakle se pružao
pogled na jezero, stajala je Biblija.

212
 „Ništa mi nije jasno“, rekla mu je Loli. „Crkvica je stvarno lepa, ali ja sam
mislila da pravite sebi dom.“
„Ovo i jeste moj dom“, odgovorio joj je on široko joj se osmehujudi. „I vaš. I
svačiji.“
„I dalje mi nije jasno“, rekla je Loli zamuckujudi.
„Sad je na vas red da mi odgovorite na jedno pitanje“, kazao je on. „Ima li
nešto čime biste mogli da doprinesete da ovo mesto postane i vaše?“
Loli je pogledala u njega. Znala je da bi trebalo da bude uplašena, ali je bila
potpuno smirena. Osetila se kao da pripada ovom mestu.
„Mogla bih sašiti zavese za prozore“, rekla mu je Loli. „Imam kod kude staru
singericu'. O, mogla bih i posaditi baštu.“
„Vidite da umete svašta da radite“, rekao joj je onaj čovek. „Dogovoreno.
Idite i uradite svoj deo posla, a ja du da dovršim ovde još neke poslove.“
Loli je odjurila kudi i odmah prionula na posao. Radila je dan i nod da sašije
ljupke zavese od materijala koji je njena majka mnogo volela, onaj s borovima,
jelenima i malim jezerima. Kad je završila, otišla je u svoj vrt. U njemu je cvede
odavno uvelo, ali je zato ostalo dosta semenki i izdanaka. Nakupila je od svake
vrste ponešto i sve to spakovala u kartonsku kutiju.
Slededeg ponedeljka, tačno u tri sata Loli se pojavila pred kapelicom. Ispred
nje ju je čekao onaj starac, s tim što joj je sad delovao mnogo mlađe, mada je i
dalje nosio onu staru prljavu odedu.
„Ovo su pokloni od vaše majke“, rekao joj je. „Darovi vaše porodice.“
„Kako ste to mogli znati?“, upitala ga je Loli.
„Zato što i oni pričaju priču, baš kao i vaša narukvica.“
Čovek joj je pomogao da pokači zavese, a zatim su oboje izašli da posade
seme.
„Ako u sebi imate i trunčicu vere, makar bila sitna kao seme slačice, znajte da
njome možete pomeriti planine. Tad ništa nije nemogude.“
„Oprostite?“ upitala ga je Loli.
„Svima nama dato je seme vere, ali mi sami odlučujemo o tome šta demo
uraditi s njim. Morate verovati u sebe baš kao i u sve ono što vam je nepoznato i
strano. Tek kad se tako postavite, otvoride vam se svi putevi i više se ničeg nedete
plašiti.“
Loli je samo dutke zurila u onog čoveka.
Da li on to stvarno postaje sve mlađi? Ili sam jako umorna, razmišljala je Loli.
„Vreme je da pođem kudi“, iznenada je rekao onaj čovek. „Mislila sam da
vam je ovde dom.“

213
 „Moj dom je svuda. Vidimo se ponovo ovde, sutra oko tri?“
Loli je klimnula glavom. Sagnula se da podigne suvišnu karnišnu s poda i, kad
se podigla, onaj čovek je ponovo nestao netragom, ne ostavivši za sobom ni otisak
cipela.
Sutradan u tri sata Loli se vratila pred kapelu, ali je ovog puta onaj čovek nije
čekao. Otvorila je vrata i ušla u kapelu – cela je sijala od svetlosti sveda.
„Ima li koga?“ upitala je.
Niko joj nije odgovorio.
Loli se osvrnula oko sebe, ponovo se divedi neverovatnoj veštini kojom je
sagrađena cela crkvica. Otišla je do njenog prednjeg dela i sela na jednu klupu.
Svede su svetlucale istim sjajem kao i jezero. Tada je Loli sklopila oči i izgovorila
reči molitve.
Kad je ponovo otvorila oči, učinilo joj se kao da je prošla čitava večnost. Bol u
njenoj duši je nestao. Osetila je samo mir. Ustala je i krenula da pogasi svede i tad
je na oltaru, na stalku pored Biblije, opazila neku kutijicu. Otvorila ju je i videla
srebrni privezak u čijem središtu je sidušno seme slačice bilo zatvoreno u
staklenom polukrugu. Dok ga je vrtela među prstima pitajudi se kakvo bi moglo
biti njegovo značenje, u ušima joj je odjednom zazvonio glas onog čoveka.
Ako u sebi imate i trunčicu vere, makar bila sitna kao seme slačice, znajte da
njome možete pomeriti planine. Tad ništa nije nemogude.
Loli je zakačila privezak na narukvicu i, dok je izlazila iz kapelice, po prvi put
nakon mnogo vremena osetila se potpuno spokojno.
Cele te zime Loli je, gazedi kroz dubok sneg, svakog ponedeljka tačno u tri
sata dolazila do kapelice ne bi li ponovo srela onog čoveka. Ali njega tamo više nije
bilo.
Raspitivala se po celom gradu za njega, ali niko nije znao ništa da joj kaže.
Obišla je sve farme u okolini ne bi li saznala kod koga je onaj sedokosi čovek
odseo.
Svi su joj odgovorili da nikad nisu videli takvog čoveka.
Čim je granulo prolede i vreme se malo prolepšalo, svi vikendaši su se vratili u
kraj. Svi, osim Milerovih, za koje je Loli čula da su te jeseni stradali u saobradajnoj
nesredi.
S vremenom, kapelica pored jezera postala je omiljeno mesto lokalne dečice,
koja su je proglasila svojim skloništem i dragim mestom za igru tokom leta.
Preko jeseni i tokom zime, kad bi sve ponovo opustelo i utihnulo, Loli bi se
došetala do kapele tačno u tri sata, stala pored nje, pognula glavu i izgovorila reči
molitve.

214
 Četrdeset dva

„Bez obzira na to šta de se desiti u vašem životu, u mom životu i s mojim

zdravljem, ne treba ničeg da se plašite“, rekla je Loli, zatim je cmoknula svoj
privezak. „Vera de vam pomodi da prebrodite svaku teškodu. Moja jedina strepnja
je da du jednom sve zaboraviti. Zbog toga vam i pričam sve ove priče.“
„Sve su divne, bako“, kazala je Loren prišavši baki i poljubivši je u obraz.
„Idem da ti donesem još malo vode.“
„Mama, jesi li sigurna da nisi bila utučena?“, upitala ju je Arden čim je Loren
otišla u kuhinju. „I da nisi uzela neki lek?“
„O, vi, dobri ljudi, imajte malo više vere!“, izgovorila je Loli teatralno
zamahnuvši rukom prema derki. „Dete moje, toliko si talentovana i pametna, ali
nikad nisi imala dovoljno vere.“
Loli je pogledala prema Džejku, koji je, dirnut njenom pričom, još samo piljio
u nju. Ona je postavila ruke oko svojih usta i šapnula mu na način kako se to činilo
u Šekspirovo vreme: „Naročito imajte vere u ljubav.“
Arden je na to pocrvenela do ušiju.
„Crvena si kao onaj crvendad“, rekao joj je Džejk namignuvši joj i pokazavši
glavom prema hranilici za ptice.
„Idem da udahnem malo vazduha“, kazala je Arden i, sva postiđena, žurnim
korakom je izletela sa zatvorenog trema i zaputila se prema jezeru.
Džejk je malo oklevao, ali mu je Loli rekla: „Kreni za njom!“
„Sigurni ste?“ upitao ju je on.
„Ja jesam, a ti?“
Ne časedi ni časa, Džejk je potrčao ka vratima. Loli je gledala kako on
pretražuje pogledom mol i travnate padine što su se spuštale prema jezeru.
Na njima je sve vrvelo od mladih koji su došli da se ovde provedu za praznike.
Onda je u daljini spazio Arden kako žurno korača prema krivini jezera. Smesta je
poleteo za njom.
„Šta se desilo?“ rekao je ljutito i nežno je uhvatio za nadlakticu.
„Moja mama uvek pronađe način kako da me obruka“, odgovorila mu je
Arden i okrenula se prema njemu. Oči su joj bile crvene, a lice zajapureno, po
čemu je Džejk zaključio da je plakala.

215
 „Žao mi je“, rekao joj je tiho. „Ali ne mislim da je Loli nameravala da te
osramoti, ved samo malo da te prodrma, i to samo zato što joj je stalo do tebe.“
„Misliš li da je meni potrebno to drmusanje?“, zapitala ga je ona i nastavila
da korača istim tempom.
„Možda i jeste“, odvratio joj je Džejk. „Šta ti misliš?“
Arden se zaustavila. „Mislim da jeste“, složila se.
„Znaš, tvoja majka svakako ima talenta za dramu“, rekao joj je Džejk
pokazujudi rukom negde ispred Arden. Kad se okrenula, pred sobom je videla onu
kapelicu sada pretvorenu i dečju igraonicu. Bila je sva naherena, crvena boja na
vratima samo se nazirala, ali je krst od brezovog granja još štrcao iz njenog krova.
Džejk je uhvatio Arden za ruku i poveo je prema kapelici. Oboje su prvo
zastali na ulazu, zatim su ušli unutra, seli za klupu u prvom redu i zagledali se kroz
prozor koji je gledao na jezero.
„Šta misliš, da li je istina sve ono što nam je Loli ispričala o ovom mestu?“,
upitala ga je Arden.
„Šta ti misliš?“
„Molim te, nemoj da mi odgovaraš pitanjem“, rekla mu je ona. „Izvini. Nisam
tako mislila. Samo mi je malo previše svega.“
„Mislim da je sve ono istina“, odgovorio joj je Džejk i nežno prebacio ruku
preko njenih ramena da je malo umiri. „Sad bih želeo ja tebi da postavim pitanje:
Da li se moliš?“
„Ne“, rekla mu je Arden.
„Zašto ne?“
„Koji je smisao moliti se nečemu što ne postoji?“
Džejk je prvo pogledao u njene oči, zatim je skrenuo pogled prema prozoru i
zagledao se u svetlucavu površinu jezera. „Religija je isto kao kad slepac traži
pogledom crnu mačku u mračnoj sobi, a ipak je vidi.“
Arden ga je zbunjeno pogledala.
„Oskar Vajld“, rekao joj je Džejk. „Čak je i taj genijalni cinik verovao.“
Vetrid je zaduvao s jezera i zatalasao nežne cvetove zasađene u drvenim
žardinijerama na prozorima. „Misliš li da moja majka još sadi sve ovo cvede?“,
upitala ga je Arden.
„Naravno“, odgovorio joj je Džejk. „Ona je odavno pronašla svoju crnu
mačku.“
Arden je skočila na noge i istrčala iz kapelice. „Samo bežiš!“ povikao je za
njom Džejk.

216
 Pre nego što je izašao, video je kako Arden bere cvet božura iz žardinijere,
međutim, kad se i sam našao napolju, ona je ved bila na pola puta prema brvnari.
Potrčao je za njom i, taman kad ju je sustigao, ona je ved ušla na zatvoreni trem i
predala majci onaj cvet.
„Hodeš li da kasnije odemo da ukrasimo grobove kao što smo to nekad činile
za Dan sedanja?“
Loli joj ništa nije odgovorila, ali je Arden po suzama u njenim očima znala da
se njena mama obradovala ovom predlogu.
Kasnije, kad se Loli odmorila i pošto je Džejk otišao, njih tri su se svečano
obukle, nabrale cvede iz Loline bašte, spakovale papirne maramice i nekoliko
državnih zastavica, sele u „vudi“ i krenule u obilazak grobova.
Pošto su stigle do Spomen-groblja, parkirale su auto pored borovog drveda
koje raslo duž pošljunčane staze. Arden je otvorila prtljažnik i predala majci cvede,
derki zastavice, dok je ona uzela maramice. Zatim su krenule prema ulazu držedi
se podruku. Tišinu je prekinula Loli.
„Mislim da treba da idemo tamo.“
„Sigurna si?“, upitala ju je Arden.
Nakon kratke prepirke, njih tri su se zaputile travnatom stazom koja se
protezala između grobova i prolazila pored nekih novih, s masivnim mermernim
pločama, i drugih zapuštenih, okrnjenih i dotrajalih.
Groblja duž jezera Mičigan nisu bila ni raskošna, ni bogata, ni velika. Sva su
bila mala i skromna, smeštena na padinama, tik do pašnjaka i okrenuta prema
jezeru. Vedina grobova nije imala skupocene mermerne ploče, ved su skoro svi bili
u obliku humki s uspravnim, četvrtastim kamenim pločama na kojima su bila
uklesana imena pokojnika.
„Evo je!“ povikala je Loli.

