OD ISTE AUTORKE

Kuća orhideja
Devojčica na litici
Ponoćna ruža
Svetlo u prozoru
U senci masline
Anđeosko drvo
Ljubavno pismo

SERIJAL SEDAM SESTARA

Sedam sestara
Olujna sestra
Sestra iz senke
Biserna sestra
Mesečeva sestra
Sunčeva sestra
Izgubljena sestra

ATLAS - THE STORY OF PA SALT

LUSINDA RAJLI
HARI VITAKER
Atlas

Lusinda je posvetila ovaj roman

svojim čitaocima širom sveta.
Ja sam ga posvetio svojoj majci Lusindi,
koja me je u svemu inspirisala.
- H. V.

1
Predgovor
Dragi čitaoče,
Dozvolite mi da se predstavim. Zovem se Hari, ja sam najstariji sin Lusinde Rajli. Pretpostavljam da niste
iznenađeni što vidite dva imena na koricama ovog dugo očekivanog romana.
Neposredno pre nego što je izašla Izgubljena sestra 2021, Lusinda je objavila da sledi iznenađenje - osmi,
poslednji nastavak serijala „Sedam sestara“, u kojem će biti ispričana priča zagonetnog Tate Solta. U Belešci
autorke na kraju sedme knjige napisala je: „U glavi mi je osam godina, i jedva čekam da je konačno stavim na
papir.“
Tragičnim sticajem okolnosti mama je umrla u junu 2021. od karcinoma jednjaka, koji joj je dijagnostikovan
2017. Možda mislite da nije imala priliku da bilo šta zapiše. Ali sudbina ima svoje tajanstvene puteve. Mama je
2016. otputovala u Holivud, u produkcijsku kuću zainteresovanu da kupi prava za film o sedam sestara. Stoga je
tamošnji tim želeo da zna kako ona vidi kraj serijala - četiri knjige unapred.
Tako je mama bila primorana da sakupi svoje fragmentarne misli na papir. Napisala je trideset stranica dijaloga
za scenario potencijalnih producenata, scene koje se odigravaju na vrhuncu narativa celog serijala.
Uveren sam da ne moram da vas ubeđujem da su te stranice bile predvidivo veličanstvene; nabijene dramatikom,
napetošću... i sa ogromnim iznenađenjem.
Osim toga, obožavatelji serijala znaju da se Tata Solt pojavljuje kao kameo u svakoj knjizi. Mama je gradila
hronologiju kretanja likova kroz decenije, stvarajući svojevrstan sveobuhvatni vodič. U tom smislu, Lusinda je
„stavila na papir“ više nego što je mislila.
Mama i ja smo 2018. napisali serijal za decu „Anđeli čuvari“, bili smo koautori četiri knjige. Tada me je zamolila
da ja završim „Sedam sestara“ ako se desi ono najgore. Taj naš razgovor ostao je u privatnosti, ali želim da
istaknem da sam bio rezerva za slučaj nezamislivog. I nezamislivo se desilo. Rekao bih da mama nikada uistinu
nije mislila da će zaista umreti, a nisam ni ja. Nekoliko puta je uspela da prkosi zakonima nauke i prirode i
vraćala se sa ivice. Ali u mami je uvek bilo neke magije.
Posle njene smrti, nije bilo govora da ne održim reč. Mnogi ljudi su me pitali koliki je pritisak za mene bio taj
zadatak. Najzad, Atlas obećava otkriće tajni o kojima su čitaoci nagađali deset godina. Međutim, za mene je to
bilo odavanje pošte. Obavio sam zadatak za svoju najbolju prijateljicu i svoju heroinu. Stoga nisam osećao
nikakav pritisak, ispostavilo se da je to trud iz ljubavi. Pretpostavljam da će se neki od vas, prirodno, pitati koji
su elementi zapleta mamini, a koji moji, ali mislim da to nije važno. Jednostavno rečeno, priča je priča. A znam
da ćete biti emocionalno zadovoljni na kraju ove knjige. Mama se za to postarala.
Nema sumnje da je Lusindino najveće dostignuće u tome što niko nije tačno identifikovao tajnu pokretačku silu
iza serijala - a bilo je na hiljade teorija. Atlas će nagraditi one koji su voleli romane od samog početka, ali ovde je
i nova priča (mada je oduvek bila tu, tiho skrivena među prethodnih 4.500 stranica). Možda je sve što radim
samo uklanjanje dimne zavese...
Rad na knjizi Atlas - priča Tate Solta bio je najveći izazov i najveća privilegija mog života. To je dar Lusinde
Rajli za rastanak, i ja sam veoma uzbuđen što vam ga isporučujem.
Hari Vitaker, 2023.

Ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima

vaša mudrost i ne sanja, moj Horacio.1
1 „Celokupna dela Vilijema Šekspira“, drugo izdanje, Kultura, Beograd 1966. Hamlet, čin I, scena 5.
Preveli Živojin Simić i Sima Pandurović (Prim. prev.)
Vilijam Šekspir

2
Likovi:
ATLANTIDA
Tata Solt - poočim sedam sestara
Marina (Ma) - starateljka sestara
Klaudija - kućedomaćica u Atlantidi
Georg Hofman - advokat Tate Solta
Kristijan – skiper
SESTRE D’APLIJEZ
Maja
Ali (Alkiona)
Zvezda (Asteropa)
KeKe (Keleno)
Tigi (Tajgeta)
Elektra
Meri (Meropa, sestra koja nedostaje)
Prolog
Tobolsk, Sibir, 1925.
Dok je ljuti vetar podizao vrtloge snega pred njima, dva dečaka su zatezala okovratnike tankih krznenih kaputa
oko lica.
„Hajde!“, uzviknuo je stariji od njih dvojice. Iako je tek bio napunio jedanaest godina, glas mu je već imao grlen,
promukao prizvuk. „Dosta je. Hajdemo nazad, kući.“
Mlađi dečak - star samo sedam godina - podigao je gomilu drva za loženje koju je skupio, i potrčao za starijim,
koji je već odmicao dugim koracima.
Kad su bili na pola puta do kuće, deca su postala svesna slabog pištavog zvuka koji je dopirao od drveća. Stariji
dečak je stao kao ukopan.
„Čuješ li to?“, upitao je.
„Da“, odgovorio je mali dečak. Ruke su ga bolele od težine snopa drva, na tren su bile mirne, a onda je počeo da
drhti. „Možemo li kući, molim te? Umoran sam.“
„Ne cvili“, odbrusio mu je stariji dečak. „Idem da istražim šta je to.“ Otišao je do podnožja obližnje breze i
kleknuo na zemlju. Mlađi dečak je nerado pošao za njim.
Na tvrdom tlu pred njima bespomoćno se migoljilo ptiće vrapca, ne veće od rublje.
„Ispao je iz gnezda“, rekao je stariji dečak i uzdahnuo. „Ili, pitam se... Slušaj.“ Obojica su mirno stajali na snegu
i konačno čuli pištavi poziv odozgo. „Aha! Ptica kukavica.“
„Ptica iz časovnika?“
„Da. Ali one nisu prijateljski nastrojena stvorenja. Kukavica leže jaja u gnezda drugih ptica. A onda, kad se ptiće
izleže, ono izbaci druge ptiće napolje.“ Frknuo je. „To se ovde desilo.“
„O ne.“ Mlađi dečak se sagnuo i malim prstom nežno pomilova ptiće po glavi. „U redu je, prijatelju, sad smo mi
tu.“ Pogledao je u svog saputnika. „Možda bismo ga mogli vratiti ako se popnemo na drvo.“ Dečak je pokušavao
da vidi gnezdo. „Mora da je vrlo visoko.“ Iznenada, sa zemlje se čulo gadno krckanje. Pogledao je naniže i video
da je stariji dečak zgazio ptiće čizmom.
„Šta si to uradio?“, užasnuto je kriknuo mlađi dečak.
„Majka ga ne bi prihvatila. Bolje je odmah ga ubiti.“
„Ali... ti to ne znaš.“ Dečak je osetio peckanje u smeđim očima. „Mogli smo da pokušamo.“
Stariji je podigao ruku da okonča raspravu. „Nema svrhe pokušavati kad je nešto osuđeno na propast. To je
jednostavno gubljenje vremena.“ Nastavio je nizbrdo. „Hajde. Idemo nazad.“
Mlađi dečak se sagnuo da pogleda beživotnog ptića. „Žao mi je zbog mog brata“, zaplakao je. „Njega boli. Nije
hteo to da uradi.“

