TRUDI KANAVAN

Naslov originala:

THE MAGICIANS’ GUILD

THE HIGH LORD
Trudi Canavan
 Ova knjiga posvećena je mojim prijateljima;
Ivoni i Polu. Hvala vam za vašu pomoć, iskrenost i strpljenje, i za
to što ste čitali ovu priču iznova, i iznova, i iznova...
 ZAHVALNICE

Mnogo, mnogo ljudi me je podržavalo i pomagalo mi u pisanju ove

trilogije. Pored ljudi kojima sam se zahvalila u Čarobnjačkoj gildi i
Polaznici, želela bih da dodatno pomenem ljude koji su mi pomogli tokom
pisanja ove knjige:
Ponovo svojim probnim čitaocima koji su mi pružili veoma vredne
savete: mami i tati, Polu Maršalu, Polu Juinsu, Dženi Pauel, Sari Krizi i
Entoniju Moriksu.
Franu Brajsonu, mom agentu. Hvala ti što si mi omogućio savršenu
okolinu za moj „radni odmor“.
Lesu Petersenu, koji je strpljivo tolerisao sve moje smernice i predloge
dok je radio divne ilustracije za ovaj serijal. Stefani Smut i vrednom timu iz
Harper Kolinsa što je pretvorio moje priče u ovakve elegantne, dopadljive
knjige. Džastinu iz Slouglas buksa, Sendi iz Vormhol buksa, i knjižarima koji
su sa velikim entuzijazmom prihvatili ovu trilogiju.
I hvala svim ljudima koji su mi poslali elektronsku poštu sa pohvalama
za Čarobnjačku gildu i Polaznicu. Saznanje da ste uživali u mojim pričama
još snažnije mi rasplamsava inspiraciju.
PRVI DEO
 PRVO POGLAVLJE

Poruka

Udrevnoj poeziji Kajrelije mesec je poznat kao Oko. Kada je Oko širom
otvoreno, njegovo budno prisustvo zastrašuje zlo - ili podstiče ludilo u onima
koji pod njegovim pogledom učine nedeio. Zatvoreno, samo sa beličastim
rascepom koji označava njegovo usnulo prisustvo, Oko pušta i dobra i loša
skrivena dela da prođu neprimećeno.
Pogledavši u mesec, Seri se suvo osmehnu. Tajni ljubavnici ovu menu
Oka, uski prorez, najviše vole, ali on ne žuri kroz gradske senke na takav
sastanak. Njegova namera je mračnije prirode.
Međutim, da li su njegova dela dobra ili loša, bilo mu je teško da odredi.
Ljudi koje lovi zaslužili su ono što im sleduje, ali Seri je sumnjao da postoji
dublje značenje posla koji je obavljao po nalogu, pored toga da samo smanji
broj ubistava koja more grad poslednjih par godina. Ne zna sve o tom
prijavom poslu - u to je siguran - ali verovatno zna više od bilo koga drugog
u gradu. Dok je hodao, razmatrao je šta sve zna. Saznao je da ova ubistva
nije izvršio jedan čovek, već čitav niz ljudi. Takođe je primetio da su svi ti
Ijudi bili iz istog naroda: sačakanskog. Najbitnije je, međutim, što zna da su
svi bili čarobnjaci.
Koliko je Seri znao, u Gildi nema Sačakanaca.
Ako su Lopovi svesni toga, dobro skrivaju to znanje. Setio se sastanka
Lopova kome je prisustvovao pre dve godine. Vođama labavo ujedinjenih
grupa podzemlja Serijeva ponuda da pronađe i zaustavi ubicu izgledala je
zabavno. Oni koji su podmuklo pitali zašto Seri posle toliko vremena nije
uspeo, možda su pretpostavljali da postoji samo jedan ubica, ili su možda
želeli da on misli da je to sve što oni znaju.
Svaki put kada bi se Seri obračunao sa jednim od ubica, drugi bi započeo
svoj jezivi posao. Nažalost, zbog toga je Lopovima izgledalo da Seri ne
uspeva u svom zadatku. Sve što je mogao da uradi bilo je da izbegne njihova
pitanja i nada se da će njegov uspeh u drugim poslovima podzemnog sveta to
nadoknaditi.
Iz mračnog četvrtastog dovratka izroni obličje krupnog čoveka. Svetlost
udaljenih lampi otkri sumorno, poznato lice. Gol jednom klimnu, a onda pođe
uz Serija. Stigavši do raskršća pet puteva, oni se približiše zgradi u obliku
klina. Kako su kročili kroz otvorena vrata, Seri oseti teški miris znoja, bola i
hrane. Bilo je rano veče i bolkuća je bila puna. On priđe mestu za pultom,
gde Gol naruči dve krigle bola i jelo od slanih krotova.
Gol pojede pola mahuna pre nego što je progovorio.
„Pozadi. Odblesak prstena. Šta kažeš, sine?“
Seri i Gol su se često pretvarali da su otac i sin kada ne bi želeli da
otkriju svoj pravi identitet - što su veoma često činili u poslednje vreme kada
su na javnom mestu. Seri je samo nekoliko godina mlađi od Gola, ali zbog
njegove sitne građe i dečačkog lica često bi pomislili da je mladić. Sačekao
je par minuta, a onda je pustio pogled da mu odluta do zadnjeg dela bolkuće.
Iako je u prostoriji bila gužva, bilo je lako ugledati čoveka koga je Gol
naznačio. Njegovo osobeno široko, smeđe sačakansko lice odudaralo je od
bledih kajrelijanskih, i takođe je pažljivo osmatrao gomilu. Pogledavši u
njegove prste, Seri primeti odsjaj crvenog u mutnom srebru prstena. Skrenuo
je pogled.
„Šta misliš?“ promrmlja Gol.
Seri podiže svoju kriglu i napravi se kao da uzima gutljaj bola. „Previše
frke za nas, tata. Ostavimo ga nekom drugom.“
Zabrundavši u odgovor, Gol iskapi svoju kriglu i spusti je. Seri pođe
napolje za njim. Nekoliko ulica od boi-kuće, on posegnu u svoj kaput, izvuče
tri bakrenjaka i tutnu ih u Golovu krupnu šaku. Krupni čovek uzdahnu i ode.
Seri se šeretski nasmeši, a onda se pognu i otvori rešetku ugrađenu u
obližnji ziđ. Nekom strancu Gol bi izgledao potpuno miran u bilo kojoj
situaciji. Ali Seri je poznavao taj uzdah. Gol je bio uplašen - a imao je i
dobar razlog za to. Svaki čovek, žena i dete u straćarniku bili su u opasnosti
dokle god su ove ubice u blizini.
Seri se uvuče iza rešetke u hodnik. Tri novčića koja je dao Golu platiće
trojici uličnih mangupa da prenesu poruku - tri mangupa u slučaju da poruka
bude izgubljena ili zakasnela. Primaoci su nekakve zanatlije, koji će poruku
proslediti preko gradskog stražara, kurira ili obučenih životinja. Svaki
muškarac ili žena na putu poruke neće znati ništa o značenju koje se krike iza
sadržaja ili lozinki koje su im date. Samo će čovek na njenom konačnom
odredištu razumeti njihovo značenje.
Kada to bude učinio, lov će ponovo početi.

Napustivši učionicu, Sonea se polako zaputila niz prepun, bučni glavni

hodnik Univerziteta. Obično nije obraćala previše pažnje na grimase ostalih
polaznika, ali danas je drugačije.
Danas je godinu dana od Izazova, pomislila je. Cela godina od kada
sam se borila sa Reginom u Areni, i toliko toga se promenilo.
Većina polaznika se okupila u grupice od dvoje ili više i išli su ka
zadnjem stepeništu i obedovaonici. Nekoliko devojaka se zadržalo kod vrata
učionice, govoreći zavereničkim šapatima. Na daljem kraju hodnika učitelj je
izašao iz učionice, u pratnji dvojice polaznika koji su nosili velike kutije.
Sonea je posmatrala lica nekolicine polaznika koji su je primetili. Niko
nije piljio u nju ili je gledao sa visine. Neki od onih sa prve godine zurili su u
inkal na njenom rukavu - simbol koji ju je označavao kao omiljenog
polaznika Visokog gospodara - a onda bi brzo skrenuli pogled.
Stigavši do kraja hodnika, zaputila se niz elegantno, magijom načinjeno
stepenište Ulazne dvorane. Njene čizme pravile tihi zvuk, nalik na zvono po
nitima. Dvorana je odjeknula kako se još zvonkih koraka pridružilo njenim.
Podigavši, ugledala je tri polaznika kako se penju ka njoj i osetila kako joj se
jeza spušta niz kičmu.
Polaznik u sredini trojke je Regin. Pored njega su njegova dva najbliža
prijatelja, Kano i Alend. Smirenog lica, nastavila je da silazi. Kada ju je
Regin primetio, njegov osmeh iščeznu. Pogled mu se susretnuo s njenim, a
onda ga je skrenuo dok su se mimoilazili.
Osvrnula se i tiho uzdahnula od olakšanja. Od Izazova, svaki susret je bio
ovakav. Regin je imao držanje otmenog i ponositog gubitnika, a ona mu je to
dopustila. Pružilo bi joj zadovoljstvo da mu natrljava poraz na nos, ali je
sigurna da bi on smislio neki prikriveni i suptilniji način da joj se osveti ako
bi to učinila. Bolje je da ignorišu jedno drugo.
Ali pobeda nad Reginom je učinila više od prestanka da je maltretira.
Izgledalo je da je zadobila poštovanje ostalih polaznika i većine učitelja.
Sada nije bila samo devojka iz straćarnika, čije su se moći prvi put ispoljile u
napadu na Gildu tokom godišnjeg Pročišćenja grada od skitnica i zločinaca.
Setivši se tog dana, ona se žalosno osmehnu. Bila sam jednako iznenađena,
kao i oni, što sam upotrebila magiju.
Niti su je zapamtili kao „odmetnika" koji je izbegao hvatanje sklopivši
dogovor sa Lopovima. U tom trenutku je izgledalo kao dobra ideja, pomisli
ona. Verovala sam da Gilda želi da me ubije. Ipak, oni nikada nisu
obučavali nekog izvan Kuća. Mada, nije donelo dobra Lopovima. Nikada
nisam mogla da kontrolišem moći dovoljno dobro da im budem od koristi.
Takođe, više nisu mislili o njoj kao o strancu koji je doveo do pada lorda
Ferguna, iako su joj neki i dalje zamerali zbog toga. Pa, nije trebalo da
zatvori Serija i preti da ćega ubiti, da bi me primorao da sarađujem u
njegovim planovima. Želeo je da ubedi Gildu da se nižim staležima ljudi ne
može dozvoliti magija, ali umesto toga je dokazao da ne treba dozvoliti
magiju nekim čarobnjacima.
Pomislivši ponovo na polaznike u hodniku, Sonea se osmehnu. Po
njihovoj opreznoj radoznalosti pretpostavila je da je prva stvar koje su se
setili u vezi s njom to kako je lako pobedila na Izazovu. Pitali su se koliko
moćna će tek postati. Verovala je da je se čak i neki od učitelja pomalo
plaše.
Sišavši sa stepenica, Sonea prođe kroz Ulaznu dvoranu i dođe do
otvorenih vrata Univerziteta. Stojeći na pragu, pogledala je sivu
jednospratnicu na obodu bašte i osetila kako joj osmeh iščezava.
Godinu dana od Izazova, ali neke stvari se nisu promenile.
Uprkos tome što je zadobila poštovanje polaznika, još nije imala bliskih
prijatelja. Nije u pitanju bilo to što su je se svi plašili - ili njenog
pokrovitelja. Nekolicina polaznika se nakon Izazova potrudila da je uključi u
svoje razgovore. Ali, iako je rado razgovarala s njima tokom časova ili
odmora, uvek bi odbijala pozive da im se pridruži izvan časova.
Uzdahnula je i zaputila se niza stepenice Univerziteta. Svaki prijatelj
koga bi stekla, samo bi bio još jedno oruđe koje bi visoki gospodar mogao da
upotrebi protiv nje. Ako joj se ikada bude ukazala prilika da razotkrije pred
Gildom njegove zločine, našli bi se u opasnosti svi do kojih joj je stalo.
Nema smisla davati Akarinu veći izbor žrtava.
 Sonea se priseti noći, sada pre više od dve i po godine, kada se ušunjala
u Gildu sa svojim prijateljem Serijem. Iako je mislila da je Gilda želi mrtvu,
rizik je izgledao vredan preduzimanja. Nije mogla da kontroliše svoje moći,
što ju je učinilo beskorisnom za Lopove, a Seri se nadao da bi mogla da
nauči posmatrajući čarobnjake.
Kasno te večeri, nakon što je videla mnogo stvari koje su je fascinirale,
prišla je sivoj zgradi izdvojenoj od ostalih. Vireći u podzemnu prostoriju kroz
ventilacionu rešetku, prisustvovala je čudnoj magiji koju je izvodio čarobnjak
u crnoj odori...
Čarobnjak je izvadio blistavi bodež i pogledao u slugu.
„Borba me je oslabila“, rekao je. „Potrebna mi je tvoja snaga.“
Spustivši se na jedno koleno, sluga mu je ponudio ruku. Visoki gospodar
je prešao sečivom preko čovekove kože, a zatim stavio šaku na ranu...
...tada je iskusila čudan osećaj, kao da insekti podrhtavaju u njenim
ušima.
Prisećajući se, Sonea zadrhta. Nije razumela šta je videla te večeri, a
toliko toga se dogodilo nakon toga, da je pokušala da zaboravi. Njene moći
su postale tako opasne da su je Lopovi predali Gildi i otkrila je da čarobnjaci
ne žele da je ubiju; odlučili su da im se ona pridruži. Tada je gospodar
Fergun zarobio Serija i ucenom je naterao da sarađuje sa njim. Međutim,
ratnikovi planovi su se izjalovili kada je Seri pronađen utamničen ispod
Univerziteta, a Sonea je pristala na čitanje istine koje je obavio upravitelj
Lorlen da bi dokazao da je Fergun njome manipulisao. Tek tokom ovog
čitanja uma njeno sećanje na čarobnjaka u crnoj odori iz te podzemne
prostorije u potpunosti se vratilo.
Lorlen je prepoznao čarobnjaka kao svog prijatelja Akarina, visokog
gospodara Gilde. Takođe je prepoznao zabranjeni ritual crne magije.
Zahvaljujući Lorlenovom umu, Sonea je shvatila za šta je crni čarobnjak
sposoban. Koristeći zabranjenu veštinu, Akarin je uspeo da dobije snagu
daleko iznad svojih prirodnih granica. Bilo je poznato da je visoki gospodar
sam po sebi neobično moćan, ali kao crni čarobnjak bio bi toliko moćan da je
Lorlen smatrao da ga čak ni udružena snaga Gilde ne može poraziti.
Lorlen je zato odlučio da sukob sa visokim gospodarom ne dolazi u obzir.
Zločin mora da ostane tajna, dok se ne pronađe način da se bezbedno
obračunaju sa Akarinom. Samo je Rotenu, čarobnjaku koji je bio Sonein
pokrovitelj, bilo dozvoljeno da zna istinu - bilo je verovatno da bi tokom
podučavanja video njeno sećanje na Akarina i sam saznao istinu.
Pri pomisli na Rotena, ona oseti nalet tuge, praćen tupim besom. Roten je
bio više od njenog pokrovitelja i učitelja; bio joj je kao otac. Nije bila
sigurna da li bi izdržala Reginovo maltretiranje bez Rotenove podrške i
pomoći. Zbog svog truda, istrpeo je posledice zlobnih glasina koje je Regin
začeo govoreći da je Rotenovo pokroviteljstvo zadobila u zamenu za usluge
u krevetu.
A tada, baš kada je izgledalo da su ogovaranja i sumnje zamrle, sve se
promenilo. Akarin je došao u Rotenovu sobu da im kaže da je otkrio da znaju
za njegovu tajnu. Pročitao je Lorlenov um, i želeo da pročita i njihove.
Znajući da je Akarin previše moćan da bi se protiv njega borili, nisu se
usudili da odbiju. Sećala se kako je nakon toga Akarin koračao prostorijom.
„Oboje biste me razotkrili da možete“, rekao je. Ćutao je neko vreme, a
onda se okrenuo ka njima. „Zatražiću pokroviteljstvo nad Soneom. Ona će
osigurati tvoje ćutanje. Dok je moja, nikada niko od tebe neće saznati da
koristim crnu magiju.” Pogled mu je pao na Soneu. „A Rotenova dobrobit
će mi biti garancija da ćes ti sarađivati. “
Sonea kroči na stazu do Rezidencije visokog gospodara. Taj susret bio je
tako davan da joj se činilo da se to dogodilo nekome drugome, ili liku u priči
koju je čula. Sada je već godinu i po dana Akarinova štićenica i nije bilo
toliko loše kao što se pribojavala da će biti. Nije je koristio kao izvor
dodatne moći, niti pokušao da je uvuče u svoje zle navike. Osim raskošnih
večera koje je imala sa njim svakog prvodana uveče, retko ga je uopšte i
viđala. Ali kada i jesu razgovarali, bilo je to samo o njenoj obuci na
Univerzitetu.
Osim te jedne večeri, pomislila je.
Usporila je korak dok se prisećala. Pre mnogo meseci, vraćajući se sa
časova, čula je glasnu buku i povike kako dopiru ispod Rezidencije.
Spustivši se stepenicama do podzemne prostorije, videla je kako Akarin
crnom magijom ubija čoveka. Tvrdio je da je taj čovek sačakanski ubica,
poslat da ga ubije.
„Zašto ste ga ubili?“pitala je. „Zašto ga niste predali Gildi?“
„Zato što, kao što si nesumnjivo pomislila, on i njegov soj znaju o meni
mnogo stvari za koje ne bih voleo da Gilda zna. Mogu da ti kažem samo
ovo: Sačakanci i dalje mrze Gildu, ali nas se i plaše. Povremeno pošalju
jednogod ovih da me oproba.”
Sonea je znala o susedu Kajrelije isto koliko i bilo koji drugi polaznik na
trećoj godini. Svi polaznici su izučavali rat između Sačakanskog carstva i
kajrelijanskih čarobnjaka. Učili su ih da su Kajrelijanci dobili rat sačinivši
Gildu i deleći magijsko znanje. Sedam vekova kasnije Sačakansko carstvo je
gotovo nestalo, a veći deo Sačake je ostao pustara.
Kada bi pomislila na to, nije bilo teško verovati da Sačakanci i dalje mrze
Gildu. Ovo je, takođe, verovatno bio i razlog zašto Sačaka nije član
Savezničkih zemalja. Za razliku od Kajrelije, Elajna, Vin, Lonmara i Lana,
Sačaka nije bila obavezana dogovorom da sve čarobnjake mora učiti i
nadgledati Gilda. Bilo je moguće da čarobnjaci postoje u Sačaki, iako je
sumnjala da su dobro obučeni.
Kada bi zaista bili pretnja, Gilda bi sigurno znala za to. Sonea se namršti.
Možda neki čarobnjaci i jesu znali. Možda je to bila tajna poznata samo
višim čarobnjacima i kralju. Kralj ne bi želeo da obični ljudi brinu oko
postojanja sačakanskih čarobnjaka - osim ako Sačakanci ne bi postali
ozbiljna pretnja, naravno.
Da li su ove ubice bile dovoljna pretnja? Odmahnula je glavom.
Povremeni ubica koji bi bio poslat da ubije visokog gospodara nije bio
ozbiljan problem ako bi on mogao prilično lako da se odbrani.
Usporila je korak. Možda je jedini razlogz bogče ga je Akarin i mogao da
se odbrani bilo to što se ojačao crnom magijom. Srce joj poskoči. To bi
značilo da su ubice zastrašujuće snažne. Akarin joj je ukazao na to da znaju
da koristi crnu magiju. Ne bi ga napali a da nisu sigurni da imaju šanse da ga
ubiju. Da li je to značilo da i oni koriste crnu magiju?
Uzdrhtala je. A ja svake noći spavam u istoj kući kao i čovek koga
pokušavaju da ubiju.
Možda zbog toga Lorlen nije smislio način da se otarasi Akarina. Možda
je znao da Akarin ima dobar razlog za korišćenje crne magije. Možda nije
uopšte ni nameravao da zbaci Akarina.
Ne, pomisli ona. Da su Akarinovi razlozi časni, ne bih bila njegov talac.
Da je mogao da dokaže da su njegovi motivi dobri, pokušao bi to da učini,
pre nego da dopusti dvojici čarobnjaka i jednom polazniku da traže način da
ga poraze.
 A ako mu je uopšte stalo do moje dobrobiti, zašto me drži u Rezidenciji,
gde će ubice verovatno napasti?
Bila je sigurna da je Lorlenu stalo za njenu dobrobit. Rekao bi joj da zna
da su Akarinovi motivi časni. Ne bi želeo da misli da je u goroj situaciji nego
što je to zaista slučaj.
Iznenada, setila se prstena na Lorlenovoj ruci. Duže od godinu dana
gradom kruže glasine o ubici koji nosi srebrni prsten sa crvenim draguljem.
Baš kao onaj koji nosi Lorlen.
Ali to je morala da bude slučajnost. Pomalo je poznavala Lorlenov um i
nije mogla ni da zamisli da Lorlen bilo koga ubija.
Stigavši do vrata rezidencije, Sonea zastade i duboko udahnu. Šta ako
čovek koga je Akarin ubio nije bio ubica? Šta ako je bio sačakanski
diplomata koji je otkrio Akarinov zločin, pa ga je Akarin namamio u
Rezidenciju da ga ubije... i onda otkrio da je čovek čarobnjak?
Prestani! Dosta!
Zatresla je glavom kao da će to otkloniti ova beskorisna nagađanja.
Mesecima je razmatrala ove mogućnosti, razmišljajući iznova i iznova o
onome što je videla i što joj je rečeno. Svake nedelje je za večerom gledala
Akarina preko stola i poželela da ima hrabrosti da ga pita zašto je naučio
crnu magiju, ali nikada to nije izgovorila. Ako ne bi mogla da bude sigurna
da će odgovori biti iskreni, zašto uopšte i da postavlja pitanja?
Ispruživši ruku, prešla je vrhovima prstiju preko kvake vrata. Kao i uvek,
ona se otvoriše na najmanji dodir. Kročila je unutra.
Njegova visoka mračna prilika ustade iz jedne od stolica u salonu.
Osetila je poznato žiganje straha i odagnala ga od sebe. Nad njegovom
glavom je lebdela kugla svetlosti, bacajući senku na njegove oči. Jedan kraj
usana mu se izvi naviše kao da mu je nešto pomalo smešno.
„Dobro veče, Sonea.“
Naklonila se. „Visoki gospodaru.“
Njegova bleda ruka pokaza ka početku stepeništa. Spustivši knjige i
beleške, Sonea stupi na stepenište i poče da se penje. Akarinova kugla
svetlosti lebdela je na sredini okna stepeništa dok je išao za njom. Stigavši na
prvi sprat, zaputila se niz hodnik i ušla u sobu sa velikim stolom i nekoliko
stolica. Primamljivi miris ispuni vazduh i njen stomak tiho zakrča.
Akarinov sluga, Takan, nakloni joj se dok je sedala, a zatim ode. „Šta si
danas učila, Sonea?“ upita Akarin.
„Arhitekturu“, odgovorila je. „Metode građenja.“
Jedna obrva mu se blago podiže. „Oblikovanje kamena magijom?“
„Da.“
Izgledao je zamišljeno. Takan se vrati u prostoriju noseći veliki
poslužavnik, sa kojeg je na sto spustio nekoliko malih činija, a nakon toga
otišao. Sonea je sačekala dok Akarin nije počeo da bira hranu iz činija, pre
nego što je i sama napunila tanjir hranom.
„Da li ti je bilo teško ili lako?“
Sonea je oklevala. „Isprva teško, a posle lako. Nije... mnogo drugačije od
isceljivanja.“
Pogled mu postade oštriji. „Zaista. A u čemu je razlika?“
Razmislila je o tome. „Kamen nema prirodnu odbrambenu barijeru kao
što je ima telo. Nema kožu.“
„To je istina, ali nešto nalik na barijeru se može načiniti ako...“
Glas mu zamre. Pogledala ga je i videla da namršteno posmatra zid iza
nje. Pogled mu preseče njen, a onda se opusti i pogleda u sto.
„Imam večeras jedan sastanak na koji moram da odem“, reče odgurnuvši
stolicu. „Uživaj u ostatku obroka, Sonea.“
Iznenađena, posmatrala ga je kako odlazi do vrata, a zatim je pogledala u
njegov polupojedeni obrok. Povremeno bi došla na nedeljnu večeru samo da
bi zatekla Takana kako je čeka u salonu sa dobrim vestima da visoki
gospodar ne može da prisustvuje. Ali samo dva puta pre ovoga Akarin je
ranije završio obrok. Slegnula je ramenima i nastavila da jede.
Kako je završila jelo, Takan se ponovo pojavi. Naređao je činije i tanjire
na poslužavnik. Posmatrajući ga, primetila je malu boru između njegovih
obrva.
Izgleda zabrinuto, pomisli ona.
Setivši se svojih ranijih pretpostavki, osetila je kako joj jeza gmiže niz
kičmu. Da li se Takan brine da još jedan ubica može da uđe u Rezidenciju
tražeći Akarina?“
Iznenada požele samo da se vrati na Univerzitet. Ustala je i pogledala
slugu. „Ne brini za desert, Takane.“
Čovekov izraz lica se blago promeni. Videvši razočarenje, nije mogla da
ne oseti krivice. Možda je Akarinov verni sluga, ali je i darovit kuvar. Da li
je spremio jelo na koje je posebno ponosan, i sada je užasnut što će ga oboje
ostaviti nepojedeno?
„Da li je to nešto što će... moći da sačeka par sati?“ sa ustručavanjem je
pitala.
Nakratko je sreo njen pogled, i ne prvi put, ona primeti u njemu oštru
inteligenciju, ne sasvim skrivenu iza njegovog držanja punog poštovanja.
„Hoće, gospo. Da li da vam donesem u sobu kada se vratite?“
„Da.“ Ona klimnu. „Hvala ti.“
Takan se nakloni.
Napustivši prostoriju, Sonea se zaputi niz hodnik i pođe niza stepenice.
Ponovo se pitala kakvu ulogu Takan ima u Akarinovim tajnama. Bila je
svedok tome kako Akarin uzima snagu iz Takana, ali Takan očigledno time
nije bio ubijen niti ozleđen. A večeri kada je pokušano ubistvo, Akarin joj je
rekao da je Takan iz Sačake. To je postavilo još jedno pitanje: ako Sačakanci
mrze Gildu, zašto je jedan od njih sluga visokog gospodara?
A zašto je Takan ponekada Akarina nazivao gospodarom sa drugačijim i
poniznijim prizvukom.

Kada je stigao glasnik, Lorlen je diktirao narudžbinu za građevinski

materijal. Uzevši papir od čoveka, Lorlen ga pročita i klimnu.
„Reci glavnom konjušaru da pripremi kočiju za mene.“
„Da, gospodaru.“ Glasnik se poklonio, a onda izašao iz prostorije.
„Ponovo posećujete kapetana Barana?“ upita Osen.
Lorlen se neveselo osmehnu svom pomoćniku. „Bojim se da je tako.“
Pogledao je u pero koje je Osen držao spremno iznad lista papira, i
odmahnuo glavom. „Izgubio sam tok misli“, dodao je. „Završićemo ovo
sutra.“
Osen obrisa pero. „Nadam se da je ovaj put Baran pronašao ubicu.“
Izašao je za Lorlenom iz kancelarije. „Laku noć, upravitelju.“
„Laku noć, Osene.“
Dok je njegov pomoćnik išao niz hodnik Univerziteta ka Čarobnjačkom
domu, Lorlen razmisli o mladom čarobnjaku. Osen je primetio Lorlenove
redovne posete sedištu Straže ubrzo nakon što su one počele. Mladić je
pronicljiv, i Lorlen je znao da ne treba da izmišlja komplikovane izgovore.
Ponekad je odavanje istine na kašičicu bolje nego potpuna obmana.
 Objasnio je Osenu da ga je Akarin zamolio da nagleda napore Straže da
pronađu ubicu.
„Zašto tebe?“ upitao je Osen.
Lorlen je to očekivao. „O, treba mi nešto da radim u slobodno vreme“
našalio se. „Baran je porodični prijatelj. I ovako sam od njega slušao o tim
ubistvima, tako da je komunikacija između nas postala samo zvanična.
Mogao bih da pošaljem nekog drugog, ali ne želim da najnovije vesti dobijam
iz treće ruke.“
„Smem li da pitam da li postoji neki poseban razlog da se Gilda zanima
za to?“ ispitivao je Osen.
„Smeš da pitaš“, odgovori Lorlen sa osmehom. „Ja ne smem da
odgovorim. Da li ti misliš da postoji razlog?“
„Čuo sam da neki ljudi u gradu veruju da je magija umešana.“ „Upravo
zbog toga Gilda mora da pazi na razvoj događaja. Ljudi ne treba da osećaju
da zanemarujemo njihove nevolje. Međutim, moramo da pazimo da ne
pokažemo previše zanimanja, ili će pomisliti da u tim glasinama ima istine.“
Osen je pristao da svoje znanje o Lorlenovim posetama straži zadrži za
sebe. Ako bi ostatak Gilde čuo da Lorlen prati napredovanje kapetana
Barana, oni bi se, takođe, zapitali da li je magija umešana.
Lorlen još nije siguran da li je magija zaista umešana. Pre više od godinu
dana dogodio se još jedan incident, u kojem je umirući svedok tvrdio da ga je
ubica napao magijom. Opekotine na svedoku izgledale su kao od toplotnog
udara, ali Baran od tada nije pronašao nikakav drugi dokaz koji bi potvrdio
da je ubica - ili ubice - koristio magiju.
Baran se složio da zasad zadrži za sebe mogućnost da je ubica čarobnjak
odmetnik. Ako bi se ta vest proširila, Lorlen mu je objasnio, kralj i Kuće bi
očekivali još jedan lov poput onog koji je bio vođen za Soneom. Iz tog
iskustva su naučili da bi vršljanje čarobnjaka celim gradom samo nateralo
odmetnika da se sakriva.
Lorlen stupi u Ulaznu dvoranu. Posmatrao je kako se kočija pojavljuje iz
štala i kotrlja do stepeništa Univerziteta. Kada se zaustavila, on se spusti do
vozila, reče kočijašu svoje odredište i pope se u nju.
Dakle, šta znamo?, zapitao se.
Nedeljama, ponekad mesecima, žrtve su ubijane na isti, ritualni način -
način koji je često podsećao na obred crne magije. A onda, nekoliko meseci
uopšte nije bilo smrti, dok novi niz ubistava nije privukao pažnju Straže. Ovo
su, takođe, bila ritualna ubistva, ali su izvršena na malo drugačiji način od
prethodnih.
Baran je razvrstao moguće razloge za promenu metoda u dve glavne
kategorije. Ili je ubica radio sam i neprestano je menjao navike, ili je svaki
niz ubistava izvršio drugi čovek. Jedan čovek bi mogao da promeni navike da
bi izbegao da bude pronađen, ili da bi usavršio ritual; niz ubistava bi mogao
da ukaže na neku vrstu bande ili kulta koji je zahtevao ubistvo kao inicijaciju
ili test.
Lorlen pogleda u prsten na svojoj ruci. Nekoliko očevidaca koji su imali
dovoljno sreće da vide ubicu i prežive, izjavili su da su na njegovoj ruci
videli prsten sa crvenim draguljem. Prsten kao ovaj?, pitao se. Akarin je
načinio dragulj od stakla i sopstvene krvi noći kada je otkrio da Lorlen,
Sonea i Roten znaju da je naučio i koristio crnu magiju. Prsten mu je
omogućavao da vidi i čuje sve što i Lorlen, i da se sporazumeva s njime
umom, a da ih ostali čarobnjaci ne čuju. Kad god bi ubistva ličila na ritual
crne magije, Lorlen nije mogao da ne razmotri mogućnost da je možda Akarin
odgovoran za njih. Akarin nije javno nosio prsten, ali bi mogao da ga navuče
kada napušta Gildu. Mada, zašto bi? Ne mora da motri na samog sebe.
Šta ako taj prsten omogućuje nekome drugom da vidi šta ubica čini?
Lorlen se namrštio. Zašto bi Akarin želeo da neka druga osoba vidi šta on
čini? Osim ako nije delao po tuđim naređenjima. A to je zaista zastrašujuća
mogućnost...
Lorlen uzdahnu. Ponekada bi se zatekao kako se nada da nikada ne sazna
istinu. Znao je da će se, ako je Akarin ubica, osećati delimično odgovoran za
smrt žrtava. Trebalo je da se obračuna sa Akarinom još odavno, čim je od
Sonee saznao da visoki gospodar koristi crnu magiju. Ali strahovao je da
Gilda ne može da porazi Akarina u borbi.
Tako je Lorlen čuvao zločin visokog gospodara kao tajnu, ubedivši Soneu
i Rotena da učine isto. A onda je Akarin otkrio da je njegov zločin poznat i
uzeo je Soneu kao taoca da osigura Lorlenovo i Rotenovo ćutanje. Sada
Lorlen nije mogao ništa da učini protiv Akarina, a da ne dovede njen život u
opasnost.
Ali ako otkrijem da je Akarin ubica, i da znam da Gilda može da ga
pobedi, ne bih oklevao. Ni zbog našeg starog prijateljstva, niti zarad
Soneine dobrobiti, ne bih mu dozvolio da nastavi.
A Akarin, preko prstena, to sigurno zna.
Naravno, može biti da Akarin nije ubica. Rekao je Lorlenu da istraži
ubistva, ali to ništa ne dokazuje. Možda jednostavno želi da zna koliko je
Straža blizu da otkrije njegove zločine...
Kočija stade. Lorlen pogleda kroz prozor i iznenađeno trepnu kada
napolju ugleda prednju fasadu sedišta Straže. Bio je toliko zamišljen da
skoro da nije ni primetio put. Kočija se blago zaljuljala kada je kočijaš sišao
da otvori vrata. Lorlen izađe napolje i preko pločnika dođe do ulaza u sedište
Straže. U uzanom hodniku unutra ga dočeka kapetan Baran.
„Dobro veče, upravitelju. Hvala vam što ste tako brzo stigli.“
Iako je Baran još bio veoma mlad, bore od mrštenja su već krasile
njegovo čelo. Te bore su ove večeri izgledale dublje.
„Dobro veče, kapetane.“
„Imam zanimljive vesti i nešto da vam pokažem. Pođimo u moju
kancelariju."
Lorlen pođe za čovekom niz hodnik do jednostavne prostorije. Ostatak
zgrade bio je tih, iako je uveče uvek bilo prisutno nekoliko stražara. Baran
pokaza Lorlenu da sedne, a zatim zatvori vrata.
„Da li se sećate da sam rekao kako možda i Lopovi traže ubicu?“
„Da.“
Baran se kiselo nasmeši. „Dobio sam neku vrstu potvrde. Bilo je
neizbežno, ako i Straža i Lopovi istražuju ubistva, da nam se putevi ukrste.
Ispostavlja se da već mesecima imaju ovde špijune.“
„Špijune? U Straži?“
„Da. Čak i častan čovek bi došao u iskušenje da prihvati novac u zamenu
za informaciju, kada ta informacija može da odvede do pronalaženja ovog
ubice - naročito kada Straža ništa ne uspeva da učini.“ Baran slegnu
ramenima. „Još ne znam ko su svi špijuni, ali zasad mi odgovara da im
dopustim da zadrže svoja mesta.“
Lorlen se zakikota. „Ako želite savet oko pregovaranja sa Lopovima,
poslao bih vam gospodara Danila, ali on je sada ambasador Gilde u Elajnu.“
Kapetan podignu obrve. „To bi zaista bio zanimljiv savet, čak i ako ga
nikada ne dođem u priliku da ga iskoristim. Međutim, ne planiram da
pregovaram sa Lopovima o nekim združenim naporima. Kuće to nikada ne bi
odobrile. Dogovorio sam se sa jednim od špijuna da mi prenese sve što
bezbedno uspe da otkrije. Do sada nijedna njegova informacija nije bila od
koristi, ali može odvesti do nečega što će biti.“ Brazde između njegovih očiju
se ponovo produbiše. „Sada, želim nešto da vam pokažem. Rekli ste da želite
da pregledate sledeću žrtvu. Jedna je večeras otkrivena, tako da sam naložio
da donesu telo ovamo.“
Jeza se spusti niz Lorlenovu kičmu, kao da je hladna promaja uspela da
se provuče ispod okovratnika njegove odore. Baran pokaza ka vratima.
„U podrumu je. Želite li odmah da ga vidite?“
„Da.“
On ustade i pođe za Baranom u hodnik. Baran je ćutao dok su se spuštali
stepeništem i nastavili još jednim hodnikom. Vazduh je postao osetno
hladniji. Zaustavivši se pred teškim drvenim vratima, Baran ih otključa i
otvori.
Snažan miris lekova pojuri u hodnik, ne uspevajući potpuno da sakrije
neprijatan zadah. Prostorija sa druge strane vrata je bila oskudno nameštena.
Goli kameni zidovi su okruživali tri jednostavne klupe. Na jednoj se nalazio
nagi leš muškarca. Na drugoj, komplet odeće, uredno savijene.
Primakavši se bliže, Lorlen je nerado počeo da proučava telo. Kao i kod
svih skorašnjih ubistava, žrtva je probodena kroz srce, a plitka posekotina je
išla niz jednu stranu čovekovog vrata. Uprkos ovome, bio je neočekivano
miran.
Dok je Baran počeo da opisuje mesto na kome je žrtva pronađena, Lorlen
razmisli o razgovoru koji je načuo tokom jednog od redovnih društvenih
okupljanja Gilde u Noćnoj prostoriji. Gospodar Darlen, mladi iscelitelj,
opisivao je pacijenta trojici svojih prijatelja.
„Bio je mrtav kada je stigao“, rekao je Darlen, odmahujući glavom, „ali
žena je želela predstavu koja će je uveriti da smo učinili sve što smo mogli.
Tako da sam proverio.“
„I, jesi li nešto pronašao?“
Darlen je iskrivio lice. „Uvek ima obilje životne energija koja se može
primetiti nakon smrti, mnogo organizama koji su aktivni tokom raspadanja, ali
njegovo srce je bilo mirno a um tih. Međutim, otkrio sam jedan drugi otkucaj
srca. Mali i spor, ali nesumnjivo otkucaj.“ „Kako to može biti? Imao je dva
srca?“
 „Ne.“ Darlenov glas je postao izobličen. „Za... zadavio se sevlijem.“
Istog trena dvojica iscelitelja prasnuše u smeh. Treći prijatelj, alhemičar,
izgledao je zbunjeno. „Šta je radio sa sevlijem u grlu? Oni su otrovni? Da li
ga je neko ubio?“
„Ne“, Darlen je uzdahnuo. „Njihov ujed je otrovan, ali njihova koža
sadrži supstancu koja izaziva euforiju i vizije. Nekim ljudima se dopada
efekat. Sisaju reptile.“
„Sisaju reptile?“ Mladi alhemičar bio je sumnjičav. „I šta si učinio?“
Darlen pocrvene u licu. „Sevli se gušio, tako da sam ga iskobeljao. Izgleda
da žena nije znala za naviku svog muža. Pohisterisala je. Nije želela da ode
kući iz straha da ih je kuća prepuna, i da će joj jedan od njih upuzati u grlo u
toku noći.“
Ovo je izazvalo novu salvu smeha kod dva iscelitelja. Lorlen se gotovo
nasmeši prisećajući se. Isceliteljima je bio potreban smisao za humor, iako je
često bio čudan. Međutim, taj razgovor mu je dao ideju. Mrtvo telo je puno
životne energije, ali telo nekoga ko je ubijen crnom magijom bilo bi potpuno
lišeno sve energije. Da bi potvrdio da ubica koristi crnu magiju, Lorlen samo
treba da ispita žrtvu svojim isceliteljskim čulima.
Kada je Baran završio opis mesta zločina, Lorlen pristupi napred.
Pripremivši se, spustio je šaku na mrtvačevu ruku, sklopio oči i poslao svoja
čula u telo.
Bio je zapanjen kako je lako bilo, dok se nije setio da se prirodna barijera
u živim bićima koja se odupire magijskom uticaju raspada u trenutku smrti.
Odaslavši svoj um napred, pretražio je telo i pronašao samo najslabije
tragove životne energije. Proces raspadanja je prekinut - odložen - usled
nedostatka bilo čega živog unutar tela što bi ga započelo.
Otvorivši oči, Lorlen podiže šaku sa mrtvačeve ruke. Zagledao se u
plitku posekotinu duž žrtvinog vrata, sada siguran da je ovo rana koja je ubila
čoveka. Ubodna rana u srce je verovatno načinjena kasnije, da bi obezbedila
prihvatljiv uzrok smrti. Spustivši pogled, osmotrio je prsten na svom prstu.
Znači istina je, pomisli on. Ubica koristi crnu magiju. Ali da li je ovo
Akarinova žrtva, ili sada imamo još jednog crnog čarobnjaka u gradu?
 DRUGO POGLAVLJE

Naređenja visokog gospodara

Uzevši sa niskog stola za ručavanje šolju koja se pušila, Roten priđe

jednom od papirnih paravana koji su prekrivali prozore njegovog salona.
Odgurnuo ga je u stranu i pogledao preko vrtova.
Proleće je ove godine došlo rano. Živice i drveće su već imali sitne
cvetove, a poslu predani novi baštovan je duž staza zasadio nizove cveća
jarkih boja. Iako je bilo rano jutro, vrtom su šetali čarobnjaci i polaznici.
Roten podiže šolju i otpi. Sumi je bio svež i gorak. Pomislio je na
prethodno veče i napravio grimasu. Jednom nedeljno je večerao sa svojim
starijim prijateljem gospodarom Jaldinom i njegovom ženom Ezrilom. Jaldin
je bio prijatelj Rotenovog pokojnog mentora, gospodara Margena, i još je
smatrao da je njegova dužnost da pripazi na Rotena - zbog čega je tokom
sinoćnjeg obroka, Jaldin osetio da mora da kaže Rotenu da prestane da se
brine za Soneu.
„Znam da je i dalje nadgledaš“, rekao je stari čarobnjak.
Roten je slegnuo ramenima. „Zanima me njena dobrobit.“
Jaldin je tiho othuknuo. „Ona je polaznik visokog gospodara. Nije joj
potrebno da je nadgledaš, zarad njene dobrobiti.“
„Potrebno joj je“, odgovorio je Roten. „Da li misliš da visokog gospodara
zanima da li je ona srećna ili ne? Njega jedino zanima njeno akademsko
napredovanje. Nije magija jedina stvar u životu.“
Ezrila se setno osmehnula. „Naravno da nije, ali...“ Oklevala je, a onda
uzdahnula. „Sonea jedva da je i progovorila s tobom od kada je visoki
gospodar zatražio pokroviteljstvo nad njom. Zar ne misliš da bi te dosad
posetila? Prošlo je više od godine. Bez obzira na to koliko bila zauzeta
učenjem, sigurno bi pronašla malo vremena da te vidi.“
 Roten se trgnu. Nije mogao to da spreči. U njihovim sažaljivim pogledima
video je da su primetili njegovu reakciju i da su mislili da je samo povređen
time što ga je Sonea očevidno napustila.
„Njoj jeste dobro“, rekao je blago Jaldin. „A ta besmislica sa drugim
polaznicima odavno se završila. Ostavi se toga, Rotene.“
Roten se pretvarao da se slaže. Nije mogao da im kaže prave razloge
zbog kojih nadgleda Soneu. Ako bi to učinio, doveo bi Soneu u još veću
opasnost. Čak i kada bi Jaldin i Ezrila pristali da ćute da bi zaštitili Soneu,
Akarin je rekao da niko drugi ne sme da sazna. Kršenje tog „naređenja“
moglo bi biti izgovor koji Akarin čeka da... da šta? Upotrebi svoju crnu
magiju da preuzme Gildu? Već je bio visoki gospodar. Šta više od toga bi
mogao da želi?
Možda još moći. Da vlada umesto kralja. Da vlada svim Savezničkim
zemljama. Da bude slobodan da se ojača crnom magijom dok ne postane
moćniji no bilo koji čarobnjak koji je ikada postojao.
Ali ako bi Akarin želeo da učini bilo šta od toga, sigurno bi to već
odavno uradio. Roten je nevoljno morao da prizna da koliko je on uspeo da
vidi, Akarin nije učinio ništa da naudi Sonei. Jedini put kada ju je video u
društvu njenog pokrovitelja bilo je na dan Izazova.
Jaldin i Ezrila su se posle nekog vremena okanuli te teme. „Pa, barem si
prestao da uzimaš nemin“, Ezrila je promrmljala pre nego što je upitala za
Dorijena, Rotenovog sina.
Roten je osetio blagu ljutnju zbog ovog sećanja. Pogledao je Tanju, svoju
služavku. Pažljivo je brisala krpom prašinu sa njegove police za knjige.
Znao je da Tanja rekla Ezrili i Jaldinu zbog brige za njegovo zdravlje, i da
nikada nikome drugom ne bi otkrila njegovo korišćenje droge za spavanje, ali
nije mogao da ne bude pomalo ogorčen. Ali, kako je mogao da se žali kada je
ona voljno špijunirala za njega? Tanja ga je, preko svog prijateljstva sa
Soneinom služavkom, Violom, obaveštavala o Soneinom zdravlju,
raspoloženju i povremenim posetama tetki i teči u straćarniku. Očigledno,
Tanja nije rekla Jaldinu i Ezrili sopstvenu ulogu u tome, ili bi oni to pomenuli
kao dokaz njegove „brige“.
Danilu bi ovo „špijuniranje“ bilo zabavno. Uzevši još jedan gutljaj
sumija, Roten razmotri ono što zna o aktivnostima svog prijatelja tokom
protekle godine. Iz pisama, Roten je zaključio da je Danil postao blizak
prijatelj sa svojim pomoćnikom, Tajendom. Nagađanja koja su se ticala
Tajendovog seksualnog opredeljenja nestala su par nedelja nakon što su
počela. Svi znaju kakvi su samoživi ogovarači Elajnjani, a jedini razlog zbog
kojeg su glasine o pomoćnikovom ukusu za Ijubavnike privukle pažnju Gilde,
bilo je zato što je Danil u mladosti bio optužen da se zanimao za druge
muškarce. Nikada nije dokazano da je ta optužba istinita. Kada se nije
pojavilo nikakvo dalje ogovaranje o Danilu i njegovom pomoćniku, većina
čarobnjaka je zaboravila na njih dvojicu.
Roten je bio zabrinutiji za istraživanje koje je Danil trebalo da izvrši.
Pitanje kada je Akarin imao priliku da nauči crnu magiju navelo je Rotena da
pravi pretpostavke o putovanju na koje je Akarin pre mnogo godina otišao,
da bi izučavao drevnu magiju. Izgledalo je verovatno da je Akarin tokom tog
vremena otkrio zabranjene veštine. Isti izvor informacija može da otkrije
nekakvu slabost crnih čarobnjaka koja se može iskoristiti, tako da je Roten
zamolio Danila da obavi malo istraživanje o drevnoj magiji za „knjigu“ koju
je pisao.
Nažalost, Danil je pronašao malo toga korisnog. Kada se pre godinu dana
nenajavljeno vratio u Gildu da podnese izveštaj Akarinu, Roten se zabrinuo
da je otkriven. Danil je nakon toga uveravao Rotena da je rekao Akarinu da
je istraživanje bilo iz njegovog sopstvenog interesovanja - i na Rotenovo
iznenađenje, Akarin je ohrabrio Danila da nastavi. Danil je i dalje svakog
meseca slao beleške o istraživanju, ali svaki svežanj je bio sve manji. Danil
je iskazao nezadovoljstvo što je iscrpeo sve izvore znanja u Elajnu, ali opet,
setivši se kako Danil bio je zamišljen i nejasan tokom svoje posete Gildi,
Roten nije mogao da se povremeno ne zapita da li njegov prijatelj nešto ne
krije. Osim toga, Danil je pomenuo da je sa visokim gospodarom razgovarao
o nečemu poverljivom.
Roten vrati svoju praznu šolju do stola. Danil je ambasador Gilde i kao
takvom bile bi mu poveravane razne informacije koje nije smeo da podeli sa
običnim čarobnjacima. Poverljiva pitanja bi mogla biti samo nešto političko.
Ali nije mogao da ne brine oko toga da je Danil nesvesno pomagao
Akarinu u nekoj užasnoj, mračnoj nameri.
Međutim, ništa nije mogao da učini po tom pitanju. Može samo da veruje
Danilovom zdravom razumu. Njegov prijatelj ne bi slepo sledio naređenja,
naročito ne ako bi od njega bilo zatraženo da učini nešto sumnjivo ili loše.
 Bez obzira na to koliko puta je Danil posetio Veliku biblioteku, pogled na
nju je u njemu i dalje izazivao divljenje. Usečeni u visoku liticu, ogromna
vrata građevine i njeni prozori bili su toliko veliki da je bilo lako zamisliti
kako ih je rasa divova isklesala iz stene za sopstvene potrebe. Međutim,
hodnici i prostorije unutra bili su sačinjeni da odgovaraju razmerama običnog
čoveka, tako da ih nije načinila nikakva rasa divova. Kada je njegova kočija
stala ispred masivnih vrata, manja vrata u dnu se otvoriše i naočiti mladić
istupi napolje.
Danil se osmehnu i oseti žar naklonosti dok se peo da se pozdravi s
prijateljem i ljubavnikom. Tajendov naklon bio je pun poštovanja, ali ga je
pratio poznati osmeh.
„Nisi baš žurio da stigneš ovde, ambasadore“, reče.
„Ne krivi mene. Vi Elajnjani trebalo je da izgradite grad bliže biblioteci.“
„To je dobra ideja. Izneću je pred kralja sledeći put kada budem posetio
dvor.“
„Ti nikada ne posećuješ dvor.“
„Tako je.“ Tajend se osmehnu. „Irand želi da govori sa tobom.“
Danil zastade. Da li bibliotekar već zna za stvari kojih se ticalo pismo
koje je Danil upravo primio? Da li je i sam primio slično pismo?
„O čemu?“
Tajend slegnu. „Mislim da samo želi da ćaska.“
Ušli su u hodnik, a onda se popeli uza stepenište do uzane dugačke
prostorije. Prozori razdvojeni stubom dominirali su jednom stranom
prostorije, a grupe fotelja su bile nasumično razmeštene celom dužinom
dvorane.
U jednoj od najbližih fotelja sedeo je postariji čovek. Kada je krenuo da
se ustane iz nje, Danil odmahnu rukom. „Nemojte se mučiti, bibliotekaru.“
Seo je u fotelju. „Kako ste?“
Irand blago mrdnu ramenima. „Dovoljno dobro za jednog starca.
Dovoljno dobro. Kako ste vi, ambasadore?“
„Dobro. Trenutno nema mnogo posla u predstavništvu Gilde. Par ispita,
par manjih svađa, par malih žurki. Ništa što oduzima previše vremena.“
„A Erend?“
„Prvi ambasador Gilde je veseo, kao i uvek“, on odgovori. „I veoma mu
je drago što mu nisam danas na putu.“
Irand se zakikota. „Tajend mi kaže da vaše istraživanje tapka u mestu.“
Danil uzdahnu i pogleda Tajenda. „Mogli bismo da pročitamo svaku knjigu u
biblioteci zarad neke male šanse da možda pronađemo nešto novo, ali za to bi
nam bilo potrebno nekoliko života, ili nekoliko stotina pomoćnika.
Iako je Danil započeo svoje istraživanje drevne magije na Lorlenov
zahtev, i sam je ostao veoma zaintrigiran tom temom. Akarin je započeo
slično istraživanje, dugo pre nego što je postao visoki gospodar, zbog čega je
pet godina lutao. Međutim, vratio se praznih ruku, i Danil je isprva
pretpostavio da ga je Lorlen zamolio da ide Akarinovim koracima da bi dao
svom prijatelju neke od podataka koje je izgubio.
Ali šest meseci kasnije, nakon što je Danil putovao u Lonmar i Vin,
Lorlen ga je iznenada obavestio da te informacije više nisu potrebne. U isto
vreme Roten je iznenada razvio zanimanje za isti predmet. Ova čudna
slučajnost, i Danilova sve veća fasciniranost misterijama drevne magije,
podstakli su Danila i Tajenda da nastave.
Akarin je posle nekog vremena saznao za Danilove namere i naredio mu
da se vrati kući i podnese izveštaj. Na Danilovo olakšanje, visoki gospodar
bio je zadovoljan njegovim radom, iako je naredio Danilu i Tajendu da svoje
najčudnije otkriće, Odaju najveće kazne, zadrže u tajnosti. Odaja, koju su
pronašli ispod ruševina grada u planinama Elajna, sadržala je tavanicu sa
magijskim nabojem koja je napala Danila i gotovo ga ubila.
Misterija je kako funkcioniše. Nakon što se Danil vratio da ponovo
zapečati ulaz, uzalud je pretražio Veliku biblioteku za nekim pomenom nje.
Očigledno je koristila oblik magije nepoznat Gildi.
„Verujem da bih saznao više da sam otišao u Sačaku“, dodade Danil, „ali
visoki gospodar je odbio moj zahtev da otputujem tamo.“
Irand klimnu. „Mudra odluka. Ne možete biti sigurni kako biste bili
primljeni. Tamo sigurno ima čarobnjaka. Iako nisu vešti kao vi i vaše kolege,
jednom usamljenom čarobnjaku Gilde predstavljali bi opasnost. Ipak, Gilda
je načinila od velikog dela njihove zemlje pustoš. Sigurno je zbog toga i dalje
ostalo prezira. Pa, šta ćete sada da radite?“
Danil izvuče iz svoje odore savijeno pismo i dade ga Irandu. „Imam novi
zadatak koji treba da obavim.“
Bibliotekar je oklevao kada je video ostatke pečata visokog gospodara, a
onda je otvorio pismo i počeo da čita.
„A koji to?“ upita Tajend.
„Istraga“, odgovori Danil. „Izgleda da neki plemići u ovoj zemlji
pokušavaju da zasnuju svoju odmetničku Gildu.“
Učenjakove oči se razrogačiše, a onda mu izraz postade zamišljen. Irand
udahnu vazduh i pogleda Danila preko stranice.
„Znači on zna.“
Danil klimnu. „Tako izgleda.“
„Zna šta?“ upita Tajend.
Irand predade pismo Tajendu. Učenjak poče glasno da čita.

„Nekoliko godina posmatram napore male grupe Elajnskih

dvorana da nauče magiju bez znanja Gilde. Tek nedavno su imali
uspeha. Sada kada je barem jedan od njih uspeo da razvije svoje
moći, Gilda ima prava i obaveznaje da se obračuna s njima. Uz
ovo pismo pismo prilazem informacije o toj grupi. Naći ćeš da će
tvoja veza sa učenjakom, Tajendom od Tremelina, biti od pomoći
da ih ubediš da ti se može verovati. “

Tajend zastade i zagleda se u Danila. „Šta je time želeo da kaže?“ on

uzviknu.
Danil klimnu ka pismu. „Čitaj dalje.“

„Moguće je da će pobunjenici pokušati da upotrebe ovu ličnu

informaciju protiv vas kada ih budete uhapsili. Postaraću se da
bude jasno da sam vas zamolio da odate tu informaciju samo da
biste postigli svoj cilj. “

Tajend je zurio u Danila. „Rekao si da ne zna za nas. Kako može da zna?

Ili je samo slušao glasine i odlučio da okuša sreću u slučaju da su tačne?“
„Sumnjam“, odgovori Irand. „Čovek kao što je visoki gospodar ne
okušava sreću. Kome ste još dozvolili da zna za vašu vezu?“
Tajend odmahnu glavom. „Nema više nikoga. Osim ako nas neko nije
čuo...“ On se osvrnu oko sebe.
„Pre nego što počnemo da lovimo špijune, treba da razmotrimo jednu
mogućnost“, reče Danil. Iskrivio je lice i protrljao slepoočnice. „Akarin ima
neke neobične sposobnosti. Za nas ostale postoje granice čitanja misli. Ne
možemo da pročitamo nevoljni um i moramo da dodirnemo drugu osobu da
bismo uopšte bili u stanju da to učinimo. Akarin je jednom pretražio um
kriminalca da potvrdi njegovu krivicu. Čovek bi trebalo da bude u stanju da
ga blokira, ali Akarin je nekako prošao barijere njegovog uma. Neki
čarobnjaci veruju čak da Akarin može da čita misli na daljinu.“
„Znači, sumnjate da je pročitao vaše misli kada ste bili u Kajreliji?“
„Možda. Ili je to možda učinio kada mi je naredio da se vratim u Gildu.“
Irand podiže obrve. „Dok ste bili u planinama? Neverovatno je što može
da čita misli na tolikoj razdaljini.“
„Sumnjam da bi mogao da nisam odgovorio na njegov poziv. Međutim,
kada smo uspostavili kontakt, možda je mogao da vidi više nego što sam
nameravao.“ Danil pokaza na pismo. „Čitaj dalje, Tajende. Ima još jedan
pasus.“
Tajend pogleda u pismo.

„Tvoj pomoćnik je i ranije sretao pobunjenike. Trebalo bi da je

u stanju da uredi upoznavanje. “

„Kako je moguće da to zna?“

„Nadao sam se da ti možeš da mi kažeš.“
Učenjak se namršti na pismo. „Svi u Elajnu imaju tajnu ili dve. O nekima
se priča, a neke je bolje zadržati za sebe.“ Pogledao je Danila i Iranda. „Pre
par godina me je na tajnu zabavu pozvao čovek koji se zvao Rojend od
Maranea. Kada sam odbio, uverio me je da to nije ono što mislim, i da neće
biti nikakvih zadovoljavanja tela ili uma. Rekao je da je to učeni sastanak.
Ali njegovo ponašanje je bilo podmuklo, tako da sam to shvatio kao
upozorenje te nisam otišao.“
„Da li je ikako nagovestio da nudi magijsko znanje?“ upita Irand.
„Ne, ali kakvo drugo učenjačko interesovanje bi ikada trebalo kriti? Nije
tajna da mi je jednom ponuđeno mesto u Gildi, ali sam ga odbio. A moje
sklonosti su dobro poznate.“ Pogledao je Danila. „Tako da zna da imam
magijsku sposobnost i može da pretpostavi razloge zbog kojih nisam
prihvatio odoru.“
Irand klimnu. „Visoki gospodar verovatno ovo takođe zna. Ima smisla da
ovi pobunjenici prilaze svima koji su odbili ili kojima je odbijen prijem u
Gildu.“ Zastao je i pogledao Danila. „Iako Akarin očevidno zna istinu o
vama, nije vas opozvao ili vas izbacio. Možda je tolerantniji od prosečnog
Kajrelijanca.“
Jeza prođe Danilu niz kičmu. „Samo zato što sam mu od koristi. On želi
da rizikujem mnogo da bih pronašao ove pobunjenike.“
„Čovek na njegovom položaju mora da bude voljan da koristi one koji mu
služe“, reče strogo Irand. „Vi ste odabrali da budete ambasador Gilđe,
Danile. Vaša uloga je da delate u ime visokog gospodara u stvarima koje su
u domenu i odgovornosti Gilde. Ponekad ispunjavanje te uloge znači
preuzimanje rizika. Nadajmo se da će ovaj zadatak da rizikuje samo vašu
reputaciju, a ne i život.“
Danil uzdahnu i pognu glavu. „Naravno. U pravu ste.“
Tajend se zakikota. „Irand je uvek u pravu, osim kada je reč o metodama
katalogi...“ Iscerio se kada se bibliotekar okrenuo da ga prostreli pogledom.
„Pretpostavljam da ako bi pobunjenici mislili da Danil ima razloga da prezire
Gildu, možda bi ga razmotrili kao mogućeg regruta.“ „I učitelja“, dodade
Irand.
Danil klimnu. „A ako bi se ispostavilo da nisam voljan da sarađujem,
verovali bi da mogu da me ucenom nateraju da ćutim, preteći da će otkriti
moju vezu sa Tajendom.“
„Da. Međutim, ovo morate pažljivo da isplanirate“, upozori ga Irand.
Počeli su da raspravljaju o načinima na koje bi mogli prići
pobunjenicima. Ne prvi put, Danilu je bilo drago što ima poverenja u
bibliotekara. Tajend je pre nekoliko meseci insistirao da kažu njegovom
mentoru za svoju vezu, uveravajući Danila da bi Irandu poverio život. Na
Danilovu zaprepašćenost, starac uopšte nije bio iznenađen.
Koliko su Danil i Tajend mogli da vide, ostatak dvora Elajna je i dalje
mislio da je Danil nesvestan i da sigurno ne deli Tajendovu sklonost prema
muškarcima. Roten je rekao Danilu da su slične glasine kružile Gildom, ali
da su brzo bile zaboravljene. Uprkos ovome, Danil se i dalje plašio da će
istina o njemu stići do Gilde, i da će mu biti oduzet položaj i naređeno da se
vrati kući.
Što je bio razlog zbog čega je bio šokiran i razljućen Akarinovim
zahtevom da dozvoli pobunjenicima da otkriju istinu. Već je bilo dovoljno
teško održavati njegovu vezu sa Tajendom u tajnosti. Omogućavanje
pobunjenicima da saznaju za to bio je rizik koji nije želeo da preduzme.

Bilo je kasno kada se začulo kucanje. Podigavši pogled sa stola, Sonea

pogleda vrata svoje sobe. Da li joj je to služavka donosila kasnu šolju tople
rake? Podigla je ruku, a onda se zaustavila. Gospodar Jikmo, ratnik koji ju je
obučavao tokom priprema za Izazov, uvek je govorio da čarobnjak treba da
izbegava da pravi pokrete dok koristi magiju - to odaje čarobnjakove namere.
Nepomičnih ruku, ona voljom učini da se vrata otvore. U hodniku sa druge
strane stajao je Takan.
„Gospo“, reče on. „Visoki gospodar zahteva vaše prisustvo u biblioteci.“
Posmatrala ga je i osetila kako joj se krv polako ledi. Šta li je Akarin
želeo od nje u ovo doba noći?
Takan pogleda Soneu i sačeka.
Odgurnuvši fotelju unazad, ustala je i prišla vratima. Čim je Sonea
stupila u hodnik, Takan se zaputi ka biblioteci. Kada je stigla do vrata,
provirila je unutra.
Sa jedne strane se nalazio veliki sto. Zidovi su bili prekriveni policama za
knjige. U sredini su bile smeštene dve velike fotelje i mali sto. Akarin je
sedeo u jednoj od fotelja. Kako se poklonila, on joj pokaza na drugu, na kojoj
se nalazila mala knjiga.
„Ova knjiga je za tebe da je pročitas”, rekao je. „Pomoći će ti u učenju o
građenju zgrada magijom.“
Sonea uđe u prostoriju i priđe fotelji. Knjiga je bila mala, ukoričena
kožnim povezom i veoma pohabana. Podigla ju je i otvorila. Stranice su bile
ispunjene izbledelim rukopisom. Pročitala je prvih par redova i oštro
udahnula vazduh. Bio je to dnevnik gospodara Korena, arhitekte koji je
projektovao većinu zgrada Gilde, i koji je otkrio kako da se magijom
oblikuje kamen.
„Mislim da ne treba da ti kažem koliko je vredna ova knjiga“, reče tiho
Akarin. „Retka je i nezamenljiva“, glas mu postade dublji, „i ne sme da se
iznosi iz ove prostorije.“
Sonea pogleda u njega i klimnu. Lice mu je bilo ozbiljno, a njegove tamne
oči su prodirale u njen pogled.
„Nikome nećeš govoriti o njoj“, dodao je blago. „Samo par ljudi zna da
postoji, i voleo bih kada bi tako i ostalo.“
Ustuknula je za korak kada se podigao iz fotelje i zaputio ka vratima.
Dok je odlazio u hodnik, zatekla je Takana kako je posmatra sa
neuobičajenom direktnošću, kao da je pažljivo procenjuje. Presrela je njegov
pogled. On klimnu, kao za sebe, a zatim se okrenu. Koraci se izgubiše u
daljini. Ona pogleda knjigu u svojim rukama.
Nakon što je sela, otvorila je korice i počela da čita:

Ja sam Koren od Emarina, iz kuće Velan, a ovo će biti

zabeleška o mom radu i otkrićima.
Nisam jedan od onih koji pišu izveštaje o sebi iz ponosa, navike
ili bilo kakve potrebe da drugi saznaju o njegovom životu. U mojoj
prošlosti nema mnogo toga o čemu ne mogu da razgovaram sa
prijateljima ili sestrom. Međutim, danas sam otkrio potrebu da
prenesem moje misli na papir. Naišao sam na nešto što moram da
zadržim kao strogu tajnu, a opet u isto vreme sam osetio poriv da
govorim o tome, čemu ne mogu da se oduprem.

Sonea pogleda vrh strane i primeti datum. Na osnovu skorašnjih

predavanja shvatila je da je u vreme kada je pisan ovaj dnevnik gospodar
Koren bio mlad, nemiran i u nemilosti nadređenih zbog prekomernog pijenja i
smišljanja čudnih, nepraktičnih zgrada.

Danas sam naložio da mi se donese kovčeg u sobu. Trebalo mi

je neko vreme da ga otvorim. Prilično lako sam uklonio magijske
brave, ali poklopacje rđa držala čvrsto zatvorenim. Nisam želeo da
rizikujem da oštetim bilo šta unutra, tako da sam bio veoma
pažljiv. Kada sam konačno uspeo da ga otvorim, bio sam
razočaran ali i zadovoljan. Bioje ispunjen kutijama, tako da je moj
 prvi pogled na sadržaj bio veoma uzbudljiv. Ali kako sam otvarao
kutiju po kutiju, unutra sam pronašao samo knjige. Kada sam
otvorio poslednju kutiju, vrlo sam se razočarao. Nisam pronašao
nikakvo skriveno blago. Samo knjige.
Koliko sam video, sve su neke vrste zapisa. Čitao sam do
kasno u noć i mnogo toga me zbunjuje. Sutra ću još čitati.

Sonea se nasmešila kada je zamislila mladog čarobnjaka kako, zatvoren u

sobi, čita. Naredni zapisi bili su nasumični, i često je bilo preskočeno po
nekoliko dana. Onda je došla do zapisa podvučenog nekoliko puta.

Znam šta sam pronašao! Ovo su nestali zapisi!

Imenovao je neke od knjiga, ali Sonea nije prepoznala nijednu od njih.

Ovi nestali tomovi su bili puni „zabranjenog znanja“ i Koren je bio nevoljan
da opiše njihov sađržaj. Nakon jaza od nekoliko nedelja, nalazio se zapis koji
je opisivao eksperiment, sa zaključkom koji glasi:

Konačno sam uspeo! Trebalo mi je tako mnogo. Osećam i

trijumf i strah koji je trebalo da osetim i ranije. Nisam siguran
zašto je to tako. Dok nisam uspevao da otkrijem načine da koristim
ovu moć, i dalje sam nekako bio neiskvaren. Sada, ne mogu zaista
da poreknem da sam ikada koristio crnu magiju. Prekršio sam
zavet. Nisam shvatao da ću se osećati tako loše.

Ipak, to ga nije odvratilo. Sonea je zategla sebe kako se muči da razume

zašto je ovaj mladić nastavio da čini nešto što je jasno video kao loše.
Izgledalo je da ne može da se zaustavi, u nagonu ka kakvom god kraju ga to
vodilo, makar to bilo i otkriće njegovog zločina.
Ali odvelo ga je do nečeg drugog...

Svi koji me poznaju znaju za moju ljubav prema kamenu. To je

divno meso zemlje. Ima pukotine i nabore poput kože, ima vene i
 pore. Može biti tvrd, mekan, krt ili gibak. Kada ga zemlja izbaci iz
svog užarenog jezgra, crven je kao krv.
Nakon što sam naučio crnu magiju, očekivao sam da ću moći
da položim ruke na kamen i osetim ogromnu zalihu životne
energije unutar njega, ali sam se razočarao. Nisam osetio ništa;
manje nego golicanje vode. Želeo sam da bude pun života. Tada se
dogodilo. Poput iscelitelja koji pokušava da voljom izleči čoveka na
samrti, počeo sam da ulivam moć u kamen. Želeo sam da mu dam
život. Onda je počela da se događa izuzetna stvar.

Sonea je čvrsto stegla knjigu, u nemogućstvu da skrene pogled sa redova

teksta. Ovo je bilo otkriće koje je proslavilo Korena i uticalo na arhitekturu
Gilde tokom sledećih vekova. Kaže se da je to najveći napredak u
magijskom znanju tokom nekoliko vekova. Iako ono što je učinio zapravo
nije bila crna magija, zabranjene veštine su dovele do tog otkrića.
Sonea sklopi oči i odmahnu glavom. Gospodar Larkin, učitelj arhitekture,
dao bi celo svoje bogatstvo za ovaj dnevnik, ali bi pao u očajanje ako bi
saznao istinu o svom idolu. Uzdahnula je, spustila pogled na stranice i
nastavila da čita.
 TREĆE POGLAVLJE

Stari prijateiji, novi saveznici

Seri je kitnjasto potpisao pismo, a onda zađovoljno pogledao svoje delo.

Rukopis mu je bio uredan i elegantan. Papir je kvalitetan, a mastilo tamno i
crno. Uprkos reči iz slenga kojih je biio u izobilju - zahtevao je da ga Serin
nauči da čita i piše, ali ne i da učini da zvuči poput člana neke od Kuća - i
činjenice da je to bio zahtev za pogubljenje čoveka koji ga je prevario i
pobegao na Južnu stranu, bilo je to dobro, lepo napisano pismo.
Nasmešio se setivši se kako je pitao Farena, Lopova koji je sakrio Soneu
od Gilde, da li bi mogao da mu „pozajmi“ svog pisara na neko vreme. Iz
Farenovih izraza pomešanih nevoljnošću i zahvalnošću, Seri je znao da bi
Lopov odbio da mu nije očajnički bila potrebna podrška njegovom položaju
koju bi taj dogovor obezbedio.
Farenov status Lopova bio je nesiguran u prvih godinu dana nakon što je
predao Soneu Gildi. Sposobnost Lopova da obavlja posao oslanja se na
mrežu ljudi voljnih da rade za njega. Dok neki rade za novac, većina više voli
da „pomogne“ i da im kasnije na isti način bude vraćeno. Usluge su u
podzemnom svetu bile druga valuta.
Faren je iskoristio mnogo usluga koje su mu dugovali dok je držao Soneu
izvan šaka Gilde, ali ga to ne bi dugo sputavalo. Ljudi su znali da je napravio
dogovor sa Soneom da je skriva od Gilde, a da ona u zamenu koristi svoju
magiju za njega - dogovor koji je prekršio. Drugi Lopovi, zabrinuti zbog
Gildinih upozorenja da će njene moći postati opasne ako ne bude bila
obučena kako da ih kontroliše, „zamolili“ su ga da je preda. Iako je teško
mogao da odbije zahtev ostalih voda podzemlja, dogovor je ipak bio
prekršen. Lopovima je potrebno da ljudi veruju da imaju bar nešto integriteta,
u suprotnom bi samo očajni ili glupi poslovali sa njima. Samo je činjenica da
Sonea nikada nije upotrebila magiju na bilo kakav koristan način, time ne
ispunivši svoj deo dogovora, spasila Farena potpune propasti.
Međutim, Serin je ostao odan. Odavao je malo informacija o Farenovim
poslovima tokom časova čitanja i pisanja - ništa što Seri već nije znao. Seri
je brzo učio, iako je to pripisao tome što je posmatrao neke od Soneinih
časova sa pisarom.
I pokazujući da je on - Sonein prijatelj - voljan da posluje sa Farenom -
„izdajnikom“ Sonee - Seri je uverio ljude da je Lopov i dalje pouzdan.
Uzevši tanku cevčicu suve trske iz fioke stola, Seri uvi pismo i uvuče ga
unutra. Zatvorio je cevčicu i zapečatio je voskom. Uzevši jerim -tanku
metalnu alatku sa vrhom poput igle - urezao je svoje ime na jednoj strani.
Spustivši cevčicu, Seri je balansirao jerim u ruci, a onda, trzajem zgloba,
bacio ga preko prostorije. Završio je vrhom zaboden u drvenu oplatu na
suprotnom zidu. Tiho je uzdahnuo u zadovoljstvo. Dao je da se njegov jerim
napravi tako da bude dobro izbalansiran za bacanje.
Pogledavši u preostala tri u fioci, pošao je da uzme još jedan, a onda stao
začuvši kucanje na vratima.
Ustavši, Seri pređe preko sobe da izvuče jerim iz daske pre nego što se
vratio za sto.
„Slobodno“, uzviknuo je.
Vrata se otvoriše i Gol uđe unutra, pun poštovanja. Seri pažljivije
pogleda. U Golovim očima se video nagoveštaj... očekivanja, možda?
„Žena želi da te vidi, Serini.“
Seri se nasmeši na Golovu upotrebu njegovog punog imena. Ako je
Golovo ponašanje bilo nekakav pokazatelj, ovo je bila neobična žena. Kakva
će biti; odlučna, lepa ili važna?
„Ime?“
„Savara.“
Niko koga je Seri poznavao, osim ako ime nije bilo lažno. Međutim, to
nije bilo uobičajeno kajrelijansko ime. Zvučalo je kao lonmarsko.
„Zanimanje?“
„Nije htela da kaže.“
Onda se možda i zove Savara, pomisli Seri. Ako je lagala za ime, zašto
ne bi izmislila i neko zanimanje?
„Zašto je došla?“
 „Kaže da može da ti pomogne oko problema, ali nije htela da kaže koji je
problem u pitanju.“
Seri se zamisli. Znači misli da ja imam problem. Zanimljivo.
„Uvedi je, onda.“
Gol klimnu, a onda iskorači iz sobe. Seri zatvori fioku na stolu, a onda se
zavali u fotelju da sačeka. Posle par minuta, vrata se ponovo otvoriše.
On i novopridošla su se iznenadeno posmatrali.
Imala je najčudnije lice koje je ikada video. Široko čelo i istaknute
jagodice koje su se sužavale ka pravilnoj bradi. Gusta, crna kosa je teško
padala ravno ispod ramena, ali njena najupečatljivija karakteristika bile su
oči. Krupne i iskošene naviše, imale su istu svetlu zlatnosmeđu boju kao i
njena koža. Čudne, egzotične oči... i ispitivale su ga sa jedva prikrivenom
osmehom.
Navikao je na ovakvu reakciju. Većina mušterija je oklevala kada bi ga
prvi put videla, čim bi primetili njegov stas i njegovo ime, koje je takođe
naziv za malog glodara čestog u stražarniku. A onda bi se setili njegovog
položaja i verovatnih posledica ako bi se glasno nasmejali.
„Serini“, reče žena. „Da li si ti Serini?“ glas joj je bio zvučan i dubok, i
govorila je sa izgovorom koji nije mogao potpuno da određi. Očigledno nije
bilo lonmarski.
„Da. A ti si Savara.“ Nije to izgovorio kao pitanje. Ako je lagala za ime,
sumnjao je bi sada rekla pravo ako bi je upitao.
„Jesam.“
Primakla se bliže stolu, dok su joj oči šetale od detalja u prostoriji do
njega.
„Kažeš da imam problem koji možeš da rešiš“, podstaknuo ju je.
Nagoveštaj osmeha pređe njenim licem i njemu zastade dah. Ako bi se
potpuno osmehnula, možda se i ispostavi da je zapanjujuće lepa. Nema
sumnje da je ovo bio uzrok Golovog potisnutog uzbuđenja.
„Mogu.“ Namrštila se. „Imaš.“ Pogled joj se izmaknu od njegovog, pređe
preko njega kao da razmatra nešto, a onda se vrati nazad. „Ostali Lopovi
kažu da si ti taj koji lovi ubice?“
Ubice? Seri zažmiri. Znači, zna da ih je više od jednog.
„Kako nameravaš da mi pomogneš?“
Osmehnula se i Serijeve sumnje se potvrdiše - zaista je bila zapanjujuće
lepa. Međutim nije predvideo izazov i samopouzdanje koje je išlo s time.
Ova je znala kako da koristi svoj izgled da postigne ono što želi.
„Mogu ti pomoći da ih pronađeš i ubiješ.“
Serijevo srce poče snažno da tuče. Ako zna ko su ubice, i ako veruje da
može da ih ubije...
„A kako ćeš to da uradiš?“ upita on.
Osmeh iščeznu. Primakla se za jedan korak. „Da ih pronađeš ili ubiješ?“
„I jedno i drugo.“
„Danas ništa neću reći o svojim metodama za ubijanje. A što se
pronalaženja tiče“, među njenim obrvama se pojavi nabor, „to će biti teže, ali
lakše za mene nego za tebe. Imam način da ih prepoznam.“
„Kao i ja“, istaknu Seri. „Zašto je tvoj način bolji?“
Ponovo se osmehnula. „Znam više o njima. Zasad ću ti reći da je sledeći
danas ušao u grad. Verovatno će mu trebati dan ili dva da prikupi hrabrost, a
onda ćeš čuti za njegovo prvo ubistvo.“
Pažljivo je razmislio o njenom odgovoru. Ako ništa nije znala, zašto bi
ponudila ovaj dokaz? Osim ako nije nameravala da napravi „dokaz“ time što
će lično ubiti nekoga. Pažljivo ju je pogledao i srce mu se sledi kako je
zakasnelo prepoznao široke crte lica i tu naročitu nijansu zlatno-smeđe. Kako
to nije ranije video? Ali on nikada ranije nije video sačakansku ženu...
Sada nije sumnjao u to da je opasna. Da li je opasna po njega, ili po
ubice iz svoje domovine, ostaje da se vidi. Što je više natera da otkrije o
sebi, to bolje.
„Znači, imate posmatrače u tvojoj domovini“, podstaknu je, „koji vam
govore kada ubica uđe u Kajreliju?“
Ona zastade. „Da.“
Seri klimnu. „Ili“, reče on polako, „sačekaš par dana i sama nekoga
ubiješ.“
Njen pogled postade čeličan. „Onda naloži svojim uhodama da me prate.
Ostaću u svojoj sobi i naložiću da mi se hrana tamo donosi.“
„Oboje treba da dokažemo da smo na pravoj strani“, reče joj on. „Ti si
došla kod mene, tako da ćeš ti prva da dokazuješ. Staviću sada na tebe
posmatrača, i razgovaraćemo kada taj čovek obavi svoje delo. Da li si
zadovoljna time?“
Ona klimnu. „Jesam.“
 „Sačekaj u prvoj prostoriji. Urediću stvari i naložiti prijatelju da te
odvede kući.“
Posmatrao ju je dok je išla ka vratima, trudeći se da zapazi što više
detalja. Odeća joj je bila obična, ni otrcana ni skupa. Teška košulja i
pantalone bile su tipične za prosečne Kajrelijance, ali po načinu na koji je
hodala sumnjao je joj je u životu bilo mnogo naređivano. Ne, ona je bila ta
koja je izdavala naređenja.
Gol se vrati u sobu ubrzo nakon što je ona otišla, lica stegnutog od
napora da sakrije radoznalost.
„Pošalji četvoricu za njom“, reče mu Seri. „Želim da znam svaki pokret
koji načini. Pazite na sve koji joj donose nešto, hranu ili bilo šta drugo. Zna
da će biti posmatrana, pa joj dozvoli da vidi dvojicu uhoda.“
Gol klimnu. „Želiš li da vidiš šta je nosila?“
Pružio je zamotuljak tkanine. Seri ga je pogledao blago iznenađen. Ona
jeste ponudila da smakne ubice, razmišljao je. Sumnjam da to planira da
učini golim rukama. Klimnuo je.
Gol pažljivo na stolu razmota tkaninu. Seri se zakikota kada je video
mnoštvo noževa i bodeža. Uzimao je jedan po jedan, oprobavajući njihovu
težinu. U neke su bili ugravirani čudni crteži i simboli, a neki su imali
dragulje usađene u metal. Uozbiljio se. Najverovatnije sačakanski. Odložio
je u stranu najveći od onih sa draguljima, a onda klimnuo Golu.
„Vrati ih.“
Gol klimnu, a onda zamota svežanj i iznese ga iz prostorije. Kada su se
vrata zatvorila, Seri se zavali u fotelju i razmisli o ovoj čudnoj ženi. Ako se
ispostavi da je sve što je kazala istina, mogla bi da bude korisna kao što je i
tvrdila.
Ako laže? Namrštio se. Da li je moguće da ju je neki Lopov poslao?
Pomenula je da je govorila sa „drugim Lopovima“. Međutim. Nije mogao da
se seti nijednog dobrog razloga da se neko od njih umeša. Mora da provede
dosta vremena razmatrajući sve mogućnosti. Pažljivo će ispitivati svoje
posmatrače.
I da li bi trebalo njemu da kažem?, Pomisli Seri. Da bi preneo bilo šta
osim dogovorenih kodiranih poruka, to bi zahtevalo sastanak, a on nije imao
nameru da ugovori jedan osim ako to nije baš neophodno. Da li je ovo
dovoljno važno?
 Sačakanska žena koja ima kontakte u svojoj domovini. Naravno da jeste.
Ali nešto je nateralo Serija da zastane. Možda treba da sačeka i prvo vidi
da li će dokazati da je korisna. A mora da prizna, ne sviđa mu se da se
savetuje sa nekim svaki put kada blago promeni svoju taktiku. Čak i kada
nekome mnogo duguje.
Vreme je da smisli nekoliko sopstvenih strategija.

Dok je Sonea čekala da počne ratnički čas, sklopila je oči i protrljala ih,
suzbijajući poriv da zevne. Kasno noćas dovršila je čitanje Korenovog
dnevnika, nagonjena arhitektinim sećanjima i napola uplašena da, ako je
ostavi tamo nedovršenu, da će sutra kada se vrati, videti kako je nema i da
nikada ne sazna kako se priča završava.
Kako se noć pretvarala u najranije jutarnje časove, pročitala je poslednji
zapis:

Odlučio sam. Kada temelji Univerziteta budu završeni, potajno

ću zakopati kovčeg, sa celim njegovim sadržajem u zemlju ispod
njih. Zajedno s tim užasnim istinama otići će i moja sopstvena, u
fizičkom obliku ove knjige. Možda ću, ovim činom skrivanja,
konačno smiriti ovaj kljucajući osećaj krivice zbog onoga što sam
naučio i koristio. Da imam hrabrosti, uništio bih kovčeg i njegov
sadržaj, ali plašim se da odlučim drugačije od onih koji su ga prvi
put i stavili u zemlju. Oni su sigurno bili mudriji od mene.

Međutim, mora da je kovčeg bio ponovo otkriven, ili ona ne bi imala

Korenov dnevnik u svojim rukama. Šta se dogodilo sa ostatkom knjiga? Da li
su kod Akarina?
Ili je dnevnik napisao Akarin da bi ubedio Gildu da crna magija nije tako
loša kao što se misli da jeste? Možda je isprobava na njoj, da vidi da li će je
uveriti.
Ako je tako, onda je načinio grešku. Koren je verovao da je crna magija
pogrešna. Čitanje zapisa, bio on izmišljen ili ne, nikoga neće ubediti u
suprotno.
Ako je pravi, zašto ga joj je Akarin dao? Sonea je oborila pogled na
svesku i namrštila se. Ne bi joj iz hira dozvolio da zna za njeno postojanje.
Sigurno ima neki razlog.
Šta joj je otkrio? Da je Koren koristio crnu magiju i da ga je dovela do
otkrića kako da se rukuje kamenom. Da je drugi čarobnjak - slavni čarobnjak
- počinio isti zločin kao i on. Možda Akarin želi da ona razmisli o tome da je
i on naučio, iako je znao da je pogrešno. Možda želi njeno saosećanje i
razumevanje.
Međutim, Koren nije držao polaznika kao taoca da bi njegovi zločini
ostali tajna.
Da li bi to učinio, da je bio suočen sa gubitkom moći, položaja ili čak
života, kao kaznom? Sonea odmahnu glavom. Možda Akarin jednostavno želi
da uništi sve iluzije koje je imala o slavnoj ličnosti poput Korena.
Iznenadni dolazak gospodara Makina prekide njene misli. Učitelj spusti
veliku kutiju na katedru, a onda se okrenu ka odeljenju.
„Danas ću da vas učim o iluziji“, kaza im ratnik. „I kako se koristi u bici.
Najvažnija stvar koju treba da zapamtite u vezi sa iluzijom je ovo: sve je u
obmani. Iluzija vam ne može nauditi, ali može vas odvesti u opasnost.
Pokazaću vam ovo jednom pričom.“
Makin priđe fotelji i sede, sklopivši ruke na stolu. Prestadoše svi zvuci
čizama po podu ili polaznika koji se meškolje na svojim mestima. Priče
gospodara Makina uvek su bile interesantne.
„Naša predanja kažu nam da su, pre pet vekova, u planinama Elajna
živela dva brata. Grind i Lond bili su čarobnjaci vešti u boju. Jednog dana je
prošao karavan putnika, predvođen trgovcem koji se zvao Kamaka. Sa njim
je putovala i njegov kći, prelepa devojka. Dva brata ugledaše karavan i
siđoše sa svoje planine da kupe potrepštine. Kada ugledaše Kamakinu kći,
obojica se istog trena zaljubiše u nju.“
Makin uzdahnu i tužno odmahnu glavom, izazvavši osmeh polaznika.
„Usledila je svađa između njih oko toga ko će dobiti devojku. Dva brata nisu
mogla da razreše svoj spor rečima, tako da su počeli da se bore. Priča se da
je bitka trajala danima (što nije verovatno) i da su braća bila jednaka po snazi
i veštini. Grind beše taj koji je razbio pat poziciju. Videvši da njegov brat
stoji pored litice na kojoj se nalazio veliki kamen, smislio je da taj kamen
treba da padne, ali da pre njega ide još jedan, iluzorni kamen.
Lond je video da njegov brat gleda u nešto iznad njegove glave. Podigao
je pogled i video kamen koji pada ka njemu, i istog trena ga je odbacio kao
iluziju, što je i bio. Naravno, nije video drugi kamen, koji je bio sakriven iza
iluzije.
Grind je očekivao da njegov brat uvidi obmanu. Kada je shvatio da je
ubio sopstvenog brata, ophrvao ga je bol. Karavan je mogao da nastavi dalje,
odvodeći sa sobom Kamakinu kćer. Tako vidite", Makin završi, „iako vas
iluzije ne mogu povrediti, ako dozvolite da budete obmanuti njima to će se
možda dogoditi.“
Ratnik ustade. „Kako se prave iluzije? To je ono što ću vas danas učiti.
Počećemo sa umnožavanjem predmeta koje sam doneo sa sobom. Seno,
izađi, molim te, pred odeljenje.“
Sonea je slušala dok je čarobnjak objašnjavao različite načine da se
magijom načini slika nečega, i posmatrala kako Seno prati uputstva učitelja.
Kada je demonstracija završena, Seno je prošao pored Soneinog stola na putu
do svog. Pogledao je u Soneu i nasmešio se. U odgovor je podigla kraj usne.
Bio je naročito prijateljski nastrojen prema njoj od ratničkih vežbi pre
nekoliko nedelja, na kojima ga je naučila triku koji slabiji čarobnjaci mogu
da koriste protiv jačih.
Kako se čas nastavio, usmerila je pažnju na učenje tehnika iluzije. Baš
kada je uspela da načini iluziju voćke pačija, nešto se stvori u vazduhu
ispred nje.
Bio je to cvet, latica načinjenih od jarkonarandžastih jesenjih listova. Ona
posegnu i prsti joj prođoše kroz čudan cvet. Raspao se u hiljadu svetlih
varnica koje su se brzo zavrtele u plesu pre nego što su iščezle.
„Svaka čast!“ uzviknu Trasija.
„Nisam to ja učinila.“ Sonea se okrenu i ugleda Senoa kako se ceri, dok
je na stolu ispred njega ležao narandžasti list.
U prednjem delu učionice gospodar Makin se nakašlja. Sonea se okrenu
nazad i vide kako je učitelj strogo posmatra. Slegnula je ramenima da bi
pokazala da je nevina. Oštro je pogledao u voćku ispred nje.
Koncentrisala se dok se pored nje nije pojavila iluzorna kopija. Imala je
crveniju nijansu, a izgled površine je pomalo ličio na žilice lista. Uzdahnula
je. Bilo bi lakše da joj sećanje na jesenje lišće nije tako sveže u umu.
Odagnala je smetnje. Seno nije imao nameru da joj odvlači pažnju. Samo se
razmetao.
Ali zašto bi šepurio svojim uspehom pred njom i ni pred kim drugim?
Sigurno nije pokušavao da je impresionira.
Ili možda jeste?
Oduprla se iskušenju da se osvrne i pogleda šta on radi. Seno je bio
veseo dečak, pričljiv i dopadljiv, a ona je verovatno bila jedina kajrelijanska
devojka koja ga nije viša od njega...
O čemu ja to razmišljam? Namrštila se kada je shvatila da se njena
iluzija promenila u bezobličnu svetleću kuglu. Čak i kada ne bih morala da
brinem zbog Akarina, šta je sa Dorijenom?
U njen um doplovi sećanje na Rotenovog sina koji stoji pored izvora u
šumi iza Gilde. Na njega kako se naginje bliže da je poljubi. Odagnala je
sećanje od sebe.
Više od godinu dana nije videla Dorijena. Kada god bi zatekla sebe kako
misli na njega, naterala bi sebe da se usredsredi na nešto drugo. Žaljenje ništa
dobro ne može doneti - ne kada bi to u svakom slučaju bila nemoguća veza, s
njom zaglavljenom u Gildi do diplomiranja, i s njim koji živi - osim par
nedelja godišnje - daleko, u selu u podnožju planina.
Uzdahnuvši, usredsredila se na voćku i počela da popravlja svoju iluziju.

Kada je Lorlen stigao do vrata svoje kancelarije, začuo je poznat glas koji
ga zove po imenu. Osvrnuvši se, nasmešio se kada je video svoj pomoćnika
kako hita ka njemu.
„Dobro veče, gospodaru Osene.“
Magijska brava se odbravi pod njegovom voljom i vrata se otvoriše.
Lorlen stupi unutra i pokaza Osenu da uđe, ali njegov pomoćnik je oklevao
kada je pogledao u prostoriju, dok mu se izraz menjao od iznenađenja do
mrštenja. Prateći Osenov pogled, Lorlen ugleda čoveka u crnoj odori kako
sedi u jednoj od udobnih fotelja te prostorije.
Akarin ima sposobnost da se pojavljuje u zaključanim prostorijama, ili na
neočekivanim mestima, ali ovo nije objasnilo Osenovo mrštenje. Lorlen
ponovo pogleda svog pomoćnika. Izraz mladog čarobnjaka je sada bio pun
poštovanja; nije ostao ni trag trenutnog neodobravanja koje je Lorlen opazio.
Nisam ranije primetio da ne voli Akarina, pomisli Lorlen dok je prilazio
svom stolu. Pitam se koliko dugo to traje.
„Dobro veče, visoki gospodaru“, reče Lorlen.
„Upravitelju“, odgovori Akarin, „gospodaru Osene.“
„Visoki gospodaru“, odgovori Osen, klimnuvši.
Lorlen seđe za sto i pogleda u Osena. „Da li si nešto hteo...“
„Da“, odvrati Osen. „Zatekao sam pre nekih pola sata glasnika kako čeka
pred vratima. Kapetan Baran kaže da ima da vam pokaže nešto zanimljivo,
ako ste slobodni.“
Još jedna žrtva? Lorlen suzbi drhtaj. „Onda je bolje da vidim šta je to,
osim ako visoki gospodar ima razloga da me zadrži.“ Pogledao je u Akarina.
Duboki nabor se pojavi između Akarinovih obrva. Izgleda odistinski
zabrinuto, pomisli Lorlen. Veoma zabrinuto.
„Ne“, reče Akarin. „Molba kapetana Barana je važnija od pitanja o
kojima sam ja došao da razgovaram.“
Usledila je kratka i nelagodna tišina dok je Osen prolazio pored stola, a
Akarin ostao u svojoj fotelji. Lorlen pogleda jednog pa drugog i ustade.
„Hvala ti, Osene. Da li bi mogao da mi pozoveš kočiju?“
„Da, upravitelju.“ Mladi čarobnjak učtivo klimnu Akarinu, a potom izađe
iz prostorije. Lorlen pažljivo pogleda Akarina, pitajući se da li je Osenova
netrpeljivost bila primećena.
O čemu li ja razmišljam? Naravno da Akarin zna.
Međutim, Akarin nije obratio previše pažnju na Osenov odlazak. I dalje
se mrštio kada je ustao i pratio Lorlena do vrata.
„Nisi ovo očekivao?“ usudi se da pita Lorlen kada je stupio u Ulaznu
dvoranu. Napolju je padala kiša, tako da je ostao unutra da sečaka kočiju.
Akarin zažmiri. „Nisam.“
„Mogao bi da pođeš sa mnom.“
„Bolje da se ti postaraš za to.“
Kladim se da će posmatrati. Lorlen pogleda u prsten na svom prstu.
„Laku noć, onda“, reče Lorlen.
Akarinov izraz postade za nijansu blaži. „Laku noć. Jedva čekam tvoje
viđenje ovoga.“ Krajeve usana je izvio nagore, a onda se okrenuo i pošao
niza stepenice dok je kiša šištala kako bi dotakla nevidljivi štit oko njega.
Lorlen odmahnu glavom na Akarinovu malu šalu. Iz štala se pojavi kočija
i pođe putem ka Univerzitetu. Stala je u dnu stepeništa i kočijaš skoči sa njih
da otvori vrata. Lorlen požuri dole i pope se unutra.
Putovanje kroz grad do sedišta Straže izgledalo je duže nego inače. Kišni
oblaci su zaklanjali svetlost zvezda, ali mokri put je bacao odsjaje svetlosti
lampi na zgrade. Ono nekoliko ljudi kojih je bilo, žurno su išli zaogrnuti
ogrtačima, glava pokrivenih kapuljačama. Samo jedan raznosač zastao je da
zuri u kočiju dok je prolazila pored njega.
Kočija se konačno zaustavi ispred sedišta straže. Lorlen izađe iz nje i ode
do vrata. Dočekao ga je kapetan Baran.
„Izvinite što vas pozivamo u ovako nesrećnoj večeri, upravitelju“, kaza
Baran dok je vodio Lorlena niz hodnik do svoje kancelarije. „Razmatrao sam
da odložim do sutra slanje poruke, ali to bi ono što želim da vam pokažem
učinilo još manje prijatnim.“
Baran nije stao kod svoje kancelarije, već se spustio u istu podrumsku
prostoriju u koju je ranije odveo Lorlena. Kako su prolazili kroz vrata, okruži
ih snažan smrad truleži. Lorlen užasnuto vide da nešto čovekoliko leži ispod
debelog platna na jednom od stolova.
„Evo.“ Kapetan brzo priđe jednom od ormarića i izvadi ćup i dva komada
platna. Otvorio je ćup i nakapao nekoliko kapi žutog ulja na krpe, a onda
jednu dade Lorlenu. „Stavite ovo preko nosa.“
Kako je to učinio, oštar i poznati medicinski miris nadjača vonj
prostorije. Držeći drugo parče platna na svom licu, Baran priđe stolu.
„Ovaj čovek je danas pronađen kako pluta u reci“, reče on, glasom
prigušenim od krpe. „Mrtav je već nekoliko dana.“
Podigao je platno koje je pokivalo telo i otkrio bledo lice. Oči leša su
bile prekrivene malim četvrtastim parčićima tkanine. Kako je još tela
otkriveno, Lorlen se natera da ne obraća pažnju na znakove raspadanja i
onoga za šta je pretpostavio da su ugrizi riba. Umesto toga, primetio je ranu
iznad srca i dugu posekotinu na čovekovom vratu.
„Još jedna žrtva.“
„Ne.“ Baran pogleda u Lorlena. „Prepoznalo ga je dvoje svedoka. Ovo je
izgleda ubica.“
Lorlen pogleda Barana, a onda leš. „Ali ubijen je na isti način.“
„Da. Možda iz osvete. Vidite ovo.“ Stražar pokaza na desnu šaku leša.
Nedostajao je prst. „Nosio je prsten. Morali smo da ga odsečemo.“ Baran
vrati platno, a onda priđe do pokrivenog tanjira na obližnjem stolu. Stražar
podiže poklopac i otkri prljav srebrni krug.
„Imao je kamen, ali nije sklonjen. Naš istražitelj je pronašao krhotine
stakla zabijene u kožu, a držači okvira su iskrivljeni na način koji navodi na
to da je prsten razbijen. Misli da je kamen bio od stakla.“
Lorlen se odupre da ne pogleda u svoj prsten. Akarinov prsten. Znači
moje sumnje oko ubičinog prstena su sigurno tačne. Pitam se...
Okrenuo se i osmotrio pokriveni leš.
„Da li ste sigurni da je ovo ubica?“
„Svedoci su bili prilično ubedljivi.“
Lorlen priđe lešu i otkri ruku. Pripremivši se, on spusti dva prsta na kožu
i odasla svoja čula. Odmah je otkrio energiju unutar tela i osetio olakšanje.
Međutim, nešto je bilo čudno. Potražio je a onda povukao ruku kada je
shvatio šta je to što je bilo čudno. Život u telu bio je koncentrisan oko
stomaka, pluća, kože i rana. Ostatak je bio gotovo prazan.
Naravno, pomislio je. Ovaj čovek je verovatno plutao u reci nekoliko
dana. To je dovoljno vremena da se nasele mali organizmi. Još dan ili dva i
pravi uzrok smrti ne bi mogao da se utvrdi.
Lorlen se odmaknu od stola.
„Da li ste videli dovoljno?“ upita Baran.
„Da.“ Lorlen zastade da obriše prste tkaninom pre nego što ju je predao
Baranu. Zadržao je dah dok nisu izašli u hodnik, a vrata iza njih bila čvrsto
zatvorena.
„Šta sada?“ upita se Lorlen naglas.
Baran uzdahnu. „Čekamo. Ako ubistva ponovo počnu, znaćemo da treba
da tražimo bandu ubica.“
„Više bih voleo da ubistva sada jednostavno prestanu“, odvrati Lorlen.
„Kao i većina Imardinaca“, složi se Baran, „ali i dalje treba da pronađemo
ubicu ubice.“
Ubicu ubice. Još jedan crni čarobnjak. Možda Akarin? Pogledao je u
vrata kroz koja su upravo prošli. Ovo telo je dokaz da u gradu ima - ili je
bilo - drugih crnih čarobnjaka osim Akarina. Da li ih je grad pun? E, to već
nije nimalo utešna pomisao. Iznenada, sve što je Lorlen želeo, bilo je da se
vrati u Gildu, u bezbednost svojih prostorija, i da pokuša da razmrsi moguća
značenja ovoga.
Ali Baran je očigledno želeo da dodatno porazgovara o ovom otkriću.
Prigušivši uzdah, Lorlen pođe za stražarom natrag do njegove kancelarije.
 ČETVRTO POGLAVLJE

Sledeći korak

Roten je sedeo u svojoj omiljenoj fotelji na jednoj strani Noćne prostorije

i posmatrao svoje kolege čarobnjake. Svake nedelje članovi Gilde dolazili su
u ovu prostoriju da pričaju i razmenjuju tračeve. Neki su ostajali u parovima
ili malim krugovima, spojeni prijateljstvom ili poznanstvom sa drugima iz iste
discipline. Druge su spajale porodične i veze Kuća; iako bi čarobnjaci
trebalo da ostave takvu lojalnost za sobom kada stupaju u Gildu, sklonost da
se poklanja poverenje i nepoverenje u sklađu sa tradicijom i politikom ostala
je snažna. Na drugoj strani prostorije sedela su tri čarobnjaka koja je
izgledalo da samo neobavezno ćaskaju. Gospodar Balkan, koji je nosio
crvenu odoru i crni pojas starešine ratnika, bio je najmlađi od njih. Gospa
Vinara, starešina iscelitelja u zelenoj odori, bila je stroga, sredovečna žena.
Sedokosi gospodar Sarin, starešina alhemičara, nosio je ljubičastu odoru.
Roten požele da može da čuje njihov razgovor. Njih troje su čitav sat živo
razgovarali. Kad god se o nečemu raspravljalo među višim čarobnjacima, ovo
troje su bili najglasniji i najuticajniji govornici. Balkanovim neposrednim
rasuđivanjem, Vinarinom saosećajnošću i pronicljivošću i Sarinovim
konzervativnim mišljenjima obično su uspevali da pokriju sve strane
problema.
Ali Roten je znao da nikako ne bi uspeo da priđe dovoljno blizu da sluša,
a da ne bude primećen. Umesto toga, usmerio je pažnju na bliže čarobnjake.
Iznenada mu srce preskoči kada je prepoznao poznati glas. Upravitelj
Lorlen... negde iza njegove fotelje. Sklopio je oči i usredsredio se na glas.
„...razumem da su mnogi alhemičari zauzeti dugoročnim projektima koje
su nevoljni da odlože“, reče Lorlen. „Svi će imati priliku da se usprotive
svom učešču u izgradnji nove Stražare, ali moraju da dokažu da će
odlaganjem njihov rad pretrpeti nenadoknadivu štetu.“
„Ali...“
„Da?“
Začuo se uzdah. „Ne mogu da shvatim zašto traćimo vreme alhemičara na
takvu... takvu glupost. Zbog nadgledanja vremena, od svih stvari! Zar nije
Davin mogao da izgradi sebi malu kolibu na tom brdu? Zašto kula?“
Čarobnjak koji se protivio projektu bio je gospodar Peakin, rukovodilac
alhemičarskih studija. „A ne vidim ni potrebu za učešćem ratnika. Da li će
ova građevina biti za upotrebu alhemičara ili vojske?
„I za jedno i za drugo“, reče mu Lorlen. „Visoki gospodar je odlučio da bi
bilo kratkovido izgraditi ovakvu zgradu, a ne uzeti u obzir njene odbrambene
mogućnosti. Takođe smatra da kralj verovatno ne bi odobrio građevinu da je
njena svrha samo nadgledanje vremena.“
„Ko će onda projektovati ovu građevinu?“
„To tek treba da bude odlučeno.“
Roten se osmehnu. Gospodara Davina su godinama smatrali
ekscentrikom, ali nedavno je njegovo proučavanje šablona vremena i njegovo
predviđanje zaslužilo nešto poštovanja i zanimanja. Međutim, gospodar
Peakin je uvek smatrao iritantnim Davinov žustri entuzijazam i njegovu
čudnu opsesiju.
Rasprava oko kule se završila kada se novi glas pridružio ostalima.
„Dobro veče, upravitelju, gospodaru Peakine.“
„Upravniče Džerik“, reče Peakin. „Čuo sam da Sonea neće više pohađati
večernje časove. Da li je to tačno?“
Na pomen Soneinog imena, Roten istog trena postade napet i uznemiren.
A Džerik, kao upravnik Univerziteta, nadgledao je sva pitanja koja se tiču
obučavanja polaznika. Iz ovog razgovora, Roten može da sazna o njenom
napretku.
„Jeste“, odgovori Džerik. „Juče sam razgovarao sa visokim gospodarom.
Nekoliko njenih učitelja mi je pomenulo da izgleda umorno i da joj pažnja
lako odluta. Akarin je isto to primetio, i dogovorili smo se da joj do kraja
godine večeri ostavimo slobodne.“
„Šta je sa onim predmetima koje je već počela da uči?“
„Moraće ponovo da pođe na njih sledeće godine, mada neće morati
ponovo da radi bilo kakve projekte, ako za to nema potrebe. Njeni učitelji će
uzeti u obzir ono što je do sada već savladala.“
Glasovi postadoše tiši. Roten se odupre porivu da se osvrne.
„Hoće li odabrati neku disciplinu?" upita Peakin. „Ovo čini još
neophodnijim da uskoro usredsredi svoje napore na neku, ili do diplomiranja
neće biti iskusna ni u jednoj.“
„Akarin još nije odlučio“, odgovori Lorlen.
„Akarin nije odlučio?“ ponovo Džerik. „Izbor je Sonein."
Nastade stanka. „Naravno“, složi se Lorlen. „Hteo sam time da kažem da
mi Akarin još nije ukazao koju bi voleo da ona uzme, tako da pretpostavljam
da još nije odlučio šta da joj preporuči.“
„Možda ne želi da na bilo koji način utiče na nju“, reče Peakin. „Zbog
toga što on... dobru osnovu... pre...“
Glasovi se izgubiše u daljini. Pretpostavivši da su čarobnjaci otišli, Roten
uzdahnu i iskapi svoju čašu.
Dakle, Sonea će imati večeri za sebe. Raspoloženje mu se pomrači pri
pomisli na nju zatvorenu u sobi u Rezidenciji visokog gospodara, blizu
Akarinu i njegovim zlim navikama. Onda se setio da je slobodno vreme uvek
provodila u polazničkoj biblioteci. Nesumnjivo će prosto tamo ići svake
večeri sada kada je oslobođena časova.
Osetivši se malo bolje, Roten ustade, dade praznu čašu slugi i ode da
potraži Jaldina.

Od kada im je Irand dodelio prostoriju za proučavanje, Danil i Tajend su

postepeno dodavali nameštaj, dok nije postala udobna poput bilo kog
plemićkog salona. Pored velikog stola, koji je nekada dominirao sobom, sada
su tu bile udobne fotelje i kauč, dobro snabdeven ormarić sa vinima i uljane
lampe za čitanje. Lampe su takođe bile izvor toplote kada Danil nije tu.
Međutim, danas je postavio magičnu kuglu u nišu u jednom zidu i toplota je
ubrzo rasterala hladnoću kamenih zidova.
Tajend je bio odsutan kada je Danil stigao u biblioteku. Nakon što je
jedan sat razgovarao sa Irandom, Danil je produžio ka njihovoj prostoriji da
sačeka svog prijatelja. Kada je Tajend stigao, mučio se sa zapisima jednog
priobalnog imanja u bledoj nadi da će pronaći pomen drevne magije.
Učenjak stade nasred sobe i zaljulja se, očigledno pripit.
„Izgleda da si se lepo zabavio“, primeti Danil.
 Tajend dramatično uzdahnu. „A, da. Biio je dobrog vina. Dobre muzike.
Bilo je čak i nekoliko zgodnih akrobata za divljenje... Ali udaljio sam se od
toga, znajući da mogu samo na par slatkih sati da pobegnem od robovanja u
biblioteci za rnog nemilosrdno zahtevnog ambasadora Gilde.“ Danil prekrsti
ruke i osmehnu se. „Robovanje, zaista. U celom svom životu nisi časno radio
nijedan dan.“
„Mada je bilo mnogo nečasnih.“ Tajend se isceri. „A osim toga, pomalo
sam i radio za nas na ovoj zabavi. Dem Maranea je bio tamo - čovek koji bi
mogao biti pobunjenik.“
„Zaista.“ Danil raskrsti ruke. „To je slučajnost.“
„I nije baš“, Tajend slegnu. „Povremeno ga vidim po zabavama, ali nisam
mnogo razgovarao sa njim od kada mi se prvi put predstavio. U svakom
slučaju, odlučio sam da popričam i da mu nagovestim da si zainteresovan da
dolaziš na njegove zabave.“
Danil oseti nalet nemira. „Šta si mu rekao?“
Tajend odbacujuće odmahnu rukom. „Ništa određeno, samo sam primetio
da su njegovi pozivi prestali od kada sam počeo da ti pomažem, a onda sam
izgledao oprezno, ali i zainteresovano.“
„Nije trebalo...“ Danil se osmehnu. „Koliko puta si dobio te pozive?“
Učenjak se zakikota. „Zvučiš ljubomorno, Danile. Samo jednom ili dva puta
godišnje. A nisu to bili ni pravi pozivi. On samo nagoveštava da sam i dalje
dobrodošao na njegovim zabavama.“
„A ti nagoveštaji su prestali kada si počeo da mi pomažeš?“ „Očigledno
mu deluješ zastrašujuće.“
Danil je koračao prostorijom. „Upravo si nagovestio da smo mi
pretpostavili šta on i njegovi prijatelji smeraju. Ako su upleteni kao što
Akarin kaže, i najmanji nagoveštaj opasnosti shvatiće ozbiljno. Veoma
ozbiljno.“ Tajend razrogači oči. „Ali samo sam... zvučao zainteresovano.“
„To je verovatno dovoljno da natera Maranea da paniči. Verovatno
upravo sada razmišlja šta da učini s nama.“
„Šta će učiniti?“
Danil uzdahnu. „Sumnjam da će sačekati da vidi hoće li ga Gilda
uhapsiti. Verovatno razmišlja o načinima da nas ućutka. Ucena. Ubistvo.“
„Ubistvo! Ali... sigurno zna da mu ne bih prišao da imam nameru da ga
prijavim? Da želim da ga prijavim samo bih... ga prijavio.“
 „Zato što samo sumnjaš u to da je pobunjenik“ odvrati Danil. „Očekivaće
da učinimo upravo ono što i planiramo - da se pretvaramo da želimo da im se
pridružimo da bismo potvrdili svoje sumnje. Zato je Akarin predložio da mu
damo nešto sa čime bi mogao da nas ucenjuje.“
Tajend sede i protrlja čelo. „ Da li zaista misliš da će možda da pokuša
da me ubije?“ Opsovao je. „Samo sam to video kao priliku i...“
„Ne. Ako je iole razuman, neće rizikovati da te ubije.“ Danil se nasloni
na sto. „Saznaće o nama što više može, razmatrajući šta nam je dragoceno.
Čemu bi mogao da preti da će da naudi. Porodici. Bogatstvu. Časti.“
„Nama?“
Danil odmahnu glavom. „Čak i da je čuo glasine, neće se oslanjati na
njih. Želi nešto u šta je siguran. Da smo uredili da je naša mala tajna dospela
u njegove ruke pre ovoga, mogli bismo se osloniti da će ciljati na to.“ „Da li
još imamo vremena?“
Danil razmotri šta je učenjak rekao. „Pretpostavljam, ako brzo delamo...“
Sjaj od uzbuđenosti u učenjakovim očima je nestao. Danil nije bio
siguran šta više želi da učini: da Tajenda smirujuće zagrli, ili da utera razum
u njega. Želeći da sami nauče magiju, elajnski dvorani su prekršili jedan od
najbitnijih zakona Savezničkih zemalja. Kazna za njegovo kršenje, u
zavisnosti od okolnosti, bila je doživotna robija ili čak pogubljenje.
Pobunjenici će veoma ozbiljno shvatiti bilo kakvu pretnju o otkrivanju.
Po očajnom izrazu na Tajendovom licu, Danil vide da, ako ranije nije
uvideo opasnost, da se to sada dogodilo. Uzdahnuvši prešao je preko
prostorije i spustio šake na Tajendova ramena.
„Ne brini, Tajende. Samo si malo prerano pokrenu stvari, i to je sve.
Hajde da pronađemo Iranda i kažemo mu da odmah moramo da počnemo da
delamo.“
Tajend klimnu, a zatim ustade i pođe za njim do vrata.

Bilo je kasno kada je Sonea čula kucanje na vratima svoje sobe.

Uzdahnula je od olakšanja. Njena služavka, Viola, kasnila je, a Sonea je
žudela za svojom večernjom šoljom rake.
„Slobodno.“ Ne podigavši pogled, poslala je misao ka vratima i učinila
da se otvore. Kada služavka nije ušla u sobu, Sonea podiže pogled i krv joj
se sledi.
 Na vratima je stajao Akarin, tela, osim bledog lica, skrivenog u
senovitom hodniku. Pomerio se, i ona vide da nosi dve velike, teške knjige.
Korice jedne od njih bile su umrljane i izanđale.
Srca koje je žurno lupalo, ona ustade i nevoljno priđe vratima, zaustavivši
se nakon nekoliko koraka da se nakloni.
„Da li si završila dnevnik?“ upita je on.
Klimnula je. „Da, visoki gospodaru.“
„I šta misliš o njemu.“
Šta treba da kaže? „O... odgovorio je na mnogo pitanja?“
„Kao na primer?“
„Kako je gospodar Koren otkrio kako da oblikuje kamen.“
„Još nešto?“
Da je naučio crnu magiju. Nije to želela da izgovori, ali Akarin je
očigledno želeo neku potvrdu te činjenice. Šta bi učinio ako bi odbila da
govori o tome? Verovatno bi nastavio da je pritiska. Bila je previše umorna
da bi uspela da se izvuče iz takvog razgovora.
„Koristio je crnu magiju. Uvideo je da je to pogrešno“, kratko je rekla.
„Prestao je.“
Ugao njegovih usta se izvi u poluosmeh. „Zaista. Mislim da Gilda to ne
bi volela da otkrije. Pravi Koren nije bio ličnost koju bi polaznici želeli da
idolizuju.“ Pružio joj je knjige. „Ovo je daleko stariji zapis. Doneo sam ti
original, kao i kopiju. Original se raspada, tako da ga koristi samo onoliko
koliko ti je potrebno da potvrdiš da je ono što piše u kopiji istinito.“
„Zašto mi pokazujete ove knjige?“
Pitanje je izletelo pre nego što je mogla da ga zaustavi. Uzdrhtala je od
drskosti i sumnjičavosti u svom glasu. Akarinove oči su se zakivale za njene
i ona skrenu pogled.
„Želiš da znaš istinu“, rekao je. To nije bilo pitanje.
Bio je u pravu. Zelela je da zna. S jedne strane, želela je da ignoriše
knjige - da odbije da ih čita samo zato što je on tako želeo. Umesto toga, ona
mu se primaknu i uze ih od njega. Nije srela njegov pogled, iako je znala da
je pažljivo posmatra.
„Kao i sa dnevnikom, ne treba nikome da dozvoliš da sazna za ove
spise“, reče on tiho. „Nemoj čak da dozvoliš ni da ih tvoja sluškinja vidi.“
Odmakla se i pogledala korice starije knjige. Letopis dvesta trideset pete
godine, pisalo je na koricama. Knjiga je preko pet stotina godina stara!
Zadivljena, ona pogleda Akarina. Samo je jednom značajno klimnuo, a onda
se okrenuo. Njegovi koraci su odjekivali hodnikom, a onda je čula udaljeni
zvuk zatvaranja vrata njegove spavaće sobe.
Knjige su bile teške. Odgurnula je vrata i zatvorila ih malim potiskom
magije, i prišla stolu. Odgurnuvši svoje beleške, spustila je dve knjige, jednu
uz drugu.
Otvorivši, original, nežno je okrenula prve stranice. Zapis je bio bled i na
pojedinim mestima nečitak. Pogledavši kopiju, osetila je čudno uzbuđenje
kada se ukazaše redovi elegantnog rukopisa. Akarinovog rukopisa.
Nakon što je pročitala par redova originala, uporedila ih je sa kopijom i
potvrdila da su identični. Akarin je ostavljao napomene tamo gde je tekst
izbledeo, dajući pregled onoga što je on mislio da su nedostajuće reči.
Okrenula je još strana, ponovo proverila, a onda odabrala jednu stranu iz
sredine knjige i jednu sa kraja. Izgledalo je da se sve savršeno slažu sa
kopijom. Kasnije, odlučila je, proveriće svaku stranu, reč po reč.
Odloživši original, vratila se na prvu stranu kopije i počela da čita.
Bio je svakodnevni zapis o Gildi mnogo mlađoj i manjoj od sadašnje.
Nakon nekoliko strana, dopao joj se zapisničar, koji se očigledno divio
ljudima o kojima je pisao. Gilda koju je on poznavao, bila je veoma različita
od one koju je ona razumela. Čarobnjaci su primali šegrte u zamenu za novac
ili pomoć. A onda je komentar autora razjasnio o kakvoj se pomoći radi, i
onda zastade, preneražena.
Ti rani čarobnjaci su se ojačavali tako što su crpli magiju iz svojih šegrta.
Koristili su crnu magiju.
Pročitala je odeljak, a onda ga iznova iščitavala, ali značenje je bilo
jasno. Oni su to nazivali „višom magijom“
Pogledala je hrbat i videla da je prešla četvrtinu knjige. Nastavivši,
videla je se zapisi polako usmeravaju na dela jednog zastranelog šegrta.
Otkriveno je da se mladić sam naučio višoj magiji protivno željama njegovog
učitelja. Zloupotrebe su otkrivene. Tagin je uzimao snagu od običnih ljudi,
što se nikada nije radilo osim u trenu najveće potrebe. Zapisničar je izrazio
negodovanje i bes, a onda se iznenada njegov ton pretvorio u strah. Tagin je
upotrebio višu magiju da ubije svog učitelja.
Situacija je polako postajala sve gora. Kako su ga čarobnjaci Gilde tražili
da ga kazne, Tagin je bezobzirno ubijao da bi dobio snagu da im se odupre.
Čarobnjaci su prijavili pokolj muškaraca, žene i dece. Cela sela su bila
uništena, sa samo nekoliko preživelih koji su izvestili o zloj prirodi napadača.
Kucaj na vratima je natera da se trgne. Brzo je zatvorila knjige, gurnula ih
hrbatom ka zidu, i naslagala nekoliko običnih knjiga preko njih. Privukavši
beleške ispred sebe, namestila je da sto izgleda kao da je učila.
Voljom je otvorila vrata i Takan ukliza unutra sa njenom rakom. Zahvalila
mu se, ali je bila previše pometena da bi ga pitala gde je Viola. Kada je
otišao, otpila je par gutljaja, a onda izvukla zapise i ponovo počela da čita:

Teško je poverovati da je bilo koji čovek sposoban za takva

dela bespotrebnog nasilja. Jučerašnji pokušaj da ga savladaju
razgoreo je bes u njemu. Poslednji izveštaju kažu da je poklao sve
u selima Tenker i Forei. Više ne može da se kontroliše i strahujem
za budućnost svih nas. Zapanjen sam što se još nije okomio na nas
- ali ovo je možda priprema za konačni udarac.

Sonea se zavali u fotelju i odmahnu glavom u neverici. Vratila se na

prethodnu stranu i ponovo pročitala poslednji unos. Pedeset dva čarobnjaka,
ojačana svojim šegrtima i stokom koju su im dali uplašeni seljani, nisu uspeli
da pobede Tagina. Sledećih par zapisa beleže Taginovu naizgled nasumičnu
putanju po Kajreliji. A onda su usledile reči kojih se Sonea pribojavala:

Moji najgori strahovi su se obistinili. Danas je Tagin ubio

gospodara Gerina, gospodara Dirona, Gospodara Vinela i gospu
Elu. Da li će se okončati tek onda kada svi čarobnjaci budu mrtvi,
ili se neće zadovoljiti dok ne isisa sav život na svetu? Pogled sa
mog prozora je jeziv. Hiljade gorina, enki i rebera trule u polju,
snage položene u odbrani Kajrelije. Previše da bi se pojeli...

Odatle je situacija postajala sve gora, dok preko polovine čarobnjaka

Gilde nije bilo mrtvo. Jedna četvrtina je pokupila svoje stvari i pobegla.
Ostatak je načinio hrabar pokušaj da spase gomile knjiga i lekova.
 Šta ako se ovo sada dogodi? Iako je sada Gilda veća, svaki čarobnjak
koristi samo delić snage svojih davno preminulih prethodnika. Ako bi Akarin
učinio ono što je Tagin... stresla se i nastavila sa čitanjem. Sledeći zapis ju je
iznenadio.

Gotovo je. Kada mi je Alik rekao vesti, nisam se usudio da

poverujem, ali pre jednog sata sam se popeo stepeništem Stražare i
sopstvenim očima video istinu. Tačno je. Tagin je mrtav. Samo on je
mogao napraviti takvo uništenje u svojim poslednjim trenucima.
Gospodar Eland nas je sazvao i pročitao nam pismo koje je
poslala Indrija, Taginova sestra. Rekla nam je o svojoj nameri da
ga otruje. Možemo samo da pretpostavimo da je uspela.

Zapisničar je onda pripovedao o sporoj obnovi. Preostali čarobnjaci su se

vratili. Zalihe i biblioteke su dovedene u red. Sonea je dugo bila zamišljena
nad dugim pasusima koji su se bavili gubicima i oporavku običnih ljudi.
Izgledalo je da je Gilda nekada bila zabrinuta za dobrobit običnih ljudi.

Stara Gilda je odista uništena sa Taginom. Čuo sam da neki

govore da je danas rođena nova Gilda. Prva od promena dogodila
se jutros kada nam se pridružilo petoro mladića. Oni su naši prvi
„polaznici“, šegrti svima i nikome. Oni neće biti podučavani višim
magijama dok ne dokažu da su dostojni poverenja. Ako gospodar
Karon istera svoje, oni ih nikada i neće naučiti.

Podrška zabrani onoga što je gospodar Karon počeo da naziva „crnom

magijom“ postajala je sve veća. Sonea okrenu stranu i pronađe poslednji
zapis, iza koga slede prazne strane.

Nemam dar vidovitosti, niti se pretvaram da znam dovoljno o

ljudima i magiji da bih predskazao budućnost, ali nakon što smo
doneli svoju odluku, obuzeo me je strah da će se Sačakanci u
 budućnosti ponovo podignuti protiv nas, a da će Gilda biti
zatečena. Predložio sam tajnu riznicu znanja, koja će biti otvorena
samo ako se Gilda suočava sa sigurnim uništenjem. Drugi iz mog
društva se složiše, jer mnogi od mojih drugova dele isti skriveni
strah.
Odlučeno je da će postojanje tajnog oružja biti poznato samo
starešini ratnika. On neće znati njegovu prirodu, ali će svome
nasledniku preneti znanje gde se ono nalazi. Ovde sada završavam
ovaj zapis. Sutra ću započeti novi. Iskreno se nadam da niko
nikada neće otvoriti ovu knjigu i pročitati ove reči.

Ispod ovog poslednjeg zapisa stoji napomena:

Sedamdeset godina kasnije, gospodar Koril, starešina ratnika,

umro je prilikom borbene vežbe, u dvadeset osmoj godini.
Verovatno je da nije imao priliku da prenese znanje o ovom tajnom
„oružju“.

Sonea je zurila u Akarinov dopis. Gospodar Koren je otkrio kovčeg pun

knjiga. Da li je to tajna riznica znanja?
Uzdahnula je i sklopila knjigu. Što je više saznavala, to se postavljalo
više pitanja. Ustala je i zateturala se, shvativši da je satima čitala. Zevnuvši,
prekrila je knjige svojim beleškama, presvukla se u spavaćicu, uvukla u
krevet i pala u san pun grozomornih scena čarobnjaka opijenih moći, kako
progone stoku i seljane.
 PETO POGLAVLJE

Nagađanje

Iako je primio vesti o ubistvu koje je imalo sve pokazatelje na koje je

trebalo da obrati pažnju, Seri je sačekao da prođe nedelja od njegovog
sastanka sa Savarom pre nego što ju je obavestio da je u pravu. Želeo je da
vidi koliko dugo će izdržati u samonametnutom zatvoru u iznajmljenoj sobi.
Kada je čuo da je predložila da vežba borbu sa jednim od njenih „čuvara“,
znao je da je njeno strpljenje isteklo. A radoznalost ga je savladala kada je
čovek priznao da je izgubio svako sučeljavanje.
Koračao je svojom sobom dok je čekao da ona stigne. Njegovo
istraživanje otkrilo je malo toga. Vlasnik prostorije mogao je samo da kaže
da je Savara počela da je iznajmljuje par dana pre nego što je posetila Serija.
Samo jedan od dva gradska prodavaca oružja prepoznao je njen nož kao
sačakanski. Svi građski uličari su tvrdili, nakon podmićivanja i drugih
sredstava za osiguranje istine, da nikada nisu koristili takvo oružje. Sumnjao
je da bi iko u gradu mogao da mu kaže nešto više.
Kada je začuo kucanje na vratima, prestao je da korača. Vratio se u svoju
fotelju i nakašljao.
„Uđi.“
Toplo mu se nasmešila dok je ulazila u prostoriju. O, ona zna da je lepa,
i zna kako da to koristi da bi dobila ono što želi, pomisli on. Lice mu je
ostalo bezizražajno.
„Serini“, reče ona.
„Savara. Čujem da ti je moj čovek pružio malo razonode.“
Sićušna bora se pojavi između njenih obrva. „Da, bio je energičan, ali
vežba mu je bila potrebna više nego meni.“ Zastala je. „Možda bi mi drugi
pružili veći izazov.“
 Seri potisnu osmeh. Primetila je da je još neko posmatra. Vrlo
pronicljivo.
„Prekasno da sa znaš“, reče on slegnuvši ramenima. „Poslao sam ih da
rade nešto drugo.“
Bora između njenih obrva postade dublja. „Šta je sa robom? Zar nije
ubio?“
„Robom?“ ponovi Seri.
„Čovekom koji je zamenio prethodnog ubicu.“
Zanimljivo. Robovi koje poseduje ko?
„Ubio je, kao što si i rekla“, potvrdi Seri.
Njene oči trijumfalno zasijaše na tu vest. „Da li ćeš onda prihvatiti moju
pomoć?“
„Možeš li nas odvesti do njega?“
„Da“, odgovori ona bez oklevanja.
„Šta želiš za uzvrat?“
Prišla je brže stolu. „Da ne kažeš svom gospodaru ništa o meni.“
Jeza prođe njegovom kožom. „Mom gospodaru?”
„Onome koji ti je naredio da ubijaš ove ljude“, reče ona blago.
Ne bi trebalo da zna za njega. Ne bi čak trebalo ni da zna da Seri radi po
naređenjima drugoga.
Ovo je sve menjalo. Seri prekrsti ruke i pažljivo razmisli o njoj.
Istraživanje njene korisnosti bez konsultovanja sa onim koji je organizovao
lov, izgledalo je kao mali rizik. Sada je bio veći nego što je mislio.
Previše je znala. Trebalo bi da pošalje najbolji nož da je ukloni. Ili da je
lično ubije. Sada.
Još dok je mislio o tome, znao je da to neće učiniti. A to nije samo zato
što mi je zanimljiva, reče sebi. Moram da otkrijem kako je saznala toliko o
dogovoru. Čekaću, naložiću da je posmatraju i videti kuda ovo vodi.
„Da li si mu rekao za mene?“ upita ona.
„Zašto ne želiš da sazna za tebe?“
Njeno lice se smrknu. „Dva razloga. Ovi robovi znaju da ih lovi samo
jedan neprijatelj. Biće mi lakše da ti pomognem ako ne znaju da sam ovde. A
u mojoj zemlji postoje ljudi koji bi patili ako bi gospodar robova saznao da
sam ovde.“
„A ti misliš da će te ovi robovi otkriti ako moj „gospodar“, kako ga
nazivaš, sazna?“
„Možda. Možda ne. Radije ne bih rizikovala.“
„Ovo tek sada tražiš. Mogao sam već da kažem svojoj mušteriji za tebe.“
„Da li si?“
Odmahnuo je glavom. Osmehnula se, sa očiglednim olakšanjem. „Nisam
ni mislila da hoćeš. Ne dok ne saznaš da li mogu da uradim ono što tvrdim da
mogu. Znači, imamo dogovor, kako vi Lopovi kažete?“
Seri otvori fioku svog stola i izvuče njen nož. Čuo je njen udah. Dragulji
na dršci zasijaše na svetlosti lampe. On ga gurnu preko stola.
„Večeras ćeš nam obeležiti ovog čoveka. To je sve. Nema ubijanja. Želim
da budem siguran da je taj za koga ti kažeš da jeste, pre nego što bude
odrađen. Za uzvrat, što se tebe tiče, držaću svoju kriglu zatvorenu. Zasad.“
Osmehnula se, očiju sjajnih od nestrpljivosti. „Biću do tada u svojoj
sobi.“
Posmatrajući kako odlazi do vrata, Seri oseti kako mu srce ubrzava.
Koliko je ljudi izgubilo pamet zbog takvog hoda - ili takvog osmeha?,
zapitao se. Ah, ali kladim se da su neki izgubili mnogo više od pameti.
Ne i ja, pomislio je. Pazljivo ću motriti na nju.

Sonea zatvori knjigu koju je pokušavala da čita i pogleda po biblioteci.

Bilo joj je previše teško da se koncentriše. Misli su joj se vraćale Akarinu i
zapisima.
Prošlo je nedelju dana od kada joj ih je dao, i još se nije vratio da ih
uzme natrag. Pomisao na ono što leži na njenom stolu u sobi, skriveno
gomilom beležaka, bilo je kao svrab koji nikakvo češanje ne može da umiri.
Neće moći da se opusti dok ih on ne uzme natrag.
Ali pribojavala se da se ponovo suoči sa Akarinom. Pribojavala se
razgovora koji će uslediti. Da li će joj doneti još knjiga? Šta će one sadržati?
Zasad joj je pokazao samo deliće zaboravljene istorije. Nije bilo nikakvih
instrukcija kako da se koristi crna magija, ali tajni kovčeg koji je zapisničar
zakopao - verovatno isti kovčeg koji je gospodar Koren otkrio i ponovo
zakopao - mora da sadrži dovoljno informacija o „tajnom oružju“ crne magije
da bi čarobnjak mogao da je nauči. Šta će da uradi ako joj Akarin da da čita
jednu od tih knjiga?
Učiti o crnoj magiji, značilo je prekršiti zakon Gilde. Ako bi otkrila da
čita uputstvo za njeno korišćenje, prestala bi i odbila dalje da čita.
„Pogledaj, evo gospodara Larkina!“
Glas je bio ženski i došao je iz blizine. Osvrnuvši se, Sonea ugleda
kretanje na kraju police. Devojka je bila jedva vidljiva, i stajala je pored
jednog od prozora Polazničke biblioteke.
„Učitelj gradnje?“ odgovori još jedan ženski glas. „Nikada nisam
razmišljala ranije o njemu, ali pretpostavljam da izgleda prilično dobro.“
„I još je neoženjen.“
„I ne pokazuje zanimanje da se oženi, koliko ja čujem.“
Začu se kikotanje. Nagnuvši se u stolici, Sonea prepozna prvu devojku
kao jednu od polaznika pete godine.
„O, pogledaj! Eno ga gospodar Darlen. On je lep.“
Druga devojka ispusti zvuk odobravanja. „Šteta što je oženjen.“
„Aha“, složi se prva. „Šta misliš o gospodaru Vorelu?“
„Vorelu! Šališ se!“
„Nisi za snažne ratničke tipove, zar ne?“
Sonea pretpostavi da devojke posmatraju čarobnjake koji su išli ka
Noćnoj prostoriji. Slušala je, zabavljena, kako procenjuju odlike mnogih
mladih čarobnjaka.
„Ne... pogledaj tamo... e, njega ne bih odbila.“
„O, da“, složi se druga prigušenim glasom. „Vidi, zastao je da razgovara
sa upravnikom Džerikom.“
„Mada, pomalo je... hladan.“
„O, sigurna sam da se može zagrejati.“
Devojke se prepredeno nasmejaše. Kada su se ponovo ućutale, jedna od
njih čežnjivo uzdahnu. „Tako je lep. Šteta što je previše star za nas.“
„Ne znam“, odgovori druga. „Nije toliko star. Moja rođaka se udala za
mnogo starijeg čoveka. Možda ne izgleda tako, ali visoki gospodar nema više
od trideset tri - četiri.“
Sonea se ukoči od iznenađenja i neverice. One govore o Akarinu! Ali,
naravno, one nisu znale kakav je. One su samo videle neoženjenog muškarca
koji je misteriozan, moćan i...“
„Biblioteka se zatvara.“
Sonea se trgnu, okrenu i ugleda Taju, bibliotekarku, kako hoda prolazom
između knjiga. Taja se osmehnu Sonei dok je prolazila. Devojke na prozoru
ispustiše poslednji uzdah i odoše.
Ustavši, Sonea naređa knjige i beleške. Podigla ih je u naručje, a onda
zastala i pogledala ponovo ka prozoru. Da li je još tamo?
Prišla je staklu i provirila napolje. Doista, Akarin je stajao sa Džerikom.
Čelo mu je bilo izbrazdano borama. Iako mu je izraz lica bio pažljiv, nije
odavao ništa od svojih misli.
Kako može da bude privlačan onim devojkama?, pitala se. Bio je grub i
nadmen. Ne sjajnih očiju i srdačan kao Dorijen, ili čak bledunjavo lepuškast
kao gospodar Fergun.
Da devojke koje je čula nisu stupile u Gildu, sada bi bile udate zarad
porodičnih saveza. Možda su i dalje, iz navike ili duge tradicije, tražile
moćne i uticajne muškarce. Sumorno se osmehnula.
Kada bi znale istinu, pomislila je, ne bi im bio baš privlačan.

