Nora roberts

Noc nad mocvarom

Prolog
Smrt, sa svom svojom okrutnom lepotom, živela je u ovom močvarnom rukavcu. Njene senke su se
prostira­le do velikih dubina. Zaogrnut njima, šapat u travi ili tr­sci, u zapletenom korovu, značio je život, ili
skoru smrt. Njegov dah bio je težak i zelen, njegove oči su žuto sija­le u tmini.
Nečujna kao zmija, reka je vijugavo tekla crna voda ispod punog belog meseca, tamo gde korenje čem­presa
lomi njenu površinu kao kosti koje probijaju kožu.
Kroz tamnu, mesečinom išaranu vodu, dugačko, kvrgavo telo aligatora seklo je reku gotovo i ne mreškajući
je. Kao neka tajna, njegova pretnja bila je tiha. Kad je zamahnuo repom, trijumfalno zasekavši vodu, i kada
se neoprezni vodeni pacov našao u smrtonosnoj čeljusti, usamljen kratkotrajan vrisak zaparao je rukavac.
I aligator je povukao svoj plen na blatnjavo dno.
Svi su znali za okrutne, ćutljive dubine te reke. Znali su da je, čak i u divljoj letnjoj vrelini, ona hladna, hladna.
Prepun tajni, rukavac nikad nije bio potpuno mi-ran. Noću, pod prvim punim mesecom u oktobru, smrt je
imala pune ruke posla. Komarči, proždržljivi vampiri močvare, zujali su u slavljeničkom oblaku pohlepe.
Mu­zika tog močvarnog orkestra mešala se sa brujanjem, ri­kanjem i neprestanim kapanjem, koje su, s
vremena na vreme, prekidali prestravljeni krici progonjenih.
U visokim granama hrasta, sakrivenim mahovi­nom i lišćem, sova je hukala svoja dva žalobna tona. U strahu,
močvarni zec potrča da spasi svoj život.
Povetarac je uskomešao vazduh, i nestao, kao dah nekog duha.
Brzim zamahom krila, sova napusti svoje mesto.
Pored reke, kad se sova ustremila nadole i zec za­vršio svoj trk, jedna stara siva kuća sa nagnutim dokom,
spavala je u senkama. Iza nje, izdižući se nad dugačkom i gustom travom, veliki beli dvorac stajao je budno
na mesečini.
Između njih, prepun života, silovit od smrti, ruka­vac je povukao svoju liniju.
Vila Maneovih, Luizijana 30. decembar 1899.
Beba je plakala. Ebigejl ju je čula u snu to slabo, uzne­mireno jecanje, pomeranje sićušnih udova pod mekim
prekrivačima. Osetila je prve znake gladi, žudnju u sto­maku, kao da je dete još uvek u njenoj utrobi. Mleko
joj je klizilo niz grudi pre nego što se potpuno razbudila.
Ustala je brzo i bez nervoze. Bilo je to pravo zado­voljstvo taj osećaj punoće u grudima, njihova nežnost.
Njihova namena. Beba ima potrebu i ona treba da je za-dovolji.
Otišla je do sofe i uzela beli ogrtač prebačen preko naslona. Udahnula je miris ljiljana iz staklene bašte njeno
omiljeno cveće koji su štrcali iz kristalne vaze koju je dobila kao svadbeni poklon.
Pre Lusijana, bila je zadovoljna i divljim cvećem u flašama.
Da je Lusijan kod kuće, on bi takođe bio budan. Ia­ko bi mu se ona nasmešila, pomilovala ga po svilenka­stoj
plavoj kosi i rekla mu da ostane, da nastavi da spa­va, on bi otišao do dečije sobe pre nego što bi u ponoć
završila s dojenjem Mari Rouz.
Nedostajao joj je osetila je još jedan grč u stoma­ku. No, kad je navukla svoj ogrtač, pomislila je da će se
vratiti sutra ujutru. Počeće da mu se nada od ranog ju­tra, čekaće da ga vidi kako galopira kroz aleju
hrastova.
Ma šta drugi pomislili ili rekli, istrčaće mu u su­sret. Srce će joj skakati od radosti, o, uvek je skakalo, ka­da
siđe s konja i podigne je u naručje.
A za novogodišnji bal, oni će plesati.
Govorila je u sebi dok je palila svecu, dok je, zaklonivši je rukom, išla ka vratima spavaće sobe, kroz hod­nik
velike kuće u kojoj je nekada bila sluškinja a sada, pa, ako ne kćerka kuće, a ono barem supruga sina te kuće.
Dečija soba se nalazila na trećem spratu porodič­nog krila. Oko toga je vodila borbu sa Lusijanovom
maj­kom, i izgubila je. Džozefina Mane je imala utvrđen ko­deks ponašanja, porodičnog uređenja, običaja.
Madam Džozefina, pomisli Ebigejl dok se brzo i tiho kretala po­red vrata ostalih spavaćih soba, imala je
čvrste stavove o svemu. Naravno da je tromesečna beba pripadala dečijoj sobi, nezi dadilje, a ne kolevci u
uglu roditeljske sobe.
Svetlost svece je treperila i klizila po zidovima dok se Ebigejl penjala uskim stepenicama. Barem je uspela da
šest nedelja zadrži Mari Rouz pored sebe. I da njena beba spava u kolevci koja pripada njenim porodičnim
običajima. Napravio ju je njen deda. Njena majka je spa­vala u njoj, a onda je, sedamnaest godina kasnije, u
nju stavila Ebigejl.
Mari Rouz, sićušni anđeo, provela je svoje prve noći u toj staroj kolevci, sa brižnim i nervoznim rodite­ljima
pored sebe.
Ona će poštovati porodicu svoga oca i njihove obi­čaje. Ali, Ebigejl je bila odlučna da nauči svoje dete da
ta­kođe poštuje majčinu porodicu i nauči njihove običaje.
Džozefina je toliko gunđala zbog bebe, zbog poro­dične kolevke, da su ona i Lusijan morali da popuste. To je,
Lusijan je rekao, kao kad voda podriva stenu. Nikad ne prestaje, tako da stena ili popusti ili biva savladana.
Beba sada spava u dečijoj sobi, u kolevci napra-vljenoj u Francuskoj, u kojoj su bebe Maneovih spavale
tokom čitavog jednog veka.
Bilo je to prikladno, ako ne i sasvim lagodno ure­đenje stvari, tešila se Ebi. Njena petite Rouz je Mane. Ona
će biti dama.
I, kao što je madam Džozefina toliko puta naglasi­la, ostale članove domaćinstva ne treba da uznemirava
razdražljiv plač bebe. Bez obzira na to kako se takve stvari rešavaju u močvari, ovde, u vili Maneovih, deca su
negovana u posebnim prostorijama.
Kako joj se samo gornja usna prezrivo skupila dok je to govorila. Močvara kao da je to bila reč koja se mo­gla
izgovoriti samo u bordelima i barovima.
Nije važno što ju je madam Džozefina mrzela, što ju je gospodin Henri ignorisao. Nije važno što ju je
Džu­lijan gledao onako kako nijedan muškarac ne bi smeo da gleda bratovljevu ženu. Lusijan ju je voleo.
Kao što nije važno ni to što Mari Rouz spava u dečijoj sobi. Bile one razdvojene jednim spratom ili jednim
kontinentom, ona oseća potrebe Mari Rouz kao što ose­ća svoje. Veza je toliko jaka, toliko istinska, da se
nikada ne može prekinuti.
Madam Džozefina može da pobedi bitke, ali je Ebigejl znala da je ona dobila rat. Imala je Lusijana i Ma­ri
Rouz.
U dečijoj sobi su gorele svece. Klodin, dadilja, nije imala poverenja u gasne lampe. Nosila je Mari Rouz na
rukama i pokušavala da je umiri komadićem šećera, ali bebine pesnice su se i dalje tresle, te male loptice
besa.
„Kakvu samo narav ima." Ebigejl spusti svecu i priđe im smejući se, ispruženih ruku.
„Zna šta želi, i kada to želi." Klodin, lepa Kadžunka, domorotkinja, sanjivih tamnih očiju, za tren nežno privi
bebu, a zatim je pruži majci. „Tek je počela da gala­mi. Ne znam kako si mogla dole da je čuješ."
„Čujem je u svom srcu. Evo me, bebice. Mamica je ovde."
„Pelene su mokre."
„Ja ću je presvući." Ebigejl protrlja svoj obraz uz bebin i nasmeši se. Klodin je njena prijateljica i još jed­na
dobijena bitka. Uspela je da je zaposli kao dadilju, i pomoćnicu u kući, i tako dobila utehu i prijateljstvo ko­je
joj niko od Lusijanove porodice ne bi ponudio.
„Idi da spavaš. Kad je podojim, spavaće do jutra."
„Pravo je zlato, zaista." Klodin vrhovima prstiju pomilova kovrdže Mari Rouz. „Ako ti nisam potrebna,
prošetala bih do reke. Džasper će biti tamo." Njene tam­ne oči zasijaše. „Rekla sam mu da ću možda doći
oko ponoći, ako budem mogla da se izvučem."
„Treba da nateraš tog momka da se oženi tobom, draga moja."
„O, i hoću. Otišla bih tamo na sat ili dva, ako ne­maš ništa protiv, Ebi."
„Nemam, ali pazi da zakačiš nešto više od nekog račića. Da ne zakačiš", ispravila se dok se spremala da
zameni uprljanu pelenu.
„Ne brini. Vratiću se pre dva." Klodin krenu ka vra­tima i osvrnu se. „Ebi? Da li si ikad pomišljala, kad smo
bile male, da ćeš jednog dana biti gospodarica ove kuće?"
„Ja nisam ovde gospodarica." Ebigejl zagolica bebi­ne prstiće na nogama i Mari Rouz poče da guče od
zado­voljstva. „A ona koja jeste, verovatno će poživeh sto deset godina samo da bude sigurna da ja to nikad
neću postati."
„Kad bi to iko mogao da uradi, to bi bila ona. Ali, ti ćeš biti gospodarica, jednog dana. Sreća te je pogleda­la,
Ebi, i sve ovo ti zaista dobro stoji."
Kada je ostala sama sa bebom, Ebi ju je golicala i gukala zajedno s njom. Napuderisala ju je i mazila, a za-tim
spretno stavila novu pelenu. Kada je presvukla Ma-ri Rouz i obukla joj novu odeću, Ebi se smestila na stoli­ci
za ljuljanje, oslobodila svoju dojku za ta malena, glad-na usta. Uzdahnula je kad je osetila bebine prve gladne
napore da povuče mleko, kao i reakciju u svojoj utrobi. Da, sreća je pogledala na nju. Zato što ju je Lusijan
Ma-ne, naslednik vile Maneovih, sjajni vitez iz svake bajke, pogledao. I zavoleo.
Sagnula je glavu da posmatra bebu dok sisa. Oči Mari Rouz su bile širom otvorene, i netremice gledale
majčino lice. Mala bora koncentracije stvorila se između njenih obrvica.
O, tako se nadala da će te oči ostati plave, kao Lusijanove. Bebina kosa bila je tamna kao njena. Tamna i
kovrdžava, ali je njena koža bila mlečnobela na oca a ne zagasito tamnozlatna kao kod njene mame,
Kadžunke.
Imaće najbolje od njih, pomisli Ebi. Imaće najbolje od svega.
Ne radi se samo o novcu, velikoj kući, društvenom statusu, iako i to želi za svoju decu, sada kada je sama sve
to probala. Već o prihvatanju, učenju, znanju da pri­padaju takvom mestu. Njena kćerka, i sva deca koja će
kasnije doći, znaće da čitaju i pišu, govore pravilnim en­gleskim, pravilnim francuskim, lepim glasovima.
Niko nikada neće s visine gledati na njih.
„Bićeš dama", promrmlja Ebigejl, pogladivši bebin obraz dok je Mari Rouz ručicom stiskala dojku kao da je
želela da ubrza dolazak mleka. „Bićeš jedna obrazovana dama dobrog srca kao tvoj otac i razumna kao tvoja
maj­ka. Tata će sutra doći kući. Sutra je poslednji dan čitavog jednog veka, i ti ćeš čitav svoj život živeti u
novom veku."
Govorila je tiho, pevljivo, da uspava i jednu i drugu.
„To je tako uzbudljivo, Rozi, moja Rozi. Sutra uve­če je veliki bal. Imam novu haljinu. Plavu, kao tvoje oči.
Kao oči tvog tate. Jesam li ti rekla da sam se prvo zalju­bila u njegove oči? Tako su lepe. Tako blage. Kad se
vra­tio u vilu Maneovih sa studija, ličio je na princa koji se vratio u svoj zamak. O, srce mi je tako snažno
udaralo."
Naslonila se i ljuljala na stolici uz treperavu svetlost svece.
Razmišljala je o sutrašnjoj novogodišnjoj proslavi, o tome kako će plesati sa Lusijanom, kako će se njena
haljina vući i vrteti dok budu igrali valcer.
Kako će on biti ponosan na nju.
I setila se trenutka kada su prvi put zaigrali valcer.
U proleće, kad je vazduh bio težak od mirisa cve­ća, i kad je kuća svetlela kao palata. Iskrala se u baštu,
pobegla od svojih dužnosti, jer je žarko želela da vidi kako bleštava bela vila, sa svojim balusterima* kao
cr­nim resama, stoji naspram zvezdanog neba, s plamtećim prozorima. Muzika se čula iza prozora, sa terasa
na koje su gosti izašli da se nadišu vazduha.
Zamišljala je sebe u balskoj dvorani, kako se vrti, vrti, uz tu muziku. I tako se vrtela u senkama vrta. I dok se
vrtela, ugledala je na stazi Lusijana kako je posmatra.
Njena sopstvena bajka, pomisli Ebi. Princ koji je uzeo Pepeljugu za ruku i povukao je na ples pre nego što je
otkucala ponoć. Nije imala staklenu cipelicu, ni kočiju od bundeve, ali se ta noć pretvorila u magiju.
I sada je mogla da čuje kako se muzika izlivala kroz balkonska vrata, kroz vazduh, u vrt.
„Kad je bal završen, kad je izbilo jutro..."
Tiho je pevala refren, i stavila bebu na drugu dojku.
„Kad su plesači otišli, kada su zvezde nestale..."
Plesali su uz tu lepu, tužnu pesmu, u mesečinom obasjanom vrtu, sa veličanstvenom belom i zlatnom
senkom iza sebe. Ona u svojoj običnoj pamučnoj haljini, a Lusijan u lepom večernjem odelu. I pošto su takve
stvari moguće u bajkama, oni su se zavoleli tokom te lepe, tužne pesme.
O, znala je da je sve počelo i pre te noći. Za nju on­da kad ga je prvi put videla, kada je na riđoj kobili do­šao
na plantažu iz Nju Orleansa. Sunce je provirivalo kroz lišće i mahovinu na hrastovima duž aleje, okružu­jući
ga kao anđeoska krila. Njegov brat blizanac je jahao pored njega Džulijan ali je ona videla samo Lusijana.
Bila je u kući samo nekoliko nedelja, primljena kao pomoćna sobarica, i davala je sve od sebe da udovolji
gospodinu i gospodi Mane da bi mogla da zadrži svoje radno mesto i zaradu.
Obratio bi joj se ljubazno, korektno kad bi se mimoišli u kući. Ali je osetila da je posmatra. Ne kao Džulijan,
divljim pogledom i usiljenim osmehom koji je krivio njegove usne. Već, kako je sada volela o tome da misli, s
nekom vrstom čežnje.
Tokom narednih nedelja često mu je prilazila. I on je nju tražio. Sada je to znala, a i sam joj je to priznao one
noći kad su se venčali.
Ali je sve zaista počelo te večeri kad se održavao bal. Kad se završila pesma, zadržao ju je trenutak duže. A
onda se naklonio, kao džentlmen nekoj dami. Poljubio je u ruku.
I, baš kad je pomislila da je sve gotovo, da će magi­ja iščeznuti, stavio je ruku koju je poljubio ispod svoje.
Počeo je da šeta sa njom, da priča sa njom. O vremenu, cveću, govorkanjima kod kuće.
Kao da su prijatelji, pomisli Ebi osmehnuvši se. Kao da je za Lusijana Manea bila najprirodnija stvar na svetu
da skrene u vrt ruku pod ruku sa Ebigejl Rouzi.
Šetali su u vrtu mnogih narednih večeri. U kući, gde su ih drugi mogli videti, i dalje su bili gospodar i
sluškinja. No, tokom celog opojnog proleća, nastavili su da šetaju stazama vrta kao mladi ljubavnici, i da
pričaju jedno drugom o svojim nadama, snovima, jadima i ra­dostima.
Na njen sedamnaesti rođendan doneo joj je po­klon, uvijen u srebrni papir sa svetloplavom mašnom. Sa
zlatnih krila broša njihao se lep emajliran okrugao sat. Vreme leti kad su zajedno, rekao joj je dok je
pričvršćivao broš na izbledelo pamučno tkanje njene haljine. A on bi više voleo da njegov život proleti nego
da ga pro-vede daleko od nje.
Kleknuo je na koleno i zaprosio je.
To nikada ne može biti. O, pokušala je da mu kaže kroz suze. On je za nju nedostupan, i mogao je imati bi-lo
koju.
Setila se kako se nasmejao, kako je njegovo lepo li­ce zasijalo od radosti. Kako može da bude nedostupan za
nju kada je njegova ruka u njenoj? A i kada bi mogao da ima bilo koju, onda bi želeo da ima nju.
„Tako mi sada imamo jedno drugo, i tebe", proša­puta Ebi i podiže pospanu bebu do svog ramena. „Iako me
njegova porodica mrzi zbog toga, šta to mari? On je srećan sa mnom."
Dodirnula je licem blagi prevoj bebinog vrata. „Učim da govorim onako kako oni govore, da se obla­čim
onako kako se oni oblače. Nikada neću razmišljati onako kako oni razmišljaju, ali zbog Lusijana, ponašam se
kao oni, barem naizgled."
Zadovoljna, protrljala je bebina leđa i nastavila da se ljulja. Ali kad je čula teške i teturave korake na
stepe­nicama, brzo je ustala. Rukama je zaštitnički privila be­bu i okrenula se ka kolevci.
Čula je Džulijana kako ulazi unutra i znala, i ne pogledavši ga, da je pijan. Skoro uvek je bio pijan ili na putu
da to bude.
Ebi ništa nije rekla. Stavila je bebu u kolevku, i kad je Mari Rouz uznemireno zaječala, pomilovala je da je
umiri.
„Gde je dadilja?", upitao je.
Ebi je i dalje stajala okrenuta leđima. „Ne želim da ovde dolaziš pijan."
„Počela si da naređuješ?" Govorio je nerazgovetno i klatio se. Ali je razmišljao dovoljno jasno. Uvek je
vero­vao da alkohol pomaže da se jasno misli.
A on je sasvim jasno razmišljao kad je žena njego­vog brata u pitanju. Ukoliko je Lusijan imao bilo kakvu
stvar a šta je žena ako ne stvar? Džulijan je želeo da mu je uzme.
Bila je malog rasta, gotovo nežno građena. Ali je imala dobre snažne noge. Mogao je da vidi njihov obris
tamo gde je svetlost vatre prolazila kroz njenu tanku spavaćicu. Te noge će se obaviti oko njega isto onako
la-ko kao i oko njegovog brata.
Grudi su joj bile uzdignute i pune, još punije sad kad je imala tu balavicu. Jednom je stavio ruke na njih, i
zbog toga dobio šamar od nje. Kao da je uopšte imala pravo da odlučuje ko će je dodirnuti.
Zatvorio je vrata iza leđa. Kurva koju je kupio te noći samo mu je otvorila apetit. Sada je vreme da ga
zadovolji.
„Gde je druga drolja iz močvare?"
Ebi stisnu pesnicu i okrenu se, zaklanjajući kolev­ku svojim telom. Ličio je na Lusijana, ali mu je, za razli­ku od
Lusijana, izraz lica bio nekako tvrd. Mračan.
Pitala se da li je istina ono što je njena baka govori­la. Da se kod blizanaca osobine ponekad podele u
utro­bi. Jedan dobije dobre a drugi loše.
Nije znala da li se Džulijan rodio sa lošim osobina­ma. Ali je znala da je opasan kad je pijan. Vreme je da
nauči da je i ona isto toliko opasna.
„Klodin je moja prijateljica, i ti nemaš prava da ta­ko govoriš o njoj. Izlazi. Nemaš prava da dolaziš ovde i da
me vređaš. Ovog puta će Lusijan znati za ovo."
Videla je kako mu pogled klizi sa njenog lica, kako pohota ulazi u njegove oči. Brzo je povukla ogrtač preko
grudi, još uvek delimično otkrivene od dojenja. „Odvra­tan si. Svinjo! Ulaziš u dečiju sobu sa svojim zlim
misli­ma prema bratovljevoj ženi."
„Bratovljevoj kurvi." Pomislio je da može da oseti miris njenog besa i straha. Opojan parfem. „Ti bi zbog
mene širila noge da sam rođen petnaest minuta ranije. Ali ne bi ukrala moje ime kao što si ukrala njegovo."
Podigla je bradu. „Ja te čak i ne vidim. Niko te ne vidi. Ti si ništa u poređenju s njim. Senka, i to senka ko­ja
smrdi na viski i bordel."
Poželela je da pobegne. Bojala ga se, oduvek ga se bojala na onom dubokom, primalnom nivou. Ali neće
rizikovati i ostaviti ga sa bebom. „Kad budem kazala Lusijanu, on će te oterati."
„On ovde nema nikakvu moć, i mi to svi znamo." Prišao joj je bliže, polako kao lovac kroz šumu. „Moja majka
ima moć u ovoj kući. Ja sam njen miljenik. Vreme rođenja to ne menja."
„Oteraće te." Suze su je žarile u grlu jer je znala da je Džulijan u pravu. Džozefina je ta koja vlada vilom
Maneovih.
„Lusijan mi je učinio uslugu što se oženio tobom." Sada je lenjo otezao u govoru, kao da je želeo da
razgova­raju. Znao je da ona nema gde da pobegne. „Već ga je izba­cila iz testamenta. O da, on će dobiti
kuću, ona tu ne može ništa, ali ja ću dobiti novac. A njen novac drži ovo mesto."
„Uzmi novac, uzmi i kuću." Odmahnula je ruka­ma, odbacivši sve te stvari, i njega. „Uzmi sve. I idi do đavola
sa svim tim."
„On je slab. Moj brat svetac. Ispod sve te pobožnosti svetaca uvek se krije slabost."
„On je muškarac, mnogo više muškarac od tebe."
Nadala se da će ga naljutiti, dovoljno da je udari i izađe napolje. Umesto toga, on se nasmejao, duboko i
ti­ho, i prišao joj bliže.
Kad je videla nameru u njegovim očima, otvorila je usta da vrisne. Ispružio je ruku, zgrabio pramen tam-ne
kose koji se kovrdžao do njenog struka. I taj trzaj pre­tvori njen vrisak u dahtanje. Slobodnom rukom ju je
uhvatio oko vrata, i stisnuo ga.
„Uvek uzimam sve što je Lusijanovo. Čak i njego­ve kurve."
Udarila ga je, ošamarila, ugrizla. I kad je došla do vazduha, za vrištala. Pocepao je njen ogrtač, zgrabio nje­ne
dojke. U kolevci je beba počela da plače.
Kad je čula da joj se dete uznemirilo, Ebi je skupi­la snagu i oslobodila se. Okrenula se, spotakla preko
iscepanog dela svoje spavaćice. Zgrabila je žarač. Divlje je zamahnula, i spustila ga na Džulijanovo rame.
Zavijajući od bola, pao je na ognjište, a ona poletela ka kolevci.
Mora da uzme bebu. Da je uzme i pobegne.
Uhvatio je za rukav, i ona je ponovo zavrištala dok se tkanina cepala. Dok se saginjala da uzme svoju kćer­ku
iz kolevke, povukao ju je unazad. Udario je, dlanom preko obraza i oborio na sto. Sveca je pala na pod i
uga-sila se u svom vosku.
„Kučko! Kurvo!"
Bio je lud. Mogla je to da vidi u divljačkom sjaju u očima, pijanom crvenilu na njegovim obrazima. U tom
trenutku, njen strah se pretvorio u užas.
„Ubiće te zbog ovoga. Moj Lusijan će te ubiti." Po­kušala je da se uspravi na noge, ali on ju je ponovo
uda­rio, ovog puta pesnicom, tako da se bol širio sa njenog li­ca, kroz celo telo. Ošamućena, poče da puzi ka
kolevci. Osećala je krv u ustima, slatku i toplu.
Moja beba. Dobri Bože, ne daj mu da povredi moju bebu.
Sva njegova težina bila je na njoj i sav njegov sm­rad. Ona se propinjala, zvala u pomoć. Zvuk bebinog
pomamnog vrištanja mešao se sa njenim.
„Nemoj! Nemoj! Proklet da si."
Ali dok je cepao gornji deo njenog ogrtača, znala je da ga nikakvo preklinjanje, nikakvo opiranje neće
zau­staviti. On će je osramotiti, uprljati, zato što je bila to što je bila. Zato što je bila Lusijanova.
„Ovo je to što ti želiš." Bacio se na nju, i uzbuđenje od osećaja moći prostrujalo je kroz njega kao crno vino.
Lice joj je bilo belo od straha i šoka, izranjavljeno od nje­govih udaraca. Bespomoćna je, pomislio je, dok je
pra-znio svoju razjarenu zavist. „Ovo vi želite. Kadžunske kurve."
Silovao ju je. Grubo i mahnito. Uzbuđenje od tog nasilja nad njom penilo je u njemu sve dok mu se disa­nje
nije pretvorilo u kratko roktanje koje je izbijalo kroz stisnute zube.
Plakala je, gušeći se u strašnim jecajima. Ali, i vri­štala. Nekako je uspevala da vrišti dok je on utiskivao svoju
pomamu, svoju ljubomoru, svoju odvratnost u nju.
Kada je na velikom satu počela da otkucava po­noć, stavio joj je ruke oko vrata. „Umukni. Prokleta da si."
Udarao je njenom glavom o pod, i sve jače stiskao. No, vrištanje mu je i dalje paralo mozak.
Ebi ga je takođe čula. Nerazgovetno. Besomučno bebino vrištanje odjekivalo je u njenoj glavi zajedno sa
sporim, pravilnim otkucajima sata u ponoć. Borila se, slabim udaranjem ruku koje su joj uzimale vazduh,
po­kušavala da oslobodi svoje telo od neopisivog užasa.
Pomozi mi. Majko Isusova. Pomozi mi. Pomozi mojoj bebi.
Vid joj se zamaglio. Petama je divlje udarala o pod dok se grčila.
Poslednje što je čula bio je plač njene kćerke. Njena poslednja misao, Lusijan.
Vrata dečije sobe su se freskom otvorila. Džozefina Mane je ušla u sobu. Brzo je videla šta se dešava. I
hladno.
„Džulijane."
I dalje držeći ruke oko Ebinog vrata, podigao je po­gled. Ako je njegova majka i videla ludilo u njegovim
oči­ma, odlučila je da ga ignoriše. Sa svojom zlatnom kosom uredno ispletenom za spavanje, ogrtačem
strogo zakop­čanim do vrata, koraknula je unutra, i pogledala dole.
Ebine oči bile su širom otvorene a pogled ukočen. U uglu njenih ustiju bila je kap krvi, a lice svo u
modri-cama.
Hladno se nagnula, stavila prste na Ebin vrat.
„Mrtva je", rekla je i brzo se pomerila ka vratima susedne sobe. Otvorila ih je i pogledala u dadiljinu so­bu.
Onda ih je zatvorila, i zaključala.
Stajala je za trenutak leđima naslonjena na vrata, s rukom na vratu, i razmišljala o tome šta sve zbog ovoga
može da se dogodi. Sramota, propast, skandal.
„Bio je to... nesrećan slučaj." Ruke su mu drhtale kad su skliznule sa Ebinog vrata. Od viskija mu se vrtelo u
glavi, naoblačilo. Osetio je komešanje u stomaku, mučninu.
Mogao je da vidi tragove na njenoj koži, tamne i duboke i proklinjuće. „Ona je... pokušala da me zavede, a
onda me napala..."
Ponovo je prešla preko sobe, lupkajući papučama po drvenom podu. Zatim je čučnula, i udarila ga, teškim
udarcem tela o telo. „Ćuti. Ćuti i uradi tačno kako ti ka­žem. Ne želim da izgubim i drugog sina zbog ovog
stvorenja. Odnesi je dole u njenu spavaću sobu. Idi pre­ko terase i ostani tamo dok ne dođem."
„Ona je kriva."
„Jeste. I sada je platila za to. Odnesi je dole, Džulijane. Brzo."
„Oni će..." Suza mu se skupila u uglu oka i kliznula niz obraz. „Obesiće me. Moram da pobegnem."
„Ne. Ne, neće te obesiti." Stavila mu je glavu na svoje rame, i gladila ga po kosi nad telom svoje snahe. „Ne,
dušo moja, neće te obesiti. Uradi šta mama kaže. Odnesi je u spavaću sobu i čekaj me. Sve će biti u redu. Sve
će biti onako kako treba da bude. Obećavam."
„Ne želim da je dodirnem."
„Džulijane!" Pevušenje je momentalno poprimilo zapovednički ton. „Uradi kako kažem. Odmah."
Ustala je, prišla kolevci, gde se bebin plač pretvo­rio u jadne jecaje. U svoj ovoj gužvi, samo staviti ruku na
bebina usta i nosić, pomislila je. Gotovo da je isto kao kad se vreća mačića baci u vodu.
Pa ipak ...
Dete je imalo krv njenog sina, pa prema tome i njenu. Ona može da je prezire ali ne može da je uništi.
„Spavaj", reče. „Kasnije ćemo odlučiti šta ćemo s to­bom."
Dok je njen sin nosio iz sobe ženu koju je silovao i ubio, Džozefina poče da sređuje dečiju sobu. Uzela je
svecu, sastrugala vosak koji se hladio dok se nije uverila da više nema nikakvih tragova.
Stavila je žarač na mesto i obrisala mrlje od krvi ostacima Ebine uništene odeće. Sve je uspešno završila, ne
misleći na ono što je prouzrokovalo nered u sobi već samo na ono što je neophodno da spasi svog sina.
Kad je bila sigurna da je sve kako treba da bude, ponovo je otključala vrata i ostavila samu svoju unuku koja
je sada spavala.
Ujutru će otpustiti dadilju zbog zanemarivanja dužnosti. Otpustiće je iz vile Maneovih pre nego što se Lusijan
vrati i sazna da je njegova žena nestala.
Devojka je sve sama zaslužila, pomisli Džozefina. Pokušaj uzdizanja iznad svog društvenog položaja u ži­votu
nikada nije mogao doneti ništa dobro. Postoji neki red u stvarima, i razlog za taj red. Da devojka nije
zaludela Lusijana jer svakako je neka lokalna magija bila umešana u to bila bi još uvek živa.
Porodica je već pretrpela dovoljan skandal. Bekstvo sa ljubavnicom. O, kakva neprilika! Držati glavu
uzdignutu kad je tvoj prvorođeni sin otrčao za siroma­šnom, bosonogom ženkom odraslom u straćari iz
mo­čvare.
A onda onaj gorak ukus pretvaranja koje je usledilo. Bilo je neophodno sačuvati obraz, čak i posle takvog
udarca. I zar nije uradila sve što se moglo uraditi da se to stvorenje upristoji kako to dolikuje porodici Mane?
Od tog brašna pita se ne pravi, pomisli. Kakva ko­rist od pariške mode kad je bilo dovoljno da devojka sa­mo
otvori usta i iz njih zazvuči močvara? Zaboga, bila je sluškinja.
Džozefina uđe u spavaću sobu, zatvori vrata za sobom, i pogleda u krevet na kome je žena njenog sina ležala
mrtva, zureći u plavi svileni baldahin.
Sada je, pomisli, Ebigejl Rouzi bila samo problem koji treba resiti.
Džulijan se sklupčao na stolici, držeći glavu u ru­kama. „Prestani da vrištiš", mrmljao je. „Prestani da vri­štiš."
Džozefina mu priđe, stavi ruke na njegova ramena. „Želiš li da dođu po tebe?", upita ga. „Želiš li da
osramo­tiš porodicu? Da budeš obešen kao običan lopov?"
„Nisam ja kriv. Ona me namamila. A onda me na­pala. Pogledaj. Pogledaj." Okrenuo je glavu. „Pogledaj kako
mi je izgrebala lice!"
„Da." Za trenutak, samo za trenutak, Džozefina se kolebala. Njeno srce unutar simbola u koji se pretvorila,
po­bunilo se protiv užasnog čina od koga sve žene strahuju.
Kakva god bila, volela je Lusijana. Kakva god bila, silovana je i ubijena u podnožju kolevke svog sopstvenog
deteta.
Džulijan ju je prisilio, udario, oskrnavio. Ubio.
Pijan i lud, ubio je ženu svog brata. Neka se Bog smiluje na njega.
A onda je zlobno odbacila tu misao.
Devojka je mrtva. Njen sin nije.
„Platio si večeras prostitutki. Ne okreći se od me­ne", obrecnula se. „Znam šta muškarci rade. Jesi li pla­tio
nekoj ženi?"
„Jesam, mama."
Oštro je klimnula glavom. „Onda te to ta žena izgre­bala, ukoliko neko bude imao smelosti da te pita.
Večeras nisi ulazio u dečiju sobu." Obuhvatila mu je rukama lice da ga pogleda pravo u oči. Zabola je prste u
njegove obra­ze dok je govorila dubokim, jasnim glasom. „Zašto bi ula­zio tamo? Izašao si, zbog pića i žena, i
pošto si dobio obo­je, došao si kući i otišao da spavaš. Je li jasno?"
„Ali, kako ćemo objasniti..."
„Ništa nećemo objasniti. Rekla sam ti šta si radio večeras. Ponovi."
„Ja... otišao sam u grad." Obliznuo je usne. Progu­tao pljuvačku. „Pio sam, onda sam otišao u bordel. Do­šao
sam kući i otišao da spavam."
„Tako je. Tako je." Pomilovala ga je po tragovima svojih prstiju na obrazima. „Sada ćemo spakovati neke od
njenih stvari, nešto odeće, nešto nakita. Uradićemo to brzo, kao što je i ona bila brza kad je odlučila da pođe
za čoveka s kojim se viđala u tajnosti. Čoveka koji bi mogao da bude otac onog deteta gore."
„Kog čoveka?"
Džozefina duboko uzdahnu. On je bio dete njenog srca, ali je često očajavala zbog njegove pameti. „Nije
va­žno, Džulijane. Ti ništa ne znaš o tome. Evo." Otišla je do ormara, odabrala dugački crni somotski ogrtač.
„Umotaj je u ovo. Požuri. Uradi to!", rekla je tonom koji ga je podigao na noge.
Stomak ga je boleo, i ruke su mu drhtale, ali je umotao telo u somot što je bolje mogao dok je njegova majka
gurala stvari u kutiju za šešir i putnu torbu.
U žurbi je ispustila broš sa zlatnim krilima i malim emajliranim satom. Udarila ga je vrhom papuče i gur­nula
u jedan ugao.
„Odnećemo je u močvaru. Moraćemo da idemo pešice, i to brzo. Ima nekih starih cigli u kućici u vrtu.
Privezaćemo ih za telo da brže potone."
A aligatori, pomislila je, aligatori i ribe će uraditi ostalo.
„Čak i ako je pronađu, to je daleko odavde. Ubio ju je čovek s kojim je pobegla." Izvukla je maramicu iz
džepa i lagano obrisala svoje lice, zagladila rukom svo­ju dugu, zlatnu pletenicu. „Tako će ljudi misliti ako je
pronađu. Moramo je odneti odavde, daleko od vile Ma­neovih. Brzo."
I sama je počela da se oseća pomalo ludom.
Bila je mesečina. Rekla je sebi da je mesečina tu jer je sudbina razumela šta ona radi, i zašto. Mogla je da
ču­je ubrzano disanje svog sina, i zvuk noći. Žabe, insekti, noćne ptice, sve se stopilo u jedan težak zvuk.
Bio je to kraj veka, početak novog. Otarasiće se ovog odstupanja od svog sveta i krenuti u novi vek, u novo
doba, čista i jaka.
Vazduh je bio leden i vlažan. Ali, njoj je bilo vruće, gotovo da je gorela dok se udaljavala od kuće, pod
tere­tom torbi koje je spakovala i otežala ciglama. Mišići na njenim rukama i nogama su se bunili, ali je
hodala kao vojnik.
Jednom, samo jednom, osetila je dodir na obrazu, kao dah nekog duha. Duha mrtve devojke koji je hodao za
njom, optužujući je, proklinjući je zauvek.
Strah ju je samo učinio jačom. „Ovde." Stala je i pogledala preko vode. „Spusti je dole."
Džulijan je posluša, a zatim brzo ustade, okrenu leđa i pokri lice rukama. „Ne mogu ovo da uradim, ma­ma,
ne mogu. Muka mi je. Muka."
Zateturao se prema vodi, s gađenjem, plačući.
Beskoristan dečak, pomislila je, pomalo ljuta. Muškarci nikad ne umeju da izađu na kraj s nekom krizom. Za
krizu je potrebna žena, hladna krv i bistar ženski um.
Džozefina odvi ogrtač, stavi cigle na leš. Znoj je počeo da joj obliva lice, ali je prišla ovom groznom za­datku
kao bilo kom drugom. Bezobzirno uspešna. Iz­vadila je kanap iz kutije za šešir, pažljivo ga obavila oko
umotanog tela, glavu, noge, sredinu. Drugi kanap je provukla kroz ručke na prtljagu, i čvrsto ga zavezala u
čvor.
Pogledala je preko i videla da je Džulijan posma­tra, lica bledog kao kost. „Moraćeš da mi pomogneš. Ne
mogu sama da je bacim u vodu. Sada je suviše teška."
„Bio sam pijan."
„Tako je, Džulijane. Bio si pijan. Sada si dovoljno trezan da se suočiš sa posledicama. Pomozi mi da je ba­cim
u vodu."
Noge su mu se krivile i klecale sa svakim kora­kom, kao u marionete. Leš je gotovo nečujno skliznuo u vodu.
Čuo se samo jedan tihi zvuk, kao grgotanje, a on­da je i on nestao. Na površini su se pojavili talasići,
zasvetlucali na mesečini, a zatim se sve umirilo.
„Izašla je iz našeg života", reče Džozefina mirno. „Uskoro će biti kao ti talasići. Kao da nikad nije postoja-la.
Postaraj se da dobro očistiš čizme, Džulijane. Nemoj ih dati slugi."
Stavila je ruku ispod njegove, nasmešila se, iako joj je osmeh bio pomalo divalj. „Moramo se vratiti i
odmo­riti se. Sutra će biti veoma naporan dan."
Vila Maneovih, Luizijana Januar 2002.
Nj egova majka je bila u pravu kao i uvek. Deklan Ficdžerald je zurio kroz blatnjavi vetrobran u nalet zimske
kiše i bilo mu je drago što ona nije tu da likuje.
Doduše, Kolin Saliven Ficdžerald se nikada nije spuštala tako nisko da likuje. Samo bi podigla jednu sa­vršenu
obrvu u jedan savršeni luk i pustila da njeno ćutanje obavi likovanje umesto nje.
Rekla mu je, veoma jasno, kad je svratio pre nego što je krenuo iz Bostona, da je sišao s uma i da će žaliti
zbog te odluke. Da, bio je prilično siguran da je rekla 'da će žaliti zbog te odluke'.
Još nije toliko potonuo da bi osetio žaljenje, pa ipak dok je gledao u tu džunglu rastinja, klimave tera­se,
oguljenu farbu i polomljene oluke na staroj kući na plantaži, više nije bio siguran u svoje mentalno zdravlje.
Zašto je pomislio da tom nesređenom, starom i za­puštenom mestu može da vrati pređašnji sjaj? Ili, tačnije,
da treba da vrati? Zaboga, on je advokat, Ficdžerald od bostonskih Ficdžeralda, i bolje je zamahivao štapom
za golf nego čekićem.
Opravka jedne stare gradske kuće u slobodno vre­me tokom dve godine je nešto sasvim drugo od
preselje-nja u Nju Orleans i pretvaranja da je preduzetnik.
Da li je ovo mesto izgledalo ovako loše kad je pro­šlog puta bio ovde? Da li je moglo da izgleda tako loše?
Naravno, otada je prošlo pet, ne, šest godina. Naravno da nije moglo da izgleda ovako loše kada ga je prvi
put video. Imao je dvadeset godina i proveo lude praznike pred uskršnji post sa svojim cimerom sa koledža.
Jeda-naest godina, pomisli i provuče prste kroz svoju tamnoplavu kosu.
Jedanaest godina je opsednut starom vilom Mane­ovih. Kako to obično biva kod opsesija, traju duže nego
većina veza. A ova je svakako trajala duže nego bilo ko­ja njegova veza.
Sada je kuća bila njegova, što je bilo bolje ili gore. Već je imao osećaj da će biti mnogo gore.
Njegove oči, sive, sada turobne kao ova kiša, posmatrale su zgradu. Dva graciozna luka dvostrukih ste­penica
vodila su ka terasi na drugom spratu koja ga je opčinila tog davnog februara. I svi ti visoki lučni prozo­ri,
kapric vidikovca na vrhu, elegancija belih stubova i neobično izvedeni gvozdeni balusteri. Interesantna
me­šavina italijanskog stila i imitacije elemenata starogrčkih hramova izgledala je tako neverovatno
raskošna i starosvetska i južnjačka.
Čak i tada je osećao, na način koji nikad nije umeo da objasni, da se nalazi u Novoj Engleskoj.
Kuća ga je povukla u neku duboku komoru. Kao nekom kukom kroz sećanje, pomisli sada. Mogao je da vidi
njenu unutrašnjost pre nego što su on i Remi ušli unutra i počeli da tumaraju okolo.
Ili su ona četiri ili osam litara piva koje su popili krivi za misao da on to može.
Pijanom dečaku koji tek što je ostavio tinejdžerske godine za sobom nije se moglo verovati. Kao ni, priznade
Deklan skrušeno, tridesetjednogodišnjem muškarcu treznom kao zemlja.
Istog časa kad je Remi pomenuo da se vila Maneo­vih prodaje, ponudio je cenu. Nešto neviđeno, ili
nevi­đeno više od pola decenije. Morao je da je ima. Kao da je čekao čitavog života da je nazove svojom.
Mogao je da smatra cenu razumnom da nije imao u vidu koliko će morati da uloži u nju da bi je učinio
po-desnom za stanovanje. Tako da je nije smatrao razum-nom sada barem ne.
Vila Maneovih bila je njegova, bio on lud ili ne. Kako god, potražio je u torbi pojas s alatom. Sama ta stvar
mu je razvedrila misli.
Izvukao je mobilni telefon mogao si izvući advo­kata iz Bostona, pa ipak... Još uvek je posmatrao kuću kad je
pozvao Remija Pejnija.
Poziv je išao preko sekretarice, i on zamisli Remija kako sedi za stolom pretrpanim fasciklama i spisima.
Nasmešio se, brzim, iskrivljenim osmehom koji je ispremeštao ravni i ćoškove na njegovom licu, napravio
udubljenje u obrazima, umekšao ponekad strogu liniju nje­govih usana.
Da, pomisli, život može biti i gori. Mogao je on bi­ti taj koji sedi za tim stolom.
„Pa, zdravo, Dek." Remijevo lenjo otezanje u go­voru strujalo je u mercedesu SUV kao izmaglica preko spore
reke. „Gde si, momče?"
„Sedim u kolima i gledam u ovog belog slona ko­jeg sam bio dovoljno lud da kupim. Zašto me do đavola nisi
odgovorio od ovoga ili dao da me uhapse?"
„Ovde si? Kučkin sine! Mislio sam da ćeš tek sutra
stići."
„Bio sam nestrpljiv." Protrljao je bradu, čuo grebanje čekinja. „Vozio sam cele noći i ponovo krenuo rano
jutros. Remi? Sta sam mislio kad sam ovo kupovao?"
„Proklet bio ako znam. Slušaj, daj mi nekoliko sati da završim neke stvari, i dolazim. Doneću nam malo vi­na.
Nazdravićemo toj olupini i otkrićemo."
„Dobro. To je u redu."
„Unutra si?"
„Ne, radim na tome."
„Isuse, Dek, ulazi unutra i sklanjaj se sa ove kiše." „Da, naravno." Deklan pređe rukom preko lica. „Vidimo se
kroz nekoliko sati."
„Ja ću doneti hranu. Zaboga, ne pokušavaj ništa da kuvaš. Nema potrebe da zapališ celo mesto pre nego što
tu provedeš jednu noć."
„Nosi se." Čuo je Remija kako se smeje pre nego što je spustio slušalicu.
Ponovo je pokrenuo auto, dovezao ga do podnož­ja onoga što je ostalo od dvojnih stepenica koje su
uokvi­rivale ulaz. Otvorio je pregradak za rukavice, izvadio ključeve koje je dobio poštom po realizaciji
ugovora.
Izašao je i odmah bio mokar do gole kože. Odlučio je da ostavi prtljag za kasnije, otrčao do zaklona ispod
terase na ulazu, osetio kako je nekoliko cigli kojima je ulaz bio popločan zlobno popustilo pod njegovom
teži­nom, i rastresao se kao pas.
Uz ugaone stubove treba da se uspinje loza, pomi­sli. Nešto sa lepim plavim cvetovima. Mogao je da je
za­misli ako bi se dovoljno usredsredio. Nešto otvoreno, skoro kao šolja, sa srcolikim lišćem.
Mora da je to negde video, pomisli i okrenu se ka vratima. Bila su dupla, sa rezbarijama i dugačkim luč­nim
staklima sa svake strane i staklenim polumesecima na vrhu. Kad je prešao prstima preko njih, osetio je kako
ga podilazi neka jeza.
„Dobrodošao kući, Dek", reče glasno i otključa vrata.
Foaje je bio onakav kakvog ga se sećao. Pod od ši­rokih borovih dasaka, visoka tavanica. Gipsani meda­ljon
iznad glave u obliku dvostrukog prstena od neke vrste cveća. Verovatno je u svojim najboljim danima
uo­kvirivao neki veličanstveni kristalni luster. Najbolje što je sada mogao da ponudi bila je jedna gola sijalica
koja je visila sa dugačke žice. Ali kad je pritisnuo prekidač na zidu, zatreperila je. To je već bilo nešto.
U svakom slučaju, stepenište je bilo glavna stvar. Uzdizalo se, široko i prostrano, do drugog nivoa, gde se
uvijalo na desnu i levu stranu ka svakom krilu.
Zašto su samcu bez trenutnih izgleda ili namera da promeni svoj status potrebna dva krila, bilo je pitanje
koje nije želeo da postavi sebi u tom trenutku.
Ograda je bila prekrivena sivom prašinom, ali kad ju je protrljao, osetio je glatko drvo pod prstima. Koliko
ruku je hvatalo ovu ogradu? Koliko prstiju ju je dodirivalo? pitao se. To su bila pitanja koja su ga fascinirala,
koja su ga uvukla u sve ovo.
Pitanja koja su ga naterala da se popne uz stepeni-ce i ostavi otvorena vrata na kiši iza sebe, i svoje stvari u
kolima.
Mora da je nekada na stepenicama bio tepih. Verovatno je i dugački centralni hol nekada bio prekriven
te­pihom. S nekom bogatom šarom na tamnocrvenoj pod­lozi. Podovi, rezbarije u drvetu, stolovi koji su
redovno polirani pčelinjim voskom dok ne bi zasijali kao kristal u lusterima.
Na zabavama, žene u prelepim haljinama bi silazi­le i penjale se stepenicama samouverene, elegantne. Neki
od muškaraca bi se sastali u sali za bilijar, koriste­ći igru kao izgovor da popuše koju cigaru i pompezno
razgovaraju o politici i finansijama.
A posluga bi jurcala okolo, gotovo nevidljiva, loži­la vatru, prala čaše, ispunjavala zahteve.
Na odmorištu je otvorio jedan panel. Skrivena vra­ta su bila vesto urađena u zidu, izbledele tapete,
potamnela drvena oplata. Nije bio siguran kako je znao da su tu. Neko mora da je to pomenuo.
Zavirio je u mračan, vlažan hodnik. Verovao je da se radi o zapletenim skrivenim prolazima i prostorijama za
poslugu. Porodica i gosti nisu želeli da im budu na putu oni koji im služe. Dobar sluga ne ostavlja tragove
svog posla, već svoje dužnosti obavlja diskretno, ćutke i dobro.
Namrštio se. Deklan napregnu oči da bolje vidi. Ko je to rekao? Njegova majka? Ma koliko bila ponekad
tvrdoglava, ona nikad ne bi izgovorila nešto tako pom­pezno.
Slegnu ramenima i ponovo zatvori vrata. Drugi put će pogledati taj deo, kad bude imao lampu i kesu sa
hlebnim mrvicama.
Išao je hodnikom, zavirujući kroz svaka vrata. Pra­zne sobe, pune prašine, memle i sive svetlosti od kiše.
Neki zidovi su bili prekriveni tapetama, neki oguljeni do maltera.
Dnevna soba, radna soba, kupatilo i, naravno, sala za bilijar koju je video u mislima, kao i stari bar od
ma­hagonija, bili su još uvek na svom mestu.
Ušao je i obišao ga, dodirnuo drvo, čučnuo i raz­gledao rezbariju.
Njegova ljubav prema drvetu počela je još u sred­njoj školi. Do danas, to je njegova najduža veza. Zapo­slio
se jednog leta kao radnik, uprkos protivljenju poro-dice. A on se protivio da provede te duge letnje dane
za­kopan kao službenik u advokatskoj kancelariji. Želeo je da radi napolju. Da poemi i fizički ojača.
To je bio jedan od retkih trenutaka kad je njegov otac nadglasao njegovu majku i podržao ga.
Pocmeo je, dobio je žuljeve, plikove, bol u leđima. I zaljubio se u zidanje.
Ne toliko u zidanje, pomisli. U restauraciju. U oja­čavanje, popravljanje, restauriranje nečega što je već
iz­građeno.
Ni u čemu nije nalazio toliko podsticaja, ni upola toliko zadovoljstva kao u tome.
Imao je dar za to. Tako mu je rekao pravi irski vile­njak od jednog poslovođe. Dobre ruke, dobre oči, dobar
mozak. Deklan nikad nije zaboravio to leto. I nikad ga više nije ponovio.
Možda sada, pomisli. Možda će sada. Mora da ima još nešto za njega osim da iz dana u dan radi ono što se
od njega očekuje i što je prihvatljivo.
Sa sve većim zadovoljstvom i očekivanjima, vratio se razgledanju kuće.
Na vratima balske dvorane je zastao i široko se osmehnuo. ,,Au! Sjajno!"
Glas mu je odjekivao i odskakivao dok se nije vra-tio da ga udari u lice. Oduševljen, ušao je unutra. Pod je bio
izgreban i umrljan. Bilo je oštećenih delova na mestima gde je izgleda neko pokušao da pregradi prostoriju,
a zatim od toga odustao.
Ali, to je mogao da popravi. Neki moron je stavio suvi zid i žutu farbu preko originalnih gipsanih zidova. I to
će popraviti.
Barem nisu dirali plafon. Gipsani rad je bio fanta­stičan, komplikovani venci od cveća i voća. Treba to da
popravi, da nađe majstora koji će to uraditi. Pronaći će nekoga.
Otvorio je vrata terase ka kiši. Zapuštena, rasuta džungla vrtova širila se pred njegovim očima, ispresecana
zaraslim zmijolikim stazama od polomljenih cigala. Verovatno se tu krije pravo biljno bogatstvo. Potreban
mu je pejzažni arhitekta, ali se nadao da će nešto i sam uraditi.
Dvorišne zgrade su većinom bile samo ruševine. Mogao je da vidi deo dimnjaka, deo zida stare kućice za
radnike, ugušen lozom, napukle cigle i zarđao krov jed­nog starog golubarnika kreolski plantažeri su često
uzgajali golubove.
Dobio je samo tri jutra zemlje uz kuću, pa ostale zgrade koje su nekada pripadale plantaži sada verovat­no
propadaju na nečijoj tuđoj zemlji.
Ali, imam drveće, pomisli. Neverovatno drveće. Drevni stari hrastovi koji su formirali aleju sada prekri­venu
vodom i mahovinom, i platani čije su se debele vi­soke grane širile i krivile kao neka praistorijska zver.
Neko prelivanje boje mu je privuklo pažnju, nateralo ga da izađe na kišu. Nešto je cvetalo, neki visoki, ši­roki
grm sa tamnocrvenim cvetovima. Sta to, do đavola, cveta u januaru?, upita se i napravi mentalnu belešku da
pita Remija.
Zatvorivši oči za trenutak, oslušnu. Nije se čulo ni­šta osim kiše, njenog pljuštanja i dobovanja po krovu,
zemlji, drveću.
Uradio sam pravu stvar, reče sam sebi. Ipak nije bio lud. On je pronašao ovo mesto. Izgledalo je kao
njego­vo, a i da nije, zar je to važno? Naći će drugo. Barem je, konačno, skupio snagu da ga potraži.
Vratio se unutra i, pevušeći, prešao preko balske dvorane ka porodičnom krilu, da pogleda svaku od pet
spavaćih soba.
Dok je tumarao kroz prvu sobu, uhvatio je sebe kako pevuši.
„Kad je bal završen, kad je izbilo jutro; Kad su plesači otišli, kad su zvezde nestale..."
Prestao je da razgleda lajsne na podu i osvrnuo se preko ramena kao da očekuje da vidi nekoga iza sebe.
Odakle je to došlo? upitao se. Ta melodija, reči. Zavrteo je glavom i uspravio se.
„Iz balske dvorane, idiote", promrmlja. „Balska dvorana ti je u glavi, pa si počeo da pevaš o balu. Čud­no, ali
ne i ludo. Razgovarati sam sa sobom nije znak lu-dila. Mnogi ljudi to rade."
Vrata sobe sa druge strane hodnika bila su zatvo­rena. Iako je očekivao da će šarke zaškripati, ipak je ose­tio
jezu uz kičmu kad je čuo taj zvuk.
Bio je zbunjen. Mogao se zakleti da je osetio miris. Cveće. Ljiljani. Venčanja i sahrane. I u trenutku ih je
zami-slio, čiste i bele i nekako divlje u visokoj kristalnoj vazi.
Zatim je osetio nervozu. Poslao je samo nekoliko stvari iz Bostona, uključujući nameštaj za spavaću sobu.
Radnici su ih smestili u pogrešnu sobu, a on je bio veoma izričit. Njegova soba biće ona velika u uglu, s
pogledom na vrt i jezerce iza kuće, i na hrastovu aleju sa strane.
Sada će morati da se zadovolji ovom sobom ili da sam tegli proklete stvari.
Miris ljiljana bio je prejak kad je širom otvorio vra­ta. Skoro omamljujući. Zbunjen, shvatio je da to čak nije ni
njegov nameštaj. Krevet je bio sa punim baldahinom sa draperijama od tamnoplave svile. Ormar sa
rezbarijama, visoka komoda sa fiokama, sve u visokom sjaju. Osetio je miris pčelinjeg voska ispod cveća.
Video je lji-ljane u toj visokoj, kristalnoj vazi na ženskom stočiću, sa iskrivljenim nogarima koji su ličili na
vratove labuda. Finu stolicu, sa komplikovanim ručnim radom na sedi­štu, plave i roze boje.
Četke sa srebrnom drškom, broš sa zlatnim krili­ma i emajliranim satom. Dugačke plave draperije, ukra­šeni
držači gasnih svetiljki koje su davale blagu, svetlucavu svetlost. Ženski beli ogrtač prebačen preko naslo­na
dugačkog plavog divana.
Svećnjaci na kaminu, i fotografija u srebrnom ramu.
Sve je video, jasno kao na slici. Pre nego što je mo­gao da se upita kako je to moguće, gledao je u praznu
sobu dok je kiša lila izvan prozora bez zavesa.
„Isuse Hriste." Uhvatio se za svod vrata da ne bi izgubio ravnotežu. „Sta, do đavola?"
Uzdahnuo je. Nije osetio ništa osim memle i prašine.
Projekcija, reče sam sebi. Samo je zamislio kako je soba mogla nekada izgledati. Nije video ništa, nije ose­tio
nikakav miris. Obuzeo ga je šarm ovog mesta, njegov duh, ništa drugo.
Ali nije mogao da pređe preko praga.
Ponovo je zatvorio vrata, i otišao pravo do sobe u uglu. Njegov nameštaj je bio tu, kao što je i rekao, i kada
ga je video, laknulo mu je i smirio se.
Dobri, solidni čipendejl krevet sa uzglavljem i podnožjem bez ikakvih ukrasa. Nešto u čemu se uvek slagao sa
svojom majkom bila je ljubav prema starina-ma, poštovanje zanatske veštine, istorije.
Kupio je krevet nakon što su on i Džesika otkaza­li venčanje. U redu, nakon što ga je on otkazao, priznao je s
uobičajenim osećajem krivice. Želeo je da krene is­početka, i tražio je i kupio ove stvari za svoju spavaću
sobu.
Izabrao je ovu samačku komodu ne zato što će po svoj prilici ostati samac, već što mu se dopadao stil,
dvo­struka intarzija od riblje kosti, tajne pregrade, kratki iz­vrnuti nogari. Odlučio se za regal koji skriva
televizor i stereouredaj i glatke art deko lampe jer je voleo mešavinu stilova.
Kad je ugledao svoje stvari u prostranoj sobi sa lepim kaminom od tamnozelenog granita, lučnim
balkon­skim vratima, neznatno izbledelim tapetama, žalosno izgrebanim podnim daskama, ponovo je došao
sebi.
Nasmešio se kada je video garderobu u produžet­ku sobe. Bio mu je potreban samo sobar, bele elegantne
cipele i frak. Trgnuo se kad je primetio avokado zeleni dekor u kupatilu između sobe i garderobe i poželeo
vreo tuš.
Brzo će pogledati treći sprat, odluči, kao i glavni nivo, a onda se podvrgnuti centrifugiranju u toj ružnoj
zelenoj kadi.
Krenuo je gore. Ponovo je začuo u glavi onu melo­diju. Kao neki valcer. Pustio ju je. Prijaće mu njeno
dru­štvo dok se Remi ne pojavi.
Mnoge su nade nestale, posle bala.
Ovde su stepenice bile uže. Ovaj sprat je bio namenjen deci i osoblju, a njima nisu trebale fine stvari.
Kasnije će pogledati krilo za poslugu, odluči, i uputi se ka prostorijama za koje je verovao da su neka­da bile
dečija soba, skladište, potkrovlje.
Potražio je kvaku, mesinganu, potamnelu od vre-mena i nemara. Promaja, dovoljno hladna da prodre u
kosti, brisala je niz hodnik. Video je iznenađeno svoj dah, kako se kondenzuje u tanak oblačić.
Dok mu se ruka približavala kvači, mučnina se po­javila tako brzo, tako oštro, da je ponovo ostao bez daha.
Hladan znoj mu je orosio čelo. Vrtelo mu se u glavi.
U trenu je osetio strah, tako velik, tako ogroman, da je poželeo da pobegne vrišteći. Umesto toga, posrnuo
je unazad, pridržao se za zid dok su ga užas i strah gušili kao ruke ubice.
Ne ulazi tamo. Ne ulazi.
Ma odakle dolazio taj glas u njegovoj glavi, bio je spreman da ga posluša. Znao je da se priča da je kuća
ukleta. Nisu mu smetale takve stvari.
Ili je mislio da mu ne smetaju.
No, nije mu se sviđala ideja da sam otvori ta vrata ka ko zna čemu s druge strane. Na prazan stomak. Posle
deset sati vožnje.
„Ionako samo gubim vreme", reče da se uteši zvu­kom svoga glasa. „Trebalo bi da iznesem stvari iz kola.
Prema tome, idem da iznesem stvari iz kola."
,,S kim razgovaraš, cher?"
Deklan skoči kao košarkaški centar prilikom hva­tanja lopte na početku utakmice, i gotovo da mu je pošlo za
rukom da pretvori vrisak u nešto prihvatljiviji muški uzvik. „Prokletstvo, Remi. Nasmrt si me preplašio."
„Ti si taj koji ovde priča sa vratima. Nekoliko puta sam te zvao dok sam se peo. Verovatno me nisi čuo."
„Verovatno."
Deklan se nasloni uza zid, udahnu vazduh i pogle-da prijatelja.
Remi Pejni je imao dobar izgled jednog uobraže­nog manipulanta. Rođen za advokata, pomisli Deklan.
Lukav, pronicljiv, vedrih plavih očiju i širokih usta koje su mogle, kao sada, da se razvuku kao guma u
razoružavajući osmeh koji vas nagoni da poželite da poverujete u sve što govori, čak i kada osetite jasan
prizvuk laži.
Spadao je u mršavije ljude, nikada nije uspeo da se ugoji uprkos apetitu jednog slona. U koledžu mu je
nje­gova tamnosmeđa kosa zaglađeno padala do kragne. Sada ju je skratio pa je bezmalo ličio na stare
Rimljane.
„Zar nisi rekao nekoliko sati?"
„Toliko je i prošlo. Skoro je pola tri. Jesi li dobro, Dek? Izgledaš malo bolesno."
„Duga vožnja, pretpostavljam. Bože, dobro je što si tu."
„Krajnje je vreme da to kažeš". Smejući se, ščepao je Deklana u medveđi zagrljaj. „Hej, momče. Ti si u
do­broj formi. Okreni se, daj da vidim kako izgledaš."
„Ti, idiote." Potapšali su se po leđima. „Kaži mi nešto", reče Deklan, odmaknuvši se korak. „Jesam li ja
poludeo?"
„Naravno da jesi. Uvek si bio lud. Idemo dole da popijemo piće."
Smestili su se u nekadašnjem muškom salonu, na po­du, sa picom sa kobasicom i flašom „džim bima".
Prvi gutljaj burbona kliznuo je kao tečna svila i razvezao sve čvorove u Deklanovom stomaku. Pica je bila
dobra i masna, i učinila je da čudne stvari koje je doživeo pripiše umoru i gladi.
„Planiraš li dugo ovako da živiš, ili ćeš kupiti sto-licu ili dve?"
„Ne trebaju mi stolica ili dve." Deklan uze flašu od Remija, i ponovo povuče gutljaj. „U svakom slučaju, ne za
sada. Samo ono što je najpotrebnije. Imam stvari za spavaću sobu. Možda ću ubaciti neki sto u kuhinju. Ako
počnem da kupujem nameštaj, samo će mi smetati dok budem radio na ovoj kući."
Remi pogleda po sobi. „Kuća je u tako dobrom stanju da će ti trebati invalidska kolica pre nego što za­vršiš."
„Uglavnom su to kozmetičke opravke. Poslednji vlasnici su počeli velike radove, kako sam čuo. Izgleda da su
želeli da je pretvore u neki lep hotel ili nešto slič­no. Radili su na tome skoro šest meseci pre nego što su
utekli. Verovatno su ostali bez novca."
Podigavši obrve, Remi pređe prstom po podu, po­gleda sloj prašine koji je pokupio. „Šteta što ne možeš da
prodaješ ovu prašinu. Bio bi prokleto bogat. Ha. O da, zaboravio sam. Već si prokleto bogat. Kako je tvoja
po-rodica?"
„Kao i uvek."
„Oni sigurno razmišljaju: 'Naš dečko, Dek, U est fou'." Remi zavrte prstom kod svog uva. „Potpuno je si­šao s
uma."
„O da. Možda su u pravu, ali to je definitivno moj prokleti um. Da sam otišao još samo na jedno svedočenje,
prisustvovao još samo jednom sastanku, radio još samo na jednom predistražnom postupku, sam bih se
udavio u reci Čarls."
„Tebe guši korporacijsko pravo, cher." Remi poliza sos sa prstiju. „Trebalo je da probaš krivično, kao ja.
Dobro je za cirkulaciju krvi. Samo reci, i sutra ćemo početi posao."
„Hvala ti. Ti to još uvek voliš".
„Volim. Volim njegove klizave, prikrivene aspekte, pompu i ceremoniju, znojavo rvanje, neobične reči.
Sva­ku prokletu stvar." Remi zavrte glavom i vrati se flaši. „Ti nikad nisi."
„Ne, nikad."
„Sve te godine napornog rada na Harvardu, tek ta­ko sklonjene na stranu. Jesu li te tome naučile?" „Između
ostalog."
„Nije tačno. Znaš šta, Dek. Ti ništa ne sklanjaš na stranu. Ti si samo odabrao nešto drugo. Opusti se i uži­vaj.
Sada si u Nju Orleansu, ili barem dovoljno blizu. Ovde se opušteno prilazi stvarima. Brzo ćemo skinuti malo
od tog tvog jenkizma. Naučićemo te da igraš kadžunski dvokorak i da mešaš crveni pasulj i pirinač na dan
pranja veša."
„Kako da ne, to sigurno."
„Doći ćeš u grad čim se središ. Efi i ja ćemo te izve­sti na večeru. Želim da je upoznaš".
Remi je olabavio kravatu, skinuo sako, zavrnuo rukave svoje advokatske plave košulje. Da nije prome­nio
frizuru, pomisli Deklan, bio bi isti kao kad su kao studenti na Harvardu gutali picu i burbon.
„Stvarno ćeš to uraditi? Oženićeš se?"
Remi uzdahnu. „Dvanaestog maja, biti ili ne biti. Smiriću svoje staro dupe, Dek. Ona je baš to što želim."
„Bibliotekarka", začudi se Deklan. „Ti i bibliote­karka."
„Specijalista za istraživanja", ispravi ga Remi i nasmeja se. „Đavolski najlepši knjiški moljac koga sam ikada
video. I pri tome pametna. Lud sam za njom, Dek. Potpuno sam poludeo za njom."
„Srećan sam zbog tebe."
„Još uvek osećaš krivicu zbog... kako se zove? Dženifer?"
„Džesika." Trgnuvši se, Deklan popi još jedan gu­tljaj da preseče ukus koji je osetio na pomen njenog ime­na.
„I treba da osećaš krivicu kad otkažeš venčanje tri nedelje pre nego što treba da prođeš kroz crkvu."
Remi se složi s ovom izjavom brzo slegnuvši ra­menima. „Možda. Osećao bi se gore da si se oženio."
„Pričaj mi o tome." Ipak, njegove sive oči su zami­šljeno gledale u flašu. „Ali, mislim da bi ona bolje podnela
da smo se prvo venčali, a onda sledećeg dana raz­veli." To ga je i dalje bolelo. „No, podnela je to na najgo­ri
mogući način. Sada se viđa s mojim rođakom Džejmsom."
„Džejms... Džejms... Onaj što skici kao devojčica ili onaj s kosom kao Drakula?"
„Nijedan od njih." Deklanove usne se iskriviše. Isuse, ovo je zaboravio. „Džejms je onaj savršeni. Pla­stični
hirurg, igra polo, skuplja marke."
„Nizak rastom, uvučene brade, naglašeni jenkijevski akcenat."
„Taj, ali brada više nije uvučena. Implantat. Moja sestra kaže da je to među njima ozbiljno, i da sam dobio
šta sam zaslužio."
„Pa, do đavola, neka se tvoja sestra venča sa Dženifer."
„Džesika, to sam joj i ja rekao", reče Deklan, gesti­kulirajući s flašom u rukama. „Nije govorila sa mnom dve
nedelje. Što je bilo olakšanje. Sada baš nisam mnogo omiljen među Ficdžeraldima."
„Pa, znaš, Dek, moram da kažem, s obzirom na okolnosti i tako... nek se nose."
Smejući se, Deklan pruži flašu Remiju. „Hajde da pijemo u to ime."
Uzeo je još jedno parče pice iz kutije. „Da te pitam nešto drugo, u vezi sa ovim mestom. Istraživao sam
istoriju, neke delove istorije ovog mesta posle našeg pr­vog dolaska ovde."
„Kad smo se teturali okolo kao pijane budale."
„Da, što možemo opet da uradimo ako nastavimo s ovim burbonom. No, znam da je sagrađena 1879 nakon
što je prva zgrada izgorela u nerazjašnjenom požaru, ko­ji je verovatno podmetnut zbog politike...
Rekonstrukci­ja i ostala zbrka u periodu posle Građanskog rata."
„Agresija Severa na Jug, sinko." Remi preteći mah­nu kažiprstom. „Seti se na kojoj strani masonskodiksonske
linije sada sedi tvoje jenkijevsko dupe."
,,U pravu si. Izvini. Kako god. Maneovi su kupili zemlju, jevtino, prema starim knjigama, i sagradili ovu kuću.
Gajili su uglavnom šećer i pamuk i j>odelili zemlju radnicima na plantaži za deo prinosa. Živeli su dobro oko
dvadeset godina. Imali su dva sina, obojica su rano umrli. Onda je umro i starac, a žena poživela još malo
dok i ona nije umrla u snu. Nema naslednika. Postoji na-pomena o unuci, ali je ona isključena iz testamenta.
Me­sto je otišlo na aukciju i otada prelazilo iz ruke u ruku. Više je bilo pusto nego što nije." I?"
Deklan se nagnu napred. „Da li veruješ da u njoj ima duhova?"
Remi skupi usta i ulovi zadnji komadić pice. „Či­tav ovaj čas iz istorije da bi postavio to pitanje? Momče, imaš
sve potrebne osobine za jednog dobrog južnjačkog advokata. Naravno da u njoj ima duhova." Zakolutao je
očima grizući picu. „Ovoliko stara kuća a da nema du­hova, onda ne bi imala nikakvog samopoštovanja ili šta
već. Ta unuka koju si pomenuo. Bila je od Rouzijevih po majčinoj strani. Znam to, jer sam u rodu sa
porodicom
Simone, četvrto ili peto koleno, a oni potiču iz te linije. Devojčicu su odgajili, verujem, majčini roditelji,
nakon što je majka otišla s nekim tipom tako se priča. Ne mo­gu da se setim šta se tačno dogodilo njenom
tatici, ali će ostali moći, ukoliko želiš da znaš. Znam samo da su Henri Mane, njegova žena Džozefina, i jedan
sin pro­klet bio ako znam kako se zove umrli u ovoj kući. On­aj drugi nije dovoljno pametan da se ovuda
muva što je prava sramota."
„Prirodnom smrću? Ljudi koji su ovde umrli?" Radoznao, Remi se namršti. „Koliko mi je poznato. Za­što
pitaš?"
„Ne znam." Deklan oseti drhtavicu. „Vibracije."
„Želiš li da neko dođe ovde? Malo bajanja, malo vudua, da otera tvog duha, ili ga možda pozove na čaši­cu
razgovora? Ovde možeš pronaći vešticu ili medijume na svakom ćošku u gradu."
„Neka, hvala."
„Kaži mi ako se predomisliš", namignu Remi. „Dovešću ti nekoga ko će ti napraviti lepu predstavu."
Ne želi predstavu, pomisli Deklan kasnije. Ali želi tuš, i krevet. Dok mu je „džim bim" prijatno strujao u
vena­ma, preturao je po prtljagu da nađe posteljinu i peškire. Dovukao je samo ono za šta je smatrao da mu
je potreb­no da provede noć na spratu.
Namestio je krevet više zbog dobre stare katoličke krivice nego zbog potrebe za urednošću. Častio je sebe
desetominutnim tuširanjem, a zatim se uvukao u svezu posteljinu uz zvuke kiše koja nije prestajala. Zaspao
je za trideset sekundi.
Beba je plakala. To mu uopšte nije bilo čudno. Bebe pla­ču usred noći, ili kad god požele. Plač je zvučao više
lju­to i razdražljivo nego uplašeno.
Neko treba da je uzme... i uradi ono što ljudi rade sa bebama koje plaču. Da je nahrani. Presvuče. Ljulja.
Kad se budio iz košmara kao dete, njegova majka ili dadilja, ponekad njegov otac, došli bi da ga pomiluju po
kosi i sede pored njega dok strah ne nestane.
Beba nije uplašena. Beba je gladna.
Nije mu bilo čudno što tako razmišlja. Sto to zna.
Ali mu je bilo čudno, veoma čudno, što se probu­dio sav u znoju i otkrio da stoji ispred vrata sa potamnelom
mesinganom kvakom, na trećem spratu.
.Hodanje u snu. To nije radio još od detinjstva. Ali je u bledoj svetlosti dana bilo lako razumeti kako se sve to
dogodilo. „Džim bim", pica sa kobasicom i razgovor o duhovima.
Bilo mu je malo teže da prihvati onaj užas od koga mu se zgrčio stomak kad se probudio i shvatio da se
na­lazi negde na trećem spratu. Kada je iz stanja lake amne­zije prešao u paničan košmar potpuno siguran
da čuje sve slabije odjeke uznemirenog plača neke bebe.
Potrčao je. Nije mogao da otvori vrata ni da mu je neko uperio pištolj u glavu. Zato je potrčao, sa svojim
sopstvenim strahom za petama, da se zaključa u svojoj spavaćoj sobi. Kao neki duševni bolesnik, pomisli
sada dok je pio toplu instant kafu.
Barem ga niko nije video.
Ali, kad malo bolje razmisli, prva noć bila je prilič­no povoljna. Hladna mesta, duh bebe, patološka stanja
svesti. Mnogo bolje od sedenja u praznoj kući u Bosto­nu, ispijanja piva i gledanja ESPNa, sportskog kanala
na televiziji.
Možda bi mogao da posveti malo više vremena istoriji ove kuće. Njegove kuće, ispravio se i sa kafom u ruci
naslonio na vlažnu gvozdenu ogradu terase svoje spavaće sobe.
Njegov pogled. Izvanredan pogled, ako se zane-mari ta ruševina od vrta.
Čulo se ravnomerno, muzikalno padanje kiše sa li­šća, dok je vazduh svetlucao od težine koju je oluja
osta­vila za sobom. Izmaglica je puzala preko zemlje, prsti dima koji su se vukli i uvijali oko drveća, stvarajući
od njih romantične i misteriozne siluete.
Nedostajali su samo još zraci sunca pa da ta blista­va svetlost bude spektakularna, no, ni ovo nije bilo za
odbacivanje.
Video je jezerce, ugušeno ljiljanima, i polja neka ugarena, neka već uzorana za proleće koje je ovde pre­rano
došlo. Mogao je da vidi usko vijuganje reke koja je trakasto sekla duboke senke močvare.
Klimavi mostić je zgrbljeno prelazio reku i nasta­vljao prašnjavim putem kroz drveće iza koga se krila neka
kuća. Oblačić od njegovog disanja uzdizao se i mešao sa sumagličastim vazduhom.
Jutros je već bio na vidikovcu, i s olakšanjem ot­krio da su krov i dimnjaci u dobrom stanju. Poslednji vlasnici
su se za to postarali, kao i za ovu terasu na dru­gom spratu, pre nego što su odustali.
Čini se da su takođe započeli radove na terasi iza kuće, preliminarne radove da je pretvore u zatvorenu
verandu.
Sto možda i nije tako loša ideja. Razmisliće o tome.
Deklan nije znao da li im je ponestalo novca ih energije, ili oboje, ali je to smatrao svojom dobrom sre­ćom.
Imao je dosta novca, a sada, dok posmatra paru kako se diže iznad korova i vode, i dosta energije.
Podigao je solju do svojih usana, a onda je ponovo spustio kad je ugledao ženu devojku? kako promiče
među drvećem ka zavijutku reke. Ogroman crni pas se teško kretao pored nje.
Bila je suviše daleko da bi mogao da joj vidi lice. Uočio je njenu crvenu kariranu košulju i farmerke, dugu
kosu, tamnu i izrazito kovrdžavu. Da li je bila stara? upitao se. Mlada? Lepa ili obična?
Odlučio se za mladu i lepu. Bilo je to, na kraju kra­jeva, njegovo pravo.
Bacila je loptu u vazduh, vesto je uhvatila i pono­vo bacila kada je pas skočio. Bacila ju je još dva puta dok je
pas skakao i trčao ukrug. A onda se izvila nazad kao bacač u bejzbolu i zavitlala je kroz vazduh. Pas je
jur-nuo, bez oklevanja skočio prema vodi i dohvatio zubi­ma loptu samo tren pre nego što je pao u vodu.
Đavolski trik, pomisli Deklan i nasmeši se kad je devojka počela da aplaudira.
Poželeo je da može da je čuje. Bio je siguran da se smejala, dubokim grlenim smehom. Pas je doplivao do
ivice, izašao napolje, spustio loptu ispred njenih stopa­la, a onda se rastresao.
Mora da ju je nakvasio, ali se ona nije odmakla ni-ti nervozno otresla svoje farmerke.
Ponovili su to još jednom, a Deklan ih je pažljivo posmatrao.
Zamislio ju je kako sa svojim psom dolazi bliže vi­li. Dovoljno blizu da može da joj mahne sa terase, pozo­ve
je na solju loše kafe. Njegov prvi pokušaj južnjačke gostoprimljivosti.
Ili, još bolje, mogao bi da siđe dole. Ona se rvala sa psom. Okliznula se na mokroj travi, i pala u jezerce.
Na­šao bi se tu da je izvuče. Ne, da zaroni za njom i spasi je, jer ona ne ume da pliva.
A onda je jedna stvar vodila do druge, i oni su na kraju vodili ljubav na toj vlažnoj travi, na bledoj sunče­voj
svetlosti. Njeno telo, mokro i glatko, izdiglo se nad njegovim. On je rukama obuhvatio njene grudi, i...