3
Atlasov dnevnik
(1928 - 1929) 1
Bulonj - Bijankur
Pariz, Francuska
Dnevnik je poklon od gospodina Pola Landovskog i gospođe Landovski. Kažu da bi, pošto ne govorim, a znaju
da umem da pišem, bila dobra ideja da probam da beležim svoje misli. Najpre su mislili da sam jednostavno
glup, da sam izgubio razum, što u izvesnom smislu i jeste tačno. Ili, tačnije, možda sam ga samo iscrpeo pošto
živim s njima toliko dugo. Oni su veoma umorni, a i ja sam.
Oni znaju da mi je ostalo malo pameti zato što su tražili da pišem. Za početak, pokušali su da me navedu da
napišem svoje ime, koliko imam godina i odakle sam, ali ja sam odavno naučio da zapisivanje takvih stvari na
papir vodi u nevolje, a nevolje su nešto što ne želim nikad više da doživim. I tako, seo sam za sto u kuhinji i
napisao nekoliko stihova kojima me je tata naučio. Naravno, onaj deo koji neće odati odakle sam došao pre nego
što sam se pojavio ispod žive ograde u njihovoj bašti. Niti su to moji omiljeni stihovi, ali osetio sam da te reči
odgovaraju mom raspoloženju, a bili su dovoljni da pokažu ovom dobrom paru - kog mi je sudbina nanela na put
kad je smrt kucala na moja vrata - da mogu da komuniciram. Pa sam napisao:
Noćas posmatrah
mesec a onda su
Plejade pale
Noć je sad
napola prošla; mladost
odlazi; ja sam
u krevetu sam.
Napisao sam to na francuskom, engleskom i nemačkom, jezicima od kojih nijedan nisam koristio otkad sam
dovoljno porastao da govorim (što mogu, naravno, ali baš kao i reči na papiru, sve što se izgovori - naročito u
žurbi - može se upotrebiti kao valuta). Priznajem da sam uživao videvši izraz lica madam Landovski dok je
čitala ono što sam napisao, iako joj to nije pomoglo da otkrije ko sam. Služavka Elsa pogledom je govorila da me
što pre treba poslati tamo odakle sam i došao, kad god bi s treskom stavila činiju hrane ispred mene.
Ne govoriti nije teško. Prošlo je više od godinu dana otkako sam otišao od kuće koju sam znao kao svoj dom
otkad znam za sebe. U to vreme koristio sam glas samo kad je bilo apsolutno neophodno.
Odavde gde sad ovo pišem, mogu da gledam kroz mali tavanski prozor. Maločas, posmatrao sam decu
Landovskih kad su se pojavila na stazi. Bili su u školi i izgledali su veoma elegantno u uniformama - Fransoaz s
belim rukavicama i slamnatim šeširom koji zovu „kanotje“, a njena braća u belim košuljama i blejzerima.
Premda sam često slušao kako se mesje Landovski žali na manjak novca, velika kuća, njegov divan vrt i lepe
haljine žena u kući govorili su mi da mora biti zaista vrlo imućan.
Osim toga, grickao sam olovku, po navici koju je tata pokušavao da spreči tako što je na njen kraj stavljao svašta
groznog ukusa. Jednom mi je rekao da je stavio nešto finog ukusa ali otrovno, i da ću umreti ako stavim u usta.
Pa ipak, dok sam razmišljao o prevodu koji mi je dao da dešifrujem, stavio sam olovku u usta. Čuo sam krik kad
me je video, pa me je uhvatio za vrat, izneo i napunio mi usta snegom, koji sam onda morao da ispljunem. Nisam
umro, ali često sam se odonda pitao da li je to bila varka kako bi me šokirao i naterao da prestanem, ili me je
sneg koji sam ispljunuo zaista spasao.
Iako se svojski trudim da ga se sećam, prošlo je tako mnogo godina otkad sam ga poslednji put video da mi bledi
iz pamćenja...
Možda je tako najbolje. Da, u svakom slučaju je najbolje da zaboravim sve što je bilo i prošlo. Onda neću imati
šta da im kažem čak i ako me budu mučili. A ako mesje i madam Landovski misle da ću pisati takve stvari u
dnevnik koji su mi tako ljubazno dali, da ću imati poverenja u mali katanac s ključem koji mogu da čuvam u
svojoj kožnoj vrećici, grdno su se prevarili.
„U dnevnik možeš da zapisuješ sve što osećaš ili misliš“, blago mi je objasnila madam Landovski. „Takođe, to je
privatna sveska, samo za tvoje oči. Obećavam da nikad u nju nećemo gledati.“
4
Zdušno sam klimao glavom, a onda sam se osmehnuo sa zahvalnošću u očima, pa otrčao gore, u svoju sobu u
potkrovlju. Ne verujem joj. Znam iz iskustva kako se katanci lako razvaljuju i obećanja lako krše.
Kunem ti se životom tvoje voljene majke da ću se vratiti po tebe... Moli se za mene, čekaj me...
Vrtim glavom, pokušavam da se otresem uspomene na tatine poslednje reči. Pa ipak, iako druge koje želim da
prizovem lebde kao paperje maslačka, van domašaja moga mozga čim pokušam da ih zauzdam, ta rečenica
nekako neće ni da mrdne šta god da uradim.
I pored toga, dnevnik je uvezan u kožu i pun najfinijeg papira. Mora da je koštao Landovske najmanje franak
(tako zovu novac ovde), i mislim da je to gest osmišljen da mi pomogne, pa ću ga i iskoristiti. Osim toga, iako
sam naučio da ne govorim, često sam se na svom dugom putovanju pitao da neću možda zaboraviti da pišem.
Pošto nisam uza se imao ni papira ni olovku, jedan od načina da prebrodim one ledene zimske noći bio je da u
glavi recitujem poeziju, a onda da zamišljam kako ispisujem slova.
Veoma mi se dopada ta fraza - tata je to zvao „prozor u maštu“, a kad nisam recitovao poeziju, često sam
nestajao u onom pećinskom prostoru za koji je tata govorio da nema granica. Da je velik onoliko koliko želiš da
bude. Ljudi skučenog uma, dodao bi, po definiciji imaju ograničenu maštu.
I zato, mada su se dobri Landovski pokazali kao moji ljudski spasitelji, mada su me spolja negovali, i dalje sam
osećao potrebu da nestanem u sebi, da čvrsto zatvorim oči i mislim misli koje nikad ne mogu biti zapisane jer
nikada više neću imati poverenja u drugo ljudsko biće.
I stoga, mislio sam, sve što te Landovski dobiti ako iko od njih ikada bude ovo čitao - a deo mene bio je uveren
da će pokušati, makar samo iz radoznalosti ako ni zbog čega drugog - biće dnevnik koji počinje onoga dana kad
sam već bio izgovorio svoje poslednje molitve.
U stvari, možda ih nikad i nisam izgovorio; bio sam u takvom bunilu od groznice, gladovanja i iscrpljenosti da
sam možda to samo sanjao - ali svejedno, bio je to dan kad sam ugledao najlepše žensko lice koje sam ikada
video.
Dok sam pisao skraćeni, činjenični pasus o tome kako me je lepa gospođa primila, šaptala mi reči milošte i
dozvolila mi da spavam unutra prvi put bogzna od kada, razmišljao sam o tome kako je izgledala tužno kad sam
je poslednji put video. Otad sam saznao da se zove Izabela - skraćeno Bel. Ona i pomoćnik u ateljeu gospodina
Landovskog, mesje Bruji (koji mi je rekao da ga zovem Loran, mada ga ja u trenutnom stanju nemosti ne mogu
nikako zvati), ludo su se zaljubili jedno u drugo. I te noći, kad je izgledala tužno, došla je da se oprosti. Ne samo
od mene nego i od njega.
Iako sam bio veoma mlad, zapravo sam već mnogo bio pročitao o ljubavi. Pošto je tata otišao, čitao sam knjige
sa njegove police i saznao neke neobične stvari o životu odraslih. Isprva sam pretpostavio da je fizički čin koji
opisuju u izvesnom smislu komična priča, ali onda kad su to ponovili autori za koje sam izvesno znao da nisu
humoristi, shvatio sam da mora biti istina. E to je svakako nešto o čemu neću pisati u dnevniku!
Tihi kikot mi se oteo sa usana pa sam brzo pokrio usta rukama. Bilo je to veoma čudno jer je smeh izraz
određenog nivoa sreće. Prirodna fizička, telesna reakcija.
„Gospode!“, prošaptao sam. Bilo je neobično čuti sopstveni glas, koji mi se činio dublji nego kad sam poslednji
put izgovorio neku reč. Niko me neće čuti ovde gore na tavanu; obe sluškinje su dole, ribaju, glancaju i skidaju
beskonačni veš sa konopaca iza kuće. U svakom slučaju, čak i ako ne mogu da me čuju ovde gore, to ne sme da
mi pređe u naviku, ta sreća, jer ako mogu da se kikoćem, to znači da imam glas i da zasigurno mogu i da
govorim. Pokušao sam da mislim o nečemu što će me rastužiti, a što je zaista bilo čudno s obzirom na to da sam
uspeo da - uprkos svemu - doguram do Francuske samo zahvaljujući tome što sam se povlačio u maštu i mislio o
srećnim stvarima. Razmišljao sam o dvema služavkama, koje sam stalno slušao kako ćeretaju s druge strane
tankog zida koji nas je noću razdvajao. Žalile su se da su užasno malo plaćene, da je radno vreme previše dugo,
da su im madraci kvrgavi i soba u potkrovlju ledena zimi. Želeo sam da udaram o tanki zid i da im viknem kako
bi trebalo da budu srećne jer žive zajedno u zasebnoj sobi, jer imaju dnevnicu, ma koliko lošu. A što se tiče priče
da su im sobe hladne zimi... pa, proučavao sam klimu u Francuskoj, i mada je Pariz - a otkrio sam da smo na
samom njegovom rubu - na severu, pomisao na nekoliko stepeni ispod nule kao na neki problem navodila me je
da se ponovo zakikoćem.
5
Završio sam prvi pasus u svom potpuno novom „zvaničnom“ dnevniku i pročitao ga sebi, pretvarajući se da sam
mesje Landovski, sa onom njegovom smešnom bradicom i velikim, čupavim brkovima.
Živim u Bulonj-Bijankuru. Primila me je ljubazna porodica Landovski. Oni se zovu mesje i madam Pol i Ameli
Landovski, a njihova deca su Nadin (20), Žan-Maks (17), Marsel (13) i Fransoaz (11). Svi su oni veoma dobri
prema meni. Govore mi da sam bio veoma bolestan i da će trebati vremena da povratim snagu. Služavke se zovu
Elsa i Antoanet, a kuvarica je Berte. Ona mi stalno nudi još i još svojih finih kolača, da me ugoji, tako kaže. Kad
mi je prvi put dala pun tanjir, pojeo sam sve do poslednjeg zalogaja, a onda mi se za pet minuta smučilo. Kad je
doktor došao da me pregleda, rekao je Berte da mi se želudac skupio od neuhranjenosti i da mi mora sipati
manje hrane u tanjir, ili će mi veoma pozliti, a može se desiti i da umrem. Mislim da se Berte zbog toga
uznemirila, ali nadam se da sada ponovo jedem gotovo koliko treba, a osim toga i cenim njeno kuvanje. Jednog
člana osoblja još nisam upoznao, ali o njoj se u porodici mnogo priča. Ona se zove madam Evelin Želsan i
kućedomaćica je. Trenutno je na odmoru, u poseti sinu u Lionu.
Brinem da koštam novca ovu porodicu, za hranu koju jedem, plus za doktora koji je morao da dođe da me
pregleda. Znam koliko doktori umeju da budu skupi. Ja nemam novca niti imam zanimanje, i ne vidim kako da im
se odužim, što, naravno, sigurno očekuju i što je ispravno. Nisam siguran koliko će mi dozvoliti da ostanem ovde,
ali trudim se da uživam u svakom danu u njihovom lepom domu. Zahvaljujem Gospodu za njihovu dobrotu i
molim se za njih svake noći.
Kraj olovke mi je krenuo između zuba dok sam zadovoljno klimao glavom. Jezik mi je jednostavan, dodao sam
tu i tamo poneku pravopisnu grešku da izgleda kao da je pisao običan desetogodišnji dečak. Nikako im ne smem
staviti do znanja kakvo sam obrazovanje nekad imao. Pošto je tata otišao, davao sam sve od sebe da nastavim da
savlađujem lekcije kao što me je on podsticao, ali bez njega kao vodiča, taj deo je dosta pretrpeo.
Izvadio sam lep list čistog belog papira iz fioke u starom radnom stolu - za mene je već to što imam samo svoj
prostor za pisanje bilo nezamisliv luksuz - i počeo da pišem pismo.
Atelje Landovski
Ulica Moason Deroš
Bulonj-Bijankur
7. avgust 1928.
Dragi gospodine i gospođo Landovski,
Želim da vam oboma zahvalim za poklon. Ovo je najlepši dnevnik koji sam ikada imao i pisaću u njemu svakoga
dana, kao što ste me zamolili.
Takođe, hvala vam što ste me primili.
Taman sam hteo da dodam ono učtivo „Vaš“ i svoje ime, a onda sam se zaustavio. Uredno sam presavio papir
napola, pa na četvoro, i napisao njihova imena na tako savijen list. Staviću ga na srebrni pladanj za sutrašnju
poštu.
Iako nisam stigao dokle sam hteo, bio sam blizu. U poređenju sa rastojanjem koje sam već bio prešao, ovo je sad
bilo kao šetnja Ulicom Moason Deroš i nazad. Ali još nisam želeo da odem. Kao što je doktor kazao kuvarici,
trebalo je da skupim snage, ne samo u telu već i u duhu. Iako doktor nije mogao u njega da zaviri, ja sam mu
mogao reći da ono najgore nije fizička kazna koju sam pretrpeo već strah koji me je i dalje izjedao iznutra.
Verovatno zato što im je dosadilo da se žale na sve u kući, obe služavke su mi ispričale da sam noću vikao i
budio ih. Na svom dugom putovanju, bio sam toliko navikao na to i toliko iscrpljen da sam mogao da zaspim
odmah, ali ovde, odmoran, na toplom i u svom krevetu, omekšao sam. Često posle noćnih mora nisam mogao
ponovo da zaspim. Nisam čak bio siguran ni u to da je „noćna mora“ prava reč da to opišem. Moj okrutni mozak
me je često terao da ponovno oživljavam ono što mi se dogodilo.
Ustao sam, prišao krevetu, s dnevnikom u ruci, i zavukao se pod čaršav i ćebe koji mi nisu bili potrebni jer je
vreme trenutno bilo sparno. Uzeo sam dnevnik i gurnuo ga u donji deo pidžame, tako da je udobno počivao uz
unutrašnju stranu moje butine.