U ponoć, na tri sata vožnje kočijom od svetala Kapije, tama je bila teška i
neprobojna. Samo su male bare svetlosti, koju su bacale lampe kočije,
osvetljavale njihov put. Zureći u tamu, Danil se pitao kako je kočija izgledala
stanovnicima nevidljivih seoskih kuća; verovatno pokretni skup svetala,
vidljiv kilometrima unaokolo.
Vozilo se pope na uzvišenje i tačka svetlosti se pojavi pored puta pred
njima. Dok su joj se približavali, Danil vide da je to lampa, koja bledo
osvetljava prednji deo zgrade. Kočija poče da usporava.
„Stigli smo“, promrmlja Danil.
Čuo je kako se Tajend pomera na sedištu da pogleda kroz prozor.
Učenjak zevnu kako se kočija primicala zgradi i zaustavljala. Na znaku na
odmorištu je pisalo: „Rečni odmor: kreveti, obroci i piće.“
Kočijaš je mrmljao za sebe dok je silazio da otvori vrata. Danil mu dade
novčić.
„Sačekaj nas unutra“, naložio mu je. „Nastavljamo dalje put za jedan
sat.“
Čovek se nakloni, a zatim zakuca na vrata umesto njih. Nakon kratke
pauze poklopac u sredini vrata se otvori. Danil začu šištanje sa druge strane.
„Šta inogu da učinim za vas, gospodaru?“ upita prigušeni glas.
„Piće“, odgovori Danil. „I jedan čas odmora.“
Nije bilo odgovora, ali usledilo je metalno zvečanje i vrata se otvoriše.
Mali, naborani čovek im se nakloni, a onda ih uvede u veliku prostoriju punu
stolova i stolica. U vazduhu je bio teški, slatki miris bola. Danil se čežnjivo
osmehnu kada mu se vrati sećanje na njegovu potragu za Soneom, sada tako
davnu. Prošlo je mnogo vremena od kada je okusio bol.
„Zovem se Urend. Šta biste želeli da popijete?“ čovek upita.
Danil uzdahnu. „Da li imate ’poreni’ rumije?“
Čovek se zakikota. „Imate dobar ukus za vina. Ali naravno da imate, dva
visokorođena čoveka kao što ste vi. Imam gore lepu sobu za bogate ljude.
Pođite za mnom.“
Kočijaš nadmeno priđe pultu na kome se služio bol. Danil se prekasno
zapita da li je trebalo da da čoveku novčić - nije želeo da se nađe u
prevrnutoj kočiji, na pola puta do doma Tajendove sestre.
Pratili su vlasnika odmorišta uz uzane stepenice do hodnika. On stade
ispred jednih vrata.
„Ovo je moja najbolja soba. Nadam se da će vam biti udobna.“
On gurnu i vrata se otvoriše. Danil polako uđe unutra, primetivši
pohabani nameštaj, druga vrata i čoveka koji je sedeo pred njima. „Dobro
veče, ambasadore“, čovek ustade i elegantno se nakloni. „Ja sam Rojend od
Maranea.“
„Čast je upoznati vas“, odgovori Danil. „Verujem da već poznajete
Tajenda od Tremelina?“
Čovek klimnu. „Odista je tako. Naručio sam vino. Da li biste i vi želeli?“
„Malo, hvala“, odgovori Danil. „Nastavljamo put za jedan sat.“
Danil i Tajend se smestiše u dve fotelje. Dem je šetao sobom, zagledajući
nameštaj i kriveći lice u gađenju, a onda je zastao da pogleda kroz prozore.
Bio je viši od prosečnog Elajnjanina, a kosa mu je bila crna. Danil je od
Erenda saznao da je baba dema Maranea bila Kajrelijanka. Bio je srednjih
godina, oženjen, otac dva sina i veoma, veoma bogat.
„I šta mislite o Elajnu, ambasadore?“
„Počelo je da mi se sviđa ovde“, odgovori Danil.
„Zar isprva nije?“
„Nije da mi se nije svidela zemlja. Samo mi je bilo potrebno malo
vremena da se naviknem na razlike. Neke do njih su primamljive, neke su
čudne.“
Dem podiže obrve. „Šta vam je to bilo čudno u vezi s nama?“
 Danil se zakikota. „Elajnjani pričaju ono što misle, iako često nejasno.“
Osmeh nabra njegovo lice, ali nestade kada se ponovo začulo kucanje. Kako
se zaputio ka njima, Danil odmahnu rukom i vrata se otvoriše. Dem zastade, i
kada je shvatio da je Danil upotrebio magiju, licem mu pređe izraz gladne i
neostvarene želje. Nestao je trenutak kasnije kada je vlasnik odmorišta ušao
u prostoriju sa flašom i tri vinske čaše.
Ni reč nije izgovorena dok je boca bila otvarana i vino sipano. Kada je
vlasnik odmorišta otišao, dem uze čašu i smesti se u fotelju.
„A šta vam je, onda, privlačno u Elajnu?“
„Imate izvanredno vino.“ Danil podiže čašu i osmehnu se. „Slobodoumni
ste i puni razumevanja. Ovde se toleriše mnogo toga što bi izazvalo šok i
skandal u Kajreliji.“
Rojend pogleda Tajenda. „Mora da ste svesni ovih šokantnih i
skandaloznih događaja, inače ih ne biste stavili među stvari koje su vam
privlačne kod nas.“
„Da li bih bio pogodan ambasador Gilde da sam nesvestan takvih stvari...
kao što dvor Elajna veruje da jesam?“
Dem se osmehnu, ali oči mu ostadoše ozbiljne. „Već ste pokazali da ste
bolje upućeni nego što sam verovao da je slučaj. Tera me da se zamislim. Da
li ste i vi slobodoumni tolerantni kao i mi? Ili imate ista kruta mišljenja kao i
većina kajrelijanskih čarobnjaka?“
Danil pogleda u Tajenda. „Ja nisam tipični kajrelijanski čarobnjak.“
Učenjak se šeretski nasmeši i odmahnu glavom. „Iako sam postao prilično
vešt u pretvaranju da jesam“, dodade Danil. „Da me moje kolege bolje
poznaju, mislim da ne bi uopšte smatrali da sam pogodan predstavnik Gilde.“
„Ah“, ubaci se tiho Tajend, „ali da li vi ne odgovarate Gildi, ili Gilda ne
odgovara vama?“
Rojend se zakikota na taj komentar. „Ali ipak su vam ponudili ulogu
ambasadora.“
Danil slegnu. „I to me je dovelo ovde. Često poželim da je Gilda
stvorena u malo manje krutoj kulturi. Razlike u pogledima podstiču rasprave,
što poboljšava razumevanje. Nedavno sam imao više razloga da poželim da
je tako. Tajend ima veliki potencijal. Velika je šteta što ga ne može razviti
samo zato što Kajrelijanci ne tolerišu ljude kao što je on. Postoje neke stvari
kojim mogu da ga naučim bez kršenja zakona Gilde, ali ni izdaleka u
dovoljnoj ineri u odnosu na njegov talenat.“
Demov pogled postade ozbiljniji. „Da li ste?“
„Ne“, Danil odmahnu glavom, „ali ne libim se da slobodnije tumačim
pravila Gilde zarad njega. Jednom sam ubio čoveka da bih spasao Tajendu
život. Sledeći put možda neću biti tu da mu pomognem. Voleo bih da ga
naučim kako da isceljuje, ali onda bih prešao liniju i možda bih ga doveo u
još veću opasnost.“
„Od Gilde?“
„Da
Dem se nasmeši. „Samo ako bi saznali. To je rizik, ali da li je vredno
preduzimati ga?“
Danil se namršti. „Ne bih preuzeo takav rizik a da prvo na napravim
planove u slučaju najgoreg. Ako bi se ikada saznalo da je Tajend naučio
magiju, morao bi da bude u stanju da izvrda Gildi. Nema nikoga kome bi
mogao da se obrati za pomoć osim svoje porodice i prijatelja u biblioteci - a
plašim se da bi oni malo toga mogli da učine.“
„A šta je sa vama?“
„Ono što najviše plaši Gildu jeste da se potpuno obučen čarobnjak
odmetne. Ako bih nestao, bili bi još rešeniji da nas obojicu pronađu. Ostao
bih u Kapiji, i učinio šta mogu da pomognem Tajendu da izbegne da bude
uhvaćen.“
„Zvuči kao da su vam potrebni drugi da ga zaštitite. Možda ljudi koji
znaju kako da sakriju begunca?“
Danil klimnu.
„A šta biste bili spremni da ponudite za uzvrat?
Zažmirivši, Danil osmotri čoveka. „Ništa što bi moglo da se upotrebi da
naudi drugima. Čak ni Gildi. Poznajem Tajenda. Uverio bih se u namere
drugih pre nego što bi zadobili moje poverenje, kao što je to Tajend učinio.“
Dem lagano klimnu. „Naravno.“
„Dakle“, nastavi Danil, „koliko mislite da bi koštala zaštita za Tajenda?“
Dem Maranea uze bocu i dopuni čašu. „Ne mogu tačno da kažem. To je
zanimljivo pitanje. Moraću da pitam neke svoje kolege.“
„Naravno“, reče blago Danil. On ustade i pogleda čoveka. „Jedva čekam
da čujem njihova mišljenja. Bojim se da sada moramo da pođemo. Tajendova
porodica nas očekuje.“
 Dem ustade i nakloni se. „Uživao sam u našem razgovoru, ambasadore
Danile, Tajende od Tremelina. Nadam se da ćemo imati još dosta prilika u
budućnosti da se bolje upoznamo.“
Danil učtivo pognu glavu. Zastao je i prešao rukom preko demove čaše,
zagrevajući vino sa malo magijske toplote. Nasmešivši se na demov nagli
udah, okrenu se i pođe ka vratima sa Tajendom za petama.
Kako su stupili u hodnik Danil se osvrnu. Dem je držao čašu obema
rukama, sa zamišljenim izrazom na licu.
 ŠESTO POGLAVLJE

Špijun

Kao i uvek, vrata Rezidencije visokog gospodara otvoriše se na najmanji

dodir. Ušavši unutra, Sonei laknu i bi iznenađena kada je zatekla samo
Takana kako je čeka. On se nakloni.
„Visoki gospodar želi da razgovara s vama, gospo.“
Nemir zameni olakšanje. Da li namerava da joj da da čita još jednu
knjigu? Da li će to biti knjiga od koje strahuje: ona koja sadrži informacije o
crnoj magiji?“
Sonea duboko udahnu. „Onda me bolje odvedi njemu.“
„Ovuda“, reče on. Okrenuo se i pošao ka desnom stepeništu.
Sonea oseti kako joj srce preskoči. Stepenište je vodilo u podzemnu
prostoriju u kojoj je Akarin izvodio svoju tajnu, zabranjenu magiju. Ali
takođe, kao i levo stepenište, vodi do gornjeg sprata, gde se nalaze biblioteka
i trpezarija.
Pratila je Takana do vrata. Stepenište je bilo mračno i nije videla koji je
put odabrao dok nije načinila svetlosnu kuglu.
Spuštao se u podzemnu prostoriju.
Stala je dok joj je srce ludački tuklo, i posmatrala ga kako nastavlja da
silazi. Dole, kod vrata, on zastade i pogleda je.
„Neće vam nauditi, gospo“, uverio ju je. Otvorivši vrata, on joj pokaza da
uđe.
Zurila je u njega. Od svih mesta u Gildi - u celom gradu - ovog se najviše
plašila. Osvrnula se ka salonu. Mogla bih da potrčim. Nije daleko do vrata
salona...
„Dođi ovamo, Sonea.“
Glas je bio Akarinov. Bio je zapovednički i upozoravajući. Pomislila je
na Rotena, tetku Džonu, teču Ranela i braću; njihova bezbednost je zavisila
od njene saradnje. Naterala je sebe da se pokrene.
Takan se pomeri u stranu kada je stigla do vrata. Podzemna prostorija je
izgledala isto kao i kada ju je prethodni put videla. Dva stara, teška stola bila
su postavljena uz levi i desni zid. Fenjer i tamni zavežljaj tkanine nalazili su
se na bližem stolu. Na ostalim zidovima nalazile su se police za knjige i
ormarići. Na nekim stvarima se videlo da su popravljane, što ju je podsetilo
na štetu koju je napravio „ubica“. U jednom uglu bio je stari, izanđali
kovčeg. Da li je to bio kovčeg koji sadrži knjige o crnoj magiji?
„Dobro veče, Sonea.“
Akarin je, prekrštenih ruku, bio naslonjen sto. Ona se nakloni. „Visoki
go...“
Trepnula je od iznenađenja kada je shvatila da nosi običnu, grubo satkanu
odeću. Pantalone i kaput su mu bili otrcani, čak pocepani na nekim mestima.
„Želim nešto da ti pokažem“, rekao joj je. „U gradu.“
Ona ustuknu za korak, postavši obazriva. „Šta?“
„Ako bih ti rekao, ne bi mi poverovala. Jedini način da znaš istinu jeste
da lično vidiš.“
Videla je izazov u njegovim očima. Gledajući njegovu običnu odeću,
setila se da je već nosio sličnu, prekrivenu krvlju.
„Nisam sigurna da želim da vidim vašu istinu.“
Krajevi njegovih usana se izviše. „Pitala si se zašto radim to što radim od
kada si saznala za to. Iako ti neću pokazati kako, mogu da ti pokažem zašto.
Još neko bi trebalo da zna, osim Takana i mene.“ „Zašto ja?“
„To će ti s vremenom postati jasno.“ Posegao je iza sebe i uzeo tamni
zamotuljak sa stola. „Obuci ovo.“
Trebalo bi da odbijem da idem, pomislila je. Ali hoće li mi dozvoliti?
Zurila je u svežanj u njegovim rukama. A ako pođem, možda saznam nešto
što kasnije može da bude upotrebljeno protiv njega.
A šta ako mi pokaže nešto zabranjeno? Nešto zbog čega će me izbaciti iz
Gilde?
Ako dođe do toga, reći ću im istinu. Rizikovala sam u nadi da ću spasiti i
sebe i Gildu.
Naterala je sebe da mu priđe i uzme svežanj. Kako ga je pustio, on se
razmota i otkri dugačak crni ogrtač. Uhvativši ga za kopču, ogrnula ga je oko
ramena i zakopčala ga.
„Neka ti odora bude dobro sakrivena“, naložio joj je. Uzeo je fenjer i
pošao ka zidu. Deo skliznu u stranu i u prostoriju pokulja hladni vazduh
podzemnih tunela.
Naravno, pomislila je. Setila se noći koje je provela istražujući hodnike
ispod Gilde, dok je Akarin nije pronašao i izbacio je napolje. Išla je
hodnikom koji je vodio do ove prostorije. Šok što se našla na pragu njegovog
tajnog područja naterao ju je u beg i nikada se nije vratila da dalje istraži
hodnik.
Mora da vodi ka gradu, ako je ono što Akarin kaže istina.
Akarin uđe u hodnik, okrenu se i pozva je. Sonea duboko udahnu i
polako izdahnu vazduh. Prišavši otvoru, pošla je za njim u tamu.
Fitilj fenjera zatitra i pojavi se plamen. Pitala se zašto se muči sa običnim
izvorom svetlosti, a onda shvatila da je, pošto nije nosio odoru, nameravao da
ostane prerušen kao nečarobnjak. Niko ko nije čarobnjak ne bi pratio kuglu
svetlosti.
Ako mu je važno da ga niko ne prepozna, onda imam nešto što mogu da
upotrebim protiv njega ako se ukaže potreba.
Kao što je i očekivala, odveo ju je u suprotnom pravcu od Univerziteta.
Nastavio je da ide oko dvesta koraka, a onda polako stao. Blagi titraj
svetlosti pređe hodnikom čim se barijera raspala. Nastavio je dalje, ne
progovorivši ni reči. Stao je još tri puta da ukloni barijere. Nakon što su
prošli četvrtu, Akarin se okrenu i ponovo ih podiže iza njih. Sonea se osvrnu.
Da se usudila da nastavi dalje od Akrinove podzemne prostorije tokom
svojih ranijih istraživanja, naišla bi na ove barijere.
Hodnik je blago zavijao udesno. Pojaviše se sporedni hodnici. Akarin bez
oklevanja skrenu u jedan od njih, i njihov put poče da krivuda kroz
nekolicinu trošnih prostorija. Kada je ponovo stao, našli su se pred nagiboin
od kamenja i zemlje gde se krov urušio. Ona ga upitno pogleda.
Oči su mu sijale na svetlosti lampe. Napeto je zurio u blokadu. Suvi
zvuk grebanja ispuni hodnik kada je kamenje počelo da se krivi ka unutra i
oblikuje grube stepenice. Na vrhu se pojavi rupa. Akarin spusti nogu na prvi
stepenik i pođe gore.
Sonea krenu za njim. Na vrhu je bio još jedan prolaz. Svetlost fenjera
otkri da su zidovi načinjeni od šarene mešavine nekvalitetnih cigala. Vazduh
je mirisao vlažno i poznato. Ovo mesto ju je snažno podsećalo na... na...
Lopovski drum.
Ušli su u tunele ispod grada koje je koristilo kriminalno podzemlje.
Akarin se okrenu i pogleda u stepenice. Stepenice skliznuše napred i
blokiraše put. Kada su one došle na svoja mesta, on krenu hodnikom.
Pitanja počeše da se roje u Soneinim mislima. Da li Lopovi znaju da
visoki gospodar čarobnjaka koristi njihove hodnike, i da ispod Gilde postoje
tuneli povezani s njihovim? Znala je da oni pažljivo čuvaju svoju teritoriju,
tako da je sumnjala da je izmakao njihovoj pažnji. Da li je onda dobio
dozvolu da koristi drum? Razmislila je o njegovoj gruboj odeći. Možda je
dobio dozvolu koristeći lažni identitet.
Nekoliko stotina koraka dalje mršavi muškarac mutnih očiju iskorači iz
udubljenja u zidu i klimnu Akarinu. Zastao je da pogleda Soneu, očevidno
iznenađen njenim prisustvom, ali ništa nije rekao. Okrenuvši se, zaputio se
ispred njih niz hodnik.
Njihov nemi vodič nametnuo je brz korak, vodeći ih na dugo putovanje
kroz zavojiti, složeni lavirint hodnika. Uskoro je Sonea postala svesna vonja
koji je poznavala, ali nije mogla tačno da ga odredi. Promenio se isto koliko i
zidovi, ali nešto u promeni mirisa takođe joj je bilo poznato. Tek kada je
Akarin stao i zakucao na jedna vrata, Sonea shvati šta je osetila.
Bio je to straćarnik. Miris pomešanog ljudskog i životinjskog otpada,
znoja, đubreta, dima i bola. Sonea se zaljulja kada je preplaviše sećanja: na
to kako je radila sa tetkom i tečom, kako se išunjavala da bi se pridružila
Seriju i bandi uličnih mangupa sa kojima su tumarali.
Tada se vrata otvoriše i ona se vrati u sadašnjost.
U dovratku je stajao krupan čovek, sa grubom košuljom zategnutom
preko širokih grudi. Sa poštovanjem je klimnuo Akarinu, a zatim se, kada je
nju ugledao, namrštio kao da je poznao njeno lice, ali nije bio siguran zašto.
Nakon par trenutaka slegnuo je ramenima i pomerio se korak unazad.
„Uđite.“
Sonea je pošla za Akarinom u malenu prostoriju, jedva dovoljno veliku
da u nju stanu njih troje i uzani ormarić. Sa druge strane bila su teška vrata.
Sonea oseti vibraciju oko njih i shvati da su ojačana snažnom magijskom
barijerom. Koža joj se naježi. Čemu bi, u straćarniku, bilo potrebno tako
snažno zatvaranje?
 Čovek se okrenu da pogleda Akarina. Iz njegovog oklevajućeg i
uznemirenog ponašanja, Sonea pretpostavi da on zna ko je posetilac - ili da
barem dovoljno zna da se nalazi pred nekim važnim i moćnim.
„Budan je“, on zabrunda, sa zebnjom pogledavši u vrata.
„Hvala ti što si motrio na njega, Morene“, reče blago Akarin.
„Nema frke.“
„Da li ste kod njega pronašli crveni dragulj?“
„Ne. Dobro smo pretražili. Ništa nismo našli.“
Akarin se namršti. „Dobro. Ostani ovde. Ovo je Sonea. Poslaću je
napolje nakon nekog vremena.“
Morenov pogled polete ka njoj.
„Ona Sonea?“
„Da, živa legenda“, odgovori suvo Akarin.
Moren joj se osmehnu. „Čast mi je da vas upoznam, gospo.“
„Čast je upoznati tebe, Morene“, odgovori ona, pošto je na trenutak
zbunjenost nadvladala nemir. Živa legenda?
Izvadivši ključ iz džepa, Moren ga gurnu u bravu i okrenu. Odmakao se
za korak, dozvolivši Akarinu da priđe. Sonea trepnu kada je osetila kako je
okružuje magija. Akarin je načinio štit oko oboje. Provirila je preko njegovog
ramena, napeta od znatiželje. Vrata se polako otvoriše ka njima.
Prostorija iza njih bila je mala. Kamena klupa bila je jedini nameštaj. Na
klupi je ležao muškarac, okovanih ruku i nogu.
Kada je ugledao Akarina, oči mu se ispuniše užasom. Počeo je slabašno
da se napreže. Sonea je užasnuto gledala u njega. Bio je mlad, verovatno nije
bio mnogo stariji od nje. Lice mu je bilo široko, a koža nezdravo smeđa.
Tanke ruke mu behu prekrivene ožiljcima, a niz podlakticu mu se spuštala
sveža posekotina okružena osušenom krvlju. Nije izgledalo kao da bilo kome
može da naudi.
Akarin mu priđe i spusti šaku na čelo. Zarobljenik raširi oči. Sonea
uzdrhta kada je shvatila da mu čita um.
Ruka mu se naglo pomeri kako je zgrabio zarobljenika za vilicu. Istog
trena, čovek čvrsto zatvori usta i poče da se otima. Akarin mu na silu otvori
usta. Sonea ugleda zlatni blesak, a onda Akarin baci nešto na pod.
Zlatan zub. Sonea zgroženo ustuknu, a onda odskoči kada čovek poče da
se smeje.
 „Šada šu videli tvoju ženu“, reče glasom sa snažnim naglaskom, zbog
izvađenog zuba. „Kariko kaže da še biti njegova kada te ubije.“
Akarin se osmehnu i pogleda u nju. „Šteta što ni ti ni ja nećemo biti živi
da ga gledamo kako to pokušava.“
Zgazio je zub. Na Soneino iznenađenje, on krcnu pod njegovom čizmom.
Kada je sklonio nogu, ona iznenađeno vide da se zlato raspalo i da su po
podu raštrkane crvene krhotine.
Sonea se namršti na izobličenu grudvicu koja je do malopre bila zub,
pokušavajući da shvati smisao razgovora. Šta je čovek hteo da kaže? „Videli
su tvoju ženu?“ Ko su to „oni“. Kako su mogli da je vide? Očigledno je to
imalo neke veze sa zubom. Zašto bi neko stavio dragulj u zub? A to
očigledno nije bio dragulj. Izgledalo je kao staklo. Dok je posmatrala
krhotine, setila se da je Akarin pitao Morena da li su pronašli crveni dragulj.
Poznati ubica je nosio prsten sa crvenim kamenom. Kao i Lorlen.
Pogledala je zatvorenika. Sada je bio potpuno oklembešen. Sa strahom je
pogledala Akarina.
„Sonea?“
Pogledala ga je. Oči su mu bile hladne i mirne.
„Doveo sam te ovamo da bih odgovorio na neka od tvojih pitanja“, kaza
joj. „Znao sam da mi nećeš verovati osim ako lično ne vidiš istinu, tako da
sam odlučio da te naučim nečemu što nikad nikoga ne bi naučio. To je
veština koja se lako može zloupotrebiti, ali ako ti...“
„Ne!“ Ispravila je leđa. „Neću da naučim...“
„Ne mislim na crnu magiju“, Akarinove oči blesnuše. „Tome te neću
naučiti, čak i da to želiš. Želim da te naučim kako da čitaš um.“
„Ali...“ Brzo je udahnula vazduh kada je shvatila na šta misli. On, od svih
čarobnjaka Gilde, jedini može da čita tuđi um bez obzira na to da li pristaju
na to ili ne. I sama je iskusila njegove veština čitanja uma, kada je otkrio da
ona, Lorlen i Roten znaju da on koristi crnu magiju.
I sada je želeo da nauči nju kako da to čini.
„Zašto?“ izlete joj.
„Kao što sam ti rekao, želim da lično saznaš istinu. Ne bi mi verovala
ako bih ti rekao.“ On zažmiri. „Ne bih ti poverio ovu tajnu da ne znam da
imaš snažan osećaj za čast i moral. Čak i pored toga, moraš se zakleti da
nikada ne koristiš ovaj metod čitanja uma na nevoljnoj osobi, osim ako
Kajrelija nije u velikoj opasnosti a ne postoji ništa drugo što možeš da
učiniš."
Sonea teško proguta pljuvačku i zadrža miran pogled. „Očekujete da
ograničim korišćenje onako kako vi kažete, iako vi to sami ne činite?“
Pogled mu se smrači, ali usta mu se razviše u sumorni osmeh. „Da. Da li
ćeš se zakleti, ili ćemo se vratiti u Gildu?“
Pogledala je zarobljenika. Očigledno je Akarin nameravao da ona pročita
um ovog čoveka. Ne bi joj dao da to čini ako bi ga ugrozilo ono što će videti.
Ali da li će ona videti nešto što će nju dovesti u opasnost?
Nemoguće je da um laže. Da sakrije istinu, možda, ali to je teško - i
nemoguće sa Akarinovim načinom čitanja uma. Međutim, ako je uredio da
ovaj čovek veruje da su određene laži istinite, opet može da bude obmanuta.
Ali ako to drži na umu i pažljivo razmotri sve što sazna...
Znati kako da čitaš umove može biti korisna veština. Čak i da da ovaj
zavet, to je neće sprečiti da to upotrebi u borbi protiv njega. Kajrelija je već
u velikoj opasnosti samo zbog toga što ima crnog čarobnjaka u srcu
Čarobnjačke gilde.
Zarobljenik joj uzvrati pogled.
„Želite da se zakunem da nikada neću čitati umove osim ako Kajrelija
nije u opasnosti“, reče ona. „A, opet, želite da pročitam njegov. On sigurno ne
može biti pretnja za Kajreliju.“
Akarin se osmehnu. Izgledao je zadovoljan njenim pitanjem. „Sada nije.
Ali je bio. A njegove tvrdnje da će te njegov gospodar zarobiti nakon što me
ubije dokazuju da postoji pretnja u budućnosti. Kako možeš da znaš da li je
njegov gospodar sposoban za to ako mu ne pročitaš um?“
„Sa takvim rezonovanjem može da se opravda čitanje uma bilo koga ko
zapreti.“
Njegov osmeh se raširi. „Zbog čega ja i tražim da mi se zakuneš. Nećeš
koristiti ovu veštinu osim ako nema drugog izbora.“ Izraz mu postade
ozbiljan. „Ne postoji drugi način da ti pokažem istinu - ne bez rizikovanja
tvog života. Hoćeš li se zakleti?“
Oklevala je, a onda klimnula. On prekrsti ruke i sačeka. Ona duboko
udahnu.
„Kunem se da nikada neću pročitati um nevoljne osobe osim ako
Kajrelija nije u velikoj opasnosti i ne postoji drugi način da se ta opasnost
izbegne.“
On klimnu. „Dobro. Ako ikada otkrijem da si prekršila zakletvu,
postaraću se da zbog toga zažališ.“ Okrenuo se da pogleda zarobljenika.
Čovek ih je pažljivo posmatrao.
„Da li ćeš me sada pustiti“, reče čovek molećivim glasom. „Znaš da sam
morao da učinim ono što sam učinio. Naterali su me. Sada kamena više
nema, ne mogu da me pronađu. Neću...“
„Tišina.“
Čovek se zgrči na ovo naređenje, a onda zacvile kada Akarin čučnu
pored njega.
„Stavi šaku na njegovo čelo.“
Sonea odagna neodlučnost i čučnu pored zarobljenika. Spustila je šaku na
njegovo čelo. Srce joj preskoči otkucaj kada Akarin stavi svoju šaku preko
njene. Njegov dodir je isprva bio hladan, ali je ubrzo postao topliji.
— Pokazaću ti kako da ga pročitaš, ali kada budeš shvatila veštinu,
pustiću te da istražuješ kako želiš.
Osetila je njegovo prisustvo na rubu misli. Sklopivši oči, zamislila je svoj
um kao prostoriju, kao što ju je Roten naučio. Zakoračila je ka vratima,
nameravajući da ih otvori i dočepa ga, a onda iznenađeno odskočila kada se
Akarin projavio u prostoriji. Odmahnuo je rukom ka zidovima.
— Zaboravi ovo. Zaboravi sve što si naučila. Vizuelizacija usporava i
ograničava tvoj um. Koristeći je, razumećeš samo ono što se može prevesti
u slike.
Prostorija oko nje se raspade. Kao i njegova slika. Ali osećaj njegovog
prisustva je ostao. Pre nego što je pročitao njen um, gotovo da nije ni osetila
prisustvo. Sada je otkrila nagoveštaj ličnosti i moći koja je bila daleko
snažnija od bilo čega što je ranije srela.
— Prati me...
Njegovo prisustvo se udalji. Jureći ga, osetila je kako se primiče trećem
umu. Iz tog uma je zračio strah, i ona naiđe na otpor.
— Može da te zaustavi samo ako te oseti. Da bi ga sprečila da te oseti,
odbaci svu volju i nameru osim jedinog cilja da uđeš u njegov um a da ga
ne uznemiriš. Ovako...
Na njeno zaprepašćenje Akarinovo prisustvo se promeni. Umesto što je
ispoljavao svoju volju na umu ovog čoveka, izgledalo je kao da je odustao.
Ostalo je samo najslabije prisustvo, nejasna želja da se odluta u tude misli.
Tada njegovo prisustvo ponovo ojača.
— Sada ti.
Imala je zaostali osećaj onoga što je učinio. Izgledalo je lako, ali svaki
put kada bi pokušala da ga ponovi, odbila bi se od zarobljenikovog uma.
Onda je osetila kako Akarinov um ulazi u njen. Pre nego što je mogla da
oseti uznemirenost, poslao je nešto - pojam - u njen um. Umesto da pokuša
da odvoji i oslobodi se svih namera osim jedne, treba da se koncentriše na tu
jednu koja joj je bila potrebna.
Iznenada je tačno znala kako da se provuče pored zarobljenikovog otpora.
Za tili čas je uplovila u njegov um.
— Dobro. Sada zadrži taj ovlašni dodir. Motri na njegove misli. Kada
vidiš sećanje koje želiš da istražiš, upotrebi svoju volju na njegovom umu.
To je teže. Gledaj mene.
Čovek je mislio o zubu, pitajući se da li je njegov gospodar posmatrao
kada se pojavila devojka.
— Ko si ti?, upita Akarin.
— Tavaka.
Iznenada, Sonea postade svesna da je doskora bio rob.
— Ko je tvoj gospodar?
— Harikava. Moćan Ičani. Lice, očigledno sačakansko, blesnu u
njegovom umu. Bilo je to okrutno lice, strogo i pametno.
— Šta su Ičaniji?
— Moćni čarobnjaci.
— Zašto drže robove?
— Zbog magije.
Višeslojno sećanje iskrsnu u Soneinom umu. Stekla je utisak nebrojenih
sećanja iste stvar: blagi bol od plitke posekotine, izvlačenje moći...
Ičaniji, iznenada je razumela, koriste crnu magiju da crpe moć iz svojih
robova, neprekidno se ojačavajući.
— Ne više! Ja više nisam rob. Harikava me je oslobodio.
— Pokaži mi.
Sećanje prolete kroz Tavakin um. Harikava sedi u šatoru. Govori kako će
osloboditi Tavaku ako pođe na opasan zadatak. Sonea oseti kako Akarin
preuzima kontrolu nad sećanjem. Zadatak je da uđe u Kajreliju i otkrije da li
su Karikove reči tačne. Da li je Gilda slaba? Da li je odbacila korišćenje
veće magije? Mnogi od robova nisu uspeli. Ako on uspe, biće prihvaćen
među Ičanije. Ako ne, uloviće ga.
Harikava otvori drvenu kutiju ukrašenu zlatom i draguljima. Izvadivši
komad nečeg prozirnog i čvrstog, on ga baci u vazduh. Lebdelo je tamo,
polako se topeći pred Tavakinim očima. Harikava posegnu za pojas i izvuče
ukrašeni zakrivljeni bodež sa draguljima u dršci. Sonea prepozna oblik. Bio
je isti kao onaj koji je pre mnogo vremena Akarin koristio na Takanu.
Posekavši ruku, Harikava nakapa krv preko istopljene kuglice. Ona
postade crvena i očvrsnu. Skinuvši jedan od mnogih prstenova koji su krasili
njegove ruke, on ga uobliči oko dragulja tako da je sićušna crvena tačkica
ostala jedino što se videlo. Razumela je šta će ovaj dragulj učiniti. Svaki
prizor, svaki zvuk i svaku misao koje bude imao, osetiće i njegov gospodar.
Čovekov pogled srete Tavakin. Osetila je odjek robovog straha i nade.
Gospodar ga pozva i, krvavom rukom, ponovo posegnu za nožem.
Sećanje se iznenada završi.
— Sada ti probaj, Sonea.
Na trenutak je razmišljala sa kojom slikom da podstakne čoveka.
Nehotice, ona posla sećanje na Akarina u crnoj odori.
Nije bila spremna za mržnju i strah koji ispuniše čovekov um. Uslediše
kratki prizori iz nedavne magijske borbe. Akarin ga je pronašao pre nego što
je mogao dovoljno da se ojača. Harikava će biti razočaran i ljut. Kariko
takođe. Pojavi se prizor nekolicine muškaraca i žena koji sede u obruču oko
vatre: sećanje koje Tavaka nije želeo da ona vidi. Uspeo je da prisili sećanje
da nestane sa veštinom nekoga dobro upoznatog sa skrivanjem sećanja od
umova koji ih traže. Shvatila je da je zaboravila da ga ščepa da bi ga
kontrolisala.
— Pokušaj ponovo. Moraš uhvatiti sećanje i zadržati ga.
Poslala je Tavaki sliku kruga stranaca po svom sećanju. Pomislio je da
su lica pogrešna. Harikavino lice se pojavi u umu. Ispoljivši svoju volju, ona
„uhvati“ sećanje i blokira njegove napore da je zaustavi.
— Tako je. Sada istraži kako želiš.
Pažljivo je ispitala lica.
— Ko su ovi Ičaniji?
Usledila su imena i lica, ali jedno se isticalo.
 — Kariko. Čovek koji želi da ubije Akarina.
— Zašto?
— Akarin je ubio njegovog brata. Svaki rob koji se okrene protiv svog
gospodara mora biti uhvaćen i kaznjen.
Na to, ona gotovo izgubi kontrolu nad sećanjem. Akarin je bio rob!
Tavaka mora da je osetio njenu iznenađenost. Ona oseti nalet divlje radosti.
— Zbog Akarina, zato što je Kariko zarobio Akarina i pročitao njegov
um, znamo da je Gilda slaba. Kariko kaže da Gilda ne koristi višu magiju.
Kaže da ćemo napasti Kajreliju i sa lakoćom poraziti Gildu. Biće to lepa
osveta za ono što nam je Gilda učinila nakon rata.
Sonei se krv zaledi u žilama. Ova grupa neverovatno moćnih crnih
čarobnjaka namerava da napadne Kajreliju!
— Kada će se dogoditi taj napad?, Akarin iznenada upita.
Sumnja ispuni čovekov um.
— Ne znam. Drugi se plaše Gilde. Nijedan od robova se nije vratio. A
neću ni ja... ne želim da umrem!
Iznenada se pojavi mala bela kuća, praćena užasnom krivicom.
Debeljuškasta žena - Tavakina majka. Suvonjavi otac smežurane kože. Lepa
devojka sa krupnim očima - njegova sestra. Telo njegove sestre nakon što je
Harikava došao i...
Sonei je bila potrebna puna kontrola da se odupre da ne pobegne iz
njegovog uma. Čula je i videla posledice nekih od okrutnih napada
razbojnika dok je živela u straćarniku. Tavakina porodica je umrla zbog
njega. Njegovi roditelji bi mogli da naprave još darovitih potomaka. Sestra
takođe može razviti moći. Ičanski gospodar nije želeo da za svaki slučaj
povede sa sobom sve oko Tavake, a nije želeo da ostavi moguće izvore moći
da ih ne bi pronašli i upotrebili njegovi neprijatelji.
Sažaljenje i strah su se borili u njoj. Tavaka je imao užasan život. Ali,
ipak, ona oseti i njegovu ambiciju. Ako bi mu se ukazala prilika, vratio bi se
u svoju domovinu i postao jedan od ovih čudovišnih Ičanija.
— Šta si uradio od kada si ušao u Imardin?, upita Akarin.
Usledilo je sećanje na zapuštenu sobu bol-kuće, a zatim prepunu
zajedničku prostoriju. Sedi na mestu gde bi ga nakratko dotakli drugi i traži
magijski potencijal. Nije bilo smisla da traći vreme uhodeći žrtvu, osim ako u
njoj nije bilo snažne skrivene magije. Ako je oprezan, postaće dovoljno
snažan da porazi Akarina. Tada će se vratiti u Sačaku, pomoći Kariku da
okupi Ičanije, i onda će napasti Kajreliju.
Čovek je odabran i poslat. Nož, poklon od Harikave, isukan i...
— Vreme je da završiš, Sonea.
Osetila je kako se Akarinova ruka steže oko njene. Kako ju je odmakla
od Tavakinog čela, njegov um istog trena iskliznu iz njenog. Namrštila se na
Akarina kako je sumnja rasla.
„Zašto sam to učinio?“ On se sumorno osmehnu. „Upravo bi saznala
nešto što ja ne želim da saznaš.“ Ustao je i pogleda Tavaku, koji je teško
disao.
„Ostavi nas, Sonea.“
Piljila je u Akarina. Nije bilo teško pogoditi šta je nameravao da učini.
Htela je da se pobuni, ali znala je da ga ne bi zaustavila čak i kada bi mogla.
Pustiti Tavaku, značilo bi osloboditi ubicu. Nastavio bi da lovi Kajrelijance.
Crnom magijom.
Naterala se da se okrene, otvori vrata i izađe iz prostorije. Vrata se
zalupiše za njom. Moren podiže pogled, i njegov izraz postade blaži. Pružio
joj je kriglu.
Prepoznavši slatki miris bola, prihvatila je kriglu i uzela nekoliko velikih
gutljaja. Toplina poče da se širi kroz nju. Kada je završila piće, vratila je
kriglu Morenu.
„Bolje?“
Ona klimnu.
Vrata iza nje se otvoriše. Okrenula se i videla Akarina. U tišini su
posmatrali jedno drugo. Pomislila je na ono što joj je otkrio. Ičaniji. Njihov
plan da napadnu Kajreliju. Da je bio rob... previše detaljno da bi bila
obmana. Akarin nije mogao ovo da pripremi.
„Imaš da razmišljaš o mnogo toga“, rekao je blago. „Hajde. Vratićemo se
u Gildu.“ Prošao je pored nje. „Hvala ti, Morene. Oslobodi ga se na
uobičajen način.“
„Da, gospodaru. Da li ste pronašli nešto korisno?“
„Možda.“ Akarin pogleda u Soneu. „Videćemo.“
„Sada češće dolaze, zar ne?“ upita Moren.
Sonea primeti blago oklevanje u Akarinovom odgovoru.
„Da, ali tvoj poslodavac ih takođe brže pronalazi. Prenesi moju
zahvalnost, hoćeš li?“
Čovek klimnu i dade Akarinu njegov fenjer. „Hoću.“
Akarin otvori vrata i izađe napolje. Kako je pošao niz hodnik, Sonea
krenu za njim, misli i dalje zamršenih od onoga što je saznala.
 SEDMO POGLAVLJE

Akarinova priča

Zvuk udaraca metala o metal odjekivao je niz hodnik, praćen bolnim

uzdahom. Seri stade i uznemireno pogleda Gola. Rmpalija se namršti.
Seri pokaza glavom ka vratima ispred njih. Izvukavši dugačak nož
opakog izgleda sa pojasa, Gol požuri napred. Stigao je do vrata i provirio u
prostoriju. Namrgođenost nestade.
Pogledao je u Serija i iscerio se. Sa olakšanjem, i sada više znatiželjan
nego zabrinut, Seri priđe i pogleda unutra.
Dve prilike su bile nepomične, jedna je čudno klečala sa nožem
prislonjenim uz grlo. Seri prepozna gubitnika kao Krina, ubicu i veštog borca
koga je uglavnom unajmljivao za važnije zadatke. Krinove oči zatreptaše ka
Seriju. Izraz mu se promeni iz iznenađenog u posramljeni.
„Predaješ se?“ upita Savara.
„Da“, reče Krin sa naporom.
Savara skloni nož i odmaknu se u jednom tečnom pokretu. Krin ustade i
oprezno je pogleda. Seri zabavljeno primeti da je bar za glavu viši od nje.
„Ponovo vežbaš na mojim ljudima, Savara?“
Ona se prepredeno osmehnu. „Samo po pozivu, Serini.“
Pažljivo je razmotrio. Šta ako on...? Biće nekog rizika, ali uvek je tako.
Pogledao je u Krina, koji je izmicao ka vratima.
„Nastavi, Krine. Zatvori vrata za sobom.“ Ubica žurno ode. Kada se vrata
zatvoriše, Seri priđe Savari. „Pozivam te da se okušaš sa mnom.“
Čuo je Golov udah.
Njen osmeh se razvuče. „Prihvatam.“
Seri izvuče iz svog kaputa par bodeža. Na drškama su se nalazile kožne
omče da ih spreče da mu iskliznu iz ruku, i da mu omoguće da ih hvata i
vuče. Ona podiže obrve kada je provukao šake kroz omče.
„Dva su retko kada bolja od jednog“, primeti ona.
„Znam“, odvrati Seri kada joj je prišao.
„Ali ti zaista izgledaš kao da znaš šta radiš“, promrmlja ona.
„Pretpostavljam da to obično zastraši prosečnog klipana.“
„Da, tako je.“
Ona načini par koraka nalevo, primakavši se malo bliže. „Ja nisam
prosečni klipan, Serini.“
„Nisi. Svestan sam toga.“
Osmehnuo se. Ako je razlog što mu je ponudila pomoć da zadobije
njegovo poverenje dovoljno dugo dok ne dobije šansu da ga ubije, on joj je
sada verovatno pružao savršenu priliku za to. Međutim, ona će umreti zbog
toga. Gol će se postarati za to.
Skočila je ka njemu. Izmakao se, a onda prišao i naciljao njeno rame. Ona
skrenu sa putanje.
Nastavili su ovako nekoliko minuta, oboje isprobavajući reflekse i domet
drugog. Tada mu ona priđe i on je blokira, uzvrativši sa nekoliko brzih
napada. Nijedno od njih dvoje nije baš uspevalo da probije protivnikovu
odbranu. Odmakli su se jedno od drugog, oboje zadihani.
„Šta si uradio sa robom?“ upitala je.
„Mrtav je.“
Pažljivo je posmatrao njeno lice. Nije izgledala iznenađeno, samo pomalo
ljuto. „On je to učinio?“
„Naravno.“
„Ja sam to mogla uraditi za tebe?“
Namrštio se. Zvučala je tako sigurno. Previše sigurno.
Napala je, a njeno sečivo blesnu na svetlosti lampe. Seri odgurnu njenu
ruku svojom podlakticom. Usledila je brza i divlja borba, i on se pobednički
isceri kada je uspeo da joj skloni desnu ruku i pritisne nož na levi pazuh.
Ona se ukoči, takođe se smešeći.
„Predaješ se?“ upita ona.
Na njegov stomak bio je prislonjen oštar vrh. Pogledavši, on ugleda drugi
bodež u njenoj levoj ruci. U desnoj je i dalje bio prvi nož. On se osmehnu, a
onda malo snažnije pritisnu svoj nož na njen pazuh.
„Ovde postoji vena koja ide pravo do srca. Kada se preseče, krvari tako
brzo da ne bi živela dovoljno dugo da odlučiš kako da me opsuješ.“
Bio je zadovoljan kada je video kako se njene oči šire od iznenađenja i
njen osmeh nestaje. „Onda, nerešeno?“
Bili su veoma blizu. Mirisala je prekrasno, mešavina svežeg znoja i nečeg
začinjenog. Oči su joj se caklile od zadovoljstva, ali usne su nepomično
činile tanku crtu.
„Nerešeno“, složi se. Odmakao se na jednu stranu, tako da se njeno
sečivo pomerilo sa njegovog stomaka pre nego što je on svoje sklonio sa
njenog pazuha. Srce mu je ubrzano lupalo. Nije to bio neprijatan osećaj.
„Znaš da su ovi robovi čarobnjaci?“ upitao je.
„Da.“
„Kako planiraš da ih ubiješ?“
„Imam svoje načine.“
Seri se sumorno osmehnu. „Ako kažem svojoj mušteriji da mi nije
potreban za ubistva, postaviće neka nezgodna pitanja. Kao na primer, ko to
radi umesto njega?“
„Ako ne zna ko je pronašao roba, ne mora da zna ni ko ih ubija.“ „Ali zna
da su tu. Jedan stražar mu priča o žrtvama. Ako prestanu da pronalaze žrtve,
a da on nije uklonio ubicu, pitaće se zašto je to tako.“ Ona slegnu ramenima.
„To nije bitno. Više ne šalju jednog po jednog roba. Mogu da ubijem neke od
njih, a on neće ni primetiti.“
Ovo su bile vesti. Loše vesti. „Ko su to oni’?“
Ona podiže obrve. „Zar ti nije rekao?“
Seri se osmehnu, dok se u sebi proklinjao što je otkrio svoje neznanje.
„Možda jeste, možda nije“, odgovori on. „Želim da čujem šta ti imaš da
kažeš.“
Ona se namrgodi. „0ni su Ičaniji. Izgnanici. Sačakanski kralj šalje u
pustinju one koji zasluže njegovu nemilost.“
„Zašto šalju robove ovamo?“
„Žele da povrate moć i položaj tako što će poraziti starog sačakanskog
neprijatelja, Gildu.“
Ovo su takođe bile novosti. Izvukao je dlanove iz omči na bodežima.
Verovatno nema razloga za brigu, pomisli on. Prilično lako ubijamo ove
„robove“.
„Hoćeš li mi dozvoliti da ubijem neke od ovih robova?“ upita ga ona.
 „Zašto moraš da me pitaš? Lako možeš da ih pronađeš i ubiješ, ne moraš
da radiš sa mnom.“
„Ah, ali da nisam to učinila, možda bi me pogrešno smatrao za jednog od
njih.“
Zakikotao se. „To bi bilo nesre...“
Kucanje ga prekide. Pogledao je Gola sa očekivanjem. Krupni muškarac
priđe vratima. Unutra uđe jedan još krupniji, kome je pogled nervozno šetao
sa Gola na Serija do Savare.“
„Morene.“ Seri se namršti. Moren mu je sinoć poslao uobičajenu poruku
od jedne reči da potvrdi da se otarasio tela ubice. Nije trebalo lično da poseti
Serija osim ako nema nešto važno da izvesti.
„Serini“, odgovori Moren. Ponovo je pogledao Savaru, sa nepoverljivim
izrazom na licu.
Seri se okrenu sačakanskoj ženi. „Hvala ti na vežbi“, reče joj.
Ona klimnu. „Hvala tebi, Serini. Obavestiću te kada pronađem sledećeg.
Ne bi trebalo da prođe mnogo.“
Seri je posmatrao njen hod dok je odlazila iz prostorije. Kada se vrata za
njom zatvoriše, on se okrenu Morenu.
„Šta je?“
Krupni čovek iskrivi lice. „Možda nije ništa, ali mislio sam da bi želeo da
znaš. Nije odmah ubio ubicu. Vezao ga je, a onda je otišao. Kada se vratio,
doveo je nekoga sa sobom.“
„Koga?“
„Devojku iz straćarnika koja je stupila u Gildu.“
Seri je zurio u njega. „Soneu?“
„Da.“
Neočekivani osećaj krivice obuze Serija. Pomislio je na način na koji je
Savara ubrzala njegovo srce. Kako je mogao da dopusti da se divi nekoj
neznanki, i to jednoj kojoj se verovatno ne može verovati, kada još voli
Soneu? Ali Sonea je izvan njegovog domašaja. A ona ga, u svakom slučaju,
nikada nije volela. Ne onako kako on voli nju. Zašto da ne razmišlja o
drugoj?
Tada mu do uma dopre značenje onoga što mu je Moren rekao. Sonea je
odvedena da vidi ubicu. Dovedena je u prisustvo opasnog čoveka. Iako je
znao da je verovatno bila prilično bezbedna sa Akarinom, ipak je osetio
zaštitnički gnev. Nije želeo da ona bude umešana u ovo.
Ali da li je ona sve vreme svesna njegove tajne borbe koja se odigrava u
mračnim krajevima Imardina? Da je priprema da se pridruži borbi?
Morao je da zna. Okrenuvši se u mestu, on ode do vrata.
„Gole. Pošalji poruku visokom gospodaru. Moramo da razgovaramo.“

Lorlen kroči u Ulaznu dvoranu Univerziteta i stade kada je ugledao

Akarina kako prolazi kroz ogromna vrata.
„Lorlene“, reče Akarin, „da li si zauzet?“
„Ja sam uvek zauzet“, odgovori Lorlen.
Akarin se nasmeši. „Ovo će trajati svega par minuta.“
„U redu.“
Akarin pokaza ka Lorlenovoj kancelariji. Znači, nesto lično, pomisli
Lorlen. Vratio se iz Ulazne dvorane u hodnik, ali je bio svega par koraka od
svoje kancelarije kada se začu neki glas.
„Visoki gospodaru?“
Jedan alhemičar je stajao ispred vrata učionice malo dalje niz hodnik.
Akarin stade.
„Da, gospodaru Halvine?“
Učitelj žurno priđe. „Sonea jutros nije došla na čas. Da li je dobro?“
Lorlen vide kako zabrinutost pređe Akarinovim licem, ali nije mogao da
otkrije da li se odnosila na Soneinu dobrobit ili na to što nije bila tamo gde je
trebalo da bude.
„Njena služavka me nije obavestila ni o kakvoj bolesti“, odgovori Akarin.
„Siguran sam da postoji dobar razlog. Samo sam pomislio da je neobično.
Obično je vrlo tačna.“ Halvin se osvrnu ka učionici koju je napustio. „Bolje
bi bilo da se vratim pre nego što se pretvore u divlje zveri.“
„Hvala vam što ste me obavestili“, reče Akarin. Halvin ponovo klimnu, a
onda žurno ode. Akarin se okrenu da pogleda Lorlena. „Ova druga stvar će
morati da sačeka. Bolje da otkrijem šta moja polaznica smera.“
Posmatrajući ga kako odlazi, Lorlen se borio da suzdrži sve snažniji
zloslutni osećaj. Da je bolesna, služavka bi sigurno obavestila Akarina. Zašto
bi namerno zanemarila časove? Krv mu se sledi u žilama. Da li su ona i
Roten odlučili da krenu protiv Akarina? Da jesu, sigurno bi prvo njemu rekli.
Zar ne bi?
 Vrativši se do Ulazne dvorane, pogledao je uza stepenište. Ako su nešto
planirali zajedno, oboje ih neće biti. Samo mora da proveri Rotenovu
učionicu.
Prišavši stepeništu, požurio je gore.

Podnevno sunce se probijalo kroz šumu, dodirujući nove, svetlozelene

listove. Njegova toplina je isijavala iz velike kamene izbočine na kojoj je
Sonea sedela, i zadržala se u steni na koju se naslonila.
U daljini se oglasi gong. Polaznici će požuriti napolje da uživaju u ranom
jesenjem vremenu. Trebalo bi da se vrati i da se pretvara da je za njeno
odsustvo odgovorna iznenada glavobolja ili neka druga manja boljka.
Ali nije mogla da se natera da se pomeri.
Rano jutros popela se do izvora nadajući se da će joj šetnja razbistriti
glavu. Ali nije. Sve što je saznala pretvorilo joj je um u zbrkani nered.
Možda je to bilo zato što uopšte nije spavala. Bila je previše umorna da bi
shvatila smisao u svemu - i previše umorna da se suoči sa povratkom na
časove i da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.
Ali sve se promenilo. Moram dobro da razmislim o onome što sam
saznala, rekla je sebi. Moram da razlučim šta ovo znači, pre nego što se
ponovo suočim sa Akarinom.
Sklopila je oči i pozvala malo isceliteljske moći da joj odagna umor.
Šta sam saznala?
Gilda, i cela Kajrelija, u opasnosti su od napada sačakanskih crnih
čarobnjaka.
Zašto Akarin to nekome nije rekao? Da Gilda zna da se suočava sa
mogućim napadom, mogla bi da se pripremi za njega. Ne može da se brani
ako nije svesna pretnje.
A opet, ako bi im Akarin rekao, morao bi da prizna da je naučio crnu
magiju. Tavaka je verovao da samo Ičaniji poseduju to znanje. Njega su
naučili samo da bi mogao da ubije Akarina.
A Akarin je bio rob.
Bilo je nemoguće zamisliti uzvišenog, ponosnog, moćnog visokog
gospodara da živi, od svih stvari, kao rob.
Ali bio je rob, u to je sigurna. Nekako je pobegao i vratio se u Kajreliju.
Postao je Visoki gospodar. Sada u tajnosti i sam drži ove Ičanije na
odstojanju ubijajući njihove špijune.
Nije osoba kojom ga je smatrala.
Možda je čak i dobra osoba.
Namrštila se. Ne treba da preterujem. Nekako je naučio crnu magiju, a
ja sam i dalje talac.
Međutim, kako bi bez crne magije mogao da pobedi ove špijune? A ako
postoji dobar razlog što sve ovo čuva kao tajnu, nije imao izbora do da se
postara da ona, Roten i Loren ćute o tome.
„Sonea.“ Ona poskoči, a onda se okrenu ka glasu. Akarin je prekrštenih
ruku stajao u senci velikog drveta. Žurno je ustala i naklonila se.
Za trenutak je stajao i posmatrao je, a onda je spustio ruke i pošao ka
njoj. Kako je stupio na kamenu izbočinu, njegov pogled pređe na stenu na
koju je bila naslonjena. Čučnuo je i pažljivo pregledao površinu. Čula je
grebanje kamena o kamen i iznenađeno trepnula kada se deo pomerio napolje,
otkrivši rupu nepravilnog oblika.
„Ah, još je ovde“, reče on tiho. Spustivši komad kamena koji je sklonio,
posegnuo je u rupu i izvukao malu, pohabanu drvenu kutiju. Nekoliko rupa je
u obliku mreže bilo izbušeno u poklopcu. Poklopac se podiže. On nagnu
kutiju da bi Sonea jasno mogla da vidi njen sadržaj. Unutra se nalazio
komplet figura za igru, svaki sa malom izbočinom koja se uklapala u rupice
na poklopcu.
„Lorlen i ja smo dolazili ovde da pobegnemo sa časova gospodara
Margena.“ Izvadio je jednu od figura i pregledao je.
Sonea iznenađeno trepnu. „Gospodar Margen? Rotenov mentor?“
„Da. Bio je strog učitelj. Zvali smo ga 'Čudovište’. Roten je preuzeo
njegove časove godinu dana nakon što sam diplomirao.“
Bilo je teško zamisliti Akarina kao mladog polaznika, isto kao što je bilo
teško zamisliti ga kao roba. Znala je da je svega par godina stariji od Danila,
ali Danil izgleda mnogo mlađe. Nije da Akarin izgleda starije, pomislila je,
jednostavno njegovo držanje i položaj daju utisak veće zrelosti.
Vrativši figurice za igru, Akarin zatvori kutiju i vrati je u njeno skrovište.
Seo je, naslonivši se na stećak. Sonea oseti čudnu nelagodnost. Nije više bilo
ponositog, pretećeg visokog gospodara koji je preuzeo pokroviteljstvo nad
njom od Rotena da bi osigurao da njegovi zločini ostanu neotkriveni. Nije
bila sigurna kako da reaguje na ovu neobaveznost. Sedeći samo par koraka
od njega, posmatrala ga je kako gleda okolinu potoka kao da proverava da li
je i dalje onakva kakvu je on pamtio.
„Nisam bio mnogo stariji od tebe kada sam napustio Gildu“ rekao je.
„Imao sam dvadeset godina i odabrao sam ratničke veštine kao disciplinu iz
gladi za izazovom i uzbuđenjem. Ali ovde u Gildi nije bilo avanture. Morao
sam da pobegnem iz nje na neko vreme. Zato sam odlučio da napišem knjigu
o drevnoj magiji kao izgovor da putujem i vidim svet.“
Iznenađeno ga je posmatrala. Pogled mu je postao dalek, kao da gleda
staru uspomenu, a ne drveće oko izvora. Izgledalo je da namerava da joj
ispriča svoju priču.
„Tokom svog istraživanja otkrio sam neke čudne zabeleške o magiji koje
su me zainteresovale. Te zabeleške su me odvele u Sačaku.“ Odmahnu je
glavom. „Da sam se držao glavnog puta, možda bih bio bezbedan. Povremeno
kajrelijanski trgovci idu u Sačaku u potrazi za egzotičnom robom. Kralj
svakih par godina šalje diplomate u društvu čarobnjaka. Ali Sačaka je velika
zemlja, i sklona tajnama. Gilda zna da tamo ima čarobnjaka, ali razume malo
toga o njima.
„Međutim, ušao sam iz Elajna. Pravo u pustare. Bio sam tamo mesec
dana kada sam sreo jednog od Ičanija. Video sam šatore i životinje i pomislio
da treba da se predstavim ovom bogatom i važnom putniku. Prilično srdačno
me je primio i predstavio se kao Dakova. Osetio sam da je čarobnjak i bio
sam zaintrigiran. Pokazao je na moju odoru i upitao da li sam iz Gilde. Rekao
sam da jesam.“
Akarin zastade. „Budući da sam jedan od najsnažnijih čarobnjaka Gilde,
mislio sam da ću moći da se odbranim od bilo čega. Sačakanci koje sam
sretao bili su siroti zemljoradnici koji su se plašili posetilaca. Trebalo je to
da shvatim kao upozorenje. Iznenadio sam se kada me je Dakova napao.
Pitao sam da li sam ga uvredio, ali nije odgovorio. Njegovi udari su bili
neverovatno moćni i jedva da sam imao vremena da shvatim šta se događa,
kada sam došao blizu kraja svoje snage. Rekao sam mu da će snažniji
čarobnjaci da me potraže ako se ne vratim u Gildu. To mora da ga je
zabrinulo. Stao je. Bio sam tako iscrpljen, da sam jedva mogao da stojim i
mislio sam da je to razlog zašto mi je tako lako pročitao um. Nekoliko dana
sam mislio da sam izdao Gildu. Ali kasnije, kada sam pričao sa Dakovinim
robovima, saznao sam da Ičaniji mogu bilo kada da prođu kroz barijere uma.“
 Kada je zastao, Sonea zadrža dah. Da li će joj ispričati kako je biti rob?
Osetila je pomešano strahovanje i iščekivanje.
Akarin pogleda u bazenčić ispod njih. „Dakova je iz mog uma saznao da
je Gilda zabranila crnu magiju i da je mnogo slabija nego što Sačakanci
veruju. Toliko ga je obradovalo ono što je video u mom umu da je odlučio da
i ostali Ičaniji moraju da vide. Bio sam previše iscrpljen da se oduprem.
Robovi su mi oduzeli odoru i dali mi da nosim stare rite. Isprva nisam mogao
da shvatim da su ti ljudi robovi i da sam tada i sam postao jedan od njih.
Pokušao sam da pobegnem, ali me je Dakova s lakoćom pronašao. Izgledalo
je da uživa u poteri - i kazni koju je kasnije sproveo.“
Akarin zažmiri. Okrenuo je blago glavu ka njoj i ona obori pogled,
plašeći se da sretne njegov.
„Bio sam užasnut svojim položajem“, nastavi on tiho. „Dakova me
nazvao svojim čarobnjakom ljubimcem iz Gilde.“ Bio sam trofej, držan da bih
zabavljao goste. Mada to što me je zadržao je bilo rizično. Za razliku od
ostalih robova, ja sam bio obučeni čarobnjak. Tako da mi je svake večeri
čitao um, i da bi me sprečio da postanem opasan, oduzimao mi snagu koju
bih tog dana povratio.“
Akarin zasuka rukav. Njegovu ruku je prekrivalo stotine tankih, sjajnih
linija. Ožiljci. Sonea oseti jezu kako joj ide niz kičmu. Ovaj dokaz njegove
prošlosti bio je pred njom toliko puta, skriven samo jednim slojem tkanine.
„Ostatak njegovih robova sačinjavali su oni koje je oduzeo od Ičanija sa
kojima se borio i koje je pobedio, i mladići i devojke sa neispoljenim
magijskim potencijalom koje je pronašao među Sačakanskim seljacima i
rudarima u toj oblasti. Svakog dana je iz njih izvlačio magijsku snagu. Bio je
moćan, ali takođe čudnovato izolovan. Nakon nekog vremena sam razumeo
da je Dakova, kao i ostali Ičaniji koji žive u pustarama, izgnanik. Iz različitih
razloga - neuspeli pokušaji zavere, nemogućnost da plate mito ili porez,
počinjeni zločini - svi su pali u nemilost sačakanskog kralja. Naredio je da
budu osamljeni u pustarama, zabranivši drugima da opšte s njima.
„Možda misliš da bi se u toj situaciji ujedinili, ali oni su imali previše
prezira i ambicije za to. Neprestano kuju zavere jedni protiv drugih, nadajući
se da će uvećati svoje bogatstvo i snagu ili se osvetiti za neke uvrede iz
prošlosti, ili prosto da bi ukrali zalihe i hranu. Prognani Ičaniji ne mogu da
hrane bezgranično mnogo robova. Pustare pružaju malo hrane, a zastrašivanje
i ubijanje seljaka sigurno ne pomaže povećanju proizvodnje.“
Zastao je i duboko udahnuo. „Žena koja mi je na početku sve objasnila,
imala je veliki čarobnjački potencijal. Da je rođena kao Kajrelijanka, možda
bi postala moćna isceliteljka. Umesto toga, Dakova ju je koristio kao roba u
postelji.“ Akarin iskrivi lice.
„Dakovu je jednog dana napao drugi Ičani, i Dakova poče da gubi. U
očajanju, uzimao je snagu iz svakog od robova, ubijajući ih. Najsnažnije od
nas ostavio je za kraj, i uspeo je da nadvlada svog protivnika pre nego što
nas je sve ubio. Samo Takan i ja smo preživeli.“
Sonea trepnu. Takan? Akarinov sluga?
„Dakova je bio ranjiv nekoliko nedelja, dok nije povratio izgubljenu
snagu“, nastavi Akarin. „Međutim nije se toliko brinuo da će neko iskoristiti
ovu priliku. Svi Ičaniji su znali da ima brata, Karika. Njih dvojica su
obznanili da ako jedan od njih bude ubijen, da će ga drugi osvetiti. Niko od
Ičanija u pustarama nije mogao da pobedi jednog brata i da povrati snagu na
vreme da preživi napad drugog. Ubrzo nakon što je Dakova zamalo bio
poražen, stigao je Kariko i dao Dakovi nekoliko robova da mu pomognu da
povrati snagu.
„Većina robova koje sam sreo, sanjala je da Dakova ili jedan od njegovih
neprijatelja oslobode njihove moći i nauče ih kako da koriste crnu magiju, da
bi mogli da budu slobodni. Posmatrali su me za zavišću; samo je trebalo da
naučim crnu magiju da bih mogao da pobegnem. Nisu znali da je Gilda
zabranila crnu magiju.
„Ali pošto sam video za šta je Dakova sposoban, nije me bilo previše
briga za to šta Gilda dozvoljava a šta ne. Nije mu bila potrebna crna magija
da čini zlo. Video sam da golim rukama čini stvari koje nikada neću
zaboraviti.“
Akarinov pogled postade zabrinut. Sklopio je oči i kada ih je otvorio,
pogled mu je ponovo bio strog i hladan.
„Pet godina sam bio zarobljen u Sačaki. A onda, jednog dana, nedugo
pošto je primio bratovljev poklon u novim robovima, Dakova je čuo da se
Ičani koga je prezirao krije u rudniku, iscrpljen posle borbe. Odlučio je da ga
pronađe i ubije.
Kada je Dakova stigao, rudnik je izgledao napušteno. On, ja i drugi
robovi, ušli smo u tunele u potrazi za neprijateljem. Nakon nekoliko stotina
koraka, pod se srušio poda mnom. Osetio sam kako me je uhvatila magija i
spustila na čvrstu površinu.“
Akarin se sumorno osmehnu. „Spasao me je drugi Ičani. Pomislio sam da
će da me ubije ili me učini svojim robom. Umesto toga, poveo me je kroz
tunele do male skrivene prostorije. Tamo mi je dao ponudu. Naučiće me
crnoj magiji ako se vratim Dakovi i ubijem ga.
Shvatio sam da je to dogovor koji će se verovatno završiti mojom smrću.
Ako ne uspem i umrem, ili ako uspem i Kariko počne da me progoni. Do
tada sam slabo mario za svoj život ili za Gildinu zabranu crne magije, tako da
sam prihvatio.
Dakova je mnogo nedelja prikupljao snagu. Možda sam znao tajnu crne
magije, ali nisam imao vremena da ojačam. Čovek je ovo razumeo i rekao mi
šta moram da učinim.
Učinio sam kako mi je Ičani naložio. Vrativši se Dakovi, rekao sam mu
da sam se onesvestio u padu, ali da sam na putu napolje pronašao ostavu
punu hrane i blaga. Dakovi je bilo drago da to čuje. Ostavio je mene i ostale
robove da dovučemo plen iz rudnika do njegovog šatora. Laknulo mi je. Da
je Dakova osetio i najslabije površinske misli o izdaji, pročitao bi mi um i
otkrio zaveru. Poslao sam roba po kutiju eiajnskog vina. Sloj prašine na
flašama uverio je Dakovu da niko nije petljao sa njima, i počeo je da pije. U
njima je bilo mika, droge koja zbunjuje um i remeti čula. Kada sam napustio
rudnik, ležao je u stanju nalik na san.“ Akarin zaćuta. Zurio je u drveće,
pogleda upravljenog na neko daleko mesto. Kako se tišina odužila, Sonea
poče da brine da li će da nastavi. Reci mi, pomislila je. Ne možeš sada da
prekineš!
Akarin duboko udahnu i ispusti vazduh. Pogledao je u kamenito tlo,
bezizražajnog lica. „Tada sam učinio strašnu stvar. Ubio sam sve Dakovine
nove robove. Bila mi je potrebna njihova snaga. Nisam mogao da se nateram
da ubijem Takana. Ne zato što smo bili prijatelji, već zato što je bio tamo od
početka i navikli smo da pomažemo jedan drugom.
„Dakova je bio previše opijen drogom i vinom da bi išta primetio.
Probudio se kada sam ga zasekao, ali kada isisavanje moći počne, gotovo je
nemoguće koristiti svoje moći.“
Akarinov glas postade tih i prigušen. „Iako sam tada bio snažniji nego što
sam ikada zamislio da mogu da budem, znao sam da Kariko nije daleko.
Pokušao bi uskoro da stupi u kontakt sa Dakovom, a onda bi došao u
potragu za objašnjenjem bratovljevog ćutanja. Jedina stvar o kojoj sam
razmišljao bila je da napustim Sačaku. Čak se nisam ni setio da ponesem
hranu. Nisam očekivao da preživim. Posle jednog dana shvatio sam da me
Takan prati. Spakovao je torbu punu namirnica. Rekao sam mu da ode od
mene, da će Kariko i njega ubiti, ali on je navaljivao da ostane - i da se
ophodi prema meni kao prema Ičani gospodaru. Nedeljama smo hodali, iako
je ponekada u planinama izgledalo da se više penjemo nego što hodamo.
Napokon, dospeli smo u podnožje Čeličnih planina. Shvatio sam da smo
pobegli od Karika i da smo stigli kući.“
Prvi put, Akarin srete njen pogled. „Jedino o čemu sam razmišljao bilo je
da se vratim u bezbednost Gilde. Želeo sam da sve zaboravim, i zakleo se da
nikada ponovo ne upotrebim crnu magiju. Takan nije hteo da ode od mene, ali
načinivši od njega svog slugu, osetio sam da sam ga oslobodio najbolje što
sam mogao.“ Pogledao je ka zgradama Gilde skrivenim iza drveća. „Toplo
sam pozdravljen i dočekan. Tada su me upitali gde sam nestao, preneo sam
svoja iskustva iz Savezničkih zemalja, a onda izmislio priču o tome kako sam
se povukao u planine da u osami učim.
Tada, ubrzo nakon mog povratka, visoki gospodar je umro. Običaj nalaže
da najsnažniji čarobnjak preuzme položaj. Nikada nisam ni razmišljao da
mogu da budem kandidat. Ipak sam imao samo dvadeset pet godina. Ali
slučajno sam dozvolio gospodaru Balkanu da oseti moju snagu. Iznenadio
sam se kada je predložio da budem uzet u razmatranje, i zapanjio se time
koliko je podrške ta ideja dobila. Zanimljivo je šta ljudi sve previde kada
očajnički žele da izbegnu odabir čoveka koga ne vole.“
Zaintrigirana, Sonea zausti da upita ko je to, ali Akarin nastavi.
„Balkan je rekao da sam sazreo na putovanjima, i da imam iskustva sa
drugim kulturama“, frknu tiho Akarin. „Da je znao istinu, možda ne bi bio
tako uporan. Iako mi je ideja izgledala besmisleno, počeo sam da uviđam
mogućnosti. Bilo mi je potrebno da skrenem misli sa sećanja na proteklih pet
godina. Počeo sam da brinem o Ičanijima. Dakova i njegov brat su mnogo
puta pričali kako bi bilo lako napasti Kajreliju. Iako je Kariko ostao sam, a
verovatno nikada ne bi naterao ostale Ičanije da mu se pridruže, invazija nije
bila moguća. Ali šta ako povrati milost kralja i ubedi ga da napadne?
Odlučio sam da moram da držim Sačakance na oku, a to bi bilo lakše raditi
ako bih imao na raspolaganju sredstva visokog gospodara. A nije bilo teško
ubediti Gildu da me izabere, kada sam im dozvolio da ispitaju moju snagu.
Nakon nekoliko godina čuo sam za ubistva u gradu koja su podsećala na
crnu magiju. Istražio sam i pronašao prvog špijuna. Od njega sam saznao da
Kariko nagovara druge Ičanije idejama o pljački Imardina, osveti za
Sačakanski rat, i primoravanju sačakanskog kralja da ih ponovo prihvati.
Prvo je morao da ih ubedi da Gilda ne koristi crnu magiju. Otada se trudim
da ih uverim u suprotno.“ Osmehnuo se, a onda se okrenuo ka njoj. „Ti si
dobar slušalac, Sonea. Nijednom me nisi prekinula. Sada sigurno imaš
pitanja.“
Lagano je klimnula. Odakle da počne? Razmotrila je pitanja koja su joj se
rojila u glavi.
„Zašto niste rekli Gildi za Ičanije?“
Akarin podiže obrve. „Misliš li da bi mi poverovali?“
„Lorlen možda bi.“
On skrenu pogled. „Nisam siguran u to.“
Setila se Lorlenovog užasa kada je video njeno sećanje na Akarina kako
izvodi ritual crne magije. Kada je Akarin pročitao njen um, sigurno je video
taj užas. Osetila je saosećanje. Mora da ga boli što je njihovo prijateljstvo
uništeno tajnom koju nije želeo da podeli.
„Mislim da bi vam Lorlen poverovao“, reče ona. „Da nije, mogli biste da
ga pustite da izvrši čitanje istine.“ Trgnula se kada je to rekla. Nakon sveg
tog čitanja uma koje je pretrpeo od Dakove, Akarin verovatno ne želi da mu
iko ikada ponovo pretura po sećanju.
Odmahnuo je glavom. „Ne mogu to da rizikujem. Ko god da pročita moj
um, može lako da sazna tajnu crne magije. Zato sam sinoć prekinuo tvoje
čitanje Tavakinog uma.“
„Onda... Gilda bi mogla da pošalje nekoliko čarobnjaka da potvrde vašu
priču.“
„Ako bi ušli u velikom broju i počeli da postavljaju opasna pitanja,
smatrali bi ih pretnjom. To bi moglo da izazove sukob od kojeg strahujemo.
Seti se da ni ja, kada sam tamo stigao, nisam verovao da od Sačake preti
neposredna opasnost. Toliko mi je laknulo što sam kod kuće, da mi je
izgledalo da nema smisla da otkrivam da sam prekršio čarobnjačku zakletvu,
osim ako nisam prinuđen.“
 „Ali sada postoji pretnja?“
Pogled mu zadrhta. „Ne dok Kariko ne ubedi ostale Ičanije da mu se
pridruže.“
„Ali što pre Gilda sazna, to će biti spremnija.“
Akarinov izraz postade strog. „Ja sam jedini sposoban da se suočim sa
ovim špijunima. Da li misliš da bi mi Gilda dozvolila da nastavim da budem
visoki gospodar ako bi otkrila da sam naučio crnu magiju? Ako bih im sada
rekao, izgubili bi sve poverenje u mene. Njihov strah bi ih učinio slepim za
pravu pretnju. Dok ne pronađem način da se borim protiv Ičanija bez crne
magije, bolje je da ništa ne saznaju.“
Klimnula je, iako nije mogla da veruje da bi ga Gilda kaznila kada bi čuli
ono što joj je upravo ispričao.
„Ima li drugog načina?“
„Još ga nisam pronašao.“
„Šta ćete da radite?“
„Nastaviću da lovim špijune. Moji saveznici među Lopovima su
efikasniji od onih koje sam ranije unajmljivao da ih pronalaze.“
„Lopovi.“ Sonea se nasmeši. „Tako sam i mislila. Koliko dugo radite sa
njima?“
„Oko dve godine.“
„Koliko oni znaju?“
„Samo da love odmetnute čarobnjake sa gadnom navikom da ubijaju
ljude, i da slučajno ovi odmetnici dolaze iz Sačake. Oni ih pronađu, obaveste
me, i otarase se tela.“
Kroz njen um prolete sećanje na Tavaku kako preklinje za život.
Obećavajući da će biti dobar, dok je nameravao da ubije što više
Kajrelijanaca da bi mogao da se vrati u Sačaku i pridruži Ičanijima. Da nije
bilo Akarina, Tavaka bi sada upravo to i radio.
Namrštila se. Toliko toga je zavisilo od Akarina. Šta ako bi on umro? Ko
bi tada zaustavljao špijune? Samo Takan i ona zaista znaju šta se dogada, ali
nijedno od njih dvoje ne poznaje crnu magiju. Niko ne bi mogao da učini bilo
šta da zaustavi Ičanije.
„Zašto ste mi ovo ispričali?“
Sumorno se osmehnuo. „Još neko mora da zna za to.“
„Ali zašto ja?“
 „Već si saznala dosta toga.“
Zastala je. „Onda... možemo da kažemo Rotenu? Znam da će ćutati ako
bude razumeo opasnost.“
Namrštio se. „Ne. Ne osim ako ne budemo morali sve da otkrijemo
Gildi.“
„Ali on i dalje veruje da ja... Šta ako pokuša nešto da učini? Povodom
mene.“
„O, ja pažljivo motrim na Rotena.“
Gong se oglasi u daljini. Akarin ustade. Rub njegove crne odore je očeša
po šaci. Sonea pogleda u njega i oseti čudnu mešavinu straha i poštovanja.
Mnogo puta je ubio. Naučio je i koristio najmračniju magiju. Ali učinio je to
da bi pobegao iz ropstva, i da bi Gilda bila bezbedna. A niko sem nje i
Takana to ne zna.
Akarin prekrsti ruke i osmehnu se. „Vrati se sada na predavanja, Sonea.
Moja štićenica ne beži sa časova.“
Sonea obori glavu i klimnu.
„Da, visoki gospodaru.“
 OSMO POGLAVLJE

Promišljanje zločina

Hodnik Univerziteta je odjekivao od glasova polaznika. Dvojica koja su

pratila Rotena, nosila su kutije hemijskog pribora i supstanci korišćenih na
prethodnom času, prigušenim glasovima vodila su fascinantan razgovor.
Primetili su prošlog slobotka na konjskim trkama kako ih posmatra devojka, i
nisu mogli da zaključe za kojeg od njih dvojice je zainteresovana.
Roten se jedva suzdržavao da mu lice ostane ozbiljno. Ali njegovo
raspoloženje se pomračilo kada se na vrhu stepeništa pojavila vitka prilika.
Soneino lice je bilo zategnuto od nerviranja. Ruke su joj bile pune knjiga.
Skrenula je u bočni prolaz koji je vodio do Polazničke biblioteke.
Dečaci iza Rotena prestadoše sa razgovorom i sažaljivo zabrundaše.
„Pretpostavljam da je zaslužila“, reče jedan. „Mada joj se divim. Ja se
nikada ne bih usudio da pobegnem sa časova da mi je on pokrovitelj.“
Roten se se osvrnu.
„Ko je pobegao sa časova?“
Dečak pocrvene kada je shvatio da ih je čuo. „Sonea“, reče.
„Visoki gospodar ju je kaznio sa nedelju dana rada u biblioteci“, dodade
drugi dečak.
Roten nije mogao a da se ne osmehne. „Sigurno joj se sviđa.“
„O, ne. U Čarobnjačkoj biblioteci. Gospodar Džulen zaista zna kakvu
kaznu da izrekne.“
Znači Sonea jeste pobegla sa časa, kao što je Tanja rekla. Pitao se zašto i
gde je umesto toga otišla. Nema prijatelje sa kojima bi se iskrala, niti hobije
ili interesovanja koji bi je odvukli sa predavanja. Znala je da će on i Lorlen
ubrzo postati sumnjičavi ako je ne bude bilo. Ako je rizikovala da ih upozori,
mora da ima bolji razlog za bežanje sa časa od buntovničkog hira.
 Što je više o tome razmišljao, to je postajao zabrinutiji. Slušao je dečake
koji su nastavili razgovor, nadajući se da će prikupiti još informacija.
„Odbiće te. Odbila je Senoa.“
„Možda je odbila Senoa zato što joj se ne sviđa.“
„Možda. U svakom slučaju nije bitno. Kazna traje nedelju dana. To
verovatno uključuje i slobotke. Neće moći da pođe sa nama.“
Roten se odupre porivu da se okrene i iznenađeno ih pogleda. I dalje su
pričali o Sonei. Što je značilo da su oni, i još jedan dečak po imenu Seno,
razmišljali da je pozovu na trke. Osetio je kako se pomalo razvedrava.
Nadao se da će je drugi polaznici jednog dana prihvatiti. Sada je izgledalo da
su neki možda zainteresovani za nešto više od prijateljstva.
Roten tada uzdahnu. Odbila je tog dečaka po imenu Seno, i znao je da će
verovatno odbiti i druge ponude. Bila je okrutna ironija što sada kada su
polaznici počeli da je prihvataju, ona se ne usuđuje da se sprijatelji sa njima
iz straha da će zakomplikovati situaciju sa Akarinom.

Kada se kočija zaustavila ispred vile, Danil i Tajend se sumnjičavo

pogledaše.
„Jesi li nervozan?“ upita Tajend.
„Ne“, uveri ga Danil.
Tajend othuknu. „Lažove.“
Vrata kočije se otvoriše i kočijaš se pokloni dok su silazili. Kao i mnoge
elajnske vile, prednji deo kuće dema Maranea bio je otvoren. Lučni prolazi
su dozvoljavali ulazak u popločanu prostoriju ukrašenu skulpturama i
biljkama.
Danil i Tajend prođoše kroz jedan luk i pređoše preko prostorije. Velika
drvena vrata su zaprečavala ulaz u zatvoreni deo kuće. Tajend povuče uže
koje je visilo pored vrata. Negde iznad njih oglasi se udaljena zvonjava.
Čuli su prigušene korake unutar kuće, a onda se vrata otvoriše i dem
Maranea ih sa naklonom dočeka.
„Ambasadore Danile, Tajende od Tremelina. Veoma ste dobrodošli u moj
dom.“
„Počastvovala nas je vaša pozivnica, deme Maranea“, dogovori Danil.
 Dem ih pusti u luksuzno opremljenu prostoriju. Nastavili su kroz još dve
sobe, dok nisu stigli do još jedne otvorene. Lučni otvori su omogućavali
pogled na more i brižno negovanu baštu koja se stepenasto spuštala ka plaži.
Uza suprotni zid, na tapaciranim klupama sa jastučićima sedela su još
šestorica muškaraca. Jedna žena je stidljivo sedela na malom kauču na
sredini prostorije. Neznanci su zurili u Danila. Izgledali su napeto i uplašeno.
Znao je da kombinacija odore i njegove visine od njega pravi zastrašujuću
priliku.
„Mogu li da predstavim drugog ambasadora Gilde u Elajnu, gospodara
Danila“, obznani Rojend. „A neki od vas već poznaju njegovog pratioca,
Tajenda od Tremelina.“
Jedan od muškaraca ustade i nakloni se, a ostali se nevoljno povedoše za
njim. Danil im u odgovor učtivo klimnu. Da li je ovo cela grupa? Sumnjao je
u to. Neki ne žele da se otkriju dok ne budu sigurni da mu se može verovati.
Dem ih jednog po jednog predstavi. Danil zaključi da je Rojend najstariji.
Svi su elajnske aristokrate iz neke od bogatih porodica. Žena je demova
supruga, Kasli. Kada je završio, pozvala ih je sve da sednu dok ona ne
donese osveženje. Danil odabra praznu klupu, i Tajend sede odmah do njega.
Danil nije mogao da se odupre uznemirenosti kada je video da su drugi ovo
primetili.
Usledio je neobavezni razgovor. Danilu su postavili uobičajena pitanja:
šta misli o Elajnu, da li je već upoznao neke slavne i važne ljude. Neki su
pokazali da su prikupili informacije o njemu pitanjima o putovanju u Lonmar
i Vin.
Kasli se vratila sa slugama koji su nosili vino i tanjire sa hranom. Nakon
što su svi dobili piće, dem otposla poslugu i osmotri prostoriju.
„Vreme je da razgovaramo o poslu koji nas je ovde i doveo. Skupili smo
se zajedno usled zajedničkog gubitka. Gubitka priiike.“ Dem pogleda
Tajenda. „Nekima od nas je ta prilika ponuđena, ali su nas okolnosti naterale
da je odbijemo. Drugima taj izbor nikada nije i ponuden, ili jeste, ali im je
onda bio oduzet. Ipak više njih želi priliku koja ne zahteva da budu okovani
za instituciju sa čijim se principima oni ne slažu, ustanovljenu u zemlji kojoj
ne pripadaju.“ Dem zastade i prelete pogledom preko prostorije. „Svi znamo
o kojoj prilici govorim. Prilici da se nauči magija.“
Pogledao je Danila. „Poslednja dva veka, jedini zakonit način da
muškarac ili žena nauči magiju, jeste da se pridruži Gildi. Da bismo naučili
magiju izvan uticaja Gilde, moramo da prekršimo zakon. Ambasador Danil je
pratio ovaj zakon. Ali i on žali zbog gubitka prilike. Njegov prijatelj, Tajend
od Tremelina, ima talenat za magiju. Ambasador Danil želi da ga nauči kako
da se zaštiti ili isceli. Razumna - ne, časna želja.“ Dem pogleda u ostale, koji
su klimali. „Ali ako bi Gilda ikada saznala za ovo, Tajendu bi bili potrebni
ljudi koji mogu da ga sakriju i zaštite. Mi imamo prave veze i uslove.
Možemo da mu pomognemo."
Okrenuo se i pogledao Danila. „Dakle, ambasadore, šta ćete nam dati u
zamenu za zaštitu vašeg prijatelja?“
Svi u sobi zanemeše. Danil se osmehnu i pređe pogledom preko lica
prisutnih.
„Mogu da vam ponudim priliku koju ste izgubili. Mogu da vam pokažem
malo magije.“
„Malo?“
„Da. Postoje neke stvari koje vas neću naučiti, a nekim stvarima vas ne
mogu naučiti.“
„A koje bi to stvari bile?“
„Napadačkim ratničkim veštinama neću naučiti nikoga kome ne verujem.
One su u pogrešnim rukama opasne. I ja sam alhemičar, tako da je moje
znanje isceljivanja ograničeno na osnovno.“
„To ima smisla.“
„ A pre nego što vas naučim bilo čemu, moram da budem siguran da ste u
stanju da zaštitite Tajenda.“
Dem se nasmeši. „A mi, naravno, ne želimo da odajemo naše tajne dok ne
budemo sigurni da će te vi održati svoj deo pogodbe. Zasad mogu samo da se
zakunem svojom čašću da ćemo zaštititi vašeg prijatelja. Neću vam još
pokazati kako ćemo to da učinimo. Ne dok nam ne pokažete da vam se može
verovati.“
„Kako ja da znam da se vama može verovati?“ upita Danil, prešavši
rukom po prostoriji.
„Ne možete da znate“, reče jednostavno dem. „Ali mislim da večeras
imate prednost nad nama. Čarobnjak koji razmišlja da podučava prijatelja ne
rizikuje više od grupe nečarobnjaka koji su se okupili sa ciljem da nauče
magiju. Posvetili smo se tom cilju, vi se samo poigravate tom idejom. Nije
verovatno da će vas zbog toga Gilda pogubiti, dok mi možemo da se suočimo
sa tom kaznom samo zato što se ovako okupljamo."
Danil lagano klimnu. „Ako ste do sada izbegli pažnji Gilđe, možda i
možete da sklonite Tajenda od njih. A ne biste me pozvali ovde da nemate
plan za beg ako se ispostavi da sam špijun Gilde.‘c
Demu oči zasijaše. „Upravo tako.“
„Šta ja moram da učinim da bih zadobio vaše poverenje?“ upita Danil.
„Da nam pomogneš.“
Kasli je bila ta koja je ovo rekla. Danil je iznenađeno pogleda. U glasu
joj se videla hitnja i zabrinutost. Zurila je u Danila, očiju punih očajničke
nade.
Sumnja polako obuze Danila. Setio se Akarinovog pisma. Tek nedavno
su imali uspeha. Sada kada je barem jedan od njih uspeo da razvije svoje
moći, Gilda ima prava i obaveznaje da se obračuna sa njima.
Razvio moći, ali ne i naučio da ih kontroliše. Brzo se prisećajući, Danil
izbroja nedelje od kada je primio pismo i na to dodade još dve koliko je
pismu trebalo da stigne do njega. Pogledao je dema.
„Kako mogu da vam pomognem?“
Izraz lica otkrivao mu je ozbiljnost. „Pokazaću vam.“
Kako je Danil ustao, Tajend učini isto. Rojend odmahnu glavom. „Ostani,
mladi Tremeline. Zbog tvoje sopstvene bezbednosti, najbolje je da pođe samo
ambasador.“
Danil je oklevao, a onda klimnu Tajendu. Učenjak namrgođeno ponovo
sede.
Dem pokaza Danilu da pođe za njim. Napustili su prostoriju i zaputili se
niz hodnik na čijem kraju se nalazilo stepenište koje se spuštalo do još
jednog hodnika. Zaustavili su se pred masivnim drvenim vratima. Blagi miris
dima je narušavao vazduh.
„Očekuje vas, ali nemam predstavu šta će da učini kada vas vidi“,
upozori ga dem.
Danil klimnu. Dem pokuca na vrata. Nakon dužeg čekanja, podigao je
ruku da ponovo pokuca, ali se zaustavio kada se kvaka okrenula i vrata
otvorila.
Provirio je jedan mladić. Oči mu skiiznuše do Danila i raširiše se.
 U sobi se začu tresak. Mladić se osvrnu i opsova. Kada se ponovo
okrenuo da pogleda Danila, imao je zabrinut izraz.
„Ovo je ambasador Danil“ reče dem mladiću, a zatim pogleda Danila.
„Ovo je brat moje žene, Farand od Darelasa.“
„Čast mi je da te upoznam“, reče mu Danil. Farand promumla odgovor.
„Zar nas nećeš pozvati da uđemo?“ upita ga strpljivo dem.
„O. Da“, odgovori mladić. „Uđite.“ Širom je otvorio vrata i nespretno se
naklonio.
Danil uđe u veliku prostoriju kamenih zidova. Možda je nekada bila
podrum, ali sada je u njoj bio krevet i drugi nameštaj, i sve je izgledalo
pohabano i oprljeno. Gomila drveta u jednom uglu prostorije sumnjivo je
podsećala na ostatke još nameštaja. Na podu su bili komadi velike urne
okruženi barom vode koja se brzo širila. Danil pretpostavi da je to ono što je
čuo da se lomi.
Čarobnjak koji nema kontrolu sklon je da oslobodi magiju kada on ili ona
reaguju na snažne emocije. Za Faranda, strah je bio glavni neprijatelj: strah
od magije koju je koristio, i strah od Gilde: Danil je morao da ga umiri, pre
nego što učini bilo šta drugo.
Dozvolio je sebi mali osmeh. Ovakva situacija se veoma retko događa,
ali on je sreće po drugi put za par godina. Roten je uspeo da nauči Soneu
kontroli, uprkos njenom dubokom nepoverenju prema Gildi. Naučiti Faranda
može da bude samo lakše. A pomoglo bi ako i Farand znao da je još neko
preživeo istu situaciju.
„Koliko mogu da vidim, tvoje moći su se probile napolje ali nemaš
kontrolu nad njima“, reče Danil. „To se događa veoma retko, ali pronašli smo
pre par godina jednu kao što si ti. Za par nedelja je naučila kako da uspostavi
kontrolu i sada je polaznica. Reci mi, da li si pokušavao da ih izvučeš ili se
to samo dogodilo?“
Čovek obori pogled. „Mislim da sam ja izazvao.“
Danil sede u jednu od fotelja. Što manje zastrašujuće izgleda, to bolje.
„Mogu li da pitam kako?“
Farand proguta pljuvačku i skrenu pogled. „Uvek sam mogao da čujem
razgovor mislima koje su vodili čarobnjaci. Imao sam običaj da slušam svaki
dan u nadi da ću otkriti kako da koristim magiju. Pre par meseci načuo sam
razgovor o oslobađanju magijskog potencijala. Pokušao sam nekoliko puta da
učinim ono što su oni rekli, ali nisam mislio da je uspelo. A onda sam počeo
da činim stvari koje ne nameravam.“
Danil klimnu glavom. „Oslobodio si svoju moć, ali ne znaš kako da je
kontrolišeš. Gilda zajedno uči tim dvema stvarima. Ne moram da ti kažem
koliko je opasno imati magiju, ali ne i kontrolu nad njom. Imaš sreće što je
Rojend pronašao čarobnjaka koji je voljan da te podučava.“
„Vi ćete me naučiti?“ prošaputa Farand.
Danil se osmehnu. „Da.“
Farand sa olakšanjem sede uz krevet. „Toliko sam se plašio da će da me
pošalju u Gildu, i da će zbog mene svi biti otkriveni.“ Ispravio je i podigao
ramena. „Kada možemo da počnemo?“
„Ne vidim zašto ne bismo mogli sada“, reče Danil, sležući ramenima. U
čovekov pogled se vrati iskra straha. Progutao je pljuvačku, a onda klimnuo.
„Recite mi šta da radim.“
Danil ustade i pogleda po prostoriji. Pokazao je ka fotelji. „Sedi.“ Farand
trepnu ka fotelji, a onda joj oklevajući priđe i sede u nju. Danil prekrsti ruke
i zamišljeno ga pogleda. Bio je svestan kakav će efekat imati ova promena
položaja - od toga da Farand stoji iznad njega, do toga da on stoji iznad
Faranda. Kada je pristao da sarađuje, bilo je potrebno da Farand oseti da je
Danil glavni i da zna šta radi.
„Sklopi oči“, naloži Danil. „Koncentriši se na svoje disanje.“ Vodio je
Faranda kroz standardne vežbe disanja, tihim i postojanim glasom. Kada je
procenio da se čovek dovoljno smirio, stao je iza stolice i blago dodirnuo
njegove slepoočnice. Ali pre nego što je mogao da pošalje svoje misli,
Farand se otrgnu.
„Pročitaćete mi um!“ uzviknu on.
„Ne“, uveravao ga je Danil. „Nije moguće pročitati um koji to ne želi. Ali
moram da te uputim na mesto u tvom umu na kom pristupaš svojoj moći.
Jedini način da to učinim jeste da mi dozvoliš da uđem da ti pokažem put.“
„Da li je to jedini način?“ upita dem. Danil pogleda Rojenda.
„Da.“
„Da li je uopšte moguće da ugledate stvari“, upita Farand, „stvari koje
moram da držim u tajnosti?“
Danil ga ozbiljno pogleda. Nije to mogao da porekne. Kada uđe u
Farandov um, tajne će verovatno same iskočiti ka njemu. Tajne imaju običaj
da to čine.
„Moguće je“, reče mu Danil. „Da budem iskren, ako si zabrinut oko
sakrivanja nečega, onda će to biti prvo u tvojim mislima. Zato Gilda voli da
obučava polaznike što ranije može. Što je čovek mlađi, manje tajni ima.“
Farand zari lice u šake. „Neeee“, zaječa. „Niko ne može da me nauči. Zauvek
ću biti ovakav.“
Čaršav kreveta poče da se dimi. Dem oštro udahnu vazduh i približi mu
se.
„Možda gospodar Danil može da se zakune da će sve što vidi zadržati za
sebe“ predloži on.
Farand se gorko nasmeja. „Kako mogu da mu verujem da će da održi
obećanja kada se sprema da prekrši zakon?“
„Zaista, kako?“ reče suvo Danil. „Imaš moje obećanje da neću preneti
dalje nijednu informaciju koju otkrijem. Ako to nije prihvatljivo, predlažem
da dovedeš ovde svoje poslove u red i onda odeš. Idi što dalje od bilo koga i
bilo čega što ne želiš da uništiš, jer kada se tvoje moći potpuno oslobode,
neće sagoreti samo tebe nego i sve oko tebe.“
Čovek preblede. „Ne postoji šansa, zar ne?“ reče on tiho. „Umreću ako
ovo ne uradim. Znači, smrt ili...“ Oči mu blesnuše od iznenadnog gneva, a
onda udahnu i ispravi se. „Ako je to jedini način, prosto ću morati da vam
verujem da nećete nikome da kažete.“
Zabavljen ovom naglom promenom, Danil ponovo provede Faranda kroz
vežbe smirivanja. Kada je spustio prste na njegove slepoočnice, Farand je
ostao miran. Danil sklopi oči i posla svoj um u njegov.
Polaznike obično učitelji uče kontroli, a Danil nikada nije bio učitelj. Nije
imao Rotenovu veštinu, ali nakon nekoliko pokušaja, uspeo je da navede
Faranda da zamisli prostoriju i uvede ga u nju. Pojavili su se izazovni
nagoveštaji čovekove tajne, ali Danil se usredsredio na to kako da nauči
Faranda da ih sakrije iza vrata. Pronašli su vrata do njegove moći, ali izgubili
su ih kako su tajne koje se Farand upinjao da sakrije probijale kroz vrata iza
kojih ih je sklonio.
— Obojica znamo da ću u svakom slučaju saznati. Pokaži mi, i mozemo
da nastavimo sa lekcijama iz kontrole, predloži Danil.
Izgledalo je da je Farandu laknulo što nekome može da kaže svoju tajnu.
Pokazao je Danilu svoja sećanja na razgovore umovima kada je bio na kraju
detinjstva. Ovo je bilo neobično, ali ne i nečuveno kod onih sa magijskim
potencijalom. Farandu su ispitali ovu sposobnost i rečeno mu je da može da
se prijavi za članstvo u Gildi kada bude stariji.
U međuvremenu kralj Elajna saznao je za njegovu sposobnost da
prisluškuje umne razgovore čarobnjaka, i Farand je pozvan na dvor da
izveštava kralja o onome što je načuo.
Međutim, jednog dana, Farand je slučajno bio svedok toga kako kralj
sklapa dogovor sa jednim od moćnih demova, da se ubije demov politički
rival, a kada je kralj ovo shvatio, izvukao je iz njega zakletvu da će o tome
ćutati. Kasnije, kada se Farand prijavio da se pridruži Gildi, odbijen je. Tek
kasnije je otkrio da je kralj znao da će se tokom časova čitanja uma saznati
za tajni dogovor, i zato ga je sprečio da postane čarobnjak.
Bila je to nesrećna situacija, koja je srušila Farandove snove. Danil je
osetio iskreno sažaljenje prema njemu. Sada kada je tajna bila otkrivena,
Farand nije bio toliko pometen. Lako je pronašao izvor moći. Nakon par
pokušaja da pokaže Farandu kako da utiče na njega, Danil napusti prostoriju
njegovog uma i otvori oči.
„Da li je to to?“ upita Farand. „Da li sam uspeo?“
„Ne.“ Danil se zakikota i obiđe fotelju da bi stao ispred njega. „Potrebno
je nekoliko sesija.“
„Kada možemo ponovo da pokušamo?“ U njegovom glasu je bilo tračka
panike.
Danil pogleda u dema Maranea. „Pokušaću sutra ponovo da dođem, ako
vam to odgovara.“
„Odgovara“, potvrdi dem.
Danil klimnu Farandu. „Nemojte da piješ vino ili uzimaš bilo kakvu
supstancu koja utiče na um. Polaznici obično nauče kontrolu za nedelju ili
dve. Ako ostaneš smiren, i izbegavaš da koristiš magiju, trebalo bi da budeš
bezbedan.“
Izgledalo je da je Farandu laknulo, a u Rojendovim očima je sijala iskra
uzbuđenja. Dem priđe vratima i povuče lanac koji je visio iz male rupe u
tavanici.
„Hoćemo li da se vratimo kod ostalih, ambasadore? Biće im drago da
čuju za naš napredak.“
„Kako vi želite.“
 Dem nije odveo Danila natrag u sobu u kojoj su ranije bili, već u drugi
deo vile. Ušli su u malu biblioteku, gde su Tajend i ostali članovi grupe
sedeli u udobnim foteljama. Rojend klimnu Kasli, i žena sklopi oči i odahnu
od olakšanja.
Tajend je čitao veliku i veoma pohabanu knjigu. Pogledao je u Danila,
očiju sjajnih od žara.
„Pogledaj“, reče on, mahnuvši ka jednoj od polica. „Knjige o magiji.
Možda pronađemo ovde nešto što će nam pomoći u našem istraživanju.“
Danil nije mogao a da se ne osmehne. „Dobro je prošlo. Hvala na
pitanju.“
„Šta?“ Tajend podiže pogled sa knjige. „O, to. Znam da možeš da vodiš
računa o sebi. Šta ti je pokazao?“ Pre nego što je Danil mogao da odgovori,
Tajend pogleda dema. „Mogu li ovo nekada da pozajmim?“ Rojend se
osmehnu. „Ako želiš, možeš večeras da poneseš kući. Ambasador će se sutra
vratiti. I ti si dobrodošao sa njim.“
„Hvala ti.“ Tajend se okrenu demovoj ženi koja je sedela pored njega.
„Da li si ikada čula za Čakanskog kralja?“
Danil nije čuo njen promrmljani odgovor. Pogleđao je po prostoriji
uzbuđena lica dema i njegovih prijatelja. I dalje mu neće verovati. Ne dok
Farand ne pokaže napredak u kontroli magije. Međutim, kada to Farand bude
učinio, postaće opasan čovek. Moći će da oslobodi magijsku sposobnost u
drugima i nauči ih da je kontrolišu. Danil ovoj grupi više neće biti potreban.
Možda odluče da je bezbednije da nestanu nego da nastave kontakt sa
Gildinim čarobnjakom.
Može da razvlači lekcije tokom par nedelja, ali ne više od toga. Onog
trenutka kada Farand postigne kontrolu, Danil bi trebalo da ih uhapsi zajedno
sa ostalima. Ali možda neće uhvatiti sve iz grupe. Što duže ostane sa njima,
to će više identiteta otkriti. Voleo bi da može da se konsultuje sa visokim
gospodarom. Ali Farandova sposobnost da čuje komunikaciju umova to je
sprečavala, a Danil nije imao vremena da pošalje pismo Akarinu.
Prihvatio je svežu čašu vina. Kako je dem počeo da ga ispituje oko toga
čemu je voljan da ih nauči, Danil odgurnu sve misli o hapšenju ovih ljudi u
zapećak svog uma i usredsredi se na na svoju ulogu buntovnog čarobnjaka
Gilde.
 Sonea je stajala kod prozora svoje sobe i posmatrala sive pramenove
oblaka kako promiču noćnim nebom. Zvezde su se trepereći pojavljivale i
nestajale, a mesec je bio okružen prozirnom izmaglicom. Gilda je bila prazna
i tiha.
Bila je izmoždena. Uprkos besanoj noći i nekoliko sati nošenja knjiga za
gospodara Džulena, nije mogla da spava. Još je imala mnogo pitanja ali
navodeći ih u glavi i spremajući se za sleđeći susret sa Akarinom, otkrila je
da može sve da ih potisne iz misli. Međutim, jedno je odbijalo da nestane.
Zašto mi je rekao?
Rekao je da je potrebno da još neko zna. Razuman odgovor, ali ipak joj
nešto nije dalo mira. Mogao je da zapiše svoju priču i ostavi da je Lorlen
pronađe, ako on ikada bude ubijen. Zašto je onda rekao njoj, običnoj
polaznici koja nije u poziciji da donosi odluke ili dela umesto njega?
Mora da postoji još jedan razlog. Jedini razlog koji joj je padao na pamet
bio je onaj od kojeg ju je podilazila jeza.
Želeo je da ona preuzme borbu ako on umre. Želeo je da ona nauči crnu
magiju.
Otišavši od prozora, počela je da korača sobom. Nekoliko puta joj je
rekao da je neće naučiti. Da li je to govorio samo da bi je razuverio? Da li je
čekao da postane starija, možda nakon što diplomira, kada će svima ostalima
biti jasno da je sama donela takvu odluku?
Blago se ugrizla za usnu. Bilo bi strašno tražiti to od nekoga. Da nauči
nešto u šta je većina čarobnjaka verovala da je zlo. Da prekrši zakon Gilde.
A kršenje ovog zakona nije bila neka mala stvar zbog koje će dobiti neki
poslužiteljski zadatak ili biti lišena luksuza ili blagonaklonosti. Ne, kazna za
ovo bi verovatno bila mnogo, mnogo gora. Možda izbacivanje, sa vezivanjem
moći, ili moguće utamničenje.
Samo ako zločin bude otkriven.
Akarin je uspeo da godinama krije svoju tajnu. Ali on je bio visoki
gospodar. To mu je pružalo mnogo prostora da bude tajnovit i nedokučiv. Što
je značilo da njoj ne bi bilo teško da mu se pridruži u tome.
Ali šta bi se dogodilo ako bi umro? Namrštila se. Lorlen i Roten bi otkrili
Akarinov zločin i da je pokroviteljstvo nad njom samo način da osigura
ćutanje. Ako ne bi pristala na čitanje istine, ne bi bilo razloga da iko otkrije
da je naučila crnu magiju. Izigravala bi nesrećnu žrtvu i ne bi izazvala
sumnju.
Nakon toga bi je odbacili i ignorisali. Pošto više ne bi bila miljenica
visokog gospodara, mogla bi da se krije u svojoj običnosti. Noću bi nestajala
u skrivenim hodnicima. Akarin se već dogovorio sa Lopovima za njihovu
pomoć. Oni bi za nju pronašli špijune...
Stala je i sela na kraj kreveta.
Ne mogu da verujem da razmišljam o ovome. Postoji razlog zašto je
crna magija zabranjena. Zla je.
Da li je tako? Pre par godina Roten joj je naznačio da magija nije ni dobra
ni loša; bilo je bitno ono što čini taj koji je koristi.
Crna magija uključuje uzimanje moći od drugih. Ne mora da uključuje i
ubijanje. Čak ni Ičaniji ne ubijaju svoje robove osim ako ne moraju. Kada je
prvi put videla da je Akarin koristi, uzimao je moć od Takana. Moć koja mu
je očigledno bila svojevoljno data. Setila se zapisa koje joj je Akarin
pokazao. Crna magija je nekada stalno korišćena. Šegrti su svojevoljno
davali svoju snagu učiteljima, u zamenu za znanje. Kada bi smatrali da su
spremni, šegrte bi naučili tajni „više magije“ i i sami bi postali učitelji. Bio je
to sporazum koji je podsticao saradnju i mir. Niko nije bio ubijen. Niko nije
bio porobljen.
Da bi se to promenilo, bio je potreban samo jedan čovek sa ludačkom
žudnjom za moći da se to promeni. I Ičaniji su koristili crnu magiju da bi
održali robovlasničku civilizaciju. Kada je razmislila o ovim stvarima,
razumela je zašto je Gilda zabranila crnu magiju. Bilo je lako zloupotrebiti je.
Ali Akarin je nije zloupotrebio. A možda i jeste?
Akarin ju je koristio da ubije. Zar to nije najgora zloupotreba moći?
Akarin ju je koristio da se oslobodi, i ubio je samo špijune da bi Kajrelija
ostala bezbedna. To nije zloupotreba moći. Razumno je ubiti da bi zaštitio
sebe i druge... zar ne?
Kao dete koje je preživljavalo u straćarniku, odlučila je da neće oklevati
da ubije da bi se odbranila. Ako bi mogla da izbegne da naudi drugome, to bi
i učinila, ali nije imala ni nameru da dopusti da ona sama postane žrtva. Ta
odlučnost se isplatila par godina kasnije kada se nožem odbranila od
napadača. Nije znala da li je preživeo, ali nije traćila previše vremena
pitajući se.
Ratnici uče kako da se bore magijom. Gilda je neprekidno prenosila to
znanje u slučaju da Savezničke zemlje ikada budu napadnute. Nikada nije
čula gospodara Balkana da se dvoumi oko toga da li magija treba da se
upotrebi da se neko u odbrani ubije.
Legla je na krevet. Možda Akarin greši u pogledu Gilde. Možda bi, ako
ne bi imali drugog izbora, prihvatili upotrebu crne magije samo u odbrani.
Da li bi čarobnjaci poštovali to ograničenje? Uzdrhtala je kada je
zamislila šta bi gospodar Fergun mogao da učini s tim znanjem. Ali, gospodar
Fergun jeste bio kažnjen. Kao celina, Gilda bi verovatno zadržala kontrolu
nad svojim čarobnjacima.
Onda se setila Pročišćenja. Ako se kralj nije ustručavao da koristi Gildu
da istera siromašne iz grada da bi održao Kuće srećnim, šta bi učinio sa
crnim čarobnjacima na raspolaganju?
Gilda bi uvek bila oprezna oko upotrebe crne magije. Ako bi zakoni to
uredili, bili bi naučeni samo oni koji bi se smatrali dostojnim - što bi se
određivalo čitanjem istine da bi se ispitao kandidatov karakter i moralna
ispravnost...
Ko sam ja da mislim da imam mudrosti da preoblikujem Gildu? Ako bi
taj sistem bio uveden, verovatno me ne bi ni uzeli u obzir za kandidata.
Bila je devojka iz straćarnika. Naravno da nije moralno ispravna. Niko je
čak ne bi ni uzeo u obzir.
Ja samu sebe uzimam u obzir.
Ustavši, prišla je prozoru.
Ljudi do kojih mi je stalo su u opasnosti. Moram nešto da preduzmem.
Gilda me sigurno neće pogubiti ako prekršim zakon u pokušaju da je
zaštitim. Možda će da me izbace, ali ako izgubim ovaj luksuz po imenu
magija u zamenu za živote onih koje volim, neka bude tako.
Uzdrhtala je, uplašena ali i sigurna u ispravnost ove odluke.
Eto, odlučeno je. Naučiću crnu magiju.
Okrenula se i pogledala vrata svoje sobe. Akarin je verovatno spavao.
Ne bi trebalo da ga budi samo da bi mu ovo rekla. Može da sačeka do sutra.
Uzdahnuvši, zavukla se pod pokrivač svog kreveta. Sklopila je oči,
nadajući se da će, sada kada je odluka doneta, konačno moći da zaspi.
Da li sam obmanuta? Kada ovo naučim, neću moći da zaboravim.
Razmislila je o knjigama koje joj je Akarin dao da pročita. Izgledale su
autentično, ali mogle su da budu vešti falsifikati. Nije znala dovoljno o
falsifikovanju da bi mogla da proceni.
Špijun je mogao biti izmanipulisan da veruje u određene stvari da bi je
obmanuo, ali bila je sigurna da Akarin nije mogao sve da izmisli.
Tavakin um je sadržao ceo život sećanja na Ičanije i ropstvo, a visoki
gospodar nije mogao to da uredi.
A Akarinova priča?
Da je želeo da je na prevaru natera da nauči crnu magiju da bi mogao da
je ucenjuje i kontroliše, samo je trebalo da je ubedi da je Gilda u velikoj
opasnosti. Zašto bi priznao da je bio rob?
Zevnula je. Mora da spava. Potrebna joj je bistra glava.
Sutra će prekršiti jedan od Gildinih najstrožih zakona.
 DEVETO POGLAVLJE

Akarinov pomoćnik

Prostorija je bila previše mala da bi se njome koračalo. Sa tavanice je

visila jedna jedina lampa, bacajući žutu svetlost na grube zidove od opeke.
Seri prekrsti ruke i opsova. Akarin mu je rekao da moraju da izbegavaju
susrete osim ako ne moraju da rasprave nešto od velike važnosti što bi mogli
da reše samo licem u lice.
Soneina dobrobit je od velikog značaja, rezonovao je Seri. A ovo se moze
rešiti samo licem u lice.
Nije bilo verovatno da će visoki gospodar pristati. Seri je osetio još jedan
ubod uznemirenosti. Do sada se nije pokajao ni za šta od posla koji je učinio
za uzvrat što je spasen od gospodara Ferguna, i za pomoć koju je dobio od
Akarina u učvršćivanju svog položaja među Lopovima. Praćenje ubica je bilo
prilično lako. Kada znaš šta tražiš, odudaraju kao stražar u švercerskoj
jazbini. Uklanjanje tela nakon toga bilo je standardan posao, iako bacanje u
reku sada nije dolazilo u obzir, jer je Straža motrila na nju.
Ali uvođenje Sonee u to? Ne, to je bilo previše. Nije da Seri može da
donese tu odluku umesto nje, ali barem je želeo da se postara da Akarin zna
da on to ne odobrava.
Bio je potreban visokom gospodaru. U to je bio siguran. Možda će danas
otkriti tačno koliko.
Seri je lupkao prstima po rukavu. Ako visoki gospodar ikada stigne. U
gradu je bilo malo ljudi koji bi se usudili da zakasne na sastanak sa
Lopovom. Niko osim... kralja, većine iz Kuća, cele Gilde...
Uzdahnuo je. A onda ponovo razmislio o jedinoj drugoj informaciji koju
je imao za vođu Gilde. Možda će mala poslastica umilostiviti Akarina kada
otkrije Serijev pravi razlog za sastanak. Ne prvi put, Seri se zapita koja bi
bila Akarinova reakcija ako bi saznao za izvor informacija. Zakikotao se
kada je zamislio Savaru. Taj osmeh. Način na koji je hodala. Ona zaista nije
bila osoba u čijoj je blizini bezbedno nalaziti se.
Ali, opet, ovih dana to nije bio ni on.
Kucanje ga vrati u sadašnjost. Provirio je kroz špijunku na vratima. Pored
Golovog masivnijeg tela stajala je visoka prilika, lica skrivenog kapuljačom
ogrtača. Gol mu dade znak potvrđujući da je posetilac visoki gospodar.
Seri duboko udahnu, a onda otvori vrata. Akarin ukliza unutra. Ogrtač se
blago rastvorio da otkrije crnu odoru ispod. Jeza prođe niz Serijevu kičmu.
Akarin je obično nosio običnu odeću kada je bio na Lopovskom drumu. Da li
jeo ovo bio nameran potez da bi podsetio Serija sa kim ima posla?
„Serini“, reče Akarin, lagano svukavši kapuljaču sa glave.
„Visoki gospodaru.“
„Nemam previše vremena. O čemu si to želeo da govoriš sa mnom?“
Seri je oklevao. „Mislim da imamo još jednog... ubicu u gradu.“ Hteo je
da kaže „roba“, ali se na vreme zaustavio. Upotreba te reči bi nesumnjivo
otkrila da je u kontaktu sa nekim iz Sačake.
Akarin se namrštio, a oči mu gotovo potpuno nestadoše u senkama duplji.
„Misliš?”
„Da.“ Seri se osmehnu. „Nije još bilo ubistava, ali poslednji ubica je
stigao tako brzo nakon prethodnog, da sam odvojio uvo za priče koje obično
ne pratim. Priča se da odudara. Trebalo bi da bude lako uhvatiti je.“
„Nju?“ Odgovori Akarin. „Žena. Znači... ako Lopovi čuju ovo, znaće da
postoji više od jednog ubice. Da li će to da ti predstavlja problem?“
Seri slegnu. „Ništa neće promeniti. Možda ukažu sada malo više
poštovanja. Mada je bolje da je brzo uhvatimo da ne saznaju sve.“
Akarin klimnu. „Da li je to sve?“
Seri je oklevao. Duboko je udahnuo i odagnao svoje sumnje.
„Doveli ste Soneu.“
Akarin se ispravi. Svetlost mu obasja oči. Izgledao je zabavljeno.
„Da.“
„Zašto?“
„Imam svoje razloge.“
„Nadam se da su dobri“, reče Seri, primoravši se da sretne i izdrži
Akarinov pogled.
 Pogled visokog gospodara ostade nepokolebljiv. „Da. Nije bila u velikoj
opasnosti.“
„Da li ćete da je umešate u nešto od ovoga?“
„Malo. Mada ne na način kojeg se ti plašiš. Potreban mi je neko u Gildi
ko je svestan onoga što ja radim.“
Seri na silu izusti sledeće pitanje. Sama pomisao da to pita izazivala je
teška, oprečna osećanja. „Da li ćete je ponovo dovoditi?“
„Ne, ne nameravam.“
Kratko je odahnuo od olakšanja. „Da li ona... zna za mene?“
„Ne.“
Seri oseti čežnjivo razočarenje. Ne bi imao ništa protiv da se malo
razmeće svojim uspehom. Daleko je dogurao u poslednjih par godina. Iako je
znao da nije imala najbolje mišljenje o Lopovima...
„Da li je to sve?“ upita Akarin. U njegovom glasu je bilo nagoveštaja
poštovanja - ili je to bila samo tolerancija?
Seri klimnu. „Da. Hvala vam.“
Posmatrao je kako se visoki gospodar kreće ka vratima i otvara ih. Vodi
računa o njoj, pomislio je. Akarin se osvrnu, klimnu i ode niz hodnik dok mu
je ogrtač lepršao oko članaka.
Pa, to je prošlo bolje nego što sam očekivao, pomisli Seri.

Danilove prostorije u Predstavništvu Gilde u Kapiji, bile su velike i

luksuzne. Imao je spavaću sobu, radnu sobu i salon za sebe, a da dozove
slugu, trebalo je samo da zazvoni jednim od zvončića kojih je bilo svuda.
Jedan mu je upravo doneo šolju sumija koji se pušio, kada je drugi ušao
u kancelariju da mu kaže da ima posetioca.
„Tajend od Tremelina je došao da vas vidi“, obavesti ga sluga.
Danil spusti šolju, iznenađen. Tajend ga je ovde retko posećivao. Više su
voleli privatnost Velike biblioteke, gde nisu morali da brinu oko toga da li će
sluge primetiti nešto u međusobnom ponašanju.
„Pošalji ga unutra.“
Tajend je bio obučen kako priliči susretu sa važnom osobom. Iako se
Danil navikavao na jarke dvorske odore Elajna, i dalje su mu bile smešne.
Međutim, čvrsto pripijena odeća, koja je izgledala smešno na starijim
plemićima, Tajendu je laskavo stajala.
 „Ambasadore Danile“ reče Tajend, elegantno se naklonivši. „Čitao sam
knjigu dema Maranea i izgleda da sadrži neke veoma zanimljive podatke.“
Danil pokaza ka jednoj od fotelja ispred njegovog stola. „Molim te, sedi.
Samo... mi daj trenutak.“ Tajend ga je podsetio na nešto. Uzeo je čist list
papira i počeo da sastavlja kratko pismo.
„Šta pišeš?“ upita Tajend.
„Pismo demu Maranea u kome izražavam svoje najdublje žaljenje što ne
mogu večeras da prisustvujem njegovoj zabavi zbog nekog neočekivanog
posla za koji moram bez odlaganja da se postaram.“
„A šta je sa Farandom?“
„Preživeče. Zaista imam da sredim neke stvari, ali takođe želim i da ih
nateram da malo čekaju. Kada završim sa podučavanjem Faranda kontroli,
više im neću biti potreban, i možemo da otkrijemo da su naši novi prijatelji
pošli na neočekivani put van zemlje.“
„Onda bi ispali budale. Zar misle da su sve one godine obuke kroz koju
si prošao beskorisne?“
„Ne mogu ceniti vrednost onoga što ne razumeju.“
„Znači da ćeš ih uhapsiti čim Farand bude bio spreman?“
„Ne znam. Nisam još odlučio. Možda će biti vredno rizikovati da
pobegnu. Siguran sam da nismo upoznali sve umešane. Ako sačekam, možda
će me upoznati sa još ljudi iz grupe.“
„Da li si siguran da ne treba da pođem sa tobom u Kajreliju kada ih
budeš uhapsio? Gildi će možda biti potreban još jedan svedok.“
„Faran im je dovoljan dokaz.“ Danil ga pogleda i pripreti prstom
učenjaku. „Ti samo želiš da lično vidiš Gildu. Ali kada naši novi prijatelji
uzvrate širenjem glasina o nama, to što ćemo biti viđeni zajedno neće nam
baš biti od pomoći.“
„Ali ne bismo bili sve vreme zajedno. Ne moram da odsednem u Gildi.
Imam daleke rođake u Imardinu. A kažeš da će Akarin svima reći da je to bio
samo trik.“
Danil uzdahnu. Nije želeo da ostavi Tajenda. Čak ni na par nedelja. Ako
bude siguran da će se izvući vraćajući se u Gildu sa učenjakom iza sebe,
urediće da i njega povede. Možda će to čak i pomoći da se jednom zauvek
opovrgnu glasine ako budu viđeni da se „normalno“ ponašaju. Ali znao je da
bi bio potreban samo nagoveštaj istine da ubaci ideje u sumnjičave umove - a
već je znao da u Gildi takvih ima mnogo.
„Vratiću se morem“, podsetio je Tajenda. „Mislio sam da bi želeo da to
izbegneš.“
Tajendovo lice se namršti, ali samo na trenutak. „Izdržaću malo morske
bolesti, ako bih bio u dobrom društvu.“
„Ne ovaj put“, reće odlučno Danil. „Jednog dana ćemo putovati kočijom
u Imardin. Tada ćeš ti biti vrlo dobro društvo.“ Osmehnuo se na Tajendov
uvređeni pogled, a onda uzdahnuo i odložio pismo. „Sada, šta si pronašao?“
„Da li se sećaš kako zapis na ženinoj grobnici u Grobnicama belih
suzagovori da jekoristila Visokumagiju?“
Danil klimnu. Poseta vinu u potrazi za dokazom drevne magije, sada je
izgledala tako daleko.
„Reči ’visoka magija predstavljaju duborez koji se sastojao od mladog
meseca i šake“, Tajend otvori demovu knjigu i gurnu je preko stola do
Danila. Ovo je primerak knjige napisane pre dva veka, kada je Savez
načinjen i donet zakon da sve čarobnjake mora da podučava i kontroliše
Gilda. Većina čarobnjaka izvan Kajrelije su bili članovi Kajrelije, ali neki
nisu. Ovo je pripadalo jednom od onih koji nisu.“
Primakavši knjigu, Danil vide da je gornji deo strane imao isti duborez
oko kojeg su mozgali pre više od godinu dana. Počeo je da čita tekst ispod
njega:

Termin „viša magija“ obuhvata nekoliko veština koje su bile u

širokoj upotrebi u zemljama. Manje veštine su uključivale
sposobnost da se načine „krvavo kamenje” ili „krvavi dragulji“
koji povečavaju tvorčevu sposobnost za umni govor sa drugom
osobom na veliku daljinu, i „skladišno kamenje“ ili „skladišni
dragulji", koji mogu da zadrže i otpuste magiju na posebne načine.
Glavni oblik više magije je prisvajački. Ako čarobnjak poseduje
znanje, može da crpi snagu iz živih bića da bi uvečao svoju rezervu
snage.

Danilu zastade dah dok je užasnuto posmatrao stranicu. Ovo je opisivalo

nešto slično... Jeza se polako raširi Danilovom kičmom. Oči nastaviše da
prate reči, kao da su na to nagonjene voljom nekog drugoga.

Da bi se ovo učinilo, prirodna barijera koja štiti stvorenja ili

biljke mora biti srušena ili spuštena. Ovo se čini jednostavnim
zasecanjem kože dovoljno duboko da pocuri krv ili sukrvica. Drugi
načini uključuju svojevoljno ili prinudno spuštanje barijere. Sa
vežbom, prirodna barijera se može svojevoljno ukloniti. Tokom
vrhunca seksualnog užitka, barijera se „koleba“ omogućujući
jedinstvenu priliku za crpljenje moći.

Danil se potpuno sledio. U pripremama za njegov položaj date su mu

informacije koje nisu bile dostupne običnim čarobnjacima. Nešto od toga je
bilo političke prirode; a nešto magijske. Između ostalih magijskih bili su
znaci upozorenja tako da je naučio da prepozna one koji su se ticali crne
magije.
A sada je držao knjigu sa uputstvom za njenu upotrebu. Prekršio je zakon
samo time što je čitao iz nje.
„Danile? Da li si dobro?“
Pogledao je Tajenda, ali nije mogao da govori. Tajend mu uzvrati pogled,
mršteći se od brige.
„Potpuno si prebledeo. Mislio sam... pa... ako je ova knjiga tačna, otkrili
smo šta je visoka magija.“
Danil otvori usta, a onda ih ponovo zatvori i pogleda u knjigu. Zurio je u
duborez sa mladim mesecom i šakom. Ne mladim mesecom, shvatio je.
Sečivom. Viša magija je bila crna magija.
Akarin je istraživao crnu magiju.
Ne. Nije mogao da sazna. Nije stigao dovde, podseti se Danil.
Verovatnojoš ne zna. U suprotnom me ne bi ohrabrivao da nastavim sa
istraživanjem. Duboko je udahnuo i polako ispustio vazduh.
Duboko je udahnuo i polako ispustio vazduh.
„Tajende, mislim da je vreme da kažemo Erendu za pobunjenike. Možda
ću da odem na taj put ranije nego što sam mislio.“
 Soneino srce je kucalo brže kako se približavala Rezidenciji visokog
gospodara. Ceo dan je čekala ovaj trenutak. Bilo joj je teško da se
koncentriše tokom časova, a još teže da izdrži Džulenove pokušaje da učini
njenu kaznu u biblioteci što je moguće zamornijom.
Siva kamena zgrada se nadvijala nad njom u tami. Zastala je da duboko
udahne i prikupi hrabrost, a onda je prišla vratima i prstima dotakla kvaku.
Vrata škljocnuše i otvoriše se.
Kao i uvek, Akarin je sedeo u jednoj od fotelja u salonu. Prsti su mu bili
obavijeni oko čaše pune tamnocrvenog vina.
„Dobro veče, Sonea. Kakva su danas bila predavanja?“
Usta su joj bila suva. Progutala je, još jednom duboko udahnula,
koraknula unutra i začula kako se vrata za njom zatvaraju.
„Želim da pomognem“, kaza mu.
Spustio je obrve i napeto zurio u nju. Ona se borila da izdrži njegov
pogled, ali uskoro je shvatila da gleda u pod. Između njih je vladala tišina, a
onda je on u jednom pokretu ustao i spustio čašu.
„U redu. Pođi sa mnom.“
Prišao je vratima stepeništa koje vodi u podzemnu prostoriju. Otvorivši
ih, pokazao joj je da uđe. Bila je nesigurna na nogama, ali se naterala da se
pokrene.
Kada je stigla do njega, na glavnim vratima se začu kucanje i oboje se
zalediše u mestu.
„Idi“, promrmljao je. „To je Lorlen. Reći ću Takanu da se postara za
njega.“
Na trenutak se zapitala kako zna da je to Lorlen. A onda je u trenutku
shvatila. Prsten koji je Lorlen nosio, imao je dragulj poput onog iz špijunovog
zuba.
Kada se spustila stepeništem čula je novi par koraka u salonu iznad sebe.
Akarin je nežno zatvorio vrata od stepeništa i pošao za njom. Zaustavila se
ispred vrata podzemne prostorije, a onda se pomerila u stranu kada je Akarin
stigao do nje. Vrata se otvoriše na jedan dodir njegove ruke.
Prostorija sa druge strane bila je mračna, ali se osvetlila kada su se
pojavile dve kugle svetlosti. Pogledala je u dva stola, pohabani stari kovčeg,
police za knjige i ormariće. Zaista, ovde uopšte nije bilo ničeg pretećeg.
 Izgledalo je da Akarin čeka da ona uđe. Načinila je par koraka, a onda se
okrenula ka njemu. Pogledao je u tavanicu i iskrivio lice.
„Otišao je. Imam nešto da mu kažem, ali to može da čeka.“
„Da li vi... da li bi trebalo ovo da uradimo kasnije?“ odvaži se ona,
napola se nadajući da će se složiti.
Pogled koji joj je uputio, bio je tako direktan, poput grabljivice, da je
ustuknula.
„Ne“, reče on. „Ovo je važnije.“ Prekrstio je ruke a kraj usana mu se izvi
u poluosmeh. „Dobro onda. Kako nameravaš da mi pomogneš?“
„Ja... vi...“ Odjednom nije imala vazduha. „Tako što ću naučiti crnu
magiju“, konačno je uspela da izgovori.
Njegov osmeh iščeznu. „Tome te ne mogu naučiti, Sonea.“
Zurila je u njega, zapanjena. „Zašto... zašto ste mi onda pokazali istinu?
Zašto ste mi rekli za Ičanije ako niste nameravali da vam se pridružim?“
„Nikada nisam nameravao da te naučim crnoj magiji“ rekao je odiučno. „Ne
bih ugrozio tvoju budućnost u Gildi. Čak i kada me se to ne bi ticalo, nikome
ne bih preneo to znanje.“
„Onda... kako mogu da vam pomognem?“
„Nameravao sam...“ Oklevao je, a onda udahnuo i skrenuo pogled.
„Nameravao sam da postaneš voljni izvor moći, kao što je to Takan.“
Jeza joj prođe telom, ali je brzo nestala. Naravno, pomisli ona. Tome je
sve ovo vodilo.
„Ičaniji možda nikada neće napasti“, rekao je. „Ako bi naučila crnu
magiju, ni zbog čega ne bi rizikovala svoju budućnost.“
„To je rizik koji mogu da preuzmem“, ona odgovori, tihim glasom u
velikoj prostoriji.
Podigavši pogled, isekao ju je neodobravajućim pogledom. „Tako lako bi
prekršila svoj zavet?“
Održala je svoj pogled. „Ako je to jedini način na koji mogu da zaštitim
Kajreliju.“
Njegov pogled izgubi žestinu. Nije mogla da opiše izraz koji je imao.
„Nauči je, gospodaru.“
Oboje se okrenuše ka novom glasu. Takan je stajao na vratima prostorije,
napeto posmatrajući Akarina.
„Nauči je“, on ponovi. „Potreban vam je saveznik.“
 „Ne“, odgovori Akarin. „Ako to učinim, od kakve koristi bi mi bila
Sonea? Ako uzmem njenu snagu, nije od koristi kao crni čarobnjak. Ako je
ona crni čarobnjak, od koga će ona prikupljati snagu? Od tebe? Ne. Ti već
nosiš previše tog tereta.“
Takanov pogled se nije pokolebao. „Potrebno je da još neko zna tu tajnu,
sem vas, gospodaru. Sonea ne mora da je koristi, već samo da bude tu da
zauzme vaše mesto ako umrete.“
Akarin mu uzvrati pogled. „Ali... razmisliću ako napadnu Kajreliju.“
„Do tada će biti prekasno“, odgovori tiho Takan. „Neće napasti dok vas
ne uklone.“
„U pravu je“, ubaci se Sonea, drhtavim glasom. „Naučite me i koristite
me kao izvor. Neću koristiti crnu magiju osim ako ne budem imala izbora.“
Hladno je zurio u nju. „Da li znaš koja je kazna za učenje i korišćenje
crne magije?“
Oklevala je, a onda odmahnula glavom.
„Pogubljenje. Nijedan drugi zločin ne zavređuje takvu kaznu. Samo zbog
želje da naučiš crnu magiju bićeš izbačena iz Gilde.“
Jeza prođe njenim telom. Njegova usta se izviše u sumorni osmeh.
„Ali možeš mi biti od koristi, a da ne počiniš zločin. Ne postoji zakon
protiv davanja moći drugom čarobnjaku. Zaista, već si naučila na času
ratničkih veština kako se to radi. Jedina razlika je što ja mogu da sačuvam
snagu koju mi daš.“
Iznenađeno je trepnula. Nema noža? Nema sečenja kože? Ali, naravno,
nije bilo potrebe za tim.
„Jedna noć odmora je sve što ti je bilo potrebno da povratiš veći deo
svoje snage nakon što si se suočila sa Reginom i njegovim pratiocima“,
nastavi on. „Međutim, pazili bismo da ne daš previše snage ako sutra imaš
čas ratničkih veština. Ako nameravaš da budeš sposobna da se boriš sa ovim
špijunima umesto mene, onda treba da se umešam u tvoju obuku.“
Sonea oseti kako je obuzima vrtoglavica. Časovi ratničkih veština? Sa
Akarinom?
„Da li si sigurna da ovo želiš da uradiš?“ upitao je.
Ponovo je duboko udahnula. „Da.“
Namrštio se i na trenutak je promatrao. „Uzeću večeras malo tvoje snage.
Sutra ćemo videti da li i dalje želiš da pomogneš.“
 Pozvao ju je k sebi. „Daj mi ruke.“
Ona mu priđe i pruži šake. Drhtala je kada su se njegovi dugi prsti
prepleli sa njenim.
„Pošalji svoju moć, kao kada si učila na časovima ratničkih veština da
kanališeš moć u drugog.“
Posegnuvši, ona posla moć da teče kroz njene ruke. Izraz mu se blago
promenio kada je postao svestan energije i prihvatio je u sebe. Pitala se kako
je čuva. Iako je naučila kako da prima moć od drugih polaznika, uvek ju je
kanalisala u udare ili je dodavala štitu.
„Ostavi sebi nešto energije za časove“, promrmljao je.
Slegnula je ramenima. „Gotovo da je i ne koristim. Čak ni na časovima
ratničkih veština.“
„Uskoro hoćeš.“ Njegov stisak popusti. „To je dovoljno.“
Prekinula je sa slanjem moći. Kako je pustio njene šake, ona uzmaknu za
korak. Pogledao je u Takana, a onda joj klimnuo.
„Hvala ti, Sonea. Sada se odmori. Daj ujutru Takanu primerak tvog
rasporeda tako da možemo da uglavimo tvoje časove ratničkih veština. Ako
si i dalje voljna, nastavićemo ovo sutra uveče.“
Sonea klimnu glavom. Zakoračila je ka vratima, a onda stala i naklonila
se.
„Laku noć, visoki gospodaru.“
Njegov pogled bio je staložen. „Laku noć, Sonea.“
Njeno srce je ponovo tuklo kao ludo. Dok se pela uza stepenice, shvatila
je da to više nije zbog straha. Udaralo je od neke čudne vrste uzbuđenja.
Možda mu ne pomažem na način na koji sam očekivala, pomisli ona, ali
ipak mu pomažem.
Onda se žalosno zakikotala. Ali, možda neću biti tako srećna oko toga
kada počne da mi pomaže u učenju ratničkih veština!
 DESETO POGLAVLJE

Neočekivani protivnik

Dok je Roten čekao da stignu poslednji od njegovih đaka, pogledao je

kroz prozor. Duži, topliji dani pretvarali su vrtove u lavirinte zelenila. Čak i
siva Rezidencija visokog gospodara izgledala je primamljivo na bleštavom
jutarnjem svetlu.
Dok je posmatrao, vrata Rezidencije se otvoriše. Osetio je kako mu srce
poskoči kada je Sonea izašla napolje. Bilo je to kasno za nju, shvatio je. U
odnosu na Tanju, ona i dalje ustaje u zoru.
Onda se pojavila viša prilika i Roten oseti kako mu celo telo postaje
napeto. Pregibi Akarinove tamne odore bili su gotovo sivi na snažnom svetlu.
Visoki gospodar se okrenu ka Sonei i nešto reče. Njene usne se izviše u mali
osmeh. Tada se ispraviše i zaputiše ka Univerzitetu, ponovo ozbiljnih izraza.
Roten ih je posmatrao dok nisu nestali sa vidika.
Okrenuvši se od prozora, stresao se. Uhvatila ga je jeza koja ga nije
napuštala.
Osmehnula se Akarinu.
To nije bio učtivi, usiljeni osmeh. Niti otvoreni, bezrezervni osmeh. Bio je
prepreden i tajanstven.
Ne, rekao je sebi. Samo vidim ono čega se najviše plašim, zato što to
uvek očekujem da ugledam. Verovatno se osmehivala da bi obmanula ili
umilostivila Akarina. Ili joj je možda neki njegov komentar bio smešan,
uživala je u šali na njegov račun...
Ali šta ako nije? Da li je bilo drugog razloga?
„Gospodaru Rotene?“
Okrenuvši se, video je da je stigao ostatak odeljenja i da su strpljivo
čekali da počne. Uspeo je da se žalosno osmehne, a onda je prišao katedri.
 Nije mogao da izleti iz učionice i zahteva od Sonee objašnjenje. Ne,
zasad mora da je odagna iz misli i usredsredi se na podučavanje. Ali kasnije
će pažljivo razmotriti ono što je video.
I posmatrati je još pažljivije.