„Uh." Trepnuo je i video kako je ponovo nestala u drveću.
Nije bio siguran da li ga je bilo stid ili mu je bilo lakše što je otkrio da je uzbuđen. Vodio je ljubav samo
jednom u zadnjih šest meseci otkad je prekinuo sa Džesikom. I to je bio više refleks nego stvarna želja.
Prema tome, kad je mogao da se potpuno uzbudi zbog jedne smešne fantazije o ženi čije lice nije ni video,
znači da se stvari opet vraćaju u normalu.
Mogao je da precrta svoju muškost sa liste briga.
Ostavio je ostatak kafe. Nije mu smetalo da počne dan čudnom erotskom fantazijom, ali mu je smetalo da
ga počne lošom kafom. Vreme je da se vrati praktičnim stvarima.
Ponovo je ušao unutra, uzeo novčanik i ključeve, i krenuo u grad u kupovinu.
Skoro ceo dan je proveo u kupovini. Ne samo u kupo­vini, već i u ponovnom upoznavanju sa gradom koji
namerava da nazove svojim.
Ako se Boston mogao smatrati uvaženom i pošto­vanom ženom, sa tek nekoliko ružnih tajni, onda je Nju
Orleans bio senzualna ljubavnica koja proslavlja svoje mračnije strane.
Častio je sebe ogromnim doručkom, prepunim holesterola, i pomislio da će mu se srce prosto onesvestiti od
šoka.
Kupio je kafu u zrnu i mlin. Okrugle tvrde kolače i četvrtaste francuske krofne. Napunio kola namirnica-ma za
samačku kuhinju: gotovim večerama, smrznutim picama, suvim žitaricama. Otišao u prodavnicu pića po
pivo, burbon i malo dobrog vina.
Potrpao je sve to u kola, a onda ponovo krenuo, koliko zbog čiste radosti lutanja po ulicama toliko i zbog
toga što na nečemu i pomoću nečega mora jesti. Odlučio je da kupi kartonske tanjire i plastično posude, i
stao da posmatra uličnog muzičara kako spušta kofer za trubu na trotoar, stavlja u njega nekoliko novčića, a
onda puni vazduh svojom muzikom.
Svoj prvi dolar tog dana dobio je od Deklana.
Odupro se iskušenju da uđe u antikvarnice i osta­le mamce u Kvartu. Muzika je dopirala iz klubova a
eg­zotični mirisi strujali iz restorana. Kupio je mufuletu to čudo od mesa i sira i maslinovog ulja na
italijanskom hlebu da je odnese kući za kasnije.
Vraćajući se ka kolima, primetio je turiste kako iz­laze sa svojim torbama iz Cafe du Monde ili prodavnica na
šetalištu pored reke, gatare za stolovima na prekla­panje koje kartama proriču sudbinu za deset dolara na
Džeksonovom trgu. Osetio je slab miris marihuane is­pod teškog smrada đubreta kad je prošao pored
jednog pasaža.
I primetio ogromnu crnkinju, koja lenjo puši na te­rasi pretrpanoj cvećem, iznad radnje s erotskim svećama.
Kupio je za Remija nagu ženu s grudima kao tor­pedima, i smeškao se dok je prilazio svojim kolima.
Vratio se kući pun energije. Uneo je stvari, stavio ih gde god mu se to učinilo logičnim, a onda počeo da
temelj­no pregleda svaku sobu ponaosob na glavnom spratu. Beležio je probleme, mogućnosti, planove i
prioritete.
Kuhinja je definitivno prva na listi. Već je stekao neko iskustvo u svojoj kuhinji u Bostonu, kao i prilikom dva
renoviranja kada je pomagao svojim prijateljima.
Nije tvrdio da će provesti mnogo vremena u njoj osim da povremeno spremi omlet ili tost, ali je smatrao da
je kuhinja srce svakog doma. Poslednja verzija kuhi-nje u vili Maneovih bila je iz ranih osamdesetih
meša­vina hladnobele i hroma sa širokim, ravnim radnim pul­tom u sredini i blještavim belim podom.
Dobre strane bili su veliki prozori, staro i još uvek upotrebljivo ognjište od cigle i lepo spušten plafon.
Svi­đala mu se ogromna ostava, ali je zaključio da bi bolje poslužila za prljavu i vlažnu odeću i obuću. Skinuće
pod da dođe do prvobitnih drvenih dasaka, kao i svaku preterano slatku tapetu sa nacrtanim čajni cima,
izbaciće centralni radni pult u korist starog dobrog kuhinjskog stola ili nečeg sličnog.
Dekoracija nije bila njegova najjača strana. Ostavio je to Džesiki, koja je volela blede nijanse i klasične linije.
A sad kad razmišlja o tome, zaključio je da mu se više sviđaju jake boje i šarm neobičnog. Da mu se sviđa­ju
detalji i sitnice. To je njegova kuća, prokletstvo, i srediće je po svojoj želji. Od prve do poslednje stvari.
Napraviće starinske ormariće sa staklenim frontovima, iza kojih će staviti starinske stvari. Napuklo,
raspareno posuđe, flaše i tegle. Bez reda.
Dobre čvrste radne površine. Slavine od bakra. Ne mari ako potamne. Samo će izgledati stvarnije.
Veliki frižider. Najmoderniju mašinu za sudove i štednjak. Sve sa frontovima od namerno izbledelog drveta.
Sada mi kuvamo.
Napisao je tonu beleški, merio, premeravao. Izvu­kao je svoje knjige i zadubio se u njih sedeći na podu
prazne biblioteke, pojeo polovinu sendviča i popio do­voljno kafe da mu zazvoni u ušima.
Mogao je da je zamisli, tako savršeno. Police od poda do plafona, pretrpane knjigama, tamnozeleni zi­dovi i
žućkasti plafon u kontrastu sa drvenom stolari­jom. Široki srebrni svećnjaci na kaminu. Moraće da unajmi
profesionalce da provere dimnjake da bi mogao da naloži vatru i istera ovu hladnoću iz vazduha.
Stolariju će popraviti tamo gde je potrebno, ošmirglati je dok ne postane glatka kao saten. Klizna vrata, kao i
ona velika između muškog i ženskog salona, bila su u odličnom stanju.
Neko je usput već odradio pod biblioteke.
Puzao je okolo, prelazio rukama preko drveta. Tre­ba ga lagano išmirglati, naneti nekoliko slojeva čistog
la­ka, i to je sve. Tepisi su ga dovoljno zaštitili, dobri, debe­li orijentalni tepisi koje je Džozefina naručila iz
Pariza.
Osetio je miris konjaka, kože, pčelinjeg voska i ru­ža, ali ništa od toga mu nije bilo u mislima. Pogled mu je
bio zamagljen i dalek kad je stao kod ognjišta obloženog keramikom i zakačio palcem o parče pločice u uglu.
Taj deo će morati da zameni ili, ako ne bude našao odgova­rajuću pločicu, da ga zaobli. Pločice su bile
italijanske, ručne izrade, i veoma skupe.
Svećnjak je odlomio pločicu kad ga je Džulijan oborio s kamina. Ponovo pijan. Ponovo besan.
Mobilni telefon je zazvonio u njegovom džepu i Deklan čučnu na petama. Žmirkao je, nesvestan gde se
nalazi, i gledao po praznoj sobi. Sta je radio? Razmi­šljao? Pogledao je u palac i video da ga je ogrebao na
okrznutoj pločici. Dezorijentisan, izvukao je telefon.
„Da. Halo?"
„Konačno. Zamalo da dignem ruke." Remijev ve­seo glas odzvanjao mu je u glavi dok je buljio u pločicu.
Razmišljao je o pločici. Nešto...
„Ja, ah, razgledam sobu po sobu. Merim. I te stvari."
,,A kako bi bilo da dođeš malo ovamo? Imam ka­snije neki sastanak, pomislio sam da bismo mogli da
po­pijemo neko piće posle toga. Efi, takođe, ukoliko mi po­đe za rukom da je izvučem napolje."
„Koliko je sati?" Deklan pogleda na sat. „Ponoć? Ponoć je?"
„Nije još. Jesi li već pio?"
„Samo kafu." Namršteno je pogledao u svoj sat, lupio ga po staklu. „Mora da je otišla baterija."
„Tek je prošlo šest. Trebalo bi da se izvučem do de­vet. Zašto ne dođeš? Naći ćemo se u baru Trojka, u
Kvartu, kod hotela Dafin, jedan blok od Burbonske ulice."
„Dobro." Odsutno je provukao prste kroz kosu i osetio znoj na čelu. „Da, to zvuči dobro."
„Treba li da ti objasnim gde je to, jenki?"
„Naći ću." Protrljao je palac koji je pulsirao. „Remi?"
„To je moje ime."
Deklan odmahnu glavom, nasmeja se sam sebi. „Ništa. Vidimo se."
Došao je rano. Nije bio posebno zainteresovan za piće, ali je želeo da prisustvuje metamorfozi Nju Orleansa
iz dana u noć. Ulice su blještale pod karnevalom svetlosti, vrvele od ljudi koji su išli u potragu za zabavom.
Ni turisti ni trgovci nisu vodili šou, po Deklanovom mišljenju. Već sam grad. A njegove točkove okreta­la je
muzika.
Izlazila je kroz vrata, hladan džez, vreo rok, melanholični bluz. Iznad, terase restorana su bile pune ljudi koji
su se branili od januarske hladnoće pikantnim so­som i alkoholom. Ispred striptiz klubova glasno su
obe­ćavane svakojake vizuelne poslastice, a u radnjama od­zvanjale kase kad su turisti nasrnuli na majice i
maske za preduskršnje poklade. U barovima su služeni uragani za jenkije, a pivo i alkohol za one koji znaju
bolje.
Ali, muzika je bila to što je pokretalo paradu.
Upijao ju je dok je hodao Burbonskom ulicom, po­red vrata, jakih sijalica i iznenadnih, neočekivanih
dvo­rišta. Zamalo se sudario sa nekoliko žena koje su se sku­pile na trotoaru i brbljale kao svrake.
Osetio je njihov miris cveća i slatkiša i tipično mušku reakciju zadovoljstva i panike kada su prasnule u smeh.
„Zgodno parče", reče jedna od njih, i Deklan na­stavi da hoda.
Žene u čoporima bile su opasna i tajanstvena bića.
Pomislio je da treba nešto da pokloni Efi, ako će je večeras upoznati. Nešto u znak pažnje. Nije znao šta vo­li
niti kakva je, kad je već kod toga. Ali, ako je bio dobar u nečemu, onda je to bilo biranje poklona.
Zažalivši što se toga ranije nije setio, zavirio je u par prodavnica bez mnogo nade. Skoro sve prodavnice u
ovom delu grada bile su opremljene za turizam, a smatrao je da uvijeni plastični penis nije dobar poklon za
prvi susret. Poklon može da sačeka, pomisli, ili mo­žda da se odluči za korpicu ženskih losiona i parfema.
A onda ju je ugledao. Srebrnu žabu koja je čučala na sve četiri noge, kao da se sprema da skoči. Imala je
veselo nevaljalo lice i široki osmeh uobraženog pamet­njakovića. Deklan odmah pomisli na Remija.
Ako se Efi zaljubila u njegovog starog druga sa ko­ledža, onda verovatno zna da ceni maštovite stvari. Dao je
da se žaba umota u lep papir sa velikom crvenom ma­šnom.
Još nije prošlo devet kad je skrenuo ka Dafinu.
Bio je raspoložen da sedi u nekom baru, daleko od centralnog cirkusa. Možda da sluša malo muzike i pora­di
na nekom pivu. Sledećih nekoliko nedelja moraće da ozbiljno prione na posao. Provodiće dane u kuhinji,
ve­čeri u planiranju sledećeg mesta za napad. Mora da pro­nađe neke majstore. Dobije ponude. I da krene.
Večeras, provešće neko vreme sa svojim prijatelji­ma, a onda otići kući i spavati punih osam časova.
Primetio je znak za bar Trojka. Teško ga je bilo pro­mašiti jer je veselo treperio na lepoj plavoj podlozi iznad
izrezbarenih drvenih vrata zgrade jedva dva koraka od ulice.
Drugi sprat se razmetao običnom terasom i ukra­snim gvozdenim balusterima. Neko ju je pokrio ružiča­stim
zdravcem u širokim glinenim saksijama i nanizao male bele svetiljke duž strehe. Lep, ženski prizor. Ona vrsta
mesta gde možete da sedite, pijete čašu vina i posmatrate ljude koji prolaze ispod vas.
Iza vrata ga je sačekao brzi zidiko, mešavina fran­cuskih melodija, karipske muzike i bluza, kao i miris belog
luka i viskija.
Na maloj sceni svirao je petočlani bend udaralj­ke, violina, bubnjevi, gitara, harmonika. Omanji podijum već
je bio pun ljudi koji su igrali brzim lepim dvokorakom uz muziku.
Kroz mutno svetio mogao je da vidi da nijedan od okruglih drvenih stolova pomerenih u stranu nije
slobo­dan. Okrenuo se ka šanku. Drvo je bilo skoro crno od starosti, ali se sijalo. Nekoliko stolica bez naslona
bile su nabijene jedna do druge. Deklan požuri da zauzme jedi­nu slobodnu stolicu pre nego što ga neko
drugi u tome preduhitri.
Ogledalo iza šanka bilo je uokvireno flašama i po­sudama za so i biber u raznim oblicima. Elegantan par u
večernjoj odeći, psi, junaci crtaća Roki i Bulvinkl, Porki i Petunija, oble, gole grudi žene u poluležećem
položaju, karnevalske maske i krilate vile.
Posmatrao ih je, razmišljajući o osobi koja skuplja i izlaže vile i delove tela, i zaključio da je reč o nekome ko
dobro razume Nju Orleans.
Na bini je violinistkinja počela da peva na kadžunskom. Imala je glas kao zarđala testera ali neobjašnjivo
privlačan. Deklan je u ritmu lupkao stopalom i pogle­dao ka kraju šanka. Muškarac koji je posluživao imao je
rastafarijanske pletenice do struka, lice koje je neka spretna ruka mogla izvajati od zrna kafe, i ruke koje su
sa baletskom gracioznošću otvarale slavine i sipale pića.
Podigao je ruku da privuče barmenovu pažnju. A onda se ona pojavila na vratima iza šanka.
Kasnije, kad mu se razbistrilo u glavi, zaključio je da mu se činilo da ga je neko udario čekićem u grudi. Ne da
bi zaustavio njegovo srce, već da ga natera da ra­di. Njegovo srce, njegova krv, slabine, mozak. Sve je u
jednom trenu iz faze mirovanja krenulo u brzi marš.
Tu si! Uzviknu nešto u njegovom umu. Konačno.
Mogao je da čuje kako taj juriš njegovog tela te­škim toptanjem nadjačava muziku, glasove. Gledao je
netremice u nju, kao da je osvetljena reflektorima na cr-noj pozornici.
Nije bila lepa, ne na klasičan način. Bila je... spek-takularna.
Kosa joj je bila crna kao ponoć, ciganska griva koja je prosipala divlje kovrdže preko ramena. Lice oštro kao u
lisice uzan, pomalo aristokratski nos, visoki, ravni obrazi, šiljata brada. Oči duge sa teškim kapcima, usta
široka, puna i krvavopohotno crvena.
To sve baš nije išlo zajedno, pomislio je dok mu je u glavi vladala zbrka. Elementi lica se nisu najbolje
uklapa­li u celinu. Ali su bili savršeni. Upadljivi, seksi, savršeni.
Bila je mala, nežno građena, u tesnoj majici veli­kog okruglog izreza boje maka, koja je pokazivala vitke
mišiće njenih ruku, čvrste prevoje njenih grudi. U dolini tih grudi ležao je srebrni lanac sa sićušnim srebrnim
ključem.
Koža joj je bila zagasita, a oči duboke, intenzivne braon boje gorke čokolade, kad su zasvetlucale prema
njegovim.
Te crvene usne su se iskrivile u spor, samouveren osmeh dok mu je prilazila i naslonila se na šank tako da su
im lica bila dovoljno blizu da može da vidi mali mla­dež odmah iznad gornjeg desnog zavoja njene usne.
Do-voljno blizu da oseti miris jasmina koji cveta noću, i da počne da se davi u njemu.
„Mogu li nešto da uradim za tebe, cher?"
Oh, da, pomislio je. Molim te.
Ali umesto toga izašlo je: „Uh..." Malo je zabacila i nakrivila glavu dok ga je osmatrala. Opet je progovori­la,
tim sporim kadžunskim ritmom. „Žedan si? Ili sa­mo... gladan večeras?"
„Ah..." Poželeo je da prekrije svojim jezikom te cr­vene usne, taj sićušni mladež, i da je smesta pojede.
„'Koronu'."
Posmatrao je dok je uzimala flašu, sekla limun. Imala je hod igračice, nešto između balerine i egzotične
plesačice. Mogao je da oseti kako mu se jezik vezuje u čvorove.
„Želiš li da stavim na račun, lepotane?"
„Ah." Bože, Ficdžeralde, saberi se. „Da, hvala. Šta on otvara?" Kad je podigla obrve, uzeo je flašu. „Tvoj
ključ?"
„Ovo?" Pogledala je dole, dodirnula prstom klju čić i poslala Deklanov krvni pritisak preko krova. „Pa, moje
srce, cher. Šta si mislio?"
Ispružio je ruku prema njenoj. Ako je ne dodirne, bojao se da će se raspasti i početi da jeca. „Ja sam
De-klan."
„Tako?" Ostavila je ruku u njegovoj. „Lepo ime. Neobično."
„To je... irsko."
„Aha." Okrenula mu je ruku, nagnula se kao da či­ta s dlana. „Sta vidim ovde? Dugo nisi bio u Nju Orleansu,
ali se nadaš da ćeš ostati. Došao si iz hladnih predela, sa hladnog Severa, zar ne, Deklane?"
„Da. Pretpostavljam da to nije teško pogoditi."
Ponovo ga je pogledala, a ovog puta mu je srce za­ista prestalo da kuca. „Mogu da pogodim i više od to­ga.
Bogati jenki advokat iz Bostona. Ti si kupio vilu Ma-neovih."
„Da li se poznajemo?" Osetio je nešto kao kariku prikovanu na lanac kad ju je uhvatio za ruku. „Jesmo li se
ranije sreli?"
„Ne u ovom životu, dragi." Potapšala ga je po ru­ci, a onda otišla niz šank da završi još porudžbina.
Ali, i dalje ga je držala na oku. Nije izgledao onako kako je očekivala na osnovu Remijevog opisa. I, neka je
prokleta ako uopšte zna šta je očekivala. Ipak, volela je iznenađenja. Činilo se da je muškarac koji sedi za
nje­nim barom i posmatra je svojim olujnosivim očima, pre­pun takvih iznenađenja.
Svidele su joj se njegove oči. Navikla je da je mu­škarci gledaju sa željom, ali ovde je bilo nešto više. Neka
vrsta šoka koji oduzima dah, što je bilo i laskavo i slatko.
Isviđalo joj se što se čovek, koji izgleda kao da mo­že da izađe na kraj sa svime što baciš ispred njega, sav
ušeprtlja kad mu se osmehne.
Iako je jedva dotakao svoje pivo, vratila se, lupnula prstom po flaši. „Može još jedno?"
„Ne, hvala. Možeš li da napraviš pauzu? Mogu li da ti kupim piće, kafu, kola, psa?" „Sta je unutra?"
Pogledao je malu kesicu koju je stavio na šank. „Samo poklon za nekoga s kim treba da se nađem."
„Kupuješ poklone za puno žena, Deklane?"
„Ona nije žena. Mislim, nije moja žena. U stvari ne­mam ženu to je samo... nekad sam bio bolji u ovome."
„Bolji u čemu?"
„Udvaranju ženama."
Nasmejala se dubokim, grlenim smehom iz nje-gove fantazije.
„Možeš li da napraviš pauzu? Izbacićemo nekoga sa stola i ja dobijam još jednu šansu."
„Nije bilo tako loše za prvi put. Ja sam vlasnica ovog mesta, tako da ne pravim pauzu."
„Ovaj bar je tvoj?"
„Tako je." Okrenula se kad je jedna od konobarica došla do šanka sa poslužavnikom.
„Čekaj. Čekaj." Ponovo ju je uzeo za ruku. „Ne znam tvoje ime. Kako se zoveš?"
„Anđelina", rekla je tiho. „Ali, zovu me Lina, jer nisam nikakav anđeo. Cher." Dodirnula ga je prstom po
obrazu, a onda se odmakla da se poštara za porudžbine.
Deklan popi dobar gutljaj piva da spere pljuvačku koja mu se skupila u ustima.
Razmišljao je kako da joj priđe na neki drugi način kad ga Remi lupi po leđima. „Trebaće nam neki sto,
sinko."
„Odavde je bolji pogled."
Remi je pratio pravac Deklanovog pogleda. „Jedan od najboljih u gradu. Upoznao si se s mojom rođakom
Linom?"
„Rođakom?"
„Četvrto koleno, mislim. Možda i peto. Anđelina Simone, jedan od dragulja Nju Orleansa. A evo još jed­nog.
Efi Reno. Efi, dušo, ovo je moj dobar prijatelj, De­klan Ficdžerald."
„Zdravo, Deklane." Uvukla se između njega i Re­mija i poljubila ga u obraz. „Tako mi je drago."
Oblak plave kose zaokruživao je lepo, srcoliko li­ce, i oči jasnog letnjeg plavetnila. Ružičaste usne kao u lutke.
Izgledala je kao vođa navijačica u lokalnoj srednjoj
školi.
„Ti si suviše lepa da trošiš svoje vreme na ovog momka", reče joj Deklan. „Bolje da pobegneš sa mnom?"
„Kad krećemo?"
Nasmejavši se, Deklan siđe sa stolice i uzvrati joj poljubac. „Lep posao, Remi."
„Najbolji koji sam ikada imao u životu." Remi dotače usnama Efinu kosu. „Sedi ovde, draga. Mesto je
prepuno. Ovo je možda najbolje što možemo dobiti. Že­liš li vino?"
„Belo vino."
„Hoćeš isto, Deklane?"
„Ja ću. Ja častim."
„Ako je tako, onda donesi mojoj curi dobar šardone. Ja ću isto što i ti."
„Pazi šta je maca dovukla." Lina se osmehnu Remiju. „Zdravo, Efi. Sta pijemo večeras?"
„Sardone za damu. I još dve 'korone'", reče joj De­klan. „A onda pozovi devetjedanjedan. Moje srce
pre-stane da kuca kad god te pogledam."
„Tvom prijatelju se brzo razveže jezik, Remi." Lina uze flašu vina iz hladnjaka.
„Devojke sa Harvarda su se topile kao plastelin u njegovim rukama."
„Mi devojke sa Juga smo suviše navikle na vrući­nu da bi se lako topile." Sipala je vino, stavila limun na čaše
s pivom.
„Ipak te poznajem." Odjednom se setio. „Video sam te jutros kako se igraš s psom. Velikim crnim psom,
pored jezerceta."
„Rufus." Trgla se kad je shvatila da ju je posma­trao. „To je pas moje bake. Njena kuća je iza močvare.
Ponekad odem tamo i ostanem sa njom ako se oseća jad­no. Ili ako je usamljena."
„Dođi u vilu sledeći put. Pokazaću ti je."
„Možda bih i mogla. Nikad nisam bila unutra." Napunila je činiju svežim perecama i stavila je na šank. „Želite
li nešto iz kuhinje?"
„Razmislićemo o tome", reče Remi.
„Samo kažite." Okrenula se i nestala iza vrata.
„Treba da obrišeš te bale sa brade, Dek." Remi sti­snu Deklana za rame. „Obrukaćeš se."
„Ne zadirkuj ga, Remi. Ukoliko se muškarac malo ne zablene u Linu, onda mu definitivno nedostaju neki
važni delovi."
„Ti definitivno treba da pobegneš sa mnom", reče Deklan. „No, u međuvremenu. S najlepšim željama."
Gurnuo je kesu ispred nje.
„Kupio si mi poklon? Zar nije sladak!" Odmotala je papir s entuzijazmom koji je izmamio Deklanu osmeh na
licu. Kad je izvadila žabu, zastala je, i gledala je. A on­da je zabacila glavu unazad i počela glasno da se smeje.
„Liči na Remija. Pogledaj, dušo, ima tvoj osmeh."
„Ne vidim."
„Ja vidim. I Dek je video." Okrenula se na stolici i pogledala u Deklana. „Sviđaš mi se. Tako mi je drago što mi
se sviđaš. Ja toliko volim ovog ovde morona da je to nepodnošljivo, i pretvarala bih se da mi se sviđaš čak i
kada to ne bi bila istina. Ali, sada ne moram da se pre-tvaram."
,,E sad, nemoj da počneš da cmizdriš, Efi." Remi izvadi maramicu dok je Efi šmrcala. „Ona to radi kad je
srećna. One noći kad sam je pitao da se uda za mene, to­liko je plakala da joj je trebalo deset minuta da kaže
da."
Povukao ju je sa stolice. „Hajde, cher, pleši sa mnom dok se ne smiriš".
Deklan se vratio na stolicu, uzeo svoje pivo, i po­smatrao ih kako kruže po podijumu.
„Dobro izgledaju zajedno", prokomentarisala je Lina iza njega.
„Da. Da, zaista. Da li te zanima kako mi izgledamo zajedno?"
„Uporan si." Uzdahnula je. „Kakva kola ćeš mi kupiti?"
„Kola?"
„Ponudio si da mi kupiš piće, kafu, kola ili psa. Pi­će mogu da kupim sama sebi, volim svoju kafu. Imam psa,
manjeviše. Kola, takođe. Ali ne vidim zašto ne bih imala dvoje kola. Kakva kola ćeš mi kupiti?"
„Ti biraš".
„Javiću ti", odgovorila je, a onda još jednom kre­nula niz šank.
L/radio je mnogo za tri dana. Malo toga se, po Deklanovom mišljenju, moglo uporediti sa zadovoljstvom
koje je osećao kada nešto rastavlja. Ni sam čin ponovnog sa­stavljanja više nije imao onaj isti primalni žar.
Opustošio je kuhinju, izvadio centralno radno ostrvo, pultove i ormariće. Skinuo je tapete i linoleum.
Ostala mu je ljuska od gipsa i drveta, i bezbrojne mogućnosti.
Uveče je lečio svoje žuljeve i istegnute mišiće, i pi-ljio u dizajnerske knjige.
Svakog jutra, pre nego što počne s radom, popio bi svoju prvu solju kafe na terasi u nadi da će ugledati Linu i
velikog crnog psa kojeg je zvala Rufus.
Stupio je u kontakt s radnicima i majstorima, naru­čio materijal i u žaru entuzijazma, bez imalo
dvoumlje­nja, kupio pikap džip.
Kad je prvi put naložio vatru u salonu prema reci, nazdravio je tome, i sam sebi, jednom čašom merlota.
Nije više hodao u snu, ali je zato sanjao. Ujutru je mogao da se seti samo nekih fragmenata svojih snova.
Muzike često one melodije koja se smestila u njego­vom mozgu kao neki tumor. Ili povišenih glasova.
Jednom je sanjao seks, tihe uzdahe u tami, ili sporo klizanje tela na telu, potrebu koja raste kao topao talas.
Kad se probudio, mišići su mu igrali a miris ljilja­na bledeo iz njegovih čula.
Pošto su snovi o seksu trenutno bili njegov najveći domet, usmerio je svoju energiju na posao.
Napravio je pauzu da telefonira, a zatim izašao naoružan buketom belih rada i koskom od sirove kože.
Kuća u močvari bila je dugačka i uska jednospratnica. Voda boje duvana okruživala ju je s tri strane. Ma­li
beli čamac lagano se njihao na ulegnutom doku.
Drveće je okruživalo kuću tamo gde voda nije mo­gla. Čempresi i hrastovi i hikori orah. Sa grana su visile
providne flaše dopola napunjene vodom. U čvornovatom korenju hrasta ugnezdila se statua Blažene Marije.
Kod njenih nogu, ljubičasti cvetovi pitome ljubičice.
Na malom tremu, okrenutom ka prašnjavom pu­tu, bilo je nekoliko saksija sa cvećem i stolica za ljuljanje.
Kapci na prozorima ofarbani u mahovinasto zeleno. Mrežasta vrata su bila krpljena na dva mesta, i kroz njih
je dopirao snažan, melanholičan glas Etel Voters.
Čuo je duboki, upozoravajući lavež psa. Ipak, bio je iznenađen njegovom veličinom i brzinom kad je Ru-fus
izleteo kroz vrata i zarežao.
„O, Isuse", bilo je sve što je mogao da izusti. Imao je samo jedan trenutak da razmisli da li da uskoči kroz
prozor pikapa ili da se umiri na mestu kada se crna ma­sa veličine ponija ukočila tačno ispred njegovih nogu.
Rufusov zaglušujući lavež bio je prekidan rezanjem i naizmeničnim pokazivanjem impresivnog niza zuba.
Pošto nije verovao da može da savlada psa jednim buke­tom belih rada, Deklan se odluči za prijateljski
nastup.
„Hej, baš si, baš si velik, Rufuse. Kako ide?"
Rufus mu onjuši čizme a zatim krenu gore uz nogu.
„O, čoveče, ne moramo odmah da postanemo tako prisni." Pomislivši na te zube, Deklan zaključi da će
ra­dije rizikovati svoju ruku nego svoju muškost, i polako pruži ruku da pomazi veliku glavu.
Rufus ga pogleda svojim svetlucavim smeđim oči­ma, i jednim brzim pokretom se uspravi na zadnje noge i
stavi svoje ogromne šape na Deklanova ramena.
Jezik veličine Misisipija prešao je preko Deklanovog lica. Naslonjen leđima na pikap, Deklan se nadao da je
dugo, nagnuto lizanje bilo pozdrav a ne neka vrsta omekšavanja pred ugriz.
,,I meni je drago, takođe."
„Silazi dole, Rufuse."
Kad je čuo tihu komandu sa ulaznih vrata, pas se spusti, sede, i mlatnu repom.
Žena koja je stajala na tremu bila je mlada nego što je Deklan očekivao. Nije mogla imati više od šezdesetak
godina. Bila je mala i nežna kao i njena unuka, sa istim oštrim ravnima na licu. Kosa joj je bila crna, tu i tamo
prošarana sedinama, i veoma kovrdžava.
Nosila je pamučnu haljinu koja joj je dopirala do pola lista i šljampavi crveni džemper. Preko krutih braon
čizmica visile su debele crvene čarape. Čuo je zve­ket njenih narukvica kad je stavila ruke na svoje uske
kukove.
„Svideo mu se tvoj miris, i tvoj glas, zato te je po­ljubio u znak dobrodošlice."
,,A da mu se nisam svideo?"
Brz osmeh joj je produbio bore koje joj je vreme utisnulo na lice. „Sta misliš?"
„Mislim da mi je drago što imam prijateljski miris. Ja sam Deklan Ficdžerald, gospođo Simone. Ja sam ku­pio
vilu Maneovih."
„Znam ko si. Uđi unutra i sedi da popričamo." Ko­raknula je unazad, i otvorila klatarava mrežasta vrata.
Dok se pas vukao pored njega, Deklan je došao na trem. „Drago mi je, gospođo Simone."
Pogledala ga je, otvoreno i pažljivo, svojim tam­nim očima. „Ti si baš zgodan, je li tako?"
„Hvala." Ispružio je cveće. ,,I vi ste, takođe."
Uzela je cveće, napućila usne. „Došao si da mi se udvaraš, Deklane Ficdžeralde?"
„Umete li da kuvate?"
Nasmejala se teškim zbunjenim smehom i on ose­ti da se malo zaljubio. „Imam malo svežeg kukuruznog
hleba, tako da možeš odmah da se uveriš."
Povela ga je unutra, hodnikom pravim kao strela. Bacio je pogled na dnevnu sobu, spavaće sobe jednu sa
gvozdenim raspećem iznad običnog gvozdenog kreveta sobu za šivenje, i sve je bilo prijatno neuredno i
čisto.
Osetio je miris sredstva za poliranje nameštaja i la­vande, a onda, par koraka od kuhinje, miris seljačkog
hleba.
„Madam? Imam trideset jednu godinu, finansijski sam sređen, i imam čist zdravstveni karton sa poslednjeg
lekarskog pregleda. Ne pušim, pijem umereno, i ra­zumno sam uredan. Ukoliko se udate za mene, ponašaću
se prema vama kao prema kraljici."
Nasmejala se i odmahnula glavom, a onda mu mahnula da priđe kuhinjskom stolu. „Sedi ovde i ispru­ži te
duge noge da se ne spotičem o tebe. I, pošto si resio da mi se udvaraš, možeš me zvati gospođica Odeta."
Skinula je poklopac s jedne posude na radnom pultu, izvadila tanjire iz ormara. Dok je sekla kriške
ku-kuruznog hleba, Deklan pogleda kroz kuhinjska vrata.
Video je močvaru kako se širi, tamnu vodu i korenje čempresa, senovite odraze drveća koji su svetlucali na
površini. Pticu svetlocrvenih krila kako se vinula u vazduh i nestala.
„Fantastično. Kako uspevate da bilo šta uradite kad možete samo da sedite i gledate ovo po ceo dan?"
„Ovo je dobro mesto." Uzela je bokal tamnog čaja iz starog frižidera koji jedva da je bio viši od nje. „Moja
porodica je ovde više od sto pedeset godina. Moj deda je pekao rakiju tamo iza onih hrastova. Poreznici ga
nikad nisu našli."
Stavila je čaše i tanjir ispred njega. „Manger. Jedi. Šta tvoj deda radi?"
„Bio je advokat. U stvari, obojica su bili advokati." „Umrli su, je li?"
,,U penziji su."
,,I ti si advokat, a?" Izvadila je široku, bledoplavu flašu kad je zagrizao prvi zalogaj kukuruznog hleba.
„Tako nešto, vezano za pravo, u svakom slučaju. Ovo je divno, gospođice Odeta."
„Imam dar za kuvanje. Volim bele rade", dodade dok ih je stavljala u flašu koju je napunila vodom. „Ima­ju
vedro lice. Daćeš Rufusu tu kosku koju si doneo, ili želiš da te moli?"
Pošto je Rufus stajao pored njegovih nogu sa jed­nom teškom šapom na njegovim butinama, Deklan
za­ključi da ga je dovoljno molio. Izvukao je kost iz kese. Pas ju je neverovatno nežno uhvatio zubima,
mahnuo repom dva puta sa strane na stranu, kao bičem, a onda se spustio dole i počeo da glođe.
Odeta je stavila cveće nasred stola, a onda sela na stolicu pored Deklana. „Šta nameravaš da radiš s tom
velikom kućom, Deklane Ficdžeralde?"
„Svašta. Povratiću joj nekadašnji izgled, koliko god to budem mogao."
„A onda?"
„Ne znam. Ziveću tamo."
Odlomila je krajičak svog parčeta hleba. Već je za­ključila da joj se sviđa njegov izgled neuredna kosa,
kamenosive oči na suvonjavom licu. Njegov glas severnjački naglasak, ali ne i izveštačen. I njegovi uglađe­ni
maniri, ali prirodni i prijateljski.
Sada je želela da vidi od čega je napravljen.
„Zašto?"
„Ne znam ni to, osim što želim to da uradim otkad sam je prvi put video."
„A kako se kuća oseća kad si ti u pitanju?"
„Mislim da još nije odlučila. Jeste li nekada bili unutra?"
„Hmm." Klimnula je glavom. „Bila sam pre nekog vremena. Velika kuća za jednog mladog čoveka. Imaš li
devojku tamo u Bostonu?"
„Ne, madam."
„Tako zgodan momak kao ti, koji je prevalio tride­set godina. Nisi nastran, je li?"
„Ne, madam." Nasmešio se dok je podizao solju čaja. „Volim devojke. Samo još nisam pronašao pravu."
„Da ti vidim ruke." Uzela mu je ruku u svoju, i okrenula je. ,Jfoš ima gradskog na njima, ali ćeš se brzo
postarati za to." Palcem je dodirnula plikove, ogreboti­ne, ivicu žulja koji se formirao. „Daću ti jedan balzam
pre nego što odeš, Deklane. Dovoljno si snažan da promeniš svoju sudbinu. Da kreneš novim putem. Nisi je
voleo."
„Molim?"
„Tu ženu." Odeta pređe noktom preko jedne stra­ne dlana. „Onu koju si ostavio. Nije bila za tebe."
Deklan se namršti, naže bliže i zagleda u svoju ru­ku. „Vi tu vidite Džesiku?" Fascinantno. „Hoće li se uda­ti
za Džejmsa?"
„Zašto to želiš da znaš? Ni ona tebe nije volela."
„Pa, uh", reče on i malo se nasmeja.
„Imaš ljubav pred sobom, onu koja ćete oboriti s nogu. Biće to dobro za tebe."
Iako je nastavila da palcem dodiruje njegov dlan, podigla je pogled ka njegovom licu. Oči su joj izgledale
dublje. Činilo mu se da može da vidi svetove u njima.
„Imaš jake veze s vilom Maneovih. Snažne, stare veze. Život i smrt. Krv i suze. Radost, ukoliko si dovolj-no
snažan, dovoljno pametan. Ti si pametan čovek, De­klane. Budi dovoljno pametan da gledaš i napred i nazad
da bi mogao da pronađeš sebe. Ti nisi sam u toj kući."
Grlo mu se osušilo, ali nije uzeo čaj. Nije pomerio ni mišić. „Ona je ukleta."
„Zato su drugi bežali od nje. Kažu da je to zbog novca, vremena ili nešto tako, ali su se, u stvari, uplašili
onoga što je u toj kući. A to nešto je čekalo tebe."
Osetio je kako mu jeza ide uz kičmu, kao ledena strela. „Zašto?"
„To ti treba da otkriješ". Stisnula mu je ruku, a on­da je pustila i uzela svoj čaj.
Sklupčao je prste u dlan koji ga je žario. „Znači, vi ste vidoviti?"
Raspoložena, ustade da donese bokal sa čajem na sto. „Vidim ono što vidim, s vremena na vreme. Malo
kuhinjske magije", reče dok im je dosipala čaj. „To ne znači da sam veštica, već samo žena." Primetila je da
je pogledao srebrni krst, upleten u raznobojne perle oko njenog vrata. „Misliš da je to u suprotnosti? Sta
misliš odakle potiče moć, cher?"
„Nikad nisam razmišljao o tome."
„Mi ne koristimo ono što nam je dobri Gospod dao, kakav god da je talenat u pitanju, mi samo trošimo
njegov dar." Nakrivila je glavu, i on vide da nosi i nau­šnice. Veliko plavo kamenje koje je visilo sa sićušnih
usnih školjki. „Čujem da si zvao Džeka Tripadoa za ne­ki vodoinstalaterski posao u toj tvojoj kući."
„A..." Naprezao se da prestroji svoj mozak sa fan­tastičnog na praktično, dok je njegov dlan i dalje vibrirao
od dodira njenih prstiju. „Da. Moj prijatelj Remi Pejni ga je preporučio."
„Taj Remi." Lice joj se razvedrilo, i svaka misterija koja je bila na njemu nestade. ,,S njim treba biti oprezan.
Džek je rođak žene brata muža moje sestre. On je dobar majstor i ako ti ne ponudi poštenu cenu, kaži mu da
će gospođica Odeta želeti da zna zašto."
„Hvala. Možda znate nekog ko ume sa gipsom? Nekog ko ume da izađe na kraj s lepim gipsanim rado­vima?"
„Kazaću ti jedno ime. Trebaće ti vreća novca da vratiš tu kuću u prvobitno stanje i da je takvu održavaš".
„Imam dosta novca. Nadam se da ćete doći da mo­gu da vam je pokažem. Ne umem da pravim kukuruzni
hleb, ali mogu da spremim čaj."
„Imaš fine manire, cher. Tvoja mama, dobro te je odgajila."
„Možete li to da napišete, potpišete? Mogao bih da joj to pošaljem mejlom."
„Mislim da mi sviđa što si blizu", izjavila je. „Mo­žeš da me posetiš kad god zaželiš".
„Hvala, gospođice Odeta." Opomenuvši se, De­klan ustade. „I meni se sviđa što ste blizu."
Sunce je sijalo preko njenog lica kad ga je pogleda-la. Njeno duguljasto lice, veselost u njenim tamnim
oči­ma, zadirkujući kraj usne, vratilo ga je u mračni bar u Kvartu. „Ona veoma liči na vas."
„Da. Već si bacio oko na moju Linu?"
Zbunio se kad je shvatio da je to glasno izgovorio, pa je pokušao da se nasmeši. „Pa, ustanovili smo da vo­lim
devojke, zar ne?"
Lagano je udarila rukom po stolu da potkrepi svoj smeh kad je ustala. „Sviđaš mi se, Deklane."
/ona se njemu sviđala. Dovoljno da odluči da ipak kupi nekoliko stolica, tako da može negde da sedne kad
do­đe. Pronaći će nešto u subotu, pomislio je kad se vratio pripremi zidova u kuhinji. Mogao bi da ih kupi
poslepodne, pre nego što ode na večeru kod Remija i Efi.
Onda će završiti veče jednim pićem u Trojci.
A ako Lina ne bude tada radila, jednostavno će se vratiti i baciti pod neka kola u punoj brzini.
Nastavio je da radi i pošto se smračilo, a onda sebe ča­stio pivom i gotovom piletinom. Jeo je sedeći na
nogarama testere i divio se napretku u kuhinji.
Zidovi su bili oguljeni, izgletovani i pripremljeni za krečenje. Na njima su olovkom bile ispisane mere za
ormariće koje će sutra početi da radi. Čak je pokušao da sam izvuče spojnice na ciglama u ognjištu, i nije
ispalo nimalo loše. Stare podne daske od borovine su sada bile otkrivene i zaštićene najlonom. Konačno je
odredio nji­hov smer, i označio mesta za štednjak i frižider.
Ako ne bude mogao da pronađe odgovarajuću vi­trinu za dugački hodnik, sam će je napraviti. Išlo mu je.
Odneo je flašu vode na sprat, tuširao se sada već tradicionalnih devet minuta, a onda se ispružio na kre­vet
sa svojim beleškama, crtežima i knjigama. Na pola svojih planova za salon u prednjem delu kuće, zaspao je.
I probudio se, drhteći od hladnoće, u potpunom mraku. Probudila ga je beba. Tihi plač mu je još uvek bio u
ušima kad se uspravio dok mu je srce kao čekić lupa­lo po rebrima.
Nije znao gde se nalazi, već samo da je na podu umesto u krevetu. I bilo mu je dovoljno hladno da može da
vidi beo oblačić od svog sopstvenog daha u mrklom mraku.
Prevrnuo se na stranu, stao na noge. Ispruživši ru­ke kao slepac, pipao je po vazduhu oprezno koraknuvši
napred.
Ljiljani. Stresao se kad je osetio miris. Sada je znao gde je u sobi sa druge strane hodnika. U sobi koju je, kao i
onu na trećem spratu, zdušno izbegavao poslednjih nekoliko dana.
Sada je bio u njoj, pomislio je učinivši još jedan ne­siguran korak. I, mada je to bilo suludo, znao je da nije
sam.
„Možeš da me uplašiš. Ali ne toliko da pobegnem."
Prstima je okrznuo nešto čvrsto. Vrisnuo je, trgao ih nazad, a onda shvatio da je dodirnuo zid. Pokušao je da
diše ravnomerno da bi se smirio, zatim krenuo dalje držeći se zida, naleteo na drvo i lupnuo o staklo.
Pipaju­ći je pronašao kvaku na vratima terase i širom ih otvorio.
Januarski vazduh činio se topao i težak spram nje­gove zaleđene kože. Posrnuo je napred, uhvatio se za
ogradu. Noć je bila kao unutrašnjost neke pećine. Ona stara poslovica je istinita, pomisli. Nema noći kao što
je noć na selu.
Kad su mu se oči privikle na mrak, okrenuo se, čvrsto zatvorio vrata ka sobi.
„Ovo je sada moja kuća", reče tiho, a onda krenu preko terase, otvori vrata svoje sobe i uđe unutra.
Hodaš u snu?" Remi uze viljuškom još pirinča.
„Da. Imao sam taj problem nekih šest meseci kad sam imao oko jedanaest godina." Deklan sleže rameni­ma,
ali nije mogao da otkloni težinu sa njih.
Nije nameravao da priča o tome, možda samo uz­gred. Večera koju je Efi spremila u Remijevom stanu u
Garden distriktu bila je prijatna, kao i društvo. Ali, ne­kako je skrenuo sa renoviranja kuće na svoje noćne
avanture.
„Mora da je grozno", reče Efi, „probuditi se noću i otkriti da se nalaziš na nekom drugom mestu."
„Avetinjski, u svakom slučaju. Smešno je što sam se našao u dvema sobama u kojima se najnelagodnije
osećam. Ilije to logično. Možda nešto podsvesno."
„Dobro je sve dok ostaješ u kući", umeša se Remi. „Ne želim da čujem da si u snu došao u močvaru."
„To je baš utešno. Hvala ti."
„Remi." Efi ga pljesnu po ruci. „Mislim da treba da odeš do lekara", reče Deklanu. „Mogao bi da uzmeš nešto
da bolje spavaš".
„Možda. Ovde sam nedelju dana, i već se dva pu­ta dogodilo. No, nekoliko pilula za smirenje neće resiti te
stvari s duhovima."
„To je samo promaja i pucketanje starog drveta."
Remi se nasmeši. „Efi ne veruje u duhove."
„Ni u tarot karte, ni u gatanje pomoću lišća čaja ili slične gluposti", reče usiljeno i pomalo defanzivno.
„Moja devojka, ona čvrsto stoji na zemlji kad su neke stvari u pitanju."
„Tvoja devojka samo ima zdrav razum", uzvrati ona. „Dek, normalno je da imaš neka neobična osećanja, s
obzirom da si sam u toj velikoj kući. A sigurna sam da se i ne hraniš dobro. Treba da živiš neko vreme ovde s
Remijem, dok se ne navikneš na stvari."
„Ona neće." Remi pokaza glavom u njenom pravcu.
„Živeću s tobom kad se venčamo, pre toga, ne."
„O, ali, chere. Maj je tako daleko. Nedostaješ mi kad nisi tu." Uzeo ju je za ruku, i neprestano je ljubio dok je
govorio.
„Znaš šta, Efi, dođi i ostani kod mene nekoliko no­ći. Strogo platonski", reče Deklan uz osmeh kad je Remi
skupio oči. „Kladim se da ćeš promeniti mišljenje o du­hovima posle jedne ili dve noći."
„Zao mi je, ja sam gradska devojka. Kako provodiš vreme tamo sasvim sam, Deklane, kad ne radiš?"
„Čitam. I kad smo već kod toga, moram da svra­tim u biblioteku, možda možeš da mi pomogneš da is­kopam
nešto više o vili Maneovih. Malo sam čeprkao po vrtu, takođe. Šetao. Posetio gospođicu Odetu."
„Upoznao si gospođicu Odetu?", upita Remi kad je očistio svoj tanjir. „Ona je posebna, zar ne?"
„Zaista mi se sviđa. Istina, kuća me toliko okupira da obično zaspim oko deset uveče. Konačno sam
instali­rao TV, i još nijednom nisam poželeo da ga uključim. Ali, ovog popodneva sam kupio sto i stolice, i još
neke stvari."
Uvek je bila greška, grdio je sam sebe, dopustiti mu da uđe u antikvarnicu.
„Mi nećemo dozvoliti da se tamo zaključaš i iscr­pljuješ od rada", zaključi Efi. „Očekujem da od sada do­laziš
u grad i posećuješ nas najmanje jednom nedeljno. I Remi, ti treba da ideš tamo subotom i pomogneš
Dekla­nu. Suviše vremena provodi sam", izjavila je kad se od­makla od stola. „To je to što ne valja kod tebe.
Sad, da li ste spremni za pitu?"
.Možda je bila u pravu, pomisli Deklan dok je tražio mesto da se parkira. Ako i nije bila u pravu, Efi je
defini­tivno bila odlučna. Potrudiće se da se malo više druže. Mogao bi da se odveze u grad jednom ili
dvaput nedelj­no na pravi obrok. Možda da izvede Remija i Efi na je­dan bez formalnosti.
Mogao bi neko veče da čita nešto, a ne samo da is­tražuje.
I više od toga, pomisli. Uskoro će biti spreman da prođe kroz tu mentalnu blokadu koju je stvorio oko so­be
na trećem spratu.
Morao je da se parkira ceo blok i po daleko od Troj-ke, ali kad je zakoračio unutra i ugledao Linu za šan­kom,
pomislio je da se šetnja isplatila.
Večeras nije mogao da dođe ni do stolice za šan­kom, ali je uspeo da se uvuče među mušterije i zauzme
mesto u uglu. Muzika je bila glasna i živa, kao i gosti.
Večeras je iza šanka, osim vlasnice i rastafarijanca, bila i jedna plavuša. Svi su skakutati.
Lina ga brzo pogleda dok je točila dva pića i koktel džin fiz.
„'Koronu'?"
„Bolje kokakolu."
Izgledala je dobro kao i prošli put. Isto tako dobro. Večeras je bila u plavom u nisko zakopčanoj košulji sa
zavrnutim rukavima. Usne su joj i dalje bile crvene, ali je srebrnim češljićima pokupila kosu sa strane. Alke su
joj svetlucavo visile sa ušiju.
Stavila je visoku čašu ispred njega. „Gde si?"
„A, mislim da sam upravo ovde."
„Ne." Nasmejala se onim brzim, prigušenim smehom. „Zar ne govoriš kao što se govori u Nju Orleansu,
cher? Kad kažem 'gde si', pitam 'kako si'."
„O, dobro, hvala. Gde si ti?"
„Eto vidiš. Ja, ja sam dobro, takođe. U gužvi. Kaži mi ako želiš još nešto."
Morao je da se zadovolji time da je samo posma­tra. Pokrivala je svoju trećinu šanka, završavala porudžbine,
brzo govorila, ulazila i izlazila iz kuhinje, s lako­ćom i bez vidljive žurbe.
Nije ni pomislio da ode kući. Kad se jedna stolica oslobodila, seo je, i smestio se.
Kao da te gleda neka velika, lepa mačka, pomisli Lina. Mirna i strpljiva i tek malčice opasna. Pijuckao je svoju
kokakolu, uzeo još jednu čašu, i nastavio da sedi i onda kad su gosti počeli da se razilaze.
Opet mu je prišla. „Čekaš nešto, lepotane?"
„Da." Gledao ju je pravo u oči. „Čekam."
Obrisala je krpom prosutu tečnost. „Čujem da si posetio moju baku."
„Pre nekoliko dana. Ličiš na nju."
„Tako kažu." Lina stavi kraj krpe u zadnji džep. „Išao si tamo da pokažeš svoj jenkijevski šarm i da mi ona
kaže neku lepu reč za tebe?"
„Nadao sam se da će to biti uzgred, ali ne. Otišao sam jer smo susedi. Mislio sam da se radi o staroj susedi
starijoj ženi, koja sama živi i pomislio da će joj biti drago da zna da ima nekog u blizini ko može da joj
po-mogne. A onda sam je upoznao i shvatio da njoj ni u če­mu ne treba moja pomoć."
„To je lepo", uzdahnu Lina. „To je bilo lepo. U stva­ri, s vremena na vreme bi joj valjala neka jaka leđa.
Dupre, šećeru?", doviknula je ne skidajući pogled s Deklana. „Zatvorićeš umesto mene, je li to u redu? Ja
idem kući."
Izvukla je malu torbu iza šanka, prebacila dugačak kaiš preko ramena.
„Mogu li da te otpratim kući, Lina?"
„Da, možeš".
Izašla je iza šanka, nasmešivši se kad je otvorio vrata pred njom.
„Pa, čujem da naporno radiš na toj tvojoj kući."
,,I danju i noću", složio se. „Počeo sam sa kuhi­njom. Dosta toga sam već uradio. Ne vidim te ujutru po­red
jezerceta."
„Ne u poslednje vreme." Istine radi, namemo nije dolazila. Bila je radoznala da vidi da li će doći. Sišla je s
trotoara.
„Upoznao sam Rufusa. Sviđam mu se."
„Kao i mojoj baki."
„Ati?"
„O, i ja im se sviđam."
Krenula je ka visokoj gvozdenoj kapiji kad se na­smejao. Ušli su u malo, popločano dvorište s jednim
gvozdenim stolom i dve stolice.
„Lina." Uzeo ju je za ruku.
„Ovde živim." Pokazala je ka stepenicama koje su vodile ka terasi na drugom spratu, onoj kojoj se divio prve
večeri.
„O! Pa, toliko što se tiče zavođenja mojom inteli­gencijom i šarmom na dugom putu do tvoje kuće. Zašto ne
bismo..."
„Ne." Lupnula je prstom po njegovim grudima. „Ti ne ideš gore, ne večeras. Mislim da ovo nećemo kva­riti i
da nećemo žuriti."
Podigla se na prste, i nagnula prema njemu. Stavi-la mu je ruku iza vrata i privukla njegove usne svojima.
Osetio je kako tone. Kao da se čvrsta zemlja po ko-joj je hodao odjednom pretvorila u vodu. Bio je to dug,
strm pad, sa hiljadu utisaka koji su nasrnuli na njegova čula.
Svilenkasto klizanje njenih usana i jezika, topao dodir njene kože, opojan miris njenog parfema.
Kad je počeo da ih razdvaja, odmakla se.
„Dobar si", promrmljala je, stavila vrh prsta na njegove usne. „Osetila sam te. 'Noć, cher."
„Čekaj malo." Nije bio pod tolikim stresom da ne može da funkcioniše. Uhvatio je za ruku. „To je bila sa­mo
vežba", reče joj i spretno je okrenu u svoje naručje.
Osetio je nasmešenu liniju njenih usana uz svoje, krenuo rukom uz leđa, u njenu kosu, i opet potonuo.
Hej! Ta jedna jedina reč odzvanjala joj je u glavi kad je osetila da klizi. Njegova usta bila su strpljiva, ali je
osetila brze nalete gladi. Ruke su mu bile nežne, ali ju je čvrsto držao uza sebe.
Taj ukus, kao nešto skoro zaboravljeno, počeo je da struji kroz njenu krv.
Neko je otvorio vrata bara. Čula se muzika, a onda je ponovo sve bilo tiho. Neka kola su projurila ulicom iza
nje, s još jednim udarom muzike kroz otvorene pro-zore.
Vrelina je svetlucala na njenoj koži, ispod nje, i ru­ke koje je stavila na njegova ramena, spojile su se iza
nje-govog vrata.
„Veoma dobar", ponovila je, i okrenula glavu da obrazom dodirne njegov. Jednom, zatim dva puta. „Ali, ne
ideš gore večeras. Moram da razmislim o tebi."
,,U redu. Opet ću se vratiti."
„Svi se uvek vraćaju Lini." Neko vreme, pomisli i odmaknu se. „Idi sada kući, Deklane."
„Čekaću dok ne uđeš unutra."
Podigla je obrve. „Baš si dobar." Zato što je to bilo slatko, poljubila ga je u obraz pre nego što je krenula ka
stepenicama i popela se gore.
Kad je otvorila vrata i okrenula se, još je bio tu. „Lepo sanjaj, cher."
„Bilo bi to'dobro, za promenu", promumlao je kad je zatvorila vrata za sobom.
Vila Maneovih 2. januar 1900.
Bile su to laži. Ništa drugo nego laži, najsurovije, najhladnije prirode. On neće poverovati, nikada neće
poverovati da je njegova slatka Ebi pobegla od njega. Da ga je ostavila, da je ostavila njegovo dete.
Lusijan je sedeo u uglu kreveta, zarobljen ošamućenošću koja ga je obuzela otkad se pre dva dana vratio
kući. Vratio kući, da se suoči s pometnjom u vili i sazna­njem da je njegova žena nestala.
Drugi čovek. Tako su govorili. Neka stara ljubav s kojom se u tajnosti viđala kad god bi Lusijan išao po­slom
za Nju Orleans.
Laži.
On joj je bio jedini muškarac. Uzeo je anđela za že­nu, poveo je devicu u svoj bračni krevet.
Nešto joj se dogodilo. Otvarao je i zatvarao ruku preko broša sa satom koji joj je poklonio kad ju je zapro­sio.
Nešto strašno joj se dogodilo.
Ali šta? Sta bi je moglo naterati da napusti kuću usred noći?
Bolesna veza, pomisli, i poče da hoda i hoda i hoda.
Ali je znao da nije reč o tome. Zar nije kao neki di­vljak odjahao u močvaru, da pita, traži, preklinje njenu
porodicu, njene prijatelje, da mu kažu šta se desilo s njom?
I sada su je ljudi tražili, na putu, u močvari, na po­ljima.
Ali glasine, ogovaranja, već su dopirala do reke. Mlada žena Lusijana Manea pobegla je s drugim čovekom.
Mogao je da čuje šapate iza šapata. Staje očekivao? Kadžunska drolja. Verovatno je i ta beba začeta u
močvari, a ona ju je proturila kao njegovu.
Užasne, zlonamerne laži.
Vrata su se otvorila. Džozefina nikada nije želela da se zamara čak ni da ovlaš pokuca na vrata. Vila
Ma-neovih je bila njena, sada i uvek. Ulazila je u svaku sobu kad joj se prohte.
„Lusijane."
Okrenuo se. „Našli su je?" Još nije presvukao odeću prljavu od poslednjeg traganja, i nada zasija kroz prašinu
na njegovom licu.
„Nisu." Razdražljivo je zatvorila vrata za sobom. „Niti će. Pobegla je, i verovatno ti se sada smeje zajedno sa
svojim ljubavnikom."
Skoro da je mogla da poveruje u to. Uskoro će, po­mislila je, to biti i istina.
„Nije pobegla."
„Ti si budala. Bio si budala da se oženiš njom, i os­tao si budala." Otišla je do ormara, otvorila ga. „Zar ne
vidiš da nema njenih haljina? Zar to nije rekla i njena sluškinja?"
Mogao je samo da vidi plavu balsku haljinu sa naborima i ružicama na koju je toliko bila ponosna.
„Sluškinja greši." Ali mu je glas podrhtavao.
„Ti grešiš. A njen nakit?" Džozefina izvuče kožnu kutiju s police, otvori poklopac. „Gde su biseri koje si joj
poklonio za Božić? Dijamantska narukvica koju si joj kupio kad je rodila dete?"
„Neko ih je ukrao."
Prezrivo uzviknuvši, Džozefina prosu nakit na krevet. „Uzela je sve što je najviše svetlucalo. Devojka kao ona
zna samo za ono što sija. Očarala te je, navela da osramotiš svoju porodicu, svoje ime, i sada je osramoti­la
sve nas."
„Ne." Čvrsto je zatvorio oči dok mu se srce kidalo na komade. „Ona me ne bi ostavila. Ona nikad ne bi
ostavila Mari Rouz."
„Bez obzira na njena osećanja prema detetu, sumnjam da su bilo ona bilo njen ljubavnik želeli da budu
natovareni bebom. Kako znaš, Lusijane, da je de­te tvoje?"
Crveni gnev je obojio njegove obraze. „Kako mo­žeš tako nešto da pitaš? Kako si mogla da živiš s njom u istoj
kući godinu dana, i da tako nešto kažeš o njoj?"
Sumnja je, Džozefina hladno pomisli, posejana. Ona će joj pomoći da procveta. „Baš zato što sam živela u
istoj kući s njom, ali nisam bila zaslepljena požudom niti omađijana činima koje je bacila na tebe. Ovo je
tvoja krivica isto koliko i njena. Da si zadovoljio svoje apetite kao drugi muškarci, platio joj, dao joj nekoliko
jeftinih ukrasa, sada ne bismo imali ovakav novi skandal pred sobom."
„Platio joj. Kao kurvi. Kao što Džulijan plaća svoje žene." Lusijan iskorači napred, tako gnevan da su mu se
ruke tresle. „Moja žena nije kurva."
„Iskoristila te je", reče Džozefina zlobnim šapa­tom. „Uzela je tvoje dostojanstvo, i zamrljala naše. Došla je u
ovu kuću kao sluškinja, i ostavila je umrljanu svo­jom prevarom. Kao lopov koji se noću iskrada, dok je dete
plačući ostalo iza nje."
Zgrabila ga je za ramena i prodrmala. „Pokušao si da promeniš ono što se ne može promeniti. Očekivao si
suviše od nje. Ona nikada nije mogla da bude gospodari­ca vile Maneovih." Ja sam ta. „Barem je imala
dovoljno ra­zuma da to zna. Držaćemo glave uspravno dok ogovara­nja ne prestanu. Mi smo Mane, i mi
ćemo ovo preživeti."
Okrenula se, otišla do vrata. „Očekujem da se upristojiš i pridružiš porodici za večerom. Naši životi su već
dovoljno dugo poremećeni."
Sam, Lusijan je sedeo na krevetu s brošem u ruci, i plakao.
Aloram da ti odam priznanje, dečko." S rukama na ku­kovima, Remi se okrenu ukrug u kuhinji. „Napravio si
ovde priličan lom."
„Dođi kroz nekoliko nedelja", povika Deklan iz susedne trpezarije od koje je napravio stolarsku radionicu.
Efi podiže jedan kraj najlona. „Pod će biti lep. Cr­no platno", reče razgledajući razrovanu kuhinju. „Mo­rao je
da ga očisti da bi mogao da naslika pravu sliku."
„Efi, ostavi ovog morona i dođi da živiš sa mnom."
„Prestani da zavodiš moju devojku." Remi došeta do vrata. Deklan je stajao pored motorne testere, s
pojasom za alat na kukovima i stolarskom olovkom iza uva. Remi po-misli da se njegov prijatelj nije brijao
dobra tri dana.
I proklet bio ako mu taj neuredni, radnički izgled nije dobro pristajao.
„Želiš li da uradim nešto ovde, ili samo treba da stojimo i da se divimo tvom muževnom izgledu?"
„Sigurno bi mi valjala dva ili tri pomoćnika." Testerom pređe preko drveta uz prijatan zvuk mašine i ki­šu
piljevine, a onda je isključi i pogleda ih. „Zaista to mi­slite?"
„Naravno." Remi prebaci ruku preko Efinog ra­mena. „Radićemo za pivo."
Četiri sata kasnije, sedeli su na terasi ispred sveže okrečene kuhinje. Efi, još manja u staroj teksas košulji koju
joj je Deklan dao da se ne uprlja, imala je pegice od kreča na nosu. Pivo je bilo hladno i resko, i s Deklanovog
stereouređaja na pultu čuo se lagani ritam fogheta.
Kad je izvadio zadnji iver iz svog palca, Deklan za­ključi da nije izgledao ništa bolje.
„Kakav to grm tamo cveta?" Pokazao je rukom prema ostacima vrta.
„Kamelija", reče mu Efi. „Ovi vrtovi su greh, Dek."
„Znam. Moram da prionem na njih." „Ne možeš na sve. Moraš dovesti nekoga da ih raščisti."
„Velikog i Malog Frenkija." Remi popi dobar gu­tljaj piva. „Oni će ti to uraditi. Dobri su."
„Porodična firma?" Uvek je imao poverenja u po­rodične firme. „Otac i sin?"
„Brati sestra."
„Brat i sestra, i zovu se Frenk?"
„Da. Frenk Eks to je od Ksavijer ima jak ego. Nazvao je oba deteta po sebi. Daću ti njihov broj. Kaži da ti je
Remi rekao da ih nazoveš".
„Idem da se operem." Efi pogleda u svoje farbom umrljane ruke. „Mogu li malo da prošvrljam po kući?"
„Srce", Deklan je uze za ruku, poljubi je. „Možeš da radiš šta god želiš".
„Dobro je što sam je ja prvi sreo", reče Remi kad je Efi ušla unutra.
„Da znaš da si u pravu."
„Izgleda da si bacio oko na neku drugu ženu, su­deći po tome kako gledaš prema močvari."
„Pošto ne mogu da imam Efi osim ako te ne ubi­jem, udvaram se gospođici Odeti u znak našeg
prijatelj-stva."
„Da, naravno." Smejući se, Remi se nasloni pozadi na svoje laktove. „Ta Lina, ona može muškarca da
po-krene, da ga navede da misli na svakakve interesantne stvari."
„Ti imaš devojku."
„Sto ne znači da mi je mozak prestao da radi. Uo­stalom, ne brini. Efi je sve što želim." Zadovoljno je
uz­dahnuo. „Osim toga, Lina i ja, mi smo naše još odavno uradili."
„Sta želiš da kažeš?" Deklan vrati pivo i zagleda se u svog prijatelja. „Ti i Lina. Ti... i Lina?"
Remi žmirnu. „Jednog toplog, znojavog leta. Mo­žda pre nekih petnaest godina. Uh." Ispravi se i protrlja
grudi. „To boli. Bio sam... da, imao sam sedamnaest go­dina, tek sam završio srednju školu. Sto znači da je
ona imala petnaest, tako mi se čini. Proveli smo nekoliko ne­zaboravnih večeri na zadnjem sedištu mog
starog ševroleta kamara."
Primetio je Deklanov zamišljeni pogled. „Hej, ja sam je prvi sreo. Bio sam u ludom transu zbog te devoj­ke,
dobrih šest meseci. Mislio sam da ću umreti ako je ne budem imao. Znaš kako je to kad imaš sedamnaest
go-dina."
„Da. Znam kako je to kad imaš trideset jednu, ta­kođe."
Remi se zakikota. „Pa, izigravao sam njen satelit, plesao oko nje, njuškao za njenim petama. Vodio je u
bi­oskop, na duge vožnje. Na matursko veče. Bože, kako je izgledala. A onda, jedne junske noći pod
mesečinom, konačno sam joj skinuo odeću pozadi u tom kamaru. To joj je bilo prvi put." Pogledao je
Deklana. „Znaš, kažu da žena nikad ne zaboravlja svoj prvi put. Tako da sam ti već pripremio put; cher."
„Mislim da mogu bolje od jednog uspaljenog tinej­džera." Uprkos tome, priznao je sam sebi, što se i sam
osećao kao tinejdžer. „Sta se dogodilo s vama?"
„Otišli smo svako na svoju stranu. Otišao sam na sever u školu, ona je ostala ovde. Groznica je samu sebe
sagorela, i mi smo postali prijatelji. Mi jesmo prijatelji, Dek. Ona je jedna od mojih omiljenih osoba."
„Umem da prepoznam upozorenje kad ga čujem. Ti želiš sve devojke, Remi?"
„Samo sam razmišljao da ne bih voleo da vidim moja dva prijatelja kako povređuju jedan drugog. Vas dvoje,
dečko, imate dosta prtljaga."
„Ja znam kako da smestim svoj."
„Možda. Bog zna da je ona naporno radila da svoj prtljag drži zaključanim u potkrovlju. Njena majka..."
Prekinuo je kada je Efi zavrištala.
Pivo se prosulo po podu kad je Remi skočio i šutnuo flašu. Jurio je kroz kuhinju korak ispred Deklana i
uzvikivao Efino ime.
„Gore." Deklan skrenu levo i pohita kuhinjskim stepenicama. „Ona je gore."
„Remi! Remi, dođi brzo."
Sedela je na podu, obgrlivši se rukama, i bacila se na Remija istog trenutka kada je čučnuo pored nje. „Du­šo,
šta se dogodilo? Jesi li povređena?"
„Ne. Ne. Videla sam...." Zarila je lice u njegovo ra­me. „Unutra. Na onom krevetu tamo."
Deklan pogleda kroz otvorena vrata. Jedini krevet u sobi bio je onaj koji je video u mislima. Polako je širom
otvorio vrata. Mogao je da vidi prašinu na podu, i u njoj samo Efine tragove koje je ostavila kada je ušla
unutra. Sunce je prosijavalo kroz prozore samo na drvo i izbledele tapete.
„Sta si videla, Efi?", upita je Deklan.
„Na krevetu. Ženu njeno lice. Bila je mrtva."
„Dušo." Remi pogleda po sobi i pomilova Efi po kosi. „Unutra nema ničega. Pogledaj sada. Tamo nema
ničega."
„Ali ja sam videla..."
„Kaži mi šta si videla." Deklan kleknu pored nje. „Sta si tamo videla?"
„Videla sam..." Drhtala je, a onda čvrsto stisnula usne. „Pomozi mi da ustanem, Remi."
Iako joj je lice bilo bledo kao kreč, uspravila se i koraknula ka vratima.
„Efi, dušo, ti se treseš. Hajdemo dole."
„Ne. Ne, čekaj." Oči su joj bile širom otvorene, a srce nastavilo divlje da lupa dok je gledala po sobi. „Ni­sam
mogla ništa da vidim. To je prazna soba. Samo pra­zna soba. Mora da mi se pričinilo..."
„Krevet s baldahinom? Plave draperije? Komoda s fiokama i ormar s ogledalom. Ženski stočić i plava so-fa.
Držači za gasne svetiljke, svece na kaminu i uramlje­na slika."
„Kako znaš šta sam videla."
„Zato što sam i ja to video. Prvog dana kad sam došao ovde. Osetio sam miris ljiljana."
„Belih ljiljana u visokoj vazi", nastavi Efi, i suza joj krenu niz obraze. „Učinilo mi se čudnim i nekako slat­kim
što imaš cveće unutra. A zatim sam se upitala: pa, ako je ovako lepo sredio ovu sobu, zašto je nije
pomenuo? I ušla sam unutra i ugledala je na krevetu. Žao mi je. Stvarno mi treba malo vazduha."
Bez reči, Remi je podiže s poda.
„Moj heroj", promrmljala je dok ju je nosio niz ste­penice.
„Đavolski si me uplašila, chere. Deklane, donesi mojoj devojci malo vode."
Deklan je i dalje zurio u sobu. A onda je pošao za njima.
Sipao je vodu u čašu i odneo je na terasu gde je Efi sedela u Remije'vom krilu.
„Sta sada misliš o duhovima?"
Uzela je vodu, pila u malim gutljajima i gledala Deklana preko ivice čaše. „Učinilo mi se."
„Beli ogrtač preko sofe. Komplet srebrnih četki, neka vrsta zlatnog i emajliranog broša.
„Broša sa satom", rekla je tiho. Uzdahnula je stre­savši se. „Ne mogu to da objasnim."
„Možeš li mi nešto reći o ženi?"
„Lice joj je bilo svo u modricama i krvavo. O, Remi."
„Ššš, sada." Gladio ju je po kosi, prigrlio bliže. „Ne moraš o tome da misliš. Pusti je, Deklane."
„Ne, u redu je." Efi je disala sporo i prislonila gla­vu na Remijevo rame. Oči su joj se srele s Deklanovim. „To
je tako čudno, tako strašno i čudno. Mislim da je bila mlada, ali je to teško reći. Tamna kosa, bujna tamna,
kovrdžava kosa. Njena odeća spavaćica bila je pocepana. Imala je užasne modrice na vratu kao... Bože, kao
da je zadavljena. Znala sam da je mrtva. Vrištala sam i te­turala se unazad. Noge su me jednostavno izdale."
„Moram da otkrijem ko je ona", reče Deklan. „Mo­ra da postoji način da saznam. Član porodice, sluškinja,
gost. Ako je jedna mlada žena tako nasilno umrla ovde, mora da o tome postoji neki zapis."
„Mogla bih malo da istražim tu stvar." Efi spusti čašu i osmehnu se. „Na kraju krajeva, to mi je posao."
„Da je bilo nekog ubistva, pričalo bi se o tome svih ovih godina." Remi zavrte glavom. „Nikad nisam čuo za
to. Dušo, odvešću te kući."
„Dopustiću ti to." Efi dodirnu Deklanovu ruku. „Hajde s nama. Nisam sigurna da treba da ostaneš ovde."
„Moram da ostanem. Želim da ostanem."
Morao je da ostane, pomislio je kad je ostao sam i zvuk njegovog električnog čekića počeo da odjekuje
tr­pezarijom. On nije samo renovirao kuću, on ju je prisva­jao. I, ako je ubijena devojka bila deo nje, onda je
bila i deo njega.
Želeo je da zna njeno ime, njenu priču. Odakle je? Zašto je umrla? Možda mu je bilo suđeno da dođe ovde, i
otkrije te stvari.
Ukoliko su te slike, ta osećanja, oterali druge odavde, njega su samo još više zatvarali unutra.
Mogao je da živi s duhovima, pomisli Deklan do­dirujući rukom stranu svog prvog završenog ormarića. Ali se
neće smiriti dok ih ne upozna.
Ipak, kada je konačno završio s radom i otišao na spavanje, ostavio je svetla uključena.
Sledećih nekoliko dana bio je previše zauzet da misli na duhove ili hodanje u snu, pa i na one noćne izlaske
koje je obećao sebi. Električar i vodoinstalater i njihovi po­moćnici imali su pune ruke posla. U kući je bilo
previše buke i ljudi da bi bilo duhova.
Frenk i Frenki, slični kao i njihova imena, snažnih ramena i kose boje blata, vukli su se po njegovom vrtu,
galamili u znak odobravanja ili gađenja, nije mogao da razazna. Mala Frenki je izgleda bila mozak operacije, i
posle jednog sata razgledanja, dala je Deklanu ponudu za raščišćavanje šiblja i korova. Iako se upitao, kad je
čuo cifru, da možda ne nameravaju da odu u penziju posle toga, Deklan je verovao Remiju i pristao.
Došli, su naoružani lopatama, sekirama i kilometar dugačkim makazama. Iz trpezarije u kojoj je radio na
or­marićima, Deklan je mogao da čuje lenjo spuštanje i po­dizanje njihovih glasova, povremene tupe udarce
i zvuke pada i treska.
Kad je pogledao napolje, primetio je da nered po-lako nestaje.
Majstor za gipsane radove koji je došao po prepo­ruci gospođice Odete bio je mršav crnac po imenu Tibald, i
njegov čukundeda je, tako je Deklanu rečeno, ne­kada radio na poljima za Maneove.
Dok su išli kroz kuću Tibald je stalno nešto piska­rao u maloj sveščići sa 'ušima' na stranicama. Kad su ušli u
balsku dvoranu, Tibald setno pogleda tavanicu.
„Uvek mislim da imam u glavi sliku koja u stvari ne postoji", reče. „Mislim da mi nikada neće dosaditi da
gledam ovakav rad."
„Bili ste ovde ranije."
„Jesam. Rudikerovi su mi ponudili posao. Ljudi od kojih ste kupili vilu. Imali su velike, lepe ideje, ti
Ru-dikerovi. Ali ih uglavnom nisu realizovali. Hteli su da unajme nekog iz Savane. Tako sam čuo."
„Zašto?"
Tibald nastavi da se smeši ka tavanici. „Imali su te lepe, velike ideje, i smatrali su da ljudi odavde ne mogu da
ih ostvare. Čini mi se da su mislili da će sjaj biti veći ako potroše više novca. Ako razumete šta hoću da
ka­žem."
„Da, razumem. Ja mislim da će se ljudi odavde vi­še truditi da urade dobar posao. Možete li da popravite i
ponovite ovakav rad?"
„Završio sam gipsane radove u Kući žetve dole na Rečnom putu. Imam slike u džipu, kao preporuku. Mo­žda
biste hteli da ih vidite, možda da odete tamo i po­gledate ih. U Kući se sada održavaju lepe manifestacije i
otvorena je za posetioce. Radio sam nešto i u Nju Orleansu i Baton Ružu. Mogu da vam dam imena."
„Da pogledamo slike."
Jedan pogled na slike pre i posle rada na raznim uglovima, zidovima, medaljonima, pokazao je Deklanu da je
ovaj čovek umetnik. Forme radi zatražio je ponu­du, i pošto je obećao da će mu je dati do kraja nedelje,
Tibald mu pruži ruku.
„Priznajem, voleo bih da radim na toj balskoj dvo­rani." Tibald pogleda ka kući. „Da li nešto radite na
tre­ćem spratu?"
„To ću na kraju."
„Možda biste želeli da razgovarate s mojom se­strom, Lusi. Ona čisti kuće."
„Ima još dosta do čišćenja."
Tibald se nasmeja, izvadi pakovanje žvakaćih gu­ma. „Ne, gospodine, ne mislim na tu vrstu čišćenja."
Po­nudio je Deklanu žvaku pre nego što je sam uzeo, presavio napola i ubacio u usta. „Mislim na čišćenje od
duho­va. Imate neke nezgodne duhove ovde." Žvakao je za­mišljeno. „Posebno na trećem spratu."
„Kako znate?"
„Osećam kako mi dišu za vratom. A vi ne? Kada
su Rudikerovi radili na tom mestu, izgubili su dva radnika. Samo su se okrenuli i izašli. Nikad se nisu vratili.
Možda je to jedan od razloga što su Rudikerovi tražili
radnike dalje od ovog mesta." ?
Tibald slegnu ramenima. „Možda zato nisu nika­da dovršili te svoje velike, lepe ideje."
„Znate li šta se dogodilo na trećem spratu?"
„Ne. Niti znam ikoga ko zna. Samo znam nekoliko ljudi koji se tamo ne bi popeli, ma koliko da im platite.
Ako vam trebaju gipsani radovi na trećem spratu, prvo zovite moju sestru Lusi."
Okrenuli su se na zvuk kola koja su se približava­la. „To su kola gospođice Line, i gospođica Odeta je s njom."
Tibaldovo lice se razvuklo u osmeh kad je pra-stari MG stao pored njegovog džipa.