Meri Faloran
Supruga, majka i baka
Švalja i avanturistkinja
1884-1971

Loli je pognula glavu i ispružila ruke prema derki i unuci. Onda su njih tri
spojile svoje dlanove i pomolile se. Potom je Loli klimnula glavom derki, na šta je
ova zabila američku zastavicu u Merinu humku. Loli je onda kleknula, rukama
razgrnula zemlju pored bakinog groba i posadila nekoliko božura. Kad su završile,
obrisale su noseve i oči maramicama.

217
 „Slededi!“, povikala je Loli i pokazala rukom prema severu.
Arden i Loren su joj pomogle da se pridigne, na šta im je ona zahvalila
osmehom. Dok su koračale držedi jedna drugu podruku, Loren se obratila baki:
„Koliko dugo ovo radiš, bako?“
„Oduvek.“
„Zašto?“
„Zbog mirisa!“, odgovorila joj je i tutnula joj u ruku jedan cvet božura. „Aha,
znam! Zato što tako mora da miriše u raju!“ rekla je Loren. „Baš zbog toga!“
Loli se zaustavila kod niske zidane ograde ispod borove krošnje, odakle se
pružao pogled na simetrično poredane grobove koji su se pružali u redovima na
padini ispod njih. Skoro svaki je bio ukrašen zastavicama i cvedem. Loli je podigla
buket božura prema svom nosu i, čim ga je pomirisala, sedanja su počela da joj
naviru.
„Ovo cvede potiče iz Irske, zemlje u kojoj je Meri rođena“, počela je ona.
„Bududi da Meri nije mogla da se vrati kudi, roditelji su joj poslali nekoliko krtola
božura da bi mogla da ih posadi i da tako ima delid rodne grude pored sebe. Meri
ih je poslušala. Brižljivo je negovala svaki žbun božura, a oni su joj uzvradali
krupnim, bujnim, mirisnim cvetovima.“
„O bože, kakav opojan miris!“, ponovila je Loli opet zabivši nos u buket.
„Dok je moja mama bila živa, nas dve smo stalno dolazile da Merin grob i tad
mi je mama pričala o baki. Upravo na ovom mestu naučila sam mnogo o svojim
precima i prijateljima, onima što su otišli pre mene, i onima koje sam jedva
poznavala.“
„Majka mi je rekla da je Meri posadila dve vrste božura, ove što rano cvetaju
i one čiji se bokori otvaraju mnogo kasnije. Ove prve je posadila samo zato da bi
njima mogla da ukrasi grobove prijatelja i rodbine baš na Dan sedanja. Nije želela
to učiniti bilo kojim cvedem, ved baš ovim što potiče iz njene Irske i koje je
smatrala najlepšim cvedem na svetu.“
Loli je zastala jer nije mogla da zaustavi krupne suze koje su joj se skotrljale
niz lice. „Znate, zemlja je nešto po čemu kratko hodamo za našeg života. Ali ono
što u njoj raste ostaje tamo zauvek. Tako de i Merini koreni zauvek cvetati u mojoj
bašti. Njeni božuri su moja večita uspomena na nju i sve one koje sam volela.
Svako od nas mora pronadi način da sačuva uspomenu na voljene, bez obzira na
to gde živimo i koliko vremena je proteklo od njihove smrti.“
„Ti čuvaš uspomene u privescima“, zaključila je Loren.
„Tako je, mila moja.“

218
 Loli se zatim okrenula na drugu stranu i povukla ih obe prema stazi koja je
vodila na drugi kraj groblja. Kad su stigle do humke na čijoj je kamenoj ploči bila
uklesana slika jezera s dva gnjurca, Loli je tiho prošaputala: „Ovde leži moj Lez.“
Zatim se sagnula i posadila božur u zemlju.
Njih tri su nastavile da obilaze humku po humku; prvo su obišle grob Loline
majke, pa oca, a onda su redom nastavile da ostavljaju božure na humke ljudi o
kojima im je Loli pričala, ali koje njih dve nikad nisu upoznale.
Naposletku je Loli rekla: „Mislim da smo završile današnji obilazak.“ Arden se
malo snebivala. „Mislim da nismo. Ima još jedan grob koji nismo obišle.“
Onda su se njih tri okrenule i nastavile da se kredu između humki čitajudi
imena na nadgrobnim pločama, sve dok nisu naišle na jedan pored drveta lovora.
Na njemu je pisalo: Klem Votkins.
Arden je uzela zastavicu iz derkine ruke i cvet božura iz majčine, pa je
kleknula pored groba svoje prve ljubavi i izgovorila reči molitve:
Bio si prvi koji me je iskreno voleo. Drago mi je što si pronašao svoju sredu.
Molim te da mi pomogneš da i ja pronađem svoju. I evo sada, ovde na tvom
grobu, molim se da jednog dana neko isto ovako obiđe moj grob, posadi na njega
cvede i seti se da sam ikad postojala.
Zatim je Arden razgrnula rukama travu, pesak i ilovaču, i posadila božure na
Klemob grob.

219
 Jedanaesti deo

Privezak u obliku tijare

Za život u kom deš se osedati kao kraljica, makar samo

jedan dan
 Četrdeset tri

Nešto je tresnulo o vrata trema.

Ova buka trgnula je Arden, koja je u tom trenutku bila usred komunikacije sa
svojom kancelarijom. Odskočila je od iznenađenja i prosula kafu po sebi.
Uhhh!
Podigla je pogled tačno u trenutku kad je raznosač novina hitnuo novine
preko celog travnjaka i kad su one pale na stepenište tik ispred vrata.
Spustila je šolju na sto i pritisnula taster pošalji, čime je svom uredniku
poslala poruku u kojoj je pisalo: „O'ladi, Vane… na odmoru sam! VRATIDU SE KAD
MI ISTEKNE GODIŠNJI ODMOR!“
Njegov odgovor je stigao pre nego što je Arden stigla da spusti telefon na sto.
„Simon i dalje ODLIČNO obavlja tvoj posao!“ pisalo je u njegovoj poruci.
Ovo ju je prilično uznemirilo, ali je ipak odlučila da mu ne odgovori odmah,
ved da prvo uzme novine sa stepenica. Skinula je gumicu sa zamotuljka, raširila
novine i sarkastično se nasmejala naslovu na naslovnoj stranici: .

Srećan vam Dan sećanja, građani Skupsa!

Danas se održava 75. izbor za kraljicu lala!

„Izgleda da se kosmos danas baš navrzao da mi nešto poruči“, zakikotala se

Arden čitajudi tekst s naslovne strane. „Opa. Ovo se nimalo nije promenilo. Ovaj
lokalac svakako nije Tribjun, a naročito ne Paparaci.“
„Nije ti ovo Čikago, draga moja“, rekla joj je Loli, koja je u tom trenutku ušla
na trem nosedi u ruci šolju kafe. „I, hvala bogu, mi nismo poznate face.“
„Taj Izbor za kraljicu lala meni zvuči baš zabavno!“ dobacila je Loren, koja se
pojavila odmah za bakom. Sela je na ljuljašku, prekrstila noge i uglavila činiju s
cerealijama u krilo. „Zašto mi nikad nismo tamo bile?“
Na tremu je zavladao tajac.
„Mislim, svaka varošica ima kraljicu mleka, žita ili tako nešto, zar ne?“ rekla je
Loren između dva zalogaja „laki čarm“ žitarica, koje joj je baka stalno kupovala.
„Oduvek sam želela da budem kraljica nečega.“

221
 „Svaka devojka treba da bude kraljica ili princeza, makar na samo jedan dan“,
dodala je Loli pijuckajudi kafu i pritom namignuvši Arden preko šolje. „Ali, draga
moja, postoji razlog zašto mi nikad nismo otišle na to takmičenje, kao i za to zašto
se tvoja majka odjednom tako udutala. Je li tako, Arden?“
„Majko!“
„Opet ste mi nešto predutale?“ rekla je Loren skičedi i odskačudi s one
ljuljaške. „Ima li još nešto što je mama zaboravila da mi ispriča?“
„Jedva čekam da čujem tu priču“, začuo se nečiji dubok brundajudi glas
negde izvan trema.
Arden se ponovo trgnula i po drugi put prosula kafu po sebi. Sekundu kasnije
Džejkovo lepo lice pojavilo se na vratima trema.
„Samo sam htela na miru da popijem kafu i da pročitam novine“, izgovorila je
Arden pomalo nadureno, pa je sela za stočid i duboko uzdahnula. Podigla je deo
slagalice i zamahnula njime čisto da bi tim pokretom naglasila ono što je sledede
htela da kaže. „Sama!“
„Čudi me što paparaci iz Paparaca ved nisu opseli ovu brvnaru!“, rekao je
Džejk i vragolasto stisnuo Arden za ramena. „Ti si poznata faca u Skupsu! Trebalo
bi da pišu o tebi u tvom magazinu!“
„Mislim da je bilo dosta tajanstvenosti“, zaskičala je Loren. „Hode li mi neko
redi o čemu se ovde radi?“
Arden je presekla pogledom majku, a ona joj je uzvratila na isti način. „Hajde,
pokloni se i počni“, rekla je usiljeno se osmehnuvši, pa je sela i pobednički sklopila
ruke na svom krilu.
„Pa, dobro…“ počela je Arden. „Moja mama je smatrala da je veoma važno
da počnem da se družim s vršnjacima. Želela je da se malo oslobodim pre nego što
odem na koledž, da izađem iz svoje ljušture i da ne budem više tako povučena.“
„I ne samo to ved i da nas dve radimo nešto zajedno, kao prave majka i
derka“, dodala je Loli. „Htela sam da se posle Lezove smrti nas dve malo bolje
povežemo.“
„I tako“, nastavila je Arden, „u tipičnom Lolinom fazonu, pala joj je na pamet
ta glupa ideja…“
„Čekaj malo!“ prekinula ju je Loli. „Ti si novinarka. Trebalo bi da se držiš
činjenica.“
„Pa držim se!“ planula je Arden. „I… tako je ona lepo odlučila da me prijavi za
to takmičenje za kraljicu lala. Naravno, bez mog znanja.“
Loli je nevino slegnula ramenima i time izazvala smeh kod svih osim kod
Arden.