6
Onda sam skinuo kožnu vrećicu koja mi je visila oko vrata i stavio je na isto mesto samo uz drugu butinu. Ako
me je moje dugo putovanje ičemu naučilo, naučilo me je tome da su to najbezbednija mesta za skrivanje takvih
dragocenosti.
Legao sam na leđa na madrac - na šta su se Elsa i Antoanet takođe žalile, a meni je izgledalo kao da spavam na
oblaku anđeoskih krila - sklopio oči, brzo se pomolio za tatu i moju mamu, ma gde na nebu bila, i pokušao da
utonem u san.
Dok sam to činio, kopkala me je jedna misao. Koliko god mrzeo da to priznam, postojao je još jedan razlog zbog
kojeg sam napisao pismo-zahvalnicu Landovskima: iako sam znao da moram da nastavim putovanje, nisam bio
sasvim spreman da odustanem od najdivnijeg osećanja - osećanja da sam bezbedan.
2
„Dakle, mladiću, šta misliš o njemu?“, pitao me je mesje Landovski dok sam gledao našeg Gospoda u oči, od
kojih je samo jedno bilo veliko gotovo kao ja. Upravo je bio završio usavršavanje glave onoga što u Brazilu zovu
Kristo Redentor2, a kog sam ja zvao Isus Hristos. Gospodin Loran Bruji mi je rekao da će kip stajati na vrhu
planine iznad grada koji se zove Rio de Žaneiro. Kad sastave sve njegove delove, biće visok trideset metara.
Video sam minijaturne verzije završene skulpture, pa sam znao da će brazilski (i francuski) Hristos stajati široko
raširenih ruku, kao da grli grad ispod sebe. Pametno osmišljeno, tako da iz daljine izgleda kao da gledaš u krst.
Kako će dopremiti kip na planinu i kako će ga sastaviti bilo je predmet velike rasprave i brige u proteklih
nekoliko nedelja. Mesje Landovski je, po svemu sudeći, imao mnogo glava o kojima brine, jer je radio i na
skulpturi Kineza po imenu Sun Jatsen, i mnogo se brinuo zbog očiju. Zaključio sam da je perfekcionista.
2 Port.: Hristos Iskupitelj. (Prim. prev.)
Tokom dugih, toplih letnjih dana privlačio me je atelje gospodina Landovskog, pa bih se ušunjao unutra i sakrio
iza brojnih velikih komada kamena postavljenih po podu, koji su čekali da ih uobliči u nešto. U radionici je
obično bilo prometno, puno učenika i pomoćnika koji su, kao Loran, bili tu da uče od velikog majstora.
Uglavnom su me ignorisali, mada bi mi se madmoazel Margarida uvek osmehnula kad bih ujutru stigao. Ona je
bila velika prijateljica Bel, pa sam znao da u nju mogu imati poverenja.
Mesje me je jednog dana spazio u ateljeu i, kao svaki otac, prekorio me što nisam tražio dozvolu pre nego što
sam ušao. Zavrteo sam glavom i ispružio ruke pred sobom uzmičući ka vratima, a onda je dobri gospodin
popustio i pozvao me rukom da priđem.
„Bruji mi kaže da voliš da gledaš kako radimo. Je li to istina?“
Klimnuo sam glavom.
„E pa onda nema potrebe da se kriješ. Ako se zakuneš da nikad ništa nećeš dirati, dobrodošao si ovde, dečače.
Samo bih voleo da moja deca pokazuju toliko interesovanja za moju profesiju kao ti.“
Od tog trenutka bilo mi je dozvoljeno da sedim za drvenim stolom s nogarima, s komadom neželjenog steatita sa
svojim alatom pred sobom.
„Gledaj i uči, dečače, gledaj i uči“, posavetovao me je Landovski. I gledao sam, i učio. Mada to nije uticalo na
moje metode lupanja čekićem o dleto na mome komadu kamena. Koliko god sam se trudio da ga uobličim u
neku najjednostavniju formu, uvek bih završio s gomilom šuta pred sobom.
„Dakle, dečko, šta misliš?“, upitao je mesje Landovski pokazavši pokretom glave ka Hristu. Klimnuo sam
glavom živahno, osećajući grižu savesti što taj dobri čovek koji me je primio i dalje pokušava da izmami od
mene neku glasovnu reakciju. Zaslužio je da makar jednom odam poštovanje njegovoj istrajnosti, ali znao sam
da bih, čim otvorim usta da progovorim, bio u opasnosti.
Madam Landovski, sad znajući da umem da pišem i da razuman ono što mi je rečeno, pružila mi je gomilu papira
za otpad.
„Tako možeš da mi odgovoriš ako te nešto pitam, je l’ da?“
Klimnuo sam glavom. Od tada pa nadalje komunikacija je bila veoma jednostavna.
U odgovor na pitanje mesje Landovskog, uzeo sam olovku iz džepa kratkih pantalona, napisao jednu reč koja je
zauzela gotovo čitavu stranicu, i pružio mu je.
Nasmejao se kad je pročitao.
7
„’Magnifique’3, a? Pa hvala ti, mladi gospodine, i nadajmo se da će takvu reakciju Kristo izazvati kad bude
stajao na vrhu planine Korkovado, na drugom kraju sveta. Ako ga ikada tamo dopremimo…“
3 Fr.: Veličanstveno. (Prim. prev.)
„Imajte vere, gospodine“, usprotivio se Loran iza mene. „Bel mi kaže da su pripreme za korišćenje uspinjače već
uveliko u toku.“
„Zaista kaže?“ Mesje Landovski je podigao jednu čupavu obrvu. „Ti izgleda znaš više od mene. Eitor da Silva
Kosta mi neprestano govori da ćemo razgovarati o tome kako da prevezemo moju skulpturu do tamo i kako da je
podignemo, ali taj razgovor nikako da se održi. Je li već vreme ručku? Treba mi malo vina da smirim živce.
Počinjem da osećam kako će projekat ’Kristo’ možda okončati moju karijeru. Bio sam budala što sam uopšte
pristao na tu ludost.“
„Ja ću doneti jelo“, odgovorio je Loran i pošao u malu kuhinju, koja će mi, do najmanjih sitnica, zauvek ostati u
sećanju pošto je bila moje prvo utočište otkad sam otišao od kuće pre više meseci. Nasmešio sam se dok sam
gledao kako Loran otvara bocu vina. Kao što sam često radio kad se probudim rano, odšunjao sam se do ateljea u
zoru, jer tu sam bio okružen lepotom. Sedeo sam tamo i razmišljao kako bi se tata nasmejao što sam, od svih
mesta u kojima sam mogao da završim, kao što je na primer Renoova fabrika nekoliko kilometara dalje, stigao
baš na mesto koje bi on sam nazvao hramom umetnosti. Jednostavno sam znao da bi mu zbog toga bilo nekako
drago.
Toga jutra, dok sam sedeo među velikim komadima kamena i gledao gore, u Kristovo blago lice, začuo sam neku
buku iz sobe iza zavese, gde smo jeli. Prišao sam joj na vrhovima prstiju i zavirio iza nje.
Video sam dva stopala kako štrče ispod stola. Ispostavilo se da je onaj zvuk zapravo tiho Loranovo hrkanje.
Otkad se Bel vratila u Brazil, zapazio sam da ujutru izgleda loše zbog pića: zakrvavljenih i mutnih očiju, žut i siv
u licu, kao da će se svakoga trenutka ispovraćati. (A ja sam imao mnogo iskustva u tome da znam kad muškarac
ili žena pređu granice normalnog.)
Dok sam ga sad posmatrao kako sipa izdašnu količinu u čašu, zabrinuo sam se za njegovu jetru, na koju, kao što
mi je tata rekao, piće najviše utiče. Ali nisam se brinuo samo za Loranovu jetru; brinuo sam se i za njegovo srce.
Iako sam znao da je nemoguće da se taj organ fizički slomi zbog ljubavi, nešto u tom čoveku se zaista slomilo.
Možda ću jednoga dana shvatiti želju da se bol utopi u alkoholu.
„Santé!4“, kazali su obojica i kucnuli se čašama. Dok su sedeli za stolom, ja sam se majao po kuhinji, uzimao
hleb, sir i krupne, okrugle plodove paradajza koji je u svojoj bašti uzgajala jedna gospođa malo dalje niz ulicu.
4 Fr.: Živeli. (Prim. prev.)
To sam znao jer sam video kućedomaćicu Evelin kad se pojavila u kuhinji s gajbom punom povrća. Pošto ona
nije bila mršava gospođa, a i dobro je bila zašla u sredovečne godine, pritrčao sam joj, uzeo od nje kutiju i
spustio je sa strane.
„Bože, ala je danas toplo“, prodahtala je i teško se spustila na jednu od drvenih stolica. Doneo sam joj čašu vode
pre nego što ju je i zatražila, pa sam izvadio hartiju i olovku iz džepa i napisao joj pitanje.
„Zašto ne pošaljem sluškinju?“, pročitala je, a onda me je pogledala. „Zato, dečko, što nijedna od njih dve ne bi
umela da razlikuje trulu od savršene breskve. One su obe devojke iz grada, nemaju pojma o svežem voću i
povrću.“
Uzeo sam papir od nje pa napisao drugu rečenicu.
Kad sledeći put budete išli, poći ću ja sa vama, da nosim gajbu.
„To je veoma ljubazno od tebe, mladiću. I ako se zadrži ovakvo vreme, držaću te za reč.“
Toplo vreme se zadržalo i ja sam išao s njom da joj pomognem. Dok smo išli ulicom, ćeretala je o svome sinu,
ponosno mi pričala da je on na univerzitetu, da studira za inženjera.
„Biće nešto od njega jednoga dana, videćeš“, dodala je dok smo birali povrće izloženo na tezgi, a ja držao gajbu
za ono koje prođe njenu procenu. Od svih u domaćinstvu Landovskih, Evelin mi je bila najdraža, iako sam se
užasavao njenog povratka jer sam kroz zid čuo kako sluškinje govore da se vraća „aždaja“. Ja sam joj
predstavljen kao „dečak bez imena koji ne može da govori“. (Mora da je to rekao Marsel, trinaestogodišnji sin
Landovskih. Znao sam da me gleda s podozrenjem, koje sam potpuno razumeo - moj iznenadni dolazak u bilo
8
koju porodicu izazvao bi komešanje.) Pa ipak, Evelin je jednostavno prihvatila moju pruženu ruku, rukovala se i
toplo mi se nasmešila.
„Što nas je više to je veselije, što bi se reklo. Kakva je korist od velike kuće kao ova ako se ne popuni svaka
soba?“ Onda mi je namignula, a kasnije istog dana, videvši kako gledam ostatke pite s karamelizovanim
jabukama, odsekla mi je parče.
Bilo je čudno, zaista, kako smo sredovečna gospođa i ja skovali neku vrstu tajne i svakako neobelodanjene (bar
ne s moje strane) veze, ali znam da jesmo. Primetio sam u njenim očima onaj poznati pogled koji mi je govorio
da je duboko patila. Možda je i ona u meni prepoznala nešto slično.
Zaključio sam da je jedini način da se postaram da se niko u kući ne žali na mene taj da budem nevidljiv (za decu
Landovskih i, nešto manje, za gospodina i gospođu Landovski) ili od pomoći onima kojima je pomoć potrebna,
što su u osnovi bili članovi posluge. Evelin, Berte, Elsa i Antoanet su shvatile da imaju korisnog malog
pomoćnika pri ruci kad god im je potreban. Kod kuće sam često ja bio taj koji je čistio i sređivao mali prostor u
kojem smo bili smešteni. Čak i kad sam bio vrlo mali, stalno sam osećao potrebu da se staram o tome da sve
bude na svome mestu. Tata je primetio da volim red a ne haos, pa se šalio da ću jednoga dana biti nekome veoma
dobra supruga. U mome starom domu to je bilo nemoguće jer su se sve aktivnosti odvijale u jednoj prostoriji, ali
ovde, u kući Landovskih, sama urednost me je oduševljavala. Možda mi je omiljeni posao od svih bio da
pomažem Elsi i Antoanet da skupe rublje i čaršave sa žice pošto se osuši na suncu. Obe sluškinje su se smejale
mojoj potrebi da savršeno spojim uglove, a ja nisam mogao odoleti da ne zagnjurim nos u rublje koje sam skidao
sa žice i ne udahnem miris čistoće, koji je za mene bio najfiniji parfem.
I tako, pošto sam isekao paradajz isto tako precizno kao što sam savijao čaršave, otišao sam da se pridružim
gospodinu Landovskom i Loranu za stolom. Gledao sam kako lome sveži baget i seku parče sira, pa sam i ja to
učinio, ali tek kad mi je mesje Landovski dao znak da se i ja počastim. Tata mi je uvek pričao kako francuska
hrana ima divan ukus, i bio je u pravu. Međutim, posle mojih nastupa mučnine kad bih brzo pretrpao želudac i
najeo se kao da mi je to poslednji obrok u životu, nadalje sam jeo kao gospodin kakav sam i vaspitan da budem,
a ne divljak, kao što je Berte jednom rekla a ja sam je čuo.
I dalje su ćaskali o Kristu i očnim jabučicama Sun Jatsena, ali nisam mario. Koliko sam shvatio, mesje
Landovski je bio pravi stvaralac - osvojio je zlatnu medalju na umetničkoj olimpijadi toga leta, i očigledno je bio
poznat po svom talentu širom sveta. Najviše sam mu se divio zbog toga što ga slava nije promenila. Ili sam
barem ja mislio da nije, jer je radio svakog sata koji je mogao da izdvoji, često propuštajući večeru, zbog čega
gaje madam Landovski prekorevala jer i deca i ona treba da ga viđaju. Inspirisale su me pažnja koju je poklanjao
detaljima i težnja ka savršenstvu, i čak kad je Loran lako mogao da završi njegovo delo. Šta god da mi je suđeno
da radim i kakav god mi je suđeno da budem na ovome svetu, zarekao sam se da ću u tome davati sve od sebe.
„A ti, dečko? Dečko?“
Opet sam se prenuo iz misli. Toliko sam bio naviknut da se povlačim u svoje misli da sam se morao potruditi da
se naviknem na to da ljudi pokazuju interesovanje za mene.
„Nisi slušao, zar ne?“
Izvinjavajući se očima, odmahnuo sam glavom.
„Pitao sam te šta misliš, da li su oči Sun Jatsena u redu? Sećaš se da sam ti pokazao njegove fotografije?“
Podigao sam olovku i pažljivo razmislio o odgovoru pre nego što ga napišem. Oduvek sam učen da govorim
istinu, ali trebalo je i da budem diplomatičan. Zapisao sam reči pa mu pružio blok.
Skoro, gospodine.
Gledao sam kako Landovski otpija gutljaj vina, a onda je zabacio glavu i glasno se nasmejao.
„U metu, dečko, u metu. Zato ću po podne ponovo pokušati.“
Kad su njih dvojica završili s jelom, sklonio sam sa stola ostatke hleba i sira. Onda sam im skuvao kafu, onakvu
kakvu voli gospodin Landovski. Dok sam to radio, natrpao sam ostatke hleba i sira u džepove kratkih pantalona.
To je bila navika koje je tek trebalo da se odreknem - nikad se ne zna kad čovek može ostati bez hrane. Pošto
sam im poslužio kafu, klimnuo sam glavom i vratio se na svoj tavan. Stavio sam hleb i sir u fioku radnog stola.