„Dobar dan, dame." Tibald ode ka strani suvozača da otvori vrata Odeti. „Kako ste?",,
„Dobro, Tibalde. Kako je tvoja porodica?"
„Nemam na šta da se žalim."
Lina izađe kad joj je Deklan otvorio vrata. Nosila je tesne, iznošene farmerke i tirkiznu košulju. „Moja baka je
smatrala da je vreme da dođe u posetu." Pogledala je put, primetila nekoliko pikapova. „Sta si to uradio,
cher? Unajmio si celu vojsku?"
„Samo bataljon." Mirisala je na jasmin, pomisli. Mirisala je na noć. Morao je da pripazi na svoje ponaša­nje ili
da proguta žvaku. „Mogu li da ti pokažem?"
„Mmm. Moraćemo to da uradimo. Tibalde, po­zdravi Mejzi."
„Hoću. Moram da idem. Doneću vam ponudu, go­spodine Ficdžerald."
„Deklan. Očekujem je. Gospođice Odeta." Deklan je uze za ruku kad se Tibald popeo u svoj džip. Imala je na
sebi pamučnu haljinu boje zrele bundeve i tamnozeleni džemper. Boja čarapa joj je bila u tonu s njim.
Mirisala je na lavandu i zveckala svojim lancima i narukvicama. Opuštalo ga je sve u vezi s njom.
„Dobro­došli u vilu Maneovih. Onakvu kakva jeste."
Odeta namignu Lini kad ju je Deklan poljubio u ruku. „Pogledaćemo kuću kad završimo s ovim ovde. Čula
sam da si zaposlio Velikog Frenka i Malu Frenki", reče, klimnuvši glavom prema njihovom pikapu. „Jesu li
dobri?"
„Čini se da rade. Iako ne znam kako." Zakačio je palčeve za kaiš i pogledao u okrpljeni prednji vrt. „Ni­kad ih
ne vidim da nešto rade, ali dok trepnem, nekoli­ko kamiona šiblja je nestalo. Hoćete li da prošetamo malo?"
„Rado. Lina, dušo, donesi one magijske flaše iz gepeka. Za početak ćemo ih zakačiti na ove hrastove."
„Magijske flaše?"
„Drže zle duhove podalje od kuće." Lina poče da vadi iz gepeka flaše dopola napunjene vodom.
„Treba li da budem zabrinut zbog zlih duhova?", upita Deklan.
„Gram prevencije." Odeta uze dve flaše i krenu prema drveću.
„Magijske flaše", reče Deklan i uze jednu. Video ih je kako vise ispred Odetine kuće. „Na kom principu
rade?"
„Stari vudu trik", reče mu Lina. „Zvuk koji proiz­vode plaši i tera zle duhove."
U želji da proba, on udari jednu o drugu. Zvučalo je dovoljno prijatno, pomisli, i ne naročito zastrašujuće.
„Da li veruješ u vudu?"
„Verujem u gram prevencije." Mala i lepih oblina, otišla je da se pridruži svojoj baki.
Vudu ili stare staklene flaše, sviđalo mu se kako vise tamo na njegovom drveću. I sviđao mu se zvuk ko­ji su
pravile.
Trebalo im je skoro jedan sat da obiđu kuću, jer su morali da popričaju sa pejzažistima o njihovim
porodi-cama, o vremenu, vrtu.
Kad ih je konačno uveo u kuhinju, Odeta je stavila stisnute šake na kukove i klimnula glavom. „To je dobra
boja, kao lepo pečena korica na hlebu. Većina muškara­ca ne zna ni za jednu drugu boju osim bele. Tek sada
ova lepa borovina na podu dolazi do izražaja."
„Trebalo bi da ormarići budu gotovi sledeće nede­lje." Pokazao je prema trpezariji. ,,I oni su od borovine. Sa
staklenim frontovima."
Napućenih usana, Odeta je ušla unutra, prešla ru­kom preko ormarića. „Dobar posao, Deklane. Talentovan
si."
„Hvala."
,,I ovo te čini srećnim."
„Sasvim sigurno. Želite li da vidite salon? Imam sto tamo. Mogli bismo tamo da popijemo čaj." Podigao je
pogled kad je nešto teško tresnulo o pod na gornjem spratu. „Izvinite zbog buke."
„Rad je retko kada tiha aktivnost. Lina i ja ćemo samo prošetati okolo, ako nemaš ništa protiv. Pronaći ćemo
salon."
„Ne možete ga promašiti. To je jedina soba sa sto­lom."
„On je veoma fini mladić", prokomentarisala je Odeta kad su izašle iz trpezarije.
„Jeste"
„I zgodan."
„Veoma."
„Bacio je oko na tebe, chere." Lina se nasmeja. „Jeste." „Sta ćeš da uradiš s tim?"
„Još uvek razmišljam. Gospode, kakvo mesto." Li­na dotače prstima zid. „Vrata toliko široka da mogu ko­la
da prođu. Dođe ti da plačeš kad vidiš kako je sve na­pušteno."
„Napušteno? Ne znam. Meni izgleda kao da samo čeka. Zar to ne liči na muškarca", reče kad su ušli u sa­lon.
„Živi s jednim stolom i dve stolice. Kladim se da ni­je napravio sebi pristojan obrok otkad je ovde."
Lina podiže obrvu. „Bako, nećeš me naterati da se toliko sažalim na njega da mu spremim večeru."
Raspo­ložena, Lina ode do prozora. „Lep je pogled odavde. Za­misli kako je bilo stajati ovde kada je kuća bila
u punom sjaju. Konji koji dolaze kroz aleju, ona stara smešna kola koja brundaju putem."
„Ponovo će biti lepo. Ali ovom mestu je potrebna žena kao i onom momku tamo."
Lina se poigravala ključićem koji je visio oko nje­nog vrata. „Rekoh da još razmišljam. Ovde je hladno",
dodade. „Ovom mestu je potrebna vatra."
„Naložiću vatru", reče Deklan ulazeći s bokalom vrućeg čaja i plastičnim čašama.
LI dobar čas, pomisli Deklan. Ne računajući Remija i Efi, njegovo prvo pravo društvo.
Voleo je što su tu, prijalo mu je prisustvo žena u sa­lonu dok je vatra veselo pucketala a sunce kasnog
popodneva se upinjalo da prođe kroz prašinu na prozorima.
„Doći ću opet", reče mu Odeta, „da vidim tvoju kuhinju kad je završiš".
„Nadam da ćete često dolaziti. Biće mi drago da vam pokažem ostatak kuće."
„Idi i pokaži Lini. Ja, ja ću polako odšetati do kuće."
„Odvešću te, bako."
„Ne, ti ostani malo." Rekla je to opušteno, ali joj se u pogledu videla prepredenost. „Želim da prošetam, i
ta­man ću stići na vreme da malo odspavam." Kad je ustala, i Deklan ustade i pruži joj ruku. Ona se nasmeši.
„Imaš prilično lepe manire. Dođi i poseti me kad god nisi zau­zet. Napraviću ti malo sauce patate paprikaš
pre nego što postaneš tako mršav da ti odeća padne s kostiju."
„Priključio sam telefon." Deklan izvadi iz džepa parče papira, pronađe olovku u džepu košulje i zapisa broj.
„Ukoliko vam bilo šta zatreba, samo me nazovite."
„Da, zaista, to je veoma dobro." Podigla je obraz, tražeći poljubac. Kada ju je ispratio do vrata, rukom mu je
pokazala da se ponovo sagne. „Nemam ništa protiv što ti se Lina sviđa. Ti ćeš je paziti, većina neće."
„Da li je to način da mi kažete da nemam šanse kod vas, gospođice Odeta?"
Nasmejala se i potapšala ga po obrazu. „O, da sam trideset godina mlađa, ona bi imala jaku konkurenciju. Idi
sada, i pokaži joj kuću."
Gledao je kako zamiče za drvećem na kojem su se klatile magijske flaše.
„Sviđa ti se moja baka", reče mu Lina s vrata salona.
„Zaljubljen sam do ušiju. Ona je divna. Slušaj, ima dosta da pešači do kuće. Trebalo bi..."
„Ako želi da šeta, ona će da šeta. Ne možeš je spre­či ti ako nešto želi da uradi." Otišla je do ulaznih vrata i
stala pored njega. „Pogledaj, Rufus je došao da je otprati kući. Kunem se da taj pas ima radar kad je ona u
pitanju."
„Nadao sam se da će se pojaviti." Okrenu se Lini. „I dovesti te. Ove nedelje sam dva puta hteo da dođem do
tebe, i na kraju sam se ubedio da to ne činim."
„Zašto?"
„Postoji upornost, a postoji i ponos." Omotao je pramen njene kose oko svog prsta. „Zaključio sam da ako
mogu da se uzdržim dok ti ne dođeš ovamo, onda nećeš želeti da zauzmeš odbojan stav."
„Ako želim da neki muškarac ode, onda mu ka­žem da ode."
„Da li muškarci uvek rade kako im kažeš?"
Usne su joj se izvile u mačji osmeh i on požele da lizne taj mali crni mladež. „Uglavnom. Hoćeš li mi po­kazati
ovu tvoju veliku kuću, cher?"
„Da." Podigao joj je rukom bradu i poljubio je. „Na­ravno. Usput." Uzeo ju je za ruku i poveo je ka
stepenica-ma. „Imam dozvolu gospođice Odete da te zavedem."
„Mislim da ti za to treba moja dozvola, a ne njena."
„Nameravam da te potpuno šarmiram, tako da će­mo to preskočiti. Fantastične stepenice, zar ne?"
„Da." Prešla je duž ograde prstom sa crveno nalakiranim noktom. „Tvoja kuća je grandiozna, Deklane. I,
prema onome što vidim, mogu da zaključim da ti uop­šte nisi imućan advokat."
„Bivši advokat. Ne razumem te."
„Imaš dovoljno da ovo mesto vratiš u red, da ga zadržiš da li nameravaš da ga zadržiš?"
„Da, nameravam."
„Onda nisi imućan. Malo više od toga. Ti si bogat. Je li tako?"
„Pa, novac nije problem. I njime ne možeš kupiti sreću."
Stala je na odmorištu i nasmejala se. „0, cher, mi­sliš, samo ne znaš gde da je kupiš".
„Možeš da mi pomogneš u toj kupovini kad god poželiš."
„Možda." Pogledala je preko ograde prema veli­kom foajeu. „Na kraju će ti trebati nameštaj. Znam ne­koliko
dobrih mesta."
„Imaš nekog rođaka?"
„Jednog ili dva." Podigla je obrve kad je čula buku i psovke na kraju dugačkog hodnika.
„Vodoinstalater", objasni Deklan. „Radi na glav­nom kupatilu. Bilo je... pa, bila je to jedna rugoba boje
avokada. Ukoliko znaš nekoga ko želi zaista ružne sanitarije, javi mi."
Hteo je da je odvrati od sobe za koju je mislio da ima duhove. Ali je ona okrenula kvaku, i otvorila vrata.
Deklan oseti kako zadržava dah kad je ušla unutra.
„Ovde je hladno." Obgrlila se rukama, ali nije mo­gla da zaustavi drhtavicu. „Sačuvaj ove tapete. Lep dezen.
Ljubičice i ružini pupoljci."
Bila je na pola puta ka vratima terase kad je stala, drhteći sve jače. Osetila je neku tugu. „Ovo je tužna so­ba,
zar ne? Treba joj svetlost. I život."
„Tu ima neki duh. Neka žena. Mislim da je ovde ubijena."
„Stvarno?" Okrenula se k njemu. Lice joj je bilo bledo, pogled intenzivan. „Ne osećam... nasilje. Samo tugu.
Prazninu i tugu."
Glas joj je otežao. Bez razmišljanja je ušao unutra i prišao joj. „Jesi li dobro?"
„Samo mi je hladno."
Kad je počeo da joj trlja ruke, osetio je šok.
Pokušavajući da se nasmeje, koraknula je unazad. „Mislim da baka pod zavođenjem nije to podrazumevala,
cher."
„To je zbog ove sobe. Ima nešto čudno u ovoj sobi."
„Duhovi me ne brinu. Ni tebe ne treba da brinu. Oni ne mogu da te povrede." Ali je krenula ka vratima,
odupirući se želji da jurne niz stepenice.
Tumarala je kroz ostale spavaće sobe, ali nigde ni­je osetila takvu tugu, strah, takvu tešku usamljenost kao
one koji su je isterali iz prve.
Nasmešila se na vratima Deklanove sobe. „Pa, ov­de nije tako loše. Imaš ukusa, cher." Zavirila je u kupati­lo
u kome su radnici tandrkali alatom i psovali. „Sto ne mogu da kažem za onoga ko je radio ovo kupatilo. Jesi li
to ti, Tripado? Da li tvoja mama zna da toliko psuješ?"
Naslonila se na ragastov, provela nekoliko minuta ćaskajući sa vodoinstalaterima. Deklan je samo mogao da
stoji iza nje i da je gleda.
Patetično, reče sam sebi. Ovaj njegov novoizgrađeni pokorni stav jednog šteneta.
A kad ga je pogledala preko ramena, osetio je udar sve do tabana.
„Da ti pokažem balsku dvoranu. Biće fenomenalna."
„Naravno, volela bih da je vidim." Pokazala je ru­kom prema stepenicama. „Sta ima gore?"
„Još neke prazne sobe. Skladište, prostorije za po­slugu."
„Hajde da pogledamo."
„Nije ništa naročito." Uhvatio ju je za ruku, ali je ona već počela da se penje.
„Može li se ovuda doći do vidikovca?", upita ga. „Ponekad sam ga gledala i zamišljala da stojim na nje­mu."
„Lakše je iz nemoj!"
Oštra naredba joj je zaustavila ruku na potamneloj mesinganoj kvači na vratima dečije sobe. „Sta nije u
re­du? Držiš ovde neku ženu u lancima? Ovde si zaključao sve svoje tajne, cher?"
„Ne, samo..." Osetio je kako panika u njemu raste, kako mu grlo gori. „Ima nešto loše u toj sobi."
„Nešto je loše u većini soba", uzvratila je, i otvori­la vrata.
Bio je u pravu. Odmah je doživela onaj isti vibrirajući osećaj tuge i gubitka i usamljenosti. Videla jc zidove i
pod i prozore, prašinu i nemar. I osetila kako joj se srce kida.
Hladnoća se uvukla unutra kad je htela da progo­vori. Osetila je kako udara po njenoj koži kao nečiji dah,
kako prolazi kroz njenu kosu kao nečiji prsti.
,,U sredini", reče, iako nije bila sigurna šta misli, ili kako zna. „Možeš li da osetiš? Možeš li?"
Zaljuljao se na vratima. Zgrčio se, stisnuo prstima ragastov. Osetio je nerazuman strah koji se zabadao u
njegove kosti kao nož. To je njegova kuća, ljutito se podsetio. Njegova prokleta kuća. Napravio je jedan
korak unutra, a onda još jedan.
Soba se okretala. Čuo je vrisak, video Linino lice, njen strah. Učinilo mu se da joj se usta pomeraju, da
iz-govaraju njegovo ime. A onda mu se vid zamutio, i vi-deo je samo bele obrise koji su plesali kroz izmaglicu.
„Deklane. Dobro je, cher. Dobro je, dragi."
Neko ga je milovao po kosi, licu. Osetio je dodir usana na svojim. Otvorio je oči ali i dalje ništa nije video.
Samo ih je ponovo zatvorio.
„Ne, nemoj." Drhtavim prstima je pljeskala njego­ve obraze. Pobledeo je, zakovrnuo očima i stropoštao se
kao drvo pod sekirom. „Otvori oči."
„Šta se, do đavola, dogodilo?"
„Onesvestio si se."
Oči su mu bile otvorene i gledale njeno lice. Poni­ženje je ratovalo s mučninom. „Izvini, muškarci se ne
onesvešćuju. Mi, povremeno, izgubimo svest. Ali, mi se ne onesvešćujemo."
Uzdrhtala je od olakšanja. Možda je malo udario glavu, pomisli, ali je došao sebi. „Izvini. Izgubio si svest.
Udario si tako jako o pod da ti je glava skoro odskočila." Ponovo se nagnula, prešla usnama po ogrebotini na
nje­govom čelu. „Imaćeš masnicu, dušo. Nisam mogla da te uhvatim. A i da jesam, oboje bi nas oborio."
Uspela je da ga okrene na stranu, i sada je prstima dodirivala njegove blede obraze. „Često gubiš svest?"
„Obično moram prvo da se napijem, što nisam ra­dio još od koledža. Slušaj, znam da rizikujem da se dva
puta ponizim u roku od nekoliko minuta, ali ja zaista moram odmah da izađem iz ove sobe."
„Dobro. Dobro. Možeš li da ustaneš? Mislim da ne mogu da te podignem, cher. Ti si prilično velik momak."
„Mogu." Podigao se na kolena, pokušao da dođe do daha, ali mu je grlo ponovo bilo začepljeno. Činilo mu se
kao da je kamion sa poluprikolicom parkiran na njegovim grudima, i da mu se srce spotiče u pokušaju da
pronađe otkucaje. Ustao je teturajući se.
Lina ga je zagrlila oko struka, preuzevši teret nje­gove težine koliko je mogla. „Jedan korak, dva koraka. Sići
ćemo dole da možeš da legneš".
,,U redu je. Biće mi dobro." Zvonilo mu je u ušima. Onog trena kad je izašao iz sobe, krenuo je ka
stepenica­ma, a onda samo seo i stavio glavu među kolena. „Isuse."
„Hajde, dušo." Milovala ga je po kosi.
„Zatvori ta vrata, hoćeš li? Samo ih zatvori."
Požurila je, zalupila ih. „Prvo povrati disanje, a onda ćemo sići dole i staviti te u krevet."
„Želeo sam da čujem da to kažeš još kad sam te pr­vi put video."
Grč u njenom stomaku je malo popustio. „Bolje ti je, zar ne?"
„Bolje." Mogao je opet da diše, i mučnina je posta­jala sve slabija. „Moraću nekoga da prebijem, ili da
ubi­jem nekog sisara, da ponovo steknem svoju muškost."
„Da ti vidim lice." Nagnula mu je glavu unazad, i pogledala ga. „Još uvek si bled, ali proći će. Kladim se da je
baka u pravu. Ti ne jedeš. Šta si danas jeo, cher?"
„Žitarice. Doručak šampiona." Smogao je snage da se slabo osmehne. „Izgleda da nije bilo dovoljno."
„Napraviću ti sendvič."
„Stvarno?" Osetio je čisto zadovoljstvo od same pomisli na to. „Skuvaćeš mi nešto za jelo?" „Sendvič nije
kuvanje." ,,U mom svetu jeste. Lina, ta soba..."
„Razgovaraćemo o tome kad staviš nešto u sto­mak."
Izbor je bio slab. Kad je zavirila u polovni frižider koji je trenutno ukrašavao trpezariju, Lina uputi Dekla­nu
jedan dug, sažaljiv pogled. „Koliko imaš godina? Dvanaest?"
„Ja sam momak." Odgovori, slegnuvši ramenima. „Prehrambene navike jednog momka nikada ne stare.
Imam puter od kikirikija za taj džem." Osvrnuo se po sobi. „Tu je negde."
Bilo je tu i jedno usamljeno parče šunke, dva jajeta, neki anemični sir i pola kese gotove salate. „Izgleda da
ću ti na kraju i kuvati. Gde je štednjak?"
„Upravo tu." Potapšao je vrh mikrotalasne.
„Pa, iskoristićemo to što imamo. Cinija? Nož? Vi­ljuška?"
„A...", preturao je po kutiji sa stvarima za kuhinju i izvadio komplet od plastike.
„Dušo, to je upravo tužno. Sedi, i Lina će se pobri-nuti za tebe. Samo ovog puta", dodala je.
Seo je na nogare testere i posmatrao je kako razbi­ja jaja, secka šunku, sir, i dodaje malo salate iz kese.
„Imaš nekih biljaka, cher? Začine?"
„Imam so i biber. To se važi", promumlao je kad je uzdahnula. „Istraživači su otkrili čitave kontinente zbog
soli."
„Odrastao si uz kuvaricu, zar ne?" „Da. Pa?"
„Sta si radio kad si počeo sam da živiš?"
„Izlazio u restorane, naručivao hranu i koristio mikrotalasnu. S tim stvarima nijedan muškarac ne mora da
gladuje."
Stavila je činiju u mikrotalasnu rernu, navila sat, i onda se okrenula k njemu. „Ako nameravaš ovde da ži­viš,
bilo bi najbolje da zaposliš neku kuvaricu."
„Kaži svoju cenu."
„Ti si smešan čovek, Deklane." Boja na licu mu se povratila, pogled razbistrio. Grč koji je osetila u stoma­ku
kad se Deklan onesvestio, sada je popustio. „Kako to da nemaš devojku?"
„Imao sam je, ali se ispostavilo da je nisam stvarno želeo."
„Zaista?" Otvorila je rernu kad je čula zvuk sata, promešala smešu sa jajima, a onda opet navila sat. „Sta se
dogodilo?"
„Remi ti nije rekao?"
„Remi mi ne govori sve."
„Bio sam veren. Raskinuo sam veridbu tri nedelje pre venčanja, što me ne čini, znaš, džentlmenom. Mnogi
ljudi u Bostonu još uvek proklinju moje ime."
Pokušao je da to predstavi šaljivo, pomislila je, ali se videlo da ga to još uvek muči. „Zato si otišao?"
„Ne, zato sam shvatio da mogu da odem."
„Nisi je voleo."
„Ne. Nisam je voleo."
„To kažeš tužno." Izvadila je činiju, stavila u nju novu plastičnu viljušku, a onda mu je pružila. Oči su mu opet
bile olujne, primetila je. Od žaljenja. „Ona te voli?"
„Ne. Izgledali smo dobro zajedno. Navikli se jed­no na drugo. Mislila je da želimo iste stvari." „Ali, niste."
„Nikad nismo. I što sam bio bliži Danu D, to sam više video svoj život kako se samo... sužava, dok ne bu­dem
stisnut u neki sićušni žljeb. Bez prostora, bez vazduha. Bez svetla. Shvatio sam da sam prema venčanju sa
Džesikom osećao isto što i prema korporativnom pra­vu, a pošto bi to trajalo do kraja mog života, mogao
sam da biram da li da skočim s mosta ili da izađem iz žljeba dok još mogu."
Sklonila je kosu sa čela. „Bilo je hrabrije izaći nego skočiti."
„Možda. Ovo je dobro", reče uzevši još omleta. „Zašto ti nemaš nikoga?"
Nakrivila je glavu. „Ko kaže da nemam?"
Uhvatio ju je za ruku pre nego što je mogla da se odmakne. „Moram da znam ako imaš".
Pogledala je njegovu ruku, a onda ponovo njegovo lice. „Zašto?"
„Zato što ne mogu da prestanem da mislim na te­be. Ne mogu da te izbacim iz glave, iz svoje kože. Zato što
mi srce zalupa kad god te vidim."
„I u tome si dobar. Da kažeš stvari koje mogu da uzbude ženu." Da je samo to u pitanju, da se samo
uz­budila, mogla je da malo popusti grč između svojih du­gih nogu i zadovolji ih oboje. Ali ovo nije bio
jednosta­van muškarac, pomislila je.
Ne bi bilo tako jednostavno biti s njim.
„Pojedi taj omlet", reče mu i izvuče ruku iz njego­ve. „Zašto počinješ s kuhinjom kad jedeš puter od kiki­rikija
i nemaš nijedan jedini tanjir?"
„Imam sudove, ali ne onakve kakve ti pereš. Kuhi­nja je srce kuće. Kuća u kojoj sam odrastao velika, sta­ra,
lepa kuća s velikim, lepim sobama. Imali smo kuvaricu, ali smo se uvek okupljali u kuhinji kada smo imali
neku krizu ili proslavu, ili želeli o nečemu da razgovara­mo. Verovatno to želim i ovde."
„To je lepo." Naslonila se na ormarić i pogledala ga. „Želiš li seks sa mnom, cher?"
Puls mu je ševrdao, ali je hitro skočio sa nogara testere. „Naravno. Sačekaj samo da izbacim
vodoinstalate­ra." Svidelo mu se kako se smeje. „Oh, nisi mislila baš ovog časa. To je bilo, šta, kao neki test
sa tačnim i pogre­šnim odgovorima. Daj da proverim." Stavio je prste na ručni zglob. „Da, još sam živ, znači
da je odgovor tačan."
Ona zavrte glavom, uze praznu činiju i baci je u kutiju koju je koristio za otpatke. „Ti si interesantan čo­vek,
Deklane. I sviđaš mi se."
,,Uhoh. Čekaj malo." Osvrnuo se oko sebe, uzeo šrafciger sa jedne daske. „Evo", reče i pruži joj ga.
„Čemu ovo služi?"
„Da ga zabodeš u moje srce ako mi budeš rekla da želiš da budemo samo prijatelji."
„Sigurna sam da se Džesika još udara u glavu što te je pustila da pobegneš. Ja zaista želim da budemo
pri­jatelji." Okrenula je šrafciger u ruci, a onda ga spustila. „Ali ne znam da li želim da budemo samo
prijatelji. Mo-ram da razmislim o tome."
,,U redu." Uzeo je njene ruke i stavio ih preko svo­jih ramena. „Misli o tome."
Nije pokušala da se otrgne, već je podigla usne ka njegovim. Volela je ono lako klizanje sa toplog u vrelo,
fluidni ritam koji joj pruža muškarac koji ne žuri.
Razumela je želju. Muškarčevu. Svoju sopstvenu. I znala je da neke želje mogu biti zadovoljene samo u
br-zom, vrelom spajanju u tami.
S vremena na vreme, zadovoljila bi svoju želju upravo na takav način.
Ali, ovde je bilo nečeg više, neke čežnje. A ona mo­že izazvati bol kakav želja nikada nije mogla.
Ipak, nije mogla a da ne stavi ruke na njegovo lice i pusti da je poljubac odvuče u vrtlog.
U njoj, negde duboko, nešto je uzdahnulo.
„Anđelina."
Izgovorio je njeno ime, šapatom, promenivši ugao poljupca. Kad je poljubac postao dublji. Hiljadu
upozo-renja joj je odzvanjalo u glavi i svako je ignorisala. Pre-dala se ovom jednom lakomislenom trenutku,
vrelini, potrebi. Čežnji.
A onda se izvukla iz svega. „To je nešto o čemu tre­ba razmisliti, slažem se."
Pritisnula je rukom njegove grudi kad je hteo da je opet privuče sebi. „Smiri se, cher." Osmehnula mu se
sporo, pospano. „Dovoljno si me umorio za danas."
„Tek sam počeo."
„Verujem." Uzdahnula je, sklonila kosu unatrag. „Moram da idem. Radim večeras." „Doći ću. Otpratiću te
kući."
Njegov glas je bio smiren ali mu je u očima sevala oluja. Oluja, pomislila je, koja pruža đavolsko uzbuđe­nje
pre nego što ti se sruči na glavu. „Ne bih rekla."
„Lina. Želim da budem s tobom. Želim da provo­dim vreme s tobom."
„Želiš da provodiš vreme sa mnom? Izvedi me na sastanak."
„Sastanak?"
„Onaj kad dođeš po mene i izvedeš me na neku fi­nu večeru?" Lupkala je prstom po njegovim grudima.
„Posle na ples, onda me dopratiš do kuće i poljubiš za laku noć. Možeš li to da uradiš?"
„Kad želiš da dođem po tebe?"
Nasmešila se, odmahnula glavom. „Večeras radim. U ponedeljak uveče sam slobodna. U baru nema gužve
ponedeljkom uveče. Dođi po mene u osam."
„Ponedeljak. Osam."
Ponovo ju je uhvatio za ruke, i privukao k sebi. Sa­da nije bilo klizanja u vrelinu, već vratolomnog uranjanja u
nju.
O, da, pomislila je, oluja će joj prirediti prilično uz­buđenje.
„Samo kao podsetnik", reče joj.
Više kao upozorenje, pomislila je. Nije ni približno pitom kakvim se činio. „Neću zaboraviti. Vidimo se, cher."
„Lina. Nismo razgovarali o onome što se dogodilo na spratu."
"Razgovaraćemo", doviknula mu je i produžila.
Teško je disala kad je izašla iz kuće. S njim neće ta­ko lako izaći na kraj kao što je pretpostavljala. Lepi ma­niri
nisu bili samo fasada, bio je takav do srži. Kao ni vrelina, ni odlučnost.
To je bio spoj kome se divila i koji je poštovala.
Nije stvar u tome da ne može da izađe na kraj s njim, rekla je sebi ulazeći u kola. Kad su muškarci u pi­tanju,
to joj je jedna od najboljih osobina.
Ali ovaj čovek je bio komplikovaniji nego što je iz­gledao. I zanimljiviji nego ijedan do sada.
Znala je šta muškarci vide kad je gledaju. I to joj nije smetalo jer je u njoj bilo mnogo više od toga što oni
vide. Ili žele da vide.
Imala je pamet, i jaka leđa, i bila je spremna da ih iskoristi da dobije šta želi. Vodila je svoj život isto kao što
je vodila svoj bar. Sa osećajem za nijansu i čvrstim te­meljima reda ispod haosa.
Pogledala je vilu Maneovih u retrovizoru dok je odlazila. Brinulo ju je što je Deklan Ficdžerald mogao da
uzdrma te temelje kao niko do sada.
Brinulo ju je što možda neće biti lako da popuni pukotine kad on ode.
Uvek su odlazili. Ukoliko ona ne bi otišla prva.
Zaspao je misleći na Linu, ponesen u snove o njoj. Sna­žne, žive snove u kojima je ležala ispod njega,
pomerala se pod njim teškim, brzim trzajima kukova. Znojava ko­ža, kao tečno zlato. Tamne čokoladne oči, i
crvene, vla­žne usne.
Mogao je da čuje njeno disanje, njene uzdahe, ma­le gutljaje zadovoljstva. Mogao je da oseti njen miris, taj
sirenin ples jasmina od koga je u mislima video hareme i zabranjene senke.
Utonuo je dublje u san, bolno čeznući za njom.
I video je kako žuri niz hodnik, s rukama punim posteljine. Njena kosa, ta bujna prelepa kosa, bila je
ne­milosrdno skupljena pozadi, a to privlačno telo obučeno od vrata do članaka u široku haljinu sa malim,
izbledelim cvetovima.
Usne su joj bile bez šminke i čvrsto stisnute. A u snu, mogao je da čuje njene misli kao da su njegove.
Morala je da požuri, da skloni posteljinu. Gospođa Mane je već ustala i ne bi volela da vidi neku od sobari­ca
kako juri hodnicima. Ako ne bude brza, primetiće je.
Nije želela da je gospođa vidi. Sluge se zadržavaju duže na poslu ako su nevidljivi. Tako je rekla gospođica La
Ru, nadstojnica, a ona je uvek u pravu.
Morala je da radi. Njenoj porodici je bio potreban novac koji ona zarađuje i, o, ona je volela da radi u vili. To
je najlepša kuća koju je ikada videla. Bila je tako srećna i ponosna što može da se stara o nekom njenom
delu.
Koliko puta ju je gledala iz močvare? Divila joj se, čeznula da makar zaviri kroz prozore u svu tu lepotu
unutra.
A sada je bila unutra, na neki mali način odgovor­na za tu lepotu.
Volela je da polira drvo, da briše podove. Da uživa u sjaju stakla posle čišćenja.
Sanjao je da je izašla iz hodnika kroz jedna od taj­nih vrata na drugom spratu. Pogledom je obuhvatila sve
dok je žurila tapete, tepihe, drvo i staklo. Ušla je u gar­derobu, stavila posteljinu u ormar.
Ali, kad se okrenula ka vratima, nešto joj je privu­klo pažnju, i ona je na prstima krenula ka prozoru.
Video je, kao što je i ona videla, jahače kako se pri­bližavaju alejom između hrastova. Osetio je, kao i ona,
kako joj je srce jače zalupalo kad je ugledala mladića na sjajnom riđanu. Kosa mu je bila plava, i lepršala je
dok je galopirao. Prav kao vojnik u sedlu, sa sivim kaputom preko širokih ramena i sjajnim čizmama.
Ruku je prinela vratu, i pomislila, sasvim jasno: Evo, princ se vraća u svoj zamak.
Uzdahnula je, kao što to rade devojke kad se luc­kasto zaljube u nekoga. On se nasmešio, kao da se smeši
njoj, ali je ona znala da je krivac za radost na njego­vom licu bila kuća.
Srce joj je i dalje lupalo kad je požurila iz sobe, na­zad ka vratima za poslugu i u lavirint.
Mladi gospodar je došao kući, pomislila je. I zapi­tala se šta će se sledeće dogoditi.
jDeklan se probudio uz trzaj, u mraku, u hladnoći. Ose­tio je miris vlage i prašine i tvrdo drvo pod nogama.
„Sta, do đavola?" Ošamućen, s gnušanjem, ispru­žio je ruku i dodirnuo zid. Ustao je pridržavajući se za zid.
Išao je duž njega pipajući, čekajući da naiđe na ćošak, vrata. Brzo je shvatio da na zidu nema tapeta.
Ovog puta nije bio u sobi s duhovima. Bio je u jed-nom od prolaza za sluge, kao i devojka u njegovom snu.
Nekako je, pomisli, i hodao kao ona.
Nije mu se mnogo svidela pomisao da tumara po mraku dok ne pronađe izlaz, ali je i to bilo privlačnije nego
da tu provede sledećih nekoliko sati i da čeka da svane.
Išao je santimetar po santimetar. Kad je osetio vra­ta pod prstima, bio je mokar od znoja.
Izašao je, izgovorio molitvu zahvalnosti kad je udahnuo svežiji vazduh, video u slaboj svetlosti obris hodnika
na drugom spratu.
U kosi mu je bila paučina, a šake i stopala prljavi.
Ako se ovo nastavi, reče sam sebi, otići će kod ne­kog lekara i tražiti pilule za spavanje. U nadi da su noć­ne
avanture završene, otišao je da se umije, da ispere vo­dom upaljeno grlo. I da se zaključa u spavaćoj sobi.
Deklan uze naramak knjiga iz Efinih ruku, a onda je poljubi u obraz. „Nisi morala da pređeš ceo put da mi ih
doneseš. Došao bih ja po njih."
„Nije važno. Imala sam jedan otkazan sastanak, i malo slobodnog vremena. A činjenica je..." Disala je
po­lako i okrenula se oko sebe. „Morala sam da dokažem sebi da neću pobeći kad dođem ovde."
„Jesi li dobro?"
„Jesam." Uzdahnula je onako sporo, a onda brzo klimnula glavom. „Sve je u redu." A onda se namrštila kad
je ugledala senke oko njegovih očiju. „No, s druge strane, ti izgledaš iznureno."
„Ne spavam baš dobro." Ali, nije želeo da razgo­vara o snovima, o hodanju u snu. O zvucima koji su ga tako
često budili u gluvo doba noći. „Dođi u kuhinju da se malo pohvalim. Imam limunadu ne baš od pravih
limunova, ali je mokra i hladna."
„Dobro", rekla je vedrije, dodirnuvši mu ruku u znak prećutne saglasnosti. „Ne mogu da ostanem duže od
pola sata, ali imam neke informacije za tebe. Infor-macije i pretpostavke. Sta se ovde dešava?"
Pogledala je u salon. U papire razbacane po podu, otvorene knjige, gomilu boje i uzorke tekstila.
„Moj sledeći projekat. Mislio sam da počnem da radim sobu u kojoj će ljudi moći da sede kad je završim.
Kakve informacije?"
„O Maneovima. Činjenice su dovoljno jasne", reče kad su nastavili kroz kuću. „Henri Mane se oženio
Džozefinom Delakroa. Oboje potiču iz bogatih i uglednih kreolskih porodica. Henri je bio politički aktivan.
Priča se da se njegov otac prilično obogatio nabavkama za vreme Građanskog rata. Porodica je postala
vatreni pri­stalica republikanaca za vreme Rekonstrukcije, i postoje glasine da su koristili svoju moć i uticaj
da kupe glasove i političare. O, bože, Dek, pogledaj ovo!"
Ušla je kuhinju i gledala u donje ormariće koje je ugradio. „Pa, prelepi su."
Zakačio je palčeve za zadnje džepove i nasmešio se. „Zvučiš iznenađeno."
„Pa, i jesam, ali na vrlo pohvalan način. Remi je­dva može da ukuca ekser da okači sliku." Dodirnula je drvo,
otvorila i zatvorila vrata ormarića. „Zaista su lepi. Mora da si veoma ponosan."
„Prilično sam zadovoljan sam sobom. Momci za pultove su upravo otišli. Odlučio sam se za čvrstu rad­nu
ploču. Izgledaće kao da je od škriljaca. Naručio sam onaj ogromni 'subzero' frižider zašto, još uvek mi nije
jasno i štednjak, mašinu za sudove. Zatvoriću ih vrati­ma, tako da će se videti samo drvo."
Stavila je knjige na šperploču koju je stavio povrh gornjih ormarića. „Želiš limunadu?"
„Prijaće mi." Otišla je za njim u trpezariju. Završio je dva gornja ormarića, i počeo treći. „Biće odlični. Mora
da radiš dan i noć."
I mršaviš, pomislila je. Lice ti postaje usukano i su­morno.
„Bolje nego da hodam u snu." Bio je razdražljiv, i osetio kako ponovo gura ruke u džepove da bi ih umi­rio.
„Pričaj mi još, Efi."
„U redu." Potisnula je zabrinutost za njega i vrati­la se činjenicama. „Prvi vlasnici su izgubili veći deo svog
bogatstva u toku rata. Održali su se tako što su prodavali parcele zemlje ili ih iznajmljivali radnicima za deo
prinosa. Njihova politika bila je u opoziciji sa politi­kom Maneovih. Izbio je požar i uništio kuću do temelja.
Maneovi su kupili zemlju i sagradili ovu kuću. Imali su dva sina, blizance. Lusijana i Džulijana. Obojica su išli u
Talejni, gde je Lusijanu išlo veoma dobro, a Džulijan di­plomirao, moglo bi se reći, u piću i kockanju. Lusijan
je bio naslednik, određen da vodi porodični posao. Mane­ovi su potrošili veći deo novca, ali je Džozefini
ostalo prilično nasledstvo. Oba sina su umrla pre svog dvade­set trećeg rođendana."
Deklan joj pruži čašu. „Kako?"
„Tu imamo samo glasine i pretpostavke." Popila je gutljaj limunade. „Najverovatnije su ubili jedan drugog.
Niko ne zna zašto, porodične svađe su postale žestoke. Priča se da je po zapovesti svoje majke Lusijan otišao
u Nju Orleans da dovede brata iz nekog bordela koji je če­sto posećivao. Džulijan nije želeo da ode, svađali
su se, i jedan od njih po svoj prilici Džulijan izvukao je nož. Borili su se, pokušavali da uzmu nož jedan od
drugoga, i obojica bila ranjena. Džulijan je umro na licu mesta. Lu­sijan je živeo još nedelju dana, a onda je
nekako ustao iz kreveta, izašao napolje, i pao u jezerce, gde se udavio."
Jezerce, pomisli, prekriveno ljiljanima, iz kojeg se u zoru dizala izmaglica. „Mora da je to roditeljima teško
palo."
„Oca je izdalo srce par godina kasnije. Džozefina je živela nekoliko godina više od njega, ali joj je finansijska
sreća okrenula leđa. Imala je kuću, malo zemlje, ali je ostala bez novca. Opet, pretpostavlja se da je Džulijan
prokockao dobar deo, i da njegovi dugovi nikad nisu potpuno isplaćeni."
„Remi reče da su imali unuku. Lusijanovu ili Džulijanovu kćerku?"
,,I ovde imamo samo pretpostavke. Iako u knjiga­ma piše da se Lusijan oženio sa Ebigejl Rouzi 1898, i da je
njihova kćerka rođena sledeće godine, nema nikakvog zapisa o Ebigejlinoj smrti. Kad je Lusijan umro,
Maneovi su se pravno odrekli deteta. Isključili su je iz testa­menta. Nju je, očigledno, podigla porodica Rouzi.
Ništa ne mogu da pronađem o Ebigejl Rouzi osim podataka o njenom rođenju i venčanju."
„Možda su je izbacili kad je Lusijan umro."
„Možda. Razgovarala sam s Remijem o tome." Otišla je do prozora, i zagledala se u haotičan vrt. „Nije sasvim
siguran, ali se seća priča da je otišla s nekim dru­gim čovekom."
Okrenula se. „Rouzijevi pričaju nešto sasvim su-protno. Oni smatraju da je posredi bila neka prljava igra.
Imaćeš potpuniju sliku o njoj, i o tome šta se moglo dogoditi, ako razgovaraš s nekim od Rouzijevih ili
Simoneovih."
„Potpuniju sliku o devojci koja je pobegla ili umr­la pre sto godina."
„Dušo, ovo je Jug. Sto godina je bilo juče. Imala je sedamnaest godina kad se udala za Lusijana. Poticala je iz
močvare. Njegova porodica nije mogla odobravati ta­kav brak. Sumnjam da je njen život u ovoj kući bio
ruži­čast. Možda je baš i pobegla. S druge strane... videla sam nešto, nekoga, u onoj sobi gore na spratu. Ne
verujem u takve stvari. Nisam verovala." Efi se borila protiv jeze. „Ne znam šta da mislim o tome sada, ali bih
svaka-ko volela da otkrijem."
„Pitaću gospođicu Odetu. I Linu. Izlazim s njom u ponedeljak."
„Zaista?" Ta novost joj popravi raspoloženje. „Iz­gleda da ćemo imati još glasina i pretpostavki." Pružila mu
je čašu. „Moram da idem. Poslaću ti sutra Remija da ti pomogne i da bude podalje od mene. Imam probu
venčanice i još mnoge stvari za koje treba da se pobrinem."
„Imaće pune ruke posla."
„Zašto se ne vratiš s njim?", reče Efi izlazeći. Poželela je da ga uhvati za ruke i odvuče kroz vrata negde
daleko. „Možemo da odemo na večeru, u bioskop."
„Nemoj da brineš za mene."
„Ne mogu. Mislim na tebe, kako si sam u ovoj ku­ći, s tom sobom gore na spratu." Uznemireno je pogle­dala
stepenice. „Podilazi me jeza."
„Duhovi nikad nisu nikoga povredili." Poljubio ju je u čelo. „Oni su mrtvi."
Ali noću, uz zvuke vetra i kiše, i magijskih flaša, nisu izgledali mrtvi.
Dao je sebi slobodan dan u nedelju. Spavao je dugo, probudio se kad je nebo pokušavalo da se razvedri, i
proveo još jedan sat u krevetu s knjigama koje mu je Efi donela.
Obeležio je strane koje su ga najviše interesovale. Razgledao je i proučavao stare fotografije velikih kuća na
plantaži. I osetio jezu kad je ugledao staru crnobelu fotografiju vile Maneovih u svom sjaju na prekretnici
veka.
Nije osetio jezu kad je pogledao fotografije Henrija i Džozefine Mane. Već radoznalost. Žena je nesumnji­vo
bila lepa, obučena u stilu svog vremena, s dubokom četvrtastom tesnom bluzom balske haljine oivičene
ru­žama, i ukrasnim češljem s perom koji je krasio njenu vi­soko podignutu kosu.
Haljina, koja je pokrivala nemoguće tanak struk, davala joj je prefinjenost još više naglašenu padom
brokatne suknje, širokim rukavima koji su se sretali s du­gim belim rukavicama.
Ali, na njenom licu bila je hladnoća, ona koja De­klanu nije izgledala kao posledica ukočenosti poze ili
kvaliteta slike. Ta hladnoća je nadjačavala njenu nežnu građu i činila je groznom.
Međutim, fotografija Lusijana Manea je zaustavila Deklana u daljem traganju.
Video je to lice, u snu. Lep mladić sa lepršavom zlatnom kosom, koji je na riđanu galopirao kroz hrasto­ve
obrasle mahovinom.
Moć sugestije? Da li je prosto očekivao da lice iz sna bude realno, i sada ga projektuje na jadnog Lusijana?
Sta god bilo, osetio je jezu.
Odlučio je da ode u Nju Orleans i časti sebe sa ne­koliko sati razgledanja antikvarnica.
Nije prošlo ni pola sata kada je shvatio da se upu-tio u Trojku umesto u antikvarnicu.
Bar je radio punom parom nedeljom popodne, pri­metio je. Za stolovima je video turiste i meštane. Bio je
zadovoljan što je naučio da ih razlikuje. Sada se čuo džuboks, neka brza pesma koja je svojim jednoličnim
to­novima dusida dopunjavala ćaskanje za stolovima i šankom.
Miris hrane, pržene, podsetio je njegov stomak da je preskočio doručak. Prepoznavši plavušu koja je radi­la
za šankom kad je prošli put bio ovde, Deklan joj priđe i osmehnu se. „Zdravo. Da li je Lina tu?"
„Pozadi u kancelariji. Vrata desno od bine." „Hvala."
„Nema na čemu, lepotane."
Brzo je zakucao na vrata sa natpisom PRIVATNO, a onda provirio unutra. Sedela je za stolom, radila na
kompjuteru. Kosa joj je bila skupljena pozadi i on požele da izgricka njen potiljak.
„Zdravo? Gde si?"
Naslonila se, lenjo protegnuvši ramena. „Brzo učiš. Sta radiš na mojim vratima, cher?"
„Bio sam u blizini i zapitao se da li ćeš mi dopusti­ti da te odvedem na ručak. Kao uvertira za sutra uveče."
Razmišljala je o njemu, više nego što je želela. I evo, sada je tu, visok i dugonog i muževan. „Radim na
knjigama."
„A ja te prekidam u tome. Nervira te to, zar ne?" Ipak uđe unutra i sede na ivicu stola. „Kupio sam ti
po-klon."
Tek tada je primetila kesicu koju je držao u ruka­ma. „Ne vidim kako bi tu mogla da stanu nova kola."
„Napredujemo ka kolima."
Zadržala je pogled malo duže kad je uzela kesu od njega. Onda je stavila ruku unutra i potražila kutiju. Bi­la
je umotana u zlatni papir, sa formalnom belom ma­šnom. Nije žurila, uvek je verovala da je iščekivanje
va­žno koliko i sam poklon.
Mašnu i traku je uredno vratila u kesu, i kad je iz­vukla kutiju, pažljivo je presavila papir.
„Koliko li ti treba da otvoriš poklone za Božić?", upita on.
„Ne volim da žurim." Otvorila je kutiju, osetila ka­ko joj usne podrhtavaju, ali se trudila da zadrži ozbiljan
izraz lica kad je iz kutije izvukla posudu za so i biber u obliku nasmejanih račića. „Pa, zar nisu slatki?"
,,I ja sam to pomislio. Imali su i aligatore, ali su ovi momci izgledali pitomije."
„Je li ovo deo tvoje kampanje šarmiranja, cher?"
„Budi sigurna u to. Hoće li ti poslužiti?"
„Nisu loši." Dodirnula je prstom jedan od tih ru­žnih osmeha. „Uopšte nisu loši."
„Dobro. Pošto sam te prekinuo, i šarmirao, dozvo­li mi i da te nahranim. Da ti vratim za onaj omlet."
Naslonila se na naslon stolice, okretala se na njoj, dok je razmišljala o ponudi. „Zašto imam osećaj, kad god
te vidim, da bi trebalo da požurim u suprotnom pravcu?"
„Saznaj. U svakom slučaju, moje su noge duže, i brzo bih te stigao." Nagnuo se preko stola, podigao obr­ve.
Nosila je suknju, kratku. Njegove noge možda jesu duže, ali ne bi ni približno tako dobro izgledale u finim
providnim čarapama. „Kako to da si se doterala?"
„Nisam se doterala. Tako idem u crkvu. Bila sam na misi." Sada se nasmešila. ,,S tim tvojim imenom,
pretpostavljam da si katolik."
„Priznajem."
„Da li si danas bio na misi, Deklane?"
Nikad nije mogao da objasni zašto se uvek uzvr­polji kad čuje to pitanje. „Ja sam poluaktivni katolik."
„O." Napućila je usne. „Moja baka će biti razočara­na u tebe."
„Pomagao sam u oltaru tri godine. I to se računa."
„Koje si ime dobio na krizmanju?"
„Reći ću ti ako odemo na ručak." Uzeo je račiće i počeo da se igra sa njima na stolu. „Hajde, Lina, izađi i igraj
sa mnom. Lep je dan."
,,U redu." Greška, reče joj njen praktični um, ali ona ustade, uze svoju torbicu. „Možeš me odvesti na ru­čak.
Ali da bude brz." Nagnula se, memorisala fajl i is­ključila kompjuter.
„Majki", reče, pruživši joj ruku. „Deklan Saliven Majki Ficdžerald. I da imam samo još malo irskog u se­bi,
moja krv bi bila zelena."
„Lujza. Anđelina Mari Lujza Simone."
„Vrlo francuski."
„Bien sur. I želim italijansku hranu." Stavila je ru­ku u njegovu. „Hoću testeninu."
Još od prvog izlaska u grad, Deklan je znao da je prosto nemoguće naći loš obrok u Nju Orleansu. Kada se
Lina uputila u mali, skroman restoran, nije brinuo. Trebalo je samo da omiriše vazduh da shvati da će dobro
jesti.
Mahnula je nekome, pokazala na prazan sto, i oči­gledno dobila odobrenje.
„Ovo nije sastanak", reče mu kad joj je pridržao stolicu.
Dao je sve od sebe da izgleda apsolutno nevino, i skoro uspeo u tome. „Nije?"
„Ne." Naslonila se, prekrstila noge. „Sastanak je kad ti dođeš po mene u dogovoreno vreme. Ovo je samo
uzgred. Tako da sutra prvi put izlazimo. Za slučaj da misliš na ono pravilo od tri sastanka."
„Mi muškarci ne želimo da mislimo da vi žene znate za to."
Napravila je grimasu. „Ima dosta toga što vi ne že­lite da mi znamo." Pogledala ga je pravo u oči, ali i pru­žila
ruku tamnokosom muškarcu koji je stao pored sto­la. „Zdravo, Marko."
„Lina." Poljubio joj je prste a onda joj pružio jelov­nik. „Drago mi je da te vidim."
„Ovo je Remijev prijatelj s koledža, iz Bostona. De­klan. Dovela sam ga da vidi kako mi ovde, u Francu-skom
kvartu, pravimo italijanska jela."
„Nećete naći bolja." Rukovao se s Deklanom i dao mu jelovnik. „Moja mama je danas u kuhinji."
„Onda smo došli u pravo vreme", reče Lina. „Ka­ko je tvoja porodica, Marko?"
Deklan je tada video kako se to dogodilo. Kad se pomerila u svojoj stolici, podigla pogled, pogledala u
Marka, činilo se kao da su njih dvoje bili sami na malom ostrvu intimnosti. Osetio se prizvuk seksualnosti,
nije bilo nikakve sumnje u to, ali i... učtivosti, zaključio je.
„Odlično. Moja Sofi je dobila peticu iz pravopisa u petak."
„Imaš veoma pametno dete."
Ćaskali su nekoliko trenutaka, i Deklan se zaba­vljao tako što je posmatrao njeno lice. Kako podiže obr­ve,
spušta ih, skuplja, u skladu sa osećanjima. Kako pomera usne istaknute tim sićušnim mladežom.
Kad se okrenula, odmahnuo je glavom. „Izvini, da li si mi nešto rekla? Gledao sam te. Izgubio sam se."
„Ovi severnjaci su prilično razgovorljivi", reče Marko.
,,I lepi, zar ne?" dodade Lina.
„Da. Naša Lina će uzeti testeninu sa morskim plo­dovima. Već ste odlučili ili vam treba još malo vremena?"
„Nemoj uzeti to isto." Lina udari prstom po jelov­niku koji Deklan još nije ni pogledao. „Inače mi neće bi­ti
zabavno da cupkam iz tvog tanjira. Možda da probaš punjene školjke. Mama ih odlično pravi."
„Onda, punjene školjke." Imao je osećaj da bi probao i zgužvani karton kad bi ona to tražila. „Želiš li vino?"
„Ne, jer ti voziš, a ja treba da radim." „Stroga si. Mineralna voda 'san pelegrino'?" Po­gledao je u Marka.
„Doneću vam flašu."
„Pa..." Zakačila je kosu iza uva kada je Marko oti­šao. „Kakvi su ti planovi za danas, cher?"
„Nameravao sam da obiđem neke antikvarnice. Tražim neku vitrinu za kuhinju, i stvari koje ću staviti unutra.
Možda bih mogao da svratim u povratku do go­spođice Odete. Sta ona voli? Želim da joj nešto kupim."
„Ne moraš ništa da joj kupiš".
„Želim."
Lina prebaci ruku preko naslona stolice i poče da lupka prstima po stolu, gledajući ga. „Odnesi joj onda flašu
vina. Dobrog, crnog vina. Kaži mi nešto, cher, ti ne bi koristio moju baku da me dobiješ, je li?"
Videla je kako mu je ljutnja bljesnula u očima tamnija, vrelija nego što je očekivala. Trebalo je da zna,
pomislila je, da je sve to fino ponašanje samo maska za nešto oštrije, nešto reckavo. Svidelo joj se, ali joj se
još vi­še svidelo kako se prijatno raspoloženje munjevito smenjivalo s ljutnjom.
Čovek koji je umeo u tolikoj meri da se obuzdava, zaključila je, mora da je imao gvozdenu volju. I to treba da
ima u vidu.
„Shvatila si to naopako", reče on. „Ja koristim tebe da dobijem gospođicu Odetu. Ona je devojka mojih
snova."
„Žao mi je."
„Dobro, i treba da ti bude žao."
Lina je čekala dok nisu dobili hleb i vodu. Njegov ton ju je učinio ratobornom. Uglavnom, priznala je, zato što
je zaslužila brz šamar. Prekrstivši ruke na stolu, nag-nula sej?rema njemu.
„Žao mi je, bilo je to ružno od mene. Reći ću ti ne­što, Deklane, ružne reči mi lako izlaze iz usta. Ne žalim
uvek zbog njih. Ja nisam žena slatkih manira, fine nara­vi. Ne poklanjam lako svoje poverenje. Imam dobre
strane, ali i isto toliko loših. I sviđa mi se što je tako."
Oponašao je njeno držanje. „Ja sam ograničen, ćudljiv i volim da se nadmećem. Umeren sam po prirodi.
Treba mi mnogo da se pokrenem, što je srećna stvar za opštu populaciju. Ne mora biti po mome u malim
stvari­ma, ali kad nešto želim, zaista želim, obično pronađem način da to i dobijem. Želim tebe. Pa ću te i
imati."
Pogrešila je. Nije se vratio u prijatno raspoloženje. Ljutnja je još uvek svetlucala u njegovim očima. Pošto je
jedina osoba prema kojoj je uvek bila poštena bila ona sama, nije se trudila da se pretvara da ju je to
ostavilo ravnodušnom.
„To kažeš da me naljutiš".
„Ne, to su samo uzgredni dobri efekti." Naslonio se, podigao korpu s hlebom, pružio joj. „Želiš da se
sva­đamo?"
Zlovoljno je uzela parče hleba. „Možda kasnije. Ljutina mi kvari apetit. U svakom slučaju", slegnula je
ramenima, zagrizla hleb, „nemoj da ideš danas kod ba­ke. Otići će kod svoje sestre poslepodne."
„Navratiću krajem nedelje. Ugradio sam kuhinj­ske pultove. Remi mi je juče pomagao oko ormarića što se
kače na zid. Trebalo bi da ih završim za par nedelja."
„Dobro za tebe." Želela je da se prepusti mislima, a sudeći po njegovom vedrom izrazu lica, mogla je da vidi
da on to zna. „Jesi li ponovo išao na treći sprat?"
„Jesam." Otišao je pošto se najpre pripremio jed­nim dobrim gutljajem „džim bima". „Ovog puta nisam pao
na glavu, ali sam osetio veliku paniku. Nisam sklon paničnim napadima. Otkrio sam neke stvari o istoriji
porodice Mane, ali mi nedostaju neki delovi. Možda ti možeš da mi pomogneš."
„Želiš da znaš nešto više o Ebigejl Rouzi?"
„Tako je. Koliko..." Prekinuo je kad se okrenula ka Marku koji je doneo njihovu testeninu. Podsetio se, kad su
počeli sporo da razgovaraju, da se na Jugu točak spo­rije okreće.
„Sta znaš o njoj?", upita je kad su ponovo ostali
sami.
Lina je viljuškom umotala testeninu, stavila je u usta. Duboko je uzdahnula, progutala. „Mama Realdo. Ona
je boginja u kuhinji. Probaj", naredila mu je, a zatim se nagla da proba jelo iz njegovog tanjira.
„Odlično je. Najbolje jelo koje sam probao od omleta iz mikrotalasne."
Nasmešila mu se, dugim, sporim osmehom koji je završio u njegovom stomaku. Onda se vratila svom
ta­njim. „Znam priče koje su se prenosile u mojoj porodici. Niko ne zna sigurno. Ebigejl, bila je sluškinja u
velikoj kući. Neke od bogatih porodica su zapošljavale Kadžunke da za njih čiste, nose i odnose. Priča se da je
Lu­sijan Mane došao iz Talejnija i zaljubio se u nju. Pobegli su i venčali se. Morali su da pobegnu, jer taj brak
niko ne bi odobrio. Ni njegova, ni njena porodica."
Odlomila je parče hleba i grickala ga posmatrajući Deklana. „Mešanje društvenih slojeva nije lak posao. On
se kasnije vratio s njom u vilu, a ni to nije bio lak posao. Kažu da je Džozefina Mane bila teška žena, ponosna
i hladna. Ljudi su počeli da broje na prstima, ali beba nije došla kroz deset meseci."
„Ta soba gore. To mora da je bila dečija soba. Tamo su držali bebu."
„Verovatno. Bila je tu i dadilja. Ona se kasnije uda­la za jednog od Ebigejline braće. Većina priča o vili poti­ču
od nje. Čini se da je nekoliko dana pre kraja godine Lusijan bio u Nju Orleansu nekim poslom. Kad se vra­tio,
Ebigejl je nestala. Rekli su da je pobegla s nekim čovekom iz močvare s kojim se takođe viđala. Ali to ne
iz-gleda istinito. Dadilja, zvala se... Klodin, rekla je da Ebi-gejl nikada ne bi napustila Lusijana i bebu. Rekla je
da se nešto loše dogodilo, nešto užasno, i krivila je sebe jer je otišla da se nađe sa svojim mladićem pored
reke one noći kad je Ebigejl nestala."
Mrtva devojka na krevetu s baldahinom u hladnoj sobi, pomisli Deklan, i testenina mu se zalepi za grlo. Uzeo
je mineralnu vodu, popio velik gutljaj. „Jesu li je tražili?"
„Njena porodica je svuda tražila. Kažu da je Lusi­jan tragao po močvari dok nije umro. Kad nije bio u
mo­čvari, bio je u gradu i pokušavao da nađe neki njen trag. Nikad ga nije našao, a ni sam nije dugo poživeo.
Kad je i on umro, kao i blizanac koga je njegova majka favorizovala na sve načine, Džozefina je vratila bebu
Ebigejlinim roditeljima. Pobledeo si, Deklane."
„Osećam da jesam. Nastavi."
Odlomila je komadić hleba, namazala ga puterom i pružila mu. Njena baka je bila u pravu, pomisli Lina,
ovom čoveku je potrebna hrana.
„Ta beba je baka moje bake. Maneovi su je isključi­li iz testamenta, tvrdeći da je kopile i da nije njihove kr-vi.
Doneli su je Rouzijevima u haljinici koju je nosila, sa torbicom igračaka za kolevku. Jedina stvar koju je imala
iz vile bio je broš koji joj je dala Klodin i koji je pripadao Ebigejl."
Deklan stavi ruku preko njene. „Da li je broš još
tu?"
„Takve stvari se kod nas prenose iz generacije u generaciju, od kćerke na kćerku. Moja baka mi ga je da­la na
moj šesnaesti rođendan. Zašto?"
„Emajliran sat, koji visi sa malih zlatnih krila."
Obrazi su joj se zarumeneli. „Kako znaš?"
„Video sam ga." Jeza mu pođe uz kičmu. „Na ko­modi u sobi koja je morala biti njena. Prazna soba",
na­stavio je, ,,s fantomskim nameštajem. Soba u kojoj je Efi videla mrtvu devojku na krevetu. Ubili su je, zar
ne?"
Osetila je grč u stomaku od nečeg ravnodušnog, hladnog u njegovom tonu. „Tako ljudi misle. Ljudi u mojoj
porodici."
,,U dečijoj sobi."
„Ne znam. Plašiš me, Deklane."
„Tebe?" Prešao je rukom preko lica. „Pa, pretpo­stavljam da znam ko je moj duh. Jadna Ebigejl, tumara po
vili i čeka da se Lusijan vrati kući."
„Ali, ako i jeste umrla u vili, ko ju je ubio?"
„Možda se od mene očekuje da to otkrijem, tako da ona može da... znaš, počiva u miru."
Sada nije bio bled, pomisli Lina. Lice mu se zateglo, otvrdnulo. Opet ta odlučnost. „Zašto bi to trebalo da
budeš ti?"
„Zašto ne? Morao je to biti neko od Maneovih. Majka, otac, brat. Sahranili su je negde i tvrdili da je
po­begla. Moram više da saznam o njoj."
„Verujem da hoćeš. Imaš neki tvrdoglav izraz, cher. Ne znam zašto mi se to toliko sviđa. Razgovaraj s
mo-jom bakom. Možda ona zna više, ili će znati ko zna."
Odgurnula je svoj prazan tanjir. „Sada nam naruči kapućino."
„Hoćeš li nešto slatko?"
„Nema mesta za to." Otvorila je torbicu, izvukla paklicu cigareta.
„Nisam znao da pušiš."
„Jednu paklicu mesečno." Izvukla je jednu cigare­tu, povukla prstima po celoj njenoj dužini.
„Paklicu mesečno? U čemu je poenta?"
Stavila je cigaretu među usne, pripalila tankim srebrnim upaljačem. Kao i posle prvog zalogaja testenine,
posle prvog dima je uzdahnula. „Zadovoljstvo, cher. Ima dvadeset cigareta u paklici, a trideset ili trideset
je­dan dan u mesecu. Osim u februaru. Strašno volim me­sec februar. Sad, mogla bih da popušim celu
paklicu za jedan dan, i da poludim ostatak meseca. Ili mogu da ih podelim, polako i pažljivo, tako da traju.
Zato što ne ku­pujem drugu paklicu pre prvog u mesecu."
„Koliko cigareta uzmeš od drugih ljudi u toku me­seca?"
Oči su joj zasijale kroz dim. „To bi bila prevara. Ja ne varam. Ukoliko nemaš snagu volje da se obuzdaš,
še­ćeru, zadovoljstvo je ništa dok ne počneš zaista da ga ceniš".
Dodirnula mu je dlan vrhom prsta i, do đavola, stopalom njegovu nogu ispod stola. „Kako ti stojiš sa snagom
volje" upita ga.
„Saznaćemo."
Vratio se kući u sumrak. Otvoreni deo njegovog četvorotočkaša bio je prepun stvari koje je pronašao u
antikvarni­cama. Ali je najlepša bila vitrina, za koju je morao da preklinje i podmićuje da je isporuče već
sledećeg dana.
Izneo je iz kola sve što je mogao, i kad je ušao unu­tra, ostavio sve u foajeu. Zatvorio je vrata za sobom, i
onda stajao veoma mimo.
„Ebigejl." Izgovorio je ime, i osluškivao eho u ku­ći. I čekao.
Ali nije osetio nikakav nalet hladnog vazduha, ni­kakvo iznenadno pomeranje u tišini.
Stajao je u podnožju velikih stepenica i nije mogao da objasni kako je znao da nije sam.
Probudio se usled strašne grmljavine, ali je bar bio u svom krevetu. Munje su sevale oko prozora i eksplozija
svetlosti ravna rađanju nove zvezde blesnula je u sobi.
Na satu pored kreveta bilo je minut do ponoći. To ne može biti tačno, pomisli Deklan. Otišao je na spava­nje
posle jedan. Možda je nestalo struje, zapitao se i pri­tisnuo prekidač na lampi pored kreveta.
Svetio ga je skoro zaslepelo.
„Prokletstvo." Protrljao je oči u šoku, a onda uzeo flašu vode sa stočića pored kreveta. Ustao je, izašao na
terasu da posmatra predstavu.
Vredelo je svih para za ulaznicu, zaključio je. Nale­ti kiše, viljuškasto sevanje i vetar koji je zavijao i ječao kroz
drveće. Mogao je da čuje udaranje magijskih flaša i žestok rat gromova.
I bebu kako plače.
Flaša sa vodom mu je iskliznula iz prstiju, pala na noge, pokvasila ih.
Nije sanjao, reče sam sebi, i ispruži ruku da se uhvati za mokar baluster. Nije hodao u snu. Bio je bu­dan,
potpuno svestan svog okruženja. I čuo je bebu ka­ko plače.
Naredio je sebi da se pokrene, vratio se u spavaću sobu, navukao donji deo trenerke, uzeo džepnu lampu.
Bosonog, bez košulje, izašao je iz sigurnosti svoje sobe i uputio se ka trećem spratu.
Čekao je da naiđe osećaj panike onaj grč u sto­maku, iznenadno ostajanje bez daha, lupanje srca.
Ali ga ovog puta nije bilo. Stepenice su sada bile samo stepenice, vrata samo obična vrata sa mesinganom
kvakom kojoj je potrebno poliranje.
Beba više nije plakala.
,,A prešao sam sav ovaj put", progunđao je.
Dlanovi su mu bili znojavi, ali je to bilo zbog ner-voze, a ne od straha. Okrenuo je kvaku. Vrata su se otvo-rila
uz škripanje šarki.
U ognjištu je tiho gorela vatra. Njena svetlost, kao i svetlost sveca, plesala je po lepim šarama tapeta boje
blede, veoma blede breskve. Pod, koji se sijao kao ogle-dalo, prekrivala su dva tepiha sa žućkastorumenim i
plavim šarama.
Bila je tu i kolevka sa okrenutom ogradicom, mala gvozdena kolevka presvučena belim platnom.
Sedela je na stolici za ljuljanje, sa bebom u naručju. Mogao je da vidi bebinu ruku na njenim grudima, belu
od hladnoće. Kosa joj je bila puštena, padala preko ra­mena, sve do naslona za ruke na stolici.
Usne su joj se pomerale. Nije znao da li nešto pevuši ili priča. Nije mogao da čuje. Gledala je u dete koje je
dojila, i njeno lice je bilo osvetljeno ljubavlju.
„Nikad je nisi napustila", reče Deklan tiho. „Nisi mogla."
Pogledala je prema vratima gde je stajao, i on u tre­nutku pomisli da ga je čula. Da će mu nešto reći. Kad se
nasmešila, kad je ispružila ruku, koraknuo je prema njoj.
A onda su mu kolena popustila kad je ugledao muškarca kako korača po sobi prolazi kroz njega kao kroz
vazduh i prilazi joj.
Kosa mu je bila zlatnoplava. Bio je visok i mršav. Nosio je odeću boje tamnog burgundca. Kleknuo je po­red
stolice, pogladio prstom bebin obraz, a zatim i siću­šne prste koji su pritiskali ženinu dojku.
Žena, Ebigejl, podigla je ruku i stavila je na njego­vu. I tu, okruženi tim mekim svetlom, njih troje su se spojili
dok su bebina mlečna usta sisala, a žena se laga­no ljuljala.
„Ne. Ti ih nikada nisi napustila. Saznaću šta su ti uradili. Sta su svima vama uradili."
Dok je govorio, vrata se s freskom zalupiše iza nje­ga. Trgnuo se, okrenuo i otkrio da je opet u mraku, sam sa
sevanjem munja i snopom svetlosti svoje džepne lam­pe. Nešto teško kao stena mu se spustilo na grudi,
preseklo mu disanje. Soba je bila prazna, ledena, a panika mu je gušila grlo.
Krenuo je ka vratima, njegova znojava ruka skli-znula je niz ledeni mesing. Mogao je da oseti kako nje-govo
otežano disanje želi da se pretvori u vrisak, molbe i molitve. Vrtoglavica ga je oborila na kolena, i on poče
unezvereno i nespretno da okreće kvaku, da cima i vuče vrata.
Kad je uspeo da ih otvori, ispuzao se na rukama i kolenima, a onda legao licem nadole dok mu je srce
tutnjalo u grudima kao oluja nad kućom.
„Dobro, dobro sam. Dobro sam, do đavola. Usta­jem sa poda i vraćam se u krevet."
Možda je izgubio san, pomisli Deklan kad se drh­teći uspravio na noge, ali je bar naučio nekoliko stvari.
Ako je ono što je video u dečijoj sobi bila istina, a ne neka njegova fantazija, Ebigejl Rouzi Mane nije po
svojoj volji napustila vilu Maneovih.
I imao je više od jednog duha u kući.
Verovatno grešim, pomisli Lina oblačeći malu crnu ha­ljinu. Već je napravila neke manje greške kad je
Deklan Ficdžerald bio u pitanju. To ju je nerviralo, jer je retko grešila kad je reč o muškarcima.
Ako je išta naučila od svoje majke, onda je to kako da izlazi na kraj s primercima muškog roda. Radilo se o
reverznom podučavanju. Postala joj je navika da radi sve suprotno od onoga što je Lilibet radila u svojim
ve-zama.
Tako je Lina sačuvala svoje srce skoro trideset go­dina. Nije imala želju, niti nameru, da se prepusti mu­škim
rukama. Figurativno rečeno, pomisli, osmehnuvši se usiljeno dok je šminkala svoje usne.
Dovoljno joj se sviđalo da bude u muškim ruka­ma, kad je raspoložena za to.
Žena koja ne uživa u seksu, po njenom mišljenju, jedino ne zna kako da dovoljno pažljivo izabere svoje
partnere. Pametna žena bira muškarce koji su spremni i sposobni da saznaju šta žene žele da bi bile
zadovoljne. A zadovoljna žena ume da pruži muškarcu dobar, sna­žan seks.
I svi su bili pobednici.
Problem je u tome što je Deklan talentovan da je gotovo uvek učini raspoloženom za seks. A ona nije
na-vikla da njeni hormoni upravljaju njome.
Kad je u pitanju seks, najmudrije, najsigurnije što žena može da uradi jeste da ga kontroliše. Da odluči ka­da,
gde, ko, i kako. Muškarci, pa, oni su jednostavno us­paljeni po prirodi. Nije ih mogla kriviti za to.
A žene koje tvrde da ne pokušavaju da pokrenu muškarca, ili su hladne krvi, ili lažljivice.
Da je verovala da ona i Deklan idu ka običnoj vezi koja je počela i koja će se završiti obostranim uzbuđe­nim
šapatom, ne bi bila zabrinuta. Ali je tu bilo više od toga. Suviše slojeva, pomislila je, a čini se da ona ne mo­že
da prodre kroz sve i upozna ga.
Njena reakcija na njega brinula ju je više od požu­de. To je bila još jedna komplikovana i misteriozna stvar.
Sviđao joj se njegov izgled, i ta jenkijevska čvrstina u njegovom glasu. Osim toga, svojom očiglednom
pažnjom prema njenoj baki, pogodio ju je na osetljivo mesto.
Zagrejao joj je krv, priznala je. Čovek je imao veo­ma veste usne.
I taj ranjeni pogled u njegovim očima, kad nije znao da ga gleda. Ranjena srca je uvek lako prevare.
Najbolje da ide polako. Izvila je vrat i prešla kri­stalnim štapićem bočice parfema po koži. Polako i laga­no.
Kakva je svrha stići na kraj puta ukoliko se ne uživa u putovanju.
Dodirnula je štapićem grudi i zamislila tu njegove prste. Njegova usta.
Prošlo je dosta vremena otkad je poželela nekog muškarca tako.. .očigledno, shvatila je. No, pošto je su­više
kasno za brzo, anonimno valjanje po krevetu, bilo bi pametno da ga malo bolje upozna pre nego što mu
dopusti da pomisli da ju je odveo u krevet.
„Tačan si, cher", rekla je glasno kad je čula kucanje na vratima. Još jednom se pogledala u ogledalu, poslala
sebi poljubac, i otišla do ulaznih vrata.
Odelo mu je dobro pristajalo. Veoma elegantno, kao iz prestižnog modnog časopisa GQ, zaključila je. Izašla
je, dodirnuvši palcem i kažiprstom kamenosivi okovratnik. „Mmm. Kako si se doterao, cher."
„Izvini, upravo mi je sva krv nestala iz glave tako da je najbolje što mogu da kažem, vau."
Uputila mu je onaj izazovan pogled, ispod trepa-vica, i okrenula se lagano na visokim stileto potpetica-ma.
„Onda, sviđa ti se?"
Haljina je bila tesna, lepo je padala i zavrtela se za­jedno sa njom. Njegove žlezde su radosno zaigrale. „O,
da. Veoma."
Pozvala ga je prstom. „Dođi za trenutak."
Koraknula je unazad, a onda stavila ruku ispod njegove i okrenula ga ka starom ogledalu sa srebrnim
okvirom. „Zar ne izgledamo lepo?", reče i nasmeja mu se u ogledalu. „Gde me vodiš, cher?"
„Hajde da otkrijemo." Uzeo je široki šal od crvene svile, prebacio ga preko njenih ramena. „Hoće li ti biti
dovoljno toplo?"
„Ako ne bude, onda nešto nije u redu s ovom halji­nom." Rekavši to, izašla je na svoju malu terasu. Pružila je
ruku ka njegovoj, a onda ugledala belu dugačku limu­zinu pored trotoara.
Retko je ostajala bez reči, ali joj je sada trebalo do­brih deset sekundi da pronađe i glas i pamet. „Kupio si
nova kola, dragi?"
„Iznajmio sam ih. Pomislio sam da ovako možemo imati sav šampanjac koji želimo."
Kao prvi sastanak, pomislila je dok ju je vodio niz stepenice, ovaj je obećavao. Stvari su postale još bolje kad
je uniformisani vozač otvorio vrata i pomogao joj da uđe unutra.
Unutra su bile dve srebrne kofe. U jednoj je bila flaša šampanjca a u drugoj šuma ljubičastih lala.
„Ruže su obične", reče on i pruži joj cvet. ,,A ti nisi obična."
Pomirisala je lalu. „Ovako zavodiš devojke u Bo-stonu?"
Sipao je šampanjac u dugačku čašu, i pružio joj. „Nema drugih devojaka."
Nesigurno je popila gutljaj. „Zadivljena sam, De­klane."
„To mi je i plan." Kucnuo je svojom čašom o njenu. „Zaista sam dobar u sprovođenju planova."
Naslonila se, prekrstila noge laganim, namernim pokretom za koji je znala da će privući njegov pogled. „Ti si
opasan čovek. Znaš šta te čini opasnim? To što se to ne vidi dok dobro ne zagrebeš ispod površine."
„Ja te neću povrediti, Lina."
„Oh, vraga nećeš". Ali se zadovoljno nasmejala. „To je samo deo puta, šećeru. Samo deo. A, do sada, ja
zaista uživam u ovom putovanju."
Izabrao je elegantan starosvetski francuski resto-ran sa konobarima u crnim elegantnim cipelama,
prigu­šenim svetlima, i intimnim stolom u uglu.
Kad su doneli flašu šampanjca čim su se smestili, shvatila je da je to unapred sredio. I verovatno još mno­go
toga.
„Rekli su mi da je ovde hrana neverovatna. Zgra­da je iz ranog dvadesetog veka", nastavio je. „Iz
džordžijanske kolonijalne obnove, pripadala je nekom umetniku. Privatna kuća do pre tridesetak godina."
„Da li se uvek raspituješ za istoriju restorana u ko­je zalaziš?"
„Ambijent je važan. Posebno u Nju Orleansu. Kao i kuhinja. Rekli su mi da je caneton a l'Orange, pačetina sa
sosom od pomorandže, specijalitet kuće."
„Onda jedno od nas treba daje uzme." Zainteresovana, sklonila je svoj jelovnik u stranu. On nije samo
za­bavan, pomislila je. Nije bio samo seksi i pametan. Bio je zanimljiv. „Ti biraš. Ovog puta."
Naručio je sve, od predjela do čokoladnog suflea, s lakoćom čoveka koji je navikao na lepe večere u
eksklu-zivnim restoranima.
„Tvoj francuski je dobar, barem za restorane. Go­voriš li francuski i u drugim prilikama?"
„Da, ali mi kadžunski francuski i dalje nikako ne
ide."
„Jesi li bio u Parizu?" „Da."
Nagnula se napred na onaj svoj način, s rukama prekrštenim na ivici stola, i očima prikovanim za njego­ve.
„Je li lep?"
„Jeste."
„Jednog dana bih želela da ga vidim. Pariz i Firen­cu, Barselonu i Atinu." Njeni snovi su bili topli, razno­bojni,
a iščekivanje da se ostvare uzbudljivo koliko i oni sami. „Bio si tamo."
„Nisam u Atini. Još ne. Moja majka je volela da pu­tuje, pa smo išli u Evropu svake godine. Svake druge u
Irsku. Tamo još uvek imamo rođake."
„ A koje ti se mesto najviše sviđa?" Naslonila je laktove na sto, a bradu na ukrštene prste. „Od svih u koji­ma
si bio?"
„Teško je reći. Zapadna obala Irske, brda u Toskani, kafić na trotoaru Pariza. Ali, sada, najviše mi se sviđa ovo
mesto ovde."