222
 „I onda sam ja pristala samo da nju usredim. A ona je odmah prionula na
šivenje one drečave žute haljine…“
„Nije drečava. Takva je boja prolednih lala“, ponovo se umešala Loli.
„Pobogu, mama, izgledala sam kao da bolujem od žutice“, rekla je Arden.
„Osim toga, rub te haljine bio je išaran svim mogudim bojama…“
„I to su bile boje prolednih lala!“, ponovo se ubacila Loli.
„… i za mnom se vukao dugački šlep, koji je mama ukrasila svežim lalama iz
svoje bašte. Izgledala sam kao svilena božična bombona umotana u papir duginih
boja! Povrh svega, stavila mi je na glavu i jednu od onih svojih plavih perika i
zadenula mi za uho još nekoliko lala…“
„Trebalo je da izgledaš kao prava holandska Amerikanka!“, opet joj je upala u
reč Loli.
„Mama, to je oksimoron“, odvratila je Arden, na šta se ono dvoje ponovo
zakikotalo. „Pritom si me toliko nafrakala da sam izgledala kao prava američka
uličarka.“
„Prave uličarke bar umeju da hodaju na visokim štiklama i ne padaju s njih“,
uzvratila je Loli, mašudi prstom prema derki.
„U redu, počinjem polako da shvatam“, ubacila se Loren.
„Sačekaj malo“, rekla je Arden. „Najslađe tek dolazi… Moja je mama smislila
da izvedem tačku u kojoj je trebalo da pevam, igram i sviram UKULELE!“
„Šta hodeš, bilo je savršeno“, kazala je Loli i zaneseno zatvorila oči.
„Jedini problem u tom savršenstvu jeste to što su mi se svi smejali! I, onda
sam ja, onako posramljena, pokušala da pobegnem sa bine koju su podigli pored
reke, ali avaj, šlep mi se zakačio za ekser na dasci, štikla mi je upala u procep,
zanela sam se unazad i upala u reku. Jedva su me izvukli iz nje!“
„Sredom, spasli su i moju periku“, nasmejala se Loli.
Džejk je ustao, postavio ruke na Ardenina ramena i nežno ih stisnuo.
„Svi su me zvali Bljakden“, rekla je Arden. „Među devojkama u gradu proneo
se glas da, ako žele da osvoje titulu kraljice, ni za živu glavu ne smeju da izgledaju i
rade ono što je Arden uradila.“
Loren se pljesnula rukom po ustima, ali ipak nije mogla da zadrži smeh. „O,
mama, žao mi je. Zašto mi nikad to nisi ispričala?“
„Zašto bih? Da mi se i ti smeješ?“
„Sad mi je jasno zašto si toliko zatvorena i zašto se oblačiš tako
konzervativno“, kazala joj je Loren. „Drago mi je što sam saznala razlog. Hvala ti
na iskrenosti.“

223
 Arden je protresla novine i raširila ih pred sobom. „Nema na čemu. Ali još
želim da provedem tih i miran Dan sedanja“, dodala je krijudi lice iza novina.
„Znaš li zašto sam te prijavila na to takmičenje, Arden?“, upitala ju je Loli, sad
veoma ozbiljnim tonom, nakrivivši glavu isto kao i ptičica koja je stajala na hranilici
u dvorištu.
„Znam. Da bi me izblamirala.“
Loli se zagledala u jezero, čija je površina zasvetlucala u njenim plavim očima.
„Ne, nego zato što ja nikad nisam imala priliku da učestvujem na njemu. Pravila
nalažu da majke moraju da prijave derke. Moja majka je umrla mlada i mene nije
imao ko da prijavi. Oduvek sam maštala da učestvujem u tom takmičenju i da mi
stave na glavu onu prelepu tijaru od lala… Zato, kad ved nisam mogla da
učestvujem kao nečija derka, mislila sam da bi bilo zabavno da učestvujem kao
majka. Mislila sam da bi bilo divno da se bar jedna žena u našoj porodici oseti kao
kraljica, pa makar na samo jedan dan.“
Ardenino lice je smekšalo i ona se konačno osmehnula majci, dok je Loren
skrenula pogled prema prozoru da bi sakrila suze.
„Otkud ti ovde?“ upitala je Loli Džejka iznenada promenivši temu. „Osim što
si sigurno poželeo lično da upoznaš čuvenu Bljakden?“
„Došao sam da vidim kako ste i treba li vam nešto.“
„Osedam se mnogo bolje, hvala ti“, rekla mu je Loli. „Planiram čak da odem
na posao u podne. Praznik je i grad je prepun turista.“
„Osim toga…“, nastavio je Džejk. „Došao sam da izvedem Arden?“
„Da je izvedeš?“ ponovila je Loli za njim široko se osmehujudi.
„Da me izvedeš?“ ponovila je i Arden, takođe se osmehujudi.
„Vodim je na plažu“, rekao je Džejk Loli. „Želim da naš prvi sastanak bude na
istom mestu gde ste se prvi put poljubili Lez i vi.“
„Dopada mi se ta ideja“, kazala je Loli. „A tebi, Arden?“
Arden je klimnula glavom, nakon čega se odmah setila Vanove poruke.
„Samo, prvo moram da proverim šta se dešava na poslu“, rekla je Arden.
„Možda du morati daljinski da odradim sat-dva.“
„Ali danas je praznik“, izgovorila je Loli, razočarano uzdahnuvši.
„Preko praznika uvek ima manjka ljudi, a viška posla“, objasnila joj je Arden.
„Sedaš li se o čemu smo razgovarale?“ upitala ju je Loli.
Arden se malo snebivala i onda se zablenula u sto da ne bi morala da se
susretne s pogledima majke, derke i Džejka.

224
 „Što se mene tiče, odoh da završim sliku“, rekla joj je Loren. „A onda du da se
opružim pored jezera da uhvatim malo sunca. Danas je savršen dan za plažu… i za
sastanak!“
Istog trenutka Arden je zaboravila na Vana, i na posao, i na pamet joj je pala
doktorka Van Meter, koja je htela da otkupi Loreninu sliku. Pogledala je u majku,
zatim prema jezeru.
Čega du se pre setiti kad budem njenih godina? Da sam jedan divan dan
provela radedi? Ili da sam otišla na plažu? Razmišljala je Arden. Moj novi život
započinje od ovog trenutka.
„U pravu si“, konačno je izgovorila Arden. „Idem odmah da se spremim.“
„Nemoj ni slučajno“, našalila se Loli.
Arden joj je u prolazu za kaznu svukla periku s glave. Kad je začula škripanje
drvenih stepenika, Loli se okrenula prema Džejku. „Hvala ti. Od srca“, rekla mu je.
„Na čemu?“
„Na svemu.“

225
 Četrdeset četiri

Plaža u Skupsu bila je zakrčenija nego put pored jezera usred najgore januarske
medave.
Kolona automobila otegla se po uskom putu koji se spuštao između visokih
dina prema plaži i iz svih njih je kroz spuštene prozore treštala muzika svih
mogudih žanrova – pop, rok, kantri, džez i evergrin.
Arden je pogledala prema vozačevom mestu, na kom je sedeo Džejk. Prizor je
bio sasvim neskladan: krupan čovek u zarđalom kamionetu sluša klasičnu muziku i
zviždude po taktovima Betovenove kompozicije. Posmatrala je kako mu se obrazi
naduvavaju i kako se one njegove savršene usne pude dok je zviždukao.
Kako se kamionet malo pomerio, tako je naišao na sunčev zrak koji se probio
između brezovih grana i pao Džejku u oči, zbog čega je on spontano posegnuo za
naočarima za sunce na komandnoj tabli, uhvativši pritom Ardenin pogled.
Džejk joj se osmehnuo i nastavio da dobuje prstima po volanu uz violinski
stakato. Kako se zvuk violina pojačavao, tako je i Ardenino srce sve brže udaralo.
Dopada mi se ovaj čovek, pomislila je Arden, da bi odmah zatim isto to
prošaputala sebi u bradu kao da je time htela samu sebe da uveri da je to istina.
„Dopada mi se ovaj čovek.“
„Molim?“, upitao je Džejk i pogledao je preko naočara spuštenih na pola
nosa. „Nešto si rekla?“
Taman kad je htela da mu prizna šta je izgovorila, neko iza njih je glasno
zatrubio i prekinuo je u toj nameri.
„Čak i najpametniji ljudi skroz pobudale za praznike“, kazao je Džejk, isturivši
glavu kroz prozor i začuđeno vrtedi njom, pa se zatim ponovo obratio saputnici.
„U ovakvim situacijama trebalo bi da postoje samo tri mogudnosti: ili imaš
sezonsku kartu, ili imaš dnevnu kartu, ili lepo okreni auto i vrati se kudi. Prosto kao
pasulj.“
Život bi trebalo da bude takav. Jednostavan, pomislila je Arden i resila da ipak
zadrži za sebe ono što je izgovorila.
Mic po mic, kolona se pomerila napred. Videvši sezonsku propusnicu
zalepljenu na Džejkovom vetrobranu, spasilac mu je samo pokazao rukom da
može da prođe, nakon čega je Džejk parkirao stari ford u uzak prolaz između dve

226
dine koje su odvajale zadnji deo plaže od onog bližeg vodi. Bududi da nije mogla
da otvori svoja vrata, Arden je samo mogla da gleda kako se Džejk izvlači, stavlja
peškire oko vrata, kači torbe o rame i stolice na leda, i nosi suncobrane i ručni
frižider u snažnim rukama. Zatim se i ona izvukla i polako krenula za njim
posmatrajudi ga kako nogama razgrde pesak pred sobom. „Pronašao sam nam
mesto!“, doviknuo joj je Džejk i istresao teret na pesak, sav mokar od znoja u licu.
„Izvini, nisam mogao dalje da teglim sve ovo.“
Zatim su njih dvoje u tišini počeli da se smeštaju radedi onaj deo posla koji im
je u tom trenutku najviše odgovarao – Džejk je gumenim čekidem udarao drške
suncobrana nabijajudi ih duboko u pesak, dok je Arden širila peškire i slagala
knjige, časopise i pide na njih.
„Dobar smo tim“, rekao joj je Džejk kroz smeh.
Arden je osetila kako joj lice obliva crvenilo. Sredom, sunce je svojim sjajem
prikrilo njeno rumenilo, na čemu mu je ona bila iskreno zahvalna. Zatim se
smestila na prostrani peškir na čijoj je prednjoj strani bila ogromna slika „Doline
poslastičarnice“. Pogledala je prema jezeru i duboko uzdahnula. Bilo je to jedno
od onih divnih, toplih, suvih i sunčanih mičiganskih popodneva zbog kojih je
vredelo pregurati sve one snežne, tmurne i hladne mesece. Takvi dani ovde su bili
čarobno lepi, ali ih, nažalost, tokom godine nije bilo mnogo, ved obično samo u
periodu od Dana nezavisnosti do Dana rada, što je značilo od početka jula do
početka septembra.
Stotinu dana leta, pomislila je Arden prisetivši se da meštani tako nazivaju
svoju letnju sezonu, koja je obično započinjala od vikenda za Dan sedanja. Ipak,
retko kad se dešavalo da vreme za ovaj praznik bude ovako lepo. Šanse za to bile
otprilike iste kao da dobijete premiju na lutriji.
Arden je pogledala u sunce i zahvalno mu se osmehnula. Paperjasti beli
oblačidi lenjo su se vukli preko neba bacajudi povremeno senke na plivače u vodi.
Nebo je bilo nestvarno plavo, a svetlost toliko topla i meka da joj se činilo kao da
miluje sve na šta je pala – jezero, čamce, travu na dinama, kupade kostime – pa se
Arden činilo kao da je ceo ovaj prizor prenesen iz filma Čarobnjak iz Oza, i to u
onom trenutku kad se radnja filma prebaci iz crnobele tehnike u pun kolor.
„Izgledaš nekako… drugačije“, rekao joj je Džejk, prenuvši je iz sanjarenja.
„Deluješ sredno.“
Arden je okrenula glavu prema njemu; on je u tom trenutku završavao
montiranje drugog suncobrana.
„Izvini“, nastavio je. „Nisam hteo da te uplašim. Zabrinuta si za majku?“
„Jesam“, rekla mu je. „Ali trenutno samo uživam u ovoj lepoti.“