9
Najčešće bi ostaci hrane koje tamo ostavim ujutru završavali tajno bačeni u kantu za đubre napolju. Ali kao što
rekoh, nikad se ne zna.
Pošto sam oprao ruke i očešljao se, sišao sam u prizemlje da počnem svoju dnevnu turu da budem koristan. Toga
dana to je obuhvatalo čišćenje srebra, u čemu sam, zbog svoje preciznosti i strpljenja, bio veoma vešt, kao što je
čak i Evelin kazala. Sijao sam od ponosa, kao neko ko je dugo gladovao za komplimentima. Ali sjaj ne bi dugo
potrajao jer se ona zaustavila kod vrata i okrenula dok su Elsa i Evelin smeštale noževe i viljuške u njihova
plišana ležišta.
„Možda biste obe mogle da naučite nešto od ovog mladića“, rekla je pa izašla, ostavivši Elsu i Antoanet da me
streljaju pogledima. Ali pošto su obe bile lenje i nestrpljive, rado su mi prepustile glačanje srebra. Voleo sam da
sedim na miru u velikoj trpezariji, za stolom od mahagonija, koji se uvek presijavao, da mi ruke budu zauzete, a
um slobodan da luta kud hoće.
Glavna misao mi je tada, i gotovo svakog dana otkad su telo i čula počeli da mi se oporavljaju, bila kako da
zaradim novac. Koliko god da su Landovski bili dobri i ljubazni, znao sam da sam im prepušten na milost i
nemilost. Koliko iste večeri mogli su mi reći da je, iz ma kakvih razloga, moj boravak kod njih okončan.
I ponovo bih bio izbačen na nepoznatu ulicu, ranjiv i sam. Prsti su mi instinktivno pošli ka kožnoj vrećici koju
sam nosio ispod košulje. Utešili su me već sam dodir i njen poznati oblik, iako sam znao da ono što je u njoj nije
moje i ne mogu ga prodati. Već sama činjenica da je preživelo putovanje bila je čudo po sebi, a njegovo
prisustvo je bilo i blagoslov i prokletstvo. To je i bio razlog što sam se nalazio u Parizu i živeo pod krovom
nepoznatih ljudi.
Završio sam glancanje srebra i zaključio da u kući postoji samo jedna osoba u koju imam dovoljno poverenja da
od nje zatražim savet. Evelin je živela u kućici koju je porodica zvala „koliba“, a zapravo je bila dograđeni
dvosobni produžetak glavne kuće. Kao što mi je Evelin rekla, imala je bar sopstveno kupatilo i, što je još važnije,
sopstvena ulazna vrata. Još je nisam video iznutra, ali odlučio sam da te noći, posle večere, skupim hrabrost i
pokucam na vrata.
Posmatrao sam kroz prozor trpezarije kako Evelin ide u kolibu - uvek je odlazila čim se servira glavni obrok i
ostavljala dvema sluškinjama da posluže desert i operu sudove. Večerao sam i slušao ćaskanje porodice. Nadin,
najstarija sestra, još nije bila udata i mnogo vremena je provodila van kuće, sa štafelajem, četkicama i paletom.
Nisam video nijednu njenu sliku ali znao sam da sem toga dizajnira i kulise za pozorište. Nikad nisam gledao
pozorišnu predstavu i, naravno, nisam mogao da razgovaram s njom i pitam je za njen posao. Pošto je provodila
malo vremena u kući i po svemu sudeći bila obuzeta sopstvenim životom, nije me mnogo primećivala; ponekad
mi se nasmešila kad bi nam se putevi ukrstili rano ujutru. Onda, tu je bio Marsel, koji me je jednog dana naglo
zaustavio, naduvao i isturio grudi, podbočio se i rekao mi da mu se ne sviđam. Što je, naravno, bilo blesavo jer
me ne poznaje, ali čuo sam kad me je nazvao „ulizicom“ obraćajući se svojoj mlađoj sestri Fransoaz, zato što
sam pomagao u kuhinji pre večere. Razumeo sam kako se oseća; kad ti roditelji prime odrpanog dečaka koji ne
govori, naravno da ćeš biti sumnjičav.
Međutim, sve sam mu oprostio onog trenutka kad sam prvi put čuo zvuke prekrasne muzike koja je dopirala iz
neke prostorije u prizemlju i doplovila u kuhinju. Prestao sam sa onim što sam u tome času radio i samo sam
stajao, opčinjen. Iako mi je tata svirao koliko je mogao svoju violinu, nikada zapravo nisam čuo zvuk klavirskih
dirki kakav može da proizvede ljudsko biće vešto u tome.
Bilo je veličanstveno. Od tada sam postao pomalo opsednut Marselovim prstima, pitao se kako uspeva da prelazi
njima po dirkama tako brzo i u tako savršenom poretku. Morao sam da se uvežbam da odvratim pogled. Jednoga
dana ću skupiti hrabrosti da ga pitam mogu li da ga gledam dok svira. Kako god da se vladao prema meni, mislio
sam da je mag.
Njegov stariji brat Žan-Maks bio je ravnodušan prema meni, budući da je bio na prelazu u uzrast odraslog. Malo
sam znao o tome šta radi kad izađe iz kuće, ali jednom se potrudio da mi pokaže kako se igra boćanje: nacionalna
razbibriga u Francuskoj. To je bacanje kugli po šljunku u zadnjem dvorištu, i vrlo lako sam je shvatio.
Onda, tu je bila Fransoaz, najmlađa kći Landovskih, koja nije bila mnogo starija od mene. Bila je srdačna kad
sam stigao, mada veoma stidljiva. Bio sam joj zahvalan kad mi je bez reči dala slatkiš u vrtu, nekakav šećer na
10
štapiću, pa smo sedeli jedno pored drugog, lizali svako svoju poslasticu i posmatrali pčele kako skupljaju nektar.
Ona je, kao i Marsel, vežbala klavir, a uživala je i u slikanju, kao Nadin. Nisam imao pojma da li je dobra ili nije,
zato što nikada nisam video ništa što je naslikala, ali pretpostavljao sam da je divan pastoralni pejzaž koji je visio
na zidu predvorja, pogled na polje i reku, njen rad. Nikad nismo postali dobri prijatelji, naravno - svakome mora
biti dosadno da provodi vreme s nekim s kim ne može da razgovara - ali često mi se smešila i osećao sam
simpatiju u njenim očima. Ponekad - obično nedeljom, kad je mesje Landovski bio slobodan - porodica bi se
boćala ili bi odlučili da svi zajedno odu na izlet. Uvek su me zvali da im se pridružim, ali ja sam odbijao, iz
poštovanja prema njihovoj porodičnoj privatnosti, a i zato što sam na teži način naučio šta odbojnost može da
napravi.
Posle večere, pomogao sam Elsi i Antoanet sa sudovima, a kad su otišle gore na spavanje, iskrao sam se iz
kuhinje i brzo otišao iza kuće, da niko ne vidi da sam izašao.
Stajao sam ispred Evelininih vrata, srce mi je ubrzano lupalo u grudima. Da li je ovo greška? Treba li da se
jednostavno vratim odakle sam i došao i zaboravim na sve ovo?
„Ne“, prošaptao sam u dahu. Moram imati poverenja u nekoga barem donekle. Instinkti koji su me tako dugo
održali u životu govorili su mi da postupam ispravno.
Ruka mi je drhtala kad sam je pružio i bojažljivo pokucao. Nije bilo odgovora - naravno da nije, čuo bi me samo
onaj što stoji odmah iza vrata. Zato sam pokucao jače. Za nekoliko sekundi video sam kako se pomera zavesa na
prozoru, a onda su se i vrata otvorila.
„Koga ja to vidim?“, kazala je Evelin i nasmešila mi se. „Uđi, uđi. Ne kucaju mi posetioci često na vrata, to je
sigurno“, nasmejala se.
Ušao sam u možda najudobniju i najprijatniju sobu koju sam ikada video. Iako su mi rekli da je to prethodno bila
garaža za kola gospodina Landovskog, i mada je zapravo bila samo betonska kvadratna prostorija, svuda kud
sam pogledao nalazilo se nešto lepo.
Dve tapacirane fotelje bile su okrenute ka sredini sobe, a preko njih su bili nabrani raznobojni vezeni prekrivači.
Zidove su krasili porodični portreti i mrtve prirode, a na čistom stolu od mahagonija pored prozora ponosno je
stajao cvetni aranžman. Pretpostavljao sam da mala vrata vode u spavaću sobu i kupatilo, a gomila knjiga je bila
naslagana na polici iznad kredenca sa porcelanskim šoljama i čašama.
„Izvoli, sedi“, rekla je Evelin pokazujući ka fotelji pa sklonila neki svoj vez. „Mogu li da te poslužim
limunadom? Po mome receptu.“
Klimnuo sam glavom radosno. Nikad nisam pio limunadu dok nisam došao u Francusku, pa nisam mogao da je
se zasitim. Posmatrao sam je kad je otišla do kredenca i skinula dve čaše. Sipala je mlečnožutu tečnost iz bokala
punog leda.
„Izvoli“, kazala je i sela, popunivši fotelju svojim krupnim telom. „Santé!“ Podigla je čašu.
I ja sam podigao svoju ali nisam ništa rekao, kao i obično.
„Dakle“, rekla je Evelin, „šta mogu da učinim za tebe?“
Već sam bio zapisao šta želim da je pitam, pa sam izvukao papir iz džepa i pružio joj ga.
Pročitala je reči, a onda me pogledala.
„Kako da zaradiš nešto novca? Došao si da me to pitaš?“
Klimnuo sam glavom.
„Pa, mladiću, nisam sigurna da znam. Morala bih da razmislim o tome. Ali zašto misliš da ti treba novca?“
Pokazao sam joj da okrene papir.
„’U slučaju da Landovski zaključe da više nemaju sobu za mene’“, pročitala je naglas. „Pa, s obzirom na to
koliko narudžbi mesje dobija, nije verovatno da će morati da se presele u manju kuću. Znači da će ovde uvek
imati sobu za tebe. Ali mislim da znam šta si hteo da kažeš. Plašiš se da bi jednog dana mogli jednostavno da
odluče da te izbace, je l’ tako?“
Živahno sam zaklimao glavom.
„I onda bi bio samo još jedno izgladnelo siroče na ulicama Pariza. Što me dovodi do vrlo važnog pitanja: jesi li
siroče? Dovoljno je da kažeš da ili ne.“
11
Zavrteo sam glavom isto onako živahno kao što sam pre toga klimao njome.
„Gde su ti roditelji?“
Pružila mi je nazad papir i ja sam napisao odgovor.
Ne znam.
„Shvatam. Mislila sam da si možda izgubljen u velikom ratu, ali on se završio devetsto osamnaeste, pa si možda
suviše mlad da bi to bio slučaj.“
Slegao sam ramenima, trudeći se da ne promenim izraz lica. Problem s dobrotom i ljubaznošću jeste u tome što
podrazumeva da treba da spustiš gard, a ja sam znao da ne smem to da uradim ni po koju cenu. Posmatrao sam je
kako me gleda i ćuti.
„Znam da možeš da govoriš ako hoćeš, mladiću. Ona dama iz Brazila nam je rekla da si joj zahvalio na
savršenom francuskom one noći kad te je našla. Pitanje je zašto nećeš? Jedini odgovor koji mogu da smislim -
osim ako odonda nisi iznenada onemeo, u šta veoma sumnjam - jeste da se previše plašiš da bilo kome veruješ.
Jesam li u pravu?“
U tom trenutku me je zaista razdirala dilema... Želeo sam da kažem „da“, da je apsolutno u pravu, i da se bacim u
to utešno naručje, da me zagrli i da joj sve ispričam, ali znao sam da ipak... ipak na mogu. Pokazao sam joj da mi
treba papir, pa sam joj nešto napisao i vratio.
Imao sam groznicu. Ne sećam se da sam razgovarao s Bel.
Evelin je pročitala te reči, a onda mi se nasmešila. „Shvatam, mladiću. Znam da lažeš, ali i da si iskusio traumu
koja te sprečava da ikome veruješ. Možda jednoga dana, kad se budemo malo duže poznavali, ispričaću ti nešto
iz svog života. Bila sam bolničarka na frontu za vreme Velikog rata. Patnja koju sam tamo videla... Nikad je neću
zaboraviti. I da, biću iskrena: za neko vreme sam bila izgubila veru - i poverenje - u ljudsku prirodu. A i u Boga.
Da li ti veruješ u Boga?“
Klimnuo sam glavom, nešto manje živahno. Delimično zato što nisam bio siguran da li je i dalje religiozna pošto
je bila izgubila veru, a delom i zbog toga što nisam bio uveren.
„Mislim da je to možda zato što si u istom stanju u kojem sam ja tada bila. Trebalo mi je dugo da povratim
poverenje u bilo šta. Znaš li šta mi je vratilo veru i poverenje? Ljubav. Ljubav prema mome voljenom dečku. I to
je onda sve ispravilo. Naravno, ljubav dolazi od Boga, ili kako god da nazoveš duh koji se pridruži nama,
ljudskim bićima, u nevidljivoj mreži ka njemu. Iako ponekad osećamo da nas je napustio, on to nikad ne čini. U
svakom slučaju, bojim se da nemam odgovor na tvoje pitanje. Na ulicama Pariza ima mnogo dečaka poput tebe,
koji uspevaju da prežive na načine o kojima ne želim ni da mislim. Ali... Bože, volela bih da mi veruješ bar
toliko da mi kažeš kako se zoveš. Dajem ti reč da su gospodin i gospođa Landovski dobri, ljubazni ljudi i da te
nikad ne bi tek tako izbacili iz svog doma.“
Pokazao sam da mi opet treba papir, i kad sam napisao, pružio sam joj ga nazad.
Šta će onda da rade sa mnom?
„Pa, kad bi mogao da govoriš, dozvolili bi ti da živiš ovde, u njihovoj kući, na neodređeno vreme i poslali bi te u
školu kao i drugu svoju decu. Ali ovako...“ - slegla je ramenima - „to nije moguće, zar ne? Sumnjam da bi ijedna
škola primila dečaka koji je nem, bez obzira na nivo njegovog obrazovanja. Po onome što znam o tebi, rekla bih
da si obrazovan i da bi voleo s tim i da nastaviš. Je li tako?“
Napravio sam pokret za koji sam mislio da je uspešno oponašanje francuskog sleganja ramena, u čemu su,
izgleda, svi u kući bili eksperti.
„Samo jedno ne volim, dečače, a to su lažljivci“, iznenada me je prekorila Evelin. „Znam da imaš svoje razloge
da ćutiš, ali bar ne moraš lagati. Želiš li ili ne želiš da nastaviš obrazovanje?“
Klimnuo sam glavom, sa oklevanjem.
Evelin se pljesnula po butini. „E pa eto. Moraš da odlučiš jesi li spreman da počneš da govoriš, jer bi ti tada
budućnost u domaćinstvu Landovskih bila obezbeđena. Bio bi normalno dete koje može da ide u normalnu školu
i znam da bi bio trajno dobrodošao u njihovu porodicu. A sada“ - Evelin je zevnula - „moram sutra rano da
ustanem, ali uživala sam večeras u tvome društvu. Molim te, slobodno pokucaj na moja vrata i svrati kad god
hoćeš.“
12
Odmah sam ustao, klimnuo glavom u znak zahvalnosti i pošao ka vratima, a Evelin je ustala da me isprati. Baš
kad sam hteo da pritisnem kvaku, osetio sam dve nežne ruke na ramenima, koje su me onda okrenule i privile u
zagrljaj.
„Sve što ti je potrebno jeste malo ljubavi, chéri.5 Sad laku noć.“
5 Fr.: Dragi. (Prim. prev.)
3
26. oktobar 1928.
Danas je, pre večere, zapaljena velika vatra u trpezariji. Veoma je uzbudljivo videti je, mada ne razumem zašto
se svi žale na hladnoću. Svi u porodici su dobro, zdravi i veoma zauzeti. Mesje Landovski se brine zbog prevoza
svoje dragocene skulpture Krista u Rio de Žaneiro. Ima još da završi i Sun Jatsena. Trudim se da pomognem u
kući koliko mogu i nadam se da sam im koristan i da nisam teret. Vrlo sam zadovoljan svojom novom zimskom
odećom, koju sam nasledio od Marsela. Materijali od kojih su košulja, pantalone i džemper tako su fini i meki uz
kožu. Madam Landovski je tako dobra da je odlučila da, iako trenutno ne mogu da idem u školu jer sam nem,
ipak treba da imam neko obrazovanje. Dala mi je neke matematičke zadatke i test iz gramatike. Naporno radim
da ih dobro rešim. Srećan sam i zahvalan ljudima u ovoj divnoj kući.
Spustio sam pero pa zatvorio i zaključao dnevnik, u nadi da radoznale oči ne bi mogle da nađu manu ničemu što
sam u njemu napisao. Onda sam zavukao ruku ispod fioke, da uzmem mali svežanj papira koji sam isekao u
listove iste veličine kao i u dnevniku. To su listovi na kojima beležim svoje prave misli. Isprva sam pisao
dnevnik samo da bih zadovoljio one koji su mi ga dali, za slučaj da me ikada pitaju da li ga koristim. Ali otkrio
sam da mi postaje sve teže i teže što ne mogu da izgovorim svoje misli, pa sam počeo da ih zapisujem, i to je bilo
pravo olakšanje, odušak. Jednoga dana, kad više ne budem živeo kod Landovskih, moći ću ih ubaciti kao deo
dnevnika, što bi dalo mnogo iskreniju sliku mog života.
Mislim da mi je zbog Evelin bilo teško da pomišljam na odlazak jer, otkad me je pozvala da joj dođem u posetu
kad god poželim, ja sam to i činio. I zaista sam verovao da gaji prema meni neku vrstu majčinskog osećanja, za
koje mi se činilo da je stvarno i istinito. Mnogo puta za proteklih nekoliko nedelja, dok sam sedeo sa njom u
njenoj udobnoj sobi, slušao sam je kako priča o svom životu, u kojem je, kao što sam i podozrevao, bilo mnogo
patnje. Njen muž i stariji sin nisu se vratili iz Velikog rata.
Saznao sam mnogo o tom ratu otkad živim u kući Landovskih. Pošto sam rođen hiljadu devetsto osamnaeste, taj
rat sam propustio. Slušajući Evelinine priče o tome kako je poginuo ogroman broj ljudi na bojnom polju, gde su
ih terali da idu u juriše, a onda su vrištali od bola zbog otkinutih delova tela, dešavalo mi se da zadrhtim.
„Najviše me uznemirava pomisao da su moji voljeni Anton i Žak umrli sami, bez ikoga da ih uteši.“
Gledao sam kako joj se oči pune suzama pa sam je uhvatio za ruku. Ono što sam zaista želeo da kažem bile su
reči poput: „Mnogo mi je žao. Mora da vam je bilo veoma teško. I ja sam izgubio sve koje sam voleo...“
Objasnila mi je da je zbog toga tako ponosna na svog jedinog preostalog sina i da je zato toliko zaštitnički
nastrojena prema njemu. Kad bi ga izgubila, izgubila bi razum. Poželeo sam da joj kažem da sam ja bio izgubio
razum, ali da se, na moje iznenađenje, polako vraća.
Bilo mi je sve teže i teže da budem nem, naročito pošto sam znao da bi me, kad bih progovorio, poslali u školu.
A više od svega sam želeo da nastavim obrazovanje. Ali onda bi mi postavljali pitanja o tome odakle sam na koja
jednostavno nisam mogao da odgovorim. Ili bih morao da lažem, a ovi dobri ljudi koji su me primili u svoj dom,
koji me hrane i oblače, to ne zaslužuju.
„Uđi, uđi!“, rekla je Evelin dok sam otvarao njena ulazna vrata. Znao sam da joj je jedna noga bolesna i mislim
da ju je bolela više nego što je htela da kaže. Nisam bio jedini koji se brinuo za svoje mesto u domaćinstvu
Landovskih.
„Spremi kakao, hoćeš li, momče? Pripremila sam ti sve što je potrebno“, dodala je.
Poslušao sam je, udišući divan miris čokolade, za koju sam bio siguran da sam je jednom već okusio u prošlosti,
ali ovde nisam mogao da je se zasitim. Kakao sa Evelin je brzo postao moj najdraži deo dana.
Uzeo sam dve šolje i jednu stavio na stočić pored Evelin, a drugu na kamin, gde je veselo gorela mala vatra. Seo
sam i zamahao rukom ispred lica, osetivši gotovo vrtoglavicu od vrućine.
13
„Potičeš iz neke vrlo hladne zemlje, zar ne?“ Evelin me je lukavo odmerila pogledom, a ja sam znao da lovi
informacije ako me uhvati nespremnog.
Uzeo sam šolju s kakaom i otpio gutljaj da dokažem da mogu podneti vruć napitak u svom vrućem telu, iako sam
očajnički želeo da skinem vuneni džemper.
„Ah, jednog dana ćeš mi odgovoriti“, nasmešila se, „ali za sada ostaješ enigma.“
Zbunjeno sam je pogledao. „Enigma“ je bila reč koju nikada ranije nisam čuo, ali zvučala je interesantno.
„Enigma znači da niko sa sigurnošću ne zna ko si ti zaista“, objasnila je. „Zbog čega si zanimljiv, bar neko
vreme. A onda to možda postane i dosadno.“
Jao! To je stvarno zabolelo.
„Uglavnom... oprosti mi zbog moje isfrustriranosti. To je samo zato što brinem za tebe. Možda je došlo dotle da
je strpljenje gospodina i gospođe Landovski isteklo. Pre neki dan, dok sam brisala prašinu u salonu, čula sam ih
kako razgovaraju. Razmišljaju o tome da te pošalju psihijatru. Znaš li šta je to?“
Odmahnuo sam glavom.
„To je... to jest, to su doktori za um. Postavljaju ti pitanja i zaključe u kakvom si mentalnom stanju i koji su
razlozi za to. Na primer, ako imaš meki mentalni poremećaj, to bi značilo da treba da te smeste u neku bolnicu.“
Razrogačio sam oči od užasa. Tačno sam znao šta je pod tim mislila. Jedan naš sused kod kuće, kog smo često
čuli kako viče i vrišti, a jednom i videli kako ide go glavnom ulicom našeg grada, odveden je na mesto koje su
nazvali „sanatorijum“. Izgleda da su to strašna mesta. Puna muškaraca i žena koji vrište i viču, ili samo sede i
zure preda se kao da su već mrtvi.
„Molim te, nije trebalo da ti to kažem“, rekla je Evelin. „Svi mi znamo da nisi lud, da zapravo kriješ koliko si
pametan. Pomišljaju da te pošalju psihijatru da bi otkrili zašto se osećaš nesposobnim da komuniciraš sa nama
kad svi znamo da možeš.“
Kao i uvek, odlučno sam odmahnuo glavom. Svi su oni znali da je moj odgovor na to pitanje taj da sam imao
groznicu i da se ne sećam da sam razgovarao sa Bel. Što i nije bila prava laž.
„Oni pokušavaju da ti pomognu, dragi moj, ne da ti naude. Molim te, ne gledaj me tako prestravljeno. Vidi“,
rekla je Evelin i posegnula za smeđim paketom pored njene fotelje, „ovo je za tebe, za zimu.“
Uzeo sam smeđi paket iz njenih ruku i osećao sam se kao da mi je rođendan. Mnogo je vremena prošlo otkada
sam poslednji put otvarao neki paket. Gotovo sam želeo da odugovlačim i naslađujem se, ali Evelin me je
podsticala da pocepam papir i otvorim ga.
„Probaj ih, mladiću. Da vidim da li ti odgovaraju.“
Iako je bilo toplo kao u furuni, poslušao sam je. Šal mi je savršeno odgovarao - kako i ne bi? Ali vunena kapa je
bila malo prevelika, pa mi je pala preko očiju kad sam je stavio.
„Daj mi je“, kazala je Evelin pa sam je gledao kako je presavila rub kape. „Evo. Tako će biti dobro. Šta misliš?“
Da ću umreti od toplotnog udara ako još malo budu na meni...
Klimao sam glavom oduševljeno, a onda ustao, prišao joj i zagrlio je. Kad sam se odmakao, shvatio sam da su mi
oči pune suza.
„Ajoj, šašavi dečače, znaš i sam koliko volim da pletem. Isplela sam na stotine takvih za naše momke na frontu“,
dodala je.
Okrenuo sam se i vratio na svoju fotelju, a na usnama su mi lebdele reči „hvala vam“, ali zadržao sam ih. Skinuo
sam kapu i šal, presavio ih i sa strahopoštovanjem vratio u smeđi papir.
„Sad je i za mene i za tebe vreme da idemo na spavanje“, kazala je pogledavši na sat na polici iznad kamina. „Ali
prvo moram da ti kažem da sam danas dobila divnu vest.“ Video sam kako pokazuje na pismo iza sata. „Od
moga sina Luja. Doći će da me poseti kad budem imala slobodan dan. Šta kažeš na to?“
Poletno sam zaklimao glavom, ali shvatio sam da sam u sebi pomalo ljubomoran na tog veličanstvenog Luja, koji
u očima svoje majke ne radi ništa pogrešno. Pomislio sam da bih ga mogao mrzeti.
„Volela bih da dođeš da ga upoznaš. Izvešće me na ručak u selo i vratićemo se u pola četiri. Navrati da se
pozdraviš u četiri.“