„Opet taj zavodnički jezik. Dobro onda, pričaj mi o Bostonu."
„Boston je luka u Novoj Engleskoj, velikog istorijskog značaja." Naslonio se i upijao njen smeh. „O, nisi na to
mislila."
„Pričaj mi o tvojoj porodici. Imaš braću, sestre?"
„Dva brata, jednu sestru."
„Velika porodica."
„Šališ se? Moji roditelji su još i cicijašili u tom 'idi­te i množite se' delu života. Mama ima šestoro braće i
se­stara, a otac osmoro. Niko od njihove braće i sestara ne­ma manje od petoro dece. Mi smo legion."
„Nedostaju ti."
„Meni? Dobro, nedostaju mi", nevoljno je priznao. „Sa ove lepe, sigurne distance, shvatio sam da, u stvari,
volim moju porodicu."
„Dolaziće ti u poseru?"
„Na kraju. Svi će čekati da moja majka opet počne da govori sa mnom. U našoj kući, ukoliko nemaš zbog
čega da se naljutiš, tvoja majka će se pobrinuti za to."
Probala je predjelo koje je naručio za nju. Nije no­sila nakit, i pitao se zašto. Imala je lepe ruke, tanke,
ele­gantne, nežne. Srebrni ključić je ležao na toj glatkoj, za­gasitoj koži, i nazirao se sjaj srebra na njenim
ušima. Ali njeni prsti, ručni zglob, bili su goli. Divno goli, shvatio je, i zapitao se da li je taj nedostatak nakita
neka vrsta ženskog manevra da muškarac obrati pažnju na svaku liniju, svaki prevoj, svaki luk na njoj.
Na njega je, sasvim izvesno, delovalo na taj način.
„Misliš da je ljuta na tebe? Tvoja mama?"
Morao je da trepne da bi se ponovo uključio u raz­govor. „Nije ljuta. Iznervirana, povređena, zbunjena. Da je
zaista ljuta, stajala bi ovde preda mnom, i kidala deo po deo mene dok ne popustim njenoj strašnoj volji."
„Da li želi da budeš srećan?"
„Da. Mi se volimo kao idioti. Ona bi samo više vo­lela da je moja sreća u skladu s njenim viđenjem sreće."
Nakrivila je glavu, i ponovo je zapazio taj blesak srebra kroz guste, tamne kovrdže. „Zašto joj ne staviš do
znanja da povređuje tvoja osećanja?"
„Šta?"
„Ako joj ne kažeš da te povređuje, kako će prestati?"
„Ne pružam joj priliku da me povredi."
„O, ne, to nije istina", odgovorila je, s nekom vr­stom nestrpljive simpatije. „Misliš da tvoja porodica že­li da
budeš jadan i nezadovoljan? Da se oženiš ženom koju ne voliš, da radiš posao koji ne želiš?"
„Da. Ne." Odgovorio je iskreno. „Ne znam."
„Onda mi se čini da treba da ih pitaš."
„Imaš li ti braću ili sestre?"
„Ne. I večeras razgovaramo o tebi. Mene ćemo ostaviti za drugi put. Jesi li našao to što si želeo u tim tvojim
antikvarnicama?"
„Ponešto." Pošto mu je bilo lakše da razgovara o kupovini nego o porodici, detaljno joj je opisao svoje
lu-tanje po antikvarnicama.
„Kako možeš da znaš šta želiš pre nego što soba bude završena?"
„Jednostavno znam." Mrdnuo je ramenima. „Ne mogu to da objasnim. Kupio sam mali pisaći sto za gor­nji
salon. To je sledeće što ću početi da radim, a nema ni približno tako mnogo posla kao u kuhinji. Uglavnom
podovi i zidovi. Želim da enterijer završim kako treba da mogu da se koncentrišem na terase, velike
stepenice, da počnem da krečim fasadu u aprilu, ukoliko budem imao sreće. Tako ću moći da se preselim
unutra pre ne­go što počnu letnje vrućine."
„Zašto toliko žuriš? Kuća ti neće pobeći."
„Sećaš li se da sam pomenuo moju ograničenu, takmičarsku prirodu?"
„Ne znači da ne možeš malo da se opustiš. Koliko sati nedeljno radiš?"
„Ne znam. Obično deset, dvanaest sati dnevno." Onda se nasmešio i potražio njenu ruku. „Brineš za me­ne?
Odvojiću više slobodnog vremena ako ćeš ga ti pro­voditi sa mnom."
„Nisam toliko zabrinuta za tebe." Ali je ostavila ruku u njegovoj, naslonjenu na taj čvrsti žuljeviti dlan. „Ipak,
stižu poklade. Ako ne odvojiš malo vremena da uživaš u njima, mogao bi da odeš u Boston." Pogledala je dva
suflea koje je konobar stavio na sredinu stola. „O, bože. Bože, bože." Nagnula se napred, zatvorila oči, i
omirisala ih. I nasmejala se kad ih je opet otvorila. ,,A gde je sufle za tebe?"
Odveo ju je da plešu. Pronašao je klub u kome su svirali fokstrot i sving iz tridesetih godina, i iznenadio ju je
kad je počeo da je vrti po podu dok je noge nisu zabolele. „Ti si pun iznenađenja."
„Naravno da jesam." Povukao ju je u svoje naruč­je, podigavši joj krvni pritisak kad je prešao rukama po
njenom telu i uhvatio je za kukove. Telo joj se njihalo uz njegovo, talas nadolazio za talasom dok je
tenorsaksofon naricao.
Nagnuo ju je unazad, nateravši je da se nasmeje, iako joj je puls otežao. Zabacila je glavu unazad, i kosa joj je
zalepršala prema podu kad je privukla njegovo li-ce svom. Usne su mu kliznule iznad njene brade, tek mali
dodir zuba, a onda ju je ponovo uspravio, vrteo, zavodio.
Njegovi pokreti su bili laki pod toplim, dimnoplavim svetlima i činilo joj se da se kreću pod vodom. Če­žnja za
koju još nije bila spremna uvukla joj se u stomak. Poluzatvorenih očiju, provukla je ruku kroz njegovu ko­su,
privukla njegovo lice, taj još jedan preostali santime­tar bliže, i njegove usne su se srele s njenima.
„Ti odgovaraš, Lina. Mi odgovaramo jedno dru­gom."
Odmahnula je glavom, okrenula se i naslonila obraz uz njegov. „Ako vodiš ljubav i upola tako kao što plešeš,
mora da se za tobom vuče trag ženskih osmeha."
„Dozvoli da ti pokažem." Gricnuo je njenu usnu školjku, i osetio kako je odmah zadrhtala. „Želim da te
dodirnem. Znam kakva će ti koža biti pod mojim ruka­ma. Sanjao sam to."
Oči su joj i dalje bile zatvorene dok je pokušavala da kontroliše čežnju. „Samo pleši sa mnom. Kasno je, i ja
želim još jedan ples."
Naslonila je glavu na njegovo rame u limuzini. Muzika, vino, blago svetio, sve joj je to igralo u glavi. Osetila je
kako je preplavljuju romantična osećanja hsaznanje da mu je to i bila namera nije umanjilo efekat. Već samo
po­jačalo.
Bio je čovek koji je umeo da se nosi s detaljima. I velikim i malim. Sa kućom koju je izabrao, sa ženom ko­ju
je želeo. Divila se tome. Divila se njemu.
„Devojke se lepo provode s tobom, cher."
,,I sutra uveče možeš lepo da se provedeš."
„Radim sutra uveče."
„Onda sledeće noći."
„Razmisliću o tome. Ja nisam stidljiva, Deklane." Uspravila se da bi mogla da ga pogleda. „Ne volim
stidljivost. Ja sam oprezna. Ne mogu da kažem da mi je mnogo stalo ni do opreznosti, ali kad si ti u pitanju,
mi-slim da je pametno biti oprezan. A ja volim da budem pametna."
Dok je limuzina klizila do trotoara ispred njene kuće, dodirnula ga je prstom po obrazu. „Sad me otpra­ti do
vrata, i poljubi me za laku noć"
Izneo je srebrnu kofu s ljubičastim lalama. Stavio ih je ispred njenih vrata, a onda obuhvatio rukama nje­no
lice.
Poljubac je bio slađi nego što je očekivala. Bila je spremna za vrelinu, ubedljivu, ubedljivu vrelinu koja bi
možda istopila njen otpor. Umesto toga, poljubio ju je slatko, nežno, završivši veče kako ga je i počeo.
Roman­tično.
,,A pre nego što odeš na posao?" Podigao je njenu ruku do svojih usana. „Mogli bismo da odemo na izlet."
Lina ga zbunjeno pogleda. „Na izlet?"
„Trebalo bi da bude dovoljno toplo. Raširićemo ćebe pored jezera. Možeš dovesti Rufusa kao pratioca.
Vo­lim da ga posmatram kako skače."
„Prokletstvo." Sada je ona rukama obuhvatila nje­govo lice. „Prokletstvo. Želim da odeš do te velike bele
limuzine."
„U redu." Dodirnuo joj je kosu. „Čekaću dok ne uđeš unutra."
„Idi do limuzine", ponovila je. „Plati vozaču, i kaži mu da ide kući. Onda se vrati."
Stisnuo joj je ručni zglob, osetio kako joj je puls po­stao brži. „Pet minuta. Nemoj da se predomisliš. Dva
minuta", ispravio se. „Meri mi vreme."
Kad je pojurio niza stepenice, uzela je svoje cveće i ušla unutra. Ako greši, pomislila je, neće joj biti prvi put.
Ni poslednji.
Upalila je svece, pustila Bili Holidej. Seks treba da ide glatko, podsetila se. Kad su u pitanju odrasli bez
bračne obaveze, među kojima ima, pa, barem još nekih osećanja osim požude, onda treba da liči na slavlje.
Bez obzira na to da li ju je ubedio ili ne, odluka je bila njena. Nije bilo svrhe da žali pre nego što je i počela.
Pokucao je. Nasmešila se što je pokucao, a ne pro­sto ušao. Lepo ponašanje i vrela krv. Interesantna
kom-binacija. Neodoljiva.
Otvorila je vrata, i bolni glas Bih Holidej izašao je kroz njih. Deklan je držao ruke u džepovima i smešio joj se.
„Zdravo."
„Zdravo po drugi put, lepi." Lina pruži ruku i uhvati ga za kravatu. „Uđi." Povukla ga je kroz vrata. Hodala je
unatraške pravo ka svojoj spavaćoj sobi.
Međutim, Deklan stavi ruke na njene kukove i pri­vuče je k sebi. „Sviđa mi se tvoja muzika." Počeo je da
pleše. „Kad budem bio u stanju da vidim još nešto osim tebe, reći ću ti da li mi se sviđa tvoja kuća."
„Jesi li išao na časove šta treba da kažeš ženama da se zaljube u tebe?"
„Prirodan dar." Poljubio je svaki ugao njenih usta. I taj seksi mali mladež. „Ulice Bostona su pretrpane
mo­jim trofejima. To je toliko otežalo saobraćaj da me je gradsko veće zamolilo da odem." Prislonio je obraz
uz njen. „Osećam tvoj miris u mojim snovima. I budim se želeći te."
Srce joj je zadrhtalo, kao kad se oseti nešto toplo posle dugotrajne hladnoće. „Znala sam da ćeš mi biti briga,
onog trenutka kad si zakoračio u moj bar." Protegla se pod rukom koja joj je klizila niz leđa. „Samo ni­sam
znala kolika."
„Velika." Podigao ju je s poda, pritisnuo usta uz njena dok nisu oboje zaječali. „Kojim putem?"
„Mmm. Imam dosta puteva na umu."
Ono malo krvi što mu je ostalo u glavi spustilo se pravo u njegove slabine. „Ha. Mislio sam kojim putem do
tvoje sobe."
Nasmejala se, ugrizla ga za donju usnu. „Vrata sa strane."
Stekao je mnoštvo utisaka dok ju je nosio preko so­be, kroz vrata. Jarke boje, staro drvo. Ali njegova čula
bi­la su zaokupljena ženom koju je držao u naručju. Nje­nom težinom, oblikom i mirisom. Iznenađenjem koje
joj je zaiskrilo na licu kad ju je stavio na noge pored kreve-ta umesto na krevet.
„Ne želim da žurim, ako ti nemaš ništa protiv." Dodirnuo je prstom njenu ključnu kost, lepu liniju gru­di
preko haljine. „Znaš, kao kad otvaraš kutiju sa poklo­nom."
„Mislim da nemam ništa protiv."
Očekivala je da će žurba brze ruke, gladna usta pratiti nemirnu požudu koju je videla u njegovom po­gledu.
Kad ju je uzeo za ruke, kad su spojili prste i nje­gove usne nežno dodirnule njene, setila se kako je ono­mad
nemilosrdno kontrolisao svoje raspoloženje.
Činilo se da se njegova samokontrola protezala i na druge strasti.
Nije bila spremna za romansu. Shvatio je to kad je videla lale. U njenim očima video je sumnjičavost pre
nego iznenađenje. Kao i sada, kad je usporio ritam i oklevao oko tihog zadovoljstva poljupca.
Zavođenje sa ciljem da je odvede u krevet više nije bilo dovoljno. Želeo je da zavede tu sumnju i pretvori je u
bespomoćno zadovoljstvo.
Usne su joj bile tople i spremne. Nije mu bilo teško da im uzvrati, da lebde u tom lenjom klizanju jezika, dok
su im se tela njihala kao da još uvek plešu.
Kad su joj se prsti opustili u njegovim, znao je da lebdi zajedno s njim.
Polako je spustio rajsferšlus na njenoj haljini i do­dirnuo prstima novootkriveni deo njenog tela. Izvila se
unazad, i gotovo počela da prede.
„Imaš lepe ruke, cher, i veoma seksi usne." Posmatrala ga je, kao i on nju, i olabavila čvor njegove kravate.
„Da vidimo ostalo."
Bilo je nečeg posebnog u skidanju muškarca u odelu, pomislila je. Vreme koje je potrebno da se skinu svi ti
slojevi da bi se došlo do kože, rastuće očekivanje, brušenje radoznalosti. Dodirivao ju je dok je otkopčava­la
njegovu košulju, svukao haljinu sa njenih ramena ta­ko da je sada visila, erotično, na njenim kukovima.
Gric-kao joj je usne, nikad žurno, nikad nesigurno.
I kad je razmakla njegovu košulju, dodirnula ru­kama njegove grudi uz mali zvuk odobravanja, osetila je pod
dlanovima teško udaranje njegovog srca.
„Lepo si građen za jednog advokata."
„Bivšeg advokata." Kao da umire, pomislio je, umire malo pomalo, od tih tankih dugih prstiju s tim
jarkocrvenim noktima koji su ga dodirivali. Lagano ga je uštinula za bicepse, obliznula se.
„Da, zaista, pun si iznenađenja. Volim snažne mu­škarce."
Lupnula je noktima po kopči na njegovom kaišu, osmehnula se onako ženski. Kao mačka. „Da vidimo ka­kva
još iznenađenja kriješ."
Ponovo su zaplesali, onaj najstariji ples, i nekako je ona sada povela. Njegovi stomačni mišići su zadrhtali kad
je skinula kaiš, prebacila ga preko svog ramena.
U mislima je video sebe kako je baca na krevet, se-be na nju i svoju veliku potrebu u nju. Kako ona to
pri-hvata.
Kako to očekuje.
Umesto toga, uzeo joj je obe ruke i podigao ih do usana pre nego što je mogla da otkopča njegove
pantalone. Gledao je preko njih, video iznenađenje i ponovo sumnju.
„Čini se da sam ja taj koji pada", rekao je šaljivo. ,,I pošto sam se pitao šta imaš ispod te haljine, voleo bih da
saznam koliko su moja očekivanja blizu realnog."
Usnama je gurnuo tkaninu sa njenog ramena. Hvala sili gravitacije što je pala dole i skupila se oko nje­nih
nogu.
Nosila je crni čipkani veš.
Bila je fantazija svakog čoveka. Zagasita koža, raz­barušena kosa, visoke grudi koje je ta lepa čipka jedva
pokrivala. Tanak torzo, lepo zaobljeni kukovi sa još više ponoćne čipke koja se spuštala naniže. Lepo
oblikovane noge u providnim crnim čarapama i štiklama za ubija­nje muškaraca.
„Blizu." Dah mu je već goreo u plućima. „Vrlo bli­zu. Sta je ovo?" Prstom je dodirnuo tetovažu na
unutra­šnjoj strani butine, odmah iznad čipkastog završetka njene čarape.
„To je moj zmaj. On čuva kapiju." Drhtala je, a nije to želela. „Mnogi muškarci misle da mogu da prođu
po-red njega. Mnogi su se opekli."
Prstom je pošao naviše, duž te osetljive doline iz­među čipke i bedra. „Hajde da se igramo s vatrom."
Privukao ju je sebi, gutao njena usta. I kada to ni­je bilo dovoljno, okrenuo ju je i prešao zubima duž nje­nog
ramena, uz njen vrat. Zaronio je lice u njenu kosu, dok su mu ruke nemirno klizile po njenom telu, ispuni-le
se njenim grudima pokrivenim čipkom.
Izvila se unazad prema njemu, stavila ruke oko njegovog vrata. Osetila je vrtoglavicu od tog preokreta iz
laganog u žurno, kako je preplavljuje divlji nalet stra­sti i kako postaje spremna. Osetila je njegovu glad, i
ka-ko se sprema da mu uzvrati.
Ruka mu je kliznula dole, među njene noge, dove­la je do reckave ivice olakšanja. Pre nego što je mogla da
padne, krenuo je prstima niz njeno bedro i jednim brzim potezom, otkopčao njen pojas.
Zadržala je dah. Telo joj se zateglo. „Mon Dieu."
„Kad budem u tebi, nećeš biti u stanju da misliš ni na šta drugo." Odvojio je i drugu kopču. „Ali, prvo mo­ram
da te dodirnem, onako kako sam sanjao." Usnama je prelazio preko njenog ramena, sklonio bretelu njenog
grudnjaka u stranu. „Anđelina."
Okrenula se licem prema njemu, pustila da mu pr­sti urone u njenu kosu, da povuku njenu glavu unazad. „Ti
si moja večeras."
Poricanje i prkos su se probijali kroz zavođenje. „Pripadam samo sebi."
Podigao ju je, stavio na krevet. „Večeras, mi pripa­damo jedno drugom."
Poljupcem joj je zatvorio usta, zaustavio njene reči, opio mozak. Okrenula je glavu u stranu da dođe do
da­ha, pokušala da se ponovo sabere. Ali su njegove usne klizile ka njenim grudima, preko tela, preko čipke,
is­pod nje. Dugi, tečni trzaji u stomaku oslobodili su joj mi­šiće, istopili volju.
Predala se, govoreći sebi da se predaje svojim po­trebama, a ne njemu.
Osetio je kako se predaje, kako postaje mekša. Čuo je to u dubokim, grlenim uzdasima zadovoljstva i
prihvatanja.
Uzimao je ono za čim je žudeo otkad ju je prvi put ugledao u jutarnjoj izmaglici.
Telo joj je bilo pravo blago, mirisna koža, ženske obline. Hranio se tim ukusom dugo i polako. Onda je
oslobodio njene grudi za svoje ruke, svoja usta. Krv mu je divljala kao vatrena oluja, ali je pustio sebe da gori
i oboje ih mučio.
Kad je skinuo čipku sa njenih kukova, izvila se. Dodirivao ju je prstima, posmatrao joj lice u svetlosti svece
kad je zatvorila oči, usne zadrhtale od jecanja. I kad su mu prsti kliznuli unutra, u vreli i vlažni somot, izvila
se, vrisnula. To ga je izludelo.
Pritisnuo je lice na njen stomak i zaboravio na sebe.
Telo joj se pretvorilo u mnoštvo lukova, radosti, sa oštrom ivicom osećanja koje je prolazilo kroz nju kao
blesak svetlosti. Eksplozija koja je vitlala svoju žestinu u njoj bespomoćnoj.
Tražila ga je, obavila ruke oko njega. Želela ga je u sebi koliko i svoj sledeći dah.
„Sada. Želim te." Osetila ga je kako drhti, kao i ona. Videla je sebe u njegovim očima kad se uzdigao iz­nad
nje. „Želim da me ispuniš. Ispuni me."
Držao se za tu klizavu liniju samokontrole, i kad su ga njene noge obuhvatile, krenuo je polako, veoma
polako. A zatim dublje kad se uzdigla da mu uzvrati. Ostao je tu s dahom u grlu i izgubio se u njoj.
Uzdisali su i brzo, žurno dahtali. Nisu skidali oči jedno s drugog, pomerali su se gotovo lenjim ritmom koji im
je donosilo zadovoljstvo kao plivanje u toplom bazenu. Usne im se spojiše, i on oseti kako se izvijaju pod
njegovim pre nego što je podigao glavu i video da se smeši.
Meso na meso, svileno trenje. Muzika, tragično je­canje koje dopire iz dnevne sobe, iznenadni praznični
zvuči sa ulice, sve se to spojilo u njegovoj glavi zajedno s njenim sve bržim disanjem.
Bila je napeta, glavu je izvila unazad da pruži prevoj svog vrata njegovim usnama. Zategla se pod njim,
drhtala, drhtala. Još jednom je uronio glavu u njenu ko­su, i ovog puta i sam uzleteo s njom.
Kasnije, ležao je i posmatrao igru svetlosti na pla­fonu, milovao njena leđa. Natopljen njom. „Mogu li da
ostanem?", upitao je. „Ili da pozovem taksi?"
Gledala je u senke. „Ostani."
Probudio se čim je svanulo. Sklupčala se uz njega u snu, ali je primetio da je njena stisnuta pesnica ležala
između njih, preko njenog srca. Kao da je želela da ga zaštiti, pomisli. Mali srebrni ključ ležao je pored njene
ruke.
Požele da podigne tu ruku, da nežno ispravi prste. Da otvori njeno srce prema njemu, shvatio je. Već joj je
dao svoje srce. Dao joj ga je, pomisli, onog trenutka ka-da ju je ugledao.
Bio je to udarac, i šok, za čoveka koji je počeo da veruje da jednostavno nije sposoban za ljubav. Ukoliko se
ne radi o porodici ili prijateljstvu. Njegova lična kriza zbog Džesike, za koju su svi uključujući i samu Džesiku
tvrdili da je savršena za njega, ubedila ga je da je upropastio svoju jedinu šansu za trajni, uspešni odnos s
nekom ženom.
Čovek koji je, u suštini, snažno verovao u porodicu, u dom, u brak, nije to mogao lako da proguta. I to što je
ipak progutao, shvatio je, bilo je umnogome krivo za nespokojstvo koje se mesecima vuklo za njim kao veran
pas.
Sada je gledao u ženu koja je bila odgovor. Ali nije smatrao da će ona želeti da sasluša pitanje.
Znači, moraće da je ubedi. Na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije. Zato što joj je sinoć ono ozbiljno rekao. Oni
će pripadati jedno drugom.
Razmišljao je da li da je probudi i kaže joj kako do­bro izgledaju zajedno u krevetu. Nije mogao da smisli bolji
način da počne dan, posebno što je bila topla i me­ka i uvijena oko njega.
AH mu se činilo da nije fer da je budi kad su jedva spa­vah. Njen radni dan počinje mnogo kasnije od
njegovog.
Odvojio se od nje, bez žaljenja, i ustao iz kreveta. Pomerila se, uzdahnula u snu, i uvukla u toplinu koju je
ostavio za sobom.
Uzeo je pantalone i uputio se ka tušu.
Smatrao je da se može mnogo saznati o nekoj oso­bi na osnovu njenog kupatila. Linino kupatilo bilo je
rigorozno čisto i luksuzno. Debeli zeleni peškiri boje šu­me bili su u lepom kontrastu s belim sanitarijama i u
skladu s malim razbacanim dijamantskim šarama po podnim pločicama.
Raskošne zelene biljke su bile poredane na prozor­skom simsu, a trio zelenkada je virio iz uske bledozelene
flaše.
Bilo je tu i drugih flaša, u bojama dragog kamenja, i kutijica sa mirišljavim uljima i losionima, solima za
kupke. Volela je lepe sapune, primetio je, i držala ih je u lepoj posudi.
Takođe je otkrio da topla voda traje duže nego kod njega. Blaženo se smešio tokom petnaestominutnog
tuširanja koje je prostoriju ispunilo parom kao u turskom kupatilu.
Još uvek je spavala kad je izašao. Ispružena preko čaršava, dok je jutarnje sunce koso padalo po celoj du­žini
njenih vitkih golih leđa. Odlučno je odbacio želju da se ponovo uvuče u krevet pored nje i krenuo da tra­ži
kafu.
Njena dnevna soba imala je visoku tavanicu i ta­man drveni pod. Zidovi su bili okrečeni u neku plavu boju i
ličili na izbledele farmerke. Na jednom zidu nala-zio se kamin uokviren suncem od istog tamnog drveta, koji
je odmah poželeo da ima. Drvo je izgledalo staro, i žućkasta boja se Ijuštila s njega.
Shvatio je zašto ga je tako ostavila. Njegova istorija i karakter su na taj način dolazili do izražaja.
Okačila je raznobojne uokvirene postere da dopu­ni izbledele zidove. Reklamne postere, primeti. Elegant­ne
žene koje prodaju šampanjac, uglađeni muškarci sa cigarama.
Sofa sa visokim naslonom kraljevski plave boje bila je u centru sobe i prekrivena jastucima, u skladu sa
ženskom navikom da misteriozno prekrivaju sofe i krevete.
Divio se njenom stilu. Stari, suptilno zapušteni stolovi i jake boje. I dopalo mu se kad je video svoje lale na
stočiću.
Otišao je do kuhinje i uhvatio sebe kako se kezi. Crnobele fotografije aktova muških i ženskih na zi­dovima
kuhinje nisu tako česta pojava.
No bio je još zadovoljniji kada je našao kafu.
Povukao je klizna vrata da se zvuk mlevenja kafe ne bi čuo u spavaćoj sobi. Dok se voda kuvala, stajao je
pokraj kuhinjskog prozora i gledao u njen deo Nju Orleansa.
Čuo je otvaranje vrata.
Nosila je kratak crveni ogrtač, oči su joj bile teške od sna, a osmeh lenj.
„Izvini, mislio sam da nećeš čuti mlin za kafu."
„Nisam ga čula." Duboko je uzdahnula. „Ali sam osetila posledicu. Spremaš doručak, cher?"
„Želiš li tost? To najbolje znam."
„O, mislim da sam sinoć okusila to što najbolje znaš." Još uvek se smešeći, opušteno je krenula k njemu i
stavila mu ruke oko vrata. „Hoću još", reče i podiže usne do njegovih.
Kad se probudila sama u krevetu, pomislila je da je već otišao. Nikada ne dozvoljava da muškarci prove­du
noć u njenom krevetu. Suviše se lako iskradu kroz vrata. Bolje je poslati ih na vreme i zaspati sama, nego se
sama probuditi.
Onda je videla njegovu košulju, cipele, i oduševila se. Previše. Kad muškarac ima toliko snage, onda je
vre­me da se ponovo uzme još ponešto. Uspešan način je da seksom omami njegov um.
„Zašto me nisi probudio, šećeru?"
„Razmišljao sam o tome." I još uvek misli na to. „Pomislio sam, pošto večeras radiš, da ti treba malo više od
deset minuta spavanja. Ali pošto si budna..." Na­smejala se i odmakla. „Pošto sam budna, želim kafu."
Otvorila je ormarić, i uputila mu onaj poznati pogled preko ramena. „Ako me lepo zamoliš, možda ću ti
spre-miti doručak."
„Želiš li da te molim stojeći, na kolenima ili potpu­no ispružen na leđima?"
„Golicaš me, Deklane. Napraviću ti tost. Le pain perdu", dodala je kad mu se lice snuždilo. „Francuski tost,
prženice. Nabavila sam lep baget hleb." Pružila mu je veliku belu solju punu crne kafe.
„Hvala. Pošto se dobro snalaziš u kuhinji, nećemo morati da unajmljujemo kuvaricu kada se budemo ven­čali
i podizali naše šestoro dece."
„Šestoro?"
„Osećam se obaveznim da održim tradiciju Salivenovih i Ficdžeraldovih. Zaista mi se sviđa tvoja kuhinj­ska
umetnost. Nije baš uobičajeno mesto za aktove."
„Zašto?" Izvadila je crni tucani tiganj. „Kuvanje je umetnost, i veoma seksi ako se pravilno radi".
Izvadila je plavu činiju. Posmatrao je kako razbija jaje o njenu ivicu, ubacuje belance i žumance unutra, sve
jednom rukom.
„Jasno mi je na šta misliš. Uradi to ponovo."
Zakikotala se i razbila još jedno jaje. „Zašto ne pu­stiš neku muziku? Ovo neće dugo trajati."
Jeli su za malim sklopivim stolom koji je uglavila ispod prozora u dnevnoj sobi.
„Gde si naučila da kuvaš?", upita on.
„Od moje bake. Pokušala je da me nauči i da šijem, ali nije išlo tako dobro."
„Čudim se što nisi otvorila restoran umesto bara."
„Volim da kuvam samo kad sam raspoložena. Ako kuvaš za novac, onda kuvaš sve vreme."
„Tačno. Kako si došla do toga da otvoriš bar?"
„Želela sam da radim sama. Ako radiš za nekog drugog, onda oni govore: uradi ovo, nemoj to, dođi ova­mo,
idi tamo. To nije za mene. Zato sam otišla u poslov­nu školu, i upitala se, kakav posao želim? Ne želim da
prodajem suvenire, ne želim prodavnicu poklona, ne želim da prodajem haljine. Mislim, sve se te stvari
pro­daju u Nju Orleansu, ali šta se prodaje još više od toga? Zadovoljstvo. Mali bezazlen greh i dobar provod,
zbog toga ljudi dolaze u Nju Orleans. I eto... Trojke."
„Koliko dugo imaš Trojku?"
„Da vidim." Već je pojela jednu krišku, pa je vilju­škom uzela jednu od četiri koliko ih je naslagala na nje­gov
tanjir. „Već šest godina."
„Otvorila si bar kad si imala dvadeset tri godine?"
„Hej, kako znaš koliko imam godina?"
„Remi."
Pogledala je u plafon. ,,Et Idi Pokazaću ja njemu. Muškarac treba da zna više nego da laprda o godinama
neke žene. O čemu je još laprdao?"
Deklan se sav usredsredio na doručak. „Ovo je za­ista odlično. Šta si stavila unutra?"
Punih deset sekundi nije rekla ništa. „Tako znači. Muškarci baš ne mogu da se obuzdaju da ne kukuriču o
svojim seksualnim podvizima."
Deklanu je bilo neugodno, kako zbog sebe tako i zbog prijatelja, pa joj odgovori: „Nije bilo tako. Bilo je
nostalgično. I slatko. Nešto si mu značila. Još uvek mu značiš".
„Dobro je za njega da to znam. I ja osećam isto. Se­ćaš li se prve devojke koju si odveo na zadnje sedište,
Deklane? Da li je se sećaš s ljubavlju?"
„Seri Bingam. Lepa mala plavuša. Očajnički sam je voleo u prvom razredu srednje škole."
Svidelo joj se što je odmah izgovorio njeno ime. Čak i ako ga je izmislio. „Sta se dogodilo?"
„Ostavila me zbog jednog fudbalera. Levi bek. Isuse, fudbaler bez vrata, sa IQom jedne olovke. Još uvek sam
besan na nju. No, da se vratimo tebi i, uz­gred rečeno, vrlo vesto skrećeš temu s ličnih pitanja, no, ne
zaboravi da sam bio advokat. U svakom slučaju, ka­ko si uspela da se održiš? Dvadeset tri godine su prilič­no
malo da se krene s poslom, onim u kome, dokazano je, mnogi propadaju u roku od tri godine."
Naslonila se. „Kakve to veze ima? Savetniče."
,,U redu." Slegnuo je ramenima i nastavio da je­de. „Onda ću pretpostaviti da si opljačkala banku, platila
mafiji, zavela i ubila prethodnog vlasnika na­kon što ti je testamentom ostavio zgradu. I nastavila da vodiš
ilegalnu kockarnicu i bordel u sobama poza-di."
„Pa, radila sam veoma mnogo. Ipak, tvoja verzija mi se više sviđa. Moja je dosadna u poređenju s njom.
Radila sam posle škole i tokom leta, štedela svaku paru. Umem da štedim ako treba. Zatim sam počela da
radim u jednom baru, vodila računa o njemu, služila piće, i us­put završavala školu. Nešto pre mog dvadeset
drugog rođendana, umro je moj deda. Pao sa merdevina, i slo­mio svoj prokleti vrat."
Oči su joj zasuzile dok je to govorila. „Verovatno sam još ljuta na njega."
„Žao mi je." Stavio je ruku preko njene. „Bili ste bliski."
„Volela sam ga više nego ijednog muškarca na sve­tu. Pit Simone, sa svojim gromoglasnim smehom i
veli­kim šakama. Svirao je violinu i uvek nosio crvenu mara-micu. Uvek. Pa..." Zatreptala je da odagna suze.
„Imao je polisu osiguranja, veću nego što se moglo pretposta­viti. Pola za mene, pola za baku. Na kraju me
je ona naterala da uzmem sve. Kad ona nešto odluči, tu više ništa ne možeš da uradiš. I tako sam uložila
novac, i godinu kasnije otvorila sopstveni bar."
„Nema ničeg dosadnog u tome. Tvoj bar je dobar, Lina."
„Da, jeste." Ustala je, pokupila tanjire. „Bolje bi bi­lo da se obučeš, cher, ako želiš da ideš kući."
Nije mogao da je nagovori da uđe unutra. Morao je da se zadovolji omamljujućim poljupcem pre nego što ga
je izgurala iz svog auta i otišla.
Kad je došao kući u devet ujutru u izgužvanoj odeći, Veliki Frenk mu se iscerio odvozeći osušene gra­ne
drveća na kolicima do gomile spremljene za lomaču.
„Sinoć ste zapali u neku sreću, gospodine Dek."
U nešto, pomisli Deklan i, protrljavši rukom srce, uđe u kuću da prione na posao.
Neće hteti da ga vidi večeras, niti sutra uveče. Mo­rao je da se zadovolji telefonskim pozivima zbog kojih se
osećao kao tinejdžer dok je tumarao po kući s bežič­nim telefonom i razbijao glavu kako da nađe temu za
bi­lo kakav razgovor koji bi je duže zadržao na liniji.
Poklade i posao su u toku, rekla mu je. Sve dok su u toku, nema vremena za izlaske i igru.
Znao je da je iskušavan, izbegavan i zbunjen. I od­lučio je da joj dopusti da drži uzde. Sve dok ih sam ne
povuče.
Jednog popodneva Remi je svratio u odelu Huga Bosa i sa zlatnim lancem. Skinuo je lanac, stavio ga oko
Deklanovog vrata. „Kad ćeš doći u grad?"
„Mislio sam da bih mogao da se pridružim tom lu­dilu tokom vikenda."
„Cher, sada su praznici. Svaka noć je vikend."
„Ovde ne. Dođi da vidiš". Krenuo je prema salo­nu, gde je Tibald stajao na vrhu merdevina i strpljivo skidao
gips sa tavanice.
„Zdravo, Tibalde." Remi zakači palčeve za džepo­ve i iskrivi glavu unazad. „Imaš posla."
„Naravno. Kako je Efi ovih dana?"
„Nateraće me da se propijem zbog planova za venčanje. Juče je izabrala tortu, i pomislio bi da život za­visi
od toga da li će ivica torte biti ukrašena žutim raži­nim pupoljcima ili ružama u punom cvatu."
„Najbolje što čovek može da uradi u tim situacija­ma jeste da klima glavom na sve što ona najviše voli, i da
se samo pojavi određenog dana."
„Mogao si mi to reći pre nego što sam joj rekao da volim velike, debele ruže, a ona se već bila odlučila za
pupoljke." Izvukao je bočicu tilenola iz džepa. „Imaš li nešto s čime mogu ovo da progutam, Dek? Ta žena mi
zadaje glavobolju nad glavoboljama."
Deklan uze polupraznu flašu vode. „Jesi li ovde došao da se sakriješ?"
„Dok se malo ne o'ladi." Remi proguta pilule s vo­dom, poče da hoda po najlonu prostrtom po podu. „Ti si
radio ove zidove, Dek, ili si nekoga unajmio?"
„Ja sam ih uradio." Zadovoljan, Deklan pređe pr­stima po glatkoj površini pariško zelenih zidova. „Tri dana
sam proveo radeći na ovoj sobi." I noći, pomisli. „Mislim da će ova boja učiniti sobu hladnijom nego ša­rene
tapete, a i sviđa mi se kako ide s drvenarijom."
„Ti si kombinacija Boba Vile i Marte Stjuart. Sta ti je sledeće u planu?"
„Biblioteka. Moram još par stvarčica da uradim ovde i u kuhinji, ali sledeće nedelje planiram biblioteku.
Posle toga, nadam se da ću se malo preseliti napolje. Daj mi nekoliko tih aspirina."
„Naravno." Remi mu pruži pilule i vodu. „Imaš probleme s poslom ili sa ženama?"
„Pomalo i s jednim i s drugim. Hajdemo na terasu iza kuće, da vidiš šta su Frenkiji uradili od vrta."
„Čuo sam da si vozio našu Linu u velikoj, beloj li­muzini pre nekoliko večeri", reče Remi dok su išli ka
stražnjem delu kuće. „Silna kola."
„I ja sam silan čovek." Vratio je Remiju vodu i otvorio francuska vrata u trpezariji.
„Ako imaš romantične planove s njom, to je dobar početak."
„Planiram više od toga", reče Deklan dok je Remi praznio flašu. „Oženiću se njome."
Remi izbaci vodu iz usta gušeći se.
„Dobar ti je taj gutljaj", primeti Deklan. „Zadrži flašu."
„Isuse, Dek. Isuse Hriste, ti i Lina ćete se venčati?"
„Voleo bih da venčanje bude ovde, na jesen. Mo­žda u septembru." Razgledao je terasu, vrt. Pitao se ka­kva
to ptica u ovo doba peva iz glasa. „Kuća neće biti za­vršena, ali će to biti deo šarma. Naravno, ako mi bude
trebalo više vremena da je privolim, možemo to uraditi sledećeg proleća."
„To se zove brzina."
„Ne baš. To se zove upornost." Nasmešio se gleda­jući u Remijevo zbunjeno lice. „O, ti ne misliš na kuću. Na
Linu. Nisam je još pitao. Sada bi samo rekla ne. Po­gledaj one pupoljke. Zelenkade, lale, ljiljani, rekli su mi
Frenkiji. Zatrpani ispod tog korova i loze, možda su ta­mo cvetali godinama. Neobično."
„Dek, mislim da ti treba nešto jače od tilenola."
„Nisam lud. Samo sam zaljubljen u nju. Počinjem da mislim da sam bio zaljubljen i pre nego što sam je
upoznao. Zato pre nje nije bilo nikoga ko je stvarno bio važan. Ne ovoliko. Zato što je bila ovde, a ja je još
nisam bio našao."
„Možda sada meni treba nešto jače."
„Burbon je u kuhinji. Led u hladnjaku. Novi friži­der stiže sutra."
„Pripremiću nam piće."
„Meni samo malo i neka bude razblaženo", reče mu Dek odsutno. „Moram danas još da radim."
Remi se vrati s dvema čašama i povuče dobar gu­tljaj posmatrajući Deklanovo lice. „Deklane, volim te kao
brata."
„Znam daje tako."
„Pa ću onda i pričati s tobom kao brat s bratom da sam ga imao umesto što sam bio ugnjetavan od sestara."
„Misliš da sam sišao s uma."
„Ne. U nekim situacijama, do đavola, u većini si­tuacija, čovek misli svojim dokom. Kad taj misaoni pro­ces
dospe do njegove glave, obično situacija postane ja­snija."
„Voleo bih da mi to objasniš, tatice." Remi samo zavrte glavom i poče da šeta goredole po terasi. „Lina je
veoma seksi žena." „To nije sporno."
„Ona kao da luči one feromone, ili šta god da je to, onako kako se ostale žene prskaju parfemima da
privu­ku muškarca. Ona te privuče samim svojim disanjem."
„Želiš da kažeš da sam omađijan, ili da me poneo talas prve želje."
„Upravo to." Remi stavi ruku razumevanja na De­klanovo rame. „Nema živog čoveka koji bi te zbog toga
krivio. Osim toga, sinko, imao si nekoliko gadnih meseci u vezi sa Dženifer, i znajući kako svoja kolica krivice
vučeš sa sobom kao neku ličnu komodu, nisam siguran da si u dovoljnoj meri pročistio cevi otkad si prekinuo
s njom."
„Džesikom, magarče." Deklana su Remijeve reči istovremeno dirnule i zabavljale i on se nasloni na ogra­du.
„To nije zaluđenost. Mislio sam da jeste, i to s do­brom dozom strasti. Ali nije. I ne radi se o začepljenim
cevima, i ja ne razmišljam dokom. Već srcem."
„O, brate." Remi ponovo potegnu viski. „Dek, ov­de si manje od mesec dana."
„Ljudi uvek kažu nešto u tom smislu, kao da je vreme važno." I pošto je onaj važan deo njegovog mo­zga
govorio istu stvar, nerviralo ga je što to čuje i od svog najboljeg prijatelja. „Šta, ima li negde neki zakon koji
nalaže da se ne smeš zaljubiti dok ne prođe razu­man, racionalan vremenski period, u toku koga će se
dovršiti socijalizacija, komunikacija i, ukoliko je mogu­će, seksualna aktivnost da bi se proverila
kompatibil-nost? Ukoliko postoji, i primenjuje se, objasni onda sto-pu razvoda."
„Do sledećeg utorka dovešću ti nekoliko pravnika koji raspravljaju o tom predmetu."
„Onda dozvoli da ti nešto kažem. Nikad se ranije nisam ovako osećao, nikad u svom životu. Nisam ni
po­mišljao da je to moguće. Zaključio sam da nešto u meni jednostavno ne funkcioniše onako kako bi
trebalo."
„Pa, za ime božije, Dek."
„Nisam mogao da volim Džesiku." Ponovo mu se u glasu osetila krivica. „Jednostavno nisam, a pokušao sam.
Gotovo sam pristao da se zadovoljim nežnošću, poštovanjem i sličnim poreklom, jer sam verovao da je to
sve što ću dobiti, ili što ću biti sposoban da pružim. Ali nije. Nikad se nisam ovako osećao, Remi", reče
po­novo. ,,I sviđa mi se."
„Ako želiš Linu, onda je i ja želim za tebe. Stvar je u tome, Dek, bez obzira na to kako se osećaš, što ništa ne
garantuje da će i ona oseća ti to isto."
„Možda će mi slomiti srce, ali osećati previše je đa­volski mnogo bolje nego ne osećati ništa." Stalno to
po­navlja sam sebi otkad je shvatio da je zaljubljen u nju. „Na ovaj ili onaj način, moram pokušati."
Zavrteo je viski koji još nije okusio. „Ona ne zna šta da radi sa mnom", promrmlja Deklan. „Biće zabav­no
dopustiti joj da to otkrije."
I e noći, čuo je jecanje. Muške, grube, isprekidane jeca­je. Deklan se trzao u snu, preplavljen tugom,
nesposo­ban da je odagna, nesposoban da pruži ili potraži utehu. Tuga je ostala i kad je sve utihnulo.
Močvara Rouzijevih Mart 1900.
Nije znao zašto je stajao ovde i gledao u vodu dok su se zelene senke širile oko njega i noć se spremala da
proguta dan.
Ali je, po ko zna koji put, došao da luta močvarom kao da će je sresti dok šeta duž zavijutka reke gde je
cvetalo močvarno cveće.
Nasmešiće mu se, pružiti mu ruke.
I sve će opet biti dobro.
Ništa više nikada neće biti dobro.
Plašio se da ne poludi, da mu tuga ne pomrači um kao što je noć pomračila dan. Kako bi drugačije mogao da
objasni to što je čuje kako mu noću šapuće? Sta da uradi da ućutka njen glas, njen bol?
Posmatrao je kako se plavi ždral izdiže iznad trske kao duh, lep, čist, savršen, kako preleće preko vode bo­je
čaja i zamiče među drveće. Daleko od njega. Uvek da­leko od njega.
Otišla je. Njegova Ebi je odletela od njega, kao ova pticaduh. Svi su to rekli. Njegova porodica, njegovi
pri­jatelji. Čuo je kako sluge šapuću o tome. Kako je Ebigejl Rouzi pobegla s nekim ništavilom i ostavila muža
i ko-pile iza sebe.
Iako ju je i dalje tražio u Nju Orleansu, Baton Ru­žu, Lafajetu, iako je i sam kao duh nastavio da pretražu­je
močvaru, u najusamljenijim časovima noći verovao je u te priče.
Napustila je njega i dete.
Sada i on odlazi, u svemu samo ne u telu. Svaki dan je provodio kao u transu. I neka mu se Bog smiluje, nije
mogao da bude otac detetu. Toj slici i prilici Ebigejl za koju je tajno, posramljeno sumnjao da ima njegovu
krv. Sam pogled na nju donosio mu je neizrecivu tugu.
Nije više išao u dečju sobu. Mrzeo je sebe zbog to­ga, ali čak i samo penjanje uz stepenice na treći sprat
li­čilo je na davljenje u moru očajanja.
Rekli su da dete nije njegovo.
Ne. U prigušenoj svetlosti sumraka, dok je noć po­lako oživljavala oko njega, Lusijan pokri lice rukama. Ne,
nije mogao, neće poverovati da je to učinila. To je njihovo dete, začeto u ljubavi, poverenju, želji.
Ako je i to bila laž...
Spustio je ruke, zakoračio ka vodi. Mogla je biti to­pla. Kao i njen osmeh. Meka. Kao i njena koža. I sad mu se
činilo da boja postaje tamnija. Kao njene oči.
„Lusijane!"
Stao je, na klizavoj ivici.
Ebi. Jurila je k njemu, sklanjajući lišće vrbe ispred sebe, dok joj se kosa u ponoćnim kovrdžama prosipala po
ramenima. Njegovo srce, umrtvljeno od tuge, probu-dilo se u jednom divljem skoku.
Onda je poslednje svetlucanje sunčeve svetlosti prekrilo njeno lice, i on je ponovo umro.
Klodin ga je uhvatila za ruku. Prsti su joj bili hlad­ni od straha. Videla je šta se dogodilo u njegovim očima,
videla je u njima njegovu smrt.
„Ona to nikada ne bi želela. Ona nikada ne bi poželela da prokuneš svoju dušu tako što ćeš oduzeti sebi
život."
„Ostavila me je."
„Ne. Ne, to nije istina. Lagali su te. Oni lažu, Lusija­ne. Volela te je. Volela je tebe i Mari Rouz više od svega."
„Onda, gde je?" Pojavio se bes koji je tinjao ispod utrnulosti od tuge. Zgrabio je Klodinine ruke, podigao je
na prste. Deo njega, neki mračni, tajni deo, želeo je da je pesnicom udari u lice. Da ga poništi zbog veze s
Ebigejl, kao i svoje sopstveno davljeničko očajanje. „Gde je ona?"
„Mrtva je!" Viknula je, i glas joj je odjekivao u to­plom lepljivom vazduhu. „Ubili su je. Jedino je smrt mo­gla
da je odvoji od tebe i Rozi."
Gurnuo ju je u stranu, oteturao se do jednog panja. „To je još jedno ludilo."
„Kažem ti da znam. Osećam to. Sanjala sam."
,,I ja sam." Suze su mu grunule na lice, pretvorile svetlost u vodu. „I ja sam sanjao."
„Lusijane, moraš da me saslušaš. Bila sam tamo te noći. Došla je u dečiju sobu da pomazi bebu. Poznajem
Ebi otkad smo i same bile bebe. U njoj nije bilo ničega osim ljubavi prema tebi i Mari Rouz. Nije trebalo da
odem iz vile te noći." Klodin je prekrstila ruke preko grudi, kao da želi da sastavi dve polovine svog
slomlje­nog srca. „Celog života ću moliti za oproštaj što nisam bila tamo."
„Uzela je odeću, nakit. Moja majka je u pravu." Stisnuo je usne u činu snage, kako je verovao, ali je u stvari
posredi bila samo oslabljena vera. „Moram to da prihvatim."
„Tvoja mama je mrzela Ebi. Već sutradan me je iz­bacila. Bojala se da me zadrži u kući, bojala se da možda
ne otkrijem..."
Okrenuo se, lica tako iskrivljenog od besa, da je Klodin uzmakla za korak. „Želiš da poverujem da je moja
majka nekako ubila moju ženu, a onda prikrila zlo­čin, greh, užas, tako što je rekla da je Ebi nestala?"
„Ne znam kako se to dogodilo. Ali znam da Ebi ni­je otišla. Mama Rouzi, išla je kod Evanđeline."
Lusijan odmahnu rukom, i ponovo se okrenu. „Te vudu gluposti."
„Evanđelina ima moć. Rekla je da je tu bilo krvi, bola, i straha. I mračnog, mračnog greha. Smrt, rekla je, i
vodeni grob. Rekla je da imaš dve polovine i da je jed­na crna kao pećina u paklu."
„Ja sam je onda ubio? Ja sam noću došao kući i ubio svoju ženu?"
„Dve polovine, Lusijane, koje su delile jednu utro­bu. Pogledaj svog brata."
Podišla ga je jeza i osetio je mučninu u stomaku, gnušanje koje mu je rikalo u glavi. „Neću više to da slu­šam.
Idi kući, Klodin. Drži se podalje od vile."
Izvukao je iz džepa broš sa satom, stavio ga u Klodininu ruku. „Uzmi to, čuvaj za dete." Svoju kćer više nije
mogao da zove po imenu. „Treba da ima nešto od svoje majke."
Tužno je pogledao simbol u njenoj ruci. Vreme je stalo za Ebigejl. „Ponovo je ubijaš time što joj ne veruješ."
„Odlazi." Krenuo je teturajući se prema vili Mane­ovih, prema svom izabranom paklu. „Odlazi."
„Ti znaš!", povika Klodin za njim. „Ti znaš da ti je bila verna!"
Klodin stisnu sat na grudima i zavetova se da će ga predati, kao i istinu, Ebigejlinoj kćerki.
Vila Maneovih Februar 2002.
Deklan je stajao na terasi i posmatrao dolazak da­na. Na istočnom nebu zora je projavljivala svoje bledo
rumenilo. Vazduh je bio topao. Još nije bio mart, ali je zi-ma polako odlazila.
Vrtovi koji su pre mesec dana bili u žalosnom sta­nju, nagoveštavali su svoj nekadašnji sjaj. Kad je uklo­njena
loza, nasrtljivi korov, mrtvo drvo i polomljene ci-gle, malo pomalo su se otkrivale krivudave staze, gr-mlje,
čak i lukovice i bilje koje je bilo suviše tvrdoglavo da nestane.
Stari gvozdeni venjak bio je zarastao u vistariju, kako su mu rekli Frenkiji, a ostrvo velikih azaleja obeća­valo
je pupoljke pune nade.
Imao je magnolije, mirtu, kamelije, jasmin. Zapi­sao je sve što su Frenkiji nadugačko i naširoko pričali svojim
lenjim glasovima. Kad im je opisao lozu na uga-onim stubovima koju je video u svojim mislima, rekli su mu
daje reč o 'jutarnjoj slavi'.
Svidelo mu se kako je to zvučalo. Ovde su jutra za­ista bila puna slave.
Pomislio je da mu se telo privikava na onih pet ili šest sati uznemirenog sna koliko je bio sposoban da ugrabi.
Ili ga je možda pokretala nervoza.
Nešto ga je guralo, vodilo korak po korak kroz transformaciju kuće koja je bila njegova. No, ipak, ne sa­mo
njegova.
Ukoliko je to bila Ebigejl, bila je prokleto nestalna žena. Ponekad se osećao krajnje prijatno, potpuno
smi­reno. A ponekad ga je hladan strah bockao u potiljak. I osećao je da ga neko posmatra.
Progoni.
Pa, to je prava žena za tebe, pomislio je dok je pio jutarnju kafu. U jednom trenutku sve sami osmesi, u
drugom šamari.
Dok mu je ta misao još bila u glavi, ugledao je Li­nu i velikog crnog psa kako izlaze iz senki drveća.
Nije se dvaput premišljao, spustio je kafu i krenuo niz stepenice sa terase.
Videla ga je mnogo pre nego što je on video nju. Za­klonjena drvećem i jutarnjom izmaglicom, stajala je,
lenjo trljajući Rufusa po glavi, i gledala kuću. Gledala njega.
Zašto su je ta kuća i taj čovek tako privlačili? pita­la se. Ovde ima bezbroj velikih starih kuća, duž Rečnog
puta ili prema Baton Ružu.
Bog zna da ima i mnogo zgodnih muškaraca, ako je žena htela da nađe nekog.
Ali je ova kuća oduvek izazivala njeno interesovanje i maštu. Činilo joj se da je ovaj čovek, koji trči niz te­ške
kamene stepenice u otrcanoj košuljk još otrcanijim farmerkama, neobrijanog lica, uspeo da uradi to isto.
Nije volela da želi. To je samo smetalo stvarima. I kad ta želja podrazumeva nekog muškarca, pa, onda može
samo da napravi haos u svom životu.
Izgradila je svoj život ciglu po prokletu ciglu. I svi­đalo joj se tako kako jeste. Muškarac, ma koliko bio
pri­jatan, u najboljem slučaju samo će promeniti dizajn. U najgorem, oburvaće te cigle u ruševinu.
Držala se dalje od njega od one noći kad ga je po­vela u krevet. Samo da dokaže sebi da može.
Ali, sada je imala spreman osmeh za njega, spor, osmeh mačke u mišjoj rupi, i nije se pomerila dok mu je
pas, kidajući izmaglicu pri zemlji, trčao u susret.
Rufus je skočio, prešao jezikom preko Deklanovog lica, a onda se srušio na leđa, i okrenuo mu stomak da ga
pomazi.
Lina je znala da Rufus na taj način pokazuje svoju bezuslovnu ljubav.
I pse šarmira, pomislila je kad se Deklan spustio da se porve s njim. Taj čovek je bio previše privlačan za bilo
čije dobro. Posebno njeno.
„Rufuse!", pozvala ga je, i pas se podiže u uzbuni mišića i udova koji su zamalo oborili Deklana. Smejući se,
bacila je loptu visoko u vazduh, i spretno je uhvatila pri padu. Rufus, ta mešavina crnog krzna i entuzijazma,
počeo je da skače prema lopti. Zavitlala je loptu preko jezera. Rufus je uhvatio loptu zubima nekoliko
sekundi pre nego što se uz ogroman pljusak sručio u vodu.
„Mogli biste oboje da igrate za 'Bo Soks'." Dok je pas plivao ka obali, Deklan se uspravio, stavio ruke is­pod
Lininih laktova, i podigao je sa zemlje. Imao je sa­mo trenutak da vidi kako je trepnula od iznenađenja pre
nego što je usnama poklopio njene.
Uhvatila se za njegovu košulju, ne zbog ravnoteže, iako su joj noge visile nekoliko santimetara iznad ze­mlje,
već zato što je on bio ispod košulje, svi ti mišići i vrelina i muškarac.
Pas je tri puta duboko zalajao, a onda se sva skvasila od vode koju je stresao sa sebe. Ne bi se iznenadila da
je videla kako joj koža isparava.
„'Jutro", reče Deklan i spusti je na noge. „Gde si?"
„Hmm." Morala je da mu oda priznanje za oba po­zdrava. Provukla je rukom kroz kosu. „Gde si?"
odgo­vorila je, a onda ga pomilovala po grubom obrazu. „Tre­ba da se obriješ, cher."
„Da sam znao da ćeš jutros doći kod mene, već bih se pobrinuo za to."
„Nisam došla kod tebe." Uzela je loptu koju je Ru-fus spustio ispred njenih nogu i bacila je, i pas je ponovo
poleteo za njom. „Samo se igram sa psom moje bake."
„Je li ona dobro? Rekla si da ostaješ kod nje kad se ne oseća dobro."
„Ponekad je depresivna, to je sve." I prokletstvo,
prokletstvo, bila je dirnuta njegovom spontanom i iskrenom brigom. „Nedostaje joj njen Pit. Imala je
sedamnaest kad su se venčali, a pedeset osam kad je umro. Više
od četrdeset godina je dosta vremena da se životi upletu u mrežu." t
„Da li bi joj smetalo da navratim kasnije?"
„Sviđa joj se tvoje društvo." Pošto je Rufus nestr­pljivo udarao repom, ona ponovo zavitla loptu.
„Rekla si da ima sestru. Još nekog od porodice?"
„Dve sestre, brata, svi su živi."
„Dece?"
Lice joj se zateglo. „Ja sam sve što ima. Jesi li išao u grad na neki provod?"
Zabranjen ulaz, zaključio je. Ostavio je to za trenu­tak. „Ne još. Mislim da ću ići večeras. Radiš li?"
„Nema ništa osim rada sve do Čiste srede. Ljudi vole da piju pre posta."
„Kasni sati za tebe. Izgledaš malo umorno."
„Ne volim baš da ustajem ovako rano, ali baka, ona je ranoranilac. Kad ona ustane, svi su ustali." Podi­gla je
ruke uvis, i ispružila ih. ,,I ti si ranoranilac, zar ne, cher?"
„Ovih dana. Hajdemo unutra, da popiješ kafu i vi­diš šta sam radio otkad nisam bio u mogućnosti da
pro-vedem vreme s tobom."
„Bila sam zauzeta."
„Tako si rekla."
Obrve su joj se uplele, formirale dugu, plitku lini­ju razdražljivosti među sobom. „Ja uvek govorim ono što
mislim."
„To sam i mislio. Ali te činim nervoznom. Ne sme­ta mi to, Lina." Počeo je da se igra pramenom njene ko­se,
zabavljao se gledajući kako joj bes pomračuje lice. „Ali mi smeta ako misliš da mi je dovoljna jedna noć s
tobom."
„Spavam s tobom ako želim, kad želim."
,,I smeta mi", nastavio je nežno, iako ju je čvrsto uhvatio za ruku pre nego što je uspela da se otrgne.
„Mnogo mi smeta ako misliš da je krevet sve što želim s tobom."
„Muškarci mogu da me dotaknu samo ako im ja to dozvolim." Pokušala je da izvuče ruku.
„Nikad nisi mogla da izađeš na kraj sa mnom, zar ne?" Prsti su mu bili čelični, kao i glas. „Smiri se. Osim toga,
svađa me neće oterati. Želela si da budeš na dis­tanci ove nedelje, u redu. Ja sam strpljiv čovek, Lina, ali
nisam otirač. Nemoj da misliš da ćeš prelaziti preko me­ne kad budeš ulazila u kuću."
Bes, shvatila je, nije način da se s njim izađe na kraj. Znala je da ne može da ga izbaci iz kontrole i da ga
natera da se razviču u jednoj dobroj svađi. To bi bilo in­teresantno, čak zabavno. Ali su njene šanse da izgubi
bi-le polapola.
Nije joj bilo stalo ko bi pobedio.
Umesto toga, pogladila ga je po obrazu. ,,E sad, cher", rekla je svilenkastim glasom. „Zašto se toliko
uzrujavaš? Nervirao si me, to je sve. Nisam baš u najbo­ljem elementu ovako rano ujutru, a ti si grub i
zlovoljan. Nisam htela da te povredim."
Podigla se na prste i poljubila ga u obraz.
„Sta nameravaš, Anđelina?"
Uzjogunila se zbog nečega u načinu kako je izgovo­rio njeno puno ime. Neka vrsta upozorenja. „Hej,
Dekla­ne, dragi, sviđaš mi se. Zaista. I one noći, pa, jednostavno si me oborio s nogu. Lepo smo se proveli,
zar nismo? Ali, ne želiš da od toga pravimo više nego što jeste."
„Atoje?"
Podigla je ramena. „Veoma zadovoljavajući interludij, za oboje. Zašto ne ostanemo pri tome i ponovo
bu-demo prijatelji?"
„Mogli bismo. Hi bismo mogli da pokušamo ovako."
Privukao ju je k sebi, podigao sa zemlje. I poljubio je. Ovog puta bez strpljenja, bez kontrole, bez sanjivog
spajanja usana. Bilo je to žigosanje, i oboje su to znali.
Rufus je upozoravajuće zarežao dok se borila. De­klan je ignorisao rezanje koje je postajalo sve jače. Stavio
je ruku u njenu kosu, povukao joj glavu unazad i poveo ih dublje. Ljutnja, povređenost i glad su tutnjali u
njemu i začinili njegov poljubac.
Nije mogla da mu se odupre. Ne, kada su emocije udarile u njen sistem odbrane, oslobodile potrebe za ko-je
se nadala da su zaključane. Uz jedva čujnu psovku, obavila je ruke oko njegovog vrata i odgovorila divljini
njegovog poljupca.
Rufus je cvileći legao i počeo da žvaće loptu.
„Mi nismo završili jedno s drugim." Deklan posednički kliznu rukama niz njene.
„Možda nismo."
„Doći ću večeras, odvešću te kući kad završiš. U sredu, kad se sve završi, želeo bih da dođeš ovde. Na
večeru."
Uspela je da se osmehne. „Kuvaćeš?" Nasmešio se, dodirnuo joj usnama obrve. „Iznenadiću te."
„Sto obično i radiš", uzvratila je kad je otišao.
Bila je ljuta na samu sebe. Ne samo zato što je izgubila bitku, već zbog kukavičluka. Započela je svađu pre
sve­ga zbog kukavičluka.
Probijala se kroz močvaru dok je Rufus trčao me­đu drvećem, kroz gusto zeleno šiblje, u nadi da će upla­šiti
nekog zeca ili vevericu.
Zastala je na zavijutku koji je odvajkada bio po­znat kao močvara Rouzijevih. Ovo tajanstveno mesto, sa
sporom i senovitom vodom, korenjem čempresa i opoj­nim mirisima, bilo je njen svet koliko i krivudave
ulice i živi ritam Kvarta.
Dolazila je ovde kao dete, naučila kako da razliku­je carića i vrapca, kako da izbegne gnezdo otrovnice, ka­ko
da pusti udicu i izvuče soma za večeru.
Bio je to dom njene krvi, kao što je Kvart postao mesto njene ambicije. Vraćala mu se ne samo kad je nje­na
baka bila depresivna, već i kad se sama tako osećala.
Spazila je kvrgavu njušku aligatora koji je kliznuo pored nje. To što se nalazi ispod površine, pomislila je,
može te odvući dole, jednim brzim, ružnim potezom, ako nisi pažljiv i priseban.
Bilo je mnogo toga ispod površine Deklana Ficdžeralda. Više bi volela da je on neki razmaženi bogataš koji
traži avanturu. Mogla bi da uživa u njemu, i da ga odbaci kad im postane dosadno.
Ali je mnogo teže odbaciti nešto što poštuješ. Divi­la se njegovoj snazi, njegovom humoru. Kao prijatelj,
mogao bi joj pružiti mnogo zadovoljstva.
Kao ljubavnik, pružao joj je đavolski mnogo briga.
Želeo je previše. Već je mogla da oseti kako se ve­zuje za njega. Plašila se jer joj se činilo da ne može to da
spreči.
Igrajući se ključićem oko vrata, krenula je nazad ka kući u močvari. Vreme će već pokazati, pomislila je. Uvek
pokaže.
Nasmešila se kad je bila blizu kuće i ugledala ba­ku, s nekim starim slamnatim šeširom, kako nešto petlja u
bašti.
„Osećam miris hleba", doviknu joj Lina.
„Crni hleb. Možeš da poneseš jedan kući."
Odeta se uspravila, polako stavila ruku na najuži deo leđa. „Imam još jedan koji bi mogla da odneseš onom
momku u vili. On se ne hrani kako treba."
„Dovoljno je zdrav."
„Dovoljno zdrav da želi da te zagrize." Ponovo se nagnula i nastavila svoj posao, dok su njene velike rad­ne
čizme čvrsto stajale na zemlji. „Jutros je pokušao da uzme jedan zalogaj? Imaš taj pogled na sebi."
Lina joj je prišla, sela na stepenicu pored male bašte. „Kakav izraz?"
„Izraz koji žena ima kad muškarac stavi ruke na nju, a ne završi posao."
„Ja znam sama kako da završim posao, ako je to je­dini problem."
Uz frktavi smeh, Odeta odlomi grančicu ružmari­na. Kidala je njegove igličaste listove, mahala njime is-pred
nosa zbog čistog zadovoljstva da oseti njegov mi­ris. „Zašto bi se sama češala ako to neko može da uradi
umesto tebe? Možda sam blizu da pogledam sedamde­setima u oči, ali znam da prepoznam muškarca koji je
voljan i sposoban."
„Seks ne upravlja mojim životom, bako."
„Ne, ali ga sigurno čini prijatnijim." Opet se us­pravila. „Ti nisi Lilibet, 't poulette."
Kad je to čula to ime iz detinjstva pilence Lina se nasmešila. „Znam."
„A to što nisi ona ne znači da treba da budeš sama ako nađeš nekoga ko može da zapali pravu iskru u tebi."
Uzela je ružmarin koji joj je Odeta pružila i dodir­nula njime svoj obraz. „Ja mislim da on ne traži iskru. Ja
mislim da on traži ceo prokleti vatromet." Naslonila se na laktove, sklonila kosu unazad. „Do sada se nisam
opekla, i nastaviću tako."
„Za tebe je uvek postojalo samo levo ili desno. Ni bičem te niko nije mogao naterati da ideš sredinom. Ti si
moja dušica, mada si odrasla žena, pa ću ti reći sledeće: nema ništa pogrešno ako je žena sama, sve dok ima
pra-ve razloge za to. Ali, ako je sama iz straha da ne pogreši, to nije dobro."
„Sta će se dogoditi ako popustim?", upita Lina. ,,Zasitiće se močvare i odgegati se nazad u Boston? Ili će
odi­grati svoj ples sa mnom i pronaći sebi drugu partnerku?"
Odeta gurnu svoj šešir naviše, i lice joj ožive od razdražljivosti. „Sta će se desiti ako padne kiša i bude
poplava i odnese nas Misisipi? Zaboga, Lina, ne možeš tako da razmišljaš. Postaćeš neosetljiva."
„Bilo mi je lepo pre nego što je došao. I biće mi le­po kad ode." Mrzovoljno je pružila ruku da pomazi Rufusa
kad je prislonio glavu uz njeno koleno. „Ta kuća ta­mo, bako, ta kuća koju je on toliko zapeo da oživi, sim­bol
je onoga što se događa kad dvoje ljudi ne pripadaju istom mestu. Ja sam njena krv, i ja znam."
„Ne znaš." Odeta podiže Lininu bradu. „Da se ni­su voleli, da se Ebi Rouzi i Lusijan Mane nisu voleli i imali
dete, ti i ja ne bismo bile ovde."
„Da je bilo suđeno, ona ne bi umrla onako kako je umrla. Ona ne bi bila duh u toj kući."
„O, chere." I razdražljivost i nežnost obojili su Odetin glas. „Nije to Ebi Rouzi koja progoni to mesto."
„Ko, onda?"
„Očekujem da će to onaj momak otkriti. Možda si ovde da mu pomogneš".
Omirisala je vazduh. „Hleb je gotov", reče trenu­tak pre nego što je sat na štednjaku zazvonio. „Želiš li da
odneseš hleb u vilu?"
Lina stisnu zube. „Ne."
„Dobro onda." Odeta se pope uz stepenice, otvori stražnja vrata. „Možda ću mu ga sama odneti." Oči joj
zaigraše kad ju je pogledala preko ramena. ,,I možda ću ti ga ukrasti ispred nosa."
Deklan je otvorio sva vrata i prozore na prvom spratu. Rej Kuder je treštao sa njegovog stereouređaja svojim
snažnim ritmom i bluzom. Premoren, naneo je prvi sloj laka na tek išmirglan pod salona.
Sve ga je bolelo. Svaki mišić i kost u telu pevali su onom istom žestinom kao i Rej Kuder. Mislio je da će čist
fizički napor šmirglanja ublažiti njegov gnev. Sada se nadao da će koncentracija i lakiranje dovršiti posao.
Ružičasta zora nije ispunila njegova očekivanja.
Ta žena ga je izluđivala, pomislio je. I ona je to zna­la. Jedne noći se obavije oko njega u krevetu, a onda
pri­staje samo na običan razgovor telefonom.
U jednom trenutku se razbesni, u sledećem istopi od seksualnog zadirkivanja. I pokuša da predstavi noć koju
su zajedno proveli kao klasičan seks za jednu noć.
Do đavola s tim.
„O, cher, zašto se toliko uzrujavaš?", promrmljao je imitirajući je. „Još nisi videla šta je uzrujavanje, dušo. Ali
hoćeš, pre nego što se ovo završi."
„Čini se da si na pola puta da poludiš."
Okrenuo se, prosuo lak. A onda se zamalo nije srušio na kolena kad je video Odetu kako mu se smeši s vrata.
„Nisam čuo kad ste ušli."
„Nije ni čudo." Koristeći privilegiju starosti, nag­nula se i smanjila ton na njegovom portabl uređaju dok je
Kuder menjao ritam, jadikujući nad prolivenim suza­ma. „Volim Kudera, ali ne tako glasno. Donela sam ti
hleb koji sam jutros ispekla. Nemoj da prekidaš to što radiš. Staviću ga u kuhinju."
„Treba mi samo minut."
„Ne moraš zbog mene da prekidaš, cher."
„Ne. Molim vas. Pet minuta. Ima... nešto, zabora­vio sam šta, za piće u frižideru. Idite i p'oslužite se?"
„Mislim da hoću. Nemoj da žuriš."
Kad je uradio dovoljno da može da joj se pridruži, video je Odetu kako stoji ispred vitrine i proučava njen
sadržaj.
„Moja mama je imala jedan stari aparat za galete baš kao što je ovaj. I ja još uvek imam mašinu za čišćenje
višanja kao ovu. Kako zovu ovo posuđe? Ne mogu da se setim?"
„Posuđe za fijestu."
„Tako je. Znam da zvuči kao neka zabava. Dao si novac za ove stare tegle, cher?" „Bojim se da je tako."
U čudu je coknula je jezikom. „Nema objašnjenja zašto se neke stvari vole. Uprkos tome, izgledaju lepo.
Dođi jednom da vidiš moju kolibu, možda ima nešto in­teresantno za tebe." Okrenula se i pokazala glavom
pre­ma sobi. „Lepo je, Deklane. Lepo si uradio."
„Biće lepo kad se uglave pultovi i kad završim vrata za uređaje."
„Lepo je", ponovila je. ,,I salon na kome radiš, lep je koliko može da bude lep."
„Već sam kupio neki nameštaj za njega. Malo sam požurio. Hoćete li da sednete, gospođice Odeta?"
„Samo par minuta. Donela sam ti nešto što bi mo­žda voleo da imaš, možda da staviš na kamin u salonu ili u
neku od soba."
Sela je pored stola koji je uneo unutra, i izvukla je­dan stari kožni ram iz torbe. „To je fotografija, portret
Ebigejl Rouzi."
Deklan ga uze i pogleda ženu koja je proganjala njegove snove. Mogla je to biti i Lina, pomislio je, ali je na
ovom licu bilo previše mekoće, previše toga još ne­formiranog. Obrazi su joj bili zaobljeniji, oči sa dugim
kapcima suviše lakoverne, i stidljive.
Tako mlada, pomisli. I nevina, uprkos haljini sa vi-sokim krznenim okovratnikom, uprkos elegantnom
baršunastom šeširu bez oboda sa kicoškim perjem.
Bila je devojčica, pomislio je, tamo gde je Lina bila
žena.
„Bila je lepa", reče Deklan. „Ljupka i mlada. To je tako tužno."
„Moja baka mi je rekla da je imala oko osamnaest godina kad se ono dogodilo. Nije mogla imati više, jer
nikada nije dočekala svoj devetnaesti rođendan."
Dok je govorila, vrata su se besno zalupila na spra­tu. Odeta samo pogleda prema plafonu. „Izgleda da je
tvoj duh takođe poludeo."
„To je danas počelo. Vodoinstalaterovo dete je pre nekoliko sati izletelo odavde kao metak."
„Čini se da ti ne ideš nigde."
„Ne." Seo je prekoputa nje kad su se još jedna vra­ta zalupila, i ponovo pun nade pogledao stidljivi osmeh
Ebigejl Rouzi Mane. „Ne idem ja nigde."
Preduskršnji praznici bili su pravo ludilo. Muzika, ma­ske, haos, sve se sudaralo u očajničkoj vrsti proslave, u
tonu koji je bio u isto vreme veselo nevin i grubo seksu­alan. Sumnjao je da većina turista koju su se sjatili na
ovaj događaj uopšte razumeju ili mare za njegov smi­sao. Ta žurba da se proguta što više zadovoljstva pre
če­trdeset dana posta.
Želeći da i sam to okusi, Deklan se umešao u gu­žvu, uspeo čak da uhvati nekoliko perli koje su, u sjaju
jeftinog zlata, bačene s neke terase. U ušima mu je bub­njalo od jeke duvačkih instrumenata, divljeg smeha.
Smatrao je da će ga pogled na nage grudi nekoliko studentkinja koje su ih na trenutak pokazivale poštuju­ći
tradiciju otvaranja košulja, manje uznemiriti posle ne­koliko pića.
Kao i poljubac neke potpune neznanke koji je ose-tio do krajnika. Jezik koji je tog trenutka napao njegova
usta preneo je na njega luckastu slatkoću mnogih kokte­la i srećno pripite požude.
„Hvala", uspeo je da kaže kad se oslobodio.
„Dođi ovamo", povikala je maskirana žena. „Laizzez les bon temps roulerl"
Nije želeo da dopusti dobrim vremenima da se ko­trljaju ako je to podrazumevalo nepoznate jezike u
nje­govim ustima, pa je pobegao u gužvu.
Možda je počeo da stari, pomislio je ili je možda posredi bilo bostonsko vaspitanje ali je više želeo da ode
negde gde je mogao da sedi i posmatra žurku nego da bude deo nje.
Vrata Trojke su bila širom otvorena, tako da se bu­ka koja je izlazila iz lokala mešala s bukom na ulici. Mo­rao
je da se probija kroz bekrije na trotoaru, kroz one na-bijene unutra, i da se progura do slobodnog mesta za
šankom.
Bar je bio pun dima, muzike i lupkanja stopala po drvenom podu, dok su plesači izuvali jedno drugom ci­pele
na podijumu. Na sceni je violinista izvlačio tako vrele tonove da se ne bi iznenadio da je gudalo buknulo u
plamen.
Lina je jednom rukom točila piće, a drugom sipala burbon. Drugo dvoje za šankom bili su jednako zauzeti, i
koliko je mogao da vidi, četiri konobarice su posluživa­le za stolovima.
Primetio je račiće kako se osmehuju sa police iza šanka i osetio smešno zadovoljstvo.
„Pivo i žestoko piće", rekla je i ubacila čaše u pru­žene ruke. Kada je primetila Deklana, podigla je prst, a
onda uslužila još tri gosta idući k njemu.
„Sta bi ti pričinilo zadovoljstvo, lepotane?"
„Ti. Pretrpana si", dodade. ,,I ovde unutra i napo­lju na trotoaru."
„Banket", ispravila ga je. „Mi trotoar zovemo ban­ket." Skupila je kosu pozadi, zakačila ljubičaste i zlatne
perle kroz nju. Mali srebrni ključić se njihao uz kožu orošenu znojem. „Mogu da te poslužim pićem, cher, ali
sada nemam vremena za razgovor."
„Mogu li da ti pomognem?"
Dodirnula je kosu. „Kako?"
„Bilo kako?"
Neko se ugurao unutra, uzviknuo da želi „tekilu sanrajz" i „diksi".
Lina se okrete po flašu, pomeri u stranu da natoči „diksi". „Znaš li kako da raščišćavaš stolove, mladiću s
koledža?"
„Mogu da naučim."
„Crvenokosa konobarica? Zove se Marsela." Poka­zala je glavom u opštem pravcu haosa. „Kaži joj da si
primljen na posao. Ona će ti pokazati šta da radiš".
Zaključio je da je do ponoći odneo oko pola tone praznog posuđa u kuhinju, i opušaka od cigareta veliči­ne
planine Rejnijer.
Zadnjica mu je bila ištipana, istrljana, kibicovana. Zašto je stražnji deo žena i muškaraca toliko privlačan?
Neko bi morao da se pozabavi time i prouči to.
Izgubio je iz vida predloge, odbio da misli na onu ogromnu ženu koja ga je vukla u svoje krilo.
Činilo mu se kao da ga davi jastuk težak sto pede­set kilograma i još natopljen viskijem.
Do dva, bio je zaprepašćen ljudskim kapacitetom za porok, i prisećao se svega što je znao o veštini i
trpe­ljivosti neophodnim za profesije koje se bave posluživa­njem hrane.
Zaradio je napojnicu od šezdeset tri dolara i osam­deset pet centi, i zakleo se da će spaliti svoju odeću čim
bude imao priliku.
U tri je i dalje bilo živo u baru. Shvatio je da ga Lina nije izbegavala. Ili, ako jeste, imala je valjan razlog za to.
„U koliko sati zatvaraš?", upitao ju je kad je odvu­kao još jedan tovar u kuhinju.
„Kad ljudi odu." Sipala je pivo iz flaša u plastične čaše za jednokratnu upotrebu, pmžala ih.