Kako se kočija zaustavila, Danil priđe vratima kuće dema Maranea i

povuče uže zvona.
Zevnuo je, a onda povukao malo magije da ublaži umor. Prošlo je nedelju
dana od kada mu je Tajend pokazao knjigu, a održani su mnogi tajni sastanci
sa ambasadorom Erendom i drugim elajnskim čarobnjacima u pripremama za
ovo veče. Sada će saznati da li će njihov plan biti uspešan.
Koraci priđoše vratima, koja se otvoriše i gospodar kuće se elegantno
nakloni.
„Ambasadore Danile. Zadovoljstvo je videti vas opet. Molim vas, uđite.“
„Hvala vam.“ Danil uđe unutra.
„Gde je mladi Tremelin?“ upita dem.
„Sa ocem“, odgovori Danil. „Mora da raspravlja o nekom porodičnom
pitanju. Šalje vam svoje pozdrave i poručuje da je knjiga prosvetljujuća i da
će večeras da završi sa čitanjem. Znam da bi više voleo da razgovara s vama
i vašim prijateljima nego da se bavi porodičnim poslovima.“
Rojend klimnu i osmehnu se, ali oči su mu pokazivale oprez.
„Nedostajaće mi njegovo društvo.“
„Kako je Farand? Da li je bilo nenamernih incidenata?“ upita Danil,
nagovestivši brigu u svom glasu.
„Ne.“ Dem je oklevao. „Međutim, bio je jedan nameran. Pošto je mlad i
nestrpljiv, nije mogao da odoli da nešto ne pokuša.“
Danil dozvoli da se uznemirenost vidi na njegovom licu. „Šta se
dogodilo?“
„Samo još jedan mali požar.“ Dem se šeretski osmehnu. „Morao sam da
kupim novi krevet njegovom domaćinu.“
„Istim domaćinima kao i ranije?“
„Ne. Ponovo sam premestio Faranda. Mislio sam da je zarad svih nas
mudro da ga pošaljem iz grada, u slučaju da njegove male nezgode postanu
tako dramatične da počnu da privlače neželjenu pažnju.“
Danil klimnu. „To je mudro, iako verovatno nepotrebno. Nadam se da
nije predaleko. Mogu da ostanem samo par sati.“
„Ne, nije daleko“, uveri ga dem.
Stigoše do vrata sledeće prostorije. Rojendova žena, Kasli, ustade da
pozdravi Danila.
„Pozdrav, ambasadore. Lepo je ponovo vas videti. Da li mislite da će moj
brat uskoro savladati kontrolu?“
„Da“, odgovori ozbiljno Danil. „Ili većeras ili sledeći put. Ne treba mu
još mnogo.“
Klimnula je, sa očevidnim olakšanjem. „Ne mogu dovoljno da vam se
zahvalim za vašu pomoć.“ Okrenula se ka Rojendu. „Najbolje je onda da
krenete, mužu.“
U njenom glasu je bilo prizvuka prezira. Demova usta se razvukoše u
krivi osmeh. „Farand će uskoro biti bezbedan, draga.“
Njeno mrštenje samo postade dublje. Danilov izraz je ostao učtivo
neutralan. Tajend je primetio da Kasli retko izgleda srećno i da je muž
ponekad nervira. Pretpostavio je da je krivila Rojenda za situaciju njenog
brata zato što je ohrabrivao mladića da razvije svoje sposobnosti.
Dem povede Danila iz kuće do kočije koja je čekala. Počela je da se
kreće još pre nego što su se smestili u sedišta. Prozori su bili prekriveni.
„Zbog zaštite Farandovih domaćina“, objasni dem. „Ja sam možda voljan
da znate moj identitet i prebivalište, ali ima drugih u grupi koji imaju manje
poverenja. Dozvolili su Farandu da ostane kod njih samo ako preduzmem
ove mere predostrožnosti.“ Zastao je. „Da li mislite da sam budala što vam
verujem?“
Danil iznenađeno zatrepta. Razmotrio je pitanje, a onda slegnuo.
„Očekivao sam da činite manje korake. Možda da uredite nekoliko iskušenja
moje čestitosti. Ali niste mogli: Farandu je bila potrebna pomoć. Preuzeli ste
rizik, ali siguran sam da je on proračunat.“ Zakikotao se. „Imali ste nekoliko
puteva za bežanje, a verovatno još imate.“
„A vi imate da štitite Tajenda.“
„Da.“ Danil se dobrodušno osmehnu. „Ono što ja čekam da otkrijem je
da li ću otkriti da više nisam dobrodošao u vašoj kući nakon što naučim
Faranda kontroli?“
Dem se tiho nasmeja. „Moraćete da sačekate i otkrijete.“
„Pretpostavljam da ne moram da vas podsetim na sve divne stvari kojima
bih mogao da naučim Faranda kada savlada kontrolu.“
Rojendove oči zasijaše. „Molim vas, učinite to.“
Sledećih sat vremena su raspravljali o magiji. Danil je pazio da opiše
samo ono što je moguće, ne i kako se to čini, a Dem je očigledno bio svestan
da namerno izvrdava. Napokon, kočija uspori i stade.
Dem je sačekao da se vrata otvore, a onda pokazao Danilu da izađe.
Napolju je bilo mračno, i Danil automatski načini kuglu svetlosti. Osvetlila je
tunel, zid od opeke koji se presijavao od vlage.
„Molim vas, ugasite to“, zahtevao je dem.
Danil ugasi svetlo. „Izvinite“, rekao je. „To je navika.“
Nakon nestanka svetla, sve je bilo potpuno mračno. Ruka ga dotaknu po
ramenu i gurnu ga napred. Pustivši svoja čula, osetio je otvor u zidu. Išli su
ka njemu.
„Pažljivo“, promrmlja Rojend. „Ovde su stepenice.“
Vrh Danilove čizme naiđe na čvrstu ivicu. Pažljivo se peo uza strmo
stepenište, a onda je poveden hodnikom sa mnogo zavoja, skretanja i bočnih
prolaza. Tada je osetio veliku prostoriju i poznato prisustvo, a ruka skliznu
sa njegovog ramena.
Jedna lampa se razgorela, otkrivajući nekoliko komada praktičnog
nameštaja u prostoriji isklesanoj u steni. Voda je curila iz pukotine u zidu do
bazenčića, a zatim dalje kroz rupu u podu. Vazduh je bio hladan, a Farand
obučen u kaput sa krznenom kragnom.
Mladić se nakloni, sada sigurnijim pokretima pošto se približavao begu
od svog stanja.
„Ambasadore Danil“, reče on, „dobro došli u moju najnoviju jazbinu za
skrivanje.“
„Malo je hladno“, primeti Danil. Poslao je magijski sjaj da zagreje
vazduh. Farand se isceri i strese kaput sa sebe. „Nekada sam sanjao da
magijom činim velike i dramatične stvari. Sada mislim da bih bio srećan ako
bih samo mogao da učinim tako nešto.“
Danil odsečno pogleda Rojenda. „Uveravam vas da to nije mišljenje svih
nas. Siguran sam da i Farand želi da nauči nešto više od osnova.“ Stajao je
pored užeta koje je visilo iz rupe na tavanici. Drugi kraj je verovatno bio
prikačen za zvono, pretpostavi Danil. Pitao se ko ih čeka pored njega.
„Dobro“, reče Danil. „Onda je bolje da počnemo. Nema smisla da te
držimo u hladnim jazbinama za skrivanje duže nego što je neophodno.“
Farand priđe fotelji i sede. Duboko je udahnuo, sklopio oči i počeo sa
vežbama umirivanja koje je naučio. Kada mu je lice bilo opušteno, Danil mu
priđe.
„Ovo može biti tvoj poslednji čas“, reče tihim i umirujućim glasom. „A
možda i neće. Kontrola mora biti dobro naučena navika, da bi bio bezbedan
danju i noću. Bolje je naučiti je sopstvenim tempom nego požurivati je.“
Blago je dotakao Farandove slepoočnice, a onda sklopio oči.
Nemoguće je efektivno lagati tokom umne komunikacije, ali istina se
može sakriti. Do sada je Danil svoju misiju i konačni plan da izda
pobunjenike držao bezbedno skrivene. Međutim, svaki put kada je Danil
mentalno vodio Faranda, sve više se navikavao na način komunikacije. Počeo
je da oseća sve više stvari od Danila.
I sada kada je došlo vreme da uhapsi pobunjenike, Danil nije mogao da
sakrije osećanje napetosti i iščekivanja. Farand ga oseti i postade znatiželjan.
— Šta očekujete da će se večeras dogoditi?, upita on.
— Verovatno ćeš postići kontrolu, odgovori Danil. Ovo je bilo tačno, i
deo onoga što je Danil znao da se sprema. Bio je to dovoljno važan događaj
da ga mladić prihvati kao razlog za Danilovo uzbuđenje. Ali Farandova
svesnost posledica nezakonitog učenja magije učinila ga je sumnjičavijim
neko obično.
— Ima tujoš. Krijete nešto od mene.
— Naravno, odgovori Danil. Mnogo toga ću da krijem od tebe dok ne
budem znao da tvoji Ijudi neće da nestanu čim naučiš kontrolu.
— Dem je častan. Obećao je da će štititi Tajenda u zamenu za vašu
pomoć. Neće prekršiti to obećanje.
Danil oseti na trenutak sažaljenje prema naivnom mladiću. Odagnao ga je,
podsećajući se da je Farand možda mlad, ali da nije budala.
— Videćemo. Sada me odvedi na mesto na kome se nalazi tvoja moć.
Farandu je bilo potrebno manje vremena da razume sitne detalje kontrole,
nego što je to Danil očekivao. Dok je Farand razmišljao o svom postignuću,
Danil se pripremi za ono što je moralo da usledi. Presekao je Farandove
radosne misli pitanjem.
— Gde smo?
Pojavi se slika tunela, a onda prostorija u kojoj su. Farand nije imao više
pojma o njihovoj lokaciji od Danila.
— Ko je domaćin?
Ponovo, Farand nije znao.
Ali opet, Rojend bi pretpostavio da Danil može da pročita ove
informacije iz mladićevog uma, tako da se postarao da Farand ništa ne zna.
Nadao se da će otkrivanje njihove lokacije da uključuje samo pronalaženje
puta iz hodnika i saznanje gde počinje tunel.
Farand je osetio dovoljno Danilovih misli da bi postao uznemiren.
— Šta to...?
Danil skloni ruku sa Farandovih slepoočnica i prekinu vezu. U istom
trenutku je načinio slab štit u slučaju da Farand pokuša da upotrebi magiju.
Mladić je zurio u njega.
„To je bila prevara“, zavapi Farand. „To je sve prevara.“ Okrenuo se ka
Rojendu. „Namerava da nas izda.“
Rojend se okrenu da pogleda Danila, sa sve besnijim izrazom na licu.
Kako je dem posegao za užetom, Danil ispolji svoju volju. Čovek trgnu ruku
natrag zbog bola koji mu je nanela barijera.
Danil usredsredi um izvan prostorije.
— Erende?
Farandove oči se raširiše kada je čuo razgovor.
— Danile. Da li imaš odmetnika?
— Da.
Odjednom, krajevi Danilovih čula zazujaše od poruka tuceta čarobnjaka.
Farandove pogled je šarao po zidovima dok ih je slušao.
„Hapse ostale“, rekao je. „Ne! Ovo je sve zbog mene!“
„Ne, nije“, kaza mu Danil. „To je posledica kraljeve zloupotrebe
sposobnosti potencijalnog čarobnjaka, i toga što je tvoj zet iskoristio situaciju
u nadi da će postići svoje ciljeve. Verujem da tvoja sestra ovo zna, iako ne
verujem da bi izdala ijednog od vas dvojice.“
Farand pogleda u Rojenda i Danil iz optužujućeg pogleda u mladićevim
očima vide da je u pravu.
„Ne pokušavajte da nas okrenete jedne na druge, ambasadore“, reče
Rojend. „Neće uspeti.“
— Gde si?, upita Erend.
— Ne znam tačno. Sat vremena vožnje kočijom od grada. Poslao je sliku
tunela. Izgleda li ti poznato?
—Ne.
Farand pogleda u Danila, a onda ponovo u Rojenda. „Još ne zna gde
smo“, reče on pun nade.
„Neće biti teško otkriti“, uveri ga Danil. „A kao što već znaš, Farande,
smatra se nepristojnim da se prisluškuju tuđi razgovori.“
„Mi ne pratimo vaša pravilabrecnu se Rojend.
Danil se okrenu i pogleda dema. „Primetio sam.“
Čovekov pogled postade kolebljiv, ali on tada ispravi ramena. „Pogubiće
nas zbog ovoga. Možete li da živite s tim?“
Danil mu uzvrati pogled. „Sve vreme ste znali šta rizikujete. Da je sve
što ste učinili i planirali bilo podstaknuto potrebom da zaštitite i spasete
Faranda, moglo bi sam se oprostiti. Međutim, ne verujem da su vaši motivi
časni.“
„Ne“, zareža Farand. „Nije u pitanju samo Farand, već nepravda zbog
svega toga. Zašto bi Gilda odlučila ko sme da koristi i podučava magiju?
Postoji toliko onih čiji je potencijal protraćen, koji...“
„Gilda ne odlučuje ko će naučiti da koristi magiju“, ispravi ga Danil. „U
Kajreliji se prepušta svakoj porodici da odluči da li će njihovi sinovi i kćeri
pristupiti Gildi. U Elajnu, kralj odlučuje ko će biti naučen. Svaka zemlja ima
svoj sistem odabira kandidata. Mi odbijamo samo one čiji je um nestabilan,
ili one koji su počinili zločine.“
Rojendove oči sevnuše od besa. „Ali šta ako Farand, ili bilo koji drugi
čovek, ne želi da uči od Gilde? Zašto ne može negde drugde da uči?“ „Gde?
U vašoj sopstvenoj Gildi?“
„Da.“
„A kome biste vi odgovarali?“
Dem otvori usta, ali ih bez reči zatvori. Pogledao je Faranda, a onda
uzdahnuo.
„Nisam čudovište“, rekao je. „Ohrabrivao sam Faranda, ali ne bih to
uradio da sam znao koliko će to biti opasno.“ Pogledao je Danila. „Da li
shvatate da će ga kralj možda radije ubiti nego da dopusti Gildi da otkrije šta
god da on to zna.“
„Onda će morati da ubije i mene“, odgovori Danil. „A mislim da se neće
usuditi da to pokuša. Bio bi potreban samo jedan kratki umni poziv da svi
čarobnjaci u zemlji saznaju njegovu malu tajnu. A sada kada je Farand
savladao kontrolu, on je čarobnjak, i kralj bi prekršio sporazum Savezničkih
zemalja ako bi pokušao da mu naudi. Farand je sada briga Gilde. Kada bude
tamo, trebalo bi da bude siguran od ubica.“
„Gilda“, reče Farand prigušenim glasom. „Videću Gildu.“
Rojend ga je ignorisao. „ A šta onda?“
Danil odmahnu glavom. „Ne bih znao da kažem. Neću vam davati lažne
nade tako što ću nagađati o tome kakav će biti ishod ovoga.“ Rojend se
namršti. „Naravno da ne.“
„Dakle. Hoćete li sarađivati? Ili ću vas obojicu vući sa sobom dok tražim
izlaz odavde?“
U demovim oćima se pojavi buntovnički sjaj. Danil se nasmeši na njegov
izraz, pretpostavivši koje su misli bile iza njega.
— Erende?
— Danile.
— Jeste li uhapsili ostale?
— Sve. Možeš li nam sada reći gde se nalaziš?
— Ne, ali uskoro hoću.
Danil pogleda Rojenda. „Odlaganje neće dati vašim prijateljima vremena
da pobegnu. Farand će vam reći da je tako.“
Mladić skrenu pogled i klimnu. „U pravu je.“ Pogled mu odluta do užeta
za zvono. Danil pogleda u tavanicu, pitajući se ko je postavljen iznad njih.
Nesumnjivo Farandov domaćin, sa nekim načinom da upozori sve ostale iz
grupe. Da li će biti prilike da uhapsi i ovog pobunjenika? Verovatno ne.
Erend se složio da je Danilov prioritet da uhvati Faranda i dema Maranea.
Ako identifikuje ili uhapsi još nekog, ne bi trebalo da pri tom rizikuje da
izgubi odmetnika.
Rojend je pratio Danilov pogled, a onda ispravio ramena. „U redu.
Izvešću vas napolje.“

Dan je bio vedar i topao, ali tama je donela jezu koju Sonea nije mogla
da odagna, čak ni zagrevajući magijom vazduh u njenoj prostoriji. Dobro je
spavala poslednjih par noći, ali ove noći je bilo suprotno ali nije mogla da
shvati zašto.
Možda je to zato što Akarin nije bio prisutan celo veče. Takan ju je
dočekao na vratima kada se vratila sa časova i rekao joj da je visoki
gospodar pozvan da nekuda ode. Sama je večerala.
Verovatno je izvršavao zvanične dužnosti na dvoru. Ali njena mašta ga je
smestila u mračnije delove grada, gde je vršio tajne dogovore sa Lopovima ili
se suočavao sa još jednim špijunom.
Sonea stade ispred svog stola i pogleda u knjige. Ako ne mogu da
spavam, rekla je sebi, mogla bih da učim. Tako ću barem imati nešto da
okupiram um.
A onda je čula buku izvan svoje sobe.
Došunjavši se do vrata, odškrinula ih je. Lagani koraci su meko
odjekivali na udaljenom stepeništu, postajući sve glasniji. Čula je kako se
zaustavljaju u hodniku, a onda i škljocanje kvake na vratima.
Vratio se.
Nešto se opusti u njoj i ona odahnu od olakšanja. A onda se gotovo
glasno nasmejala. Nije valjda da brinem za Akarina.
Ali da li je to bilo tako čudno? On je bio sve što je stajalo između Ičanija
i Kajrelije. Kada se razmotri u tom svetlu, briga za njegov život i zdravlje
bila je savršeno razumna.
Nameravala je da zatvori vrata kada hodnik ispuni još jedan par koraka.
„Gospodaru?“
Takan je zvučao iznenađeno i uplašeno. Sonea oseti kako joj jeza prolazi
telom.
„Takane“, glas je bio jedva čujan. „Ostani i daću ti da se otarasiš ovoga.“
„Šta se dogodilo?“
Šok u sluginom glasu bio je očigledan. Pre nego što je stigla da promisli
o tome, Sonea širom otvori vrata i zaputi se hodnikom. Takan je stajao na
ulazu u Akarinovu spavaću sobu. Okrenuo se kako se ona približila, sa
neodređenim izrazom na licu.
„Sonea.“ Akarinov glas bio je slab i tih.
Malena, slaba kugla svetlosti osvetljavala je njegovu sobu. Sedeo je na
ivici velikog kreveta. Na slabom svetlu je izgledalo da se njegova odora
povlači u tamu, ostavljajući vidljivim samo njegovo lice i šake... i jednu
podlakticu.
Sonea udahnu vazduh. Desni rukav njegove odore je čudno visio, i ona
vide da je rasečen. Crveni ožiljak se pružao njegovom rukom od lakta do
zgloba. Bleda koža mu je bila umrljana prugama i mrljama od krvi.
„Šta se dogodilo?“ reče ona, a zatim dodade, „visoki gospodaru.“
Akarin je prelazio pogledom sa nje na Takana i tiho othuknuo. „Vidim da
neću imati mira dok oboje ne čujete sve. Uđite u sobu i sedite.“
Takan uđe unutra. Sonea je oklevala, a onda pošla za njim. Nikada nije
videla unutrašnjost njegove spavaće sobe. Pre nedelju dana prestravila bi je
pomisao da uđe u nju. Kako je gledala unaokolo, osetila je čudno
razočarenje. Nameštaj je bio sličan njenom. Papirni zastori koji su prekrivali
prozore, bili su tamnoplavi, slažući se sa rubom velikog tepiha koji je
prekrivao veći deo poda. Vrata njegovog ormana bila su otvorena. Sadržao je
samo odore, nekoliko ogrtača i dugi kaput.
Kako se ponovo okrenula ka Akarinu, zatekla ga je kako je posmatra sa
blagim osmehom na usnama. Pokazao je na stolicu.
Takan je uzeo vrč vode sa komode pored kreveta. Iz svoje uniforme je
izvukao krpu, koju je navlažio, i posegao ka Akarinovoj ruci. Visoki
gospodar mu uze krpu iz ruke.
„Imamo još jednog špijuna u gradu“, rekao je, brišući krv sa ruke. „Ali
mislim da ona nije običan špijun.“
„Ona?“ prekide ga Sonea.
„Da. Žena.“ Akarin vrati Takanu krpu. „To nije jedina razlika između nje
i prethodnih špijuna. Ona je neobično snažna za bivšeg roba. Nije ovde dugo,
a nije mogla toliko da ojača ubijajući Imardinjane. Čuli bismo da je ubila
toliko ljudi.“
„Pripremili su je?“ upita Takan. Njegove šake su čvrsto stezale umrljanu
krpu. „Dozvolili joj da uzme snagu iz njihovih robova, pre nego što je
otišla?“
„Možda. Koji god da je razlog, bila je spremna za borbu. Navela me je da
mislim da je iscrpljena, a kada sam prišao, posekla me je. Međutim, nije bila
dovoljno brza da me uhvati za ranu i iscrpi moć. Nakon toga, pokušala je da
privuče pažnju na našu borbu.“
„Tako da ste je pustili da pobegne“, zaključi Takan.
„Da. Mora da je mislila da ću je radije pustiti da ode nego da ugrozim
živote drugih.“
„Ili je znala da želite da Gilda čuje za magijske bitke u straćarniku.“
Takan stisnu usta. „Ubijaće da bi se ponovo ojačala.“
 Akarin se sumorno osmehnu. „Ne sumnjam u to.“
„A vi ste sada slabiji. Imali ste malo vremena da se ojačate od
poslednjeg.“
„To neće biti problem.“ Pogledao je u Soneu. „Imam jednog od
najsnažnijih čarobnjaka Gilde koji mi pomaže.“
Sonea skrenu pogled i oseti kako joj se lice crveni. Takan je odmahivao
glavom.
„Ovo mi zvuči tako pogrešno. Ona je previše drugačija. Žena. Nijedan
Ičani ne bi oslobodio ženu roba. A jaka je. Lukava. Uopšte nije kao rob.“
Akarin pažljivo osmotri svog slugu. „Misliš li da je Ičani?“
„Moguće. Trebalo bi da se pripremite kao da jeste. „Trebalo bi...“
Pogledao je Soneu. „Trebalo bi da povedete saveznika.“
Sonea iznenadeno pogleda Slugu. Da li je mislio da treba da ide sa
Akarinom kada se bude ponovo suočio sa ovom ženom?
„Već smo raspravljali o ovome“, poče Akarin.
„A vi ste rekli da ćete razmisliti ponovo o tome ako napadnu Kajreliju“,
odgovori Takan. „Ako ova žena jeste Ičani, oni su već ovde. Šta ako je
previše snažna za vas? Ne možete da rizikujete da izgubite život, i da
ostavite Gildu bez odbrane.“
Sonea oseti kako joj se puls ubrzava. „A dva para očiju vide bolje od
jednog“, reče on brzo. „Da sam pošla sa vama večeras...“
„Možda bi mi smetala.“
To ju je zabolelo. Sonea oseti kako u njoj bukti bes. „Tako mislite, zar
ne? Ja sam samo slabašni polaznik kao i svi ostali. Ne znam da se snalazim u
straćarniku niti da se sakrivam od čarobnjaka.“
Zurio je u nju, a onda mu se ramena opustiše i on poče tiho da se smeje.
„Šta mogu da uradim?“ upitao je. „Oboje ste rešeni da me pritiskate ovim
dok ne popustim.“
Odsutno je protrljao ruku. Sonea pogleda u nju i iznenađeno trepnu.
Crvena rana je sada bila samo ružičasta. Isceljivao se dok su razgovarali.
„Naučiću Soneu samo ako je ova žena Ičani. Onda ćemo znati da su
postali prava pretnja.“
„Ako jeste Ičani, možete da završite mrtvi“, reče grubo Takan. „Budite
spremni, gospodaru.“
Akarin pogleda Soneu. Oči su mu bile u senci, ali izraz je bio dalek i
zamišljen.
„Šta ti misliš Sonea? Ovo nije nešto na šta bi trebalo da pristaneš bez
pažljivog razmatranja.“
Duboko je udahnula. „Razmotrila sam. Ako ne postoji drugi način,
rizikovaću i naučiću crnu magiju. Naposletku, koja je svrha biti dobar
polaznik koji poštuje zakone ako nema Gilde? Ako vi umrete, verovatno će i
svi ostali.“
Akarin klimnu polako.
„U redu. Ne sviđa mi se. Da postoji drugi način, iskoristio bih njega.“
Uzdahnuo je. „ Ali nema. Počećemo sutra uveče.“
JEDANAESTO POGLAVLJE
 Zabranjeno znanje

Tri jerima udariše šiljkom u vrata Serijeve kancelarije. Ustavši od svog

stola, izvukao je pribor za pisanje i ponovo seo. Zurio je u vrata, a onda
ponovo bacio jerime, jedan po jedan.
Završili su baš tamo gde je nameravao, na temenima zamišljenog trougla.
Ponovo ustavši, otišao je do vrata da ih uzme. Pomislivši na trgovca koji je
čekao sa druge strane vrata, Seri se osmehnu. Šta li je mislio o ovom
ravnomernom lupanju na vrata Lopova?
Onda je uzdahnuo. Zaista bi trebalo da primi trgovca i završi sa tim, ali
nije bio u velikodušnom raspoloženju, a ovaj čovek je obično dolazio da bi
molio za još vremena da otplati dugove. Seri još nije bio siguran da li čovek
ispituje najnovijeg, najmlađeg Lopova da bi video do kojih će granica ići, ili
ne. Polako otplaćeni dug bio je bolji nego neotplaćeni, ali Lopov sa
reputacijom beskonačnog strpljenja bio je Lopov bez poštovanja.
Ponekada je morao da pokaže da je voljan da bude čvrste ruke.
Seri pogleda u jerime, čiji su vrhovi bili zabijeni duboko u vlakna drveta.
Morao je da prizna. Trgovac nije bio pravi razlog njegovog neraspoloženja.
„Pobegla je“‚Moren ga je izvestio. „Pustio ju je.“
Kada je zatražio detalje, Moren je opisao žestoku borbu. Očigledno je
ova žena bila snažnija nego što je Akarin očekivao. Nije mogao da zadrži
njenu magiju. Uništila je sobu u bolkući u kojoj je odsela. Nekoliko drugih
gostiju je videlo više nego što je trebalo - iako se Seri unapred postarao da
većina bude propisno pijana poslavši par ljudi u zajedničku prostoriju da
podele priličan „dobitak“ od trka. Oni koji nisu bili pijani ili su bili spred
bol-kuće, potplaćeni su da ćute - iako je to retko kada uspevalo na duže da
zaustavi govorkanja. Ne kada je bila u pitanju žena koja je dolebdela do tla
sa prozora na drugom spratu.
Nije potpuno propast, reče sebi Seri po stoti put. Ponovo ćemo je
pronaći. Akarin će da se postara da bude bolje spreman. Prišao je stolu i
seo, a zatim otvorio fioku i ubacio jerime u nju.
Kao što je očekivao, nakon par minuta tišine, usledilo je bojažljivo
kucanje na vratima.
„Uđi, Gole“, reče Seri. Pregledao se i ispravio odeću kada se vrata
otvoriše i krupni muškarac uđe. „Bolje pošalji Hema unutra.“ Podigao je
pogled. „Završi to... šta je ušlo u tebe?“
Gol je imao širok kez. „Savara je ovde.“
Seri oseti kako mu se puls ubrzava. Koliko je znala? Koliko treba da joj
kaže? Ispravio je ramena.
„Pošalji je unutra.“
Gol se povuče. Kada su se sledeći put vrata otvorila, u sobu uđe Savara.
Prišla je stolu, sa samozadovoljnim izrazom lica.
„Čujem da je tvoj visoki gospodar sinoć sreo sebi ravnog.“
„Kako si to saznala?“ upita Seri.
Slegnula je ramenima. „Ljudi imaju običaj da mi govore stvari, ako ih
lepo pitam.“ Iako je njen ton bio neozbiljan, među obrvama joj se usekla
duboka bora.
„Ne sumnjam“, odgovori Seri. „Šta si još saznala?“
„Pobegla je. Što se ne bi dogodilo da si mene pustio da se postaram za
nju.“
Nije mogao da se ne nasmeši. „Kao da bi ti bila bolja.“
Oči joj zasvetleše. „O, bila bih.“
„Kako?“
„Imam svoje načine.“ Prekrstila je ruke. „Želela bih da ubijem ovu ženu,
ali sada kada Akarin zna za nju, ne mogu. Volela bih da mu nisi rekao.“
Veoma ozbiljno ga je pogledala. „Kada ćeš početi da mi veruješ?“
„Da ti verujem?“ Nasmejao se. „Nikada. Da te pustim da ubiješ jednog
od ovih ubica?“ Napućio je usta. „Sledeći put.“
Napeto ga je posmatrala. „Da li imam tvoju reč da će biti tako?“
On joj uzvrati pogled i klimnu. „Da, imaš moju reč. Pronađi ovu ženu, i
nemoj da mi daš razloga da se predomislim, i možeš da ubiješ sledećeg
roba.“
Savara se namršti, ali se nije pobunila. „Dogovoreno. Kada on uspe da
ubije ovu ženu, biću tamo, odobravao ti to ili ne. Želim barem da vidim njenu
smrt.“
„Kakve veze ona ima s tobom?“
„Pomogla sam toj ženi pre davno i naterala me je da zažalim zbog toga.“
Ozbiljno ga je pogledala. „Misliš da si opasan i bezobziran, Lopove. Ako i
jesi okrutan, to je da održiš red i poštovanje. Ubistvo i okrutnost su Ičanijima
samo igra.“
Seri se namršti. „Šta je učinila?“
Savara je oklevala, a onda odmahnula glavom. „Ne mogu da ti kažem
ništa više.“
„Ali ima toga još, zar ne?“ Seri uzdahnu. „A tražiš od mene da ti
verujem?“
Osmehnula se. „Isto koliko ti želiš da ja verujem tebi. Ne otkrivaš mi
detalje tvog dogovora sa visokim gospodarom, a očekuješ da ti verujem da
ćeš moje postojanje držati u tajnosti.“
„Moraš da mi veruješ pošto ja odlučujem da li ćeš ubiti jednog od ubica
ili ne.“ Seri dozvoli sebi da se osmehne. „Ali ako si odlučila da posmatraš
ovu borbu, i ja ću biti tamo. Nervira me što uvek propuštam predstavu.“
Ona se nasmeši i klimnu glavom. „To je pošteno.“ Zastala je, a onda se
povukla za korak. „Trebalo bi da počnem da tražim ženu.“
„Pretpostavljam da bi trebalo.“
Okrenuvši se, otišla je do vrata. Kada je otišla, osećao je nejasno
razočarenje i počeo je da razmatra načine na koje je mogao da je zadrži još
malo. Vrata se otvoriše, ali to je bio Gol.
„Da li si sada spreman da primiš Hema?“
Seri iskrivi lice. „Pošalji ga unutra.“
Otvorio je fioku, uzeo jedan od jerima i brusni kamen. Kako je trgovac
ušao u sobu, Seri poče da dooštrava vrh pisaljke.
„Dakle, Heme, kaži mi zašto ne bi trebalo da vidim koliko rupa treba da
načinim da bi iz tebe počeo da curi novac?“

Sa krova Univerziteta, jedva da je bilo moguće videti patrljak stare,

napola srušene Stražare. Negde iza drveća, zaprege godina su vukle novi
kamen zavojitim putem do vrha.
„Izgradnja će možda morati da sačeka da prođe letnji raspust", reče
gospodar Sarin.
„Da odložimo izgradnju?“ Lorlen se okrenu ka čarobnjaku pored sebe.
„Nadao sam se da se ovaj projekat neće razvlačiti duže od tri meseca. Već mi
je muka od žalbi na odložene projekte i nedostatak slobodnog vremena.“
 „Siguran sam da bi se mnogi složili s tobom“, odgovori gospodar Sarin.
„Ipak, ne možemo da kažemo svima umešanima da ne mogu ove godine da
posete svoje porodice. Problem sa magijski ojačanim građevinama je što nisu
strukturalno stabilne dok se kamen ne sjedini, a to ne radimo dok sve nije na
svom mestu. U međuvremenu sve pažljivo držimo zajedno. Odlaganja nisu
poželjna.“
Za razliku od gospodara Peakina, gospodar Sarin nije previše učestvovao
u raspravi oko nove Stražare. Lorlen nije bio siguran da li je ovo zato što
stari starešina alhemičara nema neko jasno mišljenje po tom pitanju, ili je
video koja će strana da pobedi pa je mudro ćutao. Možda je ovo pravi
trenutak da ga to pita.
„Šta zaista misliš o ovom projektu, Sarine?“
Stari čarobnjak slegnu ramenima. „Slažem se da Gilda treba povremeno
da učini nešto veliko i izazovno, ali se pitam da li bi možda trebalo da radimo
nešto drugo umesto da gradimo još jednu zgradu.“
„Čujem da Peakin želi da koristi jedan od neobičnih planova gospodara
Korena.“
„Gospodar Koren!“ Sarin zakoluta očima. „Koliko mi je muka od slušanja
tog imena! Volim nešto od onoga što je taj arhitekta projektovao u svoje
vreme, ali danas imamo žive čarobnjake koji su isto toliko sposobni da
projektuju lepe i funkcionalne zgrade, kao što je i on bio.“
„Da“, složi se Lorlen. „Čujem da je Balkan gotovo dobio napad kada je
video Korenove planove.“
„Nazvao ih je košmarom od neozbiljnosti.“
Lorlen uzdahnu. „Mislim da neće samo letnji raspust odložiti ovaj
projekat.“
Sarin napući usta. „Malo spoljnog pritiska bi to moglo da ubrza. Da li se
kralju žuri?“
„Kada se kralju ne žuri?“
Sarin se nasmeja.
„Zamoliću Akarina da se raspita za nas“ reče Lorlen. „Siguran sam...“
„Upravitelju?“ pozva neki glas.
Lorlen se okrenu. Osen je preko krova žurno išao ka njemu.
„Da?“
„Kapetan Baran iz Straže došao je kod vas.“
 Lorlen se okrenu Sarinu. „Bolje je da se postaram za ovo.“ „Naravno.“
Sarin klimnu u znak pozdrava. Kako je Lorlen krenuo ka Osenu, mladi
čarobnjak stade i sačeka ga.
„Da li je kapetan rekao zašto je došao?“ upita Lorlen.
„Ne“, odvrati Osen, koračajući pored njega, „ali izgleda uznemireno.“
Prošli su kroz vrata na krovu i zaputili se kroz Univerzitet. Kada je Lorlen
izašao iz Ulazne dvorane ugledao je Barana kako stoji pored vrata njegove
kancelarije. Stražaru je naizgled laknulo kada je video da se Lorlen
približava.
„Dobar dan, kapetane“, reče Lorlen.
Baran se nakloni. „Upravitelju.“
„Uđite u moju kancelariju.“ Lorlen pridrža vrata Baranu i Osenu, a onda
odvede gosta do fotelje. Smestivši se iza svog stola, ozbiljno je ‘ posmatrao
kapetana.
„Šta vas dovodi u Gildu? Nadam se da nije još jedno ubistvo.“
„Bojim se da jeste. I to ne samo jedno.“ Baranov glas bio je napet.
„Dogodilo se nešto što mogu da nazovem jedino masakrom.“
Lorlen oseti kako mu se krv ledi u žilama. „Nastavite.“
„Četrnaest žrtava, sve ubijene na isti način, pronađene noćas na Severnoj
strani. Većina je pronađena na ulicama, nekoliko u kućama.“ Baran odmahnu
glavom. „Kao da neki ludak luta straćarnikom, ubijajući svakoga koga
ugleda.“
„U tom slučaju sigurno bi bilo svedoka.“
Baran odmahnu glavom. „Ništa korisno. Nekoliko ljudi je reklo da misle
da su videli ženu, drugi su rekli da je to bio muškarac. Niko nije video
ubičino lice. Bilo je previše mračno.“
„A uzrok smrti?“ Lorlen se natera da upita.
„Plitke posekotine. Ništa od toga ne bi trebalo da bude smrtonosno.
Nema znaka otrova. Otisci prstiju na rani. Zato sam došao kod vas. To je
jedina sličnost sa prethodnim slučajevima o kojima smo raspravljali.“ Zastao
je. „Postoji još jedna stvar.“
„Da?“
„Jednom od mojih istražitelja je suprug jedne od žrtvi rekao da kruže
priče o borbi u bol-kući sinoć. Borbi između čarobnjaka.“
Lorlen je uspeo da izgleda skeptično. „Čarobnjaka?“
 „Da. Jedan od njih se navodno lebdeći spustio na zemlju sa prozora na
drugom spratu. Mislio sam da je to verovatno maštarija izazvana mrakom,
osim što su se sva ubistva dogodila u liniji koja ide pravo ka toj bol-kući. Ili
od nje.“
„A da li ste istražili bol-kuću?“
„Da. Jedna od prostorija je prilično uništena, tako da se nešto sinoć tamo
zaista dogodilo. Da li je magija...“ Slegnuo je ramenima. „Ko može da zna?“
„Mi možemo“, reče Osen.
Lorlen pogleda svog pomoćnika. Osen je bio u pravu; neko iz Gilde bi
trebalo da ispita bol-kuću. Akarin će želeti da ja to učinim, pomisli Lorlen.
„Voleo bih da vidim tu prostoriju.“
Baran klimnu. „Mogu odmah da vas odvedem tamo. Ispred nas čeka
kočija Straže.“
„Mogu ja da idem umesto vas“, ponudi se Osen.
„Ne“, odgovori Lorlen. „Ja ću. Znam više o ovim slučajevima od tebe.
Ostani ovde i motri na stvari.“
„Drugi čarobnjaci mogu da čuju za ovo“, reče Osen. „Biće zabrinuti. Šta
da im kažem?“
„Da se dogodio još jedan uznemirujući niz ubistava i da je priča o bol-
kući verovatno preuveličavanje. Ne želimo da ljudi donose ishitrene
zaključke ili da izazovemo paniku.“ Ustao je, a Baran pođe za njim.
„A ako pronađete dokaze magije?“ dodade Osen.
„Postaraćemo se za to ako se to dogodi.“
Osen ostade da stoji pored stola dok su Lorlen i Baran krenuli ka
vratima. Osvrnuvši se, Lorlen vide da se njegov pomoćnik zabrinuto mršti.
„Ne brini“, uveri ga Lorlen. Uspeo je da se sumorno osmehne. „Ovo je
verovatno zlokobno onoliko koliko i drugi slučajevi ubistva.“
Osen se slabašno osmehnu i klimnu.
Zatvorivši vrata kancelarije, Lorlen uđe u Ulaznu dvoranu, a zatim izađe
kroz vrata Univerziteta.
— Trebaloje nasamo da razgovaraš sa kapetanom Baranom, prijatelju.
Lorlen pogleda ka Rezidenciji visokog gospodara.
— Osen je razuman čovek.
— Razumni ljudi mogu da budu krajnje nerazumni kada ih obuzme
sumnja.
 — Da li ima razloga da bude sumnjičav? Šta se sinoć dogodilo?
— Gomila pijanih žitelja prisustvovala je neuspešnom pokušaju Lopova
da uhvate ubicu.
- Da li se to zaista dogodilo?
„Upravitelju?“
Lorlen trepnu, a onda shvati da stoji pored otvorenih vrata kočije. Baran
ga upitno pogleda.
„Oprostite.“ Lorlen se nasmeši. „Samo sam se konsultovao sa kolegom.“
Baranove oči se blago raširiše kada je shvatio na šta je Lorlen mislio.
„Mora da je to korisna veština.“
„Jeste“, složi se Lorlen. Ušao je u kočiju. „Ali ima svojih ograničenja.“
Ili bi barem trebalo da ih ima, dodade u sebi.

Sonei je stomak podrhtavao kada je ušla u podzemnu prostoriju; to se

dešavalo kad god bi pomislila na predstojeći čas iz crne magije - što je bilo
svakih par minuta. Sumnja je pronašla put do njenih misli, a par puta je
gotovo odlučila da kaže Akarinu da se predomislila. Ali ako bi smireno sela i
promislila, rešenost je ne bi napuštala. Učenje crne magije je bilo rizik samo
po sebi, ali alternativa je bila da se Gilda i Kajrelija dovedu u još veću
opasnost.
Kada se Akarin okrenu da je pogleda, ona se nakloni.
„Sedi, Sonea.“
„Da, visoki gospodaru.“
Sela je, a onda pogledala u sto. Bio je prekriven nizom predmeta: činija
vode, česta biljka u maloj saksiji, kavez sa harelom koji je u njemu njuškao,
mali peškiri, knjige i uglačana i neukrašena drvena kutija. Akarin je čitao
jednu od knjiga.
„Čemu služi sve ovo?“ upitala je.
„To je za tvoju obuku“ reče on sklopivši knjigu. „Nikoga nisam naučio
ono čemu ću tebe večeras učiti. Ja sam učio bez dodatnih objašnjenja. Otkrio
sam više tek kada sam pronašao stare knjige koje je gospodar Koren ponovo
zakopao ispod Gilde.“
Klimnula je. „Kako ste ih pronašli?“
„Koren je znao da su čarobnjaci koji su prvi zakopali kovčeg bili u pravu
što su sačuvali znanje crne magije u slučaju da se Gilda jednog dana suoči sa
snažnijim neprijateljem. Napisao je pismo visokom gospodaru, koje je
trebalo da se dostavi nakon njegove smrti, u kome objašnjava da je zakopao
tajnu riznicu znanja ispod Univerziteta, važnu za spas Gilde ako se ikada
suoči sa strašnim neprijateljem.“ Akarin pogleda u tavanicu. „Pronašao sam
pismo u jednom letopisu kada je ova biblioteka pomerena nakon renoviranja
koje sam izvršio. Korenova uputstva za pronalaženje ove tajne bila su tako
nejasna da nijedan od mojih prethodnika nije imao strpljenja da ih dešifruje.
Posle nekog vremena zaboravljeno je na postojanje pisma. Međutim, ja sam
pretpostavio tajnu Korenovog pisma.“
„I razumeli ste uputstva?“
„Ne.“ Akarin se nasmeja. „Pet meseci sam svake noći istraživao
podzemne prolaze dok nisam otkrio kovčeg.“
Sonea se osmehnu. „Bilo bi loše da se Gilda zaista suočila sa strašnim
neprijateljem.“ Uozbiljila se. „Pa, sada jeste.“
Akarin se uozbilji. Pogledao je u predmete na stolu.
„Dosta ovoga što ću ti sada ispričati već znaš. Naučili su te da sva živa
bića sadrže energiju, a da svako od nas ima u koži barijeru koja nas štiti od
spoljašnjih magijskih uticaja. Da nije tako, svaki čarobnjak bi mogao da te
ubije iz daljine, recimo, posegnuvši u tvoje telo svojim umom i zgnječivši ti
srce. Barijera će dozvoliti nekim vrstama magije da prođu, kao što je
isceliteljska magija, ali samo putem dodira kože o kožu.“
Odgurnuo se od stola i primakao se bliže njoj. „Ako pokidaš kožu,
pokidaš barijeru. Crpljenje energije kroz tu pukotinu može da bude sporo. Na
časovima alhemije naučila si da magija putuje brže kroz vodu nego kroz
vazduh ili kamen. Na časovima isceljivanja naučila si da krvni sistem stiže
do svakog dela tela. Kada zasečeš dovoljno duboko da poteče krv, možeš
prilično brzo da crpeš energiju iz svih delova tela.“ „Veštinu crpljenja
energije nije teško naučitf, nastavi Akarin. „Mogao bih da ti objasnim onako
kako je opisano u ovim knjigama, a onda te ostavim da eksperimentišeš na
životinjama, ali bi bilo potrebno više dana, možda čak i nedelja, pre nego što
bi naučila da crpeš sa iole kontrole.“ Osmešio se. „A krijumčarenje životinja
bi moglo da predstavlja veći problem nego što bi donelo koristi.“
Ponovo se uozbiljio. „Ali postoji i drugi razlog. One noći kada si me
videla da crpem moć iz Takana, osetila si nešto. Pročitao sam da je, kao što
je slučaj i sa običnom magijom, upotrebu crne magije mogu da osete drugi
čarobnjaci, naročito oni u blizini. Nisam znao da je to moguće dok ti nisam
pročitao um. Nakon toga sam vežbao dok nisam postao siguran da ne mogu
biti otkriven. Moraću brzo da te naučim tome da bih smanjio rizik od
otkrivanja.“
Pogledao je ka tavanici. „Navodiću te umom, a upotrebićemo Takana kao
prvi izvor. Kada on stigne, vodi računa o onome što govoriš. On ne želi da
sazna ove stvari, zbog razloga koji su previše komplikovani i lični da bih ti
objasnio.“
Sa stepeništa dopreše prigušeni koraci, a zatim se otvoriše vrata i Takan
uđe u prostoriju. Naklonio se.
„Zvali ste, gospodaru?“
„Vreme je da naučim Soneu crnoj magiji“, reče Akarin.
Takan klimnu. Prišao je stolu i otvorio kutiju. Unutra, ugnežden u postavu
od fine crne tkanine, nalazio se nož koji je Akarin koristio da ubije
sačakanskog špijuna. Takan ga pažljivo izvadi, noseći ga sa velikim
poštovanjem.
A tada, uvežbanim pokretom, Takan stavi nož na zglobove i pognute
glave priđe Sonei. Akarin skupi oči.
„Dosta toga, Takane - i bez klečanja.“ Akarin odmahnu glavom. „Mi smo
civilizovan narod. Ne porobljavamo druge.“
Blagi osmeh zaigra na Takanovim usnama. Pogledao je sjajnih očiju u
Akarina. Akarin tiho othuknu, klimnuvši Sonei.
„Ovo je sačakansko sečivo koje nose samo čarobnjaci“, reče on. „Ovi
noževi su iskovani i naoštreni magijom. Star je mnogo vekova i prenošen je
sa oca na sina. Poslednji vlasnik mu je bio Dakova. Ostavio bih ga tamo, ali
Takan ga je pokupio i poneo sa sobom. Uzmi nož, Sonea.“ Sonea bojažljivo
prihvati sečivo. Koliko ljudi je ubijeno ovim nožem? Stotine? Hiljade? Ona
zadrhta.
„Takanu će trebati i ta stolica.“
Ona ustade. Takan zauze njeno mesto, i poče da zavrće rukav.
„Načini plitak rez. Ovlaš pritisni. Veoma je oštar.“
Pogledala je slugu i osetila kako joj se usta suše. Sluga joj se osmehnu i
podiže ruku. Koža mu je bila išarana ožiljcima. Kao i Akarinova.
„Vidite“ reče Takan. „Radio sam ovo i ranije.“
Sečivo se zatrese kada ga je pritisla uz Takanovu kožu. Podigavši ga,
videla je kako se duž posekotine stvaraju crvene perle. Sa mukom je
progutala. Ja zaista ovo radim. Podigla je pogied i zatekla Akarina kako je
pažljivo posmatra.
„Ne moraš ovo da naučiš, Sonea“, reče, uzevši sečivo od nje.
Duboko je udahnula. „Da, moram“, odvrati. „Šta sada?“
„Stavi šaku preko rane.“
Takan se još osmehivao. Nežno je pritisla dlan preko posekotine. Akarin
ispruži ruke i spusti šake na njene slepoočnice.
— Usredsredi se onako kao kada si učila kontrolu. Vizuelizacija će za
početak da pomogne. Pokaži mi prostoriju tvog uma.
Sklopila je oči i prizvala sliku prostorije i smestila sebe u nju. Zidovi su
bili prekriveni slikama poznatih lica i prizora, ali ona nije obraćala pažnju na
njih.
— Otvori vrata do svoje moći
Istog trena jedna slika se izduži u oblik vrata i izraste joj kvaka. Uhvatila
je kvaku i obrnula je. Vrata se otvoriše ka napolje i nestadoše. Pred njom se
pružao mračni ponor, a u njemu je lebdela svetlosna kugla koja je bila njena
moć.
— Sada uđi unutra, u svoju moć.
Sonea stade. Da zakorači u ponor?
— Ne, uđi u svoju moć. Zakorači u njeno središte.
— Ali predaleko je! Ne mogu da dosegnem tako daleko.
— Naravno da možeš. To je tvoja moć. Udaljena je onoliko koliko ti
želiš da bude i možeš da zakoračiš koliko god daleko želiš.
— Ali šta ako me opeče?
- Neće. To je tvoja moć.
Sonea je visila na ivici vrata, a onda se odvažila i zakoračila.
Osetila ja kao da se proteže, a onda bela kugla postade veća i ona oseti
kako je obuzima uzbudenje kada je ušla u nju. Odjednom nije imala težinu,
lebdeći u beloj svetlosnoj izmaglici. Energija pojuri u nju.
— Vidiš?
— Vidim. Divno je. Zašto mi Roten ovo nije pokazao?
— Uskoro ćes shvatiti zašto. Želim da se raširiš. Posegni i oseti celu
svoju moć. Vizuelizacija je korisna alatka, ali sada moraš da ideš dalje od
toga. Moraš da svim čulima spoznaš svoju moć.
 Sonea oseti kako izvršava njegovo uputstvo i pre nego što je završio sa
govorom. Bilo je lako proširiti čula, kada te ne okružuje ništa sem beline.
Kako je postajala svesnija svoje moći, jačala joj je i svest o sopstvenom
telu. Isprva se zabrinula da to što je postala svesna fizičkog znači da gubi
koncentraciju. A onda je shvatila da je njena moć zapravo njeno telo. Nije
postojalo u nekom ponoru u njenom umu. Tekla je kroz svaki njen ud, kost i
venu.
— Da. Sada se usredsredi na svoju desnu ruku i ono što se nalazi iza
nje.
Isprva je nije videla, ali nešto joj je privuklo pažnju. Bio je to procep,
nejasni prizor nečega izvan nje. Usredsredivši se na njega, osetila je da se iza
njega nalazi drugo prisustvo.
— Koncentriši se na to drugo, a onda učini ovo.
Poslao joj je misao previše čudnu za reči. Bilo je to kao da je ukoračila u
Takanovo telo, osim što je i dalje bila u svom. Bila je svesna oba.
— Postani svesna energije u njegovom telu. Dodaj malo nje u svoju.
Iznenada je shvatila da Takan ima veliku zalihu energije. Bio je snažan,
shvatila je, snažan skoro kao ona. Ali izgledalo je da njegov um nije povezan
s njom, kao da nije bio svestan moći unutar sebe.
Ali ona je bila. I kroz procep u njegovoj koži imala je vezu sa njom. Bilo
je lako usmeriti je iz njegovog tela u njeno. Osetila je kako postaje malo
jača.
Razumevanje iskrsnu u njenom umu. Crpela je moć.
— Sada prestani.
Opustila je volju i osetila kako priliv energije prestaje.
— Počni ponovo.
Ponovo je crpela moć kroz procep. Samo spori tok magije. Pitala se kako
bi bilo da doda celu njegovu snagu svojoj, i udvostruči je. Možda ushićujuće.
Ali šta bi učinila s njom? Sigurno nije bilo potrebe da bude dvostruko
snažnija. Nije trošila čak ni svoju snagu tokom predavanja na Univerzitetu.
— Stani.
Poslušala je. Kada su se Akarinove šake sklonile sa njenih slepoočnica,
ona otvori oči.
„Dobro“, reče. „Sada možeš da isceliš Takana.“
Sonea pogleda u Takanovu ruku, a onda se usredsredi. Posekotina se
brzo zacelila, a svesnost njegovog tela i moći izblede. Sluga načini grimasu i
njoj srce stade.
„Da li si dobro?“
Široko se osmehnuo. „Jesam, gospo Sonea. Veoma ste nežni. Samo što
isceljivanje svrbi.“ Pogledao je Akarina i uozbiljio se. „Biće vredan saveznik,
gospodaru.“
Akarin nije odgovorio. Okrenuvši se, Sonea vide da je prišao ormariću sa
knjigama i da je stajao prekršenih ruku, namrštenog lica. Osetivši njen
pogled, okrenuo se da ga sretne. Njegov izraz ništa nije odavao. „Čestitam,
Sonea“, reče on blago. „Sada si crni čarobnjak.“
Iznenađeno je trepnula.
„Da li je to sve? Zar je toliko lako?”
Klimnuo je.
„Da. Znanje kako da se u trenutku ubije čovek, naučeno za trenutak. Od
danas više ne smeš nikoga da pustiš u svoj um. Bila bi potrebna samo jedna
zalutala misao da otkriješ tajnu ovoga drugom čarobnjaku.“
Pogledala je malu mrlju od krvi na svojoj ruci i osetila kako je
preplavljuje jeza.
Upravo sam koristila crnu magiju, pomislila je. Nema povratka. Sada
više ne. Nikada.
Takan ju je pažljivo posmatrao. „Da li se kajete, gospo Sonea?“ Duboko
je udahnula vazduh, a zatim ga ispustila. „Ne kao što bih se kajala da je
Gilda uništena a da sam ja to mogla da sprečim. Ali... nadam se da nikada
neću morati da koristim ovo.“ Kiselo se nasmešila i pogledala Akarina. „To
bi značilo da je visoki gospodar umro, a tek što sam prestala da se nadam da
će to da se dogodi.“
Akarin podiže obrve. A Takan prasnu u smeh.
„Sviđa mi se ova, gospodaru“, reče on. „Dobro ste odabrali kada ste
preuzeli pokroviteljstvo nad njom.“
Akarin tiho othuknu i raširi ruke. „Dobro znaš da ja ništa nisam odabrao,
Takane.“ Prišao je stolu i osmotrio predmete na njemu.
„Sada, Sonea, želim da ispitaš sva ova živa bića na stolu i razmisliš kako
se veština koju sam te naučio može primeniti na njih. A onda, imam još neke
knjige koje bih želeo da pročitaš.“
 DVANAESTO POGLAVLJE

Cena čuvanja smrtonosnih tajni

Ustavši iz kreveta, Roten odgurnu u stranu jedan od prozorskih paravana i

uzdahnu. Jedna strana neba je bila blago osvetljena. Zora je blizu, a on je već
bio potpuno budan.
Pogledao je Rezidenciju visokog gospodara koja je vrebala na ivici šume.
Uskoro će Sonea ustati i poći ka Kupatilima.
Pažljivo ju je posmatrao protekle nedelje. Iako je nije ponovo video sa
Akarinom, nešto u njenom ponašanju se očigledno promenilo.
Po načinu na koji je hodala videlo se novo samopouzdanje. Za vreme
pauze sedela je u vrtu i učila, omogućavajući mu da je posmatra sa prozora
Univerziteta. Tokom poslednje nedelje pažnja joj je lutala. Često bi stala i
namršteno ili zabrinuto prešla pogledom preko Gilde. Povremeno bi zurila u
prazninu, sumornog izraza lica. Tada bi izgledala tako odraslo da ju je jedva
prepoznavao.
Ali najviše razloga za strah davala mu je kada je zurila u Rezidenciju
visokog gospodara. Tada bi na njeno lice bilo tako zamišljeno, ali najviše ga
je plašilo odsustvo osećanja na njenom licu. Nije bilo ni mržnje niti straha.
Uzdrhtao je. Kako može da posmatra Akarinovu kuću a da ne pokaže
nimalo nelagodnosti? Ranije jeste. Zašto sada nije tako?
Roten je dobovao prstima po ragastovu. Godinu i po dana se po
Akarinovom naređenju klonio Sonee. Jedini put kada bi razgovarao s njom
bilo je u prilikama kada bi izgledalo čudno da to ne radi, pošto su drugi
posmatrali.
Toliko dugo sam sarađivao. Sigurno joj ne bi naudio ako bih samo
jednom nasamo razgovarao sa njom.
Nebo je sada bilo malo svetlije. Vrtovi su postajali vidljiviji. Sve što je
trebalo da učini bilo je da siđe dole i presretne je na putu do Kupatila.
Okrenuo se od prozora i počeo da se oblači. Tek kada je stigao do vrata
je zastao i razmotrio odluku. Samo par pitanja, pomislio je. To je sve.
Verovatno nas neće ni primetiti.
Hodnik Čarobnjačkog doma bio je pust i tih. Rotenove čizme su lupale u
brzom ritmu do je žurio niza stepenice do izlaza. Ušao je u dvorište i skrenuo
ka vrtovima.
Odabrao je da sačeka u jednoj od malih prostora u vrtu koji je bio pored
glavne staze. Bio je dobro sakriven od Rezidencije visokog gospodara. Veći
deo vrtova bio je vidljiv sa poslednjeg sprata Univerziteta, ali bilo je previše
rano da se ijedan čarobnjak tamo šeta.
Pola sata kasnije čuo je kako se približavaju laki koraci. Nazreo ju je
kroz drveće i odahnuo od olakšanja. Kasnila je, ali je poštovala svoju rutinu.
A onda njegovo srce poče brže da lupa. Šta ako odbije da razgovara s njim?
Ustao je i stigao do ulaza u prostoriju vrta baš kada je ona prolazila pored
njenog ulaza.
„Sonea.“
Trgnula se, a onda se okrenula da ga pogleda.
„Rotene!“ šapnula je. „Šta ti radiš ovde ovako rano ujutru?“
„Pokušavam tebe da uhvatim, naravno.“
Gotovo da se osmehnula, a onda se poznata opreznost vrati i ona pogleda
ka Univerzitetu.
„Zašto?“
„Želim da znam kako se snalaziš.“
Ispravila je ramena. „Prilično dobro. Prošlo je dosta vremena. Navikla
sam se na to - i postala sam dobra u izbegavanju njega.“
„Sada tamo provodiš svako veče.“
Pogled joj je bio nesiguran. „Da.“ Oklevala je, a onda se slabašno
osmehnula. „Lepo je znati da paziš na mene, Rotene.“
„Ne kako bih želeo.“ Roten duboko udahnu. „Moram da te pitam nešto.
Da li... da li te je naterao da učiniš nešto što ne želiš, Sonea?“
Trepnula je, a onda se namrštila i oborila pogled. „Ne. Osim što sam
postala njegova štićenica i što veoma naporno učim.“
Sačekao je dok nije podigla pogled i srela njegov. Bilo je nečeg poznatog
u položaju njenih usta. Prošlo je mnogo ali podsetilo ga je kako...
 ...kako se skoro smešila kada je govorila istinu, ali znala je da to nije
puna istina!
Brzo je promenio pitanje. „Da li je tražio od tebe nešto što ja ne bih želeo
da ti radiš?“
Usta joj se izviše sa jedne strane. „Ne, Rotene. Nije.“
Roten klimnu, iako ga njen odgovor nije razuverio. Nije mogao iznova i
iznova da preobličava pitanje. Možda je Ezril upravu, pomislio je. Možda
previše brinem.
Sonea se žalosno osmehu. „I ja sam neprekidno čekala da se dogodi nešto
loše“, kazala je, „ali svaki dan učim nešto novo. Ako ikada dođe do borbe,
neće me lako pobediti.“ Pogledala je u pravcu Rezidencije visokog
gospodara, a onda ustuknula od njega. „Ali hajde da ne damo nikome povoda
da je sada započne.“
„Ne“, složio se. „Pazi se, Sonea.“
„Hoću.“ Okrenula se da ode, a onda se osvrnula. „I ti pazi na sebe,
Rotene. Ne brini za mene. Pa, nemoj previše da brineš za mene.“
Uspeo je da se osmehne. Posmatrajući je kako odlazi, odmahnuo je
glavom i uzdahnuo. Tražila je nemoguće.

Stigavši do središta Arene, Sonea primeti nisko sunce. Bio je to dug dan,
ali časovi će uskoro biti gotovi. Još samo ova borba.
Sačekala je dok su polaznici koje je gospodar Balkan odabrao zauzimali
svoja mesta. Oko nje se formirao krug od njih dvanaestoro, poput tačaka
kompasa. Napravila je pun krug, pogledavši svakog u oči. Samopouzdano su
joj uzvratili pogled, bez sumnje sigurni u svoju brojnost. Poželela je da se i
sama oseća tako sigurno. Njeni protivnici su svi iz razreda četvrte i pete
godine, a većina od njih je odabrala disciplinu ratničkih veština.
„Počnite“, uzviknu Balkan.
Svih dvanaest polaznika odmah napade. Sonea podiže snažan štit i posla
niz udara sile u odgovor. Polaznici spojiše štitove u jedan.
Ovo se ne bi dogodilo da su Ičaniji. Namrštila se kada se setila
Akarinovih predavanja.
„Ičaniji se ne bore dobro zajedno. Godinama su ratovali i sumnjali jedni
u druge. Malo njih zna kako da usmeri moć ka drugome, da načini barijeru
od moći nekoliko čarobnjaka, ili da sarađuje u borbi.“
 Na sreću, nikada neće morati da se bori ni sa jednim Ičanijem. Treba da
se plaši samo njihovih špijuna, i to samo ako Akarin umre. Osim ako
poslednja - žena - nije sama Ičani. Ali Akarin će se postarati za nju.
„Špijuni imaju dubok strah od Gildinih čarobnjaka, uprkos onome što
im Kariko kaže. Kada ubiju, to je pažljivo planirano i izvršeno tako da ne
privukli pažnju Gilde. Polako se ojačavaju. Ako se suočiš sa nekim od njih,
a spremna si, trebalo bi da možeš brzo i tiho da ga pobediš. “
Polaznici pojačaše napad, primoravši Soneu da se ponovo usredsredi na
borbu. Uzvratila im je. Pojedinačno joj nisu dorasli. Zajedno bi možda mogli
da je pobede. Ali ona je samo trebalo da udari na unutrašnji štit jednog od
polaznika da bi pobedila.
Ulog je bio veći od njenog ponosa. Morala je da pobedi, i to brzo, da bi
sačuvala snagu.
Protekle nedelje je svake večeri davala Akarinu veći deo svoje snage.
Priča o ubistvu u gradu se proširila kako su svakog dana pronalažene nove
žrtve. Teško je reći koliko je snage za to vreme Sačakanka povratila.
Međutim, Akarin je svako veče mogao da uzima energiju samo od Sonee i
Takana.
Ne sme da se iscrpi ovom borbom.
Međutim, to neće biti lako. Njeni protivnici su očigledno bili uvežbani u
spajanju štitova. Setila se prvog pokušaja njenog odeljenja u ovakovom
načinu borbe. Dok nisu naučili pravilne odgovore na različite vrste napada, i
naučili da delaju kao jedan, bilo je lako zbuniti se.
Znači da treba da uradim nešto neočekivano da bi ih zbunila. Nešto sa
čime se ranije nisu sreli.
Kao one noći kada su je Regin i njegovi prijatelji napali u šumi, pre toliko
mnogo vremena. Međutim tokom dana nije mogla da zaslepi ove polaznike
snažnom svetlošću. Ali ako bi učinila nešto slično tako da ne znaju gde je,
mogla bi nekome da se prikrade i...
Suzbila je osmeh. Njen štit nije morao da bude proziran.
Bila je potrebna samo mala promena njene volje da štit postane kugla
belog svetla. Sa zakašnjenjem je shvatila da je nedostatak ovoga to što ni ona
njih ne može da vidi.
Sada obmana. Načinivši još nekoliko štitova nalik na prvi, poslala ih je
na sve strane. U istom trenutku je počela da hoda, noseći jedan štit sa sobom.
 Osetila je kako napad polaznika slabi, i morala je da stavi šaku preko
usta da se ne bi nasmejala kada je zamislila na šta liči Arena, sa nekoliko
velikih belih mehurova koji lebde po njoj. Međutim, nije mogla da uzvrati
udarac, ili bi znali unutar kog štita ona stoji.
Kako su se štitovi približili njenim protivnicima, osetila je kako nailaze
na barijere polaznika. Stala je i pustila sve štitove sem jednog da se malo
povuku. Polaznici počeše napadaju onaj koji je i dalje napredovao. Pustila je
jedan od nepomičnih štitova da se koleba i nestane: još jedno odvlačenje
pažnje.
Pretvorivši ponovo štit oko sebe u prozirni, zatekla se blizu tri polaznika.
Prikupivši moć, udarila jednog od njih žestokim napadom udara sile.
Poskočio je, i njegovi susedi se okrenuše da se suoče sa njom, ali ostatak
polaznika je još bio previše zauzet njenim drugim štitovima da bi shvatili da
njihovim saveznicima treba pomoć.
Zajednički štit popusti i rasturi se pred njom.
„Stoj!“
Sonea se okrenu ka Balkanu. Iznenadila se kada je videla da se
osmehuje.
„Zanimljiva strategija, Sonea“ rekaoje. „Verovatno je nebismo koristili u
pravoj borbi, ali očigledno je bila efikasna u Areni. Ti pobeđuješ.“
Naklonila se. Znala je da će sledeći put na njegovom času videti da je
njena ideja o višestrukim štitovima potpuno beskorisna. Oglasio se gong
Univerziteta, označujući kraj časa, i Sonea začu nekoliko uzdaha među
polaznicima. Osmehnula se, više što je završila borbu, a da nije iskoristila
previše svoje snage, nego na njihovo očigledno olakšanje.
„Čas je završen“, objavi Balkan. „Možete ići.“
Polaznici se nakloniše i izađoše iz Arene. Sonea ugleda dva čarobnjaka
odmah ispred ulaza. Srce joj preskoči otkucaj kada ih je prepoznala: Akarin i
Lorlen.
Pošla je za drugim polaznicima iz Arene. Naklonili su se višim
čarobnjacima dok su prolazili.
Akarin ih je ignorisao i pozvao Soneu.
„Visoki gospodaru.“ Naklonila se. „Upravitelju.“
„Bila si dobra“, reče Akarin. „Procenila si njihove snage, prepoznala
slabosti, i smislila originalan odgovor.“
 Iznenađeno je zatreptala i osetila kako joj se lice crveni.
„Hvala vam.“
„Međutim, ne bih previše ozbiljno shvatao Balkanovu opasku“, dodade
on. „U pravoj borbi, čarobnjak koristi bilo koju strategiju koja uspeva.“
Lorlen uputi Akarinu prodoran pogled. Izgledalo je kao da očajnički želi da
postavi pitanje, ali se ne usuđuje. Ili možda desetinu pitanja, pomisli Sonea.
Osetila je sažaljenje prema upravitelju, a onda se setila prstena koji nosi.
Omogućavao je Akarinu da primeti sve što Lorlen vidi, oseća i misli. Da
li je Lorlen svestan njegove moći? Ako jeste, mora da smatra da ga je stari
prijatelj izdao. Uzdrhtala je. Samo kada bi Akarin mogao da kaže Lorlenu
istinu.
Ali ako bi to učinio, da li bi takođe rekao Lorlenu da je svojevoljno
naučila crnu magiju? Pomisao na to učini da se oseća nelagodno.
Akarin je počeo da hoda ka Univerzitetu. Sonea i Lorlen pođoše za njim.
„Gilda će izgubiti interesovanje kada ambasador Danil stigne sa
odmetnikom, Lorlene“, reče Akarin.
Sonea je čula za pobunjenike koje je Danil uhvatio. Vesti o čarobnjaku
odmetniku kog je dovodio u Gildu, raširila se među polaznicima brže od
zimskog kašlja.
„Možda“, odgovori Lorlen, „ali neće zaboraviti. Niko ne zaboravlja
ovakav pokolj. Ne bih se iznenadio ako neko bude zahtevao da Gilda
preduzme nešto po tom pitanju.“
Akarin uzdahnu. „Kao da je nama lakše da pronađemo jednu osobu u
gradu od mnogo hiljada, samo zato što imamo magiju.“
Lorlen zausti da nešto kaže, a onda pogleda Soneu i naizgled se
predomisli. Ćutao je dok nisu stigli do stepeništa Univerziteta, a onda im je
poželeo laku noć i žurno otišao. Akarin se zaputi ka Rezidenciji.
„Znači da Lopovi još nisu našli špijuna?“
Akarin odmahnu glavom.
„Da li im obično treba ovoliko?“
Pogledao ju je podignutih obrva. „Znači, nestrpljiva si da nas vidiš kako
se borimo?“
„Nestrpljiva?“ Odmahnula je glavom. „Ne, nisam nestrpljiva. Ne mogu da
se oduprem pomisli da što je ona duže tamo, više će ljudi da ubije.“ Zastala
je. „Moja porodica živi u severnom delu straćarnika.“
 Izraz lica mu postade blaži. „Da. Međutim, u straćarniku ima mnogo
hiljada ljudi. Šanse da ona uzme jednog od tvojih rođaka su male, naročito
ako noću ne izlaze napolje.“
„Ne izlaze.“ Uzdahnula je. „Mada brinem za Serija i svoje stare prijatelje
“
„Siguran sam da tvoj lopovski prijatelj može da se stara o sebi.“
Klimnula je.
„Verovatno ste u pravu.“ Dok su prolazili preko vrtova, pomislila je na
svoj susret sa Rotenom u zoru. Osetila je još jedan nalet krivice. Nije ga baš
slagala. Akarin nikada nije tražio od nje da nauči crnu magiju.
Ali osetila se užasno kada je pomislila kako bi se Roten osećao kada bi
saznao istinu. Toliko toga je učinio za nju, i ponekad joj je izgledalo da je se
što mu je ikada donela bila nevolja. Možda je dobro što su razdvojeni.
A nevoljno mora da prizna da je Akarin učinio više od Rotena da se
postara da ona dobije najbolju obuku. Nikada ne bi bila tako dobra u
ratničkim veštinama da je nije terao. Sada je izgledalo da će joj te veštine biti
potrebne da bi se borila sa špijunima.
Kako su stigli do Rezidencije i vrata se otvorila, Akarin zastade i podiže
pogled. „Verujem da nas Takan čeka.“ Ušao je i prišao ormariću sa vinom.
„Popni se gore.“
Dok se pela uza stepenice razmislila je o njegovom komentaru u Areni.
Da li je to u njegovom glasu bili prizvuka ponosa? Da li je zapravo bio
zadovoljan njom kao svojim polaznikom? Ideja je bila čudnovato
primamljiva. Možda je zaista zaslužila titulu miljenice visokog gospodara.
Ona. Devojka iz straćarnika.
Usporila je hod. Kada je razmislila, nije mogla da se seti da je on ikada
iskazao prezir i ili gađenje zbog njenog porekla. Jeste bio preteći,
manipulativan i okrutan, ali je ni u jednom trenutku nije podsetio da potiče iz
najsiromašnijeg dela grada.
Ali opet, kako bi on sa visine mogao da posmatra drugu osobu iznenada
je pomislila. On je nekada bio rob.

Brod je bio iz flote elajnskog kralja i bio je veći od vindanskih plovila

kojima je Danil ranije putovao. Načinjen samo za prevoz važnih osoba, a ne i
tereta, unutra je bilo mesta za nekoliko malih ali udobnih soba.
 Iako je Danil uspeo da prespava veći deo dana, bilo mu je teško da
prestane da zeva kada se probudio, umio i obukao. Sluga mu je doneo tanjir
sa pečenjem od harela i nešto ukrasno aranžiranog povrća. Nakon jela se
osećao bolje, a šolja sumija mu je pomogla da se potpuno razbudi.
Kroz male brodske prozore, video je jedra drugih plovila kako se
narandžasto presijavaju pod zracima zalazećeg sunca. Napustio je svoju
sobu, i zaputio se dugačkim hodnikom do Farandove ćelije.
To zapravo nije bila ćelija. Iako je bila najmanja i najobičnija prostorija,
bila je udobno opremljena. Danil zakuca na vrata. Pozdravio ga je niski
čarobnjak okruglog lica.
„Znači sada je vaš red, ambasadore“, reče gospodar Baren kome je
očigledno laknula što je njegova smena gotova. Pogledao je Danila, a onda
odmahnuo glavom, nerazumljivo promrmljao nešto i otišao.
Farand je ležao na krevetu. Pogledao je Danila i blago se nasmešio. Na
malom stolu su se nalazila dva tanjira. Po kostima harela zaključio je da su
imali isti obrok.
„Kako se osećaš, Farande?“
Mladić zevnu. „Umorno.“
Danil sede u jednu od mekih fotelja. Znao je da Farand ne spava dobro.
Ne bih ni ja, pomislio je, ako bih mislio da ću se možda za nedelju dana
suočiti sa smrću.
Nije verovatno da će Gilda da pogubi Faranda. Već više od jednog veka
nije otkriven nijedan čarobnjak odmetnik, tako da je morao da prizna da nema
predstavu šta će se dogoditi. Najteže je bilo to što je želeo da umiri Faranda,
ali nije mogao. Bilo bi to okrutno učiniti, ako se ispostavi da nije u pravu.
„Šta si radio?“
„Pričao sa Barenom. Ili je on pričao meni. O vama.“
„Zaista?“
Farand uzdahnu. „Rojend svima priča o vama i vašem ljubavniku.“
Danil se naježi. Znači da je počelo.
„Žao mi je“, dodade Farand.
Danil iznenađeno trepnu. „Ne treba da ti bude, Farande. To je bio deo
obmane. Način da ga navedemo da nam veruje.“
Farand se namrštio. „Ne verujem u to.“
„Ne?“ Danil se natera da se osmehne. „Kada stignemo u Kajreliju, visoki
gospodar će to potvrditi. Njegova ideja je bila da se pretvaramo da smo
ljubavnici, tako da bi pobunjenici osetili da imaju nečime da nas ucenjuju.“
„Ali to što im on govori je istina“, reče Farand blago. „Kada sam video
vas dvojicu zajedno, bilo je jasno. Ne brini. Nikome nisam rekao svoje
viđenje stvari.“ Ponovo je zevnuo. „I neću. Ali ne mogu da prestanem da
mislim o tome kako mora da grešite u pogledu Gilde.“
„Kako to?“
„Neprestano mi govorite da je Gilda uvek poštena i razumna. Ali po
načinu na koji drugi čarobnjaci reaguju na ove vesti o vama, počinjem da
mislim da nije. A nije bilo pošteno od vašeg visokog gospodara što vas je
naterao da otkrijete nešto tako ako je znao da će drugi čarobnjaci ovako
reagovati.“ Sklopio je kapke, a onda ponovo otvorio oči. „Tako sam umoran.
I ne osećam se tako dobro.“
„Onda se odmori.“
Mladić ponovo sklopi oči. Disanje mu se odmah uspori i Danil
pretpostavi da je zaspao. Nema večeras razgovora, pomislio je. Biće to duga
noć.
Pogledao je kroz prozor u druge brodove. Znači Rojend se svetio. Nije
bitno da li Farand veruje da je istina, rekao je sebi. Kada Akarin potvrdi da
je to sve bila obmana, niko neće verovati demu.
Ali da li je Farand bio u pravu? Da li je bilo nepošteno od Akarina da
ovako iskoristi njega i Tajenda? Danil nije više mogao da se pretvara da ne
zna da je Tajend momče. Da li će ljudi očekivati od njega da od sada
izbegava Tajenda? Šta bi rekli ako to ne bude radio?
Uzdahnuo je. Mrzi što živi u tom strahu. Mrzi što se pretvara da mu
Tajend ne znači ništa više nego što je to slučaj sa korisnim pomoćnikom.
Međutim, nije imao iluzija da odvažno može da prizna istinu i nekako
promeni stav Kajrelijanaca. A već mu je nedostajao Tajend, kao da je ostavio
deo sebe u Elajnu.
Misli na nešto drugo, kaza on sebi.
Njegove misli odlutaše do knjige koju je Tajend „pozajmio“ od dema,
sklonjene među Danilove stvari. Nikome je nije pomenuo, čak ni Erandu.
Iako mu je pronalaženje knjige pomoglo da odluči da je vreme da uhapsi
pobunjenike, nije bilo neophodno da otkrije njeno postojanje. A nije ni želeo.
Pročitavši te pasuse, Danil je prekršio zakon protiv učenja o crnoj magiji. Još
je pamtio reči...

Manje veštine su uključivale sposobnost da se načini „krvavo

kamenje“ ili „krvavi dragulji“ koji povećavaju tvorčevu
sposobnost za umni govor sa drugom osobom na veliku daljinu...

Pomislio je na ekscentričnog dema kojeg su on i Tajend posetili u

planinama pre godinu dana, tokom njihovog drugog putovanja u potrazi za
informacijama o drevnoj magiji. U impresivnoj zbirci knjiga i predmeta dema
Ladeirija, nalazio se prsten, sa simbolom za visoku magiju urezanim u crveni
stakleni „dragulj“. Prsten koji je prema demu omogućavao nosiocu da se
sporazumeva sa drugim čarobnjakom, a da njihov razgovor niko ne čuje. Da
li je dragulj u prstenu jedan od ovih krvavih dragulja?
Danil uzdrhta. Da li je držao predmet crne magije? Od pomisli na to
ledila mu se krv. Zapravo je stavio prsten na sebe.

...i „skladišno kamenje“ ili „skladišni dragulji“, koji mogu da

zadrže i otpuste magiju na posebne načine.

Tajend i on su se peli planinama iznad Ladeirijevog dorna do ruševina

drevnog grada. Pronašli su skriveni tunel koji po Tajendovom prevodu zapisa
na njemu, vodio u Odaju najveće kazne. Danil je došao tunelom do velike
prostorije sa kupolastom tavanicom prekrivenom svetlucavim kamenjem. To
kamenje ga je napalo magijskim udarima i jedva je uspeo da preživi.
Koža mu se naježi. Da li je tavanica Odaje najveće kazne bila načinjena
od ovih skladišnih kamenova? Da li je na to Akarin mislio kada je rekao da
postoje politički razlozi za prećutkivanje postojanja odaje? Bila je to odaja
puna dragulja crne magije.
Akarin je takođe rekao nešto o tome da odaja gubi moć. Očigledno je
razumeo o čemu se radi. Znanje da se prepozna i pozabavi takvom magijom
bila bi odgovornost visokog gospodara. Što je bio razlog više zašto knjiga
zasad treba da ostane sakrivena. Kada stigne, predaće je Akarinu.
Farand ispusti u snu uznemireni zvuk. Pogledavši ga, Danil se namršti.
Mladić je bio bled i slabašan. Stres od zarobljavanja imao je posledice po
njega. Danil tada pogleda pažljivije. Farandove usne su bile tamnije. Skoro
plave...
Danil priđe krevetu. Zgrabio je Faranda za ramena i prodrmao ga.
Čovekove oči se otvoriše ali nisu se pomerale.
Spustivši šaku na njegovo čelo, Danil sklopi oči i odasla svoj um. Naglo
je udahnuo kada je osetio haos unutar svog tela.
Neko ga je otrovao.
Pozivajući svoju moć, Danil odasla isceliteljsku energiju, ali bilo je teško
odlučiti gde da počne. Upravio ju je na najugroženije organe. Ali stanje se
pogoršavalo kako se otrov postepeno širio telom.
Ovoje izvan mojih moći, pomisli Danil očajno. Potreban mi je iscelitelj.
Pomislio je na druga dva čarobnjaka na brodu. Nijedan nije iscelitelj.
Obojica su Elajnjani. Setio se upozorenja dema Maranea.
„Da li shvatate da ćega kralj možda radije ubiti nego dopustiti Gildi da
otkrije šta god da on to zna.“
Baren je bio ovde kada je obrok poslužen. Da li je on dao Farandu otrov?
Najbolje je da ga ne pozove, za svaki slučaj. Drugi čarobnjak, gospodar
Hemend, bio je blizak sa kraljem Elajna. Danil ni njemu nije verovao.
Postoji samo još jedan izbor. Danil sklopi oči.
— Vinara!
— Danile?
— Treba mi tvoja pomoć. Neko je otrovao odmetnika.
Druga dva čarobnjaka će čuti ovaj poziv, ali tu Danil ništa nije mogao.
Magijski je zatvorio vrata. Iako neće dugo zadržati čarobnjaka, sprečiće
iznenadne upade ili prekide nečarobnjaka.
Osećaj ličnosti gospe Vinara postade snažniji, pun brige i hitnosti.
— Opiši simptome.
Danil joj pokaza sliku Faranda, kože sada veoma bele i veoma teškog
disanja. Tada je poslao um natrag u čovekovo telo i preneo joj svoje utiske.
— Moraš da iščistiš otrov, a onda da se postaraš za štetu.
Sledeći njena uputstva, Danil započe veoma složeni proces. Prvo je
naterao Faranda da povrati. Zatim je uzeo jedan od noževa koji su korišćeni
tokom obroka, očistio ga i naoštrio magijom, i rasekao venu na njegovoj ruci.
Vinara mu je objasnila kako da održava rad Farandovih odumirućih organa,
da suzbije dejstvo otrova i podstakne telo da načini još krvi dok otrovna
tečnost polako otiče.
Ovo je imalo veliku cenu po Farandovo telo. Isceliteljska magija nije
mogla da zameni hranljive materije potrebne da se načine krv i tkivo. Rezerve
masnoće i nešto tkiva mišića je iscrpljeno. Kada se probudi - ako se probudi
- Farand će imati toliko malo snage da će jedva moći i da diše.
Kada je Danil učinio sve što je mogao, otvorio je oči i ponovo postao
svestan prostorije, shvativši da neko udara po vratima.
— Da li znaš ko je ovo učinio?, upita Vinara.
— Ne, ali mislim da znam uzrok. Mogao bih da istražim.
— Pusti druge da istražuju. To moraš da ostaneš i čuvaš pacijenta.
— Ne verujem im. Eto. Rečeno je.
— Bez obzira na to, Farand je tvoja odgovornost. Ne možeš u isto
vreme da ga štitiš i tražiš trovača. Budi oprezan, Danile.
Naravno, bila je u pravu. Ustavši od kreveta, Danil ispravi ramena i
spremi se da se suoči sa onim koje kucao na vrata.
 TRINAESTO POGLAVLJE

Žena ubica

Kada je Sonea ušla u podzemnu prostoriju, primetila je predmete na

stolu. Tanjir koji je sadržao delove slomljenog stakla. Pored njega je bila
polomljena srebrna viljuška, činija i krpa. Pored ovoga se nalazila drvena
kutija u kojoj je bio Akarinov nož.
Dve nedelje je koristila crnu magiju. Postala je veštija i sada je mogla
brzo da uzme mnogo moći, ili malo moći kroz najmanji ubod iglom. Izvlačila
je energiju iz malih životinja, biljaka, čak i vode. Predmeti na stolu su
večeras bili drugačiji, i ona zastade da se zapita šta je Akarin nameravao da
je večeras nauči.
„Dobro veče, Sonea.“
Podigla je pogled. Akarin je bio pognut iznad kovčega. Kovčeg je bio
otvoren, otkrivajući nekoliko starih knjiga. Ispitivao je jednu od njih. Sonea
se nakloni.
„Dobro veče, visoki gospodaru.“
Sklopio je knjigu, a onda prešao preko prostorije i spustio je pored
ostalih predmeta na stolu.
„Da li si završila zapise o Sačakanskom ratu?“
„Skoro. Teško je poverovati da je Gilda uspela da izgubi toliko svoje
istorije.“
„Nisu je izgubili“, ispravi je on. „Pročistili su je. Istorijske knjige koje
nisu bile uništene bile su prepravljene tako da se u njima ne pominje viša
magija.
Sonea zavrte glavom. Kada bi razmislila o tome koliki je napor Gilda
utrošila uništavajući svaki pomen crne magije, razumela je zašto Akarin nije
želeo da rizikuje da iznese pred Gildom istinu o svojoj prošlosti.
 Ipak nije mogla da zamisli Lorlena i više čarobnjake koji reaguju tako
slepo na crnu magiju ako bi znali razlog zbog kojeg ju je Akarin naučio, ili
ako bi razumeli pretnju Ičanija.
Mene bi osudili, iznenada je pomislila, zato što sam ja odabrala da je
naučim.
„Večeras ću ti pokazati kako da praviš krvave dragulje“, reče joj Akarin.
Krvave dragulje? Srce joj zastade kada je shvatila na šta je mislio.
Napraviće dragulj poput onog iz zuba špijuna, i Lorlenovog prstena.
„Krvavi dragulj omogućava čarobnjaku da vidi i čuje šta god da onaj koji
ga nosi vidi i čuje - i misli,“ kaza joj Akarin. „ Ako nosilac ne može da vidi,
ne može ni tvorac. Dragulj takođe usredsređuje umnu komunikaciju na svog
tvorca, tako da niko drugi ne može da čuje razgovor između nosioca i tvorca.
„Međutim, ima ograničenja“, upozori je on. „Tvorac je neprestano vezan
za dragulj. Deo tvorčevog uma uvek prima slike i misli od nosioca, a to može
često da odvlači pažnju. Nakon nekog vremena naučiš da ih blokiraš.
Kad je načinjen, veza između dragulja i njegovog tvorca može se
prekinuti samo ako dragulj bude uništen. Tako da ako dragulj izgubi nosioca,
a neko drugi ga pronađe i stavi, tvorac će morati da trpi ometanja neželjenog
uma povezanog sa njegovim.“ Blago se osmehnuo. „Takan mi je jednom
ispričao priču o Ičaniju koji je uhodio roba kojeg je trebalo da živog pojedu
divlji limeci, i stavio dragulj na njega da bi posmatrao. Jedna od životinja je
pojela dragulj, i Ičani je proveo nekoliko dana doveden do ludila njenim
mislima.“
Osmeh mu tada iščeznu, a pogled postade zamišljen. „Ali Ičaniji su vešti
u upotrebi magije u svoje okrutne svrhe. Dakova je jednom načinio dragulj
od krvi jednog čoveka, a onda ga je naterao da posmatra kako muče njegovog
brata.“ Napravio je grimasu. „Na sreću, dragulje od krvavog stakla je lako
uništiti. Brat je uspeo da razbije dragulj.“
Protrljao je čelo i namrštio se. „Nije dobra ideja praviti mnogo krvavih
dragulja, pošto ove veze sa drugim umom mogu da smetaju. Ja u ovom
trenutku imam tri. Da li znaš ko ih nosi?“
Sonea klimnu. „Lorlen.“
„Da.“
„I... Takan?“ namrštila se. „Mada on ne nosi prsten.“
„Ne, ne nosi. Takanov dragulj je skriven.“
 „Kod koga je treći?“
„Kod prijatelja na korisnom položaju.“
Slegnula je ramenima. „Mislim da nikada ne bih pogodila. Zašto Lorlen?“
Akarin podiže obrve na ovo pitanje. „Moram da motrim na njega. Roten
nikada ne bi učinio nešto što bi ti naudilo. Međutim, Lorlen bi te žrtvovao
ako bi to značilo da će spasili Gildu.“
Da me žrtvuje? Pa naravno da bi to učinio. Uzdrhtala je. Verovatno bih i
ja to učinila da sam na njegovom mestu. Saznavši ovo, još snažnije je
poželela da Akarin kaže Lorlenu istinu.
„Međutim, ispostavilo se da je veoma koristan“, dodade Akarin. „U
kontaktu je sa kapetanom Straže koji istražuje ubistva. Po broju tela koja su
pronađena uspeo sam da procenim koliko je jak svaki od špijuna.“
„Da li on zna šta je dragulj?“
„Zna šta on radi.“
Jadan Lorlen, pomisli ona. Veruje da se njegov prijatelj okrenuo zloj
magiji, i zna da Akarin može da pročita svaku njegovu misao. Namrštila se.
Ali koliko li je teško Akarinu što je stalno svestan kako njegov prijatelj
negoduje i plaši ga se?
Akarin se okrenu ka stolu. „Dođi ovamo.“
Kako je prišla drugoj strani stola, Akarin otvori poklopac kutije. Izvukao
je nož i predao joj ga.
„Kada sam prvi put gledao kako Dakova pravi krvavi dragulj, pomislio
sam da u krvi mora da ima nečeg magičnog. Tek posle nekoliko godina sam
otkrio da to nije tačno. Krv samo označava ubacuje identitet tvorca u staklo.“
„Iz knjiga ste naučili kako da ih pravite?“
„Ne. Veliki deo magije sam naučio izučavajući drevne primere na koje
sam naišao tokom prve godine svog istraživanja. U to vreme nisam znao šta
je to, ali kasnije sam ga pozajmio da ga ispitam. Iako je njegov tvorac odavno
mrtav, i onda više nije radio, u staklu se nalazilo još dovoljno magije da
shvatim kako funkcioniše.“
„Da li je još kod vas?“
„Ne, vratio sam ga vlasniku. Nažalost, umro je ubrzo nakon toga, a ne
znam šta se dogodilo sa njegovom zbirkom drevnog nakita.“
Klimnula je i pogledala predmete na stolu. „Bilo koji živi deo tebe može
biti upotrebljen“ reče joj Akarin. „Uspeva i kosa, ali ne tako dobro, pošto je
uglavnom mrtva. Postoji sačakanska narodna priča u kojoj su upotrebljene
suze, ali verujem da je to samo pesnička izmišljotina. Možeš da isečeš deo
svog mesa, ali to ne bi bilo ni prijatno niti zgodno. Krv je najlakša.“ Kucnuo
je posudu. „Potrebno ti je svega par kapi.“
Pogledala je u činiju, a onda i u sečivo. Akarin ju je ćutke posmatrao.
Osmotrila je svoju levu ruku. Gde da zaseče? Okrenuvši šaku, primetila je
stari, bledi ožiljak na dlanu od posekotine na oluk koju je zadobila kada je
bila dete. Prinela je vrh noža da dotakne dlan. Na njeno iznenađenje, nije
osetila bol kada joj je sečivo raseklo kožu.
Krv šiknu iz posekotine i oštri bol poče da pulsira u njenim čulima.
Pustila je da krv kapne u činiju.
„Isceli se“, naredi Akarin. „Uvek se bez odlaganja isceli. Čak i napola
zaceljene posekotine su procep u tvojoj barijeri.“
Usredsredila se na ranu. Krv prestade da teče, a onda se ivice posekotine
polako spojiše. Akarin joj dodade krpu, i ona obrisa krv sa ruke.
Akarin joj dodade komad stakla. „Drži ovo u vazduhu pred sobom i otopi
ga. Lakše će zadržati oblik ako ga zavrtiš.“
Sonea usmeri volju na komad stakla i podiže ga. Poslala je vrelinu oko
njega i naterala ga da se okreće. Počelo je da sija po rubovima, a onda se
skupilo u kuglicu.
„Konačno“, procedi Akarin.
Ona se zapanji i iskliznu joj kuglica. Pala je na sto, gde je ostavila crni
trag od vreline.
„Ups!“
Međutim, Akarin nije primetio. Njegov pogled bio je usmeren daleko od
te prostorije. Dok je posmatrala, njegov pogled se izoštri. Sumorno se
osmehnuo, a onda podigao nož.
„Takan je upravo primio poruku. Lopovi su pronašli špijunku.“
Sonei srce poskoči.
„Tvoja lekcija će morati da sačeka dok se ne vratimo.“ Prišavši ormariću,
izvadio je kožni opasač sa kanijama za nož, koji je nosio i one noći kada ga
je tako davno špijunirala. Obrisao je sečivo noža krpom i stavio ga u kanije.
Sonea iznenađeno trepnu kada je odvezao pojas svoje odore i sklonio gornji
sloj odeće. Ispod je nosio crni prsnik.
Opasao je pojas oko struka, i prišao drugom ormanu i izvukao za sebe
dugi, pohabani kaput, ogrtač za Soneu i fenjer.
„Neka ti odora bude dobro pokrivena“, reče on kada je obukla ogrtač.
Napred je imao mnogo dugmića, i dva proreza za ruke na bokovima.
Zastao je da je pogleda i namrštio se.
„Ne bih te poveo sa sobom kada bih to mogao da izbegnem, ali ako treba
da te pripremim da se suočiš sa ovim špijunima, moram da ti pokažem kako
se to može učiniti. Moraš da radiš tačno ono što ti naložim.“
Klimnula je. „Da, visoki gospodaru."
Akarin priđe zidu i skrivena vrata tunela se otvoriše. Sonea uđe za njim.
Fenjer zatreperi i upali se.
„Ne smemo da dopustimo da te ova žena vidi“, reče joj kada se zaputio
niz hodnik. „Tavakin gospodar te je verovatno video kroz dragulj pre nego što
sam ga uništio. Ako me ijedan od Ičanija ponovo vidi sa tobom,
pretpostaviće da te obučavam. Pokušaće da te ubiju dok si još previše slaba
i nevešta da se odbraniš.“
Zaćutao je kada su stigli do prve barijere, i nije ponovo progovorio dok
nisu prošli kroz lavirint hodnika i stigli do zaprečenog tunela. Akarin joj
pokaza na krš.
„Dobro ga pogledaj umom, a onda postavi stepenice na njihovo mesto.“
Ispruživši čula, Sonea ispita raspored kamenja. Isprva joj je izgledalo da
je nasumična gomila, ali polako je uviđala obrazac u njima. Bilo je to kao
velika verzija drvene slagalice koje prodaju na tržnicama. Gurni na jednom
naročitom mestu i delovi slagalice će skliznuti jedni uz druge i napraviti nov
oblik - ili će se raspasti. Prizvala je malo magije i počela da pomera
kamenje. Tunel ispuni zvuk grebanja kamena o kamen kako su se stepenice
pomerale na svoja mesta.
„Odlično“, promrmlja Akarin. Pošao je napred, preskačući po dva
stepenika u isto vreme. Sonea pođe za njim. Na vrhu, okrenula se i voljom
vratila kamene blokove na pređašnja mesta.
Svetlost fenjera je osvetljavala poznate zidove od cigle Lopovskog
druma. Akarin se zaputi napred. Nakon nekoliko stotina koraka, stigli su do
mesta na kome ih je ranije dočekao vodič. Manja senka iskorači da ih
dočeka.
Dečak je imao oko dvanaest, pretpostavi Sonea. Međutim, pogled mu je
bio ozbiljan i oprezan - pogled mnogo starije osobe. Zurio je u oboje, a onda
pogledao u Akarinove čizme i klimnuo. Ne progovorivši ni reč, pokazao je
da treba da ga prate, i zaputio se niz hodnik.
Iako je njihova staza povremeno zavijala, vodila ih je u približno istom
pravcu. Vodič se na kraju zaustavi pored merdevina i pokaza ka vratancima
na tavanici. Akarin navuče zaslon na lampi i obuze ih tama. Sonea je čula
kako spušta čizmu na prečagu lestvi i počinje da se penje. Hodnik je ispunilo
slabo svetlo kada je oprezno podigao vratanca i provirio. Pozvao ju je, i kako
je ona pošla nagore, potpuno je podigao kapak i izašao.
Prateći ga, Sonea se obrela u uličici. Kuće oko bile su grubo izgrađene od
sakupljenog materijala. Neke su izgledale kao da svakog trenutka mogu da
padnu. Smrad đubreta i kanalizacije bio je snažan. Osetila je davno
zaboravljenu naklonost i oprez. Ovo je bio spoljni obod straćarnika, gde su
najsiromašniji življi jedva preživljavali. Bilo je to tužno i opasno mesto.
Krupni muškarac iskorači iz obližnjeg dovratka i priđe im. Sonea tiho
odahnu od olakšanja kada ga je prepoznala kao čoveka koji je čuvao
prethodnog špijuna. Pogledao je u nju, a zatim se okrenuo Akarinu.
„Upravo je otišla“, reče čovek. „Dva sata smo je gledali. Lokalci kažu da
starala tamo za sebe dve noći.“ Pokazao je na obližnja vrata.
„Kako znate da će noćas da se vrati?“ upita Akarin.
„Pogledali smo kada je otišla. Ostavila je dole neke stvari. Vratiće se.“
„Ostatak kuće je prazan?“
„Par prosjaka i kurvi je koristi, ali rekli smo im da večeras budu zauzeti
negde drugde.“
Akarin klimnu. „Pogledaćemo unutra i videti da li je mesto pogodno za
zasedu. Postaraj se da niko ne uđe unutra.“
Čovek klimnu. „Njena soba je poslednja zdesna.“
Sonea pođe sa Akarinom do vrata. Ona izdajnički zaškripaše kada ih je
otvorio. Spustili su se niz oronule stepenice od nabijene zemlje koju su
podržavale trule drvene grede, i zaputili se niz hodnik.
Unutra je bilo mračno, a zemljani pod neravan. Akarin otvori zaslon
lampe taman toliko da osvetli put. Ulazi u sobe nisu imali vrata. Neki su bili
prekriveni grubim materijalom od vreća. Zidovi su bili obloženi drvetom, ali
daske su na pojedinim mestima otpale i prljavština iza njih je načinila
gomilice na podu.
Većina soba je bila prazna. Poslednji ulaz sa desne strane bio je pokriven
materijalom od vreće. Akarin ga je pažljivo pogledao, a onda odgurnuo i
otvorio zaslon fenjera.
Prostorija je bila iznenađujuće velika. Nekoliko drvenih sanduka i
iskrivljena daska sačinjavali su sto. Duž jedne strane sobe bila je postavljena
polica, a u jednom uglu bio je tanki madrac i nešto ćebadi.
Akarin poče da šeta po prostoriji, sve pažljivo ispitujući. Pogledao je u
krevet, a onda odmahnuo glavom.
„Moren je pomenuo neke vredne stvari. Sigurno nije mislio na ovo.“
Sonea suzbi osmeh. Prišla je najbližem zidu i počela da zabada prst
između dasaka. Akarin ju je posmatrao dok je išla po prostoriji. Blizu ležaja
ona oseti izdajničku mekoću.
Daske su se lako skinule. Platno od vreće koje su se nalazilo iza njih,
bilo je umrljano osušenim blatom, ali mestimično se videla pokoja nit.
Pažljivo je podigla jedan ugao. Unutra se nalazila niša dovoljno velika da u
njoj sedi dete, a tavanicu su nosilo još trulih drvenih greda. U sredini je ležao
mali svežanj tkanine.
Akarin joj priđe i nasmeja se. „Vidi, vidi. Zaista si dokazala da si
korisna.“
Sonea slegnu ramenima. „Jednom sam živela na ovakvom mestu. Življi ih
nazivaju rupe.
Zastao je. „Dugo?“
Pogledala ga je i videla da je procenjivački posmatra.
„Jednu zimu. Bilo je to pre mnogo vremena, kada sam bila veoma mala.“
Okrenula se ponovo niši. „Sećam se da je bilo pretrpano od ljudi, i hladno.“
„Ali ovde sada ne živi mnogo ljudi. Zašto je tako?“
„Pročišćenje. Događa se tek sa prvim snegom u godini. Ovde dođu svi
oni ljudi koje Gilda istera iz grada. Oni iz Kuća kažu da su opasni lopovi, a
istina je da samo ne vole da ružni prosjaci i bogalji čine da grad izgleda
zapušteno, a pravim Lopovima Pročišćenje ništa ne smeta...“
Iza njih se začu tiha, udaljena škripa vrata. Akarin se okrenu.
„To je ona.“
„Kako...“
„Moren bi bilo koga drugog zaustavio.“ Skoro potpuno je zatvorio zaslon
lampe i bacio brz pogled po prostoriji. „Nema drugog izlaza“, promrmljao je.
Podigao je ugao tkanine od vreće koja je prekrivala udubljenje. „Možeš li da
staneš unutra?“
Nije se trudila da odgovori. Okrenuvši se, sela je na ivicu udubljenja i
odgurnula se unazad. Kako je savila noge u skučenom prostoru, Akarin je
pustio tkaninu da padne i vratio daske.“
Usledila je potpuna tama. Kucanje njenog srca je bilo glasno u tišini. A
Sonea zatim iznenada zateče sebe kako zuri u linije sjajnih zvezda.
„Ponovo ti“, reče žena sa čudnim izgovorom. „Pitala sam se da li ćeš mi
dati još jednu priliku da te ubijem.“
Zvezde postadoše sjajnije i Sonea oseti vibraciju od magije. Shvativši da
su tačke svetlosti rupe u blatom natopljenoj tkanini, Sonea se nagnu napred,
nadajući se da će videti prostoriju sa druge strane.
„Došao si spreman“, primeti žena.
„Naravno“, reče Akarin.
„I ja sam“, reče ona. „Tvoj prljavi grad je sada malo manji. A Gilda će
uskoro imati čoveka manje.“
Kroz jedno mesto, na kome su sloj blata i tkanina bili tanki i trošni, Sonea
je videla kako se obličja pomeraju, osvetljena blescima svetlosti. Zagrebala
je tkaninu da bi skinula još grubih niti.
„Šta će tvoja Gilda da pomisli kada im vladar bude bio pronađen mrtav?
Da li će shvatiti šta ga je ubilo? Mislim da neće.“
Sonea je sada mogla da razabere priliku. Žena u košulji tamne boje i
pantalonama, stajala je na jednoj strani prostorije. Međutim, Sonea nije mogla
da vidi Akarina. Nastavila je da grebe po blatu tkanine, pokušavajući da
bolje vidi. Kako će da nauči išta o borbi sa špijunima, ako ne može da vidi
borbu?
„Neće znati šta ih lovi“, nastavi Sačakanka. „Mislila sam da odem tamo i
sve ih odjednom sredim, ali mislim da će biti zabavnije da ih izmamljujem
napolje i ubijam jednog po jednog.“
„Preporučujem ovo drugo“, odgovori Akarin. „Međutim, nećeš daleko
stići.“
Žena se nasmeja. „Zar neću?“ reče podrugljivo. „Ali ja znam da je Kariko
u pravu. Tvoja Gilda ne zna višu magiju. Slabi su i glupi - toliko glupi da ti
moraš da kriješ od njih ono što znaš da te ne bi ubili.“ Svetlost blesnu po
prostoriji kako su udari zadobovali po njenom štitu. Ona na sličan način
uzvrati. Odozgo dopre škripanje. Sonea vide da je žena pogledala nagore, a
onda se pomerila u stranu, ka udubljenju.
„Samo zato što ne zloupotrebljavamo naše znanje magije, ne znači da smo
neuki“, reče mirno Akarin. Pojavio se na vidiku, održavajući položaj naspram
žene.
„Ali videla sam istinu u umovima tvog naroda“, odgovori žena. „Znam da
me zato sam juriš - zato ne smeš da dopustiš da nas iko vidi kako se borimo.
Neka onda vide ovo.“
Iznenada prostoriju ispuni zaglušujući prasak lomljenja drveta. Gomila
drvenih greda i crepova pade sa krova, ispunivši vazduh prašinom. Žena se
nasmeja i priđe bliže udubljenju i Sonei.
Zatim je stala kada joj se nakon još jednog obrušavanja krš isprečio na
putu. Sačakanka iznenada bi bačena na bočni zid. Sonea je kroz vrata
udubljenja osetila snagu Akarinovog udara sile, a gomila prljavštine joj pade
na leđa.
Žena se odgurnu od zida, zareža, a onda pođe ka kršu - i kroz njega.
Sonea iznenađeno trepnu kada je shvatila da je to bila iluzija, a onda joj srce
stade kada je videla da žena ide pravo prema njoj.
Akarin napade, primoravši ženu da uspori. Kako je žena stala ispred svog
skrivenog skladišta, Sonea shvati da je Akarinov napad usmeren u njenom
pravcu. Uznemirena, ona žurno podiže oko sebe snažan štit.
Soba je podrhtavala kako su dva čarobnjaka udarala jedno drugo. Još
prašine pade Sonei na leđa. Pruživši ruku, shvatila je da grede koje drže krov
počinju da pucaju i ugibaju se. Uznemirena, raširila je štit da im da oslonca.
Smeh okrenu njenu pažnju ponovo ka prostoriji. Provirivši kroz tkaninu,
videla je da Akarin uzmiče. Izgledalo je kao da njegovi udari više nisu tako
snažni. Postrance je zakoračio ka vratima.
Gubi snagu, iznenada je shvatila. Stomak joj se sveza u čvor kada se
primakao bliže vratima.
„Ovaj put mi nećeš pobeći“, reče žena.
Barijera ispuni dovratak. Akarin postade namršteniji. Izgledalo je da je
žena postala uspravnija i viša. Umesto da pođe napred, načinila je nekoliko
koraka unazad i okrenula se ka Sonei.
Posmatrajući Akarina, Sonea vide kako se njegov izraz koleba između
uznemirenosti i užasa. Žena posegnu ka udubljenju, a onda stade, kada joj je
uputio moćan udar.
 Pretvarao se, pomisli iznenada Sonea. Pokušavao je da je odvuče od
mene. Ali umesto da ga prati, žena je prišla udubljenju. Zašto? Da li zna da
sam ovde? Ili je u pitanju nešto drugo?
Opipavši oko sebe, Sonea pronade zavežljaj tkanine. Čak i u mraku je
mogla da proceni da je materijal dobar i kvalitetan.
Napravila je malenu, bledu kuglu svetlost. Odmotavši zavežljaj, Sonea
vide da je to njena marama. Kako ju je podigla, iz nabora ispade mali
predmet. Srebrni prsten.
Podigla ga je. Bio je to muški prsten, od one vrste kakvu poglavari Kuća
nose da bi pokazali svoj položaj. Ravni kvadrat na jednoj strani, nosio je
inkal kuće Saril.
A onda je udubljene eksplodiralo u naletu prašine i buke. Sonea oseti
kako je odbačena unazad. Sklupčavši se, usredsredila se na to da održi štit
oko sebe. Težina koja ju je pritiskala se povećala, a onda ostala ista.
Zatim je sve bilo mirno. Otvorivši oči, napravila je još jednu malenu
kuglu svetlosti. Svuda oko nje je bila zemlja. Njen štit ju je zadržavao,
načinivši kružnu prazninu oko nje. Odvila se i čučnula da razmotri situaciju u
kojoj se našla.
Bila je zatrpana. Iako je neko vreme mogla da održi štit oko sebe, vazduh
unutar njega neće dugo trajati. Neće biti teško da se probije napolje.
Međutim, kada to bude učinila, više neće biti sakrivena.
Znači da treba da ostanem ovde što je duže moguće, odluči ona. Neću
videti više borbu, ali ništa tu ne mogu da učinim.
Misleći o onome što je videla, odmahnula je glavom. Bitka nije ni
približno išla onako kako je Akarin predvideo. Ova žena je bila snažnija od
običnog špijuna. Njeno držanje nije bilo držanje roba, a Ičanije je pomenula
više kao „mi“ nego „moji gospodari“, kao što je to bio slučaj sa prethodnim
špijunom. Bila je vešta u borbi. Bivši robovi poslati u Kajreliju nisu imali
vremena da razviju borbene veštine.
Ako ova žena nije rob, može da bude samo jedno.
Ičani.
Sonein stomak se stisnu kako je ovo shvatila. Akarin se borio protiv
Ičanija. Usredsredila se i otkrila da može da oseti vibraciju magije negde u
blizini. Borba je i dalje besnela.
Pritisak na njen štit poče da se umanjuje. Pogledavši nagore, ugledala je
malu rupu koja se pojavila tamo gde je zemlja pala sa njenog štita. Dok je
posmatrala, rupa postade veća kako je još zemlje spalo.
Poče da se pomalja pogled na sobu. Uspravila se, i užasnuto zadržala
dah. Sačakanka je stajala svega par koraka od nje.
Uplašena, Sonea smanji svoj štit, ali ovo je samo učinilo da se zemlja
brže sruči. Kako se to dogodilo, ugledala je Akarina. Njegov pogled na tren
srete njen, ali izraz mu se nije promenio. Počeo da je da ide napred.
Sonea čučnu unutar svog štita, bespomoćno posmatrajući leđa Sačakanke
kako je zemlja nastavila da se osipa. Nije se usuđivala da se pomeri u
slučaju da žena čuje nešto i okrene se. Sačakanka ustuknu za korak kako se
Akarin primicao. Telo joj je bilo ukočeno od usredsređivanja.
Sonea oseti kako Akarinova magija okrznu njen štit kako je okružio ženu
barijerom i pokušao da je povuče napred. Ali žena je razbi i povuče se za još
jedan korak. Kako se njen štit približavao, Sonea izvi svoj na unutra da bi
izbegla dodir. Ženin štit je sada brujao nadohvat ruke od Sonee. Još jedan
korak i žena će je otkriti.
Ako me primeti, pomisli Sonea. Ako spustim štit, možda će njen preći
preko mene, a da me neprimeti.
Ženin štit bio je kugla, što je bilo najjednostavnije oblikovati. Štit u
obliku lopte štitio je čarobnjakova stopala pružajući se malo pod zemlju, ali
da bi štit bio dovoljno snažan da izdrži napad iz podzemlja, ne bi mogao da
se kreće kroz tle. Svi polaznici su učili kako da oslabe deo svog štita koji bi
se preklopio sa preprekom na tlu da bi se kretali, a onda da ga ojačaju čim bi
ponovo stali.
Ako ova žena ima istu naviku, možda dozvoli svom štitu da pređe preko
Sonee - misleći da je Sonea samo prepreka - kada se ponovo bude pomakla.
Ali ona će primetiti. Osetiće moje prisustvo.
Sonea zadrža dah. Ali biću unutar njenog štita! Na trenutak, pre nego što
shvati šta se dogodilo, biće bespomoćna. Samo treba da nešto da...
Sonei pogled skliznu na tlo. Cepanica od udubljenja ležala je u blizini na
zemlji, napola zatrpana. Dok je razmatrala ono što se je nameravala da učini,
srce joj još jače zalupa. Tiho je uzela dubok dah i sačekala da se žena
pomeri za još jedan korak unazad. Nije morala dugo da čeka.
Kako je štit prešao preko nje, Sonea zgrabi komad drveta, uspravi se i
udari ženu za vrat. Žena poče da se okreće, ali Sonea je to očekivala. Pritisla
je drugu ruku na ranu i usmerila celu svoju volju u crpenje energije u sebe
što je brže mogla.
Ženine oči se užasnuto raširiše kada je shvatila. Njen štit nestade, a
kolena popustiše. Sonea je gotovo ispusti, i brzo obuhvati slobodnom rukom
ženu oko struka. Međutim, Sačakanka je bila preteška, i Sonea je pusti da
sklizne na tlo.
Moć je hrlila u Soneu, a onda naglo stala. Sklonila je šaku i žena pade na
leđa. Njene oči su gledale u prazninu.
Mrtva. Nalet olakšanja preplavi Soneu. Uspelo je, pomislila je. Zaista je
uspelo.
A onda je pogledala svoju ruku. Na mesečini koja je prodirala kroz
srušeni krov, njen krvavi dlan je izgledao crn. Obuzeo ju je hladni užas.
Uspela se na noge.
Upravo sam ubila nekoga crnom magijom.
Iznenada osetivši vrtoglavicu, posrnula je unazad. Znala je da previše
brzo diše, ali izgledalo je da ne može da se zaustavi. Šake je zgrabiše za
ramena i sprečiše je da padne.
„Sonea“, reče glas, „duboko udahni. Zadrži vazduh. Onda ga ispusti.“
Akarin. Pokušala je da učini ono što joj je rekao. Bilo joj je potrebno
nekoliko pokušaja. Odnekuda je izvadio maramicu i obrisao joj šaku.
„Nije prijatno, zar ne?“
Odmahnula je glavom.
„Ne bi ni trebalo.“
Ponovo je odmahnula. U umu su joj se kovitlale protivrečne misli.
Ubila bi ona mene da ja nisam nju. Ubila bi druge. Zašto se onda
osećam tako užasno znajući da sam ovo učinila?
Možda zato što me čini malo više nalik njima.
Šta da nema špijuna, a Takan nije dovoljan, i ja moram da potražim
druge načine da se osnažim za borbu sa Ičanijima? Da li bih počela da
pohodim ulice, ubijajući poneku propalicu ili pljačkaša? Da li ću koristiti
odbranu Kajrelije da opravdam ubijanje nedužnih?
Sonea odmahnu glavom zbog zbunjujuće mešavine osećanja. Nikada
ranije nije osetila takvu sumnju.
„Pogledaj me, Sonea.“
Okrenuo ju je. Nevoljno je srela njegov pogled. Posegao i je i nežno
izvukao nešto iz njene kose. Komad tkanine pade iz njegove ruke na zemlju.
„Izbor koji si načinila nije bio lak“, rekao je, „ali naučićeš da imaš vere u
sebe.“ Pogledao je naviše. Prateći njen pogled, videla je kako nasred rupe u
krovu stoji pun mesec.
Oko, pomisli Sonea. Otvoreno je. lli mi je dozvolilo da učinim ovo zato
što nije bilo zlodelo, ili ću da potonem u ludilu.
Ali ja ne verujem u glupo sujeverje, podsetila se.
„Moramo brzo da odemo odavde“, rekao je. „Lopovi će se postarati za
telo.“
Sonea klimnu. Kako se Akarin odmakao, ona ispravi kosu. Na mestu na
glavi na kome ju je dotakao, osetila je mravinjanje. Sklonivši pogled od tela
mrtve žene, izašla je za njim iz prostorije.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Svedok

Nešto je nežno dodirivalo Serija po leđima. Nešto toplo. Šaka.

Savarina šaka, shvatio je.
Njen dodir ga vrati u sadašnjost. Shvatio je da je bio ošamućen. U
trenutku kada je Sonea ubila Sačakanku, svet se nakrivio i okrenuo oko
njega. Otada nije bio svestan ničega osim pomisli na ono što je učinila.
Pa, gotovo ničega. Savara je nešto rekla. Namrštio se. Nešto u vezi sa
time kako Akarin ima šegrta. Okrenuo se i pogledao ženu pored sebe.
Šeretski se osmehnula. „Zar nećeš da mi se zahvališ?“
Pogledao je dole. Sedeli su na delu krova koji je još bio netaknut. Vrh
rupe je izgledao kao dobro mesto za posmatranje bitke. Krov je bio načinjen
od komada drveta i mestimično dela od polomljenih crepova, i imao je
mnogo rupa. Dokle god su držali težinu na gredama, bili su prilično sigurni.
Nažalost, ni Seri ni Savara nisu pomislili na mogućnost da će borci da
sruše oslonac ispod njih.
Međutim, kako se krov srušio, nešto je sprečilo Serija da padne. Pre nego
što je uspeo da shvati kako je moguće da on i Savara lebde u vazduhu,
pomerili su se na preostali deo krova, van vidokruga boraca ispod sebe.
Sve o Savari iznenada je imalo smisla; kako je znala kada stigne novi
ubica, kako je znala toliko toga o ljuđima sa kojima se visoki gospodar borio,
i zašto je bila uverena da bi sama mogla da ukloni ubice.
„Pa, kada si nameravala da mi kažeš?“ upitao je.
Slegnula je ramenima. „Kada bi imao dovoljno poverenja u mene. Možda
bih završila kao ona da sam ti odmah rekla.“ Pogledala je leš koji su Gol i
njegovim pomoćnici odvlačili.
„Još možeš tako da završiš" reče on. „Zaista postaje teško da razlikujem
vas Sačakance.“
Oči joj ljutito sevnuše, ali glas joj je bio miran kada mu je odgovorila.
„Nisu svi čarobnjaci u mojoj zemlji kao Ičaniji. Lopove. Naše društvo
ima mnoge grupe... frakcije...“ Ljutito je odmahnula glavom. „Vi nemate reč
koja tome dobro odgovara. Ičaiji su izgnanici, poslati za kaznu u pustare. Oni
su najgore u mojoj zemlji. Nemoj svima nama suditi na osnovu njih.
Moj sopstveni narod se oduvek plašio da će se Ičaniji jednog dana
udružiti, ali nemamo uticaja na kralja, i ne možemo da ga ubedimo da prekine
tradiciju kažnjavanja progonom u pustare. Mnogo stotina godina smo ih
posmatrali i ubijali one koji bi verovatno mogli da kontrolišu druge. Pokušali
smo da sprečimo ono što se ovde događa, ali moramo da budemo oprezni da
se ne otkrijemo, pošto mnogi u Sačaki čekaju bilo kakav razlog da nas
napadnu.“
„Šta se zapravo ovde događa?“
Oklevala je. „Nisam sigurna koliko mogu da ti kažem.“ Seriju je bilo
smešno kada je počela da se grize za usnu poput deteta koga ispituje roditelj.
Na njegov kikot, ona ga pogleda i namršti se. „Šta je?“
„Ne izgledaš mi kao tip koji od ikoga traži dozvolu za nešto.“ Postojano
mu je uzvratila pogled, a onda ga oborila. Prateći njen pogled, Seri vide da su
Gol i telo nestali.
„Nisi očekivao da je vidiš, zar ne?“ reče ona blago. „Da li te uznemirava
što vidiš kako tvoja izgubljena ljubav ubija nekoga?“
Zurio je u nju, iznenada se osećajući neprijatno. „Kako to znaš?“
Osmehnula se. „Vidi se na tvom licu, kada je ugledaš ili kada pričaš o njoj.“
Pogledao je u prostoriju. Kroz um mu prolete prizor Sonee kako skače na
ženu. Zaista je mnogo napredovala od nesigurne devojke koja je bila toliko
užasnuta kada je otkrila da ima magijske sposobnosti.
Tada se setio kako se izraz na njenom licu promenio kada je Akarin
sklonio nešto iz njene kose.
„Bila je to dečja ljubav“, reče on Savari. „Dugo vremena znam da ona
nije za mene.“
„Ne, ne znaš“, reče ona, a krov zaškripa kako se pomerila. „Tek večeras
si to otkrio.“
Okrenuo ka njoj. „Kako ti možeš...“
Na njegovo iznenađenje, primakla se bliže. Kako je okrenuo lice ka njoj,
uhvatila ga je šakom za potiljak, privukla ga ka sebi i poljubila.
Njene usne su bile tople i snažne. Osetio je vrelinu kako navire kroz
njegovo telo. Posegnuvši, pokušao je da je primakne bliže, ali komad drveta
na kome je sedeo skliznu u stranu i on oseti da gubi ravnotežu. Usne im se
razdvojiše kada je počeo da pada unazad.
Nešto ga zadrža. Prepoznao je dodir magije. Savara se nestašno osmehnu,
nagnu se i zgrabi njegovu košulju. Oslonila se ramenom na krov i povukla ga
preko sebe, a potporne grede zabrinjavajuće zakrckaše dok su se kotrljali
dalje od oštećenog područja. Kada su se zaustavili, ona je ležala na njemu.
Osmehnula se - senzualnim osmehom od kojeg je zastajao dah i koji bi uvek
naterao srce da bije kao ludo.
„Pa“, reče on. „To je lepo.“
Tiho se nasmejala, a onda se ponovo pognula da ga poljubi. Oklevao je
samo za trenutak, jer osećaj, poput predosećanja, dotaknu rub njegovog uma.
Onog dana kada je Sonea otkrila svoju magiju, pripadala je negde
drugde. I Savara ima magiju. A ona već pripada negde drugde...
Ali sada, nije mario za to.

Lorlen se namršti i otvori oči. Njegova spavaća soba je uglavnom bila

mračna. Svetlost punog meseca je učinila da njegovi prozorski zastori blago
svetle, čineći da zlatni simboli Gilde na njima izgledaju kao crni oblici na
finom papiru.
A onda je shvatio zašto je budan. Neko je udarao po njegovim vratima.
Koliko li je sati? Uspravivši se, protrljao je oči u pokušaju da odagna
pospanost. Lupanje se nastavi. Uzdahnuo je, ostao i dogegao se iz spavaće
sobe do ulaznih vrata njegovih odaja.
Napolju je stajao gospodar Osen, razbarušen i pomahnitao.
„Upravitelju“, šapnuo je. „Gospodar Džolen i njegova porodica su
ubijeni.“
Lorlen je zurio u svog pomoćnika. Gospodar Džolen. Jedan od iscelitelja.
Mladić, nedavno oženjen. Ubijen?
„Gospodar Balkan je poslao po više čarobnjake“, reče žurno Osen.
„Treba da se sastanete u Dnevnoj prostoriji. Da li želite da, dok se vi
oblačite, odem nazad i kažem im da stižete?“
Lorlen pogleda svoju spavaćicu. „Naravno.“
 Osen klimnu, a onda žurno ode. Lorlen zatvori vrata i uđe u spavaću
sobu. Izvadio je komplet plave odore iz ormana i počeo da se presvlači.
Džolen je mrtav. Kao i njegova porodica. Ubijen, kako kaže Osen. Lorlen
se namršti kako je njegov um počeo da se puni pitanjima. Kako je ovo
moguće? Čarobnjake nije lako ubiti. Ubica je ili upućen i pametan ili je isto
čarobnjak. Ili još gore, pomisli on. Crni čarobnjak.
Pogledao je u prsten kako su užasne mogućnosti počele da uzimaju
oblika u njegovom umu.
Ne, reče on sebi. Sačekaj dok ne čuješ sve detalje.
Vezao je pojas oko struka, a onda žurno napustio sobu. Kada je izašao iz
Čarobnjačkog doma, prešao je dvorište do zgrade po imenu Sedam lukova.
Krajnja leva prostorija ove građevine je Noćna prostorija, gde se održavalo
nedeljno okupljanje čarobnjaka. Prostorija u sredini je Banketna prostorija.
Na desnoj strani zgrade se nalazi Dnevna prostorija, mesto stvoreno za
primanje i ugošćavanje važnih gostiju.
Kako je Lorlen ušao, zatreptao je od iznenadne svetline. Noćna prostorija
je bila cela tamnoplava i srebrna ali, kao suprotnost njoj, Dnevna prostorija je
bila ukrašena nijansama bele i zlatne, sada osvetljenim nekolicinom
svetlosnih kugli. Efekat je bio neprijatan.
U sredini prostorije je stajalo sedam muškaraca. Gospodar Balkan i
gospodar Sarin klimnuše glavom Lorlenu. Upravnik Džerik je pričao sa
dvojicom rukovodilaca studija, Peakinom i Telanom. Gospodar Osen je
stajao pored jedinog čoveka koji nije nosio odoru.
Kada je Lorlen prepoznao kapetana Barana, srce mu se stegnulo.
Čarobnjak je mrtav, a kapetan koji istražuje čudna ubistva je ovde. Možda je
situacija loša kao što se i plašio.
Balkan istupi da ga pozdravi. „Upravitelju.“
„Gospodaru Balkane“, odgovori Lorlen. „Pretpostavljam da želiš da
sačekam sa pitanjima dok ne stignu gospa Vinara, upravitelj Kito i visoki
gospodar.“
Balkan je oklevao. „Da. Ali nisam pozvao visokog gospođara. Uskoro ću
objasniti svoje razloge.“
Lorlen je nastojao da izgleda iznenađeno.
„Nisi pozvao Akarina?“
„Još ne.“
 Okrenuli su se kada su se otvorila vrata. Ušao je vindanski čarobnjak.
Kitova uloga spoljnjeg upravitelja ga je veći deo vremena držala izvan Gilde
i Kajrelije. Tek pre par dana se vratio iz Vina zbog čarobnjaka odmetnika
kojeg je Danil dovodio na suđenje.
Lorlen se setio Akarinovog predviđanja: Gilda će izgubiti interesovanje
kada ambasador Danil stigne sa odmetnikom, Lorlene.
Ako je ovo loše kao što strahujem, pomisli Lorlen, mislim da će situacija
biti baš suprotna.
Dok se Balkan pozdravljao s Kitom, kapetan Baran priđe Lorlenu. Mladi
stražar uspe da se neveselo osmehne.
„Dobro veče, upravitelju. Ovo je prvi put da je Gilda meni skrenula
pažnju na ubistvo, umesto da bude obrnuto.“
„Zaista?“ odvrati Lorlen. „Ko vas je obavestio?“
„Gospodar Balkan. Izgleda da je gospodar Džolen uspeo da nakratko
stupi u vezu sa njim, pre nego što je umro.“
Lorlenovo srce stade. Da li onda Balkan zna ko je ubica? Kada se
okrenuo da pogleda ratnika, vrata Dnevne prostorije se ponovo otvoriše i
gospa Vinara uđe unutra.
Pogledala je sve prisutne, a onda klimnu za sebe. „Svi ste ovde. Dobro.
Mislim da bi možda trebalo da sednemo. Moramo da se izborimo sa
ozbiljnom i šokantnom situacijom.“
Stolice iz krajeva prostorije dolebdeše do sredine. Izraz kapetana Barana
bio je mešavina fasciniranosti i strahopoštovanja dok je posmatrao kako se
stolice raspoređuju u krug. Kada su svi seli, Vinara pogleda Balkana.
„Mislim da gospodar Balkan treba da počne“, reče ona, „budući da je on
bio prvi koji je upozoren na ubistva.“
Balkan klimnu u znak slaganja. Pogledao je po krugu. „Pre dva sata,
pažnju mi je privukao umni poziv od gospodara Džolena. Bio je veoma slab,
ali čuo sam svoje ime i osetio veliki strah. Međutim, kada sam se
koncentrisao, sve što sam uspeo da uhvatim je identitet pozivača, i osećaj da
ga neko drugi povređuje. - magijom - pre nego što se veza naglo prekinula.
Pokušao sam da pozovem gospodara Džolena, ali nije bilo odgovora.
Obavestio sam o tome gospu Vinaru, i ona mi reče da gospodar Džolen
odseda kod svoje porodice u gradu. Ni ona nije mogla da stupi u vezu sa
njim, tako da sam odlučio da posetim porodični dom. Kada sam stigao,
nijedan sluga mi nije otvorio vrata. Otključao sam ih, i unutra zatekao užasan
prizor.“
Balkanov izraz lica postade namršteniji. „Celo domaćinstvo je pobijeno.
Pretražio sam kuću, otkrivajući tela Džolenove porodice i slugu kako sam
išao. Ispitao sam žrtve, ali nisam mogao da pronađem ništa sem ogrebotina i
modrica. Onda sam pronašao Džolenovo telo.“ Zastao je, a gospodar Telano
zbunjeno se oglasi.
„Njegovo telo? Kako može i dalje da bude celo? Da li se iscrpeo?“
Lorlen vide da Vinara zuri u pod i odmahuje glavom.
„Tada sam pozvao Vinaru, i zamolio je da dođe i pregleda žrtve“, nastavi
Balkan. „Nakon što je ona stigla, požurio sam do sedišta Straže da vidim da
li su dobili ikakav izveštaj o čudnim događanjima u okolini. Kapetan Baran
je bio tamo, i upravo je razgovarao sa svedokom.“ Balkan zastade.
„Kapetane, mislim da vi treba da nam prenesete njenu priču.“ Mladi stražar
pogleda ukrug, a onda se nakašlja.
„Da, moja gospodo - i gospo.“ Prekrstio je ruke. „Sa sve većim brojem
ubistava, u poslednje vreme sam razgovarao sa mnogim svedocima, ali malo
njih je videlo išta korisno. Neki ljudi dolaze u nadi da nešto što su videli -
recimo, neznanac koji prolazi noću njihovom ulicom - može da bude važno.
Priča ove žene je slična, ali postoji jedan upadljivi element u njoj.
Vraćala se kasno kući nakon što je dostavila voće i povrće jednoj kući u
Unutrašnjem krugu. Na pola puta do kuće, čula je vriske unutar kuće -
rezidencije Džolenove porodice. Odlučila je da požuri napred, ali kako je
stigla do sledeće kuće, čula je iza sebe buku. Uplašila se i sakrila se u senku
dovratka. Osvrnuvši se, ugledala je čoveka koji izlazi iz ulaza za poslugu
kuće pored koje je upravo prošla.“
Baran zastade i pogleda sve u krugu. „Rekla je da je ovaj čovek nosio
čarobnjačku odoru. Crnu čarobnjačku odoru.“
Viši čarobnjaci su se namrštili i razmenili poglede. Svi osim Balkana i
Osena su izgledali sumnjičavo, primeti Lorlen. Vinara nije izgledala
iznenađeno.
„Da li je sigurna da je bila crna?“ upita Sarin. „U mraku svaka boja može
da izgleda kao crna.“
Baran klimnu. „Postavio sam joj isto pitanje. Sigurna je u to. Prošao je
pored dovratka u kome skrivala. Opisala je crnu odoru, sa inkalom na
rukavu.“
Izrazi lica prisutnih promeniše se od skeptičnosti do uplašenosti. Lorlen je
zurio u Barana. Jedva je mogao da diše.
„Sigurno n...“ poče Sarin, ali zaćuta kada mu Balkan pokaza da sačeka.
„Nastavite, kapetane", reče tiho Balkan, „ispričajte im ostatak.“ Baran
klimnu. „Rekla je da su mu ruke bile prekrivene krvlju i da je nosio nož. I
njega je opisala. Zakrivljeno sečivo, sa draguljima usađenim u dršku.“
Usledila je duga stanka, a onda Sarin duboko udahnu. „Koliko je pouzdan
taj svedok? Možete li da je dovedete ovde?“
Baran slegnu. „Uzeo sam njeno ime i zapisao njeno radno mesto. Da vam
iskreno kažem, nisam nimalo verovao u njenu priču dok nisam čuo šta je
gospodar Balkan pronašao u kući. Sada žalim što joj nisam postavio više
pitanja, ili je zadržao duže u sedištu Straže.“
Balkan klimnu. „Ponovo ćemo je pronaći. Sada“, okrenuo se Vinari,
„možda je vreme da čujemo šta je otkrila gospa Vinara.“
Isceliteljka se uspravi. „Da, plašim se da jeste. Gospodar Džolen je živeo
sa svojom porodicom da bi mogao da neguje sestru, koja je imala tešku
trudnoću. Prvo sam ispitala njegovo telo i otkrila dve uznemirujuće stvari.
Prva je...“ ona posegnu u odoru i izvuče komad crne tkanine izvezene zlatnim
nitima „...ovo, stezao ga je desnom šakom.“
Kako ju je podigla Lorlen se potpuno sledi. Vezu je sačinjavao deo
simbola koji mu je bio odlično poznat: inkal visokog gospodara. Vinarin
pogled se srete sa njegovim i ona se brižno i sažaljivo namršti.
„Šta je drugo otkriće?“ upita Balkan tihim glasom.
Vinara je oklevala, a onda je duboko udahnula. „Razlog zbog kojeg i
dalje postoji telo gospodara Džolena je zato što je iz njega potpuno isisana
energija. Jedina rana na telu je plitka posekotina s jedne strane vrata. Druga
tela su imala iste tragove. Moj prethodnik me je naučio da ih prepoznam.“
Zastala je i pogledala po krugu. „Gospodar Džolen, njegova porodica i
njihove sluge ubijeni su crnom magijom.“
Usledili su uzdasi i povici, a onda duga tišina kada su svi shvatili
značenje ovoga. Lorlen gotovo da je mogao da ih čuje kako razmišljaju o
Akarinovoj snazi, i vagaju šanse šanse Gilde da ga porazi u borbi. Video je
strah i paniku na njihovim licima.
Osetio se čudnovato mirnim... i slobodnim. Dve godine je nosio teret
Akarinovog zločina. Kako god, sada je Gilda sama otkrila tu tajnu. Pogledao
je više čarobnjake. Da li bi trebalo da prizna da zna za Akarinov zločin? Ne
osim ako ne budem morao, on pomisli.
Šta onda treba da uradi? Gilda nije postala snažnija, a Akarin - ako je
kriv za ovaj zločin - sigurno nije bio slabiji. Osetio je kako poznati strah
potiskuje olakšanje.
Da bih zaštitio Gildu, moram da učinim svešto mogu da sprečim sukob
između nje i Akarina. Ali ako je Akarin ovo učinio... Ne, nije mogao. Znam
da su drugi crni čarobnjaci bili voljni da ubijaju Kajrelijance.
„Šta da uradimo?“ upita bojažljivo Telano.
Svi se okrenuše i pogledaše Balkana. Lorlen oseti blagu ozlojeđenost
zbog toga. Zar nije on bio vođa Gilde u odsustvu Akarina? Onda Balkan
upitno pogleda u njega, i on se gorko pokaja kada ga pritisnu poznato breme
njegovog položaja.
„Šta predlažeš, upravitelju? Poznaješ ga bolje nego iko drugi.“
Lorlen se primorao da sedi uspravnije. Mnogo puta je u sebi isprobavao
šta će im reći u ovakvoj situaciji.
„Moramo da budemo oprezni“, upozorio ih je. „ Ako je Akarin ubica,
sada je snažniji. Predlažem da pažljivo razmotrimo ovo pre nego što se
suočimo s njim.“
„Koliko je snažan?“ upita Telano.
„Sa lakoćom je nadvladao dvadeset najsnažnijih čarobnjaka kada smo ga
oprobali za položaj visokog gospodara“, odgovori Balkan. „Sa crnom
magijom se nikako ne može odrediti koliko je čarobnjak snažan.“
„Pitam se koliko dugo je koristi“, reče mrgodno Vinara. Pogledala je
Lorlena. „Da li si primetio nešto čudno u vezi sa Akarinom, upravitelju?“
Lorlen nije morao da se pretvara da mu je pitanja zabavno. „Čudno? U
vezi sa Akarinom? Oduvek je bio misteriozan i tajanstven, čak i prema
meni.“
„Možda je koristi godinama“, promrmlja Sarin. „Koliko bi ga to učinilo
snažnim?“
„Ono što mene brine je to kako je došao do tog znanja“, dodade tiho Kito.
„Da li je naučio na svojim putovanjima?“
Lorlen uzdahnu kako su počeli da raspravljaju o svim mogućnostima koje
je razmotrio od kada je i sam otkrio istinu. Pustio ih je neko vreme, a onda
baš kada se spremao da ih prekine, Balkan progovori.
„Zasada, nije bitno kako ili gde je naučio crnu magiju. Ono što je bitno je
bitno je da li možemo da ga pobedimo u sukobu.“
Lorlen klimnu. „Sumnjam u naše izglede. Mislim da bi možda trebalo ovo
da zadržimo za sebe...“
„Da li predlažeš da ovo ignorišemo?“ uzviknu Peakin. „Da ostavimo
crnog čarobnjaka na čelu Gilde?“
„Ne.“ Lorlen odmahnu glavom. „ Ali potrebno nam je vreme da
razmislimo kako možemo bezbedno da ga uklonimo, ako je on zaista ubica.“
„Mi ne jačamo“, istaknu Vinara. „Ali on jača.“
„Lorlen je upravu. Pažljivo planiranje je ključno“, odvrati Balkan. „Mene
je moj prethodnik naučio načinima za borbu protiv crnog čarobnjaka. Nije
lako, ali nije ni nemoguće.“
Lorlen oseti kako se u njemu budi interesovanje i nada. Da je samo
mogao da se konsultuje s ratnikom pre nego što je Akarin otkrio da Lorlen
zna njegovu tajnu. Možda ipak imaju šanse da uklone Akarina.
A onda je shvatio o čemu razmišlja. Da li zaista želi da Akarin umre? Ali
šta ako on jeste ubio Džolena i njegove ukućane? Zar ne zaslužuje da zbog
toga bude kažnjen?
Da, ali bilo bi bolje da se uverimo da je to on.
„Takođe bi trebalo da razmotrimo mogućnost da on nije ubica“, reče
Lorlen. Pogledao je Balkana. „Imamo izjavu svedoka i parče tkanine. Zar nije
mogao drugi čarobnjak da se obuče kao Akarin? Zar nije mogao da stavi taj
komad tkanine u Džolenovu ruku?“ Nešto tada pade Lorlenu na pamet.
„Dajte mi da ga ponovo vidim.“
Vinara mu predade tkaninu. Lorlen je klimao dok je ispitivao. „Vidite,
odsečena je, ne pokidana. Da je Džolen mogao ovo da učini, morao bi da ima
neku vrstu sečiva. Zašto prosto nije ubo svog napadača? A priznaćete da je
čudno da ubica nije primetio da mu je rukav odsečen? Lukavi ubica ne bi
ostavio za sobom takav dokaz - ili izašao na ulicu noseći oružje koje je
koristio.“
„Znači, misliš da je to možda bio drugi čarobnjak Gilde, koji je
pokušavao da nas uveri da je Akarin kriv za njegove zločine?“ Upita Vinara,
mršteći se. „Pretpostavljam da je moguće.“
„Ili čarobnjak koji nije iz Gilde“, dodade Lorlen. „Ako je Danil pronašao
odmetnika u Elajnu, moguće je da postoje i drugi.“
„Nismo u Kajreliji videli nikakve druge dokaze koji bi ukazivali na
čarobnjaka odmetnika“, usprotivi se Sarin. „A odmetnici su često neobučeni i
neuki. Kako bi odmetnik naučio crnu magiju?“
Lorlen slegnu ramenima. „Kako bi bilo koji čarobnjak naučio crnu
magiju? Očigledno u tajnosti. Možda nam se ne sviđa ta pomisao, ali da je
ubica Akarin ili neko drugi, mora da je nekako naučio crnu magiju." Ostali
zastadoše da ovo razmotre.
„Znači, Akarin možda nije ubica“, reče Sarin. „Ako nije, znaće da
moramo da istražimo na uobičajeni način, i sarađivaće sa nama.“
„Ali ako jeste, može da nas napadne“, dodade Peakin.
„Šta bi trebalo da učinimo?“
Balkan ustade i poče da korača. „Sarin je u pravu. Ako je nevin,
sarađivaće. Međutim, ako je kriv, onda verujem da moramo odmah da
delamo. Broj ubistava do kojih je večeras došlo, bez napora da se sakriju
dokazi, liči na pripreme crnog čarobnjaka koji namerava da se bori. Moramo
sada da se suočimo sa njim, ili možda bude bilo prekasno.“ Lorlenovo srce
stade. „Ali rekao si da nam je potrebno vreme da planiramo.
Balkan se sumorno osmehnu. „Rekao sam da je pažljivo planiranje
najbitnije. Deo mojih dužnosti kao starešine ratnika je da se postaram za to
da smo uvek spremni da se suočimo sa takvom opasnošću. Ključ uspeha,
prema mojim prethodnicima, jeste da se neprijatelj iznenadi, kada je odvojen
od svojih saveznika. Moj sluga me je obavestio da noću u Rezidenciji
visokog gospodara ostaju samo tri osobe. Akarin, njegov sluga i Sonea.“
„Sonea!“ uzviknu Vinara. „Koja je njena uloga u ovome?“
„Ne voli ga“, reče Osen. „Čak bih rekao da ga mrzi.“
Lorlen iznenađeno pogleda svog pomoćnika.
„Kako to?“
Osen slegnu. „Samo jedno moje zapažanje kada je postala njegova
miljenica. Čak i sada izgleda da ne voli da bude u njegovom đruštvu.“ Vinara
je izgledala zamišljeno. „Pitam se da li ona zna nešto. Bila bi dragocen
svedok.“
„I saveznik“, dodade Balkan. „Ako je pre toga ne ubije zbog njene
snage.“
Vinara slegnu ramenima. „Pa, kako ćemo da ih razdvojimo?“ Balkan se
osmehnu. „Imam plan.“

Njihov vodič pri povratku bio je isti dečak ozbiljnih očiju. Dok su ga
pratili, Sonea oseti kako se metež njenih misli pretvara u razložnu smirenost.
Kada ih je vodič ostavio, imala je gomilu pitanja.
„Ona je bila Ičani, zar ne?“
Akarin je pogleda. „Da, slabiji. Ne mogu ni da zamislim kako ju je
Kariko ubedio da dođe ovde. Mito, možda, ili ucena.“
„Da li će poslati još ovakvih kao što je ona?“
Razmislio je o tome. „Možda. Voleo bih da sam imao priliku da pročitam
njen um.“
„Izvinite zbog toga.“
Njegove usne se izviše na jednoj strani. „Nemoj da se izvinjavaš. Više
volim što si ti živa.“
Osmehnula se. Tokom puta natrag, bio je zamišljen i dalek. Sada je
izgledao nestrpljiv da se vrati. Pošla je za njim niz hodnik. Stigli su do
udubljenja ispunjenog kamenje. Kako ih je Akarin pogledao, kamenje poče
da sačinjava stepenište. Sonea je sačekala dok struganje kamena o kamen
nije prestalo, pre nego što je postavila sledeće pitanje.
„Zašto je imala prsten kuće Saril i skup šal u skrovištu?“
Na pola puta niza stepenice, on stade i okrenu se ka njoj.
„Zaista? Ja...“
Njegov pogled se premesti nekuda iza nje. Vratio mu se isti zamišljeni i
namršteni izraz koji je imao poslednjih sat vremena. A onda postade mračniji.
„Šta je?“ upita on.
Ispružio je ruku da je ućutka. Dok je posmatrala, oštro je udahnuo
vazduh i oči mu se raširiše. Onda je promrmljao psovku koju je mislila da
znaju samo stanovnici straćarnika.
„Šta je?“ ponovi ona.
„Viši čarobnjaci su u mojoj Rezidenciji. U podzemnoj prostoriji.“ Dah joj
zastade u grlu. Hladnoća obuze celo telo.
„Zašto?“
Akarinov pogled bio je usmeren na neko mesto iza zidova hodnika.“
„Lorlen...“
Sonea oseti kako joj se stomak teže. Lorlen sigurno nije odlučio da okupi
Gildu protiv Akarina.
Nešto u Akarinovom izrazu je zadržalo sva njena pitanja neizrečenim.
Pretpostavila je da naporno je razmišlja. Pravi teške izbore. Konačno, nakon
duge tišine, on duboko udahnu i polako ispusti vazduh.
„Od sada se sve menja“, rekao je, pogledavši je. „Moraš da činiš ono što
ja kažem, bez obzira na to koliko ti to bude teško.“
Glas mu je bio tih i napet. Klimnula je i pokušala da zadrži sve veći
strah.
Akarin se pope stepeništem dok nisu stajali licem u lice. „Večeras je
ubijen gospodar Džolen, sa celom porodicom i domaćinstvom, verovatno je
to učinila žena koju si upravo ubila. Zato je imala šal i prsten kuće Saril -
pretpostavljam kao trofeje. Vinara je pronašla komad moje odore u
Džolenovoj ruci - bez sumnje ga je Ičanijka odsekla sa mog rukava tokom
našeg prvog sukoba - i prepoznala je da je uzrok svih smrti crna magija.
Svedok je video nekog obučenog kao ja kako napušta kuću noseći nož.
Skrenuo je pogled. „Pitam se gde je Ičanijka nabavila odoru, i gde je
stavila..."
Sonea je zurila u njega. „Znači da Gilda misli da ste vi ubica.“
„Da, razmatraju tu mogućnost. Balkan je sa pravom zaključio da ću
sarađivati ako sam nevin, a ako sam kriv da treba da se suoče sa mnom bez
odlaganja. Razmišljao sam kako ovo da razrešim, i šta treba da učiniš i
kažeš, ali situacija se upravo promenila.“
Zastao je i teško uzdahnuo. „Balkan je mudro planirao da me odvoji od
tebe i Takana. Poslao je glasnika sa vestima o Džolenovoj smrti i pozivom da
se sastanem sa višim čarobnjacima. Kada je čuo da nisam u Rezidenciji,
poslao je po tebe. Nije raspravio sa ostalima šta treba da učini, ako ni ti nisi
tamo, tako da sam pretpostavio da će to sledeće da učini, i da ću kroz
Lorlena da saznam njegove namere. Ali mora da je već načinio plan.“ Akarin
se namršti. „Naravno da jeste.“
Sonea odmahnu glavom. „Ovo se događalo dok smo se vraćali, zar ne?“
Akarin klimnu. „Pošto je naš vodič bio prisutan, nisam ništa mogao da
kažem.“
„Šta je Balkan uradio?“
 „Vratio se u Rezidenciju i pretražio je.“
Sonea se sledi kada je pomislila na knjige i predmete koje bi Balkan
pronašao u podzemnoj prostoriji. „Oh.“
„Da. Oh. Isprva nisu provalili u podzemnu prostoriju. Ali kada su
pronašli u tvojoj sobi knjige o crnoj magiji, postali su odlučni da pretraže
svaki ugao.“
Sonei se sledi krv u žilama. Knjige o crnom magiji. U njenoj sobi.
Oni znaju.
Pred očima joj prolete budućnost koju je zamislila. Još dve godine obuke,
diplomiranje, odabir discipline, možda bi ubedila iscelitelje da pomognu
siromašnima, možda čak i kralja da prekine sa Pročišćenjem.
Ništa od toga se neće dogoditi. Nikada.
Gilda zna da je tražila znanje crne magije. Kazna za taj zločin je
izbacivanje. Ako bi saznali da je naučila crnu magiju, i upotrebila je da
ubije...“
Ali ona je to učinila i rizikovala svoju budućnost, i to zbog dobrog
razloga. Da su Ičaniji napali, nikada ne bi ni došlo do diplomiranja ili
zaustavljanja Pročišćenja.
Roten će da bude veoma, veoma ljut.
Sa naporom je izbacila tu misao iz svog uma. Mora da razmisli. Sada
kada Gilda zna, šta će da učine? Kako će ona i Akarin da nastave da se bore
protiv Ičanija?
Bilo je jasno da ne mogu da se vrate u Gildu. Moraće da se sakrivaju u
gradu. Izbegavanje Gilde će biti teško, ali ne i nemoguće. Akarin je poznavao
Lopove. Ona takođe, ima par korisnih veza. Pogledala je Akarina.
„Šta ćemo sada da uradimo?“
Pogledao je niza stepenište. „Vratićemo se.“
Piljila je u njega. „U Gildu?“
„Da. Ispričaćemo im za Ičanije.“
Srce joj preskoči otkucaj.
„Rekli sta da mislite da vam ne bi poverovali.“
„Tako i mislim, ali moram da im pružim priliku.“
„Ali šta ako vam ne poveruju?“
Akarinov pogled poče da se koleba. Oborio je pogled. „Izvini što sam te
uvukao u ovo, Sonea. Ako mogu, zaštitiću te od najgoreg.“ Zadržala je dah, a
onda se u sebi opsovala. „Nemojte da se izvinjavate“, reče mu odlučno. „Bila
je to moja odluka. Znala sam za rizike. Recite mi šta moram da uradim, i
učiniću to.“
Njegove oči se blago raširiše. Zaustio je, a onda mu pogled ponovo
postade dalek.
„Odvode Takana. Moramo da požurimo.“
Nestao je niza stepenište. Sonea požuri za njim. Kako je ulazio u lavirint
prolaza, ona se osvrnu.
„Stepenice?“
„Ostavi ih.“
Potrčala je i sustigla ga. Bilo je teško održavati korak sa njim, i ona suzbi
komentar o razumevanju prema ljudima sa kraćim nogama.
„Dvoje ljudi moraju biti zaštićeni tokom ovoga“, reče on. „Takan i
Lorlen. Ne pominji Lorlenov prsten, ili njegovo bilo kakvo ranije znanje o
ovome. Možda će nam biti potreban u budućnosti.“
I suviše brzo je usporio i stao ispred vrata svoje podzemne prostorije.
Skinuo je kaput, savio ga i spustio ga pored vrata. Onda je otkopčao pojas
kanija noža i stavio ga preko njega. Iznad njihovih glava zasija svetlosna
kugla. Akarin navuče zaslon na lampi i stavi je pored kaputa. Dugo je stajao
i posmatrao vrata podzemne prostorije, golih ruku prekrštenih preko njegovog
crnog prsnika. Sonea je ćutke čekala pored njega.
Bilo je teško poverovati da se ovo dogodilo. Sutra je trebalo da nauči
kako da isceli slomljena rebra. Za par nedelja bi počeli polugodišnji testovi.
Osetila je kako je nešto vuče ka vratima, čudno osećanje da samo treba da
stigne do kreveta, i da će se probuditi i nastaviti da radi kao da se ništa nije
desilo.
Ali prostorija sa druge strane je verovatno bila puna čarobnjaka koji su
čekali Akarinov povratak. Znali su da je učila o crnoj magiji. Sumnjali su da
je Akarin ubio Džolena. Biće spremni za borbu.
Ipak, Akarin je ostao nepomičan. Počela je da se pita da li će da se
predomisli kada se okrenuo i pogledao u nju.
„Ostani ovde dok te ne pozovem unutra.“
Onda se namrštio ka vratima i tiho ih otvorio.
Ulaz u prostoriju su zaprečila leđa dvojice čarobnjaka. Iza njih, Sonea je
videla kako Balkan lagano korača prostorijom. Gospodar Sarin je sedeo za
stolom, zbunjeno i namršteno proučavajući predmete na njemu.
Nisu primetili da su se vrata otvorila. Onda je jedan od čarobnjaka koji je
stajao ispred vrata uzdrhtao i osvrnuo se. Videvši Akarina, naglo je udahnuo i
povukao svog prijatelja sa sobom.
Svi se okrenuše da posmatraju Akarina dok je ulazio u prostoriju.
„Koliko posetioca“, reče on. „Šta vas dovodi ovako kasno noću u moju
Rezidenciju?“
Balkan podiže obrve. Pogledao je ka stepeništu. Začuli su se žurni koraci,
a onda Lorlen uđe u vidik. Upravitelj se okrenu i pogleda Akarina
neočekivano suzdržanog izraza.
„Gospodar Džolen i njegovo domaćinstvo su noćas ubijeni.“
Lorlenov glas bio je miran i kontrolisan. „Pronađeni su dokazi koji nam
daju razloga da sumnjamo da si ti ubica.“
„Shvatam“, reče tiho Akarin. „Ovo je ozbiljno pitanje. Nisam ubio
gospodara Džolena, ali u to ćete i sami morati da se uverite.“ Zastao je. „Da
li ćete mi objasniti kako je Džolen umro?“
„Od crne magije“, reče Lorlen. „A pošto smo upravo pronašli knjige o
crnoj magiji u tvojoj kući, uključujući i Soneinu sobu, imamo još više razloga
da sumnjamo u tebe.“
Akarin polako klimnu. „Zaista imate.“ Krajevi njegovih usana se izviše.
„I mora da ste prestravljeni tim otkrićem. Pa, dobro. Nema potrebe.
Objasniću sve.“
„Da li ćeš da sarađuješ?“ upita Lorlen.
„Naravno.“
Olakšanje je bilo očigledno na svim licima.
„Ali imam jedan uslov“, dodade Akarin.
„Koji?“ upita oprezno Lorlen. Balkan mu uputi pogled.
„Moj sluga“, odgovori Akarin. „Jednom sam mu obećao da mu sloboda
nikada više neće biti oduzeta. Dovedite ga ovamo.“
„A ako odbijemo?“ upita Lorlen.
Akarin se pomeri u stranu. „Sonea će otići umesto njega.“
Sonea oseti kako joj se koža ježi kada su je čarobnjaci primetili kako
stoju u hodniku. Uzdrhtala je dok je pretpostavljala šta misle o njoj. Da li je
naučila crnu magiju? Da li je opasna? Samo Lorlen je mogao da se nada da
će se pobuniti protiv Akarina; ostatak nije znao pravi razlog zbog kojeg je
postala polaznica visokog gospodara.
„Dovedite ih oboje ovde, i imaće dva saveznika blizu sebe“, upozori
Sarin.
„Takan nije čarobnjak“, reče tiho Balkan. „Dokle god ostane van
Akarinovog domašaja, nije pretnja po nas.“ Pogledao je u druge više
čarobnjake. „Pitanje je: da li biste vi više voleli zatvorenu Soneu ili slugu?“
„Soneu“, odgovori Vinara bez oklevanja. Ostali klimnuše.
„U redu“, reče Lorlen. Pogled mu odluta u daljinu, a onda se vrati.
„Naredio sam da ga dovedu.“
Usledila je duga, napeta tišina. Konačno, začuše se koraci kako se
spuštaju niza stepenište. Pojavio se Takan, kome je jedan ratnik čvrsto držao
ruke. Bio je bled i uznemiren.
„Oprosti mi gospodaru“ rekao je. „Nisam mogao da ih sprečim.“
„Znam“, reče mu Akarin. „Nije trebalo ni da pokušavaš, prijatelju.“
Odmakao se nekoliko koraka od ulaza u tunel, zaustavivši se pored stola na
jednoj strani prostorije. „Barijere su spuštene, a ostavio sam stepenište
otvorenim. Ono što ti je potrebno pronaći ćeš odmah ispred vrata.“
Takan klimnu. Zurili su jedan u drugog, a onda sluga ponovo klimnu.
Akarin se okrenu ka prolazu.
„Uđi, Sonea. Kada oslobode Takana, idi do Lorlena.“
Duboko udahnuvši, Sonea uđe u prostoriju. Pogledala je ratnika koji je
držao Takana, a onda Lorlena. Upravitelj klimnu.
„Pustite ga.“
Kada se Takan odmakao od čuvara, Sonea se zaputi ka Lorlenu. Sluga
stade kako je stigao do nje, i nakloni se.“
„Vodite računa o mom gospodaru, gospo Sonea.“
„Učiniću što mogu“, obeća ona.
Grlo joj se odjednom stegnu. Kako je stigla do Lorlena, okrenula se da
posmatra slugu kako odlazi. Kada je nestao u tami, ploča se vrati na svoje
mesto.
Akarin se okrenu ka Lorlenu, a onda pogleda u sto i stolice pored njega.
Gornji deo njegove odore je i dalje bio prebačen preko naslona stolice.
Podigao ga je i navukao na sebe.
„Dakle, upravitelju, kako Sonea i ja možemo da vam pomognemo u
istrazi?“
 Petnaesto poglavlje

LOŠE VESTI

Roten je upravo obukao čistu odoru kada je čuo kako se otvaraju vrata
njegovih odaja.
„Gospodaru Rotene?“ pozva ga Tanja.
Čuvši hitnost u glasu svoje služavke, požurio je do vrata spavaće sobe.
Tanja je stajala na sredini sobe i prevrtala rukama.
„Šta je bilo?“ upita on.
Okrenula se da ga pogleda, sa bolnim izrazom na licu. „Visoki gospodar i
Sonea su noćas uhapšeni.“
Duboko je udahnuo, i osetio kako nada i olakšanje naviru u njega. Akarin
je konačno uhapšen! Mora da je Gilda otkrila njegov zločin - suočila se njim
- i pobedila!
Ali zašto bi Gilda uhapsila i Soneu?
Zaista, zašto? Uzbuđenje usahnu i zameni ga poznati probadajući strah.
„Zbog čega su uhapšeni?“ naterao je sebe da pita.
Tanja je oklevala. „Čula sam tek iz četvrte ili pete ruke, Rotene. Možda
nije tačno.“
„Zbog čega?“ ponovi on.
Ona iskrivi lice. „Visoki gospodar je uhapšen zbog ubistva gospodara
Džolena i njegovog domaćinstva, i zato što je naučio neku vrstu magije.
Možda crnamagija? Šta je to?“
„Najgora od svih magija“, odgovori Roten sa mukom. „Ali šta je sa
Soneom? Zašto je ona uhapšena?“
Tanja raširi ruke. „Nisam sigurna. Možda kao njegov saučesnik.“
Roten sede u jednu od fotelja u salonu. Polako i duboko je udahnuo.
Gilda je morala da razmotri mogućnost da je Sonea umešana. To nije značilo
da je kriva za ono za šta je optužuju.
„Nisam vam donela nikakvu hranu“, reče Tanja izvinjavajući se. „Znala
sam da biste želeli što pre da saznate to.“
„Nema veze“, reče on. „Izgleda da i onako ovog jutra nemam vremena da
jedem.“ Ustao je i pošao ka vratima. „Mislim da je bolje da porazgovaram sa
Soneom.“
Tanja se na silu osmehnu. „Mislila sam da biste želeli. Prenesite mi šta je
rekla.“

Mladić koji je sedeo naspram Danila u kočiji bio je bolno mršav. Iako se
Farand za nedelju dana od trovanja oporavio dovoljno dobro da može da
hoda, proći će još neko vreme pre nego što povrati snagu. Ali bio je živ, i
zahvalan zbog toga.
Danil je tokom putovanja dan i noć čuvao mladića. Bilo je prilično lako
suzbijati san i umor isceliteljskim moćima, ali to je uvek imalo cenu. Nakon
nedelju dana izgledao je loše gotovo kao Farand.
Kočija skrenu kroz kapije Gilde. Farand oštro udahnu vazduh kada se na
vidiku pojavio Univerzitet.
„Divno je“, izusti on.
„Da.“ Danil se osmehnu i pogleda kroz prozor. Na dnu stepeništa su
stajala tri čarobnjaka: upravitelj Lorlen, spoljnji upravitelj Kito i gospa
Vinara.
Danil oseti blagi nemir i razočarenje. Nadao se da će ga dočekati visoki
gospodar. Ali verovatno će želeti da nasamo porazgovara o svemu.
Kočija stade ispred stepeništa, i Danil izađe napolje. Kako je Farand
izašao za njim, troje viših čarobnjaka ga oprezno i radoznalo pogleda.
„Ambasadore Danile“, reče Lorlen. „Dobro došao natrag.“
„Hvala vam, upravitelju Lorlene. Upravitelju Kito, gospo Vinara“,
odgovori Danil, pognuvši glavu. „Ovo je Farand od Darelasa.“
„Dobro došao, mladi Darelase“, reče Lorlen. „Plašim se da ćemo biti
pomalo zauzeti drugim problemom sledećih par dana. Učinićemo koliko
možemo da ti bude udobno, i postaraćemo se za tvoju jedinstvenu situaciju
čim rešimo taj drugi problem.“
„Hvala vam, upravitelju“, odgovori nesigurno Farand.
Lorlen klimnu, a onda se okrenu i pođe uza stepenice Univerziteta. Danil
se namršti. U Lorlenovom ponašanju je bilo nečeg čudnog. Izgledao je
zabrinutije nego inače.
„Pođi sa mnom, Farande“ reče Vinara mladiću. Pogleda u Danila i izraz
joj postade sumoran. „Naspavaj se, ambasadore. Moraš da nadoknadiš ono
što si izgubio."
„Da, gospo Vinara“, složi se Danil. Dok je odvodila Faranda, on upitno
pogleda Kita.
„A koji je taj drugi problem o kome je upravitelj Lorlen govorio?“
Kito mučno uzdahnu. „Gospodar Džolen je noćas ubijen.“
„Ubijen?“ Danil je zurio u njega. „Kako?“
Čarobnjak napravi grimasu. „Crnom magijom.“
Danil oseti kako mu lice bledi. Pogledao je u kočiju u kojoj je u
njegovom putnom kovčegu ležala knjiga.
„Crna magija? Ko...?“
„Uhapšen je visoki gospodar“, dodade Kito.
„Akarin!“ Danil oseti kako mu se jeza širi telom. „Nije valjda on!“
„Plašim se da je tako. Dokazi su snažni. Pristao je da nam pomogne u
istrazi. Sutra se održava Saslušanje.“
Danil jedva da ga je čuo. Čudne podudarnosti i događaji su se razmeštali
na nova mesta u njegovom umu. Pomislio je na istraživanje koje ga je Lorlen
zamolio da započne, a onda prekine. Pomislio je na Rotenovo iznenadno
zanimanje za iste informacije - baš nakon što je Sonea postala Akarinova
štićenica. Pomislio je na ono što mu je otkrila demova knjiga. Drevna magija
- viša magija - bila je crna magija.
Pretpostavio je da je Akarinovo istraživanje završeno bez ovog otkrića.
Izgleda da je pogrešio.
Da li je Lorlen sumnjao na ovo? A Roten? Da li je to bio razlog za
istraživanje?
A ja sam nameravao da tu knjigu dam Akarinu!
„Nakon Saslušanja ćemo raspraviti o odmetniku“, reče Kito.
Danil trepnu a onda klimnu. „Naravno. Pa, bolje je da poslušam
naređenja gospe Vinare.“
Vindanski čarobnjak se osmehnu. „Lepo spavajte, onda.“
Danil klimnu, a onda se zaputi ka Čarobnjačkom domu. Da spava? Kao
može da spava nakon što je ovo saznao?
 Nastavio sam ovo istraživanje sa Akarinovim blagoslovom i imam knjigu
o crnoj magiji u kovčegu. Da li će to biti dovoljno da izgleda da sam kriv za
iste zločine? Mogao bih da sakrijem knjigu. Sigurno je neću predati
Akarinu... ili pričati s njim o njoj.
Naglo je udahnuo kada je shvatio šta je ovo značilo za njega lično. Ko će
sada poverovati Akarinu, ako objasni da je Danilova i Tajendova veza bila
samo lukavstvo da se prevare pobunjenici?