14
Klimnuo sam glavom i trudio se da ne izgledam natmureno kao što sam se osećao. Mahnuo sam joj, potapšao
paket, široko se osmehnuo i izašao iz sobe. Te noći sam se sklupčao u krevetu, uznemiren zbog toga što stiže
rival u borbi za Evelininu naklonost, kao i zbog onoga što je rekla za psihijatra kod kojeg će me Landovski
možda odvesti.
Nisam dobro spavao te noći.
U nedelju po podne umio sam se iz lavora koji mi svakoga dana donosi jedna od sluškinja. Ovde gore, u
potkrovlju, nismo imali „toalet“ (što je bilo još nešto na šta su se Elsa i Antoanet žalile, jer su noću morale da
silaze u prizemlje da vrše nuždu). Očešljao sam se i odlučio da ne oblačim vuneni džemper jer će, zbog toga što
joj je sin tu, Evelin založiti najveću moguću vatru. Sišao sam u prizemlje, izašao na kuhinjska vrata i krenuo ka
njenom ulazu. A onda me je taj zvuk naterao da stanem kao ukopan. Oslušnuo sam i sklopio oči, a na usnama mi
se pojavio smešak jer nisu mogle drugačije. Znao sam i muzičko delo, a i to da ga izvodi neko ko nije baš
maestro kao moj otac, ali je učio da svira mnogo godina.
Pribravši se kad je muzika prestala, polako sam koračao i stigao pred Evelinina ulazna vrata pa pokucao. Odmah
ih je otvorio visok i mršav muškarac, za kog sam znao da ima devetnaest godina.
„Zdravo“, rekao je uz osmeh. „Ti mora da si nahoče koje se priključilo domaćinstvu otkad sam poslednji put bio
u poseti.“
Uveo me je unutra i brzo sam preleteo pogledom po sobi, u potrazi za instrumentom koji je on malo pre toga
svirao. Violina je ležala na fotelji na kojoj sam inače sedeo i zagledao sam se u nju.
„Zdravo“, rekla je Evelin. „Ovo je Luj, moj sin.“
Klimnuo sam glavom, ali nisam mogao da odvojim pogled od tog jednostavnog predmeta koji je magično
preobražen iz drveta u instrument što može da proizvede najveličanstvenije zvuke na ovom božjem svetu. Barem
po mome mišljenju.
„Čuo si moga sina kako svira?“, Evelin nije promaklo kako sam piljio u instrument.
Klimnuo sam, a svaka moja čestica je želela da uzmem instrument i udobno ga smestim pod bradu, da podignem
gudalo i izmamim tonove iz njega.
„Da li bi voleo da je uzmeš?“
Pogledao sam u Luja, koji je izgledao kao njegova majka samo u muškom obliku, sa istim dragim osmehom.
Klimnuo sam energično. Pružio mi je violinu, a ja sam je uzeo sa strahopoštovanjem kao da držim zlatno runo. A
onda, gotovo automatski, stavio sam je pod bradu.
„Znači sviraš“, rekao je Luj.
To nije bilo pitanje nego tvrdnja.
Klimnuo sam.
„Hajde, onda, da te čujemo“, rekao je pa mi pružio i gudalo. Pošto sam ga čuo kako svira, već sam znao da je
instrument savršeno naštimovan, ali prešao sam gudalom preko žica bez obzira na to, više u pokušaju da steknem
osećaj. Bila je teža od one koju smo tata i ja svirali, nekako solidnija, pa sam se zapitao hoću li biti u stanju da
izmamim one tonove. Sklopio sam oči i uradio ono što me je tata naučio, pomilovao žice. Nisam bio siguran, pre
nego što sam počeo, ni šta ću svirati, ali iz mene su potekli divni tonovi Bahove kompozicije „Allemande“ iz
Violin Partita. I sâm sam se iznenadio kad sam priveo kraju i kad je nastala tišina. A onda aplauz.
„E ovome se nisam nadala“, čuo sam kako kaže Evelin dok se hladila lepezom.
„Vi ste, mesje…“ započeo je Luj, „vi ste, pa... prilično izuzetni. Ovo je zaista bilo izuzetno za dečaka vaših
godina. Recite mi, gde ste učili da svirate?“
Nisam hteo da spustim violinu kako bih uzeo blok da napišem, pa sam samo slegao ramenima, u nadi da će
zatražiti da odsviram još nešto.
„Rekla sam ti da ne govori, Luje.“
„Ono što mu nedostaje u glasovnom aparatu nadoknadio je zvucima violine.“ Luj se nasmešio majci, a onda se
okrenuo ka meni. „Zaista izuzetno dobro svirate za nekog tako mladog. Evo, dajte je pa sedite da popijete šolju
čaja.“
Dok mi se Luj približavao, deo mene je želeo samo da pritisne violinu uz grudi, okrene se i pobegne.
15
„Ne brini, mladiću“, rekla je Evelin. „Sad kad znam da tako lepo sviraš, podsticaću te da to radiš što češće. Znaš,
ta violina je pripadala mome mužu. I on je divno svirao. Tako da violina živi ovde, sa mnom, ispod mog kreveta.
Možeš da je vratiš umesto mene“, kazala je Evelin blago i pokazala na kofer, koji je ležao na podu. Dok je Luj
spremao čaj, ja sam nežno spustio violinu u njeno gnezdo. Ime graditelja bilo je odšampano na unutrašnjoj strani
poklopca. Nikad nisam čuo za njega, ali nije ni bilo važno. Kvalitet zvuka joj možda nije tako dobar kao kod
violine moga tate, ali poslužiće. Svaka violina će poslužiti. Evelin nije zatražila da sklonim kofer, pa je ostao
pored mene dok smo pili čaj i dok sam slušao Luja kako priča majci o svojim studijama.
„Možda ću jednog dana dizajnirati sledeći model Renoovih automobila“, rekao je.
„Pa, osim toga što ću biti ponosna ako to uradiš, znaš koliko bih to volela jer bi bio blizu, a ne tako daleko kao
što si u Lionu.“
„Nema još mnogo - još samo osamnaest meseci - dok ne diplomiram, a onda ću poslati pisma svim kompanijama
koje proizvode automobile, da vidim hoće li nekoj od njih biti potrebna moja stručnost.“
„Još kao dečak Luj je bio opsednut kolima“, objasnila mi je Evelin. „U to vreme ih nije bilo mnogo na putevima,
ali Luj je zamišljao i crtao modele modernih automobila, i da znaš da su njegovi crteži po dizajnu bili vrlo slični
onome što automobilske kompanije danas proizvode. Naravno, takve stvari su samo za bogate...“
„Ah, ali uskoro neće biti tako, maman. Jednoga dana, svaka porodica će imati kola, uključujući i mene.“
„Pa, nema ničeg lošeg u tome da imamo snove, zar ne?“, odgovorila je Evelin blago. „A sad, mladiću, možeš li
da dovršiš ovaj kolač ili da ga Luj stavi u limenku za sutra?“
Zaključio sam da imam mesta za još, pa sam uzeo poslednje parče s tanjira.
„Dakle, šta ti strastveno voliš?“, upitao me je Luj.
Izvadio sam blok i napisao tri reči:
Hrana!
Violina.
Knjige.
Dodao sam u zagradi i „čitanje“, pa sam mu pružio papir.
„Shvatam.“ Luj mi se široko osmehnuo kad je pročitao. „Danas sam svakako video prve dve stavke u akciji. Jesi
li nekad govorio?“
Nisam hteo da izgleda kao da zastajem da bih razmislio, odlučio sam da kažem istinu i klimnuo sam glavom.
„Smem li da pitam šta se dogodilo da zanemiš?“
Jednostavno sam slegao ramenima i odmahnuo glavom.
„Pa sad, nije na nama da pitamo, zar ne?“, prekinula nas je Evelin. „Kazaće nam kad bude spreman, zar ne?“
Klimnuo sam glavom a onda tužno oborio glavu. Iako nisam mogao da koristim glas, moje glumačke veštine su
postajale sve bolje.
„Zašto ne bi dodao drva na vatru, Luje? Dani postaju sve kraći, a noći duže.“ Evelin je iznenada zadrhtala. „Ne
volim zimu. A ti, mladiću?“
Odlučno sam zavrteo glavom.
„Ali bar će nam Božić doneti svetlost u kuće i srca, pa se možemo tome radovati. Voliš li Božić?“
Zurio sam u nju, a onda sklopio oči i setio se onog dana kad je vatra jarko gorela i kad smo među sobom delili
poklončiće posle crkve. Za večeru smo imali meso i neke posebne delikatese. Uživao sam u tome, iako je sad, u
pamćenju, izgledalo kao slika u nekoj knjizi, kao da ne pripada meni.
„Zaista se nadam da ću imati za put da dođem da te vidim uskoro, maman. Štedeću koliko god mogu“, rekao je
Luj.
„Znam da hoćeš, chéri. Naravno“ - Evelin je klimnula glavom obraćajući se i meni - „za mene je to doba godine
kad sam najzauzetija ovde. Gospodin Landovski voli da priređuje zabave za prijatelje, pa bi možda bilo bolje kad
bismo to ostavili za posle Božića, kad će i vozne karte možda biti jeftinije.“
„Možda, ali videćemo. A sad, mrzim što moram da kažem da mi je vreme da krenem.“
„Naravno“, složila se Evelin, iako sam joj video tugu u očima. „Spakovaću ti nešto da poneseš za jelo usput.“