„Da li ikad odu?"
Brzo i rasejano se nasmešila posmatrajući gomilu. „Ne baš za vreme preduskršnjih praznika. Zašto ne odeš
kući, cher? Bićemo ovde još jedan sat ili više."
„Ostajem."
Odneo je prazne sudove u kuhinju i vratio se na vreme da vidi kako se trojica veoma pijanih muškaraca u
stvari dečaka nabacuju Lini, i to agresivno.
Pokušavala je da izađe s njima na kraj, ali to nije dopiralo do njih.
„Ako želite da ostanete do pokladnog utorka, mo­rate malo usporiti." Stavila je plastične čaše ispod slavi­na.
„Ne vozite, zar ne?"
„Do đavola, ne." Jedan od njih, u majici univerzi­teta u Mičigenu ispod lavine perli, nagnuo se bliže. Pre­više
blizu. „Imamo stan tu kod Rojala. Zašto ne pođeš sa mnom, dušo? Skineš se, i osvežiš u đakuziju?"
„Pa, to je stvarno privlačna ideja, cher, ali moje ru­ke su pune."
„Napuniću ti ja ruke", reče on i uhvati se među noge, dok su njegova dva druga zavijala i urlikala.
Deklan priđe, posednički stavi ruku preko Lininog ramena. „Udvaraš se mojoj ženi." Osetio je kako se ukočila
pod njegovom rukom, video zlovoljan izazov u očima momka sa Mičigena.
U nekim drugim okolnostima, pomisli Deklan odmerivši dete metar osamdeset dva, zategnutih
osam-desetak kila mogao je biti od onih koji su svakog jutra nameštali svoj krevet, posećivali stare dame u
domovi­ma. Spašavali štenad. Ali sada, momak je bio pijan, napaljen i glup.
Da bi to dokazao, Mičigen pokaza zube. „Kako bi bilo da se nosiš. Ili možda želiš da izađemo napolje, da ti
pokažem neke stvari?"
Iz Deklanovog glasa kapala je prostodušnost. „Pa zašto bih želeo da izađem napolje i da se svađam oko
to­ga, kad se svi vi ovde divite mom ukusu? Fantastična je, zar ne? Da nisi pokušao da joj se udvaraš,
pomislio bih da si suviše pijan da možeš da vidiš."
„Ja sasvim dobro vidim, moronu."
„Tačno. Hoćeš li da tebi i tvojim drugovima kupim piće? Dušo, stavi ona pića na moj račun."
Deklan se razgovorljivo nagnu na šank, klimnu prema majici. „Prolećni raspust? Koji ti je glavni ispit?"
Zbunjen i pijan, Mičigen zatrepta. „Sta se to tebe
tiče?"
„Samo sam radoznao." Deklan pomeri bliže činiju s perecama, uze jednu. „Jedna moja rođaka tamo predaje,
Odsek za anglistiku. Ajlin Brenan. Možda je poznajete."
„Profesorka Brenan je tvoja rođaka?" Zlovoljan ton se pretvorio u iznenadno prijateljstvo. „Zamalo da me
obori prošlog semestra."
„Opasna je, uvek sam je se plašio. Ako je vidiš, kaži da je Dek pozdravio. Evo ti tvoje pivo."
Prošlo je četiri kada ih je Lina uvela u svoj stan iznad bara. „Prilično si dobro odradio one univerzitetske
glu­pane, cher. Dovoljno lepo da ću ti oprostiti onaj komen­tar o 'mojoj ženi'."
„Ti i jesi moja žena, samo to još nisi shvatila. Osim toga, bilo je lako. Moja rođaka Ajlin je veoma ugledna na
univerzitetu Mičigen. Postojala je velika verovatnoća da su čuli za nju."
„Neki muškarci bi isprobali svoje mišiće." Stavila je ključeve sa strane. „Izašli napolje i valjali se po ulici da
dokažu čiji je veći." Umorno je skidala ogrlicu i gledala ga. „Pretpostavljam da taj advokat u tebi verbalno
rešava sukobe."
„Dečko nema više od dvadeset dve."
„Dvadeset jednu prošlog januara. Pogledala sam im lične karte."
„Ja se ne tučem s decom. Osim toga, zaista mrzim da osetim kako mi se pesnica zabija u lice. To može
ozbiljno da povredi." Podigao joj je bradu. Izgledala je iscrpljeno. „Dug dan, zar ne?"
„Biće dug sve do srede. Hvala ti za pomoć, šećeru. Dobro si potegao."
I više od toga, pomislila je. Uklopio se u ritam nje­nog bara i radio. Sarmirao mušterije, tolerisao ruke koje su
ga dodirivale i izbegao potencijalno ružnu situaciju koristeći mozak, a ne ego.
Sto ga je duže poznavala, razmišljala je, sve je više imala da sazna o njemu.
Izvukla je kovertu iz zadnjeg džepa.
„Staje ovo?"
„Tvoja plata."
„Isuse, Lina, ne želim tvoj novac."
„Ti radiš, ja plaćam. Kod mene se ne radi besplat­no." Gurnula mu je kovertu u ruke. „Nije knjiženo, do­duše.
Ne želim da prođe kroz papire."
,,U redu. Dobro." Gurnuo je kovertu u džep. Kupi­ce joj nešto za taj novac.
„Sad, mislim da je vreme da dobiješ pravu napoj­nicu." Obavila je ruke oko njegovog vrata, primakla te-lo
njegovom. Otvorenih očiju, grickala je njegovu usnu, približavajući se poljupcu.
Njegove ruke su klizile sa strane, zaustavile se na njenim kukovima, a onda ju je podigao tako da su joj no-ge
bile oko njegovog struka. „Moraš da odmoriš noge."
„Mmm. Bože, da."
Mirisao je njen vrat, uvo, vratio se njenim usnama dok ju je nosio u sobu. „Znaš šta ću da uradim?"
Požuda se sporo probijala kroz oduševljenje što vi­še ne stoji na nogama koje su je bolele. „Mislim da mi je
to prilično jasno."
Stavio ju je na krevet, čuo njen uzdah olakšanja što leži. Skinuo joj je jednu cipelu. „Pružiću ti nešto za čim
sve žene čeznu." Bacio je cipelu u stranu, a onda se po­peo na krevet i skinuo i drugu.
Umorna ili ne, na licu joj se pojavio vragolast iz­raz. „Rasprodaja u Saksu?"
„Još bolje." Prešao je prstom preko njenog risa. „Masažu stopala."
„Šta?"
Smešeći se, savijao joj je stopalo, trljao prste, i vi­deo kako joj oči postaju zamagljene od zadovoljstva.
„Mmm, Deklane, imaš dobre ruke."
„Opusti se i uživaj. Ficdžeraldovo lečenje refleksologijom je čuveno u ćelom svetu. Takođe pružamo ma­sažu
celog tela."
„Verujem ti."
Najgori bolovi su počeli da slabe. Kad je došao do njenih listova, premoreni mišići su podrhtavali od
zado-voljstva i bola.
„Hoćeš li uzeti neki odmor posle ovih praznika?"
Lebdela je, i naprezala se da se usredsredi na zvuk njegovog glasa. „Slobodna sam u Čistu sredu."
„Kako si opuštena." Ovlaš ju je poljubio u koleno. „Evo, da ti skinemo odeću."
Otkopčao joj je farmerke. Podigla je kukove, lenjo se istegnuvši. Sumnjao je da je znala da joj je glas
promukao, a reči nerazgovetne. „Šta još nameravaš da izmasiraš, cher?"
Obuhvatio je rukama njene grudi, uživao u njenoj brzoj reakciji, načinu na koji je provukla ruke kroz nje-govu
kosu, srela njegove usne. Povukao joj je košulju naviše i sklonio je u stranu, otvorio prednju kopču na
njenom grudnjaku. Usne su mu klizile do njenih grudi dok se izvijala unazad da mu ih ponudi.
Onda ju je okrenuo na stomak. Trgla se, zastenjala, i skoro istopila kad je počeo da joj masira vrat. „Kao što
sam i mislio", reče. „Ovde ima najviše napetosti."
„O, bože." Da je mogla da ima samo jednu želju u tom trenutku, poželela bi da to što radi traje nedelju
da­na. „Mogao bi dobro da zarađuješ za život ovim."
„To je oduvek bilo moje drugo zanimanje. Imaš ov­de neke ozbiljne čvorove. Doktor Dek će to izlečiti."
„Volim da se igram doktora."
Čekala je da promeni ton, da njegove ruke posta­nu zahtevnije. Bio je pravo srce, pomislila je pospano. Ali,
bio je i muškarac.
Samo malo će zadremati, i pustiće ga da je probudi.
Prvo čega je postala svesna bilo je sunce koje se probija­lo kroz njene prozore. Ošamućeno je pogledala na
sat pored kreveta i videla da je deset i dvadeset. Jutro? po-mislila je ošamućeno. Kako to da je jutro?
I bila je tako uredno ušuškana u krevetu kao da je to uradila njena baka. Ali, bila je sama.
Okrenula se na leda, protegla se, zevnula. I shvati­la u blagom šoku da je ništa ne boli. Ni vrat, ni stopala, ni
leđa.
Doktor Dek, razmišljala je, obavio je temeljno po­sao. I verovatno je sada kod kuće, namršten, jer mu nije
plaćeno. Teško da može da ga krivi, kad je bio tako sla­dak a ona nije uradila ništa osim što je ležala kao leš.
Moram da mu to nadoknadim, rekla je sebi, i ispuzala iz kreveta da stavi kafu pre nego što se istušira.
Ušla je u kuhinju, i zagledala se u punu džezvu kafe na radnoj ploči, kao i poruku prislonjenu uz nju.
Namrštila se, uzela papir, stavila kafu da se podgreje i pročitala.
Morao sam da odem. Momci treba da donesu radne plo­če. Nisam znao kad ćeš se probuditi, pa sam se
plašio da osta­vim kafu na štednjaku. Bila je sveza u sedam i deset, da znaš ako prespavaš ceo dan. Uzgred,
lepa si kad spavaš.
Zvaću te kasnije.
Deklan.
„Zar ti nisi najčudnije stvorenje na svetu?", promrmljala je i lupila papirom po dlanu. „Prava zagonetka."
Morala je da svrati u bar da proveri smenu za ručak, zalihe. A onda se, u želji da zadovolji svoju radoznalost,
odvezla u vilu Maneovih.
Vrata su bila otvorena. Zamislila je da je jedna od nekoliko njih koji tu žive i da je ona ostavila ta impresiv­na
ulazna vrata otvorena za bilo koga. Živeo on na selu ili ne, neko bi morao da mu kaže par stvari o
sigurno-snim sistemima.
Čula je galamu radnika iza kuće, ali nije htela da žuri da ih pozdravi.
Salon joj je privukao pažnju. Čučnula je, prstima dotakla sjajan pod, otkrila da je tvrd i suv i, zakoračivši
unutra, samo gledala.
Postarao se, bilo je sve što je mogla da pomisli. Po­starao se za ono što je njegovo. Obratio pažnju na
deta-lje i učinio ih važnim. Boja, drvo, elegantan kamin, sjaj prozora, koje je u mislima ručno prala.
Kao što je u mislima videla sebe kako bira name­štaj za ovu sobu pažljivo, obraćajući pažnju na detalje.
Nikad nije upoznala čoveka koji je toliko... pazio, pretpostavljala je, na sve. Ili na svakoga. A možda je ona,
morala je da prizna, provodila previše vremena s pogre­šnim muškarcima.
„Sta misliš?"
Okrenula se, uokvirena prozorima i svetlom, i po­gledala ga dok je stajao na pragu. „Mislim da je ova ku­ća
srećna što te ima. Mislim da vidiš kakva ona treba da bude, i da radiš na tome da je ponovo oživiš".
„To je lepo." Prišao joj je. „To je veoma lepo. Izgle­daš odmorno."
„Od muškarca se ne očekuje da kaže ženi da izgle­da odmorno. Od njega se očekuje da joj kaže da izgleda
sjajno."
„Nikad te i nisam video drugačiju. Danas, pored toga što izgledaš sjajno, izgledaš i odmorno."
„Laskavce." Uputila se ka kaminu. Prešla je dla­nom preko njega, stala kad je naišla na ram od braon ko­že sa
fotografijom mlade žene. „Ebigejl", prošaputala je, i osetila kako bol ulazi u nju. I zadire duboko.
„Gospođica Odeta mi je to dala. Ličiš na nju, malo."
„Ne, ja nikada nisam izgledala ovako nevino." Li­na je morala da dodirne prstom to mlado lice puno nade.
Videla je fotografiju ranije, proučavala je, detalj po detalj, onda kada je saznala za priču, za njenu misteriju,
romansu. Onda kada je i sama bila dovoljno mlada da sagleda romansu u tragediji.
„Čudno je", reče Lina, „što je vidim ovde. Sto vi­dim deo mene ovde."
„Ona pripada ovom mestu. Kao i ti."
Odbacila je te reči, i tuga tih tamnih, čistih očiju preplavila je njeno srce. Okrenula se i uputila Deklanu dug,
zamišljen pogled. Radna odeća, pomislila je, pojas s alatom, brada izrasla tokom jedne noći. Sve joj je bilo
teže da ga zamisli kako nosi uredno prugasto odelo i lepu kožnu aktentašnu.
Sve joj je bilo teže da zamisli svoj život bez njega.
„Zašto si jutros otišao od mene?"
„Nisi videla poruku? Zbog momaka s radnim plo­čama." Pokazao je palcem prema kuhinji. „Morao sam da
molim i da im dodatno platim da bi ih isporučili u subotu ujutru. Morao sam da budem ovde."
„Nisam mislila na to. Nisi došao u grad, raščišća­vao stolove koliko je to bilo, oko šest sati? i masirao mi
stopala jer nisi imao pametnija posla u petak uveče. Ušao si u moju kuću po seks, cher, a otišao bez njega.
Ka-ko to?"
Mogao je da oseti kako bes izbija kroz njegovo fino raspoloženje. „Ti si zaista posebna, Lina. Veoma si
talentovana da nešto jednostavno pretvoriš u nešto komplikovano."
„To je zato što su stvari retko jednostavne onako kako izgledaju."
„U redu, daj da to raščistimo. Došao sam u grad zato što sam želeo da te vidim. Praznio sam stolove za­to
što sam želeo da ti pomognem. Masirao sam ti stopa­la jer sam znao da si na njima stajala oko dvanaest sati.
Onda sam te pustio da spavaš, jer ti je bilo potrebno da spavaš. Zar ti niko nikada nije učinio neku uslugu?"
„Muškarci ne, po pravilu, ukoliko ne traže nešto zauzvrat. Šta ti tražiš, Deklane?"
Zastao je za trenutak, sačekao da ga prođe prvi bes. „Znaš, to me vređa. Ukoliko si zabrinuta za svoju etiku
plaćanja, onda mogu sada da odvojim nekih dva­deset minuta. Možemo otići gore, voditi ljubav, čak i
beležiti rezultat. U suprotnom, imam dosta posla."
„Nisam želela da te uvredim." Ali je, prilično ja­sno, videla da jeste. „Samo te ne razumem. Muškarci koje
poznajem, intimno, bili bi ljuti zbog onoga što se ju­tros nije desilo među nama. Očekivala sam da budeš ljut,
i ne bih te krivila. Razumela bih to."
„Teže je razumeti da sam bio dovoljno zabrinut za tebe da zanemarim seks, da bi ti mogla da odspavaš
ne-koliko sati?"
„Da."
„Možda to i nije uvredljivo. Možda je to samo tu­žno." Video je kako se boja pojačala na njenim obrazima
kad su je njegove reči pogodile. Boja posramljenosti, shvatio je. „Kod mene se ne svodi sve na seks. Seks
po­maže da se stvari isfiltriraju, ali nije sve u tome."
„Sviđa mi se da znam gde sam. Ukoliko ne znaš gde si, ne možeš ni da znaš gde želiš da budeš, niti u kom
pravcu želiš da odatle da kreneš."
,,A ja sam tvoj prokleti kompas."
„Moglo bi se reći."
„Dobro. Ja sam prilično strpljiv čovek, Lina, ali ne­mam nameru da budem strpan u koš sa ostalima kojima si
se do sada bavila. U stvari, nećeš se uopšte mnome baviti. Bavićemo se jedno drugim."
„Zato što ti tako želiš".
„Zato što je to tako", rekao je monotonim, odluč­nim glasom. „Ovo između nas ne liči, niti će ličiti, na bi­lo
šta što smo pre imali. Možda ti treba malo vremena da se navikneš na to."
„Ti ovako sprovodiš svoju volju?", upitala ga je. „Tako što navodiš pravila tim iritirajućim racionalnim
tonom."
„To su činjenice, a ne pravila." Ispravio ju je tonom za koji je smatrala da je iritirajući i racionalan. „Moj glas
te iritira samo zato što bi se bolje osećala ako bismo se svađali. Već smo potrošili dvadeset minuta koje smo
mogli da odvojimo za seks. Dobar seks, ili dobra svađa, zahtevaju dosta vremena. Moraću da ih iskoristim
ne-kom drugom prilikom."
Zurila je u njega, pokušala da smisli bilo kakvo izvinjenje. A onda odustala i nasmejala se. „Pa, kad dođe ta
prilika, neka prvo bude svađa. A onda možemo da vo­dimo ljubav u znak pomirenja. To mu dođe kao
bonus."
„Nemam ništa protiv. Moraš li odmah da se vratiš, ili imaš još nekoliko minuta? Mogla bi da mi pomogneš da
unesem i stavim tepih koji sam kupio za ovu sobu. Hteo sam da zamolim jednog od ovih momaka, ali s
ob­zirom na to koliko ih plaćam, radije bih da se drže rad­nih ploča."
„Sada štediš penije? Ti, koji plivaš u novcu?"
„Ne možeš da plivaš u novcu ako dozvoljavaš da ti novac ode niz slivnik. Osim toga, tako mogu još malo ovde
da te zadržim i još malo da te gledam."
„To je pametno." A u stvari je i želela da ostane, da bude s njim. ,,U redu, pomoći ću ti pre nego što odem.
Gde je tepih?"
„Sledeći salon." Pokazao je ka vratima. „Strpao sam unutra skoro sve što sam do sada kupio. Sledeća na
redu je biblioteka, tako da mogu lako da odredim šta ide u prvi salon, a šta ovde, pre nego što i ovo dođe na
red."
Lina je krenula ka kliznim vratima koja je otvorio, a onda je samo iskolačila oči. Aladinova pećina, pomi­slila
je, koju je opremio neki veoma bogat luđak s veo­ma izbirljivim ukusom. Stolovi, sofe, tepisi, lampe, i
go­mila stvari kojima ne možeš imena da se setiš, bili su posvuda.
„Svemoćni bože, Deklane, gde si našao sve ove stvari?"
„Malo ovde, malo onde. Kažem sebi, nemoj Dekla­ne, ali neću da slušam. U svakom slučaju" počeo je da se
probija kroz uske prolaze među stvarima „ovo je ve­lika kuća. Potrebno joj je mnogo... stvari. Mislio sam da
zadržim stil perioda kad je kuća sagrađena. A onda sam shvatio da bi mi to dosadilo. Volim da mešam
stvari."
Opazila je mesinganog nilskog konja na „heplvajt" stolu. „Misija završena."
„Pogledaj ovu lampu." Dodirnuo je prstima abažur „tifani" lampe koja je praštala od boja dragog kame­nja.
„Slab sam prema lampama."
„Cher, sudeći po ovome što vidim ovde, rekla bih da si slab prema svakoj prokletoj stvari."
„Sigurno je da sam slab prema tebi. Evo tepiha." Potapšao je po dugačkom, urolanom tepihu naslonje­nom
uza zid. „Mislim da ga možemo vući, provući iz­među stvari. Trebalo je da ga stavim bliže vratima, ali kad
sam ga kupio nisam znao u koju sobu će ići. Sad znam."
Uspeli su da ga polože na pod, a onda, dok je De­klan išao naprednazad, počeli da ga provlače između
grupisanih stvari. Stao je samo da pomeri sofu, i još jed­nom, da skloni sto u stranu.
„Znaš", reče Lina kad su oboje bili na kolenima u salonu, pomalo bez daha, „opet ćeš ga urolati kroz
ne­koliko meseci. Ovde niko ne drži tepihe preko leta. Su­više je vruće."
„O tome ću brinuti u junu."
Čučnula je na potpeticama, potapšala ga po obrazu. „Cher, počećeš da misliš na leto pre nego što dođe april.
Dobro." Zavrnula je rukave, i stavila dlanove na tepih. „Spreman?"
Na rukama i kolenima, sudarali su se, gurali tepih, polako otkrivali dezen. Mogla je samo da baci pogled na
boje i šaru, ali joj je i to bilo dovoljno da vidi zašto ga je želeo ovde.
Zelena boja lišća bila je meka, kao i zidovi, u skla­du sa izbledelim mžinim laticama na tamnozelenoj
po-zadini. Kad su ga odmotali, ustala je da vidi efekat dok se on trudio da ispravi tepih.
„Kupio si sebi baštu s ružama, Deklane. Skoro da mogu da ih omirišem."
„Odličan je, zar ne? Stvarno se uklapa ovde. Staviću dve američke sofe iz devetnaestog veka, i možda
bi­dermajer sto. Počeću s tim, a onda ću videti." Pogledao je u medaljon na plafonu. „Ovde zamišljam veliki
luster, duvano staklo, veoma u stilu Dejla Čihulija. Trebalo je da ga kupim."
„Hajde prvo da stavimo sofe."
„Hm? O, one su teške. Kasnije ću zamoliti Remija da mi pomogne oko njih. Očekujem ga."
„Ja sam ovde sada."
„Ne želim da se povrediš".
Samo ga je pogledala i krenula u skladište.
Kad su stavili drugu sofu na mesto, i kad se odma­kla da pogleda raspored, začula je bebu kako plače.
Pogledala je Deklana, ali je on izgledao izgubljen u mislima.
„Je li neki od radnika doveo bebu sa sobom?", upi­tala je, i Deklan zatvori oči i stropošta se na sofu.
„Čula si? Niko drugi to ne čuje. Vrata koja se s fre­skom zatvaraju, to da. I vodu koja teče iako nema niko­ga
u sobi ko bi otvorio slavine. Ali, niko nije čuo bebu."
Jeza joj je krenula uz kičmu i naterala da se nela­godno okrene prema hodniku. „Odakle se čuje?"
„Uglavnom iz dečije sobe. Ponekad iz spavaće so­be na drugom spratu. Iz Ebigejline sobe. Ali, uglavnom iz
dečije sobe. Prestane kad krenem ka vratima. Remi je bio ovde dva puta kad je počelo. Nije čuo. Ali, ti jesi."
„Moram da vidim. Ne mogu da podnesem da be­ba tako plače." Otišla je do foajea, krenula uza stepeni­ce.
A onda je plač prestao.
U trenutku joj se učinilo da se cela kuća umirila. Zatim je čula žamor u kuhinji, muziku s radija, galamu
radnika.
„To je tako čudno." Stajala je na stepenicama, s jed­nom rukom na ogradi. Srce joj je lupalo. „Razmišljala
sam. Želela sam da odem i uzmem bebu. Ljudi kažu da treba pustiti bebe da plaču, ali mi nije jasno zašto.
Dok sam razmišljala o tome, ona je prestala da plače."
„Čudno je, zar ne, to što si htela da uzmeš svoju čukunbabu? To je Mari Rouz", rekao je kad se Lina okrenula
na stepenicama da ga pogleda. „Siguran sam u to. Možda možeš da je čuješ jer si njena krv. Pretpo­stavljam
da je ja čujem jer posedujem kuću. Zvao sam prethodne vlasnike. Želeo sam da ih pitam, ali mi se oni nisu
javili."
„Možda ne žele da ti kažu."
„Pa, ne mogu da mi kažu ako ih ne pitam. Bojiš li se?"
Ponovo je pogledala uz stepenice i postavila sebi to isto pitanje. „Pretpostavljam da bi trebalo, ah ne, ne
bojim se. Fascinantno je. Mislim..." Prekinula je kad je čula kako su se vrata s freskom zalupila na spratu.
„Pa, ovo nijedna beba ne može da uradi." Rekavši to, potrčala je gore.
„Lina." Ali je ona već obilazila krivinu odmorišta i njemu nije preostalo ništa drugo osim da pojuri za njom.
Marširajući niz hodnik, širom je otvorila vrata. Kad je stigla u Ebigejlinu sobu, osetila je hladnoću. Još u šoku
od toga, osetila je kako počinje gnevno da diše. Hipnotisana oblačićima od svog disanja, čvrsto se obgr­lila
oko struka.
„Ovo ne liči na bebu", prošaputala je.
„Ne. Ovo je besno." Kad je stavio ruke na njena ra­mena da je utopli, da je odvuče odatle, vrata im se
zalupiše pred nosem.
Skočila je nije mogla da se savlada. I začula ner­vozu u svom prigušenom glasu. „Nije baš gostoljubiv, ovaj
tvoj duh."
„Ovo je prvi put da ga vidim." Knedla mu je zasta­la u grlu. U srcu, pomisli Deklan udahnuvši dva puta da se
smiri. „Ko god da je, veoma je besan."
„To je Ebigejlina soba. Mi Kadžuni imamo žestoku narav kad se naljutimo."
„Ne liči na bes devojke. Ne onog lepog mladog stvorenja na fotografiji dole."
„Ti mnogo znaš o devojkama, cher."
„Izvini, ja imam sestru, a ona može da bude pako­sna i besna kao ošurena mačka. Mislio sam da je izgle-dalo
nekako... jače. Zlobnije."
„Da me je neko ubio i sahranio na nepoznatom mestu, i ja bih bila prilično zlobna." Lina krenu ka vrati­ma,
dohvati ledenu kvaku. „Neće da se okrene."
Deklan stavi ruku preko njenih. Hladnoća je pono­vo izašla; kvaka se lako okrenula. Kad su otvorili vrata,
videli su samo praznu sobu, punu sunca i senki.
„Malo je zastrašujuće, zar ne?" Ipak je prešla pre­ko praga.
„Da, malo."
„Znaš šta mislim, cher?" „Šta?"
„Mislim da onaj koji ostaje u ovoj kući sam, iz noći u noć, ko izlazi i kupuje tepihe i stolove i lampe za ovu
kuću..." Okrenula se i obgrlila ga oko struka. „Mislim da muškarac koji sve to radi ima velika čelič­na jaja."
„Da?" Čitajući poziv, spustio je glavu i poljubio je. „Možda bih mogao da sada odvojim još dvadeset minu-ta
za taj seks."
Nasmejala se i čvrsto ga zagrlila. „Izvini, šećeru, moram da se vratim. Bliži se subota veče. Ali, ako budeš u
blizini, recimo, oko tri, četiri ujutru, mislim da bih mo­gla da ostanem dovoljno budna da..." Stavila je ruke
među njegove noge i dodirnula ga preko farmerki. „Da ostanem dovoljno budna da se pobrinem za ta velika
če­lična jaja."
Malo mu je trebalo da zastenje. „Sreda", rekao joj je. „Kad budeš slobodna."
Osetila je tvrdu liniju dok je i dalje držala ruku među njegovim nogama. „Sreda?"
„Kad budeš slobodna." Usnama joj je pokazao šta oseća. „Doći ćeš ovde. Večeraćemo. I ostati." Naslonio se
na zid. Grickao ju je. „Ostati zajedno celu noć. Želim te u mom krevetu. Sreda. Kaži mi da ćeš doći i biti sa
mnom."
,,U redu." Izmigoljila se. Još pet ovakvih minuta, pomislila je, i ne bi mogli da čekaju do srede. Predala bi mu
se upravo tu, na podu. „Moram da se vratim. Nije trebalo da se zadržim tako dugo."
Pogledala je naviše i u hodnik kad je izašla iz sobe. „Ne sećam se da sam ikada provela noć u nekoj kući s
duhovima. Kad bi trebalo da dođem?"
„Rano."
„Možda ću to i uraditi. Ne moraš da me pratiš do vrata, cher." Nasmešila mu se mangupski. „Možda bu­deš
imao problema sa hodanjem, s obzirom na stanje u kome si sada. Dođi u bar ako se predomisliš."
Stavila je vrh prsta na usne, poljubila ga, a onda uperila u njega kao pištolj pre nego što je otišla.
Gest je bio sasvim na mestu, pomisli Deklan. Po-nekad joj je pogled bio smrtonosan kao metak.
Morao je da bude strpljiv do srede, a onda može opet da ga upuca.
.Kiša se uselila u subotu uveče i bespravno kampovala ostatak vikenda. Deklan je provodio vreme u kući,
sam. U društvu Slepog Lemona Džefersona sa svog sterea, počeo je pripremne radove u biblioteci.
Naložio je vatru, koliko zbog raspoloženja toliko i zbog toplote, a onda shvatio da sedi na ognjištu, i da
prelazi prstom preko odlomljene pločice. Možda će je ostaviti takvu kakva jeste. Ne mora sve da bude
savrše­no. Događaji treba da budu prihvaćeni, a njihov karak­ter apsorbovan.
Želeo je oživi kuću, ali da li je zaista želeo da bude onakva kakva je bila? Već je promenio neke stvari, i te
promene su je činile njegovom.
Ako bi zamenio ovu pločicu, da li bi time iskazao poštovanje prema istoriji vile, ili bi je ponovo stvarao?
Ovo nije bila srećna kuća.
Ta misao je prošla kroz njega kao jeza, iako su mu leđa bila okrenuta vatri.
Hladna, hladna kuća, puna tajni i gneva i zavisti. Smrti.
Želela je knjigu. Čitanje je bilo uživanje za nju laga­no i divno uživanje. Pogled na biblioteku, redove knjiga,
iza­zivao je u njoj pobožna osećanja kao daje reč o crkvi.
Sada, kada se Lusijan zatvorio sa svojim ocem u radnoj sobi i razgovarao o poslu oko zemlje i useva, a kiša
dobovala po prozorima, ona se prepustila čitanju u tihom popodnevu.
Nije se još navikla na to da može da provodi vreme kako želi i ušla je u biblioteku kao da je to neko
zabranjeno uživa­nje. Više nije morala da presavija posteljinu, da briše stolove, nosi sudove.
Više nije bila sluškinja u ovoj kući, već supruga.
Supruga. Tu reč je čvrsto privila uza sebe. Bila je još uvek tako nova, tako svetla. Kao što je i život koji je
rastao u njoj bio nov. Tako nov, da tek treba da kaže Lusijanu.
Mesečnica joj je kasnila, a to se nikada nije dešavalo. Budila se sa mučninom već tri dana zaredom. No,
sačekaćejoš jednu nedelju. Ako prerano progovori, moglo bi da bude lažno.
I da, želela je dete. Toliko je želela da Lusijanu podari dete. Držala je ruku na stomaku dok je razgledala
police sa knjigama i zamišljala lepog sina ili kćerku koje će doneti na svet.
I možda će, ali samo možda, dete smekšati Lusijanovu majku. Možda će dete doneti radost u kuću kao što je
njeno nadanje donelo svetlu radost u njeno srce.
Odabrala je knjigu Gordost i predrasuda od Džejn Ostin. Naslov ju je privukao. Vila Maneovih je imala tako
mnogo od oboje. Ugrizla se za usnu dok je prelistavala strani­ce. Čitala je sporo, pažljivo. Lusijan je rekao da
to samo znači da ona uživa u recima.
Spoticala se o njih, pomislila je, ali je napredovala. Za-dovoljna sama sobom, okrenula se i videla Džulijana
kako po­gnuto sedi u jednoj od fotelja boje vina, sa kruškastom čašom u ruci, i flašom pored lakta.
Posmatrao ju je.
Bojala ga se. Gadila ga se. Ali se podsetila da više nije sluškinja. Ona je bila žena njegovog brata, i treba da
pokuša da budu prijatelji.
„Zdravo, Džulijane. Nisam primetila da si tu."
Podigao je flašu, sipao još konjaka u čašu. „ U toj knji­zi", reče, a onda popi veliki gutljaj, „postoje reči koje
imaju vi­še od jednog sloga."
„Umem da čitam." Kičma joj se uspravila kao strela. „Volim da čitam."
„Sta još voliš, chere?"
Stisnula je prste oko knjige kad je ustao, a onda ih pono­vo opustila kad je otišao do kamina, stavio čizmu na
ognjište, lakat na policu.
„Učim dajašem. Lusijan me uči. Još nejašem dobro, ali mi se sviđa." O, želela je da se sprijatelji s njim. Ova
kuća je zaslužila toplinu i smeh, i ljubav.
Nasmejao se, i osetila je konjak u tom smehu. „Naravno da jašeš. Kladim se da jašeš muškarca dok se ne
oznoji. Ti mo­žeš da gledaš tim nevinim očima mog brata on je oduvek bio budala. Alija znam šta si ti, i šta
tražiš".
„Ja sam žena tvog brata." Morala je nekako da napravi prvi korak van ove mržnje. Zbog Lusijana, zbog deteta
koje raste u njoj, ona krenu ka Džulijanu. „Ja samo želim da ga usrećim. I ja ga činim srećnim. Ti si njegova
krv, Džulijane. Njegov brat blizanac. Nije dobro da živimo u ovakvom nepri­jateljstvu. Želim da pokušam da
budem tvoja sestra. Tvoj prijatelj."
Popio je ostatak konjaka. „Želiš da budeš moj prijatelj,
je li?"
„Da, zbog Lusijana, trebalo bi..."
„Koliko želiš da budemo prijatelji?" Zamahnuo je ka njoj, uhvatio je za grudi tako da ju je zabolelo.
Zaledila se od šoka. Uvređenost se probijala kroz šok dok joj je srce gorelo. Ruka joj dovoljno snažno polete
ka njegovom obrazu i on posrnu unazad.
„Kopile! Životinjo! Stavi još jednom ruke na mene, i ja ću te ubiti, ja sam Lusijanova. Ja sam žena tvog brata."
„Kurva moga brata!", viknuo je kad je potrčala prema vratima. „Kadžunska drolja, više volim da te vidim
mrtvu ne­go da uzmeš ono što mi pripada."
Besan, odmakao se od kamina. Težak srebrni svećnjakje pao, udario o ivicu pločice, i odlomio parče.
Deklan se nije pomerio. Kad se malo pribrao, još uvek je sedeo pored ognjišta, leđima okrenut vatri koja je
pucke­tala. Kiša je i dalje dobovala po zemlji, lila niz prozore.
Da li se ovo desilo, zapitao se, za vreme... vizije? Amnezije? Halucinacije?
Pritisnuo je zadnjim delom dlana predeo između očiju, gde se glavobolja zabadala kao klin u njegovu
lobanju.
Možda nema duhova, pomisli. Možda ima prokle­ti tumor na mozgu. To bi imalo više smisla. Sve bi imalo
više smisla.
Lupanje vrata, hladnoća na pojedinim mestima, čak i hodanje u snu bile su sporedne stvari, sa kojima je
mogao da živi. Ali on je u svojim mislima video te ljude. Čuo ih je njihove reči, ton. I još gore, osetio ih.
Noge su mu bile slabe, skoro su ga izdale kad se uspravio. Morao je da se prstima uhvati za kamin, tako
čvrsto da se čudio što mermer nije krenuo.
Ako nešto nije bilo u redu s njim, fizički, mentalno, morao je da se time pozabavi. Ficdžeraldi nisu skloni da
zabiju glavu u pesak kad stvari postanu gadne.
Zaključivši da je sada stabilan koliko je to moguće, ušao je kuhinju da potraži aspirin. Sto je isto, zaključio je
uzevši četiri, kao da pokušava da pišanjem ugasi požar u šumi. Ali ih je progutao, a zatim prosuo hladnu
vodu iz čaše na čelo.
Otići će u Boston kod ujaka. Brat njegove majke bio je kardiolog, ali će znati nekog dobrog neurologa.
Nekoliko dana, nekoliko snimanja, i znaće da li je lud, ili ga duhovi progone, ili umire.
Krenuo je ka telefonu, a onda stao i odmahnuo glavom. To je ludost, pomislio je, setivši se još nečega. Ako
ode do ujaka Mika, vest o njegovim potencijalnim zdravstvenim problemima prostrujaće kroz porodicu kao
virus koji se prenosi vazduhom.
Osim toga, zašto bi trčao nazad u Boston? Nju Orleans takođe ima lekare. Pitaće Remija. Reći će svom
pri­jatelju da samo želi da ima lekara i stomatologa ovde. To ima logike.
Prvo će naći lekara opšte prakse, a onda će ga za­moliti da mu preporuči nekog specijalistu. Jednostavno,
direktno i efikasno.
Ako ga duhovi nisu mogli isterati iz vile Maneo­vih, neće moći ni prokleti tumor.
Kad je spustio čašu, vrata su tresnula na drugom spratu. Samo je pogledao u plafon i iscerio se.
„Da, pa, ni moje raspoloženje nije ništa bolje."
Do srede, ponovo je preuzeo kontrolu nad stvarima. Možda je iščekivanje da se vidi sa Linom podiglo
nje­govo raspoloženje pored poslova koje je uspeo da za­vrši tih zadnjih dana pred post. Imao je zakazanu
posetu Remijevom lekaru sledeće nedelje i, pošto je to za­vršio, mogao je da skloni u stranu brige oko stanja
svog mozga.
Nije bilo više amnezija. Barem nijedne nije bio svestan.
Kiša je konačno otišla da ugnjetava Floridu i osta­vila mu prve nežne trubice zelenkada raštrkane pored
jedne od staza u vrtu.
Jutarnja vremenska prognoza za Boston izveštavala je o snežnim nanosima od dvadeset pet santimetara.
Odmah je pozvao svoju majku da je malo nervira.
Sunce i draženje proleća nateralo ga je da promeni brzinu ranije nego što je nameravao. Odložio je posao u
biblioteci i počeo radove na ojačavanju terase na dru­gom spratu i na zameni oštećenih dasaka.
Slušao je Reja Čarlsa, i osećao se zdravim kao konj. Ostaviće Frenkijima da posade većinu biljaka, odlučio je.
On jednostavno nema vremena. Ali, sledeće godine, sam će to uraditi. Koliko bude mogao.
Sledećeg proleća sedeće ovde na terasi nedeljom ujutru, jesti francuske četvrtaste krofne, piti kafu s
mlekom s Linom. U dugim, lenjim nedeljama gledaće pre­ko travnjaka, vrtova. A kroz nekoliko godina,
gledaće svoju decu u dvorištu, u vrtovima.
Želeo je porodicu, i bilo je dobro što to zna. Nikad ranije nije osetio tu potrebu, potrebu da se istovremeno
drži sadašnjice i gleda u sutra.
Znao je da je dobro to što oseća prema njoj. To što planira za njih. Pomoći će joj u baru ako bude potrebno,
ali i on će imati svoj posao.
Okrenuo je šake, gledao svoje dlanove, žuljeve. Male ogrebotine i ožiljke na koje je gledao kao na lične
medalje za hrabrost.
Koristiće ih, svoja leđa i svoju maštu, da transformiše druge kuće. Ljudi u okolini će pomisliti na Dekla­na
Ficdžeralda kad im zatreba preduzimač.
Trebalo je da vidite tu staru kuću pre nego što je on stavio ruke na nju, kazaće. Ako želite da vam posao
bude završen, samo pozovite Deka. On će sve to srediti.
Smešio se dok je izvlačio drugu trulu dasku.
Do četiri je završio prednji deo poda terase i legao na njega, stomakom nadole, da se odmori. Zaspao je dok
je B. B. King preklinjao Lusil.
I još uvek je spavao kad je ustao i sišao niz klima­ve i iskrivljene stepenice na travnjak ispred kuće.
Gazio je po gustoj travi dok mu se vrelina sunca izlivala po licu, udarala ga po glavi uprkos šeširu koji je nosio
radi zaštite.
Ostali su bili unutra, ali je on želeo da pogleda je­zero, ljiljane. Želeo je da sedi u senci vrbe koja je plesala
iznad vode, i da čita.
Voleo je muziku ptica, i toplota mu nije toliko sme­tala. Toplota je bila iskrena. Vazduh u vili hladan i lažan.
Bolelo ga je da vidi kako kuća koju voli propada od gorčine.
Stao je na ivicu jezera, pogledao dole u zelene tanjire biljaka, žućkastobele ljiljane koji su ih krasili. Video je
kako proleće vilin konjic, kako se sunce presijava s njego­vih krila i pretvara njegov let u mrlju koja se preliva
u du­ginim bojama. Čuo je kako je bućnula žaba i zov štiglića.
Kada je čuo svoje ime, okrenuo se. I nasmešio kad se njegova draga uputila preko baršunastog travnjaka ka
njemu. Sve dok su zajedno, pomislio je, sve dok se vole, vila će opstati.
„Deklane. Deklane!"
Uplašena, Lina ga uhvati za ruke i prodrma. Dok je još bila u kolima videla ga je kako silazi niz te izdaj­ničke
stepenice, kako hoda prema jezeru na jedan ču­dan, nesiguran način koji nimalo nije ličio na njegov la­ki
hod.
Oči su mu bile otvorene ali zagledane, i ona pomi­sli da gledaju kroz nju i da vide nekog drugog.
„Deklane." Glas joj je i dalje bio čvrst, kao i njene ruke, kad ih je stavila na njegovo lice. „Pogledaj me sa­da.
Čuješ li me? Ja sam, Lina."
„Hajde da sednemo ispod vrbe gde niko ne može da nas vidi."
Nije bilo nikakve vrbe, samo njen istruleli panj. Strah joj je golicao grlo, ali je uspela da ga proguta.
In-stinktivno se uspravila na prste i toplo ga poljubila.
Odgovorio joj je sporo, sanjivo, kao da klizi ka njoj. Uz nju. U nju. Tako da je prepoznala trenutak kad je
do­šao sebi po tome što mu se telo ukočilo.
„Budi miran sada, cher. Osloni se na mene dok ne budeš mogao da stojiš."
„Žao mi je. Moram da sednem." Stropoštao se na travu, spustio čelo na kolena. „Uh."
„Sada si dobro. Sada je sve dobro." Kleknula je po­red njega, gladila ga po kosi i mrmljala na kadžunskom
njenom jeziku utehe. „Pokušaj mirno da dišeš."
„Sta je to, do đavola, sa mnom? Bio sam na terasi. Radio sam na terasi."
„Je li to sve čega se sećaš?"
Pogledao je gore, preko jezera. „Ne znam kako sam dospeo ovde."
„Sišao si niz stepenice, one sa desne strane. Pomi­slila sam da ćeš proći pravo kroz njih." Još uvek ju je
ste­zalo u srcu kad je pomislila kako su nestabilne. „One ni­su bezbedne, Deklane. Trebalo bi da ih blokiraš".
„Da." Rukama je trljao lice. „Da se zaključam u tapaciranoj sobi, dok još mogu."
„Ti nisi lud."
„Ja hodam u snu sada i po danu. Haluciniram. Čujem glasove. To mi baš ne zvuči zdravo."
„To samo govori jenki u tebi. Ovde to ne spada čak ni u ekscentrično ponašanje. Pa, moja tetka Sisi vodi
či­tave razgovore sa svojim mužem, Džoom, iako će sada u septembru biti dvanaest godina kako je umro. I
niko ne misli da je luda."
„O čemu razgovaraju?"
„O, o porodičnim stvarima, tekućim događajima, vremenu. Politici. Teča Džo je voleo da se žali na vladu.
Bolje ti je, cher?"
„Ne znam. Sta sam uradio? Sta si videla da ra-dim?"
„Samo si sišao niz one stepenice i krenuo preko trave ka jezeru. Nisi hodao na uobičajen način, tako da sam
znala da nešto nije u redu."
„Sta hoćeš da kažeš?"
„Ti hodaš lako, dugim koracima, a tako nisi hodao malopre. I onda si stao pored jezera."
Nije mu rekla da je u jednom trenutku u šoku shvatila da je hteo da uđe pravo u vodu.
„Nastavila sam da te zovem. Konačno si se okre­nuo i nasmešio mi se." Njeni stomačni mišići su se zategli
kad se setila njegovog osmeha. „Ali, ne meni. Mislim da me nisi video. I rekao si da želiš da sednemo ispod
vrbe, gde niko ne može da nas vidi."
„Ovde nema nikakve vrbe."
„Pa." Pokazala je prema panju. „Bila je jedna, ne­kada. Čini se da sanjaš, a možda, u stvari, vidiš stvari koje
su se ranije dogodile. To je dar, Deklane."
„Gde se to vraćam?" Odmahnuo je glavom. „Ne znam, jer ne mogu da se setim kad se probudim. Ali,
po­činjem da mislim da bi trebalo noću da se vezujem za krevet."
„Ja ću se za to pobrinuti večeras."
„Hoćeš da me razveseliš fantazijama o vezivanju?"
„Kako mi ide?"
„Prilično dobro." Uzdahnuo je, a onda se namrštio kad je video mrlju na njenom čelu. „Imaš neku čađ ili
nešto slično", reče, a ona odmaknu glavu pre nego što je mogao da ga dodirne.
„To je moj pepeo."
„O, pa da." Mozak mu je definitivno otišao na od­mor. „Čista sreda. Ne samo što ne znam gde sam, nego ne
znam ni koji je dan."
Nije mogla da podnese da ga gleda kako ponovo tone u mrak, i nastavila je reskim tonom, sa primesom
nadmenosti. „Pretpostavljam da danas nisi išao u crkvu, na pepeljenje."
Trgnuo se. „Zvučiš kao moja majka. Zaboravio sam. Tako nešto."
Podigla je obrvu. „Čini mi se da bi mogao iskori­stiti sve blagoslove koje bi dobio." Protrljala je palcem otisak
pepela na svom čelu, a onda ga prenela na njego­vo. Nasmešio se.
„To je verovatno svetogrđe, ali hvala. Koliko je sa­ti?" Pogledao je na sat i opsovao. „Moram da odnesem
ovu bezvrednu stvar u prodavnicu. Stalno staje. Znam da je prošlo podne, a sasvim sigurno nije ponoć."
„Ima oko pet. Rekao si da dođem rano."
„Da, jesam. Hajde da sednemo i popijemo malo vina?"
Gledala ga je pažljivo prvih nekoliko minuta, iz­gledao je staloženo dok je birao vino. Izvadio je lepe ča­še sa
stalkom iz svojih novih ormarića.
Uplašio ju je, priznade Lina, i to veoma. Bila je si­gurna da je nameravao da uđe u vodu i udavi se među
ljiljanima, kao Lusijan Mane.
I uz to, pred očima joj se otvorio čitav niz novih mogućnosti. „Deklane..."
„Imam šnicle i imam roštilj", rekao je sipajući vi­no. Treba da se usredsredi na obične stvari da zaroni u ovde
i sada. „Svi pravi muškarci znaju da ispeku meso na roštilju. Ako mi kažeš da ne jedeš crveno meso, otići
ćemo po smrznutu picu."
„Ako jedem meso, zašto bi trebalo da brinem koje je boje? Hajdemo napolje da sednemo. Nešto mi je palo
na pamet i želim da o tome porazgovaram s tobom."
Otišli su do drvenih sanduka koje je koristio kao stolice i seli na njih.
„Sta ako to nisu duhovi? Ili ako nisu samo duho­vi?", upita ona.
„To je vrlo ohrabrujuće. Sta još može da bude osim duhova? Vampiri? Vukodlaci? Možda neki zombiji koji
jedu ljude. Sad ću bolje da spavam, hvala ti."
„Sta misliš o reinkarnaciji?"
„Prošlim životima? Recikliranju duša?", slegnuo je ramenima. „Ne znam."
„Uvek mi je to izgledalo verovatno i pravedno, takođe. Svako zaslužuje više od jedne šanse, zar ne mi­sliš
tako? Možda se ti sećaš stvari koje su se ovde dogo­dile, jer si nekada ovde živeo. Možda si ti Lusijan, koji se
vratio svojoj Ebigejl posle svih ovih godina."
„To je romantično. Ja ću biti Lusijan ukoliko ćeš ti biti Ebi."
„Ne možeš da biraš. A ako želiš da mi se rugaš, ne­ću više progovoriti ni reč."
„Dobro, nemoj da budeš tako osetljiva." Popio je vino i zamislio se. „Znači, po tvojoj teoriji ja sam ovde, i ove
stvari se dešavaju zato što sam u prošlom životu bio Lusijan Mane."
„Sto je moguće koliko i da kuću progone duhovi, a to si dovoljno lako progutao. Možda si zato kupio ovu
kuću, možda ti je zato bila potrebna. Možda se zato toli­ko trudiš da joj povratiš nekadašnju lepotu. I zato
vidiš nameštaj u njegovoj spavaćoj sobi gore."
„Reinkarnacija", ponovio je. „Zvuči bolje nego tu­mor na mozgu."
„Šta?"
Odmahnuo je glavom, i ponovo popio malo vina. „Ništa."
„Misliš da imaš tumor na mozgu? To je glupost, Deklane", rekla je oštrije nego što je želela, pa je nastavi­la
blažim tonom. „To je takva glupost, cher. Sve je u redu s tvojom glavom i svime ostalim."
„Naravno da jeste. Samo sam glasno razmišljao."
Primetila je zabrinutost na njegovom licu, uvukla mu se u krilo, opkoračila ga. „Ti zaista misliš da ima ne­što
u tvojoj glavi i da zbog toga vidiš i radiš neke stvari?"
„Nisam zabrinut. Samo sam... Slušaj. Uradiću ne­ka ispitivanja, i eliminisati tu mogućnost."
„Ti nisi bolestan, cher." Dodirnula je usnama nje­gov obraz, a onda i drugi. Nikad nijedan muškarac nije tako
uporno, tako lako, izvlačio nežnost iz nje. „Garantujem to. Ali ako će te umiriti da to isto čuješ i od nekog
finog doktora, onda dobro."
„Nemoj ovo da kažeš Remiju." Držao ju je za ruku dok se nije odmakla da ga pogleda u oči. „Bliži se njego­vo
venčanje. Ima on o čemu sada da misli."
„Znači, planiraš da odeš sam na ta ispitivanja? Ov­de se tako ne radi, cher. Ne želiš da Remi zna, dobro. Ali,
kaži mi kad zakažeš snimanje, i ja ću ići s tobom."
„Lina, ja sam odrastao čovek."
„Ti to nećeš sam uraditi. I zato ja idem s tobom, ili ću reći Remiju pa ćemo se svi okupiti oko tebe."
„Dobro. Reći ću ti tako da možeš da me držiš za ruku. U međuvremenu, kladiću se na tvoju teoriju o
re­inkarnaciji. Čudna je, ali je manje haotična od operacije mozga."
„Kažu da je Lusijan Mane bio lep, kao mladi zlatni bog." Provukla je prste kroz Deklanovu neurednu kosu.
Bila je tamnoplava, razmišljala je, gusta, bujna, i bila je sigurna da bi je letnje sunce tako seksepilno
prošaralo. „Mislim da si ti poboljšao njegov izgled u ovom životu."
„O, je li?" Stavio je ruke oko njenog stmka. „Pričaj mi još o tome."
„Nikad nisam mnogo marila za taj zlatni tip mu­škaraca. Obično su suviše lepi za moj ukus." Nakrivila je
glavu, i nagnula se da ga poljubi. „Ti si sasvim po mom ukusu, cher."
Privukao ju je bliže i, sedeći na drvenom sanduku, naslonio bradu na njeno rame, gledajući ka ogradi tera­se.
„Volim te, Lina."
„Ukoliko nameravaš da me tim slatkim recima odvedeš u krevet pre nego što me nahraniš..."
Povukao ju je unazad, i osmeh joj je iščezao s lica kad ga je pogledala. „Volim te", ponovio je. „Ranije ni­sam
razumeo šta to znači, a mislim da nisam ni mogao."
Držao ju je kad je pokušala da se izvuče i udalji. „Treba da se središ", rekla mu je.
„Da, treba ali mislim da ne mislimo na isto. Po-trebno mi je da se sredim, upravo ovde, s tobom. Nije me
briga da li je to prvi ili pedeseti put. Ti si ona koju sam čekao."
„Deklane, praviš od ovoga mnogo više nego što bi trebalo." Glas joj je podrhtavao. Bog zna da joj je stomak
već drhtao. „Izašli smo na večeru. Otišli smo u krevet. Videli se nekoliko puta."
„Bilo mi je dovoljno samo jednom da te vidim."
Oči su mu tako duboke, pomislila je, tako jasne. Kao površina jezera u sumrak. „Ti me čak i ne poznaješ".
Po drugi put ju je privukao, podsetivši je da u nje­mu ima čelika, i da taj čelik ima oštricu. „Grešiš. Znam da si
pametna, i snažna. Dovoljno da sama stvoriš to tvoje mesto skoro ni iz čega. Znam da plaćaš svoje du­gove.
Znam da si odana i da umeš da voliš. Znam da te je neko povredio, i ne bi mi trebalo mnogo da nokauti-ram
tu hulju. Znam da te sada plašim jer misliš da nisi spremna da čuješ šta želim da ti kažem."
Srce joj je bolno tuklo, kao pesnicom po svežoj ra­ni. „Ja ne tražim ljubav, Deklane. Žao mi je."
„Nisam je ni ja tražio, ali eto, tu je. Ne moramo da žurimo. Nisam još nameravao ništa da ti kažem... ali sam
osećao potrebu."
„Cher, ljudi se stalno zaljubljuju i odljubljuju. To je samo zaslepljenost koju proizvodi hernija."
„On te je stvarno povredio."
Frustrirana, ona ga odgurnu, i on ju je sada pu­stio. „Grešiš. Nema nikakvog muškarca, nikakvog du­ha
ljubavnika koji je slomio moje srce. Izgledam li ti kao kliše?"
„Izgledaš mi kao sve na svetu."
„Mon Dieu." Od tog čoveka punilo joj se grlo, a on­da zatvaralo uz tresak. Izborila se sa osećanjem i jasno
mu rekla. „Sviđaš mi se, Deklane, i uživam u tvom dru­štvu. Želim te u krevetu. Ako to nije dovoljno za tebe,
ja ću sada otići i oboje poštedeti nevolja i razočaranja."
„Da li se uvek tako razbesniš kad ti neko kaže da te voli?"
Niko joj nikada nije rekao, zamalo da izgovori. Ni­ko to nije stvarno mislio. „Ne volim da me požuruju, i kad
se to desi, stavim do znanja da neću da idem u tom pravcu."
„Moram to da poštujem." Osmeh mu je bio lak kao što se i sam lako uspravio na noge. ,,I ti se meni svi­đaš,
Lina. I ja uživam u tvom društvu, i želim te u kreve­tu. To je dovoljno za sada. Jesi li gladna? Mislim da ću
naložiti roštilj."
Ako je to bio neki trik, Lina pomisli, ili neka vrsta strategije da je izbaci iz ravnoteže, onda je uspeo.
Nije mogla da pročita ovog čoveka, i njegovo lako menjanje raspoloženja bilo je siguran način da je natera
da i dalje pokušava.
Kuvao je kao čovek koji ne veruje sebi u toj kuhi­nji. Neoljušteni krompiri na roštilju, šnicle. I uspeo je da je
nagovori da ona napravi salatu.
Nije rekao nijednu reč o ljubavi.
Raspitivao se o njenom baru, o poslu tokom prote­kla dva kišna dana. Uključio je stereo, pustio tihu
muzi­ku, i razgovarao s njom kroz kuhinjska vrata dok se ro­štilj pušio, a ona seckala povrće.
Kao da su obični prijatelji, ili najopušteniji lju­bavnici.
Jeli su u lepoj kuhinji, uz svetlost sveca. Čak se i kuća lepo ponašala. Uprkos tome ili možda zbog toga sve
vreme je sedela na ivici.
Izvukao je kolač iz frižidera. Lina ga pogleda, uz­dahnu. „Ne mogu."
„Ostavićemo ga za kasnije."
„Ne mogu sledećih četrdeset dana. Odrekla sam se čokolade za post. A imam strašnu potrebu za
čokola­dom."
„O", vratio se unutra. „Verovatno imam još nešto." „Čega ćeš se ti odreći?"
„Neću nositi ženski veš. Biće teško, ali mislim da ću se uzdržati do Uskrsa."
„Ako budeš nastavio tako da govoriš, uzeću moj pepeo natrag." Samo ju je provocirao, pomislila je. Naj­bolji
način da to reši jeste da ona njega još više provoci­ra. Stala je iza njega dok je razgledao frižider, obavila
ru-ke oko njegovog struka, i privila svoje telo uz njegovo. „Moraćeš nečega da se odrekneš, cher, neke svoje
velike potrebe."
„To sasvim sigurno nećeš biti ti."
Pustio je da ga okrene i gume uz frižider.
O, znao je šta hoće, pomislio je dok je usnama po­kušavala da potpali vatru u njegovom krvotoku. Znao je da
koristi seks da bi otišla korak ispred njega. Korak da­lje od njega.
Ako nije shvatila da može da je voli isto koliko i da je želi, trebalo je da joj to pokaže.
,,U tvoj krevet, rekao si." Usta su joj nemirno luta­la po njegovom licu. „U tvoj krevet."
Povukla ga je prema vratima. Hteo je da je povuče unazad, ka kuhinjskim stepenicama, ah je shvatio da će
mo­žda biti interesantnije ako budu išli zaobilaznim putem.
Pritisnuo ju je uza zid u hodniku, i zubima napao njen vrat. „Stići ćemo."
Krenuo je niže, strgnuo joj košulju preko glave, ba­cio je u stranu. Zagrljeni su se kretali duž zida, i konač­no
zastali da promene položaj. Trgnula mu je košulju ta­ko nestrpljivo da je dugmad zaplesala po podu.
Borili su se s odećom na stepenicama. Cipele su padale na pod uz tresak. Njen grudnjak je završio preko
ograde, njegove farmerke na trećem stepeniku.
Bili su bez daha kad su došli do odmorišta.
Ruke su mu bile grube, radničke, i drhtale su dok su joj milovale telo. Njena koža je oživela.
„Požuri." Zabila mu je zube u rame dok je potreba besnela u njoj, vatrena oluja žestoke vreline koja je
sagorela svu opreznost. „Bože, požuri."
Malo mu je trebalo da je uzme tu gde su stajali, ali ju je želeo pod sobom. Da se propinje, izvija.
Dok su je njegova usta divlje saletala, obavio je ru-ke oko njenog struka, podigao je par santimetara od
po­da. Nešto primitivno i sirovo je prostrujalo kroz njega kad je shvatio da sada nemaju izbora. Nemaju
izbora os-im da budu jedno.
Obavijeni senkama išli su ka spavaćoj sobi.
Osetila je drhtavicu od hladnoće koja je izlazila kroz vrata.
„Deklane."
„Ovo smo mi. Ovo je naše." Dok je govorio, glas mu se pretvorio u rezanje, dok ju je držao, stisak mu je
postao čeličan, i hladnoća se povukla.
Pali su na krevet, u žurbi i zapletenih udova. Kad ju je uzeo, zabila mu je nokte u leđa. Preplavilo ju je
za­dovoljstvo, tamno i očajničko. Prepustila se divljem bla­ženstvu, obavila se oko njega i odgovorila tom
žesto­kom ritmu.
Nema kontrole, niti želje. Samo divlja žeđ da se uzme i uzme i uzme. I sa njom, glad koja ujeda i traži da se
da.
Privila se uz njega, jašući kroz oluju osećanja, jure­ći sve više i više ka reckavoj ivici.
Nejasno, čula je sat kako počinje da otkucava du­bokim, teškim udarcima. Zajedno sa dvanaestim,
eks-plodirala je s njim.
Kad je hteo da se pomeri, ona ga je čvršće zagrlila. „Mmm. Nemoj još da se pomeriš."
„Težak sam ti." Dotakao je usnama liniju njenog vrata.
„Sviđa mi se. To mi se sviđa." Lenjo je nakrivila glavu da može da dođe do njene vilice. Osećala je da joj je
telo iskorišćeno, smlavljeno i divno opušteno. „Čak i više od čokoladnog kolača."
Nasmejao se i okrenuo na stranu, povukavši je za sobom tako da je sada ležala preko njegovih grudi. „Eto,
sad ne moram da brinem da ću te zgromiti."
„Džentlmen do poslednjeg daha." Zadovoljno se smestila. „Uvek sam volela sat sa klatnom", rekla je. „Ali,
moraš da ga podesiš. Još nije ponoć."
„Znam."
„Zvučao je kao veliki sat mog dede. Gde si ga sta­vio? U salon?"
„Ne." Pogladio ju je rukom po kosi, i dole niz leđa. „Nemam sat sa klatnom."
„Cher, ti me apsolutno obaraš s nogu, ali ja sam ču­la sat koji je otkucao dvanaest puta."
„Da, i ja sam. Ali ja nemam takav sat."
Podigla je glavu, i sporo izdahnula. „O. Pa dobro. Da li te to plaši?"
„Ne."
„Onda ni mene ne plaši", rekla je, i ponovo spusti­la glavu na njegovo srce.
Najbolji način savladavanja prepreka i otpora ka nekom cilju, prema Deklanovom mišljenju, ne sastoji se u
tome da se ide glavom kroz njih i rizikuje fraktura lobanje, već da se zaseca malo pomalo. Polako,
racionalno. Nepopu­stljivo. Bez obzira da li je reč o nekoj parnici, sportskom događaju ili ljubavnoj vezi,
imperativ je stalno imati pred očima krajnji cilj da bi se odabrali pravi metodi.
Otkrio je na koju su misu Lina i njena baka išle, u kojoj crkvi. Istraživanje je od suštinske važnosti za sva­ku
strategiju.
Kada je u nedelju ujutru seo u klupu pored njih, Lina mu je uputila dug i zamišljen pogled, a Odeta
zaverenički namignula.
Smatrao je da će Bog razumeti i ceniti ovaj podu­hvat, i da mu neće zameriti što koristi nedeljnu misu kao
sredstvo koje vodi cilju.
Ali, on neće pomenuti ovu pametnu ideju svojoj majci. Ona je, Deklan je to znao iz iskustva, mnogo ma­nje
tolerantna od Svemoćnog.
Uperivši glavnu oštricu svog šarma prema Odeti, nagovorio ih je da potom odu na kasni doručak, i dobio još
jedan hladan pogled od Line kada je rekao svoje ime vlasnici bifea. Već je rezervisao sto za troje.
„Tako si siguran u sebe, zar ne, cher?"
Oči su mu bile nevino sive kao kod dečaka koji je nekada posluživao u oltaru. „Samo sam se pripremio."
„Ti nisi nimalo naivan, šećeru", rekla mu je.
„Vaša unuka je veoma cinična", reče Deklan pru­žajući ruku Odeti.
„Ona je pametna." Odeta ga potapša po ruci i nje­ne narukvice zazvečaše. „Žena treba da bude sa zgod-nim
muškarcima koji umeju lepo da pričaju. Čovek koji dolazi u crkvu da provede nedeljno jutro sa jednom
že­nom, takođe je pametan."
„Pomislio sam da bih mogao da uđem i malo se pomolim."
„Za šta bi se molio?"
„Da pobegnete sa mnom na Borneo."
Smejući se, Odeta sede na stolicu koju joj je Deklan pridržao. „Zar nije pravi?"
„Naravno." Pogledao je pravo u Linu. „Namera­vam da budem pravi."
Odlučili su se za „mimozu", piće od soka od pomorandže i šampanjca, i naručili prvo jelo u prostranom bifeu.
Dok je džez kvartet svirao diksilend, Deklan im je pričao o poslovima u kući.
„Radiću napolju sve dok mi vreme bude dozvolja­valo. Tibald još radi s gipsom, a ja pokušavam da
organizujem krečenje fasade. Ne želim to sam da radim. Mo­mak koji je krečio salon došao je da pogleda
biblioteku, ali je nekako naglo otišao."
Deklanov izraz lica bio je tužan dok je pio svoju „mimozu". „Mislim da se neće vratiti. Kao ni keramičar.
Uradio je jedno kupatilo dopola, spakovao se i otišao."
„Mogu da se raspitam u tvoje ime", reče mu Odeta.
„Bio bih vam zahvalan. Ali, mislim da ću morati da počnem da tražim ljude iz drugih krajeva ili da pro­bam da
sam završim neke stvari. Atmosfera u vili posta­je malo življa."
„Odrasli ljudi koji beže od vrata koja lupaju", Lina prezrivo iskrivi usne, „trebalo bi da imaju malo više
hrabrosti."
„Postoji nešto više od toga. Sat koji otkucava iako nema nikakvog sata, muzika koja se čuje u praznim
so-bama. Kada je moler bio tu, klizna vrata u biblioteci su se stalno otvarala i zatvarala. A onda i ono
vrištanje."
„Kakvo vrištanje?"
„Keramičar", Deklan se bledo nasmeja. „Rekao je da je čuo kako je neko došao u spavaću sobu, i pomislio da
sam to ja. Pričao je, postavljao pločice, slušao šumo­ve za koje je mislio da potiču od mene. Pošto nisam
od­govarao ni na jedno pitanje koje je postavio, ustao je, i ušao unutra. Nije bilo nikoga. Prema onome što
sam mogao da izvučem iz njega kad se kolikotoliko pribrao, vrata kupatila su se zalupila iza njega, a vatra
počela da gori u kaminu. A onda je izjavio da je osetio nečiju ruku na ramenu. Morao sam da ga skidam s
plafona kad sam ušao unutra."
„Šta misliš o tome?", upita Odeta.
„Nekoliko stvari. Čini mi se da što više napreduju radovi na kući, to je očiglednija i agresivnija...
paranormalna aktivnost, ako mogu tako da je nazovem. Poseb-no, pa, otkad sam odustao od prvobitnog
plana."
Lina je viljuškom uzela kukuruzne pahuljice specijalan južnjački kulinarski običaj za koji su Deklanu tek
trebale da se razviju kvržice na jeziku. „Sta hoćeš ti­me da kažeš?"
„Evo, na primer, gipsani radovi. Tamo gde se sve odvija po planu, stvari su prilično mirne. Ja ih restauri­ram,
obnavljam. Ali tamo gde sam odlučio da unesem neke izmene kupatilo, pločice stvari zaista postaju
interesantne. Kao da se to nešto što je u kući ljuti ako se ne držim prvobitnog plana."
„0 tome treba razmisliti", prokomentarisala je Odeta.
„Već sam razmišljao. Zaključio sam da je reč o Džozefini Mane." Čak i ovde, dok je diksilend uvese­ljavao
atmosferu a šampanjac penušavo šuštao, to ime je obložilo njegov stomak strahom. „Gospodarica vile.
Dovoljno je samo pogledati njene fotografije i videti da je reč o ženi koja nije trpela da joj se neko
suprotstavlja. A sada, dolazim ja i stavljam svoje prste tamo gde su bili njeni."
„Odlučio si da živiš s njom?", upita Odeta, i pogle­da njegovu stisnutu vilicu.
„Odlučio sam da živim u vili i da radim po svome. Ako ona želi da stvara gužvu oko toga, to je njen problem."
Lina se naslonila. „Sta misliš, bako? Hrabar ili tvr­doglav?"
„O, pomalo od oboje. To je dobar spoj."
„Hvala, ali ja ne znam koliko je to hrabro. To je sa­da moja kuća, i to je sve. Ipak, mislim da ne možete kri­viti
čoveka, koji je uložio samo svoje vreme i rad, ako ode zato što je nepoželjan. U svakom slučaju, gospođice
Odeta, šta mislite? Da li imam posla sa Džozefinom?"
„Mislim da imaš dve suprotstavljene sile u toj ku­ći. Onu koja te je dovela tu, i onu koja želi da odeš.
Videćemo ko će biti jači."
Otvorila je svoju nedeljnu torbicu, i izvadila malu kesicu od muslina. „Napravila sam ovo za tebe."
„Šta je to?"
„O, mala kuhinjska magija. Samo je ti drži u svom džepu. Možda neće pomoći, ali ne može da šteti." Pono­vo
je uzela čašu, i nasmešila se. „Zamisli, šampanjac za doručak."
„Ako pođete sa mnom na Borneo, moći ćete da se kupate u njemu."
„Cher, popila sam dosta ovoga, možda ću te držati za reč."
„Naručiću nam još po jedno."
Bio je tako fin prema njoj, pomisli Lina. Flertovao je s njenom bakom sve dok se na Odetinim obrazima nije
pojavilo rumenilo zadovoljstva tokom dugog, sporog obroka. Trudio se oko ljudi, razmišljala je. Odvajao
vre­me za njih, trudio se da otkrije u čemu uživaju, a onda se starao da im to pruži.
Bio je pažljiv, pametan, seksi, bogat, odlučan i lju­bazan.
I rekao je da je voli.
Verovala je da ga dovoljno dobro poznaje i da mo­že da bude sigurna da to ne bi olako izgovarao.
Jer je, pored drugih osobina, bio i veoma pošten. I neverovatno tvrdoglav.
Mogla je da se zaljubi u njega. Već je prešla pola puta i brzo prelazila ostatak. Kad god bi pokušala da se
ukopa na mestu, izgubila bi ravnotežu. Posrtanje je bilo zabrinjavajuće, ali i uzbudljivo.
Ali, šta bi se dogodilo ako ona krene u napad? Jed­nom kad sasvim padne, neće moći da se ponovo
podig­ne. Toliko je znala o sebi. Veza je išla lako kad nije važna, ili kad je važna samo u određenom trenutku.
Kad je mogla zauvek da bude važna, onda se sve menjalo.
Stvari su se već promenile, priznala je. Počelo je s tom čežnjom za njim. A sada, sa lagodnošću i izazovom
koje je osećala kad je bila s njim. Sa svešću da je mogla da zamisli da to oseća iz dana u dan, iz godine u
godinu.
Želeo je obećanja koja se plašila da da.
Nije se plašila, ispravila se, već je bila ljuta na sa­mu sebe. Nevoljna da da. Nespremna da da.
A onda ga je gledala kako se nagnuo i poljubio nje-nu baku u obraz i uplašila se nije bilo svrhe da se
pre­tvara da nije da će mu na kraju dati sve što bude tražio.
Udvarao joj se. Za Deklana je to bila veoma privlačna južnjačka reč, koja ga je asocirala na mesečinu i
ljuljaške na tremu, oporu limunadu i seoski ples.
Tokom čitavog meseca marta dve stvari su okupi­rale njegov um, njegovo vreme i njegove planove. Lina i
kuća.
Proslavio je dobre rezultate neurološkog ispitiva­nja tako što je proveo dan u antikvarnicama. Cveće i pešaci
u košuljama označili su dolazak proleća. Kočije, omiljene kod turista, poskakivale su uz prijatno kloparanje
kopita po kaldrmi.
Leto će dovoljno brzo spustiti svoju tešku ruku i pretvoriti vazduh u šećernu vodicu. Pomislio je da mo­ra da
instalira klimauređaj, a možda i ventilatore u ne­kim sobama.
Kupovao je impulsivno, kao i obično, i ulepšao dan nekolicini prodavača pre nego što je ušao u mesto koje se
jednostavno zvalo Juče.
Tu je bio pravi darmar statua, lampi, starinskih stvarčica i nakita, i tri separea u kojima se, iza zavesa,
mušterijama proricala sudbina pomoću tarot karata.
Jedan prsten mu je odmah privukao pažnju. Rubin boje krvi i dijamant beo kao led formirali su dve polovi­ne
srca na krugu od platine.
Čim ga je stavio u ruku, znao je da ga želi za Linu. Možda je glupo što joj kupuje veridbeni prsten u ovoj fa-zi
njihovog odnosa. A možda i nepromišljeno da se od­luči za njega pre nego što pogleda druge.
Međutim, želeo je da ovaj prsten stavi na njen prst. I pomislio da ako čovek tek tako može da kupi kuću,
on­da može da kupi i prsten.
„Uzeću ga."
„Lep je", rekla je prodavačica. „Ona je srećna žena."
„Radim na tome da je ubedim u to."
„Imam i neke fine naušnice koje lepo idu s prste­nom. Je li rubin njen horoskopski kamen?", upita ga
prodavačica pošto je izvukla par naušnica sa kojih su visila srca od rubina i dijamanata.
„Ne znam." Ali je od Odete saznao njen datum ro­đenja da bi bio siguran da ga neće propustiti. „Juli?"
„Onda jeste. Dobar pogodak."
„Zaista." Osetio je malo uzbuđenje kad jc ponovo pogledao prsten. Neke stvari su suđene, reče sam sebi.
Podigao je jednu od naušnica. Već je mogao da ih zami­sli na njoj baš kao što je i prodavačica mogla da vidi
natpis Impulsivan kupac na njegovom čelu.
Nagnuo se na tezgu i počeo da isprobava jenkijevsku veštinu cenkanja na južnjačkoj tvrdoći.
Zaključio je da će postići dogovor kad se i dalje osmehivala, ali nekako manje srdačno.
„Hoće li to biti sve za danas?"
„Da. Moram da idem. Već sam..." Prekinuo je kad je pogledao na sat i video da je opet stao na dvanaest.
„Znate, mogao bih da uzmem neki sat džepni sat. Moj se pokvario, a trenutno radim dosta stolarskih
poslova. Možda sam ga nekoliko puta udario dok sam radio."
„Imam neke divne stare džepne satove sa lancem. Toliko su maštovitiji od ovih novih."
Povela ga je do druge vitrine, izvukla fioku i stavi-la je na pult.
„Satovi kao što je ovaj govore više od vremena", počela je. „Oni pričaju priču. Ovaj..."
„Ne." Ivice njegovog vidnog polja su se zamutile. Glasovi ostalih kupaca su se pretvorili u brujanje. Ostao je
delom dovoljno svestan da zna da je počeo da se odva­ja od samog sebe. Iako je pokušao da to spreči, da se
vra-ti, video je svoju ruku kako uzima zlatan sat i lanac.
Glas prodavačice lebdeo je oko ivice njegove sve­sti. Ali je jedan drugi glas dopirao do njega, jasan kao
zvono. Ženski, mlad, uzbuđen.
„Za mog muža, za njegov rođendan. Slomio je svoj sat. Želim da mu poklonim nešto posebno. Ovaj je tako
lep. Može­te li da ga izgravirate?"
I već je znao šta će videti, šta će tačno videti, pre nego što je okrenuo sat da pročita posvetu.
Lusijanu od njegove Ebi. Da obeleži naše vreme. 4. april 1899.
„Gospodine Ficdžerald? Gospodine Ficdžerald, je­ste li dobro? Hoćete li malo vode? Užasno ste bledi."
„Šta?"
„Da vam donesem malo vode? Hoćete h da sednete?" „Ne." Čvrsto je stisnuo sat u ruci, ali je vizija pola-ko
nestajala. „Ne, hvala. Dobro sam. Uzeću i ovo."
Prilično uzdrman, uputio se ka Remijevoj kancelariji. Pomislio je da će mu boravak u opipljivom poslovnom
kvartu, racionalnoj pravnoj atmosferi, možda pomoći da se pribere.
I više od toga, želeo je da nekoliko minuta prove­de s prijateljem koji će možda misliti da je lud, ali će ga i
pored toga voleti.
„Da si mi rekao da ćeš doći", poče Remi nakon što je zatvorio vrata, „mogao sam da ubrzam neke stvari i da
odemo na ručak."
„Nisam nameravao da dođem danas ovde."
„Opet si nešto kupovao." Remi pokaza glavom prema torbi u Deklanovim rukama. „Momče, zar ništa nisi
poslao iz Bostona?"
„U stvari, neke stvari mi stižu sledeće nedelje. Uglavnom knjige", reče Deklan hodajući kroz kancelari-ju.
Pogledom je prešao preko pravnih knjiga, debelih fa­scikli, memoranduma. Sve to, otpaci advokatske
kance­larije, činilo mu se sada veoma daleko.
„Nekoliko knjiga iz moje radne sobe u Bostonu koje želim u biblioteci."
Uzeo je mesingani pritiskač za papir, spustio ga. Stavio je ruku u džep, zveckao sitnišem.
„Hoćeš li mi reći šta ti je na umu, ili ćeš samo tu koračati dok mi ne napraviš rupu u tepihu?" Sa sakoom
prebačenim preko naslona, olabavljenom kravatom, za­vrnutim rukavima, Remi se odbaci unazad na stolici i
poče da prebacuje svetlozelenu oprugu sa dlana na dlan. „Umaraš me."
„Ispričao sam ti neke stvari koje se dešavaju."
„I sam sam ih video iz prve ruke kad sam svratio u subotu. I sada bih se bolje osećao da si mi rekao da je ona
muzika s klavira bila sa radija koji si zaboravio da isključiš".
„Pretpostavljam da ću morati da nabavim klavir za ženski salon, pošto izgleda da tu treba da bude. Ionako
volim da sviram, kad se setim da sednem za neki klavir."
Remi je držao oprugu vertikalno, pustio da razno­bojna spirala padne u samu sebe. „Znači, došao si da mi
kažeš da nameravaš da kupiš klavir?"
„Danas sam kupio sat."
,,I želiš da ga pokažeš? Želiš li da pozovem mog pomoćnika, neke od službenika?"
„Sat je pripadao Lusijanu Maneu."
„Šališ se?" Opruga je sada bila skupljena i sklonje­na u stranu. „Kako znaš? Gde si ga nabavio?"
„U nekoj maloj prodavnici u Kvartu." Izvukao je kutiju, stavio je na Remijev sto. „Pogledaj."
Primoran, Remi skide poklopac. „Elegantan je, ukoliko ti ne smeta da kopaš po džepovima kad god po­želiš
da vidiš koliko je sati. I težak", dodade kad ga je uzeo u ruku.