227
 Džejk joj se široko osmehnuo otkrivajudi pritom bele zube koji su sijali kao
biseri na njegovom toplom, dobrodudnom licu. Zatim se odjednom uspravio i
svukao sa sebe majicu i bermude, ispod kojih je nosio pripijene kupade bokserice.
Arden je zinula od čuda. Nije mogla da skine oči s njegovog tela. U onoj
bolničkoj uniformi i širokoj dnevnoj odedi delovao joj je pomalo zdepasto,
međutim, tek sada, dok je stajao pred njom samo u kupadim gadama, videla je da
je sazdan od samih mišida. Njegovi izraženi bicepsi i mišidi ramena štrcali su prema
nebu kao omanje planine. Grudi su mu bile široke i razvijene, i savršeno su se
uklapale sa osam redova pločica na stomaku sa kog se prema mišidavim bedrima
spuštala tamna tračica malja koje su lepršale na povetarcu. Dok je stajao onako
obasjan suncem s onim peščanim dinama u pozadini, izgledao joj je kao grčko
božanstvo s kožom boje zlata.
Džejk je ispustio gumeni malj u pesak i spustio se na kolena na peškir. Zatim
je otvorio bocu vode koju mu je Arden ostavila i nagnuo iz nje. Arden je pratila
svaki njegov pokret kao omađijana.
„Ti se nedeš skinuti u kupadi kostim?“ uzgredno ju je upitao.
Ardenino srce je poskočilo. Zatim je pogledala u svoje današnje izdanje: na
sebi je imala crnu majicu dugih rukava, helanke, bejzbol kačket i tamne naočare
koje su joj stajale na nosu toliko namackanom kremom za sunčanje da se istom
tom količinom moglo namazati najmanje petoro odraslih ljudi.
Prisetila se dana dok je bila školarica, ovde u Skupsu. Bududi da je njena
majka oduvek nosila perike i suviše napadno se šminkala, Arden se trudila da
bude što manje uočljiva. S vremenom je takav izgled postao njen zaštitni znak –
ravne šiške, tamne naočare, dosadna odeda – međutim, sad je shvatila da se sve
vreme krila ispod svih tih slojeva samo da bi se zaštitila od toga da bude
povređena. Na taj način se branila od Lolinog mučnog sveta, od onog još mučnijeg
u Čikagu i na poslu, i od najmučnijeg od svih – sveta neoženjenih muškaraca.
I sad je očajnički želela samo da se obgrli rukama i pobegne odavde koliko je
noge nose. Međutim, u Džejku je bilo nečeg toliko privlačnog, nečeg čemu nije
mogla da se odupre i zbog čega bi uradila sve što bi zatražio od nje.
Zato je svukla sa sebe onu crnu majicu i helanke, ispod kojih je sevnuo crveni
bikini koji je pozajmila od Loren.
Nikad se nisam osetila ovako ogoljenom, kako fizički, tako i emocionalno,
pomislila je Arden.
„Ne znam ni sama šta mi je bilo….“, počela je nepovezano da brblja. „Izvadila
sam ga iz derkinog kofera… Mislila sam da… Ovaj, ja…“

228
 „Pssst“, rekao je Džejk i stavio joj prst preko usana da je udutka. „Izgledaš kao
avion.“
„Bavim se spiningom. I jogom. I džogiram redovno.“
„Vidi se“, rekao joj je on i prešao pogledom preko njenog tela. „Hodeš li,
molim te, da mi namažeš leđa?“
Džejk je ustao, podigao je na noge i pružio joj bočicu. Pomalo nervozno,
Arden je istisnula malo sadržaja flašice na dlan i počela da ga utrljava na Džejkova
široka leđa, preko mišidavog vrata i ramena, sve vreme osedajudi kako joj srce
udara kao ludo.
Sav je kao od čelika, pomislila je Arden i osetila leptiride u stomaku.
„Hvala ti“, zahvalio joj je Džejk i uputio joj osmeh, napola nevin, napola seksi.
„Sad se okreni da ja tebe namažem.“
Arden ga je začuđeno pogledala i pocrvenela.
Džejk joj je zatim utrljao losion na ramena i vrat.
Njegove ruke! Može li njima osetiti kako mi srce udara? Nadam se da ne
može, razmišljala je Arden zabrinuto.
Onda je zatvorio bočicu, bacio je na peškir i rekao: „Hajdemo u vodu.“
„Ne bih. Hladna je. Ved sam probala s mamom.“
„Ovo je jezero Mičigan“, rekao joj je Džejk. „Ono je uvek, kako da kažem,
osvežavajude. Kao da to ne znaš.“
Onda ju je odjednom zgrabio i potrčao krupnim koracima prema vodi nosedi
je u mišidavim rukama. Kad mu je voda bila negde do pojasa, zaronio je pod vodu
ne ispuštajudi Arden iz naručja.
Čim joj se glava našla pod vodom, spale sujoj naočare i potonule napeščano
dno. Bez naočara, pred očima joj se sve zamaglilo, kao da je gledala kroz staklenu
prizmu. Dok je izranjala na površinu, videla je celo svoje detinjstvo u talasima nad
svojom glavom. Videla je lice svoje majke dok je uči da pliva. Videla je njene oči
kako je prate dok je plutala na naduvanoj gumi.
Ona je uvek bila pored mene, prisedala se Arden.
Kad je konačno izronila, izborila se za vazduh. Od hladne vode cela se
naježila.
Možda nije ona mene ostavila. Možda sam ja nju napustila onda kad sam joj
bila najpotrebnija.
Džejk je doplivao do nje i ispružio joj ruku. „Jesi li dobro? Izvini. Mislio sam da
de biti zabavno.“
„Dobro sam. Samo sam izgubila naočare“, rekla je i prošla rukom kroz mokru
kosu. „I izgledam kao strašilo.“

229
 „U stvari, izgledaš… veoma lepo“, rekao joj je Džejk. „Sačekaj me ovde.“
Zatim je iznenada zaronio pod vodu. Arden se sagnula licem bliže vodi, ali
odande ju je gledao samo njen sopstveni odraz. Zaprepastila se kad je ugledala
svoj lik u staklenoj površini vode. Onako bez naočara, s mokrom, razbarušenom
kosom izgledala je mnogo mlade, nekako nežnije, ženstvenije.
Izgledala je kao što izgledaju njena majka i derka.
„Evo ih!“ povikao je Džejk čim se pojavio na površini. U ruci je držao njene
naočare kao da drži najdragoceniji biser koji je upravo izronio iz morskih dubina.
Sasvim nenadano, Arden se nagnula prema njemu i poljubila ga. Džejk ju je
celu obuhvatio rukama, privukao je prema svojim nagim grudima. Njena koža sad
je bila još naježenija, ali ovog puta ne od hladne vode, ved od uzavrele krvi koja joj
je prostrujala celim telom.
Podigla je pogled prema nebu dok joj se niz lice slivala voda.
„Tu sam, pored tebe“, rekao joj je Džejk, čvrsto je držedi uz sebe. „Ne brini,
sa mnom si bezbedna.“
Prvi put posle mnogo vremena Arden se zaista tako osedala. Pomislila je na
oca i majku, na njihov prvi sastanak koji se desio jednom davno na ovom istom
jezeru i na to kako je ceo život zapravo ispunjen sitnim trenucima koje pamtimo
celog života.
Onda su njih dvoje počeli međusobno da se prskaju i da se kikodu; tek tad je
Arden shvatila još nešto: konačno se opustila i počela da se zabavlja.
Sasvim iznenada istrgnula je svoje naočare iz Džejkovih ruku i zavrljačila ih
nebu pod oblake.
„Kako deš da gledaš bez njih?“, bio je zabezeknut Džejk.
„Imam kontaktna sočiva u brvnari“, rekla mu je Arden. „Uostalom, sad imam
tebe da me vodiš“, dodala je i naglo zadutala.
Posle kratke pauze nastavila je da govori: „Gledala ja svet s naočarima ili bez
njih, konačno sam nešto shvatila.“
„Šta to?“, upitao ju je Džejk.
Ona mu se samo osmehnula, ali nije mu odgovorila na pitanje. Umesto toga,
bacila se u vodu veselo kriknuvši, izbacujudi tako iz sebe decenije nesigurnosti,
nesrede, opsednutosti i neprekidne zabrinutosti. Taj krik bio je jasan odgovor na
Džejkovo pitanje. On mu je rekao šta je to Arden uvidela, čak i bez naočara:
Po prvi put u životu sve vidim kristalno jasno.

230
 Četrdeset pet

Lolin glas isplovio je iz spavade sobe i doplovio do mola na kom je stajala Loren i
slikala.
Njena baka je pevušila neku njoj nepoznatu melodiju, ali Loren nije marila za
to: njen sredni glasid prijao joj je baš kao i poj ptica koje su nadletale jezero
pevajudi u horu s najstarijom pticom na Lost Land Lejku.
Loren se odmakla od platna i osmehnula se trima damama iz familije Lindsi.
Nešto ovde fali, pomislila je.
Upravo tad je začula zveckanje bakine narukvice, čiji je zvon poput činela
pojačavao svu onu pesmu i cvrkutanje. To je to! Uzviknula je Loli.
Umočila je četkicu u boju i počela da slika narukvice oko svog i bakinog
ručnog zgloba, a zatim je pažljivo iscrtala amajlije na svojoj narukvici, a potom i na
bakinoj.
Hej, zašto da ne?
Loren se nasmejala sebi u bradu i zatim je nacrtala narukvicu i na majčinoj
ruci.
Zaustavila se, osmotrila bolje svoj rad i zatim se zagledala preko jezera. Na
drugoj obali procvetalo je na stotinu lala dajudi celom jezeru izgled savršenog
akvarela.
Loren je dugo gledala u ono cvede, ljuljajudi se napred-nazad na povetarcu.
Odjednom joj je srce brže zakucalo. Brzo je sklopila štafelaj, pokupila boje i paletu,
pa je potrčala prema brvnari vrištedi: „Bako! Bako! Bako!“
„Šta se dogodilo, mila? Jesi li dobro?“ doviknula joj je Loli sa prozora.
Trenutak kasnije njeno jarko našminkano lice pojavilo se na vratima trema. „Nisu
se valjda stršljenovi ved pojavili? Da te nije neki ujeo?“
„Nije!“, povikala je Loren i zaustavila se pred njom sva zadihana. „Mogu li da
idem s tobom u grad?“
„Ali ja radim do šest sati“, odgovorila joj je Loli. „Sigurna si?“
„Nikad ni u šta nisam bila sigurnija“, rekla joj je Loren.

231
 Četrdeset šest

„Samo malo, molim vas! Oprostite!“

Loren se probijala kroza zakrčene pločnike centra grada razgrdudi rukama
turiste koji su se kretali sporo kao puževi.
„Izvinite“, rekla je sudarajudi se s rukama koje su nosile sladolede i šolje s
kafom. „Pardon! Oprostite!“
Malopre je ispratila baku do poslastičarnice i, dok ju je pratila, trudila se da
se ponaša opušteno, mada je svaki čas proveravala vreme na mobilnom telefonu i
štrecala se svaki put kad bi ih turisti zaustavili da se slikaju s Doli. Čim je njena
baka ušla u poslastičarnicu, Loren ju cmoknula i rekla joj da ide u kupovinu, pa se
zaputila u centar grada i počela da se probija kroz onu gužvu ličedi na lososa koji
pliva uzvodno. Stigavši do kraja glavne ulice, naglo je skrenula prema reci i
potrčala preko obale popločane izvitoperenim drvenim daskama, ostavljajudi za
sobom usidrene katamarane, jahte, jedrenjake, čamce i bašte kafida prepune
gostiju koji su se tamo zabavljali.
Zaustavila se na kraju rive, jer je tamo ugledala transparent koji je lepršao na
vetru i koji je bio pravi razlog zašto je Loren tražila od bake da je poveze u grad.

75. izbor za kraljicu lala!

17 časova, na Dan sećanja

Sva zadihana, Loren se zaustavila pred natpisom i zagledala se u prizor pred

sobom. Mali gradski trg pored parka koji je gledao na reku bio je oivičen lejama
rascvetalih lala. Na njemu je stajao drveni paviljon u viktorijanskom stilu, izdignut
na beloj platformi ukrašenoj cvedem i lampicama. Ovo je bilo mesto određeno za
žiri, dok je prostor ispred, inače parkiralište, koje se nalazilo između paviljona i
„Sirene“, poznatog rečnog restorana, bio ispunjen drvenim tribinama. Dole, u
samom uglu trga, rasla je ogromna žalosna vrba čije se dugačko granje nadvilo
nad rekom i nežno se pomeralo na povetarcu. Pod tom vrbom bila je postavljena
montažna bina, čiji je jedan kraj štrcao nad rekom.
Loren je nervozno skupila kosu u konjski rep i zatim se popela stepenicama
do paviljona.