16
„Mama, nemoj, molim te“, rekao je Luj, pokazujući joj da ne ustaje. „Ručali smo obilno i sit sam, toliko pun
kolača da neću ogladneti do kuće, časna reč. Maman voli da hrani ljude, kao što si možda već primetio“, rekao je
uzgred meni.
Ustao sam jer nisam hteo da smetam u, po svemu sudeći, tužnom rastanku majke i sina. Zagrlio sam Evelin, a
onda se rukovao s Lujem.
„Veoma mi je drago što smo se upoznali i hvala ti što praviš mami društvo. Potrebno joj je pile da kvoca nad
njim, zar ne, mama?“ Luj se osmehnuo.
„Suviše me dobro poznaješ.“ Evelin se nasmejala. „Doviđenja, mladiću, vidimo se sutra.“
„A možda ćeš, kad dođem sledeći put, imati ime da te oslovim“, kazao je Luj dok sam išao ka vratima.
Vratio sam se u kuću, razmišljajući o onome što je Luj rekao. O tome sam mislio mnogo puta otkad sam postao
nem. Izvesno je da više nikada, nikada neću reći svoje ime. To je značilo da mogu izabrati koje god drugo želim.
Što ne znači da bi moglo biti bolje od mog pravog imena, ali bilo je zanimljivo razmišljati kako bih sebe nazvao.
Problem je samo bio u tome što, kad jednom imaš ime, čak i najgore na svetu, ono pripada tebi. I često je to prvo
što ljudi saznaju o tebi. Zato bi pokušaj da se odlepiš od tog imena, kakvo god ono bilo, bio mnogo teži nego što
se čini. Mnoga imena sam šapatom izgovarao za sebe prethodnih nekoliko nedelja, jer mi se, jednostavno, nije
sviđalo što ljudi imaju problema s tim kako da me oslove. Pomoglo bi im kad bih imao ime, a lako bi ga bilo
zapisati. Pa ipak, nikako mi se nije javilo odgovarajuće ime, ma koliko da sam se naporno trudio.
Odsekavši poveliko parče bageta, koje sam onda napunio džemom (porodica se sama starala za hranu nedeljom
uveče), otišao sam gore, u svoje potkrovlje, seo na krevet i gledao kroz mali prozor kako pada noć. Potom sam
uzeo dnevnik i dodao nekoliko redova prethodnom pasusu.
Maločas sam svirao violinu prvi put posle mnogo vremena. Bilo je predivno ponovo držati u ruci gudalo i moći
izvući zvuke iz tog instrumenta...
Olovka mi je zastala u vazduhu kad sam shvatio da sam našao savršeno ime.
4
„Dakle, skulptura je najzad završena.“ Mesje Landovski je sa olakšanjem lupio po tezgi. „Ali sad onaj ludi
Brazilac traži od mene maketu Hristove glave i ruku, srazmerno originalu. Glava će biti visoka gotovo četiri
metra, jedva će stati u atelje. Prsti će dopreti gotovo do greda. Svi ćemo u ateljeu bukvalno iskusiti šta znači
Hristova ruka nad nama“, našalio se. „A onda, tako mi kaže Da Silva Kosta, kad to završim, iseći će moje
kreacije kao noge goveda kako bi ih prevezao preko u Rio de Žaneiro. Nikada ranije nisam ovako radio.
Međutim“, uzdahnuo je, „možda bi trebalo da imam poverenja u njegovo ludilo.“
„Možda nemate drugog izbora“, složio se Loran.
„Pa, od toga plaćam račune, Bruji, mada ne mogu da primam druge narudžbine dok glava našega Gospoda i
njegove šake ne izađu iz mog ateljea. Jednostavno neće biti prostora. Zato, da počnemo. Donesite mi odlivke
ruku onih dveju dama koje ste napravili pre nekoliko meseci. Moram imati nešto sa čim ću da radim.“
Gledao sam kako Loran ide u skladište da donese odlivke, pa sam zaključio da je vreme da se iskradem. Osetio
sam napetost kod obojice. Izašao sam iz ateljea i seo na kamenu klupu, pa pogledao gore, u divno, vedro noćno
nebo. Iznenada sam zadrhtao, prvi put zadovoljan što imam vuneni džemper. Noćas će biti mraza, pomislio sam,
ali ne verujem da će i padati sneg. A ja valjda znam. Okrenuo sam glavu ka pravom mestu na nebu, znajući da je,
sad u novembru, ono vreme godine kad će se na severnoj hemisferi pojaviti one koje su me vodile ovamo, u moj
novi dom. Video sam ih već nekoliko puta, kad su slabašno svetlucale i često bivale zaklanjane oblacima, ali
noćas...
Skočio sam kao i uvek kad čujem da se približavaju nečiji koraci, i pokušao da razaberem ko je to. Pojavio se
poznati Loranov obris pa je seo pored mene, a ja sam nastavio da zurim u nebesa.
„Voliš zvezde?“, upitao je.
Osmehnuo sam mu se i klimnuo glavom.
„Ono tamo je Orionov pojas.“ Loran je pokazao gore, ka noćnom nebu. „A blizu je Sedam sestara u zajedničkom
sazvežđu. S njihovim roditeljima Atlasom i Plejonom, koji paze na njih.“