„Ne osećaš... ništa?"
„Osećam?"
„Pogledaj pozadi, Remi."
„Imena i datumi su tačni", zaključi Remi. „Baš si imao sreće što si nabasao na njega."
„Sreće? Ne mislim tako. Ulazim u prodavnicu, ku-pim Lini prsten, onda..."
„Hej, hej, hej, stani malo. Prsten?"
„Rekao sam ti da ću se oženiti njome." Deklan slegnu ramenima. „Pronašao sam prsten. Neće boleti ako ga
unapred kupim. Ali, ne radi se o tome."
„Prilično se radi o tome, ako mene pitaš. Da li ona zna za tvoje namere?"
„Rekao sam joj šta osećam, šta želim. Pustiću je da se malo krčka neko vreme. Možemo li da se vratimo
satu?"
,,Et lal Uvek si bio tvrdoglav kao mazga. Nastavi."
„Ušao sam u tu prodavnicu, odlučio da kupim sat jer se moj pokvario. Odlučio sam se za džepni iako ni­kad
nisam imao nijedan, niti sam ikada pomišljao da ga imam. A onda sam ga ugledao, i znao sam. Znao sam da
je bio njegov, znao sam da mu ga je kupila za rođendan. Znao sam šta piše pozadi pre nego što sam
pročitao. Znao sam tačno šta tamo piše. Zato što sam to čuo u svom srcu."
„Ne znam šta da mislim o tome." Remi provuče prstima kroz kosu. „Zar nema nešto o tome da neki lju­di
dodirnu neki predmet a onda imaju neke vizije? O poreklu tog predmeta ili čemu god?'
„To se zove psihometrija. Dosta sam proučavao parapsihologiju u slobodno vreme", objasni Deklan kad ga je
Remi namršteno pogledao. „Ali nikad mi se ova­kve stvari nisu ranije događale. Lina ima jednu teoriju. Ona
misli da se radi o reinkarnaciji."
Remi skupi usne, vrati sat u kutiju. „Pretposta­vljam da bih se radije kladio na to nego na to
psihokakosionorekao."
„Ako je ona u pravu, onda kuća, sada i ovaj sat, aktiviraju sećanja iz prošlog života. Veoma čudno."
„Cela stvar je čudna od samog početka, cher."
„Evo u čemu je zamka. Ako prihvatim da sam ja bio Lusijan, onda znam da je Lina bila Ebigejl. Jedino što ne
znam da li se od mene očekuje da je dovedem u ku­ću, ispravim stvari od ranije. Ili da je držim dalje od nje, i
tako razrešim ciklus."
LI Francuskom kvartu, dok se Lina spremala da napu-sti svoj stan i ode u bar na popodnevnu smenu, otvorila
je vrata i ušla u sasvim drugi ciklus. Stari.
„Dušo!" Lilibet Simone raširi ruke.
Omlitavela od šoka, Lina nije uspela da se udalji pre nego što su je ruke obavile kao lanci. Zarobljena, bi-la je
napadnuta utiscima. Suviše parfema koji nije sa­svim pokrivao miris ustajalog duvana, koščato telo
izbrušeno godinama teškog života. Lepljivi slojevi laka za kosu preko kovrdža ofarbanih u crno kao ugalj.
I njen sopstveni mračan strah koji se provlačio kroz sve to.
„Išla sam prvo dole, ali mi je onaj zgodni mladić za šankom rekao da si još ovde. Pa, tako se radujem što sam
te našla!" Glas joj je ličio na prozračni mehur koji je odsko­čio i pomerao se u vazduhu. „Daj da te pogledam!
Kunem se, kunem se da si sve lepša kad god te vidim. Slatkišu, moram da sednem na minut i da dođem do
daha. Tako sam uzbuđena što te vidim, da jedva mogu da stojim."
Govorila je prebrzo, primeti Lina, hodala prebrzo na visokim papučama koje je sparila sa izazovno
ružiča­stim i tesnim kapri pantalonama. To su bila upozorenja koja su govorila da je nedavno uzela dozu
svoje sada­šnje droge.
„Pogledaj šta si uradila od ovog mesta!" Lilibet sede u stolicu i spusti cvetni koferčić pored nje. Pljesnu
ru­kama kao dete i plastične narukvice na njenim mršavim ručnim zglobovima zazvečaše. „Pa, sviđa mi se.
Odgo­vara ti, dušice. Naravno da ti odgovara."
Nekad je bila lepa, pomisli Lina gledajući svoju maj­ku. Videla je njene slike. Ali je sada sva ta lepota usahla.
U četrdeset četvrtoj, na Lilibetinom licu videla se istrošenost od previše alkohola, previše pilula za spava­nje
i previše muškaraca.
Lina je namerno ostavila otvorena vrata i ostala tu gde je bila. Zvuk saobraćaja, miris iz pekare s druge
strane ulice, držali su je na mestu. „Sta želiš?"
„Pa, da te vidim, naravno", Lilibet se nasmeja smehom koji je grebao po Lininom mozgu kao nokti po tabli.
„Kakvo pitanje. Tako želim da te vidim, dušo. Re­kla sam sebi, moja Lina je zauzeta, ah mi moramo zajed-no
da provedemo malo vremena. Sela sam na autobus, i evo me. Moraš da sedneš malo, šećeru, i ispričaš mi
šta sve ima novo."
Lina oseti gađenje i čvrsto se uhvati za njega. Bolje gađenje nego očajanje koje se šunjalo ispod njega.
„Mo­ram da radim."
„O, pa možeš da odvojiš malo vremena za svoju mamu. Na kraju krajeva, ti si vlasnica. Tako sam pono­sna
na svoju bebu, koja je tako velika i sama vodi svoj posao."
,,I tako joj dobro ide", nastavila je dok je razgleda-la sobu.
Lina uhvati njen pogled, i lukavstvo u njemu. Ose­tila je stezanje u grudima i ukočenost u leđima. „Onda sam
ti rekla da je to poslednji put. Više nećeš dobiti ni­jednu paru od mene."
„Zašto želiš da povrediš moja osećanja?" Lilibet raširi oči pune suza. „Ja samo želim da provedem neko-liko
dana s mojom malom devojčicom."
„Ja nisam mala devojčica", reče Lina tupo. „Poseb­no ne tvoja."
„Nemoj biti tako zla, šećeru, sad kad sam prešla sav ovaj put da te ponovo vidim. Znam da nisam bila dobra
mama, ali ću ti to nadoknaditi."
Skočila je, pritisnula ruku na srce. Nokat na ma-lom prstu desne ruke bio je veoma dug, malo povijen.
Kokainski nokat, primeti Lina bez šoka ili žaljenja. Sada je znala šta Lilibet uzima.
„Napravila sam neke greške, znam da jesam, kola­čiću." Lilibetin glas je vrcao od izvinjenja, kajanja. „Mo­raš
da razumeš, bila sam tako mlada kad si ti došla."
„Već sam to čula."
Lilibet poče da pretura po svojoj sjajnoj crvenoj torbici i izvuče pocepanu maramicu. „Zašto želiš da bu­deš
tako gruba prema tvojoj mamici, devojčice? Zašto želiš da mi raniš srce?"
„Ti nemaš srce. I ti nisi moja mama."
„Nosila sam te devet meseci, zar ne?" Tuga se pre­tvorila u gnev kao pritiskom na prekidač. Lilibet povisi
glas, zakrešta. „Devet meseci mi je bilo muka i bila sam debela i zarobljena u toj prokletoj močvari. Satima
sam osećala bolove da bih te rodila."
„I ostavila me u roku od jedne nedelje. Obična dvorišna mačka provede više vremena sa svojim mačići­ma
nego što si ti sa mnom."
„Imala sam šesnaest godina."
To je bilo to, ta tužna činjenica, zbog koje je Lina po ko zna koji put napravila malo prostora u svom srcu. Sve
dok njeno srce nije jednostavno otvrdlo od udaraca. „Posle nekog vremena nisi imala samo šesnaest godina.
Niti imam ja. Neću da trošim vreme na svađu oko toga. Moram da radim, a ti moraš da ideš."
„Ali, dušo", u panici, Lilibet se vratila suzama i gušenju. „Moraš da mi daš priliku da popravim stvari. Naći ću
posao. Mogu da radim kod tebe neko vreme, zar to ne bi bilo zabavno? Ostaću ovde kod tebe nekoli­ko
nedelja dok ne nađem neko mesto za sebe. Lepo će­mo se provoditi. Kao prijateljice."
„Ne, ti nećeš raditi kod mene, i ne, ne možeš da ostaneš. Napravila sam tu grešku pre četiri godine, i kad
sam te uhvatila da se kurvaš ovde, ukrala si mi novac i opet otišla. Ja ne ponavljam svoje greške."
„Tada sam bila bolesna. Sada sam čista, šećeru, ku­nem se da jesam. Ne možeš samo tako da me izbaciš."
Ispružila je ruke, s dlanovima nagore, kao da preklinje. „Potpuno sam švorc. Bili, uzeo je skoro sve što sam
ima-la i pobegao."
Lina je samo mogla da pretpostavi da je Bili bio poslednji u nizu zavisnika, gubitnika i nitkova kojima
Lilibet gravitira. „Sad si na drogi. Misliš li da sam šlepa ili samo glupa?"
„Nisam! Samo sam uzela malo, zato što sam bila tako nervozna što ću te videti. Znala sam da ćeš biti besna
na mene." Suze su joj klizile niz obraze, zajedno sa tragovima maškare. „Moraš mi pružiti šansu da ti
na­doknadim, Lina, dušo. Promenila sam se."
„I to sam već čula." Rezignirana, Lina ode do svo­je torbice, izbroja pedeset dolara. „Evo." Gurnula ih je u
Lilibetinu ruku. „Uzmi ovo, sedi u autobus i odvezi se što dalje možeš. Ne vraćaj se ovde ponovo. Ovde nema
mesta za tebe."
„Ne možeš biti tako zla prema meni, dušo. Ne mo­žeš biti tako hladna."
„Da, mogu." Uzela je kofer, odnela ga do vrata i osta­vila napolju. „To nam je u krvi. Uzmi pare. To je sve što
ćeš dobiti. I gubi se, ili ću te, kunem se bogom, izbaciti."
Lilibet je odmarširala do vrata. Novac je već nestao u njenoj torbici. Stala je, uputila Lini još jedan svetlucavi
pogled. „Nikad te nisam želela."
„Onda smo kvit. Ni ja tebe nikad nisam želela." Zatvorila je vrata pred majčinim licem. A onda povukla brave
i sela na pod. I jecala u apsolutnoj tišini.
Bila je malo smirenija kad se te večeri odvezla u vilu Maneovih. Pomislila je da otkaže sastanak sa Deklanom,
ali je odustala jer bi tako pridala svojoj majci pre­velik značaj.
Time bi priznala tugu koja joj se zabadala u srce uprkos katancima koje je postavila.
Bilo joj je potrebno da misli o drugim stvarima, a to ne bi mogla da je ostala kod kuće. Proguraće ovu noć,
sat po sat, a ujutru će Lilibet otići. Iz njenog života, i iz njenih misli.
Kuća je izgledala drugačije, pomislila je. Male promene su je nekako učinile stvarnijom. Osećala je da je
dobro da je gleda, da se usredsredi na nju, i razmišlja o onome što je moglo da se promeni nabolje. Uz pravu
viziju.
Tokom godina, počela je da misli o vili Maneovih kao o nekom mestu iz sna, skrivenom u prošlosti. Više od
toga, zaključila je. Mestu iz prošlosti.
Sada, dok su se nove neofarbane daske mešale sa starim belim skoro oguljenim daskama kao na šahov­skoj
tabli, dok su se neki prozori sijali a drugi bili prekri­veni prašinom, kuća je bila posao koji napreduje.
Deklan ju je ponovo vraćao u život.
Iako je vrt ispred kuće bio pomalo neuredan, po­malo izgubljen, videla je cveće u cvatu. I ogromnu sak­siju
punu begonija na terasi.
Sam ih je zasadio, pomislila je dok je išla ka vrati­ma. Bio je čovek koji je voleo da sam radi stvari. Poseb­no
kad ih je smatrao svojim.
Pitala se da li je i o njoj mislio kao o svom poslu koji napreduje. Verovatno. Nije bila sigurna da li ju je ta ideja
zabavljala ili nervirala.
Ušla je unutra. Smatrala je da su formalnosti nepo­trebne ako su dvoje jednom ili dva puta spavali zajedno.
Prvo je osetila miris ljiljana, dobar, jak miris koji je unosio vrt unutra. Kupio je veoma lep stari sto, nekoli-ko
stolica sa pravim naslonima i, nasmešila se, ogromnu keramičku kravu za foaje.
Nekome bi to bilo glupo, nekome šarmantno, pret­postavljala je, ali nikome ovaj stari foaje više ne bi
izgle-dao sterilan.
„Deklane?" Ušla je i izašla iz salona, primetivši nekoliko izmena u njemu. Otišla je u biblioteku i shva­tila da
se uputila ka kaminu na kome su stajali teški svećnjaci.
Zašto su joj prsti drhtali? pitala se kad je pružila ruku da ih dotakne. Zašto su joj ti stari potamneli sveć­njaci
izgledali tako čudno poznati?
Nisu bili ništa posebno, zaista. Možda skupi, ali suviše kitnjasti za njen ukus. Pa ipak... prstima je laga­no
dodirivala svaki od njih. A ipak su tu pristajali, toliko da je mogla da zamisli tanke bele svece u njima, miris
voska koji se topi.
Drhteći, ustuknula je korak unazad i izašla iz sobe.
Nastavila je da ga zove kad je krenula uz stepeni­ce. Kad je došla do prvog odmorišta, otvorila su se tajna
vrata u zidu. I ona i Deklan vrisnuh su uglas,
Smejući se i dahćući u isto vreme, ona se sklupčala i zagledala u njega. Imao je paučinu u kosi, prašinu
razmazanu na obrazu i rukama. Lampa mu je treperila u rukama.
„Gospode, cher, sledeći put me samo ubij i završi s tim."
„Isto važi i za tebe." Uzdahnuo je, provukao ruku kroz kosu i paučinu koja se u nju uplela. „Nasmrt si me
uplašila."
„Pa, zvala sam te nekoliko puta, a onda sam odlu­čila da krenem u lov." Virnula je preko njegovog rame­na.
„Sta imaš tamo, tajne prolaze?"
„Ne, prilaz za sluge. Postoje vrata na svakom spra­tu, tako da sam hteo da pogledam. Lepo je, ali je stvarno
zapušteno." Pogledao je u svoje prljave ruke. „Uzmi ne­ko piće ili šta god. Idem da se operem."
„Možda bi mogao da me ubediš da pripremim pi­će za oboje. Za šta si raspoložen?"
„Mogao bih jedno pivo." Sad kad se oporavio od šoka, gledao je u njeno lice. „Sta nije u redu, Lina?'
„Ništa, osim što sam se raspametila od straha."
„Uznemirena si. Vidim to."
Pokušala je da se sugestivno osmehne. „Možda sam neraspoložena jer me nisi poljubio za pozdrav."
„Možda mi još uvek ne veruješ, i smatraš da je sve što tražim samo dobar provod." Zglobom prsta podigao
joj je bradu, gledao u njene oči dok se nisu zažarile. „Ni­si u pravu. Volim te." Čekao je trenutak, a onda
klimnuo glavom kad nije odgovorila. „Biću dole za minut."
Krenula je niz stepenice, a onda stala i obratila mu se ne okrenuvši se. „Deklane, mislim da ne tražiš pro­vod,
ali ne znam da li ja imam to što ti tražiš".
„Anđelina. Ti si ono što sam tražio celog života."
Nije želeo da je pritiska. Ako joj je bilo potrebno da se pretvara da nije uznemirena i nesigurna, u redu.
Proše­tali su vrtom iza kuće dok se sumrak polako spuštao.
„Ova kuća. Svih ovih godina, ljudi dolaze, ljudi odlaze. Uglavnom odlaze. I evo, sada si ti tu, i za neko-liko
meseci uradio si više nego iko do sada."
Okrenula se da pogleda kuću. O, i dalje je trebalo da se radi. Drvenarija i farbanje. Novi kapci tu i tamo. Ali
više nije izgledala... mrtva, shvatila je. Nije bila sa­mo napuštena, bila je mrtva dok on nije došao.
„Vraćaš je u život. To je više od novca i rada."
„Da li bi mogla ovde da živiš?"
Njene oči, uplašene, čak u panici, ošinule su njegove. Ali, njegov pogled je ostao miran. „Ja imam svoju
kuću."
„Nisam te to pitao. Pitao sam te da li bi mogla. Da li bi mogla da se osećaš prijatno ovde, ili ti smeta
pomi­sao da deliš kuću sa... duhovima i sećanjima, kako ih god nazvala."
„Da mi smeta, ne bih došla večeras da me nahra­niš. Sto me je podsetilo, čime ćeš me nahraniti, cher?"
„Probaću da napravim tunjevinu na roštilju." Iz­vukao je svoj džepni sat. Za trenutak", rekao je pogle­davši
na sat.
Hipnotisano je gledala sat u njegovoj ruci. Stomak joj se unervozio kao kad je videla svećnjake. „Gde si to
našao?"
„Našao sam ga danas u jednoj prodavnici." Izne­nađen njenim tonom, fasciniran njime, pružio joj je sat.
„Izgleda ti poznato?"
„Ne viđam često muškarce s takvim satom."
„Znao sam da je moj čim sam ga video. Mislim da si mi ga ti kupila", rekao je i ona se trže. „Nekada dav­no."
Okrenuo je sat da može da pročita posvetu.
„Lusijanov." Instinkt joj je govorio da skupi prste na dlanu, ali ona ipak ispruži ruku i dodirnu ugravira­na
slova. „Veoma čudno. Zaista čudno, Deklane. Misliš da sam ja Ebigejl?"
„Da, mislim."
Odmahnula je glavom. „Zar ne misliš da je to ma­lo previše prikladno i logično i svrsishodno?"
„Ubistvo, očajanje, samoubistvo, duše koje lutaju čitav jedan vek?" Slegnuo je ramenima i vratio sat u svoj
džep. „Nije baš mnogo logično, ako mene pitaš. Ali ja mislim, Lina, da je ljubav možda dovoljno strpljiva i da
će čekati da dođe pravo vreme."
„Bože, ti si tako... privlačan. A mene nervira što moram da budem jedina razumna osoba ovde. Volim da
budem s tobom, Deklane."
Dok je govorila, igrala se s ključićem na lančiću oko vrata. Navika, pomislio je, koje verovatno nije svesna.
„Volim tvoje društvo, volim kako izgledaš. I volim da vodim ljubav s tobom. To je sve što mogu sada da ti
dam."
Povukao ju je u svoje naručje. „Uzeću to."
Lina se prevmula na drugu stranu, kliznula s jednog ja­stuka na drugi. Čula je duboki, muški glas kako peva
neki sanjivi refren. Uzdahnula je i prešla rukom preko čaršava.
Nije bio pored nje u krevetu, ali njegova toplota jeste.
Otvorila je oči, žmirkala od magličaste sunčeve svetlosti. Nije nameravala da prespava ovde. Ali, kad je u
pitanju Deklan, njene namere često menjaju pravac u skladu s njegovim željama. I više od toga, njegove želje
nekako kruže oko nje dok na kraju ne postanu i njene.
Pametan muškarac, razmišljala je zevajući dok je uranjala u jastuk. Retko je pritiska, nikad se ne ponaša
nerazumno. I uvek dobija šta želi.
Neka je prokleta ako mu se ne divi zbog toga.
Čak i sada, iako bi više volela da se probudila u svom krevetu, bilo joj je drago što je ostala. Bila je loše
raspoložena i malo razdražljiva kad je došla. Svaki su­sret sa majkom obično ostavi takve posledice.
Zaboraviće na nju nekoliko sati i uživaće što je s njim.
To je dovoljno i biće dovoljno za oboje, ma koliko da traje. Susret sa Lilibet probudio je oporo sećanje na
obećanja koja je Lina dala samoj sebi.
Da uspe, pod svojim sopstvenim uslovima. Da ži­vi, upravo onako kako je odlučila da živi. I da nikada, nikada,
ne stavi svoje nade, svoje potrebe, svoje želje u ruke drugih.
Deklan će otići, pre ili posle. Svi su otišli. Ali, ovog puta joj je više stalo, i potrudiće se da ostanu prijatelji.
Tako, biće veoma, veoma pažljiva da se ne zaljubi u njega. Veoma pažljiva da ga ne povredi sve dok misli da
je voli.
Nabrala je čelo. Zaista je čula pevanje. Pod tušem, shvatila je, Deklanov glas je nadjačavao bubnjanje vode.
„Duge godine su prošle, dete nikad se nisam oženio, veran mojoj izgubljenoj ljubavi, iako je mrtva."
Neobično je da jedan muškarac peva takvu pesmu pod tušem, pomisli, i uhvati sebe kako u mislima peva
refren sa njim. Kad je bal završen, kad je izbilo jutro.
Zbunjena odakle su te reči? ustade i ode do vrata kupatila. Znala je melodiju, ali i više od toga, zna­la je reči.
Tužna priča o nedostatku vernosti, o smrti, utapala se u romantičnu melodiju.
Srce joj je lupalo. Osetila je njegove otkucaje u grlu.
Ples na mesečini, i kuća, bela kula svetilja u noći. Devojka u izbledelom muslinu, mladić u elegantnim cr­nim
cipelama. Miris ljiljana. Težak i sladak.
Vazduh težak od mirisa cveća. Toliko težak da se jedva disalo. Toliko težak da ti se zavrtelo u glavi dok si se
vrtela i vrtela po vrtu, na stazi od cigala, dok je muzi-ka svirala.
Vrtoglavica, vrtoglavica od igre. Vrtoglavica, vrto-glavica od zaljubljenosti.
Izgubila je ravnotežu i pokušala da se osloni na vrata. Vrata se iznenada otvoriše i ona pade u paru koja je
kuljala iz kupatila.
„Hej!" Deklan je uhvati, podiže na noge. Još mo­kar od tuširanja, sa kapljicama vode koje su mu sa kose
padale na njeno lice, vratio ju je nazad na krevet.
„Dobro sam. Samo sam... izgubila ravnotežu."
„Dušo, bela si kao kreč." Sklonio joj je kosu s lica, rukama protrljao njene. „Šta se dogodilo?"
„Ništa." Razapeta između zbunjenosti i postiđenosti, odgurnula ga je unazad da se uspravi. „Prebrzo sam
ustala, to je sve. Onda sam izgubila ravnotežu kad sam se uhvatila za vrata i ti si ih otvorio. Dobro sam, cher.
Samo je malo rano za mene da ustanem i šetam okolo."
„Doneću ti malo vode."
„Dušo, nemoj da praviš gužvu od ovoga. Simonovi nisu skloni padanju u nesvest." Prstom mu je dodir­nula
bradu. Sad je sve bledelo, pesma, miris ljiljana, vr­toglavica. „Iako ostajem bez daha kad vidim to tvoje le­po
lice. Ima li još tople vode za mene?"
„Verovatno ne." Seo je pored nje. „Moram da zamenim grejač. Kroz jedno pola sata trebalo bi da bude
dovoljno vode za još jedno tuširanje."
„Mmm. A šta bih mogla da radim u tih pola sata?" Smejući se, povukla ga je u krevet.
Ovo je, zaključi Lina, mnogo bolji način da počne dan. Po­lako je pila svoju prvu solju kafe za stočićem na
terasi Deklanove spavaće sobe. Pošto je izbor za domčak bio najbla­že rečeno mršav, ustremila se na činiju
smrznutih pahuljica i posmatrala ga kako svoju činiju pretrpava šećerom.
„Cher, zašto ne doručkuješ dobru veliku čokoladu?"
„Nemam je."
Nasmešio joj se, i prokletstvo, zaista joj je ponestajalo daha od njega.
„Napravio si sebi lepo mesto ovde", reče mu. „Do­bro je za jutarnje razmišljanje."
„Biće bolje kad zamenim neke daske i ofarbam ih. Potrebno je još stvari." Pogledao je okolo. „Saksije, znaš,
sa cvećem, i ostalo. Krevet na ljuljanje ili ljuljaška."
Uzela je kašiku žitarica. „Ti si prava kućna biljka, zar ne, cher?"
„Tako izgleda." I to ga oduševi. „Ko bi rekao?"
,,I šta je kućna biljka planirala za danas?"
„Želim da završim prvi deo spoljnih stepenica. Ukoliko vreme bude dobro za vikend, počeću da radim na
prednjem delu kuće. Dolaze mi ljudi za ostala kupa­tila. Moram da obavim neku kupovinu. Želiš da ideš sa
mnom?"
„Nikada nisam upoznala muškarca koji toliko vo­li da kupuje." Prepustila se šarmantnoj slici lova na bla­go s
njim. I učestvovanju u biranju stvari za kuću.
A zar to neće skovati još jednu kariku i stvoriti od njih par, a ne dvoje ljudi koji samo uživaju u datom
tre-nutku?
Zato odmahnu glavom i odreče se tog zadovolj­stva. „Osim ako ta kupovina ne podrazumeva razgleda­nje
cipela ili naušnica, ideš sam, šećeru."
„Možda bih mogao i to da ubacim u plan, u pauzi lova na ručice za komode i ostalu gvožđuriju. U stvari...
sačekaj trenutak."
Ustao je i ušao unutra a Lina se protegnula i, sa šoljom u obema rukama, pogledala preko vrta ka jezercetu.
Odvratila mu je pažnju, pomisli. Ili se samo pre­tvarao da više ne misli o onome što se jutros dogodilo.
Zamalo da se onesvesti, i to bi joj bilo prvi put.
Nešto u kući, razmišljala je, uticalo je na nju, kao i na Deklana. Jedna strana ju je vukla unutra, druga gura-la
napolje, ali je bila odlučna da ostane čvrsta.
Da li je moguće da je ipak bio u pravu? Da li je mo­glo biti tako savršeno logično? Da je on u prošlom živo­tu
bio Lusijan, a ona njegova suđena Ebigejl?
Da li su plesali na mesečini uz tu staru, tužnu pesmu?
Ako je to istina, šta im to znači sada, u ovom životu?
Na licu joj nije bilo ni traga zabrinutosti kada je ponovo došao. I stavio malu kutiju na sto pored njene činije.
„Cher, ako nastaviš ovako s poklonima, šta ćeš da radiš kad se približi moj rođendan?" „Smisliću nešto."
„Pa, mislim da nećeš smisliti nešto bolje od mojih posuda za so i biber, ali..." Otvorila je kutiju, očekujući da
vidi neki sladak i luckast broš ili blesave naušnice. A onda se zagledala u srca sa rubinom i dijamantom.
„Zapale su mi za oko."
„Ti ne možeš da mi poklanjaš ovakve stvari." Po prvi put otkad ju je upoznao, zamucala je. „Ne možeš tek
tako da mi pokloniš ovakve naušnice. Ovo je pravo. Misliš da sam toliko glupa da ne umem da prepoznam
prave dijamante?"
„Ne." Interesantno, pomisli on, kako se zbunje­nost pretvorila u bes kad je videla dijamante. „Mislio sam da
bi lepo izgledale na tebi."
„Ne zanima me koliko si bogat." Zatvorila je po­klopcem iskrice krvi i leda. „Ne zanima me koliko imaš novca
u svojim papirima i na računima u banci. Ne že­lim da mi kupuješ skupe stvari. Da želim dijamante i ru­bine,
onda alors, kupila bih ih sama sebi. Ne spavam s tobom zbog sitnica i koristi."
„Pa, ovo su velike reči." Naslonio se i pogledao njene besne oči, kad je skočila na noge i povikala na nje­ga.
„Tako dakle, sve bi bilo u redu da su od stakla? Daj da raščistimo neke osnovne stvari. Ako vidim nešto što
želim da ti kupim, to mora biti, šta, ispod stotke? Sto pe­deset? Kaži otprilike koliko."
„Ne tražim da mi kupuješ stvari."
„Lina, ako bi tražila od mene da ti kupujem stvari, kupio bih ti onda nešto da jedeš, za ime božije. One su
lepe, naterale su me da pomislim na tebe. A pogledaj ovo." Uzeo je kutiju, dodirnuo je slobodnom rukom.
„Nema nikakvih zadnjih namera."
„Nešto što košta koliko i pristojna polovna kola ima zadnje namere, cher."
„Pogrešno. Novac je relativna stvar. Imam ga do­sta, progutaj to. Ne želiš ih, fino." Slegnuo je ramenima i
uzeo kafu. „Daću ih nekom drugom."
Oči joj se skupiše. „0, hoćeš li?"
„Izgleda da su uzdrmale tvoju moralnu ravnote­žu, ali nema nikakvog smisla ni da se bace."
„Pokušavaš da me nateraš da zvučim kao idiot."
„Ne, nego se ponašaš kao idiot. Ja samo igram ulo­gu u tvojoj maloj drami. Voleo bih da ih imaš, ali ne ako
misliš da su plata za pružene usluge. To me vređa koli­ko i tebe, Lina", rekao je kad je otvorila usta. „Kad mi
kažeš da ne želiš plaćanje za seks isto je kao da mi kažeš da želim da ga kupim od tebe. To je samo prokleto
ka-menje."
„To je lepo kamenje." Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo! Zašto ju je ovaj čovek konstantno izbacivao iz
ravnoteže?
I zar to nije bilo baš tako tipično za njega, baš tipič­no za njega, da samo sedi i mirno je posmatra kako
crve-ni i gori?
Udahnula je duboko, nastojeći da se smiri, dok je on gledao u nju, strpljivo i zabavljajući se. „Bila sam gruba,
i neprimereno sam reagovala. Nisam navikla da mi muškarci poklanjaju dijamante i rubine preko činije sa
žitaricama."
,,U redu. Želiš li da sačekam i da ti ih dam kad bu­demo jeli odreske?"
Bledo se nasmejala i sklonila kosu pozadi. „Ti si definitivno predobar za mene."
„Sta to, do đavola, znači?", upita on.
Ali ona odmahnu glavom, i uze kutiju. Dugo je gledala naušnice na podlozi od baršuna pre nego što ih je
izvadila i stavila.
„Kako izgledaju?"
„Savršeno."
Nagnula se, poljubila ga. „Hvala. Malo su me uplašile, ali to očigledno brzo prevazilazim." „Dobro."
„Moraću da vežem kosu kad ih budem nosila. Da se vide. Prokletstvo", reče i odjuri ka vratima. „Moram da
vidim." Stala je ispred ogledala i jednom rukom dr­žala kosu na vratu. „O, bože! Fantastične su. U životu
nisam imala nešto ovako lepo. Ti si tako sladak, Dekla­ne. Tvrdoglav, lud, sladak muškarac."
„Kad se udaš za mene", reče joj on s praga, „jed­nom nedeljno ćeš dobijati dijamante za doručak."
„Prestani s tim."
„Dobro, ali imaj to na umu."
„Moram da krenem. Želim da svratim kod bake pre nego što odem na posao."
„Mogu li s tobom? Imam nešto za nju."
Pogledala ga je u ogledalu pomirljivo i pomalo frustrirano. „I njoj si kupio poklon."
„Nemoj opet da počinješ", upozorio ju je i vratio se da pokupi činije.
„Zašto moraš sve vreme da kupuješ stvari, cher?"
Sada ga je poznavala, i taj mali pokret ramenima rekao joj je da je ljut i da mu je neugodno. Ublažila je
pi-tanje brzim poljupcem u obraz.
„Imam novac", reče on. „I sviđaju mi se stvari. No­vac se daje za stvari koje su zabavnije i interesantnije od
gomile zelenog papira u novčaniku."
„Ne znam. Ja nemam ništa protiv zelenog papira. Ali..." Prstima je dodirnula dijamante na svojim ušima.
„Možda bih mogla da zavolim ovo lepo kamenje. Hajde, uzmi to što si kupio baki. Sigurno će joj ulepšati dan,
šta god da je u pitanju, jer je od tebe."
„Misliš?"
„Ona te voli."
„Sviđa mi se to." Okrenuo se, rukama obgrlio Li­nu oko stmka. ,,A ti? Da li me ti voliš?"
Osetila je kako joj duga linija toplote prolazi niz kičmu i zamalo uzdahnula. „Trudiš se da mi ne ostaviš
mnogo izbora."
„Dobro." Ovlaš ju je poljubio, a onda se odmakao. „To mi se još više sviđa."
Doneo je kesicu s poklonom do njenih kola. Činilo joj se i čudnim i šarmantnim što misli na takve stvari. Ne
radi se samo o poklonu, pažnji koja mu ne predstavlja nika­kav problem, već i o pakovanju poklona. Lepe
kese ili mašne, trake i papir za uvijanje s kojima se većina mu­škaraca ili bar muškaraca koje je ona
poznavala nika-da ne bi zamarala.
Sve žene koje je znala smatrale bi Deklana Ficdžeralda đavolski dobrom prilikom. A on je želeo nju.
„Postaviću ti jedno pitanje", rekla je kad je uključi­la motor.
„Odgovaram sa da ili ne? Ima li još opcija?"
„Mislim da je pitanje više esejskog tipa."
Naslonio se, ispružio noge koliko je mogao kad su kola krenula putem. Uvek je imao najbolje rezultate na
ispitima. „Pitaj."
„Kako to da si pored tolikih finih dama u Bostonu, i svih zgodnih žena ovde u Nju Orleansu, odabrao baš
mene?"
„Nijedna od njih nikada nije učinila da mi srce sta­ne, ili pojuri kao trkački konj na početku trke. Ali ti jesi.
Nijedna od njih me nikada nije naterala, pre deset, dva-deset godina, da je uzmem za ruku. Ali ti jesi, Lina. I
ono što želim najviše na svetu jeste da budem s tobom."
Nije ga pogledala, nije se usudila, jer se sve u njoj punilo i znala je da je dovoljan samo jedan pogled na
njegovo lice da se sve to izlije. Toplo i slatko i osvojeno.
„Dobar odgovor", uspela je da kaže.
„To je istina." Uzeo je njenu napetu ruku s volana, poljubio je. „Božija istina."
„Mislim da jeste. Ne znam šta da radim s tim, De­klane. Ti si prvi čovek koji me je ikada naterao da se
zabrinem šta da radim. Moja osećanja prema tebi su sna­žna. Više bih volela da nisu."
„Evo šta ja mislim. Trebalo bi da pobegnemo u Vegas, a onda nećeš morati ni o čemu da brineš."
„O, sigurna sam da bi bostonski Ficdžeraldi bili oduševljeni da čuju da si pobegao u Vegas sa kadžunskom
vlasnicom bara iz močvare. Svi bi bili uzbuđeni, zaista."
„Imali bi o čemu da razgovaraju sledeću deceniju ili dve. Mojoj majci bi se svidela", reče on, gotovo sam
sebi. ,,A ona nije tako laka. Svidelo bi joj se što si svoja i što se ne daš lako prevariti. Radiš svoj posao, paziš
na svoju baku. To bi poštovala i to bi joj se svidelo. A onda bi te i zavolela jer te ja volim. Moj otac bi te
jednom po-gledao i postao bi tvoj rob."
Nasmejala se i osetila kako joj napetost u grudima malo popušta. „Jesu li svi muški Ficdžeraldi tako laki?"
„Mi nismo laki. Mi samo imamo izuzetan ukus."
Stala je ispred Odetine kuće, i konačno se okrenu­la k njemu. „Da li neko od njih dolazi na venčanje Remi­ja i
Efi?"
„Moji roditelji će doći."
„Onda ćemo videti šta će biti, zar ne?"
Izašla je, krenula ka vratima ispred njega. „Bako!" Gurnula je vrata i ušla unutra. „Dovela sam ti jednog lepog
gospodina."
Odeta je izašla iz kuhinje i obrisala ruke o crvenu kariranu krpu. Miris sveže kafe i nečeg u rerni išao je za
njom. Bila je, kao i uvek, ukrašena slojevima nakita i grubim čizmama. Ali čak je i Deklan mogao da primeti
umor oko njenih očiju i usana.
„Gospodin je uvek dobrodošao. Bebe", odgovorila je i poljubila Linu u obraz.
„Sta nije u redu?"
„Ispekla sam jutros malo crnog hleba", reče Odeta, izbegavši Linino pitanje. „Hajdemo svi u kuhinju."
Obavila je ruku oko Lininog struka daje pokrene. „Sta ti je to u toj lepoj kesi, cher?"
„Nešto što sam pomislio da će vam se svideti." Deklan stavi kesu na sto u kuhinji. „Ovde miriše fanta­stično.
Možda treba da naučim da pečem hleb."
Odeta se nasmešila kao što je i očekivao, ali nape­tost u vazduhu se nije smanjila. „Mogu da te naučim
po­nešto. Mešenje testa je dobra terapija. Izgoni brige iz gla­ve, i omogućava ti da razmišljaš".
Izvadila je kutijicu iz kese, okrenula je u ruci, a on-da povukla traku. „Lina, nemoj da se obećavaš ovom
momku, možda ga ja zgrabim." Kad je otvorila kutiju, lice joj se omekšalo.
Ukrasna kutija je stala na dlan njene ruke. Bila je u obliku srca i ručno bojena, sa jednim parom u
staromod­noj svečanoj odeći na baštenskoj klupi. Kad je podigla poklopac, čula se melodija.
„Čujem tu pesmu u glavi već nedeljama", reče joj Deklan. ,,I kad sam video ovu kutiju, pomislio sam da je
bolje da je kupim."
,/Posle bala'", reče mu Odeta. „Jedan stari valcer. Tužan i lep." Pogledala ga je. „Možda imaš nekog finog
ujaka udovca kojeg bi mogao da pošalješ u mom praycu."
„Pa, tu je ujak Denis, ali on je ružan kao jarac."
„Ako ga ti imalo voliš, uzeću ga."
„Zar ovo nije lep prizor?"
Začuvši taj glas, Lina se ukočila kao da joj je neko uperio pištolj u glavu i zapeo obarač. Deklan je video
pogled koji je razmenila s bakom. Izvinjenje na Odetinoj strani, šok na Lininoj.
Onda su se okrenuli.
Lilibet se naslonila na ragastov. Nosila je na sebi kratak crveni ogrtač, s labavim kaišem. Kosa joj je bila
raščupana na ramenima, a lice već našminkano, sa tam­no uokvirenim očima, usnama sjajnim i crvenim kao
njena haljina.
„ A ko bi ovo mogao biti?" Podigla je ruku, mlitavo sklonila kosu unazad dok je slala Deklanu spor, mačiji
osmeh.
„Sta ona radi ovde?", upita Lina. „Sta, do đavola, ona radi u ovoj kući?"
„Ovo je moja kuća koliko i tvoja", uzvrati Lilibet. „Samo što neki od nas imaju više poštovanja prema
krv-nom srodstvu od drugih."
„Rekla sam ti da sedneš u autobus i odeš."
„Ne primam naređenja od svoje kćerke", Lilibet se odmače od vrata i otetura do štednjaka. „Ova kafa je
sveza, mama?"
„Kako si mogla?", upita Lina Odetu. „Kako si mo­gla ponovo da je primiš?"
„Lina." Odeta je mogla samo da je uhvati za ruku. „Ona je moje dete."
„Ja sam tvoje dete." Gorak bes je izlazio iz nje i ostavljao svoj strašni ukus na njenom jeziku. „Ponovo ćeš je
pustiti da se vrati, da ostane dok te svu ne isisa, dok te ona i narkoman s kojim se ovog puta kurva ne
pokradu pred očima? Sada uzima kokain. Zar ne vidiš na njoj? A to se ne dobija besplatno."
„Rekla sam ti da sam čista." Lilibet zgrabi solju s pulta.
„Lažeš. Uvek si lagala."
Lilibet krenu napred. Kad je Lina isturila bradu da primi udarac, Deklan stade između njih. „Razmisli još
jednom", reče tiho, ali je vrelina u njegovom glasu pola-ko ispunjavala kuhinju.
„Stavi mku na nju, Lilibet, samo jednom, i izbaciću te." Odeta priđe štednjaku i drhtavim rukama usu sebi
kafu. „Ozbiljna sam."
„Nema pravo da tako razgovara sa mnom." Lilibetine usne su podrhtavale. ,,I to pred strancem."
„Deklan Ficdžerald. Ja sam prijatelj Line i gospo­đice Odete. Uzeću tu kafu, gospođice Odeta. Vi sada sedite."
„Ovo je porodična stvar, Deklane." Lina je i dalje besno gledala svoju majku. Kasnije će razmišljati o
poni­ženju, koje ju je sada samo potmulo štipalo kroz jastuk gneva. „Treba da ideš".
„Za minut." Sipao je kafu, doneo solju Odeti. Čuč­nuo je tako da su im lica bila u istoj ravni. „Ja sam Irac",
reče joj. „Po obe strane. Niko ne ulaže na porodičnu sva­đu kao Irci. Treba samo da me pozovete ako vam
bu-dem potreban."
Stisnuo joj je ruku, a onda se ispravio. „Isto važi i za tebe", reče Lini.
„Neću ostati ovde. Odvešću te nazad." Morala je duboko da udahne, da skupi snagu za bol koji će njene reče
izazvati. „Bako, volim te svim srcem. Ali, sve dok je ona u kući, ja neću biti tu. Žao mi je što ću te povrediti,
ali ne mogu to ponovo da uradim. Javi mi kad ode. A ti", okrenula se Lilibet, „ako je ponovo povrediš, ako
uzmeš samo jedan dolar ili dovedeš neki ološ kao što si ti u ovu kuću, progoniću te, kunem se bogom da
hoću, gde god da odeš. I ovog puta ću sve naplatiti tvojom kožom."
„Lina dušo!" Lilibet jurnu niz uski hodnik kad je Lina krenula prema vratima. „Promenila sam se, dušo. Želim
sve da ti nadoknadim. Pruži mi šansu da..."
Napolju, Lina se okrenu. „Imala si svoju zadnju šansu. Nemoj da mi prilaziš. Nemoj da dolaziš u moju kuću, za
mene si mrtva, čuješ li?"
Zalupila je vrata od kola, uključila motor, a onda odjurila, ostavljajući za sobom tanak oblak dima koji je
prekrio njenu majku i kuću u kojoj je odrasla.
„Pa, bilo je zabavno, zar ne?" Lina pritisnu gas. „Kladim se da bi tvoja porodica baš volela jednu Lilibet
Simone. Kurva, nar kos, lopov i lažov."
„Ne možeš da kriviš svoju baku za ovo, Lina."
„Ne krivim je. Ne." Suze su jurile niz grlo. Osetila je kako peku. „Ali ja neću da budem deo toga. Neću."
Nagazila je kočnice ispred vile. „Moram sada da idem." Spustila je čelo na volan. „Hajde, izlazi. Va t'en."
„Ne. Ne idem nigde." Ostali su otišli, shvatio je. I odatle potiče bol. „Hoćeš li ovde da razgovaramo o to­me,
ili unutra?"
„Ne želim nigde o tome da razgovaram."
„Da, hoćeš. Izaberi mesto koje ti odgovara."
„Rekla sam ti sve što treba da znaš. Moja majka je kurva i narkoman. Ako ne može da zaradi dovoljno za
svo-je raznorazne navike, ona krade. Slagaće te dok trepne."
„Ona više ne živi ovde?"
„Ne znam gde živi. Nigde zadugo. Došla je juče kod mene. Drogirana, puna laži i uobičajenih priča o no­vim
počecima i prijateljstvu. Dvoumila sam se da li da je ponovo pustim kod mene. Nikad više", rekla je i
naslo­nila se na sedište automobila. „Dala sam joj pedeset do­lara za autobus. Trebalo je da znam šta će da
uradi. Ve­rovatno je već sve potrošila na ušmrkavanje."
„Hajde da prošetamo."
„Ovo se ne rešava šetnjom ili poljupcem, Deklane. Moram da se vratim."
„Nećeš takva voziti u grad. Hajde da prošetamo."
Da bi bio siguran da neće odjuriti kad izađe iz ko­la, uzeo je ključeve i stavio ih u džep. Onda je izašao,
za­obišao kola. Otvorio njena vrata, pružio joj ruku.
Nije imala snage za svađu. No, nije prihvatila nje­govu ruku, izvukla se iz kola i gurnula ruke u džepove.
Hodaće, zaključila je. Razgovaraće. A onda, kraj.
On sigurno misli da će je njegovi vrtovi novi cvetovi, nežni mirisi umiriti. Želeće da je uteši. Takav je. Još više,
želeće da sazna sve da bi mogao da pronađe rešenje.
Kada je posredi Lilibet, tu nema rešenja.
„Porodica može da bude gadna, zar ne?"
Njen pogled ga je ošinuo taman i divalj, vlažan od suza. „Ona nije moja porodica."
„To mi je jasno. Ali to je porodična situacija. Mi uvek imamo situacije u porodici. Možda zato što nas ima
tako mnogo."
„Kad nemaš dovoljno biskvita na koktelzabavi, ili se dve tetke pojave u istoj haljini nije situacija."
Razmišljao je da li da ignoriše uvredu. Bila je, ipak, povređena i ljuta. Ali nije mogao da to proguta. „Misliš da
novac negira lične probleme? Da izvlači žaoku iz uboda, sahranjuje tragedije? To je prilično plitkoumno,
Lina."
„Ja sam plitkoumna devojka. To mi je u krvi."
„To su gluposti, ali ti imaš pravo da žališ samu se­be pošto si zamalo dobila šamar. Novac nije pomogao
mojoj rođaki Endži kad su ona i ljubavnica njenog muža zatrudnele istog meseca. Nije pomogao mojoj tetki
kad joj je kćerka poginula u saobraćajnoj nesreći na svoj osamnaesti rođendan. Život može da te uništi, bez
obzi­ra na zapete na tvom računu."
Stala je, naredila sebi da se smiri. „Izvini. Ona ima običaj da me prebaci u raspoloženje koje nije baš za
dru­štvo."
„Ja nisam društvo." Pre nego što je mogla to da izbegne, obuhvatio joj je lice rukama. „Ja te volim."
„Prestani, Deklane." „Ne mogu."
„Ja nisam dobra za tebe. Nisam dobra ni za koga, i ne želim da budem."
„To je problem, zar ne?"
„Da." Podigao je ključić koji je nosila oko vrata. „Tvoje srce nije slomio muškarac, nego žena. Sada želiš da ga
zaključaš, zatvoriš i odbaciš ljubav kada ti se nudi. Ne dozvoljavaš sebi da uzvratiš. Tako je sigurnije. Uko­liko
ne voliš, nije važno ako neko ode. Ti si kukavica."
„Pa šta i ako jesam?" Sklonila je njegovu ruku u stranu. „To je moj život. Ja ga živim onako kako želim, i
dobro mi je. Ti si romantičan, cher. Ispod svog tog jenkijevskog razuma, tog skupog obrazovanja, krije se
sanjar. Ja se ne kladim na snove. Važno je samo ono što jeste. Jednog od ovih dana ćeš se probuditi i otkriti
da si u ovoj velikoj, staroj kući, usred ničega, i upitaćeš se šta si, do đavola, mislio kad si dolazio ovde. I onda
ćeš podvi­ti rep nazad u Boston, nazad advokaturi, oženićeš se ne­kom otmenom ženom koja se zove
Aleksandra, i imaćeš nekoliko lepe dece."
„Zaboravila si par zlatnih ritrivera", reče on blago.
„O." Podigla je ruke. „Merdel"
„Potpuno se slažem. Prvo, jedina žena po imenu Aleksandra koju poznajem ima zube kao konj. Nekako me
plaši. Drugo, i važnije, Anđelina, nameravam da ži­vim svoj život u ovoj velikoj, staroj kući, s tobom.
Name-ravam da osnujem porodicu s tobom, upravo ovde. Zlatni ritriveri mogu, ali ne moraju."
„To što ti to govoriš, stalno i stalno, ne znači da će se i ostvariti."
Sada se široko nasmešio. „Hoćeš da se kladiš?"
Bilo je nešto u njemu kad je bio ovakav, shvatila je. Nešto moćno i pomalo zastrašujuće u toj finoj blagosti
preko jezgra betonske tvrdoglavosti.
„Idem da radim. Drži se dalje od mene neko vre­me, čuješ li? Suviše sam nervozna da se bavim tobom."
Pustio ju je da ode. Bilo je dovoljno, za sada, što je bes prema njemu osušio one suze koje su zasijale u
nje­nim očima.
Nju Orleans 1900.
Džulijan je bio pijan, kao što je i voleo da bude. Držao je u krilu polugolu kurvu, a u ruci njenu tešku dojku.
Stari cr-nac je na klaviru svirao neku brzu melodiju koja se u Džulijanovoj glavi fino stapala sa divljim ženskim
smehom.
Dim cigara se zalepio za vazduh i on oseti slabu potrebu za duvanom. Ali nije mogao da skupi snagu za
cigaru, niti da odvuče kurvu na gornji sprat.
Činjenica da je bio bez prebijene pare opet nije ga mnogo zabrinjavala. On je redovna mušterija u ovom
bordelu, i uvek bi, na kraju, skupio novac da plati svoj račun. Ovde je, trenutno, njegov kredit bio dobar.
Odabrao ju je zato što je plavuša i raskošnih obli­na, bez mozga. Mogao je da kaže sebi kasnije, dok je bu-de
jahao, da neće videti Ebigejlino lice kako ga gleda ot­pozadi.
Ne ovog puta.
Ponovo je ispio gutljaj burbona, a onda uštinuo plavušu za bradavicu na dojci. Zaskičala je i šaljivo ga lupila
po ruci. Cerio se kad je Lusijan ušao unutra.
„Moj brat svetac." Iako je preplitao jezikom, reči su imale gorak ukus. Džulijan ispi još viskija dok je
po-smatrao kako Lusijan odmahuje glavom jednoj crvenokosoj koja se pripijala uz njega.
Izgleda, pomisli Džulijan, bled i zlatan i savršen dok se probija kroz izmaglicu dima, blještave boje, pro­mukle
glasove.
I pitao se da li je Kain tako gledao u Avelja i osetio istu snažnu odvratnost kao on sada.
Čekao je, drmusajući plavušu na kolenu, gnječeći joj dojke, dok je Lusijan gledao po salonu. Kad su im se oči
srele identične dogodio se sukob. Džulijan bi se mogao zakleti da ga je čuo u glavi. Zvuk dva mača u borbi.
„Sta će to biti?", reče dok se Lusijan približavao. „Konačno si se spustio na nivo nas ostalih ljudskih bića?
Mom bratu treba piće, piće i žena za monfrerel", povika. „Iako sumnjam da će znati šta da radi s njima."
„Sramotiš i sebe i svoju porodicu, Džulijane. Po­slali su me da te dovedem kući."
„Nije me sramota da platim kurvu." Džulijan spu­sti čašu i stavi ruku na plavušino bedro. „Sad, ukoliko bih se
nekom oženio, to bi bila druga stvar. Ali ti si me u tome nadmašio, brate, kao i u mnogim dmgim stvarima."
Lusijan poblede. „Na ovom mestu nećeš govoriti o
njoj."
„Moj brat se oženio droljom iz močvare", reče Džulijan razgovorno, povukavši plavušu nazad kad je pokušala
da se izmigolji iz njegovog krila. Mogao je da oseti kako joj srce lupa, lupa pod njegovom rukom, sad kad je
napetost između njega i Lusijana posejala strah.
A njen strah ga je uzbudio više od svih obećanja koja mu je šaputala u uvo.
„Lusijan, ponos Maneovih, doveo je svoju drolju u naš dom, i sada vene i cvili jer ga je ostavila zbog dru­gog,
i natovarila mu svoje kopile."
Morao je da poveruje u to. Tokom zime, u okeanu burbona je davio pogled njenih izbuljenih očiju, zvuk
njenog tela kad je kliznulo u močvaru.
Morao je da poveruje u to, ili bi poludeo.
„Allez", naredi Lusijan plavuši. „Idi."
„Sviđa mi se da ostane tu gde je." Džulijan stavi ruke preko njenih ramena dok se otimala.
Nijedan od njih nije primetio da su svi u sobi ućutali, da su zvuči klavira utihnuli i da je smeh nestao. Lu­sijan
je prišao, i povukao plavušu sa Džulijanovog krila. Odskočila je kao zec kad je Lusijan povukao Džulijana sa
stolice.
„Gospodo." Gospodarica kuće im je prišla. Za njom je išao ogroman čovek u besprekornom večernjem
odelu. „Mi ne želimo ovde nikakve nevolje, gospodine Džulijane", gukala je, dok ga je njena ruka intimno
gla­dila po obrazu. No, oči su joj bile hladne. „Idite sad sa svojim bratom, mori cher ami. Ovo nije mesto za
porodič­ne prepirke."
„Naravno. Izvinite." Podigao joj je ruku, poljubio je. Onda se okrenuo i skočio na Lusijana.
Sto i lampa su se raspali u komade pod njihovom težinom. Dok su ljudi žurili da se sklone, žene vrišta­le, oni
su se valjali, udarali pesnicama, navaljivali je­dan na drugog kao psi, žestinom koja priliči njihovim godinama.
Čuvar reda je ušao, uhvatio Džulijana za zatiljak. Brzo ga je doveo do vrata i gurnuo napolje. Lusijan je je­dva
uspeo da se osloni na ruke i kolena kad je i njega po-digao.
Pratile su ga psovke i krici dok je izlazio. Poniženje je nadjačalo bes. Lusijan protrese glavom da se pribere, i
ustade.
Pogledao je dole u svog brata, u svoj sopstveni od­raz, i osetio drugačiju vrstu stida. „Jesmo li morali doći do
ovoga?", reče izmučeno. „Da se rvemo u bordelima, puzimo po dnu. Ja želim mir medu nama, Džulijane. Bog
zna da više nigde ne mogu da nađem mir."
Ispružio je ruku da pomogne Džulijanu da ustane.
Ali je Džulijanov stid imao drugačiju boju. Crnu.
Nije bio svestan kada je izvukao nož iz čizme. Bio je zaslepljen alkoholom i besom i krivicom. Niti je bio
svestan kad je skočio na noge, i udario.
Sa nekom vrstom divljeg ushićenja osetio je kako je nož kliznuo kroz telo njegovog brata. Usne su mu bi­le
crne, oči lude, kad je osetio miris prve krvi.
Borili su se, Lusijan u bolu i šoku, Džulijan u crnoj magli, sa klizavom drškom noža u rukama.
I jasan, jasan užas ga je paralisao, a oči mu se raši­rile kad se ubistvena oštrica okrenula k njemu, u njega.
„Mere de Dieu", promrmlja Džulijan, i pogleda u krv na svojim grudima. „Ubio si me."
Vila Maneovih 2002.
Vrelina je navaljivala s juga. Deklanu se činilo da se čak i vazduh znoji. Ujutru i uveče, kad je bilo
podno­šljivo, radio je napolju. Poslepodne, tražio je hladnije delove kuće.
Nije radio svojim tempom, s obzirom da je vukao alat unutra i napolje, ali je polako napredovao. A to je
najvažnije.
Nije zvao Linu smatrao je da joj je potrebno da se smiri i sredi. Ali je stalno mislio na nju.
Mislio je na nju dok je prikivao daske, dok je prou­čavao uzorke boje, instalirao ventilatore.
I mislio je na nju kad se probudio, usred noći, i ot­krio da sklupčan leži na travi pored jezerceta, s
Lusijanovim satom u pesnici i licem mokrim od suza.
Pokušao je da tokom dana ne misli na svoje hoda­nje u snu. Ali nije mogao da ne misli na nju.
Još jedan dan, naredio je sebi brišući znoj s lica. A onda će otići u grad, i zalupati na njena vrata. Ako bude
morao da je pritera uza zid i natera da razgovara s njim, to će i uraditi.
Remijevo venčanje se bližilo. A to znači da ne sa­mo da će biti na venčanju svog najboljeg prijatelja, već... i
da njegovi roditelji dolaze u grad.
Bio je smešno zahvalan kad su odbili njegovu po­nudu da odsednu kod njega. Svi će biti mnogo srećniji ako
budu smešteni u lepom hotelskom apartmanu.
Uprkos tome, odlučio je da završi terase i jednu od slobodnih spavaćih soba. Na taj način, kuća će izgledati
impresivno s puta, i on će moći da dokaže da je imao so­bu koju im je ponudio.
Njegova majka će to proveriti. Sasvim sigurno.
Sišao je s merdevina, otvorio hladnjak i popio hlad­nu vodu. Zatim je ostatak sipao po glavi. Osvežen,
uda-ljio se preko travnjaka, a onda se okrenuo da pogleda.
Dok je voda kapala s njega, već spremna da ispari, osetio je kako mu se osmeh širi preko lica.
„Nije loše", reče glasno. „Nije tako loše za jednog jenkija amatera."
Završio je stepenice koje su zavijale prema suprot­nim stranama terase na drugom spratu. Njihova
eleganci-ja anulirala je sve ogrebotine, rane, posekotine i sate rada.
Stepenice će biti, shvatio je, njegov ponos i njegova radost.
Još samo da podmiti molere da rade na ovoj vreli­ni. Ili umoli vreme da se smiluje.
U oba slučaja, neće čekati da prvo završi zadnji deo kuće. Želeo je da okreči prednji deo, želeo je da sto­ji
kao sada i da je gleda u mladenačkoj belini.
Radi čistog zadovoljstva, vratio se, polako se po­peo uz desne stepenice, prešao preko terase i polako se
spustio niz leve. Toliko mu se dopalo da je to ponovo uradio.
A onda je počeo da kopa po kutiji za alat u nameri da pronađe svoj mobilni telefon i pozove Linu.
Morao je da podeli svoje uzbuđenje s njom. Zar je važno ako to bude dan ranije nego što je planirao?
Telefon je zvonio u njenom stanu kad je pogledao preko ramena i ugledao Lilibet kako prelazi travnjak.
Is­ključio je telefon, ustao, i vratio ga u kutiju.
„Sparušiću se od ove vrućine."
Gledala ga je zavodnički pod rukom koju je podi­gla ispred lica. Primetio je da nosi Odetine narukvice.
„Ajoš nije ni podne. Pogledaj se", rekla je predući.
Prišla mu je, povukla prstom niz gole grudi. „Sav si mokar."
„Neplanirano tuširanje." Instinktivno je koraknuo unazad da njen prst više ne bi dodirivao njegovu kožu. „Sta
mogu da učinim za vas, gospođice Simone?"
„Možeš da počneš tako što ćeš me zvati Lilibet. Na kraju krajeva, ti si dobar prijatelj moje mame i moje male
devojčice, zar ne?"
Malo se udaljila, i raširenih očiju gledala kuću. „Prosto ne mogu da poverujem šta si uradio s ovom ve­likom,
starom kućom. Mora da si strašno pametan, De­klane", rekla je flertujući. „Mogu da te zovem Deklan, zar
ne?"
„Naravno. Za ovo ne morate biti strašno pamet­ni", reče. „Samo morate imati dosta vremena."
I novca, pomisli ona. Dosta novca. „O, nemoj da bu­deš skroman. To je pravo čudo, to što ti ovde radiš.
Na­dam se da ti neće smetati da mi pokažeš kako je unutra. I sasvim sigurno bi mi prijalo nešto hladno.
Osušila sam se dok sam došla ovamo."
Nije je želeo u svojoj kući. Više od gađenja, osetio je neku vrstu primalnog straha. No, kakva god da je, ona je
Linina majka, a njegova majka je lepo ponašanje utisnula u njegove kosti.
„Naravno. Imam malo čaja."
„To bi mi najviše prijalo."
Pratila ga je do vrata, bila zadovoljna kad ih je otvorio pred njom i pustio je da uđe ispred njega. Telom je
okrznula njegovo, tek najslabiji nagoveštaj, a onda ušla u foaje i duboko uzdahnula.
Nije morala da glumi šok, ili čuđenje dok je razgle­dala prostor oko glavnog ulaza. Već je bila unutra. Remi i
Deklan nisu bili prvi koji su pijani provalili u vilu Ma-neovih.
Nikad joj se nije mnogo sviđala. Osećala je jezu od njenih senki i prašine, paučine i izbledelog glamura.
Ali sada je bilo puno svetla i sjaja. Sjajni podovi, sjajni zidovi. Nije mnogo cenila stari nameštaj niti sta­rinski
izgled. Ali nije nimalo sumnjala da su nalepnice sa cenom bile teške.
Stari novac je kupovao ili čuvao stare stvari. Nije mogla to da razume pored toliko mnogo novog i bleštavog
u svetu.
„Moj bože, šećeru, ovo je predivno. Zaista prediv­no", ponavljala je tumarajući po salonu.
Možda je više volela grad, gde se uvek nešto doga­đalo, ali je mogla da vidi da bi ovde žena mogla da živi kao
kraljica. I donese događaje unutra, po svom naho­đenju.
„Bože, da li sam rekla da si pametan? Ne, ti si ge­nije. Sve je tako lepo i sveže." Okrenula se prema njemu.
„Mora da si strašno ponosan."
„Ponos je propratna pojava. Kuhinja je ovamo. Daćemo vam to hladno piće."
„To bi bilo lepo, ali nemoj sada da me požuruješ." Stavila je posednički ruku na njegovo rame, i zadržala je tu
dok je hodala kroz foaje. „Fascinirana sam ovim što si uradio s ovom kućom. Mama je rekla da si počeo tek
pre nekoliko meseci."
„Možeš dosta da uradiš ako se držiš plana."
I pošto se činilo da će zaglaviti s njom, za sada, po­želeo je da je nekako opet izvede napolje. Umesto toga,
kad je ušla u biblioteku, i počela da prede, iskoristio je priliku da je bolje pogleda.
Nije mogao da vidi Linu u njoj. Bilo je, pretposta­vljao je, nekih fizičkih sličnosti. Ali, tamo gde je Linino telo
bilo kompaktno, privlačno, Lilibetino je, s godina­ma i zloupotrebom, bilo izdeljano do usukanosti.
Pokazavši ga u sićušnom crvenom šortsu i tesnoj majici, samo je izgledala jeftino i patetično pohabana lutka
doterana za poslednju noć na karnevalu. Osetio je sažaljenje prema ženi koja je tražila prihvatanje i pažnju
time što je pokazivala seksualnost koju je već izgubila.
Stavila je mnogo šminke, a vrućina nije bila milo­stiva. Lice joj je izgledalo bledožuto i lažno pod svom tom
pozajmljenom bojom. Kosa joj je bila spržena, i sivi pramenovi su izbijali kroz nju.
Kad je uspeo da je odvede u kuhinju, shvatio je da je suviše jadna da bi joj to uzeo za zlo.
„Sedite", reče joj. „Doneću vam piće."
A ona je pogrešno protumačila njegovu ljubaznost kao privlačnost.
„Kuhinja kao ova..." Sela je na stolicu. Ovde je bi­lo hladno, i ona zabaci glavu unazad da udahne i da ga
pogleda. „Nećeš mi reći da još i kuvaš. Pa, ako je ta­ko, šećeru, izbaciću Linu iz igre i sama se udati za tebe."
„Žao mi je." Ponovo se pribrao kad je pomenula Linino ime. Ali je bio leđima okrenut njoj i nije joj mogao
videti lice. „Ne kuvam."
„Pa, devojka može da napravi neke ustupke." Jezi­kom je prešla preko usana. Imao je dobro, snažno telo,
pored tih dubokih džepova. A ona je počela da oseća po­trebu za muškarcem.
„Ne bi hteo nešto jače od tog čaja, je li, šećeru?"
„Da li biste radije jedno pivo?"
Ona bi radije dobru čašu viskija, ali je klimnula glavom. „To bi bilo fino. Pridružićeš mi se?"
„Popiću čaj. Moram danas još da radim."
„Suviše je vruće za rad." Protegla se, gledajući ga kroz trepavice. „U ovakvim danima, jedino što želiš je da
uroniš u hladnu kadu, i ležiš u zamračenoj sobi dok ti ventilator hladi kožu."
Uzela je čašu piva i otpila gutljaj. „Kako se boriš s ovom vmćinom, šećeru?"
„Sipam hladnu vodu na glavu. Kako je gospođica Odeta?"
Lilibet napući usne. „O, ona je dobro. Kuća je ujutm vrela kao pakao od njenog kuvanja. Mora da štedi svoje
pare. Ja sam joj pomagala, najviše što sam mogla, ali stvari su loše. Deklane..."
Prstom je obrisala kondenzaciju sa čaše, popila još jedan gutljaj piva. „Želim da se izvinim zbog one scene u
kući onog dana. Lina i ja, pa, nas dve se često svađa­mo. Ne mogu da kažem da sam bila dobra prema njoj
kad je bila mala. Ali, pokušavam da joj to nadoknadim."
Raširila je oči dok se nisu kooperativno zažarile i razvodnjile. „Promenila sam se. Došla sam do tačke u mom
životu kada shvatam šta je važno. A to je porodica. Znaš na šta mislim. Ti imaš porodicu."
„Da, imam porodicu."
,,I sada si ovde, mora da ti nedostaju, i ti njima. Ma kakve probleme da imate, vi ćete ih staviti u stranu i
pružićete podršku jedni drugima. Bez obzira na sve, zar ne?"
„Da."
Lagano je obrisala suze. „Potrebno mi je da Lina vidi da je to sve što ja želim. Ona mi još uvek ne veruje, i ne
mogu da je krivim zbog toga. Nadala sam se da ćeš ti moći da je ubediš da mi pruži šansu."
Pružila je ruku preko stola, stavila je preko njego­vog dlana. „Bila bih ti veoma zahvalna ako bi to uradio.
Tako sam usamljena. Ženi u mojoj situaciji treba prija­telj. Snažan čovek na njenoj strani. Kad bi znala da si
na mojoj strani, to bi mi tako mnogo pomoglo."
„Ako postoje strane, ja sam na Lirunoj. U svakom slučaju, ne mogu da se mešam u porodične stvari i da sam
toliko glup da pokušam, ona me ionako ne bi slušala."
„Možda vas dvoje i niste tako bliski koliko sam pretpostavljala."
„Uvek je rizično praviti pretpostavke", jednako je odgovorio.
Ponovo je popila gutljaj piva. „Ti spavaš s njom, zar ne?"
„Ne nameravam o tome da pričam s vama."
„Zašto ne?" Lilibet stavi ledenu čašu među svoje grudi, a onda, smejući se, ustade. „Ti si stidljiv, šećeru?
Nemoj biti stidljiv sa Lilibet. Mogli bismo da budemo prijatelji, ti i ja." Zaobišla je sto, nagnula se iza njega.
„Veoma dobri prijatelji", dodala je spuštajući ruke i zu­bima gricnula njegovo uvo.
„Gospođice Simone, stavljate me u neugodan po­ložaj da zahtevam da sklonite ruke s mene."
„Ti jesi stidljiv." Uz kikot koji je ostavio topao dah i pivo na njegovom obrazu, krenula je rukama naniže,
prema njegovom krilu.
Uhvatio ju je za ručni zglob, i vratio joj ruke gore. „Vi se ponižavate." Okrenuo se da bi mogao da ustane sa
stolice i ustane da je pogleda u oči. „To je vaša stvar. Ali, vi me koristite da biste povredili Linu, a to je moja
stvar."
Obrazi joj pocrveneše od gneva. „Možda misliš da si suviše dobar za mene."
„Nema tu nikakvog možda. Izlazite i zaboravićemo šta se dogodilo."
Poželela je da vrisne, da ga udari. No, još uvek je bila pri pameti. Nije popila dovoljno piva da joj pomra­či
svest, a ono malo kokaina koji je uzela pre dolaska bi­lo je bedno. Pretvarajući se, pala je na stolicu, spustila
glavu na prekrštene ruke i zajecala.
„Ne znam šta da radim. Tako sam sama. Tako sam uplašena. Potrebna mi je pomoć. Mislila sam mislila sam
da ako ti dopustim da me imaš da ćeš mi pomoći. Ja zaista ne znam šta da radiml"
Podigla je glavu, i dve suze koje je uspela da isti­sne kliznule su kroz njenu šminku. ,,U strašnoj sam ne­volji."
Otišao je do sudopere, pustio hladnu vodu, a onda uzeo čašu. ,,U kakvoj nevolji?"
„Dugujem neki novac. Zato sam otišla iz Hjustona, i bojim se da će me pronaći. Da će me povrediti. Mo­žda i
Linu. Ne želim da povrede moju bebu."
Stavio je vodu ispred nje. „Koliko novca?"
Video je to, taj blesak zadovoljstva u očima pre ne­go što je spustila pogled. „Pet hiljada dolara. To nije
mo­ja krivica. Zaista nije moja krivica. Verovala sam pogre­šnim ljudima. Jednom muškarcu", reče snuždeno.
,,A on je pobegao s novcem i ostavio me u dugovima. Uko­liko ne nađem načina da ih vratim, oni će me naći
i ne­što mi uraditi. Uradiće nešto mami i Lini."
Naslonio se, netremice je gledajući. „Lažete. Poku­šavate da me prevarite za nekih brzih pet hiljada da bi-ste
nabavili drogu i pobegli iz grada. Smatrate me la-kom robom, ali ste se prevarili. Da nije Line, dao bih vam
nekoliko stotina da vas pošaljem odavde. Ali vidi­te, Lilibet, tu je Lina. Njoj se to ne bi dopalo."
Zavitlala mu je vodu u lice. Nije ni trepnuo. „Nosi se."
„Mislio sam da smo već utvrdili da to ne dolazi u obzir."
„Misliš da si mnogo pametan, zar ne? Mnogo va­žan, jer imaš novac." Ustala je. „Velika, lepa, važna
poro­dica. Saznala sam sve o tebi, Deklane Ficdžeralde. Pitaću te šta će ta velika, fina, važna porodica misliti
kad sa­zna da greješ postelju kadžunske kurve iz močvare!"
Kad je čuo tu frazu, osetio kako mu se nešto skupi­lo u utrobi, u grlu, glavi. Gledao je kako joj se lice menja,
postaje punije, starije. Hladnije.
Džozefina.
„Izlazi." Nije bio siguran, ne potpuno, da li je go­vorio ženi od krvi i mesa ili duhu. Ruke su mu se tresle kad je
zgrabio ivicu stola.
„Svi ti fini doktori i advokati i indijanske poglavi­ce tamo u Bostonu, kako će im se svideti saznanje da nji­hov
zlatni dečak provodi vreme sa nekim kopiletom iz močvare? Bez novca, bez porekla. Koja vodi
drugora­zredni bar i ima baku koja šije za druge ljude da bi zara­dila neku paru više. Izbaciće te iz
testamenta, šećeru. Ostaviće te bespomoćnog s ovom velikom slonovskom kućom u rukama. Posebno kad
im kažem da si spavao i s njenom mamom."
Noge su mu bile slabe kao voda, ali je i dalje stajao na njima. „Izlazi iz moje kuće pre nego što te povredim."
„Tip kao ti ne tuče žene. Nemoj misliti da ne znam da pravim razliku." Oslanjajući se na kokain i
samouve­renost, zabacila je kosu unazad. „Ako želiš da i dalje spavaš s mojom devojčicom, i da tvoja mama
sačuva svoju porodicu, napisaćeš mi ček, cher. Napisaćeš ga br­zo i odmah. I to će sada biti deset hiljada, jer
si povredio moja osećanja."
„Tvoja osećanja ne vrede ni dolar i po, Lilibet."
„Vredeće, nakon što malo proćaskam s tvojom ma­mom."
„Moja mama će te sažvakati i ispljunuti." Otišao je do pulta, otvorio fioku i izvukao papir. Napisao broj na
njemu. „Evo, to je njen broj. Telefoniraj joj. Možeš upotrebiti moj telefon, sve dok ja mogu da slušam šta
pričaš. Biće pravo zadovoljstvo čuti kako te iseca na komade bez imalo krvi."
„Treba mi novac!"
„Ovde ga nećeš dobiti." Nestrpljiv, zgrabio ju je za ruku i odvukao prema vratima. „Mogu ti napraviti više
nevolja nego ti meni. Veruj mi", reče i zalupi joj vrata pred nosom.
Morao je da sedne dok ne počne ponovo da oseća noge. Osećao je mučninu, fizičku mučninu. Nešto se
do-godilo kad je besnela nad njim zbog Line. Lice u koje se pretvorilo njeno lice bilo je ono koje je video u
svojim snovima.
To lice je pripadalo ovoj kući, ili delu kuće koji je lupao vratima, koji je želeo da on ode. Koji je želeo da ga
povredi.
Sada nema nikakve sumnje, reče sam sebi, da mu je i Linina majka takođe želela zlo.
Ustao je, otišao do telefona. Jedna dobra posledica ovog ružnog događaja bilo je to što je osetio poštovanje
prema svojoj majci.
Okrenuo je brojčanik, i osetio se čistije kad je čuo poznat glas.
„Zdravo, mama."
„Deklane? Zašto me zoveš usred dana? Sta nije u redu? Imao si neku nezgodu?" „Ne, ja..."
„Sav taj užasan alat. Povredio si ruku."
„Još uvek imam dve, i sve ostale pripadajuće delove. Nazvao sam te samo da ti kažem da te volim."
Nastupila je duga, teška pauza. „Upravo si saznao da si teško bolestan i da ti je ostalo još šest meseci života."
Sad se nasmejao. „Uhvatila si me. Ja sam mrtav čo­vek i želim da ostvarim kontakt s mojom porodicom ta­ko
da mogu lepo da se probudim."
„Da li želiš da ti ujak Džimi otpeva 'Dečak Dani'?"
„Ne baš. Brzo bih počivao u miru."
„Tako sam i mislila. O čemu se zapravo radi, De­klane?"
„Želim da ti pričam o ženi koju volim i kojom že­lim da se oženim."
Pauza je bila još duža. „Je li to neka šala?"
„Ne. Imaš nekoliko minuta?"
„Mislim da bih zbog toga mogla malo da izmenim svoje planove."
,,U redu." Prošetao je, uzeo svoj ledeni čaj. Led se istopio, ali ga je on uprkos tome popio. „Zove se Anđe­lina
Simone, i ona je lepa, fascinantna, frustrirana, tvr­doglava i savršena. Upravo je savršena, mama." „Kada ću
je upoznati?"
„Na Remijevom venčanju. Ima samo jedan manji tehnički problem osim detalja što još nije spremna da kaže
da."
„Sigurna sam da možeš da prevaziđeš taj nevažan detalj. Kakav tehnički problem?"
Ponovo je seo i ispričao joj o Lilibet.
Kad je spustio slušalicu, osećao se bolje. Sledeći svoj nagon, popeo se na sprat da se umije i presvuče.
Suočiće se sa Linom ranije nego što je planirao.
Deklan je prolazio pored Remijeve kancelarije na putu za Trojku. Venčanje se brzo približavalo, i njegove
du­žnosti kuma podrazumevale su i organizovanje momač­ke večeri. Iako je smatrao da mu je velika slika
dovoljno jasna količina alkohola dovoljna za jedan ratni brod, striptiz klub bilo je tu još finih detalja koje je
tek treba-lo da razradi.
Kada je sekretarica najavila njegovu poseru, čuo je svog prijatelja kako unezvereno govori: „Pošalji ga pra­vo
unutra."
Onog časa kad je otvorio vrata kancelarije, video je i zašto.
Efi, obraza mokrih od suza, sedela je na jednoj od stolica za posetioce, dok je Remi čučao pored njenih
no­gu. Remi je nastavio da joj briše suze, pokušavao da je uteši, ali je Deklanu uputio pogled čiste muške
panike.
U znak prijateljstva, Deklan se izborio sa željom da se okrene i pobegne. Umesto toga, zatvorio je vrata,
pri­šao im i potapšao Efi po ramenu.
„Dušo, rekao sam ti da ću mu reći da si ga ostavila zbog mene."
Efi samo podiže pogled, a onda pokri lice rukama i zajeca.
„U redu, loša šala." Deklan protrlja znojave ruke o farmerke. „Sta nije u redu?"
„Problem sa mestom venčanja", poče Remi, a Efi na to zajeca.
„Nema takvog mesta." Zgrabila je Remijevu mara­micu i uronila lice u nju. „Izbio je... izbio je požar u ku­hinji,
i vatrogasci su došli, i oni... oni... O, šta ćemo da radimo?!"
„Šteta usled vatre i vode", objasni Remi Deklanu. „Pre svega vatre. Neće moći sve da srede na vreme." „Ja
sam kriva."
Oponašajući Remija, i Deklan čučnu. ,,U redu, du­šo, zašto si upalila vatru?"
Ona se na to nasmeja na delić sekunde. „Želela sam da iskoristimo onu staru kuću na plantaži. Roman­tična
je i tako lepa. Remi je rekao da će nam biti lakše da iznajmimo balsku dvoranu u hotelu, ali ne, ja sam htela
da bude po mome. I eto sada. A imamo manje od tri ne-delje i mi... propali smo, to je sve."
„Ne, nismo, dušo. Naći ćemo neko drugo mesto. Ne plači, chere." Remi je poljubi u vrh nosa. ,,U najgo-rem
slučaju, venčaćemo se, a kasnije napraviti zabavu.
Napravićemo našu pravu fais dodo, posle medenog meseca."
„Gde ćemo se venčati? U opštini?"
„Nije mi važno gde ćemo se venčati." Sad je ljubio njene prste. „Važno je da ćemo se venčati."
Ona je šmrkala, uzdisala, naslonila se na njega. „Žao mi je. Bila sam glupa i sebična. Imaš pravo. Nije važno
gde ili kako."