Poslednji put kada je Sonea bila u Kupoli, bilo je tokom njenih priprema
za Izazov. Bila je to ogromna, prazna kamena kugla, nekada prostor za vežbu
ratnika. Gilda ju je napustila nakon što je izgrađena Arena, ali ona ju je
koristila tokom priprema za borbu sa Reginom, da on ili njegovi ne bi
posmatrali njene časove. Akarin je ojačao zidove da bi osigurao da ih ona ne
ošteti. Ironično, njegova magija je sada pomagala da je drže zarobljenu.
Mada nije da je planirala da pokuša da beži. Rekla je Akarinu da će da
radi šta god joj on naloži. On je samo rekao da mora da štiti Takana i
Lorlena. Onda ju je zamenio za Takana. Znači da je nameravao da ona bude
ovde.
Ili to, ili je bio voljan da je žrtvuje da bi održao obećanje koje je dao
svom slugi.
Ne, pomislila je, potrebna sam mu da podržim njegovu priču. Takan je
previše blizak Akarinu. Njemu niko ne bi poverovao.
Koračala je kroz unutrašnjost Kupole. Vrata nalik na čep, ostala su
otvorena da bi kroz njih ulazio vazduh u prostoriju. Iza njih je stajao par
čarobnjaka, posmatrajući je kada god je bila sama.
Ali nije dugo bila sama. Vinara, Balkan i Sarin su je ponaosob ispitivali o
Akarinovim aktivnostima. Nije želela da rizikuje da otkrije ništa pre nego što
Akarin bude spreman, tako da je odbijala da odgovori. Na kraju su odustali.
Sada kada je konačno sama, shvatila je da joj se ne sviđa. Neprestano se
pitala gde je Akarin, i da li ćutanjem čini ono što on želi. Nemoguće je
odrediti vreme, ali je pretpostavila da je zora odavno prošla. Nije spavala
cele noći, ali sumnjala je da bi to učinila čak i da je tu bio mekani krevet
umesto peskovitog tla.
Pokret iza vrata joj privuče pažnju. Podigavši pogled, osetila je kako joj
se srce bolno grči.
 Roten.
Ušao je u Kupolu, lica izboranog od brige. Kada je srela njegov pogled,
pokušao je da se osmehne, i ona oseti kako joj se stomak steže od osećanja
krivice.
„Sonea“, reče on, „kako si?“
Ona odmahnu glavom. „To je glupo pitanje, Rotene.“
Pogledao je po Kupoli i klimnuo. „Da. Pretpostavljam da jeste.“
Uzdahnuo je i ponovo je pogledao. „Još nisu odlučili šta da rade sa tobom.
Lorlen mi reče da su pronašli u tvojoj sobi knjige o crnoj magiji. Da li ih je
tamo postavio Akarin ili njegov sluga?“
Ona uzdahnu. „Ne. Ja sam ih čitala.“
„Zašto?“
„Da bih razumela neprijatelja.“
Namrštio se. „Znaš da je čitanje spisa o crnoj magiji zločin.“
„Da, znam.“
„A opet si ih čitala?“
Srela je njegov pogled. „Neki rizici su vredni preuzimanja.“
„U nadi da možemo da upotrebimo te podatke da ga pobedimo?“ Ona
obori pogled. „Ne baš.“
Sačekao je. „Zašto onda, Sonea?“
„Ne mogu da ti kažem. Bar ne još.“
Roten se primače. „Zašto ne? Šta ti je to rekao što te je učinilo njegovim
saučesnikom? Pronašli smo tvoju tetku Džonu i teču Ranela. Bezbedni su,
kao i njihova deca. Dorijen je živ i zdrav. Da li štitiš još nekoga?“
Uzdahnula je. Celu Kajreliju.
„Ne mogu da ti kažem, Rotene. Još ne mogu. Ne šta je Akarin bilo kome
rekao, ili šta želi da ja otkrijem. Moraće da sačeka do Saslušanja.“ Rotenove
oči zasijaše od besa. „Od kada je tebe briga šta on želi?“ Ona mu uzvrati
pogled. „Od kada sam saznala razloge zbog kojih čini to što čini. Ali to je
njegova priča, a ne moja. Kada je bude ispričao, razumećeš zašto.“
Sumnjičavo ju jepogledao. „Teško mi je da poverujem u to. Ali ću da
pokušam. Da li mogu nešto da učinim za tebe?“
Odmahnula je glavom, a onda oklevala. Roten je znao da je Lorlen više
od dve godine svestan Akarinovog zločina. Šta bi se dogodilo ako bi Roten
to rekao Gildi? Pogledala ga je.
 „Da“, reče ona tiho. „Zaštiti Lorlena.“

Savara pređe šakom preko čaršava i osmehnu se.

„Fino.“
Seri se zakikota. „Lopov mora da učini da njegovi gosti osećaju
dobrodošlicu.“
„Ti nisi poput drugih Lopova“, primeti ona. „On je imao udela u ovome,
zar ne?“
„Ko?“
„Visoki gospodar.“
Seri prezrivo frknu. „Nije baš sve zbog njega.“
„Nije?“
„Deo je zbog Sonee. Faren je pristao da je sakrije od Gilde, ali drugi
Lopovi su ga naterali da je preda. Zato neki kažu da Faren nije poštovao svoj
deo pogodbe.“
„Pa?“
„Ako bih ja bio voljan da poslujem sa Farenom, isto bi učinili i drugi
ljudi. Pomogao mi je sa par stvari.“
„Znači da Akarin nije imao ništa sa time?“
„Pa, možda malo“, priznade Seri. „Možda ja ne bih imao petlje da me nije
pogurao. Možda da mi nije dao prave vesti o svakome od Lopova, da ne bi
pokušali da me zaustave. Teško je odbiti nekoga ko zna mnogo tvojih tajni.“
Izgledala je zamišljeno. „Zvuči kao da je dugo vremena to planirao.“
„To i ja mislim.“ Seri slegnu. „Kada su ubistva počela da ljute druge
Lopove, ponudio sam se da ga pronađem. To im se dopalo. Nisu znali da se
time bavim već mesecima. Ponašaju se kao da je smešno što ga još nisam
pronašao - ali niko od njih nije imao više sreće.“
„Ali ti ih zaista pronalaziš.“
„Oni misle da postoji samo jedan.“
„Ah.“
„Barem verujem da misle“, dodade on.
„ A sada znaju, pošto je poslednji bio žena.“
„Verovatno.“
Pogledao je nameštaj po sobi. Kvalitetan, ali ne luksuzan. Nije voleo da
misli da je baš sve bilo zbog Akarinove pomoći.
 „Pokušao sam na druge načine da napravim sebi mesto“, reče on. „ Ako
tržište za pronalaženje ubica za čarobnjake presuši, želim da ostanem živ i u
poslu.“
Ona se prepredeno osmehnu i polako pređe prstom preko sredine
njegovih grudi.
„Zaista te više volim živog i u poslu.“
On uhvati njenu šaku i provuče je bliže. „Zaista? A kakvom se vrstom
posla ti baviš?“
„Stupam u kontakt sa mogućim saveznicima“, reče, obavijajući ruku oko
njega. „Po mogućstvu u bliski kontakt sa jednim posebnim.“
Njeni poljupci su bili čvrsti i zavodljivi. Osetio je kako mu srce ponovo
ubrzano lupa.
Tada neko zakuca na vrata. Odmakao se i načinio izraz izvinjavanja.
„Moram da čujem ovo.“
Ona se naduri. „Zar moraš?“
Klimnuo je. „Gol ne bi kucao da nije važno.“
„Bilo bi mu bolje da jeste.“
Ustao je, navukao pantalone i košulju, i izašao iz prostorije. Gil je
koračao Serijevim salonom, veoma drugačijeg izraza od blesavog keza koji je
Seri očekivao.
„Gilda je uhapsila visokog gospodara“, reče Gol. „Kao i Soneu.“
Seri je zurio u svog pomoćnika. „Zašto?“
„Sinoć je ubijen čarobnjak Gilde. I gomila ljudi u njegovoj kući. Misle da
je visoki gospodar to učinio.“ Zastao je. „Ceo grad zna za to.“ Prišavši
najbližoj fotelji, Seri sede. Akarin uhapšen? Zbog ubistva? I Sonea? Čuo je
kako se otvaraju vrata njegove spavaće sobe. Savara izviri, sada potpuno
obučena. Kada je srela njegov pogled, namrštila se. „Možeš li da mi kažeš?“
Kratko se osmehnuo, zabavljen njenim pitanjem. „Visoki gospodar je
uhapšen. Gilda misli da je sinoć ubio čarobnjaka Gilde.“
Ona razrogači oči. Ušla je u sobu. „Kada?“
Gol slegnu ramenima. „Ne znam. Ubijeni su i svi u čarobnjakovoj kući.
Nekom vrstom loše magije. Crne magije. Da, time.“
Ona oštro udahnu. „Znači da je istina.“
„Šta je istina?“ upita Seri.
„Neki od Ičanija tvrde da Gilda ne zna visoku magiju i kažu da je zla.
Akarin je koristi, tako da smo mislili da to ne može da bude istina.“
Zastala je. „Znači, zato radi u tajnosti. Mislila sam da ne želi da drugi
znaju da su njegovi postupci iz prošlosti doveli do ove situacije?“
Seri trepnu. „Koji postupci iz prošlosti?“
Pogledala ga je i nasmešila se. „O postoji mnogo toga o visokom
gospodaru što ne znaš.“
„Kako to?“
„To nije na meni da kažem“, reče ona. „Ali mogu da ti kažem...“
Zaustavila se kada se začulo kucanje na zidu. Seri klimnu Golu. Rmpalija
priđe zidu, proveri špijunku, a zatim povuče sliku u stranu. Jedan od dečaka
koje je Seri zapošljavao za neke poslove proviri unutra.
„Želi da te vidi neki čovek, Serini. Ima veliku šifru , i kaže da ima loše
vesti o nekom tvom prijatelju. Kaže da je hitno.“
Seri klimnu, a onda se okrenu i pogleda Savaru. „Bolje da vidim o čemu
se radi.“
Ona slegnu i vrati se u spavaću sobu. „Onda ću da se okupam.“
Okrenuvši se, Seri zateče Gola kako se ceri.
„Sklanjaj taj izraz sa lica“, upozori ga Seri.
„Da, Serini“, odgovori ponizno čovek, ali kez mu je ostao dok je ulazio
ispred Serija u hodnik.
Serijeva kancelarija se nalazila nedaleko odatle. Ali postojalo je nekoliko
puteva u nju i iz nje. Gol odabra uobičajeni put, pruživši Seriju koji trenutak
da kroz špijunku osmotri posetioca u čekaonici.
Seri zabrinuto vide da je čovek Sačakanac. Zatim prepozna kaput i srce
mu se zastade.
Zašto ovaj čovek nosi isti kaput koji je prethodne večeri imao Akarin?
Kada se čovek okrenuo, kaput se razdvoji i otkri ispod uniformu sluge u
Gildi.
„Mislim da znam ko je ovo“, izusti Seri. Prišao je vratima svoje
kancelarije. „Pošalji ga čim sednem.“
Par minuta kasnije Seri je sedeo za svojim stolom. Vrata kancelarije se
otvoriše i čovek ude unutra.
„Dakle“, reče Seri, „kažeš da imaš loše vesti o jednom mom prijatelju.“
„Da“, odgovori čovek. „Ja sam Takan, sluga visokog gospodara. Uhapšen
je za ubistvo Gildinog čarobnjaka. Poslao me je da ti pomognem.“
 „Da mi pomogneš? Kako?“
„Mogu umom da pričam sa njim“, objasni Takan, dodirnuvši čelo.
„Ti si čarobnjak?“
Takan odmahnu glavom. „Imamo vezu, koju je on pre mnogo vremena
napravio.“
Seri klimnu. „Onda mi reci nešto što samo on i ja znamo.“
Takanov pogled se upravi negde u daljinu. „Poslednji put kada ste se
sreli, rekao je da neće ponovo da dovede Soneu sa sobom.“
„Tako je.“
„Žali što nije mogao da održi reč.“
„Siguran sam da i Sonea žali. Zašto je ona uhapšena?“
Takan uzdahnu. „Zbog učenja o crnoj magiji. Pronašli su knjige u njenoj
sobi.“
„Ova crna magija je...?“
„Zabranjena“, reče Takan. „Čeka je izbacivanje iz Gilde.“
„ A visokog gospodara?“
Takan je izgledao iskreno potresen. „Optužen je za ubistvo i upotrebu
crne magije. Ako ga proglase krivim za jedno od ta dva, kazna je
pogubljenje.“
Seri polako klimnu. „Kada će Gilda odlučiti?“
„Sutra će održati Saslušanje da ispitaju dokaze i prosude da li je kriv ili
ne.“
„Da li je kriv?“
Takan podiže pogled i oči mu sevnuše od besa. „Nije ubio gospodara
Džolena.“
„Šta je sa optužbom za crnu magiju?“
Sluga klimnu. „Da, za to je kriv. Da je nije koristio, ne bi mogao da
pobedi ubice.“
„A Sonea? Da li je ona kriva?“
Takan ponovo klimnu. „Gilda je nju samo optužila za učenje o crnoj
magiji. Zato je čeka manja kazna. Kada bi znali istinu, čekale bi je iste
optužbe kao i Akarina.“
„Koristila je crnu magiju da ubije ženu, zar ne?“
Takan je izgledao iznenađeno. „Da. Kako si to znao?“
„Pogodio sam. Da li bi trebalo da dođem na Saslušanje kao svedok?“
Čovek zastade, a pogled mu odluta u daljinu. „Ne. Zahvaljuje se na ponudi.
Ne bi trebalo da otkrivaš svoju umešanost. Ako sve dobro prode, možda će
mu trebati tvoja pomoć ubuduće. Zasad želi da zatraži samo jednu uslugu.“
„Da?“
„Da se postaraš da Straža pronađe telo ubice. I da se postaraš da ona nosi
svoj nož.“
Seri se osmehnu. „To mogu da učinim.“

Gledajući kroz prozor kancelarije, Lorlen je video da je Akarin i dalje u

istom položaju kao i ranije. Odmahnuo je glavom. Akarin je nekako uspevao
da i dalje izgleda ponosno i samopouzdano, iako je sedeo na tlu Arene,
naslonjen na jedan od potpornih stubova, dok je oko Arene stajalo dvadeset
čarobnjaka i posmatralo ga.
Okrenuvši se, Lorlen pređe pogledom preko svoje kancelarije. Balkan je
koračao sredinom. Lorlen nikada nije video ratnika ovako uznemirenog. Čuo
je ranije kako Balkan mrmlja nešto o izdaji. To je bilo razumljivo. Lorlen je
znao da je ratnik veoma cenio Akarina.
Sarin je sedeo u jednoj od fotelja, listajući knjige iz Akarinovog kovčega.
Odlučili su da jednom od njih mora biti dopušteno da ih pročita, iako je to
zločin. Sarinov izraz bio je mešavina užasa i fasciniranosti. Povremeno bi
nešto tiho promrmljao sam za sebe.
Vinara je ćutke stajala pored polica. Ranije je nazvala Akarina
čudovištem. Balkan ju je podsetio da ne mogu biti sigurni da je Akarin učinio
išta više osim što je čitao o crnoj magiji. Nije bila uverena u to. Međutim,
kada je u pitanju bila Sonea, izgledala je potreseno i nesigurno.
Lorlen pogleda u predmete na svom stolu: krhotine polomljenog stakla,
delimično istopljena srebrna kašika i posuda obložena skorenom krvlju.
Drugi su još bili zbunjeni predmetima. Mala staklena kugla koju su pronašli
na stolu potvrdila je Lorlenovu pretpostavku. Da li je Akarin pravio još jedan
prsten kao što je Lorlenov, ili je učio Soneu kako da ih pravi?
Kao i Sonea, Akarin je odbio da odgovora na pitanja. Bio je rešen da
sačeka dok se ne okupi cela Gilda na Saslušanju pre nego što objasni. Toliko
o saradnji.
To nije pošteno, pomisli Lorlen. Razmislio je o prstenu u njegovom
džepu. Akarin je rekao Lorlenu da ga skine i da ga drži pri ruci. Ako Sarin
nastavi da čita knjige, saznaće za prstenje i prepoznaće šta Lorlen nosi.
Lorlen je razmatrao da baci prsten, ali video je prednost u održavanju veze sa
Akarinom. Njegov bivši prijatelj je i dalje voljan da mu se poveri. Jedina
mana je bilo to što Akarin može da prisluškuje razgovore kada ga je Lorlen
nosio, ali to je sađa bio manji problem. Lorlen može da spreči Akarina da
sluša tako što bi jednostavno skinuo prsten.
Akarin je želeo da zadrži u tajnosti Lorlenovo ranije znanje o njegovom
interesovanju za crnu magiju.
— Gildi je potreban vođa kome veruje, poručio mu je Akarin. Previše
promene i nesigurnosti oslabiće je.
Roten i Sonea su bili jedini drugi ljudi koji znaju. Sonea je ćutala, a
Roten se složio da zadrži Lorlenovu umešanost za sebe dokle god to ne
donosi dalju štetu. Za uzvrat, Lorlen je dozvolio čarobnjaku da poseti Soneu.
Na učtivo kucanje na vratima, svi podigoše pogled. Lorlen voljom otvori
vrata i unutra uđe kapetan Baran, praćen gospodarom Osenom. Stražar se
nakloni i zvanično ih pozdravi, a onda se okrenu Lorlenu.
„Obišao sam radnju u kojoj radi svedok“, rekao je. „Njen poslodavac
kaže da se jutros nije pojavila. Proverili smo njenu kućnu adresu, a porodica
nam je rekla da se sinoć nije vratila kući.“
Starešine disciplina razmeniše poglede.
„Hvala vam, kapetane“, reče Lorlen. „Da li ima još nečega?“
Mladić odmahnu glavom. „Ne. Sutra uveče ću da se vratim, kao što ste
tražili, osim ako ne otkrijem neke dalje informacije.“
„Hvala vam. Možete ići.“
Kako su se vrata zatvorila, Vinara uzdahnu. „Nesumnjivo će straža
pronaći njeno telo u sledećih par dana. Sinoć je nesumnjivo bio vredan.“
Balkan odmahnu glavom. „Ali nema smisla. Kako je znao za nju? Ako je
osetio da ga posmatra, postarao bi se da ne stigne do Straže.“
Sarin slegnu. „Osim ako nije uspeo da je stigne. Onda, kada je napustila
sedište Straže, postarao se da ona ne pruži više nikakve dokaze protiv njega.“
Balkan uzdahnu. „Ne bih očekivao takvo ponašanje od crnog čarobnjaka.
Ako mu je toliko stalo o skrivanju dokaza, zašto bi ranije te noći bio
neoprezan? Zašto se nije prerušio? Zašto...?“
Stao je kada se ponovo začulo kucanje na vratima. Lorlen uzdahnu i
otvori ih magijom. Na njegovo iznenađenje, u kancelariju uđe Danil. Ispod
ambasadorovih očiju pružale su se tamne senke.“
„Upravitelju“, reče Danil. „Mogu li nasamo sa vama da porazgovaram?“
Lorlen se namršti. „Da li je ovo u vezi sa odmetnikom, ambasadore?“
„Delimično.“ Danil pogleda ostale i izgledalo je da pažljivo bira reči. „
Ali ne samo zbog toga. Ne bih došao do vas da ne mislim da moram da
raspravim o hitnim stvarima.“
Vinara ustade. „Ionako mi je više muka od nagađanja“, objavi ona.
Uputila je Sarinu i Balkanu neskrivene značajne poglede. „Ako ti budemo bili
potrebni, upravitelju, samo nas pozovi.“
Danil se pomeri u stranu i učtivo pognu glavu kada su tri čarobnjaka
napustila prostoriju. Kada su se vrata zatvorila, Lorlen priđe svom stolu i
sede.
„O kojoj to hitnoj stvari govorite?“
Danil priđe stolu. „Nisam siguran odakle da počnem, upravitelju.
Nalazim se u nezavidnoj situaciji. Zapravo, dve nezavidne situacije, ako je to
moguće.“ Zastao je. „Iako ste rekli da moja pomoć više nije potrebna,
nastavio sam da istražujem drevnu magiju iz sopstvenog interesovanja. Kada
je visoki gospodar saznao za to, podstakao me je da nastavim, ali u Elajnu je
ostalo malo toga da se otkrije. Bar sam ja tako mislio.“
Lorlen se namršti. Akarin je podstakao Danila da nastavi?“
„A onda, dok smo moj pomoćnik i ja zadobijali poverenje pobunjenika,
otkrili smo u posedu dema Maranea knjigu.“ Danil posegnu u svoju odoru i
izvuče staru knjigu. Spustio ju je na Lorlenov sto. „Odgovorila je na mnoga
pitanja koje smo imali o drevnoj magiji. Izgleda da je oblik drevne magije
poznat kao viša magija, zapravo crna magija. Ova knjiga sadrži uputstva za
njenu upotrebu.“
Lorlen je zurio u knjigu. Da li je ovo slučajnost ili je Akarin znao da
pobunjenici imaju knjigu? Da li je on radio s pobunjenicima? Oštro je
udahnuo vazduh. Da li je ovako naučio crnu magiju?
Ako je tako, zašto ih je onda prijavio?
„Vidite“, ja sam u nezgodnom položaju. Neki će možda smatrati da sam
istraživao crnu magiju uz dozvolu visokog gospodara i da je Akarinovo
naređenje da se zarobe pobunjenici pokušaj da se sakupi još znanja.“
Namrštio se. „Zapravo, pročitao sam deo knjige, što znači da sam prekršio
zakon protiv čitanja o crnoj magiji. Ali nisam znao šta sadrži dok nisam
počeo.“
Lorlen odmahnu glavom. Nije ni čudo što je Danil zabrinut. „Razumem
vašu brigu. Niste mogli znati do čega će vas istraživanje dovesti. Ja nisam
znao do čega će istraživanje dovesti. Ako iko pomisli da vas osumnjiči,
moraće da osumnjiče i mene.“
„Da li da objasnim ovo na Saslušanju?“
„Raspraviću ovo sa višim čarobnjacima, ali mislim da neće biti potrebe“,
odgovori Lorlen.
Izgledalo je kao da je Danilu laknulo. „Ima još jedna stvar“, dodade on
tiho.
Još? Lorlen se suzdrža da ne jekne. „Da?“
Danil pogleda u pod. „Kada je visoki gospodar zatražio da pronađem
pobunjenike, predložio je da im moj pomoćnik i ja damo nešto što bi moglo
da se upotrebi da nas ucenom nateraju na saradnju. Akarin je rekao da će se
postarati da Gilda zna da je ova informacija samo obmana smišljena da bi se
zadobilo poverenje pobunjenika.“ Danil podiže pogled. „ Ali Akarin
očigledno nije više u položaju da to učini.“
Lorlen se iznenada seti razgovora sa Akarinom pored Arene, dok su
posmatrali kako se Sonea bori.
„Gilda će izgubiti interesovanje kada ambasador Danil stigne sa
odmetnikom, Lorlene. “
Da li je imao na umu još nešto sem postojanja pobunjenika? Šta je bila ta
informacija koju je Danil smislio da bi zadobio poverenje pobunjenika?“
Pogledao je u Danila; on izbegnu pogled, očevidno postiđen. Polako
Lorlen poče da sastavlja delove ogovaranja koje je čuo, dok nije pretpostavio
u šta je Danil naveo pobunjenike da veruju.
Zanimljivo, pomisli. I smeo potez, imajući na umu muke sa kojima se
Danil suočio kao polaznik.
Šta da učini? Lorlen protrlja slepoočnice. Akarin je bio mnogo bolji u
ovakvim stvarima.
„Znači, vi se plašite da niko neće verovati u ono što Akarin kaže o vama,
zato što je njegovo poštenje dovedeno u pitanje.“
„Da.“
„Da li je poštenje pobunjenika išta veće?“ Lorlen odmahnu glavom.
„Sumnjam u to. Ako ste zabrinuti da niko neće verovati Akarinu, onda
navedite ljude da veruju da je to bila vaša ideja.“
Danilove oči se raširiše. Uspravio se i klimnuo. „Naravno. Hvala vam,
upravitelju."
Lorlen slegnu, a onda pogleda pažljivije Danila. „Izgledate kao da niste
spavali nedelju dana.“
„I nisam. Nisam želeo da mi neko uništi sav trud koji sam uložio u
spasavanje Farandovog života.“
Lorlen se namršti. „Onda je najbolje da odete u svoje odaje i odmorite se.
Možda ćete nam sutra biti potrebni.“
Mladi čarobnjak uspe da se umorno osmehne. Klimnuo je ka knjizi na
Lorlenovom stolu. „Sada kada sam se otarasio toga, san više ne bi trebalo da
predstavlja problem. Još jednom vam se zahvaljujem, upravitelju.“
Kada je otišao, Lorlen uzdahnu. Barem će neko da se naspava.
 Šesnaesto poglavlje

Saslušanje

Soneina prva pomisao kada se probudila bila je da Viola nije došla da je

probudi, i da će zakasniti na časove. Zatreptala je da odagna maglovitost sna.
A onda je osetila pesak pod prstima i videla blago osvetljeni kameni zid
Kupole oko sebe, i setila se.
Zapanjilo ju je to što je zaspala. Poslednje čega je mogla da se seti o
prethodnoj večeri, bilo je ležanje u tami, dok su se misli od tom danu vrtele u
krug u njenoj glavi. Bila joj je potrebna cela volja da se odupre da ne pozove
umom Akarina, da ga pita da li i dalje ne treba ništa da kaže Gildi, ili prosto
da vidi gde je on, da li se dobro ophode prema njemu... ili da li je još živ.
U najgorim trenucima sumnje, nije mogla da se odupre pomisli da je
Gilda možda već izvršila kaznu nad njim, a da joj nije rekla. Gilda iz
prošlosti je bila zastrašujuće temeljna u svojim naporima da očisti
Savezničke zemlje od crne magije. Ti davno umrli čarobnjaci bez odlaganja
bi pogubili Akarina.
I mene, ona pomisli, zadrhtavši.
Poželela je ponovo da može da priča sa njim. Rekao je da će ispričati
Gildi za Ičanije. Da li namerava da prizna i da je naučio crnu magiju? Da li
ima nameru da znaju da je i ona naučila?
Ili će da porekne korišćenje crne maije? Ili će da prizna za sebe, ali da
tvrdi da ona nije učinila ništa loše?
Ali jeste. Neželjen prizor mrtve Ičanijke iskrsnu u njenom umu. Sa njom
dođoše snažna, ali protivrečna osećanja.
Ti si ubica, optužio ju je glas u njenom umu.
Morala sam, pomislila je. Nije bilo izbora. Ubila bi me.
Ali ti bi to učinila u svakom slučaju, odvrati joj njena savest, čak i da je
bilo izbora.
Da. Da zaštitim Gildu. Da zaštitim Kajreliju. Zatim se namrštila. Od
kada me uopšte tako brine ubijanje? Da sam napadnuta u straćarniku, ubila
bih bez oklevanja. Zapravo, već sam možda ubila. Ne znam da li je ta
propalica koja me je odvukla sa ulice preživela nakon što sam ga ubola.
To je drugačije. Tada nisi imala magiju, istaknu njena savest.
Uzdahnula je. Nije mogla da ne misli, da sa svim prednostima koje su joj
pružile magijske sposobnosti, treba da izbegava da ubija bilo koga. Ali i
Ičani takođe koriste magiju.
Morala je da bude zaustavljena. Dogodilo se da sam bila u prilici da je
zaustavim. Ne kajem se što samje ubila, već samo zato što sam morala to da
učinim.
Njena savest ućuta.
Prestani da mi dosađuješ, rekla joj je. Više mi se sviđa ovako, nego da
ubijem i da se zbog toga ne osećam loše.
I dalje ništa.
Sjajno. Odmahnula je glavom. Možda je staro sujeverje u vezi sa Okom
istinito. Ne samo što pričam sama sa sobom, već sada i odbijam da pričam
sa sobom. Ovo mora da su prvi znaci ludila.
Zvuk ispred okrznu joj pažnju nazad na prostoriju. Pridigavši se, ugledala
je ratnike koji su stražarili, da se pomeraju u stranu kada je gospodar Osen
stao na vratima. Iznad njegove glave je sijala svetlosna kugla, ispunjavajući
loptastu prostoriju svetlom.
„Saslušanje samo što nije počelo, Sonea. Došao sam da te odvedem u
Dvoranu gilde.“
Iznenada srce poče da tuče brzo. Ustala je, otresla pesak sa odore i prišla
vratima. Osen uzmaknu i pusti je da prođe.
Kratko stepenište je vodilo do još jednih vrata. Stala je kada je videla
kako je sa druge strane čeka krug čarobnjaka. Pratnja je bila sastavljena od
iscelitelja i alhemičara. Pretpostavila je da ratnici i snažniji čarobnjaci Gilde
čuvaju Akarina.
Napeto su je posmatrali dok je dolazila u sredinu kruga. Videvši u
njihovim izrazima razočarenje i sumnju, njeno lice se zacrvene. Okrenula se i
videla da su dva ratnika stražara dovršila krug. Osen prode kroz trenutni
procep u barijeri koju su držali oko nje.
 „Sonea“, reče on. „Tvoj pokrovitelj je optužen za ubistvo i upotrebu crne
magije. Kao njegova polaznica, bićeš ispitana o znanju o ovim stvarima. Da li
razumeš?
Progutala je pljuvačku da ovlaži grlo. „Da, gospodaru.“
Zastao je. „Zbog pronalaska knjiga o crnoj magiji u tvojoj sobi, takođe
ćeš biti optužena za učenje o crnoj magiji.“
Znači da će i njoj suditi.
„Razumem“, odgovori ona.
Osen klimnu. Okrenuo se ka vrtovima pored Univerziteta. „Onda idemo u
Dvoranu gilde.“
Pratnja je održavala korak sa njima dok ju je Osen vodio stazom duž
Univerziteta. Gilda je bila prazna i jezivo tiha. Samo su njihovi koraci i
povremena pesma neke ptice narušavali tišinu. Pomislila je na porodice
čarobnjaka i sluga koje su živele u Gildi. Da li su bili poslati odatle, u
slučaju da Akarin pokuša da nadvlada Gildu?
Kada je pratnja stigla skoro do ulaza u Univerzitet, Osen iznenada stađe.
Čarobnjaci koji su ih okruživali razmeniše zabrinute poglede. Shvativši da
slušaju razgovor umova, ona usredsredi svoja čula.
— ...kaže da neće ući dok Sonea ne stigne, poručio je Lorlen.
— Šta da uradimo?, upita Osen.
— Sačekaj. Odlučićemo.
Sonea oseti kako joj se srce razgaljuje. Akarin je odbio da uđe u
Dvoranu gilde, bez nje. Želeo je da onda bude tamo. Međutim, Osen i pratnja
su bili napeti od brige, očigledno strahujući šta Akarin možda učini ako
Lorlen odbije. Nisu imali predstavu koliko je Akarin snažan.
Uozbiljila se. A nemam ni ja.
Dok su čekali, pokušala je da proceni njegovu snagu. Uzimao je energiju
od nje i Takana dve nedelje pre borbe sa Ičanijem. Sonea nije imala
predstavu koliko je bio snažan pre toga, ali borba je značajno umanjila
njegove zalihe magije. Možda je i dalje nekoliko puta jači od prosečnog
čarobnjaka Gilde, ali sumnjala je da je dovoljno moćan da se bori protiv cele
Gilde.
A ja?
Bila je svesna velikog povećanja njene snage od kada je uzela energiju
Ičanijke, ali nije mogla da oceni koliko moćnijom ju je to učinilo.
Pretpostavila je da nije bila moćna kao Akarin. On je pobeđivao u borbi sa
Ičanijkom pre nego što se Sonea umešala, tako da je Ičanijka bila slabija.
Moć koju je Sonea oduzela od nje nije mogla biti veća od njegove.
Osim ako se Ičanijka zbog nečega nije pretvarala da je slabija...
— Dovedite je.
Lorlen nije zvučao srećno. Osen sa gnušanjem othuknu, a onda ponovo
poče da hoda. Pratnja je pošla za njim. Kako su se približavali prednjoj strani
Univerziteta, Soneino srce ponovo poče ubrzano da lupa, ali ovog puta od
iščekivanja.
Oko ulaza u zgradu bila je okupljena gomila čarobnjaka. Kada se
pojavila Soneina pratnja, okrenuli su se da ih posmatraju, a kada su se
zaputili uza stepenište, razdvojili su se.
Akarin je stajao u sredini Ulazne dvorane. Osetila je uzbuđenje kada ga
je ugledala. Krajevi njegovih usana se izviše u poznatom poluosmehu kada ju
je ugledao. Gotovo da mu se osmehnula u odgovor, ali kada je videla napeta
lica čarobnjaka oko sebe, pribrala se.
Ulazna dvorana je bila prepuna. Akarinova pratnja je bila sačinjena od
preko pedeset čarobnjaka, većinom ratnika. Skoro svi viši čarobnjaci su bili
prisutni, i izgledali su nervozno i ljutito. Gospodar Balkan bio je namrgođen.
Lorien istupi i osmotri Akarina.
„Možete zajedno da uđete“, reče sa upozorenjem u glasu, „ali morate da
ostanete jedno drugom izvan domašaja.“
Akarin klimnu, a onda se okrenu i pozva je. Ona iznenađeno trepnu kako
se njena pratnja odmaknu da joj dozvoli da prođe.
Žamor ispuni Ulaznu dvoranu kako je ušla u krug čarobnjaka koji su
okruživali Akarina. Stala je pored njega, ali dovoljno daleko da ne mogu da
se dohvate ako bi ispružili ruke. Akarin pogleda Lorlena i osmehnu se.
„Hajde sada da vidimo da li možemo da razrešimo ovaj nesporazum,
upravitelju."
Okrenuo se i zaputio hodnikom ka Dvorani gilde.

Roten se nikada nije osećao tako loše. Prethodni dan bio je jedan od
najdužih u njegovom životu. Strahovao je od Saslušanja, ali je i bio nestrpljiv
da ono počne. Bilo mu je potrebno da čuje Akarinove izgovore, i da otkrije
da je Sonea uvučena u to a da nije prekršila zakon. Želeo je da vidi da je
Akarin kažnjen za ono što je učinio Sonei. Takođe je strahovao od trenutka
kada će biti objavljena Soneina kazna.
Dužinom Dvorane gilde, pružale su se dva niza čarobnjaka. Iza njih su
bila dva niza polaznika, spremnih da pruže svoju snagu, ako se ukaže
potreba. Tihi žamor glasova je ispunjavao prostoriju dok su svi čekali da
počne Saslušanje.
„Evo ih“, promrmlja Danil.
Dve prilike uđoše u dvoranu. Jedna je imala crnu odoru, a druga smeđu
polazničku. Akarin je hodao samopouzdano kao i uvek. Sonea... Roten oseti
sažaljenje prema njoj kada je video kako drži pogled oboren na tle, izraza
punog straha i samosvesnosti.
Pratili su ih viši čarobnjaci, opreznih i sumornih lica. Kada su Akarin i
Sonea stigli do kraja dvorane, stali su. Rotenu je bilo drago što vidi da se
Sonea drži na odstojanju od visokog gospodara. Viši čarobnjaci ih zaobiđoše
i načiniše liniju ispred stepenastih sedišta čela dvorane. Ostali čarobnjaci
koji su ih pratili načiniše veliki krug oko dvoje optuženih.
Roten i Danil pođoše sa ostalim čarobnjacima i polaznicima kada su ovi
prišli sedištima na obe strane. Kada su se svi smestili, Lorlen udari u mali
gong.
„Kleknite svi pred kraljem Merinom, vladarom Kajrelije“, obznani on.
Sonea iznenađeno podiže pogled. Zurila je u najviši red sedišta kada se
kralj pojavio sa dva čarobnjaka. Treperavi, tamnonarandžasti ogrtač
svetlucave tkanine prekrivao mu je ramena, sa kraljevskim mulukom izvezen
u zlatu na njemu. Na grudima mu je visio ogromni zlatni polumesec:
kraljevska ogrlica.
Kada se cela Gilda spustila na jedno koleno, Roten je pažljivo posmatrao
Soneu. Ona pogleda u Akarina, kada vide da će i on da klekne, ona učini
isto. Zatim je ponovo pogledala u kralja.
Pretpostavio je o čemu razmišlja. Ovde se nalazi čovek koji je svake
godine naređivao Pročišćenje, čovek koji je pre dve i po godine naredio da se
njena porodica i susedi izbace iz svojih domova.
Kralj osmotri prostoriju, a zatim pogleda u Akarina sa izrazom na licu
koji ništa nije odavao. Njegov pogled skliznu na Soneu, i ona pogleda u tle.
Zadovoljan, on se pomeri unazad i sede na svoje mesto.
Nakon stanke, čarobnjaci počeše da ustaju. Viši čarobnjaci se popeše na
svoja mesta među stepenastim sedištima čela. Akarin nastavi da kleči dok
sve nije utihnulo, a zatim ustade.
Lorlen pogleda po dvorani, a onda klimnu. „Sazvali smo danas ovo
Saslušanje da sudimo Akarinu od porodice Devlon, kuće Velan, visokom
gospodaru Čarobnjačke gilde, i Sonei, njegovoj polaznici. Akarin je optužen
da je ubio gospodara Džolena od kuće Sarila, njegove porodice i slugu, i za
traženje znanja, učenje i upotrebu crne magije. Sonea je optužena za traženje
znanja o crnoj magiji.
Ovo su zločini najozbiljnije vrste. Dokazi koji ih podržavaju će biti izneti
pred nas da prosudimo. Pozivam prvog govornika, gospodara Balkana,
starešinu ratničkih veština.“
Balkan ustade sa sedišta i spusti se do poda. Okrenuo se ka kralju, i pao
na jedno koleno.
„Zaklinjem se se da će sve što izgovorim na ovom Saslušanju biti istina.“
Kralj je ostao nepomičan i nije ničime pokazao da čuje Balkanove reči.
Ratnik se ispravi i okrenu okupljenim čarobnjacima.
„Pre dve noći, čuo sam slabi poziv od gospodara Džolena. Bilo je jasno
da je u nekakvoj nevolji. Kada nisam uspeo ponovo da stupim u kontakt sa
njim, otišao sam u njegov porodični dom.
„Zatekao sam gospodara Džolena i njegovo celo domaćinstvo mrtve.
Svaki muškarac, žena ili dete, bilo porodica ili posluga, preminuli su. Nakon
pažljivije istrage, pronašao sam dokaze da je ubica ušao kroz prozor u sobu
gospodara Džolena, što je ukazivalo na to, da je možda gospodar Džolen bio
prva žrtva.
Nisam pretražio tela da bih utvrdio uzrok smrti, prepustivši taj zadatak
gospi Vinari. Kada je ona stigla, produžio sam do sedišta Straže. Kada sam
tamo stigao, otkrio sam da je kapetan Baran, stražar koji istražuje nedavni niz
ubistava u gradu, upravo obavio razgovor sa svedokom zločina.“
Balkan zastade i pogleda Lorlena. „Ali pre nego što pozovom kapetana
Barana, predlažem da čujemo šta je gospa Vinara pronašla u svom
ispitivanju.“
Lorlen klimnu. „Pozivam gospu Vinaru, starešinu iscelitelja.“
Gospa Vinara ustade i elegantno se spusti do dole. Okrenula se, klekla
pred kraljem i zaklela se da će govoriti istinu. Zatim je ustala i ozbiljno
pogledala posmatrače.
 „Kada sam stigla do porodičnog doma porodice gospodara Džolena,
pregledala sam tela dvadeset devet žrtava. Svi su imali po nekoliko
ogrebotina i modrica oko vratova, i nijednu više povredu. Nisu bili
zadavljeni, ugušeni ili otrovani. Telo gospodara Džolena je bilo očuvano, što
je bio prvi znak koji mi je ukazao na uzrok smrti. Nakon pregleda, ustanovila
sam da je iz njegovog tela u potpunosti isisana energija, što me je navelo da
zaključim da se gospodar Džolen namerno iscrpeo pre nego što je umro, ili da
mu je bila oduzeta. Pregled ostalih tela je utvrdio da je u pitanju ovo drugo.
Svim članovima domaćinstva je isisana energija, a pošto niko sem gospodara
Džolena nije mogao namerno da iscrpi svoju energiju, preostalo mi je samo
jedno objašnjenje.“ Zastala je, namrgođenog izraza. „Gospodar Džolen,
njegova porodica i sluge, ubijeni su crnom magijom.“
Na ovo otkriće, dvorana se ispuni prigušenim glasovima. Roten se strese.
Bilo je lako zamisliti Akarina kako se ušunjava u kuću, progoni svoje žrtve i
ubija ih. Pogledao je u visokog gospodara. Akarin je smireno posmatrao
Vinaru.
„Pažljivije ispitivanje tela gospodara Džolena, otkrilo je blede tragove
krvavih prstiju na njegovom vratu“ nastavi isceliteljka. Pogledala je Akarina.
„Takođe je otkriveno i ovo, što je stezao u šaci.“
Vinara pogleda u stranu i pozva. Priđe jedan čarobnjak noseći kutiju.
Otvorila je i izvadila komad crne tkanine.
Zlatan vez se presijavao na svetlosti. Preostao je dovoljan deo izvezenog
inkala da bi se prepoznao kao inkal visokog gospodara. Šuštanje odora i
škripa drveta ispuni dvoranu kako su se čarobnjaci meškoljili u sedištima, a
žagor glasova postade glasniji.
Vinara prebaci tkaninu preko kutije, a onda obe stvari vrati pomoćniku.
On se vrati uza zid dvorane. Vinara pogleda Akarina, koji se sada mrštio, a
zatim se osvrnu i klimnu Lorlenu.
„Pozivam kapetana Barana, istražitelja Straže“, reče Lorlen. Prostorija se
utiša kada sa jedne strane uđe čovek u stražarskoj uniformi, kleknu pred
kralja i položi zakletvu. Roten je procenio da je čovek u srednjim
dvadesetim. Čin kapetana bio je visok za nekoga njegovih godina, ali takvi
položaji su često davani mladićima iz Kuća, ako bi dokazali da su talentovani
ili vredni.
Kapetan se nakašlja. „Pola sata pre nego što je gospodar Balkan stigao
kod mene, mlada žena je došla u sedište Straže tvrdeći da je videla ubicu
koji je ovih prethodnih nedelja harao gradom.
Rekla mi je da se vraćala kući nakon što je dostavljala voće i povrće
jednoj od kuća u Unutrašnjem krugu. I dalje je nosila praznu korpu i
propusnicu u to područje. Dok je prolazila pored porodičnog doma
gospodara Džolena, začula je vriske iznutra. Vrištanje je prestalo i ona je
požurila dalje, ali kada je stigla do sledeće kuće čula je kako se iza nje
otvaraju vrata. Sakrila se u dovratku, odakle je videla kako iz ulaza za sluge
kuće gospodara Džolena izlazi čovek. Ovaj čovek je nosio odoru crnog
čarobnjaka, sa inkalom na rukavu. Ruke su mu bile krvave, a nosio je
zakrivljeno sečivo, sa draguljima usađenim u dršku.“
Povici odjeknuše dvoranom kako je Gilda izrazila užasnutost. Roten
klimnu kada se setio noža, koji je Sonea opisala da je Akarin koristio kada
ga je pre toliko vremena špijunirala. Lorlen podiže ruku i buka se polako
utiša.
„Šta ste onda učinili?“
„Uzeo sam joj ime i sa njene propusnice prepisao mesto na kome radi. Na
vaš zahtev sam je sledećeg dana potražio. Njen poslodavac mi je rekao da se
nije vratila na posao tog jutra, i dao mi adresu njene porodice. Porodica je
bila zabrinuta, pošto se te večeri nije vratila kući.“
„Strahovali smo da je ubijena “, nastavi Baran. „Kasnije tog dana pronašli
smo njeno telo. Kao i gospodar Džolen, njegovo domaćinstvo i mnoga druga
ubistva koja sam istraživao ovih proteklih nedelja, nije imala nikakve rane
osim plitke posekotine.“
Zastao je, a pogled mu odluta do Akarina, koji je ostao miran i naizgled
neuzdrman.
„Iako sam je identifikovao kao svedoka, pozvali smo njenu porodicu u
Stražu da to potvrdi. Rekla nam je da žena nije njihova ćerka, ali su potvrdili
da nosi odeću njihove ćerke. Uzrujali su se kada su otkrili da je jedna druga
mrtva devojka koju smo pronašli, gola i naizgled zadavljena, zapravo njihova
ćerka. Još jedno zbunjujuće otkriće je bilo to da je svedokinja pronađena sa
istim onakvim nožem koji je po njenom opisu nosio ubica. Suvišno je reći da
ovo baca ođređene sumnje na pouzdanost svedoka.“
Dvorana odjeknu od prigušenih glasova. Kapetan ponovo pogleda
Lorlena. „To je sve što sada mogu da kažem.“
 Upravitelj ustade. „Napravićemo pauzu da raspravimo i ispitamo dokaze.
Gospa Vinara, gospođar Balkan i gospodar Sarin preneće mi vaša mišljenja.“
Istog trenutka dvorana odjeknu od povišenih glasova čarobnjaka koji su
se okupili u grupe da rasprave i špekulišu. Jaldin se okrenu ka Danilu i
Rotenu.
„Nož je mogao biti postavljen kraj svedokinje nakon što je bila ubijena.“
Danil odmahnu glavom. „Možda, ali zašto bi lagala oko toga ko je? Zašto
je nosila odeću druge žene? Da li je bila plaćena ili podmićena da zauzme
mesto druge žene, ne shvatajući da će biti ubijena? Ali to bi značilo da je sve
unapred organizovano.“
„Nema smisla. Zašto bi Akarin pripremio svedoka da ga prepozna?“ upita
Jaldin.
Danil oštro udahnu vazduh. „U slučaju da postoje drugi svedoci. Ako se
opovrgne priča ovog svedoka, i na sve ostale će biti bačena sumnja.“
Jaldin se zakikota. „Ili to, ili neki crni čarobnjak pokušava da okrivi
Akarina za svoje zločine. Akarin je možda nevin.“
Roten odmahnu glavom.
„Zar se ne slažeš?“ upita Danil.
„ Akarin koristi crnu magiju“, reče mu Roten.
„Ne znaš to pouzdano. Pronašli su knjige o crnoj magiji u njegovim
odajama“, istaknu Danil. „To ne dokazuje da je on zapravo koristi.“
Roten se namršti. Ali ja znam da koristi. Imam dokaz. Ne... ne mogu još
nikome da kažem. Lorlen me je zamolio da držim u tajnosti njegovu
umešanost, a Sonea želi da pomognem Lorlenu.
Roten je isprva pretpostavio da upravitelj želi oboje da ih zaštiti. Tek
kasnije je shvatio da bi Lorlenov položaj u Gildi bio oslabljen ako bi otkrio
da već godinama zna za Akarinov zločin. Ako bi Gilda osumnjičila Lorlena
za saučesništvo sa Akarinom, izgubila bi poverenje u nekoga u koga joj je
bilo potrebno da veruje.
Osim... ako se Lorlen još nije nadao da izbegne sukob sa Akarinom tako
što će mu dozvoliti da dokaže da je nevin? Roten se namršti i odmahnu
glavom. Jedan zločin je nesumnjivo dokazan: i Akarin i Sonea su imali
zabranjene knjige. Samo to je dovoljno da ih izbaci iz Gilde. Lorlen to ne
može da spreči.
Rotenu se stomak stegnu. Zabolelo bi ga svaki put kada bi pomislio da će
Sonea biti isterana. Nakon svega kroz šta je prošla - verovanja i da Gilda želi
da je ubije, skoro gubljenja kontrole nad moćima, zarobljavanja, Fergunove
ucene, trpljenja maltretiranja od drugih polaznika, prezira čarobnjaka, uloga
Akarinovog taoca, odbacivanje Dorijenove naklonosti - izgubila bi sve za šta
se trudila.
Duboko je udahnuo i vratio se razmatranju Lorlenovih namera. Možda se
Lorlen nadao da će Akarin da prihvati izbacivanje i ode. Međutim, ako bi
Akarina čekalo izbacivanje, možda ne bi sarađivao. Ako bi pretnja
pogubljenjem naterala Akarina u borbu sa Gildom, Sonea bi mu verovatno
pomogla. Mogla bi da pogine u toj bici. Možda bi bilo bolje ako bi ih Gilda
izbacila.
Ali ako bi Gilda izbacila Akarina, prvo bi morala da mu blokira moći.
Roten je sumnjao da bi Akarin i to prihvatio. Da li je bilo ikakvog načina da
se ovo razreši bez borbe?
Roten je bio nejasno svestan da je Danil otišao da bi govorio sa
gospodarom Sarinom. Jaldin je izgleda shvatio da je Roten izgubljen u svojim
mislima, tako da ga je ostavio na miru. Nakon nekoliko trenutka, Lorlenov
glas odjeknu dvoranom.
„Molim vas da se vratite na svoja mesta.“
Danil se pojavi, sa samozadovoljnim izrazom lica. „Da li sam ti rekao
koliko volim što sam ambasador?“
Roten klimnu. „Često.“
„Ljudi me sada zapravo slušaju.“
Kako se čarobnjaci vratiše na mesta, tišina se vrati u dvoranu. Lorlen
pogleda u starešinu ratnika.
„Pozivam gospodara Balkana da nastavi.“
Ratnik se ispravi. „Pre dve noći, nakon što smo saznali za ubistva, nakon
Vinarinog zaključka, ispitivanja dokaza i priče svedoka, odlučeno je da
visoki gospodar mora da bude ispitan. Uskoro sam saznao da u Rezidenciji
nema nikoga sem sluge visokog gospodara, tako da sam naredio da se kuća
pretraži.“
Pogledao je u Soneu. „Prvo uznemirujuće otkriće su bile tri knjige o crnoj
magiji u Soneinoj sobi. Jedna od njih je imala mali komad papira među
stranama sa beleškama ispisanim njenim rukopisom.“
Zastao je i usledi žamor negodovanja. Roten se natera da pogleda Soneu.
Zurila je u pod, vilica stegnutih od rešenosti. Pomislio je na njen izgovor. „Da
bih razumela neprijatelja.“
„Nastavivši pretragu, videli smo da su sva vrata sem jednih otključana.
Bila su zatvorena moćnom magijom i izgledalo je kao da vode u podzemnu
prostoriju. Sluga visokog gospodara je tvrdio da je to ostava u koju on nema
pristupa. Gospodar Garel je naredio slugi da okrene kvaku, pretpostavivši da
čovek laže. Kada je sluga odbio, gospodar Garel je uhvatio njegovu ruku i
stavio je na kvaku.
„Vrata su se otvorila i ušli smo u veliku prostoriju. U njoj smo pronašli
kovčeg koji je sadržao još knjiga o crnoj magiji, od kojih je mnogo njih bilo
prilično staro. Neke od tih knjiga je visoki gospodar prepisao. Jedna od njih
je sadržala njegove lične beleške o njegovim ogledima i upotrebi crne magije.
Na stolu...“ Balkan stade kada su zapanjeni povici nadjačali njegove reči.
Danil se okrenu ka Rotenu, razrogačenih očiju.
„Upotrebi crne magije“, ponovio je. „Znaš li šta to znači.“
Roten klimnu. Jedva je mogao da diše. Gilda, po zakonu, mora da pogubi
Akarina. Lorlen sada nije mogao da spreči sukob.
A ja nemam šta da izgubim ako pokušam da sprečim da Sonea bude
izbačena.

Lorlen je sa svog mesta video kako prisutni odmahuju glavom i mlate

rukama. Neki od čarobnjaka su bili mirni i ćutljivi, očigledno zapanjeni ovim
otkrićem.
Akarin je mirno stajao i sve posmatrao.
Lorlen je razmotrio kako je Saslušanje do sada prošlo. Kao što je
očekivao, vesti kapetana Barana učinile su da čarobnjaci dovedu u pitanje
dokaze, i mogućnost da je Akarin ubica. Neki su se pitali zašto bi visoki
gospodar odvažno uzašao na ulicu nakon što je počinio zločin. Drugi su rekli
da je Akarin možda namerno uredio da se pojavi svedok da bi mu uništio
verodostojnost, tako da bi i svi drugi svedoci bili odbačeni. Međutim, ovo se
nije moglo dokazati. Više čarobnjaka je primetilo oštro isečene ivice komada
odeće. Akarin bi sigurno primetio da je Džolen odsekao komad njegove
odore. Ne bi ostavio tako osudujući dokaz za sobom.
Lorlen je bio siguran da Akarin ne bio bio proglašen krivim za ubistvo da
nisu otkrivene knjige o crnoj magiji. Ali sada kada Gilda zna Akarinovu
tajnu, poverovala bi da je sposoban za bilo šta. Optužba za ubistvo je
nevažna. Ako Gilda sledi zakon, glasaće za njegovo pogubljenje.
Lorlen je dobovao prstima po naslonu svoje stolice. U Akarinovim
sveskama bilo je zabrinjavajućeg pomena o grupi čarobnjaka koji koriste
crnu magiju. Gospodara Sarina brine mogućnost da ta grupa još postoji.
Akarin je rekao da postoje dobri razlozi za ono što čini.
Sada, konačno, Lorlen može da ga pita koji su to razlozi.
Ustavši, podigao je ruke tražeći tišinu. Buka iznenađujuće brzo zamre.
Lorlen pretpostavi da su čarobnjaci nestrpljivi da čuju propitivanje Akarina.
„Da li neko ima dodatne dokaze koje može da ponudi na ovom
saslušanju?“
Usledio je trenutak tišine, a onda se odnekuda zdesna začu glas.
„Ja imam, upravitelju.“
Rotenov glas bio je smiren i jasan. Sva lica u dvorani se okrenuše ka
alhemičaru. Lorlen je zapanjeno gledao u njega.
„Gospodaru Rotene“, primorao se da kaže, „molim vas, spustite se dole.“
Roten se spusti i stade pored Balkana. Pogledao je Akarina na čijem je
licu bes bio očigledan. Prateći njegov pogled, Lorlen vide ga Akarin
posmatra. Gurnuo je šaku u džep i osetio glatku površinu prstena.
— Zamolio sam ga da ćuti, reče Lorlen.
— Možda ga nisi dovoljno lepo zamolio.
Roten se spusti na jedno koleno i zakle se da će govoriti istinu. Ustavši,
on pogleda više čarobnjake.
„Sonea mi je pre dve godine rekla da visoki gospođar koristi crnu
magiju.“
Dvorana se ispuni šapatima i mrmljanjem.
„Videla je kada je uzimao moć od sluge. Iako nije razumela šta je tada
videla, ja jesam. Ja...“ Oborio je pogled. „Čuo sam mnogo toga o snazi
visokog gospodara i plašio sam se onoga što bi mogao da učini ako bi ga
Gilda izazvala. Zato sam bio nevoljan da to obznanim. Pre nego što sam
stigao da odlučim šta da radim, visoki gospodar je saznao da smo otkrili
njegovu tajnu. Zatražio je pokroviteljstvo nad Soneom, i ona je otada njegov
talac, osiguranje da neću otkriti njegov zločin.“
Kako besni i zgranuti urlici ispuniše dvoranu, Lorlen odahnu od
olakšanja. Roten je sakrio Lorlenov udeo u tome, a ništa nije rizikovao
pomenuvši svoj. A onda je shvatio zašto je Roten progovorio. Otkrivši da je
Sonea bila Akarinova žrtva, možda joj je pružio nadu za odlaganje kazne.
Pogledavši po dvorani, Lorlen vide šok i zabrinutost na licima
čarobnjaka. Primetio je da je Danil zapanjeno, otvorenih usta zurio u Rotena.
Takođe je primetio da je polaznici sada posmatraju sa sažaljenjem ili čak
divljenjem. Dugo vremena su nepravedno mislili da uživa milost visokog
gospodara. Umesto toga, bila je njegov zarobljenik.
Da li je to i sada?, upita se Lorlen.
—Ne.
Lorlen pređe pogledom sa Akarina na Soneu. Setio se načina na koji je
slušala svaku Akarinovu reč kada su bili uhapšeni u podzemnoj prostoriji.
Setio se njenog izraza lica kada se pridružila Akarinu u Ulaznoj dvorani.
Nešto je promenilo njeno mišljenje o Akarinu. Osetio je nestrpljenje.
Lorlen ponovo podiže ruku. Čarobnjaci se nevoljno ućutaše. Pogledao je
Rotena.
„Da li imate da nam kažete još nešto, gospodaru Rotene?“
„Ne, upravitelju.“
Lorlen pogleda po dvorani. „Da li još neko ima neke dokaze koje može
da ponudi ovom Saslušanju“ Kada nije dobio nikakav odgovor, pogledao je
Akarina.
„Akarine od kuće Velan, hoćeš li iskreno odgovarati na pitanja?“ Krajevi
Akarinovih usana se podigoše. „Hoću.“
„Onda se zakuni.“
Akarin pogleda iznad Lorlenove glave, a onda pade na jedno koleno.
„Zaklinjem se da će sve što izgovorim na ovom Saslušanju biti istina.“ U
Dvorani gilde je vladala potpuna tišina. Kada je Akarin ustao, Lorlen usmeri
pažnju na Soneu.
„Sonea, hoćeš li iskreno odgovarati na pitanja?“
Ona raširi oči. „Hoću.“
Spustila se na koleno i izgovorila zakletvu. Kada je ustala, Lorlen
razmisli o svim pitanjima koja je želeo da postavi. Počni sa optužbama,
odluči on.
„Akarine“, on se okrenu ka bivšem prijatelju. „Da li si ubio gospodara
Džolena?“
„Ne.“
 „Da li si izučavao i koristio crnu magiju?“
„Da.“
Zamor se podiže dvoranom i brzo zamre.
„Koliko dugo izučavaš i koristiš crnu magiju?“
Blaga naznaka mrštenja pređe preko Akarinovog lica. „Prvi put... bilo je
to pre osam godina, pre nego što sam se vratio u Gildu.“
To otkrovenje je pratila tišina, a onda se dvorana ispuni bukom od raznih
nagađanja.
„Da li si sam naučio, ili te je naučio neko drugi?“
„Naučio sam od drugog čarobnjaka.“
„Ko je taj čarobnjak?“
„Nisam saznao njegovo ime. Znam samo da je Sačakanac.“
„Znači da nije iz Gilde.“
„Nije.“
Sačakanac? Lorlen proguta pljuvačku dok mu je zloslutni osečaj rastao u
dubini stomaka.
„Objasni nam kako je došlo do toga da naučiš crnu magiju od
sačakanskog čarobnjaka.“
Akarin se osmehnu. „Pitao sam se da li ćete se ikada setiti da pitate.“
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Užasna istina

Sonea sklopi oči kada je Akarin započeo svoju priču. Kratko je govorio o
svojoj potrazi za drevnim magijskim znanjem i kako ga je ono što je otkrilo
odvelo u središte Sačake. U njegovom glasu je bilo samoizrugivanja, kao da
je mladića koji je on bio smatrao budalom.
Zatim je opisao svoj susret sa Ičanijem, Dakovom. Iako je čula kako je
ovo ranije ispričao, bila je toliko obuzeta onime što joj je govorio da nije
primetila prizvuk straha i užasa u njegovom glasu. A onda joj se uvukla
ogorčenost dok je pričao o godinama tokom kojih je bio rob, i o okrutnim
navikama Ičanija.
Shvatila je da verovatno nikome nikada nije pričao nekome o tom periodu
njegovog života dok njoj, pored potoka, nije preneo tu priču. Godinama je
sakrivao taj deo svog života, i to ne samo zato što je otkrivao da je naučio i
koristio crnu magiju. Za njega je bilo bolno i ponižavajuće da ispriča šta je
video i istrpeo.
Otvorivši oči, napola je očekivala da će videti nešto od tog bola na
njegovom licu, ali iako je njegov izraz bio ozbiljan, nije pokazivao nikakva
osećanja.
Čarobnjacima u dvorani je izgledalo da je smiren i da se kontroliše.
Verovatno nisu primetili napetost u njegovom glasu. Ne bi ni ona do pre par
meseci.
Nekako je navikla na njegovo ponašanje tako da je uspela da vidi nešto
od onoga što je ležalo ispod toga.
Čula je kajanje u njegovom glasu kada je pričao o Ičaniju koji mu je
ponudio da ga nauči crnoj magiji da bi mogao da ubije svog gospodara.
Objasnio je da nije očekivao da će preživeti; da, čak i kad bi uspeo da ubije
Dakovu, Ičanijev brat, Kariko, iz osvete bi ga ulovio. Hladnom
jednostavnošću je govorio o ubijanju ostalih robova, a zatim Dakove. Zatim
je u par kratkih rečenica opisao svoj povratak kući.
Glas mu postade blaži kada je govorio o olakšanju što je stigao u Gildu, i
kako je samo želeo da zaboravi Sačaku i crnu magiju. Ispričao je kako je
prihvatio ulogu visokog gospodara da bi bio zauzet, i da bi lakše mogao da
motri na Ičanije. Tada je zastao, a u dvorani je vladala potpuna tišina.
„Dve godine nakon što sam izabran, čuo sam glasine o čudnim ritualnim
ubistvima u gradu“, rekao je. „Straža je rekla da su žrtve obeležavane na
poseban način da bi se znalo da su ih Lopovi kaznili. Ja sam znao da nije
tako.
Pažljivo sam pratio slučajeve i prerušavao se da bih mogao da uđem u
straćarnik gde su se ubistva odigravala, da bih ispitivao i slušao. Kada sam
pronašao ubicu, bio je upravo ono što sam i sumnjao, sačakanski crni
čarobnjak.
Na sreću, bio je slab i lako sam ga savladao. Iz njegovog uma sam
pročitao da je rob, oslobođen i naučen crnoj magiji u zamenu za preduzimanje
opasne misije. Kariko ga je poslao da bi ocenio snagu Gilde, i ako bi se
ukazala prilika, da bi mene ubio.
Dakova je ispričao Kariku mnogo toga što je od mene saznao, uključujući
da je Gilda zabranila crnu magiju i da je mnogo slabija nego nekada. Ali
Kariko se nije usuđivao da sam napadne Gildu. Morao je da ubedi ostale da
mu se pridruže. Ako bi mogao da dokaže da je Gilda slaba kao što je to
njegov brat tvrdio, među Ičanijima bi lako pronašao saveznike.“
Akarin podiže pogled. Prateći ga, Sonea vide da posmatra kralja. Vladar
je pažljivo posmatrao Akarina. Sonea oseti iskru nade. Čak i da kralj ne
poveruje potpuno u Akarinovu priču, sigurno bi smatrao da je mudro da je
proveri. Možda dozvoli Akarinu da živi i ostane u Gildi dok...
Kraljev pogled iznenada pade na nju. Zatekla se kako zuri u dva
nepokolebljiva zelena oka. Sa mukom progutavši pljuvačku, naterala je sebe
da ne skrene pogled. Istina je, pomislila je ka njemu. Verujte mu.
„Šta si učinio sa tim robom koga si pronašao u gradu?“ upita Lorlen.
Sonea pogleda ponovo upravitelja, a zatim Akarina.
„Nisam mogao da ga pustim da nastavi da ubija građane Imardina", reče
Akarin. „Niti sam mogao da ga dovedem u Gildu. Sve bi preneo Kariku,
uključujući i naše slabosti. Nisam imao izbora, osim da ga ubijem.“
Lorlen podiže obrve. Pre nego što je stigao da postavi sledeće pitanje,
Akarin nastavi, sa prizvukom mračnog raspoloženja u glasu.
„Za pet godina sam pronašao i ubio devet ovakvih špijuna. Kroz njih sam
video kako Karikovi pokušaj da ujedini Ičanije dva puta ne uspeva. Ovog
puta sam strahovao da će uspeti.“ Akarin skupi oči. „Poslednji špijun koji je
poslat, nije bio rob. Bila je Ičanijka, i bez sumnje je pročitala um gospodara
Džolena i saznala sve što sam se nadao da ću sprečiti Sačakance da otkriju.
Da je učinila da Džolenova smrt izgleda prirodno, i ostavila porodicu i sluge
žive, nikome od nas ne bi palo na pamet da to istraži, možda ne bismo
shvatili da Ičaniji znaju istinu o Gildi. Umesto toga, pokušavajući da učini da
izgleda kao da sam ga ja ubio, primorala me je da vam otkrijem postojanje
Ičanija.“ Odmahnuo je glavom. „Samo bih voleo kada bi ste vi izvukli korist
iz ovoga.“
„Znači da veruješ da je ova Ičani žena ubila gospodara Džolena?“
„Da.“
„A špijuni su razlog zbog kojeg si ponovo počeo da koristiš crnu
magiju?“
„Da.“
„Zašto nam ovo nisi ispričao pre pet godina?“
„Pretnja tada nije bila velika. Nadao sam se da ću, ubijajući špijune,
konačno ubediti druge Ičanije da Gilda nije tako slaba kao što Kariko tvrdi.
Ili da bi Kariko možda odustao od pokušaja da zadobije njihovu podršku. Ili
da bi ga možda neko od Ičanija ubio; više nema zaštitu svog brata.“
„Ipak je trebalo da nama dopustiš da to odlučimo.“
„Rizik je bio previše veliki“, odgovori Akarin. „Da sam javno optužen za
korišćenje crne magije, Ičani bi saznali za to i znali bi da je Kariko u pravu.
Ako bih uspeo da vas ubedim u istinu, možda biste odlučili da je jedini način
da zaštitite Kajreliju da i sami naučite crnu magiju. Nisam to želeo na svojoj
savesti.“
Viši čarobnjaci razmeniše poglede. Lorlen je izgledao zamišljeno.
„Koristio si crnu magiju da bi se ojačao da bi mogao da se borite protiv tih
špijuna, i te Ičani žene“, reče on polako.
„Da.“ Akarin klimnu. „Ali tu snagu su mi svojevoljno dali moj sluga i
kasnije Sonea.“
 Sonea začu oštre udahe. „Upotrebio si crnu magiju na Sonei?“ zavapi
gospa Vinara.
„Ne“, Akarin se osmehnu. „Nije bilo potrebe. Ona je čarobnjak, i može
drugome da da svoju moč na uobičajenije načine.“
Lorlen se namršti i pogleda Soneu. „Koliko je ovoga Sonea znala pre
današnjeg dana?“
„Sve“, odgovori Akarin. „Kao što je gospodar Roten istakao, ona je
slučajno otkrila više nego što je trebalo, tako da sam morao da preduzmem
korake da se postaram da njen bivši pokrovitelj ćuti. Tek nedavno sam
odlučio da joj dozvolim da sazna istinu.“
„Zašto?“
„Shvatio sam da još neko pored mene treba da zna za pretnju koju
predstavljaju Ičaniji.“
Lorlen suzi oči. „Pa si odabrao polaznicu? Ne čarobnjaka, ili jednog od
viših čarobnjaka?“
„Da. Snažna je, a njeno poznavanje straćarnika se ispostavilo kao
korisno.“
„Kako si je ubedili?“
„Odveo sam je da vidi jednog od špijuna, a onda je naučio kako da mu
pročita um. Videla je više nego dovoljno zna da je istina ono što sam joj
ispričao o svojim iskustvima u Sačaki.“
Mrmljanje ispuni dvoranu čim su svi shvatili značenje ovoga. Pogledi
viših čarobnjaka se okrenuše ka Sonei. Osetila je kako joj krv navire u lice i
ona skrenu pogled.
„Rekao si mi da ne možeš da naučiš drugog toj veštini“, reče tiho Lorlen.
„Lagao si.“
„Ne, nisam lagao.“ Akarin se osmehnu. „U to vreme nisam mogao da
naučim nekog drugog, ili bi ti shvatio da je mene neko naučio, i upitao bi me
kako se to dogodilo.“
Lorlen se namršti. „Čemu si još naučio Soneu?“
Na to pitanje, Sonei se zaledi krv u žilama.
Akarin je oklevao. „Dao sam joj da pročita određene knjige, da bi bolje
razumela neprijatelja.“
„Knjige iz kovčega? Kako si ih nabavio?“
„Pronašao sam ih u hodnicima ispod Univerziteta. Tamo ih je ostavila
Gilda nakon što je crna magija zabranjena, u slučaju da takvo znanje ponovo
bude bilo potrebno. Siguran sam da ste pročitali dovoljno da znate da je to
istina.“
Lorlen pogleda gospodara Sarina.
Stari alhemičar klimnu glavom. „Istina je, ako je verovati zapisima koje
sam pronašao u kovčegu. Pažljivo sam ih proučavao i zaista izgledaju
autentično. Govore o tome kako je upotreba crne magije bila uobičajena, pre
nego što ju je Gilda zabranila pre pet vekova. Čarobnjaci su imali šegrte, koji
su im davali moć u zamenu za znanje. Jedan od tih šegrta je ubio svog
učitelja i masakrirao hiljade u pokušaju da sam zavlada zemljom. Nakon što
je on umro, Gilda je zabranila crnu magiju.“ Dvorana se ispuni žamorom
glasova koji ubrzo pređe u buku. Pažljivo slušajući, Sonea uhvati delove
razgovora.
„Kako da znamo da je išta od njegove priče istinito?“
„Zašto nismo čuli za te Ičanije?“
Lorlen podiže obe ruke i pozva na tišinu. Buka se umanji.
„Da li viši čarobnjaci imaju neka pitanja za Akarina?“
„Da“, zabrunda Balkan. „Koliko postoji tih izgnanih čarobnjaka?“
„Negde između deset i dvadeset“, odgovori Akarin. Na pojedinim
mestima se začu smeh. „Svaki dan uzimaju moć od svojih robova, koji imaju
magijski potencijal snažan kao i bilo ko od nas. Zamislite crnog čarobnjaka
sa deset robova. Ako bi od polovine njih uzimao snagu svakih par dana, za
par nedelja bi bio nekoliko stotina puta snažniji od čarobnjaka Gilde.“
Njegove reči je pratila tišina.
„ Ali ta moć se umanjuje kako se koristi“, reče Balkan. „Nakon bitke,
crni čarobnjak je slabiji.“
„Da“, odgovori Akarin.
Balkan je izgledao zamišljeno. „Pametni napadač bi prvo ubio robove.“
„Zašto ranije nismo čuli za ove Ičanije?“ odjeknu dvoranom glas
upravitelja Kita. „Trgovci putuju u Sačaku svake godine. Povremeno su
izveštavali o sastajanju čarobnjaka u Arvisu, ali ne crnih čarobnjaka.“
„Ičaniji su izgnanici. Oni žive u pustarama i o njima se ne govori javno u
Arvisu“, odgovori Akarin. „Dvor Arvisa je opasno političko bojno polje.
Sačakanski čarobnjaci ne dozvoljavaju drugima da otkriju granice njihovih
veština i moći. Sigurno neće dozvoliti kajrelijanskim trgovcima da otkriju ono
što kriju i od svojih zemljaka?“
„Zašto Ičaniji žele da napadnu Kajreliju?“ upita Balkan.
Akarin slegnu. „Postoji mnogo razloga. Verujem da je glavni razlog da
pobegnu iz pustara i povrate položaj moći u Arvisu, ali znam da neki žele da
se osvete za Sačakanski rat.“
Balkan se namršti. „Ekspedicija u Arvis potvrdila bi istinitost ovoga.“
„Svako koga bi prepoznali kao Gildinog čarobnjaka, bio bi ubijen ako bi
se približio Ičanijima“, upozori Akarin. „A sumnjam da ima nekoga u Avarisu
ko je svestan Karikovih ambicija.“
„Kako da potvrdimo istinu?“ upita Vinara. „Da li ćeš se podvrgnuti
čitanju istine?“
„Ne.“
„To teško da budi poverenje u tebe.“
„Onaj koji čita može da otkrije tajnu crne magije iz mog uma“, dodade
Akarin. „Neću to da rizikujem.“
Vinara suzi oči. Pogledala je u Soneu. „Možda onda Sonea?“
„Ne?“
„Da li je i ona naučila crnu magiju?“
„Ne“, odgovori on, „ali poverio sam joj informacije koje ne bi trebalo da
se rašire osim u slučaju najveće potrebe.“
Sonei je srce ludački udaralo. Pogledala je u pod. Lagao je zbog nje.
„Da li je Rotenova priča tačna?“ upita Vinara.
„Jeste.“
„Da li priznaješ da si zatražio pokroviteljstvo nad njom samo da bi
primorao Rotena i Soneu da ćute?“
„Ne, zatražio sam pokroviteljstvo nad Soneom i zato što ima veliki
potencijal. Potencijal koji je bio sramno zanemaren. Zaključio sam samo da
je iskrena, vredna i izuzetno nadarena.“
Sonea ga iznenađeno pogleda. Osetila je poriv da se nasmeši, ali je
uspela da ga suzbije.
Onda se ohladila kada je iznenada razumela šta radi.
Ubeđivao ih je da je zadrže u Gildi, govoreći im da ima veštine i
informacije koje će im možda biti potrebne. Čak i da njemu ne poveruju,
možda će se sažaliti na nju. Bila je njegov talac. Obmanom je naterana da mu
pomaže. Gilda će je možda čak i pomilovati. Ipak je ona samo pročitala par
knjiga, a i to samo na Akarinov podsticaj.
Namrštila se. Međutim, ovo je činilo da Akarin izgleda gore. A on ih je
ohrabrivao da vide stvari na taj način. Od kada je saznala za Ičanije, gajila je
nadu, da će ga Gilda, ako sazna istinu, pomilovati. Ali sada se pitala da li je
Akarin uopšte razmišljao o toj mogućnosti.
Ako se nije nadao da će biti pomilovan, šta je planirao? Sigurno ne
namerava da dopusti da ga pogube?
Ne, ako bi došlo do toga, izborio bi se i pobegao. Da li bi uspeo u tome?
Ponovo je razmislila koliko je iskoristio svoje moći u borbi sa Ičani
ženom. Srce je počelo da joj udara brže kada je shvatila da lako može da
bude preslab da bi pobegao od Gilde.
Osim ako mu ona ne da svu svoju snagu, uključujući ono što je uzela od
Ičanijke.
Sve što treba da uradi jeste da ga dotakne i pošalje mu svoju moć.
Ratnici oko njega bi pokušali da je zaustave. Morala bi da se bori sa njima.
Međutim, kada bi se to dogodilo, shvatili bi da koristi više moći nego što
bi trebalo da poseduje.
A tada nimalo ne bi bili skloni da je pomiluju.
Znači da je jedini način da spase Akarina da otkrije da i sama koristi crnu
magiju.
„Sonea.“
Podigla je pogled i zatekla Lorlena kako je napeto posmatra.
„Da, upravitelju.“
On zažmiri.
„Da li te je Akarin naučio kako da čitaš nevoljni um?“
„Da.“
„I da li si sigurna da je ono što si videla u špijunovom umu istina?“
„Sigurna sam.“
„Gde si bila noći kada je umro gospodar Džolen?“
„Bila sam sa visokim gospodarom.“
Lorlen se namršti. „Šta ste radili?“
Sonea je oklevala. Sada je bio trenutak da se otkrije. Ali Akarin možda
ima razlog zašto ne želi da ona to učini.
Želi da u Gildi ostane neko ko zna istinu. Od kakve ću ja biti koristi, ako
on bude mrtav? Bolje je da zajedno pobegnemo. Ako Gildi bude trebala
naša pomoć, moći će da stupi u kontakt sa nama preko Lorlenovog krvavog
prstena.
„Sonea?“
Sigurna sam u jednu stvar. Ne mogu im dopustiti da ubiju Akarina.
Duboko udahnuvši, ona podže pogled da sretne Lorlenov.
„Učio me je crnoj magiji.“
Dvoranu ispuniše uzdasi i povici. Krajičkom oka je videla kako se
Akarin okreće i zuri u nju, ali održala je pogled na Lorlenu. Srce joj je tuklo,
i osetila se bolesno, ali se naterala da nastavi. „Tražila sam od njega da me
nauči. Isprva je odbio. Tek nakon što ga je ičanijska špijunka povredila, ja
sam...“
„Svojevoljno si naučila crnu magiju?“ uzviknu Vinara.
Sonea klimnu. „Da, gospo. Kada je visoki gospodar bio ranjen, shvatila
sam da neće biti nikoga da nastavi borbu ako on umre.“
Lorlen pogleda Akarina. „Sada i neće biti.“
Od njegovih reči je podiđoše žmarci. Očigledno je Lorlen razumeo šta je
Akarin pokušavao da učini. Saznanje da je bila u pravu u pogledu svojih
pretpostavki, pružilo joj je gorko zadovoljenje.
Pogledavši Akarina, zapanjila se kada je videla bes na njegovom licu.
Brzo je skrenula pogled. Rekao je da učinim kao što mi kaže. Obuzela ju je
sumnja. Da li sam pogrešila? Da li sam upravo upropastila neki plan koji
nisam mogla da shvatim?
Ali Akarin bi sigurno shvatio da bi ona razumela da on žrtvuje sebe da bi
ona ostala u Gildi. Mora da je razmišljao o tome da će ona odbiti da ga
napusti.
„Sonea.“
Srca koje je i dalje dobovalo, ona se natera da pogleda Lorlena.
„Da li je Akarin ubio Džolena?“
„Ne.“
„Da li je ubio svedoka?“
Stomak joj se obrnu od pitanja. „Ne znam. Nisam videla tog svedoka,
tako da ne mogu da kažem. Mogu samo da vam kažem da nisam videla da
ubija ženu.“
Lorlen klimnu i pogleda u više čarobnjake.
„Imate li još pitanja?“
 „Da“, reče Balkan. „Kada smo stigli u Rezidenciju, ni ti niti Akarin niste
bili tu. Kasnije ste zajedno stigli. Gde ste bili?“
„Otišli smo u grad.“
„Zašto?“
„Da se obračunamo sa još jednim špijunom.“
„Da li je Akarin ubio tog špijuna.“
„Ne.“
Balkan se namršti na nju, ali ništa ne reče. Lorlen pogleda u više
čarobnjake, a onda se okrenu i osmotri ostatak dvorane.
„Da li ima još pitanja?“
Odgovori mu samo tišina. Sonea odahnu od olakšanja. Lorlen klimnu.
„Sada ćemo raspraviti ono što smo...“
„Čekajte!“
Lorlen se okrenu ka čelu dvorane. „Da, gospodaru Balkane “
„Još jedno pitanje. Za Soneu.“
Naterala se da sretnje njegov pogled.
„Da li si ti ubila tu Ičanijku?“
Hladnoća je obuze. Pogledala je Akarina. Zurio je u pod, namršteno i
poraženo.
Kakve veze ima ako im i kažem?, pomislila je. Samo da bih pokazala da
verujem da je istina ono što on kaže. Podigla je bradu i uzvratila Balkanu
pogled.
„Da.“
Dvorana se ispuni povicima. Balkan uzdahnu i protrlja slepoočnice.
„Rekao sam vam da im ne date da stoje zajedno“, promrmljao je.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Presuda Gilde

Čim je Lorlen pozvao na još jednu pauzu za raspravu, Danil požuri do

Rotena. Video je da je njegov prijatelj reagovao na Soneino priznanje kao da
ga je neko udario. Sada je Roten je stajao i zurio u pod.
Danil stiže do svog prijatelja i spusti ruku na njegovo rame.
„Vas dvoje ne prestajete da me iznenađujete“, reče nežno Danil. „Zašto mi
nisi rekao pravi razlog zbog kojeg si izgubio pokroviteljstvo nad Soneom?“
Roten odmahnu glavom. „Nisam mogao. Možda je mogao da... pa,
pretpostavljam da sada jeste.“ Pogledao je u Soneu, a onda uzdahnuo. „Ja
sam kriv za ovo. Ja sam je ubedio da pristupi Gildi.“
„Ne, nisi. Nikako nisi mogao da znaš da će se ovo dogoditi.“
„Ne, ali sam je naterao da preispita svoja verovanja kada je došla ovde.
Naučio sam je da vidi dalje od njih da bi mogla da prihvati svoje mesto među
nama. Verovatno je isto učinila za... za...“
„Šta ako je sve ovo istina? Onda je imala dobar razlog za ono što je
učinila.“
Roten podiže pogled, sa izrazom očaja na licu. „Kakve ima veze? Upravo
je osigurala svoje pogubljenje.“
Preletevši pogledom preko prostorije Danil primeti izraze viših
čarobnjaka, a onda i kralja. Izgledali su oprezno i nervozno. Onda je
pogledao Soneu i Akarina. Sonea je stajala uspravno i odlučno, iako nije
mogao da oceni koliko toga je bilo prisilno. Izraz visokog gospodara je bio...
pribran. Pogledavši pažljivije, Danil vide bes u stisku Akarinove vilice.
Nije nameravao da Sonea otkrije toliko, pomisli Danil.
Ali uprkos ovome, on i Sonea su stajali bliže jedno drugom. Par koraka i
bili bi rame uz rame. Danil klimnu.
 „Nisam siguran da je tako, Rotene.“
Kada su se viši čarobnjaci vratili na svoja mesta, počeli su da prenose šta
su izrazili pripadnici njihovih disciplina. Lorlen je pažljivo slušao.
„Mnogima je teško da poveruju u njegovu priču“, reče Vinara, „ali neki
su istakli da bi smislio nešto uverljivije od ovoga ako bi želeo da se opravda
izmišljenom pričom.“
„Mojim ratnicima je ovo uznemirujuče", dodade Balkan. „Kažu da ne
možemo da zanemarimo mogućnost da govori istinu i da se suočavamo sa
opasnošću napada iz Sačake. Moramo ovo podrobnije istražiti.“
Sarin klimnu. „Da, moji ljudi se slažu. Mnogi su pitali da li u knjigama
ima informacija koje bismo mogli da upotrebimo da se odbranimo ako bi
došlo do napada. Plašim se da nema. Ako Akarin govori istinu, možda nam je
potreban.“
„I ja bih želeo da detaljnije ispitamo Akarina. Obično bih predložio da ga
zadržimo dok se njegove tvrdnje ne dokažu.“
„Ne možemo propisno da ga zatvorimo“, podseti ga Vinara.
„Ne“, Balkan napući usta, a onda pogleda Lorlena. „Misliš li da će da
sarađuje?“
Lorlen slegnu ramenima. „Do sada je sarađivao.“
„To ne znači da će i da nastavi“, reče Vinara. „Koliko mi znamo, možda
radimo upravo ono što on namerava da učinimo. Možda postane krajnje
nevoljan za saradnju ako učinimo nešto drugo.“
„Očevidno je da to nije ono što on želi“, složi se Balkan. „Mada je ova
priča sa sačakanskim čarobnjacima način da nas zbuni i uspori nas.“
„Zbog čega da nas uspori?“ upita Sarin.
Balkan podiže ramena. „Nemam predstavu.“
„Ali ne možemo da ga pustimo“, reče odlučno Vinara. „Akarin je
svojevoljno priznao da koristi crnu magiju. Bilo da je počinio ubistva ili ne,
ne možemo da pokažemo razumevanje za nekoga ko je prekršio jedan od
naših najstrožih zakona. Moramo se postarati da Akarin bude kažnjen.“
„Odgovarajuća kazna je pogubljenje“, podseti je Sarin. „Da li bi ti
nastavila da saraduješ ako bi znala da je to tvoja kazna?“
„Nema sumnje da bi se takođe protivio pokušaju da mu oduzmemo
moći.“ Vinara uzdahnu. „Balkane, koliko je snažan?“
Ratnik razmisli. „Zavisi. Da li govori istinu? Rekao je da bi crni
čarobnjak sa deset robova za nekoliko nedelja skupio snagu stotine Gildinih
čarobnjaka. Vratio se pre osam godina, iako tvrdi da do pre pet nije počeo da
je ponovo koristi. Pet godina je dug period da se neko osnaži, čak i da je to
donedavno bilo samo od sluge.“
„Tokom tog vremena se borio sa devet robova“, dodade Sarin. „To bi ga
takođe oslabilo."
Balkan klimnu. „Možda i nije tako snažan kao što mislimo. Medutim, ako
ne govori istinu, situacija može biti daleko gora. Možda se mnogo duže
osnaživao. Možda je ubijao ljude u gradu. A tu je i gospodar Džolen i
njegovo domaćinstvo.“ Balkan uzdahnu. „Čak i kada bih bio siguran u
njegovu iskrenost i snagu, postoji još jedan faktor koji onemogućuje da
predvidimo šta će se dogoditi ako pokušamo da upotrebimo silu.“
„Šta je to?“
Balkan se okrenu na levo. „Pažljivo pogledajte Soneu. Da li osećate?“
Okrenuli su se i pogledali Soneu.
„Moć“, reče Sarin.
„Da“, kaza Balkan. „I to poprilično moći. Nije još naučila da je skriva
kao što on to čini.“ Zastao je. „Rekla je da ju je pre dva dana učio crnoj
magiji. Ne znam koliko traje ta obuka, ali on tvrdi da je suštinu naučio u
jednoj lekciji. Sonea nije imala ovu auru moći oko sebe kada je pre nedelju
dana vežbala u Areni. Siguran sam da bih osetio da jeste. Mislim da je ta
žena, za koju je priznala da je ubila, izvor njenog naglog povećanja snage.
Sonea nije mogla da postane tako moćna preko noći da je ubila običnu ženu.“
Okrenuli su se i ćutke i zamišljeno posmatrali polaznicu.
„Zašto je Akarin pokušao da sakrije Soneinu umešanost?“ zapita se Sarin
naglas.
„I zašto je ona odlučila da je otkrije?“ dodade Vinara.
„Možda želi da se osigura da preživi neko sa sposobnošću da se bori
protiv Sačakanaca“, reče Sarin. Namrštio se. „To ukazuje da knjige nisu
dovoljne.“
„Možda samo želi da je zaštiti“, reče Vinara.
„Gospodaru Balkane“, progovori novi glas.
Ratnik iznenađeno podiže pogled. „Da, vaše veličanstvo?“
Svi se okrenuše ka kralju. Nadvijao se preko naslona prazne stolice
visokog gospodara, zelenih i prodornih očiju.
 „Da li mislite da je Gilda sposobna da istera Akarina iz Savezničkih
zemalja?"
Balkan je oklevao. „Iskreno, ne znam, vaše veličanstvo. Čak i ako bismo
uspeli, to bi iscrplo večinu naših čarobnjaka. Ako ti sačakanski čarobnjaci
postoje, možda bi to videli kao savršenu priliku da napadnu.“
Mladi kralj uze ovo k znanju.
„Upravitelju Lorlene, da li mislite da bi se povinovao ako bi mu bilo
naređeno da napusti Savezničke zemlje?“
Lorlen iznenađeno trepnu. „Mislite na... izgnanstvo?“
„Da.“
Viši čarobnjaci se zamišljeno pogledaše.
„Najbliža nesaveznička zemlja je Sačaka“, istaknu Balkan. „Ako je
njegova priča istinita.
Lorlen se namršti, a onda gurnu ruke u džepove. Njegovi prsti dotaknuše
prsten.
— Akarine?
— Da?
— Da li bi prihvatio izgnanstvo?
— Umesto da se borbom probijem odavde? Lorlen oseti blagu
zabavljenost. Nadao sam se nečemu boljem.
Usledila je tišina.
— Akarine? Znaš gde bi te poslali?
— Da.
— Da li treba da pokušam da ih ubedi da te pošalju negde drugde.
— Ne. Morali bi da me vode daleko od Kajrelije. Gildi je potrebno da
ovde ostanu čarobnjaci koje bi poslali kao moju pratnju, u slučaju da Ičaniji
napadnu.
Ponovo su ućutali. Lorlen pogleda u druge čarobnjake. Sa iščekivanjem
su ga posmatrali.
— Akarine? Kralj očekuje odgovor.
— U redu. Vidi da li možeš da ih nagovoriš da zadrže Soneu ovde.
— Učiniču šta mogu.
„Pretpostavljam da možemo samo da ga ubedimo da mirno ode“, reče
Lorlen. „Alternativa je, ako želite da izbegnete sukob, da mu dozvolite da
ostane kao zarobljenik.“
 Kralj klimnu. „Glupo je zarobljavati čoveka kojeg ne možeš da
kontrolišeš, a mora se videti da je kažnjen, kao što je gospa Vinara rekla.
Međutim, ovu pretnju iz Sačake moramo istražiti i potvrditi. Ako se ispostavi
da je u pravu, možemo ga pronaći i zatražiti savet."
Balkan se namršti. „Voleo bih da ga podrobnije ispitam.“
„Možete to da učinite na putu do granice.“ Kraljev pogled bio je strog.
Ostali razmeniše zabrinute poglede, ali niko se nije usprotivio.
„Mogu li da govorim, vaše veličanstvo?“
Svi se okrenuše i ugledaše Rotena kako stoji u podnožju stepeništa.
„Možete“, odgovori kralj.
„Hvala vam.“ Roten pognu glavu na trenutak, a onda pogleda u svakog od
viših čarobnjaka.
„Molim vas da razmislite o Soneinoj mladosti i o tome kako je lako
uticati na nju, kada joj budete presuđivali. Ona je neko vreme bila njegov
zarobljenik. Ne znam kako ju je ubedio da mu se pridruži. Ona je tvrdoglava
i dobronamerna, ali kada sam je uveravao da pristupi Gildi, podsticao sam je
da preispita svoje nepoverenje prema čarobnjacima. Sada ju je to, možda,
navelo da odbaci svoje nepoverenje prema Akarinu.“ Slabašno se osmehnuo.
„Kada bude shvatila da je obmanuta, mislim da će kazniti sebe bolje nego što
bi to iko od nas mogao da učini.“
Lorlen pogleda u kralja. Klimao je glavom.
„Razmotriću vaše reči, gospodaru...“
„Roten.“
„Hvala vam, gospodaru Rotene.“
Roten se spusti na jedno koleno, zatim ustade i udalji se. Vladar ga je
pratio pogledom, a onda počeo da lupka prstima po naslonu stolice visokog
gospodara.
„Šta mislite, kako će reagovati polaznica visokog gospodara kada njen
pokrovitelj bude proteran?“
Sonea je stajala u potpunoj tišini.
Ratnici koji su okruživali nju i Akarina, zatvorili su ih unutar barijere
koja je odbijala svu buku iz dvorane. Posmatrala je kako se čarobnjaci
okupljaju i raspravljaju. Nakon duge pauze viši čarobnjaci se vratiše na
svoja sedišta i započeše žučnu raspravu.
Akarin se primaknu za korak bliže njoj, ali nije je pogledao.
 „Odabrala si nepovoljan trenutak za neposlušnost, Sonea.“
Trgnula se kada je čula bes u njegovom glasu. „Da li ste zaista mislili da
ću da im dopustim da vas pogube?“
Pre nego što je odgovorio, prošlo je dosta vremena.
„Potrebna si mi da ostaneš ovde i nastaviš sa borbom.“
„Kako mogu to da učinim ako Gilda motri na svaki moj pokret?“
„I najmanja prilika je bolja od nepostojanja prilike. Ako ništa drugo,
pozvaće te kao poslednje rešenje.“
„Ako bi imali mene, ne bi nikada razmišljali o tome da vam dozvole da
živite“, odvrati ona. „Neću da im dozvolim da me upotrebe kao izgovor da
vas ubiju.“
Počeo je da se okreće ka njoj, a onda stao kako se zvuk iznenada vratio.
Lorlen ustade i udari u gong.
„Vreme je da presudimo da li su Akarin iz porodice Delvon, od kuće
Velan, visoki gospodar Čarobnjačke gilde, i Sonea, njegova polaznica, krivi
za zločine za koje su optuženi.“
Podigao je ruku. Iznad nje se pojavi svetlosna kugla, a onda odlete do
tavanice. Viši čarobnjaci učiniše isto, a zatim još stotine kugli dolebdeše od
ostalijh čarobnjaka, i Dvorana gilde se ispuni sjajem.
„Da li prosuđujete da je Akarin iz porodice Delvon, od kuće Velan,
nesumnjivo kriv za ubistvo gospodara Džolena, njegove porodice i slugu?“
Nekoliko kugli polako pocrvene, ali većina ostade bela. Viši čarobnjaci
su dugo zurili u njih, i Sonea shvati da ih broje. Kada su ponovo pogledali
Lorlena svako od njih jednom odmahnu glavom.
„Većina je odrično odgovorila“, obznani Lorlen. „ Da li prosuđujete da je
Akarin iz porodice Delvon, od kuće Velan, nesumnjivo kriv za traženje
znanja, učenje, korišćenje, i kao dodatak ranijim optužbama, ubijanje crnom
magijom?“
Istog trena sve kugle postadoše crvene. Lorlen nije sačekao da viši
čarobnjaci prebroje kugle.
„Većina je odgovorila potvrdno“, izjavi Lorlen. „Da li prosuđujete da je
Sonea, polaznica visokog gospodara, kriva za traženje znanja i, kao dodatak
prethodnoj optužbi, učenje, korišćenje i ubijanje crnom magijom?" Kugle
svetlosti ostadoše crvene. Lorlen lagano klimnu.
„Većina je odgovorila potvrdno. Kazna za ovaj zločin koju propisuje
zakon je pogubljenje. Mi, viši čarobnjaci, raspravljali smo o prikladnosti ove
kazne imajući na umu razloge za navedene zločine, ako se ispostavi da su
zaista počinjeni. Više bismo voleli da kazna bude odložena dok se ne utvrdi
istinitost ovih razloga, ali zbog prirode zločina, osećamo da nešto odmah
mora da bude učinjeno.“ Zastao je. „Kao kaznu za Akarina odabrali smo
izgnanstvo.“
Dvorana se ispuni mrmljanjem kada je ovo bilo izrečeno. Sonea začu
nekoliko slabih protivljenja, ali nijedan čarobnjak nije podigao glas da se
pobuni.
„Akarine iz porodice Devlon, od kuće Velan, više nisi dobrodošao u
Savezničkim zemljama. Bićeš ispraćen do najbliže nesavezničke zemlje. Da li
prihvataš ovu presudu?“
Akarin pogleda u kralja, a onda pade na jedno koleno.
„ Ako je to kraljeva volja.“
Vladar podiže obrve.
„Jeste“, reče.
„Onda ću otići.“
Dvoranom je vladala tišina dok je Akarin ustajao. Lorlenov uzdah
olakšanja su svi čuli. Okrenuo se i pogledao Soneu.
„Sonea. Mi, viši čarobnjaci, odlučili smo da ti pružimo još jednu priliku.
Ostaćeš ovde pod ovim uslovima: moraš se zakleti da nikada više nećeš
koristiti crnu magiju, od danas ti neće biti dozvoljeno da napuštaš Gildu, i
nikada ti neće biti dozvoljeno da podučavaš druge. Da li prihvataš ovu
presudu?“
Sonea je u neverici zurila u Lorlena. Gilda je prognala Akarina, ali njoj je
oprostila, iako su oboje počinili isti zločin.
Ali nije bilo isto. Akarin je njihov vođa i njegov zločin je izgledao veći,
pošto je trebalo da predstavlja vrednosti Gilde. Ona je bila mlada žena
podložna uticajima. Devojka iz straćarnika. Lako kvarljiva. Verovali su da je
navedena da zastrani, a da je Akarin svojevoljno prihvatio crnu magiju. A
istina je da je ona odabrala da je nauči, a da je on na to bio primoran.
Znači da će joj dozvoliti da ostane u privremenoj bezbednosti i udobnosti
Gilde, dok Akarina pošalju van Savezničkih zemalja do najbliže
nesavezničke zemlje, koja je bila... Zastade joj dah.
Sačaka.
 Iznenada nije mogla da diše. Poslaće ga u ruke njegovim neprijateljima.
Sigurno znaju će umreti ako je njegova priča istinita.
Ali na taj način neće rizikovati bitku koju mogu da izgube.
„Sonea“, ponovi Lorlen. „Da li prihvataš ovu presudu?“
„Ne.“
Iznenadio ju je bes u sopstvenom glasu. Lorlen je zapanjeno piljio u nju, a
onda u Akarina.
„Ostani“, reče joj Akarin. „Nema smisla da oboje odemo.“
Ne, ako idemo u Sačaku, pomisli ona. Ali možda zajedno uspemo da
preživimo. Mogla bi da mu pomogne da se osnaži. Sam bi samo slabio.
Uhvatila se za ovu malu nadu i okrenula se ka njemu.
„Dala sam Takanu reč da ću voditi računa o tebi. Nameravam da je
održim.“
Oči mu se suziše. „Sonea...“
„Nemoj mi reći da ću ti smetati“, procedi ona, svesna brojnih svedoka.
„To me ni ranije nije sprečilo, a neće ni sada. Znam kuda te šalju. Polazim s
tobom, svidelo se to tebi ili ne.“ Okrenuvši se čelu dvorane, ona podiže glas
tako da je svi čuju.
„Ako ćete poslati visokog gospodara Akarina u izgnanstvo, morate
poslati i mene. Onda, kada se opametite, on možda još bude bio živ i
sposoban da vam pomogne.“
Dvorana je bila tiha. Lorlen je zurio u nju, a onda pogledao u više
čarobnjake. Sonea je videla poraz i ljutnju na njihovim licima.
„Ne, Sonea! Ostani ovde.“
Sonea oseti kako joj se stomak okrenu. Naterala se da pogleda preko
prostorije u Rotena.
„Žao mi je, Rotene“, reče ona, „ali neću ostati.“
Lorlen duboko udahnu. „Sonea, pružiću ti samo još jednu šansu. Da li
prihvataš ovu presudu?“
„Ne.“
„Onda neka se zna u svim Savezničkim zemljama da su Akarin iz
porodice Devon, od kuće Velan, nekada visoki gospodar Čarobnjačke gilde, i
Sonea, nekada polaznica visokog gospodara, prognani zbog zločina učenja
crne magije i korišćenja i ubijanja njome.“
Okrenuo se gospodaru Balkanu i rekao nešto previše tiho da bi se čulo.
Onda je sišao sa svog sedišta, ušao u krug ratnika i stao nekoliko koraka od
Akarina. Sonea začu cepanje tkanine.
„Izbacujem te, Akarine. Ne vraćaj se više u moje zemlje.“
Akarin je zurio u Lorlena, ali ništa nije rekao. Upravitelj ode od njega i
priđe Sonei. Na trenutak je sreo njen pogled, a onda ga je spustio, uhvatio je
za rukav i iscepao ga.
„Izbacujem te, Sonea. Ne vraćaj se više u moje zemlje.“
Okrenuvši se u mestu, otišao je. Sonea pogleda poderotinu na njenom
rukavu. Bila je mala, dugačka kao prst. Mali gest, ali tako presuđujući.
Viši čarobnjaci ustadoše i počeše da se spuštaju kroz redove između
sedišta. Sonei se srce steže kada je gospodar Balkan ušao u krug i prišao
Akarinu. Kada je pocepao crnu odoru i izgovorio obredne reči, ostatak viših
čarobnjaka stade u red iza njega, i ona shvati da svi čekaju na red.
Kada joj se Balkan primakao, primorala se da gleda kako ratnik cepa
njenu odoru i izgovara ritualne reči. Za to joj je bila potrebna sva odlučnost,
ali uspela je da sretne njegov pogled, a onda i poglede svih čarobnjaka koji
su usledili.
Kada su svi viši čarobnjaci obavili ritual, Sonea uzdahnu od olakšanja.
Ostatak Gilde ustade sa sedišta. Umesto da odu do vrata Dvorane gilde,
počeli su jedan po jedan da prilaze Akarinu.
Izgledalo je kao da će morati da mnogo, mnogo puta istrpi ceremoniju
odbacivanja.
Uznemirilo ju je razumevanje toga. Bila joj je potrebna sva snaga volje da
se suoči sa njima. Bila je nepomična kada su svi čarobnjaci koji su je
podučavali zastajali da pocepaju njenu odoru, sa izrazima neodobravanja ili
razočarenja na licima. Ritualne reči gospe Taje bile su skoro nečujne, i ona je
žurno otišla. Gospodar Jikmo ju je ispitivajuće posmatrao, a onda žalosno
odmahnuo glavom. Na kraju je ostalo još samo nekoliko čarobnjaka.
Pogledala ih je kada su ušli u krug, i osetila grč u stomaku.
Roten i Danil.
Njen bivši pokrovitelj je polako prišao Akarinu. Zurio je u njega, pogleda
zažarenog od gneva, a onda se Akarinove usne pomeriše. Nije mogla da čuje
šta je rekao, ali je plamen u Rotenovim očima zamro. Roten promrmlja nešto
u odgovor i posegnu da pocepa Akarinovu odoru. Izgovorio je ritualne reči, a
onda zadržao pogled na podu dok je pravio par kratkih koraka do nje.
 Osetila je kako joj se grlo steže. Rotenovo lice je izgledalo ispijeno i
duboko izborano. Podigao je pogled ka njoj i njegove svetloplave oči su se
zacaklile kada su se suze skupile u njima.
„Zašto, Sonea?“ promuklo je prošaptao.
Osetila je kako joj vlaga ispunjava oči. Čvrsto ih je sklopila i teško
progutala.
„Šalju ga u smrt.“
„A tebe?“
„Dvoje možda prežive tamo gde jedan ne bi. Gilda će sama otkriti istinu.
Kada to učini, vratićemo se.“
Duboko je udahnuo, a onda prišao i zagrlio je.
„Čuvaj se, Sonea.“
„Hoću, Rotene.“
Njegovo ime joj zastade u grlu. Odmakao se. Kada se povukao, shvatila
je da nije poderao njenu odoru. Osetila je vlažnu liniju kako joj se pruža niz
obraz i brzo ju je obrisala kada je Danil stao pred nju.
„Sonea.“
Primorala se da ga pogleda. Danil mirno dočeka njen pogled.
„Sačakanci, a?“
Klimnula je, nemajući poverenja u svoj glas.
Napućio je usta. „Moraćemo to da ispitamo.“ Potapšao ju je po ramenu, a
onda se okrenuo. Posmatrala ga je kako prilazi Rotenu.
Pažnja joj je bila odvučena kako su, jedan po jedan, ratnici koji su
okružavali nju i Akarina, prišli da obave ritual. Kada su završili, pogledala je
po prostoriji i otkrila da su čarobnjaci načinili dva niza ka izlazu Dvorane
gilde. Iza njih su stajali polaznici. Odahnula je od olakšanja što oni nisu
učestvovali u ritualu. Suočavanje sa Reginom u ovoj situaciji bilo bi...
zanimljivo.
Viši čarobnjaci sa Lorlenom na čelu sačiniše drugi krug oko straže
ratnika. Kada se upravitelj zaputio ka vratima Dvorane gilde, njihova
dvostruka pratnja je pošla za njim i prošla između dva niza čarobnjaka i
dođoše do vrata Univerziteta.
Izvan zgrade bio je krug konja, koje su držali paževi. U sredini su čekala
dva konja. Akarin priđe paru u sredini, sa Soneom za petama. Kako se vinuo
u sedlo jednog od njih, ona je oklevala i sumnjičavo pogleda drugog konja.
 „Da li sumnjaš u svoju odluku?“
Sonea se okrenu i zateknu gospodara Osena pored sebe kako drži uzde.
Sonea odmahnu glavom. „Ne, samo što... nikada ranije nisam jahala.“
Osvrnuo se ka gomili čarobnjaka koji su prolazili kroz vrata iza nje, a
onda okrenuo svog konja tako da ju je zaklonio od pogleđa.
„Stavi ruku na prednji deo sedla, a onda stavi ovde vrh leve čizme.“
Uhvatio je dizgine njenog konja i držao ga nepomičnim. Sonea učini kao što
jo je rekao, i prateći dalja uputstva, uspe nekako da se popne u sedlo.
„Ne brini mnogo oko upravljanja“, reče joj. „Slušaće naređenja.“
„Hvala vam, gospodaru Osene.“
Pogledao ju je i klimnuo jednom, a onda se okrenuo i skočio na svog
konja.
Sa svog visokog mesta, videla je gomilu čarobnjaka koja se okupljala
ispred Gilde. Viši čarobnjaci su stajali duž najnižeg stepenika Univerziteta,
osim gospodara Balkana koji se pridružio straži ratnika na konjima. Sonea
potraži kralja, ali nije ga bilo nigde na vidiku.
Lorlen istupi i polako priđe Akarinu. Pogledao je u njega i zavrteo
glavom.
„Dobio si neku vrstu druge prilike, Akarine. Dobro je iskoristi.“
Akarin ga je za trenutak posmatrao. „I ti, prijatelju, iako se plašim da ćeš
se suočiti sa gorim problemima nego ja. Ponovo ćemo razgovarati.“
Lorlen se kiselo osmehnu. „Siguran sam da hoćemo.“
Odmakao se i vratio se na svoje mesto među višim čarobnjacima, a onda
klimnuo Balkanu. Ratnik obode svog konja i ostatak pratnje pođe za njim.
Kada je njen konj pošao, Sonea zgrabi jabuku svog sedla. Pogledala je
Akarina, ali njegove oči su bile uperene na Kapiju gilde. Kada je prošla kroz
ulaz, oprezno se okrenula i poslednji put pogledala Univerzitet, visok i
elegantan među ostalim zgradama Gilde.
Iznenadio ju je nalet tuge i kajanja.
Nisam shvatila koliko ovo mesto smatram domom, pomisli ona. Hoću li
preživeti i vratiti se da ga ponovo vidim?
Ili ću se, dodade mračniji glas, vratiti i zateći samo gomilu krša?
DRUGI DEO
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Zahtev

Sonea se promeškolji u sedlu i protegnu bolne mišiće na butinama. Iako

je svake večeri zaceljivala rane od sedla, nije bilo potrebno mnogo jahanja
pre nego što bi je telo ponovo zabolelo. Gospodar Osen joj je rekao da će se
navići na sedlo ako se ne isceljuje, ali nije videla svrhu očvršćivanja za
jahanje, kada će joj konj ubrzo biti oduzet.
Uzdahnula je i pogledala planine ispred sebe. Prethodnog dana su se prvi
put pojavile na horizontu. Senovita linija je polako rasla, a tog jutra sunce je
otkrilo padine neravnih stena i šume koje su se uzdizale do visokih vrhova.
Planine su izgledale divlje i neprohodne, ali sada kada je pratnja stigla do
niskih brda u podnožju, Sonea je videla belu traku kako vijuga među
drvećem prema uvali između dva vrha. Negde na kraju tog puta nalazila se
Utvrda i ulaz u Sačaku.
Lagana promena pejzaža fascinirala ju je. Nikada nije išla dalje od oboda
grada Imardina. Putovanje je bilo novo iskustvo za nju, a da su okolnosti
drugačije, možda bi u njemu i uživala.
Isprva je put išao duž polja izbrazdanih nizovima različitih biljaka.
Radnici koji su kopali rudu, sadili ili želi useve bili su i muškarci i žene, i
mladi i stari. Videla je kako i odrasli i deca duž puta gone stada domaćih
životinja. Male kuće stajale su same na velikim prostranstvima zemlje. Sonea
se pitala da li su njihovi žitelji srećni što žive tako izolovan život.
Povremeno bi ih put proveo kroz skupine kuća. U nekoliko ovakvih sela
gospodar Balkan je poslao jednog od svojih ratnika da kupi hranu. U podne
svakog od prethodna dva dna, sreli su čarobnjaka sa nekolicinom meštana
koji su ih čekali sa odmornim konjima. Menjali su atove da bi omogućili
grupi da nastavi putovanje svake noći. Pratnja nije zastajala niti se
zaustavljala da spava, tako da je pretpostavila da isceljivanjem uklanjaju
umor. Kada je upitala gospodara Osena zašto isceliteljskim moćima ne
odmaraju konje, rekao joj je da životinje ne bi istrpele umni napor koji dolazi
sa nedostatkom odmora, kao što to ljudi čine.
Do sada je osetila da se prilično dobro nosi sa nedostatkom sna. Prva noć
je bila vedra a put osvetljen svetlošću meseca i zvezda. Sonea je zadremala
koliko je mogla na leđima konja. Sledeće noći oblaci su prekrili nebo, pa su
putovali ispod gomile svetlosnih kugli.
Posmatrajući kako se planine uzdižu tako blizu, Sonea se pitala da li će
provesti i treću noć u Kajreliji.
„Stoj!“
Topot kopita na putu pretvori se u grebanje kako se pratnja zaustavila.
Njen konj priđe napred do Akarinovog. Sonea oseti tračak nade kada se
Akarin okrenuo da je pogleda. Nije progovorio sa njom, niti sa bilo kim
drugim, od kada su napustili Imardin.
Ali ništa nije rekao i okrenuo se da pogleda gospodara Balkana.
Starešina ratnika je predao nešto jednom od čarobnjaka. Novac da kupi
hranu u sledećem selu, pretpostavi Sonea. Osvrnula se i shvatila da stoje na
raskršću puteva. Jedan je nastavljao ka planinama, dok se drugi, manji put,
spuštao u oskudno pošumljenu dolinu, u kojoj je grupa kuća bila zbijena
pored uske reke.
„Gospodaru Balkane“, reče Akarin.
Svi se istog trena okrenuše ka njemu. Sonea se odupre iskušenju da se
nasmeši na iznenađene i uznemirene izraze pratioca. Znači, konačno je
odlučio da progovori.
Balkan oprezno pogleda Akarina. „Da?“
„Ako uđemo u Sačaku u ovim odorama, prepoznaće nas. Da li ćeš nam
dozvoliti da se presvučemo u običnu odeću?“
Balkanov skrenu pogled na Soneu, a onda ponovo pogleda Akarina.
Klimnuo je i okrenuo se ka ratniku koji je čekao.
„Onda kupi i odeću. Ništa previše fino ili jarko.“
Čarobnjak klimnu, a onda odmeri pogledom Akarina i Soneu, pre nego
što je odjahao.
Sonea oseti kako se čvor u njenom stomaku steže. Da li je ovo značilo da
su blizu Prevoja? Da li će danas stići do granice? Pogledala je u planine i
uzdrhtala.
Mnogo puta se nadala da će začuti umni poziv od Lorlena, kako im
naređuje da se vrate, ali nije verovala da će se to dogoditi. Način njihovog
odlaska iz Imardina je svima jasno pokazao da ona i Akarin više nisu
dobrodošli u Kajreliji.
Iskrivila je lice kada se setila. Balkan je izabrao vijugavi put kroz grad
koji ih je proveo kroz sve četvrti. Zaustavili su se na svakom velikom
raskršću ulica, zaustavljajući sve aktivnosti dok je Balkan obznanjivao njene
i Akarinove zločine i Gildinu kaznu. Akarinov izraz bio je smrknut od gneva.
Nazvao je čarobnjake budalama, ali je odbio da govori nakon toga.
Kolona je privukla veliku gomilu, i dok je pratnja stigla do Severne
kapije, okupila se gomila žitelja straćarnika koja ih je čekala. Kako je
kamenje poletelo ka Sonei, ona je žurno podignula štit.
Obuzelo ju je užasno osećanje izdaje dok su življi vikali i bacali
kamenice na nju i Akarina, ali je ubrzo izbledelo. Življi su verovatno videli
dva loša čarobnjaka iz Gilde koju su i ovako i onako prezirali, i iskoristili su
priliku da bacaju kamenice i upućuju uvrede bez odmazde.
Okrenuvši se u sedlu, Sonea pogleda put iza njih. Grad se sada nalazio
daleko iza horizonta. Ratnici iza nje pažljivo su je posmatrali.
Gospodar Osen je bio među njima. Njegova namrgođenost postade još
dublja kada su im se oči srele. Nekoliko puta je govorio sa njom tokom
putovanja, uglavnom da joj pomogne sa konjima koje je jahala. Nekoliko
puta je nagovestio da bi joj Gilda možda dozvolila da se vrati u Imardin ako
bi se predomislila. Odlučila je da ne odgovori kad god bi tako nešto
predložio.
Ali strah, neugodnost i Akarinovo ćutanje podrivali su njenu rešenost.
Okrenuvši se od Osena, ponovo je osmotrila Akarina. Njeni pokušaji da
razgovara sa njim, naišli su na grobnu tišinu. Izgledalo je da je odlučan u
tome da je ignoriše.
Ali ipak, povremeno ga je videla kako je posmatra. Ako ničim ne bi
odala da ga je primetila, njegov pogled bi se dugo zadržao na njoj, ali ako bi
pogledala ka njemu odmah bi usmerio pažnju na nešto drugo.
To je u njoj izazivalo i ljutnju i znatiželju. Nije posmatranje to što joj
smeta, već to što nije želeo da ona vidi kako je posmatra. Sonea se kiselo
osmehnu. Da li zapravo počinje da joj nedostaje prodorni, teško izdržljivi
pogled koji je tako dugo izbegavala?
Uozbiljila se. Nesumnjivo želi da se ona oseća nepoželjnom, da bi
podvila rep i odvukla se posramljeno u Gildu. Ili je u pitanju nešto
jednostavnije. Da li je zaista nije želeo u blizini? Mnogo puta se pitala da li
nju krivi za otkriće njihove tajne. Da li bi Balkan provalio u Akarinovu
podzemnu prostoriju da nije pronašao u njenoj spavaćoj sobi knjige o magiji.
Akarin joj je rekao da ih dobro sakrije. To je i činila, ali očigledno
nedovoljno dobro skrivenim.
Možda jednostavno misli da mu je bolje bez nje.
Onda greši, reče ona sebi. Bez pratioca od koga može da crpi snagu
postajaće slabiji svaki put kada upotrebi svoje moći. Sa njom pored sebe
možda će moći da se odbrani od napada Ičanija. Nije bitno da li se njemu
sviđa što sam sa njim.
Ah, ali bilo bi mnogo bolje ako bi mu se sviđalo.
Da li će biti prijateljskije nastrojen kada stignu do Sačake i kada više ne
bude bilo svrhe ubeđivati je da ga ostavi? Da li će prihvatiti njen izbor ili će
nastaviti da bude ljut na nju zato što ga nije poslušala? Namrštila se. Zar ne
razume da se odrekla svega da bi njega spasla?
Odmahnula je glavom. Nije bilo bitno. Nije želela njegovu zahvalnost.
Može da bude ćutljiv i zlovoljan koliko god želi. Ona samo želi da bude
sigurna da će on preživeti i to ne samo zato što to znači da će moći da se
vrate i pomognu da se Gilda spase od Ičanija. Da joj zaista nije stalo do
njega, ostala bi u Imardinu, čak i ako bi to značilo da postane zatvorenik u
Gildi. Ne, pošla je sa njim zato što nije mogla da podnese pomisao na to da
ga napusti nakon svega kroz šta je prošao.
Zamenila sam Takana, pomisli odjednom ona. Nekadašnji rob je napustio
Sačaku sa Akarinom i postao njegov verni sluga. Ona sada prati Akarina u
Sačaku. Šta to u njemu podstiče takvu privrženost?
Ja privržena Akarinu? Gotovo da se naglas nasmejala. Toliko toga se
promenilo. Mislim da mi se možda sada i dopadne.
A onda joj srce zastade.
Ili je u pitanju nešto više od toga?
Pažljivo je razmotrila to pitanje. Da postoji nešto više, sigurno bi to
primetila do sada. Iznenada se setila noći kada je ubila Ičanija. Nakon toga
Akarin je otresao nešto iz njene kose. Dodir je učinio da se oseća tako
čudno. Lagano. Ushićeno.
Ali to je bio samo efekat borbe. Preživljavanje tako bliskog susreta sa
smrću sigurno izaziva osećanje ushićenja. To ne znači da je... da je osetila...
Sve što treba da učinim jeste da pogledam u njega i znaću.
Iznenada ju je bilo strah da to učini. Šta ako je to tačno? Šta ako bude
sreo njen pogled i video nešto luckasto u njemu? Postao bi još odlučniji da je
natera da ostane u Kajreliji.
Spaslo ju je mrmljanje među pratnjom. Videla je kako se ratnik koji je
otišao do sela vraća. Preko krila mu je ležala vreća i zavežljaj. Kada je
stigao do grupe, zavežljaj je predao Balkanu.
Balkan ga razveza, a onda podiže grubo tkanu košulju i pantalone uskih
nogavica i jednu dugu vunenu košulju, kakve je Sonea videla da seljanke
nose. Pogledao je Akarina.
„Odgovara li?“
Akarin klimnu. „Poslužiće.“
Balkan zamota odeću i baci je Akarinu. Sonea je oklevala dok je Akarin
sjahivao, a onda je naterala svoje bolne noge da se pomere. Kada su joj
stopala dotakla tle, Akarin joj tutnu u ruke dugu košulju i drugi par
pantalona.
„Skrenite pogled“, naredi Balkan.
Sonea se osvrnu i vide kako im ostatak čarobnjaka okreće leđa. Čula je
cepanje svile kada je Akarin skinuo gornji deo odore i bacio ga na tlo.
Tkanina se presijavala na svetlosti sunca, dok su pocepani dronjci lepršali
kada ih je vetar uhvatio. Akarin zastade da to pogleda, bezizražajnog lica, a
zatim se ispravi i posegnu ka pojasu pantalona.
Sonea se brzo okrenu, iznenada crvenog lica. Pogledala je svoju odoru i s
mukom progutala.
Najbolje je da završim sa ovim.
Duboko udahnuvši, odvezala je pojas i brzo svukla gornji deo odore.
Njen konj se nervozno pomerio kada je Sonea bacila odeću na tlo i žurno
preko glave svukla košulju.
Dok je oblačila pantalone, bila je zahvalna izdašnoj dužini košulje koja
joj je dosezala skoro do kolena. Okrenuvši se, zatekla je Akarina kako
pažljivo posmatra uzde svog konja. Jednom je pogledao ka njoj, a onda se
vinuo na konja.
 Videla je da je Balkan ostao okrenut ka njima. Pa, neko mora da motri
na nas, pomisli ona kiselo. Prišla je konju, stavila čizmu u uzengiju i uspela
da se baci u sedlo.
Akarin je čudno izgledao u teškoj odeći. Košulja mu je čudno visila na
njegovom vitkom telu. Brada mu je bila zasenčena tamo gde su počele da
rastu tamne dlake. Nimalo nije ličio na impozantnog visokog gospodara koji
je tako dugo zastrašivao veći deo Gilde.
Pogledala je sebe i tiho othuknula. Teško da je i sama bila slika i prilika
elegancije. Košulju je verovatno odbacila zemljoradnikova žena. Grubo
tkanje je bilo hrapavo naspram njene kože, ali nije bilo gore od onoga što je
nosila pre nego što je stupila u Gildu.
„Gladna?“
Sonea se trgnu kada je shvatila da je gospodar Osen doveo svog konja uz
bok njenog. Pružio joj je komad zrnastog hleba i vrč. Zahvalno ih je prihvatila
i počela da jede, spirajući hleb gutljajima razblaženog vina. Vino je bilo
jeftino i kiselo, ali je blago umanjilo bol u njenim mišićima. Pružila je vrč
natrag.
Kada je pratnja završila sa jelom, nastavili su put, a njen konj se vrati
svom veselom kasu. Naterala se da ne zaječi i pomirila se sa još mnogo
časova jahanja i bolnih mišića.

Kako je Gol ušao u Serijev salon, njegov pogled odluta do Savare.

Učtivo je klimnuo, a onda se okrenuo ka Seriju.
„Takan kaže da su blizu granice“, izvestio je. „Sutra uveče će stići do
utvrde.“
Seri klimnu. Dao je Takanu udoban podzemni stan da u njemu odsedne,
ali bio je pažljiv da unajmi sluge koje nisu čule za misterioznu strankinju
koju je Serini zavoleo. Savara ga je zamolila da se postara da Takan nikada
ne sazna ništa o njoj. Ispravno je pretpostavila da Akarin može da se
sporazumeva sa svojim slugom, a ako Akarina zarobe Ičaniji, objasnila je,
možda saznaju za njeno prisustvo u Kajreliji. „Između mojih ljudi i Ičanija
vlada velika mržnja“, rekla je. Nije kazala zašto, a Seri je znao da ne treba da
je pritiska za još informacija.
Gol sede i uzdahnu. „Šta ćemo da radimo?“
„Ništa“, odgovori Seri.
 Gol se namršti. „Šta ako u grad dođe još jedan ubica?“
Seri pogleda Savaru i osmehnu se. „Mislim da ćemo se mi postarati za
njega. Obećao sam Savari sledećeg.“
Na njegovo iznenađenje, ona odmahnu glavom.
„Ne mogu sada da ti pomognem. Ne kada je Akarin otišao. Ičaniji će
posumnjati da su drugi umešani ako robovi nastave da umiru.“
Seri ju je ozbiljno posmatrao. „To bi ih odvratilo od daljeg slanja, zar
ne?“
„Možda. Ali moja naredenja su da ne privlačim pažnju na naše ljude.“
„Znači da sve zavisi od nas. Kako predlažeš da ih ubijemo?“
„Mislim da nečete morati. Imaju ono po šta su poslali robove.“
„Znači da su želeli Akarina?“ upita Gol.
„Da i ne“, odvrati ona. „Ubiće ga, ako budu mogli. Ali sada kada znaju
slabost Gilde, ona će biti njihova meta.“
Gol je zurio u nju. „Napašće Gildu?“
„Da.“
„Kada?“
„Uskoro. Gilda bi možda imala vremena da se pripremi da je u tajnosti
poslala Akarina. Ali svim zemljama su rekli za njega.“
Seri uzdahnu i protrlja slepoočnice. „Procesija.“
„Ne“, odgovori ona. „Iako je bilo glupo da javno objave Akarinov zločin i
kaznu, bili bi potrebni dani, a možda i nedelja ili dve da Ičaniji čuju za to.“
Odmahnula je glavom. „Čarobnjaci Gilde su danima raspravljali umovima o
Akarinu. Ičani su sigurno sve čuli.“
„Da li Gilda ima šanse?“ upita Gol.
Ona ga tužno pogleda. „Ne.“
Gol razrogači oči. „Gilda ne može da ih zaustavi?“
„Ne bez više magije.“
Seri ustade i poče da korača sobom. „Koliko ima Ičanija?“
„Dvadeset osam, ali oni od kojih treba da strahujemo načiniće grupu od
najviše desetoro.“
„Eh! Samo deset?”
„Svaki od njih je mnogostruko jači od čarobnjaka iz Gilde. Zajedno lako
mogu da pobede Gildu.
„Oh.“ Seri još nekoliko puta prošeta sobom. „Rekla si da bi ti sama ubila
Ičanijku. Znači da mora da si snažnija od čarobnjaka iz Gilde.“
Ona se osmehnu. „Mnogo snažnija.“
Seri primeti da je Gol malo pobledeo. „A šta je sa ostatkom tvog
naroda?“
„Mnogi su mi ravni, ako ne i snažniji.“
Zamišljeno je grizao usnu. „Šta bi tvoj narod želeo za uzvrat što pomaže
Kajreliji?“
Ona se nasmeši. „Tvoj narod ništa više ne bi prihvatio našu pomoć, nego
što bi prihvatio vladavinu Ičanija. I mi koristimo ono što Gilda naziva crnom
magijom.“
Seri omalovažavajuće odmahnu. „Predomisliće se oni oko toga ako
Ičaniji dođu.“
„Možda se to dogodi. Ali ljudi iz mog naroda se neće otkriti.“
„Rekla si da ne žele Ičanije u Kajreliji.“
„Da, to je tačno. Ali neće se umešati ako bi to njih ugrozilo. Mi smo
samo još jedna frakcija u Sačaki, koje se mnogi moćni ljudi plaše i koju bi
rado uništili. Ono što možemo da učimo je ograničeno.“
„Da li ćeš nam ti pomoći?“ upita Gol.
Ona teško uzdahnu. „Volela bih da mogu. Ali moja naređenja su da se
držim izvan tog sukoba. Moja naređenja su...“ pogledala je u Serija, „da se
vratim kući.“
Seri polako klimnu. Znači, odlazi. One noći na krovu je pretpostavio da
će se to dogoditi. Nije lako reći zbogom, ali ni on ne može sebi da dozvoli da
mu srce vlada glavom.
„Kada?“
Oborila je pogled. „Odmah. To je dugačak put. Ičaniji će motriti na
granicu Kajrelije. Moram da idem preko Elajna. Ali...“ Prepredeno se
nasmešila. „Ako ne odem večeras ili sutra ujutro, ne vidim kako bi to nešto
promenilo.“
Gol prekri šakom usta i nakašlja se.
„Ne znam“, odgovori Seri. „Može da promeni mnogo toga. Zarad dobra
Kajrelije, moram još jednom da pokušam da te nateram da se predomisliš. Uz
malo pečenog rasuka i flašu anurenskog crnog...“
Ona podiže obrve. „Anurenskog crnog? Vi Lopovi poslujete bolje nego
što sam mislila.“
 „Zapravo, imam dogovor sa nekoliko krijumčara vina.“
Nacerila se. „Naravno da imaš.“

Roten uzdahnu i ostade u svojim mislima kada je začuo kucanje na

vratima njegovih odaja. Nije se ni trudio da se okrene da vidi ko je.
„Već si se vratio, Danile? Od kada si stigao, više si vremena proveo u
mojim odajama nego u svojim. Zar nemaš neke pobunjenike i tajne misije da
te zaokupe?“
Danil se zakikota. „Još nedelju dana, ne. U međuvremenu sam mislio da
se ispričam sa starim prijateljem pre nego što me ponovo pošalju odavde.“
Ušao je u polukrug stolica u salonu i seo naspram Rotena. „Pretpostavljam
da večeras nećeš posetiti Noćnu prostoriju.“
Roten podiže pogled i vide razumevanje u Rotenovim očima.
„Ne.“
Danil uzdahnu.
„Ja bi zaista trebalo da odem. Da se suočim sa tračevima i sve to. Ali...“
Nije lako, dovrši Roten. Danil mu je ispričao šta je podrazumevao
Akarinov plan da uhvati pobunjenike. Tvrdnje dema Maranea o njegovom
zarobljivaču sada su stigle do svih kutova Gilde. Iako je većina čarobnjaka
bila voljna da ih odbaci, Roten je znao da uvek ima nekih koji će poverovati
u svaki skandal koji iskrsne. Roten je istrpeo istu špekulaciju i
neodobravajuće poglede pre dve godine, kada je Gilda dovela u pitanje
prikladnost Soneinog boravka u njegovim odajama. Bilo je teško suočiti se sa
tračarenjem, ali i važno - a pomoglo mu je to što su ga Jaldin i Ezril podržali.
Kao što bi i ja trebalo sada da učinim za Danila.
Roten duboko udahnu, a onda ustade.
„Pa, onda je bolje da krenemo ako ne nameravamo da propustimo svu
zabavu.“
Danil iznenađeno trepnu. „Mislio sam da nisi...?“
„Svidelo mi se ili ne, imam dvoje bivših polaznika o kojima treba da se
brinem.“ Roten slegnu. „A nijednome od vas dvoje ne pomažem tako što
razvlačim po svojim odajama.“
Danil ustade. „Jesi li siguran?“
„Da.“
„Hvala ti.“
 Roten se osmehnu na zahvalnost u Danilovom glasu. Laknulo mu je što je
otkrio da je njegov prijatelj, privatno, isti čovek koji je i ranije bio. Danil nije
izgledao svestan toga, ali sada je u javnosti imao drugačije ponašanje. U
njegovom držanju bilo je novog samopouzdanja i autoriteta, koji su mu u
zajedno sa njegovom visinom davali zastrašujući izgled.
Zapanjujuće je šta malo odgovornosti moze da učini, pomisli Roten.
Danil je izašao za Rotenom u hodnik, a zatim sišao niza stepenice do ulaza u
Čarobnjački dom. Sunce je zalazilo i dvorište je bilo okupano
naranđžastocrvenom svetlošću. Prešli su ga i stigli do vrata Noćne prostorije.
Unutra je bilo toplo i bučno. Roten je primetio koliko se čarobnjaka
okrenulo da obrati pažnju njihov dolazak i nastavilo da ih posmatra. Nije
prošlo mnogo i prvih nekoliko im priđe i pitanja počeše.
Više od jednog sata njemu i Danilu su prilazili čarobnjaci koji su želeli da
znaju više o pobunjenicima. Roten je u njegovim licima video poštovanje,
znatiželju i veoma malo sumnjičavosti. Danil se isprva ustezao, ali kasnije je
postao odlučniji. Nakon što je otišla jedna grupa iscelitelja, završivši
raspravu o Vinarinim uputstvima za spasavanje pobunjenika od trovanja,
Danil se okrenu ka Rotenu i žalosno se nasmeši. „Plašim se da skrećem
pažnju sa tebe, prijatelju.“
Roten slegnu. „Kakvu pažnju? Jedva da mi i postavljaju pitanja o Sonei.“
„Ne. Možda su bar jednom odlučili da te ostave na miru.“
„To nije verovatno. Samo...“
„Ambasadore Danile.“
Okrenuli su se i videli kako im prilazi gospodar Garel. Roten se namršti
kada je ratnik učtivo naklonio glavu. Nikada nije voleo Garela, i još je mislio
da je čarobnjak mogao više da se trudi da obeshrabri svog štićenika, Regina,
od začikavanja Sonee.
„Gospodaru Garele“, odgovori Danil.
„Dobro došli nazad“, reče ratnik. „Da li je lepo biti kod kuće?“ Danil
slegnu ramenima. „Da, lepo je ponovo videti svoje prijatelje.“ Garel pogleda
u Rotena. „Učinili ste nam još jednu veliku uslugu. I to uz veliku ličnu žrtvu,
kako čujem.“ Nagnuo se malo bliže. „Divim se vašoj hrabrosti. Ja lično ne
bih preduzeo takav rizik. Ali ja ipak više volim direktnu akciju od
okolišanja.“
„A kako ja čujem, mnogo ste i bolji u njoj“, odvrati Danil.
 Roten iznenađeno trepnu, a onda se okrenu da sakrije smešak. Kako se
razgovor nastavio, postajalo mu je sve draže što je došao u Noćnu prostoriju.
Očigledno je dvor u Elajnu naučio Danila i još nečemu sem da izgleda i zvuči
autoritativno.
„Gospodaru Garele“, reče novi glas. Mladi alhemičar stade uz ratnikovo
rame. Gospodar Larkin, učitelj građevinarstva.
„Da?“ odgovori Garel.
„Pomislio sam da biste možda želeli da znate: gospodar Harsin je izrazio
želju da govori sa vama o napretku vašeg polaznika u bolestima.“
Ratnik se namršti. „Onda je bolje da ga potražim. Laku noć, gospodaru
Rotene, ambasadore Danile.“
Dok je Garel odlazio, Larkin iskrivi lice. „Pomislio sam da biste možda
želeli da vas neko spase“, reče mladi čarobnjak. „Mada, ne da je vama
potrebno spasavanje, ambasadore. Samo je nekolicina nas primetila da oni sa
kojima Garel započne razgovor imaju običaj da pre ili kasnije vape za
prekidom. Obično pre.“
„Hvala vam, gospodaru Larkine“, reče Danil. Pogledao je Rotena i
šeretski se osmehnuo. „Mislio sam da smo mi jedini koji primećuju.“
„O, biti tako vešt u izazivanju nelagodnosti zahteva dosta vežbe.
Očekivao sam da će Garel misliti da ste dobra meta, nakon ovo malo buke ni
oko čega.“
Danil iznenađeno podiže obrve. „Stvarno to mislite?“
„Pa, teško da može da bude loše kao... kao korišćenje crne magije“, reče
mladi čarobnjak. Pogledao je Rotena i pocrveneo.„Mada, nije da verujem u
ono što pobunjenik kaže, naravno, ali...“ Osvrnuo se po prostoriji, a onda
ustuknuo za korak. „Izvinite me, ambasadore, gospodaru Rotene. Gospodar
Sarin mi je upravo dao znak da želi da razgovara sa mnom.“ Larkin klimnu
obojici, a onda žurno ode. Danil pogleda po prostoriji. „Kako zanimljivo.
Sarin čak i nije ovde.“
„Da“, odgovori Roten. „Jeste zanimljivo. Naročito onaj deo oko toga da ti
treba spasavanje. Očigledno ti ne treba, Danile. Zapravo, ne verujem da ti je
uopšte više potrebno da ja idem sa tobom.“ Prenaglašeno je uzdahnuo.
„Zaista je ponižavajuće.“
Danil se nasmeši i potapša Rotena po ramenu. „Mora da je veliko
razočarenje što stalno gledaš kako tvoji polaznici idu na razna mesta.“ Roten
slegnu ramenima, a onda mu se osmeh izobliči. „E, samo da to mesto nije
Sačaka.“
 DVADESETO POGLAVLJE

Kazna Gilde

Kada je Danil stigao do vrata kancelarije upravitelja Lorlena, zastao je da

dođe do daha i i ispravi ramena. Zahtev da se sastane sa višim čarobnjacima
je došao ranije nego što je očekivao, i imao je iritirajući osećaj da bi trebalo
da bude bolje pripremljen. Pogledao je fasciklu koja je sadržala njegov
izveštaj, a onda slegnuo. Čak i da se nečega seti, sada je bilo prekasno za
promene.
Pokucao je na vrata. Ona se otvoriše i Danil uđe unutra. Klimnuo je
čarobnjacima koji su sedeli. Bili su prisutni gospa Vinara, gospodar Sarin,
kao i spoljni upravitelj Kito. Kao i obično, Lorlen je sedeo za svojim stolom.
Upravitelj mu pokaza ka praznoj fotelji.
„Molim vas sedite, ambasadore Danile“, kaza Lorlen. Sačekao je da
Danil sedne na ponuđeno mesto. „Voleo bih da možemo da sačekamo
povratak gospodara Balkana pre nego što vas zamolimo da prenesete sve
detalje vašeg susreta sa pobunjenicima, potreba da što pre da ispitamo
Akarinove tvrdnje nas je ubediia da je najbolje ne odlagati, a vaša priča
možda baci nešto svetla na njegove aktivnosti. Dakle, recite nam koja su bila
Akarinova naređenja.“
„Pre malo više od šest nedelja, primio sam od njega pismo.“ Danil otvori
fasciklu i izvadi pismo. Poslao ga je da odlebdi do Lorlenovog stola.
Upravitelj ga uze i naglas pročita.