232
 „Jesam li zakasnila? Mogu li još da se prijavim?“, upitala je krupnu ženu s
ogromnom punđom navrh glave koja je podsedala na pčelinju košnicu. Ta žena je
sedela za dugačkim stolom i nosila crvenu trenerku i duks s natpisom Kraljica lala.
„Malo si zakasnila, dušice“, rekla joj je ta žena i pogledala na ručni sat. „Ved
je jedan sat.“
Loren je htela nešto da joj odgovori, ali nije mogla ništa da izusti. Suze su joj
same od sebe potekle niz lice.
„Hajde de, nemoj tako. U redu je. Nemoj da places“, rekla joj je ona žena i
potapšala je po ruci. „Da bi učestvovala na takmičenju, treba da popuniš ovu
prijavu, platiš dvadeset dolara i moraš biti u bliskom srodstvu sa ženskom osobom
koja živi u Skupsu.“
Loren je obrisala oči. „Moja baka oduvek živi ovde, a majka mi je odrasla u
ovom gradu.“
„Odlično“, rekla joj je ona žena i gurnula prema njoj list papira i hemijsku
olovku. „Samo da znaš, ovdašnje devojke mesecima se spremaju za ovo. Siju
haljine i vežbaju svoje veštine.“
„Haljine? Veštine?“
„Ovo je veliko takmičenje“, rekla joj je ona žena lupkajudi noktom po liniji na
koju je Loren trebalo da se potpiše. „Mis lala je nešto slično kao i mis Amerike.
Osim što….“
Žena je prvo pogledala levo i desno, a zatim je nastavila rečenicu šapatom:
„Osim što vedina naših devojaka ne izgleda ni približno lepo kao što izgleda mis
Amerike.“
Loren se nasmejala i predala ženi popunjenu prijavu. Ova je prešla očima
preko nje i istog trenutka povikala: „Ti si unuka Loli Lindsi? I derka naše Bljakden?“
Loren joj je odgovorila klimnuvši glavom.
„Onda si veoma dobrodošla ovde, dušice. Tvoje učešde svakako de dodati
malo dramatičnosti ovogodišnjem takmičenju, nije li tako?“
Zatim se nagnula preko stola i odmerila Loren od glave do pete. „Uopšte ne
izgledaš kao tvoja mama.“ Onda se vratila na stolicu, nabila naočare na vrh
mesnatog nosa i još jednom pogledala Loreninu prijavu. „Imajudi u vidu istoriju
tvoje porodice, mogla bi odmah da potpišeš i ovaj papir za odustajanje.“
„Ja se veoma ponosim svojom porodicom“, odlučno je izgovorila Loren.
Žena joj je namignula. „Ma, šalim se! Hajde, briši sad, treba da se spremiš i
da uvežbaš svoju veštinu. Vidimo se u pet sati!“
Loren joj se osmehnula i odmah štrcala stepenicama do trga pa do rive i onda
se okrenula da baci još jedan pogled na binu pod vrbinom krošnjom.

233
 „Molim vas, samo malo! Izvinite! Prolaz molim!“ vikala je dok se opet
probijala kroz gužvu na putu do „Doline poslastičarnice“. Stigla je taman kad je
njena baka završila tačku.
„Ved si završila s kupovinom?“, upitala ju je Loli iznenađena unukinim brzim
povratkom.
„O, bako“, rekla joj je Loren i uletela joj u zagrljaj. „Potrebna mi je tvoja
pomod.“
Dok joj je Loren pričala o čemu se radi, Lolina vilica je podrhtavala od
uzbuđenja.
„Ovo činiš samo zbog mene?“ upitala je unuku.
Zatim je zadutala, podigla Loreninu bradu rukom i zagledala joj se u oči. U
njima nije videla ništa drugo osim čiste odlučnosti.
„Mislim da nemamo vremena za gubljenje! Čeka nas mnogo posla!“

234
 Četrdeset sedam

„Pitam se o čemu je ovde reč“, rekla je Arden više sebi u bradu nego što se
obračala Džejku.
Dok ju je Džejk vozio prema centru grada u svom autu, Arden je iznova
pogledala u ekran telefona i još jednom naglas pročitala poruku koja joj je stigla
od Loren baš u trenutku kad su se ona i Džejk vratili s plaže u brvnaru.
„Čekam te u pet sati na trgu! NEMOJ DA ZAKASNIŠ!“
„Šta misliš da znači ova njena poruka? Meni zvuči nekako tajanstveno. Baš
me zanima o čemu je ovde reč?“, razmišljala je naglas Arden.
Džejk se glasno nasmejao. Njegov duboki glas bezmalo se stapao s
brundanjem motora njegovog kamioneta. „Ne znam, Agata“, našalio se s njom.
„Možda Loren samo hode da te iznenadi večerom na Dan sedanja. Ne shvatam
zašto toliko dramiš.“
Arden mu je odgovorila povišenim tonom: „Zato što je ovde reč o mojoj derki
i zato što devojke njenog uzrasta stalno nešto izmišljaju.“
Kamionet je poskočio u trenutku kad su skrenuli sa sporednog na glavni put,
koji je vodio prema gradu. S jedne njegove strane pružao se veličanstven pogled
na jezero, koje se protezalo unedogled poput okeana, izgledajudi kao beskonačno
slikarsko platno što se spuštalo pravo s neba. S druge strane pucao je pogled na
reku i gradid pored kog se pružao prelep krajolik nalik na divan pokrivač sašiven
od zelenih, plavih i žudkastih četvrtastih zakrpa, koji je majka priroda sastavila od
živopisnih farmi, jezera, pašnjaka i vinograda.
Džejk je ispružio ruku prema Arden i položio je na njenu nadlanicu, na šta je
ona ispustila telefon u krilo i spojila ruku s njegovom. Vozili su se tako sve dok nisu
upali u saobradajnu gužvu nastalu na suženju puta koji je bio nedovoljno širok da
bi propustio sva ona velika vozila s tablicama Čikaga, Sent Luisa, Indijanapolisa i
Detroita, čiji su vozači, izgleda, hteli da se parkiraju u sam centar grada.
„Pogledaj tamo!“, odjednom je povikala Arden pokazujudi rukom prema
jednom praznom mestu.
„Čini mi se da bolje vidiš sa sočivima nego s naočarima“, našalio se Džejk dok
je parkirao kamionet. „I izgledaš mnogo lepše bez njih.“

235
 Njih dvoje su zatim krenuli ulicom zakrčenom turistima koji su se gegali s
noge na nogu, pritom gledajudi gde de šesti da nešto pojedu i popiju. Videvši da
ovim tempom nede brzo stidi do odredišta, Arden je naglo zgrabila Džejka za ruku i
povukla ga u sporednu usku uličicu čiji je drugi kraj izlazio tačno u ulicu gde se
nalazila „Dolina poslastičarnica“.
„Postala sam stručnjak za izbegavanje gužve i pronalaženje prečica po
gradu“, pojasnila je Arden Džejku, koji se zablenuo u nju zbog ovog iznenadnog
slaloma.
Arden je zavirila kroz izlog poslastičarnice, ali unutra nije videla majku. Zatim
je skrenula pogled prema satu iznad ulaznih vrata, ali pored njega nije stajao
natpis kojim se najavljuje vreme početka idude tačke.
Prilično uznemirena, uletela je u poslastičarnicu i obratila se devojci s
dvobojnom kosom, svetlom pri korenu, tamnom naniže: „Gde je moja majka?
Loli? Zar ona ne treba da radi do šest?“, upitala ju je uspaničeno.
„Rekla je da joj je nešto hitno iskrslo“, odgovorila joj je devojka i okrenula se
na drugu stranu da usluzi mušteriju.
„Da li se dobro osedala?“ nastavila je Arden, još više uspaničena.
„I više nego dobro“, odgovorila joj je devojka. „Izgledala je presredno. Otišla
je s nekom mladom devojkom.“
„Hajdemo na trg“, rekao je Džejk, istovremeno povlačedi Arden prema izlazu
i vodedi je prema rivi. „Rekla je da tamo treba da dođeš.“
„Meni ovde nešto smrdi“, kazala je Arden kad su stigli nadomak trga.
Pogledala je na sat u svom telefonu:
16.59.
Tek tad joj se pogled zaustavio na transparentu razapetom preko trga. U tom
trenutku, iz para dotrajalih zvučnika počela je da trešti grozna muzika. Bubuljičavi,
neuredni članovi hora obučeni u odvratne drečave majice stajali su ispred niza
mikrofona i, njišudi se kao cvede na vetru, počeli su da pevaju falširajudi pesmu
Sestara Endruz kojom je decenijama započinjao Izbor za kraljicu lala:

La-la-la-la-la-la time!

„O, ne“, izgovorila je Arden i tako se iznenada ukopala u mestu da

četvoročlana porodica koja se kretala iza njih umalo nije popadala preko nje. „Ovo
je kao ponovno proživljavanje nodne more.“

236
 Džejk ju je obgrlio oko ramena i poveo prema tribinama. Arden je zaškiljila na
popodnevnom suncu, čiji se se zraci odbijali od površine vode, pa je morala da
stavi naočare za sunce.
Iza tribina je stajala kolona devojaka obučenih u koloritne haljine sa
šljokicama. Trenutak kasnije kolona se pokrenula i devojke su pošle jedna iza
druge prema bini postavljenoj nedaleko od paviljona. Izdaleka su izgledale kao
dugačka, lelujava, svetlucava zmija koja je izašla iz skloništa da potraži sunce.
„Zašto sam ja ovde?“ izgovorila je naglas Arden.
Gotovo istovremeno ugledala je Loren na kraju one kolone i tad je dobila
odgovor na svoje pitanje.
„Loren?“
Ne razmišljajudi, Arden je ustala i povikala iz sveg glasa: „Loren! Šta, pobogu,
radiš tamo?“
Ljudi koji su sedeli na tribinama zbunjeno su je pogledali i zatim su, jedan po
jedan, okrenuli glavu na drugu stranu pravedi se da je ne vide.
Čuvši majku kako je doziva, Loren ju je pozdravila energičnim mahanjem kao
što je to uvek činila dok je bila mala kad bi nastupala na školskom koncertu ili
priredbi.
„Nemoj da je uznemiravaš“, dobacila joj je Loli, koja se krila ispod poslednjeg
reda tribina. „Pusti je na miru.“
Arden je videla da se njena derka nečemu smeje. Podigla je ruku iznad očiju
ne bi li zaklonila pogled od sunca, a zatim je pogledala ka prorezu između drvenih
letvica kojima su tribine bile razdvojene.
Je li ono…
„Majko!“ povikala je Arden, sad se popevši na sedište tribine. „Znala sam da
je ovo tvoje maslo!“
Dok su Ardenine redi putovale do Loli, ova je pokušala da se sakrije iza nekog
čoveka koji je stajao ispred nje, otprilike onako kako je to činio Pera Kojot u
crtadima.
„Vidim ti periku, mama!“
Mada je Loli bila sitne grade, njenu vatrenocrvenu periku teško je bilo ne
primetiti čak i iz ovolike daljine. Svetlela je kao goredi meteor.
Arden je pogledala prema Loren. Ova joj je obema rukama pokazivala da
sedne. Bududi da je Arden to odbila odmahujudi glavom, Loren je sklopila ruke kao
za molitvu i izgovorila usnama: „Molim te!“
Arden je tek onda sišla s tribine, ljutito se spustila u stolicu i nabusito
prekrstila ruke na grudima.