17
Pratio sam pogledom njegove prste dok je povlačio zamišljene linije između zvezda, ne usuđujući se da gledam u
njega da ne bi primetio moje iznenađenje.
„Moj otac se zanimao za astronomiju i držao je teleskop na najvišem spratu; naš chateau6 je imao sobe u
potkrovlju“, objasnio je Loran. „Ponekad bi odlazio gore na krov, po vedrim noćima, i podučavao me o
zvezdama. Jednom sam video kometu i pomislio kako je to nešto najčarobnije što sam ikada video.“ Spustio je
pogled i pažljivo osmotrio moje lice. „Imaš li roditelje?“
6 Fr.: Dvorac. (Prim. prev.)
Zadržao sam pogled na zvezdama i pretvarao se da ga nisam čuo.
„Ah, dobro, moram da idem.“ Potapšao me je po glavi „Laku noć.“
Posmatrao sam ga kako odlazi i shvatio da sam upravo bio u najvećem iskušenju (doduše, posle epizode s
violinom) da zaista progovorim. Od svih zvezda i svih sazvežđa koje je mogao da navede... Znao sam da su
čuvene, ali nekako sam se oduvek osećao kao da su samo moja tajna, i nisam bio siguran da li mi se dopada što
još neko smatra da su posebne.
Samo traži Sedam sestara Plejada, sine moj. One će uvek biti tamo negde, gledaće te i štititi kad ja ne mogu...
Znao sam do detalja sve njihove priče. Kad sam bio mnogo manji nego što sam sada, slušao bih tatu dok mi je
pričao o njihovim drevnim čudima. Znao sam da one nisu samo stvorenja iz grčke mitologije već i iz mnogih
legendi širom sveta, a u mome umu one su bile stvarne: sedam žena koje paze na mene. Dok su druga deca učila
o anđelima koji će ih obaviti svojim paperjastim krilima, za mene su Maja, Alkiona, Asteropa, Keleno, Tajgeta,
Elektra i Meropa bile kao majke. Smatrao sam da sam veliki srećnik što ih imam sedam, jer iako jedna ne svetli
tako jasno određene noći, ostale su tu. Svaka ima različite osobine, različitu snagu. Ponekad sam razmišljao kako
bismo, da ih sastavimo zajedno, imali savršenu ženu, kao Svetu Majku. I mada sam sada bio - ili morao da
budem - odrastao, fantazija o tim sestrama kao o stvarnim osobama, koje će mi priteći u pomoć kada mi budu
potrebne, nije nestala jer nisam hteo da je pustim. Ponovo sam podigao pogled ka njima, a onda ustao sa klupe i
otrčao čak do svoje sobe na tavanu, da izvirim kroz prozor. I da... DA! I odatle su se videle.
Mislim da sam se te noći dobro odmorio posle dugo vremena, nisam se ni sećao koliko, znajući da su moje
čuvarke tamo, da zaštitnički sijaju na mene.
U kući se raširila vest da umem da sviram violinu.
„Hoće da te čuju kako sviraš“, kazala je Evelin. „Pa ćeš to i uraditi u nedelju.“
Nadurio sam se, više od straha nego od razdraženosti. Jedno je bilo svirati za Evelin, koja je kućedomaćica - a
nešto sasvim drugo za porodicu Landovski, naročito pošto je Marsel tako talentovan pijanista.
„Ne brini, možeš je uzeti da vežbaš“, kazala je Evelin i pružila mi violinu. „Možeš da dolaziš ovamo preko dana
kad su svi zauzeti. Nije da ti treba vežba, dragi moj, ali možda bi se bolje osećao kad bi vežbao. Znaš li mnogo
kompozicija napamet?“
Klimnuo sam glavom.
„Onda moraš da odabereš bar dve ili tri“, posavetovala me je, mada nisam mogao da dokučim zašto. I tako, u
narednih nekoliko dana dolazio sam u Evelininu kućicu dok je ona radila u susednoj kući, postarao bih se da svi
prozori budu zatvoreni kako me niko ne bi čuo, i svirao omiljena dela.
Evelin je bila u pravu: bilo je zarđalo, prsti su mi bili izgubili nešto od gipkosti, verovatno zbog svega što su
pretrpeli na mom putovanju ovamo. Pošto sam pažljivo razmislio, odabrao sam tri dela. Prvo zato što zvuči
impresivno, a zapravo ga je prilično jednostavno svirati. Sledeće zato što je tehnički težak komad, za slučaj da
neki član porodice ima dovoljno znanja o sviranju violine da može da sudi o mojoj umešnosti. A poslednje zato
što je to najverovatnije meni najdraža muzika za violinu od svih ikada komponovanih, i volim da ga sviram.
„Izvođenje“ je trebalo da se odigra u nedelju pre ručka. Čak je i posluga pozvana da dođe da sluša. Bio sam
uveren da se Landovski samo ljubazno trude da se osećam posebno, ali ja sam se osećao kao da sam na neki
način na probi, što mi se nimalo nije dopadalo. Kakvi god da su bili njihovi razlozi, a uveren sam da su zaista
potekli iz dobrote, znao sam da nemam izbora nego da sviram pred njima. Bilo je to prilično zastrašujuće jer sam
dotad svirao samo pred ljudima iz našeg domaćinstva, i ničije mi mišljenje nije bilo važno osim tatinog. Ali ovo
su bili čuveni skulptor i njegova porodica, od kojih su neki posedovali ozbiljno muzičko znanje.
18
Prethodne noći nisam dobro spavao, okretao sam se i prevrtao u krevetu i samo sam želeo da mogu da otrčim
dole, u prizemlje, pa u Evelininu malu kuću, kako bih mogao da vežbam i vežbam sve dok violina ne postane
produžetak mojih ruku, kao što je tata govorio da treba da bude.
U subotu pre podne svirao sam sve dok mi prsti zamalo nisu otpali, a onda je došla Evelin da me nađe i kazala mi
da idem gore da se presvučeni. U kuhinji je uradila ono što je zvala „liznuti i pljucnuti“, što znači da mi je
navlažila kosu i začešljala je unazad, i prebrisala mi lice vlažnom flanelskom krpom.
„Eto tako. Spreman si.“ Nasmešila mi se, a onda me je privukla k sebi. „Samo ne zaboravi koliko se ponosim
tobom.“ A onda me je pustila i video sam joj suze u očima.
Dočekan sam s dobrodošlicom u salonu, gde se porodica okupila oko kamina u kojem je gorela velika vatra. Svi
su imali čaše s vinom, a ja sam uveden da stanem pred njih.
„Dakle, dečko, nema potrebe da budeš nervozan. Samo sviraj kad budeš spreman“, rekao je mesje Landovski.
Stavio sam violinu pod bradu i nameštao je dok nisam osetio da je udobno legla. Onda sam sklopio oči i u sebi
zamolio sve one za koje mi je tata rekao da me čuvaju - uključujući i njega - da se okupe oko mene. Onda sam
podigao gudalo i počeo da sviram.
Kad sam završio poslednji komad, nastupila je užasna tišina. Sve moje samopouzdanje iščezlo je, spustilo se u
nožne prste. Šta je tata znao? Ili kućedomaćica i njen sin inženjer? Osetio sam kako mi obraze obliva crvenilo od
stida i poželeo sam da pobegnem i plačem. Mora da mi je, u toj ojađenosti, za trenutak nestao sluh jer, kad se
konačno vratio, čuo sam aplauz. Čak je i Marsel živnuo i izgledao zadivljeno.
„Bravo, mladiću! Bravo“, rekao je gospodin Landovski. „Zaista bih želeo da možeš da nam kažeš gde si naučio
tako da sviraš. Ili ćeš nam možda ipak reći?“, dodao je, s gotovo očajnim izrazom lica.
„Ozbiljno, veoma, veoma dobro sviraš, naročito za svoje godine“, rekao je Marsel, uspevši da mi istovremeno da
kompliment i da se pokaže pokroviteljski prema meni.
„Odlično“, kazala je gospođa Landovski i potapšala me po ramenu, toplo mi se nasmešivši. „A sad“, dodala je
kad je zvono zazvonilo iz predvorja, „moramo na ručak.“
Uz predjelo je bilo mnogo priče o mojoj veštini, a onda se porodica, uz glavno jelo, zabavljala postavljajući mi
pitanja na koja sam morao da odgovaram klimanjem ili odmahivanjem glave. Iako mi je delimično bilo
nelagodno što se prema mome nepoznatom životu odnose kao prema običnoj igri, znao sam da niko od njih ne
misli ništa loše. Ako ne želim da odgovorim na njihova pitanja, onda ne treba ni da im zameram zbog toga.
„Moramo da ti nađemo nekoga da ti drži časove, mladiću“, rekao je Landovski. „Imam prijatelja na
konzervatorijumu. Rahmanjinov će znati nekog dobrog nastavnika.“
„Tata, konzervatorijum ne prima učenike, tek znatno starije“, ubacio se Marsel.
„Ah, ali ovo nije bilo kakav učenik; naš mladi prijatelj poseduje izuzetan talenat. Nikakav uzrast nije prepreka
talentu. Videću šta mogu da uradim“, rekao je gospodin Landovski i namignuo mi. Video sam da se Marsel
nadurio.
Neposredno pre nego što su počeli da ustaju od stola, odlučio sam nešto. Očajnički sam želeo da gospodinu
Landovskom nešto poklonim zbog svega što je učinio za mene. Zato sam uzeo papir i napisao nekoliko reči. Dok
su svi odlazili od stola, pružio sam ruku da zaustavim gospodina Landovskog dok je prolazio pored mene. A
onda sam mu, pomalo drhtavom rukom, pružio papir. Posmatrao sam ga kako čita te tri reči.
„Vidi, vidi“, nasmejao se, „posle tvog današnjeg izvođenja, kao da je ovo bilo suđeno. Da li ispravno
pretpostavljam da je ovo nadimak u vezi s tvojim talentom? Zato što si BON violiniste?“
Klimnuo sam glavom.
„Vrlo dobro, onda ćemo reći svima u porodici. Hvala ti što imaš poverenja u nas. Shvatam koliko ti je to teško.“
Izašao sam u predvorje pa otrčao u svoju tavansku sobicu. Stao sam pred ogledalo i suočio sa sobom. A onda
sam otvorio usta i izgovorio te reči.
„Zovem se Bo.“
Po svemu sudeći, našli su nastavnika violine za mene i trebalo je da posle Božića idem u Pariz i sviram pred
njim. Nisam znao šta mi je uzbudljivije; to što ću svirati pred pravim violinistom ili što će me Evelin odvesti u taj
grad.
19
„Pariz“, izgovorio sam samo usnama dok sam ležao u postelji. Evelin je naredila sluškinjama da mi daju deblje
vuneno ćebe, pa mi je udobno ležanje pod toplim pokrivačima spadalo u najdraže trenutke u toku dana. Osim
toga, imao sam neki čudan osećaj u trbuhu, kojeg sam se sećao odranije, kad sam bio mnogo mlađi i kad mi srce
nije bilo ispunjeno strahom. Kao da mi se mali mehurić podiže iz stomaka u grudi, od čega mi se usne izvijaju u
osmeh. Mislim da je reč za taj osećaj uzbuđenje. Nešto što se gotovo nisam usuđivao da osećam jer to onda vodi
osećanju sreće, a ja nisam želeo da budem previše srećan jer ako budem, moglo bi se desiti nešto strašno, kao na
primer da Landovski odluče da me više ne žele pod svojim krovom, a onda će biti teže suočiti se sa jadom što
sam opet sam, bez prebijene pare i gladan. Violina me je spasla, postao sam još „intrigantniji“, kao što je mesje
Landovski rekao sutradan Loranu u ateljeu (morao sam da potražim značenje reči „intrigantan“ zato što je nisam
imao u svom rečniku).
I zato, ako želim da ostanem, shvatio sam da moram nastaviti da budem što je moguće intrigantniji, kao i
koristan, što je, zapravo, sve bilo veoma iscrpljujuće. Bili su u toku i planovi za Božić, s mnogo tajnog
sašaptavanja o poklonima. To me je mnogo brinulo jer, naravno, nisam imao novca nikome ništa da kupim, a
strahovao sam da će oni, budući tako dobra porodica, meni dati poklone. Savetovao sam se sa Evelin o tome
prilikom svojih večernjih poseta.
Pročitala je: Kako da dođem do novca za poklone?, a onda me pogledala i bilo mi je jasno da je razmišljala o
tome.
„Mogla bih da ti pozajmim nešto da kupiš svakome po poklončić, ali znam da bi odbio da primiš, a i Landovski
bi se mogli pitati odakle ti novac... Znaš na šta mislim“, kazala je i prevrnula očima. Mislim da je htela reći da bi
me osumnjičili za krađu, čime im svakako ne bih postao draži.
Rekla mi je da napravim kakao dok ona ne razmisli, pa sam tako i učinio. Kad sam stavio šolju pored nje, video
sam da ima plan.
„Znaš da provodiš onoliko vremena pokušavajući da uobličiš kamen u ateljeu?“
Klimnuo sam glavom, ali onda sam uzeo papir i napisao: Ali vrlo loše to radim.
„Pa, ko bi i mogao da bude vest osim genija kao što je gospodin Landovski? Ali ipak si se uvežbao u pravljenju
oblika, pa sam mislila da bi možda trebalo da pokušaš u nekom lakšem materijalu kao što je drvo, pa da vidiš
možeš li da izrezbariš od drveta ponešto za svakog člana porodice kao božićni poklon. To bi obradovalo
gospodina Landovskog jer bi osetio da si, zahvaljujući mesecima posmatranja i učenja, stekao koristan dar.“
Zaklimao sam glavom veoma poletno jer je Evelin, iako je često govorila da nije školovana, ponekad dolazila do
najboljih ideja.
I tako, otišao sam i našao neke komade drveta s gomile u ambaru, pa bih, svakog jutra pre nego što se svi
probude, seo za sto s nogarima i vežbao. Evelin je bila u pravu i u pogledu izbora drveta umesto kamena. Bilo je
to kao da učim da sviram frulu umesto flaute. A osim toga, posmatrao sam druge kad su to radili nekada, u mome
starom domu.
Moj stari dom... Tako sam počeo da mislim na njega.
Uglavnom, za tri nedelje pre Božića, uspeo sam da za svakog člana porodice napravim od drveta nešto što bi
možda bilo za njih i što bi im se dopalo. Poklon za gospodina Landovskog uzeo mi je najviše vremena jer sam
želeo da mu izrezbarim drvenu repliku njegove voljene skulpture Krista. Zapravo, njega sam pravio onoliko
dugo koliko mi je trebalo za sve ostale rezbarije.
Prethodne nekolike nedelje bile su mu teške jer je arhitekta Krista rekao da ono što je nazvao „Hristov ogrtač“
(beton koji će podupirati i njega i njegovu unutrašnjost) mora da se iseče na komade. Po onome što sam čuo, na
dugom putovanju iz Francuske u Rio tako će biti manje šanse da neki njegov deo napukne. Gospodin Landovski
se strašno brinuo jer je smatrao da treba da ide sa svojim dragocenim Hristom i da pazi na njega, ali putovanje do
tamo i nazad bilo bi predugačko, a on nije mogao da odvoji vreme za to jer Sun Jatsen i njegove očne jabučice
još nisu bili gotovi tako da bude zadovoljan njima.
Naravno, smislio sam savršeno rešenje, koje je svima odgovaralo: Loran treba da ide kao dadilja Krista. To bi
značilo ne samo da mesje Landovski može da ostane ovde, nego i da bi Loran možda mogao da vidi svoju ljubav
u Riju... i to bi ga možda usrećilo i sprečilo da provodi noći na ulicama Monparnasa (koji sam očajnički želeo da
20
vidim, iako se gospodin Landovski često žalio da je pun onih koji žele da budu umetnici, prosjaka i lopova). Baš
sam se spremao to da predložim kad je Loran, srećom, došao k sebi i sam to predložio. Gospodin Landovski
isprva nije bio siguran, jer je bilo opravdano reći da Loran u poslednje vreme nije baš najpouzdaniji. Ali pošto se
više puta uzastopno zakleo da će ako treba spavati u potpalublju, zajedno sa komadima Krista, i da neće uzeti ni
kap alkohola dok Kristo bude pod njegovom paskom, svi su se složili da je tako najbolje. Bilo je lepo videti
pogled iščekivanja u Loranovim očima, i zaista sam se nadao da će jednog dana imati sreće da iskusi tu ljubav
koja ga je obasjavala iznutra pri pomisli da će ponovo videti Bel, mog divnog anđela.
Zadovoljstvo i bol, pomislio sam dok sam pažljivo umotavao svoju figuricu Krista u smeđu hartiju koju mi je
Evelin dala za poklone.
„Nisi savršen, ali bar si ceo.“ Osmehnuo sam mu se dok sam savijao papir preko njegovog ne sasvim simetričnog
lica.
Kad sam završio sa uvijanjem rezbarija, stavio sam ih u komodu s fiokama. A onda, videvši da se smrkava, sišao
sam niz stepenice i na prstima se prikrao salonu da vidim božićnu jelku koju su bili doneli za Badnje veče.
Posmatrao sam sve članove porodice kako vezuju trakama šišarke na njeno granje, pa smo svi stavili po nekoliko
svojih cipela pod drvo, da ih Božić Bata napuni poklonima. Gospodin Landovski mi je rekao da je to veoma stara
francuska tradicija, u kojoj veoma uživaju i odrasli. Onda su na krajeve grana pričvrstili svećice i zapalili ih u
sumrak.
„Još gledaš u to, dečko?“
Prenuo me je glas čoveka na kog sam upravo mislio; okrenuo sam se i video gospodina Landovskog, koji nije
uznapredovao dotle da me oslovljava mojim novim pseudonimom.
„Kad god gledam božićno drvo na Badnje veče, pomislim na muziku Čajkovskog. Da li ti je poznata partitura
Krcka Oraščića?“
Rukom sam dao do znanja da jeste, ali ne baš dobro. Tata nije bio toliki obožavalac Čajkovskog, prigovarao mu
je da je više pisao muziku da udovolji publici nego da je uzdigne na viši tehnički nivo.
„Kladim se da ne znaš da je Čajkovski, kad je bio u Parizu imao instrument zvani čelesta, koji još zovu i klavir-
zvono jer proizvodi takav zvuk. To ga je nadahnulo da komponuje ’Ples Šećerne Vilee’ pa se vratio u Rusiju sa
obnovljenom energijom za komponovanje“.
Nisam to znao pa sam žustro klimao glavom, u želji da se razgovor nastavi.
„Možeš li da odsviraš uvertiru?“
Slegao sam ramenima u želji da kažem „možda“ - jer sam je, naravno, nekada svirao, ali trebalo bi mi da
vežbam.
„Možda će ti ovo pomoći da se setiš. Baš sam bio gore na spratu da je nađem i da ti dam. Mislio sam da bi ti
možda bilo neprijatno kad bih ti je dao pred ostalima iz porodice“, dodao je.
Na prigušenoj svetlosti sa drveta, video sam kako iza leđa uzima kutiju za violinu i pruža mi je.
„Moji roditelji su mi je dali kad sam bio dete, ali bojim se da nikad nisam ispoljavao mnogo sklonosti prema
tome. Ali svejedno sam je zadržao, kao što se radi s poklonima od roditelja. Sentimentalna vrednost... znaš već.“
Znao sam, i u tome času sam se obreo uhvaćen između tuge zbog svega što sam bio primoran da ostavim za
sobom kad sam pobegao, i predstojeće radosti zbog onoga što mi gospodin Landovski nudi.
„Eto, bolje je da bude u darovitim rukama kakve su tvoje nego da čami u mom ormaru i skuplja prašinu.“
Nesvesno sam zinuo, toliko preplavljen njegovom velikodušnošću, i mogućnostima koje mi se otvaraju sa
sopstvenom violinom, da sam umalo progovorio. Gledao sam je na svojim rukama i poljubio, a onda prišao
njemu i nezgrapno ga zagrlio. Posle nekoliko sekundi, uhvatio me je za ramena i odmakao od sebe.
„Možda ćeš, dečko, jednoga dana zaista imati poverenja u mene i izgovoriti reči zahvalnosti koje ti sada lebde na
usnama. Za sada, srećan Božić.“
Uzvratio sam veselim klimanjem glave i on je izašao iz sobe.
U potkrovlju, znajući da su sluškinje još dole u kuhinji, gde piju neko alkoholno piće što zaudara na petrolej i
pevaju pesme koje mi ne liče na božićne, stavio sam kutiju s violinom na krevet i otvorio je dok mi je srce u