„Nekoliko godina posmatram napore male grupe elajnskih

dvorana da nauče magiju bez znanja Gilde. Tek nedavno su imali
uspeha. Sada kada je barem jedan od njih uspeo da razvije svoje
moći, Gilda ima prava i obavezna je da se obračuna s njima. Uz
 ovo pismo prilažem informacije o toj grupi. Naći ćeš da će tvoja
veza sa učenjakom, Tajendom od Tremelina, biti od pomoći da ih
ubediš da ti se može verovati. Moguće je da će pobunjenici
pokušati da upotrebe ovu ličnu informaciju protiv vas kada ih
budete uhapsili. Postaraću se da bude jasno da sam vas zamolio
da odate tu informaciju samo da biste postigli svoj cilj. “

Kao što je Danil i očekivao, ostali čarobnjaci razmeniše zbunjene

poglede.
„Pretpostavljam da mislite na vaš radni odnos sa ovim učenjakom?“ reče
Sarin.
Danil raširi ruke. „Da i ne. Pretpostavljam da je takođe imao na umu
glasine oko našeg ličnog odnosa. Tajend je, kako to Elajnjani kažu, momče.“
Sarin podiže obrve, ali ni on ni viši čarobnjaci nisu izgledali zbunjeni ovim
terminom, tako da Danil nastavi. „Od kada je počeo da mi pomaže sa
istraživanjem, Elajnjani su nagađali da u našem druženju postoji nečeg više
od zanimanja za znanje.“
„A vi ste pustili pobunjenike da veruju da je to istina, tako da bi osetili
da mogu da vas ucenjuju ako se ispostavi da stvarate probleme?“ reče Sarin.
„Da.“
„ Akarin nije bio precizan. Mogao je da misli na to da ih podstaknete da
misle da biste se vi i vaš pomoćnik suočili sa izbacivanjem i pogubljenjem
ako se otkrije da ih podučavate magiju.“
Danil klimnu. „Naravno, razmislio sam o tome, i shvatio da to neće da
bude dovoljno da ubedim pobunjenike da mi veruju.“ Na Danilovo olakšanje,
Kito klimnu.
„Znači, Akarin je nameravao da kaže Gildi da vas je zamolio da se
pretvarate da ste u vezi sa vašim pomoćnikom“, reče Vinara, „ali kada ste
stigli, on je bio uhapšen. Upravitelj Lorlen je predložio da tvrdite da je
obmana vaša ideja.“
„Tako je.“
Iscelitelj podiže obrve. „Da li je to uspelo?“
Danil slegnu. „Verujem da uglavnom jeste. Kakvi su vaši utisci?“ Ona
klimnu. „Većina je prihvatila vašu priču.“
 „A ostatak?“
„Ostatak je poznat kao tračaroši.“
Danil klimnu. Prisetivši se pitanja gospodara Garela u Noćnoj prostoriji,
zapitao se da li bi ga Vinara uvrstila među tračaroše.
Lorlen se nagnu i osloni laktove na sto. „Dakle, recite nam, kako ste
upoznali pobunjenike.“
Danil nastavi svoju priču, prenoseći kako je dogovorio sastanak sa
demom Maraneom, i posetu demovom domu. Opisao je kako je učio Faranda
i kako ga je knjiga koju je Tajend pozajmio ubedila da uhapsi pobunjenike.
„Razmatrao sam da li da sačekam i vidim da će da nastave da traže moju
pomoć nakon što Farand nauči kontrolu“, reče im Danil. „Mislio sam da
možda mogu da otkrijem imena drugih pobunjenika. Ali kada sam video šta
se nalazi u knjizi, znao sam da je rizik preveliki. Čak i da mi je dem dozvolio
da je zadržim, pobunjenici su ih možda imali još. Ako bi nestali nakon što bi
Farand naučio kontrolu, mogli bi da se nauče crnoj magiji i dobijemo još gore
čarobnjake odmetnike.“ Danil zastade i iskrivi lice. „Nisam ni pretpostavio
da ih već imamo.“
Sarin se promeškolji na svom mestu i namršti. „Ne znam kako je uopšte
saznao za pobunjenike.“
„Možda je otkrio Farandove moći, na isti način kao što je otkrio Soneine
pre nego što je naučila kontrolu“, predloži Vinara.
„Čak u Elajnu?“ upita Sarin.
Vinara podiže ramena. „On ima mnogo jedinstvenih sposobnosti,
nesumnjivo zadobijenih upotreboin crne magije. Zašto ne bi mogao da ima još
jednu?“
Sarin se namršti. „Govorite o vođenju istraživanja sa ovim učenjakom,
ambasadore. Kakvo je to istraživanje?“
„Istraživanje o drevnoj magiji“, odgovori Danil. Pogledao je po prostoriji.
Kada je uhvatio Lorlenov pogled, čarobnjak mu se blago osmehnu. „Rekao
sam im da ste ga započeli na moj zahtev“, reče Lorlen. „Danil klimnu. „Da,
iako još ne znam zašto.“
„Želeo sam da povratim nešto od znanja koje je Akarin izgubio“, reče
Lorlen. „Ali Akarin je saznao za istraživanje, i jasno stavio do znanja da ga
ne odobrava. Rekao sam gospodaru Danilu da njegova pomoć više nije
potrebna.“
 „A vi niste poslušali to naređenje“, upita Sarin Danila.
„Nije to bilo naređenje“, reče Lorlen. „Rekao sam samo da istraživanje
više nije potrebno. Verujem da je Danil nastavio iz sopstvenog
interesovanja.“
„Jesam“, potvrdi Danil. „Kasnije je Akarin čuo da sam nastavio i pozvao
me je natrag u Gildu. Izgledao je zadovoljno mojim napretkom i ohrabrio me
je da nastavim. Nažalost, slabo sam napredovao. Jedini izvori koje nismo
ispitali bili su u Sačaki, a on je jasno rekao da tamo ne smemo da idemo.“
Sarin se zavali u stolicu. „Zanimljivo, obeshrabrivao je istraživanje, a
onda ga ohrabrivao. Možda ste već pronašli nešto što nije želeo da pronađete,
ali niste razumeli značaj toga. Onda bi se osećao bezbednim, dozvolivši vam
da nastavite.“
„Takođe sam razmišljao o tome“, složi se Danil. „Tek kada sam video
knjigu pobunjenika sam shvatio da je drevna magija koju istražujem zapravo
crna magija. Mislim da nije nameravao da to saznam.“
Sarin odmahnu glavom. „Ne. Ako je tako, verovatno ne bi želeo da
pročitate tu knjigu. Tako da verovatno nije znao da ju je dem Maranea
posedovao, a hapšenje nije bilo planirano sa namerom da knjiga dođe u
njegovo vlasništvo.“ Namrštio se. „A možda sadrži podatke koji on ne zna.
Kako zanimljivo.“
Danil je posmatrao lica čarobnjaka dok su ovo razmatrali.
„Mogu li da vas nešto pitam?“
„Naravno, ambasadore.“
„Da li ste otkrili nešto što potvrđuje istinitost Akarinove priče?“
Upravitelj se namršti. „Još ne.“ Oklevao je. „Uprkos Akarinovom
upozorenju, ne vidim drugi način da saznamo istinu osim da pošaljemo
špijune u Sačaku.“
Danil klimnu. „Pretpostavljam da će njihov identitet biti tajna, čak i za
članove Gilde.“
„Da“, odgovori Lorlen. „Ali nekima, poput vas, biće dozvoljeno da znaju
zato što ćete verovatno pretpostaviti pravi razlog za odsustvo određenih
čarobnjaka.“
Danil se ispravi. „Zaista?“
„Jedan od špijuna će biti vaš mentor. Gospodar Roten.“
 Uspon u planine izgledao je beskrajno.
Jutarnje sunce je otkrilo strme, gusto pošumljene padine sa obe strane.
Iako je put bio dobro održavan, a bili su vidljivi znaci nedavnih popravki, sve
ostalo izgledalo je divlje. Ako je pratnja prošla pored nekih kuća tokom
inoći, bile su dobro skrivene u tami.
Put je pratio krivinu planinskih padina i peo se kroz strme useke. Sonea
bi povremeno ugledala iznad njih kamenite rudne naslage. Vazduh je postajao
postepeno hladniji dok nije postala prinuđena da stalno drži oko sebe toplu
barijeru da bi prekinula da drhti.
Žudela je za krajem puta, ali je i strahovala od njega. Neprestani uspon je
blago promenio njen položaj u sedlu, i počeo je da joj se buni novi niz
mišića. Pored toga, grubi materijal njenih pantalona je izgulio njenu kožu tako
da je svakih par sati morala da se isceljuje, ne bi li uklonila bol.
„Stoj!“
Na Balkanovo naređenje, Sonea uzdahnu od olakšanja. Od jutra se nisu
zaustavili, a tada su to učinili samo nakratko. Osetila je kako njen konj
duboko udiše kada se zaustavio, a onda izdiše vazduh. Nekolicina iz pratnje
je sjahala da se postara za konje. Akarin je zurio u daljinu. Prateći njegov
pogled, ugledala je da je zemlja ispod planina vidljiva kroz procepe u drveću.
Brda su se se udaljavala od njih, polako se pretvarajući u ravnicu u daljini.
Uzane reke i potoci presijavali su se u pukotinama izm.edu njih. Sve je
zračilo toplom svetlošću kasnog popodnevnog sunca. Horizont je bio
zamagljena ivica. Negde iza njega nalazio se Imardin. Njen dom.
Svakim daljim korakom bila je sve udaljenija od svega što je ikada znala:
porodice, starih prijatelja, Serija, Rotena, Dorijena. Kroz glavu joj prođoše
imena ljudi koje je zavolela u poslednjih par godina: Tanja, Danil, Taja i
Jikmo - čak i nekih od polaznika. Možda nikada ponovo neće videti nikoga
od njih. Nije čak imala ni priliku da se oprosti od većine njih. Grlo joj se
stisnu, i oseti kako joj suze naviru u oči.
Zatvorivši ih, primorala se da diše polako i normalno. Ovo nije trenutak
da počnem da plačem. Ne sada, dok Balkan i ostali čarobnjaci posmatraju -
a naročito Akarin. Sa mukom je progutala pljuvačku i primorala se da se
okrene od vidika.
Kako je ponovo otvorila oči, videla je promenu i u Akarinovom izrazu
lica. Na trenutak, pre nego što je poznata maska prekrila njegovo lice, nazrela
je izraz velike frustracije i ogorčenosti. Spustila je pogled, uznemirena onime
što je videla.
Osen poče da razdeljuje hleb, hladno kuvano povrće i komade usoljenog
mesa. Akarin ćutke prihvati svoj deo i vrati se svojoj zamišljenosti. Sonea je
polako žvakala, odlučna da odagna misli o Gildi iz glave, i da se umesto toga
usredsredi na dane pred sobom. Gde će pronaći hranu u Sačaki? Predeo iza
Prevoja je pustoš. Možda će moći da kupe hranu. Da li će im Balkan dati
novca?
Osen se vrati do nje i pruži joj kupu punu razvodnjenog vina. Brzo ju je
ispila i vratila kupu. Zastao je, kao da želi nešto da kaže, a onda se brzo
ispravio i skrenuo pogled. Začula je uzdah, a onda njegove korake kako se
udaljavaju dok se vraćao svom konju.
„Napred“, povika Balkan.
Kako su napredovali, razmaci između drveća postajali su sve češći. Na
pojedinim mestima štrčale su gole stene. Hladan vetar je šibao repove
konjima. Sunce se postepeno spuštalo ka horizontu, a onda je put pošao
pravo i prošao između dve visoke, glatke litice. Ispred njih, mutno
narandžasto pod zalazećim sunce, nalazio se ogromni, zdepasti stub, izbušen
redovima malih kockastih rupa.
Utvrda.
Sonea je zurila u zgradu kako su joj se približavali. Na časovima istorije
je učila da je Utvrda izgrađena ubrzo nakon Sačakanskog rata. Bila je viša
nego što ju je zamišljala, verovatno dva ili tri puta veća od glavne zgrade
Univerziteta. Ogromni kameni valjci ispunjavali su uzani razmak između dve
visoke kamene litice. Ništa nije moglo da dođe ovuda, a da ne prođe kroz
građevinu.
Nije bilo ni traga pukotinama niti malteru, a Utvrda je načinjena dugo pre
nego što je gospodar Koren otkrio kako da spaja kamen. Odmahnula je
glavom u čudu. Ti odavno mrtvi graditelji su sigurno isklesali Utvrdu iz same
planine.
Krila velikih metalnih vrata u podnožju građevine počeše da se otvaraju
kada su se približili. Izašle su dve prilike. Jedna je nosila uniformu kapetana
straže, a druga crvenu ratničku odoru. Sonea iznenađeno zatrepta, a onda je
sa nevericom zurila u čarobnjaka.
„Gospodaru Balkane“, reče Fergun kada se kapetan sa poštovanjem
naklonio, „ovo je kapetan Larven.“
Naravno, pomisli ona. Fergun je poslat u udaljenu Utvrdu za kaznu zbog
toga što me je ucenjivao. Nisam shvatila da je to baš ova Utvrda.
Kada se kapetan obratio gospodaru Balkanu, Sonea pogleda u svoje šake
i prokle svoju sreću. Fergun se nesumnjivo radovao ovom trenutku. Toliko je
rizikovao u svojim naporima da ubedi Gildu da ne treba da primaju nikoga
izvan Kuća. Sada se ispostavilo da su njegove tvrdnje da se obitavaocima
straćarnika ne može verovati tačne, pomisli ona.
Ali to nije tačno. Naučila je i koristila crnu magiju samo da bi spasila
Gildu i Kajreliju.
I on je verovao da spasava Gildu. Osetila je nelagodno sažaljenje prema
njemu. Da li je zaista postojala razlika između nje i njenog nekadašnjeg
neprijatelja?
Da, pomisli ona. Ja pokušavam da spasem celu Kajreliju. On je samo
želeo da spreči Kajrelijance iz nižih slojeva da nauče magiju.
Krajičkom oka je ugledala da zuri u nju.
Ignoriši ga, reče sebi. Nije vredan toga.
Ali zašto bi ona bila? Nije bio bolji od nje. Pripremivši se, podigla je
glavu i uzvratila mu pogled. Usne mu se izviše u preziru, a oči zasijaše od
zadovoljstva.
Misliš da si tako uzvišeniji, pomislila je gledajući ga, ali znaj ovo. Jača
sam od tebe. Čak i bez zabranjene magije koju sam naučila, bilo kada mogu
da te pobedim u Areni, ratniče.
Njegove oči se skupiše, a vilica se stegnu u mržnji. Hladno je uzvratila
njegov pogled. Ubila sam čarobnjaka koji je, kao i ti, napadao bespomoćne.
Ponovo bih ubila, ako bi to bio jedini način da zaštitim Kajreliju. Ne plašiš
me, čarobnjače. Ti si niko i ništa, jadna budala...
Fergun se iznenada okrenu i pogleda kapetana, kao da je ovaj rekao nešto
značajno. Čekala je da ponovo sretne njen pogled, ali nije to učinio.
Formalnosti su se okončale i kapetan se pomeri u stranu i dunu u zviždaljku.
Pratnja poče da ulazi u Utvrdu.
Kako su to učinili, široki hodnik se ispuni kloparanjem kopita. Pratnja je
nastavila nekoliko koraka, a onda usporila kako se približila kamenom zidu
koji je blokirao polovinu prolaza. Prošavši tu u koloni po jedan, nakon toga
su stali ispred zatvorenih metalnih vrata, stotinu koraka niz hodnik. Ona se
polako otvoriše. Prošli su kroz njih i prešli preko drvenog dela poda koji je
šuplje odzvanjao pod kopitima konja, a onda su ponovo jedan po jedan,
prošli još jedan kameni zid.
Sonea oseti na licu hladan vazduh. Podigla je pogled i ugledala dvokrilna
metalna vrata koja su vodila do još jednog zaprečenog tesnaca. Noć se već
spustila sa druge strane Utvrde. Dva niza lampi su osvetljivala strme zidove.
Iza njih, put je nastavljao u tamu.
Kako pratnja izađe na otvoreno, Sonea otkri da joj srce ubrzano lupa.
Ako su prošli kroz utvrdu, onda njen konj sada hoda po Sačakanskoj zemlji.
Spustila je pogled.
Kamen je bolji opis, ispravi se ona.
Okrenula se u sedlu i pogledala Utvrdu. Svetla iza nekih prozora stvarala
su siluete od posmatrača na njima.
Zvuk kopita utihnu. Njen konj stade.
„Sjaši.“
Kada se Akarin spustio iz sedla, Sonea shvati da je Balkanovo naređenje
bilo upućeno samo njoj i Akarinu. Skliznula je na zemlju, trgnuvši se od
ukočenosti u nogama. Gospodar Osen se pognu, dohvati uzde i odvede konje.
Kada su konji i Osen otišli, samo ona i Akarin su stajali u obruču ratnika.
Kugla svetlosti blesnu iznad Balkanove glave, jarko obasjavajući okolinu.
„Zapamtite lica ova dva čarobnjaka“, povika Balkan. „Oni su Akarin,
bivši visoki gospodar, i Sonea, bivša polaznica visokog gospodara. Oni su
izbačeni iz Gilde i izgnani iz Savezničkih zemalja zbog upotrebe crne
magije.“
Soneu obuze jeza. Barem je ovo poslednji put da čuje te ritualne reči.
Pogledala je u mračni put koji se pružao izvan svetlosti lampi.
„Sačekajte!“
Srce joj stade. Osen istupi.
„Da, gospodaru Osene?“
„Želeo bih da još jednom porazgovaram sa Soneom pre nego što ode.“
Balkan blago klimnu. „U redu.“
Sonea uzdahnu kada je Osen sišao sa konja. Polako joj je prišao, napetog
izraza lica.
„Sonea, ovo ti je poslednja prilika.“ Govorio je tiho, možda da pratnja ne
bi čula. „Vrati se sa mnom.“
 Odmahnula je glavom. „Ne.“
Okrenuo se i pogledao u Akarina. „Da li ti želiš da ona odbije ovu
priliku?“
Akarin podiže obrve. „Ne, ali izgleda da je odlučna da je odbaci.
Sumnjam da će da se predomisli.“
Osen se namršti i okrenu se da pogleda Soneu. Zaustio je nešto, ali onda
bolje razmislio i samo odmahnuo glavom. Pogledao je ponovo Akarina.
„Bolje bi ti bilo da paziš na nju“, promrmljao je.
Akarin je ravnodušno piljio u čarobnjaka. Osen se namršti i okrenu.
Otišao je natrag do svog konja i popeo se u sedlo.
Na Balkanov znak, pratioci koji su preprečavali put u Sačaku se
povukoše.
„Odlazite iz Savezničkih zemalja', reče Balkan. Glas mu nije bio ni besan
ni žalostan.
„Hajde, Sonea“, reče tiho Akarin. „Imamo da pređemo još veliki put.“
Pogledala ga je. Bio je zamišljen i bilo je teško pročitati ga. Kako se
okrenuo i počeo da hoda, ona pođe par koraka iza njega.
Iza njih je jedan glas mrmljao. Pažljivo je slušala. Bio je to gospodar
Osen.
„...više u moje zemlje. Izbacujem te, Sonea, ne vraćaj se više u moje
zemlje.“
Uzdrhtala je, a onda upravila pogled na sve mračniji put pred sobom.

Dok su poslednji zraci sunca napuštali vrt, Lorlen se okrenu od prozora

svoje kancelarije i poče da korača. Putanja ga je vodila po prostoriji, od
fotelje do fotelje, a onda natrag do stola. Stao je, pogledao gomilu papira, i
uzdahnuo.
Zašto su, od svih mesta, morali da pošalju Akarina u Sačaku?
Zna zašto. Zna, potpuno sigurno, da se kralj nada da će Akarin nestati u
Sačaki. Akarin je prekršio jedan od najozbiljnijih zakona Gilde. Bez obzira
na to koliko se kralju dopada visoki gospodar, zna da ne postoji ništa
opasnije od čarobnjaka koji neće da poštuje zakone, a previše je moćan da bi
ga kontrolisali. Ako Gilda ne može da pogubi Akarina, onda moraju da ga
pošalju jedinim čarobnjacima koji to mogu: Ičanijima.
Naravno, Ičaniji možda ne postoje. Ako ne postoje, Gilda se sprema da
oslobodi čarobnjaka koji je svojevoljno naučio crnu magiju. Može da se
vrati, moćniji nego ikad.
Međutim, to se nikako ne može sprečiti.
Ako Ičaniji postoje, izgleđa nerazumno poslati u smrt jedinog čarobnjaka
koji može da im nešto kaže o njihovom neprijatelju. Ali Akarin nije jedini. Tu
je i Sonea.
Tu je kralj pogrešno procenio situaciju. Pretpostavio je da će na bivšu
devojku iz straćarnika, koju je vodilo i zloupotrebilo više čarobnjaka, lako
uticati. Lorlen se kiselo osmehnu kada se setio njenog besnog odbijanja.
„Ako ćete poslati visokog gospodara Akarina u izgnanstvo, morate
poslati i mene. Onda, kada se opametite, on možda još bude bio živ i
sposoban da vam pomogne. “
Kralja je razljutio njen prkos. Šta ste očekivali? Lorlen je želeo da kaže.
Odanost? Od nekoga koji je nekada živeo među onima koje svake godine
isterujete iz grada tokom Pročišćenja? Kralj je na kraju odlučio da ako ne
želi da prihvati osudu Gilde i njenog vladara onda je možda izgnanstvo
najbolje.
Lorlen uzdahnu i ponovo poče da korača. Zapravo, Gildi nije bila
potrebna Sonea da im priča o Ičanijima dokle god on ima Akarinov prsten... i
Akarin ostane živ. Ali ako bi Lorlen počeo da prenosi ostatku Gilde
informacije od Akarina, jednom bi morao da prizna kako ih dobija. Prsten je
oruđe crne magije. Kako bi Gilda reagovala na vesti da njihov upravitelj
poseduje i da nastavlja da koristi takvu stvar?
Trebalo bi da ga bacim, pomisli on. Ali znao je da to neće učiniti. Izvadio
je prsten i osmotrio ga, a onda ga navukao na prst.
— Akarine? Da li si tu?
Ništa.
Lorlen je nekoliko puta pokušao da stupi u kontakt sa Akarinom preko
prstena. Povremeno bi osetio slabi bes ili strah, ali je zaključio da je to samo
njegova mašta. Tišina ga je mučila. Da nije bilo Osenovih izveštaja o putu,
Lorlen bi se zabrinuo da je Akarin mrtav.
Lorlen završi krug po prostoji, stade iza stola i sruči se u fotelju. Skinuo
je prsten i vratio ga u džep. Trenutak kasnije, začu se odsečno kucanje na
vratima.
„Slobodno.“
 „Poruka od kralja, gospodaru.“
Uđe sluga, pokloni se i spusti drveni valjak na Lorlenov sto. Na poklopcu
je bio utisnut kraljev inkal, a vosak je bio posut zlatnim prahom.
„Hvala ti, možeš ići.“
Sluga se ponovo nakloni, a zatim izađe iz prostorije. Lorlen polomi pečat
i izvuče zamotani komad papira.
Znači, kralj hoće da razgovara o Sačaki, pomisli Lorlen kada je pročitao
zvanično pismo. Pustio je pismo da se umota, vratio ga u cilindar i sklonio u
kutiju koja mu je služila za kraljeve poruke.
Sastanak sa kraljem bio je neočekivano primamljiv. Ono za čime je
najviše čeznuo bilo je samo da bude u stanju da učini nešto. Predugo je bio
sputan i nemoćan da dela. Ustao je, a onda se ukočio kada je čuo odjek svog
imena na obodima uma.
— Lorlene!
Osen. Lorlen oseti kako umovi drugih čarobnjaka, privučeni pozivom,
blede kako je njihova pažnja nestajala.
— Da, Osene?
— Učinjeno je. Sonea i Akarin su u Sačaki.
Lorlen oseti kako mu se srce steže.
— Da li bi mogao da pitaš Ferguna i kapetana da li neko u Utvrdi video
ili u okolini primetio da se išta neobično događa u Sačaki?
— Pitaću ih i sutra ti reći njegov odgovor. Zatražio je da neki od
čarobnjaka ostanu ovde u slučaju da Akarin i Sonea pokušaju da se vrate.
— Da li si objasnio da to ništa neče pomoči?
— Ne, nisam želeo da ih činim još nervoznijim nego što već jesu.
Lorlen razmotri kapetanov zahtev.
— Prepustiču tu odluku Balkanu.
— Reći ću mu. Usledila je stanka. Moram da idem. Do Lorlenovog uma
dopre slika dvorane sa velikom vatrom i čarobnjacima koji sedaju duž
dugačkog stola. On se osmehnu.
— Prijatno, Osene. Hvala što si me izvestio.
— Hvala ti što si izvestio mene, odgovori još jedan glas. Lorlen
iznenađeno trepnu.
— Koje to bio?, upita Osen.
— Ne znam, odgovori Lorlen. Pomislio je na njihov razgovor i uzdrhtao.
Ako je neko čekao sa druge strane granice, spreman da dočeka posetioce u
zasedi, onda sada zna da Akarin i Sonea dolaze.
A onda je pomislio na sve o čemu su proteklih dana čarobnjaci moguće
raspravljali i srce mu se još više stegnu. Mi smo budale, pomisli Lorlen.
Niko od nas nije zaista razmotrio šta bi značilo da je Akarinova priča tačna.
— Balkane, pozvao je.
— Da?
— Molim te, reci svojim ljudima da od ovog trenutka mora da prestane
svaka komunikacija umom. Ja ću obavestiti ostatak Gilde.
Kada se Osenovo i Balkanovo prisustvo povuklo, Lorlen izvadi iz džepa
Akarinov prsten. Ruke su mu drhtale dok ga je navlačio na prst.
— Akarine?
Ali odgovorila mu je samo tišina.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Opasan put

Deveti dan petog meseca,

Jutros smo bili prinuđeni da stanemo kada smo naišli na odron
koji je preprečio put. Sluge su provele ceo dan kopajući, ali plašim
se da do sutra nećemo poći dalje. Popeo sam se na vrh brda.
Planine su sada tamna linija na horizontu. Gledajući napred, vidim
kako se ka severu nastavljaju prašnjava brda. Pustara izgleda
beskrajno. Sada razumem zašto kajrelijanski trgovci ne trguju
često sa Sačakom. To je nemoguće putovanje, a Riko mi kaže da je
Sačakancima lakše da trguju sa zemljama na severoistoku. I
naravno, ne veruju Gildi...

Kucanje na vratima prekide Rotena. Uzdahnuo je, spustio knjigu i voljom

otvorio vrata. Danil uđe u prostoriju, čela naboranog od mrštenja.
„Danile“, reče Roten, „da li bi hteo malo sumija?“
Danil zatvori vrata, priđe Rotenovoj fotelji i zagleda se u njega.
„Ti si se dobrovoljno prijavio da ideš u Sačaku?“
„Ah.“ Roten zatvori knjigu i odloži je na sto. „Znači, rekli su ti.“
„Da.“ Izgledalo je da se Danil sa mukom traži reči. „Želim da pitam
zašto, ali ne morem. Ideš da tražiš Soneu, zar ne?“
Roten slegnu. „Na neki način.“ Pokazao je na fotelju. „Sedi. Čak se i ja
osećam neugodno kada se tako nadnosiš nad mene.“
Danil sede i preko stola poče da zuri u Rotena. „Iznenađen sam da su se
viši čarobnjaci složili. Sigurno su shvatili da ti pronalaženje Sonee može biti
važnije nego otkrivanje da li Ičaniji postoje.“
 Roten se osmehnu. „Da, razmislili su o tome. Rekao sam im da ako
budem morao da biram da li da ispunim zadatak ili spasem Soneu, da ću
odabrati da spasem Soneu. Pristali su na taj uslov zato što ja imam veće
šanse da je ubedim da se vrati - i zato što nisam jedini špijun.“ „Zašto mi nisi
rekao za ovo?“
„Jutros sam se prijavio."
„Ali sigurno si i pre toga mislio o tome.“
„Tek od sinoć. Nakon što sam te posmatrao kako postupaš sa Garelom,
zaključio sam da ti moja pomoć nije zaista potrebna.“ Roten se osmehnu.
„Možda moja podrška, ali ne i moja pomoć. Međutim, Sonei je zaista
potrebna moja pomoć. Tako dugo ništa nisam mogao da učinim za nju. Sada
konačno mogu.“
Danil klimnu, ali nije izgledao srećno. „Šta ako je Akarinova priča zaista
tačna? Šta ako odeš u zemlju kojom vladaju crni čarobnjaci? Rekao je da bi
svaki čarobnjak Gilde koji uđe u Sačaku bio ubijen.“ Roten se uozbilji. Ovo
će zaista biti opasna misija. Bio je prilično uplašen mogućnošću da sretne
čarobnjake koje je Akarin opisao.
Međutim, ako Ičaniji ne postoje, onda Akarin mora da ima razlog zbog
kojeg ih je izmislio. Možda je to učinio samo da bi se postarao da mu Gilda
dozvoli da živi. Možda je to sve deo veće obmane. Ako je tako, bio bi
zabrinut da sakrije istinu. Možda je on taj crni čarobnjak koji je ubijao
čarobnjake Gilde koji bi ušli u Sačaku.
Ali sigurno je očekivao da Gilda istraži njegove tvrdnje. Ispričavši im
priču, postarao se da oni pošalju špijune u Sačaku. Roten se namršti. Šta ako
je Akarin izmislio priču da bi mogao da lovi čarobnjake koji uđu u Sačaku i
ubija ih jednog po jednog zarad njihove snage?
„Rotene?“
Pogledavši ga, Roten uspe da se kiselo osmehne. „Znam da će biti
opasno, Danile. Nećemo upasti u Sačaku u odorama i razmećući se svojim
magijskim sposobnostima. Učinićemo sve što možemo da ostanemo
neprimećeni. Pokazao je knjigu. „Svaki zapis o putovanjima u Sačaku je
prekopiran za nas da ga proučimo. Ispitivaćemo trgovce i njihove sluge.
Obučiće nas profesionalni špijuni koje će kralj da nam pošalje, i oni će da
nas nauče da govorimo i ponašamo se kao obični ljudi.“
Danil se neodlučno osmehnu. „Sonei bi to bilo smešno.“
 Roten oseti nalet žalosti. „Da. Nekada bi bilo.“ Uzdahnuo je. „Dobro
onda, reci mi o svom sastanku sa višim čarobnjacima. Da li su postavljali
nezgodna pitanja?“
Danil trepnu zbog iznenadne promene teme. „Nekoliko. Mislim da ne
odobravaju Tajenda, ali to nije nikakvo iznenađenje.“
„Ne“, složi se Roten. Pažljivo je osmotrio Danila. „Ali ti odobravaš.“
„Dobar je prijatelj.“ Danil srete Rotenov pogled. U njegovom izrazu je
bilo nagoveštaja prkosa. „Da li će se od mene očekivati da ga sada
izbegavam?“
Roten slegnu. „Znaš šta će glasine reći ako to ne učiniš. Ali ne možeš da
dozvoliše da ti tračevi određuju život, a Elajn je Elajn. Svi znaju da tamo
važe drugačija društvena pravila.“
Danil podiže obrve. „Da. Ono što se ovde može smatrati mudrim, tamo bi
se smatralo nepristojnim.“
„Sada, da li bi hteo onu šolju sumija?“
Danil se osmehnu i klimnu. „Da, molim.“
Ustavši, Roten pođe ka kredencu u kome je držao šolje i listove za sumi,
a onda se ukoči.
— Svi čarobnjaci, slušajte me!
Roten zatrepta kada je prepoznao Lorlenov umni glas.
— Sva mentalna komunikacija od sada mora da prestane, osim u
slučaju krajnje nuzde. Ako ne možete da izbegnete da razgovarate ne ovaj
način, pazite na ono što otkrivate. Ako čujete nekog čarobnjaka da se ovako
sporazumeva, molim vas, obavestite ga o ovoj zabrani.
„Pa“, reče Danil nakon par trenutaka. „Ne sviđa mi se što ovo moram da
kažem, imajući na umu šta si naumio da učiniš, ali svakog dana se sve više
brinem.“
„Za šta se brineš?“
„Za to da nam je Akarin rekao istinu.“

Kako je Seri dopunio čašu Savari, ona se ukoči i zagleda u daljinu. „Šta
je?“ upita.
Trepnula je. „Vaša Gilda je donela prvu dobru odluku.“
„Zaista?“
Ona se osmehnu. „Naređenje da prestane razgovor umovima.“
 Seri napuni svoju čašu. „Da li će to išta da im pomogne?“
„Moglo je, da su to učinili pre nedelju dana.“ Slegnula je ramenima i
uzela svoju čašu. „Ali dobro je što Ičaniji sada neće saznati za planove
Gilde.“
„Nećeš ni ti.“
Slegnula je. „Ne. Ali to više nije bitno.“
Seri je osmotri. Negde je našla haljinu koja joj je dobro stajala, načinjenu
od finog, mekog materijala, jarko ljubičastog. Boja se slagala sa njenom
kožom. Izgledalo je da joj oči sijaju zlatnom toplinom kada bi ga pogledala.
Ali te oči su sada bile oborene, a njena izražena usta su bila stisnuta u
tanku liniju.
„Savara...“
„Ne traži od mene da ostanem.“ Podigla je pogled i prostrelila ga
pogledom. „Moram da idem. Moram da slušam svoje ljude.“
„Samo sam...“
„Ne mogu da ostanem.“ Ustala je i počela da korača prostorijom. „Volela
bih da mogu. Da li bi ti otišao odavde i pošao u moju zemlju sa mnom,
znajuči šta čeka tvoju državu? Ne. Moraš da zaštitiš svoje ljude. Ja sam...“
„Hej! Hočeš li me pustiti da išta kažem!“
Prekinula je i uputila mu tužan pogled. „Izvini. Onda nastavi.“
„Samo sam hteo da ti kažem da razumem o čemu govoriš. Više bih voleo
da ostaneš, ali neću te sprečavati da odeš.“ Kiselo se osmehnuo. „Kladim se
da ionako ne bih imao nikakve šanse da te zaustavim.“
Ona podiže obrve. Pokazala je na sto. „Ali pozvao si me na večeru da bi
mogao da me nagovoriš da ostanem.“
Odmahnuo je glavom. „Samo sam želeo da ti se zahvalim na pomoći — i
da se iskupim što ti nisam pružio priliku da odradiš jednog od onih robova.“
Blago je napućila usne. „Za to bi ti bilo potrebno više od jednog obroka.“
Zakikotao se. „Zaista? Hmmm, znaš, mi Lopovi ne volimo da kršimo
dogovor. Da li bi mi oprostila ako bih ti se iskupio na neki drugi način?“ Oči
joj zasijaše i osmeh joj postade prepreden.
„O, smisliću ja već nešto.“ Prišla mu je, sagnula se i poljubila ga. „Hmm,
ovo mi daje neku ideju.“
Osmehnuo se, uhvati je oko struka i povuče tako da je sela preko
njegovih kolena. „Da li si sigurna da ne mogu da te ubedim da ostaneš?“ tiho
je upitao.
Nakrenula je glavu i razmislila. „Možda još samo jednu noć.“

Put u Sačaku bio je mračan i tih. Akarin je samo jednom progovorio da

upozori Soneu da ne pravi svetlo ili da govori šapatom. Od tada je jedini
zvuk bio odjek njihovih koraka, i zavijanje vetra negde u daljini.
Pogledala je svoje čizme, jedine predmete koji su joj ostali od polazničke
uniforme. Da li će ih Ičaniji prepoznati? Razmislila je da pita Akarina da li da
ih bace, ali nije joj se sviđala pomisao da hoda bosa po ovom hladnom i
kamenitom terenu.
Kako su joj se oči navikle na tamu, počela je da razaznaje sve više puta
ispred sebe. Sa obe strane su se nadnosili uspravni kameni zidovi, uvijajući
se i preklapajući poput teških zavesa. Pogledavši nagore, videla je da se
protežu nekoliko stotina koraka ka nebu, ali da su postajali sve niži.
Nakon nekoliko zaokreta, zid sa leve strane se iznenada prekinu.
Ogromno mračno prostranstvo im ispuni vidik. Zastali su i zagledali se u
zemlju ispod.
Crna, beskrajna tama se širila iz podnožja planina do sjaja na horizontu.
Kako je Sonea posmatrala, sjaj poče da jača. Pojavio se tračak beline i počeo
da se narasta u visinu. Svetlost obli zemlju kada je mesec — više ne pun -
polako bežao od linije horizonta. Sonea oštro udahnu vazduh. Planine su sada
izgledale kao neravni komadi srebra. Grebeni su se zarivali u ravnicu ispod
sebe poput debelih korena drveća. Tamo gde se završavao kamen, počinjala
je pusta zemlja bez ijednog drveta. Na pojedinim mestima, voda sa planina je
obronila zemlju, stvarajući razgranate i izuvijane useke koji su se pružali ka
horizontu. U daljini je videla čudna brda u obliku srpa, poput krugova u bari,
zamrznutih u vremenu.
Ovo je bila pustoš Sačake.
Osetila je kako je nečija šaka steže za ruku. Iznenađena, dozvolila je
Akarinu da je povuče natrag u senku zida.
„Mogu da nas vide“, promrmljao je. „Moramo da napustimo put.“
Pogledavši napred, nije shvatila kako je to moguće. Put je skretao
nadesno, usečen u padinu planine. Strmi, skoro uspravni zidovi kamena,
uzdizali su se sa obe strane.
Akarin ju je i dalje držao za ruku. Shvatila je da joj srce brže lupa, i to ne
u potpunosti od straha. Međutim, njegova pažnja je bila usmerena na liticu
iznad njih.
„Možemo samo da se nadamo da tamo nema osmatrača“, rekao je.
Pustio ju je, a onda otišao natrag do puta. Sonea je pošla za njim. Kada
su stigli do mesta na kome je levi zid zaklonio veći deo desnog, on se okrenu
i uhvati je za ramena.
Pretpostavivši šta će da uradi, Sonea sastavi noge. To se i dogodilo i oni
počeše da se uzdižu sa magijskim diskom pod nogama. Naterala se da
pogleda na drugu stranu, iznenada i previše svesna koliko joj je Akarin blizu.
Blizu vrha su prekinuli uzdizanje, da bi mogli da provire preko ruba
stene. Zadovoljan što je područje bezbedno, on ih uzdiže preko ivice i spusti
ih na kamenitu površinu.
Sonea u strahu pogleda oko sebe. Padina nije bila okomita kao kameni
zid ispod njih, ali bila je zastrašujuće strma. Pukotine i izbočine su
narušavale površinu, a na drugim mestima tlo je bilo tako glatko da nije
videla kako mogu da hodaju tuda, a da ne skliznu sa planine. Kako će preći
to, kada im samo mesec osvetljava put?
Akarin pođe napred i poče da bira put preko padine. Sonea udahnu, a
onda pođe za njim. Od tada joj je um bio zauzet penjanjem oko izbočina,
preskakanjem procepa i zadržavanjem ravnoteže na nesigurnoj padini.
Izgubila je sav osećaj za vreme. Bilo je lakše samo pratiti Akarina, a i
misliti samo na to kako da se pređe sledeća prepreka.
Mesec se prilično uzdigao na nebu, a ona je nekoliko puta isceljivanjem
odagnala umor iz mišića na nogama kada je Akarin konačno stao na vrhu
grebena. Isprva je pretpostavila da je naišao na naročito veliku pukotinu ili
neku drugu prepreku sa druge strane, ali kada ga je pogledala, on je preko
ramena gledao u njenom pravcu.
Iznenada, on je zgrabi za ruke i natera da čučne. Srce joj se sledilo.
„Ostani dole“, žurno joj reče. Pogledao je unazad. „Možda smo vidljivi
odozgo.“
Čučnula je pored njega, a srce joj je lupalo kao ludo. Zurio je u pravcu iz
koga su došli, a onda pokazao preko neravne padine koju su prešli. Potražila
je nešto novo na njoj. Ne našavši ništa, odmahnula je glavom.
„Gde?“
„Nalazi se iza stene u obliku muluka“, promrmljao je. „Sačekaj
trenutak... tamo.“
Videla je kretanje možda pet ili šest stotina koraka od njih - senku koja se
pomerala. Skočila je i uvežbanom sigurnošću prešla preko planinske padine.
„Koje to ?“
„Jedan od Karikovih saveznika, bez sumnje“, promrmlja Akarin.
Ičani, pomisli Sonea. Tako brzo. Ne možemo još da se suočimo sa
jednim od njih. Akarin nije dovoljno snažan. Srce poče da udara previše
brzo i ona oseti kako joj od straha biva loše.
„Sada moramo brzo da se krećemo“, reče Akarin. „On je jedan sat iza
nas. Moramo da povećamo tu razdaljinu.“
Ostavši u čučnju, kretao se duž grebena do mesta gde se kamena ploča
preklapala sa drugom, ostavivši uzani procep. Skliznuvši kroz njega, ispravio
se i gotovo potrčao niz drugu stranu grebena. Sonea požuri za njim, nekako
održavajući ravnotežu uprkos kamenju koje se pomeralo i kotrljalo pod
njenim čizmama.
Sada joj je bila potrebna puna koncentracija da bi održala korak sa njim.
Žurio je preko stećaka, trčao preko padina klizavim od kamenčića, i jedva da
je zastajao pre nego što bi preskočio procepe na njihovom putu. Svaki korak
je testirao Soneine reflekse i ravnotežu.
Kada je Akarin ponovo stao u senci ogromnog kamena, gotovo da se
sudarila sa njim. Videvši da ponovo zuri iza njih, okrenula se da potraži
njihovog gonioca. Nakon par trenutaka ga je pronašla. Sa užasom je videla da
čovek nije ništa dalje.
Barem nije bliže, rekla je sebi.
„Vreme da ga skrenemo sa našeg traga“, promrmlja Akarin. Zaobišao je
kamen. Sonei zastade dah kada je videla duboku pukotinu pod njihovim
nogama. Bila je na široka dvadeset koraka od mesta na kome su stajali, ali se
širila u ogromnu jarugu strmih zidova koji su se spuštali u tamu.
„Ići ću oko četvrt časa na levo, a onda do ivice. Pretpostaviće da smo se
spustili u klisuru. Odlebdećeš na drugu stranu, a onda ćeš da pođeš uporedo
sa planinama. Drži se senki što je moguće više, čak i da te to usporava.“
Klimnula je. Okrenuo se i odšunjao se u noć. Na trenutak je osetila
užasan strah što je ostala sama, ali duboko je udahnula i odagnala ga.
Ustavši, načinila je magijski disk i podigla se u vazduh. Kako je prelazila
preko klisure, pogledala je nadole. Bila je veoma duboka. Upravila je pogled
na drugu stranu i prešla. Kada je stopalima dodirnula čvrsto tlo, uzdahnula je
od olakšanja. Nikada se nije plašila visine, ali ponor u klisuri bi učinio
najviše zgrade u gradu da izgledaju kao stepenište Univerziteta.
Odatle se usredsredila na kretanje krševitom padinom. Bilo je neobično
lako da se drži senki. Mesec je sada bio tačno iznad nje, ali padina planine je
ispucala ili erodirala praveći nekoliko džinovskih stepenika. Izgledalo joj je
logično da prati najbliži, tako da se spustila na onaj ispod njega.
Međutim, skrivanje u senkama je značilo da je i njoj teže da vidi. Više
puta je skoro pala u rupu ili raselinu. Nakon beskrajno dugačkog poteza
skakanja i trčanja, pogledala je u visinu i videla da je mesec skoro stigao do
vrhova iznad nje.
Osetila je začetak straha kada je shvatila koliko je vremena prošlo od
kada ju je Akarin ostavio. Razmislila je o onome što je rekao da će da učini.
Četvrt časa niz levu stranu klisure i još toliko natrag do stene, značilo je da je
pola sata iza nje. Šta ako je Akarin pogrešno procenio? Šta ako je progonilac
bio samo pola sata iza njih, a ne čitav sat? Akarin se možda vratio do klisure
u isto vreme kao i Ičani.
Shvatila je da je usporila, i ponovo je ubrzala korak. Akarin nije mrtav.
Ako je bio zarobljen, pozvao bi je da je upozori da nastavi da trči.
Ali šta ako ju je prevario da bi ostao sam?
— Ne budi glupa, reče sebi. Ne bi te ostavio Ičanijima.
Osim... osim ko nije odveo progonioca na drugu stranu da bi spasao nju,
znajući da će biti uhvaćen i ubijen.
Stala je i osvrnula se. Teren se uvijao oko planine, pa nije videla daleko.
Uzdahnuvši, primorala se da nastavi dalje. Ne nagađaj, pomisli ona.
Koncentriši se.
Reči su joj se ponavljale u glavi i postale bajalica. Nakon nekog
vremena, zatekla je sebe kako ih nemo oblikuje ustima. Ritam ju je vodio
dalje, od koraka do koraka. Onda je pojurila oko izbočine i shvatila da je
zakoračila u ponor.
Raširivši ruke, uspela je da se uhvati za izbočinu, priljubi uz nju i spreči
da padne.
Srce joj je bubnjalo dok se podizala sa ivice. Ogromna klisura joj je
preprečila put. Dahćući od straha i iscrpljenosti, zurila je u suprotnu ivicu i
pokušavala da odluči šta treba da učini. Mogla je da prelebdi preko nje, ali
dok bi to radila, bila bi nezaklonjena.
Zvuk žurnih koraka odmah iza nje je bilo jedino upozorenje koje je imala.
Počela je da se okreće, ali nešto ju je udarilo u leđa i šaka prekri njena usta
da bi je sprečila da vrisne. Padala je napred, preko ivice ponora.
Onda je okruži magija, i ona oseti kako se njihov pad usporava. U isto
vreme je prepoznala poznati miris.
Akarin.
Čvrsto ju je držao rukama. Okrenuli su se u vazduhu i počeli da se dižu.
Izbrazdani i ispucali zid klisure je prolazio pored njih, a onda se pojavi veći
komad crnila. A onda su ušli u njega.
Njen pogled naiđe na neravno tle, i kako ju je Akarin pustio, ona posrnu i
ispruži ruke. Ruka joj naiđe na stenu i ona uspe da povrati ravnotežu. Osetila
se radosno i lakomisleno i suzbila je čudan poriv da se nasmeje.
„Daj mi svoju moć. “
Akarin je bio sen u tami, a u glasu je bilo i hitnosti i zapovesti. Borila se
da povrati kontrolu nad disanjem.
„Ja...“
„Odmah“, reče on hitno. „Ičani može da je oseti. Brzo.“
Ispružila je ruke. Njegovi prsti dotaknuše njene, a onda se obaviše obe
njene šake. Sklopivši oči, poslala je postojani tok energije. Kada je shvatila
značaj onoga što je Akarin rekao, ubrzala je tok dok moć nije pokuljala iz
nje.
„Stani, Sonea.“
Otvorila je oči i nalet iscrpljenosti je obuze.
„Dala si previše“, rekao je. „Iscrpla si se.“
Zevnula je. „Meni nije od koristi.“
„Nije? Kako ćeš da nastaviš dalje?“ Uzdahnuo je. „Pretpostavljam da
mogu da te iscelim, ali... možda bi trebalo da ostanemo ovde. Da je video
kuda smo pošli, do sada bi krenuo za nama. A danima nismo spavali.“
Sonea uzdrhta i podiže pogled. „Bio mi je toliko blizu.“
„Da. Pošao sam drugačijim putem od tebe i njega, da bih mogao da ga
posmatram. Primetio sam kako te bez greške prati, ali nije pošao za mnom
čak ni kada sam par puta prešao tvoj trag ispred njega. Onda sam se približio
dovoljno da mogu da ga posmatram i iz njegovog ponašanja sam shvatio da
može da te oseti. Tako da sam pažljivije pogledao i pronašao i tebe. Nisi
navikla na dodatnu moć, i dozvolila si da ti se probije kroz kontrolu.“
„Oh.“
„Na sreću, uspeo sam da te stignem baš kada si stigla do ove klisure. Još
trenutak duže i pronašao bi te.“
„Oh.“
„Spavaćeš ovde dok ja čuvam stražu.“
Uzdahnula je od olakšanja. Bila je potpuno izmoždena i pre nego što mu
je dala svu svoju snagu. Pojavila se malena kugla svetlosti, otkrivši da se
pukotina nastavljala još malo kroz stenu. Tlo je bilo puno velikog kamenja.
Iako je Sonea očajnički želela da legne i zaspi, obeshrabreno je gledala u
zemlju.
Pronašavši relativno ravno mesto, pomerila je par kamenova, popunila
rupe između njih manjim kamenjem, a zatim legla. Nije bilo baš udobno.
Kiselo se nasmešila, setivši se kako je jednom davno spavala na podu
Rotenove slobodne sobe, zato što nije bila navikla na mekane krevete.
Akarin je seo blizu ulaza. Kako se njegova kugla svetlosti ponovo
ugasila, zapitala se kako će moći da zaspi znajući da ih negde iznad traži
jedan Ičani.
Ali iscrpljenost je otupela oštre uglove kamena kao i njen strah, i misli joj
uskoro napustiše sve trenutne brige.
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Razmena mišljenja

Gledano spolja, preko visokog okruglog zida palate koji je okružuje, bile
su vidljive samo kule. Kada je kočija Gilde skrenula na put koji je kružio
oko zida, Lorlen podiže pogled i oseti blagi nespokoj. Prošlo je mnogo godina
od kada je ušao u palatu. Stvari između kralja i Gilde uvek je rešavao visoki
gospodar. Iako su dva čarobnjaka - kraljevi savetnici - svakodnevno
posećivali kralja, njihova uloga je bila da zaštite i posavetuju, ne da primaju
ili da prenose naređenja koja se tiču Gilde. Sada, pošto Akarina više nije
bilo, odgovornosti visokog gospodara pale su na upravitelja.
Kao da već nemam dovoljno posla, pomisli Lorlen. Međutim, danas je
kralj zatražio da ga posete svi viši čarobnjaci. Lorlen je pogledao ostale
putnike kočije.
Dok je gospa Vinara izgledala smireno, gospodar Sarin je od brige bio
namršten. Spoljni upravitelj Kito je lupkao prstima jedne ruke o drugu.
Lorlen nije bio siguran da li je ovo bilo posledica nervoze ili nestrpljenja. Ne
prvi put, poželeo je da Kitove dužnosti ne zahtevaju da bude odsutan iz Gilde
tako često. Da bolje poznaje Kita, možda bi mogao da pročita njegovo
raspoloženje na osnovu ove osobenosti u ponašanju.
Kočija uspori, a zatim skrenu ka ulazu palate. Dva krila ogromne kapije
od crnog gvožđa otvoriše se pred njima, a svako od njih je vukao par
stražara. Još nekoliko stražara koji su stajali sa obe strane ulaza pokloni se
kada je Lorlenova kočija ušla u veliko zatvoreno dvorište.
Statue prethodih kraljeva ponosno su stajale po dvorištu. Kočija stade
ispred velikih vrata palade. Stražar priđe i nakloni se dok je Lorlen izlazio iz
kočije.
Lorlen pogleda kako je druga Gildina kočija usporavala iza prve, a onda
prišao da se sretne sa pozdravljačem. Posao pozdravljača bio je da dočekaju
svakog posetioca palate, uz odgovarajuće formalnosti i kasnije sastave
izveštaj. Lorlen je kao dete bio fasciniran kada je saznao da su pozdravljači
razvili sopstveni skraćeni oblik pisanja da bi taj proces ubrzali.
Čovek se elegantno nakloni.
„Upravitelju Lorlene. Čast je upoznati vas.“ Njegove žive oči su prelazile
sa čarobnjaka na čarobnjaka kako je svakog ponaosob pozdravljao. „Dobro
došli u palatu.“
„Hvala vam“, odgovori Lorlen. „Kralj nas je pozvao.“
„Obavešten sam o tome.“ Čovek je držao daščicu u jednoj ruci. Iz
proreza sa strane je izvukao parče papira i mastiljavim štapićem hitro napisao
par znakova. Dečak, koji je stajao u blizini, dotrča, nakloni se i uze komad
papira.
„Vaš vodič“, reče pozdravljač. „On će vas sada odvesti do kralja
Merina.“
Dečak pojuri do jednih od ogromnih vrata palate i povukavši ih otvori, a
zatim prođe kroz njih. Lorlen povede druge čarobnjake u ulaznu dvoranu
palate.
Dvorana je bila načinjena po ugledu na onu u Univerzitetu i ispunjena
spiralnim stepeništem krhkog izgleda. Međutim, bilo ih je mnogo više i bila
su ukrašena zlatom i osvetljena nekolicinom videćih lampi. Komplikovani
mehanički sat škljocao je i zujao u sredini prostorije. Pratili su svog mladog
vodiča uza stepenište, do drugog nivoa.
Usledilo je komplikovano putovanje. Vodič ih je vodio kroz velike
dovratke i duž širokih hodnika i dvorana. Nakon dugog uspona uzanim
stepeništem, stigli su do vrata uobičajene veličine, koja su zaprečavala dva
stražara. Dečak ih zamoli da sačekaju, a onda se provuče između stražara.
Nakon kratkog vremena, vratio se i objavio da će ih kralj primiti.
Kada je Lorlen prošao u sledeću prostoriju, pažnju su mu odmah privukli
visoki uzani stubovi. Shvatili su da su jednoj od kula palate. Kako je
pogledao na sever, gotovo da je očekivao da vidi tamnu liniju planina, ali
naravno, granica je bila daleko iza horizonta.
Kralj je sedeo u velikoj, udobnoj fotelji na suprotnom kraju odaje. Sa obe
strane su stajali kraljevi savetnici, opreznih i ozbiljnih lica. Gospodar Mirken
bio je stariji od njih dvojice, a gospodar Rolden bliži kraljevim godinama, i
Lorlen je znao, bio je smatran prijateljem isto koliko i zaštitnikom.
„Vaše veličanstvo“, reče Lorlen. Spustio se na jedno koleno, čuo šuškanje
odora iza sebe kada su isto učinili i ostali viši čarobnjaci.
„Upravitelju Lorlene“, odgovori kralj, „i viši čarobnjaci Gilde. Ustanite.“
Lorlen i ostali ustadoše.
„Želim da razgovaram sa vama i vašim kolegama o tvrdnjama bivšeg
visokog gospodara“, nastavi kralj. Pogled mu je prelazio sa jednog
čarobnjaka na drugog, a onda se namrštio. Gde je gospodar Balkan?“
„Starešina ratnika je u Severnoj utvrdi, vaše veličanstvo“, objasni Lorlen,
„sa čarobnjacima koji su otpratili Akarina do granice.“
„Kada če se vratiti?“
„Namerava da ostane u slučaju da Akarin pokuša da se vrati tuda, ili ako
se ispostavi da je njegova priča tačna i ti Ičaniji o kojima je on govorio, ne
pokušaju da uđu u Kajreliju.“
Kralj se još više namršti. „Potreban mi je ovde, gde mogu da se
konsultujem sa njim.“ Oklevao je. „Moji savetnici mi kažu da ste izdali
naređenje da sva umna komunikacija prestane. Zašto to?“
„Sinoć sam čuo umni glas čarobnjaka koji mi je nepoznat.“ Lorlen se
naježi kako se prisećao. „Izgleda da je prisluškivao razgovor koji sam vodio
sa svojim pomoćnikom.“
Kralj zažmiri. „Šta je taj neznanac rekao?“
„Zahvalio sam se gospodaru Osenu što me je obavestio da su Akarin i
Sonea ušli u Sačaku. Neznanac se takođe zahvalio zbog toga.“
„To je sve što je neznanac rekao?“
„Da.“
„Međutim, ne znate da li je taj neznanac Ičani.“ Kralj je lupkao prstima po
naslonu fotelje. „Ali ako Ičaniji postoje, i ako su slušali vaše razgovore,
možda su u prethodnih par dana saznali mnogo toga.“
„Nažalost, da.“
„A ako naredim gospodaru Balkanu da se vrati kući, oni će to ćuti. Da li
bi njegovi ratnici mogli da odbrane Utvrdu od napada ako ih on napusti i vrati
se?“
„Ne znam. Mogu da ga pitam, ali ako je njegov odgovor ne, a on ode,
svako ko bude slušao, saznaće da je Utvrda ranjiva.“
Kralj klimnu. „Razumem. Razgovarajte sa njim. Ako on oseća da ne može
da ode, onda mora ostati.“
Lorlen posla mentalni poziv Balkanu. Odgovor je bio trenutan.
— Lorlene?
— Ako se vratiš u Imardin, da li bi tvoji ljudi mogli da odbrane Utvrdu?
— Da, naučio sam gospodara Makina kako da rukovodi njima protiv
crnog čarobnjaka.
— Dobro. Odmah se vrati. Kralj želi tvoj savet.
— Polazim za jedan sat.
Lorlen klimnu i pogleda kralja. „Siguran je da mogu da odbrane Utvrdu.
Trebalo bi da stigne za dva ili tri dana.“
Kralj zadovoljno klimnu. „Sada mi ispričajte o svojoj istrazi.“
Lorlen prekrsti ruke na leđa. „U poslednjih par dana smo pronašli
nekoliko trgovaca koji su u prošlosti posetili Sačaku, i jedan od njih se seća
izraza „Ičani“. Kaže da to znači „bandit“ ili „pljačkaš“. Dešavalo se da
trgovci i njihova roba nestanu u pustarama. Pretpostavlja se da se izgube. To
je sve što znamo. Šaljemo u Sačaku tri čarobnjaka da prikupe još
informacija. Polaze za par dana.“
„A kakve ste odbrambene pripreme učinili u slučaju da je Akarinova
priča istinita?“
Lorlen se okrenu i pogleda svoje kolege čarobnjake.
„ Ako je ono što je on rekao istina, ovi Ičaniji su stotinu puta jači od
jednog čarobnjaka Gilde, ne znam da li postoji nešto što možemo da učinimo.
Nas ima preko tri stotine, ako računamo čarobnjake koji žive u drugim
zemljama. Akarin je procenio da ima od deset do dvadeset Ičanija. Čak i da
ih ima samo deset, morali bismo da udesetostručimo svoj broj da bismo
dočekali tako snažnu silu. Iako u nižim staležima ima magijskog potencijala,
sumnjam da ćemo pronaći sedam stotina novih čarobnjaka, a sigurno ne
bismo mogli da ih obučimo dovoljno brzo.“
Kralj preblede. „Zar ne postoji drugi način?“
Lorlen je oklevao. „Postoji jedan način, ali ima svoje opasnosti.“
Kralj pokaza Lorlenu da nastavi.
Lorlen se okrenu da pogleda gospodara Sarina. „Starešina alhemičara je
izučavao Akarinove knjige. Ono što je otkrio je i uznemiravajuće i
prosvetljujuće.“
„Kako to, gospodaru Sarine?“
 Stari čarobnjak istupi. „One otkrivaju da Gilda do pre pet vekova nije
zabranjivala crnu magiju. Pre toga je bila u svakodnevnoj upotrebi i bila je
poznata kao Viša magija. Nakon što je zabranjena, letopisi su prepravljeni ili
uništeni da bi se uklonilo njeno pominjanje. Knjige koje je Akarin posedovao
bile su zakopane ispod Univerziteta u slučaju da se Kajrelija ponovo suoči sa
moćnim neprijateljem.“
„Znači, vaši prethodnici su nameravali da Gilda ponovo nauči crnu
magiju ako se nađe pred pretnjom?“
„Tako izgleda.“
Kralj to razmotri. Lorlenu je bilo drago što vidi oprez i strah na
monarhovom licu. Nijednom vladaru se ne bi svidela pomisao da da
čarobnjacima verovatno bezgraničnu moć.
„Koliko bi vremena bilo potrebno?“
Sarin raširi ruke. „Ne znam. Više od jednog dana. Verujem da je Sonea
naučila prošle nedelje, ali uz Akarinovo vođstvo. Može se ispostaviti da je
teže učiti iz knjiga.“ Zastao je. „Ne bih preporučio tako ekstremne mere osim
ako ne postoji drugi način.“
„Zašto da ne?“ upita kralj, iako je izgledao neiznenađeno.
„Mogli bismo da se spasemo samo ako bismo završili u borbi protiv loših
efekata crne magije po naše ljude.“
Kralj klimnu. „A opet, nije izgledalo da je crna magija iskvarila Akarina.
Ako je nameravao da nadvlada Gildu i mene, mogao bi to da učini bilo kada
tokom poslednjih osam godina.“
„To je istina“, složi se Lorlen. „ Akarin je bio moj najbliži prijatelj, od
dana kada smo postali polaznici, i nikada nisam video da je nečastan.
Ambiciozan, da, ali ne nemoralan ili bez samilosti.“ Odmahnuo je glavom.
„Međutim, Gilda je velika i ne mogu da garantujem da će svi čarobnjaci biti
tako suzdržani ako dobiju pristup bezgraničnoj moći.“ Kralj klimnu. „Onda
možda samo nekolicina treba da je nauči, one koje ocenite kao dostojne
poverenja... ali samo ako se situacija bude postala očajna, kako vi kažete.
Dokaz je ovde ključ. Morate da otkrijete da li je Akarinova priča istinita ili
ne.“ Pogledao je Lorlena. „Da li ima još nečega što bi trebalo da znam?“
Lorlen pogleda u ostale, a onda odmahnu glavom. „Voleo bih da imamo
značajnije ili spokojnije vesti, vaše veličanstvo, ali nemamo.“
„Onda ostatak vas može ići. Ostanite još malo sa mnom, upravitelju.
Želim još da vas ispitam o Akarinu i njegovoj polaznici.“
Lorlen stade u stranu i klimnu ostalima. Kratko su kleknuli, a zatim izašli
iz prostorije. Na kraljev pokret, savetnici u tišini odoše do fotelja pored
vrata. On ustade i priđe prozoru koji je gledao na sever.
Lorlen ga je pratio na učtivoj daljini. Vladar se nasloni na ram prozora i
uzdahnu.
„Nikada nisam pomislio da je Akarin išta drugo do častan“, promrmlja
on. „Prvi put sam se zatekao kako se nadam da grešim u pogledu njega, i da
sam ispao budala.“
„Kao i ja, vaše veličanstvo“, odgovori Lorlen. „ Ako je govorio istinu,
upravo smo poslali svog najvećeg saveznika u ruke našeg neprijatelja.“
Kralj klimnu. „ Ali to je moralo da bude učinjeno. Zaista se nadam da će
preživeti, upravitelju, i to ne samo zato što nam može biti potreban. I ja sam
ga cenio kao dobrog prijatelja.“

Bol je bio prva stvar koje je Sonea postala svesna kada se probudila. Bio
je najgori u nogama i leđima, ali ramena i ruke su takođe bile bolne i
osetljive. Usredsredivši se na to, shvatila je da je to bol mišića nenaviknutih
na kretanje, i grčenje ostalih koji su pokušali da se zaštite od tvrde površine
na kojoj je ležala.
Prizvavši moć, iscelila je neugodni osećaj. Kako je bol popustio postala
je svesna oštre gladi. Pitala se kada je poslednji put jela kada je preplaviše
sećanja na prethodnu noć.
Poslednja stvar koje se sećamje da sam bila sa Akarinom u pećini.
Blago je otvorila oči. Nad njom su se pružala dva kamena ziđa,
približavajući se dok se nisu spojili. Pećina. Pritvorenih očiju, pogledala je
ka ulazu. Akarin je sedeo nekoliko koraka dalje. Dok je posmatrala,
pogledao ju je i njegova usta se izviše u taj kiseli poluosmeh koji je tako
dobro znala.
On mi se osmehuje.
Nije znala da li vidi da je budna, i nije želela da prestane da se smeši,
tako da je ostala nepomična. Nastavio je da je posmatra, a onda skrenuo
pogled, uzdahnuo i osmeh zameni zabrinuto mrštenje.
Ponovo je sklopila oči. Trebalo bi da ustane, ali nije želela da se pomeri.
Kada to bude učinila, dan će početi i biće još hodanja i penjanja i bežanja od
Ičanija. A Akarin će ponovo postati hladan.
Potpuno je otvorila oči i ponovo ga pogledala. Koža njegovog lica je
izgledala zategnuto, i izgledalo je kao da ima podočnjake. Senka kratke brade
je naglašavala uglove njegove vilice i jagodica. Izgledao je mršavo i umorno.
Da li je uopšte spavao? Ili je celu noć presedeo posmatrajući je?
Njegov pogled nalete na njen, i izraz postade negodujući.
„Tako. Konačno si se probudila.“ Ustao je. „Diži se. Moramo što je više
moguće da ostavimo Prevoj za sobom.“
Dobro jutro i tebi, Sonea pomisli. Prevrnula se i nesigurno ustala.
„Koje je vreme?“
„Skoro sumrak.“
Prespavala je ceo dan. Ponovo je osmotrila podočnjake na njegovom licu.
„Da li si spavao?“
„Stražario sam.“
„Trebalo bi da stražarimo na smenu.“
Nije odgovorio. Prišla je ulazu u pećinu. Od strmine klisure zavrtelo joj
se u glavi. Spustio je šaku na njeno rame, i ona oseti vibracije magije pod
svojim nogama.
„Pusti mene da to učinim“, ponudila je.
Ignorisao je. Magija ih podiže sa poda pećina. Posmatrala je njegovo lice
dok su se uspinjali, primećujući napetost na njemu. Sutra uveče će insistirati
na tome da preuzme prvu stražu, odluči ona. Očigledno ne može da se osloni
na njega da je probudi da bi on spavao.
Kada ih je spustio u podnožju litice, sklonio je ruku sa njenog ramena.
Pošla je za njim kako je počeo da ispituje tlo. Pretpostavljajući da traži
tragove prolaska Ičanija, zadržala se malo dalje iza. Nakon što je išao uzbrdo
nekoliko stotina koraka, stao je, prošao pored nje i zaputio se u suprotnom
smeru.
Okrenuvši se da pođe za njim, podigla je pogled i dah joj zastade od
zapanjenosti. Pred njom se prostirala pustara. Uprkos mutnoj svetlosti
sumraka, boje zemlje su i dalje bile žive.
Tamna zemlja boje rđe, prekrivala je podnožje planina, ali na mestima gde
su je reke erodirale, videle su su se crne i bledožute trake. Kada je pažljivo
je pogledala, videla je da je površina mestimično prošarana tusoki travom, a
tu i tamo su rasli oskudni gajevi drveća iskrivljenog od vetra.
 Bio je to turoban pejzaž, ali posedovao je neku divlju lepotu. Boje su bile
tako snažne i čudne. Čak je i nebo bilo drugačije plave boje.
„Onako je kao što sam se i plašio. Nastavio je na jug umesto da se spusti
ka pustarama.“
Iznenađeno je trepnula kada joj je Akarin ponovo prišao. Prošao je pored
nje i nastavio da se penje uz padinu. Uzdahnula je i požurila za njim.
Usledio je naporan uspon. Izgledalo je da je Akarin nerad da levitira,
birajući da se uzveru uza stepenaste kamene police. Nije stao da se odmori, a
kada su poslednji zraci sunca napustili planine iza njih, ponovo ju je sve
bolelo i bila je umorna.
Uskoro je žudela za malo predaha u nepomičnom stajanju. Ili samo da
može da prati njegove dugačke korake. Možda će malo usporiti, ako ga
navede da priča.
„Kuda idemo?“
Akarin je oklevao, ali nije stao niti se okrenuo.
„Dalje od Prevoja.“
„A onda?“
„Na neko bezbedno mesto.“
„Imaš li takvo mesto na umu?“
„Negde daleko od Sačake i Savezničkih zemalja.“
Stala je i zurila u njegova leđa. Dalje od Sačake i Kajrelije? Nije
nameravao da ostane u blizini da bi pomogao Gildi kada Ičaniji napadnu?
Sigurno nije nameravao da napusti Kajreliju.
Mada, ima smisla. Šta drugo mogu da učine? Nisu dovoljno snažni da se
bore protiv Ilčanija. A nije bila ni Gilda. A Gilda i ovako nije nameravala da
prihvati njihovu pomoć Koja je onda svrha ostajanja?
Ali nije mogla da veruje da će tako lako da odustane. Ona ne bi mogla da
odustane tako lako. Borila bi se, čak i ako bi to značilo da bi verovatno
izgubila.
Ali šta ako to znači ostaviti Akarina...?
Akarin se osvrnu ka njoj. „Zapravo, nameravam da pronađem Karikovu
grupu i malo i sam špijuniram“, rekao je. „Kada ih pronađem, poslaću Gildi
slike onoga što vidim.“
Sonea trepnu, a onda odmahnu glavom. Da li ju je iskušavao? Ta
pomisao izazva i olakšanje i bes. A onda je razmislila o onome što je
govorio, i osetila kako joj se krv ledi.
„Ičaniji će te čuti. Znaće da gledaš“, rekla je. „0ni će...“
Stao je i okrenuo se da je pogleda.
„Zašto si pošla, Sonea?“
Piljila je u njega. Oči su mu opasno sijale. Osetila se povređeno, a zatim
i kako bes u njoj raste.
„Potrebna sam ti više nego Gildi“, reče mu.
On zažmiri. „Potrebna si mi? Ne treba mi da štitim poluobučenu,
neposlušnu polaznicu.“
Neposlušna. Znači zbog toga je tako ljut. Uspravila se. „ Ako je taj loše
promišljeni plan zaista ono što ćeš da činiš, onda ti očigledno jesam
potrebna“, odvrati ona.
Njegov pogled se pokoleba, ali izraz mu ne postade blaži.
„Loše promišljen ili ne, zašto bih tebe uključio u svoje planove kada nisi
naklonjena da ih pratiš?“
Izdržala je njegov pogled. „Ne želim da pratim samo one planove zbog
kojih ćeš poginuti.“
Trepnuo je, onda je napeto pogledao. Naterala je sebe da ne skrene
pogled. Naglo se okrenuo i nastavio da se penje.
„Tvoje prisustvo komplikuje stvari. Ne mogu da učinim ono što sam
nameravao. Moram ponovo da razmislim o onome što ću... što ćemo sada da
radimo.“
Sonea požuri za njim. „Nisi valjda zaista nameravao da špijuniraš Ičanije
i ono što vidiš preneseš Gildi, zar ne?“
„I da i ne.“
„Ako te čuju, moći će da shvate gde se kriješ.“
„Naravno“, on odgovori.
A ako ga uhvate, neće od njega načiniti roba. Ubiće ga. Iznenada je Sonea
shvatila šta je nameravao da pokaže Gildi. Obuze je jeza.
„Pa, ako bi im to pokazao, pretpostavljam da bi konačno ubedio Gildu da
Ičaniji postoje.“
Zastao je i ispravio se. „Nisam želeo da kažem da nameravam da se
žrtvujem“, reče on kruto. „Ičaniji neće čuti ako prenesem to preko Lorlena.“
Lorlenov prsten. Zacrvenela se. „Shvatam”, odgovori ona.
Ja sam budala, ona pomisli. Pa, bar sam uspela da tako zvučim. Možda
bi bilo bolje da držim jezik za zubima.
Ali dok su nastavljali usponom, razmislila je o njegovom planu. Nije bilo
razloga da to još ne pokušaju. Pogledala je u njegova leđa i razmislila kako
da ponovo pomene tu temu, ali je odlučila da čeka. Kada sledeći put budu
stali, pitaće da to još može da uspe.
Baš kada im je nadolazeća tama otežavala da vide kuda idu, stigli su do
podnožja litice. Sela je pored njega i osetila blagi miris njegovog znoja.
Iznenada je postala svesna njegovog prisustva i tišine između njih. Sada je
bio trenutak da pita za špijuniranje Ičanija, ali nije mogla da se natera da
progovori.
Šta nije u redu sa mnom?, upitala se.
Ljubav, šapnu glas u njenoj glavi.
Ne, ne budi smešna, odgovorila je. Nisam zaljubljena. A ni on očigledno
nije. Ja sam poluobučena, neposlušna polaznica. Što pre izbacim iz glave
oveg lupe ideje, to bolje.
„Imamo društvo.“
Akarin podiže ruku i pokaza. Prateći njegovo prst, Sonea shvati da
pretražuje zemlju koju je prešla prethodne noći.
Tamna prilika se odvoji od senke kamena, daleko ispod. Bilo je teško
proceniti koliko je daleko. U gradu nikada nije morala da procenjuje
razdaljine.
Udaljeni pokreti su bili čudni, i sigurno neljudski.
„To je životinja“, reče ona.
„Da“, odgovori Akarin. „Jil. Oni su manja, domaća rasa limeka. Ičaniji ih
obučavaju za potragu i lov. Vidiš, vlasnik ide za njim.“
Na mesečinu izađe prilika, idući za limekom.
„Još jedan Ičani?“
„Verovatno.“
„Shvatila je da joj srce tuče kao ludo, ali ne zbog glupih ideja o ljubavi.
Jedan Ičani ispred, drugi iza.
„Da li će moći da nas pronađe?“
„Ako njen jil otkrije naš miris.“
Njen? Sonea je posmatrala priliku. Zaključila je da u njenom hodu ima
nečega što izgleda ženski. Pogledala je Akarina. Mrštio se.
„Šta sada?“
 Pogledao je u liticu. „Ne volim da traćim moć na levitiranje, ali na većoj
visini ćemo biti bezbedniji. Moramo da pronađemo pukotinu ili nabor koji će
nas sakriti dok se penjemo.“
„A šta onda?“
„Naći ćemo vodu i hranu.“
„Tamo gore?“ upita ona sumnjičavo.
„Možđa izgleda pusto, ali može se pronaći malo života ako znaš gde da
tražiš. Postaće lakše što idemo dalje na jug.“
„Znači idemo na jug?“
„Da. Na jug.“
Ustao je i pružio joj ruku. Ona je prihvati i pusti ga da je povuče na noge.
Kada se okrenuo, njegovi prsti skliznuše preko njenih, na mestu na koži na
kom ju je dodirnuo ona oseti žmarce. Sonea pogleda svoju šaku i uzdahnu.
Neće biti lako izbaciti te glupe ideje iz glave.
Danil uzdahnu od olakšanja kada se vrata prostorije zatvoriše. Seo je u
jednu od fotelja u salonu i smanjio svoju svetlosnu kuglu tako da odaje slab
sjaj.

Konačno je sam. Međutim, sada kada jeste, otkrio je da se ne oseća ništa

bolje. Nemirno se šetao po prostoriji, ispitujući nameštaj i uramljene mape i
planove koje je godinama skupljao i kačio na zidove.
Nedostaje mi Tajend, on pomisli. Nedostaje mi da popijemo flašu vina i
satima pričamo. Nedostaje mi sedenje u našoj prostoriji dok radimo na
istraživanju. Nedostaje mi... sve.
Čeznuo je da ispriča Tajendu Akarinovu priču. Učenjak bi ispitao svaki
detalj, izvlačeći skrivene nedoslednosti i značenja. Video bi mogućnosti koje
niko drugi nije razmotrio.
Ali Danilu je bilo drago što učenjak nije ovde. Ako se ispostavi da je
Akarinova priča istinita, Danil bi više voleo da Tajend bude što je moguće
dalje od Gilde.
Razmotrio je sve što mu je rečeno o crnoj magiji u okviru priprema za
položaj ambasadora, i ono što je saznao iz demove knjige. Koristeći je,
čarobnjak može da crpi snagu iz drugih. Osoba nadarena magijskim talentom
ima više moći koja može da se uzme nego neko bez njega - ali to ne znači da
je čarobnjak bolja meta. Poraženi čarobnjak imao bi malo preostale magije
koja bi mogla da se uzme. Osoba sa magijskim talentom koja nije obučena da
ga koristi bila bi najprivlačnija žrtva.
Upravo ono što je bio Tajend.
Danil uzdahnu. Bio je na raskršću. Iako čezne da se vrati u Elajn i uveri
se da je Tajend bezbedan, takođe ne želi da napusti ni Kajreliju ni Gildu.
Pomislio je na Rotena i sumorno se osmehnuo. Nekada bih se možda
pridružio ovoj grupi špijuna. Sada sam neodlučan zato što znam kako bih se
ja osećao ako bi Tajend pošao u tako opasnu misiju. Ne bih mu to uradio
ako ne bi bilo drugog izbora.
Sednuvši za sto, Danil izvadi list papira, mastilo i pero. Zastao je da
razmisli šta rizikuje zapisivanjem ovoga.

Tajendu od Tremelina
Kao što si nesumnjivo čuo, Gilda je u previranju. Stigao sam i
saznao da je visoki gospodar uhapšen zbog upotrebe crne magije.
Shvatićeš u koliko se nesrećnom trenutku to dogodilo u pogledu
našeg rada, ali iako je stvorilo neke probleme, nijedan mi do sada
nije zadavao muke.

Nastavio je prepričavajući Akarinovu priču, a onda sa objašnjenjem da

ne može da se vrati u Elajn dok ne bude znao da je Gilda bezbedna.

Biću iznenađen, ako ne i pomalo ljut, ako ne budem mogao da

se vratim u toku sledećih par meseci. Iako je lepo ponovo
razgovarati sa Rotenom, ne osećam se kao da ovde sada
pripadam. Umesto toga, osećam se kao posetilac koji čeka priliku
da se vrati kući. Kada se ove stvari razreše, pitaću Lorlena da li
mogu trajno da ostanem na položaju ambasadora Gilde u Elajnu.
Tvoj prijatelj, ambasador Danil.

Zavalivši se u fotelju, Danil pažljivo razmisli o pismu. Bilo je formalnije

nego što mu se sviđalo, ali nije imao nameru da na papir stavi išta ličnije od
toga. Ako u Savezničkim zemljama postoje ljudi kao Farand, zaposleni da
slušaju umne razgovore čarobnjaka, onda mora biti i ljudi čiji je posao da
presreću i čitaju poštu.
Ustao je i protegnuo se. Možda će proći meseci pre nego što bude uspeo
da napusti Kajreliju. Ako se ispostavi da su Akarinove tvrdnje tačne, Gilda
će želeti u Kajreliji što je više moguće čarobnjaka. Mogao bi da ostane ovde
dugo vremena.
Ako je Akarin govorio istinu, pomisli sa jezom, možda se nikada neću
vratiti u Elajn.
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Uhode

Dok je napolju letnja vrelina dostizala vrhunac, u prostorijama

Univerziteta je i dalje bilo prijatno hladno. Roten se opusti u jednoj od
velikih udobnih fotelja u upraviteljevoj kancelariji i osmotri svog kolegu.
Gospodar Solend, istoričar, izgledao je kao čudan izbor za uhodu, ali ko bi
posumnjao da starac pospanog izgleda skuplja informacije za Gildu? Drugi
špijun, gospodar Jikmo, bio je učitelj ratničkih veština koji je obučavao
Soneu.
Solend je bio Elajnjanin, a Jikmo iz Vina, što je činilo Rotena jedinim
kajrelijanskim čarobnjakom koji je bio odabran za taj zadatak. Roten je znao
da će mu ovo otežati da dobije podatke od Sačakanaca - ako zaista ne vole
Kajrelijance onoliko koliko je Akarin tvrdio.
Lorlen je dobovao prstima po naslonu fotelje. Čekali su da upoznaju
profesionalnog špijuna koji će ih upućivati u veštinu prerušavanja i
prikupljanja podataka tokom nekoliko dana, pre nego što krenu za Sačaku.
Na kucanje na vratima, svi se okrenuše da vide ko ulazi. U prostoriju kroči
glasnik, nakloni se i izvesti Lorlena da će Rejven od kuće Telan kasniti i da
se izvinjava zbog toga.
Lorlen klimnu. „Hvala ti. Možeš ići.“
Glasnik se ponovo nakloni, a onda poče da okleva i gleda po prostoriji.
„Da li ova prostorija često ima problema sa neočekivanom promajom,
gospodaru?“
Lorlen ga strogo pogleda. Zaustio je da odgovori, zastao, a onda se
osmehnuo i zavalio u stolicu.
„Rejven.“
Čovek se nakloni.
 „Odakle vam uniforma?“
„Skupljam ih.“
Znači, ovako izgleda profesionalni špijun, pomisli Roten. Očekivao je
nekog lukavog i prepredenog izgleda. Umesto toga, Rejven je izgledao
iznenađujuće obično.
„Korisna navika, u vašoj struci“, prokomentarisa Lorlen.
„Veoma.“ Čovek se strese. „Da li biste želeli da pronađem izvor ove
promaje?“
Lorlen klimnu. Špijun pređe preko prostorije i poče da ispituje zidove.
Zastao je, izvadio maramicu, obrisao ram slike, a onda se osmehnuo i
zavukao ruku iza njega.
Deo zida skliznu u stranu.
„Izvor vaše promaje“, objavi Rejven. Okrenuo se da pogleda Lorlena, a
onda razočarenja pređe njegovim licem. „Ali vidim da ste već znali za to.“
Ponovo pomeri ruku i ploča se vrati na svoje mesto.
„Ovde svi znaju za hodnike u zidovima Univerziteta“, reče Lorlen.
„Međutim, ne znaju svi gde su ulazi. Zabranjena je njihova upotreba, iako
sumnjam da je bivši visoki gospodar često ignorisao to pravilo.“
Roten se odupre smešku. Uprkos Lorlenovom nezainteresovanom držanju,
među obrvama mu je bila brazda i neprestano je bacao poglede ka slici.
Roten pretpostavi da se upravitelj pita da li ga je Akarin ikada špijunirao.
Rejven priđe upraviteljevom stolu. „Zašto je zabranjeno njihovo
korišćenje?“
„Na nekim mestima nisu bezbedni. Ako bi polaznici videli da ih
čarobnjaci koriste, došli bi u iskušenje da i sami to učine - pre nego što
postanu sposobni da se zaštite od urušavanja.“
Rejven se osmehnu. „Naravno, to je zvaničan razlog. Zapravo, ne želite
da čarobnjaci ili polaznici špijuniraju jedni druge.“
Lorlen slegnu ramenima. „Siguran sam da je moj prethodnik razmotrio i tu
mogućnost kada je ustanovio to pravilo.“
„Možda biste želeli da ga ukinete ako se predviđanja vašeg bivšeg
visokog gospodara obistine.“ Rejven pogleda Solenda, a onda Jikma. Kada je
uputio Rotenu isti proračunati pogled, zapitao se šta uhoda misli o njemu.
Čovekov izraz nije odao ništa od njegovih misli. „Može se ispostaviti da su
značajni putevi za beg“, dodade Rejven. Okrenuo se ka Lorlenu.
 „Pregledao sam sve knjige, izveštaje i mape koje ste mi poslali. Ne bi
trebalo da bude teško potvrditi da li ovi Ičaniji postoje, naročito ako žive
onako kako je opisao bivši visoki gospodar. Ne morate da šaljete tri
čarobnjaka u Sačaku.“
„Koliko predlažeš da pošaljemo?“ upita Lorlen.
„Nijednog“, odgovori Rejven. „Treba da pošaljete nečarobnjake. Ako
Ičaniji zaista postoje i zarobe jednog od vaših čarobnjaka, saznaće previše o
vama.“
„Manje nego kad bi zarobili Akarina“, istaknu Lorlen.
„Meni izgleda da zna dovoljno o Sačaki da se stara o sebi“, odgovori
Rejven. „Dok to nije slučaj sa ovim čarobnjacima.“
„Zato smo vas unajmili da ih obučite“, odgovori mirno Lorlen. „A postoji
jedna prednost u slanju čarobnjaka. Mogu istog trena da prenesu ono što su
otkrili.“
„Ako to učine, otkriće se.“
„Naloženo im je da to učine samo u slučaju krajnje nužde.“
Rejven lagano klimnu. „Onda bih vam nešto toplo preporučio.“
„Da?“
Pogledao je Rotena. „Pošaljite samo jednog od ovih i odaberite još
dvojicu drugih. Vaši špijuni ne bi trebalo da znaju koga ste još poslali. Ako
jedan bude zarobljen, otkriće identitet drugih.“
Lorlen polako klimnu. „Koga biste vi onda odabrali?“
Rejven se okrenu ka Jikmu. „Vi ste ratnik, gospodaru. Ako vas zarobe i
pročitaju vam um saznaće previše o borbenim veštinama Gilde.“ Okrenuo se
Solendu. „Oprostite mi što ovo ističem, ali vi ste stari. Nijedan trgovac ne bi
poveo čoveka vaših godina sa sobom na naporno putovanje preko pustara.“
Pogledao je Rotena i namrštio se. „Vi ste gospodar Roten, da li sam u
pravu?“
Roten klimnu.
„Ako vaša bivša polaznica bude uhvaćena, a njen um pročitan, Ičaniji vas
mogu prepoznati. Međutim, ona ne zna da nameravate da uđete u Sačaku, a
verovatno to što vas zna ne znači ništa dokle god ne sretnete Ičanije koji su je
zarobili.“ Zastao je, a onda klimnuo. „Imate lice koje izaziva poverenje. Vas
bih odabrao.“
Kada se Rejven okrenuo da pogleda Lorlena, Roten učini isto. Upravitelj
osmotri tri čarobnjaka i špijuna, a onda klimnu.
„Poslušaću vaš savet.“ Pogledao je Solenda i Jikma. „Hvala vam što ste
se prijavili. Kasnije ću govoriti sa obojicom. Zasad, najbolje je da se
postaramo da samo Roten čuje ono što Rejven ima da mu kaže.“
Dva čarobnjaka ustadoše. Roten je pretražio njihova lica tražeći ljutnju,
ali nije video ništa sem razočarenja. Posmatrao je kako prilaze vratima i
izlaze, a onda se okrenuo i zatekao Rejvena kako ga pažljivo posmatra.
„Pa“, poče Rejven, „šta biste više voleli? Da se otarasite sedih iz kose, ili
da postanete potpuno beli?“

Kada je Sonea zastala da dođe do daha, pogledala je oko sebe. Nebo je

bilo išarano pramenastim trakama narandžastih oblaka, a vazduh je postajao
sve hladniji. Pretpostavila je da će Akarin uskoro odlučiti da se odmore.
Tri noći od kada su pobegli od Ičanija, pratila je Akarina duž planinskog
lanca. Kretali su svako veče u sumrak, i hodali dok ne bi postalo previše
mračno da bi se videlo, a zatim bi se odmorili dok ne bi izašao mesec.
Putujući što su se brže usuđivali, zaustavljali su se tek kada bi mesec nestao
iza vrhova.
Kada su stali u najmračnijem času drugog jutra, rekla je Akarinu da uzme
magijsku snagu koju je povratila. Oklevao je pre nego što je prihvatio njenu
moć. Nakon toga rekla mu je da će ona stražariti prvu polovinu dana. Kada je
počeo da se buni, grubo mu je rekla da mu ne veruje da će je probuditi kada
bi došao njen red. Iscelitelji su učili polaznike kako je opasno predugo
koristiti magiju da bi se održali budnima, a Akarin je svakog dana izgledao
umornije i ispijenije.
Isprva, kada nije legao da spava, pretpostavila je da je to njegov način da
odbije. Sačekala je do podneva pre nego što se prepustila umoru. Sledećeg
jutra, kada je ponovo preuzela prvu stražu, zaspao je naslonjen na kamen, ali
se uz trzaj probudio pre podneva i ostao budan.
Trećeg jutra je otkrila pravi razlog zbog kog se opirao snu.
Oboje su se naslonili na kosu stenu toplu od sunca. Primetila je malo
kasnije da je zadremao, i osetila nekakvo zadovoljstvo i olakšanje što
konačno spava. Međutim, ubrzo nakon toga, počeo je da pomera glavu sa
jedne na drugu stranu, a oči su mu šetale ispod kapaka. Lice mu se steglo u
izrazu bola i straha od kojeg se naježila. Onda se uz trzaj probudio, zagledao
kameni predeo ispred sebe, i stresao se.
Mora, pretpostavila je. Poželela je da nekako može da mu pruži utehu, ali
je shvatiia iz njegovog izraza lica da je sažaljenje poslednja stvar koju želi.
Osim toga, rekla je sebi, sada ne miriše baš najbolje. Miris znoja, koji je
ranije bio prijatan, sada je bio ustajali miris neokupanog tela. A bila je
sigurna da ni ona ne miriše ništa bolje. Povremeno bi pronašli baricu vode iz
koje bi pili, ali ništa dovoljno veliko da bi mogli da se okupaju. Čežnjivo je
mislila o toplim kupkama i čistoj odori, voću i povrću - i raki.
Krik joj vrati pažnju na sadašnjost i ona oseti kako joj srce preskoči
otkucaj. Akarin je prestao da hoda i posmatrao je nekoliko ptica koje su
kružile iznad njih. Dok je posmatrala, nešto maleno pade sa neba.
Lako je uhvatio pticu, a onda još jednu. Dok je stigla do njega, očerupao
ih je i započeo je manje prijatan zadatak vađenja iznutrica. Radio je brzo i
efikasno, pošto se očigledno nekada uvežbao u tom zadatku. Izgledalo je
čudno što ga vidi kako koristi magiju za jedan tako nizak posao, ali ona
nikada nije videla ni da čarobnjaci oklevaju da je koriste da zatvore i otvore
vrata i pomeraju predmete koje ih mrzi da sami uzmu.
Svaki put kada bi uhvatio i ispekao životinju ili pročistio ustajalu vodu,
zapitala se kako mogu da preživljavaju na ovom mestu bez magije. Za
početak, nisu mogli da putuju tako brzo. Obični čovek i žena bi morali da
zaobilaze duboke pukotine na koje bi nailazili i da se penju se uz visoke
litice koje bi im se našle na putu. Iako je Akarin što je više moguće
izbegavao da koristi magiju, bez levitacije se ne bi održali ispred Ičanijke
koja ih prati.
Kada je Akarin počeo da peče ptice u kugli vreline, Sonea je shvatila da
čuje u blizini blago dobovanje. Odmakavši se, išla je duž kamenog zida ka
zvuku. Ugledavši sjajni komad kamena, oštro je udahnula. Tanki mlaz vode
se slivao niz pukotinu u steni, okružen sa nekoliko ptica. Požurila je do zida,
oterala ptice, i skupila ruke ispod vode koja je curila. Začuvši korake iza
sebe, okrenula se i osmehnula Akarinu.
„Čista je.“
Podigao je dve ptice koje je uhvatio, sada smanjene na dve smeđe
gromadice mesa koje se pušilo.
„Gotove su.“
Klimnula je. „Daj mi samo trenutak.“
 Sonea je tražila po okolini dok nije naišla na pogodan kamen, a onda
počela da radi. Setivši se lekcija iz obrade kamena, oblikovala ga je u veliku
činiju, a onda spustila ispod mlaza vode da se puni. Akarin nije ništa rekao
povodom njene upotrebe magije.
Seli su da jedu. Male planinske ptice nisu imale mnogo mesa, ali su bile
ukusne. Glodala je tanka rebra i pokušala da ignoriše oštru glad koja je
ostala. Akarin ustade i odmaknu se. Nebo se brzo smračilo do tamnoplave i
crne boje, i jedva je mogla da ga vidi. Čula je blago bućkanje a zatim gutljaj,
tako da je pretpostavila da pije vodu iz činije. „Večeras ću pokušati da
uhodim naše progonitelje“, rekao je.
Sonea pogleda ka senovitoj prilici, a srce joj zalupa brže.
„Da li misliš da nas još prate?“
„Ne znam. Dođi ovamo.“
Ona ustade i priđe mu.
„Pogledaj dole i malo na desno. Da li vidiš?“
Planinska padina se od mesta na kome su stajali strmo spuštala. Tamo
gde je počela da se račva u grebene i procepe, Sonea je videla malu tačku
svetlosti. Nešto se pomeralo u svetlosti. Nešto na četiri noge...
Mali limek, ona shvati. Još jedan pokret joj privuče pažnju na priliku.
„Sada su mnogo dalje“, primeti ona.
„Da“, složi se Akarin. „Mislim da su izgubili naš trag. Zasad smo
bezbedni.“
Sonea se zgrči kako se još jedna senka približi udaljenom svetlu.
„Sada ih je dvoje.“
„Izgleda da je onaj koji te je zamalo uhvatio sada zajedno sa ženom.“
„Zašto su načinili svetlo?“ upita se ona naglas. „Vide se odasvuda. Da li
misliš da žele da nas prevare da bismo prišli bliže?“
Zastao je. „Sumnjam. Verovatno ne znaju da smo tako visoko iznad njih.
Stali su unutar skupine kamenja. Da smo na nižim padinama, ne bismo videli
svetlost.“
„Biće to veliki rizik, prilazeći im samo da bi pokazao Lorlenu istinu.“
„Da“, složi se on. „Ali to nije jedini razlog da to učinim. Takođe mogu da
saznam plan Ičanija da uđu u Kajreliju. Severni prevoj preprečuje Utvrda, ali
Južni prevoj je otvoren. Ako uđu sa juga, Gilda neće dobiti nikakva
upozorenja o njihovom približavanju.“
 „Južni prevoj?“ Sonea se namršti. „Rotenov sin živi u blizini.“ To bi
dovelo Dorijena u priličnu opasnost, ona shvati.
„Blizu, ali ne na putu ili Prevoju. Ičani bi izgledali kao mala grupa stranih
trgovaca. Čak i ako budu primećeni, Dorijen možda čuje od lokalnih ljudi za
njih tek nakon dan-dva.“
„Osim ako mu Lorlen ne naloži da motri na put i ispituje putnike.“
Akarin nije odgovorio. Ostao je nem, posmatrajući udaljene Ičanije. Nebo
iza horizonta postade svetlije, najavljujući izlazak meseca. Kada se pojavio
prvi tračak svetla, ponovo je progovorio.
„Moraćemo da priđemo nasuprot vetru ili će nas limek osetiti.“
Sonea pogleda činiju vode. Bila je do vrha puna i prelivala se.
„Onda, ako imamo vremena, treba nešto prvo da uradimo“, reče ona.
Prišla je činiji. Zagrejala je vodu sa malo magije i pogledala ga. „Okreni
se - nema virenja.“
Blagi osmeh se pojavi na njegovim usnama. Okrenuo je leđa i prekrstio
ruke. Držeći ga na vidiku, Sonea skide deo po deo odeće, perući i odeću i
sebe, a onda je osušila magijom. Morala je da sačeka da se činija nekoliko
puta dopuni, pošto je odeća upila vodu. Na kraju je ispraznila činiju na
glavu. Istrljala je kosu i odahnula od olakšanja.
Ispravivši se, istresla je kosu iz očiju.
„Tvoj red.“
Akarin se okrenu, a onda priđe činiji. Odmakavši se, Sonea sede leđima
okrenuta ka njemu. Dok je čekala počela je da je kljuca radoznalost.
Odagnala ju je i usredsredila se na sušenje kose magijom, dok je prstima
raščešljavala umršenu kosu.
„Ovako je već bolje“, reče on posle nekog vremena.
Osvrnuvši se, ukočila se kada je ugledala da njegova košulja i dalje leži
na tlu pored njega. Ugledavši njegove gole grudi, osetila je kako joj se lice
crveni i okrenula se.
Ne budi smešna, rekla je sebi. Videla si ranije dosta golih grudi. Radnici
na tržnici nosili su samo nešto više od kratkih pantalona po letnjoj vrelini. To
joj nikada ranije nije bilo neprijatno.
Ne, odgovori glas iz dubina njenog uma, ali osećala bi se drugačije
povodom tih radnika da ti se sviđao neki od njih.
Uzdahnula je. Nije želela da se ovako oseća. Činilo je situaciju još težom
nego što je bilo potrebe. Duboko je udahnula i ispustila vazduh. Prvi put je
poželela da bude u pokretu, tako da cela njena pažnja bude usmerena na
prelaženje teškog planinskog terena. Čula je korake iza sebe. Pogledavši, sa
olakšanjem je videla da je ponovo obučen.
„Pođimo onda“, reče Akarin.
Ona ustade i krenu za njim kada se zaputio niz padinu. Izgledalo je da joj
je kretanje zaista razbistrilo glavu. Brzo su se spustili, idući pravim putem do
Ičanija i njihovog svetla. Nakon što je prošlo više od sat vremena, Akarin
uspori i stade. Pogled mu je bio usmeren na udaljenu tačku.
„Štaje?" upita ona.
„Lorlen je stavio prsten“, reče on nakon duge stanke.
„Znači da ga ne nosi sve vreme?“
„Ne. Prsten je ostao skriven do sada. Sarine je čitao knjige i prepoznao bi
šta je on. Lorlen ga obično navuče nekoliko puta svako veče.“ Ponovo je
krenuo dalje. „Voleo bih da imam malo stakla“, promrmlja on. „Napravio bih
tebi prsten.“
Sonea klimnu, iako joj je od sveg srca drago što nema. Krvavi prsten bi
otkrio previše njenih misli. Dok ne uspe da se otarasi ove glupe privučenosti
njime, ne želi da Akarin zna šta se događa u njenom umu.
Polako su nastavili. Nakon nekoliko stotina koraka on stavi prst na usne.
Polako su se šunjali napred, zastavši više puta da bi Akarin proverio pravac
vetra. Sonea ugleda treperenje svetla između dve gromade ispred njih i shvati
da su stigli.
Tihi glasovi su postajali čujniji kako su se ona i Akarin primicali
kamenju. Stadoše i čučnuše iza kamenja. Prvi glas koji je Sonea čula bio je
muški i imao je snažan naglasak.
„...bolje šanse nego što sam ja imao, sa Jilom.“
„Ona je pametna devojka“, odgovori žena. „Zašto ti nemaš jednog,
Parika?“
„Jesam jednom. Prošle godine sam nabavio novu robinju. Znaš kakvi novi
mogu da budu. Pobegla mi je, a kada ju je jil pronašao, ubila ga je. Ali odrao
joj je nogu, tako da nije nakon toga daleko stigla.“
„Ubio si je?“
„Ne.“ Parika je zvučao rezignirano. „Iako sam bio u velikom iskušenju.
Previše je teško pronaći dobre robove. Sada ne može da trči, tako da ne
predstavlja problem.“
Žena tiho ispusti neki zvuk. „Svi su oni problem - čak i kada su odani. Ili
to ili su glupi.“
„Ali neophodni.“
„Hmmm. Mrzim da sama putujem, kada nema ko da me služi“, reče žena.
„Ali, brže je.“
„Ovi Kajrelijanci bi me usporili. Gotovo mi je drago što ih nisam
pronašla. Ne sviđa mi se ideja držanja čarobnjaka u zarobljeništvu.“
„Slabi su, Avala. Ne bi predstavljali veliki problem.“
„Manji problem bi bili ako su mrtvi.“
Žmarci prođoše Soneinim telom, od čega se naježila. Iznenada požele da
ode što je dalje moguće sa ovog mesta i to što pre. Nije ugodan osećaj znati
da dva moćna čarobnjaka koji te žele mrtvu, sede na desetak koraka od tebe.
„On ih želi žive.“
„Zašto ih sam ne lovi?“
Ičani se zakikota. „Verovatno umire od želje da to učini, ali ne veruje
ostalima.“
„Ja ne verujem njemu, Parika. Možda nas je poslao da pronađemo
Kajrelijance da bi nas uklonio.“
Muškarac ne odgovori. Sonea začu tiho šuštanje odeće, a onda zvuk
koraka.
„Učinila sam šta sam mogla da ih pronađem“, objavi Avala. „Neću
dozvoliti da me isključe. Vraćam se da se pridružim ostalima. Ako želi ovo
dvoje, neka ih sam ulovi.“ Zastala je. „Šta ćeš ti da učiniš?“
„Da se vratim do Južnog prevoja“, odgovori Parika. „Sigurno ćemo se
uskoro videti.“
Avala tiho othuknu. „Srećan lov, onda.“
„Srećan lov.“
Sonea začu korake koji su polako postajali sve udaljeniji. Akarin je
pogleda, a onda trznu glavom u pravcu iz kojeg su došli. Lagano i tiho ga je
pratila kako se udaljavao od stećaka. Kada su prešli nekoliko stotina koraka,
on ubrza svoj korak. Umesto da se zaputi ka višim padinama planine, pošao
je ka jugu.
„Kuda idemo?“ promrmlja Sonea.
„Na jug“, odgovori Akarin. „Avala je nestrpljiva da se vrati ostalima, kao
da se plaši da može nešto da propusti. Ako putuje da se sretne sa Karikom
bez Parike, koji se zaputio ka Južnom prevoju, to znači da Kariko planira da
uđe preko Severnog prevoja.“
„Ali rekli su da će se uskoro ponovo sresti.“
„Najverovatnije u Kajreliji. Bilo nam je potrebno četiri dana da stignemo
dovde, a Avali će trebati isto toliko da se vrati. Ako požurimo, stići ćemo do
Južnog prevoja pre Parike. Moramo da se nadamo da ga ne čuvaju drugi
Ičaniji."
„Znači da se vraćamo u Kajreliju?“
„Da.“
„Bez Gildine dozvole?“
„Da. Tajno ćemo ući u Imardin. Ako zatraže moju pomoć, želim da
budem dovoljno blizu da mogu brzo da delam. Ali još nas čeka dugačak put.
Nemoj me više ništa pitati. Moramo da pokušamo da noćas napravimo dobro
rastojanje između nas i Parike.“

„Misiim da je to sve što ćemo dobiti“, reče Lorlen. Pustio je Balkanovu i

Vinarinu ruku i zavalio se u fotelju. Kako su njih dvoje pustili Sarinove šake,
tri čarobnjaka se okrenuše i zagledaše Lorlena.
„Zašto nam ranije nisi rekao za ovaj prsten?“ upita Sarin.
Lorlen skinu prsten i spusti ga na pred sebe na sto. Posmatrao ga je na
trenutak, a onda uzdahnuo.
„Nisam mogao da odlučim šta da učinim sa njim“, kaza im. „Ta stvar je
potekla od crne magije, nikome ne nanosi štetu, i jedini je bezbedan način da
stupimo u kontakt sa Akarinom.“
Sarin uze prsten i ispita ga, pazeći da dotakne samo obruč. „Krvavi
dragulj. Čudna magija. Omogućuje tvorcu da uđe u nosiočev um. On vidi što
i nosilac vidi, čuje što i nosilac čuje i prima sve o čemu nosilac razmišlja.“
Balkan se namrštio. „To mi ne zvuči kao bezazleni magijski predmet. Šta
god da ti znaš, on sazna.“
„Ne može da mi pretražuje um“, reče Lorlen. „Samo da pročita moje
površinske misli.“
„To takođe može naneti štete, ako se desi da razmišljaš o nečemu što on
ne bi trebalo da zna.“ Ratnik se namršti. „Mislim ne treba ponovo da nosiš
ovaj prsten, Lorlene.“
 Ostali odmahnuše glavama. Lorlen nevoljno klimnu.
„U redu, ako se svi slažete.“
„Ja se slažem“, odgovori Vinara.
„Da, i ja“, dodade Sarin. Spustio je prsten. „Šta ćemo da učinimo sa
njim?“
„Da ga stavimo negde gde će samo nas četvoro znati za njega“, reče
Balkan.
„Gde?“
Lorlen oseti nemir. Ako ga negde uklone, bilo bi bolje da to bude mesto
do kojeg mogu brzo da dođu, ako im bude potrebno da pozovu Akarina.
„Biblioteka?“
Balkan polako klimnu. „Da. Vitrina sa starim knjigama i planovima.
Staviću ga tamo dok budem išao ka svojim odajama. Zasad“, on pogleda
svakog od njih ponaosob, „hajde da razmotrimo razgovor koji nam je Akarin
preneo. Šta smo saznali?“
„Da je Sonea živa“, odgovori Vinara. „Da su ona i Akarin čuli kako žena
po imenu Avala i čovek po imenu Parika, raspravljaju o nekom trećem.“
„Kariko?“ predloži Lorlen.
„Moguće“, odgovori Balkan. „Nisu pomenuli njegovo ime.“
„Kako neuviđavno od njih“, promrmlja Sarin.
„Ovaj neviđeni par je raspravljao o robovima, tako da je bar to o njima
tačno“, reče Vinara.
„Takođe su razgovarali o lovu na Kajrelijance.“
„Soneu i Akarina?“
„Verovatno. Osim ako ovo sve nije obmana koju je uredio Akarin“, reče
Balkan. „Mogao je da unajmi dvoje ljudi da održe taj razgovor, tako da bi
mogao da nam ga prenese.“
„Zašto onda tako nejasna poruka“, upita Sarin. „Zašto nisu pomenuli
Karika ili njegovu nameru da napadne Kajreliju.“
„Pretpostavljam da ima svoje razloge“, Balkan zevnu, a onda se izvini.
Vinara mu uputi prodoran pogled.
„Spavao si od kada si se vratio?“
Ratnik slegnu. „Malo.“ Pogledao je Lorlena. „Naš sinoćni sastanak sa
kraljem se odužio do duboko u noć.“
„Da li još razmišlja o tome da zatraži od jednog od nas da naučimo crnu
magiju?“ upita Sarin.
Balkan uzdahnu. „Da. Radije bi hteo to, nego da pozove Akarina nazad.
Akarin je prekršivši Gildin zakon i svoju zakletvu dokazao da je nedostojan
poverenja.“
„Ali ako bi neko od nas naučio, on ili ona bi takođe prekršili zakon i
Čarobnjačku zakletvu.“
„Ne ako napravimo izuzetak.“
Sarin se namršti. „Nema izuzetaka kada je crna magija u pitanju.“
„Ali možda ne budemo imali izbora. To može biti jedini način da se
odbranimo od ovih Ičanija. Ako se jednog od nas svakog dana dobrovoljno
ojačaju stotine čarobnjaka, taj čarobnjak bi za samo dve nedelje bio dovoljno
snažan da se izbori sa deset Ičanija.“
Sarin slegnu. „Nikome ne treba poveriti toliku moć.“
„Kralj zna da se tako osećaš“, reče Balkan. „Zbog toga veruje da bi ti bio
najbolji kandidat.“
Sarin je u užasu piljio u Balkana. „Ja?“
„Da.“
„Ne bih mogao. M... morao bih da odbijem.“
„Da odbiješ svog kralja?“ upita Lorlen. „I da posmatraš kako Gilda i ceo
Imardin padaju pred šakom varvarskih čarobnjaka?“
Sarin je prebledelog lica zurio u prsten.
„Ne bi bilo lako poneti to breme“, reče blago Lorlen, „i ne treba ga poneti
osim ako ne budemo sigurni da nema drugog izbora. Špijuni polaze za par
dana. Nadajmo se da će konačno otkriti, jednom za svagda, da li je Akarin
govorio istinu.“
Balkan klimnu. „Moramo takođe da razmotrimo slanje pojačanja u
Utvrdu. Ako je ovaj razgovor koji smo čuli stvaran, on nagoveštava da se
ova žena sreće na severu sa grupom Ičanija.“
„Šta je sa Južnim prevojem?“ upita Vinara. „Parika se tamo vraća.“
Balkan se namršti. „Moraću to da razmotrim. Nije lako branjiv kao utvrda, ali
njihov razgovor nagoveštava da se veća grupa okuplja na severu. Barem bi
trebalo da naložimo da se motri na puteve do Južnog prevoja.“ Ratnik ponovo
zevnu. Očevidno se borio sa umorom. Lorlen primeti Vinarin značajan
pogled.
„Kasno je“, reče on. „Rano ujutru sastaćemo se ovde da to raspravimo?“
Ostali klimnuše glavom. „Hvala vam što ste tako brzo došli ovde. Vidimo se
ujutru.“
Kako njih troje ustadoše i poželeše mu laku noć, Lorlen nije mogao da se
odupre razočarenju. Nadao se da će im Akarin pokazati nešto što bi potvrdilo
da je njegova priča tačna. Ali razgovor između Sačakanaca nije mnogo toga
otkrio, ali je istakao neke mane u odbrani Kajrelije.
Ali prsten više nije kod njega, a s njim je nestala i njegova jedina veza sa
Akarinom.
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Otkrivene tajne

Šuštanje odora i bat čizama bili su stalni zvuk u Dvorani gilde, čak i
tokom Lorlenovog kratkog govora. Svi smo nespokojni, pomisli Danil. Na
ovom Okupljanju je odgovoreno na premalo pitanja.
Svi uzdahnuše kada je Lorlen objavio da je Okupljanje završeno. „Pre
Saslušanja na kojima će se suditi pobunjenicima iz Elajna, biće kratka
pauza“, reče upravitelj.
Na tu objavu, Danilu se prevrnu stomak. Pogledao je u Rotena. „Vreme
je da se suočim sa tračarama.“
Roten se osmehnu. „Bićeš dobar, Danile. Od kada si otišao u Elajn,
poprimio si držanje koje govori o sposobnosti.“
Danil iznenađeno pogleda svog mentora. Sposobnosti. „Hoćeš da kažeš
da ga nisam imao kada sam otišao?“
Roten se zakikota. „Naravno da jesi, jer ne bi bio odabran za taj položaj.
Samo je sada snažnije. Ili si doneo neki od onih odvratnih elajnskih mirisa sa
sobom?“
Danil se nasmeja. „Ako misliš da zbog mirisa izgledam sposobnije,
trebalo je to ranije da mi predložiš. Mada ne da bih prihvatio tvoj savet.
Neke navike je najbolje ostaviti Elajnjanima.“
Stariji čarobnjakklimnu u znak slaganja. „Pa, idi onda. Siđi dole pre nego
što počnu bez tebe.“
Danil ustade i zaputi se do kraja sedišta. Kako je prišao pročelju
dvorane, primetio je spoljnog upravitelja Kitoa kako se spušta do poda,
pripremajući se da vodi postupak. Čarobnjak pogleda na jednu stranu gde je
ulazila kolona muškaraca i žena pod pratnjom straže. Danil prepozna grupu
prijatelja i saučesnika dema Maranea. Rojend je išao pored svoje žene.
Pogledao je Danila i začkiljio.
Danil mu postojano uzvrati pogled. Mržnja u Rojendovim očima je bila
nova. Dem je bio besan one noći kada je uhapšen, ali tokom putovanja u
Kajreliju i čekanja na Saslušanje taj bes mora da je prešao u nešto snažnije.
Razumem njegovu mržnju, pomisli Danil. Prevario sam ga. Njega nije
briga to što sam radio po Akarinovim naređenjima ili to što je on kršio
zakon. On me vidi samo kao čoveka koji je uništio njegove snove.
Farand je stajao na drugoj strani prostorije, pored dva alhemičara. Mladić
je izgledao nervozno, ali ne i uplašeno. Teški škljocaj privuče poglede na
zadnji deo dvorane, gde se otvorilo jedno krilo velikih vrata. Šest Elajnjana
priđe kroz stazu između sedišta. Dvojica su bili čarobnjaci sa brodova koji
su doveli pobunjenike do Kajrelije, gospodari Baren i Hemend. Ostali su bili
predstavnici kralja Elajna.
Kako je Kito uputio novopridošle na sedišta u prednjem delu prostorije,
Danil razmisli gde bi trebalo da se postavi. Odlučio je da stoji blizu
Faranada, znajući da će mladić ovo shvatiti kao gest podrške. Kada su se svi
smestili, Lorlen udari po malom gongu i dvorana se utiša. Kito pogleda po
njoj i klimnu.
„Sazvali smo ovo Saslušanje danas da sudimo Farandu od Darelasa,
Rojendu i Kasli od Maranea, i njihovim saučesnicima...“
Začuvši zvuk iz neočekivanog pravca, Danil pogleda u najviši red sedišta
za više čarobnjake. Iznenađeno je trepnuo kada je video da je prisutan jedan
od kraljevih savetnika.
Naravno, pomislio je, naš kralj želi da se postara da bilo ko iz druge
zemlje ko je uhvaćen u pokušaju da započne sopstvenu čarobnjačku gildu
bude kažnjen.
„...Farand od Darelasa je optužen za učenje magije izvan Gilde“, nastavi
Kito. „Ovi muškarci i žene su optuženi za nastojanje da nauče magiju. Dem
Maranea je takođe optužen za posedovanja znanja o crnoj magiji.“
Kito zastade i pogleda po prostoriji. „Dokazi koji podržavaju ove optužbe
biće izneti pred nas da prosudimo o njima. Pozivam prvog govornika, drugog
ambasadora Gilde u Elajnu, Danila.“
Danil duboko udahnu, priđe i stade pored Kita.
„Zaklinjem se se da će sve što izgovorim na ovom Saslušanju biti istina.“
Zastao je. „Pre sedam nedelja dobio sam naređenje od bivšeg visokog
gospodara da pronađem i uhapsim grupu pobunjenika koji su nastojali da
nauče magiju izvan uticaja i vođstva Gilde.“
Posmatrači su ćutali dok je Danil pričao svoju priču. Nedeljama je
razmišljao o tome koliko treba da otkrije kada dođe do toga da objasni kako
je uverio pobunjenike da mu veruju. Verovatno je cela Gilda do sada čula za
demove tvrdnje, tako da Danil nije morao da zalazi u detalje. Ali nije mogao
u potpunosti da izbegne taj deo priče.
Tako je ispričao da je uredio da dem sazna za „lažnu tajnu“ tako da bi
čovek pomislio da ucenjuje Danila. Nastavio je i opisao sastanak sa
Farandom. Lica elajnskih dvorana su postajala sve napetija dok je
objašnjavao da je Farandu zabranjeno članstvo u Gildi nakon što je saznao
nešto što je kralj Elajna želeo da ostane sakriveno. Danil zbog njih objasni da
je Farand bio u opasnosti da izgubi kontrolu nad svojim moćima, i koje bi
bile posledice ako bi se to dogodilo.
Danil zatim opisa knjigu koju je Tajend pozajmio od dema. Rekao je
kako ga je njen sadržaj ubedio da odmah uhapsi pobunjenike, umesto da
nastavi da posećuje dema u nadi da će saznati identitete još njih. Konačno je
završio sa upozorenjem da možda nije pronašao sve članove grupe.
Kito se okrenu gospodaru Sarinu tražeći potvrdu sadržaja knjige, a zatim
je zatražio da se izvede Farand. Mladića dovedoše napred.
„Farande od Darelasa, da li se zaklinješ da ćeš tokom ovog Saslušanja
govoriti istinu?“ upita Kito.
„Zaklinjem se.“
„Da li je istinita priča ambasadora Danila u pogledu tvog dela u njoj?“
Mladić klimnu. „Jeste.“
„Kako si postao deo pobunjeničke grupe dema Maranea?“
„Moja sestra je njegova žena. Mislio je da bila šteta što nisam mogao da
postanem čarobnjak. Ohrabrivao me je da ponovo počnem da slušam
razgovore umovima.“
„A tako si, kako razumem, naučio da oslobodiš svoju magiju.“
„Da. Slušao sam razgovor o tome.“
„Da li si oklevao pre nego što si pokušao ono o čemu su govorili?“
„Da. Moja sestra nije želela da naučim magiju. Pa, isprva nije, ali onda je
počela da brine da ne znamo dovoljno i da može biti opasno.“
„Šta je nadvladalo tvoje ustručavanje?“
 „Rojend je rekao da će postati lakše kada jednom počnem.“
„Koliko dugo su se dem i njegovi saučesnici sastajali sa namerom da uče
magiju?“
„Ne znam. Duže nego što ga ja poznajem.“
„Koliko dugo ga poznaješ?“
„Pet godina. Od kada se moja sestra verila sa njim.“
„Da li ima još članova te grupe koji danas nisu ovde?“
„Ima ih još, ali ne znam ko su.“
„Veruješ li da je dem Maranea i sam težio da nauči magiju?“
Farand je oklevao, a onda opusti ramena. „Da.“
Danil oseti sažaljenje prema mladiću. Odabrao je da pomogne, znajući da
će bez obzira na to dem i njegovi prijatelji biti kažnjeni, ali sigurno mu nije
lako.
„A ostali u grupi?“
„Nisam siguran. Neki verovatno jesu. Mislim da su se neki priključili
zbog uzbuđenja. Moja sestra je bila tamo zbog Rojenda, i mene.“
„Da li bi još nešto želeo da dodaš?“
Farand odmahnu glavom.
Kito klimnu, a onda se okrenu ka dvorani. „Želim da dodam da sam čitao
istinu iz Faranda i da mogu da potvrdim da je sve što je otkrio tačno.“
Usledio je tihi žamor. Danil iznenađeno pogleda Faranda. Dozvoljavanje
da se čita istina bilo je pokazatelj koliko je Farand voljan da sarađuje.
Kito se okrenu i pogleđa više čarobnjake. „Ima li komentara ili pitanja?“
Glave odmahnuše. „Vrati se na svoje mesto, Farande od Darelasa. Sada
pozivam Rojenda od Maranea na ispitivanje.“
Dem istupi napred.
„Rojende od Maranea, da li se zaklinješ da ćeš govoriti istinu tokom ovog
Saslušanja?“
„Zaklinjem se.“
„Da li je priča ambasadora Danila tačna u pogledu tvog udela u njoj?“
„Ne.“
Danil se suzdrža da ne uzdahne i spremi se za neizbežno.
„U kom pogledu je netačna?“
„On kaže da je izmislio priču o tajnoj vezi sa svojim pomoćnikom.
Verujem da je ona istinita. Svako ko ih je video zajedno zna da tu postoji
nečeg više od samo... obmane. Niko se ne pretvara tako dobro.“
„Da li je ovo jedini deo priče koji je netačan?“
Dem se zagleda u Danila. „Čak i dem Tremelin, otac Tajenda od
Tremelina, veruje da je to istina.“
„Deme Maranea, molim te odgovori na pitanje.“
Dem ga je ignorisao. „Zašto ga ne pitate da li je momče. Zakleo se da će
govoriti istinu. Želim da ga čujem kako to poriče.“
Kito suzi pogled. „Ovo Saslušanje je sazvano da se prosudi da li je
prekršen zakon protiv učenja magije izvan granica Gilde, a ne da li je
ambasador Danil umešan u nečasna i izopačena dela. Molim te, odgovori na
pitanje, deme Maranea.“
Danil se jedva suzdrža da se ne trgne. Nečasna i izopačena. Nesumnjivo
će se Gildino mišljenje o njemu - i njegovoj priči - potpuno promeniti ako
saznaju istinu. A dem je zna.
„ Ako laže oko toga, onda može da laže oko svega“, ispljunu dem. „Setite
se toga nakon što me stavite u grob. Neću odgovarati na vaša pitanja.“
„U redu“, reče Kito. „Vrati se na svoje mesto. Pozivam na ispitivanje
Kasli od Maranea.“
Demova žena je bila nervozna ali je sarađivala. Otkrila je da se
pobunjenici deset godina sastaju, ali uverava Gildu da je njihovo
interesovanje bilo u potpunosti akademsko. Kako su ispitani ostali
pobunjenici, otkriveni su samo detalji o grupi. Svi su tvrdili da nisu želeli da
nauče magiju, samo da nauče o njoj.
Usledila je kratka rasprava u kojoj je razmatrano Farandovo trovanje.
Danil se nije iznenadio kada je saznao da istraga elajnskih čarobnjaka nije
otkrila trovača. Po izrazu na licu gospe Vinare, Danil je pretpostavio da se ta
stvar neće tu završiti.
Kito je zatražio da se optuženi zatvore unutar barijere tišine dok Gilda
raspravlja o njihovoj kazni. Dvorana se ispuni glasovima. Nakon duge pauze,
Kito pozva čarobnjake da se vrate na svoja mesta i da se barijera tišine
ukloni.
„Vreme je da donesemo svoju presudu“, objavio je. Ispružio je ruku i
iznad nje se pojavi kugla svetlosti, a onda odlete u visinu. Danil načini
sopstvenu i posla je da se pridruži onima od ostatka Gilde.
„Da li presuđujete da je Farand od Darleasa nesumnjivo kriv za učenje
magije izvan Gilde?“
Sve kugle postadoše crvene. Kito klimnu.
„Tradicionalno, kazna za taj zločin je pogubljenje“, reče on, „ali visoki
čarobnjaci smatraju da pod ovim okolnostima mora biti ponuđeno drugo
rešenje. Farand od Darelasa je žrtva okolnosti i manipulacije drugih. U
svemu nam je pomogao i potčinio se čitanju istine. Predlažem da mu se
ponudi mesto u Gildi pod uslovom da do kraja života ostane u njoj. Molim
vas, obojite svoja svetla u belo ako se slažete sa mojom preporukom.“
Svetla polako pobeleše. Svega nekoliko je ostalo crveno. Danil odahnu
od olakšanja.
„Farandu od Darelasa će biti ponuđeno mesto u Gildi“, objavi Kito.
Pogledavši Faranda, video je da se mladić osmehuje od olakšanja i
uzbuđenja. Ali kako je Kito nastavio, njegov osmeh iščeznu.
„Sledeće: da li prosuđujete da je Rojend od Maranea nesumnjivo kriv
zbog težnje da nauči magiju, i zbog posedovanja znanja o crnoj magiji, izvan
Gilde?“
Dvorana gilde se ispuni zlokobnim sjajem kada sva svetla pocrveneše.
„Opet, visoki čarobnjaci smatraju da moraju da ponude alternativu
pogubljenju“, reče Kito. „Međutim, zločin je ozbiljan, i verujemo da ništa
sem doživotne robije nije odgovarajuće. Molim, promenite boju svetala u
belo, ako želite da smanjite kaznu na utamničenje.“
Danil promeni svetlo u belo, ali oseti jezu kada je shvatio da je manje od
pola čarobnjaka učinilo isto. Mora da je prošlo dosta godina od kada je
Gilda odlučila da nekoga pogubi, pomisli on.
„Rojend od Maranea će biti pogubljen“, obznani Kito.
Pobunjenicima se ote vapaj. Danil oseti krivicu i natera se da ih pogleda.
Demovo lice je bilo bledo. Žena mu je čvrsto stezala ruku. Ostatak je
izgledao bledo i uznemireno.
Kito pogleda ka višim čarobnjacima, a onda se okrenu ka dvorani i
prozva ime još jednog pobunjenika. Ostalima je dozvoljena blaža kazna
utamničenja. Očigledno je Gilda smatrala da je dem Maranea vođa grupe i
htela je da on služi za primer drugima. Odbijanje da sarađuje mu takođe nije
pomoglo, pomisli Danil.
A onda je bio red na Kasli. Kito je iznenadio Danila govoreći u njenu
odbranu. Savetovao je Gildu da misli na njeno dvoje dece. Njegove reči
mora da su u dovoljnoj meri dotakle čarobnjake, pošto su demovu ženu
pomilovali i dozvolili joj da se vrati kući.
Elajnski čarobnjaci su tada upitali da li mogu da umovima prenesu
presude elajnskom kralju. Lorlen se složio, pod uslovom da se ne prenese
nijedna druga informacija. Onda je objavio da je Saslušanje završeno.
Konačno oslobođen svoje uloge, Danil oseti ogromno olakšanje. Potražio
je Rotena u gomili čarobnjaka koji su se spuštali sa sedišta, ali pre nego što
je pronašao prijatelja, jedan glas ga pozva po imenu. On se okrenu i ugleda
upravitelja Kita kako mu prilazi.
„Upravitelju“, odgovori Danil.
„Da li ste zadovoljni ishodom?“ reče Kito.
Danil slegnu ramenima. „Uglavnom. Moram da priznam da mislim da dem
nije zaslužio tu kaznu. On je ambiciozan čovek, ali sumnjam da bi ikada
uspeo u zatvoru da nauči magiju.“
„Ne“, reče Kito, „ali mislim da mu je Gilda zamerila napad na vašu čast.“
Danil je zurio u čarobnjaka. To sigurno ne može biti jedini razlog zbog
kojeg je Gilda odabrala pogubljenje?
„To vam je uznemirujuće?“ upita Kito.
„Naravno.“
Kitov pogled bio je nepokolebljiv. „Bilo bi naročito uznemirujuće ako su
njegove tvrdnje tačne.“
„Da, bilo bi“, odgovori Danil. Začkiljio je u njega. Da li ga to Kito
iskušava?
Kito načini izvinjavajući izraz. „Žao mi je. Nisam mislio da nagovestim
da jesu. Hoćete li se uskoro vratiti u Elajn?“
„Ako Lorlen ne odluči drugačije, ostaću ovde dok ne budemo sigurni da
od Sačake nema pretnje.“
Kito klimnu, a onda pogleda u stranu kako ga je neko pozvao. „Uskoro
ćemo ponovo razgovarati, ambasadore.“
„Upravitelju.“
Danil je posmatrao dok je čovek odlazio. Šta mi je Kito nagovestio? Da
je Gilda odabrala pogubljenje iz besa prema optužbama dema Maranea?
Ne, pomislio je. Demov prkos je odlučio glasanje. Usudio se da traži
ono što Gilda oseća da je samo njeno pravo, a očigledno nema poštovanja
prema zakonima ili autoritetu.
 Ipak, Danil nije u sebi mogao da se složi sa glasovima Gilde. Dem nije
zaslužio da umre. Ali sada Danil po tom pitanju ništa nije mogao da učini.