237
 Hor je konačno završio pesmu blagim durlikanjem, pa su ga oterali sa bine, da
bi se odmah po njegovom odlasku pojavio voditelj.
„Današnje takmičenje započinjemo izborom za najlepšu večernju haljinu!“
razvikao se on u mikrofon toliko glasno da je vedina ljudi u publici morala da
prekrije uši dlanovima. „Prva današnja takmičarka je Moli fon Mansajfer!“
Takmičarke su počele da izlaze, svaka bi napravila nekoliko koraka po
improvizovanoj pisti, zatim zastala na sredini, napravila karakterističnu pozu,
osmehnula se i okrenula. Jedna za drugom redale su se plavokose Holandanke i
svaka bi namignula publici, poslala poljubac i zatim se okrenula na prstima kao
balerina.
Ovo je isto kao u onom filmu Dan mrmota… Prisiljena sam da gledam jednu
te istu scenu iz svog života, razmišljala je Arden pravedi grimase.
„Naša današnja poslednja takmičarka je Loren Lindsi iz Čikaga i iz Skupsa!
Izgleda da ovde imamo jednu pravu svetsku putnicu!“
Kad se Loren pojavila na bini, Arden je s divljenjem posmatrala kako se njena
derka graciozno krede po pisti, i to s takvom lakodom kao što se oblačidi kredu
preko neba. Loren je zastala nasred piste, napravila pozu i okrenula se.
Nemoj pasti! Samo, molim te, nemoj da padneš! Ponavljala je u sebi Arden
pritom povlačedi usnu resicu. Onda je zažmurila i nastavila da ponavlja iste
rečenice kao molitvu, pritom vrtedi u ruci dršku svoje tašne umesto brojanice.
Nemoj da padneš! Molim te, nemoj pasti! Molila se.
Kad je otvorila oči, videla je kako Loren i dalje hoda po pisti sigurnim
korakom, pritom se ljupko osmehujudi publici.
NE! Je li ono… Nije valjda… Zapitala se Arden ne verujudi sopstvenim očima.
Ponovo je ustala sa svog mesta i prekrila rukom usta. Tek tad je shvatila da
njena derka nosi onu istu haljinu koju je i ona nosila, onu koju joj je Loli sašila pre
više decenija. Samo, ta drečavožuta haljina sa šlepom od lala na Loren je izgledala
potpuno drugačije nego na njoj. Loren je delovala sredno, izgledala je lepo i
samouvereno.
Odjednom, sve negativne misli nestale su iz Ardenine glave i umesto njih se
uselila jedna pozitivna:
Za razliku od mene, moja derka je sretna što učestvuje u ovom takmičenju,
ponosna je što nosi tu haljinu i prezime Lindsi.
Iz daljine, onako osvetljena sunčevim zracima, Loren je izgledala kao prelepa
lala koja samo što nije procvetala. Njena duga sjajna kosa bila je blago skupljena
pozadi, dok joj je na lice padalo nekoliko nestašnih uvojaka. Na ušima je imala

238
jednostavne visede minuđuše koje su se divno uklopile sa ostatkom njenog
imidža.
Ljudi koji su sedeli oko Arden začuđeno su se zgledali i pitali jedni druge: „Ko
je ona lepotica? Preziva se Lindsi? Da nije u rodu s našom Loli? Je li to Ardenina
derka?“
Dok su aplauzi i šapati polako jenjavali, jedan drugi zvuk privukao je Ardeninu
pažnju. U stvari, dobro ga je čula čak i s tribina, mada su bili udaljeni bar deset
metara od bine. Dok je Loren prelazila preko piste, Arden je primetila da nosi još
jedan komad nakita osim onih minđuša – oko njene ruke zveckale su dve
narukvice s amajlijama, njena i bakina.
Videvši to, Arden se steglo grlo. Nesvesno je posegnula za Džejkovom rukom,
na šta ju je on nežno zagrlio.
„Loren izgleda isto kao vas dve“, rekao joj je Džejk i poljubio je u obraz.
Arden se osmehnula kad je Loren sišla s piste toliko lako i bezbrižno kao da
hoda po oblacima.
„A sad je na redu takmičenje u veštinama!“, zagrmeo je voditeljev glas preko
zvučnika.
Ardenin želudac momentalno se zavezao u čvor. Dok su takmičarke plesale,
pevale i žonglirale, pred njenim očima pojavila se slika nje same s onom smešnom
perikom na glavi i ukuleleom u rukama. Nervozno je nekoliko puta protljala usnu
resicu.
„Ne brini, sve de biti u najboljem redu“, kazao joj je Džejk privlačedi je bliže
sebi. „Baš sve!“
„Naša poslednja takmičarka je… Loren Lindsi.“
Od silne nervoze, Arden je počela da škrgude zubima nesvesna da time
proizvodi veoma neprijatan zvuk.
Kad se Loren pojavila, odmah za njom utrčala su dva radnika i brzo postavila
štafelaj i platno na binu, dok je tredi doneo stočid na koji su postavili četkice i boje.
„Znam da ovo što radim nije toliko uzbudljivo kao što su pevanje, igranje,
žongliranje ili recimo… moja majka“, rekla je Loren izmamivši ovim smeh među
publikom, „ali, bududi da nikad dosad nisam javno prikazala svoj talenat niti sam
ga previše cenila, mislim da je sad pravo vreme za to.“
Arden je primetila da je Loren prvo pogledala negde u daljinu i tek onda
počela da slika.
„Pikaso je jednom rekao da je svako dete umetnik. Problem je u tome kako
da zadrži tog umetnika u sebi i kad odraste“, govorila je Loren publici dok je njena

239
četkica plesala po platnu. „Ni sama nisam razumela značenje ove rečenice sve dok
nisam malo bolje upoznala svoju baku, odnosno, svoju porodicu.“
Zatim je zadutala i nastavila da slika u tišini. Jedini zvuk koji se u tom trenutku
čuo bilo je zveckanje njenih privezaka na narukvicama.
„Slikanje je kao život“, nastavila je. „Iziskuje mnogo strpljenja, vere i ljubavi.
Lepota i vrednost dobre slike su u tome što ona uspeva da ispolji emociju
umetnika koja se krije ispod onoga što je na slici prikazano.“
Rekavši ovo, Loren je odložila četkicu, skinula platno sa štafelaja i zatim ga
krenula prema okupljenoj masi.
„Ovo je priča o mojoj porodici.“
Slika je prikazivala nahereni drveni mol gde su sedele tri generacije žena na
čijim su se licima videle mudrost, zrelost i snaga, dok su njihovi odrazi u vodi
prikazivali njihovu mladost, nadanja i tuge.
„Ovo je priča o domu… o svima vama. Ovo je priča o ovom mestu.“
Publika je bila preplavljena emocijama. Svi su se podigli na noge glasno
aplaudirajudi i kličudi. „Koliko košta ta slika? Hodu i ja takvu!“ dovikivali su joj.
„Potpuno sam zbunjena“, rekla je Arden Džejku. „Mislila sam… očekivala
sam…“
„Onda nemoj“, kazao joj je on dok je masa nastavila da kliče i aplaudira
njenoj derki. „Očekivanje je zločin za koji bivamo kažnjeni razočaranjem.“
Arden se odvojila od njega, vidno iznenađena njegovim odgovorom. „Da
pogodim? Nije Dipak Copra?“
„Ne, nije“, odgovorio joj je on. „Ovo su reči jednog običnog momka koji se
nagledao svakakvih sudbina. Na kraju krajeva, bili imudni ili ne, svi želimo isto:
porodicu, sredu, ljubav i veru.“
„Meni se oduvek činilo da se život poigrava sa mnom, kao mačka s mišem“,
rekla je Arden.
„Život nije milostiv ni prema kome, Arden. Samo, važno je da imaš nekog s
kim deš da ga podeliš. A ti sada imaš mene“, kazao joj je Džejk.
Potapšao se po ramenu i Arden se poslušno naslonila glavom na njega. U tom
trenutku ponovo se začuo voditeljev glas preko zvučnika.
„A sad sledi poslednja kategorija“, povikao je i napravio dramsku pauzu, pa
dodao teatralno: „Pitanja i odgovori!“
„Nikad nisam uspela da stignem do ovog dela“, rekla je Arden.
„Stvarno? Šokiran sam. Pitanje za tebe moglo bi da glasi: „Plivate li leđnim ili
psedim stilom?“ zadirkivao ju je Džejk aludirajudi na njen pad u reku, a zatim ju je
čvrsto zagrlio.

240
 Arden se ovome slatko nasmejala.
„Moje današnje pitanje svim takmičarkama glasi…“, rekao je voditelj i
ponovo napravio dramsku pauzu. „Navedite najuticajniju osobu u svom životu.“
Jedna za drugom, devojke su redale odgovore poput: „Moj tata“, „Isus“ ili
„Tom Izo, trener košarkaškog tima države Mičigan“.
„Da čujemo sad i našu poslednju takmičarku, Loren Lindsi“, naglasio je
voditelj i prešao pogledom preko svih devojaka koje su stajale jedna do druge na
bini. „Molim vas, navedite i vi ime najuticajnije osobe u svom životu.“
Loren je zakoračila prema mikrofonu. Onda je pogledala prema reci i odmah
zatim skrenula pogled prema publici. Duboko je udahnula i drhtavim glasom
izgovorila: „Moja baka.“ Napravila je kratku pauzu, pa je nastavila: „Nju život baš
nije mazio. Mada je kao dete ostala bez majke, rano izgubila muža i ostala sama,
ipak je nekako uspela ne samo da prebrodi sve teškode ved i da zadrži veru i ljubav
u svom srcu. Ostala je optimista uprkos svemu. I nikad nije prestala da se zabavlja.
Od nje sam naučila da možemo praviti kakve god hodemo planove u životu, ali
teško možemo da ga kontrolišemo. Moramo naglavačke da uskočimo u njegove
vode, da osetimo sve njegove lepote, radosti i tuge… drugim rečima – ne treba
stalno nečeg da se plašimo, ved treba da živimo punim pludima… i kad jednom
isplivamo, ne smemo zaboraviti da prenesemo svoja iskustva onima koje volimo. I
to moramo učiniti pre nego što bude prekasno.“
Loren je ovde zastala i nakašljala se. Na tribinama je vladala grobna tišina.
Loren je mogla čuti samo kako povetarac leprša preko vode i pomera grane stare
žalosne vrbe koje su radosno zašuštale kao da joj pričaju svoje tajne. Kad je vetrid
stigao i do nje, pomerio je srebrne amajlije na njenim narukvicama koje su
radosno zazveckale. Loren se tad ljupko osmehnula i kazala: „Bako, hodeš li da mi
se pridružiš ovde na bini?“
Loli se polako popela na binu sva sijajudi od srede. Loren ju je uhvatila za ruku
i prinela je svojim grudima.
„Ovo takmičenje oduvek je bilo neostvareni san moje bake. Celog života
podsticala je tuđe snove i žrtvovala sebe da bi druge učinila srednim. Da nije bilo
nje, ja danas sigurno ne bih ovde stajala.“
Loren je zastala na trenutak, pa nastavila: „Svi moramo pronadi vremena da
malo bolje upoznamo bake i deke, jer su oni proživeli ono o čemu mi mlađi
možemo samo da sanjamo. Evo, ja sam naučila da su naše bake ne samo stubovi
naših porodica i dragulji u našem životu ved i mostovi koji nas spajaju s prošlošdu,
bez koje nam nema ni bududnosti. Današnji dan ne posvedujem samo svojoj baki