„Naravno da jeste." Deklanove reči ih oboje nateraše da ga pogledaju. Efi još uvek sa suzama u očima, Remi
frustrirano. „Nećete valjda dozvoliti da vam neka mala vatra pokvari planove. Uzmite moju kuću."
„Kako to misliš, tvoju kuću?", upita Remi.
„Vilu. Nesumnjivo je dovoljno velika. U balskoj dvorani treba još da se radi, ali ima vremena. Moram malo da
pritegnem neke od molera, ali jutros sam zavr­šio ulaz. Vrtovi su zaista u dobrom stanju, kuhinja je go­tova,
salon, biblioteka. Ima još dosta grubih mesta, ali ljudi neće mariti za to. Imaće kuću, zemljište, duhove.
Govoriće o tome godinama"
„Stvarno to misliš?", Efi zgrabi Deklanove ruke pre nego što je Remi mogao da progovori.
„Naravno da mislim. Uspećemo."
„Dek", poče Remi, ali ga Efi preduhitri.
„O, bože. O, volim te." Bacila je ruke oko Deklanovog vrata. „Ti si najdivniji čovek na svetu. Anđeo", reče i
poljubi ga. „Svetac."
„Da li imaš nešto, protiv?" upita Deklan Remija. „Želeli bismo da budemo sami."
Efi ustade smejući se. „O, ne bi trebalo da ti to do­pustim. Toliko nepoznatih ljudi koji vršljaju po tvojoj kući,
gaze po tvom travnjaku. Ali ću ti dopustiti jer sam očajna, a to je tako savršeno. Kunem se, kunem se da
ne­ćeš morati ništa da radiš. Ja ću se za sve pobrinuti. Dugovaću ti do smrti."
„Daćeš mi svog prvorođenog sina i to će biti do­voljno."
Remi je sedeo na ivici stola i odmahivao glavom. ,Ja kažem da ću se oženiti tobom bilo gde i bilo kada, a on ti
da ruševinu od kuće i dobije sve poljupce."
„Tebe već imam." Okrenula se, zagrlila ga, i, uzdahnuvši, naslonila glavu na njegovo rame. „Želim da bude
divno, Remi. Želim da bude posebno. To mi mno­go znači."
„Znam da ti znači. I meni znači. Napravićemo do­bru žurku, zar ne?"
„Hoćemo." Još jednom ga je čvrsto zagrlila a onda otišla. Tužna, uplakana žena pretvorila se u derviša.
„Mogu li sada da idem?", upitala je Deklana. „Moram po majku i sestru, i odmah ćemo izaći i početi da
radimo na svemu."
„Naravno."
„Hvala ti." Poljubila ga je u obraz. „Hvala ti." A onda u drugi. „Hvala ti." A onda sočno u usta. „Remi, ti dođi
čim budeš mogao. O, Dek?" Izvukla je mobilni te­lefon kad je krenula ka vratima. „Moje boje za venčanje su
roze i plavo. Neće ti smetati ako kuću ofarbamo u te boje, zar ne?"
Otvorio je usta kad je zatvorila vrata za sobom. „Šalila se, zar ne?"
„Verovatno." Poznajući svoju devojku, i videvši kako je užurbano otišla, Remi uzdahnu. „Cher, ti ne znaš u
šta si se upravo uvalio. Učinio si moju devojku srećnom, i ja sam ti zahvalan, ali moram da ti kažem da je
pred tobom nekoliko nedelja čistog ludila."
„Nisam mogao da podnesem da tako plače. Osim toga, sve to ima smisla." Roze i plavo, pomisli. Koliko
nevolja mogu doneti lepe, bezopasne boje kao što su ro­ze i plava? „U svakom slučaju", dodao je, trljajući
ru­kom preko srca koje je tonulo. „Već sam prošao kroz pla­nove za venčanje."
„Još nisi upoznao njenu majku."
Deklan podiže pesnicu. „Je li strašna?"
„Prilično."
„Pridrži me."
Dobra dela donela su mu i dobro raspoloženje. Kad je ušao u Trojku, bio je spreman za jedno hladno piće i
sa­mozadovoljno tapšanje po ramenu. I za Linu.
Bila je iza šanka, točila piće i ćaskala sa jednim od stalnih gostiju. Posmatrao je kako joj pogled skreće s
go­sta, a onda se zaustavlja na njemu. I ostaje na njemu dok mu je prilazila, brzo kliznuvši kroz vrata na
šanku.
Imala je vremena da pošalje penušavu čašu preko šanka do ruku koje su je čekale, i da se okrene pre nego
što ju je podigao s poda i pritisnuo usne na njene.
Aplauz i povici su ga naterali da se nasmeši dok ju je držao par santimetara iznad poda. „Nedostajala si mi."
Protrljala je svoje zažarene usne. „Čini mi se da ti je namera dobra." Potapšala ga je po obrazu, i uputila mu
onaj brz, vragolast pogled. „Sad se smiri, dečko, ja ovde radim."
„Moraće neko da te zameni."
„Zauzeta sam, cher. Idi i sedi. Doneću ti pivo."
Samo ju je podigao, tako da su joj se noge malo zanjihale, a on mogao da podvuče svoje ruke ispod njih.
Laktom je otvorio vrata kuhinje. „Lini treba zamena", doviknuo je pozadi, a onda klimnuo glavom prema
vratancima šanka. „Možete li?", upita čoveka koji je upravo počeo da pije svoje piće.
„Naravno."
„Deklane." Nije se borila, bilo bi to loše za njen imidž. „Ovde ja naređujem."
,,I to veoma dobro. Hvala", dodao je kad je čovek otvorio vratanca. „Ništa se neće desiti ako budeš odsut­na
pola sata." Klimnuo je glavom kad je njegov novi pri-jatelj pojurio da mu otvori vrata bara.
Izneo ju je napolje. Nekoliko ljudi ih je pogledalo dok su išli trotoarom i skrenuli u njeno dvorište.
„Ne volim kad me neko pritiska, cher."
„Ja te ne pritiskam, ja te nosim. Gde ti je rezervni ključ?", upita dok se penjao uz stepenice. Kad nije ništa
rekla, slegnuo je ramenima. „Fino. Uhapsiće nas zbog onog što planiram da uradim ovde na tvojoj terasi, ali
ja sam kockar u duši."
„Ispod saksije, druge s leve strane."
„Dobro."
Na njeno iznenađenje, podigao ju je, prebacio pre­ko ramena dok je čučnuo da izvuče ključ. Stalno je
potcenjivala njegovu snagu, i priznala je, svoju reakciju na nju.
„Oslabila si par kilograma", prokomentarisao je i otvorio vrata. „Dobro."
„Molim?", rekla je svojim najboljim hladnokrv­nim, južnjačkim tonom.
„Pretpostavljam da je to zato što si čeznula za mnom."
„Poželećeš da se pridržiš za nešto, cher."
„Već se držim", reče i krenu da je uhvati za zadnji­cu dok je nogom zatvarao vrata.
„Nemaš pojma koliko sam polaskana što si, pored svih svojih obaveza, našao vremena i došao u grad na
je-dan brzi seks, ali ja..."
„Odlična ideja. To mi nije bila namera, ali zašto bi­smo čekali?" Čvršće ju je namestio na svom ramenu, i
uputio se ka spavaćoj sobi.
„Deklane, sada počinješ da me ozbiljno nerviraš. Bolje me spusti dole i..."
Izgubila je ostatak rečenice i vazduh u plućima kad ju je bacio na krevet. Mogao je da vidi kako joj oči opasno
svetlucaju kroz kosu pre nego što ju je sklonila s lica. I to je, pomisli, savršeno. Bio je raspoložen za brzo i
fizičko, znojavo, i seksi.
„Sta te je, do đavola, spopalo? Umarširao si u moj bar kao da ga poseduješ, podigao me kao da sam ratni
plen. Ako misliš da ću ti udovoljavati kad god ti se prohte, otkrićeš nešto sasvim suprotno od toga."
Samo se nasmešio, skinuo cipelu i bacio je u stranu.
„Vrati to nazad, ili se odvuci napolje. U svakom slučaju, želim da ideš."
Skinuo je i drugu cipelu, a zatim i svoju košulju. Ona se na to uspravila na kolena i počela da besni na
kadžunskom tako brzo i promuklo da je razumeo tek sva­ku šestu reč.
„Izvini", reče blažim tonom dok je otkopčavao svoje farmerke. „To je malo brzo za mene. Da li si rekla da
sam svinja koja treba da se prži u paklu, ili da treba da idem u pakao i da jedem prženu svinju?"
Bio je spreman kad je skočila, i nasmejao se kad ga je udarila. Sada je bilo vreme za brzo prevrtanje, brzo i
žestoko, a njeni dugi nokti i gola stopala su svemu do­dali savršen ton.
Udarala ga je, psovala, šutirala. A onda se propela kao divlja kobila kad ju je gurnuo ispod sebe na krevetu i
svojim vrelim, gladnim poljupcima pokrio njena usta koja su režala.
„Nisi ovo očekivala od mene, zar ne?" Bez daha i uzbuđen, pocepao joj je košulju. „Do sada sam ti dao
previše toga šta si očekivala."
„Prestani. Prestani odmah." Srce joj je besomučno udaralo pod njegovom grubom rukom. Ne, to nije
oče­kivala od njega, kao što ni njen naelektrisan odgovor na njegovu dominaciju nije bilo to što je očekivala
od sebe.
„Pogledaj me." Rukama joj je obuhvatio glavu. „Kaži mi zašto me ne želiš, zašto ne želiš ovo. Kaži i bu­di
iskrena. I ja ću otići."
„Pusti mi ruke." Iako joj je pogled ostao miran, glas joj je drhtao. „Pusti mi ruke."
Pustio je jednu. „Kaži." Mišići su mu drhtali. „Že­liš ili ne?"
Provukla je ruku kroz njegovu kosu i povukla nje­gove usne nazad na svoje. „J'ai besoin." Trebam.
Zubima je nemirno grickala njegove usne. Obavila ga nogama da ga priveže za sebe.
„Uzmi me", tražila je. „Brzo. Brzo i grubo."
Ruka mu je pošla ispod kratke, tesne suknje, i po­kidala tanke gaćice. Znoj je već klizio niz njegovu i nje­nu
kožu dok se izvijala ka njemu.
„Čekaj", upozorio ju je, i zaronio u nju.
Vrisnula je kad ju je zaparao eksplozivni osećaj, ponovo vrisnula kad je zaronio dublje, jače. Ispunjena,
zaposednuta, uzimala je dok potrebe, divlje, neobuzda­ne potrebe nisu počele da rastu u njoj. Grebala je
nokti­ma njegova leđa, štipala ga za kukove.
De plus en plus. Još i još, mozak joj je vrištao. „Još", uspela je da izgovori. „Želim još."
I on. Podigao joj je kolena, otvorio je i tutnjao u
njoj.
Osećao je kako gori. Njegova pluća, srce, slabine. Ta divlja vrelina, neopisivo zadovoljstvo divljanja s njom
zamutili su mu vid.
Belo sunce koje je tuklo kroz prozore, limeni zvuči trube s ulice, luda cika proleća dok se glatka koža
rit­mično pomerala uz glatku kožu.
I njene oči, tamne i sjajne kao oniks, prikovane za njegove.
Volim te. Beskrajno.
Nije znao da li je to izgovorio, ili su se reči očajnič­ki ponavljale u njegovom mozgu. Ali je video kako joj se
pogled promenio, kako ga emocije ispunjavaju i zaslepljuju.^
Čuo je kako jecajući pokušava da dođe do daha, osetio kako ga jače stiska pre nego što je eksplodirala.
Bespomoćan, polulud, zadrhtao je. I eksplodirao zajed­no s njom.
Bez daha, bez pameti, srušio se na nju. Ona je pod njim nastavila da se trese, drhti. I naježila se, posle
na-knadnih erupcija. A onda se umirila.
„Još ne mogu da se pomerim", promrmljao je. Osetio se ispražnjenim, laganim kao ljuska koju je i naj­manji
povetarac mogao da razbije.
„Ne moraš."
Usne su joj bile na njegovom vratu, i on oseti neverovatnu nežnost kad su se pomerile. Duga posle oluje.
„Hoćeš li mi poverovati da sam došao da razgova­ramo?"
„Ne."
„Jesam. Mislio sam da ovo možemo da ostavimo za kasnije. Promena plana. Dugujem ti košulju i gaćice."
„Imam ih još."
Oporavio se toliko da se uspravi na laktove i da je pogleda. Obrazi su joj goreli i sijali se. Uvojci vlažne ko­se
prekrivali su njene slepoočnice, izgužvan pokrivač.
Želeo je da je pije svojim jezikom kao mačka mleko.
„Uzbudio sam se kad sam te naljutio", reče joj. ,,I mene. Izgleda. Nisam više htela da ovo radim s tobom."
„Stvarno?"
„Stvarno." Stavila je ruku na njegov obraz, začu­đena talasom nežnosti. „Odlučila sam. A onda si došao kod
mene, tako sav seksi i zgodan, podigao me onako. Praviš mi haos u glavi, cher. Dođeš i sve upropastiš,
stal-no i stalno."
„Ti si sve što želim."
,,I ništa što je dobro za tebe. Idi." Lagano mu je gurnula rame. „Silazi s mene. Nas svoje smo jedan znojavi
haos."
„Istuširaćemo se, a onda ćemo razgovarati. Razgo­varati", ponovio je podigavši obrvu. „Časna reč." Podi­že
dva prsta.
„Moram nazad na posao."
„Anđelina."
„U redu." Odmahnula je rukom. Znala je da nema svrhe da se svađa s njim. Samo je Bog znao zašto joj se ta
magareća tvrdoglavost tako sviđala. „Idi i sredi se. Nazvaću ih da proverim da li mogu još malo da ostanem."
Lišla je u kupatilo baš kad je izašao. Pomislio je da je ta­ko planirala, da je želela da izbegne intimnost.
Sklonio se da prođe, otišao u kuhinju, našao čajnik, i sipao čaj u dve šolje.
Kada je došla, u onoj istoj seksi suknjici i novoj ko­šulji, pružio joj je solju.
Uzela ju je i otišla u dnevnu sobu.
Poslednjih nekoliko dana mirila se s onim što tre­ba da se dogodi. I deo nje je zaista čeznuo za njim. I kad
god bi uhvatila sebe kako kako joj pogled leti ka ulazu u bar, traži ga, ili kad se noću njena ruka pružala da ga
do-dirne, proklinjala je sebe što je slaba budala.
A onda je pogledala vrata i on je bio tu. Kad je ose­tila zadovoljstvo i neizrecivo olakšanje, počela je da se
nervira pre nego što je uštinuo njen ponos tako što ju je izneo iz njenog vlastitog bara.
„Deklane", počela je. „Nisam bila fer prema tebi onog dana. Nisam bila raspoložena da budem fer."
„Ako želiš da se izviniš za to, nemoj. Želeo sam da te razbesnim. Više volim da si besna nego tužna. Ona te
čini i besnom i tužnom."
„Pretpostavljam da je tako. Ne volim što je tu s ba­kom, što će je ponovo povrediti. Ne mogu to da sprečim,
ne mogu to da promenim. To me brine. Ali nije tre­balo da ti budeš upleten u to."
„Nisi me ti uplela. To se dogodilo." Nakrivio je glavu. „Ispravi me ako grešim. Imaš utisak, s obzirom na moje
poreklo i na to odakle sam došao, da nisam spo­soban da se uhvatim u koštac sa mračnijim, težim, gadnijim
vidovima života. Naročito tvog života."
„Cher, ne kažem da nisi jak. Ali ovaj naročiti vid ži­vota, moj život, nije u tvom domenu. Ti ne možeš da
razumeš nekog kao što je ona."
„Pošto sam bio toliko zaštićen." Klimnuo je gla­vom. „Bila je danas kod mene."
Na Lininim obrazima više nije bilo rumenila od zdravog seksa i vreline. „Sta hoćeš da kažeš?"
„Lilibet me posetila oko podneva. Razmišljao sam da li da ti kažem ili ne, i odlučio da ne želim da krijem ništa
od tebe, niti da te lažem. Čak ni da bih poštedeo tvoja osećanja. Došla je, pozvala se na jedno hladno piće. A
ondaje pokušala da me zavede."
„Žao mi je." Usne su joj se ukočile i pogled postao leden dok je izgovarala te reči. U grlu joj je gorela vatra.
„To se neće ponovo dogoditi; postaraću se za to."
„Ućuti. Da li ti izgledam kao neko kome treba tvo­ja zaštita? I savladaj svoj bes dok ne završim", reče joj.
„Kad je krenula ka mom šlicu, rekao sam joj da se ne ponižava. Zatim se bacila na kuhinjski sto i počela da
plače."
Seo je na naslon za ruke na Lininoj sofi. Ton razgo­vora, pomisli krajičkom uma, nije dozvoljavao uranjanje u
te mekane, raznobojne jastučiće. „Nije uspela da pusti mnogo suza uz plač, ali joj odajem priznanje za trud.
Pričala je kako je neki loši, zli ljudi progone. Kako će je povrediti, tebe, gospođicu Odetu, ako im ne da pet
hilja­da dolara. Ne zna gde da se okrene, šta da radi."
Boja se vratila u Linino lice, visoko na njenim jago-dicama. „Dao si joj novac? Kako si mogao da poveruješ..."
„Prvo sam zaštićeni slabić, a onda moron." Uz­dahnuo je pretvarajući se, i popio malo čaja. „Ti sada stvarno
bilduješ svoj ego, dušo. Nisam joj dao ni centa, i jasno sam joj stavio do znanja da me neće iscediti. To ju je
toliko iznerviralo da je počela da preti mojoj porodici.
Izgleda da se raspitivala o meni i sastavila sliku. Smatra­la je da će oni biti šokirani i postiđeni zbog toga što
je njihov plavokosi dečko pao pod tvoje čini. Pored toga, reći će im još da sam spavao s njom."
„Ona je sposobna za to." Osetila je više od hladno­će. Mučnina joj se prevrtala u stomaku. „Deklane, ona je
savršeno sposobna za..."
„Nisam li ti rekao da čekaš dok ne završim?" Glas mu nije bio oštar, nije ujedao. Bio je jednostavno
neu­moljiv. „Onda je podigla cifru na deset hiljada. Mislim da nije bila zadovoljna mojim odgovorom. Izbacio
sam je. Toliko o tome, tako da sada možeš da besniš koliko želiš. Nemoj da plačeš", izgovorio je grubo kad su
joj se oči napunile suzama. „Ona ne zaslužuje nijednu suzu od tebe."
„Ja sam ponižena. Zar ne možeš to da razumeš?"
„Mogu. Iako smo oboje toliko pametni da znamo da ovo nema nikakve veze s tobom, mogu da razumem. I
žao mi je zbog toga, žao mi je što sam morao da prido­dam tome."
„Nije reč o tebi. Nikad se nije radilo o tebi." Obri­sala je suzu s trepavica pre nego što je pala. „Pokušavam da
ti to utuvim u glavu od samog početka."
„Ne radi se ni o tebi, Lina. Nikada se nije radilo o tebi. Posmatrao sam je. Posmatrao je detaljno, i na njoj
nema ničega što je tvoje. Porodica je pitanje sreće, Lina. Ono što napraviš od same sebe, zbog nje ili uprkos
njoj, odatle dolaze kičma i srce."
„Nikad je se neću osloboditi, ne sasvim. Sta god da radim."
„Ne, nećeš".
„Zao mi je. Ne, do đavola, reći ću to", odbrusila je kad mu se lice zateglo. „Žao mi je što je došla u tvoju
ku­ću. Žao mi je što je pomenula tvoju porodicu. Molim te da ništa od ovoga ne ispričaš mojoj baki."
„Zašto bih?"
Klimnula je glavom, onda ustala i počela da hoda po sobi. Volela je ovo mesto, jer ga je sama napravila.
Poštovala je svoj život iz istih razloga. Sada, jer joj je bi­lo stalo, jer je poštovala čoveka koji je tako čvrsto
odlu­čio da bude deo njenog života, ona će mu objasniti.
„Ostavila me je pre nego što sam napunila dve ne­delje", počela je. „Samo je jednog jutra otišla, ušla u ko­la
njene mame, i odvezla se. Ostavila kola u Baton Ružu. Kad se ponovo vratila, imala sam tri godine."
„Tvoj otac?"
Slegnula je ramenima. „Zavisi od raspoloženja. Jednom mi je rekla da je to bio mladić koji ju je voleo, ali su ih
njegovi roditelji razdvojili i poslali ga negde daleko. Zatim mi je rekla da je bila silovana kad se vraćala iz
ško­le. Onda je to bio neki bogati stariji čovek koji će se jed­nog dana vratiti po obe i smestiti nas u neku
lepu kuću."
Okrenula se da ga pogleda u lice. „Bilo mi je osam­naest godina kad sam shvatila da mi govori istinu. Bila je
dovoljno drogirana, dovoljno nemarna, dovoljno zla da mi kaže istinu. Kako bi, do đavola, mogla da zna,
re-kla je. Bilo ih je mnogo. Zašto bi je bilo briga ko me je posejao? Svi su joj bili isti.
„Kurvala se kad je ostala trudna sa mnom. Čula sam govorkanja kad sam bila dovoljno odrasla da shva­tim
šta govorkanja znače. Kad je zapala u nevolju, dotr­čala je mojoj baki i dedi. Plašila se abortusa plašila se da
ne umre i onda ode u pakao ili tako nešto. I tako me je rodila, i ostavila. To su jedine dve stvari na ovom
sve-tu koje joj dugujem."
Uzdahnula je, ponovo sela. „No, vratila se kad sam imala tri godine, izrekla svoja, kako će se pokazati,
uobičajena obećanja da je naučila lekciju, da joj je žao, da se promenila. Ostala bi nekoliko dana, a onda
opet oti­šla. Otada se taj obrazac stalno ponavlja. Ponekad bi do­šla premlaćena od nekog kopileta s kojim
se vukla u to vreme. Ponekad bi došla bolesna, ili samo drogirana. Ali Lilibet, ona se uvek vraćala."
Zaćutala je, razmišljajući o toj jedinoj, neizbežnoj činjenici.
„Boli kad se vraća", reče Deklan mimo. „Povređu­je tebe, povređuje gospođicu Odetu."
„Ona svakog povređuje. To je njen jedini talenat. Bila je drogirana kad se pojavila na mom trinaestom
ro­đendanu. Imali smo proslavu u kući, svi prijatelji i poro­dica, a ona je došla drogirana, s nekim šljamom.
Ubrzo je postalo veoma ružno, i trojica od mojih ujaka su ih iz­bacili. Treba mi cigareta", reče i ode iz sobe.
Vratila se trenutak kasnije sa cigaretom. „Imala sam momka, bila luda za njim. Imala sam šesnaest godi­na i
ona je bila tu. Dala mu je alkohol i drogu i spavala s njim. Jedva da je bio stariji od mene, tako da mi je teško
da ga krivim što je bio idiot. Mislila je da je zabavno što sam nabasala na njih u močvari. Smejala se i
smejala. Ipak, kad sam dobila ovaj stan, i ona ponovo došla, pri­mila sam je. Bolje ja nego baka, mislila sam. I
možda će ovog puta... Možda.
„Ali se ona kurvala u mom krevetu i donela drogu u moj dom. Ukrala je novac od mene, i opet me ostavila.
Tada sam završila s njom. A nikad neću završiti s njom, Deklane. Ništa ne mogu da uradim da promenim
činje­nicu da je ona moja majka."
,,I ona ne može ništa da uradi da promeni činjeni­cu ko si ti. Ti si dokaz svoje sopstvene hrabrosti, Lina, i
ponos ljudima koji su te podigli. Ona te mrzi zbog toga kakva si."
Zagledala se u njega. „Ona me mrzi", prošaputala je. „Nikad nisam bila u stanju da to nekome kažem. Za­što
bi izgovaranje jedne takve stvari, užasne stvari, tre­balo tako mnogo da pomogne?"
„Ne mogu da kažem da te ona više neće povrediti, zato što može. Ali možda sada neće moći da te povredi
kao ranije, ili ne zadugo."
Zamišljeno je istresla pepeo sa cigarete. ,,I dalje te potcenjujem."
„To je u redu. Tako mogu da nastavim da te izne­nađujem. Sta kažeš na ovo? Mislim da je ona povezana s
vilom Maneovih."
„Ne razumem."
„Ne znam tačno, i ne mogu to da objasnim. Samo znam da jeste. I mislim da je možda bilo suđeno da se
sada vrati, da kaže ono što mi je rekla. Još jedna karika u lancu. I mislim da se prilično dobro uklapa. Pozovi
svo­ju baku, Lina. Nemoj da dopustiš da ova žena unese raz­dor između vas."
„Razmišljala sam o tome. Pretpostavljam da hoću. Deklane." Podigla je solju i opet je spustila. Podigao je
obrve kad je primetio taj nepotreban pokret. „Nameravala sam da raskinem s tobom."
„Mogla si da pokušaš."
„Ozbiljna sam. Bilo bi bolje da malo uzmaknemo, da probamo da budemo neka vrsta prijatelja."
„Možemo da budemo prijatelji. Želim da naša deca imaju roditelje koji se sviđaju jedno drugom."
Podigla je ruke. „Moram da se vratim na posao."
„U redu. Ali, slušaj, kad već govorimo o venčanjima, ima jedna mala izmena u Remijevom i Efinom. Cela
stvar će se obaviti u mojoj kući."
Protrljala je slepoočnicu, pokušavajući da lagano promeni brzinu i raspoloženje koliko je mogla. „Sa...
poluzavršenim sobama i alatom i drvenom građom, i..."
„To je veoma negativan stav, i nimalo koristan, po­sebno kad sam hteo da te zamolim da mi pomogneš.
Kako stojiš sa četkicama?"
Uzdahnula je. „Da li svakoga štediš?"
„Samo one koji su važni."
A/egde između Deklanovog odlaska iz vile i Efinog do­laska, Lilibet je ponovo došla u posetu. Bila je
drogirana i uvređena. Ako taj šugavi kučkin sin nije mogao da odvoji nekoliko dolara za majku žene s kojom
spava, ona će se sama poslužiti.
Osmotrila je prizemlje kad ju je vodio u kuhinju, i ušavši na zadnja vrata, uputila se pravo prema bibliote­ci i
velikom rolostolu koji je onda zapazila.
Ljudi koji imaju novca drže gotovinu pri ruci, pre­ma njenom iskustvu. Brzo se kretala, otvarala fioke,
preturala po njima, a onda uzviknula kad je pronašla ure­dan svežanj novčanica od pedeset dolara. Gurnula
ih je u džep.
Pomislila je da knjige na policama i u kutijama ve­rovatno vrede nešto. Ali teško će ih poneti i prodati.
Ve­rovatno ima još gotovine, malo nakita gore u njegovoj spavaćoj sobi.
Požurila je uz glavne stepenice. Pomisao da bi se mogao vratiti svakog trenutka samo je dodala uzbuđe­nje
krađi.
Vrata su se zalupila, i ona pade na kolena. Samo promaja, reče sama sebi kad je došla do daha, i kad je puls
u njenom grlu počeo da udara Velika, stara kuća puna promaje. U stvari, osetila je udar hladnoće kad je
ponovo ustala.
Dodirnula je kvaku, a onda trgla ruku unazad. Kvaka je bila toliko hladna da ju je skoro zabolelo.
Nije važno. Pa šta? Njegova soba bila je na kraju hodnika. Nije bila glupa kao što ljudi misle. Zar nije
posmatrala kuću tokom poslednjih nekoliko dana? Zar ga nije viđala kako izlazi na terasu iz sobe na
proširenom delu kuće?
Dok joj je smeh odjekivao, pojurila je niz hodnik, kroz otvorena vrata. Otvorila je gornju fioku komode i
dodirnula nešto vredno u izrezbarenoj kutiji unutra...
Zlatna dugmad za košulju bar je pretpostavljala da su od pravog zlata. I srebrna, s nekim lepim plavim
kamenom. Dijamantske minđuše, zlatni sat. A u kutiji unutar kutije, ženski prsten... sa rubinom, možda,
dija-mantom i rubinom, u obliku upletenih srca.
Stavila je kutiju na komodu, preturila još nekoliko fioka dok nije pronašla drugi svežanj novčanica.
Ipak si platio, zar ne, ti kopile. Baš si lepo platio.
Gurnula je novac u kutiju s nakitom, a nju stavila ispod pazuha.
Stajala je, dok su joj pluća zviždala od uzbuđenja, a kokain plesao u njenoj krvi, i razmišljala o zadovolj-stvu
da uništi kuću. Bilo bi to dobro još malo da plati. Ali, to nije bilo pametno. A ona je bila pametna.
Treba joj vremena da nakit pretvori u gotovinu, a gotovinu u drogu. Vreme je da ode odavde. Najbolje da
ostavi stvari kakve jesu.
Izaći će s druge strane, u slučaju da njena radozna­la mama gleda u ovom pravcu.
Ali, kad se vratila u hodnik, primetila je stepenice koje vode na treći sprat.
Sta li je gore, upitala se. Možda nešto dobro. Mo­žda nešto po šta može kasnije da se vrati. Nešto što bi je
učinilo bogatom.
U plućima joj nije samo zviždalo već i šištalo. Ko­ža joj je bila hladna kao led. Ali nije mogla a da se ne popne
tim stepenicama. Bila je sama u kući, zar ne? Sa­svim sama, a to ju je činilo njenom kućom.
Bila je to njena kuća.
Krenula je, gutajući pljuvačku da ovlaži suvo grlo. Drhteći.
Glasovi? Kako je mogla da čuje glasove kad tu ne­ma nikoga? Ali, oni su je zaustavili, naterali da se okre­ne.
Nešto nije u redu tamo gore, nešto loše je tamo. Vreme je da ide.
No, kao da su je neke ruke terale da se vrati, gura­le dok nije pružila drhtave prste ka vratima.
Nameravala je da ih otvori, polako i da samo proviri unutra. Ali, na dodir njene ruke, ona se naglo otvoriše.
Videla je čoveka i ženu na podu, čula bebu kako pla­če u kolevci. Videla ženine oči izbuljene i slepe. Mrtve.
I muškarca, njegovu zlatnu kosu u mutnoj svetlo­sti, kako se okreće da je pogleda.
Lilibet je pokušala da vrisne, ali nije mogla da do­đe do vazduha. Kad je otvorila usta, nešto je ušlo u nju. U
jednom užasnom trenutku postalo je ona sama. A on­da je išlo kroz nju. Hladno, zlo, besno.
Još jedna prilika pojavila se u sobi. Ženska, kruta, u dugom ogrtaču.
Džulijan.
U neizrecivom užasu, Lilibet se okrenu i pobeže.
LI roku od dvadeset četiri sata, Deklan je shvatio da je imao više pomoći u kući nego što je znao šta da radi s
njom. Očigledno su svi u Luizijani bili pozvani na ven­čanje, i svi bili voljni da pomognu.
Imao je molere, vodoinstalatere, stolare i raznosa­če robe. Da je samo polovina novca uložena u opravku
mesta koje je oštećeno u požaru, pomislio je usred te gungule, posao bi bio završen za nekih dvadeset
minu­ta. Ali, odlučio je da tu misao zadrži za sebe.
Činilo mu se da bi bilo grubo da to glasno izgovori.
A on je istinski poštovao rad. Setio bi se toga kad god bi pojedini delovi kuće prešli u nečiju tuđu
nadle­žnost.
Jedva je čekao da sam zatvori donju terasu iza ku­će, ali ga je utešila činjenica da će posle jednog dobrog
uragana morati to ponovo da uradi.
Nameravao je i da ishobluje i prelakira pod u balskoj dvorani. No, utešio se kad je pomislio na ostale
po­dove koji ga čekaju u celoj kući.
I sasvim sigurno mu nije smetalo da drugima pre­pusti krečenje fasade. Bio je to vreo, zahtevan i naporan
posao, i kada ga je precrtao s liste mogao je da se lati po-sla u kupatilu za goste u prizemlju, da okači luster
od duvanog stakla u foajeu, da završi planove za ostavu za vlažnu odeću i obuću. I da...
Pa, trebalo je dosta toga da se uradi, pomislio je.
Uživao je u Efinim dolascima i odlascima za vre­me pauze za ručak ili posle posla. Čak i kad je došla u pratnji
svoje majke. Gospođa Reno bila je pljunuta stari­ja verzija svoje kćerke, orlovskog pogleda i glasa nared­nika
odgovornog za vojnu obuku.
Remi je bio u pravu, bila je prilično zastrašujuća. Deklan se krio od nje, kad god je mogao i bez imalo stida.
Drugog dana velike kampanje, Deklan je krenuo ka terasi iza kuće da vidi kako napreduju radovi. Sav
prekriven prašinom od rezanja keramike, bio je prilično raspoložen zbog pločica koje je upravo postavio.
Buka je bila neverovatna. Glasovi, radio, električni alati. Ma koliko da inače uživa u društvu ljudi, dao bi
hiljadu dolara za pet minuta samoće u svojoj kući.
„Džime Redi? Želim da se oni prozori sijaju, je li jasno? Kako će prljavi prozori izgledati na slikama sa
venčanja? Sredi to, dečko!"
Začuvši glas gospođe Reno, Deklan se naglo okre­nu na petama i promeni pravac. Zamalo da obori Odetu.
„Hej, izvinite. Jeste li dobro? Nisam vas video. Bežao sam."
„Kuća ti je puna."
„Tu ste u pravu. Ako ovo mesto ne bude sređeno do Dana D po ukusu generala Renoa, svi ćemo biti
stre­ljani." Uzeo ju je za ruku dok je govorio i, misleći samo na to kako da se sačuva, povukao je u biblioteku.
Zatvo-rio vrata.
„Mogu li da se preselim kod vas?"
Nasmešila se ali linija usana nije došla do njenih očiju. „Ti si veoma dobar mladić, Deklane, sve ovo radiš za
svog prijatelja."
„Sada ne radim ništa osim što se sklanjam s puta."
„ A ti bi radije da se svi ovi ljudi vrate tamo odakle su došli, i ostave te da možeš da se igraš s tvojom
ku­ćom."
„Da, pa..." Slegnuo je ramenima, provukao pra­šnjavom rukom kroz prašnjavu kosu. „Ostaće još posla i kada
odu. Nismo ni pipnuli treći sprat ili krilo za po­slugu, a na drugom spratu urađena je samo jedna soba. Kažite
mi šta nije u redu, gospođice Odeta?"
„Prvo moram da se pripremim." Spustila je torbu koju je nosila, a onda otišla da pogleda neke od njegovih
knjiga. Bile su još u kutijama, ali je mogla da zamisli ka­ko će to sve izgledati. Te kule reči, neke stare i
pohaba-ne, neke nove. Mala blaga tamne boje.
„Imaš viziju", reče na kraju. „Zamisliš šta želiš, a onda se postaraš da to i ostvariš. To je fina veština, cher."
„Neki to zovu ograničenost."
„Ti si sve samo ne to. Ima dosta kanala u toj tvojoj glavi. Rad na jednom od njih dok se ne završi govori mi da
imaš karakter. Veoma si mi drag, Deklane."
,,I vi ste meni veoma dragi. Želeo bih da sednete, gospođice Odeta. Izgledate umorno." I zabrinuto. „Da nam
donesem jedno hladno piće?"
„Ne, nemoj da se zamaraš i da rizikuješ da te Sara Džejn Reno na silu odvuče na brod. Eto, to je jedna
ogra­ničena individua. I ja je ne krivim zbog toga."
„Rekla mi je da se ošišam do kraja nedelje da ne bih bio čupav, a ni tek podšišan za venčanje." Namrgodivši
se malo zbog toga, Deklan ispitivački pređe rukom kroz kosu. ,,I da će staviti lepe sapune, peškire i tako
da­lje u sva kupatila dan pre venčanja. Ne smem da ih upotrebim ni pod pretnjom smrću. I da moram da
nabavim još zelenila za kuću. Kuća ne može da diše bez biljaka."
„Ona je samo nervozna, dušo. Efi je njena beba. Njena najmlađa kćerka." Odeta stisnu usne. „Deklane,
sramota me je zbog onoga što moram da ti kažem, i ne­ću te kriviti ako me zamoliš, pošto završim, da ti više
ne dolazim u kuću."
Te reči su ga uplašile, skoro koliko i bol u njenim očima. „Ma šta da kažete, vi ne možete biti nepoželjni u
mojoj kući, gospođice Odeta. Ko vas je povredio?"
„O, mori Dieu, ukoliko ovo pokvari ono što vidim između tebe i moje Line, nikad neću moći sebi da
opro­stim. Moja kćerka je ukrala nešto od tebe", reče naglo. „Došla je u tvoju kuću i uzela nešto što je
tvoje."
Teškog srca je stavila ruku u torbu, izvadila njego­vu izrezbarenu kutiju. „Našla sam ovo u njenoj sobi.
Znala sam da je tvoje pre nego što sam pogledala unutra i videla komplet dugmadi s tvojim inicijalima. Ne
znam da li je sve tu, ali to je sve. Ukoliko nešto nedostaje..."
„Da vidimo. Želim sada da sednete. Ozbiljan sam."
Klimnula je glavom, i sela na stolicu.
Obuzdavao je gnev kad je stavio kutiju na sto i otvorio je. Prvo je otvorio kutiju sa prstenom i osetio da je
najgori deo gneva nestao kad je kamenje zasijalo pre-ma njemu.
,,U redu je." Uzdahnuo je. „Najvažnija stvar je još uvek tu." Kao i sve ostalo, koliko je mogao da vidi, osim par
hiljada u novčanicama od dvadeset dolara, pričvr­šćenih spajalicom za novac koja je pripadala njegovom
pradedi.
„Sve je tu."
„Ne govoriš mi istinu", reče Odeta tupo.
„Malo gotovine, ništa drugo."
„Moram da znam koliko, da mogu da ti vratim."
„Mislite da bih uzeo novac od vas?" Osetila je gnev u njegovim recima i trgla se. „Pogledajte me u oči.
Mislite li da bih uzeo novac od vas za ovo, za bilo šta?"
Njene usne su poželele da zadrhte, ali ih je samo čvrsto stisnula. „Ja sam odgovorna za nju."
„Vraga jeste. Nemojte ponovo da me vređate tako što ćete govoriti o nadoknadi."
Uprkos tome što je obećala sebi da neće pred njim pustiti nijednu suzu, jedna joj se potkrala. „Ja znam
ka­kva je. I znam da nikad neće biti ono čemu sam se nada­la, za šta sam radila, što sam želela od trenutka
kad sam osetila da se pokreće u meni. Ali, ona mi je dala Linu."
Izvadila je maramicu, potapkala svoje obraze. Ne­će više biti suza. „Očekivala sam da mi ukrade novac pre
nego što ponovo ode, ali nisam mislila da će ukrasti od tebe. Nikad nisam pomislila na to, i žao mi je zbog
toga."
„Želite li ponovo da me pogledate i da vidite da li vas krivim?"
„Ne, ti me ne kriviš. O, i ja želim tebe za moju Li­nu. Sedim ovde, znajući da je moje dete ukralo od tebe, a
mislim samo na to da te želim za moju dušicu."
„To je dobro, jer je i ja želim za sebe." Uzeo je kuti­jicu s prstenom i prišao joj. „Ovo sam kupio za nju.
Mo­žda biste mogli da kažete neku dobru reč za mene, da ga uzme kad joj ga budem dao."
Odeta pogleda u prsten i uzdahnu. „Odgovara joj. Naravno da joj odgovara. Ona ima dobro srce, Deklane, ali
i puno ožiljaka na njemu. Ona je tako snažna. Pone­kad se brinem da je previše snažna i da će zaboraviti
ka­ko da uzvrati ljubav. Moraću da joj kažem za ovo."
„Da."
„A ti ćeš morati da smisliš kako da je sprečiš da ode od tebe kada sazna. To je jedino što će hteti da uradi."
„Ne brinite. Gde je Lilibet?"
„Otišla je. Jutros sam našla ovo u njenoj sobi. Jedva da je izašla iz sobe od prekjuče. Kad sam ušla i pronašla
kutiju, sklonila sam je da ne može da je pronađe. A onda smo razgovarale o tome. Spakovala se i otišla.
Vratiće se", reče onim istim praznim tonom koji je čuo kod Line. „Za godinudve. I opet ćemo proći kroz ovo."
„Pozabavićemo se time kad se dogodi." Nagnuo se, poljubio je u obraz. „Volim vas." Kad su joj oči ponovo
za­sijale, uzeo ju je za ruku. „Bila Lina spremna za to ili ne, mi smo sada porodica. A porodica se drži
zajedno."
„Kad budem upoznala tvoju mamu", reče Odeta, „daću joj jedan veliki zagrljaj od kojeg krčkaju rebra."
„Oduševiće se. Hajde da pogledamo šta se dešava ovde, a vi me možete zaštititi od generala Renoa."
Nije očekivao da to dugo traje, i nije bio razočaran. Kad je došlo vreme da većina njegovih radnika počne da
se pakuje, Efi i njena majka su ga povele u vrt, dok je Lina šetala pored kuće.
Pošto je bio usred serije: aha, naravno i nema pro­blema, koji su postali njegovi uobičajeni odgovori na
pi­tanja iz dnevnog reda koji je odredio ženski deo Renoovih, zaključio je da bi konfrontacija u Lininim očima
predstavljala pravo olakšanje.
„Ograda i balusteri će biti obavijeni tilom i čip­kom."
„Aha."
,,I sta vičemo korpe bele korpe sa cvećem tamo na terasu."
„Naravno."
„Cvećarka mora da porani na dan venčanja, tako da samo usput pogledaš i proveriš da li imaju pristup u sve
delove kuće koje sam označila ovde, na mojoj šemi."
„Nema problema. Lina." Uhvatio ju je za ruku. Davljenik koji se hvata za slamku. „Razgovaramo o cvetnim
aranžmanima."
„Cveće je pejzaž venčanja", izjavi gospoda Reno, i zabeleži još nešto u podsetniku koji je svuda nosila sa
sobom. „Kako si ti, Lina?"
„Dobro sam, gospođice Sara Džejn. Zar nije uzbu­dljivo? Brojimo dane do velikog dana. Efi, mora da si van
sebe od svih tih detalja."
„Prošla sam pola puta, idem ka čistoj sumanutosti."
„Sve će biti lepo." Osmeh joj je bio srdačan, glas lak iako je mračna vrelina izbijala kroz nju. „Ovi
rododendroni će biti spektakularni."
„Vrtovi će zaista biti prelep prizor", složila se go­spođa Reno i ponovo pogledala svoj podsetnik. „Šteta,
međutim, što nema vremena da se postavi venjak, da dodamo malo romantike." Pogledala je Deklana preko
vrha svojih naočara pomalo optužujućim pogledom.
„Možda bi Frenkiji mogli nešto da naprave. A, iz­vinite za trenutak. Moram nešto da pokažem Lini."
Pobegao je, povukavši je prema stepenicama ka te­rasi na drugom spratu. U prizemlju je još bilo pripadni­ka
policije generala Renoa. „Kao mravi su", brbljao je. „Izlaze iz drveta kad ne gledaš".
„O čemu govoriš?"
„O ljudima. Svuda su. Pazi na tu kantu. Mislim da je balska dvorana bezbedna."
„Malo si pod presijom, zar ne, cher?"
„Razmišljam o lepom odmoru u Mauiju dok se ovo ne završi. Moram da priznam da se divim ženama."
„Zaista." Spustila je pogled na merdevine, cerade, građevinski šut i dve žene koje su se kroz to probijale s
tilom i čipkom u mislima. „Zašto?"
„Besna si kao ris, a ljubazno razgovaraš o rododendronima." Provirio je kroz vrata balske dvorane, i
uzdahnuo. „Sve je čisto. U svakom slučaju, kod većine muškaraca je drugačije. Kad im krv uzavri, to mora da
izađe napolje. Pa..." Koraknuo je unutra. „Sta misliš?"
Zidovi su bili svetloroze, pod zlatan i bleštav.
„Velika je."
„Moraće da bude za ovu priliku. General kaže da dolazi pedeset dvoje ljudi. Inače bismo mogli da
upotrebimo klizna vrata i pretvorimo je u nekoliko salona."
Krenuo je preko sobe, povukao jedna velika vrata iz ležišta. „Zar nije divno?" S poštovanjem je prstima
dodirnuo izrezbareno drvo. „Pravo majstorstvo. Pre vi­še od stotinu godina. Mrzim što ih krijem. Pogledaj
ka­ko se šara slaže s medaljonima na plafonu? Tibald je uradio đavolski dobar posao."
Iako joj krv još ključala od razgovora s bakom, ose­tila je kako se bes smanjuje dok posmatra njegovo čisto
zadovoljstvo i ponos.
„To je prava ljubav, zar ne? Ti i ova kuća. Većina mu­škaraca ne pogleda ženu onako kako ti gledaš ta vrata."
„Tebe gledam tako."
Morala je da se okrene. „Tebi je prokleto teško da budeš besan. Kaži mi zašto nisi besan, Deklane. Zašto nisi
besan što je ukrala od tebe?"
„Jesam. I ako budem imao priliku da je ponovo vi­dim, znaće to."
„Treba da odeš u policiju."
„Razmišljao sam i o tome. Možda bih povratio ne­što novca, ali to bi osramotilo gospođicu Odetu."
„Ona je već osramoćena."
„Znam. Zašto bih to još više pogoršavao? Povratio sam stvari koje su važne."
Gorčina je ponovo izbila iz nje. „Ušla je u tvoju ku­ću, preturala po tvojim stvarima. Ukrala od tebe."
Podigao je obrvu na ton njenog glasa. „Opet besniš?"
„Prokletstvo. Prokletstvo, Deklane, ona je provali­la u tvoju kuću. To nije isto kao kad ukrade od mene ili
bake. Koliko je uzela?"
„Nekoliko hiljada."
Mišići na Lininoj bradi su se stisnuli. „Sutra ću ti dati ček."
„Ti znaš da ću ga pocepati. Ostavi to, Lina. Shvatio sam da sam jeftino prošao. Ako želiš da živiš na selu, imaš
kuću punu vrednih stvari i gotovine, ne treba da odlaziš i ostavljaš kuću nezaključanu i bez nadzora."
„Ona bi slomila prozor."
„Da. Zato ću nabaviti nekoliko pasa. Uvek sam že­leo čopor pasa. Pomislio sam da bih mogao da odem do
azila za pse posle venčanja. Želiš li sa mnom?"
Samo je odmahnula glavom. „Izgubio si dve hilja­de dolara a verovatno i više zbog jedne narkomanke i
kradljivice, i tvoj odgovor je da ćeš kupiti neke pse."
„Smatrao sam da bi mi to bilo zabavno. Sta kažeš na to? To će biti i tvoji psi."
„Prestani, Deklane."
„Aha." Sa zadovoljnim i pomalo usiljenim osmehom na licu, krenuo je prema njoj. „Hajde da nabavimo
nekoliko štenadi mešanaca, Lina. Biće nam dobra vežba pre nego što dođu deca."
„Ti uzmi svoju štenad." Ali se ipak nasmejala. „I trči za njima kad počnu da piske po tvojim tepisima i žvaću
tvoje cipele."
„Možda će ih Rufus naučiti da se ponašaju. No­siš moje naušnice", reče kad ju je zagrlio i povukao da plešu.
„To su sada moje naušnice."
„Misliš na mene kad ih staviš."
„Možda. A onda pomislim kako mi lepo stoje, i za­boravim na tebe."
„Pa, onda moram da smislim nešto drugo da te podsećam."
„Ogrlica." Dotakla je prstima njegov vrat, i privu­kla ih kroz njegovu kosu. „Par lepih sjajnih narukvica."
„Mislio sam na prsten za nožni palac."
Nasmejala se, prišla bliže da nasloni obraz na nje­gov. Igrali su valcer koji su slušali u svojim mislima.
Me­lodija koju je pevušio ili zviždukao toliko puta. Mogla je da oseti miris njegovog radnog dana na njemu
znoj, prašinu a ispod toga slab, slab trag sapuna od jutar­njeg tuširanja. Obraz mu je bio hrapav jer se
danima ni-je brijao.
Da je život bajka, pomislila je, mogli bi da ostanu evo ovako. Da plešu valcer po satenskom podu, dok sunce
klizi prema njima, cveće pravi rusvaj, a svetla se sa stotina sićušnih kristalnih prizmi rasipaju po njima.
„Moja osećanja prema tebi su jaka. Jača nego pre­ma bilo kome do sada. Ne znam šta da radim s njima."
„Daj ih meni", zamolio je, zaronivši usne u njenu kosu. „Ja ću se dobro brinuti o njima."
Nije shvatila da je to glasno izgovorila. Nije nameravala. Sad, kad je htela da se povuče, on ju je privukao
bliže. Toliko blizu, da nije mogla da diše.
U glavi joj se vrtelo, a muzika postajala sve jača. Jak miris ljiljana ju je gušio.
„Čuješ li?" Ruke su mu drhtale kad ju je uhvatio za ramena. „Violine."
„Ne..." Glas mu je bio nekako dalek, i dok se tru­dila da se usredsredi na njegovo lice, učinilo joj se da se još
jedno pomalja preko njegovog. „I ti si je čula. Muzi­ku. I ti si osetila."
„Samo trenutak." Morala je da se sabere. U sobi ni­je bilo nikoga osim njih. Nije bilo nikakve muzike,
nika-kve kristalne svetlosti, nikakvih saksija sa mirisnim belim ljiljanima. Pa ipak je čula, videla, omirisala.
„Nisam znala da su halucinacije zarazne."
„To nisu halucinacije. To je sećanje. Ne znam kako, ali to je sećanje. Oni su ovde plesali, Lusijan i Ebigejl, kao
mi. Voleli se, kao mi." Kada je odmahnula glavom, on je opsovao. ,,U redu, do đavola, on je voleo nju,
ona­ko kako ja tebe volim. I još uvek postoji nešto među nji­ma. Možda nešto što mora da se završi, ili da se
samo prizna. Mi smo ovde, Lina."
„Da, mi smo ovde. I ja ne živim ničiji život."
„To nije tako."
„Čini se da je tako. A živeti nečiji tuđi život može da znači i umirati nečijom smrću. On se udavio u tom
je-zercem tamo, a ona..."
„Ona je umrla u kući."
Lina je udahnula da se smiri. „Zavisi u čiju priču veruješ."
„Znam da jeste. Gore, u dečijoj sobi. Nešto joj se gore dogodilo. A on nikada nije saznao. Tugovao je do
smrti, ne znajući. Moram da otkrijem zbog njega. I zbog sebe. Potrebna si mi da mi pomogneš."
„Sta mogu da radim?"
„Dođi u dečju sobu sa mnom. Mi smo sada bliži. Možda ćeš se ovog puta setiti."
„Deklane." Obuhvatila mu je lice rukama. „Ne­mam čega da se setim."
„Ti si okačila veštičje flaše na moje drveće, ali sediš ovde i poričeš svaku mogućnost reinkarnacije, koju si i
sama prva pomenula."
„Ne radim to. Nemam čega da se setim, jer ja ni­sam Ebigejl. Ti si."
Mogla je isto tako da navuče par bronzanih bokso­va i da ga udari pesnicom u stomak. Zaneo se u šoku od
njenih reči.
„Prestani. To nije moguće."
„Zašto ne?"
„Zato...." Zbunjen, čudno ponižen, skočio je na no­ge. „Hoćeš da kažeš da sam ja bio žena?"
„Ne znam zašto to predstavlja takav šok za tvoj si­stem. Ima nas mnogo koje su sasvim srećne što su žene."
„Ja ne. Ja nisam. Nisam bio."
„To ima više smisla, ukoliko išta od ovog ima smi­sla."
„Nema smisla. Nikako. Nema šanse."
„Ti si taj koji stalno čuje bebu kako plače." Nikad ga nije videla tako zbunjenog. „Majke su te koje čuju, pre
svih. I ti si krenuo u tu sobu gore, kao što bi majka kre­nula svojoj bebi. Iako te ta soba plaši, ti joj se stalno
vra­ćaš. Rekao si da si lutao kroz krilo za poslugu, kako ti je bilo lako da se snađeš. Ona bi to znala, ali ne i
Lusijan."
„To je bila njegova kuća." Ali se setio kako je zami­šljao da gleda kroz prozor, u dva muškarca koja jašu
prema kući. Zašto bi zamišljao da gleda Lusijana kako jaše kući ako je sam bio Lusijan?
„Još nekoliko stvari", nastavi Lina. „Jedna dosta govori o drugoj. Onog dana kad sam došla i videla te kako
ideš prema jezercetu. Kao u transu. Hodao si čud­no. Nisam mogla da se setim šta je to bilo neobično u
na­činu na koji si hodao. Ali sada znam. Hodao si onako kako hodaju trudnice. Gegao si se", reče mu kad se
okrenuo i užasnuto je pogledao. „Ruka ti je bila na leđi­ma. I pravio si male, oprezne korake."
„Znači, nisam bio samo žena, već trudna žena?"
„O, za ime božije, cher, neki ljudi veruju da se možeš vratiti kao pudlica. Zašto je toliko loše biti trud­nica?"
„Zato što trudne žene počnu da se porađaju u od­ređenom trenutku, a onda moraju da izguraju bebu te­šku
nekoliko kilograma iz vrlo ograničenog prostora."
Užas na njegovom licu bio je komičan, i dovoljan da se ona opusti i počne da filozofira. „Mislim da nećeš
morati da ponoviš taj događaj u ovom životu. Ako sa ovog stanovišta razmisliš o toj zagonetki, da li možeš da
pronađeš odgovore koje želiš?"
Poželeo je da se počeše po međunožju da proveri da li je sve na svom mestu. Možda da onako muški
podrigne. „Više mi se sviđa ono drugo."
„Razmisli, cher. Moram da idem na posao."
„Čekaj malo, čekaj malo." Pojurio je za njom. ,,Bacićeš ovu bombu na mene, a onda otići?"
„Moram da zaradim za život."
„Dođi kad zatvoriš. Ostani kod mene."
„Moram da ostanem noćdve kod bake, dok se malo ne smiri."
„Dobro. Dobro." Duboko je uzdahnuo kad su sišli u prizemlje. „Da probam nešto." Zavrteo ju je i priljubio
usne uz njene. A onda mu je poljubac postao dubok i sanjiv.
„Nisi osetila nikakve lezbijske vibracije, zar ne?", upitao je kad se odmakao.
„Hmm." Dodirnula je jezikom gornju usnu, pre­tvarajući se da razmišlja. „Ne. Mogu da potvrdim da si sve
vreme muškarac. Sad, beži. Imaš čime da zabaviš svoju glavu sledećih nekoliko dana. Cela ova stvar je
če­kala sto godina, pa može da sačeka i da prođe Remijevo venčanje."
„Vrati se i ostani kad gospođici Odeti bude bolje." „U redu." „Volim te, Lina."
„Bojim se da me voliš", prošaputala je i otišla.
Lina je otišla iz bara što je ranije mogla, ali je ipak bilo jedan ujutru kad je stala ispred kuće u močvari. Svetio
na tremu je gorelo, i zavodilo leptire do smrti. Sela je za
trenutak, osluškivala muziku žaba i noćnih ptica, i za­dirkujući šapat laganog povetarca.
Ovo je mesto njenog detinjstva. Možda i mesto nje­nog srca. Iako je stvorila sebi život u gradu, ovde je
do­lazila kada je bila najsrećnija, ili najzabrinutija. Ovde je dolazila da se prepusti svojim najdubljim mislima
ili da sanja najtajnije snove.
Jednom se prepustila snovima onim urođenim ženskim snovima o romansi i lepom muškarcu koji je voli, o
kući i deci i nedeljnim jutrima.
Kada je prestala da sanja?
Onog lepljivog letnjeg popodneva, priznala je. Onog vrelog, magličastog dana kada je videla momka koga je
volela svim svojim divljim srcem i glupom mladošću kako se kao životinja valja s njenom majkom na
dronjavom ćebetu u močvari.
Ta močvara je bila njena, taj mladić je bio njen. Ta majka je bila njena.
To je pocepalo njen život nadvoje, pomislila je. Na vreme pre toga, kad je još bilo nade i nevinih snova i
ve­re. I na vreme posle, kad je bilo samo ambicije, odlučno­sti i gvozdene zakletve da više nikada, nikada
neće ni­kome verovati.
Mladić sada nije bio važan, znala je. Jedva da je mogla da se seti njegovog lika. Njena majka nije bila va­žna,
nimalo. Ali je trenutak bio važan.
Da toga nije bilo, ko zna kojim bi pravcem njen ži­vot išao? O, ona i mladić bi se ubrzo rastali. Ali je to mo­glo
biti sa malo sladosti, moglo joj je ostaviti neka lepa sećanja na prvu ljubav.
No, ta opora vizija seksa i izdaje joj je donela sazrevanje. Tada je naučila nešto za šta bi inače trebalo da
prođu godine. Da je žena pametnija, sigurnija, ako sama drži uzde. Muškarci dolaze, muškarci odlaze, i
dobro je uživati u njima.
Voleti ih, bilo je samoubistvo.
Samoubistvo? Odmahnula je glavom dok je izlazi­la iz kola. To je bilo previše dramatično, zar ne? Slomlje­no
srce nije značilo smrt.
On je umro od slomljenog srca.
Skoro da je čula glas u svojoj glavi. Nije se radilo o rani od noža, nije jezerce ubilo Lusijana Manea.
Ubilo ga je slomljeno srce.
Ušla je u kuću i odmah videla tračak svetlosti iz Odetine sobe. Čim se približila, Lina je čula brzo tupkanje
Rufusovog repa o pod.
Koraknula je na prag, nakrivila glavu. Odeta je se-dela u krevetu s knjigom na krilu, a veran pas se sklupčao
na podu.
„Sta radiš tako kasno?"
„Čekam moju dušicu. Mislila sam da nećeš doći još sat ili dva."
„Nije bilo mnogo posla."
Odeta potapša mesto na krevetu u znak poziva. „Izašla si ranije jer si brinula za mene. Ne treba da brineš."
„Nekad si mi govorila da je briga tvoj posao." Lina je legla na pokrivač, i stavila glavu u bakino naručje. „Sada
je i moj. Žao mi je što te je povredila."
„Oh, dušo. Mislim da je to njen posao. Bog zna da je veoma dobra u tome." Odeta pomazi Linu po kosi.
„Imam tebe, doduše. Imam moju Linu."
„Razmišljala sam kako je bilo tebi i dedi kad ste podizali dete iako ste već podigli svoje."
„Za nas si bila samo sreća."
„Razmišljala sam kako su Maneovi doneli ovde tvoju baku kad je bila beba. Dobro je pamtiš, zar ne?"
„Pamtim je veoma dobro. Ličiš na nju. Videla si stare slike, tako da to znaš."
„Da li je ikada rekla da je vila trebalo da bude njena?"
„Nikad nisam čula da je tako nešto rekla. Bila je srećna žena, Lina. Možda srećnija nego da je živela u vi­li, da
su stvari bile drugačije. Znala je lepo da kuva, i to je prenela na mene. Takođe je pričala lepe priče.
Pone­kad, kad sam bila s njom, ona bi ih pričala baš kao da su prave. Mislim da je mogla da bude pisac da je
želela."
„Mora da je mislila na svoje roditelje, i na Maneove. Ma koliko da je ovde bila srećna, mora da je mislila na
njih."
„Verujem da jeste. Imala je običaj da nosi cveće na grob svog oca. Svake godine na svoj rođendan."
„Stvarno? Nikad mi to nisi rekla."
„Rekla je da mu duguje život njen, njene dece, njenih unuka. Čak je polagala cveće i na grob Džozefine i
Henrija Manea. Iako nikad nije tamo stala da se pomo­li. I radila je još jednu stvar na svoj rođendan, svake
go­dine dok nije umrla. Uzela bi cveće i bacala ga u reku. Tamo se molila."
„Misliš da se molila za svoju majku?"
„Nikad nije rekla, ali mislim da je tako." ,,I misliš da je Ebigejl tamo? U reci?" „Neki kažu."
Lina podiže glavu. „Ja ne pitam neke. Pitam tebe."
„Znam da ponekad osetim strašnu tugu kad šetam pored obale. I pomislim, ponekad, da stare duše traže
novi život. I nastavljaju da ga traže dok ga ne na­đu. Sta ti tražiš?"
Lina ponovo spusti glavu, zatvori oči. „Mislim da sam pronašla. Nisam baš sigurna. On me voli, bako."
„Znam da te voli."
„Ako mu uzvratim, sve se menja."
Odeta se nasmeši, naže se da ugasi svetio. „Narav­no da se menja", promrmlja i nastavi da gladi Lininu kosu.
„Naravno da se menja."
Kao domaćin Remijeve momačke večeri, Deklan je ose­ćao društvenu obavezu da ostane do gorkog kraja.
Gor­ki kraj bio je jedan prljavi, zabačeni ćumez u Kvartu, gde je alkohol progorevao rupe u onome što je
ostalo od sluzokože stomaka, a striptizete žalosno prošle svoj cvet mladosti.
Činilo se da to nikome ne smeta.
U duhu dobrog prijateljstva, Deklan gurnu po-slednji dolar u izlizanu podvezicu na mlitavom belom bedru, a
onda podiže na noge Remija staklastog po­gleda.
„Hajdemo, prijatelju moj." „Uh? Šta? Jutro je?" „Samo što nije."
Dok su se teturali napolje, ruku pod ruku, koliko zbog potrebe toliko i zbog prijateljstva, Remi se osvrnu oko
sebe. Glava mu se klatila kao kod marionete na trzaj kanapa. „Gde su ostali?"
„Onesvešćeni, u zatvoru, mrtvi u nekoj uličici."
„O. Šonje." Remi se nasmeši svojim gumenim osmehom. „Ti i ja, Dek, mi se još uvek držimo."
„Počinjem ujutru kuru antibiotika da se povra­tim." Spotakao se i morao da se obema rukama pridrži za
Remija da ne padne licem na zemlju. „Previše zemljine teže. Ovde definitivno ima previše zemljine teže."
„Hajde da nađemo još neku golu ženu."
„Mislim da smo ih već sve našli. Vreme je da ide­mo kući, stari druže, stari pobratime."
„Ženim se kroz tri dana." Remi podiže četiri prsta da pokaže. „Nema više lumpovanja za Remija." Pogleda
oko sebe. Ulice su bile gotovo puste i klizave od lagane kiše. „Moramo li da platimo kauciju za nekoga?"
„Nek se nose."
„U pravu si. Gde je moja devojčica? Efi!" Kad je Remi viknuo njeno ime, i ono se odjeknuvši vratilo na­zad,
Deklan pijano frknu.
„Stela!" Smejući se sopstvenoj duhovitosti, sede uz tresak u baricu. „Pusti to, Remi. Hajde da spavamo
ovde."
„Moram da nađem moju devojku, da vodim slat­ku, slatku ljubav s mojom Efi."
„Ne bi sad mogao da ga digneš ni pomoću hidra­ulične pumpe."
„Da se kladimo?" Remi poče da petlja sa svojim šlicem, i Deklanu je ostalo taman toliko moždanih ćelija da
se teturajući uspravi i zaustavi ga.
„Skloni tu stvar pre nego što se povrediš. Uhapsiće nas zbog nepristojnog izlaganja."
„Ne brini. Mi smo advokati."
„Govori u svoje ime. Nađi taksi. Moramo da nađe­mo neki taksi."
„Taksi do Efi. Gde je moja rumena nevesta?"
„Kod kuće, u krevetu, gde su i sve druge dobre že­ne u..." Deklan podiže Remijevu ruku i pokuša da se
usredsredi na sat. „Ma koje doba ujutru. Lina, ona je u krevetu. Ona misli da sam ja žena."
„Onda mora da to ne radiš kako treba."
„Ne, magarče. I podseti me kasnije da te zveknem zbog toga. Ona misli da sam ja Ebigejl."
„Nisi probao preko gaćica ili nešto tako čudno, je li, sinko?"
„Najviše volim male crne čipkane gaćice sa ruža­ma. Pristaju mojim kukovima."
„Naravno da se šališ. Čekaj." Stao je, nagnuo se preko ivice trotoara, držeći ruke na kolenima. A onda se
lagano uspravio. „Lažna uzbuna. Neću da povraćam."
„Evo jedna dobra vest. Taksi!" Deklan je očajnički mahao kad je video jedna kola. „Hvalim te, bože. Ti pr­vi",
reče i ugura Remija unutra.
„Gde ja živim?", upita Remi. „Nekad sam to znao, ali sam zaboravio. Mogu li da pozovem Efi i da je pi­tam?"
Na sreću, Deklan se sećao, i dok je Remi dremao na njegovom ramenu, trudio se da ostane pri svesti dok ne
ispuni poslednju od svojih dužnosti i dovede svog prijatelja kući živog i zdravog.
Kad su stali pored ivice trotoara, laktom je gurnuo Remija i uspravio ga kao strelu. „Sta? Gde? Do đavola,
kod kuće sam. Sta kažeš na to?"
„Možeš li odavde sam?", upita ga Deklan.
„Dobro podnosim alkohol. Svih dvadeset litara." Remi se pomerio, rukom obuhvatio Deklanovo lice i
po­ljubio ga sočno u usta. „Volim te, cher. Ali, da si Ebigejl, dao bih ti malo svog jezika."
„Uh", bilo je najbolje što je Deklan mogao da izusti dok je Remi izlazio iz kola.
„Ti si prokleto najbolji prijatelj koga sam ikada imao, i to je bilo prokleto najbolje momačko veče u istoriji
momačkih večeri. Popeću se gore, povraćati, i od­mah umreti."
„Uradi to. Čekaj dok ne uđe unutra", reče Deklan vozaču. Posmatrao je kako se Remi klati, dva Remija.
Obojica su se uteturala u zgradu.
„U redu, ostalo je njegova stvar. Znaš li gde je sta­ra vila Maneovih?"
Vozač ga pogleda u retrovizoru. „Valjda."
„Ja živim tamo. Odvedi me kući, OK?"
„To je daleko." Vozač se pomeri, okrenu, i odmeri Deklana od glave do pete. „Imaš li dovoljno novca?"
„Imam novac. Imam dosta novca." Deklan pretra­ži džepove, izvadi novčanice i razbaca ih po taksiju. „Pun
sam ko brod."
„Pričaj mi o tome." Odmahnuvši glavom, vozač se odmače od trotoara. „Mora da ste se dobro zabavljali,
draškane."
„Pričaj mi o tome", promumla Deklan, a onda se stropošta na zadnje sedište, licem nadole.
Sledeće čega se jasno sećao bila je muzika diksilenda koja je bubnjala u njegovoj glavi. Još uvek je ležao
licem nadole, ali je plaža Vaikikija ulazila u njegova usta i na njegovom jeziku izraslo fino krzno.
Neki sadista ga je udarao čekićem po ramenu.
„Presveta Marijo, majko Božija, moli se za nas gresne.
„Nema svrhe da se na to sada vadiš. Samo se okreni lepo i polako, cher. Nemoj još da otvaraš oči."
„Umirem. Zovi sveštenika."
„Evo, evo, Lina je tu." Nežno i zabavljajući se, okrenula ga je i poduprla mu glavu. „Samo progutaj ovo."
Progutao je, počeo da se guši, osetio nešto gadno preko krzna, kroz pesak i niz grlo. U odbrani je pokušao da
skloni čašu sa svojih usana, i otvorio oči.
Radije bi umro nego što bi priznao da je zvuk koji je izašao iz njegovih usta na bilo koji način ličio na
devojački vrisak.
Lina coknu jezikom. „Rekla sam ti da ne otvaraš oči." „Kakve oči? Kakve oči? One su spaljene." „Popij
ostatak."
„Idi, idi veoma veoma daleko, i nosi taj otrov sa sobom."
„Tako se ne razgovara s nekim ko je došao da te neguje na samrtnoj postelji."
Ponovo je legao, navukavši jastuk preko lica. „Ka­ko si znala da umirem?" „Efi je nazvala." „Kada je Remijev
pogreb?"
„Na sreću, Remi se ženi ženom koja je veoma tole­rantna, puna razumevanja, i ima zavidan smisao za ša­lu.
U koliko ste striptizbarova bili sinoć?"
,,U svim. U svim striptizbarovima na kopnu."
„Pretpostavljam da zato imaš tu masku za brada-vice na obrazu."
„Nemam." Ali kad se izvukao ispod jastuka, ose­tio je kićanku na obrazu. „O, bože. Smiluj se i ubij me."
„Pa, dobro, dušo." Pritisla je jastuk taman toliko da počne da se batrga rukama i uspravlja.
Lice mu je bilo crveno, zakrvavljene oči pomalo di­vlje. „To nije smešno."
„Trebalo bi da gledaš na to s moje tačke gledišta." Nasmejala se. Još uvek je bio u sinoćnoj odeći,
izgužva­noj, alkoholom umrljanoj košulji, napola izvučenoj iz farmerki. Još jedna maska virila je iz džepa na
košulji. Ova je bila ružičasta i srebrna. Oči mu se bolno suziše.
„Ubrzo će ti biti bolje ne sasvim, ali bolje. Istuširaj se i jedi, i posle tog napitka koji sam sipala u tebe,
osetićeš da ti se život vraća u udove za dva, možda tri sata."
Neko mu je obrijao krzno sa jezika, zaključio je. Nije bio siguran da je to znak poboljšanja. „Sta je u tom
napitku koji si mi dala?"
„Ne želiš da znaš, ali sam ga promešala sa četiri aspirina, pa neko vreme nemoj da ih uzimaš. Napravi ću ti
jedan fini lagani omlet i tost."
„Zašto?"
„Zato što izgledaš tako jadno." Krenula je da ga po­ljubi, ali se onda trže i stavi ruku između njih. „Isuse
Hriste, učini nešto s dahom, cher, pre nego što nekoga ubiješ."
„Jesam li tražio da me poljubiš?"
,,I neka tuširanje bude dugo. Smrdiš kao barski pod." Ustala je. „Kako to da ovde nema nikoga danas?"
„U očekivanju mamurluka, dao sam na znanje da će svako ko se pojavi blizu ove kuće pre tri posle podne,
biti pogubljen bez suđenja."
Pogledala je na sat. „Izgleda da ti je preostalo još samo nekoliko sati."
„Ako budem morao da izađem iz ovog kreveta, uzeću pušku. Neće mi biti drago da te ubijem, ali ću to
uraditi."
„Biću u kuhinji." Podigla je obrvu. „Donesi svoju pušku, cher, i videćemo da li sećaš kako se ona koristi."
„Da li je to eufemizam?", viknuo je za njom, a on­da odmah zažalio što je podigao ton. Uhvatio se rukama za
glavu, i jedva ustao iz kreveta.
Kikotala se dok je silazila. Smeh joj je postao još jači kad je čula lupanje vratima. Mora da mu je žao što je to
ura-dio, a onda je stala, osvrnula se kad je čula još dva treska.
O, pa dobro... pretpostavljala je da nije mogao da duhovima preti puškom.
„Lupaj koliko hoćeš", reče idući ka kuhinji. „To me uopšte ne zabrinjava."
Vrata biblioteke su se zatresla dok je prolazila po-red njih. Ignorisala ih je. Ako je zlovoljni, smrdljivi čo­vek
nije oterao, onda neće ni zlovoljni duh.
Izgledao je tako lepo, pomislila je dok je tražila ka­fu. Tako bled i muževan i mrzovoljan. Sa tom luckastom
maskom zalepljenom na obrazu.
Muškarci jednostavno prepolove svoj IQ kada po­gledaju nagu ženu. Sastavi nekoliko njih sa ženama
volj-nim da se skidaju uz muziku, i eto zdravog razuma ko-liko u glavici brokolija.
Samlela je kafu, stavila da se kuva. Mutila je jaja u či­niji kad joj je palo na pamet da po prvi put u životu
pravi doručak muškarcu s kojim nije spavala prethodne noći.
Zar to nije čudno?
Još čudnije je bilo što je pevušila u kuhinji jednog mrzovoljnog, smrdljivog, mamurnog muškarca koji se
breca na nju. To ne liči na tebe, Lina. Sta se to dešava?
Zaintrigiralo ju je što se Efi zabavljala zbog Remijevog stanja. I evo, i ona oseća to isto zbog Deklana.
Provirila je kroz prozor u vrt koji je pre nekoliko meseci bio zarastao i zapušten. Sada je bio sav u cvatu,
predivan, s novim izdancima, svežim zelenilom koje se pomaljalo.
Konačno je to uradila. Dopustila mu da se ušunja u nju, da prođe kroz sve katance i okove.
Bila je zaljubljena u njega. A nije želela da bude ni zbog njega ni zbog sebe.
Oduvao je prašinu s onih mladalačkih snova koje je tako odlučno sklonila u stranu. Onih koji su obojeni
ljuba-vlju i nadom i poverenjem. Onih koji su sada tako sijali da su je gledali pravo u lice. Toliko sijali da su je
zaslepeli.
I uplašili.
Brak. Ovaj čovek je želeo brak, a ona nije verovala u obećanja dok se ne prospe krv radi njihovog ispunjenja.
Hoće li? Može li?
„Mislim da želim", reče tiho. „Mislim da želim, zbog njega."
Dok je govorila, vrata na kuhinjskom ormariću se otvoriše. Velika plava šolja iskoči i pade joj na nogu.
Odskočila je unazad i osetila kako joj je srce zalu­palo dok su parčići padali preko njenih članaka. Turob­no je
zurila u krv koja je izlazila iz sićušnih posekotina.
„Čini se da već jesam. Ti to ne želiš, zar ne?" Još uvek držeći činiju u ruci, okrenula se ukrug. „Ti želiš sve
samo ne da budemo zajedno. Videćemo ko će pobediti na kraju, zar ne? Videćemo."
Namemo se sagla da uzme jedan komadić, a onda prešla njime preko palca. Kad je krv pojurila, podigla je
ru­ku, i gledala kako krv kaplje. „Ja nisam slaba kao on. Ako prihvatim ljubav, obećam ljubav, ja ću to
obećanje ispuniti."
Ukočila se kad je čula zvuk zvona na vratima. Bila je to Deklanova melodija. Njeni prvi tonovi. Strah i čudo su
joj zastali u grlu, a činija se zatresla u njenima rukama.
„Prokletstvo, otvori vrata, hoćeš li?" Glas mu je od­zvanjao niz stepenice, prepun gorke razdražljivosti. ,,A
onda ubij onoga ko je pozvonio na to idiotsko zvono."
Zvono. Provukla je rukom kroz kosu. Instalirao je zvono s melodijom 'Posle bala'. Zar to ne liči na njega?
„Nastavi da vičeš na mene", viknula je marširaju­ći niz hodnik, „i moraćeš da se boriš s nečim mnogo go­rim
od mamurluka."
„Kad bi otišla i pustila me da umrem na miru, ne bih morao da vičem."
„Za jedno dve sekunde popeću se gore i zavrnuti ti vrat. A kad ti zavmem šiju, šutnuću te u dupe."
Otvorila je vrata nakon što je izgovorila poslednju pretnju, i uhvatila sebe kako zuri u veoma lep par. U
tre­nu se sabrala i ugledala Deklanove oči kako je radozna­lo gledaju sa lica žene.
„Ja sam Kolin Ficdžerald." Uredna žena, plave ko­se i lepa, pružila joj je elegantnu ruku. „ A ko ste vi? Ako to
dupe koje nameravate da šutnete pripada mom sinu, volela bih da znam vaše ime."
„Mama?" Još mokar od tuša, samo u pocepanoj trenerci, Deklan se sjurio niz stepenice. „Hej! Mama, tata."
Uprkos prohodima od mamurluka, bacio se dole i čvrsto ih zagrlio obema rukama. „Mislio sam da dolazite
sutra."
„Promena plana. Ti tek sada ustaješ?" upita Kolin. „Sada je jedan sat posle podne."
„Sinoć smo imali momačko veče. Žestoka pića, la­ke žene."
„Zaista?", reče Kolin i pogleda Linu.
„O, ne ona. Ona je došla da glumi Florens Najtingejl. Kolin i Patrik Ficdžerald. Anđelina Simone."
„Drago mi je." Patrik, visok, krakat, tamne kose šarmantno posrebrene na slepoočnicama, uputi Lini ši­rok
osmeh. Njegove plave oči bile su svetle i smele kad joj je pružio ruku.
A onda su se zabrinuto stisnule kad je ugledao njen palac. „Povredili ste se."
„Nije to ništa."
„Šta si to uradila? Krvariš. Isuse, Lina." U panici, Deklan je zgrabi za ruku, skoro je podigavši sa zemlje, i
odjuri s njom prema kuhinji.
„To je samo ogrebotina. Prestani, Deklane. Tvoji roditelji. Neugodno mi je", prošištala je.
„Ućuti. Da vidim koliko je duboko."
Još uvek na vratima, Patrik se okrenu svojoj ženi. „Ona je ta?"
„On sigurno misli tako." Kolin napući usne i uđe u kuću. „Da vidimo sve ovo."
„Đavolski dobro izgleda."
„Ja imam oči, Patrik." I pođe za Deklanom. Bilo je bolje, mnogo bolje nego što je očekivala. Ne radi se o
tome da je sumnjala u ukus svoga sina. Ali su rekli da je kuća u veoma lošem, možda nepopravljivom stanju.
A sada vidi te lepe sobe, šarmantne detalje, bleštavo staklo i drvo.
A u kuhinji vidi svog sina, kako lebdi oko ruke ve­oma nervozne, veoma lepe žene koja izgleda savršeno
sposobna da ispuni svoju raniju pretnju.