Hodajući podzemnim prolazima Lopovskog druma, Seri je razmišljao o

svom poslednjem razgovoru sa Takanom. Teško je pročitati bivšeg
Akarinovog slugu, ali njegovo ponašanje odaje dosadu i uznemirenost.
Nažalost, Seri povodom ovog prvog može malo da učini, a ništa povodom
drugog.
Seri je znao da biti zatvoren u podzemnoj kući, bez obzira na to koliko
ona bila udobna, mora da postane zamorno i frustrirajuće. Sonea je živela na
sličnom mestu kada je Faren tek pristao da je krije od Gilde. Nakon nedelju
dana postala je uznemirena. Takanu je to još teže padalo pošto zna da se
njegov gospodar suočava sa opasnostima na nekom drugom mestu, a on ništa
ne može da učini da mu pomogne.
Seri se takođe setio kako su mu usamljenost i nemogućnost da pomogne
nekome do koga mu je stalo u svakom trenutku bile mučenje. I dalje sanja,
mada povremeno, o nedeljama koje je proveo ispod Univerziteta kada ga je
Fergun zatvorio. Kada se setio kako ga je Akarin pronašao i oslobodio,
postao je još rešeniji da pomogne Takanu kako god može.
Ponudio je da obezbedi nekakvu zabavu koju bi Takan možda želeo —
od kurvi do knjiga - ali čovek je učtivo odbio. Seri je zamolio stražare da
povremeno ćaskaju sa njegovim gostom, i pokušavao je da ga svakodnevno
posećuje, kao što je Faren učinio za Soneu. Međutim, Takan nije bio pričljiv
čovek. Izbegavao je razgovor o svom životu pre nego što je postao Akarinov
sluga i govorio malo toga o godinama koje su usledile. Seri se posle nekog
vremena prisetio smešnih priča koje su sluge volele da pričaju o
čarobnjacima. Izgledalo je da čak ni Takanu ne smeta da se upusti u malo
tračarenja.
Akarin je u poslednjih deset dana svega par puta stupio u kontakt sa
Takanom. Kada bi to učinio, Takan bi uvek uverio Serija da je Sonea živa i
neozleđena. Serija su zanimala ova obaveštenja o Soneinom stanju i bio je
zahvalan na njima. Sluga je očigledno od Akarina saznao za Serijevo ranije
interesovanje za Soneu.
 To je sada u prošlosti, pomisli kiselo Seri. Sada imam Savaru zbog koje
ću biti potišten. Imao je Savaru da zbog nje bude potišten, ispravio je. Bio je
odlučan da ovog puta neće biti čežnje. Oboje smo razumne odrasle osobe,
rekao je sebi, sa odgovornostima koje se ne mogu zanemariti.
Stigao je do početka lavirinta prolaza oko njegovih odaja. Cigle
zaškripaše po ciglama kako je Gol otvorio prva skrivena vrata. Seri klimnu
stražarima dok je ulazio.
Rekla je da će se mozda vratiti, podseti se Seri. Da me „poseti“
Osmehnuo se. Takva vrsta dogovora ima svoje prednosti. Nema prevelikih
očekivanja. Nema kompromisa...
A on je imao veće brige na umu. Imardin se suočavao sa verovatnim
napadom stranih čarobnjaka. Seri je razmislio šta da učini povodom njih —
da li uopšte išta i može da učini povodom njih. Ipak, ako je Gilda previše
slaba da se suoči sa ovim Ičanijima, kakvu nadu bi imali nečarobnjaci?
Ne baš veliku, pomislio je. Ali i to je bolje nego nikakvu. Mora da
postoje načini na koje obični ljudi mogu da ubiju čarobnjaka.
Prisetio se razgovora koji je imao sa Soneom pre godinu i po dana. U šali
su raspravljali kako da se otarase polaznika koji ju je maltretirao. I dalje je
mislio o tome kada ga je jedan od dečaka glasnika obavestio da ga čeka
posetilac.
Ušavši u kancelariju, Seri sede, proveri da li su njegovi jerimi i dalje u
fioci, a onda posla Gola da dočeka posetioca. Kada su se vrata ponovo
otvorila, Seri pogleda i srce mu zaigra. Ustao je sa stolice.
„Savara!“
Osmehnula se i došetala do njegovog stola. „Ovaj put sam te iznenadila,
Serini.“
Bacio se natrag u fotelju. „Mislio sam da si otišla.“
Slegnula je ramenima. „Jesam. Ali na pola puta do granice, moji ljudi su
mi se obratili. Na moj predlog su odlučili da neko treba da ostane i bude
očevidac napada.“
„U tome ti nije potrebna moja pomoć.“
„Ne.“ Sela je na ivicu stola i nagnula glavu na jednu stranu. „Ali rekla
sam da ću te posetiti ako se vratim. Možda prođe još mnogo pre nego što
Ičaniji dođu, a možda mi postane dosadno dok čekam.“ Osmehnuo se. „To ne
možemo da dozvolimo.“
 „Nadala sam se da ćeš tako da misliš.“
„Šta onda nudiš za uzvrat?“
Ona podiže obrve. „Sada košta kada te neko posećuje?“
„Možda. Samo mi treba mali savet.“
„Zaista? Kakav savet?“
„Kako obični ljudi mogu da ubiju čarobnjake?“
Kratko se nasmejala. „Ne mogu. Barem ne mogu ako je čarobnjak
sposoban i oprezan.“
„Kako možemo da znamo da nije?“
Podigla je obrve. „Ti se ne šališ - naravno da se ne šališ.“
Odmahnuo je glavom.
Zamišljeno je napućila usne. „Dokle god ne otkrijem udeo svojih ljudi u
ovome, ne vidim razloga da ti ne pomognem.“ Šeretski se osmehnula. „A
sigurna sam da ćeš ti pronaći način, čak i ako ja ne mogu. Mada možeš da
pogineš pokušavajući.“
„Radije bih da to izbegnem“, kaza joj Seri.
Nacerila se. „I ja bih radije da to izbegneš. Pa, ako me obaveštavaš šta se
događa u gradu, davaću ti savete o ubijanju čarobnjaka. Da li to zvuči
razumno?“
„Zvuči.“
Prekrstila je ruke i zamislila se. „Međutim, ne mogu da ti kažem siguran
način da se ubije Ičani. Samo da se po tome što prave greške ne razlikuju od
običnih ljudi. Znaš, možeš da ih prevariš. Sve što je potrebno je hrabrost,
obmana i priličan rizik.“
Seri se osmehnu. „Zvuči kao vrsta posla na koju sam navikao.“

„Čujem vodu.“
Akarin se okrenu i pogleđa Soneu, ali lice mu je bilo u senci tako da nije
mogla da vidi njegov izraz.
„Idi onda“, odgovori on.
Pažljivo je slušala, a onda pošla ka tom zvuku. Nakon toliko dana u
planinama, mogla je da prepozna najtiši zvuk slivanja vode niz stenu.
Privučena senkama u prekidu kamenog zida koji su pratili, napeto je gledala
u tamu i opipavala svoj put.
Ugledala je mali mlaz vode u isto vreme kada je ugledala i pukotinu u
zidu. Uzani procep je vodio do otvorenog prolaza. Kamenje joj je grebalo
leđa dok se provlačila kroz njega. Kada je dospela na drugu stranu procepa,
ispustila je tihi povik iznenađenja.
„ Akarine“, pozvala ga je.
Nalazila se na rubu malene doline. Padine su se uzdizale do strmijih
kamenih zidova. Zakržljalo drveće, žbunje i trava rasli su duž uzanog potoka
koji je veselo klokotao i nestajao u pukotini, nekoliko koraka dalje.
Začuvši stenjanje, okrenula se i videla da Akarin ima problema da se
progura kroz procep u kamenom zidu. Izvukao se, a onda ispravio i sa
odobravanjem pogledao dolinu.
„Izgleda kao dobro mesto da se provede noć - ili dan“, reče ona.
Akarin se namršti. Poslednja tri dana su do zore hodali ka Južnom
prevoju, svesni Ičanija koji je putovao iza njih. Sonea se neprestano brinula
da će ih Parika sustići, ali sumnjala je da bio putovao tako surovim tempom
osim ako ne bi imao dobar razlog.
„Možda je ćorsokak“, primeti Akarin. Međutim, nije se vratio do
procepa. Umesto toga, zaputio se ka drveću.
Oglasio se glasni kliktaj, odjeknuvši dolinom. Sonea poskoči kako velika
bela ptica izlete iz obližnjeg drveta. Ptica se iznenada izvi u vazduhu. Sonea
je začula tiho pucanje, a onda je posmatrala kako se survava na tlo.
Akarin se zakikota. „Izgleda da ćemo da ostanemo.
Prišao je i podigao stvorenje. Kada je Sonea ugledala krupne oči, zinula
je od iznenađenja.
„Muluk!“
„Da.“ Akarin se šeretski osmehnu. „Ironično. Šta misliš da bi kralj rekao
kada bi znao da jedemo inkal njegove kuće?“
Nastavio je uz potok. Nakon nekoliko stotina koraka, stigao je do kraja
doline. Voda se slivala na izbočinu litice i stvarala potok.
„Spavaćemo ispod toga“, reče Akarin pokazavši na izbočinu. Seo je
pored potoka i počeo da čerupa pticu.
Sonea pogleda meku travu pod svojim nogama, a onda u tvrdi kamen
ispod izbočine. Čučnuvši, počela je da čupa travu. Dok je nosila naramke
trave do mesta na kome će spavati, miris pečenog mesa dopre do njenog nosa
i njen stomak poče da krči.
Ostavivši muluka da se kuva u lebdećoj kugli toplote, Akarin priđe
jednom od drveća. Zagledao se u grane i one počeše da se tresu, Sonea začu
tupi udarac, a onda vide kako Akarina kako čuči i pretražuje tle. Prišla mu
je.
„Ove orahe je teško slomiti, ali veoma su ukusni“, reče, pruživši joj
jedan. „Nastavi da ih skupljaš. Mislim da sam niže video bobice.“
Mesec je nisko stajao na nebu. U sve većoj tami, bilo je teško pronaći
orahe. Pipala je oko sebe dok ne bi osetila okruglu glatkoću pod prstima.
Sakupivši ih u prednji deo košulje, odnela ih je do muluka koji se kuvao,
i uskoro otkrila kako da slomi ljusku, a da ne zgnječi meko jezgro.
Akarin se uskoro vratio, noseći grubu kamenu činiju punu bobica i par
trski. Bobice su bile prekrivene bodljama opakog izgleda.
Između lomljenja oraha, Sonea je posmatrala kako Akarin diže magijom
bobice uvis i pažljivo skida njihovu kožu i bodlje. Uskoro je činija bila
dopola puna tamnim mesom voćke. Zatim je počeo da radi na trskama,
ljušteći vlaknasti spoljašnji sloj.
„Mislim da smo spremni za gozbu“, reče on. Dodao joj je dve trske. „ovo
je šem - nije preterano ukusan, ali je jestiv. Nije dobro živeti samo na mesu.“
Sonei je unutrašnjost trske bila sočna, iako ne baš ukusna. Akarin je
podelio muluka, koji je imao više mesa od bilo koje druge ptice koju su jeli.
Orasi su bili ukusni kao što je i rekao. Akarin je zgnječio bobice, a onda
dodao vodu u kašu i napravio kiselo piće. Kada su završili, Sonea se prvi put
od kada su ušli u Sačaku osetila sita.
„Neverovatno je kako jednostavan obrok može da bude tako dobar“
Zadovoljno je uzdahnula. Dolina je sada bila gotovo potpuna skrivena u tami.
„Pitam se kako ovo mesto izgleda po danu.“
„Saznaćeš za nekih sat vremena“, odgovori Akarin.
Zvučao je umorno. Pogledala ga je, ali lice mu je bilo u senci.
„Onda je vreme za spavanje“, reče ona. Upotrebila je dovoljno
isceliteljske moći da odagna umor, i ispružila ruke. Isprva ih nije prihvatio, i
ona se zapita da li može da je vidi u tami. A onda je osetila kako njegovi
topli prsti obuhvataju njene.
Duboko je udahnula, a onda poslala moć u njega, vodeći računa da se ne
iscrpi. Opet se zapitala da li je prihvatio njenu odluku da prva stražari da bi
se postarao da mu ne da previše moći. Ako bi se iscrpla ne bi mogla da
ostane budna.
 Kada je osećala kako njena moć ističe, stala je i povukla ruke. Akarin je
ostao nepomičan i tih, ne pokrenuvši se ka krevetu od trave koji je
pripremila.
„Sonea“, reče on iznenada.
„Da?“
„Hvala ti što si pošla sa mnom.“
Zastade joj dah i ona oseti kako joj se srce puni od zadovoljstva. Ćutao
je nekoliko minuta, a onda kratko udahnuo.
„Kajem se što sam te odvojio od Rotena. Znam da ti je više bio kao otac
nego učitelj.“
Sonea je zurila u njegovo lice u senci, tražeći njegove oči.
„Bilo je neophodno“, dodade on blago.
„Znam“, prošapta ona. „Razumem.“
„Ali tada nisi razumela“, reče on suvo. „Mrzela si me.“
Ona se nasmeja. „To je tačno. Više te ne mrzim.“
Ništa više nije rekao, ali nakon kratke pauze je ustao i otišao do ispusta i
legao na travnati krevet. Dugo je sedela u tami. Posle nekog vremena nebo
poče da se postaje svetlije i zvezde izbledeše i nestadoše. Pospanost joj nije
smetala, a znala je da isceliteljska moć nije jedini razlog za to. Akarinova
iznenadna zahvalnost i izvinjenje, probudili su nade i želje koje danima
pokušava da potisne.
Mala budalo, prekorila se. On je samo ljubazan. Samo zato što je
konačno priznao tvoju pomoć i zato što se kaje zbog onoga što ti je učinio,
ne znači da smatra da si išta više od korisnog, ali nezeljenog saputnika.
Nije zainteresovan za tebe na bilo koji drugi način, tako da prestani da se
mučiš.
Ali bez obzira na to koliko se trudila da prekine, nije mogla da suzbije
uzbuđenje svaki put kada bi je dotakao ili je samo pogledao. A to što ga je
zaticala kako je posmatra nije nimalo pomagalo.
Obavila je rukama kolena i počela da lupka prstima po listovima. Kada
je živela u straćarniku, pretpostavljala je da zna sve što treba da zna o
muškarcima i ženama. Kasnije, predavanja iz isceljivanja su joj pokazala
koliko je zapravo malo razumela. Sada je zaključila da je čak ni iscelitelji
nisu naučili ničemu korisnom. Ali opet, možda joj nisu rekli kako da zaustavi
ovo osećanje zato što to nije moguće. Možda...
 Tihi zvuk, poput reženja, odjeknu dolinom. Sonea se ukoči, um joj se
umiri, i zagleda se u tamu. Zvuk se ponovo čuo, iza nje, ona ustade i okrenu
se u jednom pokretu. Kada je shvatila da zvuk dopire odnekuda blizu
Akarina, osetila je napad straha. Da li ga neko noćno stvorenje napada?
Požurila je tamo.
Stigavši do izbočine, zagledala se u tamu i nije videla nikakvo stvorenje
koje se sprema da napadne. Akarin je mlatio glavom s jedne strane na drugu.
Kako se približila, on zaječa.
Stala je i zabrinuto ga pogledala. Ima još jednu moru. Obuzeše je i
olakšanje i briga. Pitala se da li treba da ga probudi, ali uvek je iz njegovog
izraza po buđenju bilo jasno da mu se ne dopada to što ona prisustvuje tim
momentima slabosti.
Zapravo, pomisli ona, ne dopada se ni meni.
On ponovo zaječa. Sonea se trgnu kada je glasno odjeknuo dolinom. U
planinama se zvuk prenosio nadaleko, a ona nije želela ni da pomisli ko sve
možda sluša. Kako je ispustio još jedan tiši povik, ona odluči. Nije bilo
važno da li se to njemu sviđa ili ne, mora da ga probudi pre nego što privuče
neželjenu pažnju.
„Akarine“, prošapta ona grubo. Umirio se, i ona pomisli da ga je
probudila, ali onda je ponovo postao napet.
„Ne!“
Uznemirena, Sonea se primače. Oči su mu se pomerale pod kapcima.
Lice mu se grčilo u bolu. Posegnula je ka njemu sa namerom da ga
drmusanjem probudi.
Prsti je zaboleše od štita. Videla je kako se njegove oči otvaraju, a onda
oseti silu kako se zakucava u nju, podižući je u vazduh. Nešto tvrdo je udari
u leđa, a ona zatim pade na zemlju. Kroz ruke i noge joj sevnu bol.
„Au!“
„Sonea!“
Osetila je kako je šake prevrću na leđa. Akarin je zurio u nju.
„Da li si povređena.“
Pregledala se. „Ne, mislim da sam samo ugruvana.“
„Zašto si me probudila?“
Pogledala je u njegove šake. Čak i u tami je videla da se tresu. „Sanjao
si. Košmar...“
 „Navikao sam na njih, Sonea“, reče tiho, odmerenim i smirenim glasom.
„Oni nisu razlog da me budiš.“
„Pravio si mnogo buke...“
Zastao je, a onda se ispravio.
„Spavaj, Sonea“, tiho reče. „Ja ću da stražarim.“
„Ne“, reče ona ljuto. „Jedva da si nešto i spavao - a znam da me nećeš
probuditi kada dođe red na tebe da spavaš.“
„Hoću. Dajem ti reč.“
Nagnuo se ka njoj i pružio joj ruku. Prihvativši je, dozvolila je da je
podigne na noge. Jarko svetlo je zaslepi i ona shvati da je izlazeće sunce
počelo da prelazi preko vrha kamenog zida u dnu doline.
Akarin se smirio. Osetivši da je nešto privuklo njegovu pažnju, žmirkala
je ka njemu, ali videla je samo njegove obrise u tami. Instinktivno ga je
potražila umom. Odmah je ugledala sliku.
Lice, uokvireno kosom koja je sijala u jutarnjoj svetlosti.
Oči... tako tamne... i bleda, savršena kosa...
Bilo je to njeno sopstveno lice, ali nije bilo ni nalik odrazu u ogledalu.
Oči su imale misteriozni sjaj, kosa je izgledalo kao da se mreška na vetru, a
usne joj sigurno nisu bile tako izazovno oble...
Otrgao je ruku i odmakao se.
Ovako on mene vidi, pomisli ona iznenada. Nije bilo sumnje oko želje
koju je osetila. Srce poče da joj tuče brže. Sve ovo vreme sam se odupirala
zato što sam mislila da sam samo ja u pitanju, pomisli ona. A i on je činio
isto.
Načinila je korak ka njemu, a onda još jedan. Napeto ju je posmatrao,
mršteći se. Voljom ga je pustila da vidi iza njenih očiju, da oseti njene misli, i
da ona zna njegove. Oči mu se raširiše od iznenađenja kako mu je prišla
veoma blizu. Osetila je kako je šakama hvata za ruke, a onda kako je steže
kada se podigla na prste i poljubila ga.
Postao je nepokretan. Naslonjena na njega, osetila ja kako joj srce
ubrzano tuče. Zatvorio je oči, a onda se odmakao.
„Prekini. Prekini sa ovim“, izustio je. Otvorio je oči i prodorno je
pogledao.
Uprkos njegovim rečima, šakama je i dalje čvrsto stezao njene ruke, kao
da je nevoljan da je pusti. Sonea osmotri njegovo lice. Da li ga je pogrešno
shvatila? Ne, bila je sigurna u ono što je osetila.
„Zašto?“
Namrštio se. „Ovo je pogrešno."
„Pogrešno?“ čula je sebe kako pita. „Kako to? Oboje osećamo...
osećamo...“
„Da“, reče on blago. Skrenuo je pogled. „Ali postoji još stvari o kojima
treba misliti.“
„Na primer?“
Akarin pusti njene ruke i ustuknu za korak. „Ne bi bilo pošteno - prema
tebi.“
Sonea ga pažljivo osmotri. „Meni? Ali...“
„Mlada si. Ja sam dvanaest - ne, trinaest - godina stariji od tebe.“
Iznenada je njegovo oklevanje dobilo smisao. „To je tačno“, reče ona
pažljivo. „Ali žene u kučama se stalno venčavaju sa starijim muškarcima.
Mnogo starijim muškarcima. Neke to čine kada imaju šesnaest godina. Ja
imam gotovo dvadeset.“
Izgledalo je da se Akarin bori sam sa sobom. „Ja sam tvoj pokrovitelj“,
ozbiljno je on podseti.
Nije mogla da se ne nasmeje. „Više nisi.“
„Ali ako se vratimo u Gildu...“
„Izazvaćemo skandal?“ Zakikotala se. „Mislim da su počeli da se
navikavaju na to.“ Nadala se da će na to da se osmehne, ali samo se
namrštio. Uozbiljila se. „Govoriš kao da ćemo da se vratimo i da će sve
ponovo biti isto. Čak i da se vratimo, ništa više neće biti onako kako je bilo.
Ja sam crni čarobnjak. Kao i ti.“
Trgnuo se. „Izvini. Nije trebalo da...“
„Ne izvinjavaj se zbog toga!“, uzviknu ona. „Ja sam odabrala da naučim
crnu magiju. A nisam to učinila zbog tebe.“
Akarin ju je ćutke posmatrao.
Uzdahnula je i okrenula se. „Pa, ovo će učiniti stvari neugodnim.“
„Sonea.“
Osvrnula se i stala kako joj je prišao. Sklonio je pramen kose sa njenog
lica. Osetila je kako joj se puls ubrzava od njegovog dodira.
„Oboje možemo umreti u sledećih par nedelja“, tiho je rekao.
Ona klimnu. „Znam.“
 „Bio bih srećniji kada bih znao da si na bezbednom.“
Sonea se namršti na njega. On se osmehnu.
„Ne, neću ponovo započinjati tu raspravu, ali... ti iskušavaš moju
lojalnost.“
Namrštila se, ne razumevši. „Kako?“
Posegao je i prešao prstom preko njenog čela. „Nije bitno.“ Kraj usne mu
se izvi nagore. „Sada je prekasno, u svakom slučaju. Počeo sam da padam na
tom iskušenju one noći kada si ubila Ičanijku.“
Trepnula je od iznenađenja. Da li misli...? Koliko dugo...?
Osmehnuo se. Osetila je kako je obavija oko struka. Kako ju je privukao
bliže, odlučila je da pitanja mogu da čekaju. Posegnula je i vrhom prsta
prešla preko krivine njegovih usta. Onda se nagnuo, njegove usne pronađoše
njene i sva pitanja behu zaboravljena.
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Slučajan susret

Roten je zaključio da su gorini izluđujuće spori hodači. Međutim, trgovci

su voleli ogromne zveri. Snažni su, mirni i lako je upravljati njima i
usmeravati ih, a mnogo su izdržljiviji od konja.
Ali bilo je nemoguće naterati ih u žurbu. Roten uzdahnu i pogleda
Rejvena, uhodu koji je dremao među vrećama odeće u kolima, sa šeširom
širokog oboda koji mu je pokrivao lice. Roten je sebi dozvolio da se
osmehne i upravio je pažnju natrag na drum. Prethodne noći su iznajmili sobe
iznad bol-kuće u gradu po imenu Hladnomost. Špijun, koji izigrava
Rotenovog rođaka, popio je više bola nego što bi iko trebalo da bude u
stanju, a zatim proveo noć ustajući iz kreveta da ode u odvod za mokraću i
vraćajući se u krevet.
Što je verovatno značilo da Rejven mnogo bolje igra ulogu odvažnog
trgovca nego Roten. Ili bi ja trebalo da budem razumni stariji rođak?
Roten namesti košulju. Pripijena odeća je bila mnogo neudobnija od
odore. Međutim, bio je zahvalan na putničkom šeširu. Iako je bilo rano jutro,
dan je obećavao da će biti topao.
Izmaglica od prašine nalazila se u vazduhu iznad druma i zamagljivala
horizont. U daljini se nisu pojavile nikakve planine, iako su putovali već dva
dana. Roten je znao da je put vodio gotovo pravo u Kaliju, gde se razdvajao
na dva. Levo skretanje je vodilo na sever u Utvrdu; desno kretanje i pošli
biste na severoistok do Južnog prevoja. Tamo su se on i Rejven zaputili.
Izgleda čudno putovati na severoistok do južnog prevoja, pomisli Roten.
Put je verovatno nazvan po svom položaju u planinama, a ne zbog položaja u
odnosu na celu Kajreliju. Jednom je prišao blizu, dok je pre pet godina
posećivao sina tokom letnjeg raspusta.
 Namrštio se kada je pomislio na Dorijena. Njegov sin je motrio na put do
prevoja, i susret je bio neizbežan. Roten će morati da mu objasni gde ide i
zašto, a Dorijenu se to neće svideti.
Verovatno će pokušati da nam se pridruži. Roten tiho othuknu. To je
rasprava kojoj se nimalo ne radujem.
Međutim, proći će nekoliko dana pre nego što se bude sreo sa sinom.
Rejven je rekao da je kolima potrebno šest ili sedam dana do Južnog prevoja.
Do tada će Sonea biti u Sačaki već petnaest dana, pomisli Roten. Ako ostane
živa toliko dugo.
Laknulo mu je kada je čuo od Lorlena da je Akarin kontaktirao sa višim
čarobnjacima pet dana ranije. Sonea je bila živa. Lorlen je takođe čuo
raspravu između dva Sačakanca, koja je Rotena veoma uznemirila. Bilo da su
neznanci bili Ičaniji ili ne, očigledno su želeli Akarina i Soneu mrtve.
„Nazvali su ih Kajrelijancima“, rekao je Lorlen. „Nadam se da ovo ne
znači da ne tretiraju isto sve Kajrelijance koji ulaze u Sačaku. Kajrelijanski
trgovci su godinama išli do Arvisa i natrag, mada kažu da ne vide razlog
zašto to nedavno nije moglo da se promeni. Samo budi oprezan. “
„Neko se približava“, reče Rejven. „Otpozadi.“
Roten pogleda uhodu. Čovek se blago pomeri, a ispod oboda šešira se
pojavi jedno oko. Gledajući niz put, Roten shvati da vidi pokrete kroz
prašinu koju su oni podigli. Konji i jahači izroniše iz oblaka i Roten oseti
kako mu se puls ubrzava.
„Čarobnjaci“, reče on. „Balkanovo pojačanje za Utvrdu.“
„Bolje da se pomerimo u stranu puta“, posavetova Raven. „I drži glavu
spuštenu. Ne želiš da te prepoznaju.“
Roten blago povuče dizgine. Gorini nevoljno zamahaše glavama, i polako
se pomeriše na levu stranu druma. Zvuk dobujućih topota kopita se približi.
„Slobodno zuri u njih“, dodade Rejven. „Očekivaće to.“
Uhoda je sada uspravno sedeo. Roten se okrenu i proviri ispod ruba
šešira gledajući čarobnjake koji su se približavali. Prvi koji je prošao pored
kola, bio je gospodar Jikmo, ratnik koji je prošle godine bio Sonein vanredni
tutor. Čarobnjak nije ni pogledao Rotena i Rejvena kada je prošao.
Ostali čarobnjaci protutnjiše, podižući za sobom oblak prašine. Rejven se
zakašlja i mahnu rukom.
„Dvadeset dvojica“, reče on, penjući se na sedište pored Rotena. „To će
da udvostruči broj u Utvrdi. Da li Gilda šalje čarobnjake i do Južnog
prevoja?“
„Ne znam.“
„Odlično.“
Roten pogleda Rejvena, zabavljen.
„Što manje znaš, manje Ičaniji mogu da saznaju od tebe“, reče špijun.
Roten klimnu. „Ali ono što znam jeste da je Južni prevoj pod prismotrom.
Ako Ičaniji tamo uđu, Gilda će biti uzbunjena. Oni u Utvrdi bi trebalo da
imaju dovoljno vremena da odjašu natrag u Imardin i pridruže se Gildi.
Razdaljina je otprilike ista od oba prevoja.“
„Hmmm “ Rejven pucnu jezikom, što mu je bila navika kada je
razmišljao. „Da sam ja na mestu ovih Ičanija, upotrebio bih Južni prevoj.
Tamo nema čarobnjaka ni Utvrde, tako da mogu da uđu, a da ne utroše ništa
od moći u borbi. Bojim se da to ne znači ništa dobro za nas. Mada...“
Namrštio se. „Ovi Ičaniji ne znaju kako da se bore kao jedan. Ako bi im se
suprotstavila cela Gilda, možda bi mogli da ubiju jednog ili dvojicu.
Međutim, ako je Gilda podeljena, ne postoji opasnost od toga. Utvrda je
možda bolji izbor.“
Roten slegnu ramenima i usmeri pažnju na vraćanje gorina s kraja puta na
sredinu. Rejven je neko vreme zamišljeno ćutao.
„Naravno, Ičaniji su možda izmišljotina bivšeg visokog gospodara“, reče
on posle nekog vremena, „načinjeni prosto da bi uverili Gildu da ga ostavi u
životu. A tvoja bivša polaznica mu je poverovala.“
Videvši popreki pogled svog saputnika, Roten se namršti. „Ne prestaješ
da me podsećaš na to.“
„Ako treba da zajedno uspešno radimo, moram da znam šta se događa
između tebe, Sonee i njenog saputnika“, kaza Rejven. Ton mu je bio pun
poštovanja, ali i odlučnosti. „Znam da te nije samo odanost Gildi podstakla
da se prijaviš za ovu misiju.“
„Nije.“ Roten uzdahnu. Rejven će nastaviti da ga ispituje dok ne bude bio
siguran da je izvukao sve informacije koje je mogao. „Ona mi znači više nego
samo jedna polaznica. Izvukao sam je iz straćarnika i pokušao da je naučim
kako da se uklopi.“
„ Ali nije uspelo.“
„Ne.“
 „Onda ju je Akarin uzeo kao taoca, a ti ništa nisi mogao da uradiš po
pitanju toga. Sada možeš.“
„Možda. Bilo bi lepo kada bih samo mogao da se uvučem u Sačaku i
dovedem je natrag.“ Roten pogleda špijuna. „Nekako mislim da neće biti
tako lako.“
Rejven se nasmeja. „Nikada nije. Da li misliš da je Sonea možda
zaljubljena u Akarina?“
Roten oseti nalet besa. „Ne. Mrzela ga je.“
„Dovoljno da nauči zabranjenu magiju i ode sa njim u izgnanstvo, da bi se
postarala da preživi dovoljno dugo da se, kako je rekla, Gilda opameti?"
Duboko uzdahnuvši, Roten odagna stalno prisutni strah. „Ako veruje da
Ičaniji postoje, bilo bi mu lako da je ubedi u to da sve te stvari radi zarad
dobra Gilde.“
„Zašto bi to učinio ako Ičaniji nisu stvarni?“
„Da bi pošla za njim. Potrebna mu je.“
„Zbog čega?“
“Zbog njene snage.“
„Zašto ju je onda naučio crnoj magiji? Time ništa nije dobio?“
„Ne znam. Rekla je da je tražila to od njega. Možda to nije mogao da
odbije, a da ne izgubi njenu podršku.“
„Znači sada je verovatno moćna kao i on. Ako otkrije da je laže, zašto se
ne bi vratila u Imardin, ili barem rekla Gildi?“
Roten sklopi oči. „Zato... samo zato...“
„Znam da je ovo potresno“, reče tiho Rejven, „ali moramo da ispitamo
sve mogućnosti i posledice pre nego što se suočimo sa njima.“
„Znam.“ Roten je razmišljao o pitanju, a onda iskrivio lice. „Samo zato
što je naučila crnu magiju ne znači da je moćna. Crni čarobnjaci jačaju tako
što uzimaju energiju od drugih. Ako nije imala prilike za to, Akarin bi mogao
da bude mnogo moćniji od nje. Takođe je možda namerno održava slabom,
svakodnevno uzimajući svu njenu snagu - a možda joj je i pretio da će je
ubiti ako komunicira sa Gildom.“
„Shvatam.“ Rejven se namršti. „Ni to ne izgleda dobro po nas.“
„Ne izgleda.“
„Žao mi je što ovo kažem, ali nadam se da ćemo pronaći tvoju polaznicu
u takvoj situaciji. Suprotno bi moglo da bude mnogo gore, za Kajreliju.“
 Pucnuo je jezikom. „Sada mi pričaj o svom sinu.“

Kada je Akarin stao, Sonea odahnu od olakšanja. Iako se navikla na duge

dana hodanja, svaki odmor je bio dobrodošao. Jutarnje sunce je bilo toplo i
činilo ju je pospanom.
Akarin je zastao na vrhu kratke padine, čekajući dok se ona dovlačila do
njega. Stigavši do vrha, Sonea vide da im je put preprečen još jednom
pukotinom. Ova je bila široka i plitka. Oborivši pogled, zastade joj dah.
Plava traka je prolazila kroz sredinu. Voda je jurila oko oblog kamenja i
spuštala se niz nekoliko niskih slapova do dna klisure, pre nego što se
zaputila ka pustari. Obale ove rečice bile su potpuno obrasle drvećem i
drugim rastinjem, a ponegde su se pružale do kamenih litica sa obe strane.
„Reka Krikara“, promrmlja Akarin. „Ako je pratimo, stići ćemo do puta
za Južni prevoj.“
Pogledao je u planine. Sonea je pratila njegov pogled i primetila kako je
jaz između vrhova sa obe strane klisure bio mnogo širi nego drugde. Osetila
je nalet uzbuđenja i čežnje. Kajrelija se nalazi sa druge strane tog jaza.
„Koliko je daleko prevoj?“
„Jedan dugi dan hoda.“ Namršti se. „Trebalo bi da se približimo što više
možemo putu, a onda da sačekamo mrak.“ Pogledao je u klisuru. „Ako je
Parika sigurno barem dan putovanja iza nas, njegovi robovi su sigurno ovde,
motre umesto njega.“
Ustao je, a onda se okrenuo ka njoj. Pretpostavivši šta namerava da učini,
uhvatila ga je za šake.
„Pusti mene da to učinim“, reče ona osmehujući se.
Prizvavši magiju, načinila je ispod njihovih nogu disk, a onda ih podigla i
prenela preko ruba klisure. Spustila ih je među drveće i oni sleteše na komad
trave.
Zatekla je Akarina kako je pažljivo posmatra.
„Zašto me tako gledaš?“
Osmehnuo se. „Bez razloga.“ Okrenuo se i počeo da hoda duž reke.
Sonea odmahnu glavom i pođe za njim.
Nakon dugog hodanja po golim planinskim padinama, prizor toliko čiste
tekuće vode i rastinja je obodrio njen duh. Zamislila je kišu kako pada
visoko u planinama, skuplja se u potočiće, a oni u potoke, koji se svi spajaju
i sačinjavaju rečicu koja teče kroz ovu klisuru. Pogledavši iza sebe, zapitala
se gde li se završava. Da li se nastavlja kroz suvu pustaru ispod njih?
Međutim, drveće i žbunje je učinilo putovanje pomalo težim. Akarin je
prišao senki jednog od zidova, da bi što više moguće izbegli rastinje. Nakon
jednog sata, naišli su na gustu šumu koja je izgledalo kao da se proteže od
jedne strane klisure do druge, zakianjajući pogled na reku. Jedno iza drugog,
probijali su se kroz šiblje, i kako su hodali, zvuk vode koja udara o stene
postajao je sve glasniji. Kada su ponovo izbili na svetlost dana, videli su da
im put preprečuje široko jezerce.
Sonea duboko udahnu. Iznad njih se nalazila stenovita litica preko koje je
reka padala u široko i punila jezerce ispod. Zvuk je bio tako zaglušujući
nakon tišine planinskih padina. Okrenula se Akarinu.
„Možemo li da napravimo pauzu?“ željno je upitala. „Možemo da
napravimo pauzu, zar ne? Nedeljama se nisam propisno okupala.“
Akarin se osmehnu. „Pretpostavljam da nam kratka pauza neće škoditi.“
Nasmešila se, a onda sela na obližnju stenu i počela da skida čizme.
Kada je ušla u plićak jezerceta, kriknula je.
„Ledeno je!“
Usredsredila je um i poslala toplotu u vodu. Zglobovi počeše da joj se
zagrevaju. Polako koračajući, zalazila je dublje. Otkrila je da može da zadrži
vodu oko sebe ugodno toplom ako se ne mrda previše naglo ili ne pomera
hladne delove.
Pantalone natopljene vodom, postajale su joj sve teže. Videla je da je
jezerce mnogo dublje u sredini. Kada je voda bila duboka tek iznad kolena,
stala je i sela, potopivši se do vrata.
Kameno dno je bilo pomalo sluzavo, ali nije je bilo briga. Zabacivši se ,
polako je pustila da joj glava potone pod površinu. Kada je izronila da uzme
vazduh, čula je bućkanje u blizini. Ugledala je Akarina kako ulazi u vodu.
Napeto je zurio u jezerce, a onda iznenada zaronio pod površinu. Obavi je
talas ledene vode i ona opsova.
Posmatrala ga je kako klizi pod vodom. Kada je izronio, kosa mu je bila
slepljena uz lice. Zabacio ju je nazad i okrenuo se ka njoj.
Videla je kako pod vodom zamahuje nogama. Jezerce je bilo duboko.
Odmahnula je glavom.
„Ne znam da plivam.“
 Doplivao je malo bliže, a onda se izvrnuo na leđa. „Moja porodica je
svako leto provodila na moru“, reče joj. „Svaki dan smo plivali.“
Sonea je pokušala da ga zamisli kao dečaka koji pliva u okeanu, i nije
uspela. „Živela sam par puta blizu reke, ali niko u tome ne pliva.“
Akarin se nasmeja. „Barem ne svojevoljno.“
Ponovo se okrenuo i doplivao do vodopada. Kako je stigao do njega,
izdignu ramena iznad vode i tako ostade posmatrajući vodopad. Prošao je
rukom kroz vodenu zavesu, a onda zakoračio kroz nju.
Na trenutak je bila vidljiva njegova nejasna senka, a zatim ništa. Čekala
je da se vrati. Nakon nekoliko minuta je postala znatiželjna. Šta je pronašao
tamo?
Ustala je i počela da prelazi jezerce. Isprva je bilo duboko tek nešto
iznad članka, ali je postajalo sve dublje kako se približavala vodopadu. Dok
je stigla do početka zavese, jezerce joj je dopiralo do struka, i osetila je kako
se nagib kamena pod vodopadom zakošava naviše.
Provukla je ruku kroz tekuću vodu. Bila je teška i hladna. Spremivši se,
prošla je kroz zastor vode i osetila kako joj kolena nailaze na kamen.
Iza vodopada se nalazila izbočina na visini ramena. Akarin je sedeo na
njoj, leđima oslonjen na kameni zid i prekrštenih nogu. Nasmešio se Sonei.
„Ovde je veoma skrovito, ali pomalo skučeno.“
„I bučno“, dodade ona.
Podigavši se na izbočinu, okrenula se i naslonila na zid. Zelena i plava
bolja spoljašnjeg sveta bojili su vodenu zavesu.
„Predivno je“, reče ona.
„Jeste.“
Osetila je kako joj prstima obuhvata šaku i spustila pogled.
„Hladno ti je“, reče on.
Podigao je njenu ruku i prekrio je sa obe svoje. Njegov dodir posla tople
žmarce niz njenu kičmu. Pogledala ga je, primetivši da je senka na bradi i
vilici prešla u guste dlake. Možda ne bi izgledao loše sa bradom, pomisli
ona. A odeća ostavlja manje stvari za maštanje kada je vlažna.
Podigao je obrvu.
„Zašto me tako posmatraš?“
Slegnula je ramenima. „Bez razloga."
Nasmejao se, a onda njegov pogled uhvati njen. Oborila je oči, a onda
osetila kako joj se lice crveni kada je shvatila da je njena sopstvena odeća
pripijena uz telo. Krenula je da se pokrije, ali je osetila kako se njegove šake
stežu oko njenih. Pogledavši ga, videla je kako je u njegov pogled ušao
nestašni sjaj, i ona se osmehnu.
On se zakikota i privuče je bliže k sebi.
Sve pomisli na vreme, Ičanije i pristojno suvu odeću iskliznuše iz njenog
uma. Važnije stvari su sada zahtevale njenu pažnju: vrelina gole kože
naspram kože, zvuk njegovog disanja, zadovoljstvo koje se širilo njenim
telom poput požara, a zatim i koliko je ugodno što su zajedno sklupčani na
izbočini.
Magija je korisna, pomisli ona. Hladnoća, skučen prostor mogu da se
učine toplim i udobnim. Mišići umorni od hodanja mogu da se odmore.
Kada samo pomislim da sam se jednom odrekla ovoga iz mržnje prema
čarobnjacima.
Da jesam, sada ne bih bila sa Akarinom.
Ne, pomisli ona kada shvati okrutnu istinu, bila bih blaženo neuki
stanovnik, potpuno nesvesna da se beskrajno moćni čarobnjaci spremaju da
napadnu moj dom. Čarobnjaci koji bi učinili da Gilda izgleda ponizno i
velikodušno.
Posegnula je ka vodi koja se obrušavala. Kako je njeni prsti dotaknuše,
zavesa se razdvoji. Kroz procep je videla drveće i jezerce ispred... i priliku.
Ukočila se i trgnula ruku ka sebi.
Akarin se pomeri.
„Šta je bilo?“
Srce poče ubrzano da tuče. „Neko stoji pored jezerceta.“
Uspravio se na laktove, a onda namrštio.
„Budi tiha par trenutaka“, promrmljao je.
Do njih dopreše prigušeni zvukovi glasova. Sonea oseti kako joj se krv
ledi. Akarin je ispitivao vodeni zid, i njegov pogled se zaustavi u prirodnom
procepu dalje uz izbočinu. Polako se uspravio na šake i kolena i dopuzao u
procepa.
Kada je stigao do njega zastao je, a onda mu se lice namrgodilo. Okrenuo
se ka njoj i ustima oblikovao reč: Parika.
Posegnuvši za pantalonama i košuljom, Sonea se uvuče u njih. Izgledalo
je da Akarin sluša. Dopuzala je do njega.
 „...ništa loše. Samo sam htela da budem spremna za vaš povratak“, reče
ponizno žena. „Vidite, skupila sam bobice i tiro orahe.“
„Nije trebalo da napuštaš prevoj.“
„Riko je tamo.“
„Riko spava.“
„Onda kaznite Rika.“
Usledilo je protivljenje bez reči, a onda udarac. „Oprostite mi,
gospodaru“, zavapi žena.
„Diži se. Nemam vremena za ovo. Nisam spavao dva dana.“
„Da li onda idemo pravu u Kajreliju?“
„Ne. Ne dok Kariko ne bude spreman. Želim da se dobro odmorim pre
toga.“
Usledila je tišina. Kroz vodenu zavesu Sonea je videla pokret. Akarin
dopuza od procepa do nje. Osetila je kako je rukom obuhvata oko struka, i
naslonila se na na njegove tople grudi.
„Treseš se“, primeti on.
Sonea duboko, isprekidano udahnu. „To je bilo previše blizu.“
„Da“, reče on. „Sreća što sam sakrio naše čizme. Nekada se isplati biti
preterano oprezan.“
Sonea uzdrhta. Ičani je stajao na manje od dvadeset koraka. Da nije
odlučila da se okupa, i da Akarin nije otkrio udubljenje iza vode... „Sada je
ispred nas“, reče ona.
Akarinov stisak se blago pojača. „Da ali takođe zvuči kao da je Parika
jedini Ičani u prevoju. Takođe zvuči da Kariko planira da napadne u sledećih
nekoliko dana.“ Uzdahnuo je. „Pokušao sam da dosegnem Lorlena, ali ne nosi
prsten. Nije ga stavio već danima.“
„Znači da sačekamo dok Parika ne uđe u Kajreliju, a onda pođemo za
njim?“
„Ili pokušamo večeras da se prošunjamo pored njega dok spava.“ Zastao
je, a onda je odgurnuo da bi mogao da je pogleda. „Odavde nema mnogo do
obale. Odatle bi ti trebalo samo par dana jahanja do Imardina. Ako pođeš tim
putem dok ja...“
„Ne.“ Soneu iznenadi snaga sopstvenog glasa. „Ne ostavljam te.“ Njegov
izraz postade stroži. „Potrebna si Gildi, Sonea. Nemaju vremena da nauče
crnu magiju iz mojih knjiga. Potreban im je neko ko će da ih obuči i da se
bori za njih. Ako oboje prođemo kroz prevoj, možda nas oboje uhvate i ubiju.
Ako barem ti odeš na jug, jedno od nas može da stigne do Kajrelije.“
Sonea se odmaknu. Imalo je smisla, ali nije joj se svidelo. Prošao je
pored nje i počeo da se oblači.
„Potrebna ti je moja snaga“, reče ona.
„Jedan dan više tvoje snage ništa neće promeniti. Nikako nisam mogao da
skupim dovoljno moći u ovih poslednjih par nedelja da se suočim sa
Ičanijem. Bilo bi mi potrebno deset li dvadeset takvih kao ti.“
„Ne bi bio još jedan dan. Biće potrebno još četiri ili pet dana da stignemo
od prevoja do Imardina.“
„Ni četiri ni pet dana neće ništa promeniti. Ako Gilda prihvati moju
pomoć, imaću stotine čarobnjaka iz kojih ću da crpim energiju. Ako ne
prihvate, onda su u svakom slučaju propali.“
Lagano je odmahnula glavom. „Ti si onaj koji je vredan. Imaš i znanje, i
veštinu, i moć koju si sakupio. Ti treba da pođeš na jug.“ Pogledala ga je i
namrštila se. „Ako je bezbednije, zašto oboje ne odemo na jug?“
Akarin podiže košulju i uzdahnu. „Zato što neću stići na vreme.“ Zurila je
u njega. „Tako da neću ni ja.“
„Ne, ali ako ja ne uspem, možeš da pomogneš onome što ostane od Gilde
da povrati Kajreliju. Ostatku Savezničkih zemalja se neće svideti da im
sačakanski crni čarobnjaci budu susedi. Oni će...“
„Ne!“ uzviknu ona. „Neću da se sklanjam dok borba ne bude gotova.“
Akarin navuče košulju preko glave, uvuče ruke u rukave i priđe joj. Uzeo je
za ruku i prodorno je pogledao.
„Bilo bi mi lakše da se suočim sa Ičanijima ako ne bih morao da brinem
šta mogu da ti urade ako ja ne uspem.“
Uzvratila mu je pogled. „Da li misliš da je meni išta lakše“ upita ona
blago, „kada znam šta će da ti urade?“
„Barem bi jedno od nas bilo bezbedno ako bi otišla na jug.“
„Zašto onda ti one odeš?“ odvrati ona. „Ja ću da ostanem i rešim Gildin
problemčić sa Ičanijima.“
Vilica mu se stegnu, a onda mu se usne razvukoše u osmeh i on se
zakikota.
„Ne može. Morao bih da pođem s tobom da vidim to svojim očima.“
Iskezila se, a onda se ponovo uozbiljila. „Neću da ti dopustitn da se samo ti
boriš i preuzmeš sve rizike. Suočićemo se zajedno sa njima.“ Zastala je. „Pa,
verovatno bi trebalo da izbegnemo da se suočimo sa ovom na prevoju.
Sigurna sam da ćemo nas dvoje već smisliti nešto drugo.“

Gomila pisama na Lorlenovom stolu se polako prevrnula. Osen ih uhvati

na vreme, a onda ih podeli na dve gomiie.
„Ova zabrana umne komunikacije stvara dodatan posao za glasnike“,
primeti mladi čarobnjak.
„Da“, Lorlen se složi. „I proizvođače pera. Sada će mi se verovatno
trošiti dvostruko brže. Na koliko još pisama moram da odgovorim?“
„Ovo je poslednje“, odgovori Osen.
Lorlen ga kitnjasto potpisa, a onda se uposli čišćenjem pera.
„Lepo je što si ponovo ovde, Osene“, kaza on. „Ne znam kako bih se
snašao bez tebe.“
Osen se osmehnu. „Ne bi se snašao. Ne kada moraš da se postaraš i za
odgovornosti visokog gospodara i upravitelja.“ Zastao je. „Kada ćemo da
odaberemo novog visokog gospodara?“
Lorlen uzdahnu. Bila je to tema koju je izbegavao. Nije mogao da zamisli
na tom mestu nikoga sem Akarina. Ali ono će kad-tad morati da bude
popunjeno - a što pre to bolje, ako su Akarinova predviđanja tačna.
„Sada kada smo se postarali za elajnske pobunjenike, kandidati će
verovatno biti predloženi na sledećem Okupljanju.“
„Mesec dana od sada?“ Osen načini grimasu i pogleda gomilu pisama.
„Zar ne možete da počnete pre toga?“
„Možda. Međutim, niko od viših čarobnjaka nije predložio da ranije
rešimo taj problem.“
Osen klimnu. Lorlen primeti da je tog jutra neobično zamišljen.
„Šta te muči?“
Mladi čarobnjak pogleda u Lorlena, a onda se namršti.
„Da li će Gilda da vrati na taj položaj Akarina ako se ispostavi da je
njegova priča tačna?“
Lorlen načini grimasu. „Sumnjam u to. Niko neće želeti crnog čarpbnjaka
za visokog gospodara. Nisam siguran da li bi uopšte prihvatili Akarina natrag
u Gildu.“
„A šta je sa Soneom?“
 „Prkosila je kralju. Ako bi kralj dozvolio crnog čarobnjaka u Gildi, želeo
bih nekoga za koga zna da on, ili Gilda, mogu da ga kontrolišu.“
Osen se namrgodi i skrenu pogled. „Znači, Sonea nikada neće završiti
svoju obuku.“
„Ne.“ Kako je to izgovorio, Lorlen shvati da je to istina i oseti žalost.
„Kopile“, prosikta Osen, ustajući iz fotelje. Zastao je. „Žao mi je. Znam
da ti je bio prijatelj, i da još osećaš neko poštovanje prema njemu. Ali ona je
mogla da bude... nešto zapanjujuće. Znam da je bila nesrećna. Bilo je
očigledno da je on deo tog razloga, a ja ništa nisam učinio.“
„Nisi ni mogao“, reče Lorlen.
Osen odmahnu glavom. „Da sam znao, odveo bih je od njega. Bez nje kao
taoca, šta bi mogao da učini?“
Lorlen pogleda svoju ruku, u prst na kome je stajao prsten. „Da preuzme
Gildu? Ubije tebe i Rotena? Nemoj da se mučiš, Osene. Nisi znao, a ne bi
mogao da pomogneš čak i da jesi.“
Mladi čarobnjak nije odgovorio. „Više ne nosite taj prsten“, reče
iznenada.
Lorlen ga pogleda. „Ne. Dosadio mi je.“ Osetio je začetak nemira. Da li
je Osen čuo dovoljno o krvavim draguljima da posumnja šta je prsten? Ako
jeste, i ako se setio da je Lorlen godinu i po dana nosio taj prsten, možda
shvati da je Lorlen svestan Akarinove tajne mnogo duže nego što je priznao.
Osen podiže dve gomile pisma i slabašno se osmehnu. „Ne treba vam
moje kukanje o prošlosti. Bolje da budem od koristi i pronađem glasnike za
ovo.“
„Da. Hvala ti.“
„Vratiću se čim budem završio.“
Lorlen je posmatrao svog pomoćnika kako prelazi preko prostorije. Kada
su se vrata zatvorila, ponovo je pogledao svoj prst bez prstena. Toliko dugo
je želeo da ga se otarasi. Sada ga je želeo očajnički natrag. Međutim, bio je
bezbedno zaključan u Čarobnjačkoj biblioteci. Mogao bi bilo kada da ga
povrati...“
Da li bi mogao? Zna šta bi Balkan rekao. Previše je opasan. Ostali viši
čarobnjaci bi se složili.
Da li Balkan i ostali moraju da znaju?
Naravno da moraju. I upravu su: previše je opasan. Samo bih želeo da
znam šta se događa.
Uzdahnuvši, Lorlen se okrenu molbama i pismima na svom stolu.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Južni prevoj

Kada su prišli jednom od izlaza iz Serijevog stana, Gol zastade i osvrnu

se.
„Da li misliš da bi trebalo da kažeš ostalim Lopovima za ove
čarobnjake?“
Seri uzdahnu. „Ne znam. Nisam siguran da bi mi poverovali.“
„Možda kasnije kada budeš imao dokaz.“
„Možda.“
Rmpalija se pope uz lestvice do poklopca na krovu. Skinuo je rezu, a
onda ih oprezno gurnuo nagore. Do Serijevih ušiju dopre zvuk glasova. Gol
izađe, a onda pokaza Seriju da je bezbedno da se popne za njim.
Ušao je u malu ostavu bol-kuće. Za jednim stolom su sedela dva
muškarca i igrala pločice. Klimnuše učtivo Seriju i Golu. Iako su znali da su
unajmljeni da čuvaju jedan od ulaza na Lopovski drum, nisu znali da on vodi
do jazbine jednog Lopova.
Put koji je usledio, bio je kratak, ali Seri usput zastade kod pekara i još
par drugih zanatskih radnji. Vlasnici su bili neupućeni u identitet njihove
mušterije kao i stražari. Seri je par puta suptilno upitao da li su zadovoljni
dogovorom sa „Lopovom“ i svi sem jednoga su se povoljno izjasnili.
„Kada završimo, neka neko proveri sa proizvođačem asura šta nije u
redu“, reče Seri Golu kada su se ponovo spustili u podzemne hodnike. „Nije
zadovoljan nečime.“
Gol klimnu. Kada su stigli na odredište, istupio je prvi da otvori teška
metalna vrata. U hodniku sa druge strane sedeo je mršavi čovek.
„Rene. Kako je naš gost?“ upita Seri.
Čovek ustade. „Uzmuvao se. Mislim da je zabrinut.“
 Seri se namršti. „Onda otvori vrata.“
Ren se pognu i zgrabi lanac sa poda. Povukao ga je i podrhtavanje se
oseti u podu. Naspramni zid skliznu u stranu, otkrivši luksuznu prostoriju.
Takan je stajao nekoliko koraka dalje, pošto ga je zvuk upozorio na njihov
dolazak. Izgledao je napeto i nestrplijvo. Seri sačeka dok se vrata nisu
zatvorila za Golom, pre nego što je progovorio.
„U čemu je problem?“
Sačakanac othuknu. „Akarin je pričao sa mnom. Zamolio me je da ti
objasnim neke stvari.“
Seri iznenađeno trepnu, a onda pokaza na fotelje.
„Hajde onda da sednemo. Doneo sam hrane i vina.“
Takan ode do fotelje u salonu i sede na ivicu sedišta. Seri sede naspram
njega, dok je Gol nestao u kuhinji da pronađe tanjire i čaše.
„Znaš da su one ubice, za koje te je Akarin unajmio da ih pronalaziš,
sačakanski čarobnjaci“, poče Takan. „A znaš da su Akarin i Sonea prognani
zbog upotrebe crne magije.“
Seri klimnu.
„Ubice su bivši robovi“, objasni Takan, „koje su poslali njihovi gospodari
da uhode Kajreliju i Gildu - i ubiju Akarina ako im se pruži prilika. Njihovi
gospodari su moćni čarobnjaci po imenu Ičaniji. Oni koriste crnu magiju da
isisavaju snagu iz svojih robova - ili iz žrtava. Ljudi u mojoj zemlji ovo
nazivaju višom magijom i nikakav zakon ne zabranjuje njenu upotrebu.
„Ta magija ih čini jačim?“ upita Seri. Iako je sve ovo saznao od Savare,
mora da se pretvara da mu je sve to novo.
„Da, Akarin je naučio crnu magiju u mojoj zemlji. Vratio sam se sa njim
u Kajreliju, i on je uzimao od mene snagu da bi mogao da nastavi da se bori
sa špijunima.“
„Da li si ti bio rob?“
Takan klimnu.
„Kažeš da su te ubice - špijuni - nekada bili robovi. Ali i oni koriste crnu
magiju.“
„Naučeni su tajnama crne magije da mi mogli da prežive dovoljno dugo
da sakupe informacije o odbranama Kajrelije.“
Seri se namršti. „Ako su slobodni, zašto nastavljaju da rade ono što žele
njihovi gospodari?“
 Takan pogleda u pod. „Sužanjstvo je navika koja teško nestaje, naročito
ako se tako rodite“, reče on tiho. „A špijuni se plaše Gilde isto koliko se
plaše Ičanija. Videli su samo dva izbora: da se sakriju u neprijateljskoj
zemlji, ili da se vrate u Sačaku. Dok Akarin i Sonea nisu tako javno
prognani, većina Sačakanaca je verovala da Gilda još koristi višu magiju. Svi
raniji špijuni su ubijeni. Sačaka je izgledala kao bezbednije mesto. Opasnosti
su im poznate. Ali znali su da bi ih Ičaniji ubili ako bi se vratili, a da nisu
ispunili svoju misiju.“
Gol se vrati sa čašama, vinom i tanjirom punim zemički punjenih mestom.
Rmpalija ponudi Takanu čašu, ali sluga odmahnu glavom.
„Ičaniji sada znaju da Gilda ne koristi višu magiju“, nastavi Takan. „Znaju
da su snažniji. Njihov vođa, čovek po imenu Kariko, godinama pokušava da
ih ujedini. Sada je uspeo. Akarin je jutros kontaktirao sa mnom i rekao mi da
ti ovo prenesem: planiraju da napadnu Kajreliju u sledećih par dana. Moraš
da upozoriš Gildu.“
„A meni će da poveruju?“ upita sumnjičavo Seri.
„Poruka mora da bude anonimna, ali onaj koje bude primio znaće po
sadržaju od koga je. Akarin mi je rekao šta treba da sadrži.“
Seri klimnu, a onda se zavali u fotelju i otpi malo vina.
„Koliko Gilda zna?“
„Sve osim najnovijih vesti. Ne veruju ni u šta od toga, ali Akarin se nada
da će da se pripreme u slučaju da je istina.“ Takan je oklevao. „Ne izgledaš
previše uznemiren saznanjem da tvoju zemlju čeka rat.“
Seri slegnu ramenima. „O, jesam. Ali nisam iznenađen. Imao sam osećaj
da će se nešto veliko dogoditi.“
„Zar nisi zabrinut?“
„Zašto? To je briga čarobnjaka.“
Takan raširi oči. „Zarad vas voleo bih da je tako. Ali kada ovi Ičaniji
uklone Gildu i kralja, neće ostaviti obične ljude da nastave živote kao da se
ništa nije dogodilo. Neće da porobljavaju, ubijaće.“
„Moraće prvo da nas nađu.“
„Urušiće sve vaše tunele i srušiće vam kuće. Vaš tajni svet neće
preživeti.“
Seri se nasmeši, setivši se Savarinih predloga za ubijanje čarobnjaka.
„Neće nas pronaći tako lako kao što misle“, reče on mračno, „Ne ako ja
mogu nešto da učinim po tom pitanju.“

Danil izađe iz Univerziteta i osmotri puno dvorište. Podnevna pauza je

upravo počela i Gilda je bila puna polaznika koji su uživali na letnjoj toplini.
Odlučio je da učini isto i da se prošeta kroz vrtove.
Kada je ušao u senovite prolaze, razmislio je o svom razgovoru sa
gospodarom Sarinom. Sada kada je sudbina pobunjenika odlučena, a Roten
otišao za Sačaku, Danil je imao malo toga da radi, tako da se prijavio da
pomogne u gradnji nove Stražare. Starešina alhemičara bio je iznenađen
Danilovim predlogom, kao da je potpuno zaboravio na projekat.
„Stražara. Da. Naravno“, rekao je Sarin rasejano. „Bićemo zauzeti oko
nje, osim... ali onda neće biti bitno. Da“, ponovo on sigurnijim tonom.
„Možeš da pitaš gospodara Davina kako možeš da pomogneš.“
Odlazeći sa Univerziteta, Danil je video gospodara Balkana kako napušta
Lorlenovu kancelariju. Ratnik je izgledao zabrinuto. To bi trebalo očekivati,
ali njegovo ponašanje je ukazivalo na to da ga muči nešto novo.
Voleo bih da znam šta se događa, pomisli Danil. Pogledao je oko sebe,
primećujući napete izraze grupe polaznika okupljene u blizini. Izgleda da
nisam jedini.
Zašao je za ugao i primetio usamljenog polaznika na klupi u vrtu. Dečak
je bio stariji, verovatno sa pete godine i veoma mršav i bled. Izgledao mu je
poznato.
Danil stade kada shvati da ovo nije dečak. Bio je to Farand. Sišao je sa
staze i približio se klupi.
„Farande.“
Mladić ga pogleda, a onda se stidljivo osmehnu.
„Ambasadore.“
Danil sede. „Vidim da si dobio odoru. Da li si već započeo sa obukom?“
Farand klimnu. „Zasad samo sa privatnim časovima. Nadam se da će da
me poštede poniženja od pridruživanja mlađim polaznicima.“
Danil se nasmeja. „Pa da propustiš sve ludiranje?“
„Koliko sam čuo, vama nije bilo lako kada ste bili polaznik.“
„Nije.“ Danil se uozbilji. „Prvih par godina nije. Ali nemoj da te odbiju
moja iskustva. Čuo sam da neki čarobnjaci kažu da su im najlepše godine
bile na Univerzitetu.“
Mladić se namršti. „Nadao sam se da će odavde sve biti lakše, ali sada
poćinjem da sumnjam u to. Čuo sam da Gildi predstoji rat. Borićemo se ili
protiv Akarina, ili protiv sačakanskih čarobnjaka. Kako god da bude, niko
nije siguran da ćemo pobediti.“
Danil klimnu. „Možda si pristupio Gildi u najgorem mogućem trenutku,
Farande. Ali da nisi, ne bi dugo izbegavao borbu. Ako Kajrelija padne pred
neprijateljem, i Elajn će uskoro za njom.“
„Onda je bolje što sam ovde. Radije bih da pomognem nego da dobijem
par bezbednih meseci kod kuće.“ Farand zastade, a zatim uzdahnu.
„Međutim, žalim samo zbog jedne stvari.“
„Dema Maranea.“
„Da.“
„I ja žalim zbog njega“, priznade Danil. „Nadao sam se da će Gilda imati
više milosti.“
„Mislim da je ovaj problem sa vašim visokim gospodarom uticao na
odluku. Gilda bi trebalo da je primetila da je njen vođa naučio crnu magiju.
A nije, tako da nije želela da dva puta načini istu grešku. A trebalo je da
pogube Akarina, ali nisu mogli. Tako da su punu kaznu sasuli na sledećeg
čoveka koji je prekršio zakon, da bi pokazali i sebi i svetu da ne opraštaju
takve zločine.“ Farand zastade. „Ne kažem da je svaki čarobnjak svestan
ovoga, samo da je možda situacija uticala na njihovo razmišljanje.“
Danil pogleda Faranda, iznenađen mladićevom moći zapažanja. „Znači,
treba da krivimo Akarina.“
Farand odmahnu glavom. „Ja sam završio sa okrivljavanjem ljudi. Ovde
sam, gde je od početka i trebalo da budem. Očekujem da sva politička
pitanja ostavim za sobom, a to je ono što ću i da učinim.“ Oklevao je. „Iako
nisam siguran da li bih mogao da moja sestra nije pomilovana.“
Danil klimnu. „Da li si je video pre nego što je otišla?“
„Da.“
„Kako je?“
„U žalosti je, ali deca će da joj pruže razlog da bude jaka. Svi mi
nedostaju.“ Podigao je pogled kada se oglasi gong koji oglašava kraj pauze.
„Vreme je da pođem. Hvala što ste zastali da popričate sa mnom,
ambasadore. Da li ćete se uskoro vratiti u Elajn?“
„Neću još neko vreme. Upravitelj Lorlen želi da ovde ostane što je
moguće više čarobnjaka, dok ne sazna nešto više o Sačaki.“
„Onda se nadam da ću ponovo imati priliku da pričam sa vama,
ambasadore.“ Farand se nakloni, a zatim ode.
Danil ga je posmatrao kako odlazi. Farand je pretrpeo mnogo toga, i više
puta se suočio sa mogućom smrću - od gubitka kontrole, trovanja i mogućeg
pogubljenja. Nekako je uspeo da na sve to gleda bez ozlojeđenosti.
Bilo je to ospokojavajuće. A i njegovo mišljenje za razlog pogubljenja
dema Maranea bilo je zanimljivo.
Možda jednog dana postane dobar ambasador, pomisli Danil. Ako mu se
pruži prilika.
Ali zasad, Gilda je jedino mogla da nastavi onako kako je uvek i bilo.
Danil uzdahnu, ustade i ode da potraži gospodara Davina.

Nešto očeša Soneine usne. Otvorila je oči i zagledala se u lice koje se

nadnosilo nad njenim. Akarin.
Osmehnuo se i ponovo je poljubio. „Probudi se“, promrmljao je, a onda
se ispravio, uzeo je za ruku i podigao na noge. Pogledala je oko sebe.
Zlokobna slaba svetlost je sve obojila u sivo. Nebo je bilo prekriveno
oblacima, ali ona pretpostavi da je previše rano da se sunce spusti ispod
horizonta.
„Trebalo bi sada da pronađemo put, pre nego što sunce zađe“, reče
Akarin. „Dok mesec ne izađe, biće veoma mračno, a mi ne možemo da
dopustimo sebi da stanemo.“
Sonea zevnu i pogleda u razmak između dva vrha. Nakon posete Ičanija
tog jutra, otišli su od vodopada i nastavili klisurom koliko god su se usudili.
Mali prostor između nekog kamenja i stene im je obezbedio dovoljno zaklona
da se sakriju dok spavaju. Iako nije bio sakrivena izbočina iza vodopada, nije
bilo razloga da Ičani ili njegovi robovi tu dođu.
Sada, kako se klisura sužavala a svetlo nestajalo, put je polako postajao
sve teži. Rečica je ispunjavala veći deo klisure, a obale su bile prekrivene
velikim kamenjem. Nakon otprilike jednog časa, Akarin stade i pokaza na zid
klisure. Po nestajućem svetlu, Sonea je videla samo da se odmah iza vrha
nastavljala strma kamenita padina. Sonea trepnu u iznenađenju kada je uspela
da razazna kamene stepenice isklesane u litici.
„Put odavde ide uporedo sa klisurom“, promrmlja Akarin.
Zaputio se ka stepeništu. Stigli su do podnožja i počeli da se penju. Kada
su konačno stigli do vrha, tama je oko njih bila poput gustog dima u kome je
bila topla Akarinova senka.
„Budi što možeš tiša“, prošapta joj na uvo. „Ispruži ruku do zida. Ako
želiš da govoriš, uhvati me za ruku tako da možemo da se sporazumevamo
direktno umovima da Ičaniji ne mogu da nas čuju.“
Uporni vetar ih je šibao sada kada su izašli iz zaklona klisure. Akarin je
išao prvi, nametnuvši postojani korak. Desnom šakom je dodirivala zid i
pokušala je da joj koraci budu što lakši. Povremeno bi kamen zatandrkao po
tlu, kada bi ga ona ili Akarin zakačili, ali zvuk bi nestajao u vetru.
Nakon duge deonice pešačenja Sonea shvati da može da razazna još
jedan zid nekoliko stotina koraka nalevo. Pitala se kako može da ga vidi, a
onda je podigla pogled. Vrhovi u visini su bledo sijali, obasjani mesečinom
koja se probijala kroz oblake.
Klisura je nestala i put se nastavljao duž dna uske doline. Sonea stade
naporedo sa Akarinom, i oni tako nastaviše dalje. Kako su prolazili sati, levi
zid se primicao, a onda ponovo nestao sa vidika. Vratio se, a desni zid
nestade. Mesec se podigao, a onda ponovo spustio ka vrhovima.
Mnogo kasnije, put poče da krivuda i skreće. Počeo je da prati krivu
liniju kamene padine. Što su se više peli, to je padina postajala strmija, a
uskoro su hodali sa liticom na jednoj strani, a provalijom na drugoj. Nisu
prestajali da idu napred.
A onda je začula tihi zvuk ispred i Akarin stade. Zvuk se ponovo začu.
Kijanje.
Prišunjali su se do sledeće okuke na putu. Akarin je uhvati i stegnu za
šaku.
— To mora da je Riko, posla Akarin.
U bledoj svetlosti Sonea razazna tamno obličje čoveka koji sedi pored
druma. Čula je kako drhti. Kada je protrljao ruke, nešto zasja na njegovom
prstu. Krvavi prsten, pretpostavi ona.
— Parika mu je verovatno skinuo odeću da bi se postarao da ostane
budan, dodade Akarin.
— Ovo otežava stvari, odgovori Sonea. Kako da se provučemo i pored
roba i pored njegovog gospodara? Da li ćemo obojicu da ih obmanemo?
— I da i ne. Rob može biti naš mamac. Da li si spremna?
— Da.
Nije bilo lako naterati sebe da zađe za okuku na putu, znajući da će ih
čovek videti. Riko je bio previše zauzet sopstvenom bedom da bih ih isprva
video. A onda je podigao pogled, skočio na noge i pobegao.
Akarin stade, glasno opsova i cimnu Soneu unazad.
„Rob!“ rekao je, dovoljno glasno da Riko čuje. „Mora da ima nekoga na
prevoju. Hajde.“
Potrčali su niz put. Akarin uspori i pogleda kamene litice sa obe strane.
Povukao je Soneu da bi stala. Osetila je kako se zemlja pomera, a zatim su
se peli u vazduh.
Pored njih je promicala površina litice, a onda su usporili i ušli u senku.
Sonea oseti kako stopalima dotiče čvrst kamen. Izbočina na koju ih je Akarin
spustio jedva da je bila dovoljno široka za njene čizme. Naslonila se na zid
dok joj je srce dobovalo.
Usledila je duga tišina u kojoj je jedini zvuk bio njihovo disanje. Zatim se
ispod pojavila neka prilika, oprezno skrećući za okukom na putu. Stala je.
Akarinova šaka se čvršće steže oko njegove.
— Mislim da mu je potreban mali podsticaj, primeti Akarin.
Iz daljine se začu kloparanje kamenja po putu. Prilika pođe napred, a
zatim blesnu svetlo, oblivajući predeo. Sonei zastade dah. Čovek je bio
obučen u skupoceni kaput, a šake su mu se presijavale od dragulja i
dragocenih metala.
— Sjajno, odgovori ona. Sada samo treba da podigne pogled i videće
nas.
— Neće.
Iza Ičanija se prikradao mršavi, pogrbljeni čovek.
„Video sam...“
„Znam šta si video. Vrati se i ostani sa...“
Ičani iznenada gotovo potrča. Pogledavši niz put, Sonea vide da se iza
sledeće okuke vidi svetlo, nekoliko stotina koraka niz drum. Postajalo je
slabije, kao da se udaljava. Pogledala je Akarina, pretpostavljajući da je on
izvor svetlosti. Čelo mu je bilo naborano od koncentrisanja.
Ičani požuri napred, zađe za okuku i nestade. Kada je Sonea ponovo
pogledala, roba nije bilo. Akarin duboko udahnu.
— Nemamo mnogo vremena. Nadajmo se da će Riko odmah poslušati
svog gospodara.
Spustili su se do puta, a zatim požurili ka prevoju. Sonea je na svakom
koraku bila sigurna da će stići roba, ali tek nakon nekoliko stotina koraka su
ga videli ispred sebe.
Ubrzo nakon toga, ugledali su treperenje svetlosti u daljini. Vatra, vide
Sonea sa olakšanjem. Strahovala je da će otkriti još jednog Ičanija. Riko stiže
do vatre i sede pored mlade žene.
Akarin i Sonea su se primicali, držeći se senki. Vatra je osvetljavala
strme kamene litice sa obe strane puta.
— Ne možemo da prođemo a da nas ne primete, posla Akarin. Da li si
spremna da trčiš?
Sonea klimnu.
— Spremnija ne mogu biti.
Međutim, Akarin se nije pomerio. Pogledala ga je i videla da se mršti.
— Šta je bilo?
— Trebalo bi da iskoristim priliku da lišim Pariku njegovih robova.
Samo će ih kasnije ponovo upotrebiti protiv nas.
Sonea oseti kako joj se krv ledi kada je shvatila šta namerava da učini.
— Ali nema vremena...
— Onda je najbolje da to brzo obavim.
Pustio je njenu ruku i pošao napred.
Suzbila je prigovor. Ubijanje robova ima smisla. Njihova snaga će biti
upotrebljena da ubije Kajrelijance. Ali ipak izgleda surovo ubiti ljude koji su
celog svog života bili žrtve. Oni nisu odabrali da postanu oruđe Ičanija.
Žena je prva primetila Akarina. Skočila je, a onda odletela unazad kako
ju je sila pogodila. Pala je na tlo i ostala nepomična.
Riko je jurnuo niz drum. Kada je Akarin potrčao, Sonea krenu za njim.
Negde iza njih, Parika je video napad kroz krvavi prsten roba. Zastala je
samo da pogleda ženu. Njene oči su ne videći zurile u nebo.
Barem je bilo brzo, pomisli Sonea.
Svetlo blesnu iznad Akarinove glave i on pusti korak. Put je krivudao, ali
je sada išao nizbrdo. Sonea nije videla roba kako trči sa njima. Nije mogla da
se ne nada da će ostati van vidika. Akarina može da ubije neko koga ne vidi.
 A onda su na putu ispred sebe začuli vrisak. Akarin uspori, a onda još
brže potrča. Lako je izmakao Sonei, stigavši do sledećeg skretanja nekoliko
koraka pre nje. Kad je stigao do okuke, ugledala je da put ispred njih oštro
skreće, napustio je zatvarajuće litice prevoja i priljubio se uz strmu padinu.
Akarin je stajao na zavoju i gledao u ponor. Stala je pored njega i provirila
preko ivice, ali ispod je videla samo tamu.
„Pao je?"
„Mislim da jeste“, prodahta on. Pogledao je put pred sobom, krivudao je
duž padine planine nekoliko stotina koraka pre nego što je nestao sa vidika.
„Nema gde... da se sakrije. Nije bio... toliko ispred.“ Osvrnuo se, a lice mu
postade smrknutije. „Moramo... da nastavimo. Ako nas Parika... bude
pratio... bićemo na videlu.“ Ponovo je pošao napred. Jurnuli su duž puta.
Kada su prošli sledeći zavoj, Soneino olakšanje se pretvori u užas kada je
ugledala još jedan deo otkrivenog puta. Nastavili su da trče. Osećala je trnce
u leđima, i oduprla se porivu da se osvrne.
Vreme se rasteglo dok su jurili. Put se postojano spuštao. Osećaj hitnosti
i straha izblede. Umor se pojačavao dok nije nadvladao sve njene misli.
Isceljivanjem ga je uklonila.
Sada sigurno mozemo da stanemo, pomišljala je, iznova i iznova. Parika
nas ne bi pratio u Kajreliju, zar ne?
Ali Akarin je nastavljao dalje.
Koliko puta mogu ovako da se iscelim? Da li mogu da oštetim telo ako
to prečesto radim?
Kada je Akarin konačno usporio, ispustila je uzdah olakšanja. Zakikotao
se, a onda joj prebacio ruku preko ramena. Osvrnula se i shvatila da hodaju
među drvećem. Meseca nije bilo. Akarin smanji svoju kuglu na slabašan sjaj.
Hodali su još nekih sat vremena ili više, kada je Akarin skrenuo sa puta.
„Mislim da smo dovoljno odmakli“, promrmljao je.
„Šta ako nas bude pratio?“
„Neće. Neće ući u Kajreliju dok Kariko to ne učini.“
Osetila je pod nogama meku, neravnu zemlju. Hodali su nekoliko minuta,
kada je Akarin stao i seo, leđima naslonivši se na drvo. Sonea se sruši pored
njega.
„Šta sad“, upita ona, zureći u drveće oko njih.
Akarin je privuče do svojih grudi, a onda obavi ruke oko nje.
 „Spavaj, Sonea“, prošaptao je. „Ja ću da stražarim. Sutra ćemo odlučiti
šta dalje da radimo.“
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Iznenadni susret

Ne. Previše je rano da se probudim, pomisli Sonea. Još sam previše

umorna.
Ali sve veći osećaj nelagodnosti nije joj dozvolio da ponovo sklizne u
san. Leđa su joj naslonjena na nešto toplo; sedi gotovo uspravno. Duboko je
udahnula i osetila težinu ruku oko sebe. Akarinove ruke. Osmehnula se, a
zatim otvorila oči.
Pred njom su stajale četiri vitke, dlakave noge. Noge konja. Srce joj
preskoči i ona podiže pogled.
U nju su zurile poznate plave oči. Zelena odora, napola prekrivena teškim
crnim ogrtačem, presijavala se na svetlosti kasnog jutra. Osetila je kako joj
olakšanje i sreća ispunjavaju srce.
„Dorijene!“, povika ona. „Nemaš predstavu kako je dobro videti te.“
Međutim, njegov pogled bio je hladan. Konj ukruti noge i cimnu glavom.
Sonea začu rzanje u blizini. Pogledala je na jednu stranu i videla da nekoliko
koraka dalje čeka još nekoliko jahača, odevenih u običnu odeću.
Akarin se pomeri, a onda duboko udahnu.
„Šta radite ovde?“ Dorijen strogo upita.
„Ja... mi...“ Sonea odmahnu glavom. „Ne znam gde da počnem,
Dorijene.“
„Ovde smo da vas upozorimo“, odgovori Akarin. Osetila je podrhtavanje
njegovog glasa na svojim leđima. „Ičaniji planiraju da uđu u Kajreliju u
sledećih par dana.“
Uhvati je za ramena i nežno odgurnu od sebe. Ustala je i pomerila se u
stranu dok je on ustajao.
„Vi ste izgnanici“, Dorijenov glas bio je tih. „Ne možete se vratiti u ovu
zemlju.“
Akarin podiže obrve. „Ne možemo?“ upita, ispravivši se i prekrstivši
ruke.
„Da li nameravate da se borite protiv mene?“ upita Dorijen sa pretećim
sjajem u očima.
„Ne“, odvrati Akarin. „Nameravam da vam pomognem.“
Dorijen začkilji. „Ne treba nam tvoja pomoć“, brecnu se on. „Potrebno
nam je tvoje odsustvo.“
Sonea je zurila u Dorijena. Nikada ga nije videla ovakvog, tako hladnog i
punog mržnje. Zvučao je kao neznanac. Glupi, besni neznanac.
A onda se setila sa koliko strasti brine o ljudima u svom selu. Sve bi
rizikovao da ih zaštiti. A ako još gleda na nju, kao što je to nekada činio,
neće ga oraspoložiti to što je zatekao kako spava u Akarinovom naručju.
„Dorijene“, reče ona. „Ne bismo se vratili da nismo smatrali da moramo.“
Dorijen je pogleda i namršti se. „Da li ste morali da se vratite ili ne, na
Gildi je da proceni. Meni je naređeno da nadgledam put i vratim vas nazad
ako pokušate da se vratite“, reče on. „Ako nameravate da ostanete, moraće
prvo da me ubijete.“
Soneino srce stade. Sećanje na mrtvu robinju prolete kroz njen um.
Akarin sigurno ne bi...
„Ne moram da te ubijem“, odgovori Akarin.
Dorijenove oči su bile kao dva komada leda. Zaustio je da nešto kaže.
„Vratićemo se“, reče brzo Sonea. „Ali barem nam dopusti da prvo
prenesemo naše vesti.“ Spustila je šaku na Akarinovu ruku.
— Razmišlja srcem. Ako mu pružimo vreme da razmisli o ovome, možda
će biti razumniji.
Akarin se namršti, ali se usprotivi. Okrenula se i zatekla Dorijena kako je
pažljivo posmatra.
„U redu“, reče očigledno nevoljno. „Recite mi te vesti.“
„Ti posmatraš prevoj, tako da te je Lorlen nesumnjivo obavestio o pretnji
iz Sačake. Juče ujutru, Sonea i ja smo jedva uspeii da izbegnemo da nas
zarobi Ičani po imenu Parika“, reče Akarin. „Iz njegovog razgovora sa robom,
saznali smo da Kariko i njegovi saveznici nameravaju da u sledećih par dana
uđu u Kajreliju. Sonea i ja smo nameravali da ostanemo u Kajreliji dok Gilda
ne utvrdi da su Ičaniji stvarni i da su pretnja, ali vreme ističe. Ako Gilda želi
da se vratimo i pomognemo u predstojećoj bici, moramo biti dovoljno blizu
Imardina da stignemo do njega pre Ičanija.“
Dorijen je hladno posmatrao Akarina. „Da li je to sve?“
Sonea zausti da mu ispriča o Ičaniju na Južnom prevoju, ali je zatim
zamislila Dorijena kako se jaše u planine da lično to istraži. Ičani bi ga ubio.
Zadržala je te reči za sebe.
„Barem nam dopusti da se danas odmorimo ovde“, zamolila ga je.
„Iscrpljeni smo.“
Dorijenov pogled skliznu na Akarina i zažmiri, a zatim se osvrnu ka
drugim jahačima.
„Gadene. Forene. Da li bi Gilda mogla da pozajmi vaše konje na jedan
dan?“
Sonea proviri ka ljudima preko boka Dorijenovog konja. Razmenili su
poglede, a onda dvojica počeše da sjahuju.
„Nemam ovlašćenje da vam dozvolim jedan dan, niti sat boravka u
Kajrelijf, reče Dorijen kruto, dok su mu ljudi dovodili svoje konje.
„Otpratiću vas do prevoja.“
Akarinu je pogled preteće goreo. Sonea oseti kako postaje napet. Jače je
stegla njegovu ruku.
— Ne! Pusti me da pričam usput sa njim. Slušaće me.
Okrenuo se da je pogleda, sa sumnjičavim izrazom na licu. Sonea oseti
kako joj se lice crveni.
— Jednom smo gotovo postali intimni. Mislim da je ljut zato što si me
oduzeo od njega.
Akarin podiže obrve. Procenjivački je pogledao Dorijena.
— Zaista? Onda vidi šta možeš da učiniš. Samo nemoj da to traje
predugo.
Kada se jedan od ljudi približio, Akarin mu priđe i uze ponuđene dizgine.
Čovek uzmaknu, nervozno gledajući Dorijena. Mladi čarobnjak ništa ne reče
kada se Akarin vinuo u sedlo. Sonea priđe drugom konju i uspe da se popne
na njegova leđa. Akarin se okrenu i pogleda Dorijena.
„Posle vas“, reče iscelitelj.
Kako je Akarin okrenuo svog ata i poterao ga ka putu, Sonein konj pođe
za njim. Išli su u nizu, što je lične razgovore učinilo nemogućim. Celim putem
kroz šumu, osećala je Dorijenov pogled na leđima.
 Kada stigoše do puta, Sonea povuče uzde tako da njen konj uspori. Dok
je hodao uz Dorijenovog, ona pogleda iscelitelja, ali iznenada nije mogla da
smisli šta da mu kaže. Bilo bi tako lako još više ga naljutiti.
Prisetila se dana koja nje provela sa njim u Gildi. Izgledalo je tako
davno. Da li se nadao da će jednog dana ponovo da probudi njeno
zanimanje? Iako mu ništa nije obećala, osetila je krivicu. Njeno srce pripada
Akarinu. Nikada nije imala tako jaka osećanja prema Dorijenu.
„Isprva nisam poverovao Rotenu kada mi je rekao“, promrmlja Dorijen.
Sonea se okrenu i pogleda ga, iznenađena time što je on prekinuo tišinu.
Posmatrao je Akarina. „I dalje ne verujem.“ Obrve mu se spojiše. „Kada
mi je rekao Akarinove razloge za oduzimanje tvog pokroviteljstva od njega,
razumeo sam zašto si se odaljila od mene. Mislila si da ću videti da si
nesrećna i početi da postavljam pitanja.“ Pogledao je. „Tako je bilo, zar ne?“
Ona klimnu.
„Šta se dogodilo? Kada te je okrenuo od nas?“
Osetila je još jedan napad krivice. „Pre... dva meseca, tražio je od mene
da pođem s njim u grad. Nisam želela da idem, ali pomislila sam da ću
možda da saznam nešto što bi Gilda mogla da upotrebi protiv njega. Odveo
me je da vidim jednog čoveka - Sačakanca - i naučio me kako da mu
pročitam um. Ono što sam videla u njemu, mogla je da bude jedino istina.“
„Da li si sigurna? Ako je čovek verovao u stvari koje nisu tačne, ti...“
„Nisam budala, Dorijene.“ Uzvratila mu je pogled. „Sećanja tog čoveka
nisu mogla da budu lažna.“
Namrštio se. „Nastavi.“
„Kada sam saznala za te Ičanije i da je njihovom vođi samo potrebno da
dokaže da je Gilda slaba da bi okupio dovoljno saveznika za napad, nisam
mogla da ništa ne radim i pustim Akarina da obavlja ceo posao. Zato sam
tražila - ne, insistirala - da mi dopusti da mu se pridružim.“
„ Ali... crna magija, Sonea. Kako si mogla da naučiš takvu stvar?“
„Nije to bio lak izbor. Znala sam da je to užasno velika odgovornost i
veliki rizik. Ali ako bi Ičaniji napali, Gilda bi bila uništena. U svakom
slučaju, verovatno bih umrla.“
Dorijen nabra nos kao da je namirisao nešto odvratno „ Ali ona je zla.“
Odmahnula je glavom. „Prvobitna Gilda nije mislila tako. Ni ja nisam
sigurna. Sa druge strane, ne bih želela da Gilda ponovo počne da je koristi.
Kada zamislim Regina ili Ferguna kako poseduju toliku moć...“ stresla se.
„To nije dobra ideja.“
„Ali ti smatraš da si dostojna?“
Namrštila se. To pitanje ju je i dalje mučilo. „Ne znam. Nadam se da
jesam.“
„Priznala si da si je koristila da ubiješ.“
„Jesam.“ Ona uzdahnu. „Da li veruješ da bih učinila tako nešto samo da
bih sebe osnažila? Ili misliš da sam imala dobar razlog?“
Skrenuo je pogled sa nje na Akarina. „Ne znam.“
Pratila je njegov pogled. Akarinov konj je hodao oko dvadeset koraka
ispred njih.
„Ali misliš da bi Akarin ubio zarad moći, zar ne?“
„Da“, promrmlja Dorijen. „Priznao je da je mnogo puta ranije ubijao.“
„Da nije, još bi bio rob u Sačaki - ili mrtav - a Gilda bi još odavno bila
napadnuta i uništena “
„Ako govori istinu.“
„Govori istinu.“
Dorijen odmahnu glavom i pogleda u šumu.
„Dorijene, moraš da kažeš Gildi da Ičaniji dolaze“, nagovarala ga je. „I...
da nam dozvoliš da ostanemo sa ove strane planina. Ičaniji znaju da smo
sinoć prošli. Ako se vratimo, bićemo ubijeni.“
Okrenuo se i pogledao je, a izraz mu se kolebao između uznemirenosti i
neverice.
A onda na put ispred njih istupi jedna prilika.
Sonea je instinktivno reagovala, ali štit koji je podigla oko sebe i
Dorijena pade pod moćnim udarom sile. Osetila je kako je odbačena unazad,
a onda udarac o tle izbi vazduh iz njenih pluća. Čula je u blizini Dorijena
kako psuje, a zatim topot kopita oko nje i ona podiže još jedan štit. Nakon
piskavog krika usledio je ubrzani topot kopita kada su konji pobegli.
Ustani, reče sebi. Ustani i nađi Akarina!
Otkotrljala se i podigla na noge. Krajičkom oka je ugledala Dorijena
kako čuči u blizini. Akarin je stajao nekoliko koraka dalje.
Između nje i Parike.
Sonea oseti kako joj se stomak steže i grči od straha. Akarin nije
dovoljno snažan da se bori sa Ičanijem. Čak ni uz njenu pomoć, a Dorijen bi
malo toga promenio.
Vazduh blesnu kada je Akarin napao Ičanija. Parika uzvrati moćnim
udarima.
„Sonea.“
Pogledala je u Dorijena kada je došao do nje.
„Ovo je Ičani?“
„Da. Zove se Parika. Da li mi sada veruješ?“
Nije odgovorio. Ona ga zgrabi za zglob.
— Akarin nije dovoljno snažan da bi se borio sa njim. Moramo da mu
pomognemo.
— U redu. Ali neću da ubijem osim ako ne budem siguran da je on to
što ti kažeš da jeste.
Zajedno su napali, udarivši na Ičanijev štit. Ičani zastade, a onda pogleda
preko ramena. Usta mu se izviše u prezrivom smešku kada je ugledao
Dorijena. A njegov pogled zatim pređe na Soneu. Prezrivi smešak pređe u
zlobni osmeh. Okrenuo je leđa Akarinu i zaputio se ka njoj.
Sonea uzmaknu. Napadala ga je neprekidnim udarima, ali oni nisu uspeli
da uspore njegovo napredovanje. Od Dorijena doleteše blesci ali izgledalo je
kao da ni njegovi napori nemaju nikakvog efekta. Akarin je nastavio da udara
u Parikin štit, ali Ičani nije obraćao pažnju na njega.
Dorijen poče da se udaljava od nje, i Sonea shvati da se nada da će
odvući Parikinu pažnju. Ičani ga je ignorisao. Kako su Parikini udari postajali
sve snažniji, dozvolila mu je da je potisne niz drum.
Misli, reče ona sebi. Mora da postoji izlaz iz ovoga. Seti se lekcija
gospodara Jikma.
Napala je Parikin štit sa svih strana, i otkrila da je celovit i neprobojan.
Razmotrila je sve vrste lažnih napada i trikova koje je koristila na časovima,
ali većina se oslanjala na to da protivnik pokušava da uštedi moć oslabljujući
svoj štit. Jedino što može da učini jeste da ga prevari da bi upotrebio svu
svoju snagu.
A onda Dorijen stade između nje i Ičanija. Parikin izraz se smrknu. Stao
je i poslao nekoliko moćnih udara u iscelitelja. Dorijen posrnu unazad, a štit
poče da mu se koleba. Sonea požuri napred i proširi svoj štit preko njegovog.
Kada je to učinila, osetila je kako njena moć počinje da kopni. Dorijen je
uhvati za ruku.
 — Tako je snažan!
— Da, a ja ne mogu dugo da nastavim ovako.
— Moramo da pobegnemo. Uhvatio je za ruku i povukao niz put.
— Ali Akarin...
— Dovoljno se dobro snalazi. Ne možemo više da učinimo.
— Nije dovoljno snažan.
— Onda smo svi propali.
Još jedan udar je uzdrma. Dozvolila je Dorijenu da je natera u trk.
Sledeći udar ih odbaci dalje. Posegnula je za još moći i znala da su joj to
poslednje rezerve snage.
Kako je sledeći udar razbio njen štit, zavapila je. Pogledavši preko
ramena, videla je Pariku kako ide ka njoj. Akarin je hitao za njima. Počela je
da trči.
Onda je neka sila udari u bok. Izgubila je vazduh i osetila kako ramenom
udara o tlo. Na trenutak je mogla samo da leži nepomično na leđima,
iznenađena trostrukim udarcem. A onda se uspravila na laktove.
Dorijen je ležao nekoliko koraka dalje, nepomičan i bled. Uspaničena,
pokušala je da ustane, ali još jedan udar je obori na zemlju. Osetila je kako
peckanje Ičanijevog štita prelazi preko nje i srce joj se sledi od straha. Šaka
zgrabi njenu ruku i povuče je na kolena. Parika je pogleda, dok su mu se usta
razvlačila u okrutno osmeh. Zurila je u njega u užasu i neverici.
Ne može ovako da se završi!
Štit Ičanija zadrhta kako je iznova i iznova bio udaran. Ugledala je
Akarina svega par koraka dalje sa užasnutim izrazom na licu. Ičani premesti
stisak na njen zglob i posegnu u kaput.
Kada je videla da izvlači zakrivljeni nož, um joj se ukoči od straha.
Bezuspešno se otimala. A onda bol od sečiva koje raseca njenu kožu dozva
sećanje na još jednu posekotinu koju je načinila.
„Isceli se“, naredio je Akarin. „Uvek se bez odlaganja isceli. Čak i
napola zaceljene posekotine su procep u tvojoj barijeri. “
Nije joj ostalo ništa moći, ali dokle god je živa preostaje malo energije. A
isceljivanje tako male posekotine zahteva samo... eto!
Parika se ukoči. Zurio je u njenu ruku. Sečivo se polako spusti i ponovo
dotaknu njenu kožu. Usredsredila je svoju volju i osetila kako bol nestaje.
Ičanijeve oči se raširiše. Ponovo ju je zasekao, dublje, i uzviknu od neverice
kako se rana zatvori pred njegovim očima.
Ne znaju kako da isceljuju. Osetila je trenutak trijumfa, ali ubrzo je
iščezao. Ne može večno da se isceljuje. Posle nekog vremena će postati
previše iscrpljena čak i za to.
Ali možda postoji drugi način da tu veštinu okrene u svoju korist?
Naravno da postoji.
Držao ju je za zglob. Koža na koži. To ga je učinilo gotovo ranjivim na
njene isceliteljske moći kao što je nju činilo ranjivim na crnu magiju.
Sklopivši oči, poslala je svoj um ka njegovoj ruci. Gotovo da je izgubila
koncentraciju kada je osetila bol od još jedne posekotine. Zastavši samo da
se isceli, ušla je dublje u njegovo telo. U njegovo rame. U njegove grudi.
Osetila je bol još jedne posekotine...
Tu, pomisli pobedonosno. Njegovo srce. Poslednjim ostacima svoje
snage, uhvatila je i uvrnula.
Ičani ispusti vrisak, vapaj, i pusti je. Pala je unazad i otpuzala dalje, kada
je pao na kolena, stežući grudi.
Ostao je ukočen. Na ivici smrti. Posmatrala je, fascinirana, kako je
njegovo lice polako modrelo.
„Skloni se od njega!“
Sonea se trgnu od Akarinovog povika. Poleteo je napred i podigao
Ičanijev nož tamo gde ga je ovaj ispustio. Zamahom ruke, zasekao je zadnji
deo njegovog vrata i pritisnuo šaku na ranu.
Shvativši šta radi, Sonea se opusti. Akarin će uzeti ostatak Parikine moći.
Ičani će u svakom slučaju umreti, a možda mu je ostala prilična količina
snage...
A onda do nje dopre značaj Akarinovih reči. Ako bi Parika umro sa
magijom koja je i dalje uskladištena u njegovom telu, ta moć bi uništila
njegovo telo i verovatno sve oko njega. Podigla se na noge i odmakla.
Akarin se zatim ispravi. Ispustio je nož i pustio Pariku da padne na tlo.
Nakon nekoliko koraka pribio ju je čvrsto uz sebe, izbacujući vazduh iz
njenih pluća.
„Pomislio sam da sam te izgubio“, prošapta on promuklo. Uzdahnuo je
duboko i drhtavo. „Trebalo je da pobegneš čim se pojavio.“
Osetila se izubijano i iscrpljeno, ali kako je isceliteljska magija potekla
od Akarina, osetila je kako joj se vraća snaga. „Rekla sam ti da neću da te
ostavim. Ako umiremo, umiremo zajedno.“
Malo se odmakao i zabavljeno je pogledao.
„To je veoma laskavo, ali šta je sa Dorijenom’“
„Dorijene!“
Opsovao je i okrenuo se da pogleda Dorijena, koji je ležao nekoliko
koraka dalje. Požurili su do iscelitelja. Dorijenove oči su bile otvorene i
sijale su se od bola.
Akarin spusti ruku na isceliteljevu glavu.
„Teško si ranjen“, reče on. „Lezi mirno.“
Dorijenov pogled pređe na Akarina. „Sačuvaj snagu“, prošaputa.
„Ne budi smešan“ reče Akarin.
„Ali.“
„Korisniji si mi živ nego mrtav, Dorijene“, reče Akarin suvo, sa
prizvukom naređenja. „Kasnije možeš da vratiš snagu koju ću upotrebiti da te
iscelim, ako to želiš.“
Dorijen raširiše oči shvatajući.
„Oh.“ Zastao je, a onda pogleda Soneu. „Šta se dogodilo sa
Sačakancem?“
Sonea oseti kako joj krv navire u lice. Upotreba isceliteljskih moći da se
neko ubije izgledala je kao najgora zloupotreba discipline.
„Mrtav je. Kasnije ću ti ispričati.“
Dorijen sklopi oči. Pažljivo ga posmatrajući, Sonea vide kako mu se boja
polako vraća u lice.
„Da pogodim“, reče tiho Akarin. „Zaustavila si mu srce.“
Podigla je pogled i zatekla ga kako je posmatra. Klimnuo je Dorijenu.
„Sada on obavlja celo iscelivanje. Ja samo obezbeđujem snagu.“ Pogledao je
u Sačakanca. „Da li sam u pravu?“
Ona baci pogled na Dorijena, a onda klimnu.
„Rekao si da Parika neće ući u Kajreliju.“
Akarin se namršti. „Možda je želeo osvetu za smrt svojih robova. Snažni
robovi su retki, a Ičaniji se ozbiljno naljute ako im jedan od njih pogine ili im
bude oduzet. To je kao da izgube cenjenog konja. Mada ne znam zašto se
mučio. Prošli su sati od kada smo stigli, a mora da je znao da će biti teško
pronaći nas kada napustimo put.“
Dorijen se pomeri i otvori oči. „To je dovoljno“ reče on. „Osećam se kao
da sam bio razbijen u male komade, a onda ponovo sastavljen, ali preživeću.“
Pažljivo se uspravio na laktove. Pogled mu pade na mrtvog Ičanija.
Stresao se, a onda pogleda u Akarina.
„Verujem ti. Šta sada želiš da uradim?“
„Odlazi iz prevoja.“ Akarin pomognu Dorijenu da ustane. „I pošalji
upozorenje u Gildu. Da li imaš...“
— Lorlene!
— Makine?
— Neznanci napadaju Utvrdu!
Sonea je zurila u Akarina. On joj uzvrati pogled. U Soneinom umu blesnu
slika puta viđenog odozgo. Prepoznala ga je kao put na Sačakanskoj strani
Utvrde. Nekoliko muškaraca i žena, obučenih slično Pariki, stajalo je u nizu.
Vazduh je sijao od njihovih napada.
„Prekasno za upozorenja“, promrmlja Dorijen. „Već su ovde.“
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

Napad počinje

Dok je Seri posmatrao gomilu, osetio je mali nalet ljubomore. Dva

Lopova čije su teritorije uključivale Tržnicu, Sevli i Limek, bili su veoma
bogati ljudi, a danas nije bilo teško videti i zašto. Jarko sunce se presijavalo
na beskrajnom nizu novčiča koji su razmenili kupci i vlasnici tezgi, a mali
deo tog prihoda je razmenjen za usluge koje će uskoro doneti bogatstvo.
Poslužitelj je prišao stolu i spustio dve krigle. Savara otpi od svoje,
sklopi oči i uzdahnu.
„Zaista ovde imate dobru raku“, reče ona. „Gotovo da je dobra kao
naša.“
Seri se osmehnu. „Moram onda da nabavim malo iz Sačake.“
Obrvu podignu u znak upozorenja. „To bi bilo skupo. Ne rizikuje mnogo
trgovaca put preko pustara.“
„Ne? A zašto?“
Ona pokaza oko njih. „Mi nemamo ništa ovako. Nemamo tržnica. Svaki
Ašaki poseduje stotinu robova...“
„Ašaki?“
„Moćni slobodni ljudi. Robovi im obezbeđuju skoro sve što im je
potrebno. Obrađuju polja, prave tkaninu, kuvaju, čiste, zabavljaju, gotovo sve
što je Ašakima potrebno. Ako rob ima naročiti talenat, kao što je pravljenje
divne grnčarije, ili Ašaki ima rudnik, ili proizvodi više letine nego što može
da upotrebi, onda će da trguje sa drugim Ašakijem.“
„Zašto se onda uopšte trgovci muče da idu tamo?“
„Ako uspeju da privuku kupca, mogu znatno da zarade. Uglavnom
prodaju luksuznu robu.“
Seri osmotri tkaninu na sledećoj tezgi. Pojavila se na tržnicama godinu
dana ranije, nakon što je jedan od zanatlija izmislio način da učini površinu
sjajnom. „Zvuči kao da Sačakanci ne profitiraju ako pronađu bolji način da
naprave nešto.“
„Ne, ali rob bi mogao, ako je ambiciozan ili želi da bude nagrađen.
Mogao bi da privuče pažnju praveći nešto lepo i neobično.“
„Znači, samo lepe stvari se unapređuju.“
Odmahnula je glavom. „Načini obrade i pravljenja običnih proizvoda se
unapređuju ako je promena jednostavna. Rob bi mogao da otkrije brži način
za berbu rake ako njegov gospodar želi da se to obavi brže, pošto će da ga
prebije ako ne uspe.“
Seri se namršti. „Više mi se sviđa naš način. Zašto da biješ nekoga kada
će pohlepa ili potreba da se hrani porodica naterati čoveka da radi pametnije
i brže?“
Savara se tiho nasmeja. „To je zanimljiv pogled, budući da dolazi od
čoveka na tvom položaju.“ Zatim se uozbiljila. „I meni se više sviđa vaš
način. Zar nećeš da popiješ svoju raku?“
Seri odmahnu glavom.
„Da li se plašiš da će te neko prepoznati i ubaciti ti neki otrov?“
On slegnu ramenima.
„U svakom slučaju se već i ohladila.“ Ona ustade. „Hajdemo dalje.“
Otišli su do kraja reda tezgi, kada ona stade kod stola prekrivenog flašama i
bočicama.
„Čemu ovo služi?“
Posuda koju je podigla, sadržala je dva očuvana sevlija koji plivaju u
zelenoj tečnosti.
„To je ključ do vrata zadovoljstva“, odgovori vlasnik tezge. „Jedan gutljaj
i imaćeš snagu borca.“ Glas mu postade tiši. „Dva, i iskusićeš zadovoljstvo
koje traje i dan i noć. Tri, i snovi koje ćeš sanjati će...“
„Da se pretvore u noćne more, koje danima neće prestati“, dovrši Seri.
Uzeo je teglu iz njenih ruku i vratio je na tezgu. „Ne bih ni da mi platiš...
Savara?“
Zurila je u daljinu, bledog izraza na licu.
„Počelo je“, reče ona, tako tiho da ju je jedva čuo. „Ičaniji napadaju
Utvrdu.“
Osetio je kako ga podilaze žmarci. Uhvativši je za ruku, povukao ju je od
tezge i bilo koga drugog ko bi mogao da ih čuje.
„Da li vidiš to?“
„Da“, reče ona. „Čarobnjaci Gilde šalju mentalne slike.“ Zastala je, a oči
su joj bile usredsređene dalje od tržnice. „Prva kapija je upravo pala. Da li
možemo da idemo na neko tiho mesto da mogu bez prekida da posmatram?
Negde blizu?“
Seri potraži Gola i nađe ga kako stoji u blizini, jedući pači. Brzo mu je
dao signal na znakovnom jeziku Lopova. Gol klimnu i zaputi se u pravcu
Marine.
„Imam savršeno mesto“, reče Seri Savari. „Mislim da će da ti se dopadne.
Da li si kada bila na čamcu?“
„Imaš čamac?“ Ona se nasmeši. „Naravno da imaš.“

Slika osam bogato odevenih muškaraca i žena viđenih odozgo blesnu u

Danilovom umu. Svaki je udarao u mesto negde ispod gospodara Makina,
čarobnjaka koji je slao sliku.
Pogled se pomeri iza napadača do gomile muškaraca i žena koji stoje
nekoliko koraka iza njih. Bili su obučeni u običnu, otrcanu odeću, a neki su
držali kanape vezane za ogrlice malih životinja nalik na limeke.
Da li su ovi ljudi robovi o kojimaje Akarin govorio?, zapita se Danil.
Prizor se zamuti, a zatim se ponovo prikazaše napadači. Prekinuli su da
udaraju po Utvrdi i oprezno su se približavali.
Kapetan kaže da je prva kapija uništena. Sačakanci su ušli u Utvrdu.
Pošli smo dole da ih dočekamo.
U pauzi koja je usledila nakon Makinovog poziva, slike prestadoše i
Danil ponovo postade svestan svog okruženja. Pogledao je po prostoriji.
Poslednjih sat vremena ga je zabavljala rasprava između gospodara Peakina,
rukovodioca alhemičarskih studija, i gospodara Davina, čarobnjaka koji je
predložio ponovnu izgradnju Stražare. Njih dvojica su sada uplašeno zurili
jedan u drugog, potpuno zaboravivši na raspravu.
— Na položaju smo, izvesti Makin. Sada napadaju unutrašnja vrata.
Slika koja je usledila, prikazivala je mračan hodnik preprečen kamenim
zidom. Hodnik je podrhtavao od zvuka dva udara. Makin i ratnici pored njega
držali su spreman.štit.
A onda se zid razleteo ka njima. Štit je obasuo krš, a zatim ga je prekrio
oblak prašine. Kroz prašinu dođoše udari, a onda još jedna eksplozija uzdrma
hodnik.
— Napali smo Sačakance ispod lažnih vrata, objasni Makin.
Usledile su zbunjujuće slike. Blesci svetlosti obasjavali su prašinu iza
štita, ali ništa nisu otkrivali. A onda se u oblaku pojavila senka i napad na
štit ratnika se obnovi. Dva čarobnjaka odstupiše, očigledno iscrpljeni.
— Povlačite se. Do vrata.
Ratnici se žurno povukoše kroz metalna dvokrilna vrata. Makin zatvori
vrata i upotrebi magiju da izvuče ogromne reze iz vrata i postavi ih na mesto.
— Izveštaj, naredi Makin.
Usledila je zbrka pomešanih slika i poruka.
— Većina je mrtva vidim pet... ne, šest tela i...
— Oni su u Utvrdi! Slika vrata koja vise na jednoj šarki blesnu u
Danilovom umu, a zatim je ugledao Sačakanca kako ide niz hodnik ka njemu.
— Trči!
— Vrati se! U klopci sam!
Ruke posegnuše kroz prašinu. U jednoj je bilo zakrivljeno sečivo.
Usledio je osećaj ogromne panike... a zatim ništa.
Začula su se imena ratnika, kako su prijatelji i porodice iz Gilde
ignorisali zabranu umne komunikacije.
— Molim vas, ćutite! Izdvoji se Balkan iznad panike. Ne mogu da im
pomognem ako ne mogu da ih čujem. Makine?
Kroz komunikaciju svih ostalih čarobnjaka probi se slika metalnih vrata.
Crveno su se sijala, ispunjavajući hodnik vrelinom. Sredina se polako topila.
— Nazad, naredi Makin. Iza zida. Neka protraće snagu.
Ratnici požuriše iza zida koji je napola poprečio hodnik. Skupili su se iza
njega. Kameni blok poče da se pomera. Skliznuo je u udubljenje u zidu. Čuo
se težak tupi udarac kada je mehanizam unutar zidova došao na svoje mesto.
Čarobnjaci su čekali.
— Ako prođu kroz ovo, posla Makin, udarićemo ih sa svime što nam je
ostalo.
Mentalni pozivi od ostalih čarobnjaka pojačavali su napetu tišinu
hodnika. Danil se trgnu kada su, jedan po jedan, ubijena tri preostala
čarobnjaka u Utvrdi.
A onda, bez upozorenja, kameni zid se razlete. Ratnici spustiše štit da bi
sačuvali svoju snagu. Makinova veza popusti kada ga nešto udari u
slepoočnicu, ali ponovo se ojača okrepivši se sa malo isceliteljske moći.
Pridružio se onima koji su podigli štit, a onda pogledao oko sebe i video da
dva ratnika leže na podu.
Napad na njihov štit nije bio slabiji nego ranije. Ratnici posrnuše unazad
kako je koji podlegao iscrpljenosti. Makin oseti užasnu nevericu kada ga
izdade snaga. Štit se sruši, a još dva čarobnjaka padoše pod udarima.
— Bežite, ogiasi se Balkan. Učinili ste sve što ste mogli.
Iz oblaka prašine izađoše prilike. Makin se pomaknu u stranu kako je
prva stigla do njega. Čovek omalovažavajuće pogleda Makina i prođe pored
njega.
— Ako je straža pratila naređenja, poslednja vrata su zatvorena kada su
prva pala, posla Makin.
Vodeći Sačakanac stade pred vratima. Još šestoro Sačakanaca prođe
pored Makina da se pridruži prvom. Bio je potreban jedan udar da izvale
vrata iz šarki. Sačakanci izađoše na svetlost sunca.
„Dobro došli u Kajreliju“, reče vođa, pogledavši svoje saborce. Okrenuo
se i osmotrio hodnik. Njegov pogled se zadrža na Makinu. „Ti. Ti si onaj koji
ovo šalje.“
Nevidljiva sila gurnu Makina napred. Danil oseti Makinov strah, a onda
se veza sa čarobnjakom iznenada prekide.
Danil zatrepta i ponovo se zateknu kako zuri u svoje okruženje. Peakin
posrnu do fotelje i sruči se u nju.
„Istina je“, zavapi on. „Akarin je u pravu.“
Začulo se šuškanje papira. Danil pogleda Davina. Čarobnjak je
posmatrao zamotani plan. Bio je zgužvan na sredini gde ga je čvrsto stegnuo.
Odmotao ga je i poravnao, a onda ga pustio da se ponovo umota u
poluizgužvanu rolnu.
Videvši sjaj suza u alhemičarevim očima, Danil skrenu pogled. Čovek je
godinama radio da bi njegove metode predviđanja vremena bile prihvaćene.
Kakvog je sada imalo smisla graditi Stražaru?
Danil pogleda kroz prozor. Polaznici i čarobnjaci su stajali sami ili u
grupi u bašti ispod, ukočeni poput statua. Samo par slugu se još pomeralo,
izgledajući uznemireno i zbunjeno neobičnim ponašanjem čarobnjaka.
A onda nova slika Utvrde stiže onima obdarenim da je vide.
 Kada se veza sa Makinom prekinula, Lorlen se zatekao kako čvrsto steže
ogradu balkona. Srce mu je ubrzano tuklo u odgovor na poslednje trenutke
užasa ratnika.
„Upravitelju?“
Lorlen se okrenu i pogleda kralja. Čovek je bio bled, ali lice mu je bilo
kruto od besa i odlučnosti.
„Da, vaše veličanstvo?“
„Pozovite gospodara Balkana.“
„Da, vaše veličanstvo.“
Balkan odmah odgovori na Lorlenov umni poziv.
— Kralj zeli da dođeš u palatu.
— Pomislio sam da hoće. Već sam krenuo.
„Stiže“, reče Lorlen.
Kralj klimnu. Okrenuo se i ušao natrag u kulu palate. Lorlen je pošao za
njim, a onda se ukočio kada je nova slika Utvrde blesnula u njegovom umu.
Osetio je nešto oštro naspram svog grla. Usredsredivši se na svoje okruženje,
video je da su oba kraljeva savetnika stavila ruke na grlo.
Kralj pogleda svu trojicu.
„Šta je?“
„Gospodar Makin je još živ“, odgovori gospodar Rolden.
Kralj zgrabi čarobnjaka za ruku i pritisnu je na svoje čelo.
„Pokaži mi“, naredio je.
Slika koju je Makin slao ponovo pokazivala je Utvrdu, ali viđenu sa
spoljašnje strane. Mala gomila prosto odevenih Sačakanaca žurila je iz
zgrade, a neki su vodili male životinje nalik limecima.
Glas progovori na Makinovo uvo.
„Tako je: Reci im to. Ja ću...“
„Kariko! Vidi šta sam pronašla“, povika jedna žena.
Glas je došao iz Utvrde. Jedan čarobnjak Gilde posrćući izađe iz hodnika
i pade na kolena. Lorlen se trgnu kada prepozna gospodara Ferguna.
Naravno, pomisli on. Fergun je poslat tamo...
Makin oseti iznenađenje, a onda bes. Napad se dogodio tako brzo da nije
primetio odsustvo osramoćenog ratnika.
 „Lep je, zar ne?“
„Možeš da ga uzmeš, Avala“ reče glas iza Makina.
„ Ali slab je. Ne mogu da verujem da su se uopšte mučili da ga nauče.
Verovatno ne može čak ni vodu da prokuva.“
„Ne, Avala. Slab je, ali može da im pošalje informacije.“
Žena posegnu i prođe prstima kroz Fergunovu kosu, a onda cimnu
njegovu glavu unazad.
„Mogla bih da mu otkinem uši. Ne bi mogao da nas čuje.“
„I da mu spališ lepe oči?“
Ona nadu obraze. „Ne. To bi ga pokvarilo.“
„Ubij ga, Avala. Naći ćeš u Imardinu druge lepe muškarce.“
Avala se naduri, a onda slegnu. Izvukla je nož i prešla njime preko
Fergunovog vrata. Oči mu se razrogačiše kada je pokušao da odmakne, ali
bilo je očigledno da je previše slab da se oteo njenom stisku. Položila je ruku
preko posekotine i on se oklembesi. Nakon jednog trenutka, žena ga pusti i
on pade na zemlju.
Prekoračila je njegovo telo i prišla Makinu, iako joj je pogled bio
upravljen na Sačakanca iza njega.
„Kuda sada?“
„U Imardin“, odgovori Kariko. Nož pritisnu jače uz Makinovo grlo. „Sada
me slušaj, čarobnjače. Reci svojoj Gildi da ću ih uskoro videti. Ako mi
otvore kapije, možda ću da ih pustim da žive. Pa, barem neke od njih.
Očekujem veliku dobrodošlicu. Pokloni. Robovi. Zlato...“
Nož se pomeri. Usledio je blesak bola...
Lorlen teško zabrekta kada mu se svest vratila u okruženje. Upravo smo
za manje od jednog sata izgubili dvadeset čarobnjaka! Dvadeset naših
najboljih ratnika...
„Sedite, upravitelju.“
Lorlen pogleda kralja. Glas mu je bio neočekivano blag. Dozvolio je sebi
da ga odvedu do fotelje. Kralj i njegovi savetnici sedoše oko njega.
Vladar protrlja čelo i uzdahnu. „To nije način koji bih ja odabrao da
saznam da su Akarinove tvrdnje tačne.“
„Ne“, složi se Lorlen. Sećanje na bitku je još proletalo njegovim mislima.
„Moram da napravim izbor“, nastavi kralj. „Ili ću da dozvolim jednom ili
više čarobnjaka da nauče crnu magiju, ili ću zamoliti Akarina da se vrati i
pomogne nam. Šta biste vi odabrali, upravitelju?“
„Ja bih pozvao Akarina nazad“, odgovori Lorlen.
„Zašto?“
„Znamo da je govorio istinu.“
„Da li znamo?“ upita tiho kralj. „Možda nam je dao samo deo istine.
Možda je sklopio savez sa ovim čarobnjacima.“
„Zašto bi nam onda poslao poruku kojom nas upozorava na njihov
napad?“
„Da bi nas prevario. Rekao je da će napasti za par dana, ne danas.“
Lorlen klimnu. „Možda je jednostavno pogrešio.“ Nagnuo se napred i sreo
monarhov pogled. „Verujem da je Akarin častan. Verujem da bi ponovo
otišao nakon što bi nam pomogao, ako bismo to od njega zatražili. Zašto da
jedan od nas nauči crnu magiju, čije proterivanje posle ne bismo mogli da
opravdamo, kada možemo da pozovemo nekoga ko već poseduje tu veštinu?“
„Zato što mu ne verujem."
Lorlen oseti kako mu ramena padaju. Protiv toga ništa ne može da kaže.
„Stavio sam pitanje pred starešine disciplina. Odabrao bih gospodara
Sarina, ali neću doneti tu odluku umesto Gilde. Iznesite na glasanje.“ Ustao
je i prišao otvorenim vratima balkona.
„Za moju odluku postoji praktičniji razlog“, nastavi on. „Akarin je u
Sačaki. Možda neće stići na vreme do nas. Gospodar Sarin veruje da je
Sonea naučila crnu magiju za nedelju dana, uprkos predavanjima i drugim
aktivnostima koje su joj oduzimale vreme. Ako čarobnjak posveti sve svoje
vreme tom zadatku, naučiće je brže. Ja...“ Prekide ga kucanje na vratima.
„Napred.“
Jedan dečak žurno uđe unutra i spusti se na koleno.
„Gospodar Balkan je došao da vas vidi, vaše veličanstvo.“
Kralj klimnu i dečak izađe. Balkan uđe i kleknu pred kralja. „Voljno.“
Kralj se sumorno osmehnu. „Poseta u pravo vreme, gospodaru Balkane.“
„Mislio sam da biste želeli da razgovarate sa mnom, vaše veličanstvo“,
odgovori Balkan dok je ustajao. Pogledao je u Lorlena i učtivo klimnuo. „Da
li ste čuli da je Utvrda pala?“
„Da“, odgovori kralj. „Odlučio sam da jednom od čarobnjaka mora biti
dozvoljeno da nauči crnu magiju. Gilda će nominovati kandidate i odabrati
jednog glasanjem. Ako se Sačakanci približe Imardinu pre nego što čarobnjak
kojeg ste odabrali nauči crnu magiju, pojačanja koja ste poslali u Utvrdu će
ih napasti"
Lorlen je zurio u kralja. Slao je te čarobnjake u smrt. „Potrebni su nam
ovde, vaše veličanstvo, da bi odabrani čarobnjak mogao da što pre je moguće
uveća svoju snagu.“
„Nećete im narediti da napadnu Sačakance dok ne bude bilo jasno da
nam je potrebno odlaganje.“ Kralj se okrenu Balkanu. „Možete li da
predložite neku strategiju koja bi na neki drugi način usporila ili oslabila
neprijatelja?“
Ratnik klimnu glavom. „Možemo da iskoristimo gradske odbrane. Svaka
prepreka koju Sačakanci savladaju, istrošiće deo njihove snage.“
„Šta je sa Stražom? Možemo li da ih upotrebimo?“
Balkan odmahnu glavom. „Plašim se da bi lako bili okrenuti protiv nas.“
Kralj se namršti. „Kako to?“
„Svaki nečarobnjak sa nerazvijenom magijskom sposobnošću je
potencijalni izvor snage. Preporučujem da se svi nečarobnjaci sklone sa
njihovog puta.“
„Možda bi trebalo da ih pošaljem van Imardina.“
Balkan zastade, a onda klimnu. „ Ako je to moguće.“
Kralj se kratko nasmeja. „Kada se prošire vesti da se nekoliko
sačakanskih crnih čarobnjaka priprema da napadne Imardin, grad će sam da
se isprazni bez mog podsticaja. Zadužiću Stražu da održava red i da se
postara da bilo koji brod koji napušta Marinu ima razuman broj izbeglica, a
nakon toga ću i njih da pošaljem odavde. Da li imate još neku preporuku?“
Balkan odmahnu glavom.
„Ostanite sa mnom. Želim da raspravljate sa Stražom o utvrđivanju.“
Kralj se okrenu i pogleda Lorlena. „Upravitelju. Vratite se u Gildu i uredite
odabir crnog čarobnjaka. Što pre on ili ona počnu, bolje ćemo biti
pripremljeni.“
„Da, vaše veličanstvo.“
Lorlen ustade, a zatim napusti prostoriju.

„Šta ćeš sada da uradiš?“

Roten se okrenu i pogleda Rejvena. Uhodin izraz lica bio je sumoran.
„Ne znam“, priznade Roten. „Očigledno sada ne moram da uđem u
Sačaku.“
„Ali otkrivanje da li Ičaniji postoje nije bio jedini razlog za tvoj polazak. I
dalje možeš da potražiš Soneu.“
„Da.“ Roten pogleda na severoistok. „Ali Gildi... Kajreliji... biče
potreban svaki čarobnjak kog imaju da bi se borila protiv ovih Sačakanaca.
Sonei je možda potrebna moja pomoć, ali pomažući njoj neću spasiti
Kajreliju.“
Rejven je ćutke i očekujući odgovor posmatrao Rotena. Roten oseti bol u
grudima, kao da mu nešto vuče srce u dva pravca.
Ičaniji postoje, pomisli on. Akarin nije lagao. Sonea nije obmanuta. On
oseti nalet olakšanja, znajući da su odluke koje je donela bile iz dobrih
razloga, iako nisu bile ispravne.
Sonea je u Sačaki. Ičaniji su ovde. Možda je zasad bezbedna. Ako
pomognem Gildi, možda će i dalje imati dom kome će moći da se vrati.
„Ostaću“, reče on naglas. „Vratiću se u Imardin.“
Rejven klimnu. „Možemo u Kaliji da zamenimo kola i robu u njima za
dva odmorna konja - ako ih pojačanje nije sve uzelo.“
Pojačanje. Gospodar Jikmo i ostali još nisu stigli do Utvrde. Verovatno
će se vratiti u Imardin da se pridruže ostatku Gilde.
„Mogao bih da sačekam u Kaliji i pridružim se pojačanju tokom njihovog
povratka“, reče Roten.
Špijun klimnu glavom. „Onda ćemo se ovde rastati. Bila je čast raditi sa
tobom, gospodaru Rotene.“
Roten uspe da se slabašno osmehne. „Uživao sam u tvom društvu, i
tvojim lekcijama, Rejvene.“
Špijun othuknu na Rotenov komentar. „Dobro lažeš, gospodaru Rotene.“
Zatim slegnu. „Ali opet, ja sam te obučio. Šteta što te lekcije neće biti
upotrebljene. Ali sada moraš da učiniš ono za šta si kao čarobnjak obučen.“
Pogledao je Rotena. „Da odbraniš Kajreliju.“

Kada se između drveća pojavila malena kuća, Sonea je pretpostavila da

je to koliba još jednog od seljaka, ali kada su napustili stazu, Dorijen
ponosno pokaza na građevinu.
„Moj dom.“
Pred kućom je zauzdao konja. Drugi jahači su nervozno posmatrali dok
su Akarin i Sonea sjahivali. Sonea povede svog konja do jednog od ljudi.
„Hvala na pozajmici“, kaza ona.
On joj uputi nepoverljivi pogled pre nego što je uzeo uzde. Vratila se do
Akarina i posmatrala kako se Dorijen zahvaljuje ljudima i otpušta ih.
„Zabrinuti su“, reče Dorijen kada se vratio. „U jednom trenutku vas
ispraćam iz zemlje, a u sledećem je na putu mrtav Sačakanac, a ja sam se
predomislio u vezi sa vas dvoje.“
„Šta si im rekao?“ upita Akarin.
„Da smo napadnuti i da ste nas spasli. Da sam odlučio da zaslužujete
odmor od jedne noći i obrok zauzvrat, i da bih cenio ako bih to zadržali za
sebe.“
„Da li će to učiniti?“
„Nisu budale. Znaju da se događa nešto važno, iako ne znaju detalje. Ali
učiniće onako kako sam ih zamolio.“
Akarin klimnu. „Dužnici smo im. Da nisu uhvatili konje i vratili se po
nas, još bismo hodali. Za to je bilo potrebno hrabrosti.“
Dorijen klimnu. „Uđite unutra. Vrata su otključana. Ako se gladni, ima
svežeg hleba i lonče sa malo preostale supe. Pridružiću vam se čim se
postaram za svog konja.“
Sonea prođe za Akarinom kroz vrata kolibe. Oni uđoše u prostoriju
široku kao i cela zgrada. Sa jedne strane su se pružale klupe i police. Po
korpama sa voćem i povrćem, loncima i priborom raštrkanim za sve strane,
Sonea zaključi da ovde priprema obroke. Nekoliko drvenih stolica i veliki,
niski sto, ispunjavali su ostatak prostorije. Police su prekrivale zidove i bile
su potpuno popunjene teglicama, flašama, kutijama i knjigama.
Dvoja vrata su vodila u druge prostorije. Jedna su bila otvorena,
dozvoljavajući im da vide nenamešteni krevet.
Kada se Akarin približio delu za kuvanje, Sonea sede na jednu od stolica
i pogleda okolo. Tako je neuredno, pomisli ona. Nimalo ne liči na Rotenove
odaje.
Osetila se neobično mirno. Slike koje je gospodar Makin poslao iz utvrde
ispunile su je užasom, ali sada, satima kasnije, osećala se ukočeno i umorno
do kostiju. Takođe je osetila i određeno olakšanje.
Znaju, pomisli ona. Gilda - Roten - svi - znaju da smo govorili istinu.
Mada ne da će to sada doneti išta dobro.
 „Gladna?“
Ona pogleda Akarina. „Glupo pitanje.“
Uzeo je dve činije, sipao supu iz lonca u njih, a zatim odlomio dva velika
komada velike vekne hleba na klupi. Dok je nosio činije do stola, one počeše
da se puše.
„Prava hrana“, Sonea promrmlja kada joj je Akarin dodao činiju. „Ne da
mi se nije svidelo kako kuvaš“, dodade. „Imao si pomalo ograničene
namirnice.“
„Da, i nemam Takanov dar.“
„Čak ni Takan ne bi mogao bolje.“
„Iznenadila bi se. Zašto misliš da ga je Dakova zadržao tako dugo?“ Jeli
su u tišini, uživajući u jednostavnom obroku. Dorijen uđe u prostoriju baš
kada je Sonea spustila svoju praznu činiju. Pogledao ju je i osmehnuo se.
„Da li je bilo dobro?“
Ona klimnu.
Dorijen se spusti na stolicu.
„Trebalo bi da spavaš“, reče Akarin.
„Znam“, odgovori Dorijen, „ali nisam siguran da mogu. Imam previše
pitanja.“ Odmahnuo je glavom. „Taj čarobnjak... kako ste prošli kroz prevoj
ako ga je on čuvao?“
„Mala obmana“, odgovori Akarin. Kako je počeo da objašnjava, Sonea ga
je pažljivo posmatrala. Izgledao je drugačije. Ne tako uzvišen i dalek.
„Pomislio sam da je Parika ušao u Kajreliju sa namerom da nas pronađe, ali
kada je i Utvrda napadnuta, znao sam da je to deo velikog napada.“
„Bio je tako snažan.“ Dorijen pogleda Soneu. „Kako si ga zaustavila?“
Osetila je kako joj krv navire u obraze. „Zaustavila sam mu srce.
Isceliteljskom magijom.“
Dorijen je izgledao iznenadeno. „Nije se opirao?“
„Ičaniji ne znaju kako da isceljuju, tako da nije znao da mogu to da mu
uradim.“ Stresla se. „Nisam mislila da ću ikada nekome učiniti tako nešto.“
„Ja bih isto učinio da sam bio na tvom mestu. Ipak je pokušao da te
ubije.“ Pogledao je Akarina. „Da li je Parika bio jedini Sačakanac na
prevoju?“
„Da. Međutim, to ne znači da drugi neće kasnije doći.“
„Onda bih trebalo da upozorim ljude u okolini.“
 Akarin klimnu. „Ičaniji će napadati i nečarobnjake, naročito one sa
nerazvijenim magijskim potencijalom.“
Isceliteljeve oči se razrogačiše. „Znači da će loviti seljake i
zemljoradnike sve od Utvrde do Imardina."
„Ako Gilda ima razuma, evakuisaće sva sela i farme na putu. Međutim,
Kariko neće dozvoliti ostalim Ičanijima da gube mnogo vremena na putu.
Biće zabrinut da se Gilda ne predomisli u pogledu mene, i dozvoli meni i
Sonei da se vratimo da bih mogao da se osnažim na vreme da se suočim sa
njim.“
Dorijen zastade i zagleda se u Akarina. Izgledalo je da vodi neku
unutrašnju borbu, a onda je pogledao Soneu.
„Šta će se dogoditi ako vas Gilda ne pozove natrag? Šta mogu da učine?“
Akarin odmahnu glavom. „Ništa. Čak i da me pozovu natrag, ne bih imao
dovoljno vremena da postanem snažan kao osam Ičanija. Da sam i dalje
visoki gospodar, naredio bih Gildi da napusti Imardin. Naučio bih crnoj
magiji nekoliko odabranih, a onda bih se vratio i povratio Kajreliju.“
Dorijen je užasnuto zurio u njega.
„Napustio bi Kajreliju?“
„Da.“
„Mora da postoji neki drugi način.“
Akarin odmahnu glavom.
„Ali, vratio si se. Zašto bi to učinio, ako ne bi nameravao da se boriš?“
Akarin se slabašno osmehnu. „Ne očekujem da ću pobediti.“ Dorijenov
pogled pređe na Soneu. Gotovo da je mogla da čuje njegove misli: Da li i ti
učestvuješ u ovome?
„Šta ćeš da uradiš?“ tiho je upitao.
Akarin se namršti. „Nisam odlučio. Nadao sam se da ću u tajnosti da se
vratim u Imardin i da sačekam da me Gilda pozove.“
„Još to možemo da uradimo“, ubaci se Sonea.
„Nemamo konje ni novac. Bez toga ne možemo da stignemo do Imardina
pre Ičanija.“
Dorijen se slabašno nasmeši. „Ja mogu da vam pomognem oko toga.“
„Prekršićeš naređenja Gilde?“
Iscelitelj klimnu. „Da. Šta ćeš da uradiš kada stignete do grada?“
„Sačekati da me Gilda pozove.“
 „A ako to ne učine?“
Akarin uzdahnu. „Onda ništa ne mogu da učinim. Danas sam dobio nešto
moći od Parike, ali nedovoljno da se suočim s jednim Ičanijem.“ Sonea
odmahnu glavom. „Ni jutros nismo bili dovoljno snažni da se suočimo sa
Ičanijem, ali smo opet uspeli da ga ubijemo. Zašto ne učinimo istu stvar sa
ostalima? Možemo da se pretvaramo da smo iscrpljeni, pustimo ih da nas
uhvate, a onda upotrebimo isceliteljske moći da ih ubijemo.“
Akarin se namršti. „To bi bilo veoma opasno. Nikada nisi iskusila
isisavanje moći. Kada počne, ne možeš da koristiš sopstvenu magiju. Ne bi
mogla da isceljuješ.“
„Onda bismo morali da budemo brzi.“
Akarinov izraz lica postade još mračniji. „Drugi Ičaniji će videti šta si
uradila. Čak i da ne razumeju, biće oprezni. Potrebna je samo barijera na koži
koja bi te sprečila da upotrebiš isceliteljsku moć na njima.“
„Onda moramo da se postaramo da ne vide.“ Sonea se nagnu napred.
„Otarasićemo ih se kada su sami.“
Akarin je izgledao zamišljeno. „Nisu navikli na gradsko okruženje, a
straćarnik je pravi lavirint.“
„Mogli bismo da dobijemo pomoć od Lopova.“
Dorijen je pogleda, a onda zažmiri. „Roten je rekao da si prekinula sve
veze sa njima.“
Trgnula se na pomen Rotenovog imena. „Kako je on?“
„Nisam se čuo s njim od još od pre Lorlenovog naređenja da se prekine
sa umnom komunikacijom“, odgovori Dorijen. Pogledao je Akarina. „Laknulo
bi mu kada bi saznao da je Sonea živa. Ako kažem Gildi da sam vas video,
mogu da vam kažem da ste voljni da pomognete.“
„Ne.“ Akarinov je bio duboko u mislima. „Ako ćemo Sonea i ja da
pravimo zasedu Ičanijima i gradu, onda ne smeju da znaju da smo tamo. Ako
saznaju, okupiće se i uloviti nas.“
Dorijen se ispravi. „Gilda bi to držala vaše prisustvo u ta...“
„Ičaniji će to pročitati iz uma prvog čarobnjaka kojeg ubiju.“ Akarin
pogleda u Dorijena, mračnim pogledom. „Šta misliš, gde sam naučio taj trik?“
Dorijen preblede. „Oh.“
„Gilda ne sme da zna da smo u gradu“ reče Akarin, sa prizvukom
odlučnosti koja se pojavila u njegovom glasu. „Zato ne smeš da im kažeš da
si nas sreo, ili da im kažeš za tvoj današnji susret sa Parikom. Što manje njih
zna za naš povratak, manje su šanse da če Ičaniji otkriti šta planiramo.“
„Znači da sada imamo plan?“ upita Sonea.
Akarin joj se nasmeši. „Možda začetak jednog. Tvoj predlog možda uspe,
iako možda ne na Kariku. Dakova je od mene naučio da isceljuje, ali tu tajnu
je zadržao za sebe. Nisam siguran da je ikada naučio brata toj veštini, ali čak
i da nije, Kariko će verovatnije znati da je isceljivanje moguće i razmotriće
kako se može upotrebiti da se naudi drugome.“
„Znači da izbegavamo Karika“, ona reče. „To nam ostavlja sedam Ičanija
koje treba da ubijemo. Mislim da će nas to držati zauzetim neko vreme.“
Dorijen se zakikota. „Zvuči kao da zaista imate plan. Ia bih mogao da
ubacim po koji nagoveštaj kada Gilda bude raspravljala o strategiji. Da li
ima još nečega što biste želeli da kažem...?“
„Sumnjam da će bilo šta što ti kažeš da ih ubedi da se sakriju“, odgovori
Akarin.
„Ali možda to učine, nakon što se budu borili i iscrpli“, istaknu Sonea.
Akarin klimnu. „Predloži da usredsrede moć na jednog Ičanija. Sačakanci
nisu navikli da pomažu jedni drugima i da pružaju podršku. Ne znaju kako
zajedno da načine štit.“
Dorijen klimnu. „Još nešto?“
„Razmisliću usput. Što pre pođemo, to bolje.“
Iscelitelj ustade. „Ponovo ću da osedlam konja i pronađem konje za vas
dvoje.“
„Da li bi mogao i da nam nabaviš nešto čiste odeće?“ upita Sonea.
„Trebalo bi da putujemo prerušeni“, dodade Akarin. „Uniforma sluge bi bila
savršena, ali bilo šta obično trebalo bi da bude dovoljno.“
Dorijen podiže obrve. „Izigravaćete moje sluge?“
Sonea mu preteći zatrese prstom. „Da. Samo nemoj da se navikavaš na
to.“
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Zaostavština prošlosti

Dvorana Gilde je potpuno utihnula kada je Lorlen ustao sa svog sedišta.

„Sazvao sam ovo Okupljanje na kraljev zahtev. Kao što svi znate, juče je
osam sačakanskih čarobnjaka napalo i probilo Utvrdu. Od dvadeset jednog
preživela su dvojica."
Šapat se proširi među posmatračima. Otkriće da su dva ratnika pobegla iz
Utvrde, bila je jedina dobra vest koju je Lorlen prethodnog dana primio.
„Izgleda da su neka od predviđanja i tvrdnji bivšeg visokog gospodara
tačna. Napali su nas sačakanski čarobnjaci ogromne snage. Čarobnjaci koji
koriste crnu magiju.“
Lorlen zastade i pogleda po dvorani. „Ne možemo da izbegnemo
mogućnost da nas je premalo i da smo preslabi da odbranimo Savezničke
zemlje. U ovim okolnostima kralj je zatražio da odložimo u stranu naše
zakone. Zatražio je da odaberemo jednog od nas, jednog koga svi smatramo
pouzdanim i vrednim poverenja, da nauči crnu magiju.“
Glasovi ispuniše dvoranu. Lorlen je iz gomile pročitao mešovitu reakciju.
Neki čarobnjaci su izražavali protivljenje, dok su drugi bili pomireni s time.
„Tražim od vas da predložite kandidate za ovu ulogu", nadjača on buku.
„Pažljivo razmislite. Stroga pravila će ograničavati aktivnosti ovog
čarobnjaka. Do kraja života će morati da ostane u okviru Gilde. Ne smeju
imati položaj od autoriteta u Gildi. Neće im biti dozvoljeno da podučavaju.
Ova pravila će možda postati još restriktivnija, kako budemo razmatrali
posledice stvaranja ovog položaja.“ Lorlenu je bilo drago što nije video želju
ni na jednom licu. „Iinate li pitanja?“
„Da li Gilda može da odbije da ovo učini?“ viknu glas.
Lorlen odmahnu glavom. „Kralj je tako naredio.“
 „Savet starešina se nikada ne bi složio sa ovim“, objavi lonmarski
čarobnjak.
„Po sporazumu Savezničkih zemalja, kajrelijanski kralj je obavezan da
preduzme sve neophodne mere da zaštiti Savezničke zemlje od magijske
pretnje“, odgovori Lorlen. „Viši čarobnjaci i ja smo mnogo puta raspravljali o
tome sa kraljem. Verujte mi, ne bi doneo ovu odluku da smatra da postoji
bolja mogućnost.“
„Šta je sa Akarinom?“ povika drugi čarobnjak. „Zašto njega ne pozovemo
natrag?“
„Kralj smatra da je ovo mudriji način“, odgovori kruto Lorlen.
Nije bilo više pitanja. Lorlen klimnu.
„Imate pola sata da razmislite. Ako želite da nominujete nekoga, molim
vas, obratite se gospodaru Osenu.“
Posmatrao je kako čarobnjaci napuštaju svoja sedišta i okupljaju se u
male grupe da rasprave o kraljevom naređenju. Neki su direktno prišli
gospodaru Osenu. Viši čarobnjaci su bili neuobičajeno tihi. Izgledalo je da se
vreme usporilo. Kada je prošlo pola sata, Lorlen udari u gong pored svog
sedišta.
„Molim vas, sedite.“
Dok su se čarobnjaci vraćali na svoja mesta, Osen se pope stepeništem
do Lorlena.
„Ovo će biti zanimljivo“, promrmlja upravnik Džerik. „Koga smatraju
vrednim takve sumnjive časti?“
Osen ispravi ramena. „Nema iznenađenja. Predložili su gospodara Sarina,
gospodara Balkana, gospu Vinaru ili...“ on pogleda u Lorlena, „...upravitelja
Lorlena.“
„Mene?“ uzviknu Lorlen, pre nego što je uspeo da se zaustavi.
„Da.“ Osen je izgledao zabavljeno. „Veoma si popularan, znaš. Jedan
čarobnjak je predložio da jedan od kraljevih savetnika treba da ponese taj
teret.“
„Zanimljiva ideja.“ Balkan se zakikota, a onda namerno pogleđa poslednji
red sedišta. Gospodar Mirkan trepnu ka njima, a izraz lica mu se promeni od
opreza do iznenadne uznemirenosti. „Neka se kralj suoči sa posledicama do
kojih će ovo da dovede.“
„U roku od jednog dana pronašao bi novog savetnika“, reče ravnodušno
Vinara. Pogledala je Lorlena. „Hajde onda da završimo sa ovim.“
Lorlen klimnu i okrenu se dvorani. „Nominovani za ulogu... crnog
čarobnjaka su sledeći: gospodar Sarin, gospodar Balkan, gospa Vinara i ja.“
Neće valjda mene da odaberu, pomisli on. Šta ako to učine? „Nominovani će
biti uzdržani od glasanja. Molim, napravite svoja svetla.“
Stotine svetlosnih kugli dolebdeše do tavanice. Lorlenovo srce je tuklo
previše brzo. Neprestano je čuo Osenov komentar kako mu se ponavlja u
glavi. „Veoma si popularan, znaš.“ Mogućnost da možda izgubi svoj položaj
Upravitelja i natera se da nauči ono što je Akarin priznao da je zla magija,
ledila mu je krv u žilama.
„Oni koji glasaju za gospodara Sarina, neka promene svetlost u
ljubičasto“, naloži on. „Oni koji glasaju za gospodara Balkana, neka odaberu
crvenu. Za Vinaru, zelenu.“ On zastade i proguta pljuvačku. „Za mene,
plavu.“
Neke od svetlosnih kugli počeše da poprimaju boju pre nego što je
završio, kako su čarobnjaci pretpostavili da će Lorlen predložiti boje odora
svakog od kandidata. Polako, preostale bele kugle promeniše boju.
Blizu je, pomisli Lorlen. Počeo je da broji...
„Sarin“, reče Balkan.
„Da, i ja sam dobila isti rezultat.“ Potvrdi Vinara. „Iako si ti na drugom
mestu.“
Lorlen odahnu od olakšanja kada je shvatio da su u pravu. Pogleđao je
Sarina, a onda osetio sažaljenje. Stari čarobnjak je izgledao bledo i bolesno.
„Gospodar Sarin će biti naš zaštitnik“, objavi Lorlen. Pažljivo pogledavši
posmatrače, na većini lica je video nevoljno prihvatanje. „On će napustiti
svoju ulogu starešine alhemije i odmah početi sa učenjem crne magije. Sada
proglašavam Okupljanje okončanim.“

„Probudi se, mala Sonea.“

Nakon što se trgla, Sonea postade svesna okruženja. Iznenađeno je videla
da je njen konj stao. Pogledala je oko sebe i zatekla Dorijena kako je je
posmatra sa čudnim izrazom na licu. Stali su pored puta koji je vodio do
neke kuće, a Akarina nije bilo nigde na vidiku.
„Otišao je da nam nabavi nešto hrane“, objasni Dorijen.
Ona klimnu, a zatim zevnu i protrlja lice. Kada je ponovo pogledala
Dorijena, i dalje ju je zamišljeno posmatrao.
„O čemu razmišljaš?“ upita ona.
On skrenu pogled i kiselo se osmehnu. „Razmišljam o tome kako je
trebalo da te otmem iz Gilde dok sam još imao priliku.“
Ona oseti poznatu krivicu. „Gilda ti ne bi dozvolila. Ja ti ne bih
dozvolila.“
On podiže jednu obrvu. „Ne bi?“
„Ne.“ Izbegla je njegov pogled. „Bilo mi je potrebno dosta dok nisam
zaista odlučila da želim da ostanem i naučim magiju. Bilo bi potrebno mnogo
više da me natera da se predomislim.“
Zastao je. „Da li... da li misliš da bi barem bila u iskušenju?“ Prisetila se
dana kada su zajedno otišli do potoka, poljupca, i nije mogla da se ne
osmehne. „Malo. Ali jedva da sam te poznavala, Dorijene. Par nedelja nije
dovoljno da budeš siguran da znaš nekoga.“ Pogled mu odluta preko njenog
ramena. Okrenula se i videla kako Akarin jaše ka njima. Sa kratkom bradom
i u običnoj odeći, sumnjala je da bi ga neko prepoznao. Međutim, svako ko
bi pažljivo pogledao, video bi da previše dobro jaše. Moraće da mu to
istakne.
„Da li si sada sigurna?“
Ona se okrenu ka Dorijenu. „Da.“
On polako ispusti dah, a zatim klimnu. Sonea ponovo pogleda Akarina.
Izraz mu je bio sumoran i strog.
„Iako je bilo potrebno da ubedim njega“, dodade ona.
Dorijen se zakikota. Okrenula se, proklevši se zbog tako nesmotrenog
komentara, samo da bi on prsnuo u smeh.
„Jadan Akarin!“ reče on, tresući glavom. Pogledao je postrance i
odmahnuo glavom. „Bićeš jednog dana strašna žena.“
Sonea je piljila u njega, i osetila kako joj se lice žari. Pokušala je da
smisli odgovor, ali reči su odbile da dođu. Tada Akarin stiže do njih, i ona
odustade.
Kako joj je dodao veknicu hleba, Akarin je pažljivo pogleda. Osetila je
kako joj se lice ponovo crveni. On podiže obrve i razmišljajući se zagleda u
Dorijena. Iscelitelj se osmehnu, podbode petama konja i pođe napred.
Nastavili su dalje, jedući dok su jahali. Sat kasnije stigli su do malog
sela. Ona i Akarin sjahaše i dadoše uzde svojih konja Dorijenu, i iscelitelj
ode da pronađe odmorne konje.
„I o čemu ste ti i Dorijen ranije raspravljali?a upita Akarin.
Ona se okrenu i pogleda ga. „Raspravljali?“
„Ispred kuće na farmi kada sam kupovao hranu.“
„Oh. Tada. Ni o čemu.“
On se osmehnu i klimnu. „Ni o čemu. Zanimljiva je to tema. Izaziva
fascinantnu reakciju u ljudima.“
Hladno ga je pogledala. „Možda je to učtiv način da se kaže da te se ne
tiče.“
„Ako ti tako kažeš.“
Osetila je ljutnju zbog njegovog znalačkog izraza na licu. Da li je bilo
toliko lako pročitati je? Ali ako ja sada mogu da pogodim njegova
raspoloženja, verovatno može i on moja, jednako lako.
Zevnuo je, a onda sklopio oči. Kada ih je ponovo otvorio, izgledao je
opreznije. Kada smo poslednji put spavali?, pomisli ona. Onog jutra kada
smo se provukli kroz prevoj. Pre toga? Par sati sna svakog dana. A prvu
polovinu našeg putovanja, Akarin uopšte nije spavao...
„Nisi imao više košmara“, reče ona iznenada.
Akarin se namršti. „Ne.“
„O čemu si sanjao?“
Presekao ju je pogledom, i ona istog trena zažali zbog svog pitanja.
„Izvini“, reče ona. „Nije trebalo da pitam.“
Akarin duboko udahnu. „Ne, trebalo bi da ti kažem. Sanjam o događajima
iz vremena kada sam bio rob. Uglavnom đogađaje koji se tiču jedne osobe“,
zastao je. „Dakovine mlade robinje.“
„One koja ti je u početku pomogla?“
„Da“, reče on tiho. Zastao je i skrenuo pogled. „Voleo sam je.“
Sonea iznenađeno trepnu. Akarin i robinja? Voleo ju je? Voleo je drugu?
Osetila je sve veću nesigurnost i ljutnju, a onda krivicu. Da li je to ona
ljubomorna na devojku koja je umrla pre mnogo godina? To je smešno.
„Dakova je to znao“, nastavi Akarin. „Nismo se usuđivali da se
dodirujemo. Ubio bi nas da jesmo. Zbog toga je uživao da nas muči na sve
moguće načine. Ona je bila njegova... robinja za uživanje.“
Sonea uzdrhta i poče da shvata kako to mora da je bilo. Da se uvek
viđaju, ali da ne smeju da se dotaknu. Da posmatraju kako ono drugo biva
mučeno. Ne može ni da zamisli kako se Akarin osećao, znajući šta devojka
trpi.
Akarin uzdahnu. „Ranije sam svako veče sanjao o njenoj smrti. U
snovima joj kažem da ću skrenuti pažnju Dakovi da bi mogla da pobegne.
Kažem joj da ću ga sprečiti da je pronađe. Ali ona me uvek ignoriše. Uvek
odlazi njemu.“
Dotakla ga je po nadlanici. Prstima je obavio njene.
„Objasnila mi je da robovi smatraju da je čast služiti čarobnjaka. Rekla je
da osećaj časti čini robu život podnošljivijim. Razumeo sam da dozvoljavaju
sebi da tako misle kada nemaju izbora, ali ne i kada imaju izbor - ili kada
znaju da gospodar namerava da ih ubije.“
Sonea pomisli na Takana, kako je nazivao Akarina „gospodarom“ i na
naročit način na koji je predao Ičanijev nož Akarinu preko svojih zglobova
okrenutih nagore, kao da nudi nešto više od sečiva. Možda to i jeste činio.
„Takan nikada nije prestao da razmišlja na taj način, zar ne?“ upita ona
tiho.
Akarin je pogleda. „Ne“, reče. „Ne može da se oslobodi navika koje je
sticao celog života.“ Zastao je da se nasmeje. „Mislim da u poslednjih par
godina istrajava u tim ritualima samo da bi me iznervirao. Znam da se nikada
svojevoljno ne bi vratio tom životu.“
„Ali opet ostaje sa tobom, i ne dozvoljava ti da ga naučiš magiji.“
„Ne, ali za to postoje praktični razlozi. Takan nije mogao da da se
pridruži Gildi. Bilo bi postavljeno previše pitanja. Čak i da smo izmislili
prošlost za njega, bilo bi mu teško da izbegne one časove koji uključuju
spajanje umova. Takođe bi bilo previše rizično da ga u tajnosti naučim
magiji, tla se vratio u Sačaku, ne bi preživeo osim ako ne bi znao crnu
magiju. Mislim da ne bi poverio sebi to znanje, na tom mestu. U Sačaki
postoje samo gospodari i robovi. Da bi preživeo kao gospodar, morao bi da
ima sopstvene robove.“
Sonea uzdrhta. „Zvuči kao veoma zlo mesto.“
Akarin slegnu. „Nije svaki gospodar okrutan. Ičaniji su izgnanici. Oni su
čarobnjaci koje je kralj proterao iz grada - i to ne samo zato što su preterano
ambiciozni.“
„Kako ih je kralj naterao da odu?“
 „Njegova sopstvena moć je značajna, a ima i one koji ga podržavaju.“
„Sačakanski kralj je čarobnjak!“
„Da.“ Akarin se osmehnu. „Samo Savezničke zemlje imaju zakone koji
sprečavaju čarobnjake da vladaju ili da imaju previše uticaja u politici.“
„Da li naš kralj zna za to?“
„Da, iako ne razume koliko su močni sačakanski čarobnjaci. Dobro, sada
razume.“
„Šta sačakanski kralj misli o napadu Ičanija na Kajreliju?“
Akarin se namršti. „Ne znam. Da je znao za Karikov plan, ne bi mu se
svideo, ali bi verovatno verovao da nikako ne može da uspe. Ičaniji su uvek
bili prezauzeti međusobnim borbama da bi mislili na savez. Biće zanimljivo
videti šta će da učini sačakanski kralj kada susednom zemljom vladaju
Ičaniji.“
„Pomoći će nam?“
„O, ne.“ Akarin se sumorno nasmeja. „Zaboravljaš koliko Sačakanci mrze
Gildu?“
„Zbog rata? Ali to je bilo pre toliko mnogo vremena.“
„Gildi jeste. Ali Sačakanci ne mogu da zaborave, ne kada je pola njihove
zemlje pustoš.“ Akarin odmahnu glavom. „Gilda nije trebalo da izignoriše
Sačaku nakon što je dobila rat.“
„Šta je trebalo da učini?“
Akarin okrenu glavu i zagleda se u planine. Sonea je pratila njegov
pogled. Pre samo par dana, bili su na drugoj strani te krševite linije.
„Bio je to rat između čarobnjaka“, promrmlja Akarin. „Nije bilo svrhe
slati vojske nečarobnjaka protiv čarobnjaka, naročito čarobnjaka koji koriste
crnu magiju. Sačaku su osvojili kajrelijanski čarobnjaci, koji su se odmah
potom vratili svojim bogatim domovima. Znali su da će se Sačakansko
carstvo kadtad oporaviti i ponovo postati pretnja, tako da su načinili pustoš
da bi zemlja ostala siromašna. Da su se neki od čarobnjaka Gilde naselili u
Sačaki, oslobodili robove i pokazali da čarobnjaci mogu da koriste svoje
moći da pomognu ljudima, Sačakanci bi mogli da budu na put da postanu
mirnije, slobodnije društvo, a mi se danas ne bismo suočavali sa ovom
situacijom.“
„Shvatam“, reče polako Sonea, „ali shvatam zašto se to nikada nije ni
dogodilo. Zašto bi Gilda pomogla običnim Sačakancima kada ne pomaže ni
običnim Kajrelijancima?“
Akarin je zamišljeno pogleda. „Neki pomažu. Dorijen, na primer.“
Sonea srete njegov pogled. „Dorijen je izuzetak. Gilda bi mogla da učini
mnogo više.“
„Ne možemo ništa da učinimo ako niko svojevoljno to ne želi.“
„Naravno da možete.“
„Da li bi naterala čarobnjaka da radi nešto protiv svoje volje?“
„Da.“
On podiže obrve. „Sumnjam da bi sarađivali.“
„Možda bi im trebalo smanjiti prihode ako ne sarađuju.“
Akarin se osmehnu. „Osetili bi se da se prema njima ophode kao prema
slugama. Niko ne bi želeo da se njihova deca pridruže Gildi ako bi to značilo
da će morati da rade kao obični građani.“
„Niko iz Kuća“, ispravi ga Sonea.
Akarin trepnu, a onda se nasmeja. „Znao sam da ćeš biti uticaj koji remeti
Gildu, čim su predložili da te uče. Trebalo bi da budu zahvalni što sam te
poveo sa sobom.“
Zaustila je da odgovori, ali se zaustavila kada je shvatila da se Dorijen
približava. Jahao je novog konja i vodio druga dva.
„Nisu najbolji“, reče on, predavši im uzde, „ali moraće da posluže.
Čarobnjaci širom zemlje hrle u Imardin, tako da je zaliha odmornih konja u
odmorištima sve manja.“
Akarin sumorno klimnu. „Onda moramo da požurimo ili će zalihe
presušiti.“ Prišao je boku jednog konja i vinuo se u sedlo. Sonea se pope na
drugog konja. Dok je uvlačila stopalo u drugu uzengiju, pažljivo je
posmatrala Akarina. Nazvao ju je uticajem koji remeti Gildu, ali to ne znači
da ne odobrava. Možda se čak i slaže sa njom.
Da li je bitno? Za par dana možda više i ne bude Gilde, a siromašni će
otkriti da postoje gore stvari od Pročišćenja koje moraju da istrpe. Sonea
uzdrhta i odagna tu misao iz uma.