241
ved i svim bakama i dekama koji su se borili kroz život da bismo mi mlađi imali
bolji život.“
Nakon potpune tišine, koja je vladala nekoliko sekundi, usledio je aplauz,
isprva stidljiv, pa sve snažniji, da bi na kraju sva publika ustala na noge
gromoglasno aplaudirajudi i kličudi. Arden se osvrnula oko sebe: mnogi su brisali
suze sa lica.
„Ono je moja derka!“, povikala je pokazujudi prstom prema bini. „I ono je
moja majka! Loli!“
Kad je aplauz konačno utihnuo i žiri se povukao da odluči o pobednici, Arden
je podigla pogled prema krošnjama breza i borova koji su okruživali park, pa se
zatim osmehnula samoj sebi. To drvede bilo je slično njenoj majci; njihove grane
stalno se povijaju, ali nikad ne pucaju; i ono se stalno nada sunčanim danima ma
koliko tekudi bili ružni i vetroviti; i ono je najsrednije u prirodi i uvek je okrenuto
prema nebesima, baš kao i njena majka.
„O čemu razmišljaš?“, upitao ju je Džejk.
,Je li ovo što sad osedam sreda?“, upitala ga je Arden.
Džejk joj se zagledao u lice, ne znajudi šta da joj odgovori.
„Je li sreda to kad uživamo u svakom trenutku?“, nastavila je ona. „Kad ne
jurcamo, ne planiramo i ne živimo samo za posao? Kada uživamo u svakom
minutu života ne pokušavajudi da ga učinimo savršenim, ne želedi da ga menjamo
ili da pobegnemo iz njega?“
„Jeste“, odgovorio joj je Džejk.
„Dopada mi se to osedanje“, rekla je Arden. „Divno je. Isto koliko je lepo i
jezero Mičigan.“
Zadutala je na trenutak.
„I isto koliko… mislim, ovaj… isto koliko… volim tebe“, konačno je uspela da
prevali preko usana.
Džejk joj je obuhvatio lice dlanovima i počeo strasno da je ljubi, ne prestajudi
sve dok publika nije počela da im skandira. Džejk je sklonio ruku s Ardeninog vrata
i njome mahnuo publici, pokazujudi im da nastave.
„I ja tebe volim, Arden“, rekao joj je i privukao je sebi.
„Je li žiri konačno odlučio?“, začuo se voditeljev glas preko zvučnika.
Arden se naglo ispravila. „Evo, sad de objaviti pobednicu!“ povikala je
razdragano.
„Mislio sam da nisi želela da budeš ovde“, našalio se s njom Džejk. „Psssst!“
„Dame i gospodo, kucnuo je trenutak da objavimo imena drugoplasirane
takmičarke i nove kraljice lala. Devojke, jeste li spremne?“

242
 Dvadeset devojka je čvrsto zažmurilo i uhvatilo se za ruke. „Drugoplasirana
takmičarka je… Tara Miligan!“
Prelepa plavuša u tamnoljubičastoj haljini dobila je buket lala i lentu, pa je
stala sa strane.
„A sada, evo trenutka koji ste svi željno iščekivali… Pobednica sedamdeset
petog Izbora za kraljicu lala je… Loren Lindsi!“
Publika je pozdravila ovu odluku bučnim aplauzom. Arden se rasplakala od
silne srede, ali to nije primetila sve dok nije osetila ukus maškare u ustima.
Voditelj je opasao Loren pobedničkom lentom, a onda joj je prošlogodišnja
kraljica stavila krunu na glavu. Potom joj je druga devojka predala buket
raznobojnih lala i lepo upakovanu kutijicu s masnicom.
„Predstavljamo vam Loren Lindsi, novu kraljicu lala za 2014. godinu! Loren,
sad možeš napraviti počasni, kraljevski hod.“
Loren je podigla ruke i mahnula publici, pa se elegantno odšetala do kraja
piste. Tamo se okrenula i raširila ruke prema baki, koja je odmah dotrčala do nje i
uletela joj u zagrljaj. Zatim su se njih dve odšetale do drugog kraja piste držedi se
za ruke, mašudi okupljenima kao što to čine prave kraljice.
Celog života maštala je o ovom trenutku, pomislila je Arden i osmehnula se.
Posmatrajudi majku i derku na onoj bini, Arden je na brzinu korigovala prethodnu
misao: I Loren je ceo život maštala o ovakvom trenutku.
Loren se zaustavila na sredini bine, skinula krunu sa svoje glave i postavila je
baki na glavu. Loli je prešla prstima preko dragog kamenja na kruni toliko nežno i
pažljivo kao da dodiruje nešto čarobno, pa je raširila ruke i čvrsto zagrlila unuku.
Sva ustreptala od srede, Arden je uhvatila Džejka za ruku i povela ga prema
bini. „Čestitam!“, povikala je Arden radosno čim je stigla do majke i derke. „Kako
ste vas dve uspele sve ovo da izvedete?“
„Timskim radom“, izgovorile su njih dve uglas.
„I sa malo spandeksa“', dodala je Loren smejudi se.
Arden im se osmehnula i uzela ih obe za ruke.
„Ozbiljno vas pitam“, rekla je. „Kako se sve ovo uopšte dogodilo?“
„Dok sam jutros slikala… odjednom mi se razdanilo pred očima. Zagledala
sam se u svoje platno, tačnije u nas tri na njemu, i prisetila se svih bakinih priča i
onoga što je ona učinila za nas, pa sam pomislila da bi bilo lepo da i ja nešto
učinim za nju. I eto, tako smo završile ovde“, ispričala joj je Loren.
Zatim je ispustila majčinu ruku, premestila buket u nju i predala baki kutijicu
koju je dobila na dar kao pobednica takmičenja.
„Mislim da je ovo za tebe, bako“, rekla je Loren.

243
 Loli je drhtavim rukama otvorila kutijicu. U njoj je bio srebrni privezak u
obliku tijare. „O, ne, Loren, ne mogu ovo da prihvatim“, pobunila se Loli.
„Insistiram na tome“, rekla joj je Loren odlučnim tonom. Onda je predala
majci buket i zakačila privezak na bakinu narukvicu koju je zatim skinula sa svoje
ruke i stavila je oko bakinog tankog zgloba.
Loli je podigla ruku prema svom licu i zagledala se u novu amajliju. „Svaka
žena zaslužuje da se oseti kao kraljica, pa makar na samo jedan dan“, tiho je
izgovorila. „Znaš, ovo je privezak koji sam oduvek želela da imam, mada sam znala
da ga nikad nedu osvojiti. Pošto je konačno moj, osedam se presredno, ali znaj –
on de jednog dana opet pripasti tebi, dušo moja.“
Zastala je na trenutak. „Ovaj privezak nedu modi da zaboravim ma koliko
bolesna bila“, rekla je Loli i zatresla rukom da bi čula zveckanje privezaka. Onda se
okrenula prema unuci i čvrsto je zagrlila.
„Volim te najviše na svetu“, šapnula joj je.
„I ja tebe, bako.“
„Protekle nedelje bile su mi najlepše u životu“, kazala je Loli smeškajudi se i
prelazedi pogledom preko derkinog i unukinog lica. „Lepo je kad se porodica okupi
posle toliko vremena.“
„I meni su ove dve nedelje bile najlepše, mama“, rekla joj je Arden. „Drago
mi je što smo ponovo zajedno. I, molim te, izvini… zbog svega…“
„Niko ne može promeniti prošlost, mila moja“, rekla joj je Loli. „Ali zato
bududnost možemo svi.“
„Kad smo ved kod bududnosti“, ubacila se Loren. „Mama, možemo li nas dve
malo da popričamo?“
Shvativši da treba da ostanu same, Džejk je uhvatio Loli podruku. „Madam,
divno izgledate s tom krunom. Da li biste mi učinili čast i malo se prošetali sa
mnom?“ upitao ju je namerno koketirajudi.
Loli mu se široko osmehnula. „Naravno da hodu“, odgovorila mu je ona i
krenula s njim prema reci.
Loren se nasmejala njihovoj maloj predstavi i zatim je povela majku prema
klupi ispod one žalosne vrbe. Kad su sele, obe su se zagledale u reku, po kojoj su
plovili veliki i mali čamci. Neki su se vradali u pristanište, dok su drugi plovili prema
jezeru. Posle nekoliko trenutaka, Loren je prva prekinula tišinu:
„Mama, ja ostajem ovde.“
Arden je protresla glavom ne shvatajudi najbolje šta joj je derka upravo
saopštila. „Molim?“, upitala ju je zbunjeno. „Šta si rekla?“

244
 „Odlučila sam da ostanem s bakom. I da se upišem na Akademiju umetnosti
u Interlokenu. To je odlična škola i nalazi se na samo nekoliko kilometara odavde.
Uz to, mogu i da pomažem baki. Radidu s njom kod Doli. Inače, ona se ponudila da
plada polovinu moje školarine. Na taj način pomodi demo i tebi da se resiš
finansijskog tereta.“
Ardenino srce je brže zakucalo. „Sve ovo je bakina ideja, zar ne?“
Rekavši ovo, Arden je odmah zažalila i poželela da može da proguta tu
rečenicu. Međutim, ved je bilo kasno za to.
„Ne, mama. Zapravo, sve ovo je bila Leksina ideja“, odgovorila joj je Loren
uzbuđeno mašudi rukama. „Ovde se zapravo radi o našem opštem ozdravljenju.
Zar ne shvataš da smo ovde obe progledale? I na tome obe treba da zahvalimo
baki. Priznaj da si sad srednija nego što si bila kad smo stigle ovamo?“
„Jesam“, odgovorila joj je Arden posle kratkog oklevanja.
„I ja sam. I baka je. Osim toga, potrebna sam joj, mama. Baš kao što je ona
potrebna meni.“
„Šta de biti sa tvojom letnjom praksom, Loren? Šta de biti s tvojom
bududnošdu?“
„Nisam se ni prijavila za tu praksu, mama“, odgovorila joj je Loren stidljivo.
„Prosto ne mogu sebe da zamislim kao…“ počela je ona i zastala da obriše suze
koje su joj potekle niz lice. „Često sam bila nesredna i nezadovoljna, mama. Ovde
sam sredna. Ovo mesto deluje inspirativno na mene. Umetnicima nije potrebna
praksa. Njima je potreban duševni mir i ovakvo mesto gde mogu da stvaraju. Moja
bududnost neko vreme de tedi ovde. Dopusti mi da ostanem i pokušam iznova da
pronađem sebe samu. Potrebno mi je da znam da se slažeš sa mnom.“
Arden je skrenula pogled prema reci i nekoliko trenutaka samo je dutke
gledala u vodu. Zatim je duboko uzdahnula, nasmešila se i uhvatila derku za ruku.
Njih dve nastavile su da sede u tišini i da posmatraju zalazak sunca. Kako je ono
potonulo iza peščanih dina, tako je odmah postalo mnogo svežije.
„Loren, znaš da te neizmerno volim i da ti se mnogo divim. Ali jesi li uopšte
svesna koliko mnogo nege de biti potrebno tvojoj baki? Znaš li da de ona uskoro
imati sve više loših i sve manje dobrih dana? Briga o takvom bolesniku ogroman je
teret za bilo koga, a kamoli za mladu devojku koja tek treba da zakorači u život.“
„Znam to, mama. Razgovarala sam nadugo i naširoko s bakinom doktorkom o
tome“, rekla joj je Loren i zatim naglo zadutala. „Razgovarala sam i sa Džejkom“,
dodala je posle kratke pauze.
„Jesi li?“ upitala ju je Arden trudedi se da sakrije nervozu.