„Izvinite." Lina laktom gurnu Deklana u stranu i hladno se nasmeši njegovim roditeljima. „Ispustila sam solju,
to je sve. I drago mi je da sam vas oboje upoznala."
Deklan se okrenu da potraži nešto u ormarićima. „Treba ti neki antiseptik i zavoj."
„Ma prestani da preuveličavaš stvari. Čovek bi po­mislio da sam odsekla sebi ruku. I, ukoliko ne budeš
pa­zio, nagazićeš na te parčiće i biće ti gore nego meni. Žao mi je što sam poremetila vaš dolazak", reče
njegovim ro­diteljima. „Samo ću srediti ovaj haos, i onda otići."
„Kuda ćeš?", upita Deklan. „Obećala si mi hranu."
Pitala se da li čuje kako joj zubi škripe. „Sipaj ono iz činije u tiganj, uključi štednjak i eto ti hrane." Otvori­la je
ormarić u kome je stajala metla. „Zašto ne odneseš svojim roditeljima kafu ili neko hladno piće da se osveže
posle dugog puta? Vaspitali su te toliko da to znaš."
„Sigurno da jesmo", složi se Kolin.
„Izvinite. Kad sam ugledao ženu koju volim da kr­vari po ćelom podu, sav sam se zbunio."
„Deklane." Iako joj je glas bio tih, Linino upozore­nje bilo je glasno i jasno.
„Kafa zvuči odlično", reče Patrik veselo. „Došli smo ovde pravo s aerodroma. Želeli smo da vidimo ku­ću i
tebe, Deklane", dodade namignuvši.
„Gde vam je prtljag?"
„Poslali smo ga u hotel. Sine, ovo mesto je fanta­stično. Mnogo prostora za jednog čoveka."
„Lina i ja želimo četvoro dece."
Gurnula je polomljene parčiće u kantu za otpatke i okrenula mu se.
„Dobro, troje", ispravio se ne trepnuvši. „Ali, to je moja zadnja ponuda."
„Dosta mi je." Gurnula mu je metlu i đubrovnik u ruke. „Sam očisti svoj nered. Nadam se da ćete uživati u
svom boravku", reče Lina kruto Kolin i Patriku. „Ka­snim na posao."
Izašla je na zadnja vrata jer su bila bliža, i oduprla se nezadrživoj potrebi da tresne vratima tako da prozo­ri
popucaju.
„Zar nije divna?", reče Deklan, široko se osmehnuvši. „Zar nije savršena?"
„Nervirao si je i bilo joj je neprijatno", reče mu Kolin.
„Dobro. Nameravam još više da napredujem u tom smislu. Prvo ću doneti kafu, a onda vas provesti okolo."
Sat kasnije, Deklan je sedeo sa majkom na terasi iza ku­će dok je Patrik koji je izgubio u raspravi pravio
sen­dviče.
Najgori deo mamurluka je prošao. Deklan pomisli da za to treba da zahvali onom misterioznom Lininom
napitku i zadovoljstvu što ju je video u istoj sobi sa svojim roditeljima.
Gospode, nedostajali su mu, pomisli. Nije znao koliko su mu nedostajali dok ih nije video.
„Tako", reče na kraju. „Zar mi nećete reći šta mislite?"
„Hoćemo." Ali je nastavila da sedi i gleda preko vrtova. „Toplo je, zar ne? Rekla bih da je prerano da bu­de
ovako toplo."
,,U stvari, danas je malo svežije. Trebalo je da bude­te ovde pre par dana. Mogli ste da poširate jaja
napolju."
Osetila je kako je to rekao, s ponosom. „Ti nikad ni­si mnogo voleo hladnoću. I kada si išao na skijanje, više si
voleo da boraviš u kući nego da se spuštaš niz padine."
„Skijanje je nešto što su ljudi izmislili da bi mogli da se pretvaraju da je sneg zabavan."
„Videćemo da li ćemo te pozvati u Vermont ove zi­me." Ali je pružila ruku i dotakla njegovu. „Kuća je
pre­divna, Deklane. Čak i ono što još nisi završio lepo je na svoj način. Volela sam da mislim o tom tvom
petljanju s alatima i drvetom i ostalim stvarima kao o lepom ma­lom hobiju. To mi se više sviđalo. Sve dok si
bio advo­kat, bilo je verovatno da ćeš ostati u Bostonu. Bio bi bli­zu. Užasavalo me je da vidim kako odlaziš,
pa sam ti to i otežala. Nije mi žao. Ti si moje dete", reče i dimu ga u najdublji deo srca.
„Ne moram da budem u Bostonu da bih bio blizu."
Odmahnula je glavom. „Nećeš nenajavljeno ulazi­ti u kuću. Nećemo te sretati u restoranima ili na
prosla­vama ili u pozorištu. To mi teško pada, i razumećeš tek kad budeš imao to troje ili četvoro dece."
„Ne želim da budeš tužna."
„Pa, naravno da sam tužna. Nemoj da budeš glup. Ja te volim, zar ne?"
„Stalno to govoriš", reče on šaljivo.
Pogledala ga je, sive oči u sive oči. „Srećom po oboje, dovoljno te volim da znam kad treba da te pu­stim. Ti
si ovde pronašao svoje mesto. Neću poricati da sam se nadala da nećeš, ali pošto jesi, radujem se zbog tebe.
Prokletstvo."
„Hvala", nagnuo se i poljubio je.
„Sad, što se tiče ove žene..."
„Lina."
„Znam njeno ime, Deklane", reče Kolin suvo. „Kao potencijalna svekrva, imam pravo da govorim o njoj kao o
'ovoj ženi' dok je malo bolje ne upoznam. Sto se tiče ove žene, ona nimalo ne liči na ženu koju sam že­lela
pored tebe. Ne, dok sam zamišljala kako napreduješ u advokatskoj kancelariji, kako kupuješ kuću nadomak
kluba. Džesika bi kao snaha sasvim dobro odgovarala mojim zahtevima u tom scenariju. Dobra teniska
partnerka koja pristojno igra bridž i sposobna je da predsedava komitetima za razna prava."
„Možda bi trebalo da usvojiš Džesiku."
„Tišina, Deklane." Kolinin glas je bio blag i čeličan. Lina bi to odmah osetila. „Nisam završila. Džesika, ma
koliko odgovarala meni, očigledno nije i tebi. Nisi bio srećan, i počela sam to da uviđam, i da brinem zbog
toga i pre nego što si raskinuo s njom. Pokušala sam da ubedim sebe da je to samo nervoza pred venčanje,
ali sam u duši znala da nije."
„Ne bi bolelo da si mi to nagovestila na vreme."
„Možda ne bi, ali sam bila besna na tebe."
„Pričaj mi o tome."
„Ne budi grub, mladiću, posebno sad kad name­ravam da budem sentimentalna. Uvek si bio srećno de­te.
Pametan, inteligentan, kulturan, i ja sam to poštova­la. Imao si, rekla bih, neki polet u srcu. I izgubio ga. I
da­nas sam videla da se taj polet ponovo vratio. Videla sam ga u tvojim očima dok si gledao Linu."
Uzeo je Kolin za ruku, pogladio njome svoj obraz. „Nazvala si je Lina."
„Privremeno. Još se nisam odlučila oko nje. I veruj mi, mladiću, ni ona se još nije odlučila oko tvog oca i
mene. Tako da ti savetujem da se držiš podalje i da nas pustiš da sami izađemo na kraj s tim."
Ispružila je noge. „Patrik? Da li si morao da poju­riš neko prase za te sendviče s šunkom?"
Deklan se nasmešio, i zvučno poljubio ruku koju je držao. „Momci, ja vas volim."
,,I mi tebe volimo." Stisnula mu je prste, čvrsto, a onda ih pustila. „Bog zna zašto."
Sanjao je o olujama i bolu. O strahu i radosti.
Kiša i vetar su tukli o prozore, a bol koji ga je pro­žimao kulminirao je jecajućim krikom.
Znoj i suze klizili su niz njegovo lice njeno lice. Njeno lice, njeno telo. Njegov bol.
Sobu je obasjavala zlatna svetlost gasne svetiljke i svetlucanje vatre u kaminu. I dok je oluja besnela
napo-lju, druga oluja vitlala je u njoj. U njemu.
Agonija je uklještila njenu utrobu sa sledećom kon­trakcijom. Skoro je oslepela od bola. Njen krik bio je
pri­mahu, i goreo je u njegovom grlu sa svom svojom strašću.
Guraj, Ebi! Moraš da guraš! Još samo malo.
Umorna, bila je tako umorna, tako slaba. Kako je mogla da preživi takav bol? Ali je stisnula zube. Gotovo
luđački. Sve što je bila, sve što je imala, bilo je usmereno na ovaj jedini zadatak, na ovo čudo.
Njeno dete. Njeno dete, Lusijanovo dete se borilo da dođe na svet. Porađala se svom snagom koja joj je
preostala. Život je zavisio od toga.
Evo glavice! Evo! Kakva kosa, Ebi. Još jednom, cher.
Sada se smejala. Bolje nego da vrišti, čak i kad je smeh imao prizvuk histerije. Naslonila se na laktove,
zaba-cila glavu unazad dok se nov, neizreciv bol valjao kroz nju.
Ovaj trenutak, ovaj čin je najveći dar koji žena mo­že da pokloni. Ovaj dar, ovo dete, biće bezbedno, biće
negovano. Biće voljeno čitavog života.
I uz bol, sevanje munja, tutnjanje gromova, ona je gurala, gurala, gurala život u svet.
Devojčica! Imaš prelepu devojčicu!
Bol je bio zaboravljen. Sati znoja i krvi i agonije bi­li su sada ništa spram neverovatne radosti. Plačući od
sreće, ispružila je ruke prema toj maloj bebi koja se mi­goljila i trijumfalno plakala.
Moja ruža. Moja lepa Mari Rouz. Kaži Lusijanu. O, molim te, dovedi Lusijana da vidi našu kćer.
Najpre su oprale i majku i bebu, smešeći se majči­noj nestrpljivosti i bebinom nervoznom plaču.
Lusijanu su oči bile pune suza kad je ušao u sobu. Kad ju je uzeo za mku, prsti su mu drhtali. Kad je
po-gledao u dete koje su stvorili, lice mu se ispunilo di-vljenjem.
Rekla mu je šta se zavetovala onog trenutka kad su stavili Mari Rouz u njeno naručje.
Biće bezbedna, Lusijane. Bez obzira na sve, biće bezbed­na i srećna. Ona je naša. Obećaj mi da ćeš je voleti i
paziti, zauvek.
Naravno. Tako je lepa, Ebi. Moje lepe devojke. Volim vas.
Kaži. Potrebno mi je da čujem te reči.
Još uvek držeći Ebigejlinu ruku, Lusijan nežno pr­stom dotaknu kćerkin obraz. Voleću je i paziću je, zauvek.
Kunem se.
Patrik Ficdžerald je držao suprugu podruku dok su še­tali Kvartom. Znao je da je njihov cilj bar Trojka, a
njihov zadatak još jedan pogled na Anđelinu Simone.
„Znaš, Kolin, ovo je veoma blizu mešanja u tuđe stvari, i špijuniranja."
„Hteo si nešto da kažeš?"
Morao je da se nasmeje. Posle gotovo četrdeset go­dina braka, ta žena je uvek mogla da ga nasmeje.
Sma­trao je to, iznad svega, znakom uspešnog partnerstva.
„Ti shvataš da ona ne mora biti tamo. Posedovati bar ne znači biti u njemu po ceo dan, svakog dana."
„Prema tome, samo ćemo pogledati njeno poslov­no mesto, i popiti piće. To je savršeno otvoreno i vredno
poštovanja."
„Da, draga."
Koristio je tu frazu, taj ton, samo kada je hteo da se našali s njom. Kolin se dvoumila da li da ga mune
lak-tom u rebra ili da se nasmeje. A onda je uradila oboje.
Gužva, buka, vrelina i pomalo kitnjasta i dekadent­na elegancija grada nisu stvari koje su je privlačile osim za
kratku poseru. Više je volela šarm Starog sveta i, da, dostojanstvo Bostona.
Naravno da i Boston ima svoje ružne strane, ali ih nije tako otvoreno, neskriveno proslavljao. Seks treba da
bude zabavan i interesantan ona nije nikakva puritan­ka, zaboga. Ali takođe treba da bude i intimna stvar.
Pa ipak, tužno zavijanje tenorsaksofona koje je klizilo kroz vazduh dodimulo je neku strunu u njoj.
Ukoliko je njen sin odlučio da ovde osnuje svoj dom, ona će to prihvatiti. Možda će, uz još malo gleda­nja i
razmišljanja, prihvatiti i tu ženu.
„Imaćeš vremena i prilike da je osmotriš i ispitaš sutra na venčanju", naglasi Patrik.
Kolin samo uzdahnu zbog načina na koji muškar­ci razmišljaju. Bog ih blagoslovio, oni su jednostavna
stvorenja. Lakoverna, odista. Prvi korak je, očigledno, bio posmatranje devojke u njenom sopstvenom
miljeu.
Razgledala je okruženje, položaj bara, nivo saobra­ćaja. Zaključila je da je Lina mudro odabrala, i da je ima­la
dovoljno ukusa i osećaja da ostavi eksterijer bara da se glatko stopi s okolinom.
Svidela joj se terasa iznad bara, saksije sa cvećem jarke boje u kontrastu sa svetložućkastom nijansom.
Odavala je ukus i stil, uvažavanje atmosfere.
Izvukla je iz Deklana informaciju da Lina živi iz­nad bara, i sada se pitala da li može nekako da ode na gornji
sprat i proveri u kakvim prostorijama živi.
Ušla je u Trojku, spremna za detaljno, objektivno proučavanje.
Mesto je bilo čisto, što je naišlo na njeno odobrava­nje. Bilo je puno, ali ne i prenatrpano, što se poklopilo sa
njenim osećajem za poslovnost. Suviše je rano za bučnu noćnu gomilu, procenila je Kolin, a suviše kasno za
pa­uzu za ručak.
Pretpostavljala je da se iz zvučnika čuje kadžunska muzika, i to joj se takođe sviđalo. Bila je živa, ali ne tako
glasna da bi ometala razgovor.
Crnac u svetlocrvenoj košulji radio je iza šanka. Prijatno lice, zaključila je, s glatkim rukama. Mlada
ko­nobarica plavuša, vesela, u farmerkama koje su možda malčice previše tesne posluživala je za jednim
stolom.
Kolin je primetila nekoliko ljudi za koje je zaključi­la da su turisti zbog njihovih fotoaparata i torbi. Ostali su,
verovala je, bili domaći.
Hrana koja se služila ili se služi ostavljala je ljut za­činjen miris u vazduhu.
Lina je izašla iz kuhinje. Oči su im se odmah srele i prepoznale. Kolin dopusti da joj se usne izviju u mali,
ljubazan osmeh i priđe šanku dok je Patrik išao iza nje.
„Dobar dan, gospođo Ficdžerald, gospodine Fic­džerald." Jednako mali, jednako ljubazan osmeh iskri­vio je
Linine usne. „Razgledali ste Kvart?", upita pogle­davši torbe koje je Patrik nosio.
„Kolin retko prođe pored neke prodavnice a da ne vidi nešto što treba kupiti."
„Znači, Deklan je to od nje nasledio. Mogu li da vam pokažem jelovnik?"
„Već smo ručali, hvala." Kolin sede na barsku sto­licu. „Volela bih jedan martini, 'stoli', veoma hladan,
ve­oma suv, čist, i promešan. I tri masline."
,,A za vas, gospodine Ficdžerald?"
„Neka bude isto, i zovi me Patrik." Seo je na stoli­cu pored svoje žene. „Lepo je ovde. Muzika ide uživo?",
upita, klimnuvši glavom prema sceni.
„Svake večeri, u devet sati." Kad je počela da meša martinije, uputila mu je iskren osmeh. „Ukoliko volite da
igrate, dođite u to vreme. Nateraćemo vas da pomerite stopala. Da li uživate u poseti?"
„Radujemo se venčanju", reče Kolin. „Remi je kao član porodice. I drago nam je što vidimo da Deklan tako
lepo napreduje s radovima u kući."
„On je ovde srećan."
„Da."
Lina uze dve čaše za martini koje je rashladila dok je pripremala piće. „Bilo bi lepše za vas da je srećan u
Bostonu s devojkom kojom zamalo da se oženi."
„Da, bilo bi, zar ne? Ali, ne možemo da odlučuje­mo o životu drugih ljudi. Čak i ako su posredi naša deca. A
sigurno ne možemo da biramo koga će zavoleti. Da li volite moga sina, Lina?"
Lina je smireno sipala martini u hladne čaše. „O tome ću razgovarati sa njim, kad budem spremna. Piće je na
račun kuće", dodala je, stavivši masline unutra. „Nadam se da odgovaraju vašem ukusu."
„Hvala." Kolin uze čašu, i popi gutljaj. Podiže obr­vu. „Odlično je. Uvek sam smatrala da je pravljenje
sa­vršenog martinija neka vrsta umetnosti, i čudilo me je i razočaravalo što oni koji poseduju bar ili klub ili
resto­ran često prave ili služe nesavršen martini."
„Zašto biste nešto radili ako ga ne uradite dobro?"
„Upravo tako. To je stvar ponosa, zar ne? Na sa­mog sebe, na svoj rad, svoj život. Greške su prihvatljive, čak i
neophodne da bismo bili ljudi i skromni. Ali, po­služiti gosta ili mušteriju nečim što je lošije od onoga za šta
smo sposobni, čini mi se arogantnim ili slabim. Često oboje."
„Ne vidim svrhu da se nešto polovično radi", reče Lina, i napuni činiju svežim grickalicama. „Ukoliko ne
umem da napravim martini, dobro, onda ću se povući dok ne naučim kako se to radi. U suprotnom ću
razoča­rati i sebe i osobu koja računa na mene."
„Dobra politika", Kolin uze jednu maslinu. „Bez visokih standarda, skloni smo da se zadovoljimo ma­njim od
onoga što nas čini srećnim i produktivnim i ta­ko prevarimo ljude koji su nam važni."
„Kada mi je neko važan a pažljivo biram ko će to biti ja želim najbolje za njega. Možda bi on i hteo ma­nje.
Ali, ja ne."
Kada se Patrik nagnuo preko, izbliza zagledao u Kolinin martini, ona se namrštila. „Sta to radiš?"
„Pokušavam da vidim šta to ima u tvom martiniju, a nema u mome."
Lina se na to nasmeja i opusti ramena. „On strašno liči na vas, zar ne? Iako ima mamine oči. Gleda pravo
kroz vas. Čak i kada to ne želite. On vas oboje veoma vo­li i to mi nešto govori. Tako da ću vam nešto reći."
Nagnula se malo bliže. „Ja potičem od običnih lju­di. Jakih, ali običnih. Moja majka je izgubljen slučaj i jed­no
poniženje za mene o kome ne želim da pričam. Ali moj deda je bio fin i pošten čovek. Moja baka je dobra
kao ma ko drugi, i bolja od mnogih. Vodim ovaj bar za­to što mi to dobro ide a i sviđa mi se i ne trošim
vre-me na stvari koje ne volim."
Stavila je kosu iza jednog uveta, sve vreme gleda­jući Kolin pravo u oči. „Ja sam sebična i tvrdoglava, i ne
vidim ništa prokleto loše u tome. Nije mi stalo do njego­vog novca, ili vašeg, tako da to ostavimo po strani.
On je najbolji čovek koga sam srela u životu, i ja nisam dovolj­no dobra za njega. Kažem to znajući da sam
dovoljno dobra za svakoga, ali je on drugačiji. Izgleda da se ispod te prijatne spoljašnjosti krije čovek koji je
tvrdoglaviji čak i od mene, i još ne znam šta ću s tim da uradim. Kad budem znala, on će biti prvi kome ću to
reći. Očekujem da će vas on obavestiti o tome kad dođe vreme.
„Eto." Nesvesno se igrala ključem koji je nosila oko vrata. „Želite li još jedno piće?"
„Ovo će nam biti dosta još neko vreme", reče joj Kolin.
„Izvinite za trenutak. Imam jednu porudžbinu." Krenula je niz šank do konobarice koja je čekala s pra­znim
poslužavnikom.
„Pa?" upita Patrik. „Verujem da te je lepo smestila na tvoje mesto."
„Biće dobra." Veoma zadovoljna, Kolin otpi još malo svog martinija. „Biće dobra."
.Nisam nervozan." Bled, nervozan, Remi je stajao u bi­blioteci dok mu je Deklan pričvršćivao ljiljane iz doline
u rupicu na reveru.
„Možda ćeš, ako to izgovoriš još desetak puta, poverovati u to. Budi miran, do đavola, Remi."
„Miran sam."
„Naravno, osim što izgledaš kao da imaš lakši na­pad, miran si kao stena."
„Želim da se oženim Efi. Želim da provedem život s njom. Ovo je dan koji smo oboje mesecima čekali."
„Tako je. Danas je", reče Deklan svečano, „prvi dan ostatka tvog života."
„Malo mi je muka."
„Suviše je kasno za povraćanje", reče Deklan vese­lo. „Stigao si do kraja. Želiš li da pozovem tvog oca da
dođe?"
„Ne. Ne, on će imati pune ruke posla s mamom. Koliko si rekao da tamo ima ljudi?"
„Nekoliko stotina, kad sam poslednji put pogle­dao, i još pristižu."
„Isuse. Isuse. Zašto nismo pobegli? Kako to da se od muškarca očekuje da stoji ispred stotinu ljudi i zau­vek
promeni svoj život?"
„Mislim da je običaj nastao da mladoženja ne bi mogao da pobegne. Pojurili bi za njim kao rulja koja že­li da
linčuje."
„To je sigurno umirujuće, cher. Kako bi bilo da mi doneseš malo burbona?"
Deklan ode do ormarića i izvadi flašu. „Pretposta­vljam da ti treba malo da se razmrdaš". Takođe je izvu­kao
i pepermint. ,,I ovo. Ne želim da dahćeš viski u mla­du. Možda ona bude ta koja će pobeći."
Deklan je počeo da sipa piće, ali kad su se vrata otvorila odmah posle površnog kucanja i njegova majka
umarširala unutra, on brzo sakri flašu i čašu iza leđa.
„Izgledate veoma lepo! Deklane, nemoj mu dati više od jednog gutljaja tog viskija koji kriješ iza leđa, i neka
ispere usta."
„Imam pepermint."
„Odlično." Smešeći se, prišla je i namestila Remijevu kravatu. „Nervozan si jer je ovo najvažniji dan u tvom
životu. Bilo bi čudno da nisi nervozan. Videćeš, proći će onog trenutka kad vidiš Efi. Ona izgleda pre­divno."
Kolin je obuhvatila rukama Remijevo lice. „Veoma sam ponosna na tebe."
,,A na mene?", Deklan je negodovao. „Ja sam mi­slio na pepermint."
„Doći ću na tebe kasnije. Ti se ženiš devojkom ko­ju voliš", nastavi Kolin. „Okružen si prijateljima i
poro­dicom koji te vole. Dan je divan, i tvoj brat brat tvog sr­ca postarao se da okruženje bude lepo. Sada
popij taj viski, i duboko udahni. A onda nosi svoju stražnjicu ta­mo i venčaj se."
„Da, madam. Ja vas naprosto volim, gospođice Kolin."
„Znam. I ja volim tebe, ali nemam namera da te po­ljubim i razmažem svoj ruž. Samo jedno piće, Deklane.
Ako ovaj dečko izađe nacvrcan, ti ćeš biti odgovoran."
Kasnije, Deklan pomisli da je njegova majka bila u pra­vu, kao i obično. Dok je stajao pored Remija, i kada je
Efi, u beloj haljini kao od pene, izašla na terasu, Deklan oseti da je samokontrola izdala njegovog prijatelja
nje­govog brata. Video je širok, širok osmeh na Remijevom licu, i čuo njegov blag glas: „To je moja devojka."
Otkrio je da mu pogled luta kroz redove ljudi, i da traži Linin. A ti si moja, pomisli. Ovog puta ćemo uspeti.
Stajao je u prolećnom vrtu, sa starom belom ku­ćom iznad zelenog travnjaka, i posmatrao venčanje svo­jih
prijatelja.
Kad su se poljubili, i okrenuli se da ih proglase su­pružnicima, začuli su se poklici, koji su donosili mnogo više
opuštanja i slavljeničke atmosfere nego aplauzi na koje Deklan navikao.
Osetio je kako mu se usta razvlače u osmeh, širok skoro kao Remijev.
Muzika je odmah počela. Violine, udaraljke, har­monike. Kada je fotograf završio sa gostima i počeo da slika
samo mladu i mladoženju, Deklan se oslobodio i krenuo kroz more ljudi do Line.
Bila je u crvenom. U svetlocrvenoj haljini boje ma­ka, sa golim leđima koje je prekrivala zamršena mreža
uskih tračica. Iznad srca zakačila je broš sa zlatnim kri­lima i emajliranim satom koji je Lusijan nekada dao
Ebigejl.
„Pitao sam se da li ćeš ga ikad staviti."
„On je poseban", reče, „pa sam ga čuvala za po­sebne prilike, Deklane. Dobro si uradio što si pripremio kuću
za venčanje. Ti si dobar prijatelj."
„Imam dosta dobrih osobina, što tebe čini srećnom ženom. Nedostajala si mi poslednjih nekoliko dana."
„Oboje smo bili zauzeti."
„Ostani večeras." Uhvatio je za ruku, videvši od­bijanje i izgovore u njenim očima. „Anđelina, ostani
večeras."
„Možda. Imaš mnogo ljudi s kojima treba da raz­govaraš."
„Oni svi razgovaraju jedni s drugima. Gde je go­spođica Odeta?"
Lina se namršti. „Tvoja majka ju je negde od­vukla."
„Želiš li da ih pronađem, da oslobodim gospođicu Odetu?"
Kičma joj se ukočila od ponosa, kao i njen glas. „Moja baka može da izađe na kraj s tvojom majkom kad god
želi."
„O, tako?" Deklana je zabavljao njen odgovor i on izazovno suzi oči. „Ukoliko bi se fizički obračunale, kla­dio
bih se na Kolin. Ima nezgodnu levicu. Zašto ne bi­smo uzeli malo šampanjca i pošli da ih pronađemo? Da
vidimo u kakvom su stanju."
„Ukoliko ona povredi osećanja moje bake..."
„Ona to nikada ne bi uradila." Više mu nije bilo zabavno, i Deklan malo prodrma njena ramena. „Ka­kvom je
ti smatraš, Lina? Ukoliko je otišla s gospođicom Odetom, to je zato što želi da je bolje upozna."
„Pretpostavljam da je zato dovela tvog oca kod mene. Da bi mogla da me bolje upozna."
„Bili su kod tebe?"
,,U mom baru, da." Nervozna što je iznervirana, Lina pruži ruku da uzme čašu od konobara koji je prola­zio
sa šampanjcem. „Došla je da vidi kakav je bar, i us­put, kakva sam ja. I tako je dobila šta je htela, kao i
pro-kleto dobar martini. I stavila sam je na njeno mesto."
Osetio je nervoznu mušku paniku kad je pomislio da se dve najvažnije žene u njegovom životu svađaju. „Sta,
do đavola, želiš da kažeš?"
„Rekla sam šta sam morala da kažem, to je sve. Sad se sasvim lepo razumemo."
„Zašto mi ne objasniš tako da i ja mogu sasvim le­po da te razumem?"
„Ovo nije ni vreme ni mesto."
„Onda ćemo naći i vreme i mesto."
Pošto je osetila promenu u njegovom glasu, sleg­nula je ramenima. Onda se nasmešila i prstom mu
do­dirnula obraz. ,,E, sad. Nemoj da se uzrujavaš, cher. Ov­de je proslava. Ti i ja, mi možemo bilo kada da
se.posvađamo."
,,U redu, sredićemo to malo kasnije." Uhvatio ju je za bradu. „Ne znam koga potcenjuješ, Lina. Mene, mo­ju
porodicu ili samu sebe. Javi mi kad budeš znala odgo­vor."
Nagnuo se, i ovlaš je poljubio. „Vidimo se kasnije."
Iako se slavlje preselilo u balsku dvoranu, gosti su i da-lje izlazili na terasu, na travnjak. Po prvi put u toku
pro­teklih decenija kuća je bila ispunjena muzikom i smehom. Deca koja su se jurila, bebe koje su plakale,
parovi koji su flertovali i prijatelji koji su ogovarali jedni druge ispunili su veliku sobu ili opušteno sedeli u
senci velikih suncobrana za stolovima oko vrtova ili na terasi.
Deklan je zamišljao kako kuća upija svu tu pozitiv­nu energiju, čak i u tamnim uglovima zaključanih soba.
„Deklane." Efi položi ruku na njegovu. „Mogu li da te zamolim za ovaj ples?"
„Da nije neko ubio Remija?" Poveo ju je na podijum. „Verujem da je samo tako mogao da te pusti da se
imalo udaljiš od njega." Poljubio ju je u ruku pre nego što ju je uzeo u naručje. „Ne mogu da ga krivim. Kad
imaš najlepšu ženu u sobi, onda je ne puštaš nigde od sebe."
„O, Deklane." Prislonila je obraz uz njegov. „Da nisam ludo zaljubljena u svog muža, sigurno bih bila s
tobom."
„Kaži mi ako se ikad umoriš od njega."
„Želim da ti se zahvalim što si mi poklonio ovaj sa­vršen dan. Znam da si poslednjih nekoliko nedelja malo
poludeo od moje mame, moje sestre i mene..."
„Samo nekoliko nedelja?" Nasmejao se. „Vredelo je svakog sata koji sam proveo krijući se u ormanima da
me niko od vas ne vidi."
„Tako sam srećna. lako sam srećna, i volim te. Da­nas sve volim", rekla je smejući se. „Svakoga na svetu, ali
danas, osim Remija, tebe volim više od svih i želim da i ti budeš srećan."
„Ja jesam srećan."
„Ne dovoljno." Okrenula je usne k njegovom uvu. „Deklane, ima nešto u ovoj kući što još nije završeno.
Nisam verovala u te stvari, ali... Osećam to. Kad god sam ovde, osećam to. Osećam to čak i danas."
Mogao je da oseti kako je drhtavica prošla kroz nju, pa je protrljao njenu ruku da je ublaži. „Ne treba o tome
danas da misliš. Danas ne treba da brineš."
„Brinem za tebe. Nešto... nije završeno. Deo toga, nekako je deo toga moja krivica."
„Tvoja?" Malo se odmakao da joj vidi lice, a onda ju je povukao u jedan ugao. „Na šta misliš?"
„Volela bih da znam šta mislim. Samo znam šta osećam. Nešto što sam uradila, ili nisam uradila za tebe.
Nema mnogo smisla, ali je osećanje veoma snažno. Osećanje da nisam bila ovde kad sam ti najviše bila
potreb­na. Valjda se malo plašim da će se opet dogoditi nešto loše ako se ne uradi sve kako treba. Tako, pa,
koliko god glupavo da zvuči, želim da ti kažem da mi je žao, da mi je strašno žao što sam te izneverila na bilo
koji način."
,,U redu je." Dotakao joj je usnama čelo. „Nisi mo­gla da znaš. Ma šta to bilo, ukoliko je uopšte i bilo, nisi
mogla da znaš. I, dušo, ovo nije dan kad se treba osvrta­ti unazad. Današnji dan je posvećen onome što
dolazi sutra."
,,U pravu si. Samo... samo budi pažljiv", reče dok im je Remi prilazio i tobože udario Deklana.
„To je moja žena u tvom naručju, cher. Idi po svoju curu."
„Dobra ideja."
Tražio je Linu, i pronašao je u jednoj grupici ljudi. Njena crvena haljina ličila je na uzak jezičak plamena preko
njene tamne kože. Video je u mislima kako se nje­gova reakcija na to, na nju, dovoljno jasno prenosi kad je
ugledao onaj poznati i primalno ženski pogled u njenim očima kad joj se približio.
Okrenuo se i pružio ruku njenoj baki. „Gospođice Odeta, hoćete li da plešete sa mnom?"
„Još nije došao dan kada bih odbila da plešem sa zgodnim muškarcem."
„Izgledate predivno", reče joj kad su otišli na podijum.
„Venčanja čine da se osećam mladom. Imala sam lep razgovor s tvojom mamom." „Jeste li?"
„Još pitaš", reče kikoćući se. „Reći ću ti da smo se sasvim lepo slagale. I da je izgledala zadovoljna kad sam joj
rekla da sam odmah primetila kako si lepo vaspitan. Uzvratila mi je kompliment rekavši to isto za mo­ju Linu.
A onda smo ćaskale o stvarima o kojima žene često ćaskaju na venčanjima, koje bi ti verovatno bile
do­sadne osim što smo se složile da si veoma zgodan mla­dić. A zgodni mladići moraju da pronađu više
prilika da oblače odela."
„Mogao bih da postanem šef restorana. Ali oni dobijaju bolje napojnice kad imaju nadmen akcenat, a ja
ni­sam siguran da bih s tim mogao da izađem na kraj."
„Znači da ću morati da čekam tvoje venčanje da bih te ponovo videla tako doteranog."
„Da." Pogledao je preko njene glave, ali je Lina negde otišla. „Ovo venčanje je veoma lepo, kad smo već kod
toga. Bio sam malo u panici da će sinoćnja oluja sve upropastiti."
„Oluja? Cher, sinoć nije bilo nikakve oluje."
„Naravno da jeste. I to gadna. Nemojte mi reći da ste je prespavali."
„Bila sam budna do ponoći." Posmatrala ga je. „Završavala sam porub na ovoj haljini. A onda sam po­novo
ustala oko četiri kad je Rufus zaključio da treba da ide napolje. Tada sam videla svetla ovde. Pitala sam se šta
radiš u to doba. Noć je bila mirna, Deklane."
„Ja... Mora da sam sanjao oluju. Stres pred venča­nje." Ali on nije ustao u četiri. Nije uopšte ustajao, koli­ko
se sećao, posle ponoći kad je išao kroz kuću da po­gasi sva svetla pre odlaska na spavanje.
Snovi, pomisli. Vetar i kiša, munje. Žuti plameno­vi vatre u ognjištu. Bol, znoj, žeđ. Krv.
Ženske ruke, ženski glasovi Efini? koji su ga tešili, hrabrili.
Sada se setio, sasvim jasno, i ukočio se usred plesa. Rodio je dete. Doživeo je porođaj. Dobri bože.
„Cher? Deklane? Izađi napolje." Odeta ga nežno odvede s podijuma. „Treba ti malo vazduha."
„Da. Južnjačke dame su dobre kad je u pitanju pa­danje u nesvest, jesam li u pravu?"
„Ne razumem?"
„Nije važno." Bio je posramljen, prestravljen od onoga što mu se desilo u snu. Pretpostavljao je, u njego­vim
sopstvenim sećanjima.
„Vratite se unutra", reče joj. „Prošetaću malo, da razbistrim glavu."
„Čega si se setio?"
„Jednog čuda", promrmljao je. „Podsetite me da kupim mojoj majci jedan stvarno veliki poklon. Ne znam
kako vi žene, do đavola, možete to i jednom da proživite. Ona je to uradila četiri puta. Neverovatno",
mumlao je, i krenuo ka stepenicama. „Neverovatno."
Hodao je oko kuće, a onda ušao po veliku čašu le­dene vode. Popio je tri najjače doze aspirina u nadi da će
preseći tešku glavobolju koju je osetio istog trenutka kad se setio sna.
Na stepenicama je čuo muziku koja je dopirala iz balske dvorane. Mogao je da oseti na tavanici vibracije
desetina nogu koje su igrale.
Morao je da se sabere, da izvršava svoje dužnosti kao kum i domaćin. A želeo je samo da padne na krevet
licem nadole, da zatvori oči i utone u zaborav.
„Deklane", Lina je ušla kroz vrata na terasi, i za­tvorila ih za sobom. „Sta ti je?"
„Ništa. Samo glavobolja."
„Otišao si pre skoro jedan sat. Ljudi pitaju za tebe."
„Dolazim." Ali je i dalje sedeo na ivici kreveta. „Za minut."
Prišla mu je. „Boli te jako?" „Bilo je i gore."
„Zašto ne legneš nekoliko minuta?"
„Neću se uvlačiti u krevet na dan venčanja mog najboljeg prijatelja osim ako ne želiš da mi praviš dru­štvo."
„Privlačna ideja. Kad vidim muškarca u odelu uvek poželim da ga izvučem iz njega."
„Mora da te šefovi restorana vole."
„Eto sad, šala ti je glupa, što znači da se verovatno osećaš bolje."
„Imajući u vidu da sam se porodio pre manje od dvadeset četiri sata, rekao bih da sam odlično."
Lina je napućila usne. „Cher, koliko si popio večeras?"
„Ni približno koliko planiram. Znaš onu tvoju te­oriju da sam ja Ebigejl Mane? Pa, počinjem da mislim da
ciljaš na nešto s obzirom da znaš da sam u snu bio u toj sobi na kraju hodnika, u krevetu koji sam tamo video
onom koga tamo nema. Nisam video Ebigejl na tom kre­vetu, u poslednjim fazama porođaja. Ja sam to
doživeo, i da ti kažem nešto, to nije kao hodanje po plaži. Svaka žena koja ne traži ozbiljne lekove u toj prilici
je potpuno luda. To je gore od bilo čega što su mogli da izmisle u onom zabavnom istorijskom periodu
poznatom kao španska inkvizicija."
„Sanjao si da si Ebigejl, i da si..."
„To nije ličilo na san, Lina, i mislim da sam bio u toj sobi kad sam doživeo blesak ili halucinaciju, ili ka­ko god
da ga nazovemo. Mogu da se setim oluje nje­nog zvuka, i kako sam bio uplašen, kako sam se koncentrisao
na rađanje te bebe."
Zastao je, ponovio svoje reči. „Ehm, ala je to zvu­čalo čudno."
„Da, jeste." Sela je pored njega.
„Čuo sam glasove. Neke žene su mi pomagale. Mogu da vidim njihova lica posebno one mlade. One koja je
mojih godina Ebigejlinih godina. Mogu da osetim znoj kako se sliva niz moje lice, i neverovatan umor. A
onda taj osećaj, kao da me je cepao i otvarao. Porođaj, zatim olakšanje, utmulost, to neverovatno čudo
guranja života u svet. Zatim ponos i ljubav kad su stavili to čudo u moje naručje."
Gledao je dole u svoje ruke dok je Lina zurila u njega. „Mogu da vidim bebu, Lina, mogu da je vidim. Svu
crvenu i naboranu i besnu. Tamnoplave oči, tamnu kosu. Usne kao ružin pupoljak. Sićušni, tanki prsti, i
po­mislio sam: svih deset je na broju, i ona je savršena. Mo­ja savršena ruža."
Sada je pogledao u Linu. „Mari Rouz, tvoja čukunbaba. Mari Rouz", ponovio je, „naša kćerka."
Njihova kćerka. Nije mogla to da odbaci, i nešto duboko u njoj je tugovalo. Ali nije mogla ni da govori o
tome, ni­je htela da govori o tome, čak ni sada kada su joj misli i srce bili tako teški.
Lina se vratila gužvi, muzici, smehu. Ovo je sada, pomisli. I to sada je ono što je važno.
Živa je, pod čistom, belom mesečinom s toplim ve­černjim vazduhom na koži i mirisom cveća i vrtova koji
bujaju oko nje.
Ruže i verbena, suncokret, jasmin.
Ljiljani. Njeno omiljeno cveće. Držala ih je, uvek, u svojoj sobi. Najpre u prostorijama za poslugu, onda u
nji-hovoj spavaćoj sobi. Krišom ubrane u vrtu ili stakleniku.
A u dečijoj sobi bile su ruže. Maleni ružičasti pu­poljci za njihovu najdražu Mari Rouz.
Uplašena, odbacila je te misli, te slike. Uhvatila je partnera i brzo ga povukla da plešu.
Nije želela prošlost. Prošlost je mrtva i s njom je svršeno. Nije želela budućnost. Budućnost je ćudljiva i često
okrutna. Sada je bio trenutak da se živi, uživa. Čak i ako je pod kontrolom.
I kad ju je Deklanov otac uzeo za ruku, nasmešila mu se, blistavo.
„Ovo je kadžunski dvokorak. Možete li da izađete na kraj s njim?"
„Da proverimo."
Okruženi parovima koji su se vrteli, plesali su br­zim, elegantnim koracima, zbog čega mu Lina, smejući se,
reče: „Pa, Patrik, vi ste talentovani. Jeste li sigurni da ste jenki?"
„U krvi i kostima. Opet, moraš da uzmeš u obzir moje irsko poreklo. Moja majka je bila đavolski dobra
plesačica, i još uvek može da pobere aplauze posle ne­koliko pića."
„Koliko vaša mama ima godina?"
„Osamdeset šest." Zavrteo ju je ka spolja i natrag. „Ficdžeraldi su obično snažni i dugovečni. Nešto te muči."
Sačuvala je svoj vedar izraz. „ A šta bi to moglo da me muči na ovako lepom mestu i u ovako lepom
trenutku?"
„To se i ja pitam. Da uzmemo čašu šampanjca i is­pričaš mi o čemu se radi?"
Nije joj dao priliku da ga odbije. Kakav otac, takav sin, pomislila je dok je čvrsto držao njenu ruku u svojoj.
Povukao ju je do šanka, naručio dve visoke uske čaše, i poveo je napolje.
„Savršena noć", rekla je, i uzdahnula. „Pogledajte samo te vrtove. Ne biste verovali kako su izgledali pre
samo nekoliko meseci. Da li vam je Deklan ispričao o Frenkijima?"
„O Frenkijima, Tibaldu. O Efi i gospođici Odeti. O duhovima, o tebi."
„On je ovde mnogo uradio." Gucnula je šampa­njac, i odšetala do balustera. Na travnjaku su ljudi još uvek
plesali. Grupa žena sedela je za jednim od belih stolova na beloj mesečini, neke sa bebama koje su im
spavale u naručju, neke s decom klonulom u krilima.
„Dosađivao se u Bostonu."
Zaintrigirana, Lina je skrenula pogled s ljudi, s magije bajkovite svetlosti, i pogledala Patrika. „Dosa­đivao?"
„Bio je nesrećan, uznemiren, ali se i dobrim delom dosađivao. Svojim poslom, svojom verenicom, svojim
životom. Jedina stvar koja je mogla da unese malo živo­sti u njegovo lice bila je stara kuća koju je
restaurirao. Bojao sam se da će otići, oženiti se pogrešnom ženom, raditi nešto što ne voli, živeti životom
koji bi ga samo upola zadovoljio. Nije trebalo da se bojim."
Naslonio se leđima na ogradu i pogledao kroz otvorena vrata u balsku dvoranu. „Njegov um, njegovo srce,
nikada nije krenulo putem koji smo mi njegova majka i ja raščistili za njega. Dugo to nismo želeli da vidimo,
nismo."
„Želeli ste samo najbolje za njega. Ljudi su skloni da misle da je ono što je najbolje za njih najbolje i za lju­de
koje vole."
„Da, a Deklanu je u prirodi da čini sve što može da usreći one koje voli. On tebe voli."
Pošto ništa nije rekla, Patrik se okrenuo k njoj. „Re­kla si da je tvrdoglav. Više od toga. Kad jednom Deklan
naumi nešto, kad ima neki cilj, viziju, glava mu je kao granit. Ne mogu ga odvratiti prepreke ili izgovori ili
mlaki protesti. Ukoliko ga ne voliš, Lina, ukoliko ne že­liš život s njim, povredi ga. Povredi ga brzo i postaraj
se da bude jako. A onda idi."
„Ne želim da ga povredim. To je poenta i problem."
„On je mislio da nije sposoban nikoga da voli. Re­kao mi je to posle raskida sa Džesikom. Rekao je da nije
osećao ljubav. Sada zna da je oseća i da je spreman za nju. Već si unela promenu u njegov život, i to važnu.
Sa­da treba da mu uzvratiš ljubav, ili da ga ostaviš. Sve iz­među bilo bi surovo, a ti nisi surova."
Uspravila se, stisnula prstima ključ na lancu, a on­da ga spustila sada već nervozno na krila na svojim
grudima. „On nije to što sam planirala. On nije to što sam tražila."
Nasmešio se, ljubazno, i potapšao je po ruci. „Ži­vot je pun iznenađenja, zar ne? Neka od njih su prilično
velika." Nagnuo se i poljubio je u obraz. „Videćemo se ponovo", reče i ostavi je samu.
Slavlje se produžilo za još dobra dva sata nakon što su mlada i mladoženja viđeni u kiši konfeta za koje
De­klan pomisli da će ih nalaziti na svom travnjaku, možda čak i u svojoj hrani, u sledećih šest meseci.
Muzika je i dalje bila dobra i gosti su bili zadovolj­ni. U ranim jutarnjim časovima neki su otišli do svojih kola.
Ostali su bili odneti na rukama, a nisu svi bili deca.
Deklan je stajao na krivini ulaznih stepenica i po-smatrao kako poslednji od njih odlaze. Nebo na istoku je
bledelo, tama polako nestajala. Dok je stajao tamo vi-deo je kako se gasi jedna zvezda.
Jutro se budi.
„Mora da si umoran", dobaci mu Lina s terase iz-nad njega.
„Ne." Nastavio je da gleda u nebo. „Trebalo bi da jesam, ali nisam."
„Trebaće ti nedelja dana da središ ovo mesto."
„Ne baš. General i njena vojska stižu sutra da se pozabave time. Naređeno mi je da se sklonim, a to je
na-ređenje koje mi neće biti nimalo teško da poslušam. Mi­slio sam da nećeš ostati."
„I ja sam tako mislila."
Okrenuo se i pogledao je. Kao neka scena iz Romea i Julije, pomislio je, samo što se nadao srećnijem
za­vršetku. „Zašto si ostala?"
„Nisam sigurna. Ne znam šta ću s tobom, Dekla­ne. Kunem se bogom, ne znam. Muškarci mi nikada ni­su
predstavljali problem. Možda ja jesam njima", reče uz mali osmeh. „Ti si prvi koji mi predstavlja problem."
Popeo se do nje. „Nijedan od njih te nije voleo."
„Ne, nijedan od njih me nije voleo. Želeli su me. Ali, to je lakši deo. Možeš biti nemaran kad se radi o že­lji. I
reći ću ti istinu. Ponekad, skoro uvek, uživala sam u toj nemarnosti. Nije to samo seks, već i ples. Igra. Kako
god želiš da nazoveš to udvaranje koje uopšte nije udva­ranje. Kad prestane muzika, ili kad se igra završi,
mo­žda nađeš neke čvoruge i modrice, ali nema ozbiljnih povreda."
„Ovo među nama nije igra."
„Već sam te povredila."
„To su samo čvoruge i modrice, Lina." Stajao je, gledajući je u lice. „Čvoruge i modrice."
„Kad me pogledaš, šta vidiš? Nekog, nekog dru­gog iz prošlosti. Ne možeš da gledaš živo kroz ono što je
mrtvo."
„Vidim te dovoljno jasno. Ali, vidim još nešto u na­ma što ne treba ignorisati ili zaboraviti. Možda nešto što
traži da bude razjašnjeno pre nego što nastavimo."
Stavio je ruku u džep, izvukao Lusijanov sat. „Jed­nom sam ti dao ovo, pre nekih sto godina. Vreme je da
ponovo bude tvoj."
Njeni prsti su se sledili na pomisao da ga dodirnu. „Ukoliko je to istina, zar ne vidiš da se sve to završilo
tu­žno i tragično? Mi ne možemo da promenimo prošlost. Zašto da rizikujemo i ponovo to oživimo?"
„Zato što moramo. Zato što smo ovog puta jači." Otvorio joj je ruku, stavio sat na dlan, i skupio prste pre­ko
njega. „Zato što se to, ako ga ne ispravimo, nikada neće završiti."
„U redu." Stavila je sat u džep svoje kratke jakne. Zatim je skinula sat sa svoje haljine. „Jednom sam ti da­la
ovo ranije. Uzmi."
Kada ga je uzeo, sat koji je nekada pripadao vili počeo je da otkucava.
„Ponoć", reče, savršeno miran. „Otkucaće dvana­est puta." Pogledao je emajlirani sat u svojoj ruci.
„Po­gledaj u svoj."
Njeni prsti nisu bili tako mirni kada ga je izvukla. „Isuse", jedva je izgovorila kada je videla da su obe ka­zaljke
spojene. „Zašto?"
„Otkrićemo. Moram da uđem." Pogleda naviše, ka trećem spratu. „Moram da odem do dečije sobe. Beba..."
Dok je govorio čuli su ljutit plač.
„Hajdemo odavde. Deklane, hajde samo da uđe­mo u kola i odemo odavde."
Ali on je već krenuo unutra. „Beba plače. Gladna je. Potrebna sam joj. Lusijanovi roditelji spavaju. Uvek
odem gore kad on nije kod kuće. Ne podnosim da sedim s njima u salonu posle večere. Osećam kako me ona
ne voli."
Glas mu se promenio, primeti Lina idući za njim. Osetila je kadžunski ritam u njemu. „Deklane."
„Klodin će je izvesti u šetnju, ili presvući, ali mojoj maloj Rozi je potrebna njena mama. Ne volim što je ta­mo
na trećem spratu", reče dok je žurio niz hodnik. „Ali, gospođa Džozefina uvek istera svoje. Ne baš uvek",
ispravio se, i sada se u njegovim recima nazirao osmeh. „Da je uvek po njenom, ja bih bila mamac za
ali­gatore umesto Lusijanova žena. Sutra će doći. Tako mi nedostaje."
Usporio je korake dok se peo uza stepenice, i Lina je čula njegovo ubrzano disanje. „Moram da odem go­re."
Sada je ponovo govorio svojim glasom, skoro oštrim od straha. „Moram da uđem. Moram da vidim."
Skupivši svu svoju hrabrost, Lina ga uze za ruku. „Ući ćemo zajedno."
Ruka mu se tresla. Hladnoća koja je prožimala va­zduh ulazila je u kosti. Osećao je kako mu se mučnina u
sto-maku penje uz grlo. Suzbijajući je, širom je otvorio vrata.
Posrtao je i, mada je Lina pokušala da ga pridrži, pao na kolena.
„On ulazi. Pijan je. Ne želim da dolazi ovde, ali on neće da ode. Svi kažu, kažu da izgleda baš kao Lu­sijan, ali
oni ne vide njegove oči. Moram da ga nateram da ode daleko od moje bebe. Da samo Klodin nije oti­šla da
se nađe sa Džasperom. Ne volim da budem sa­ma ovde sa Džulijanom. Plašim ga se, ali ne želim da on to
primeti."
Pogled mu je bio zamagljen, staklasta senka na li-cu koje je pobledelo kao smrt. „Deklane, o bože, Dekla­ne,
vrati se." Stisnula mu je ruku tako jako da je osetila njegove kosti.
„Kad krene ka meni, ja pobegnem." Govorio je bez daha. Još uvek je klečao, vitak muškarac suncem
proša­rane kose, u večernjem odelu i s kravatom koja je visila. Muškarac sa sećanjima jedne žene, sa užasom
jedne že­ne koji je tutnjao u njemu.
„Ali, ja ne mogu da ostavim svoju bebu. Uzeću žarač iz kamina. Ubiću ga ako budem morala. Ubiću ga ako
dodirne mene ili moju bebu. O, bože, o, bože, o, bože."
Činilo joj se da joj se kolena tope kada je čučnula na pod pored njega, i pokušala da ga zagrli.
„On je jači od mene. Ja vrištim i vrištim, ali niko ne dolazi da mi pomogne. On je pijan i on je lud. Obara me, i
čepa mi odeću. Ne mogu da pobegnem. Moja beba pla­če, ali ne mogu da dođem do nje. Ne mogu da ga
zau-stavim."
„O." Drhteći, Lina pokuša da ga zagrli, da ga prodrma. „Ne. Ne, ne, ne."
„On me siluje." Oganj je goreo u njemu. Bol, bol, i strah. O, bože, kakav strah. „Zovem u pomoć. Zovem tebe,
ali ti nisi tu."
Glas mu se kida od plača. „Ti ne dolaziš. Potreban si mi."
„Nemoj, nemoj, nemoj." To je sve što je mogla da kaže dok se privijala uz njega.
„On me povređuje, ali ja se borim. Pokušavam da ga zaustavim, ali on neće da prestane. Tako sam
uplaše­na, ali i takva znam da on to ne radi zato što me želi. Već zato što tebe mrzi."
Okrenuo je glavu, te ispijene, olujnosive oči. „On mrzi tebe. I zato što sam tvoja, on mora da me slomi. Kao
kada je lomio tvoje igračke kada ste bili deca. Preklinjem ga da prestane, ali on neće. Pokušava da me
ućutka, ali ja ne mogu. Ne mogu. Njegove ruke su oko mog vrata."
To ga je presamitilo, taj strašan pritisak, taj izne­nadni gubitak vazduha. „Ne mogu da dišem. Ne mogu da
dišem. Moja beba plače za mnom, a ja ne mogu da di­šem. On me ubija. Dok moja beba plače u kolevci.
Naša beba. Dok je još uvek u meni. Lomi me kao igračku koja pripada njegovom bratu."
Podigao je glavu, i pogledao je. Kada je progovorio, glas mu je bio tako tužan da se čudila što oboje nisu
umr-li od toga. „Ti nisi došao. Zvala sam te, ali nisi došao."
„Žao mi je. Tako mi je žao."
„Došla je." Deklan se nesigurno uspravio na noge. „Došla je, i videla šta mi je uradio. Gledala me je kao da
sam neko đubre koje treba očistiti pre nego što dođu su­sedi."
Oči su mu bile suve i stisnute kad su se vrata za­lupila na drugom spratu. „Njena kuća, njeni sinovi, a ja sam
bila drolja iz močvare, uljez. Videla sam kako me prezrivo gleda. Bilo je to kao u snu, taj pogled. Vi­dela sam
kako mu je rekla da me iznese, dole do spava­će sobe, dok je ona brisala krv, i vosak od svece, i slo­mljenu
grnčariju. Odneo je moje telo na terasu, ali ja sam je posmatrala kako je prišla mojoj slatkoj bebi, i čula sam
je kako se dvoumi da li da iskoristi situaciju i zadavi je. Razmišljala je o tome, i da je pokušala, verujem da je
u meni ostalo dovoljno života da je oborim kao udar groma."
Vratio se do vrata. „Mislila je da sam slaba, ali nije bila u pravu. Mogli su da me ubiju, ali nisu mogli da me
dokrajče."
„Deklane, dosta."
„Ne, ne još". Sišao je niz stepenice, duž hodnika, otvorio vrata Ebigejline sobe. „Položio me je ovde na
krevet. I plakao. Ne zbog mene, već zbog sebe. Pitao se šta će biti sa njim? Njegova ruka me je obeščastila, i
ubi­la, ali je on mislio samo na sebe. I još uvek misli. Jer je on u ovoj kući, on i Džozefina. Setaju i čekaju u
svom ma-lom paklu."
Prišao je zidu gde se nalazio orman, otvorio vrata koja je video u svom umu. „Uzeli su nešto moje odeće.
Imala sam ovde balsku haljinu. Bila sam tako ponosna na nju. Želela sam da budem lepa za tebe. Da budeš
po­nosan na mene. Ispustila je moj sat, ali nije primetila. Re­kla je Džulijanu da me umota, i izneli su me, s
torbom punom mojih stvari. Poneli su stare cigle da brže potonem na dno, i odneli me.
„Bilo je teško. Iako je bila mesečina, i sveže, bilo je teško hodati sa svim tim u rukama. Reći će da sam
po­begla s drugim čovekom. Pustiće da se proširi priča da je moja beba kopile, da sam ti je podmetnula.
Pričala je Džulijanu kako će sve to izgledati dok je stavljala cigle na mene, dok je kanapom uvezivala ogrtač
oko mene i dok su me gurali u močvaru."
Pogledao ju je. „Ti si im poverovao."
„Ne." Lina je sada plakala. Zbog njega, zbog Ebi­gejl, zbog sebe, zbog Lusijana. „Ne."
,,U početku nisi. Plašio si se za mene. Tražio si me. Plakao si zbog mene. Pokušala sam da doprem do tebe,
ali nisi hteo da me pustiš. Nisi hteo da me pustiš, jer je deo tebe već poverovao u njihove priče. Volela sam
te. Svim svojim srcem, dušom, svim svojim telom. Umrla sam za tebe."
„Nisam mogao da sprečim to što ti se dogodilo. Nisam bio tu da to sprečim."
„Ne, nisi bio ovde te noći. I nikada u stvari nisi po­novo bio ovde. Ni za mene, ni za naše dete. Prekršio si
obećanje koje si mi dao, svečano obećanje koje si mi dao u tom krevetu one noći kada se beba rodila. To nas
je osudilo više od smrti."
„Kako sam prekršio obećanje?"
„Obećao si da ćeš voleti naše dete, da ćeš se zauvek brinuti o njoj. Uvek sam bila iskrena prema tebi,
Lusija­ne. Moraš to da znaš".
„Zaista znam." Stisnula je rukom sat u džepu i osetila težinu, jad, tugu.
„Kako si mogao da je ostaviš samu? Kako si mo­gao da se okreneš od nje? Ti si bio sve što je imala. Za­kleo si
mi se."
„Ne znam. Bio sam slab. Nisam bio tako hrabar ili tako iskren kao ti. Možda... Možda si me ti učinila takvim, i
kad si otišla, nisam mogao ni na šta da se oslonim."
„Imao si Mari Rouz."
„Možda sam tebe previše voleo, a nju nedovoljno. Oprosti mi. Oprosti mi ono što sam uradio, ono što
ni-sam uradio. Ne mogu da se vratim i da to promenim." Izvukla je sat, stavila ga na dlan i okrenula licem
spolja. „Ma koliko vreme često stajalo, suviše je kasno. Da mo­gu, nikada te ne bih ostavio. Odveo bih i tebe
i bebu da­leko. Uradio bih sve da sprečim da ti se to dogodi."
„Volela sam te. I srce mi je patilo svakog minuta otkad su me odveli od tebe. Bolovalo od ogorčenja, a on­da
od nade, a onda od tuge. Izabrao si smrt, Lusijane, a ne život. I sada biraš usamljenost a ne ljubav. Kako
mogu da zaboravim, kad ti ne možeš? Sve dok to ne uradiš, oni su pobedili, i kuća koja je trebalo da bude
naša još uvek ih drži. Niko od nas neće biti slobodan, dok ti ne odlučiš."
Okrenuo se, otvorio vrata na terasi i izašao napolje.
Trgla se kad su se vrata ponovo zalupila. Zvučalo je, pomislila je, kao grub smeh nad nečijom tuđom
nevoljom. Ignorišući to, izašla je napolje, duboko udahnula vazduh.
„Deklane."
Naslonio se na ogradu, ukočeno posmatrao prve nagoveštaje svitanja. „Da. Pokušavam da otkrijem da li mi
je potreban isterivač đavola, psihijatar, ili treba da in­vestiram i postaram se da dobijem ulogu u rimejku
fil-ma Tri Evina lica."
Slegnuo je ramenima, kao da je hteo da skine neku neprijatnu težinu sa sebe. „Mislim da ću se odlučiti za
'bladi Meri'."
Oprezno je stala iza njega. „Napraviću nam po jednu", reče, i krenu da stavi ruku na njegova leđa. Pomerio
se u stranu, izbegavši njen dodir, i ostavio je da stoji tamo s rukom u vazduhu.
„Ne želim da me tapšu i miluju. Rana je još uvek sveza. Verovatno zato što sam bio silovan i ubijen." Str­pao
je ruke u džepove i krenuo niz stepenice.
Sačekala je trenutak, pokušavajući da se sabere, a onda sišla dole i pridružila mu se u kuhinji. „Ja ću ih
na-praviti. Ja sam profesionalac."
„Mogu sam da napravim svoje prokleto piće."
Zabolelo ju je kad je oteo flašu votke iz njene ruke. Zabolelo ju je kao šamar. ,,U redu onda, napravi svoje
prokleto piće. Dok to radiš, mogao bi da misliš o tome da počneš da živiš svoj prokleti život."
Okrenula se i udarila ga kad ju je zgrabio za ruku. Kad joj je ruka pljesnula po njegovom obrazu, sat je
po­novo počeo da otkucava, a vrata da lupaju.
Hladnoća joj se likujući smestila u kosti.
„Da li si ikad bila silovana?"
Otrgla je ruku. „Ne."
„Verovatno te nisu ni zadavili, zar ne?" Ne vodeći računa o manirima, popio je dug gutljaj pravo iz flaše.
„Dozvoli da ti objasnim. Takve stvari te dovode u zaista gadno raspoloženje."
Postala je razdražljiva. „Nemoj tako da piješ, cher. Samo ćeš se osećati loše."
„Već mi je loše. Treba mi tuš."
„Idi i istuširaj se. Osećaćeš se bolje. Pripremiću čaj. Samo me pusti da to uradim", uzviknula je pre nego što
je mogao da se tome suprotstavi. „Možda će nas oboje malo smiriti."
„Dobro. Kako hoćeš." Teškim koracima krenuo je uz stepenice.
Sela je za trenutak, samo sedela jer su joj se noge još uvek tresle. Onda je izvadila sat iz džepa, i zagledala se
u njega. Sekundara se samo kretala ukrug. Ali, velika kazaljka nikada nije prelazila ponoć.
Ponovo ga je sklonila, i ustala da skuva čaj.
Nosila ga je, zajedno s finim trouglovima tosta. Obrok koji joj je u detinjstvu baka spremala kad je bila
bolesna. Sedeo je na jednoj strani kreveta, u pocepanoj trenerci. Kosa mu je još uvek bila mokra. Koža
crvena od divljeg trljanja. Stavila je poslužavnik pored njega.
„Želiš li da odem?"
„Ne." Kada je sipala čaj uzeo je solju pokušavši da zagreje šake. Uprkos vrelom tušu, još uvek mu je bilo
hladno.
„Ne radi se o tome da sam to video ili ga se sećao... Ja sam to osetio. Taj strah, bol, nasilje. Poniženje. A
povrh toga kao da to već nije dovoljno užasno još uvek sam delom bio ja. Taj deo, onaj veliki, grubi muški
deo bio je bespomoćan, bespomoćan dok je gledao kako je prestravljena žena silovana i zadavljena. Ne
mogu to da objasnim."
„Ne moraš da objašnjavaš. I ja sam nešto od toga osetila. Ne tako snažno, ne tako jasno kao ti, ali sam
ose-tila neku veliku tugu, neko veliko kajanje. Veliku krivi­cu. Popij svoj čaj sada, dušo."
Poslušno je podigao solju. „Dobro je. Prilično je sladak."
„Sladak čaj i tost. Prijaće ti." Popela se na krevet iza njega, kleknula i počela da mu masira ramena. „Ona je
bila jača od njega. To nije njegova krivica. On je bio ta-ko vaspitan. Ali ju je voleo, Deklane. Ne sumnjam u to.
Iako nije znao za strašnu stvar koja joj se dogodila, on je krivio sebe. Zato što nije bio s njom, zato što joj se
nije u dovoljnoj meri dao."
„Napustio je dete."
Osetila je krutost u njegovom glasu. „Jeste. Da, je­ste", odgovori Lina. ,,I mada je to bilo pogrešno, to što je
sam sebi oduzeo život i ostavio siroče, ona je zbog toga imala bolji život. Bila je okružena ljudima koji su je
vole­li, koji su poštovali uspomenu na njenu majku. Nikada ne bi imala takav život tamo u vili."
„Imala je pravo na to. Morao je da se pobrine za to."
Naslonila je obraz na njegovo teme. „Ne možeš da mu oprostiš".
„Ne mogu da ga razumem."
„Ne, neko kao ti ne može da razume čoveka kao što je on. Možda ja mogu, možda ja mogu da razumem
čove­ka koji će radije da pobegne s nekom ženom nego da se suprotstavi svojim roditeljima. Čoveka koji će
je radije vratiti u kuću punu kajanja i senki umesto da im stvori dom. Čoveka koji će u tolikoj meri biti iskidan
da će se pre udaviti nego živeti s bolom i podizati svoje dete s ljubavlju i saosećanjem koji su i njemu samom
bili uskraćeni. Želeo je da bude više nego što jeste. Sa njom, on bi to i uspeo.
„Ne treba da ga prezireš, Deklane. Trebalo bi da ga žališ."
„Možda. Teško je. Još uvek osećam ogromno ogor­čenje." Ebigejlino, pomisli, i svoje sopstveno. „Možeš li da
se odmoriš?" „Mislim da ne."
„Zašto ne pokušaš? Moram da se presvučem." Si­šla je s kreveta, podigla poslužavnik i stavila ga sa stra­ne.
„Pokušaj malo da odspavaš. Neću se dugo zadržati."
Nije pokušao da je zadrži. Možda je najbolje da bude sam. Naslonio se, zagledao u plafon kada su prve ptice
počele da pevaju.
Ebigejl je bila slomljena, pomislio je. Telom i srcem.
Bezmalo se i sam tako osećao.
Amfora da je zadremao, jer je sunce bilo visoko kad je otvorio oči. Još uvek je rano, procenio je, ali će
general uskoro doći sa svojom trupom vihora i prohujati kroz njegovu kuću sa džogerima i metlama i bogzna
čime još.
Možda je i trebalo da se mesto očisti, da se protrese. Još uvek je njegovo. Ne odustaje od njega. Sta god se
dogodilo, šta god da je to mesto podelilo s njim, on ne odustaje od njega.
I kune se Bogom, ne odustaje ni od Line.
Uspravio se, mršteći se, i ugledao je kako sedi na stolici na drugom kraju sobe. Nosila je farmerke i
jedno­stavnu belu majicu. U krilu je držala tri mala buketa.
„Hoćeš li da se malo provozamo?", upita ga.
„Možemo."
„Navuci košulju i neke cipele." „Gde idemo?" „Reći ću ti usput."
Vozila je, a on je držao cveće u svom krilu.
„Želim da joj odnesem cveće. Mari Rouz." Kao njen predak, pomisli Lina, kao njen otac. „Pomislila sam da bi
možda i ti želeo da posetiš to mesto."
Nije rekao ništa.
„Baka mi je pričala", nastavi Lina, „da je Mari Ro­uz išla na groblje jednom godišnje, na svoj rođendan.
Odnela bi mu cveće. Jutros, kad sam otišla da se presvu­čeni, rekla mi je gde ću pronaći njegov grob, i ubrale
smo ovo cveće u močvari. Želim da odnesem cveće Lusijanu."
Uzeo je jedan od buketa. „Simbol sažaljenja?"
„Ukoliko je to najbolje što možemo da uradimo."
,,A ostali buketi?"
„Mari Rouz ih je nosila svojoj majci, takođe jed­nom godišnje. Mora da je znala. Išla je na reku, svake godine
na svoj rođendan, i spuštala cveće u vodu. Baka mi je rekla gde."
„Zašto to radiš?"
„On je deo mene. Preko krvi, i više od toga. Kad bih mogla da otkrijem kako da prihvatim onu koja me je
rodila, kad bih mogla s tim da živim, onda bih mogla da se potrudim da i ovo prihvatim. Da živim s tim."
Zaustavila je auto, uzela dva buketa. „Malo je uda­ljeno odavde. Ne bi trebalo dugo da se zadržim."
„Idem s tobom."
Izašao je, ali je nije kako je navikla uzeo za ru­ku. Išli su krivudavim stazama između grobova, metal­nih
ukrasa, mermernih anđela, po senkama krstova.
Stala je kod jedne grobnice. Bilo ih je mnogo, jednostav­nih i neukrašenih. Njen deda je tu počivao, kao i
drugi koji su bili deo nje. No, danas je došla samo zbog jedne osobe.
Čvrsto je držala cveće u rukama. Mari Rouz, pro­čitala je. Krv moje krvi, srce mog srca.
„Baka, rekla mi je da je Mari Rouz bila srećna že­na, da je imala dobar život. Da je bila zadovoljna. To mo­žda
nije dovoljno da se nadoknadi ono što je učinjeno, ali da je bilo drugačije... Pa, ne vidim kako bih sada bila
ovde s tobom."
Počela je da slaže cveće, i Deklan položi ruku pre-ko njene na stabfjikama. Zajedno su ih stavljali na grob
bebe, devojke, stare žene, zajedno.
„On je daleko odavde", Lina je uspela da izusti. Glas joj je bio težak, pogled zamagljen kad se okrenula.
Grobnica Maneovih bila je visoka i četvrtasta, sa izrezbarenim stubovima i teškim, okovanim vratima. Na
vrhu je bio gnevni anđeo, koji je držao harfu kao što neki vojnik drži štit.
„Veselo", primeti Deklan. „Rekao bih da niko od njih nije mimo otišao u tu dobru noć." Osvrnuo se oko sebe,
i ugledao običnu betonsku kutiju na izdignutoj plo­či. Na njoj je pisalo: 'Lusijan Edvard Mane. 18771900.'
„On je ovde sahranjen?"
„On ne srne biti zaboravljen", objasni Lina. „Ne, zbog njegovog braka, zbog njegovog deteta, zbog njego­ve
tužne smrti. Rekli su da se slučajno udavio, iako je svako znao da je izvršio samoubistvo. Ali, i pored toga što
ga ne bi stavila u porodičnu grobnicu, Džozefina je želela da bude sahranjen na osvećenoj zemlji. U
suprot­nom, izbio bi još jedan skandal."
Deklan ponovo pogleda na grob. „Kučka."
„On nije imao babu i dedu, kao ja, koji ga vole. Ko­ji bi ublažili udarce. Imao je brata blizanca koji ga je
mr­zeo samo zato što postoji. Imao je novac i položaj, obra­zovanje i privilegije. Ali ne i ljubav. Do Ebigejl. A
onda su mu i nju uzeli."
Stavila je cveće na njegov grob. „Uradio je najbolje što je umeo. Ali to nije bilo dovoljno."
„Ti si jača nego što je on ikada bio. Pametnija, ži­lavija."
„Nadam se. I nadam se da će se uskoro odmoriti. Cveće neće izdržati dugo na ovom suncu, ali... Pa, va­žno je
da uradiš ono što možeš."
Otišla je ne rekavši više ništa. Deklan je oklevao za trenutak, još malo gledao u natpis i u cveće. Onda je uzeo
jedan cvet iz buketa, i stavio ga povrh groba.
Lina je stavila naočari za sunce da sakrije suze. „To je lepo."
„Pa, važno je da uradiš ono što možeš." Tek tada ju je uzeo za ruku.
Pri povratku nisu govorili. Niti su Rufus ili Odeta izašli iz kuće kada je Lina parkirala automobil ispred nje.
Ćutao je dok su išli kroz močvaru. Ćutao, jer se sećao onog puta u ponoć, hladnoće u vazduhu, nestalne
mesečine, huka sove. I dahtavog disanja ubice i njego­vog saučesnika.
„Želiš li da se vratimo? Strašno si bled."
„Ne." Znoj mu je oblivao lice uprkos hladnoći ko­ju je osećao pod kožom. „Potrebno mi je to da uradim."
„Nije mnogo daleko."
Močvarno cveće se uspravljalo duž uske, izgažene staze. Usredsredio se na njih, na njihovu boju, na njiho­vu
malu lepotu. Ali, kada je stala na obalu, nije mogao da diše i osećao je vrtoglavicu.
„Bilo je to ovde. Upravo ovde."
„Znam. Mari Rouz je dolazila ovde, na ovo mesto. Njeno srce je znalo." Pružila mu je buket i izvukla iz nje­ga
jedan cvet.
Deklan je pustio da cveće padne u vodu, posmatrao kako njihove boje, male lepote, plutaju po tamnoj vodi.
„Ne može svako da stavi cveće na svoj sopstveni grob."
„Žao mi je." Suze su joj klizile niz obraze. „Tako mi je žao." Kleknula je, bacila cvet na stranu da pluta sam.
Potra­žila je Deklanovu ruku. „Žao mi je što sam te povredila."
„Nemoj." Uspravio ju je na noge, i povukao u za­grljaj. „Sve je u redu."
„Nije joj dovoljno verovao. Ja nisam. Previše tuge, a premalo vere. I onda, i sada."
„Bilo je dovoljno tuge. I onda, i sada." Dodirnuo joj je lice. I izgovorio ono što je osećao u sebi u Ebigejl u
trenutku kada su odneli cveće Mari Rouz. „Opraštam ti."
„Imaš više milosti od nje."
„Možda. Možda zato nastavljamo da idemo. To nam daje šansu da ispravimo greške koje smo napravili."
„Ili da ih opet napravimo. Imam nešto za tebe. Ali ne ovde. Tamo u vili. Vila je pravo mesto da ti to dam."
„Dobro." Poljubio joj je mku. „Mi smo dobro."
„Mislim da nam polako postaje dobro. Želela bih da se pešice vratimo, da dođem sebi."
„Dobra ideja."
„Postoji nešto što bih volela da uradiš", reče kad su se vratili na stazu. „Želim da postaviš tri znaka, možda
blizu jezerceta. Jedan za Lusijana, jedan za Ebi i jedan za Mari Rouz. Mislim da je vreme da budu zajedno."
„Mislim da su sada zajedno." Ili blizu, pomisli. Ve­oma blizu, jer je u srcu osećao lakoću za koju nije vero­vao
da će je ponovo osetiti. „No, ti znaci će biti lepa uspomena. Izabraćemo neko mesto, i staviti ih. A onda
ćemo nešto tu zasaditi, zajedno."
Klimnula je glavom. „Možda vrbu."
„Kao onu koju je mnogo volela." Klimnuo je gla­vom. „Ponekad uspeš da vratiš stvari onake kakve su bi­le,
ponekad ih promeniš. Mi ćemo uraditi i jedno i dru­go. A onda, kad dođu deca, možemo tu provoditi
vre­me, i sve im ispričati." Zastao je na trenutak. „Nisi mi rekla da umuknem."
„Cher, iscrpljuješ me. Čini se da je tvoja vojska stigla."
Pogledao je, trgnuvši se kad je ugledao kola. „Zar neće biti zabavno? Slušaj, hajde da se ušunjamo ulaznim
stepenicama i zaključamo se u mojoj sobi. Čini mi se da bih mogao da spavam nedelju dana."
„Nemam ništa protiv spavaće sobe, ali imam samo jedan sat. Onda moram da se vratim na posao."
„Izdržaću jedan sat", odgovorio je, dotaknuo joj prstom usne i pošao stepenicama. „Da li si ikada bila na­ga u
krevetu u kući punoj žena koje ribaju podove?"
„Ne, i to mi nije jutros u planu."
„Kvaritelju."
„Deklane. Ne, ostavi vrata otvorena. Ne, čekaj malo..."
„Evo čekam", reče dok ju je zatvarao u svoj zagr­ljaj. „Čekam. I bože, bože, to je tako dobro. Tako si mi
nedostajala", promrmljao je, i shvatio da je to bila i Ebi koliko i on sam koji ju je držao tako blizu.
Krug, bezmalo ponovo zatvoren, pomisli. Samo što se ovog puta neće prekinuti.
Ona gubi, shvatio je. Džozefina. Sve joj izmiče iz ruku.
„Imam toliko toga da ti kažem."
„Završio sam s razgovorom." Poljubio ju je nežno. „Lezi pored mene, Lina. Samo lezi pored mene.
Nedo­stajalo mi je da te držim."
„Potrebno je da ovo stojeći uradim." Oslobodila se i stala na zrak sunca. „Ja sam završavala stvari na svoj
način do sada, i to mi je sasvim odgovaralo. Ti si iskomplikovao stvari, pobrkao ih, nervirao me i okrenuo moj
život naglavačke onim što je bilo, što jeste, što bi moglo da bude. Nikad nisam mnogo marila za ono što bi
mo-glo da bude, Deklane."
,,A za ono što će biti?"
„To tvoja tvrdoglava glava govori. Volim to kod te­be. Volim toliko stvari kod tebe. Ne znam im broj. I evo
me ovde, s jednim prokletim bogatim jenkijem."
Sve u njemu je bujalo, i odjednom se razvedrilo kao sunce. „Anđelina."
„Sačekaj da završim." Uzdahnula je, i čekala dok nije bila sigurna da može mimo da govori. „Imam dosta
prija­telja kojima je stalo do mene, koji me možda vole kao prija­telji. Imala sam dedu, za koga sam bila
svetlost života. Imam baku. Ali niko me nikada nije voleo kao ti. I do đavo­la s tim, ja nisam nikada nikoga
volela ovako kao tebe. Eto."
Podigla je ruke, skinula lanac oko vrata. Pružila mu ga je, dok se ključić klatio. „Ovo je sada tvoje, i
pret­postavljam da je i bilo tvoje neko vreme. Ti si ključ, cher. Oduvek si bio."
Uzeo ga je i obradovao je kad ga je stavio oko vra­ta. „Učiniću te beskrajno srećnom."
„Bolje bi ti bilo. Mi ćemo se venčati ili šta?"
„Bolje bi ti bilo da poveruješ u to." Smejući se, po­digao ju je sa zemlje, zavrteo oko sebe. „Da li osećaš?"
„Sta? Vrti mi se u glavi."
„Kuća je sada naša. Samo naša." Spustio ju je na pod. „Nema više duhova. Nema više života osim naših. A mi
tek počinjemo."
Zagrlila ga je, podigla usne do njegovih. „Dobro došao kući."
I dalje ga je držala čvrsto u zagrljaju kad je izvukla džepni sat i okrenula ga. Posmatrali su kako se velika
kazaljka na satu pomera...