Hodnik Čarobnjačkog doma je prometan gotovo kao Univerzitet za vreme

odmora, pomisli Danil. Prošao je sa Jaldinom pored grupe čarobnjaka, žena,
muževa i dece. Svi su raspravljali o Okupljanju.
Kada je Jaldin stigao do vrata svojih odaja, stari čarobnjak ga pogleda i
uzdahnu.
„Hoćeš li da uđeš na šolju sumija?“ upita on.
Danil klimnu. „Ako Ezril nema ništa protiv.“
Jaldin se zakikota. „Voli da govori ljudima da sam ja glavni, ali ti i ja - i
Roten - znamo da nije tako.“
On otvori vrata i uvede Danila u salon. Ezril je sedela u jednoj od fotelja,
obučena u haljinu od sjajne plave tkanine.
„To je bilo kratko Okupljanje“, reče ona mršteći se.
„Da“, odgovori Danil. „Danas izgledaš predivno, Ezril.“
Osmehnula se, a koža oko očiju joj se nabora. „Trebalo bi češće da
dolaziš, Danile.“ Zatim je odmahnula glavom. „Sa manirima kao što su tvoji,
zapanjena sam što još nisi pronašao ženu. Sumi?“
„Da, molim.“
Ustala je i uposlila se šoljama i vodom. Danil i Jaldin sedoše. Čelo
starog čarobnjaka se nabra.
„Ne mogu da verujem da su odlučili da dozvole crnu magiju.“ Danil
klimnu. „Lorlen je rekao da su neke od Akarinovih tvrdnji istinite.“
„Najgore.“
„Da, ali pitam se da li to znači da je dokazano da su neke od njegovih
tvrdnji neistinite.“
„Koje?“
„Očigledno ne one o napadu sačakanskih čarobnjaka na Kajreliju“, Ezril
reče kada je spustila poslužavnik na sto ispred fotelja. „Šta će Roten da
uradi? Sada ne mora da ide u Sačaku.“
„Verovatno će da se vrati.“ Danil uze šolju koju mu je ponudila i uze
gutljaj napitka koji se pušio.
„Osim ako ne odluči da nastavi dalje, u nadi da će pronaći Soneu.“ Danil
se namršti. Roten bi upravo to i mogao da uradi...
Podigli su pogled kada se začulo kucanje na vratima. Jaldin mahnu rukom
i vrata se otvoriše. Glasnik se nakloni, pogleda po prostoriji, a zatim uđe
kada ugleda Danila.
„Ambasadore, došao je jedan čovek da vas vidi. Sva mesta za prijeme su
zauzeta, tako da sam ga odveo u vaše odaje. Vaš sluga je bio prisutan i
primio ga je.“
Posetilac? Danil spusti šolju i ustade. „Hvala ti“, reče on glasniku. Čovek
se nakloni i napusti prostoriju.
Danil se osmehnu u znak izvinjenja Jaldinu i Ezril. „Hvala vam na sumiju.
Bilo bi bolje da saznam ko je taj posetilac.“
„Naravno“, odgovori Ezril. „Moraš kasnije ponovo doći da nam pričaš o
njemu.“
Hodnik je sada bio malo tiši pošto se većina čarobnjaka vratila u svoje
stanove ili na dužnosti nakon Okupljanja. Danil priđe svojim vratima i otvori
ih. Mladić plave kose ustade iz jedne od fotelja u njegovom salonu i nakloni
se. Na trenutak Danil ga nije prepoznao, pošto je bio obučen u odelo
nenapadnih boja, kako Kajrelijanci najviše vole.
Zatim je žurno ušao unutra i pustio vrata da se zatvore.
„Pozdrav, ambasadore Danile.“ Tajend se naceri. „Da li sam vam
nedostajao?“
 TRIDESETO POGLAVLJE

Usporavanje neprijatelja

Isprva, Imardin je izgledao kao senka naspram žute i zelene boje polja. A
onda, kako su se približavali, grad se raširio sa obe strane puta poput
ispruženih ruku koje ih dočekuju natrag. Sada, satima kasnije, pred njima je
gorelo hiljadu lampi, osvetljujući im put kroz kišu i tamu do Severne kapije.
Kada su došli dovoljno blizu da čuju kišu kako dobuje na staklu prve
lampe, Dorijen zaustavi konja i pogleda Akarina i Soneu. Pogled mu odluta
do drugih ljudi koji su išli putem. Moraju brzo da se oproste i da paze na ono
što govore. Ljudi će misliti da je čudno ako se svojim „običnjačkim“
pratiocima bude obratio sa previše prisnosti.
„Srećno“, reče on. „Pazite se.“
„Tis biti u većoj frci nego mi, gospodaru“, odgovori Sonea, govoreći sa
otezanjem u govoru tipičnim za stanovnike straćarnika. „Hvala ti na pomoći.
Ne daj stranim čarobnjacima da te srede.“
„Ni vi“, osmehnu se on na njen izgovor. Klimnu Akarinu, a onda se
okrenu i potera konja napred.
Sonei se stomak stegnu od uznemirenosti dok je posmatrala kako jaše ka
kapijama. Kada je nestao, pogledala je Akarina. Bio je visoka senka, lica
skrivenog pod kapuljačom ogrtača.
„Vodi“, reče on.
Usmerila je njegovog konja sa glavnog puta u usku ulicu. Življi odmeriše
njih i njihove kaljave konje. Ništa ne pokušavajte, pomisli ona. Možda
izgledamo kao obični seoski ljudi nesvesni opasnosti grada, ali nije tako. I
ne možemo da dozvolimo da privučemo pažnju na sebe.
Nakon što su krivudali kroz straćare pola sata, stigli su do trgovca
konjima na rubu Tržnice. Stali su ispred znaka sa naslikanom potkovicom.
Mršavi čovek dohrama kroz kišu do njih.
„Pozdrav“, reče on hrapavim glasom. „Hoćete da prodate konje?“
„Možda“, odgovori Sonea. „Zavisi od cene.“
„Daj onda da ih pogledam.“ Oni ih pozva ka sebi. „Uđite i sklonite se sa
kiše.“
Ušli su za njim u veliku štalu. Sa obe strane su se nalazile pregrade, neke
zauzete. Sjahali su i posmatrali čoveka dok je pregledao njihove konje.
„Kako se ovaj zove?“
Zastala je. Promenili su konje tri puta, a onda je odustala od pokušaja da
zapamti njihova imena.
„Serini“, reče ona. „Po jednom od mojih prijatelja.“
Čovek se ispravi i zapilji se u nju.
„Serini?“
„Da. Da li ga znaš?“
A onda iz jedne od pregrada dopre smeh.
„Nazvala si konja po meni?“
Otvoriše se vrata štale i niski muškarac u sivom kaputu izađe napolje,
praćen Takanom i krupnim, mišićavim muškarcem. Sonea pažljivije pogleda
onog koji je govorio, a onda zinu kada ga je prepoznala.
„Seri!“
On se isceri. „Zdravo. Dobro došli nazad.“ Onda se okrenuo prodavcu
konja i njegov kez nestade. „Nisi video ovo.“
„N-nisam“, složi se čovek. Lice mu je bilo belo.
„Uzmi konje i odlazi“, naredi Seri.
Čovek zgrabi uzde konja, a Sonea ga je zamišljeno posmatrala dok je
odlazio. Da li joj je Akarin rekao da se Takan krije kod jednog Lopova? Ako
Seri takođe radi za tog Lopova, onda je to Lopov Faren, ili je Seri počeo da
radi za nekog drugog? U svakom slučaju, izgledalo je da je u poslednjih par
godina dobio nekog uticaja, ako je reakcija trgovca konjima neki pokazatelj.
Sonea se okrenu i ugleda Takana kako pada na kolena pred Akarinom.
„Gospodaru.“
Takanov glas bio je pun osećanja. Akarin zabaci kapuljaču nazad i
uzdahnu.
„Ustaj, Takane“, reče on tiho. lako mu je glas bio zapovednički i
tolerantan, Sonea prepozna naznake nelagodnosti. Suzbila je osmeh.
 Sluga ustade. „Lepo je ponovo vas videti, gospodaru, iako se plašim da
ste se vratili u opasnu i nemoguću situaciju.“
„Bez obzira na to, moramo da učinimo što možemo“, odgovori Akarin.
Okrenuo se Seriju. „Da li ti je Takan objasnio šta nameravamo da uradimo?“
Seri klimnu. „Sutra će se održati sastanak Lopova. Izgleda da je većina
njih čula da se nešto sprema, makar samo da se Kuće pakuju i odlaze iz
grada. Treba da mi kažete koliko želite da znaju.“
„Sve“, reče Akarin, „ako to neće štetiti tvom ugledu među njima.“ Seri
slegnu ramenima. „Neće, na duge staze - a imam osećaj da neće ostati grad u
kome bih radio ako ovi sačakanski čarobnjaci pobede. Sada, pre nego što
pređemo na glavnu stvar, odvešću vas na neko mesto bolje od štale. Siguran
sam da biste voleli i nešto da zagrizete.“
Kako je otišao do pregrade iz koje se pojavio, Sonea ga je pažljivo
posmatrala. U načinu na koji se držao, bilo je neke sigurnosti koju nije ranije
videla. Nije iskazao ništa od strahopoštovanja prema Akarinu koje je
očekivala. Govorili su kao da su i ranije imali posla jedan sa drugim.
Bez sumnje je bio jedan od onih ljudi koji su pomagali Akarinu da
pronađe špijune. Ali zašto mi Akarin nije rekao da je Seri umešan?
Seri podiže kapak u zadnjem delu pregrade i pridrža ga. „Idi prvi, Gole.“
Krupni, ćutljivi čovek se okrenu, a zatim poče da se spušta niza
stepenice. Takan je pošao za njima, a zatim Akarin. Sonea zastade da
pogleda Serija. Iscerio se.
„Hajde. Ispričaćemo se kada stignemo u moj stan.“
Spustila se niz merdevine u veliki hodnik. Gol je držao lampu. Poznati
mirisi vratiše sećanja na Lopovski drum. Kako im se Seri pridružio, klimnuo
je Golu, i oni se zaputiše kroz hodnike.
Putovali su nekoliko minuta, a onda prošli kroz metalna vrata u udobno
namešten salon. Niski sto na sredini bio je prekriven tanjirima hrane, čašama
i flašama vina.
Sonea se sruči u fotelju i posluži se sa nekoliko zalogaja hrane. Akarin
sede pored nje i uze jednu od flaša. On podiže obrve. „Živiš bolje od
čarobnjaka, Serini.“
„Ne, ne živim ja ovde“, reče Seri, zauzevši još jednu od fotelja. „Ovo mi
je stan za goste. Takan ovde odseda.“
„Lopov je bio velikodušan“, reče tiho Takan, klimnuvši ka Seriju. Lopov?
Sonea se zagrcnu, proguta, a onda zagleda u Serija. Videvši njen pogled on se
isceri. „Tek si sada ukapirala, zar ne?“
„ Ali...“ Ona odmahnu glavom. „Kako je to moguće?“
Raširio je ruke. „Naporan rad, pametni potezi, dobre veze... i mala pomoć
od tvog visokog gospodara.“
„Znači, ti si Lopov koji je Akarinu pomagao da pronađe špijune?“
„Tako je. Počelo je nakon što je tebi i meni pomogao sa Fergunom“,
objasni Seri. „Želeo je da neko pronalazi ubice za njega. Neko sa pravim
vezama i uticajem.“
„Shvatam.“ Znači da je Akarin znao za ovo od Saslušanja povodom mog
pokroviteljstva. Okrenula se i prostrelila ga pogledom. „Zašto mi nisi rekao
za ovo?“
Akarin se blago nasmeši. „Isprva nisam mogao. Mislila bi da sam
primorao ili prevario Serija da mi pomaže.“
„Mogao si da mi kažeš nakon što sam saznala istinu o Ičanijima.“
Odmahnuo je glavom. „Uvek se uzdržavam da ne otkrivam stvari koje nema
potrebe otkrivati. Da su te Ičaniji zarobili, možda bi iz tvog uma otkrili
Serijevu vezu sa mnom. Kako se ispostavilo, potrebno mi je da naša saradnja
ostane tajna.“ Okrenuo se Seriju. „Važno je da naše prisustvo u Imardinu ne
postane opštepoznato. Ako Ičaniji pročitaju to iz nečijeg uma, naša jednina
šansa za pobedu u borbi biće izgubljena. Što manje ljudi zna da smo ovde, to
bolje.“
Seri klimnu. „Samo Gol i ja znamo da si ovde. Ostali Lopovi misle da
ćemo samo da razgovaramo o onome što se zbiva u gradu.“ On se nasmeši.
„Iznenadiće se kada te budu videli.“
„Da li misliš da će pristati da održe naše prisustvo u tajnosti?“
Seri slegnu. „Kada budu saznali šta se događa i kada uvide da će izgubiti
sve što imaju ako Sačakanci pobede, paziće vas kao sopstvenu decu.“
„Rekao si Takanu da si razmišljao o načinima da se ubiju čarobnjaci“,
reče Akarin. „Šta si...“
— Balkane?
Sonea se ispravi. Umni glas pripada...
— Jikmo?, odgovori Balkan.
— Sačakanci se približavaju Kaliji.
— Ubrzo ću vas posavetovati.
 „Šta je bilo, gospodaru?“ upita Takan.
„Poruka“ odgovori Akarin. „Gospodar Jikmo je izvestio da se Ičaniji
primiču Kaliji. Mora da je tamo.“
Sonea oseti jezu kako joj se spušta niz leđa. „Gilda sigurno nije izašla da
ih dočeka?“ ona pogleda Serija. „Ti bi čuo da su napustili grad?“
Seri odmahnu glavom. „Ništa slično nije prijavljeno.“
Akarin se namršti. „Voleo bih da Lorlen koristi taj prsten.“
„Pre četiri dana je oko dvadeset čarobnjaka napustilo grad“ ubaci se Gol.
„Ujutro.“
— Jikmo.
— Balkane.
— Sačekajte.
— Hoćemo.
Sonea se namršti na Akarina. „Šta to znači?“
On se još više namršti. „Nesumnjivo je to ranije utvrđena šifra za
naređenje. Ne mogu da kažu Jikmu i njegovim ljudima šta da učine, a da ne
odaju Ičanijima svoje namere.“
„Ali šta to znači?“
Lupkao je vrhovima prstiju. „Dvadeset čarobnjaka. Pre četiri dana. Otišli
su pre nego što su Ičaniji napali Utvrdu. Koja li je mogla da bude njihova
svrha?“
„Odbrana Južnog prevoja?“ pretpostavi Sonea. „Balkan je u Utvrdi
ostavio našu pratnju. Možda je pomislio da i je i Južnom prevoju potrebna
odbrana.“
Akarin odmahnu glavom. „Prošli bismo pored njih na putu. Mora da su
bili severno od Kalije, gde se put i račva. Koji god da je razlog, nisu mogli da
stignu tako daleko pre napada da ne bi mogli da se vrate u Imardin. Imaju
razlog zašto su ostali u Kaliji.“
„Da izveštavaju o položaju Ičanija?“ predloži Seri.
„Svih dvadeset?“ Akarin se još više namršti. „Nadam se da Gilda ne
planira nešto glupo.“
„To bi bilo iznenađenje“, suvo dobaci Takan.
Seri pogleda u sto. „Bolje da pojedemo ovo pre nego što se ohladi. Hoće
li neko vina?“
Sonea zausti da odgovori, ali se ukoči kada joj se u umu pojavi slika.
Troja kola su se kotrljala kroz glavni seoski put. U svakim kolima se vozilo
nekoliko muškaraca i žena, od kojih su neki bili raskošno odeveni.
Konji koji su vukli prva kola stadoše, a njihov kočijaš se okrenu ka
posmatraču. Predao je dizgine čoveku koji je sedeo pored njega, a onda
skočio na tle.
„Izađi, izađi, čarobnjaku Gilde“, povika on.
Udar blesnu sa prozora kuće na drugoj strani ulice, praćen sa još nekoliko
sa obe strane. Udarili su nevidljivi štit oko svakih od kola.
„Zaseda“, Sonea začu kako Akarin promrmlja.
Kariko se okrenu na drugu stranu, posmatrajući kuće i ulicu, a onda
pogleda u svoje saveznike.
„Ko želi da lovi?“
Četiri Ičanija siđoše sa kola. Razdvojili su se i pošli ka kućama na obe
strane. Dvojica povedoše jilove sa sobom, a životinje su lajale od uzbuđenja.
Pogled se promeni. Ugledala je na tren prozorski okvir, prostoriju, i
čarobnjaka Gilde.
„Roten!“ zavapi ona. Slike prestadoše, i ona sa užasom pogleda u
Akarina. „Roten je sa njima!“

Prošlo je previše godina od kada sam imao časove ratničkih lekcija ili
borbi u Areni, Roten pomisli dok je žurio preko dvorišta do zadnjeg ulaza u
kuću.
Jikmova strategija je prosta. Ako Sačakanci ne vide svoje napadače, ne
mogu da uzvrate. Gildini čarobnjaci će napadati sa sakrivenih položaja, a
onda promeniti položaje i ponovo napasti. Kada ne budu imali više snage,
treba da se sakriju i odmore.
Roten je što je brže mogao prolazio kroz kuću do prednje sobe. Seljani su
se sklonili satima ranije, a sva vrata i prozori su ostavljeni otključani kao deo
priprema za zasedu. Provirivši, video je Sačakanca kako stiže do vrata
susedne kuće. Uputio je moćan udar i bilo mu je drago kada je video da je
čovek stao.
A onda mu se srce stegnu kako se čovek okrenu i zaputi ka njemu.
Preturio se preko stolice i žurno izašao iz sobe.
Grad je veliki i kuće su uglavom izgrađene jedna uz drugu. Roten se
šunjao među njima, posmatrajući Sačakance i napadajući kada bi bilo
dovoljno daleko da ima dovoljno vremena da pobegne od njih. Dva puta mu
je zastao dah kada je jedan od njih prošao svega par koraka od njegovog
skrovišta. Drugi Gildini čarobnjaci su imali manje sreće. Jedna od životinja
je odvela Sačakanca do mladog ratnika koji se krio u štali. Iako su se Roten i
još jedan alhemičar pojavili i napali Sačakanca, on nije obraćao pažnju na
njih. Ratnik se borio dok nije bio previše slab da bi stajao. Tada je
Sačakanac izvukao nož, a Roten je čuo korake kako se približavaju i bio je
prinuđen da beži.
Od tada, Roten je postao zastrašujuće svestan da su njegovi pokušaju da
spase mladog ratnika iscrpeli veći deo njegove snage. Ali ipak ne celu.
Nakon što je naišao na dva tela, pola sata kasnije, odlučio je da napadne
nekog Sačakanca još jednom, pre nego što se iskrao da se sakrije.
Prošlo je više od sat vremena od kada su kola stigla, a on je bio daleko
od glavne ulice. Balkanova naređenja su bila da zadrže Sačakance što je duže
moguće. Nije bio siguran koliko dugo ili koliko daleko će neprijatelj
progoniti Gildine čarobnjake.
Neće cele noći, pomisli on. Na kraju će da krenu natrag. A neće
oćekivati da tamo bude ikoga ko bi ih napao.
Roten se osmehnu. Polako i oprezno se zaputio natrag ka glavnom putu.
Ušavši u jednu od kuća, pažljivo je osluškivao ne bi li čuo u njoj drugo
kretanje. Sve je bilo tiho.
Prišavši prozoru u prednjem delu kuće, video je da su kola još tamo gde
su i ranije bila. Nekoliko Sačakanaca je šetalo u blizini, protežući noge.
Jedan rob je ispitivao jedan od točkova.
Slomljeni točak bi ih usporio, pomisli Roten. A onda se sam sebi isceri.
Ali nekoliko polomljenih kola bilo bi još bolje.
Duboko je udahnuo i posegao za ostatkom svoje moći.
A onda začu kako iza njega zaškripa podna daska i krv mu se sledi.
„Rotene“, prošaputa neko.
Okrenuo se i glasno ispustio vazduh. „Jikmo.“
Ratnik priđe prozoru.
„Čuo sam da se jedan hvali da je ubio petoricu naših“, reče sumorno
Jikmo. „Drugi je tvrdio da je ubio trojicu.“
„Ja sam nameravao da napadnem kola“, promrmlja Roten. „Moraće da ih
zamene, a mislim da su većinu vozila odavde odvezli seljani.“
 Jikmo klimnu. „Ranije su ih štitili, ali sada možda ne...“
On naglo zaćuta kako dva Sačakanca došetaše na vidik iz kuća sa druge
strane ulice. Jedna žena ih doviknu.
„Koliko, Kariko?“
„Sedam“, odgovori čovek.
„Ja sam sredio pet“, dodade njegov pratilac.
Jikmo oštro udahnu. „Ne može biti. Ako su dvojica koje sam čuo sa ove
strane govorili istinu, jedino smo nas dvojica ostali.“
Roten uzdrhta. „Osim ako ne preuveličavaju.“
„Da li ste ih sve sredili?“ upita žena.
„Skoro“, odgovori Kariko. „Bilo ih je dvadeset dvoje.“
„Mogu da pošaljem svoje tragače za njima.“
„Ne, već smo protraćili dovoljno vremena.“ Ispravio se i Roten se ukruti
kada ja čuo čovekov mentalni glas.
— Vratite se sada svi.
Jikmo se okrenu i pogleda Rotena. „Ovo nam je poslednja prilika da
udarimo na ta kola.“
„Da.“
„Ja ću da udarim prva. Ti udari druga. Spreman?“
Roten klimnu i prizva ostatak svoje moći.
„Sad.“
Njihovi udari blesnuše ka kolima. Drvo se razlete, a onda ljudi i konji
zavrištaše. Nekoliko prosto obučenih Sačakanaca pade na tle, posečeno i
krvavo od krhotina drveta. Jedan konj se oslobodi o odgalopira. Sačakanski
čarobnjaci se okrenuše i pogledaše ka Rotenu.
„Beži!“ zavapi Jikmo.
Roten je stigao na pola prostorije kada se zid iza njega razlete. Sila ga
udari u leđa i baci ga napred. Kako je uradio u zid, bol mu sevnu kroz grudi i
ruku.
Pao je na pod i ležao nepomično, previše ošamućen da bi se pomerio.
Diži se!, reče sebi. Moraš da pobegneš!
Ali kada se pomerio, bol ga probode kroz rame i ruku. Nešto je
slomljeno, pomisli. A meni nije ostalo snage za isceljivanje. Jauknuo je, i uz
veliki napor pridigao se na jedan lakat, a zatim na kolena. Prašina mu ispuni
oči i on pokuša da je treptanjem izbaci. Osetio je kako ga neko šakom grabi
za drugu ruku. Jikmo, pomisli on. Osetio je nalet zahvalnosti. Ostao je da mi
pomogne.
Neko ga podiže na noge, šaljući mu iskre bola kroz gornji deo tela.
Pogledao je u onoga ko mu je pomogao i zahvalnost se pretvori u užas.
U njega je zurio Kariko, lica izobličenog od besa. „Nateraću te da veoma
zažališ što si to uradio, čarobnjače.“
Sila prikova Rotena uza zid i zadrža ga tamo. Pritisak je naterao bol kroz
njegovo rame. Kariko zgrabi Rotenovu glavu sa obe ruke.
Pročitaće mi um!, Roten pomisli, osetivši kako panika u njemu narasta.
Instinktivno se borio da spreči upad, ali ništa nije osetio. Na trenutak se
zapitao da li je čitanje uma Karikova namera, a onda u njegovoj glavi
odjeknu glas.
— Koji je tvoj najveći strah?
Soneino lice iskrsnu u Rotenovom umu. Odgurnuo ga je, ali Kariko uhvati
i vrati sliku natrag.
— Ko je ovo? A, neko koga si naučio magiji. Neko do koga ti je stalo.
Ali, ona je otišla. Gilda ju je poslala nekuda. Gde? U Sačaku! Ah! Znači to
je ona. Akarinov pratilac. Tako nevaljala devojčica, pošto je prekršila
pravila Gilde.
Roten pokuša da smiri svoj um, da ne misli ni na šta, ali Kariko je počeo
da šalje nadražujuće slike Akarina u Rotenov um. Video je mlađeg Akarina,
u odeći poput robova u kolima, kako se zaklanja pred drugim Sačakancem.
— Bio je rob, reče mu Kariko. Vaš plemeniti visoki gospodar je jednom
bio bedni, ponizni rob koji je služio mog brata.
Roten oseti sažaljenje i kajanje kada je shvatio da je Akarin govorio
istinu. Istopiše se poslednji ostaci besa prema onom ko je „iskvario“ Soneu.
Osetio je prkosni ponos. Donela je pravu odluku. Tešku odluku, ali pravu.
On požele da joj to kaže, ali znao je da nikada neće dobiti priliku. Barem
sam učinio sve što sam mogao, pomisli on. A ona je daleko od sve ove
nevolje, sada kada su Ičaniji napustili Sačaku.
- Daleko od nevolje? Ja i dalje tamo imam saveznika, posla Kariko.
Pronaći će je i dovestije k meni. Kada je budem imao, nateraćuje da pati. A
ti... ti ćeš biti živ da to vidiš, ubico robova. Da, ne vidim ništa loše u tome.
Slab si i telo ti je skršeno, tako da nećeš stići do grada na vreme da
pomogneš svojoj Gildi.
 Roten oseti kako ruke skliznuše sa njegove glave. Kariko je gledao u
pod. Načinio je jedan korak a onda se pognuo da podigne polomljeni komad
stakla.
Prišavši, prešao je ivicom krhotine preko Rotenovog obraza. Dodir stakla
je pratio oštar bol, a onda osećaj topline koja curi niz njegovo lice. Kariko
skupi ruke ispod Rotenove brade, a onda je odmaknu. Na dlanu mu se
nalazila mala bara krvi.
Kariko podiže komad stakla u vazduh. Vrh poče polako da se topi i
svetlo, dok se nije načinila mala kugla. Ona pade sa vrha krhotine u Karikov
dlan.
Kariko sklopi prste oko nje i zatvori oči. Nešto se pokrenu na rubu
Rotenovih misli. On oseti drugi um i na trenutak shvati šta ovaj čudni ritual
znači. Um mu je sada povezan sa staklom i bilo kime ko ga dodiruje. Kariko
namerava da načini prsten od njega i...
Iznenada, veza se prekide. Kariko se osmehnu i okrenu na drugu stranu.
Roten oseti kako se sila koja ga drži uza zid rastače. Jauknuo je kada mu je
rame ponovo buknulo od bola. Sa nevericom je posmatrao Sačakanca dok je
ovaj išao kroz uništeni prednji deo kuće ka slomljenim kolima.
Pustio me je da živim.
Roten pomisli na malu kuglu stakla. Setio se uputstva gospodara Sarina o
upotrebama crne magije, i shvatio da je Kariko upravo napravio krvavi
dragulj.
Od glasova spolja prođoše mu žmarci kroz telo. Moram sada da
pobegnem, pomisli on, dok još mogu. Okrenuvši se, požurio je kroz kuću do
zadnjih vrata i pošao u noć.

Pogledavši Soneu, Seri se oseti neočekivano smireno.

Očekivao je da će da ga muče suprotstavljena osećanja pri prvom
pogledu na nju. Nije bilo ni uzbuđenja ni divljenja, kao u ranim danima, niti
bolne čežnje koje se zadržala dugo nakon što se ona pridružila Gildi.
Uglavnom je osećao naklonost - i zabrinutost.
Pretpostavljam da ću uvek brinuti za nju, iz ovog ili onog razloga.
Posmatrajući je, primetio je kako se njena pažnja stalno okreće ka Akarinu.
Osmehnuo se. Isprva je pretpostavio da je ovo zato što je Akarin njen bivši
pokrovitelj pa je navikla da sluša svako njegovo naređenje, ali sada nije tako
siguran. Nije oklevala da se suprotstavi njemu oko sakrivanja Serijevog
statusa. A Akarinu nije previše smetala njena neposlušnost.
Više nisu Gildini čarobnjaci, podseti se Seri. Verovatno su morali da
napuste taj odnos pokrovitelja i polaznika.
Ali počinjao je da sumnja da tu postoji nešto više od toga.
„Da li imaš moj nož?“ upita Akarin svog slugu.
Takan klimnu, ustade i nestade u jednoj od spavaćih soba. Vratio se sa
nožem u kaniji, koja je visila sa pojasa, i pružio ga Akarinu pognute glave.
Akarin ga značajno prihvati. Spustio je pojas preko kolena, a onda
iznenada pogledao u suprotni zid. U istom trenutku Sonea oštro udahnu
vazduh.
Prostorija utihnu. Seri ih je posmatrao kako oboje zure u daljinu. Akarin
podiže obrve i on odmahnu glavom, a Sonea razrogači oči.
„Ne!“ zavapi ona. „Rotene!“ Sva boja joj nestade iz lica, a onda zari lice
u šake i poče da rida.
Seri oseti kako mu se srce steže od brige, a ugleda isto osećanje na
Akarinovom licu. Čarobnjak odgurnu pojas u stranu i skliznu iz fotelje da
klekne pred nju. Privio ju je i čvrsto zagrlio.
„Sonea“, promrmlja. „Žao mi je.“
Očigledno se dogodilo nešto užasno. „Šta je bilo?“ upita Seri.
„Gospodar Jikmo je upravo izvestio da su svi njegovi ljudi ubijeni“, reče
Akarin. „Roten, Sonein pokrovitelj pre mene, bio je među njima.“ Zastao je.
„Jikmo je teško povređen. Rekao je nešto o uspešnom usporavanju Ičanija.
Mislim da su im zato napravili zasedu, ali ne znam zašto Gildi treba
odlaganje.“
Zvuk Soneinog ridanja se promeni. Očigledno pokušava da prestane.
Akarin pogleda u nju, a zatim u Serija.
„Gde možemo da spavamo?“
Takan pokaza na sobu. „Unutra, gospodaru.“ Seri primeti da je sluga
pokazao na prostoriju sa većim krevetom.
Akarin ustade, podižući Soneu. „Hajde, Sonea. Nedeljama nismo
prespavali celu noć.“
„Ne mogu da spavam“, reče ona.
„Onda samo lezi i zagrevaj mi krevet.“
Pa, to ne ostavlja sumnje, pomisli Seri.
 Otišli su u prostoriju. Nakon jednog trenutka, Akarin se vrati. Seri
ustade.
„Kasno je“, reče Seri. „Vratiću se rano ujutro, da možemo da
razgovaramo o sastanku.“
Akarin klimnu. „Hvala ti, Serini.“ Vratio se u spavaću sobu, zatvorivši
vrata za sobom.
Seri osmotri zatvorena vrata. Akarin, a? Zanimljiv izbor.
„Nadam se da te ovo ne uznemirava.“
Seri se okrenu i pogleda Takana. Sluga klimnu ka spavaćoj sobi. „Njih
dvoje?“ Seri slegnu ramenima. „Ne.“
Takan klimnu glavom. „I mislio sam da neće, pošto si sada zauzet drugom
ženom.“
Seri oseti kako mu se krv sledi. Pogledao je u Gola koji se mrštio. „Kako
si ti saznao za to?“
„Čuo sam od jednog od svojih čuvara.“ Taklan pređe pogledom sa Serija
na Gola. „Znači da je to trebalo da bude tajna?“
„Da. Nije uvek bezbedno biti prijatelj jednog Lopova.“
Sluga je izgledao iskreno zabrinuto. „Ne znaju njeno ime. I treba
očekivati da mladić kao ti ima ženu, ili mnogo žena.“
Seri uspe da se sumorno osmehne. „Možda si u pravu. Moraću da ispitam
te glasine. Lako noć, onda.“
Takan klimnu. „Laku noć, Lopove.“
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Pripreme za rat

Vodič uvede Lorlena u postranu odaju. Rano jutarnje sunce je prodiralo

kroz ogromne prozore sa jedne strane. Mala gomila muškaraca okruživala je
veliki sto u sredini. Kralj je stajao usred ovoga, sa gospodarom Balkanom s
leve i kapetanom Arinom, vojnim savetnikom, sa desne strane. Ostatak grupe
bio je sačinjen od kapetana i plemića, nekih poznatih, a nekih ne.
Kralj pogledom i klimanjem pozdravi Lorlena, a onda okrenu pažnju
natrag ručno nacrtanoj mapi grada koja je bila razvijena pred njim.
„Za koliko će podupirači Spoljnjeg zida biti gotovi, kapetane Vetane?“
upita on sedokosog čoveka.
„Severna i Zapadna kapija su spremne. Južna će biti završena do
večeras“, odgovori kapetan.
„Pitanje, vaše veličanstvo?“ Ovo reče dobro odeveni mladić koji je stajao
na drugoj strani stola.
Kralj ga pogleda. „Da, Ilorine?“
Lorlen iznenađeno osmotri mladića. To je bio kraljev rođak, mladić ne
stariji od novog polaznika, i mogući prestolonaslednik.
„Zašto utvrđujemo kapije, kada je spoljni zid oko Gilde propao?“ upita
mladić. „Sačakanci samo treba da pošalju izviđače da obiđu grad da bi to
otkrili.“
Kralj se sumorno osmehnu. „Nadamo se da Sačakanci to neće da
pokušaju.“
„Očekujemo da će Sačakanci otvoreno da nas napadu“, reče Balkan
Ilorinu, „a pošto su im robovi izvor snage, sumnjam da će rizikovati da ih
šalju kao izviđače.“ Lorlen primeti da Balkan nije pomenuo mogućnosti da su
Sačakanci saznali za ovu slabost iz umova ratnika u Utvrdi ili Kaliji. Možda
ga je kralj zamolio da sakrije istinu o beznadežnosti njihovog položaja od
njegovog rođaka.
„Da li verujete da će ova ojačanja zaustaviti Sačakance?“ upita Ilorin.
„Ne“, odgovori Balkan. „Možda da ih uspori, ali ne i da ih zaustavi.
Njihova svrha je da nateraju Sačakance da potroše deo svoje moći.“
„Šta će se dogoditi kada uđu u grad?“
Balkan pogleda kralja. „Nastavićemo da se borimo sa njima koliko god
možemo.“
Kralj se okrenu jednom od drugih kapetana. „Da li su Kuće evakuisane?“
„Većina je otišla“, odgovori čovek.
„A ostatak naroda?“
„Stražari na kapiji su izvestili da se broj ljudi koji napuštaju grad
učetvorostručio.“
Kralj pogleda ponovo mapu i uzdajnu. „Voleo bih kada bi mapa sadržala i
straćare.“ Pogledao je u gospodara Balkana. „Da li će one predstavljati
problem tokom borbe?“
Ratnik se namršti. „Samo ako Sačakanci odluče da se tamo sakriju.“
„ Ako to učine, možemo da zapalimo građevine“, predloži Ilorin.
„Ili da ih odmah spalimo i postaramo se da ih ne okrenu u svoju korist“,
dodade jedan plemić.
„Goreće danima“, upozori kapetan Arin. „Dim će da pomogne neprijatelju
da se zakloni, a žar koji bude leteo može da zapali ceo grad. Preporučujem
da ostavimo straćare gde su, osim ako ne budemo imali drugog izbora.“
Kralj klimnu. Uspravio se i pogledao Lorlena.
„Ostavite me“, naredi on. „Upravitelj Lorlen i gospodar Balkan mogu da
ostanu.“
„Da li imate dobre vesti za mene?“ upita kralj.
„Ne, vaše veličanstvo“, odgovori Lorlen. „Gospodar Sarin nije uspeo da
otkrije kako da koristi crnu magiju. Šalje svoje izvinjenje i kaže da će da
nastavi da pokušava.“
„Da li barem oseća da je blizu?“
Lorlen uzdahnu i odmahnu glavom. „Ne.“
Kralj pogleda u mapu i namrgodi se.
„Sačakanci će doći ovde za jedan dan, dva ako budemo imali sreće.“
Pogledao je Balkana. „Da li ste ga doneli?“
 Ratnik klimnu. Izvukao je torbicu iz odore, otvorio je i istresao njen
sadržaj na sto. Lorlenu zastade dah kada je prepoznao Akarinov prsten.
„Da li nameravate da pozovete Akarina da se vrati?“
Kralj klimnu glavom. „Da. To je rizik, ali šta će moći da promeni ako nas
izda? Bez njega ćemo u svakom slučaju izgubiti ovu bitku.“ Uzeo je prsten za
obruč, i pružio ga Lorlenu. „Pozovite ga da se vrati.“
Prsten je bio hladan. Lorlen ga namaknu na prst i sklopi oči.
— Akarine!
Sačekao je, ali nije dobio odgovor. Nakon što je izbrojao do sto, ponovo
je pozvao. I dalje nije bilo odgovora. Odmahnuo je glavom.
„Ne odgovara.“
„Možda nešto nije u redu sa tim“, reče kralj.
„Pokušaću opet.“
— Akarine!
Odgovora nije bilo. Lorlen pokuša još nekoliko puta, a onda uzdahnu i
skide prsten.
„Možda spava“, reče on. „Pokušaću ponovo za jedan sat.“
Kralj se namršti. Pogledao je kroz prozore. „Pozovite ga bez prstena.
Možda će na to odgovoriti.“
Balkan i Lorlen razmeniše zabrinute poglede.
„Neprijatelj će da nas čuje“, istaknu ratnik.
„Znam. Pozovite ga.“
Balkan klimnu, a onda sklopi oči.
— Akarine!
Usledila je tišina. Lorlen uputi sopstveni poziv.
— Akarine! Kralj te zove da se vratiš.
— Ak...
— AKARINE! AKARINE! AKARINE! AKARINE!
Lorlen teško uzdahnu kada jedan um udari u njegov poput čekića. Čuo je
druge glasove uma kako rugajući se uzvikuju Akarinovo ime, pre nego što se
stresavši se, povukao.
„Pa, to je bilo neprijatno“, promrmlja Balkan, trljajući slepoočnice.
„Šta se dogodilo?“ upita kralj.
„Sačakanci su odgovorili.“
„Udarom uma“, dodade Lorlen.
 Kralj se naroguši, a zatim okrenu od stola i stegnu pesnice. Nekoliko
minuta je koračao, a onda se okrenuo ka Lorlenu.
„Pokušajte ponovo za jedan sat.“
Lorlen klimnu. „Da, vaše veličanstvo.“

Kuća u koju su Tajendova uputstva odvela Danila, bila je tipična kuća

čarobnjačke gradnje. Nad ulicom su se nadvijali nemoguće tanani balkoni.
Čak su i vrata načinjena magijom - od komada fino oblikovanog stakla Prošlo
je par dugih trenutaka pre nego što je na Danilovo kucanje bilo ikakvog
odgovora. Čuo je kako se približavaju koraci, zatim se iza stakla pojavi
senovita prilika. Vrata se otvoriše. Umesto vratara, Tajend osmehom i
naklonom dočeka Danila.
„Izvini zbog spore usluge“, reče on. „Zerendovo celo domaćinstvo je
otišlo za Elajn, ovde nema niko osim...“ Namrštio se.. „Užasno izgledaš.“
Danil klimnu. „Bio sam budan cele noći. Ja. “ zagrcnuo se kako emocije
nabujaše i prekinuše reči.
Učenjak uvede Danila unutra i zatvori vrata. „Šta se dogodilo?“
Danil sa mukom proguta i trepnu kako su oči počele da ga peku. Cele
noći je ostao pribran, tešeći Jaldina i Ezril, a zatim i Dorijena. Ali sada...
„Roten je mrtav“, uspe on da prozbori. Osetio je kako suze naviru iz
njegovih očiju. Tajend razrogači oči, a onda se primaknu i zagrli Danila.
Danil se ukoči, a onda se naljuti na sebe što je to učinio.
„Ne brini“, reče Tajend. „Kao što sam rekao, ovde nema nikoga sem
mene. Nema čak ni slugu.“
„Izvini“, reče Danil. „Samo...“
„Brineš da ćeš biti viđen. Znam. Oprezan sam.“
Danil teško proguta pljuvačku. „Mrzim što moramo da budemo.“
„I ja“, reče Tajend. Nagnuo se unazad i pogledao Danila. „Ali tako mora
biti. Bili bismo budale kada bismo ikako drugačije mislili.“
Danil uzdahnu i obrisa oči. „Pogledaj me. Ja sam jedna takva budala.“
Tajend ga uze za ruku i odvuče kroz salon. „Ne, nisi. Samo si izgubio starog i
bliskog prijatelja. Zerend ima nekog leka za to, iako je moj rođak po drugom
- ili trećem - kolenu možda odneo najbolje berbe sa sobom.“
„Tajende“, reče Danil. „Zerend je iz dobrog razloga otišao. Sačakanci su
udaljeni svega dan ili dva. Ne možeš da ostaneš ovde.“
 „Ne vraćam se kući. Došao sam da bi tebe ispratio kroz sve ovo, i to ću i
učiniti.“
Danil zaustavi Tajenda.
„Ozbiljan sam, Tajende. Ovi čarobnjaci ubijaju da bi se osnažili. Prvo će
da se bore sa Gildom, zato što je to njihov najsnažniji protivnik. A onda će da
potraže žrtve koje će da im nadoknade moć koju budu izgubili. Čarobnjaci će
im biti beskorisni, pošto ćemo da iscrpimo snagu boreći se protiv njih.
Napašće obične ljude, naročito one sa nerazvijenim magijskim
sposobnostima. Kao što si ti.“
Učenjak raširi oči. „Ali neće stići tako daleko. Rekao si da će se prvo
boriti sa Gildom. Gilda će da pobedi, zar ne?“
Danil pogleda Tajenda i odmahnu glavom. „Po instrukcijama koje su nam
date, mislim da niko ne veruje da možemo da pobedimo. Možda ubijemo
jednog ili dvoje njih, ali ne sve. Naša naređenja su da napustimo Imardin čim
se iscrpimo.“
„Oh. Biće ti potrebna pomoć da izađeš iz grada, ako budeš iscrpljen. Ja
ću...“
„Ne.“ Danil uhvati Tajenda za ramena. „Moraš da odeš sada.“ Učenjak
odmahnu glavom. „Ne odlazim odavde bez tebe.“
„Tajende...“
„Osim toga“, dodade učenjak. „Sačakand će verovatno potom napasti
Elajn. Radije bih da provedem par dana ovde sa tobom i rizikujem da ranije
poginem, nego da se vratim kući i mrzim sebe što sam te napustio zarad par
dodatnih meseci bezbednosti. Ostajem, a ti ćeš prosto morati to da iskoristiš
na najbolji način.“

Sunčeva svetlost je bila zaslepljujuća nakon tame kanalizacije. Kako se

Sonea popela kroz otvor, osetila je nešto pod čizmom i posrnula, a onda
začula prigušenu psovku.
„To je bilo moje stopalo“, promrmlja Seri.
Nije mogla da se ne nasmeje. „Izvini, Seri, ili bi sada trebalo da te zovem
Serini?“
Seri ispusti zvuk gađenja. „Pokušavao sam ceo život da se otresem tog
imena, a sada moram da ga koristim. Siguran sam da bi nekoliko nas volelo
da uputi po koju grubu reč Lopovu koji je odlučio da svi treba da se zovemo
kao životinje.“
„Tvoja mama mora da je mogla da vidi budućnost kada ti je dala ime“,
reče Sonea. Pomerila se u stranu kako se Akarin pojavio iz tunela.
„Na osnovu jednog pogleda mogla je da kaže koji kapar će da pobegne, a
da ne plati“, reče Seri. „A uvek mi je govorila da će me tata dovesti u neku
frku.“
„Mora da i moja tetka ima taj dar. I ona je uvek govorila da si ti nevolja.“
Ona zastade. „Da li si skoro video Džonu i Ranela?“
„Ne“, reče on, pognuvši se da vrati poklopac od kanalizacije na mesto,
„nisam mesecima.“
Ona uzdahnu i oseti znanje o Rotenovoj smrti kao teret zaglavljen negde u
njenom telu. „Volela bi da ih vidim. Pre nego što sve ovo...“
Seri podiže ruku - signal za tišinu - a onda odvuče Akarina i nju u
uvučeni dovratak. Gol požuri sa početka uličice da im se pridruži. Dva
čoveka uđoše u uličicu i tiho pođoše ka njima. Kako su se primakli, Sonea
prepozna mračnije od dva lica. Osetila je kako je neka ruka nežno gurnu u
dnu leđa.
„Idi“, prošaputa Seri u njeno uvo. „Uplaši ga kao što se do sađa nikada
nije uplašio.“
Sonea se osvrnu i vide da mu oči sijaju od pakosti. Sačekala je dok dva
muškarca nisu došla do nje, a zatim iskoračila na njihov put i zabacila
kapuljaču.
„Farene.“
Dva čoveka čučnuše i zagledaše je, a jedan od njih oštro udahnu.
„Sonea?”
„I dalje me prepoznaješ, nakon sveg ovog vremena.“
On se namršti. „Ali, mislio sam da si...“
„Napustila Kajreliju?“ Prekrstila je ruke. „Odlučila sam da se vratim i
namirim par dugova.“
„Dugova?“ Nervozno je pogledao svog druga. „Onda nemaš posla sa
mnom.“
„Nemam?“ Ona mu priđe bliže, i bi joj drago kada on ustuknu za korak.
„Mislim da se sećam nekog malog dogovora koji smo imali. Nemoj mi reći
da si zaboravio, Farene.“
„Kako bih mogao da zaboravim?“ promrmlja on. „Sećam se da nisi
održala svoj deo pogodbe. Zapravo, spalila si jednu od mojih kuća dok sam
te štitio.“
Sonea slegnu ramenima. „Pretpostavljam da se nisam uopšte pokazala
tako korisnom. Ali mislim da par spaljenih kuća ne opravdava to što si me
prodao Gildi.“
Faren uzmaknu za još jedan korak. „To nije bila moja ideja. Nisam imao
izbora.“
„Nisi imao izbora?“ uzviknu ona. „Koliko sam ja čula, prilično si zaradio.
Reci mi, da li su ostali Lopovi uzeli deo nagrade? Čula sam da si je celu
dobio.“
Faren glasno proguta pljuvačku i još više se odmaknu.
„Kao nadoknadu“, odgovorio on prigušenim glasom.
Sonea još jednom koraknu ka njemu, a onda cičanje dopre iz dovratka.
Ubrzo je prešlo u smeh.
„Sonea“, reče Seri. „Mogao bih da te unajmim kao glasnika. Veoma si
zastrašujuća kada to želiš da budeš.“
Uspela je da se sumorno osmehne. „Nisi jedini ko mi je to rekao u
poslednje vreme.“ Ali pomisao na Dorijena joj samo ponovo skrenu misli na
Rotena. Ponovo je osetila težinu bola, i borila se da ga ignoriše. Moram da
mislim samo na sadašnjost, reče ona sebi. Treba previše toga da se uradi.
Faren začkilji u Serija. „Trebalo je da znam da ti stojiš iza ove male
zasede.“
Seri se osmehnu. „O, samo sam joj predložio da se malo zabavi sa
tobom. Zaslužila je to. Ipak si je predao Gildi.“
„Vodiš je na sastanak, zar ne?“
„Tako je. Ona i Akarin imaju mnogo toga da im kažu.“
„Akarin...?“ odgovori prigušeno Faren.
Sonea začu korake iza sebe i kako se okrenula ugleda Akarina i Gola
kako izlaze iz dovratka. Akarin je obrijao kratku bradu i uvezao kosu u rep, i
ponovo je izgledao zastrašujuće.
Faren ustuknu za još jedan korak.
„Faren, zar ne“, reče blago Akarin. „Crn, osmonog i otrovan?“
Faren klimnu. „Da“, odgovori on. „Pa, osim nogu.“
„Čast mi je što te upoznajem.“
Lopov ponovo klimnu. „I meni.“ On pogleda u Serija. „Pa, ovaj sastanak
će biti zabavan. Pratite me.“
Faren se zaputi ka kraju uličice, a njegov pratilac uputi Sonei i Akarinu
znatiželjan pogled pre nego što požuri za njim. Seri pogleda u Soneu, Akarina
i Gola, a zatim im pokaza da pođu. Ušli su za njim u uzani procep izmedu
dve zgrade na kraju uličice. Na pola puta kroz procep, krupni čovek prepreči
Farenu put.
„Ko su ovi?“ zahtevao je da zna, pokazavši u Soneu i Akarina.
„Gosti“, odgovori Seri.
Čovek je oklevao, a onda nevoljno prođe kroz jedna vrata. Faren uđe za
njim u zgradu. Usledio je kratak hodnik, a onda stepenište. Na vrhu, Faren
stade pred vrata i okrenu se da pogleda Serija.
„Trebalo bi prvo da ih pitamo pre nego što ih uvedemo.“
„I pustimo ih da satima raspravljaju oko toga?“ Seri odmahnu glavom.
„Nemamo vremena.“
„Dobro, upozorio sam te.“
Faren otvori vrata. Sonea uđe za njima đvojicom i nađe se u luksuznom
okruženju. Tapacirane fotelje bile su razmeštene u grubom krugu. Izbrojala je
sedam zauzetih fotelja. Sedmorica ljudi koji stoje iza njih su zaštitnici
Lopova, pretpostavi ona.
Nije teško pogoditi ko je koji Lopov. Ćelavi čovek je očigledno Sevli.
Žena oštrog nosa i crvene kose je verovatno Zil, a čovek sa bradom i gustim
obrvama mora da je Limek. Pogledavši oko sebe, Sonea se zapita da li su
telesne sličnosti sa životinjama razlog za životinjska imena, ili su se oni
potrudili da izgledaju kao stvorenje koje su odabrali. Možda i jedno i drugo,
zaključi ona.
Oni koju su sedeli u foteljama pogledaše u nju i Akarina, neki sa izrazima
gneva i uvređenosti, a neki sa zbunjenim licima. Jedno lice joj je poznato.
Sonea se osmehnu kada je srela Ravijev pogled.
„Ko su ovi ljudi?“ zatraži Sevli odgovor.
„Serijevi prijatelji“, reče Faren. Prišao je jednoj od praznih fotelja i seo u
nju. „Insistirao je da ih dovede.“
„Ovo je Sonea“, odgovori ostalim Lopovima Ravi. Pogled mu pređe na
Akarina. „Što znači da si ti bivši visoki gospodar “
Užas i zbunjenost se pretvoriše u iznenađenost.
„Čast je konačno vas sve upoznati“, odgovori Akarin. „Naročito tebe,
gospodaru Senfele.“
Sonea pogleda čoveka koji je stajao iza Ravijeve fotelje. Stari čarobnjak
je obrijao bradu, što je verovatno bio razlog zbog koga ga nije prepoznala na
prvi pogled. Poslednji put ga je videla kada je Faren pokušao da ga uceni da
bi ga naterao da je nauči magiji, imao je dugu belu bradu.
Ona je bila opijena, u uzaludnom pokušaju da se kontroliše njena magija,
i mislila je da je sanjala taj susret dok joj Seri kasnije nije ispričao za taj
sastanak. Senfel je bledog lica zurio u Akarina.
„Dakle“, reče on, „konačno si me pronašao."
„Konačno?“ Akarin podiže ramena. „Veoma dugo znam za tebe, Senfele.“
Starac iznenađeno trepnu. „Znao si?“
„Naravno“, odgovori Akarin. „Tvoja navodna smrt nije bila baš
ubedljiva. Još nisam siguran zašto si nas napustio.“
„Smatrao sam da vaša pravila... guše. Zašto ništa nisi učinio?“
Akarin se osmehnu. „Hajde, kako bi onda moj prethodnik izgledao? Nije
čak ni primetio da te nema. Ovde nisi pravio nikakvu štetu, tako da sam
odlučio da te pustim da ostaneš.“
Stari čarobnjak se nasmeja, kratkim, neprijatnim roptanjem. „Zaista imaš
naviku da kršiš pravila, Akarine od Delvona.“
„I čekao sam trenutak kada ćeš mi biti potreban“, dodade Akarin.
Senfel se uozbilji. „Gilda te je zvala“, reče on. „Izgleda da si ti potreban
njima. Zašto nisi odgovorio?“
Akarin pređe pogledom po licima Lopova. „Zato što Gilda ne sme da zna
da smo ovde.“
Pogledi Lopova ispuniše se zanimanjem.
„Zašto to?“ upita Sevli.
Seri istupi. „Akarinova priča nije kratka. Može li neko da donese još
fotelja?“
Čovek koji ih je dočekao u uličici napusti prostoriju, a zatim se vrati sa
dve obične drvene stolice. Kada su svi seli, Akarin pogleda po prstenu lica i
duboko udahnu.
„Prvo mi dozvolite da vam ispričam kako sam se sreo sa Sačakancima“,
poče on.
Dok je ukratko opisivao svoj susret sa Dakovom, Sonea je posmatrala
lica Lopova. Isprva su smireno slušali, ali kada je opisao Ičanije, njihovi
izrazi ispoljiše uznemirenost i zabrinutost. Ispričao im je o špijunima, i kako
je zavrbovao Serija da ih traži, i oni sa iznenađenjem i zanimanjem pogledaše
Soneinog starog prijatelja.
A onda, kada im je ispričao za njihovo izgnanstvo u Sačaku, Sevli
zgađeno uzviknu.
„U Gildi su budale“, reče on. „Trebalo je da te zadrže ovde dok ne
saznaju da li su Ičaniji stvarni.“
„Možda je sreća što to nisu učinili“, reče Akarin. „Ičaniji ne znaju da sam
ovde, a to nam daje prednost. Iako sam snažniji od bilo kog čarobnjaka
Gilde, nisam dovoljno snažan da pobedim osam Ičanija. Sonea i ja bismo
mogli da pobedimo jednog ako je odvojen od ostalih. Međutim, ako Ičaniji
saznaju da smo ovde, udružiće se i uloviće nas.“
Pogledao je po krugu okupljenih. „Zato nisam odgovorio na pozive Gilde.
Ako Gilda zna gde sam, Ičaniji će pročitati to iz uma prvog čarobnjaka koga
zarobe.“
„Ali nama dozvoljavaš da to znamo“, primeti Sevli.
„Da. To je rizik, ali ne preveliki. Očekujem da će se ljudi iz ove
prostorije dobro kloniti Sačakanaca. A ako bilo kakva glasina o našem
prisustvu stigne do širih krugova naseljenika može biti odbačena kao prazna
želja.“
„Pa šta želiš od nas?“ upita Ravi.
„Žele da im pomognemo da izdvoje jednog Sačakanca od ostalih“,
odgovori Zil.
„Da“, potvrdi Akarin. „I da nam date pristup i vodiče za Lopovski drum
po celom gradu.“
„On ne pokriva sve delove Unutrašnjeg kruga“, upozori Sevli.
„ Ali zgrade su uglavnom prazne“, reče Zil. „Zaključane su, ali to se da
srediti.“
Sonea se namršti. „Zašto su zgrade prazne?“
Žena pogleda Soneu. „Kralj je rekao Kućama da napuste Imardin. Pitali
smo se zašto, dok nam Senfel malopre nije ispričao za poraz kod Utvrde i
Kalije.“
Akarin klimnu. „Gilda je shvatila da je svako u Imardinu mogući izvor
magije za Ičanije. Posavetovali su kralja da isprazni grad.“
„Ali on je samo kućama rekao da odu, zar ne?“ reče Sonea. Kada Lopovi
klimnuše, osetila je nalet gneva. „Šta je sa ostatkom ljudi?“
„Pošto Kuće odlaze, svi ostali su shvatili da se nešto sprema“, reče joj
Seri. „Koliko sam čuo, hiljade ljudi se spakovalo i zaputilo u unutrašnjost.“
„Šta je sa življima?“, upita ona.
„Oni će već da se zakopaju“, uveri je Seri.
„U straćarama, izvan gradskih zidova, gde će Ićaniji prvo stići.“
Odmahnula je glavom. „Ako Ičaniji odluče da stanu i osnaže se, življi neće
imati nikakve šanse.“ Osetila je kako bes u njoj narasta. „Mogu da verujem
da je kralj toliko glup, ali ne i Gilda. Mora da postoje stotine potencijalnih
čarobnjaka u straćarniku. Njih treba prvo skloniti.“
„Potencijalnih čarobnjaka?“ Sevli se namršti. „Kako to misliš?“
„Gilda traži potencijalne čarobnjake samo među decom Kuća“, reče
Akarin, „ali to ne znači da ljudi iz drugih staleža nemaju magijski potencijal.
Sonea je dokaz toga. Njoj je bilo dozvoljeno da se pridruži Gildi samo zato
što su njene moći toliko velike da su razvile bez pomoći. U nižim staležima
verovatno postoje stotine čarobnjaka.“
„I svi su privlačnije žrtve za Ičanije od čarobnjaka“, reče Sonea.
„Čarobnjaci koriste svoje moći da se bore, tako da ne ostaje previše moći da
se oduzme nakon što budu poraženi.“
Lopovi razmeniše poglede. „Mislili smo da će napadači da nas ignorišu“,
promrmlja Ravi. „Sada izgleda da će nas požnjeti kao neki magijski usev.“
„Osim...“ Sonei zastade dah i ona pogleda Akarina. „Osim ako im neko
ne oduzme moći pre nego što to učine Ičaniji.“
Oči mu se raširiše kada je shvatio šta ona predlaže, ali se zatim namršti.
„Da li će oni pristati na to? Neću na silu uzeti snagu ni od jednog
Kajrelijanca.“
„Mislim da većina hoće, kada budu shvatili zašto nam je potrebna.“
Akarin odmahnu glavom. „Ali bilo bi nemoguće organizovati se. Morali
bismo da ispitamo hiljade ljudi, i da svima objasnimo šta ćemo da im radimo.
Možda ćemo imati samo jedan dan za pripremu.“
„Da li razmišljate o onome o čemu ja mislim da razmišljate?“ upita
Senfel.
„Šta je to?“ Sevli je izgledao zbunjeno. „Ako razumeš, Senfele, objasni
mi.“
„Ako pronađemo žitelje straćarnika koji imaju magijski potencijal, Akarin
i Sonea mogu da oduzmu njihovu moć“, reče Senfel.
„Ne samo što ćemo Ičanijima oduzeti žetvu, već ćemo naše čarobnjake
učiniti snažnijima“, reče Zil, uspravivši se u fotelji.
Naše čarobnjake? Sonea potisnu smešak. Izgleda da su nas Lopovi
prihvatili.
„Ali da li će življi pristati na to?“ upita Akarin. „Ne vole baš previše
čarobnjake.“
„Hoće ako mi to zatražimo od njih“, reče Ravi. „Bez obzira na to šta življi
misle o nama, priznaju da smo se borili za njih tokom i nakon prvog
Pročišćenja. Ako pozovemo na pomoć u borbi protiv napadača, do kraja dana
ćemo imati hiljade dobrovoljaca. Možemo da im kažemo da imamo i par
naših čarobnjaka. Ako misle da niste iz Gilde, pre će pristati da vam
pomognu.“
„Vidim samo jedan problem“, reče Sevli. „Ako učinimo to, hiljade živalja
će vas videti. Čak i ako vas ne prepoznaju, videće vaša lica. Ako im Ičaniji
pročitaju umove...“
„Ja mogu da pomognem sa time“, reče Senfel. „Testiraću sve
dobrovoljce. Samo oni sa potencijalom videće Soneu i Akarina. To znači da
će samo oko stotinak znati da su ovde.“
Seri se osmehnu. „Vidiš, Senfele, ipak si koristan.“
Stari čarobnjak uputi Seriju oštar pogleda, a zatim se ponovo okrenu
Akarinu. „Ako podstaknemo ove dobrovoljce da ostanu na jednom mestu -
skloništima sa udobnim krevetima i velikodušnom zalihom hrane - povratiće
moć i uspeće da vam ponovo sutra uvećaju moći.“ Akarin pogleda
čarobnjaka, a onda klimnu. „Hvala ti, Senfele.“
„Nemoj još da mi se zahvaljuješ“, odgovori Senfel. „Možda pobegnu čim
me vide.“
Sevli se zakikota. „Mogao bi barem sada da pokušaš da budeš šarmantan,
Senfele.“ Ignorisao je starčev uvređeni pogled, i pogledao po krugu. „Sada
kada znamo prirodu Ičanija, vidim da predlozi koje sam imao za način borbe
protiv njih neće delovati. Trebalo bi da im se što je više moguće sklanjamo
sa puta,“
„Da“, složi se Faren. „I da upozorimo i življe da ih se klone.“
„Još bolje“, reče Ravi, „da uvedemo življe u hodnike. Biće tesno, a
vazduh možda bude bio loš, ali“, on pogleda Senfela, „čarobnjačke“, borbe ne
traju drugo, koliko sam ja čuo.“
„Dakle, kako ćemo da namamimo nekog od Ičanija da se odvoji od
glavne grupe?“ upita Zil.
„Čuo sam da Limek ima dobrog krojača“, reče Seri, uputivši Lopovu
žbunastih obrva značajan pogled.
„Voleo bi da nosiš odoru?“ reče čovek dubokim glasom.
„Oh, nikada ne bi poverovali da čarobnjak može da bude tako nizak“,
naruga se Faren.
„Haj!“ pobuni se Seri. On pokaza ka Sonei. „Postoje niski čarobnjaci.“
Faren klimnu. „Pretpostavljam da bi izgledao uverljivo u polazničkoj
odori.“
Sonea oseti kako je nešto očeša po ruci, spusti pogled i ugleda kako je
Akarin prstima blago dodiruju po koži.
— Ovi ljudi su hrabriji nego što sam mislio, posla on. Izgleda da
razumeju kako su opasni i moćni Ičaniji, a i dalje su voljni da se bore protiv
njih.
Sonea se osmehnu i posla mu kratku sliku živalja kako bacaju kamenje
na čarobnjake tokom Pročišćenja, a zatim kanalizacionog sistema koji je
omogućio Seriju da ih uvede u grad.
— Zašto ne bi bili? Godinama se bore i nadmudruju sa čarobnjacima.
 Trideset drugo poglavlje

Poklon

Nešto zagolica Rotena u nozdrvama. Kako je kinuo, otvori oči.

Ležao je ničice u suvoj travi. Kada se prevrnuo, osetio je ubod bola u
ramenu. Vratiše mu se sećanja na prethodno veče: pristizanje kola, mladi
ratnik kojeg je Ičaniji saterao u ćošak, gospodar Jikmo na prozoru kuće,
uništavanje kola, Kariko, krvavi dragulj, bežanje...
Pogledavši oko sebe, video je da je u ambaru. Po uglu zraka svetlosti
koji su probijali kroz proreze na drvetu, vide da je blizu podneva.
Kako se uspravio u sedeći položaj, osetio je snažniji bol. Zavukao je
ruku pod odoru i dotakao se po ramenu. Nalazilo se više nego što bi trebalo.
Sklopivši oči, poslao je um ka unutra i sa užasom pogledao svoje rame. Dok
je spavao, njegovo telo je upotrebilo moći koje su se vraćale da počne
isceljivanje slomljenih kostiju u njegovoj ruci i ramenu. Ali nešto nije bilo
kako treba.
Uzdahnuo je. Nesvesno samoisceljivanje je jedna od prednosti
čarobnjaka, ali nije bilo pouzdano. Kosti su se krivo namestile, pod lošim
uglovima. Iskusan iscelitelj bi mogao da ih slomi i ponovo namesti, ali za
sada mora da izdrži neugodnost i ograničenost pokreta.
Ustajanje mu izazva kratak nastup vrtoglavice i gladi. Prišao je vratima
ambara i provirio napolje. Ambar su okruživale kuće, ali sve je bilo tiho.
Najbliža zgrada mu je izgledala poznata. Naježio se kada je shvatio da je to
kuća u kojoj se suočio sa Karikom.
Bio je krajnje nevoljan da napusti zaštitu ambara. Sačakanci su možda još
u naselju i traže zamenu za vozila. Treba da sačeka do sumraka, a onda da se
iskrade pod zaklonom noći.
A onda je kod zadnjih vrata ugledao jednog od čarobnjaka kako leži.
Prethodne noći tamo nije bilo tela. To je mogao biti samo jedan čarobnjak:
gospodar Jikmo.
Roten istupi na sunce i požuri do prilike u crvenoj odori. Zgrabio je
Jikma za ramena i prevrnuo ga. Čarobnjakove oči su slepo zurile u nebo.
Na ratnikovoj bradi su se nalazile osušene pruge krvi. Odora mu je bila
pocepana i prašnjava. Prisetivši se, Roten se seti trenutka kada se prednji deo
kuće urušio unutra. Pretpostavio da je da je Jikmo pobegao. Umesto toga,
izgleda da je u eksploziji smrtno ranjen.
Roten zavrte glavom. Jikmu su se divili i poštovali ga u Gildi. Iako nije
bio snažan čarobnjak, oštrim umom i sposobnošću da podučava polaznike sa
poteškoćama, Balkan i Akarin imali su visoko mišljenje o njemu.
Upravo zbog toga ga je Akarin i odabrao za Soneinog učitelja, pomisli
Roten. Mislim da je volela Jikma. Potrešće se kada čuje za njegovu smrt.
Kao i ostatak Gilde. Razmislio je da li da prenese vesti, ali zbog nečeg je
oklevao. Gilda sigurno zna, po tišini nakon bitke, da su svi nestali. Sačakanci
nisu sigurni. Bolje je da im ne kažem ništa što ne znaju, pomisli on.
Podigavši se, Roten se okrenu ka kući. Pažljivo je ušao i prišao prednjim
vratima. Na putu je zjapila velika rupa. Uništeni ostaci dvoja kola sačinjavali
su dve gomile na sredini puta.
Otišli su.
Među kršem su ležala tri tela. Roten pažljivo pogleda kuće sa obe strane,
zatim izađe napolje.
„Čarobnjače!“
Roten se okrenu, a onda se opusti kada ugleda momčića kako trči ka
njemu. Zapamtio je dečaka tokom evakuacije naselja. Bile su potrebne grube
Jikmove reči da ga ubede da ne ostane da posmatra borbu.
„Šta radiš ovde?“ reče Roten.
Dečak stade, a nevešti naklon koji je načinio bio je gotovo smešan.
„Vratio sam se da vidim šta se dogodiio, gospodaru“, odgovori on. Pogled mu
odluta do kola. „Da li je to neprijatelj?“
Roten priđe telima i pregleda ih. Svi su bili Sačakanci. Primetio je brojne
ožiljke na njihovim rukama. „Robovi“, reče on. Pažljivije je pogledao.
„Izgleda da su bili povređeni kada smo udarili kola. Ovo su gadne rane, ali
ništa što nije moglo biti isceljeno, i ništa što bi ih brzo ubilo.“
„Mislite li da su Sačakanci ubili svoje ljude?“
 „Možda.“ Roten se ispravi i pređe pogledom preko mrtvih Sačakanaca.
„Da. Ove posekotine na zglobovima nisu od komada drveta.“
„Pretpostavljam da nisu želeli da ih robovi usporavaju“, reče dečak. „Da
li si pretražio selo?“ upita Roten.
Dečak klimnu glavom.
„Da li si video još nekog čarobnjaka Gilde?“
Dečak ponovo klimnu, a onda obori pogled. „ Ali svi su mrtvi.“ Roten
uzdahnu. „Ima li još nekih konja ovde?“
Dečak se isceri. „Ovde ne, ali mogu da vam dovedem jednog. Moj tata
obučava trkačke konje za kuću Aran. Imanje nije daleko, mogu da otrčim
tamo i natrag za pola sata.“.
„Onda dovedi konja.“ Roten pogleda na kuće. „I ljude da se postaraju za
tela.“
„Gde želite da ih stave? Na groblje Kalije?“
Groblje. Roten pomisli na misteriozno groblje u šumi iza Gilde, a onda na
Akarinove tvrdnje da je crna magija bila u opštoj upotrebi pre nego što je
zabranjena. Iznenada, razlog za postojanje grobova postade savršeno jasan.
„Zasad“, reče Roten. „Ostaću da ih identifikujem, a onda ću da odjašem
ka gradu.“

Kao i mnogi ljudi pre nje, žena koja je ušla u prostoriju oklevala je kada
je ugledala Soneu.
„Znam, veo je ipak suvišan“, reče Sonea, govoreći naglaskom straćarnika.
„Kažu da moram da nosim ovo tako da niko ne bi saznao ko su čarobnjaci
Lopova.“ Veo je bio Takanova ideja. Nositi veo značilo je da čak ni stotina
potencijalnih čarobnjaka od kojih je uzimala moć ne mogu da je vide. Akarin,
koji je primao ljude u susednoj prostoriji, nosio je masku.
„Sonea“, žena prošapta.
Sonea oseti uznemirenost. Pažljivo je pogledala, a onda sklonila veo kada
je prepoznala ženu.
„Džona!“
Ona pojuri preko sobe i čvrsto zagrli tetku.
„To si zaista ti“, reče Džona, nagnuvši se unazad da bi osmotrila Soneu.
„Mislila sam da te je Gilda oterala.“
„I jeste.“ Sonea se isceri. „ Ali vratila sam se. Ne možemo da dozvolimo
ovim Sačakancima da unište grad, zar ne?“
Različita osećanja pređoše ženinim licem. Nakon brige i straha usledio je
kiseli osmeh. „Ti, vala, znaš kako da se uvališ u nevolju.“ Pogledala je po
prostoriji. „Naterali su me da satima čekam. Mislila sam da ću da kuvam, ili
tako nešto, ali rekli su mi da imam neku magijsku sposobnost, i da treba da
pomognem njihovom čarobnjaku.“
„Zaista?“ Sonea smesti tetku u fotelju, a onda ode do svog sedišta sa
druge strane stola. „Mora onda da sam nasledila svoje sposobnosti sa
majčine strane. Daj mi ruku.“
Džona joj je pruži. Sonea prihvati njenu šaku i raširi čula. Osetila je mali
izvor moći. „Nije veliki. Zato su te naterali da čekaš. Kako su Ranel i moji
mali rođaci?“
„Kerel brzo raste. Hana je plačljivica, ali neprestano joj govorim da će to
da preraste. Da je Ranel znao da si ovde, i on bi došao, ali mislio je da zbog
svog hramanja neće biti od koristi.“
„Volela bih da ga vidim. Možda nakon svega ovoga... Napraviću malu
posekotinu na tvojoj nadlanici, ako ti ne smeta.“
Džona slegnu ramenima. Sonea otvori kutiju na stolu i izvadi mali nož
koji joj je Seri dao. Smatrao je da malo sečivo neće toliko uplašiti življe kao
veliko. Ovo je bilo tako malo, da su na njegov račun zbijali šale.
Sonea poseče nadlanicu Džonine šake tim nožem, i položi prst na
posekotinu. Kao i svi prethodni življi, Džona se opusti kada Sonea izvuče
energiju iz nje. Kada je Sonea prestala i zacelila posekotinu, žena se ispravi.“
„To je bio... veoma čudan osećaj“, reče Džona. „Nisam mogla da se
pomerim, ali osetila sam se tako pospano da nisam ni želela.“
Sonea klimnu. „Tako većina ljudi kaže da se oseća. Nisam sigurna da bih
mogla to da radim da je neprijatno. Sada, reci mi šta ste u poslednje vreme ti
i Ranel radili.“
Problemi koje joj je Džona ispričala, bili su dražesno jednostavni i obični.
Sonea je saslušala, a zatim joj ispričala sve što se dogodilo od njihovog
poslednjeg susreta, uključujući neke od svojih sumnji i strahova. Na kraju
priče, Džona je ispitivački pogleda.
„Teško je poverovati da je tiho malo dete koje sam morala da odgajam
izraslo u tako važnu osobu“, reče ona. „A ti si sa ovim Akarinom, visokim
gospodarom Gilde i sve.“
 „Više to nije“, podseti je Sonea.
Džona odmahnu rukom. „Nije ni bitno. Koliko si sigurna u njega? Da li
misliš da ćeš da se udaš za njega?“
Sonea oseti kako joj se lice crveni. „N... ne znam. Ja...“
„Da li bi prihvatila?“
Brak? Sonea je oklevala, a onda polako klimnula.
„Ali niste ni pričali o tome, zar ne?“ Džona se namršti i nagnu napred.
„Da li si oprezna?“ promrmlja ona.
„Postoje...“ Sonea proguta. „Znam da postoje načini, magijski, da se
postaraš da žena ne... To je jedna od prednosti koju čarobnjaci imaju. Akarin
to ne bi želeo.“ Lice joj postade još crvenije. „Sigurno ne sada. Ne bi bilo
mudro, sa svim borbama koje se događaju.“
Džona klimnu i potapša Sonei po ruci. „Naravno. Onda, možda kasnije.
Kada se sve ovo završi.“
Sonea se nasmeši. „Da. I kada budem spremna. Što ne mora da bude
odmah.“
Žena uzdahnu. „Lepo je videti te, Sonea. Takvo je olakšanje znati da si se
vratila.“ Ona se uozbilji. „Ali takođe i nije. Volela bih da si negde daleko i da
si bezbedna. I volela bih da ne moraš da se boriš sa ovim Sačakancima.
Bićeš... bićeš oprezna, zar ne?“
„Naravno.“
„Ne pokušavaj ništa glupo.“
„Neću. Ne sviđa mi se previše pomisao na umiranje, Džona. To je dobra
zaštita od gluposti.“
Kucanje na vratima ih prekide.
„Da?“ reče Sonea.
Vrata se otvoriše i Seri se uvuče unutra noseći veliku vreću. Široko se
smešio.
„Pričate?“ reče on.
„Da li si ti ovo uredio?“ upita Sonea.
„Možda sam“, odgovori prepredeno Seri.
„Hvala ti.“
Slegnuo je. Džona ustade. „Kasno je. Moram da se vratim svojoj
porodici“, reče ona. „Već sam predugo odsutna.“
Sonea obiđe sto i ponovo zagrli tetku. „Čuvaj se“, reče ona. „Poljubi
Ranela za mene. I reci mu da ništa ne pominje da smo ovde. Nikome.“ Džona
klimnu, a onda se okrenu i ode iz prostorije.
„Nema ih više“, reče Seri. „Odvešću te natrag u tvoje odaje."
„Šta je sa Akarinom?“
„On te čeka tamo. Hajde.“
Prišavši vratima u zadnjem delu prostorije, on je povede u hodnik. Na
kraju su ušli u mali orman. Seri odveza uže koje je visilo iz rupe na krovu i
kako je puštao da mu klizi kroz šake, pod ormana se polako spuštao.
„Lep ste par“, reče Seri.
Sonea se okrenu i namršti se ka njemu. „Džona i ja?“
On se iskezi i odmahnu glavom. „Ti i Akarin.“
„Stvarno to misliš?“
Pod se zaustavi pred još jednim vratima. Seri ih otvori i oni se nađoše u
poznatom hodniku. Par koraka kasnije, prošli su kroz velika metalna vrata
njegovih gostinskih odaja. Akarin je sedeo pred stolom punim tanjirima sa
svežom hranom, i držao je čašu vina u ruci. Pored njega je bio Takan.
Akarin pogleda Soneu i osmehnu se. Primetila je da je Takan pažljivo
posmatra, i poče da se pita o čemu su razgovarali pre nego što je došla.
„Serini“, reče Akarin. „Ponovo si se tako velikodušno postarao za nas.“
On podiže čašu. „Anurensko crno, ništa manje.“
Seri slegnu. „Ništa se ne štedi za branitelje grada.“
Sonea sede i poče da jede. Iako je bila gladna, hrana joj je poput kamenja
padala u stomak i ona uskoro izgubi apetit kada su počeli da raspravljaju o
planovima za sutra. Nisu dugo pričali kada Akarin zaćuta i pažljivo je
osmotri. „Moć ti se oseća“ reče on tiho. „Moram da te naučim kako da je
sakriješ.“
Akarin joj pruži ruku. Kako ju je prihvatila, osetila je kako njegovo
prisustvo jača na ivici uma. Sklopila je oči.
— Ovo je ono što ja osećam
Istog trenutka je osetila kako iz njega zrači moć, poput sjajne magle.
— Vidim je.
— Dopuštaš da ti moć curi kroz barijeru koja okružuje tvoju prirodnu
oblast magijskog uticaja. Moraš da ojačaš barijeru. Ovako.
Sjaj izblede i nestade. Usredsredivši se na sopstveno telo, osetila je
unutar sebe nagomilanu moć. Nije imala priliku da razmotri koliko je snage
dobila od živalja. Pokušala je da broji dobrovoljce, ali zabrojala se oko
tridesetog.
Sada se divila ogromnoj moći koju je držala, zatvorenoj unutar barijere
njene kože. Ali ta barijera je bila dovoljno snažna samo da zadrži njen
prirodni nivo moći. Mora da upotrebi malo dodatne magije da je ojača.
Usredsredivši se, počela je da šalje postojan mlaz energije u barijeru.
— Tako je.
Umesto da se povuče, Akarinov um se zadrža.
— Pogledaj me.
Otvorila je oči. Jeza joj se spusti niz kičmu kada je shvatila da u isto
vreme može i da ga vidi i da ga oseti. Njegov izraz bio je zamišljeni izraz
koji je uvek imao kada bi ga zatekla kako je posmatra... sada je sigurno znala
šta je tada mislio. Osetila je kako joj se lice rumeni, a krajevi njegovih usana
se izviše.
A onda njegov um izblede i on joj pusti ruku. Kada je skrenuo pogled,
osetila je nejasno razočarenje.
„Trebalo bi da napravimo krvave dragulje jedno za drugo. Doći će trenuci
u sledećih par dana kada će nam biti potrebno da se potajno
sporazumevamo.”
Krvavi dijamanti. Njeno razočarenje nestade i zameni ga
zainteresovanost.
„Potrebno nam je malo stakla.“ On pogleda Takana. Sluga ustade i ode
do kuhinje, a zatim se vrati i odmahnu glavom.
„Nema ničega...“
Akarin uze vinsku čašu, a zatim pogleda Serija. „Da li bi imao nešto
protiv da polomim ovo?“
Seri slegnu. „Slobodno razbijaj.“
Čaša se slomi kako Akarin udari njome o sto. Uzeo je jednu krhotinu i
dao je Sonei, a zatim uzeo jednu za sebe. Seri je posmatrao, očigledno
pucajući od znatiželje.
Zajedno, Sonea i Akarin istopiše komade stakla u male kuglice. Akarin
uze jedan komad stakla i poseče se po dlanu. Sonea učini isto. Ponovo ju je
uhvatio za ruku i ona oseti kako njegov um dodiruje njen. Pratila je uputstva
kako da upotrebi krv i magiju na vrelom staklu.
Kada su se dragulji ohladili, Takan postavi mali zlatni kvadrat na sto. On
se podiže i poče da lebdi pred Akarinovim licem, a onda poče da se
uobličuje u dva prstena. Kada je Akarin ubacio svoj krvavi dragulj na jedan
prsten, Sonea namesti svoj na drugi. Primetila je kako dragulj štrči na
unutrašnjoj strani oboda, omogućavajući dodir sa kožom nosioca.
Zlatne kandže prstena se sklopiše oko dragulja. Akarin uze dva prstena iz
vazduha, držeći ih za obruče, a onda se okrenu i svečano pogleda Soneu.
„Sa ovim prstenovima moći ćemo međusobno da vidimo misli. To ima
neke... mane. Ponekada čuti i tačno znati kako te druga osoba posmatra može
biti neprijatno iskustvo. Može da okonča prijateljstvo, pretvori ljubav u
prezir, i uništi obzir prema sebi.“ On zastade. „Ali takođe može da produbi
razumevanje. Ne bi trebalo da ih nosimo više nego što moramo.“
Sonea uze prsten i razmotri njegove reči. Da pretvori ljubav u prezir? Ali
on nikada nije rekao da je voli. Ona pomisli na Džonine reči. „Ali niste ni
pričali o tome, zar ne?“
Nije bilo potrebe, reče ona sebi. Samo povremeni pogled na misli bio je
dovoljan.
Da li je tako?
Pogledala je prsten i našla se rastrzana između dve mogućnosti: ili ju je
voleo i plašio se će prsten sve pokvariti, ili nije i plašio se da će prsten da
otkrije istinu.
Ali kada se njegov um malopre zadržao u njenom, bila je sigurna da je
osetila više od požude.
Stavila je prsten na sto. Sutra će im biti potrebni. Sutra će da otkriju
koliko će ih koštati. Zasad nije bilo potrebe da vidi više nego što je već
nazrela u njegovom umu.
Seri naglo ustade. „Voleo bih da ostanem, ali moram da se postaram za
druge stvari.“ zastao je, a onda mahnuo ka džaku, koji je ostavio na fotelji.
„Još odeće. Pomislio sam da bi vam bolje odgovarali nego ono što sada
nosite.“
Akarin klimnu. „Hvala ti.“
„Laku noć.“
Nakon što je Seri otišao, Takan takođe ustade. „Kasno je“, reče on. „
Ako vam ne trebam...?“
Akarin odmahnu glavom. „Ne. Naspavaj se, Takane.“ Pogledao je u
Soneu. „Trebalo bi i mi da se odmorimo.“
 On ustade i ode u spavaću sobu. Sonea pode za njim, a onda zastade
kada je ugledala vreću na fotelji. Uzevši je, onda je odnese u spavaću sobu.
Akarin pogleda u vreću koju je bacila na krevet. „Kakvo li nam je
prerušavanje Seri spremio?“
Ona otvori vreću i izvrnu je. Iz nje ispade gomila crne odeće. Pogledala
je Akarina, a onda raširila odeću po krevetu.
Bile su to odore. Čarobnjačke odore.
Akarin je sumornog izraza lica zurio u njih.
„Ne možemo da ih nosimo“, reče on tiho. „Nismo čarobnjaci Gilde. To je
zločin.“
„Onda će sutra Gilda biti previše zauzeta hapšenjem ljudi da bi se borila
sa Ičanijima“, reče ona. „Na ulicama će biti stotine nečarobnjaka u odorama,
koji će pokušati da namame Ičanije da se razdvoje.“
„Ovo je... drugačije. Mi smo izbačeni. A ovi su crni. Neće nas pomešati
sa običnim čarobnjacima.“
Sonea pogleda u vreću. Još je bila dopola puna. Posegnuvši unutra, ona
izvuče dva para pantalona i dve košulje. I jedno i drugo im je odlično
odgovaralo.
„Čudno. Zašto bi nam dao dva kompleta odeće?“
„Izbor.“
„Ili bi trebalo da ih nosimo odore ispod ovoga.“
Akarin zažmiri. „I u određenom trenutku uklonimo spoljnu odeću?“
„Možda. Moraš da priznaš, biće zastrašujuće. Dva crna čarobnjaka...“
Duboko je udahnula i pogledala u krevet, a onda osetila čudnu jezu kada je
shvatila da gleda u dva para odora pune dužine - odora diplomiranih
čarobnjaka.
„Ne mogu ovo da nosim!“ usprotivi se ona.
Akarin se zakikota. „Sada kada si se složila sa mnom, ja se
predomišljam. Mislim da je možda tvoj prijatelj suptilan i pametan kao što
sam i mislio.“ Sagnuo se i prešao rukom preko tkanine. „Ne bi trebalo da se
pokažemo u njima, osim ako nas drugi ne otkriju. Ali kada se to dogodi,
možda će Sačakancima izgledati da nas je Gilda prihvatila. Značenje toga
daće Kariku razlog da zastane.“
„A Gilda?“
On se namršti. „Ako zaista žele da se vratimo, moraće da prihvate sve što
mi jesmo“, on promrmlja. „Ipak, ne možemo da zaboravimo ono što smo
naučili.“
Sonea obori pogled. „Znači, crne odore su za crne čarobnjake.“
„Da.“
Ona se namršti. Pomisao na to da se šepuri u ovoj odori pred Rotenom...
izazva joj oštar bol. Ali Roten je mrtav.
Uzdahnula je. „Više bih volela ako bi crnu magiju nazvali višom magijom,
ali ako nas Gilda prihvati natrag, pretpostavljam da nas ne bi nazvali višim
čarobnjacima. Taj izraz je već zauzet.“
Akarin odmahnu glavom. „Ne, crne čarobnjake treba sprečiti da misle da
su viši od ostalih.“
Sonea ga pažljivo pogleda. „Misliš li da će nas prihvatiti?“
Akarinove podiže obrve. „Čak i da preživi, Gilda nikada neće biti ista.“
Sakupio je odore i prebacio ih preko naslona fotelje. „Sada treba da
spavamo. Možda neko vreme nećemo imati drugu priliku.“
Kako je počela da skida odeću, Sonea sede na ivicu kreveta i razmisli o
njegovim rečima. Gilda se već promenila. S toliko mrtvih... osetila je kako
joj se grlo steže kako je pomislila na Rotena.
„Nikada nisam video da neko sedeći dobro spava“, reče Akarin.
Sonea se okrenu i vide da se on zavlači pod pokrivače. Osetila je čudnu
mešavinu uzbuđenja i stidljivosti. Probudivši se jutros i zatekavši se u
krevetu sa njim je promenilo nešto. Sigurno je bilo udobnije od kamena,
pomisli ona, ali to što smo ovde, zajedno, deluje mnogo... namernije.
Sklonila je u stranu vreću i ostatak odeće, a zatim se skinula i uvukla u
krevet. Akarinove oči su bile sklopljene a disanje mu je bilo duboko i u
jednakom ritmu sna. Osmehnula se i posegnula za lampom da je ugasi.
Uprkos tami i dugom danu, ostala je budna. Načinila je majušnu,
slabašnu kuglu svetlosti i okrenula se na drugu stranu da posmatra Akarina,
uživajući u proučavanju svih detalja i obrisa njegovog lica.
A onda se njegove oči otvoriše i zagledaše u njene. Blago mrštenje mu
nabra čelo.
„Trebalo bi da spavaš“, promrmlja on.
„Ne mogu“, reče mu ona.
Njegove usne se razvukoše u osmeh.
„Gde li sam to ranije čuo?“
 *

Kada je Seri ušao u svoje odaje, duboko je udahnuo. Topli, aromatični

miris je ispunjavao vazduh. Osmehnuo se i pratio ga do kupatila, gde je
zatekao Savaru kako se opušta u kadi punoj vode.
„Ponovo si u kadi?“ upita on.
Ona se prepredeno osmehnu. „Da li bi želeo da mi se pridružiš?“
„Mislim da ću se zasad držati na bezbednoj udaljenosti.“
Ona raširi oči. „Onda mi reci šta sam propustila?“
„Samo da donesem stolicu.“
Vratio se u salon, stao na sredinu i uzeo nekoliko dubokih udaha.
Ponovo je osetio snažnu želju da joj sve ispriča. Načinio je dogovor sa
njom: da je obaveštava u zamenu za savete o ubijanju Ičanija. Deo njega bio
je siguran da može da joj veruje, ali drugi deo je šaputao upozorenje.
Koliko je zaista znao o njoj? Bila je Sačakanka. Tražila je i prepoznavala
svoje sunarodnike za njega, znajući da će biti ubijeni. Međutim, to ne znači
da ima na umu interese Kajrelije. Rekla mu je da radi za drugu „frakciju“
Sačakanskog društva i bilo je očigledno da njena odanost pripada njenim
ljudima.
Načinila je dogovor, i do sada je održala svoj deo...
Ali ne može da joj kaže da su se Akarin i Sonea vratili. Ako bi se vesti o
njihovom povratku i pripremama raširile, Ičaniji će pobediti. Ako bi verovao
Savari, a ona ga izda, krivica za pad Kajrelije išla bi njemu na dušu.
A Sonea bi mogla da pogine. Osetio je nejasno krivim zbog skrivanja
informacije od nove žene u njegovom životu zarad stare. Ali ako ugrozim
život stare pogrešno verujući novoj, rezonovao je, osećaću se daleko gore
nego što se sada osećam.
Ali Savara će na kraju saznati. Serijevo srce je tuklo od čudnog,
nepoznatog straha kada je razmislio kako može da reaguje.
Razumeće, kaza on sebi. Kakav bih ja to bio Lopov ako bih odavao tajne
koje su mi poverene? A ona ionako neće ovde ostati dugo. Kada sve budu
gotovo, u svakom slućaju će da me napusti.
Duboko udahnuvši, podigao je stolicu i odneo je u kupatilo. Ona je
prekrstila ruke na ivici kade i oslonila bradu na njih.
 „Pa, šta su Lopovi odlučili?"
„Svidele su im se naše ideje“, reče joj. „Limek je uposlio svoje ljude da
prave odore.“
Ona se iskezi. „Nadam se da ti ljudi brzo trče.“
„Koristiće Lopovski drum da pobegnu. Takođe, poslali smo ljude koji
traže pogodna mesta za zamke.“
Klimnula je. „Gilda je danas umno pozvala Akarina.“
Glumio je iznenađenost. „Šta je rekao?“
„Nije odgovorio.“
Seri se namršti. „Misliš li da je...?“
„Mrtav?“ Ona blago podiže ramena. „Ne znam. Možda. Ili je možda
previše opasno da odgovori. Mogao bi da privuče pažnju pogrešnih ljudi.“
On klimnu i shvati da mu je i previše lako da izgleda zabrinuto. Raširivši
ruke, ona ga pozva ka sebi.
„Dođi ovamo, Seri“, ona promrmlja. „Ostavljaš me ovde po ceo dan
samu. Devojci postane dosadno.“
Ustao je i prekrstio ruke. „Ceo dan? Čujem da si se iskrala do Tržnice.“
Ona se zakikota. „Pomislila sam da možda jesi. Otišla sam da uzmem
nešto što sam dala zlataru da mi napravi. Vidi.“
Na rubu kade se nalazila mala kutija. Ona je uze i preda mu. „Poklon za
tebe“, reče ona. „Napravljeno za tebe od par dragulja iz mojih noževa.“
Podigavši poklopac, Seriju zastade dah kada ugleda unutra čudni srebrni
privezak. Složena, žiličasta krila širila su se iz duguljastog tela. Istovetni žuti
odsjaji su sačinjavali oči insekta, a zeleni kamenovi su krasili njegov savijeni
rep. Stomak je bio načinjen od jednog velikog, glatkog rubina.
„U mojoj zemlji se smatra da je sreća ako inava sleti na tebe pred bitku“,
reče mu ona. „On je takođe glasnik razdvojenih ljubavnika. Primetila sam da
kajrelijanski muškarci ne nose nakit, ali možeš da ga držiš ispod odeće.“ Ona
se osmehnu. „Uz kožu.“
On oseti krivicu. Izvadivši privezak iz kutije, on prebaci lanac preko
glave.
„Divan je“, reče joj on. „Hvala ti.“
Na trenutak je skrenula pogled kao da se postidela osećaja koje je nosio
njen poklon. A zatim se lukavo osmehnula.
„Šta kažeš na to da uđeš ovde i zahvališ mi se kako treba?“
Seri se nasmeja. „U redu. Kako mogu tako nešto da odbijem?“
 Trideset treće poglavlje

Ičaniji stižu

Jutarnje sunce je polako mililo po horizontu, kao da je nevoljno da se

suoči sa predstojećim danom. Prvi zraci dotaknuše kule palate, bojeći ih u
živu narandžastožutu boju. Zlatna svetlost se polako proširi preko krovova,
počevši od ruba grada i primičući se Spoljnom zidu, dok nije obasjala lica
čarobnjaka koji su stajali na njegovom vrhu.
Napustili su Gildu čim su izviđači javili da su Sačakanci krenuli. Popevši
se na vrh spoljnog zida, raširili su se u dugoj liniji. Bio je to zastrašujući
prizor, toliko stotina čarobnjaka zajedno okupljeni - nimalo slični paru
pretovarenih kola koja su se polako kotrljala ka gradu. Lorlen je morao da se
podseti da su putnici tih kola već ubili više od četrdeset najboljih ratnika
Gilde i da su nekoliko puta snažniji od čarobnjaka na zidu.
Ičaniji su pronašli zamenu za kola koja su Jikmovi ljudi uništili, ali to ih
je zadržalo pola dana. Međutim, Gilda nije imala koristi od žrtve ratnika. Svi
Sarinovi pokušaji da nauči crnu magiju bili su neuspešni. Stari čarobnjak je
rekao da ne može najbolje da shvati opise i uputstva crne magije iz knjiga.
Postajao je sve uznemireniji iz dana u dan. Lorlen je znao da verovatnoća da
su Jikmo i njegovi ljudi uzalud umrli teško leži na Sarinovoj savesti isto
koliko i njegov neuspeh da postane spasitelj Kajrelije.
Lorlen pogleda alhemičara koji je stajao na nekoliko koraka od njega.
Sarin je izgledao ispijeno i umorno, ali posmatrao je napredovanje
neprijatelja sa ljutitom rešenošću. Lorlen zatim pogleda Balkana, koji je
stajao prekrštenih ruku, nekako uspevajući da izgleda samopouzdano i
opušteno. Gospa Vinara je izgledala jednako smirena i odlučna.
Lorlen ponovo osmotri kola koja su se približavala. Izviđači su prethodne
večeri javili položaj neprijatelja. Sačakanci su provalili u napuštenu farmu
pored puta, na samo sat vremena putovanja od grada. Kada je bilo očigledno
da nameravaju da odlože napad do sledećeg dana, kralju je bilo drago. I dalje
se nadao da će Sarin uspeti.
Jedan od kraljevih savetnika je istakao da se Ičaniji neće odmarati osim
ako im to nije neophodno. Lorlen prepozna Rejvena, profesionalnog uhodu
koji je pratio Rotena tokom prvih par dana napuštene misije.
„Ako žele da spavaju, treba to da sprečimo“, reče Rejven. „Ne morate da
šaljete čarobnjake. Obični ljudi možda nisu od koristi u magijskom sukobu,
ali ne potcenjujte našu sposobnost da budemo dosadni.“
Tako se grupica stražara iskrala u toku noći i pustila rojeve šumskih
mušica u kuću, probudila Sačakance glasnom bukom i na kraju zapalila
građevinu. Poslednje je učinjeno sa posebnim užitkom, nakon što su Ičaniji
uhvatili jednog od stražara. Ono što su učinili čoveku, nije se svidelo onim
građanima koji još nisu napustili Imardin.
Osvrnuvši se, Lorlen osmotri grad. Ulice su bile puste i tihe. Većina
članova Kuća je otplovila za Elajn, odvodeći sa sobom i porodice i poslugu.
Nizovi kola su protekla dva dana prolazili kroz Južnu kapiju kako je ostatak
stanovnika bežao ka udaljenim naseljima. Straža je održavala red što je bolje
mogla, ali nije ih bilo dovoljno da osujete sporadična pljačkanja do kojih je
došlo. Čim je sunce prethodne večeri zašlo, Kapije su zatvorene, a ojačanja
postavljena.
Naravno, Ičaniji možda budu ignorisali kapije. Možda se odmah zapute
ka procepu u Spoljnjem zidu koji je nekada okruživao teritoriju Gilde.
Nije bilo ničega čime bi Gilda to sprečila. Već su znali da će izgubiti ovu
bitku. Samo su se nadali da ubiju jednog ili dva Ičanija.
Ipak, bila mu je mrska pomisao na uništenje koje bi mogli da nanesu
velelepnim starim zgradama. Gospodar Džulen je spakovao i poslao odatle
nekoliko najdragocenijih knjiga i zapisa, a ostatak zapečatio u prostoriji ispod
Univerziteta. Pacijenti iz Doma iscelitelja, sluge i porodice, poslati su van
grada.
Slične predostrožnosti preduzete su i u palati. Lorlen se okrenuo i
pogledao kule, koje su se uzvišavale iza Unutrašnjeg zida. Gradski zidovi su
sagrađeni da bi zaštitili ovu središnju građevinu. Tokom vekova, palata je
bila menjana da bi ugodila ukusima i prohtevima kraljeva Kajrelije, ali zid
oko nje je ostao netaknut. Najbolji stražari su čekali unutar njega, spremni da
se bore ako Gilda bude poražena.
„Stigli su do straćara“, promrmlja Osen.
Ponovo se okrenuvši na sever, Lorlen pogleda u straćare. Pred njim se
prostirao lavirint neplanski izgrađenih ulica. Sve su napuštene. On se zapita
gde su svi življi otišli. Nada se, daleko odavde.
Kola stigoše do prvih građevina i putnici su sada ličili na majušne prilike.
Dok je Lorlen posmatrao, oni stadoše. Šest muškaraca i jedna žena siđoše sa
vozila i zaputiše se ka Severnoj kapiji. Robovi odvukoše kola među straćare.
Sa njima je otišao jedan Ičani, primeti Lorlen. Jedan manje da se bori
protiv nas. Mada to ništa neće promeniti.
„Kralj je stigao“, promrmlja Osen.
Lorlen se okrenu i ugleda vladara koji se približavao. Čarobnjaci
kleknuše i ustadoše kako je kralj prošao. Lorlen učini isto.
„Upravitelju.“
„Vaše veličanstvo“, odgovori Lorlen.
Kralj pogleda u napredujuće Sačakance.
„Da li ste ponovo pokušali da stupite u kontakt sa Akarinom?“
Lorlen klimnu. „Svakog sata, od kada ste to zatražili.“
„Nema odgovora?“
„Nikakvog.“
Kralj klimnu. „Onda ih dočekujemo sami. Nadajmo se da je pogrešio u
pogledu njihove snage.“

Sonea nikada nije videla Severnu kapiju zatvorenu. Ogromne metalne

ploče su uvek bile umrljane rđom, a ukrasi skriveni vekovima prljavštine i
gareža. Sada su čiste, sjajno crne - obnovljene, nesumnjivo, iz ponosa i
prkosa.
Niz čarobnjaka je stajao na zidu. Smeđe odore bile su raštrkane između
crvenih, zelenih i ljubičastih. Osetila je sažaljenje prema svojim drugovima iz
odeljenja. Mora da su prestravljeni.
Ičaniji dospeše u vidno polje na putu ispod. Soneino srce poskoči i ona
začu kako Akarin zadrža dah. Bili su udaljeni oko stotinak koraka, a ovaj put
ih nije posmatrala kroz oči drugog čarobnjaka.
Akarin, Seri, Takan i ona, posmatrali su ih iz kuće pored Severnog druma.
Seri ih je doveo ovde zato što je kuća imala uzvišenu prostoriju iznad drugog
sprata, sa koje se pružao najbolji pogled na prostor ispred kapije.
„Onaj napred je Kariko“, promrmlja Akarin.
Sonea klimnu. „A žena mora da je Avala. Šta je sa ostalima?“
„Sećaš se špijuna čiji si um pročitala? Onaj visoki je Harkava, njegov
gospodar. Dvojica na suprotnom kraju su Inidžaka i Sarika. Video sam ih u
umovima špijuna koje sam pročitao. Druga dvojica, Rikača i Raši, stari su
Karikovi saveznici.“
„Ima ih sedmoro“, reče ona. „Jedan nedostaje.“
Akarin se namršti. „Da.“
Ičaniji nastaviše još nekoliko koraka nakon što su prošli kuću, a onda
stadoše. Pogledali su niz prilika u odorama koje su stajale povrh Spoljnog
zida.
Glas koji se začu odozgo bio joj je nepoznat.
„Ne prilazite bliže, Sačakanci. Niste dobrodošli u mojoj zemlji.“
Pogledavši u prilike čarobnjaka iznad kapije, Sonea ugleda otmeno obučenog
čoveka kako stoji pored upravitelja Lorlena.“
„Da li je to... kralj?“
„Da.“
I protiv volje, ona oseti divljenje prema vladaru. Ostao je u gradu, a
mogao je da pobegne sa Kućama.
Kariko raširi ruke. „Da li se ovako Kajrelijanci ophode prema gostu? Ili
umornom putniku?“
„Gost ne ubija domaćinove sluge i rođake.“
Kariko se nasmeja. „Ne. Bilo da sam dobrodošao ili ne, u tvojoj sam
zemlji. I želim tvoj grad. Otvori kapije i dozvoliću ti da živiš i služiš me.
„Radije ćemo umreti nego služiti takve kao što si ti.“
Sonei srce poskoči kada je prepoznala Lorlenov glas.
„Da li je to bio jedan od onih koji sebe nazivaju čarobnjacima?“ Kariko
se nasmeja. „Žao mi je. Ponuda ne važi za tebe, ni za tvoju Gildu. Ja ne
držim čarobnjake. Smrt je jedini način na koji tvoja bedna Gilda može da mi
služi.“ On prekrsti ruke. „Otvori kapije, kralju Merine.“
„Otvori ih sam“, odgovori Kralj. „I videćemo da li je moja Gilda tako
bedna kao što ti tvrdiš.“
Kariko se okrenu svojim saveznicima. „Pa, to je cela dobrodošlica koju
ćemo dobiti. Hajde da slomimo ljusku i pogostimo se jajetom.“
 Njihovi pokreti su opušteni dok sačinjavaju niz. Bele trake svetlosti
poleteše ka kapiji, udarajući je sa strane i po sredini. Sonea začu kako Seri
oštro udahnu kada metal poče da sija. Stotine udara su padale na prilike
ispod. Svi se rasturiše o štitove Ičanija.
„Vidi njihovu slabost, Lorlene!“ procedi Akarin. „Usredsredi se na
jednog!“
Sonea poskoči kada zvuk kidanja nečega ispuni prostoriju. Akarinova
šaka je bila naslonjena na papirni paravan pored prozora. On izvuče prste iz
pocepanog papira i umesto toga zgrabi prozorsku dasku.
„To je to!“ reče on.
Pogledavši napolje, Sonea vide da su se udari Gilde usmerili na jednog
Ičanija. Njoj zastade dah kako je očekivala da Ičaniji spoje štitove, ali nisu to
učinili.
„Taj čovek“, Akarin uperi prst ka napadnutom Ičaniju. „On će nam biti
prvi.“
„Ako napusti grupu“, dodade Seri.
Kariko pogleda u svog sve slabijeg saveznika, a zatim pogleda ka zidu.
Linija svetlosti polete od njega do prilika iznad kapije, ali je zajednički štit
Gilde zadrža.
A onda beli oblak pokulja sa kapije. Usijana rupa se stvorila u metalu, a
još oblaka je kuljalo iz pozadine.
„Mora da su se sa druge strane zapalile kuće“, reče namrgođeno Seri.
Akarin odmahnu glavom. „Nisu još. To je para, a ne dim. Straža poliva
vodom drvena ojačanja da bi ih sprečila da se zapale.“
To je izgledalo kao smešno slabašan pokušaj da se zaustave Ičaniji, ali
svaka prepreka koji bi Sačakanci savladali, istrošila bi nešto njihove moći.
Sonea ponovo pogleda u zid. Kralj i čarobnjaci iznad kapije su žurili na jednu
od dve strane, dalje od nadirućih oblaka pare.
A onda se jedna strana kapije pomeri. Seri opsova kada se nakrivila
napred. Začu se nekoliko glasnih prasaka pre nego što se vratnice odvojiše
od šarki i udariše u tlo. Iza, skela od gvožđa i drveta ispuni procep. Kada
stražari požuriše da siđu sa građevine, druga kapija pade.
Kariko pogleda svoje saveznike.
„Misle da ovime mogu da nas zaustave?“ On se nasmeja i okrenu se da
pogleda u ojačanja.
 Vazduh zatitra, a skela se izvi na unutra, kao da su je udarile ogromne,
nevidljive pesnice. Pucanje drvene građe i kidanje metala odjeknu iz praznine
u zidu, a onda se i ojačanja srušiše na tlo.
Podigavši pogled, Sonea vide da si skoro svi čarobnjaci nestali sa zida.
Posmatrala je kako Ičaniji ulaze u grad. Udari dođoše iz zgrada sa obe strane,
ali Sačakanci ne obratiše pažnju na njih. Krenuli su ka Unutrašnjem zidu.
Akarin se odmaknu od prozora, a zatim okrenu ka Seriju.
„Moramo brzo da uđemo u grad“, reče on.
Seri se osmehnu. „Nema problema, samo me pratite.“

Nije prošlo mnogo pre nego što je Farand počeo da se bori za dah. Danil
uhvati mladića za ruku i malčice uspori. Mladić se osvrnu, uplašenog izraza
lica.
„Neće nas pratiti“, uveri ga Danil. „Izgleda da su se ustremili na
Unutrašnji krug.“
Farand klimnu. Mlađi čarobnjak se pojavio pored Danila na zidu, možda
tražeći utehu u poznatom licu. Čarobnjaci ispred njih odmakoše još više i
uskoro nestadoše sa vidika.
„Da li ćemo... stići tamo... na vreme?“ prodahta Farand kada su stigli do
Zapadne četvrti.
„Nadam se da hoćemo“, odgovori Danil. Pogledavši ka Unutrašnjem zidu,
video je da se neki čarobnjaci već penju na vrh. Pogledao je Faranda, koji je
i dalje bio bled, ali se junački naprezao. „Možda i ne.“
Skrenuo je u sledeću ulicu. Zid je bio pravo ispred njih. Kada stigoše do
njega, Danil uhvati Faranda za ramena. Načinio je disk moći ispod njihovih
nogu, i podigao ih uvis najbrže što se usudio. Od iznenadnog uspona, njegov
stomak se neugodno zgrči.
„Mislio sam da ne treba da koristimo magiju ni za šta drugo sem borbe“,
izusti Farand.
Kada su stigli do vrha zida Danil ih spusti dole. „Očigledno si previše
slab od trčanja“, reče on. „Bolje da stignemo ovde na vreme da usmerim
tvoju moć, nego da uopšte ne stignemo.“
Jedan čarobnjak požuri ka njima, lica crvenog od napora, i oni pođoše za
njim duž zida. Pogledavši u Unutrašnji krug, Danil oseti nemir. Tajend je
tamo dole. Iako se vila u kojoj se učenjak krije nalazi sa druge strane palate,
to neće biti nikakva zaštita kada Ičaniji počnu da istražuju.
Kako su stigli do niza koji su čarobnjaci sačinili na zidu, Danil posla
svoju moć da se pridruži Gildinom štitu. Pogledao je u Ičanije. Stajali su
zajedno pred kapijama, pričajući.
„Zašto nisu napali?“ upita Farand.
Danil pažljivije pogleda. „Ne znam. Ima ih samo šestoro. Jedan
nedostaje.“
Sačakanska žena se pojavi iz sporedne ulice. Došetala je do Ičanija. Vođa
prekrsti ruke i pođe joj u susret. Danil je posmatrao kako im se usne
pomeraju. Žena se osmehnu, ali kada se vođa okrenuo od nje, njen izraz
postade prezriv.
„Buntovna je“, reče Farand. „To kasnije može biti korisno.“
Danil klimnu, a onda njegovu pažnju ponovo privukoše Ičaniji kada su
napali. Udari blesnuše kroz vazduh i on oseti podrhtavanje pod stopalima.
„Napadaju zid“, iscelitelj u blizini povika.
Podrhtavanje se poveća do drmanja. Danil pogleda ispred. Čarobnjaci
najbliži kapiji borili su se da održe ravnotežu. Neki su čučnuli. Kako se
Gildin štit raspade, nekoliko čarobnjaka bi potpuno razneseno sa zida.
— Napad!
Odgovarajući na Balkanov umni glas, Danil se ispravi. Njegov udar se
pridruži stotinama koje se obrušiše na Sačakance. Šaka dotaknu njegovo
rame i on oseti kako se Farandova moć pridodaje njegovoj.
Potresi i buka naglo prestadoše. Ičaniji se odmaknuše od kapija. Danil
oseti priliv nade, iako nije imao predstavu zbog čega se povlače.
A onda kapije padoše i udariše o tle ispred nogu Ičanija. Krhotine
uništenog zida padoše preko njih. Kariko pogleda čarobnjake sa obe strane i
sa neskrivenim zadovoljstvom se osmehnu.
— Napustite zid, zapovedi Balkan.
Istog trena čarobnjaci požuriše do drvenih stepenica koje su bile
izgrađene sa unutrašnje strane zida. Danil i Farand požuriše do ulica ispod.
„Šta sada?“ prodahta Farand kada su stigli do tla.
„Naći ćemo gospodara Vorela.“
„A onda?“
„Ne znam. Pretpostavljam da će Vorel imati dalja uputstva.“
Par ulica kasnije, Danil pronađe ratnika kako ih čeka na unapred
dogovorenom mestu sa nekoliko drugih čarobnjaka. Svi su bili ćutljivi i
izgledali poraženo.
— Pregrupišite se.
Vorel klimnu na Balkanovu komandu. Sa sumornim i ozbiljnim je
pogledao svakog od njih. „To znači da treba da im priđemo, a da nas ne vide.
Kada dobijemo sledeće naređenje, treba odmah da napadnemo, usmeravajući
sve udare na jednog Sačakanca. Pođite za mnom.“
Kako je Vorel žurno krenuo, Danil, Farand i ostali u njihovoj grupi
krenuše za njim. Nisu progovorili nijednu reč. Svi znaju da će ovo biti
poslednji sukob, pomisli Danil. Nakon ovoga, ako još budemo živi,
napuštamo grad.

Seri je posmatrao Soneu i Akarina kako nestaju u mračnom tunelu,

prateći vodiča. Duboko udahnuvši, počeo je da hoda u drugom pravcu.
Takan mu je bio za petama.
Ima mnogo toga da uradi. Drugi Lopovi treba da znaju da su Akarin i
Sonea uspeli da uđu u Unutrašnji krug. Lažni čarobnjaci treba da budu
pušteni na ulice. Treba da pronađu robove i postaraju se za njih. A njemu...
njemu je bilo potrebno jako piće.
Put do Unutrašnjeg kruga bio je užasavajuć, čak i za nekoga ko je
navikao na tunele Lopovskog druma. Tavanica pod zidom se urušila,
ostavivši na pojedinim mestima taman toliko mesta za provlačenje. Sonea ga
je uveravala da bi ona i Akarin mogli da zadrže magijom tavanicu ako bi
počela da pada, ali sa svakim udahom prašine, Seriju je bilo i previše lako da
zamisli kako biva zgnječen i zatrpan.
Stigao je do dela hodnika koji je išao uporedo sa uličicom. Rešetke u
zidu su omogućavale pogled na ulicu sa druge strane. Začuvši bat stopala u
trku, Seri zastade i osmotri čarobnjaka koji je protrčao pored njega. Čovek se
zaustavi.
„O, ne“, zacvile on.
Nagnuvši se bliže rešetki, Seri vide da je uličica ćorsokak. Čarobnjak je
bio polaznik - jedva mladić. Odora mu je bila prekrivena prašinom.
A onda, odnekuda odmah iza početka uličice, dopre ženski glas.
„Gde si? Gde si, čarobnjačiću?“
Ženin izgovor bio je toliko nalik Savarinom, da Seri na trenutak pomisli
da je to ona. Ali glas je bio viši, a smeh koji je usledio za njim, okrutan.
Mladić se osvrnu oko sebe. Ali ovo je Unutrašnji krug, i nema unaokolo
razbacanih kutija i đubreta iza kojih bi mogao da se sakrije. Seri požuri niz
hodnik do rešetke najbliže dečaku, a onda je otvori.
„Haj, čarobnjače!“ prošaputa on.
Dečak se trgnu, a onda okrenu i pogleda Serija.
„Uđi ovde“, pozva ga Seri. „Hajde.“
Mladić pogleda ka početku uličice, a onda jurnu ka otvoru. Pao je u
hodnik na glavu, nezgodno se dočekao, a onda prevrnuo i podigao na noge.
Kada se ponovo začuo ženin glas, on se priljubi uz suprotni zid, dahćući od
užasa.
„Kuda si otišao?“ povika žena dok je hodala niz uličicu. „Ovo nikuda ne
vodi. Mora da su unutar jedne od ovih kuća. Hajde da pogledamo.“
Oprobala je par vrata, a onda raznela jedna od njih. Kada je nestala
unutra, Seri se okrenu i isceri polazniku.
„Sada si bezbedan“, reče on. „Trebaće joj sati da pretraži sve kuće.
Verovatno će joj postati dosadno, pa će potražiti lakši plen.“
Mladićevo dahtanje se uspori. Ispravio se i odmakao od zida.
„Hvala ti“, reče on. „Spasao si mi život.“
Seri slegnu. „Nije to ništa.“
„Ko si ti - i zašto si ovde? Mislio sam da su svi evakuisani.“
„Zovem se Serini“, kaza mu Seri. „Serini od Lopova.“
Mladić iznenađeno trepnu. A onda se naceri.
„Čest mi je što te upoznajem, Lopove. Ja sam Regin od Vinara.“

Ritam konjskog kasa je sve vodio. Njegov dah je izlazio uporedo sa

topotom njegovih kopita. Bol u Rotenovom ramenu bi buknuo pri svakom
trzaju. Mogao bi da ga ublaži sa mali isceliteljske moći, ali nije želeo da
upotrebi više snage nego što mora. Gildi je bila potrebna i najmanja trunka
magije za borbu sa Ičanijima. Nije prizvao moć da otera umor koji je osećao
od celonoćnog jahanja.
Ispred njega, grad je sijao kao bleštavo blago rašireno po stolu. Svaka
zgrada je blistala poput ziata na jutarnjem svetlu. Možda bude stigao do
njega za jedan sat, a možda i manje.
Izgorela kuća se pušila u ugljenisanom polju. Male grupe ljudi, uglavnom
porodice, žurno su išle putem, noseći torbe, kutije i korpe. Posmatrali su ga
kako prolazi i sa nadom i strahom na licima. Što je bliže dolazi gradu, to su
postajali brojniji, dok nisu postali neprekidna linija ljudskosti koja beži iz
Imardina.
Ništa od ovoga nije izgledalo dobro po sudbinu Gilde. Roten tiho opsova.
Jedini mentalni pozivi koje je čuo, bila su Balkanova naređenja. Nije se
usudio da pozove Dorijena niti Danila.
Slika mu se pojavi pred očima. Pogled na gradsku ulicu, a onda
Sačakansko lice. Kariko. Nekoliko puta je trepnuo, ali slika nije izbledela.
Toliko želim da znam šta se događa, da sam počeo da haluciniram,
pomisli Roten. Ili je to zbog nedostatka sna?
Predao se i poslao malo isceliteljske moći u svoje telo, ali prizor ostade.
Osećanje užasa ga preplavi, ali nije bilo njegovo sopstveno. Nazreo je zelenu
odoru i drugi identitet. Gospodar Sarle.
Da li je Iscelitelj ovo slao? Nije izgledalo kao da to čini sa namerom.
Kariko je držao nož. Osmehnuo se i nagnuo bliže.
„Gledaj ovo, ubico robova.“
Roten oseti nalet bola, a onda udaljeni, ali užasni osećaj paralisanosti i
straha. Polako osećaj uma gospodara Sarlea iščeznu, i Roten se oseti
iznenada oslobođeno.
Zadahtao je i pogledao unaokolo. Konj je stajao. Ljudi i žene pored puta
su ga mimoilazili, nervozno ga odmeravajući.
Krvavi dragulj!, pomisli Roten. Mora da ga je Kariko stavio na
gospodara Sarlea. On uzdrhta kada shvati da je osetio Sarleovu smrt.
Pokazivaće mi smrt svakog čarobnjaka kojeg bude ubio.
A sledeći put to mogu biti Dorijen ili Danil.
Podbovši petama konja, Roten ga potera u galop ka gradu.
 TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Lov počinje

Gradske ulice su još bile mutne od prašine koje se podigla prilikom

uništenja zida. Sve je bilo napušteno i prazno, ali Lorlen bi povremeno
ugledao pokret na uglu zgrade ili na prozoru. On i Osen su pre par minuta
provalili u jednu od kuća koje gledaju na palatu. Sada su čekali da Ičaniji
stignu, i Balkanovo naređenje za napad.
Nije znao koliko je čarobnjaka preživelo, ili koliko moći je ostalo, ali
ubrzo će saznati.
„Ovamo. Seđi dole“, promrmlja Osen.
Lorlen se okrenu od prozora i ugleda svog pomoćnika kako drži starinsku
stolicu. Kada je Osen spustio stolicu, Lorlen uspe da se kiselo osmehne.
„Hvala ti. Nesumnjivo ću je dugo koristiti.“ Mladić pogleda na ulicu pred
njima.
„Nećeš. Evo ih.“
Ponovo pogledavši kroz prozor, Lorlen ugleda kako se iz prašine pomalja
šest prilika. Sačakanci polako prođoše pored njih, hodajući ka palati. Kariko
pogleda u zid.
Ne, nećemo ti pružiti jošjednu priliku da razneseš kamen ispod naših
nogu, pomisli Lorlen prilazeći vratima.
— Napad!
Na Balkanovo naređenje, Lorlen odgurnu vrata i izađe napolje praćen
Osenom. Ostali čarobnjaci su se pojavljivali i sačinjavali polukrug oko
Sačakanaca. Lorlen đodade svoju snagu njihovom štitu, a onda napade
Ičanije.
Sačakanci se okrenuše ka njima. Slika jednog od Ičanija iskrsnu u
Lorlenovom umu. Zajedno, Gilda ga napade. Sila njihovih udara ga natera da
posrne ka zidu palate, dok ih protivnapad Sačakanaca nije primorao da se
usredsrede na sopstveni štit.
Udari koji su pogađali Gildin štit, bili su strahoviti. Lorlen oseti strah i
zabrinutost kako se polukrug čarobnjaka povlačio. Gilda će brzo oslabiti ako
još dugo bude trpela ovakve udarce.
— Povlačenje.
Na Balkanovu zapovest, Gildini čarobnjaci se povukoše ka kućama i
uličicama iz kojih su se i pojavili. Ičaniji počeše da napreduju.
„Moramo da sredimo barem jednog od njih“, zavapi Osen.
„Ti štiti, ja ću da udaram“, odgovori Lorlen. „Hajde samo da se
približimo kući.“
Primakli su se vratima. Kada stigoše do njih, Lorlen stade.
„Sada!“
Napustivši svoj štit, Lorlen usu svu svoju preostalu snagu u udarac
upućen oslabljenom Ičaniju. Sačakanac posrnu, a zatim uslediše drugi udari
kada su Gildini čarobnjaci videli čovekovu slabost. On povika - krikom besa
i straha - kada njegov štit pade. Sledeći udar ga je bacio na zid palate, koji
popuca oko njega. On se presamiti i sruši na tle.
Sa svih strana se začuše povici, ali naglo se okončaše kada Ičaniji
uzvratiše moćnim napadima. Osen zastenja.
„Ulazi... unutra...“ procedi Osen kroz stisnute zube.
Lorlen je pratio njegov pogled i osetio kako mu se stomak steže od užasa
kada je ugledao da vođa Ičanija, Kariko, hoda ka njima. Slao je udar za
udarom u Osenov štit. Uhvativši Osena za ruku, Lorlen ga uvede u kuću.
Drvo i opeke se razleteše kada Karikovi udari proleteše kroz vrata. Tada
Osenov štit poče da se koleba.
„Ne“, zavapi Osen. „Ne još.“
Zgrabivši Osena za ramena, Lorlen ga odgurnu. Začuo se prasak, i prednji
deo kuće se sruši na unutra. Pukotine izbrazdaše tavanicu. Lorlen oseti kao
ga nešto udari po ramenima i obori ga na kolena.
A onda je bio prikucan za pod. On pretpostavi da se tavanica srušila.
Pritisnula ga je težina odozgo. Isterala je vazduh iz njegovih pluća. A onda,
kada se konačno sve smirilo, on postade svestan bola. Poslao je svoj um
unutra, i sledio se kada je video slomljene kosti i probijene organe i shvatio
šta to znači.
 Preostalo mu je da učini samo još jednu stvar.
Prašine i zemlja su se obrušavali oko njega kako je pomerao šaku ka
prstenu u džepu.

U hodnicima ispod Unutrašnjeg kruga je vladala tišina. Povremeno bi

naišli na dobrovoljce koji su čekali kod izlaza. Akarinov i Sonein vodič stade
kada se pojavio glasnik i požurio ka njima.
„Sačakanski čarobnjak... ostao sa... robovima“, prodahta čovek. „Oni su
u... straćarniku. Severna strana.“
„Znači jedan od njih se već odvojio od ostatka“, primeti Sonea. „Da li da
prvo njega pronađemo?“
„Trebaće nam dosta da stignemo do tamo“, reče Akarin. Pogledao je u
pravcu palate. „Voleo bih da vidim kako se Gilda drži, ali... ovaj usamljeni
Ičaniji se možda pridruži Kariku kada čuje da je Gilda poražena.“ Polako je
klimnuo vodiču. „Da. Vodi nas u straćarnik.“
„Obavestiću ih da dolazite“, reče glasnik i odjuri.
Vodič ih povede nazad niz tunel. Nekoliko minuta kasnije ih zaustavi
sredovečna žena.
„Tunel se urušio“, izvesti ih ona. „Ne može se ići tuda.“
„Koji je drugi najbrži put?“
„Postoji još jedan tunel blizu zida Gilde“, reče im vodič.
Akarin podiže pogled. „Procep u zidu je skoro odmah iznad nas“
„Tuda bi bilo brže“, reče vodič, sležući ramenima. „Ali možete biti
viđeni.“
„Gilda i Ičaniji su ispred palate. Bilo kome drugom bismo izgledali kao
dva obična Imardinca koji beže iz grada. Povedi nas do izlaza što je moguće
bližeg zidu.“
Vodič klimnu i povede ih odatle. Nakon par skretanja, stao je kod
merdevina prikovanih za zid i pokazao ka vratancima.
„Naći ćete se u ostavi. Postoje vrata do uličice.“ On ih uputi kako da
pronađu ulaz u hodnike sa druge strane zida. Tamo ćete pronaći vodiče. Oni
poznaju Severnu četvrt bolje od mene.“
Akarin poče da se penje. Prateći ga, Sonea se nađe u velikoj prostoriji
ispunjenoj hranom. Oni prođoše kroz vrata u uzanu, slepu uličicu. Akarin
pođe napred i stade na njenom početku. Prišavši mu, Sonea vide da su na
drugoj strani puta koji prati Unutrašnji zid. Srce joj se stegnulo kada je
ugledala ruševine.
Nalet vetra odagna prašinu i ona među kršem ugleda poznate boje. Kada
je pažljivije pogledala, shvatila je da su to odore čarobnjaka.
„Put je čist“, promrmlja Akarin. Kada su izašli iz uličice, ona krenu ka
čarobnjacima i oseti Akarinovu šaku na svojoj ruci.
„Mrtvi su, Sonea“, promrmlja on nežno. „Gilda ih u suprotnom ne bi
ostavila.“
„Znam“, reče ona. „Samo želim da vidim ko su.“
„Ne još. Biče kasnije vremena za to.“
Akarin je povuče ka procep u zidu. Krhotine su prekrivale tlo, primoravši
ih da uspore kada su se približili procepu. Tek što su stigli do podnožja
srušene kapije, on stade. Sonea ga pogleda i oseti nemir. Lice mu je
prebledelo, i zurio je u neku tačku daleko ispod tla.
„Šta je bilo?“
„Lorlen.“ On se naglo okrenu ka Unutrašnjem krugu. „Moram da ga
pronađem. Ti idi. Pronađi tog Ičanija, ali ništa nemoj da radiš dok ja ne
stignem.“
„Ali...“
„Idi“, reče on, okrenuvši se i presekavši je hladnim pogledom. „Ovo
moram sam da učinim.“
„Šta da učiniš?“
„Samo uradi kako kažem, Sonea.“
Nije mogla da ne čuje povređenost i ljutnju u nestrpljenju njegovog glasa.
Ovo nije bio dobar trenutak da postane misteriozan i tajnovit. Ako se
razdvoje, kako će se ponovo pronaći? Onda se setila prstena.
„Da li da stavim tvoj krvavi prsten sada? Rekao si da treba da ih nosimo
ako se razdvojimo.“
Uznemirenost pređe preko njegovog lica, a onda postade blaži. „Da“, reče
on, „ali ja još neću staviti tvoj. Neću da ti pokažem ono za šta se plašim da
ću videti u sledećih sat vremena.“
Zurila je u njega. Šta se to dogodilo što on ne želi da ona vidi? Da li ima
nekakve veze sa Lorlenom?
„Moram da idem“, reče on. Ona je kiimnula i posmatrala ga kako odlazi.
Nakon što je nestao, požurila je u Severnu četvrt. Stigavši do senki
uličice, izvadila je njegov prsten iz džepa i osmotrila ga. Njegovo sinoćno
upozorenje se ponovi u njenoj glavi.
„Ponekada, čuti i tačno znati kako te druga osoba posmatra moze biti
neprijatno iskustvo. Može da okonča prijateljstvo, pretvori ljubav u prezir...
“ Ali moraju da budu u stanju da se sporazumevaju kada su razdvojeni.
Odagnala je svoje sumnje i navukla prsten na prst. Na obodu njenih misli ne
pojavi se njegovo prisustvo. Tražila je, ali ništa nije osetila. Možda nije
radilo.
Ne, pomisli ona, tvorac kontroliše koliko nosilac oseća. Ali tvorac ne
može da prestane da oseća nosiočeve misli i iskustva. To znači da je Akarin
sada svestan svake njene misli.
Halo?, pomisli ona.
Nije bilo odgovora. Ona se osmehnu i slegnu. Šta god da čini, ne želi da
ga ona ometa - a poslednja stvar koju želi jeste da skrene njegovu pažnju
kada mu je najpotrebnije da se koncentriše.
Sledila je vodičeva uputstva i lako pronašla ulaz u hodnik. Na njeno
iznenađenje, unutra je čekao Faren. Njegov drugi, ćutljivi čovek koji ju je
prethodnog dana posmatrao kako prilazi Lopovu, bio je pored njega.
„Gilda je ubila jednog Ičanija“, reče uzbuđeno Faren. „Hteo sam lično da
ti kažem.“
Ona se osmehnu i oseti da joj se raspoloženja blago podiže. „To su zaista
dobre vesti. Šta je sa ostatkom Ičanija?“
„Žena sama luta unaokolo. Po poslednjem izveštaju, onaj sa robovima je
još na Severnoj strani. Verovatno se ostatak zaputio ka palati. Gde je tvoj
nerazdvojni pratilac?“
Ona se namršti. „Mora da se lično postara za nešto. Ja treba da pronađem
Ičanija sa robovima, a onda da čekam.“
Faren se isceri. „Hajde onda da ga pronađemo.“
Ubrzo, oni se pojaviše u uličici. Poveo ju je do visoko naslaganih kutija i
prošao kroz uzani procep. U sredini je bilo malo skučenog prostora. Čučnuo
je i kucnuo o nešto metalno.
Sonea se suzdrža da ne jekne kada se poklopac podiže i odozdo pokulja
neprijatan miris.
„Ponovo kanalizacija.“
„Bojim se da je tako“, odgovori Faren. „To je najkraći izlaz iz grada.“ Oni
se spustiše u sumornu tamu. Čovek širokog lica je stajao pored merdevina,
sa lampom u jednoj ruci, i drugom koja je širila svetlost oko njegovih nogu.
Lopov uze lampu i zaputi se duž ispusta koji se pružao sa jedne strane
tunela. Prošli su pored nekoliko čuvara poklopaca. U jednom trenu, Faren joj
reče da su upravo prošli Spoljni zid. Kada su se ispeli iz kanalizacije, ona se
zateknu u poznatom delu straćarnika. Faren je brzo uvede u Lopovski drum
kroz rešetku na zidu.
Dečak koji ih je čekao unutra izvesti ih da su usamljeni Ičaniji i robovi
svega par ulica dalje.
„Zaputili su se ka glavnom putu“, reče dečak.
„Reci svima da budu spremni, a onda se vrati sa izveštajem.“
Dečak klimnu i odjuri.
Nakon kratkog puta, ušli su u jednu kuću i popeli se trošnim stepenicama
na prvi sprat. Faren je dovede do prozora. Pogledavši napolje, Sonea vide da
u ulici ispod njih stoje sačakanski robovi. Ičani je posmatrao kako dva roba
izlaze iz pekare noseći poslužavnike zemički. Nekoliko životinja nalik na
limeke se borilo za lešinu rebera. Kola nije bilo nigde na vidiku.
Dečak sa druma uđe u prostoriju. Oči su mu sijale od uzbuđenja.
„Sve je spremno“, obznani on.
Sonea upitno pogleda Farena. „Za šta?“
„Postavili smo Sačakancima nekoliko zamki“, objasni Faren. „To je
Serijeva ideja.“
Prišao je bočnom prozoru. Ispod njega, malo ograđeno dvorište je izbijalo
na usku uličicu. Dva snažno građena muškarca su držala na zidu dugu
metalnu šipku zašiljenog vrha. Oni nervozno pogledaše u prozor. Faren im
dade znak da čekaju.
„Na drugom kraju uličice su još dvojica“, reče joj Faren. „U svakom zidu
je rupa, ispunjena lažnim malterom. Jedan od naših lažnih čarobnjaka
namamiće Ičanija u uličicu. Kada stigne na pravo mesto, ljudi će da ga
proburaze.
Sonea ga je u neverici gledala. „To je tvoj plan? Nikada neće uspeti.
Ičanijev štit će da ga zaštiti.“
„Možda će da se ulenji, i pomisli da su mu zidovi dovoljna zaštita.“
„Možda“, reče ona, „ali postoji vrlo mala šansa za to. Užasno rizikujete.“
„Da li misliš da naši pomoćnici nisu svesni toga?“ reče tiho Faren. „Znaju
da postoji velika šansa da neće uspeti. Samo su jednako kao i ti rešeni da se
bore protiv ovih Sačakanaca.“
Ona uzdahnu. Naravno da življi žele da se bore, čak i da to znači
preduzimanje ogromnih rizika. „Pa, ako ne uspe, trebalo bi da budem dole
da...“
„Prekasno“, reče Farenov zamenik. „Pogledaj.“
Prišavši prozoru koji gleda na ulicu, Sonea vide da se Ičani i njegovi
robovi približavaju. Grupa mladića istrča pred njih sa druge strane ulice i
poče da ih gađa kamenjem. Kada im je Ičani prišao, Sonea začu prigušeni
povik i ugleda čoveka u odori kako izlazi na ulicu pravo ispred nje. Kada
Ičani ugleda lažnog čarobnjaka, on se osmehnu.
Udar blesnu kroz vazduh. Lažni čarobnjak se sagnu, za dlaku ga
izbegavši. Jurnuo je u uličicu.
Sonea požuri do bočnog prozora. Dva čoveka sa kopljem čekala su
spremna. Sigurno neće uspeti... ali ako uspe... Osetila je napad panike kada
je shvatila šta će se dogoditi.
„Farene, moram da siđem dole.“
„Nema dovoljno vremena“, reče joj. „Posmatraj.“
Ičani uđe u uličicu. Čovek u odori stade. Sonea je videla blagi titraj
barijere koja mu je preprečavala put. Kada je Ičani bio na korak od skrivenih
ljudi, lažni čarobnjak nešto povika. Koplja jurnuše kroz zid...
... i zabiše se duboko u telo Ičanija. Sačakanac urliknu od iznenađenja i
bola.
„Uspelo je!“ Faren kliknu. Sonea začu slične pobedonosne povike spolja.
Ona se strese od sažaljenja kada je videla agoniju na Ičanijevom licu. Kako
je počeo da se opušta na kopljima, ona shvati da neće imati vremena da
stigne do njega, pre nego što umre.
Ipak, razbi prozor i viknu ljudima ispod.
„Sklanjajte se od njega!“
Iznenađeno je pogledaše.
A onda sve postade belo.
Ona podiže štit oko sebe, Farena i njegovog zamenika. Trenutak kasnije,
zid prostorije se razlete ka unutra. Sažižuća vrelina se probi kroz njen štit,
primoravši je da ga dodatno ojača. Osetila je kako se pod naginje i propada, i
ona shvati da pada. Dodirnuvši tlo, otkotrljala se na kolena.
 A onda otpuštena magija mrtvog Ičanija naglo prestade. Shvatila je da
čuči na vrhu gomile cigala i drveta koje se pušilo. Ustavši, videla je da je
okružena krugom ruševina.
Na stotinu koraka ukrug sve je bilo ugljenisana gomila koja se pušila.
Sonea pogleda ka uličici, ali nije bilo ni traga od ljudi koji su držali koplja.
Oseti užasnu tugu. Mogla sam da ih spasem, da sam znala šta planiraju.
Faren i njegov zamenik ustadoše. Zapanjeno su zurili u krš oko sebe.
„Seri je rekao da se nešto ovako može dogoditi“, reče Faren. „Rekao je
da svi treba da se udalje što je brže moguće. Nije rekao da će ovoliko
dosegnuti.“
„Šta se dogodilo?“ njegov zamenik upita slabašnim glasom.
Sonea pokuša da progovori, ali grlo joj je bilo previše stegnuto. Progutala
je pljuvačku i ponovo pokušala. „Ono što se uvek dogodi kada čarobnjak
umre“, uspe da prozbori. „Sva magija koju on ili ona imaju u sebi oslobodi
se.“
Pogledao ju je razrogačenih očiju. „Da li... da li će se to i tebi dogoditi?“
„Bojim se da hoće. Osim ako nisam iscrpljena ili mi Ičaniji oduzmu svu
moć.“
„Oh.“ On uzdrhta i skrenu pogled.
„Imamo sreće što si bila ovde“, reče tiho Faren. „Da nisi, bili bismo kao
oni robovi dole.“
Sonea pogleda za njim na ulicu. Nekoliko tamnih obličja ležalo je na tlu.
Ona se strese. Barem im je smrt bila brza.
Faren se zakikota. Nekoliko tamnih obličja ležalo je na tlu. Ona se strese.
Barem im je smrt bila brza.
Faren se zakikota. „Pa, sada barem ne moramo da razmišljamo o tome šta
da radimo sa njima, zar ne?“

„Pomozi mi!“
Danil podiže pogled, trgnut iz nesvestice vapajem. Gospodar Osen je
stajao u zjapećoj rupi u boku kuće. Bio je prašnjav, a lice mu je bilo
umrljano suzama.
„Lorlen je zatrpan“, zavapi Osen. „Da li je ijednom od vas dvojice ostalo
nešto snage?“
Danil pogleda u Faranda, a zatim odmahnu glavom.
 „Onda... onda mi barem pomozite da ga otkopam.“
Ušli su u kuću za Osenom. Unutrašnjost je ispunjavala velika gomila
krša. Svetlost se probijala kroz prašinu.
Podigavši pogled, Danil vide da gornji sprat i krov nedostaju.
„Mislim da je ovde“, reče Osen, zaustavivši se ispred poluzatrpanih
ulaznih vrata. Spustio se na kolena i počeo da kopa golim rukama.
Danil i Farand mu se pridružiše. Ništa drugo nisu mogli da učine. Bacali
su šut u stranu, ali sporo su napredovali. Danil se posekao kada je naleteo na
krhotine slomljenog stakla u prašini. Upravo je počeo da se pita kako neko
može da preživi da bude ovako zatrpan, kada se cela gomila iznenada
pomeri. Cigle, drvene grede i slomljeno staklo poče da se kotrlja ka zadnjem
delu kuće.
Osen odmahnu glavom kao da želi da je razbistri, a onda pogleda po
prostoriji. Oči mu se usmeriše na nešto iza Danila, a zatim razrogačiše.
Okrenuvši se, Danil ugleda da u rupi u bočnom zidu stoji jedna prilika,
čija se silueta ocrtava naspram sjajne spoljašnjosti. Video je da neznanac
nosi običnu odeću, ali lice mu je bilo skriveno senkom.
Zvuk šuta koji se pomera utihnu.
„Vratio si se.“
Glas je bio poznat, ali slabašan. Danil se okrenu i oseti da mu se srce
ispunjuje nadom kada ugleda da je Lorlen otrpan. Upraviteljeva odora je bila
prekrivena prašinom. Lice mu je bilo mnogo otečeno, ali oči su mu bile
sjajne.
„Da. Vratio sam se.“
Danil oštro udahnu kada je prepoznao glas. Okrenuo se i pogledao
Akarina. Prognani čarobnjak uđe u prostoriju.
„Ne!“ reče Lorlen. „Ne.. približavaj se.“
Akarin stade. „Umireš, Lorlene.“
„Znam“, Lorlen se borio za dah. „Neću... neću da dozvolim da traćiš
svoje moći na mene.“
Akarin načini još jedan korak. „Ali...“
„Stani ili ću umreti pre nego što stigneš do mene“, zavapi Lorlen. „Ostalo
mi je samo malo moći, koja me održava svesnim. Sve što treba da učinim je
da je brže potrošim.“
„Lorlene“, reče Akarin. „Potrebno je samo malo magije. Taman dovoljno
da te održi u životu dok...“
„Dok ne dođe Ičani da me dokrajči.“ Lorlen sklopi oči. „Bio sam
iscelitelj, sećaš se. Znam šta je potrebno da bih se oporavio. Previše magije.
Biće ti potrebno sve što imaš da ih zaustaviš.“ Otvorio je oči i zagledao se u
Akarina. „Razumem zašto si to učinio. Zašto si me lagao. Bezbednost
Kajrelije je bila važnija od našeg prijateljstva. I dalje je tako. Samo želim da
znam jednu stvar. Zašto nisi odgovorio kada sam te zvao?“
„Nisam mogao“, reče Akarin. „Da Gilda zna da sam ovde, Ičaniji bi to
pročitali iz uma prve žrtve. Ostali bi zajedno. Pojedinačno su ranjivi.“
„Ah“, Lorlen se slabašno osmehnu. „Shvatam.“
Oči mu se ponovo sklopiše. Akarin načini još jedan korak ka svom
prijatelju. Lorlenovi kapci se otvoriše.
„Ne, nećes‘, prošaputa. „Ostani ovde. Reci mi... reci mi za Soneu.“
„Živa je“, reče Akarin. „Ona je...“
Iako Akarin nije završio rečenicu, Lorlenova usta se izviše u kiseli
osmeh.
„Dobro“, reče on.
Onda mu se lice opusti i on duboko izdahnu. Akarin požuri napred i
čučnu. Dotakao je Lorlenovo čelo i bolni izraz pređe njegovim licem.
Uhvativši Lorlena za šaku, on pognu glavu i skinu prsten.
„Gospodaru Osene“, reče.
„Da?“
„Ti, ambasador Danil i...“ pogledao je Faranda, „...njegov pratilac ne
smete nikome da kažete da sam ovde. Ako Ičaniji otkriju da smo Sonea i ja
ovde, izgubićemo svu šansu da ih porazimo. Da li razumete?“
„Da“, reče tiho Osen.
„Svi sem jednog Ičanija su u palati. „Napustite grad dok još možete.“
Akarin ustade i naglo se okrenu. Prišao je rupi u zidu. Na trenutak, pre nego
što je iskoračio napolje, Danil ugleda njegovo lice. Iako mu je izraz lica bio
strog i odlučan, oči su mu zasijale na svetlosti sunca.