245
 „Mama, on mi je rekao maltene isto što i ti“, kazala joj je Loren. „Ali obedao
mi je da de mi i on dosta pomodi. Meni je potpuno jasno da de baki uskoro biti
potrebno mnogo nege. Isto tako znam da de jednog dana, kad više ne budemo
mogli da zadovoljimo njene potrebe, morati da ode u odgovarajudu ustanovu. Ali,
do tada, njoj je potrebna porodica. Neko njoj blizak ko de brinuti o njoj. Isto tako
meni je potrebna ona. Želim da ostanem ovde, mama. Želim da budem s njom.“
„Ti jesi veoma plemenita, Loren, ali tako nešto je ogromna obaveza.“
Loren se nasmešila i pogledala majku pravo u oči. „Za mene je briga o baki
velika čast, a ne obaveza. Želim da svakog dana oseti da sam ponosna na to što
sam baš njena unuka.“
Arden je zagrlila derku. „Ja ne mogu da ostanem, Loren. Moram da se vratim
na posao. Van me ved danima zapitkuje kad se vradam.“
„Svi to razumemo. Ovde više nije reč o krivici ili bežanju. Reč je o tome da u
jednoj porodici svi treba međusobno da se podržavaju i potpomažu. Ali, mama, i ti
bi trebalo da pronađeš pravu sebe i da se konačno posvetiš pisanju.“
Loren je uhvatila majku za ramena. „Treba da im kažeš da ti nisi onlajn-
urednik, ved žena koja ume da piše. Ako te ne poslušaju, pronađi drugi posao gde
de umeti da cene tvoj talenat. I, još nešto… Moraš da završiš svoju knjigu, pa
makar nikad ne bila objavljena. To je važno zbog tebe same.“
„Moram od nečega živeti, dušo.“
„Mama, toliko si talentovana da stvarno ne treba da se brineš za svoju
bududnost. Razmišljaj o tome šta ti želiš da budeš, a ne šta drugi žele. Živi svoje
snove, ne tuđe. Dogovoreno?“
Arden je pogledala preko Loreninog ramena prema mestu gde su stajali Džejk
i njena majka.
„On je divan momak, mama. Potrudi se da održiš tu vezu. Važi?“, rekla joj je
Loren i nežno je prodrmala. Tek tad je primetila promenu u majčinom izgledu.
„Hej, skinula si naočare? Opa! Šminka? Razbarušena kosa? Izgledaš odlično,
mama!“
Njih dve su se ponovo zagrlile, ali taj trenutak nežnosti prekinuo je Lolin glas:
„Sve vas častim pidem! Ova stara vrana vodi vas sve u 'Staru vranu!
Loren i Arden ustale su s klupe i zatim su se njih četvoro zaputili prema
otvorenoj bašti s pogledom na jezero.
„Šta, u stvari, pije kraljica?“ upitala je Loren baku i uhvatila je za ruku pustivši
da im se narukvice sudaraju i zveckaju.

246
 Loli joj se osmehnula. „Sve ono što joj srce poželi, mila moja“, rekla je Loli i
napravila dramsku pauzu. „Naročito ako je mojih godina“, dodala je, pa se zatim
ljupko naklonila unuci i dodirnula svoju tijaru.

247
 Epilog

Privezak u obliku otvorene knjige

Za priču koja nema kraja

 4. jul 2014.

Arden, Loren i Loli

„Požuri! Počinje vatromet!“ dovikuje mi majka iz dvorišta.

Provirujem kroz vrata zatvorenog trema i samo na trenutak kroz sumrak
mogu da vidim svide kako svetlucaju i osvetljavaju kamenu stazu, mol i mirne vode
Lost Land Lejka.
A onda odjednom: BUM!
Raznobojni cvetovi vatrometa rasprskavaju se na nebu stvarajudi toliko
čarobnu sliku kao da je sam bog izvadio svoju kutiju s bojicama i njima našarao
nebo.
Vidim majku kako širom otvorenih usta zaneseno gleda u nebesa, zadivljena
kao dete. Stoji bosonoga s jaknom svezanom oko struka i perikom toliko crvenom
koliko i trag koji vatreni cvetovi ostavljaju na nebu pre nego što padnu u jezero.
Ovo je njena nod, govorim staroj brvnari.
Osim vatrometa vidim mnogo promena koje se polako naziru na vidiku. Dodi
de septembar, zahladnede, Loren de krenuti u umetničku školu i ostade ovde. Čak
se i njen otac, zamislite, ponudio da nam pomogne finansijski.
Konačno je pronašao svoju sredu baš kao i ja. Kad se to dogodi, svako od nas
postaje velikodušniji i plemenitiji. Nesreda je ta koja ljude čini ogorčenim, sreda ih
oplemenjuje.
Eto, mi smo sad svi sredni. Naučila sam i to da biti sredan nije samo lično
osedanje ved i nešto što se poput zaraze širi i na druge ljude.
Da, mojoj majci jeste potrebno više nege, ali zasad se dobro drži. Džejk je
obilazi svaki dan. Nju poštuje, a mene voli.
Ovo moram da ponovim još jednom: On voli mene. „Požuri!“, dovikujem kroz
vrata kude.
Prvo čujem zveckanje Lorenine narukvice, zatim i škripu drvenih podnih
dasaka. Zaslepljuje me neko svetlo.
„Misliš li da de nam ovo biti potrebno?“ pita me Loren.
Oči mi se privikavaju na svetlo prastare baterijske lampe izlepljene lepljivom
trakom koju ona drži u ruci. Na drvenom zidu iza njenih leđa vidim naš portret.

249
 „Nede“, odgovaram joj i pokazujem glavom ka spolja, gde je sve osvetljeno
svicima i vatrometom. „Kao što vidiš, ima dovoljno svetla.“
„Jesi li ponela?“ šapude mi Loren. „Jesam“, odgovaram i dodirujem džep
duksa.
Vrata s komarnikom glasno se zatvaraju i nas dve se pridružujemo mojoj
majci. Zatim sve tri polako, korak po korak, odlazimo do kraja mola.
Vazduh je ispunjen zvucima leta. Sad znam da de mi oni odzvanjati u ušima
dok god sam živa, bez obzira na to gde živim i čime se bavim. Uvek du čuti
ovogodišnju eufoniju ispunjenu kreketanjem žaba, cvrčanjem zrikavaca,
brujanjem kolibrija, pljuskanjem koje se čuje kad ribe iskoče iz vode, zujanjem
krila vilinih konjica, tužnim kvakanjem gnjuraca, veselom dečjom cikom i
brujanjem motornih čamaca.
Ali najviše od svega u ušima de mi zauvek odzvanjati zveckanje amajlija s
majčine narukvice.
Postaje ved jako mračno, pa se saplidem o kamen. Možda ipak nije trebalo da
kažem Loren da nam ne treba baterijska lampa. Majka me hvata za ruku i tad se
naše narukvice sudaraju i zveče. Loren se kikode i hvata moju majku za drugu
ruku.
„Opet nosiš narukvicu“, razdragano izgovara moja majka. Njen dodir
ispunjava me ne samo ljubavlju ved i snagom. On me uravnotežuje. Sad znam
kako sam imala srede da dobijem najvrednije darove koji se mogu dobiti u životu.
Trebalo je samo da pažljivije poslušam svoju mudru učiteljicu.
Sad znam i to da privesci na majčinoj narukvici nisu samo obični predmeti od
srebra. Svaki od njih je deo nje same, komad njenog života ispunjenog tugom,
porazima, gubicima i ljubavlju.
Počinjem da prebiram prstima po njima, pokušavajudi čulom dodira da
pogodim šta koji predstavlja.
„Ovo je mašina za šivenje!“ govorim joj.
„Za život u krugu porodice“, uzvrada ona.
„Ovaj je zmaj!“ nastavljam.
„Za život ispunjen veseljem i zabavom.“
„Hmm“, mumlam pokušavajudi da pogodim šta slededi predstavlja. „O, ovo je
deo slagalice!“
„Za život ispunjen prijateljima koji te dopunjuju!“
Nastavljam da prebiram po njenim brojnim privescima i odjednom pod
prstima više ne osedam njihov oblik, ved samo vibraciju njihove energije.
„Sladoled u kornetu, seme slačice i divlja patka!“

250
 „Za sladak život ispunjen ljubavlju prema onome što radiš, za veru i nadu, i za
život u kom te ljubav uvek vrada kudi.“
Moja mama usporava korak i duboko uzdiše. „Vratila si se kudi.“
„Zapravo nikad nisam ni otišla“, odgovaram joj.
Stigavši do kraja mola, sedamo sve tri na njegovu ivicu, uranjamo stopalima u
vodu i gledamo u nebo išarano vatrometom.
„Sredan ti rođendan, mama! Ovaj vatromet je samo za tebe! Svet slavi tvoju
posebnost!“
Majka mi čvrsto steže ruku dajudi mi time do znanja da ona zna da sam
upamtila svaku njenu priču.
Vadim iz džepa kutijicu, na šta moja majka počinje da ciči od radosti kao
dete.
„Nede modi“, smeje se Loren. „Prvo moraš da odrecituješ pesmicu, bako.“
„E sad sam stvarno ved prestara za recitovanje.“
„Nikad nedeš biti prestara za recitovanje ove pesmice“, govorim joj. „Hajde
da je sve tri zajedno odrecitujemo.“

Ova amajlija neka te podseti

da je svaki korak tvoj
ispraden ljubavlju mojom.
I da svaki put,
kad otvoriš kutijicu ovu,
osetiš i znaš
da srce moje i tvoje
u ljubavi zauvek stoje.

„E, tako“, govorim joj. „Sad smeš da je otvoriš.“ Moja majka čepa papir i
otvara kutijicu u kojoj na plišanoj podlozi leži srebrni privezak.
„Šta je ovo?“, pita me majka žmirkajudi u tami. „To je otvorena knjiga.“
Ona vadi privezak iz kutijice, zagleda ga i miluje staračkim prstima.
„Šta znači ovaj privezak, Arden?“
„On znači da naša priča nema kraja“, odgovaram joj.
Naslanjam se glavom na majčino rame i duboko udišem njen miris ispunjen
letom, mešavinom začina, cvetnim parfemom i mirisima iz njene kuhinje.
„Urezadu naše inicijale na pozadinu tog priveska“, govorim majci. „Zato što
smo sve tri autorke naše životne priče“, izgovaram i tu zastajem. „Mama, počela

251
sam opet da pišem. Ne samo za časopis Paparaci. Pišem priču o tvojim privescima.
Priču o nama. Konačno sam pronašla inspiraciju.“
Čujem kako majka tiho plače.
„Tako sam sredna“, izgovara i zatim dodaje ozbiljnim glasom: „Obedajte mi
nešto, devojke.“
„Samo kaži“, odgovaramo nas dve uglas.
„Obedajte mi da dete uvek nositi svoje narukvice“, obrada nam se ona. „Tako
demo zauvek biti zajedno. One de vas podsedati na to ko smo i šta smo.“
„To nikad ne možemo zaboraviti, mama.“
Ona skrede pogled prema jezeru obasjanom svetlošdu vatrometa, zatim nas
obe grli, privlači bliže sebi i ljubi nas u obraze.
„Uvek du te voleti, Arden“, govori mi. „Uvek deš biti u mom srcu, Loren.“
„I mi tebe mnogo volimo.“
Povetarac nežan kao poljupci moje majke stiže s jezera do nas i naše
narukvice počinju da zveckaju.
„Ima ljudi koji kažu da mogu čuti glasove predaka na ovom jezeru: jedni ih
čuju u poju nodnih lasta, drugi u kreštanju kormorana, a neki u kreketanju žaba“,
šaputala je mama. „A ja ih čujem u zveckanju privezaka“, izgovorila je tonom od
kog sam se malo naježila.
Okredem se prema majci. U tom trenutku na nebu se rasprskava novi cvet
vatrometa, osvetljavajudi njeno staračko lice. Čak i pod debelim slojem šminke
vidim da su joj obrazi rumeni i da joj oči svetle kao zvezde. Nikad nedu zaboraviti
kako je tada izgledala. Njen lik ostade mi zauvek urezan u sedanju.
Lepa je zato što je sredna, mislim u sebi.
Onda primedujem da joj niz obraze klize suze.
„Mama? Jesi li dobro?“ pitam je.
„Tačno pre šezdeset jednu godinu“, čujem njen šapat kroz odjek vatrometa,
„proslavila sam poslednji rođendan sa svojom majkom. A sad evo sedim ovde na
istom mestu sa vas dve. Vi ste najvredniji poklon koji mi je život podario. Vi ste
moji dragulji, moja prošlost, sadašnjost i bududnost. Sad znam da moje priče nede
umreti sa mnom.“
Osedam kako mi se grlo steže i suze nadiru.
Duboko udišem kako bih ih sprečila da poteku.
Nedu da plačem, jer nisam tužna. Naprotiv, nikad nisam bila srednija.
Iskreno se nadam da du jednog dana, kad budem majčinih godina, i ja sedeti
na ovom istom mestu i gledati sa svojom derkom i unucima kako vatromet šara
nebo.

252
 Sededu i strpljivo čekati da se s jezera podigne povetarac i pokrene priveske
na mojoj narukvici, kojih de, nadam se, biti čak i više nego na narukvici moje
majke. Kad se to bude dogodilo, zažmuridu i poslušadu glasove svojih predaka.

253