Nekoliko stotina koraka od oboda straćarnika, Roten skrenu s puta.

Video je zjapeću rupu na mestu na kome je nekada stajala Severna kapija.
Kroz nju je video još širu pukotinu na Unutrašnjem zidu.
Međutim nije morao tim putem da uđe u grad. Uvek je postojala praznina
u Spoljnjem zidu oko Gilde.
Tada se zapitao zašto su Ičaniji odabrali da protraće moć na uništavanje
gradskih kapija. Mora da su saznali za pukotinu u spoljašnjem zidu iz umova
čarobnjaka koje su uhvatili i ubili u Utvrdi i Kaliji. Možda žele da pokažu
nadmoć nad Gildom. A možda nameravaju da nadoknade moć koju su
izgubili hvatajući obične Imardinjane.
U svakom slučaju, mora da se osećaju sigurnim da će njihovom snagom,
ili sposobnošću da je nadoknade, osvojiti Kajreliju. Kako je Roten terao
konja bliže šumovitom brdu iza Gilde, osećao je sve veći strah. Da li će stići
prekasno? Da li će da zatekne uništenu Gildu, i Ičanije kako čekaju? Mora
pažljivo da se primakne Gildi.
Pustio je kobilu da uspori kada je stigao do prvog drveća. Šuma je
postajala sve gušća, dok nije bio primoran da sjaše i povede je. Slika blesnu
pred njegovim očima. Ne ponovo...
Nastavio je da hoda dok je iskustvo smrti prekrivalo njegovo okruženje.
Ovog puta je to bio stražar u palati. Kada vizija iščeznu, Roten uzdahnu od
olakšanja.
Koliko ih je bilo?, pomisli on. Dvadeset? Trideset?
Padina je postajala sve strmija. Provlačio se kroz nisko rastinje, preko
balvana, kamenja i rupa. Stigavši do čistog dela tla, pogledao je napred i kroz
drveće ugledao kako se nešto beli.
Kada je ugledao zgrade, obuzeše ga olakšanje i sreća. Požurio je dok nije
stigao na rub šume. Desetina malih kuća je ispunjavala malu čistinu ispod
njega, poput malog sela.
Napuštenog sela, ispravi se on. Iako je Roten živeo na svega par stotina
koraka od ovog mesta, samo jednom ga je video, kada je bio polaznik.
Skupina kuća je bila poznata kao Odaje za poslugu.
Zaputio se ka građevinama. Kako je to učinio, otvoriše se vrata. Čovek u
uniformi sluge požuri ka njemu.
„Gospodaru“, reče čovek, na brzinu se naklonivši. „Kako napreduje
bitka?“
„Ne znam“, odgovori Roten. „Tek sam stigao. „Zašto si još ovde?“
Čovek ispravi ramena. „Prijavio sam se da pazim na kuće dok se svi ne
vrate.“
Roten pogleda konja. „Da li je neko iz štala još ovde?“
 „Ne, ali postaraću se za vašeg konja.“
„Hvala ti“, Roten slugi predade uzde. „Ako se niko ne vrati do kraja
dana, odlazi. Ako želiš, uzmi konja.“
Čovek je izgledao iznenađeno. Naklonio se, a zatim potapšao kobilu po
njuški i odveo je. Roten se okrenu i zaputi stazom ka Gildi.

Prošla su tri sata od kada se Seri rastao od Sonee i Akarina. Dobio je

izveštaj da je otišla u straćarnik da se postara za usamljenog Ičanija. Akarin
je nestao u Unutrašnjem krugu, a Takan nije mogao da kaže šta njegov
gospodar radi.
Krijumčarska jazbina ispod Unutrašnjeg kruga bila je odabrana za
sastajalište. Bila je to velika prostorija, do tavanice puna robe. Kako se tri
prilike zaputiše kroz prolaz između polica, Seri se osmehnu i pođe im u
susret.
„Tvoja Gilda je ubila jednog od Ičanija“, reče on. „Jedan mrtav, ostalo još
sedmoro.“
„Ne.“ Sonea se osmehnu. „Dvojica mrtva, ostalo još šestoro.“
On pogleda u Farena. „Onaj u straćarniku?“
„Da, iako ne mojom zaslugom.“
On se naceri i oseti kako se razbuktava zadovoljstvo. „Znači da je jedna
od mojih zamki uspela?“
„Mislim da bi trebalo da pogledaš ono što je ostalo od straćarnika pre
nego što počneš da se hvališ time“, odgovori suvo Faren. Njegov pomoćnik
klimnu u znak slaganja.
„Šta se dogodilo?“ upita Seri, pogledavši u Soneu.
„Faren će kasnije da ti objasni.“ Ona se osvrnu, a on se okrenu i zateče
Takana kako im prilazi. „Da li iko od vas zna gde je Akarin?“ upita ona.
Sluga odmahnu glavom. „Dva sata nisam dobio ni reč od njega.“
Sonea se namršti. Videvši isti izraz na Takanovom licu, Seri pretpostavi
da, šta god da Akarin radi, želi da to ostane lično. Šta je toliko važno da bi
Akarin sakrio od dvoje sebi najbližih ljudi?“
„Gde su ostali Ičaniji?“ upita Faren.
„Petoro je u palati, jedan luta unaokolo“, reče im Seri.
„Da pogodim“, reče Sonea, „taj što luta unaokolo je žena?“
„Da.“
 Ona uzdahnu. „Pretpostavljam da bi trebalo sačekam ovde dok se Akarin
ne vrati.“
Seri se osmehnu. „Sakrio sam ovde nekoga koga hoću da upoznaš."
„O, ako bi to mogao da bude?“
„Čarobnjak. Spasao sam ga od Ičanijke. Veoma je zahvalan. Zapravo,
toliko je zahvalan da se prijavio da bude mamac za sledeću zamku koju
postavimo.“
Seri je povede iza gomile kutija do malog prostora sa stolicama. Jedan
polaznik je sedeo u jednoj od njih. On ih pogleda kada su se približili, a
zatim ustade i osmehnu se.
„Zdravo, Sonea.“
Sonea zapanjeno pogleda u njega. Kao što je i očekivao, ona odgovori
stisnutih zuba:
„Regine.“
 TRIDESET PETO POGLAVLJE

Zarobljeni

„Sedi, Sonea“, nagovarao ju je Seri. „Vas dvoje ostanite ovde, dok ja ne

donesem nešto za jelo.
Sonea je zurila u Serija. Nesumnjivo nema ni predstavu o istoriji između
nje i Regina. A zatim je trepnula kada je shvatila da se ona zapravo seća ko
je Regin.
„Idi“, reče on. „Siguran sam da imamo da nadoknadimo mnogo toga.“
Sonea nevoljno sede. Pogledala je Farena, ali Lopov je otišao na drugu
stranu prostorije i šapatom je razgovarao sa svojim pomoćnikom. Takan je
koračao u drugom uglu. Regin je pogleda, skrenu pogled, protrlja dlanove i
nakašlja se.
„Pa“, reče on, „da li si već ubila nekog od ovih Ičanija?“
Sonea se odupre porivu da se nasmeje. Bio je to čudan, ali nekako
odgovarajući način da započne razgovor sa svojim starim neprijateljem. „Par
njih“, reče ona.
Ona klimnu. „Onog u straćarniku?“
„Ne. Jednog u Južnom prevoju, i jednu ranije, u gradu.“
Njegov pogled skliznu na pod. „Da li je bilo teško?“
„Ubiti nekoga?“ ona iskrivi lice. „I jeste i nije. Pretpostavljam da ne
razmišljaš o tome kada pokušavaš da sprečiš drugu osobu da te ubije. Tek
kasnije misliš o tome.“
On se slabašno osmehnu. „Mislim, da li ih je teško ubiti?“
„Oh.“ Ona skrenu pogled. „Verovatno. Uspela sam sa to dvoje samo zato
što sam ih prevarila.“
„Verovatno? Zar ne znaš koliko su snažni?“
„Ne. Nisam čak sigurna ni koliko sam ja snažna. Pretpostavljam da ću
saznati kada budem morala da se borim protiv jednog od njih.“
„Kako onda znaš da li možeš da pobediš u borbi?“
„Ne znam.“
Regin je pogleda, sa izrazom neverice na licu. Onda pocrvene i skrenu
pogled. „Svi su te mučili“ reče on tiho. „Gospodar Fergun, ja i polaznici, pa i
cela Gilda, kada je otkrila da si naučila crnu magiju - ali ti si se ipak vratila.
Ipak si voljna da rizikuješ svoj život da bi nas spasla.“ On odmahnu glavom.
„Da sam znao šta se događa, ne bih bio tako grub prema tebi u prvoj godini.“
Sonea je zurla u njega, rastrzana između neverice i iznenađenja. Da li je
ovo iznenađenje?
On je pogleda u oči. „Samo... ako preživim sve ovo, pokušaću da se
iskupim.“ On slegnu. „A ako preživim ovo, to je najmanje što mogu da
učinim.“
Ona klimnu. Sada je bilo još teže smisliti šta da mu kaže. Od toga ju je
spasla visoka prilika koja izniknu između gomila kutija.
„Akarine!“ ona skoči sa sedišta i požuri ka njemu. On se sumorno
osmehnu kada je ugleda.
„Sonea.“
„Da li si video šta su življi uradili?“
„Da, posmatrao sam kroz prsten i video posledice.“
Namrštila se. Bio je napet, kao da krije bol od povrede.
„Šta nije u ređu“, prošaputa ona. „Šta se dogodilo?“
Pogled mu pređe preko njenog ramena do Regina. Uhvativši je za ruku,
odvukao ju je nekoliko koraka niz prolaz, a zatim oborio pogled i teško
uzdahnuo.
„Lorlen je mrtav.“
Lorlen? Mrtav? Užasnuta, zurila je u njega, a kada je videla bol na
njegovom licu ona oseti sažaljenje prema njemu. Lorlen je bio Akarinov
najbliži prijatelj, a Akarin je bio prinuđen da ga laže, da ga ucenjuje i
kontroliše preko prstena. Poslednjih par godina je bilo užasno za obojicu.
Teret koji ju je pritiskao od kada je čula da je Roten umro, iznenada joj se
učini nepodnošljivo teškim.
Obgrlila je Akarina oko struka i naslonila čelo na njegove grudi. On je
pribi uza se i snažno je zagrli. Trenutak kasnije on duboko uzdahnu.
„Video sam Danila i Osena“ reče joj tiho. „Bili su sa Lorlenom, tako da
sada znaju za naše prisustvo. Upozorio sam ih da ne smeju da govore
drugima i... uzeo sam Lorlenov prsten.“
„Šta je sa ostatkom Gilde?“
„Sumnjam da je ostalo onih koji nisu iscrpljeni ili barem blizu toga“ reče.
„Lopovi su neke uveli u hodnike. Drugi su se povukli u Gildu.“
„Koliko ima mrtvih.“
„Ne znam. Dvadeset. Pedeset. Možda više.“
Toliko mnogo. „Šta ćemo sada da radimo?“
Akarin je zadrža još malo, a onda je malo odmaknu od sebe. „Kariko je u
palati sa još četvoricom. Avala još luta sama ulicama. Moramo da je
pronađemo pre nego što im se pridruži.“
Sonea klimnu. „Volela bih da sam znala šta Lopovi planiraju da učine sa
Ičanijem u straćarniku. Da smo bili u blizini, mogli smo da uzmemo svu
njegovu moć.“
„Da, ali sada imamo jednog Ičanija manje za kojeg moramo da se
postaramo.“ On je pusti, a zatim se vrati u prolaz. „Tvoj prijatelj Seri zaista
ima zanimljive ideje. Ako Kajrelija preživi, mislim da će Gilda shvatiti da je
Pročišćenje postalo prilično opasno.“
Sonea se osmehnu. „Mislila sam da sam ih ja ubedila u to.“
„Ne baš onako kako bi to mogli Serijevi prijatelji.“
Kako su stigli do kraja prostorije, Sonea vide da se Seri vratio sa
obećanom hranom. Takan je gladno jeo, ne izgledajući više tako zabrinut kao
što je to bio. Regin je prelazio pogledom sa nje do Akarina, dok su mu oči
sijale od zanimanja.
„Regine od Vinara“, reče Akarin. Sonea prepozna prizvuk netrpeljivosti.
„Čujem da su te Lopovi spasili.“
Regin ustade i nakloni se. „Spasili su mi život, gospodaru. Nadam se da
ću im se odužiti za tu uslugu.“
Akarin klimnu i pogleda Takana. „Mislim da ćeš možda uskoro dobiti
priliku.“

„Kuda idemo?“
Danil pogleda Faranda. Mladi čarobnjak nije progovorio ništa poslednjih
pola sata. Sa poverenjem je bez pitanja pratio Danila, sve do sada. „Moram
da se nađem sa prijateljem“, odgovori Danil.
 „Ali vaš bivši visoki gospodar rekao je da treba da napustimo grad.“
„Da.“ Danil klimnu. „Rekao je da su Ičaniji u Palati. Moram sada da se
nađem sa Tajendom, dok još mogu. On bi trebalo da može da nam da običnu
odeću.“
„Tajend? On je u Imardinu?“
„Da“ Danil proveri sledeću ulicu i vide da je prazna. Farand skrenu
prateći ga. Vila u kojoj je Tajend odseo bila je svega desetak kuća ispred
njih. Danil oseti kako mu se puls ubrzava od iščekivanja.
„Ali nije došao na Saslušanje“, reče Farand.
„Ne, stigao je tek pre par dana “
„Izabrao je loše vreme.“
Danil se zakikota. „To sigurno jeste.“
„Zašto ponovo nije otišao?“
Sada su na pola puta do kuće. Danil je tražio odgovor. Zato što Tajend
ima neku ludu ideju da može da mi pomogne da preživim bitku. Zato što ne
želi da se suočim sam sa uništenjem Gilde. Zato što mu je više stalo do
mene nego do njegove sopstvene bezbednosti.
Danil uzdahnu. „Zato što ne razume koliko su ovi Ičaniji opasni“, reče on
Farandu. „A nisam mogao da ga ubedim da će nečarobnjaci biti u jednakoj
opasnosti kao i čarobnjaci. Da li su svi Elajnjani tako tvrdoglavi?“
Farand se tiho nasmeja. „Koliko ja znam, to je narodno obeležje.“ Stigao
je do vrata kuće. Danil izvuče ključ... i skameni se.
Vrata su otvorena.
Zurio je u procep između vrata i dovratka, a srce mu odjednom poče da
bubnja. Farand ga dotakanu po ramenu.
„Ambasadore?“
„Otvorena su. Tajend ih ne bi ostavio otvorena. Neko je bio ovde.“
„Onda treba da idemo.“
„Ne!“ Danil načini par koraka, uspori disanje i okrenu se ka Farandu.
„Moram da znam da li mu je dobro. Možeš da pođeš sa mnom, ili možeš
negde drugde da sačekaš dok izađem, ili možeš da me ostaviš i sam izađeš iz
grada.“
Farand pogleda u vilu. Duboko je udahnuo i ispravio ramena. „Poći ću sa
tobom.“
Danil gurnu vrata. Salon je bio prazan. Polako i oprezno, šunjao se kroz
kuću, sobu po sobu, ali nije pronašao ni traga od učenjaka osim putnog
kovčega u jednoj spavaćoj sobi, i nekoliko upotrebljenih vinskih čaša.
„Možda je izašao da pronađe nešto hrane“, predloži Farand. „Ako
sačekamo, možda će se vratiti.“
Danil odmahnu glavom. „Ne bi izašao da nije bio primoran. Ne danas.“
Ušao je u kuhinju, gde su na velikom stolu stajali flaša i poluprazna čaša
vina. „Da li ima neko mesto koje nisam proverio?“
Farand pokaza ka vratima. „Podrum?“
Vrata se otvoriše i otkriše stepenište, koje se spuštalo u veliku ostavu sa
mnogo flaša i nešto hrane. Prostorija je bila prazna. Danil se vrati u kuhinju.
Farand pokaza na polupraznu čašu vina.
„Otišao je u žurbi“, promrmlja on. „Iz ove prostorije. Znači, da stojim
ovde i nešto me natera da bežim iz kuće, kuda bih pošao?“ Pogleda Danila.
„Najbliži je ulaz za poslugu.“
Danil klimnu. „Onda ćemo i mi tuda poći.“

Prostor Gilde bio je tako prazan i tih da je mogao da bude zimski raspust.
Međutim, tišina je bila previše potpuna. Čak i tokom tih nekoliko nedelja u
godini, kada nije bilo časova, a većina čarobnjaka koristila priliku da poseti
porodicu, nikada nije bilo ovako tiho.
Kada je Roten ušao na Univerzitet, počeo je da se pita da li Gilda
najbolje mesto na kome može da bude. Celim putem do Imardina, nije
razmišljao ni o čemu drugom sem da se nađe u poznatom okruženju. Ali sada
kada je stigao, otkrio je da Gildi nedostaje očekivano osećanje bezbednosti
koje ga je tu privuklo.
Iz umova Karikovih žrtvi saznao je da se Gilda poslednji put
suprotstavila Ičanijima ispred palate. Ubili su jednog Sačakanca, ali su se
tokom toga iscrpeli. Nakon toga, Karikove žrtve su bili stražari palate, tako
da je Roten pretpostavio da su Ičaniji i dalje u središtu grada. Gde će Ičaniji
poći kada steknu kontrolu nad palatom? Roten stade na ulazu u Veliku
dvoranu kada mu se krv zaledi u žilama.
Na zemljište Gilde.
Balkan ovo zna, pomisli on. Sigurno je rekao svima da beže iz grada.
Želeće da se okupimo negde drugde, povratimo snagu, a onda da počnemo
da planiramo ponovno osvajanje Imardina. Trebalo bi da odem odavde i
pokušam da im se pridružim.
Roten pogleda u veličanstvenu tavanicu Dvorane i teško uzdahnu.
Nesumnjivo će sve ovo biti uništeno za dan ili dva. Tužno je odmahnuo
glavom i okrenuo se da ode.
A onda se ukočio kada je čuo glasove iza sebe. Okrenuvši se požurio je
niz dvoranu.
Balkan i Dorijen su stajali u prednjem delu Dvorane gilde. Raspravljali
su se, ali Roten nije zastao da slušao. Obojica pogledaše ka njemu kada se
pojavio.
„Oče!“ zavapi Dorijen.
Talas olakšanja i ljubavi preplavi Rotena. Živ je. Dorijen potrča ka njemu
i zagrli ga. Roten se zgrči kako bol sevnu kroz njegovo rame.
„Dorijene“, reče on. „Šta ti radiš ovde?“
„Lorlen je sve pozvao u Imardin“, reče Dorijen. Pogled mu se zadrža na
mestu na kome je Kariko posekao Rotenov obraz. „Oče, mislili samo da si
mrtav. Zašto nisi pokušao da stupiš u kontakt sa nama?“ Namrštio se se na
Rotenovo rame. „Povređen si. Šta se dogodilo?“
„Nisam bio siguran da smem da rizikujem umnu komunikaciju. Bila je
zabrana i...“ Roten je oklevao, nevoljan da kaže Dorijenu za prsten. „Ruka i
rame su mi polomljeni u borbi, i loše su zarasli dok sam spavao. Ali nisi mi
odgovorio - šta vi radite ovde u Gildi? Sigurno je ovo sledeće mesto na koje
će Ičaniji da dođu.“
Dorijen pogleda Balkana. „Ni... nisam se borio sa ostalim čarobnjacima.
Iskrao sam se čim mi se ukazala prilika.“
Roten je iznenađeno zurio u svog sina. Nije mogao da zamisli da Dorijen
izbegava borbu. Njegov sin nije kukavica.
Izgled krajnje frustriranosti pređe preko Dorijenovog lica. „Imam
razloge“, reče on. „Ne mogu sada da ti kažem koji su. Zakleo sam se na
čuvanje tajne. Samo moraš da mi veruješ kada kažem da ne smem da
rizikujem da me Ičaniji uhvate. Ako mi pročitaju um, poslednja šansa za
ubijanje Ičanija će nestati.“
„Naša poslednja šansa je došla i prošla“, reče Balkan. A onda zažmiri.
„Osim...“
Dorijen odmahnu glavom. „Ne nagađaj. Već sam previše rekao.“
„Ako si tako zabrinut da će ti Ičaniji pročitati um, zašto si ovde u Gildi,
gde će verovatno doći?“ upita Roten. „Iz Ulazne dvorane imam čist pogled na
kapiju“, odgovori Dorijen. „Videću ih kada budu dolazili i pobeći ću kroz
šumu. Ako uđem u grad, šanse da me uhvate su veće.“
„Zašto sada ne odeš?“ upita Balkan.
Dorijen se okrenu ka njemu. „Ne odlazim dok ne budem morao. Ako se
tajna koju čuvam razotkrije na drugi način, biću slobodan da pomognem.“
Balkan se namršti. „Sigurno, ako odemo sa tobom, smeš da rizikuješ da
nam kažeš koja je to tajna.“
Tvrdoglavi izraz na Dorijenovom licu bio je i previše poznat. Roten
odmahnu glavom.
„Ne sviđaju mi se tvoje šanse da ga ubediš da ti kaže, Balkane. Međutim,
slažem se da treba da odemo na prvi znak da Ičaniji dolaze ovde. Što me opet
tera da se zapitam, zašto si ti ovde?“
Ratnikovo mrštenje se pretvori u namrgođenost. „Neko treba da bude
svedok sudbine našeg doma.“
Roten klimnu. „Onda nas trojica ostajemo do kraja.“

„Slatka krvava trava“, prošaputa Farand, podigavši malu flašu. „Gotovo

je nemoguće otkriti je u vinu ili slatkim jelima. Radi brzo, zato budi
spremna.“
Sonea pogleda Lopova i zakoluta očima.
„Šta?“ zapita on.
„Nekako me ne iznenađuje što znaš toliko o otrovima, Farene.“
Osmehnuo se. „Moram da priznam, počeo sam da učim o njima iz želje da
podražavam svog imenjaka. Znanje se ponekada pokazalo korisnim, ali ni
izbliza onako često kao što bi pomislila. Tvoj prijatelj polaznik izgleda
naročito zainteresovano za tu temu.“
„On nije moj prijatelj.“
Sonea ponovo pogleda kroz špijunku. Veći deo prostorije je zauzimao
veliki sto za ručavanje. Srebrni pribor je blago sijao na prigušeno svetlu sa
dva mala prozora. Polupojeden obrok ležao je hladan i stegnut na finim
tanjirima.
Nalazili su se unutar jedne od većih vila Unutrašnjeg kruga. Trpezarija je
bila mala, sa dvoje vrata za poslugu, kao i glavnim ulazom. Sonea i Faren su
stajali iza jednih vrata; Akarin je stajao iza drugih.
 „Izgleda da Seri misli da ste vas dvoje imali neko posebno poznanstvo“,
nastavi Faren da ispituje.
Ona tiho othuknu. „Jednom se ponudio da ubije Regina. Bilo je
primamljivo.“
„Ah“, odgovori on.
Sonea pogleda u čaše na stolu. Bile su ispunjene različitim količinama
vina. Flaše, otvorene i neotvorene, bile su naređane u sredini. Sve su bile
zatrovane.
„Pa šta je naš dobrovoljac učinio što je inspirisalo Serija na tako
velikodušnu ponudu?“
„Ne tiče te se?“
„Zar ne? Kako zanimljivo.“
Sonea poskoči kada se glavna vrata trpezarije naglo otvoriše. Regin
uskoči unutra, a onda zatvori vrata. Jurnuo je oko stola i otrčao do vrata za
poslugu iza kojih je čekao Akarin. Uhvativši kvaku, zastao je.
Glavna vrata se ponovo otvoriše. Regin se pretvarao da se muči sa
kvakom. Sonea oseti kako srce poče snažnije da joj bije kada jedan od
Ičanija uđe u prostoriju. Pogledao je Regina, a zatim sto.
„Onda pretpostavljam da se nećeš previše truditi da ga spaseš ako Ičani
ne zagrize mamac“, šapnu Faren.
„Naravno da ću da ga spasem“, promrmlja Sonea u odgovor. „Regin je
možda jedan... jedan... što god, ali ne zaslužuje da umre.“
Kako je Ičani ponovo pogleda Regina, dečak pritisnu leđa uz vrata,
mrtvački bledog lica. Ičani obiđe sto. Regin skliznu uza zid, držeći sto
između sebe i Sačakanca.
Ičani se zakikota. Posegnuvši, on uze jednu od čaša i podiže je do usana.
Otpio je i iskrivio lice. Slegnuvši, bacio je čašu. Ona se polomi udarivši u
zid i ostavivši crvenu mrlju.
„Da li je to dovoljno?“ prošaputa Sonea.
„Sumnjam“, odgovori Faren. „Ali dobio je tu ideju, i možda proba sa
nečim svežijim.“
Ičani poče da obilazi sto. Regin je uzmicao. On iznenada skoči napred i
zgrabi flašu vina za grlo. Ičani se nasmeja kada Regin preteći zamahnu njom.
On načini kratak pokret. Regin posrnu napred kao da ga je nešto snažno
udarilo otpozadi, i pade licem na sto.
 Ičani zgrabi Regina za zadnji deo vrata i pritisnu ga dole. Sonea zgrabi
kvaku vrata, ali Faren je uhvati za zglob.
„Sačekaj“, šapnu on.
Sačakanac uze flašu iz Reginove ruke i osmotri je. Čep se polako izvuče
iz flaše i pade na pod. On podiže flašu do usta i uze nekoliko gutljaja. Pored
nje, Faren odahnu od olakšanja.
„Da li je to dovoljno?“ procedi Sonea.
„O, da.“
Regin se koprcao na stolu, obarajući tanjire i pribor kako se otimao iz
Ičanijevog stiska. Sačakanac još jednom otpi iz flaše, a zatim je razbi o sto.
Polomljenim krajem je posegnuo ka Reginu.
„To nije dobro“, reče Faren. „Ako poseče Regina otrov će...“
Vrata iza Ičanija se otvoriše. Sonei srce poskoči, ali Akarin nije iskočio.
Hodnik iza njih bio je prazan. Začuvši zvuk, Ičani se okrenu. Zagledao se u
otvorena vrata.
„Dobro. To će ga još malo zadržati“, prošaputa Faren.
Sonea zadrža dah. Kvaka vrata je bila klizava od znoja u njenom stisku.
Ako se ona i Akarin otkriju Ičaniju, on će pozvati Karika. Bilo bi mnogo
bolje ako bi čovek podlegao otrovu.
„Evo, počinje“, reče tiho Faren.
Ičani odjednom pusti Regina i otetura se od stola. Kada se zgrabio za
stomak, Regin se podiže i protrča kroz glavna vrata.
— Kariko!
— Rikača?
— Ja sam... ja sam otrovan!
Kariko ne odgovori. Ičani pade na kolena i presamiti se. Dugi, tihi jauk
ote mu se sa usana, a onda je povratio crvenu tečnost. Sonea zadrhta kada je
shvatila da je to krv.
„Koliko dok ne umre?“ upita ona.
„Pet, deset minuta.“
„I ti to nazivaš brzo?“
„Mogao sam da upotrebim roin. Brži je, ali je gorak.“
Akarin se pojavi u otvorenom dovratku. Zurio je u čoveka, a onda skinuo
košulju.
„Šta to radi?“ upita Faren.
 „Mislim...“ Sonea klimnu kada Akarin priđe i obmota košulju oko
čovekove glave. Ičani iznenađeno povika i pokuša da je skine.
— Sonea.
Akarinov umni glas je zvučao drugačije - jasnije - kroz prsten. Ona otvori
vrata i požuri do njega.
— Pridrži ovo.
Ona uhvati košulju i čvrsto je stegnu. Čovek je nastavio da se otima, ali
nije bilo snage u njegovim pokretima. Akarin izvuče nož, poseče njegovu
ruku i pritisnu šakom ranu.
Sonea oseti kako se Ičani oklembesi. Nije prošlo mnogo pre nego ga
Akarin pusti. Kako je pustila košulju, mrtvac pade na pod. Ona oseti nalet
muke.
— To je bilo užasno.
Akarin pogleda Soneu.
— Da. Ali barem je bilo brzo.
„Uspelo je. Dobro.“
Oboje podigoše pogled i ugledaše Regina kako ulazi u prostoriju. Sa
zadovoljstvom je posmatrao mrtvog Ičanija.
„Da“, složi se Sonea. „Ali nećemo to ponovo uspeti da uradimo. Drugi
Ičaniji su ga čuli kada je rekao da je otrovan. Neće ponovo pasti na isti trik.“
„Ali ceni se tvoja pomoć“, dodade Akarin.
Regin slegnu. „Vredelo je samo da vidim jednog od tih kopilana kako
dobija šta zaslužuje.“ Stavio je ruku oko vrata i iskrivio lice. „Ali mi nije žao
što čujem da neću morati to ponovo da radim. Gotovo da mi je polomio
vrat.“

Svaki čovek bi trebalo da ima ambiciju, reče Seri sebi kada je prošao
kroz polomljene kapije. Moja je jednostavna: samo želim da udem na sva
važna mesta u Imardinu.
Bio je ponosan na činjenicu da je, iako još nije napunio dvadeset godina,
uspeo da uđe u skoro svaku bitniju zgradu u gradu. Na ekskluzivna područja
oko Trkališta bilo je lako uvući se prerušen u slugu, a njegove obijačke
veštine su mu omogućile ulaz u neke od vila u Unutrašnjem gradu.
Zahvaljujući Sonei, bio je u Gildi, iako bi više voleo da je uspeo u tome zbog
sopstvenih veština nego zato što ga je zarobio pokvareni, predrasudni
čarobnjak.
Kako je prošao dvorište, nije mogao a da se ne osmehne. Palata je bila
jedino važno mesto u Imardinu u koje nikada nije mogao da se ušunja. Sada,
pošto je Straža poražena, a teška kapija Palate visila na ojačanjima, niko ne
može da ga spreči da istražuje.
Čak ni Ičaniji. Sudeći po posmatračima koje su postavili Lopovi,
Sačakanci su pre jednog sata napustili palatu. Bili su u građevini svega sat ili
dva, a za to vreme nisu mogli sve da unište.
Preskočio je ugljenisana tela stražara i provirio kroz slomljena vrata
zgrade. Veliki ulazni hodnik nalazio se iza njih. Tanane stepenice su vodile ka
višim nivoima. Seri odahnu zahvalno. Ušavši unutra, zapitao se zašto ih
Ičaniji nisu uništili. Možda nisu želeli da traće svoje moći. Ili su krajnje
razumno ostavili stepenište da bi mogli da se popnu na više spratove.
Seri pogleda na simbol muluka na podu. Sumnjao je da je kralj i dalje u
palati. Vladar je verovatno napustio Imardin kada je pao Unutrašnji zid.
„Avala će biti problem.“
„Verovatno. Voli da luta. Očekujem da će uskoro da odluta iz Kajrelije.“
„Pretpostavljam da joj je Elajn zapao za oko.“
Seri se okrenu. Glasovi su bili očigledno sačakanski i dopirali su iz ulaza
u palatu. On se osvrnu, a onda potrča ka luku u zadnjem delu hodnika. Baš
kada je uspeo da projuri kroz njega, on začu njihove korake kako odjekuju
podom dvorane.
„Svi smo čuli Rikačin poziv, Kariko“, reče treći glas. „Znamo kako je
umro. Bio je glup što je jeo njihovu hranu. Ne shvatam zašto moramo da se
vratimo ovamo da bismo raspravljali o njegovoj greški, a Avala i Inidžaka se
verovatno slažu.“
Seri se osmehnu. Znači Farenov pokvareni trik je uspeo.
„Zato što smo izgubili već troje“, odgovori Kariko. „Još neko, i to može
biti više od loše sreće.“
„Loša sreća? Gilda je sredila Rašija zato što je bio slab. A Viklara bi još
mogao da bude živ. Samo smo sigurni da su naši robovi mrtvi.“
„Možda“, složi se Kariko. Zvučao je zamišljeno. „Ali postoji još nešto što
bih hteo da vam pokažem. Vidite li ove stepenice? Izgledaju krhko, zar ne? I
ne bi trebalo da su u stanju da izdrže ni sopstvenu težinu. Da li znate kako ih
sprečavaju da se ne sruše?“
 Nije bilo odgovora.
„Stave magiju u njih. Gledajte ovo.“
Usledila je tišina, onda nešto zazvoni. Zvuk je postajao sve glasniji dok
se hodnik ne ispuni lomljavom i kršenjem. Seri poče teže da diše i proviri
kroz luk.
Stepenice su se rušile. Kako je Kariko dodirivao jednu ogradu za drugom,
divna konstrukcija je popuštala i padala na pod, a komadi su se razletali na
sve strane. Jedan skliznu ka Seriju. Jedan Ičani pogleda ka luku, i Seri se
brzo skloni sa vidika.
Naslonivši se na zid, Seri sklopi oči. Bolelo ga je srce što nešto tako
divno može tako bezobzirno da bude uništeno. Iz hodnika se začuo Karikov
smeh.
„Čarobnjački napravljeno, tako ga zovu“, reče Ičani. „Stavljaju magiju u
zgrade da ih ojačaju. Pola kuća u središtu grada je ovako načinjeno. Kakve
veze ima što je grad napušten? Možemo da prikupimo svu magiju koja nam
je potrebna iz zgrada.“ On utiša glas. „Neka ostali još neko vreme lutaju. Da
su se vratili ovde kao što sam im naložio, i oni bi ovo znali. Pođite sa mnom
da vidimo koliko nam je moći Gilda ostavila.“ Začuli su se koraci, a onda su
stali. „Harikava?“
„Ostaću da ovde još malo razgledam. Ovo mesto je sigurno puno
magijski ojačanih građevina.“
„Samo nemoj ništa da jedeš“, reče treći Ičani.
Harikava se zakikota. „Naravno da neću.“
Seri je slušao kako se koraci udaljavaju i nestaju. Međutim, jedan par je
ostao, i njegovo srce se stegnu kada je shvatio da postaju sve glasniji.
On dolazi ovamo.
Osvrnuvši se, video je da je u velikoj prostoriji. Na zidovima levo i
desno bilo je nekoliko lukova. On projuri kroz najbliži. Hodnik se pružao
uporedo sa prostorijom, a prolaz su sekli svi naspramni lukovi. Seri oprezno
proviri.
Ičani stade u prostoriji. Pogledao je okolo, a onda i u Serijevom pravcu.
Kao se zaputio ka luku, Seri oseti kako mu se usta suše.
Kako zna da sam ovde?
Nije želeo da sačeka da to sazna. Okrenuvši se od luka, odjurio je u
palatu.
 TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Neočekivani spasilac

Udaljena tutnjava odjeknu tunelom. Akarin razmeni pogled sa Soneom, a

zatim priđe rešetki za ventilaciju usađenoj u zid. Ona pogleda u uličicu i iza
nje i pažljivo oslušnu. Obično bi se čuo stalni žamor, ali umesto toga vladala
je samo jeziva tišina.
Akarin se namršti, a zatim pokaza vodiču da nastavi dalje. Nekoliko
minuta jedini zvuk je bilo disanje i tapkanje čizama po podu. A onda Akarin
iznenada stade i pogled usmeri u daljinu.
„Takan kaže da glasnici javljaju da je Kariko ponovo izašao iz palate.
Ičaniji uništavaju zgrade.“
Sonea pomisli na tutnjavu koju je čula i klimnu. „Troše svoju snagu.“
„Da.“ On se osmehnu i oči mu zasijaše starim, poznatim sjajem grabljivca.
Koraci koji su im se približavali privukoše im pažnju na senovitu priliku
niže niz hodnik.
„Tražite stranca?“ Glas je bio ostareo i ženski. „Upravo je provalio u
kuću nedaleko odavde.“
Akarin krenu ka starici. „Šta možeš da mi kažeš o tom mestu?“
„Pripada kući Aran“, reče ona. „Ima veliku štalu, i dvorište ispred, a kuću
sa druge strane. Okružuju je zidovi. Nema hodnika ispod nje. Mora da se uđe
sa ulice.“
„Koliko ima ulaza?“
„Dva. Glavni spreda i kapija do dvorišta. Stranac je ušao spreda.“
„Koji je najbliži?“
„Kapija.“
Akarin pogleda Soneu. „Onda ćemo tuda ući.“
Starica klimnu. „Pođite onda za mnom.“
 Kada su ponovo krenuli kroz hodnike, Sonea dotaknu prsten na svom
prstu.
— Šta nameravaš?
— Još nisam siguran. Ali mislim da je možda vreme da upotrebimo tvoj
metod.
— Moj metod? Misliš na isceljivanje?
— Da.
— Onda ja to treba da uradim. Verovatno će te prepoznati, ali možda
mene ne prepozna.
Akarin se namršti, ali ništa ne odgovori. Žena ih povede do malih vrata,
kroz koja se, jedno po jedno, provukoše. Sa druge strane se nalazila
prostorija puna buradi.
„Mi smo u kući sa druge strane ulice“, objasni žena. „Samo se popnite uz
te stepenice, izađite na vrata na kraju hodnika." Sumorno se osmehnula.
„Srećno.“
Sledeći ženina uputstva, Sonea i Akarin stigoše do stamenih vrata za
poslugu. Brava je bila obijena. Akarin proviri, a zatim ih gurnu. Izašli su u
tipičnu ulicu Unutrašnjeg kruga. Preko puta se nalazio jednostavan zid, sa
velikom drvenom dvokrilnom kapijom. Akarin joj hitro priđe, i proviri
između dva krila.
„Postoje iz dvorišta dva ulaza u kuću“, on reče. „Ući ćemo kroz najbliži.“
Pogledao je bravu i ona se otvori, škljocnuvši. Sonea uđe za njim i
zatvori kapiju za sobom. Pred njima se pruži veliko četvrtasto dvorište. Sleva
se nalazila velika zgrada sa nekoliko širokih vrata - štala. Zdesna se nalazila
jednospratna kuća. Akarin požuri do kuće, otključa magijom bravu na
vratima i oni se uvukoše unutra.
Iza vrata se pružao uzan hodnik. Akarin joj pokaza da bude tiha. Udaljeno
škripanje i koraci na podu iznad njih dopreše do njihovih ušiju.
Ugledavši krajičkom oka kako se neko kreće, Sonea proviri kroz mali
prozor pored vrata. Zastade joj dah kada je ugledala dva čarobnjaka i jednog
bogato odevenog čoveka kako žure ka štalama.
Akarin joj se približi. Tri čoveka stigoše do jednih od vrata štale.
Čarobnjakov pratilac širom otvori vrata, očigledno očekujući da budu teža
nego što su to bila. Sonei zastade dah kada udariše u zid.
Iznad nje se začuše žurni koraci. Tri čoveka nestadoše u štali, ostavivši
vrata otvorena. Usledila je tišina. Sonea oseti kako joj se usta suše kada
odozgo odjeknuše koraci. Usledila je stanka, a onda se začu zatvaranje vrata
i Ičani ušeta u dvorište. Stao je u središtu dvorišta i pažljivo osmotrio.
Ugledavši otvorena vrata štale, zaputio se ka njima.
„Ne sviđa mi se, ali u pravu si. Inidžaka će me prepoznati“, promrmlja
Akarin. Pogledao je u Soneu. „Nemamo vremena da smislimo bolji plan.“
Osetila je kako je podilaze žmarci. Onda je sve bilo na njoj. Svi mogući
načini na koje bi prevara sa isceljivanjem propala, prođoše joj kroz um. Ako
se Ičani zaštiti, neće moći da ga dotakne, a onda neće moći da upotrebi svoje
isceliteljske moći, i...
„Da li ćeš biti dobro?“
„Da“, ona odgovori. Pogledala je napolje i videla Ičanija kako nestaje u
štalama.
Akarin duboko udahnu, onda joj otvori vrata. „Posmatraću. Ako ne uspe,
zaštiti se. Onda ćemo se otvoreno boriti protiv njega.“
Sonea klimnu, a onda zakorači u dvoriše i požuri do ulaza u štalu.
Provirivši unutra, ona pokuša da razazna detalje u mračnoj unutrašnjosti.
Prilika je išla niz široki prolaz među pregradama. Ičani, pretpostavi ona. On
prođe kroz vrata na suprotnom zidu i nestade sa vidika.
Sonea uđe unutra. Kako se zaputila niz prolaz, tri prilike žurno izađoše iz
pregrade. Oni je ugledaše i ukočiše se. U istom trenutku, Sonea ugleda lice
bogato obučenog čoveka i zapanji se i užasnu kada ga je prepoznala.
— Nisi mi rekao da je to kralj!
Kajrelijanski vladar je odmeri pogledom, i oči mu se raširiše kako ju je
prepoznao. Posmatrajući ga, osetila je i osetila kako se bude netrpeljivost i
bes. Iskrsnu sećanje na Dvoranu gilde. Na kralja kako odobrava Gildinu
kaznu progona. A onda je pomislila na Pročišćenje i kako joj tetku i teču
isteruju iz straćarnika. Pomislila je na življe koji se kriju po tunelima, i koje
niko nije upozorio na predstojeći napad.
Zašto bih ja rizikovala svoj život zbog ovog čoveka?
U trenutku kada je to pitanje prošlo kroz njen um, naljutila se na sebe što
ga je postavila. Nikoga ne bi trebalo da ostavi Ičanijima, bez obzira na to
koliko ih ne voli. Ispravivši se, ona uđe unutra.
„Idite“, kaza im ona.
Tri muškarca žurno prođoše pored nje. Kada su nestali sa vidika, Sonea
začu buku iz prostorije iza suprotnog zida. Okrenuvši se, videla je kako se
Ičani vraća. Njegov pogled uhvati njen, i ona se osmehnu.
Nije bilo teško glumiti užasnutost kada je krenuo prema njoj. Pošla je
unazad ka vratima i osetila peckanje barijere. Ičani odmahnu rukom i ona
oseti kako je sila gura napred. Odupirući se porivu da je odgurne, ona
dozvoli sebi da posrne pred njim. Kada je bio samo korak od nje, on je
odmeri pogledom.
„Znači, ovde ipak ima nešto kajrelijanskih žena“, reče on.
Sonea se odupirala kako ju je sila obavila, držeći joj ruke uz telo. Srce
poče da joj tuče kao ludo kako se Ičani približi toliko dok nije osetila njegov
dah na licu. Zavukao je ruku pod njenu košulju. Ona se ukruti od nemira i
užasa kada je videla da se izraz na njegovom licu promeni u pohodni smešak.
Obuze je nalet panike, nije mogla da se pomeri, tako da nije mogla da ga
dotakne. Ako ne može da ga dotakne, ne može da upotrebi isceliteljske moći
na njemu. A ako on nastavi dalje, otkriće crnu odoru ispod njene obične
odeće.
— Bori se protiv njega, kaza joj Akarin.
Ona posla talas sile. Ičanijeve oči se iznenađeno raširiše kada ga je
odgurnula. Pošavši za njim, hitro i iznenadno ga je napala. On se podiže na
noge i posla udar kao odgovor. Ona posrnu nazad kada se udar zakuca u njen
štit.
Nasmejao se. „Znači to jeste bila odora koju sam napipao ispod te
košulje. Pitao sam se gde su nestali svi čarobnjaci,“
Sonea oseti nalet nade. Mislio je da je običan čarobnjak Gilde. Još je
mogla da pokuša da ga obmane ako se bude pretvarala da slabi od
iscrpljenosti.
— Ja sam ispred vrata, posla Akarin. Šta želiš da uradim?
— Sačekaj, kaza mu.
Kada je Ičani ponovo napao, pustila je sebe da posrne unazad dok joj
leđa nisu naletela na zid. On je napredovao, a ona se povi kada je ponovo
udario. Nakon četvrtog udara, ona dozvoli da joj štit popusti. On se zlobno
nasmeši kada je pao, izvadi nož i stavi ga među zube.
Pretvarala se da pokušava da se izmakne kada je stigao do nje. Uhvativši
je za ruku, on je gurnu nazad i jednom rukom pritisnu uza zid. Zgrabila ga je
za zglob, zatvorila oči i poslala um u njegovo telo.
 Pronašla je njegovo srce istog trenutka kada je bol sevnuo preko njene
ruke. Shvativši da ne može da se isceli i u isto vreme mu naudi, ona se
usredsredi na srce. Kada bude stalo, šta on može da učini?
Njen stisak se pojača kako ga je voljom stegla. Čula je njegov bolni
vapaj i otvori oči i ugleda kako njegovo lice postaje bledo. Optužujuće ju je
gledao. Šaka mu se pomeri do njene ruke.
Užasna obamrlost se proširi od njene ruke kroz telo. Iako je pokušala da
se pomeri, nijedan mišić je nije slušao. U istom trenutku, ona oseti kako iz
nje zastrašujućom brzinom ističe magijska snaga. Pokret u uglu njenog oka je
mamio da pogleda, ali nije mogla da prikupi čak ni dovoljno snage da pomeri
pogled. A onda se isisavanje umanji. Ičanijev izraz se promenio od besa do
zbunjenosti i užasa. Videla je kako mu nož ispada iz ruke. Pustio ju je i
uhvatio se za grudi.
Istog trena, Sonea povrati kontrolu. Podigla je nož i rasekla mu vrat.
Kako je krv pokuljala, ona ga zgrabi za grlo i isisa mu snagu.
Moć pokulja u nju, ali ne onoliko koliko je dobila od Parike. Borba sa
Gildom je oslabila ovog Ičanija. Kako mu je snaga nestajala, on pade unazad
na pod i ostade nepomičan.
Iza njega je stajao Akarin. Posmatrao ju je sa čudnim izrazom na licu.
Pogledala je svoju krvlju umrljanu odeću i stresla se od gađenja.
Nakon što se sve ovo završi, pomisli Sonea, nikada više neću upotrebiti
ovu moć. Nikada.
„I ja sam se isto osećao kada sam se vratio iz Sačake.“
Ona ga pogleda. Pružio joj je ruku.
„U ovoj kući sigurno ima nečega u šta bi mogla da se presvučeš“ reče on.
„Hajde da te očistimo.“
Bilo joj je teško da ustane, čak i uz njegovu pomoć. Iako nije bila
umorna, noge su joj klecale. Na trenutak je nepokretno stajala, klateći se.
Pogledavši u mrtvog Ičanija, ona oseti kako se šok pretvara u olakšanje.
Uspelo je. A nije imao priliku dapozove Karika. Preživela je i čak spasla...
„Kralj?“ upita ona.
„Poslao sam ga u kuću preko puta, a Takan je upozorio Ravija da bude
spreman da ga dočeka.“
Kada je zamislila kako će taj susret izgledati, Sonea oseti kako joj se
raspoloženje popravlja. „Kralja spasavaju Lopovi. E, to je nešto što bih
volela da vidim.“
Kraj Akarinovih usana se izvi nagore. „Siguran sam da će imati
zanimljive posledice.“

Seri potrča niz još jedan hodnik i stade ispred vrata. Oprobao je kvaku.
Zaključana. Prišao je sledećim. Isto. Udaljeni zvuk koraka postajao je
glasniji. Pojurio je ka vratima na kraju hodnika i odahnuo od olakšanja kada
se kvaka okrenula.
Iza njih se nalazila duga prostorija sa prozorima koji su gledali na vrgove
u središtu palate. Seri požuri pored fotelja ukrašenih zlatom i skupocenim
tkaninama do drugih vrata na drugom kraju prostorije. Savarin privezak je
ispod odeće lupkao po njegovim grudima.
Molim te, nemoj da budeš zaključan, pomisli on. Molim te, nemoj da
budeš ćorsokak.
Zgrabio je kvaku i okrenuo, ali nije htela da se pomeri. On opsova i poče
da traži po kaputu kalauze. Izvadio ih je, srećan što nikada nije prestao da ih
nosi, i počeo da opipava mehanizam.
Iza njega, udaljeni zvuk koraka postajao je sve glasniji.
Dah je uletao i izletao iz njegovog grla. Usta su mu bila suva, a ruke
znojave. Duboko udahnuvši, polako je ispustio vazduh, a onda brzo okrenuo i
gurnuo kalauze.
Brava škljocnu. Seri zgrabi alat, povuče vrata i projuri kroz njih. Cimnuo
je vrata za sobom, zaustavivši ih baš pre nego što bi se zalupila, i zatvori ih
što je tiše mogao.
Brz pogled mu je rekao da je ušao u malu prostoriju punu ogledala, malih
stolova i stolica. Garderoba za zabavljače, pretpostavi Seri. U sobi nije bilo
drugih ulaza ili vrata. Vratio se bravi i počeo da radi na njenom zatvaranju.
Sada kada je znao tip, bilo je lakše pokrenuti mehanizam. On se zaključa
uz zadovoljavajuće škljocanje. Odahnuvši od olakšanja, Seri priđe jednoj
stolici i sede na nju.
Kako su koraci odjeknuli ispred prostorije, njegovo olakšanje iščeznu.
Ako ga je Harikava pratio, pretpostavio bi da Seri nigde drugde ni mogao da
ode sem kroz ta vrata - bila ona zaključana ili ne. Ustavši, Seri se primaknu
malim prozorima na jednoj strani prostorije. Morao je nekako da izađe
napolje.
 A onda brava škljocnu i krv mu se zaledi u žilama.
Vrata se uz tiho škripanje otvoriše. Ičani proviri unutra. Kada je ugledao
Serija, osmehnuo se.
„Tu si.“
Seri se odmaknu od vrata. Posegnuvši u džepove kaputa, napipao je
dlanovima drške njegovih noževa. Čvrsto ih je stegnuo.
Ovo ne valja, pomisli on. Pogledao je ka prozoru. Neću stići do tamo.
Zaustaviće me.
Ičani se primaknu za korak.
Ako me uhvati, proćitaće mi um. Otkriće Soneu i Akarina.
Seri sa mukom proguta i olabavi noževe u koricama. Ali ne može da mi
proćita um ako sam već mrtav.
Kako je Ičani prišao za još jedan korak, Seri oseti kako njegova rešenost
slabi. Ne mogu to da učinim. Ne mogu da se ubijem. Zurio je u Ičanija.
Čovekove oči su bile hladne i grabljive.
Kakve veze ima? U svakom slučaju ću da umrem.
Dva puta je duboko udahnuo, a onda isukao noževe.
— Ne, Seri! Nemoj!
Seri se ukipi kada začu glas u svom umu. Da li to strah govori? Ako je
tako, ima ženski glas. Glas veoma nalik na...
Harikava se okrenu i pogleda izvan sobe i oči mu se raširiše. Seri začu
hitre korake. Kako žena stade u dovratku, njemu od iznenađenja zastade
dah.“
„Ostavi ga, Harikava“, reče Savara. Glas joj je bio zapovednički. „Ovaj
je moj.“
Ičani se odmaknu od nje. „Šta tvoj soj traži ovde?“ zareža on.
Ona se osmehnu. „Ne polažemo pravo na Kajreliju, kao što se verovatno
plašiš. Ne, samo posmatramo.“
„To ti kažeš.“
„Nismo u položaju da učinimo suprotno“, odgovori ona, ušavši u
prostoriju. „Da sam na tvom mestu, odmah bih otišla.“
Harikava ju je pažljivo posmatrao dok je prilazila Seriju. Kada je bila
nekoliko koraka od vrata, on im priđe i napusti prostoriju. Seri začu kako se
njegovi koraci zaustavljaju ispred nje.
„Kariko neće ovde trpeti takve kao što si ti. Uloviće vas.“
 „Ja ću odavno otići kad on bude imao vremena za to.“
Koraci se udaljiše, a onda začu kako se zatvaraju vrata u susednoj
prostoriji. Savara pogleda u Serija.
„Otišao je. To je bilo blizu.“
On joj uzvrati pogled. Spasla ga je. Nekako je znala da je u nevolji i
pojavila se tačno na vreme. Ali kako je to moguće? Da li ga je pratila? Ili je
pratila Ičanije? Olakšanje se pretvori u sumnju kada je razmislio o njenim
rečima. Ičani je se plaši. Iznenada je bio siguran da bi trebalo i on.
„Ko si ti zaista?“ prošaputa on.
Ona ispravi ramena. „Sluga svojih ljudi.“
„On... on je pobegao. Od tebe. Zašto?“
„Nesigurnost. Danas je potrošio prilično moći, i ne može da bude siguran
da bi mogao da me porazi.“ Ona se osmehnu i pođe ka njemu. „Blef je uvek
najzadovoljavajući način da se pobedi u borbi.“
Seri uzmaknu. Upravo mu je spasla život. Trebalo bi da joj se zahvali.
Ali nešto je bilo previše čudno oko ovoga. „Prepoznao te je. Znaš njegovo
ime.“
„Prepoznao je šta sam, ne ko sam“, ispravi ga ona.
„Šta si ti, onda?“
„Tvoj saveznik.“
„Ne, nisi. Kažeš da želiš da nam pomogneš, ali nećeš ništa da učiniš da
zaustaviš Ičanije, iako si dovoljno snažna da to učiniš.“
Njen osmeh nestade. Ozbiljno ga je posmatrala, a onda joj izraz lica
postade stroži. „Činim sve što mogu, Seri. Šta je potrebno da bih te ubedila u
to? Da li bi mi verovao kao bih ti rekla da već neko vreme znam da su se
Akarin i Sonea vratili? Očigledno nisam ispričala Ičanijima za to.“
Serijevo srce poskoči, a onda poče da bubnja. „Kako si saznala za to?“
Ona se osmehnu i oči joj odlutaše do njegovih grudi. „Imam svoje načine.“
Zašto je pogledala u njegove grudi? Namrštio se kada se setio priveska.
Posegnuvši pod košulju, on ga izvuče. Njen pogled se pokoleba, a osmeh
iščeznu.
Kakva magijska svojstva ima? Gledajući u glatki rubin u sredini, on oseti
kako mu se niz leđa spušta jeza kada se setio kako su Sonea i Akarin
napravili jedno drugom prstenove. Prstenove sa kuglicama od crvenog stakla.
„Sa ovim prstenovima moći ćemo da međusobno vidimo misli...“
Pogledao je rubin. Ako je ovo krvavi dragulj, onda mu je Savara čitala
misli... a on ga je stavio ubrzo nakon što su Akarin i Sonea stigli. Kako bi
drugačije saznala da su u gradu?
Svukavši lančić sa glave, on baci privezak u stranu.
„Ja sam bio budala što sam ti verovao“, reče on ogorčeno.
Ona ga tužno osmotri. „Znala sam za Soneu i Akarina od kada sam ti dala
taj privezak. Da li sam ih otkrila Ičanijima? Ne. Da li sam upotrebila tu
informaciju da te ucenim? Ne. Nisam ja iskoristila tvoje poverenje, Seriji, ti
si iskoristio moje.“
Ona prekrsti ruke. „Rekao si da ćeš da me obaveštavaš ako ti dam savete
za ubijanje čarobnjaka, ali od mene si skrivao mnogo toga što mi je potrebno
da znam. Moji ljudi su tražili Akarina i Soneu u Sačaki. Nameravali su da
pomognu bivšem visokom gospodaru da povrati Kajreliju od Ičanija. Ne
želimo da Kajrelijom vladaju Kariko i njegovi saveznici ništa više od vas.“
Seri je zurio u nju. „Kako da poverujem u sve to?“
Savara uzdahnu i odmahnu glavom. „Mogu samo da te zamolim da mi
veruješ. Previše je teško dokazati... ali mislim da si stigao do granica svog
poverenja.“ Ona se tužno osmehnu.“
„Šta ćemo da radimo jedno sa drugim?“
Nije znao kako da odgovori na to. Pogledavši u privezak, osetio se
gnevno, glupo i izdano. Ali, kada je pogledao u nju, video je tugu i kajanje u
njenim očima za koje je verovao da su stvarni. Nije želeo da se rastave sa
zlom krvi između sebe.
Ali to možda nije moguće.
„Ti i ja imamo dogovore i tajne koje ne možemo da odajemo, i ljude koje
moramo da zaštitimo“, reče on polako. „Ja to poštujem kod tebe, ali ti to nisi
poštovala kod mene.“ On ponovo pogleda privezak. „Nije trebalo to da mi
učiniš. Znam zašto si to učinila, ali to ga ne opravdava. Kada si mi to dala,
učinila si nemogućim da ja održim svoja osećanja.“
„Želela sam da zaštitim tvoje ljude.“
„Znam“, uspeo je da se kiselo osmehne. „I ja i to poštujem. Dok se naše
zemlje bore, ne možemo da stavimo naša osećanja ispred bezbednosti naših
ljudi. Hajde da vidimo kako će ovo da ispadne. Kada se sve ovo završi,
možda ću ti oprostiti što si mi to uradila. Do tada, držim se sopstvene strane.
Ne očekuj bilo šta više.“
 Ona obori pogled, a zatim klimnu. „Razumem.“

Vrata za poslugu Zerendove vile otvarala su se ka uličici taman dovoljno

širokoj da kola za dostavu mogu da prođu. Brava je bila otključana, ali vrata
su bila zatvorena. Oba kraja uličice završavala su u praznim, tihim ulicama.
Nije bilo ni traga od Tajenda - niti od bilo koga.
„Šta ćemo sada?“ upita Farand.
„Ne znam“ priznade Danil. „Ne želim da odem u slučaju da se vrati. Ali
možda je već bio primoran da pobegne iz grada.“
Ili možda negde leži mrtav. Svaki put kada bi Danil pomislio na tu
mogućnost, krv mu se ledila i bivalo mu je loše od bojazni. Prvo Roten, a
onda Tajend...
Ne, reče on sebi. Čak ni ne pomišljaj na to. Ne dok lično ne vidiš.
Pomisao da može da vidi Tajendovo telo samo mu je otežavalo da jasno
misli. Mora da se usredsredi, da odluči gde da idu. Imali su tri izbora: da
ostanu u vili i nadaju se da će se Tajend posle nekog vremena vratiti, potraže
ga u gradu, ili odustanu i napuste grad.
Ne napuštam grad dok ne budem znao.
To je ostavljalo vilu i potragu. Ni jedno ni drugo nije bilo previše pošteno
prema Farandu.
„Potražiću Tajenda“, reče Danil. „Pokušaću u susednim ulicama, i vratiti
se s vremena na vreme da proverim kuću. Treba da napustiš grad. Nema
svrhe da obojica rizikujemo živote.“
„Ne“, odgovori Farand. „Ostaću u slučaju da se vrati.“
Danil iznenađeno pogleda Faranda. „Da li si siguran?“
Mladi čarobnjak klimnu. „Ne poznajem Imardin, Danile. Ne znam da li
bih uspeo da izađem iz njega. A tebi je potrebno da neko ostane ovde u
slučaju da se Tajend vrati.“ On slegnu, a onda se vrati za nekoliko koraka.
„Vidimo se kada se vratiš.“
Danil je posmatrao Faranda dok ovaj nije ušao u kuću, a zatim otišao do
zadnjeg kraja uličice i pretražio pogledom ulicu iza nje. Sve je bilo mirno.
Iskoračio je i požurio do sledeće uličice.
Danil isprva u uličicama pronađe samo par drvenih sanduka. A onda je
počeo da nailazi na tela čarobnjaka. Strah za Tajendovu bezbednost je
postajao jači.
 Krenuo je kružno i skoro se vratio natrag do vile kada čovek iskorači
ispred njega. Srce mu poskoči i poče ludački da udara, ali to je bio samo
sluga ili zanatlija grubog izgleda.
„Ovamo“, reče čovek, pokazavši na poklopac za smeće na zidu, „Tamo
dole je bezbednije za vas čarobnjake.“
Danil odmahnu glavom. „Ne, hvala.“ Kako je krenuo da prođe pored
njega, čovek ga uhvati za ruku.
„Jedan Sačakanac je nedavno bio blizu. Bio bi bezbedniji ako bi se
sklonio sa videla.“
Danil se otme. „Tražim nekoga.“
Čovek slegnu ramenima i zakorači unazad.
Nastavivši dalje, Danil stiže do kraja uličice. Ulica iza nje je bila prazna.
On izađe u nju i požuri preko puta do uličice na drugoj strani.
Kada je gotovo stigao do nje, on začu kako se za njim zatvaraju vrata.
Okrenuo se i osetio kako mu se krv ledi.
„ Ah, to je već bolje.“ Žena koja mu se približavala, prepredeno se
osmehivala. „Počela sam da mislim da nema drugih lepih čarobnjaka u
Kajreliji.“ On pojuri ka uličici, ali se zakuca u nevidljivu barijeru.
Ošamućen, posrnuo je unazad, a srce mu je bubnjalo.
„Ne tuda“, reče žena. „Dođi ovamo. Neću da te ubijem.“
Danil nekoliko puta duboko udahnu i okrenu se ka njoj. Kako se
približavala on poče da uzmiče niz ulicu. U njenim očima je bilo zlobnog
sjaja. Shvatio je gde ga je ranije video. Ona je bila Ičani koja je želela da
„zadrži“ gospodara Ferguna za sebe.
„Kariko ti neće dozvoliti da me zadržiš živog“, reče on.
Ona zabaci glavu. „Možda hoće, sada kada smo ovde, a veći deo Gilde
mrtav.“
„Zašto bi uopšte želela da me zadržiš?“ reče on, i dalje uzmičući. Ona
slegnu. „Moji robovi su mrtvi. Potrebni su mi novi.“
Mora da se približava sledećoj uličici. Možda, ako nastavi da govori,
možda se neće setiti da je blokira.
„Moglo bi da ti bude veoma prijatno.“ Ona se prepredeno nasmeši, a njen
pogled ga je ispitivao od glave do pete. „Volim da nagrađujem svoje omiljene
robove.“
Osetio je divlji poriv da se nasmeje. Šta ona misli da je?, pomisli on.
Nekakva neodoljiva zavodnica? Zvuči smešno.
„Nisi moj tip“, reče joj.
Ona podiže obrve. „Ne? Pa, nije bitno. Radićeš ono što ti ja kažem ili...“
Ona zastade i pogleda iznenađeno po ulici.
Sa vrata i uličica sa svih strana, pojaviše se Gildini čarobnjaci. Danil je
zurio u njih. Nije prepoznao nijedno od lica. A onda ga nečija ruka ščepa i
povuče u stranu.
On se spotaknu kroz vrata. Zatvoriše se za njim. Danil se okrenu da
pogleda svog spasioca i srce mu poskoči.
„Tajende!“
Učenjak mu se cerio. Danil odahnu od olakšanja, privuče Tajenda i čvrsto
ga zagrli.
„Napustio si kuću. Zašto si napustio kuću?“
„Ta žena je došla. Pomislio sam da sačekam u uličici dok ne ode, ali
izašla je na tu stranu. Lopovi su me spasili. Rekao sam im da ćeš da dođeš
da me tražiš, ali oni nisu stigli do kuće na vreme.“
Danil začu prigušeni kašalj, i shvati da nisu sami. Okrenuo se i zatekao
visokog Lonmarca kako ga znatiželjno posmatra. Lice mu se ohladilo, a onda
zažarilo.
„Vidim da ste dobri prijatelji“, reče čovek. „Sada kada ste se ispričali,
trebalo bi...“
Vrata se zatresoše od snažnog udarca. Čovek ih mahnito pozva.
„Brzo! Pratite me.“
Tajend zgrabi Danila za zglobove i povuče ga za neznancem. Iza njih
dopre zvuk lomljave. Lonmarac poče da trči. Povevši ih niza stepenište, uveo
ih je u podrum i zabravio vrata za njima.
„To je neće zaustaviti“, reče Danil.
„Neće“, odgovori neznanac. „ Ali će da je uspori.“
Požurio je između polica sa vinskim bocama do ormana na suprotnom
zidu. Otvorivši vrata, povukao je police koje su sadržale tegle slatkog. Police
se pomaknuše unapred, otkrivši još jedna vrata. Neznanac otvori vrata i uđe
unutra. Tajend i Danil se provukoše u hodnik. U blizini je stajao dečak koji
je držao malu lampu.
Lonmarac uđe za njima i poče da namešta police na mesto. Sa druge
strane vrata podruma, začu se slabi zvuk, a onda eksplozija.
 „Nema vremena“, promrmlja Lonmarac. Ostavio je orman napola
sastavljen i zatvorio unutrašnja vrata. Uzevši lampu od dečaka, počeo je da
trči niz tunel. Danil i Tajend pojuriše za njim.
„Nije dobro“, reče stranac za sebe. „Nadajmo se...“
Iza njih dopre još jedna eksplozija. Danil se osvrnu i ugleda kako na
mestu gde su bila vrata blesnu kugla svetlosti. Lonmarac oštro udahnu
vazduh.
„Trči!“
 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Pogled na neprijatelja

Haljina sluškinje koju je Sonea pronašla da zameni krvavu košulju i

pantalone, mora da je pripadala višoj ženi. Dobro joj je prekrila odoru, ali
rukavi su bili tako dugački da je morala da ih zavrne, a rub je neprestano
gazila. Upravo se vraćala u ravnotežu nakon što je ponovo stala na njega,
kada se u hodniku pred njima pojavi glasnik. On ih ugleda i ubrza korak.
„Imam... loše vesti“, prodahta on. „Jedan od... Sačakanaca... pronašao
hodnike.“
„Gde?“ upita Akarin.
„Nedaleko.“
„Odvedi nas tamo.“
Glasnik je oklevao, a zatim klimnuo. Zaputio se natrag niz hodnik, dok je
njegova lampa stvarala iskrivljene senke po zidovima.
— Ponovo ćemo da pokušamo istu obmanu, reče Akarin Sonei. Ovaj put
se isceli kada te Ićani poseče. Kada počne da ti crpi snagu, nećeš moći da
koristiš svoje moći.
— O, neću ponovo napraviti tu grešku, odgovori ona. Ne sada kada
znam kakav je osećaj.
Vodič nastavi kroz hodnike, zastajkujući povremeno na kratko da upita
pomagače postavljene kod izlaza. Sreli su ljude koji beže, a onda se pojavila
prilika tamne kože. Faren.
„Ovde ste“, prodahta on. „Dobro. Ona dolazi ovamo.“
Znači to je žena, pomisli Sonea. Avala.
„Koliko je daleko?“
Faren pokaza niz put kojim je došao. „Možda na pedeset koraka. Skreni
levo na raskršću.“
 On se skloni sa puta kako se Akarin zaputio niz hodnik. Sonea uze lampu
od vodiča i pođe za njim, a srce joj je svakim korakom sve snažnije lupalo.
Stigli su do raskršća, stali, i Akarin se zagleda u levi prolaz. Iskoračio je, a
Sonea požuri za njim. Na sledećem raskršću, oni ponovo stadoše.
— Ona dolazi. Sačekaj ovde. Neka misli da te je pronašla. Ja neću biti
daleko.
Sonea klimnu. Posmatrala je kako odlazi do raskršća i nestaje u bočnom
hodniku. Iza nje dopre tihi bat koraka.
Koraci polako postadoše glasniji. Bledo svetlo poče da sija iza skretanja.
Veoma brzo je postajalo svetlije, i Sonea ustuknu. Pojavi se kugla svetlosti.
Zaklonila je sjaj rukom, a onda zavapila u tobožnjem užasu.
Ičanijka je zurila u nju, a onda se osmehnula.
„Dakle, to si ti. Kariko će biti zadovoljan.“
Sonea se okrenu da beži, ali kako je to učinila, stopalo joj stade na rub
haljine i ona pade na šake i kolena. Avala se nasmeja.
Bila bi ovo impresivna gluma da sam to zaista htela da uradim, pomisli
ogorčeno Sonea, dok se borila da ustane. Začula je kako se koraci primiču, a
onda je Ičanijka zgrabi za ruku. Bila joj je potrebna sva samokontrola da ne
raznese ženu.
Ičanijka okrenu Soneu ka sebi. Ruka joj posegnu ka Soneinoj glavi.
Zgrabivši Ičanijku za zglobove, Sonea pokuša da pošalje svoj um u ženino
telo, ali naiđe na otpor.
Avala je bila pod štitom.
Barijera je ležala na površini njene kože. Sonea na trenutak oseti divljenje
prema Avalinoj veštini, ali panika ga ubrzo zameni.
Neće moći da upotrebi svoje isceliteljske moći na ženi.
— Bori seprotiv nje, naloži joj Akarin. Dovedi je iza raskršća. Moramo
da je dovedemo između nas da ne bi mogla da pobegne.
Sonea posla talas sile. Avala razrogači oči kako se zateturala unazad.
Sonea podiže suknju, okrenu se i potrča niz hodnik.
Ispred nje se stvori barijera. Ona je udarom sile razbi. Nekoliko koraka
nakon toga prošla je raskršće. Pojavi se još jedna barijera. Ona stade i
okrenu se ka Ičanijki.
Žena se pobedonosno smešila.
— Kariko, vidi šta sam pronašla.
 Sonea ugleda sliku sebe kako izgleda mršavo i sitno u dugačkoj haljini.
— Kakvo je ona stvorenje bednog izgleda!
— Ah! Akarinov šegrt, odgovori Kariko. Pretraži njen um. Ako je jedno
od njih ovde, drugo je možda u blizini - ali nemoj da je ubiješ. Dovedi je
meni.
Sonea odmahnu glavom.
— Ja ću odlučiti kada i gde ćemo da se sretnemo, Kariko, posla ona.
— Jedva čekam, odgovori Kariko, kao i tvoj bivši mentor, Roten, zar ne?
Imam njegov krvavi kamen. Posmatraće kako umireš.
Sonea zinu. Roten? Ali Roten je mrtav. Zašto bi se Kariko mučio da pravi
dragulj od Rotenove krvi?
— Da li to znači da je Roten živ?
— Verovatno, ako zaista ima krvavi dragulj, šapnu Akarinov umni glas
kroz njen prsten. Ali možda laže da bi te uznemirio i dekoncentrisao.
Avala se približavala. Kada je prošla raskršće, Sonea oseti pomešano i
olakšanje i nemir. Žena je sada bila između nje i Akarina. Međutim, kada se
Akarin bude pojavio, Avala će ga prepoznati.
— Kariko ne može da bude potpuno siguran da si ovde dok te on ili
drugi Ičaniji ne vide, reče ona Akarinu. Mogli bismo da ga prevarimo da
misli da sam sama ovde. Ako se sama borim sa Avalom...
— Da, složi se Akarin. Ako oslabiš, ja ću da preuzmem. Samo se drži
van njenog domašaja.
Kada je Ičanijka napala, Sonea podiže snažan štit i uzvrati sopstvenim
moćnim udarima. U Avalinom napadu nije bilo ni strategije ni varke, isto kao
i u borbi sa Parikom, i Sonea shvati da joj njena obuka neće koristiti da
dobije prednost. Ovo je, zaključi ona, brutalna trka da se vidi kome će prvom
da ponestane snage.
Vazduh u tunelu postade topao, a onda zidovi počeše blago da sijaju.
Žena se odmaknu jedan korak, a onda se sve iznenada pretvori u bleštavo
belo. Sonea trepnu, ali bila je previše zaslepljena da bi bilo šta videla.
Zaslepela me je!
Sonea se gotovo glasno nasmeja kada je shvatila da je Avala upotrebila
isti trik koji je ona iskoristila da pobegne od Reginove bande pre par godina.
Osim što polaznici nisu naučili dovoljno o isceljivanju da...
Vid joj je polako ali sigurno vraćao. Razaznala je dve prilike u hodniku
pred sobom. Avala je bila najbliža. Iza nje je stajao Akarin. Nemilosrdno i
divlje ju je napadao. Avala pogleda Soneu, uplašenog izraza na licu. Njen štit
iznenada nestade, kada joj je ponestalo snage, a Akarinov poslednji udar je
baci na Sonein štit. Začulo se glasno krckanje, a žena se zatim sruši na tlo.
Sonea je posmatrala, dok joj je srce tuklo, kako se Akarin polako
približava ženi. Avala otvori oči. Izraz joj se promeni od bolnog i besnog u
zadovoljni osmeh, a zatim je ispustila dugačak, poslednji izdah.
„Da li se to samo meni čini“, reče Sonea, „ili je izgledala malo previše
srećno što umire?“
Akarin čučnu. Prošao je prstom ispod ogrlice ženinog kaputa. Kako je
nastavio da pretražuje njenu odeću, Sonea ugleda kako se jedna od Avalinih
ruku polako opušta. Kako su se prsti ispravili, na pod pade mala crvena
kuglica.
„Krvavi dragulj“, prosikta Sonea.
Akarin uzdahnu i pogleda u Soneu. „Da. Čiji je, možemo samo da
nagađamo, ali mislim da treba da pretpostavimo najgore: Kariko zna da sam
ovde.“

Roten iznenađeno trepnu kada se slika žene pojavi u njegovom umu. Čim
ju je prepoznao, obuze ga divlja radost. Živa je!
„Sonea!“ uzviknu Balkan. „Ovde je!“
— Ah! Akarinov šegrt. Pretraži njen um. Ako je jedno od njih ovde,
drugo je možda u blizini - ali nemoj da je ubiješ. Dovedi je meni.
— Ja ću odlučiti kada i gde ćemo da se sretnemo, Kariko.
Sonein odgovor je prkosan i neustrašiv. Roten oseti kako u njemu naviru i
strah i ponos.
— Jedva čekam, kao i tvoj bivši mentor, Roten, zar ne? Imam njegov
krvavi kamen. Posmatraće kako umireš.
Roten iznenada nije mogao da diše. Sliku je poslala Ičanijka koja sigurno
pokušava sada da zarobi Soneu. A ako to učini...
„Rotene?“
On pogleda Balkana i Dorijena i zateknu ih kako zure u njega.
„Načinio si krvavi kamen?“ upita Balkan prigušenim glasom.
„Kariko je to učinio. U Kaliji...“ Roten teško uzđahnu. „Pročitao mi je um
i video tamo Soneu, a zatim je napravio dragulj.“ On se strese. „Od tada
vidim i... osećam smrt svih koje je ubio.“
Balkanove oči se blago raširiše, a on zatim napravi sažaljivi izraz. „Šta je
krvavi dragulj?“ upita Dorijen.
„On omogućuje tvorcu da vidi um drugoga“, objasni Balkan. „Iako ga je
zapravo Kariko napravio, usaglašen je sa Rotenom, zato što je upotrebio
Rotenovu krv.“
Dorijen pogleda Rotena. „Zarobio te je. Zašto nisi rekao?“
„Ne...“ Roten uzdahnu. „Ne znam.“
„Ali ono što ti je učinio... možeš li da sprečiš da gledaš te smrti?“
„Ne, nemam kontrolu nad time.“
Dorijenovo lice je bilo bledo. „A ako uhvate Soneu...“
„Da.“ Roten pogleda svog sina. „A ovo je tajna koju nisi smeo da nam
kažeš, zar ne? Ona je ovde, kao i Akarin.“
Dorijen otvori usta, ali ne izgovori ništa. Nesigurno je gledao čas Rotena
čas Balkana.
„Sada ništa neće promeniti ako nam kažeš“, reče Balkan. „Znaju za
Soneu. Verovatno su pretpostavili da je Akarin sa njom, baš kao i mi.“
Dorijen oklembesi ramena.
„Da, ovde su. Pre pet dana Sonea i Akarin su prošli preko Južnog
prevoja. Doveo sam ih u grad.“
Balkan se namršti. „Zašto ih nisi poslao natrag u Sačaku?“
„Pokušao sam. Zapravo, sarađivali su kada nas je napao jedan Ičani.
Jedva smo preživeli. Zatim je napadnuta Utvrda. Nakon toga, znao sam da je
sve što je Akarin rekao istina.“
„Zašto još nekome nisi rekao za ovo?“ upita Roten.
„Zato što bi Ičaniji pročitali iz umova svojih žrtvi da je Gilda znala da je
Akarin ovde. Akarin je znao da on i Sonea imaju više šansi da ih ubiju jedno
po jedno, ali da su Ičaniji znali da su ovde, ostali bi zajedno.“ Balkan klimnu.
„Znao je da bi bio poražen. Zato je učinio...“ Tutnjava dopre iz grada. Roten
se okrenu i ode do Ulazne dvorane, a zatim pogleda Balkana.
„Još jedan. I to bliže. Šta misliš da se događa?“
Ratnik slegnu ramenima. „Ne znam.“
Oblak prašine pokulja odnekud iz Unutrašnjeg kruga.
„Možda ćemo bolje videti ako se popnemo na krov“, predloži Dorijen.
Balkan pogleda Dorijena, a onda se zaputi ka stepenicama. „Hajdemo
onda.“
Ratnik ih povede do drugog sprata, a zatim kroz hodnike do stepeništa.
Nakon kratkog uspona, stigli su do vrata krova. Balkan ih izvede napolje i
dovede do pročelja Univerziteta. Uska uzvišena staza im je omogućavala da
preko fasade pogledaju kuće Unutrašnjeg kruga.
U tišini su posmatrali. Nakon duge pauze, još jedan tresak odjeknu iz
centra grada, a prašina pokulja nagore.
„Znači, sada uništavaju kuće“, reče Roten. „Zašto traće moć?“
„Da bi izvukli Akarina“, odgovori Balkan.
„A, ako uništavanje unutrašnjeg kruga ne uspe, doći će ovde“, dodade
Dorijen.
Balkan klimnu glavom. „Onda bi bilo bolje da se spremimo da pođemo
čim stignu.“

Put kroz tunele je izgledao beskrajan. Što su dalje putovali, to je

Danilova zapanjenost bila veća. Prolazio je kroz tunele u straćarniku, pre
mnogo godina, kada je pregovarao sa Lopovima za Soneino puštanje, i
pretpostavio je da se ne pružaju dalje od Spoljnog zida. Sada je video da
Lopovi nisu kopali samo ispod četvrti, već da su napravili tunele i ispod
Unutrašnjeg kruga.
Pogledao je svoje pratioce. Tajend je izgledao veselo kao i uvek. Farand
je bio zapanjen. Mladi čarobnjak isprva nije poverovao, kada se Danil vratio
u kuću da mu kaže da im je podzemlje Imardina sredilo izlazak iz grada.
Njihov vodič stade ispred velikih vrata koja su čuvala dva ogromna
čoveka. Na jednu reč vodiča, jedan od stražara lupnu na vrata. Usledio je
zvuk teških reza koje se izvlače iz svojih ležišta, a vrata se zatim nečujno
otvoriše.
Usledio je kratak hodnik, u kome je bilo još stražara. Završio se drugim
vratima. Sa njih skinuše rezu u otkriše veliku, prepunu prostoriju.
Danil je gledao po prostoriji, a onda se zakikota. U poslednjih par sati je
doživeo previše iznenađenja da bi mu sada bilo išta više osim blago smešno.
Prostorija je bila puna čarobnjaka. Nekoliko njih je ležalo na
improvizovanim krevetima, dok su pored njih bili iscelitelji. Neki od njih su
se posluživali sa poslužavnika punih hrane u velikim stolovima u središnjem
delu prostorije. Ostali su se opuštali u foteljama udobnog izgleda.
 Dakle, ko je preživeo?, pomisli Danil. Pogledao je po prostoriji i
primetio da su od viših čarobnjaka tu samo upravnik Džerik, gospodar
Peakin, gospa Vinara i gospodar Telano. Nastavio je da traži, ali nigde nije
video Rotena.
Možda nije uspeo da stigne natrag do grada, pomisli on. Kratki umni
razgovor između Sonee i Ičanija ispuni Danilovo srce nadom. Pronašao je
Tajenda, a možda još pronađe i svog mentora živog.
Osim ako Kariko nije lagao.
Kada se nekoliko čarobnjaka odmaknulo od stolova sa hranom, on ugleda
bogato obučenog čoveka kako sedi na kraju prostorije, i otkri da je i dalje
sposoban da se iznenadi.
Znači ovde se kralj sklonio, pomisli on. Pre nego što je uspeo da odluči
kakav je protokol potreban u ovoj situaciji, vladar pogleda Danila, klimnu
mu jednom, a onda se okrenu svom sagovorniku. Njegov izraz lica je jasno
pokazivao da ne želi da bude prekinut.
Ogromni čoveksa kojim je razgovarao izgledao mu je poznato. Danil se
osmehnu kada je shvatio gde je ranije video krupnog čoveka. To je Gorin,
Lopov sa kojim je Danil pregovarao o Soneinom puštanju.
Kralj razgovara sa Lopovima. Danil se nasmeja u sebi. Sada sam baš
sve video.
„Dakle“, reče Tajend. „Zar nećeš da me predstaviš?"
Danil pogleda učenjaka. „Trebalo bi. Hajde da počnem sa višim
čarobnjacima.“
On pođe ka gospodaru Peakinu. Alhemičar je razgovarao sa Davinom i
Larkinom.
„Ambasadore“, reče Peakin kada je video da se Danil približava, „imate
li imaš dobrih vesti?“
„Sudeći po mom vodiču, svi osim trojice Ičanija su mrtvi“, odgovori
Danil. „Okrenuo se ka Tajendu. „Ovo je Tajend od Tremelina, koji je bio u
poseti u Imar...“
„Da li si video Soneu? Da li je Akarin sa njom?“ upita Davin, jedva
uspevajući da obuzda uzbuđenje.
„Ne, nisam je video“, odgovori Danil oprezno. „Zato ne bih znao da li je
Akarin sa njom.“ Pogledao je Faranda, koji gotovo neprimetno klimnu.
Akarin im je naložio da drže njegovo prisustvo u tajnosti, a Danil nije
nameravao da bilo šta otkrije dok ne bude morao.
Davin je izgledao razočarano. „Kako je onda moguće da je toliko Ičanija
mrtvo?“
„Možda je to sve Soneino delo“, predloži Larkin.
Drugi čarobnjaci su izgledali kao da sumnjaju u to.
„Znam da su Lopovi sami ubili jednoga“ reče Tajend. „Onaj po imenu
Faren mi je to rekao.“
Peakin odmahnu glavom. „Lopovi pobeđuju Ičanije. Zar to ne čini da mi
izgledamo nesposobno.“
„Ima li drugih vesti?“ upita Larkin.
Danil pogleda po prostoriji. „Da li je gospodar Osen ovde?“
Alhemičari odmahnuše glavom.
„Oh.“ Danil je pogledom prelazio preko čarobnjaka, a zatim uzdahnuo.
Onda ne znaju za Lorlena. „Onda zaista imam vesti, samo što nisu dobre.“
Ostava je brujala od glasova. Mala gomila se okupila u toku poslednjeg
časa. Dva Lopova, Ravi i Sevli, stigli su nakon što su dobili vest da je Ičani
žena ušla u hodnike. Ubrzo nakon toga, Senfel je preneo kratak umni
razgovor između žene, Karika i Sonee. U napetoj tišini su čekali još vesti,
kada je Takan objavio da su Akarin i Sonea ubili ženu.
Svi su zaboravili na prisustvo sluge, ali sada kada ih je podsetio na svoju
vezu sa Akarinom, podvrgnuli su ga bujici pitanja na koja očigledno nije
mogao da odgovori.
Gol privuče Serijevu pažnju. Izgledao je zlovoljno i tužno. Seri je znao da
je to zato što se sam iskrao da poseti palatu. Osetio se pomalo krivo zbog
toga. Gol treba da bude njegov zaštitnik.
Prisetivši se susreta sa Ičanijem, Seri razmisli šta bi se dogodilo da je
Gol bio sa njim. Mogao bi da naredi svom pomoćniku da odmami Ičanija
dalje. Da li bi to mogao da učini, znajući da bi to dovelo do Golove smrti?
Da li bi ga Gol poslušao, ili bi čak sam to predložio? Seri je do sada video
da je Gol odan, ali da li je toliko odan?
Zanimljiva pitanja, pomisli Seri, ali drago mi je što nisam saznao
odgovore.
Seri se namršti. Šta bi Gol mislio o Savari kada bi saznao šta je učinila?
Rastali su se ispred palate, nakon toga je nije video.
Glasovi u prostoriji iznenada ućutaše. Podigavši pogled, Seri ugleda
Soneu i Akarina kako im prilaze. On istupi ka njima i isceri se.
„Takan nam je upravo rekao da ste sredili ženu.“
„Da“, odgovori Akarin. „Imala je krvavi dragulj, tak da Kariko verovatno
zna da smo ovde.“
„A zna i za hodnike ispod grada“, dodade Faren. „Više nismo bezbedni
ovde dole.“
„Da li će ostali Ićaniji ući u hodnike?“ upita Ravi.
„Verovatno“, odgovori Akarin. „Pokušaće da nas pronađu i ubiju što brže
mogu.“
Sevli prekrsti ruke. „Neće vas pronaći. Ne znaju puteve, a niko im neće
pokazati.“
„Sve što treba da učine jeste da zarobe jednog vodiča i pročitaju mu um
da bi se snašli“, podseti ih Akarin.
Lopovi razmeniše poglede. „Onda ćemo da pošaljemo pomagače
odavde“, reče Seri. On pogleda Akarina. „Od sada pa nadalje, ja ću da vas
vodim.“
Akarin zahvalno klimnu. „Hvala ti.“
Sonea pogleda Akarina. „ Ako siđu dole, možda se razdvoje da bi nas
saterali u ćorsokak. Mogli bismo da iskoristimo to kao prednosti tako što
bismo ih obišli i odvojeno napali.“
„Ne.“ Akarin odmahnu glavom. „Kariko neće rizikovati da se odvoji od
svojih saveznika." On pogleda Farena. „Šta Ičaniji sada rade?“
„Pričaju“, odgovori Faren.
„Nego šta nego da pričaju“, promrmlja Senfel.
„Više ne“, reče novi glas.
Svi se okrenuše ka glasniku koji je žurio ka njima. „Vratili su se rušenju
zgrada.“
Akarin se namršti. „Da li si siguran?“
Čovek klimnu.
„Da li misliš da pokušavaju da nas nateraju da izađemo i zaustavimo ih?“
upita Sonea.
„Možda“, odgovori Akarin.
Akarin ne zna šta Ičaniji rade, pomisli Seri. Ali ja znam. Jedva se
uzdržao da se ne osmehne.
„Izvlače magiju iz zgrada koje su ojačane njome.“
 Akarin ga iznenađeno pogleda. „Kako si to otkrio?“
„Načuo sam Karika i drugu dvojicu kako o tome pričaju, dok sam bio u
palati."
Faren se zagrcnu. „Palati? Šta si radio tamo?“
„Samo razgledao.“
„Samo razgledao!“ ponovi Faren odmahujući glavom.
Akarin izdahnu. „Ovo nije dobro“, promrmlja on.
„Koliko moći će dobiti?“ upita Sonea.
„Nisam siguran. Neke kuće imaju u sebi više magije od drugih.“
„Onda bi trebalo da i vi uzmete tu magiju“, predloži Senfel.
Akarin se trgnu.
„Siguran sam da vlasnici neće imati ništa protiv ako se njihovi domovi
upotrebe za odbranu grada“, doda Seri.
„Srušili su prilično njih“, reče Ravi. „Nije svaka kuća u Unutrašnjem
krugu magijski ojačana. Sigurno ih nije ostalo još mnogo.“
„ Ali još nisu bili u Gildi“, istaknu Senfel.
Akarin ih žalosno pogleda. „Univerzitet. Nije jedina magijski ojačana
građevina u Gildi, ali sadrži više moći nego bilo koja druga u gradu.“ Sonea
naglo udahnu vazduh. „Ne, nije tačno. Arena je sigurno snažnija.“
Senfel i Akarin razmeniše ozbiljne poglede. Stari čarobnjak žestoko
opsova.
„Upravo tako“, složi se Akarin.
Seri pogleda tri čarobnjaka. „To je loše, zar ne?“
„O, da“, odgovori Sonea. „barijeru oko Arene osnažuje nekoliko
čarobnjaka svakog meseca. Mora da bude dovoljno snažna da izdrži zalutalu
magiju sa časova ratničke obuke - a neki od njih su krajnje žestoki.“
„Moramo da sprečimo Ičanije da uzmu tu moć“, reče Akarin. „Ako to
učine, mogli bismo prosto da im predamo grad.“
„Mi ćemo sami uzeti tu moć?“ upita Sonea.
„Ako moramo.“
Sonea je oklevala. „A onda da im se... suprotstavimo?“
Njegov pogled sretnu se s njenim. „Da.“
„Da li smo dovoljno snažni?“
„Uzeli smo moć od četiri Ičanija, ako računamo i Pariku. Upotrebili smo
samo malo sopstvene, a uzeli smo moć od dobrovoljaca.“
 „I ponovo možete“, podseti ih Senfel. „Prošao je gotovo dan od kada ste
uzeli njihove rezerve. Sigurno im se povratio veći deo snage.“
„A ostala su samo tri Ičanija“, istaknu Faren.
Akarin se uspravi. „Da, mislim da je vreme da se suočimo sa njima.“
Sonea malo preblede, ali klimnu u znak slaganja. „Izgleda tako.“ Grupa
utihnu, a onda Ravi pročisti grlo.
„Dobro onda“, reče on. „Najbolje je da vas odvedem što je pre moguće
do naših dobrovoljaca.“
Akarin klimnu. Kada se Lopov okrenuo ka vratima, Seri pažljivo pogleda
Soneu. Uhvati je za ruku.“
„To je znači to. Da li si uplašena?“
Ona slegnu ramenima. „Pomalo. Uglavnom mi je laknulo.“
„Laknulo?“
„Da. Konačno ćemo da se borimo protiv njih kako treba, bez otrova,
zamki ili crne magije.“
„Lepo je želeti poštenu borbu, dokle god se oni isto tako bore“, reče Seri.
„Samo budi oprezna. Neću se opustiti dok se sve ovo ne završi i ne budem
znao da si dobro.“
Ona se osmehnu, stisnu mu šaku, onda se krenu i pođe za Akarinom iz
prostorije.“
 TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Crni čarobnjaci

U poslednjih sat vremena glasnici su javili da Ičaniji polako napreduju ka

Gildi, uništavajući kuće kako idu. Sonea i Akarin su požurili do
dobrovoljaca, koji su izvrsno i hrabro podneli njihovu žurnu posetu, nakon
koje su odjuri natrag do Unutrašnjeg kruga. Tokom putovanja Sonea je gorela
od nestrpljenja, ali kako je prošla kroz tajni ulaz u Lorlenovu kancelariju
počela je da se pita da li je put prošao prebrzo. Iznenada su joj kolena
klecala, ruke se tresle, i nije mogla da se odupre osećaju da su nešto
zaboravili da učine.
Akarin zastade na trenutak i pogleda po kancelariji. Uzdahnuo je, a zatim
skinuo košulju. Sonea skinu haljinu preko glave i baci je na pod. Ona
pogleda sebe i uzdrhta. Odora punog čarobnjaka... odora crnog čarobnjaka...
Onda je pogledala Akarina. Stajao je uspravniji i viši. Blago uzbuđenje
joj prođe kroz telo, slično strahu koji je nekada izazivao.
Akarin je pogleda i osmehnu se. „Prestani da zuriš u mene?
Ona nevino zatrepta. „Ja? Zurim?“
Njegov osmeh se proširi, a zatim iščeznu. Prišao joj je i nežno obuhvatio
šakama njeno lice.
„Sonea“, poče on, „ako ne...“
Stavila mu je prst na usne, a zatim privukla njegovu glavu da može da ga
poljubi. On čvrsto pritisnu usne na njene, a onda je privuče ka sebi.
„Da mogu da te pošaljem daleko odavde, učinio bio to“, reče on. „Ali
znam da bi odbila da pođeš. Samo... nemoj da učiniš nešto nepromišljeno.
Posmatrao sam kako prva žena koju sam voleo umire, a mislim da ne bih
mogao da preživim gubitak i druge.“
Sonea iznenađeno udahnu vazduh, a onda se osmehnu.
 „I ja tebe volim.“
On se nasmeja, a onda je ponovo poljubi, ali oboje se ukočiše kada se
oglasio umni glas.
— Akarine! Akarine! Kakvo lepo mesto ovde imate.
Slika kapija Gilde i Univerziteta iza njih, iskrsnu u Soneinom umu.
„Ovde su“, promrmlja Akarin. Ruke mu skliznuše sa njenih ramena.“
„Arena?“
On odmahnu glavom. „Samo kao poslednje sredstvo.“ Izraz mu je bio
strog dok je prelazio prostoriju do vrata.
Sonea ispravi ramena, duboko udahnu i pođe za njim.

„Znači, konačno su stigli“, promrmlja Balkan.

Roten pogleda preko grada. Kasno popodnevno sunce pravilo je dugačke
senke po ulicama. Dok je posmatrao, pojaviše se tri muškarca i zaputiše se
ka kapiji Gilde.
„Šta su Akarin i Sonea planirali da učine kada Ičaniji saznaju da su ovde,
Dorijene?“ upita Balkan.
„Ne znam. Nikada nisu pričali o tome.“
Balkan klimnu. „Onda je vreme da odemo.“
Ali nije se pomerio, kao ni Roten ni Dorijen. Stajali su i posmatrali kako
tri Ičanija prolaze kroz kapiju i približavaju se Univerzitetu.
A onda ispod njih dopre šuplji tresak.
„Šta je to?“ uzviknu Dorijen.
Nagnuli su se preko zida i pogledali dole. Rotenu zastade dah kada je
ugledao dvoje na stepenicama ispod njih.
„Sonea! I Akarin.“
Zatvorili su vrata Univerziteta“, reče Balkan.
Roten uzdrhta. Vrata Univerziteta vekovima nisu bila zatvarana.
„Da li da viknemo i stavimo im do znanja da smo ovde?“ upita tiho
Dorijen.
„Soneu može da omete ako sazna da posmatrate“, upozori ih Balkan.
„ Ali ja sada mogu da upotrebim svoje moći. Mogu da im pomognem.“
Kao i ja“, dodade Roten. Dorijen ga iznenađeno pogleda, a onda se isceri.
Balkan se namršti. „Želeo bih da prenosim borbu ostatku Gilde.“
„Dorijen i ja ćemo da se sklanjamo sa vidika dok ne budemo imali priliku
da pomognemo“, predloži Roten.
Balkan klimnu. „U redu. Samo pažljivo odaberite trenutak za to.“

Šuma koja je okruživala Gildu bila je prošarana zlatnom svetlošću.

Grančice su toliko često pucale pod Golovim stopalima da je Seri počeo da
se pita da li njegov zamenik namerno pravi toliko buke. Osvrnuo se i nije
mogao da se ne nasmeje na rmpalijin napet izraz lica.
„Ne brini“, reče Seri. „Bio sam ranije ovde. Trebalo bi da možemo da
posmatramo, a da ne budemo viđeni.“
Gol klimnu. Nastaviše dalje. Kada je Seri ugledao obrise zgrada kroz
drveće ispred njih, ubrzao je korak. Gol malo zaostade i pokaza Golu da
ostane gde je i bude tih.
Po načinu na koji je Savara oprezno virila iza drveta, Seri je znao da želi
da izbegne da bude otkrivena. Prekasno, pomisli on. Prišunjao se napred.
Kada je bio na par koraka od nje, ispravio se i prekrstio ruke.
„Izgleda da ne možemo da prestanemo da nalećemo jedno na drugo, zar
ne?“ reče on.
Pružilo mu je zadovoljstvo kada se trgla. Ona uzdahnu od olakšanja kada
ga je ugledala.
„Seri.“ Onda sa neodobravanjem zavrte glavom ka njemu. „Nije mudro
prikradati se čarobnjacima.“
„Nije?“
„Ne.“
„Znači da si došla da posmatraš predstavu?“
Ona se kiselo osmehnu. „Tako je. Hoćeš li da mi se pridružiš?“
On klimnu. Pozvavši Gola, Seri čučnu pored stabla drugog drveta. Kada
je pogledao šta se nalazi ispred njih, srce mu se stegnulo.
Vrata Univerziteta su bila zatvorena, a Sonea i Akarin su stajali na
stepeništu. Tri Ičanija su bila na manje od stotinu koraka od njih, i
samopouzdano su napredovali.
„Ti i tvoji prijatelji ste bili uspešni“, promrmlja Savara. Možda ipak imate
šanse.“
Seri se sumorno osmehnu. „Možda imamo. Moraćemo da sačekamo i
vidimo.“
 *
Sonea trepnu kada se u njihovim umovima pojavi slika nje i Akarina
viđena odozgo. Po uglu pogleda, posmatrač mora da je iza njih, na vrhu
Univerziteta. Ona oseti Balkanovu ličnost, ali ne i misli emocije.
— Ako mi možemo ovo da osetimo, mogu i Ičaniji.
— Da, odgovori Akarin. Blokiraj slike. Samo će da ti smetaju.
— Ali upozoriće nas na bilo koji trik koji Ičaniji pokušaju.
— I upozoriće Ičanije na naše.
— Oh. Da li bi trebalo da kažeš Balkanu da prestane?
— Ne. Gilda treba da posmatra ovo. Možda saznaju...
„Akarine.“
Karikov glas odjeknu Gildom.
„Kariko“, odgovori Akarin.
„Vidim da si doveo svoju učenicu. Da li nameravaš da je zameniš za svoj
život?“
Jeza pređe preko Soneine kože kada je Ičani pogledao. Uzvratila mu je
pogled, a on se zlobno osmehnu.
„Možda razmislim da li da je primim“, nastavi Kariko. „Nikada mi se nije
sviđao bratovljev ukus za robove, ali pokazao mi je da Gildini čarobnjaci
mogu da budu iznenađujuće zabavni.“
Akarin se polako zaputi niza stepenište. Kako je Sonea pošla za njim,
pazila je da ostane unutar spojene magije njihovog štita.
„Dakova je bio budala što me je zadržao“, reče Akarin, „ali on je uvek
pravio glupe greške. Teško je razumeti kako čovek sa toliko moći toliko
slabo shvata politiku ili strategiju, ali pretpostavljam da je zato i Ičani - a
zato me je i zadržao.“
Kariko zažmiri. „Tebe? Ne bih rekao. Ako si ti takav majstor strategije,
zašto si ovde? Sigurno znaš da ne možeš da pobedite.“
„Zar ne možemo? Pogledaj oko sebe, Kariko. Gde su svi tvoji saveznici?“
Kada Akarin i Sonea stigoše do dna stepeništa, Kariko stade. Bio je
udaljen dvadeset koraka.
„Pretpostavljam da su mrtvi. A vi ste ih ubili.“
„Neke od njih.“
„Onda mora da si iscrpljen." Kariko pogleda ostale Ičanije, a onda
ponovo Akarina. „Kako savršen način da se završi naše osvajanje. Osvetiću
smrt svog brata, a u isto vreme Sačaka će konačno dobiti osvetu za ono što je
Gilda učinila našoj zemlji.“
Podigao je ruku, a ostali Ičaniji uradiše isto. Udari blesnuše oko njih.
Osetila je da magija udara njihov štit, moćnija nego bilo koji udar koji je
ranije srela. Akarin posla tri udara u odgovor, ali sva tri zaokrenuše ka unutra
i napadoše Karika.
Usledilo je još razmene, a vazduh je brujao od moći. Kada je Akarin
nastavio da udara Karika i ignoriše ostale Ičanije, vođa se namršti. Nešto je
rekao svojim pratiocima. Prišli su bližem ostavivši samo uzani razmak
između svojih štitova.
— Udari Karika odozdo, naloži Akarin.
Kako Sonea posla toplotni udar kroz zemlju, Akarin posla još udara koji
su odozgo skretali ka Kariku. Drugi Ičaniji pomeriše štitove da sretnu
Akarinove udare baš kada je tlo pod Karikovim nogama počelo da se puši.
Kariko pogleda dole, a zatim tiho reče nešto. Njegovi pratioci pojačaše
svoje napade.
— Nastavi da udaraš Karika sa svih strana.
Izgledalo je da je Kariko prihvatio činjenicu da je glavna meta.
Usredsredio se na štit, dok ostali napadaju.
Sonea se uzdrža da se ne osmehne. Ovo je išlo Akarinu i njoj u korist.
Održavanje štita je zahtevalo više moći, tako da će se Kariko brže umarati.
Izgledalo je da će da stoje i udaraju se dok jedna strana konačno ne
oslabi. A onda se tle iznenada pomeri ispod nje. Ona posrnu i oseti kako je
šaka hvata. Pogledavši dole, videla je kao se pod njenim nogama stvara crna
rupa i ona oseti disk moći.
— Drži štit.
Usmerila je svu pažnju u njihovu barijeru, primajući punu silinu napada
Ičanija da bi Akarin mogao da se usredsredi na levitiranje. Vazduh je bio pun
trave, zemlje i udara. Karin ih pomeri unazad, ali komad tla koji se menjao ih
je pratio. Kroz vazduh pun prašine ugleda da Ičaniji hodaju ka njima preko
uskomešanog tla.
Akarin posla desetak udara u Ičanije. U istom trenutku, desetak slabijih
dolete iz pravca kapije. Sačakanci pogledaše tamo.
Sonea zinu kada je ugledala priliku koja stoji odmah iza kapije. Plava
odora se vijorila dok je hodao napred.
 „Lorlen!“ povika Sonea. Ali kako je to moguće? Lorlen je mrtav. Da li je
tako...?
Kariko posla talas energije ka upravitelju. On prolete kroz čarobnjaka i
udari u kapiju. Metalne šipke se razleteše, ispunjavajući ulicu iza njih
užarenim kopljima i delovima.
Lorlen nestade. Sonea trepnu. Bila je to iluzija. Začuvši kikot, pogledala
je i videla Akarina kako se sumorno osmehuje. Kariko i njegovi pratioci nisu
bili zadivljeni. Nastavili su napad sa većom žestinom.
Karin baci kišu udara ka Kariku, isprobavajući Ičanijev štit. Kariko
uzvrati moćnim udarima. Akarin posla mrežu toplotnih udara, skrećući ih
tako da udare Karika sa svih strana, baš kao što je Sonea učinila protiv
Regina na Izazovu. Sonea se namršti kada se setila te borbe. U drugoj borbi,
Regin je štedeo snagu držeći štit samo kada bi udar naleteo. Da li ona može
da učini isto? Za to je potrebna koncentracija...
Usredsredila je volju i prepravila štit, učinivši ga slabijim nego ranije, ali
ne toliko slabim da ne može brzo da ga osnaži ako to bude potrebno.
— Budi oprezna, Sonea.
Pažljivo je posmatrala Ičanije, spremna da reaguje ako ijedan od udara
promeni putanju.
„POGLEDAJTE KA KAPIJI!“
Glas je došao sa vrha Univerziteta. Podigavši pogled, ugledala je Balkana
na krovu zgrade, kako pokazuje ka kapiji. Okrenuvši se, i protiv volje ona
ustuknu kada je ugledala slomljena i iskrivljena crna koplja kako lete ka njoj
- ostaci kapije. Oni se odbiše od njenog štita i padoše na tle.
Kada ti budem rekao, pođi ka Areni. Ja ću da ih zadrzavam dok ti uzmeš
njenu moć... čekaj... Ona pogleda u njega i vide da je zažmirio koncentrišući
se.
— Ičaniji slabe, posla Akarin.
Sonea pogleda Ičanije. Kariko je stajao uspravno i osmehivao se. Ostatak
Ičanija nije izgledao ništa manje sigurno, ali udari na njen štit su oslabili.
Akarin načini jedan korak napred, a onda još jedan. Karikovo lice
postade mračnije. Sonea pođe za Akarinom kako je počeo da hoda ka njima.
Poslala je svoje udare u Ičanija i osetila nalet zadovoljstva kada su ustuknuli.
A onda, kada je osetila meku zemlju pod nogama, nešto je udari u um.
Ona to odgurnu, ali se vratilo da je progoni.
 — Udar uma. Blokiraj ga.
— Kako?
— Kao...
Nešto je zaseče po listu. Sonea posrnu videvši Akarinov pogled.
Pogledavši dole, videla je kako nogavica njene odore landara i otkriva
dugačku posekotinu. Akarin je uhvati za ruku.
Ali umesto da je čvrsto prihvati, on se spusti svom težinom na zemlju.
Ona se dočeka na kolena, okrenu ka njemu i srce joj se sledi.
Čučao je pored nje, lica belog i izobličenog od bola. Jarkocrvena boja na
njegovoj ruci privuče njen pogled. Akarin je šakom uhvatio sjajnu dršku
Sačakanskog bodeža.
Nož je bio zabijen duboko u njegove grudi.
„Akarine!“
On pade na bok, a zatim se prevrnu na leđa. Nagnula se preko njega, a
ruke su joj se tresle iznad noža dok je pokušavala da odluči šta da učini.
Moram da ga iscelim, pomisli ona. Ali gde da počnem?
Pokušala je da skloni njegove prste sa drške noža. On je pusti i uhvati je
za zglobove.
„Ne još“, izusti on.
Pogled mu je bio pun bola. Pokušala je da mu se otme, ali njegov stisak
je bio snažan.
A onda tišinu preseče smeh, okrutan i neveseo.
„Znači tu sam ostavio nož“, zakrešta Kariko. „Kako lepo od tebe što si ga
pronašao.“
Sonea iznenada shvati kako se to dogodilo. Kariko je ispustio sečivo u
uznemirenu zemlju. Kada je njihov štit prešao preko njega, on je poslao nož
nagore. Zamka. Trik. Pomalo nalik na ono što je ona učinila da bi ušla u štit
žene ubice.
Uspelo je.
„Sonea“, izusti Akarin. Pogled mu se upravi negde iza nje i ona vide
odraz Univerziteta u njima.
Odnekuda iznad, začula je povike. Blesak magije osvetli Akarinovo lice,
ali nije mogla da se natera da skrene pogled.
„Isceliću te“, reče mu ona, boreći se da se oslobodi njegovih šaka.
„Ne “ Akarinov stisak postade jači. „ Ako to učiniš, možda ćemo
izgubiti. Prvo se bori s njima. Zatim me isceli. Mogu zasad ovako da
izdržim.“
Ona se ohladi. „Ali šta ako...“
„U svakom slučaju ćemo umreti.“ Akarinov glas bio je odlučan. „Poslaću
ti svoju moć. Moraš da se boriš. Pogledaj gore, Sonea.“
Onda podiže pogled i oseti kako joj srce staje. Kariko je stajao na manje
od deset koraka od nje. Zurio je u Univerzitet, sa kojeg su se obrušavali
udari. Pogledavši nagore, ona vide pored Balkana dva poznata lica.
„Čak ne držiš ni štit, Sonea“, prošaputa Akarin.
Ona oseti kako joj se jeza spušta niz kičmu. Da Roten i Dorijen nisu
napali, ona i Akarin bi oboje bili...
— Uzmi moju moć. Napadni sada kada im je odvučena pažnja. Ne
dozvoli da sve ono što smo učinili i pretrpeli bude uzalud.
Ona klimnu glavom. Kada su udari sa Univerziteta oslabili, ona duboko
udahnu. Nije bilo vremena za maštovite taktike. Onda, nešto direktno.
Sklopila je oči i usmerila svu svoju moć i sav bes prema Kariku zbog onoga
što je učinio Akarinu i Imardinu. Osetila je kako Akarin šalje svoju snagu da
se pridruži njenoj.
A onda, otvorivši oči, ona sve usmeri ka Kariku i njegovim saveznicima.
Vođa Ičanija posrnu nazad. Na trenutak, njegov štit se održao, ali onda je
otvorio usta u nemom vrisku kada je toplotni udar prošao kroz njegovo telo.
Sledeći čovek uzmaknu, ali je uspeo da načini svega par koraka pre nego što
njena magija skršila njegov štit i spalila ga. Osetila je kako u njoj raste
osećanje trijumfa. Poslednji Ičani se još držao. Ona oseti kako joj snaga
kopni. Počeo je da napreduje i ona oseti nalet straha. Poslednji ostatak moći
dođe do nje, i ona ga posla napred. Ičanijeve oči se raširiše kada mu se štit
raspade. A onda, kako su isticali poslednji ostaci njene magije, on pade.
Toplotni udar ga je probio, i on pade na tlo.
Sve je bilo tiho. Sonea je posmatrala tri tela kako leže ispred
Univerziteta. Preplavi je talas iscrpljenosti. Nije osećala trijumf. Ni
zadovoljstvo. Samo prazninu. Okrenula se ka Akarinu.
Na usnama mu je stajao osmeh. Oči su mu bile otvorene, ali usmerene
nekuda iza nje. Kada se pokrenula, ruke oko njenih zglobova se olabaviše i
padoše.
„Ne“, prošaputa ona. „Akarine.“ Zgrabivši ga za ruke, poslala je um u
njega. Ništa. Čak ni najmanja iskra života.
Dao joj je previše moći.
Dao joj je sve. Rukama koje su se tresle Sonea pređe preko njegovog
lica, a onda se pognu i poljubi njegova beživotna usta.
Zatim se obavila oko njega i počela da plače.
 TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Novi položaj

Roten stiže do kraja hodnika i pogleda napred. Nakon uništenja grada,

nenarušena veličanstvenost Velike dvorane bila je u isto vreme okrepljujuća i
nekako sramotna. Invazija Ičanija, kako su sad nazivali pet dana smrti i
uništenja, bila je borba između čarobnjaka. Izgledalo je pogrešno što ništa u
Gildi nije uništeno kada je veći deo Unutrašnjeg kruga ležao u ruševinama.
Roten se podseti da je moglo da bude mnogo gore za obične Imardince.
Bilo je malo smrti nečarobnjaka. Međutim, Gilda je gotovo prepolovljena.
Kruže glasine da viši čarobnjaci razmišljaju da regrutuju nove iz bogatih
porodica izvan Kuća.
Došao je do Dvorane gilde i provukao se između vratnica. Tokom nedelje
nakon Invazije, sastanci viših čarobnjaka su se održavali u jednoj od malih
prostorija u prednjem delu dvorane. Dok ne bude bio izabran novu upravitelj,
smatralo se nepriličnim da se koristi Lorlenova kancelarija.
Stigavši do vrata prostorije, Roten pokuca. Ona se otvoriše. Kada je ušao
unutra, osmotrio je prisutne čarobnjake, znajući da gleda lica buduće Gildine
hijerarhije moći.
Gospodar Balkan je koračao prostorijom. Po načinu na koji su se drugi
okrenuli njemu za vođstvo, bilo je očigledno da je snažan kandidat za
visokog gospodara. Gospodar Osen je mirno posmatrao Balkana. Iako je
očigledno i dalje duboko potresen Lorlenovom smrću, od kada mu je
dodeljen zadatak organizovanja obnove grada, poprimio je ćutljivi osećaj
svrsishodnosti. Lorlen je poslednjih nekoliko godina spremao Osena kao
svoju zamenu, tako da nikoga ne bi iznenadilo ako mladić bude izabran za
upravitelja.
Umrlo je toliko ratnika da je ostalo samo nekoliko kandidata za njihovog
starešinu. Gospodar Garel bio je prisutan na nekoliko sastanaka, što je Roten
smatrao da neće izaći na dobro u budućnosti. Balkan je takođe držao i niži
položaj rukovodioca ratničkih studija, ali Roten je čuo da je predložio da u
buduće položaj treba da drži neko drugi, tako da će Garelovo podlo,
predrasudno razmišljanje biti uravnoteženo ratnikom razumnijeg karaktera.
Gospa Vinara će ostati starešina Iscelitelja. Upravnik Džerik ničime nije
pokazao da želi da promeni svoj položaj, i niko to nije ni predlagao.
Gospodar Telano će verovatno ostati rukovodilac isceliteljskih studija. Još
nije bilo pomena za odabir nekoga za ulogu spoljnog upravitelja.
Gospodar Peakin će verovatno zameniti gospodara Sarina. Roten je
pretpostavio da će jednom od starijih učitelja biti dat položaj rukovodioca
alhemičarskih studija. Nije mogao da se povremeno ne zapita ko će mu biti
direktno nadređeni, ali veći deo vremena bio je zauzet važnijim pitanjima.
Kao što je Sonea.
A ona je očigledno bila razlog zašto su ga danas pozvali viši čarobnjaci.
Kada Balkan primeti da je Roten ušao, prestade da korača.
„Kako je?“
Roten uzdahnu i odmahnu glavom. „Nije bolje. Biće joj potrebno neko
vreme.“
„Mi nemamo vremena“, promrmlja Balkan.
„Znam“, Roten skrenu pogled. „Ali plašim se onoga što može da se
dogodi ako je budemo požurivali.“
Vinara se namršti. „Kako to misliš?“
„Nisam siguran da ona želi da se oporavi.“
Prisutni u sobi razmeniše zabrinute poglede. Vinara nije izgledala
iznenađeno.
„Onda moraš da je ubediš u suprotno“, reče Balkan „Potrebna nam je.
Ako osam izgnanika može da nanese ovoliko štete, šta bi tek cela vojska
mogla da učini? Čak i da sačakanski kralj ne iskoristi našu slabost, bio bi
potreban još samo jedan od ovih Ičanija da nas uništi. Potreban nam je crni
čarobnjak. Potrebna nam je ona - ili da ona nauči jednog od nas.“
Bilo je tačno, ali nepošteno prema Sonei. Prošlo je tek nedelju dana od
Akarinove smrti. Njena žalost je prirodna. Razumljiva. Prošla je kroz previše
toga. Zašto još neko vreme ne mogu da je ostave na miru?
„Šta je sa Akarinovim knjigama?“ upita on.
 Balkan odmahnu glavom. „Sarin nije uspeo da nauči ništa iz njih. Ni ja
nisam imao više uspeha...“
„Onda ti moraš da govoriš sa njom“, reče Vinara ratniku, „a kada to
budeš učinio, moraš da joj kažeš tačno na čemu je sa nama. Ne možemo da
je zamolimo da živi zarad nas kada je njena budućnost nesigurna.“
Balkan klimnu i teško uzdahnu.
„U pravu si. Naravno.“ Pogledao je ostale čarobnjake. „U redu, moramo
da održimo Okupljanje da raspravimo o položaju i njegovim ograničenjima.“
„Već smo raspravili o tome, kada je Sarin odabran“, istaknu Peakin.
„Ograničenja treba da se dorade“, reče Garel. „Ovom trenutku jedini zahtev
je da mora da ostane u okviru Gilde, da ne sme da drži položaj od autoriteta,
i da ne sme da podučava. Trebalo bi da se naznači da ne sme da koristi svoje
moći osim ako svi mi to ne zatražimo.“
Roten se odupre osmehu. Svi mi? Garel je svakako bio siguran da će
dobiti Balkanov položaj.
„Pa, za početak treba da promenimo to pravilo o podučavanju“, dodade
Džerik.
Vinara pogleda Rotena. „Šta ti predlažeš, Rotene?“
Zastao je, znajući da neće da im se svidi ono što će da kaže.
„Mislim da neće pristati ni na kakvo ograničenje da ostane unutar Gilde.“
Balkan se namršti. „Zašto ne?“
„Oduvek je želela da koristi svoje moći da pomogne siromašnima. To je
deo razloga zašto je odlučila da nam se pridruži i dalo joj je razlog da veruje
u nešto“, on postrance pogleda Garela, „u teškim trenucima. Ako želite da
ona živi, ne oduzimajte to od nje.“
Vinara se slabašno osmehnu. „A ako predložimo neku vrstu dobrotvornog
rada u gradu, to bi joj dalo razlog da ostane sa nama.“
Roten klimnu.
Balkan prekrsti ruke. Prstima je lupkao o rukav. „To bi nam takođe
pomoglo da povratimo naklonost ljudi. Nismo se pokazali kao previše
uspešni branioci. Čuo sam da neki čak i nas krive za napad.“
„Nije valjda!“ uzviknu Garel.
„Tačno je“, reče tiho Osen.
Garel se namršti. „Nezahvalni življi.“
„Zapravo, određeni članovi kuća su izrazili to mišljenje nakon povratka u
grad“, dodade Osen. „Uključujući članove kuće Paren, ako se dobro sećam.“
Garel iznenađeno trepnu, a onda pocrvene.
„Da li bi onda trebalo da proširimo prostor ograničenja na grad, onda?“
predloži Telano.
„Ideja ograničenja je da bi se osiguralo da naš crni čarobnjak nema
pristupa velikom broju žrtava, ako on ili ona postanu žedni moći“, reče
Peakin. „Koja je svrha ograničenog prostora kada uključuje najgušće naseljen
prostor u zemlji?“
Roten se zakikota. „A morali biste da ubedite kralja da preispita šta se
smatra delom grada. Mislim da Sonea nije nameravala da ograniči svoju
pomoć na one unutar Spoljnog zida.“
„Ograničenje je očigledno nemoguće“, reče Vinara. „Predlažem pratnju.
Sve oči se krenuše ka njoj.
„Ako je pomoć koju želi da pruži isceljivanje, još mora da prođe godine i
godine obuke.“ Vinara pogleda u Rotena.
On klimnu glavom. „Siguran sam da je svesna toga. Moj sin je izrazio
želju da je podučava. Pomislio je da bi je to možda nateralo da živne, ako
možda, ako će joj pomagati u tom radu, to može da postane zvaničnije
uređenje.“
Ona napući usta. „Ne bi odgovaralo da se ona vrati časovima. Međutim,
nije mudro da iscelitelj ima samo jednog učitelja. Ja ću takođe pomagati.“
Roten klimnu, iznenada previše ophrvan zahvalnošću da bi govorio.
Slušao je ostale kako su nastavili da raspravljaju.
„Znači da ćemo je i dalje zvati crni čarobnjak’?“ upita Peakin.
„Da“, odgovori Balkan.
„ A koju boju odore će nositi?“
Usledila je kratka tišina.
„Crnu“, reče tiho Osen.
„Ali odora visokog gospodara je crna“, istaknu Telano.
Osen klimnu. „Možda je vreme da promenimo odoru visokog gospodara.
Crno će ljude uvek da podseća na crnu magiju, a mi, uprkos svemu, ne
želimo da ljudi to smatraju potpuno dobrim i poželjnim. Potrebno nam je
nešto sveže i čisto „Belo“, reče Vinara.
Osen klimnu. „Da.“
Kako ostali izraziše svoje slaganje, Balkan zakrklja.
 „Belo!“ uzviknu on. „Nije valjda da ste ozbiljni. Nepraktično je i teško za
održavanje.“
Vinara se nasmeši. „A šta bi to visoki gospodar mogao da radi što bi
umrljalo njegovu belu odoru?“
„Prekomerno pijenje vina, možda?“ promrmlja Džerik.
Ostali se nasmejaše.
„Onda neka bude belo“, reče Osen.
„Sačekajte“, Balkan pogleda ponaosob svakog u lice, a onda odmahnu
glavom. „Zašto li mislim da ste se odlučili, i da neću pobediti u raspravi oko
toga?“
„To je dobar znak“, reče Vinara. „On govori o tome da smo odabrali
snažnu grupu ljudi da budu visoki čarobnjaci." Ona pogleda po grupi, a onda
se osmehnu kada joj pogled srete Rotenov. „Još nisi pogodio, zar ne,
gospodaru Rotene?“
On je zurio u nju, zbunjen iznenadnim pitanjem. „Pogodio šta?“
„Naravno, još mora da se izglasa, ali sumnjam da će bilo ko da se buni.“
„Oko čega?“
Ona se još šire osmehnu. „Čestitam, Rotene. Ti ćeš biti naš novi
rukovodilac alhemičarskih studija.“

Sa vrha jednospratne kuće videlo se da ruševine sačinjavaju pravilan

krug. Bio je to uznemirujući prizor.
I još jedan koji moram da dodam na svoj spisak, pomisli Seri. Zajedno
sa ruševinama gradskih zidina, dugog niza tela koje je Gilda položila na
travnjak ispred Univerziteta, i pogled Soneinim očima kadaju je Roten
konačno ubedio da ostavi Akarinovo telo.
Stresao se i naterao se da ponovo pogleda nadole. Stotine radnika je
preturalo po šutu. Nekoliko ljudi je pronađeno živo, zakopano na rubu
uništenja. Bilo je nemoguće znati koliko se krilo u kućama kada su srušene.
Većina je verovatno mrtva.
Sve zbog njega. Trebalo je da obrati više pažnje na Savarina upozorenja
oko toga šta će se dogoditi kada Ičani umre. Ali bio je previše usredsređen
na to da pronađe način da ubije čarobnjaka, da bi mislio o tome kako će
njegovi ljudi preživeti posledice.
„Ponovo si ovde?“
 Ruke se obaviše oko njegovog struka. Poznati prodoran miris ispuni
njegova čula. Srce mu se na trenutak ozari, a onda ponovo poče da boli.
„Moraš li da ideš?“ prošaputa on.
„Da“, odgovori Savara.
„Dobro bi nam došla tvoja pomoć.“
„Ne. Nisam vam potrebna. Sigurno ne kao sačakanski čarobnjak. A imaš
obilje dobrovoljaca da obavljaju posao nečarobnjaka.“
„Meni si potrebna.“
Ona uzdahnu. „Ne, Seri. Potreban ti je neko kome možeš da veruješ,
potpuno i bezuslovno. Ja nikada neću biti ta osoba.“
Klimnuo je. U pravu je.
Ali to nije činilo rastanak lakšim.
Njene ruke se stegoše. „Nedostajaćeš mi“, dodade ona tiho. „Ako... ako
sam dobrodošla, svratiću svaki put kada me dužnosti povedu u ovom
pravcu.“
On se okrenu ka njoj i podiže obrvu, kao da razmišlja.
„Možda mi je ostalo par flaša anurenskog crnog.“
Ona se široko osmehnu i on se oseti bolje, makar na trenutak. Od
konačne bitke, imao je strahovit osećaj gubitka i pokušao je da je spreči da
ode. Ali Savari nije mesto u Kajreliji. Sada ne. A on je dozvoljavao željama
njegovog srca da nadvladaju zdrav razum. To je nešto što Lopov nikada ne bi
trebalo da dozvoli.
Stavivši prst pod njenu bradu, on joj podiže glavu i poljubi je, lagano i
odlučno. Onda se odmaknu.
„Idi, onda. Idi kući. Ne volim duge oproštaje.“
Osmehnula se, a onda okrenula od njega. Posmatrao ju ju kako prilazi
poklopcu na krovu, a onda se spušta kroz tavanicu. Kada je otišla, ponovo se
okrenuo da pogleda radnike.
Mnogo toga se promenilo. On mora da bude spreman za posledice. Do
njega su doprli delići informacija, i on verovatno nije jedini koji je shvatio do
čega to može dovesti. Ako kralj zaista namerava da prekine sa
jednogodišnjim pročišćenjem, onda će postojati jedan razlog manje da Lopovi
sarađuju. A postojale su glasine da su već sklopljeni određeni dogovori
između ostalih vođa podzemlja.
Osmehnuo se i ispravio ramena. Pripremio se za dan kada će se okončati
Akarinova podrška. Sklopio je dogovore sa korisnim i moćnim ljudima.
Nagomilao je bogatstvo i prikupljene informacije. Njegov položaj je snažan.
Uskoro će saznati da li je dovoljno snažan.

Kočija se nežno ljuljala na oprugama. Napolju su polako prolazila polja i

povremeno po neka kuća. Unutra, Danil i Tajend podigoše jedan ka drugom
vinsku čašu.
„Zdravica za gospodara Osena, koji je odlučio da bi bilo najbolje da
služiš kao Gildin ambasador u Elajnu“, reče Tajend. „I zato što nam je
dozvolio da putujemo kopnom.“
„Za Osena“, odgovori Danil. Uzeo je gutljaj vina. „Znaš da bih ostao da
je to tražio od mene.“
Tajend se osmehnu. „Da, a i ja bih ostao sa tobom, iako mi je drago što
ne moram. Kajrelijanci su tako dosadno konzervativni“ Prineo je čašu
usnama, a onda skrenuo pogled i izraz mu postade ozbiljniji. „Mada, dovoljno
je pametan da te pošalje natrag. Mnogo ljudi će sada dovesti u pitanje
autoritet Gilde. Ispostavilo se da je bila loše pripremljena za rat.“
Danil. „Samo malo.“
„Više ljudi će biti sklono da razmišlja kao dem Maranea“, nastavi Tajend.
„Moraćeš da ubediš te ljude da je Gilda i dalje glavna kada je u pitanju
magija.“
„Znam.“
„A tu je i ovaj problem sa crnom magijom. Moraćeš da uveriš ljude da
Gilda zaista nema izbora nego da je ponovo nauči. A, moglo bi postati napeto
i sledećih par meseci.“
„Znam.“
„Može potrajati čak i godinama.“ Tajend se osmehnu. „Naravno, ne
postoji razloga zašto ne bi ostao u Elajnu, čak i kada ti istekne mandat
ambasadora, zar ne?“
„Ne.“ Danil se osmehnu. „Osen mi je odobrio taj položaj na neograničeno
vreme.“
Tajend raširi oči, a onda se isceri. „Stvarno? To je divno!“
„Rekao je nešto o tome da mi Elajn odgovara bolje od Kajrelije. I da ne
treba da pustimo da me brige oko glasina spreče da negujem naše
prijateljstvo i uživam u njemu.“
 Učenjak podiže obrve. „Zaista je to rekao? Da li misliš da zna za nas?“
„Pitam se. Uopšte nije izgledalo kao da negoduje. Ali možda sam ja
video više toga u njegovim komentarima nego što je on želeo da kaže.
Upravo je izgubio dobrog prijatelja i mentora.“ Danil je oklevao. „Iako me
tera da se zapitam koliko bi zaista promenilo stvari ako bi ljudi znali.“
Tajend se namršti. „Ne dobijaj glupe ideje oko toga. Ako bi rekao Gildi,
svi bi bili sablažnjeni i oterali bi te. I tada bih pošao za tobom. A kada bih te
pronašao, dobro bih te šutnuo što si takav idiot.“ On zastade i isceri se.
„Volim te, ali takođe volim to što si važan Gildin čarobnjak.“ Danil se
nasmeja. „Tako je verovatno bolje. Mogao bih da promenim tu važnu ulogu,
čak i ulogu u Gildi, ali uloga čarobnjaka ne dolazi u obzir.“
Tajend se nasmeja. „O, sumnjam da ću se ikada predomisliti u vezi sa
tobom. Mislim da ćeš morati da me trpiš još veoma dugo vremena.“
 EPILOG

Čarobnjak u crnoj odori prođe kroz nedavno popravljenu kapiju Gilde.

Kao i uvek, ljudi zastadoše da zure a deca povikaše njeno ime i počeše da je
prate.
Roten je pažljivo posmatrao Soneu. Iako je danas vršio ulogu pratioca, ta
dužnost nije bila razlog njegove zabrinutosti. Nije izgledala ovako bledo od
kada se prvi put zaključala u njegovim odajama. Osetivši njegov pogled, ona
se okrenu ka njemu i osmehnu. Malo se opustio. Kao što je i pretpostavio,
mnogo toga je dobila od posla koji je započela u straćarniku. U oči joj se
vratilo malo života i odlučnosti u korak.
Bolnica pored kapije je bila izgrađena za par meseci. Očekivao je da
protekne neko vreme da življi prevaziđu mržnju i nepoverenje prema
čarobnjacima, ali gomila njih se pojavila na dan kada je otvorena, kao i
svakog dana od tada.
Sonea je bila razlog. Voleli su je. Ona je potekla od njih, spasila grad, i
vratila se u straćarnik da im pomogne.
Dorijen je od početka bio uz nju. Njegovo veće poznavanje isceljivanja je
bilo ključno, a njegovo iskustvo zadobijanja poverenja farmera i šumara mu
je takođe pomoglo da mu življi veruju. Pridružili su im se i drugi iscelitelji.
Izgleda da Sonea nije jedini čarobnjak koji veruje da isceljivanje nije usluga
koja bi trebalo da se nudi samo bogatim Kućama.
Kako je stigla do bolnice i ušla unutra, gospodar Darlen istupi da je
dočeka.
„Kakva je bila noćna smena?“ upita ona.
„Puna posla.“ On se žalosno osmehnu. „Kada nije? O, pronašao sam još
jednog mogućeg regruta. Devojčicu od oko petnaest godina. Kasnije će se
vratiti sa ocem, ali se on složi da je pusti da nam se pridruži.“
Sonea klimnu. „Kakve su nam zalihe?“
„Loše, kao i uvek“, odgovori Darlen. „Popričaću sa gospom Vinarom
kada se vratim.“
Darlen klimnu, a onda se zaputi ka vratima. Sonea zastade da pogleda
prostoriju. Prateći njen pogled, Roten osmotri gomilu pacijenata koji čekaju,
nekoliko stražara koji su bili uposleni da motre na njih, i zdravitelje koji su
unajmljeni zbog svog medicinskog znanja da pomognu sa manjim
slučajevima. Sonea iznenada oštro udahnu vazduh, a onda se okrenu ka
stražaru koji je stajao u blizini.
„Ona žena tamo sa detetom umotanim u zeleno ćebe. Dovedi je u moju
sobu.“
„Da, gospo.“
Roten poče da traži ženu, ali Sonea je već odlazila. Ušao je za njom u
malu prostoriju opremljenu stolom, krevetom i sa nekoliko stolica. Ona sede
i poče da dobuje prstima po stolu. Roten povuče stolicu bliže njoj.
„Da li znaš tu ženu?“
Ona ga pogleda. „Da. To je...“ Ona stade kada se začu kucanje na
vratima. „Napred.“
Odmah je prepoznao ženu. Soneina tetka se osmehnu kada je sela sa
druge strane stola.
„Sonea. Nadala sam se da ćeš biti ti.“
„Džona“, odgovori Sonea, smešeći se sa ljubavlju - ali umorno, primeti
Roten. „Želela sam da dođem da vas vidim, ali bila sam toliko zauzeta. Kako
je Ranel? Kako su mi brat i sestra?“
Džona pogleda bebu. „Hanija ima užasnu groznicu. Sve sam pokušala...“
Sonea nežno spusti ruku na bebinu glavu. Namrštila se. „Da. Ima početak
bolesti plavih boginja. Mogu malo da joj pomognem.“ Ćutala je na trenutak.
„Eto. Bojim seš morati da sačekaš dok ne prođe. Daj joj tečnosti. Sok od
marina će joj takođe pomoći.“ Sonea pogleda tetku. „Džona, da li bi... da li
bi došla da živiš sa mnom?“
Žena prevrnu očima. „Izvini, Sonea. Ne mogu.“
Sonea obori pogled. „Znam da se ne osećaš prijatno u blizini čarobnjaka,
ali... molim te... razmisli o tome. Ja bih...“ Ona pogleda u Rotena. „Mislim
da je vreme da i ti saznaš, Rotene.“ Ona ponovo pogleda Džonu. „Volela bih
da imam nekog poznatog i običnog pored sebe.“ Ona klimnu ka detetu.
„Razmenila bih sve iscelitelje Gilde za tvoj praktični savet.“
Džona je zurla u Soneu, a njen izraz je kao i Rotenov pokazivao
zbunjenost. Sonea iskrivi lice, a onda stavi šaku na stomak. Džona razrogači
oči.
 „Oh“
„Da.“ Sonea klimnu. „Uplašena sam, Džona. Nisam ovo planirala.
Iscelitelji će voditi računa o meni, ali ne mogu da izleče moj strah. Mislim da
bi ti mogla.“
Džona se namršti. „Rekla si mi da čarobnjaci imaju svoj način da se
postaraju za takve stvari.“
Na Rotenovo zaprepašćenje Sonea pocrvene do vatrenocrvene boje.
„Izgleda da je bolje da žene rade... takvu vrstu brige. Očigledno
muškarce ne nauče toj veštini, osim ako to ne zahtevaju“, reče ona.
„Devojčice polaznice se odvoje u stranu čim iscelitelji počnu da smatraju da
je verovatno da će pokazati zanimanje za dečake, ali ja sam bila toliko
nepopularna da se niko nije setio da me nauči. Akarin“, Sonea zastade i
proguta pljuvačku, „mora da je pretpostavio da me jesu naučili. A ja sam
pretpostavila da se on postarao za stvari.“
Kada je uspeo da shvati, Roten se zagleda u Soneu. Prebrojao je mesece
od njenog izgnanstva. Tri i po, možda četiri. Odora je to dobro sakrila...
Ona ga pogleda u znak izvinjavanja. „Izvini, Rotene. Nameravala sam da
ti kažem u boljem trenutku, ali kada sam videla Džonu prosto sam morala to
da iskoristim...“
Oboje poskočiše kada je Džona prasnula u smeh. Ona pokaza ka Rotenu.
„Nisam videla to lice od kada sam rekla Ranelu da očekujem naše prvo dete!
Mislim da možda ovi čarobnjaci nisu tako pametni kao što misle da jesu.“
Ona se naceri Sonei. „Dakle, imaćeš bebu. Ne mogu da zamislim da dete
odrasta u nešto normalno okruženo čarobnjacima.“
Sonea se šeretski osmehnu. „Ni ja. Da li ćeš ponovo da razmisliš o
tome?“
Džona je oklevala, a onda jednom klimnula. „Da. Ostaćemo neko vreme.“

Sken i obrada: BABAC

 Vodič gospodara Danila
za sleng straćarnika

baba - makro, svodnik

balegar - budala
čamdžija - krijumčar čizma,
čizmirati - odbijanje,odbiti
divalj - težak
glasnik - siledžija koji dostavlja ili ostvaruje pretnje
haj - uzvik za privlačenje pažnje ili izražavanje iznenađenja ili pitanja
kapar - čovek koji često posećuje bordele
klijent - osoba koja ima obavezu ili dogovor sa Lopovom
kliknuti - dogoditi se
krigla - usta (kao posuda za bol)
krvavi novac - isplata za ubistvo
Lopov - vođa kriminalne bande
nož - plaćeni ubica
obeležiti - prepoznati
pecati - predložiti/pitati/tražiti nešto
pokazati - upoznati
pokupiti - prepoznati, shvatiti
pravostrana - pouzdan
posetilac - provalnik
posmatrač - postavljen da motri na nekoga ili nešto
(po)starati se - sakriti (stara se za svoj posao/postaraću se ja za to umesto
tebe)
prostor - dozvola, pristanak
odrađen - ubijen
riba - neko ko beži od straže
rod - najbliži i najverniji Lopovu
rukavica - stražar koji je podmitljiv ili kojeg kontroliše lopov
skvimp - osoba koja prevari Lopove
slivnik - trgovac ukradenom robom
stil - način obavljanja posla
teškaši - važni ljudi
tezgara - kurva
uspaljen - ljut (uspaliti se oko nečega)
uže - sloboda
vrpca - špijun
zatupiti - ubediti nekog da ćuti
zlatni rudnik - muškarac koji više voli dečake
žariti - biti privučen nekime
živalj(množina življi) - termin koji se koristi za žitelje straćarnika
 Pojmovnik

životinje
aga moljci - štetočina koja se hrani odećom
anji - morski sisari sa kratkom kičmom
ejoma - morska pijavica
enka - rogata domaća životinja koja se uzgaja zbog mesa
faren - uopšteni izraz za paukolika bića
gorin - krupna domaća životinja koja se koristi za ishranu i za vuču
brodova i kola
harel - mala domaća životinja koja se uzgaja zbog mesa
inava - insekt za kojeg se veruje da donosi sreću
jil - pripitomljena vrsta limeka koja se koristi za traganje
limek - divlji grabljivi pas
muluk - divlja noćna ptica
rasuk - domaća ptica koja se koristi za meso i perje
ravi - glodar, veći od serinija
reber - domaća životinja koja se uzgaja zbog mesa i vune
serini - mali glodar
sevli - otrovni gušter
skvimp - stvorenje slično veverici koje krade hranu
šumska mušica - šumski insekt
zil - mali inteligentni sisari koji se često drže kao kućni ljubimci

bilike/hrana
anivop puzavica - biljka osetljiva na mentalne projekcije
bol - (takođe znači i rečni talog) jako, alkoholno piće koje se pravi od
tugora
brasi - zeleno lisnato povrće sa malim pupoljcima
čebol sos - začinjeni sos za meso koji se spravlja od bola
dal - duguljasto voće kiselkastog, narandžastog mesa, punog koštica
džeras - duguljasta žuta mahuna
 gan-gan - cvetni grm iz Lana
iker - stimulativna droga, veruje se da ima afrodizijačka svojstva
karem - sladunjavi, koštunjavi začin
karen - krupno zrnevlje jakog ukusa
krepa - lekovita biljka ogavnog mirisa
krot - velika ljubičasta mahuna
marin - crveno limunoliko voće
mik - droga koja utiče na um
monjo - lukovica
nalar - pikantan koren
nemin - uspavljujuće sredstvo
pači - hrskavo, slatko voće
papea - začin nalik na biber
pijores - malo voće u obliku zvona
raka/suka - stimulativno piće koje se pravi od pečene mahune, poreklom
iz Sačake
sumi - gorko piće
šem - jestiva korenolika biljka
telk - semenke iz kojih se dobija ulje
term - žitarica koja može da se koristi u kuvanju cela, izmrvljena u
komadiće, ili samlevena u brašno
tiro - jestivi orah
tugor - koren nalik na paškanat
var - bobice od kojih se dobija većina vrsta vina

odeća i oružje
dugi kaput - kaput koji dopire do gležnjeva
inkal - kockasti simbol, sličan porodičnom grbu, koji je našiven na rukav
ili manžetnu
kebin - gvozdena šipka sa kukom na vrhu koja služi za hvatanje
protivnikovog noža, nose ih stražari

javne prostorije
bol-kuća - ustanova koja prodaje bol i kratkotrajni smeštaj
boravionica - zgrada u kojoj se iznajmljuju prostorije, obično jedna soba
 po porodici
kupaonica - ustanova koja iznajmljuje prostorije za kupanje i druge slične
usluge
varionica - proizvođač bola

nacije Savezničkih zemalja

Elajn - najbliža Kajreliji po položaju i kulturi, uživa blažu klimu
Kajrelija - dom Gilde
Lan - planinska zemlja koju nastanjuju ratoborna plemena
Lonmar - pustinjska zemlja, dom stroge Mahga religije
Vin - ostrvska nacija poznata po pomorstvu

ostali termini
bel - ženska titula u Elajnu, odgovara nazivu ledi
dem - plemićka titula u Elajnu, odgovara tituli lorda
četvrdan - četvrti dan u nedelji
jutarnjik - doručak
kapa - novčići nanizani na štap u vrednosti sledeće više vrednosti novčića
podnevnik - ručak
prvodan - prvi dan u nedelji
simba asure - asure satkane od trske
slobodak - poslednji dan nedelje, neradan
tridan - treći dan u nedelji
 O AUTORKI

Trudi Kanavan živi u Melburnu, u Australiji. Od kada zna za

sebe, izmišlja priče o ljudima i mestima koja ne postoje. Njena
prva kratka priča: „Šapati dece magle“ osvojila je 1999. nagradu
Aurealis za najbolju fantastičnu kratku priču. Kada se oporavila od
iznenađenja, želela je da završi fantastični roman koji se pretvorio
u bestseler trilogiju Crni čarobnjak: Čarobnjačka gilda, Polaznica,
Visoki gospodar za kojima je usledila još jedna trilogija Doba
petoro. Godine 2006. ponuđen joj je sedmocifreni iznos za četiri
knjige koje treba da budu prethodnice i nastavci Crnog čarobnjaka