21
grudima brzo lupalo. Unutra je ležala violina napravljena za nekog malog poput mene i za svog prvobitnog
vlasnika.
Njome će biti mnogo lakše rukovati nego instrumentom za odrasle koji mi je Evelin ljubazno pozajmila. Izvadio
sam je i na njoj video znake starosti - tu i tamo poneku ogrebotinu na sjajnoj orahovini, i prašinu na žicama.
Seo sam, uzeo je sa strahopoštovanjem, prineo usnama i dunuo, pa gledao kako se čestice prašine oslobađaju iz
svog zatvora i plešu po mojoj spavaćoj sobi. Sutra ću otvoriti prozor i pustiti ih napolje. Onda sam iz džepa uzeo
maramicu i izbrisao žice. Izvadio sam iz kutije gudalo, a onda smestio violinu pod bradu. Nije mi mogla biti
udobnija. Onda sam podigao gudalo, sklopio oči i zasvirao.
Srce mi je zaigralo i iskočilo iz grudi da se pridruži česticama prašine dok sam slušao milozvuk dobro
napravljene violine. Da, žicama je bilo potrebno podešavanje posle godina zapuštenosti, ali to je bilo
jednostavno. Nadahnut pričom gospodina Landovskog o Krcku Oraščiću, odsvirao sam prvih nekoliko tonova
uvertire. A onda sam se glasno nasmejao i zaigrao po sobi svirajući veselu narodnu pesmu koju sam često svirao
kod kuće kad god je situacija bila teža nego obično. Zadihan od emocija, iznenada sam osetio nesvesticu pa sam
morao da legnem na krevet dok mi se glava ne razbistri, i popio malo vode iz pljoske na kredencu pored mene.
Kad samo pomislim da sam prošle godine u ovo doba verovao da nikada više neću doživeti nijedan Božić, a evo
me sa srećnim krajem, baš kao Klara kad je shvatila da je ono što je videla bio san. Ili je to možda bio novi
početak.
Još jednom sam prevukao gudalom po... mome instrumentu, a onda sam ga vratio u kutiju i stavio pod pokrivače
u dnu kreveta, da mogu da je dosegnem i opipam nožnim prstima.
Smestio sam se na jastuke, osmehnuo se i rekao: „Ja sam Bo i imaću srećan kraj.“
5
Nakon veoma veselog perioda u domaćinstvu Landovskih, naročito novogodišnje proslave na koju je gospodin
Landovski pozvao mnoge svoje prijatelje umetnike, odbrojavao sam dane do audicije kod mog mogućeg
nastavnika violine. Niko se nije potrudio da pomene njegovo ime, pa ni ja nisam za to mario, jer ako je zaposlen
na konzervatorijumu na kojem je bio Rahmanjinov, ne može da ne bude dostojan divljenja.
Mnogo vremena sam provodio vežbajući, toliko često da su me sluškinje grdile zbog „škripanja“ na „toj stvari“, i
govorile kako zavlače glavu pod jastuk jer je „prošla ponoć“!
Naširoko bih im se izvinio, pogledao na sat i shvatio da su u pravu, da sam izgubio predstavu o vremenu.
Došao je veliki dan i Evelin me je poterala u moju sobu da mi da sivi Marselov blejzer da ga obučem preko
košulje i vunenog džempera.
„Dobro, a sad moramo da krenemo. Autobus se drži svoga rasporeda, ne onog što je okačen u radnji.“
Ćeretala je dok smo išli putem i kad smo ušli u selo, ali ja nisam bio sasvim prisutan, čak ni kad je počela
razdraženo da korača tamo-amo i govori drugim putnicima koji su čekali o nepouzdanosti naših autobusa i kako
je smešno što se u Bulonj-Bijankuru proizvode i avioni i automobili, a autobus ipak ne može da stigne na vreme.
Ja sam bio negde drugde, video sam note u mislima, trudio se da se setim svega onoga što me je tata godinama
učio o tome kako „živeti muziku“ i osetiti njenu dušu. Čak i dok smo se vozili ka Parizu, gradu o kojem mi je
tata toliko pričao, sklopio sam oči znajući da će drugi put biti vremena da ga vidim i upijam njegovu lepotu, ali
za sada je bila važna samo violina, što je počivala na mojim kolenima, i note koje ću svirati.
„Hajde, mladiću, ne zaostaj“, prekorila me je Evelin jer sam insistirao da držim violinu obema rukama, čvrsto uz
grudi, pa nije mogla da me drži za ruku. Primetio sam da ima mnogo ljudi na širokim pločnicima, i drveća, i...
da! Građevina koju sam odmah prepoznao! Ajfelova kula. Još sam mogao da je vidim kad se Evelin zaustavila.
„Evo nas, Madridska ulica broj četrnaest. Dakle, hajde da uđemo.“
Podigao sam pogled uz veliku zgradu od kamena peščara koja se pružala gotovo celom dužinom ulice, sa
visokim prozorima na tri sprata i redom manjih na potkrovlja iznad njih. Mesingana ploča je objavljivala da je
pred nama zaista Pariski konzervatorijum.
Iako je rekla da ulazimo, morao sam da sačekam da osveži ruž na usnama i popravi kosu koja joj se izvukla ispod
najboljeg šešira. Unutra je bila velelepna čekaonica s nizom portreta starih kompozitora. Nasred uglačanog
drvenog poda nalazio se okrugli pult recepcije i za njim jedna žena, kojoj je Evelin odmah prišla da porazgovara.
22
Svetlost je dopirala kroz prozore okrenute ka ulici, i kroz one što su gledali na prostor iza zgrade, koji je izgledao
kao park.
Bilo mi je drago kad je žena strogog izgleda konačno klimnula glavom i kazala nam da se javimo u sobu četiri na
drugom spratu. Uputila nas je prema nečemu što je izgledalo kao kavez u koji možeš staviti medveda, a kad sam
ja hteo da skrenem ka stepeništu koje se nalazilo pored njega, Evelin me je povukla ka tom kavezu i pritisnula
dugme s jedne njegove strane.
„Ako misliš da ću se penjati stepeništem na drugi sprat kad mi je dostupan lift, mora da si poludeo.“
Hteo sam da je pitam šta je to „lift“, ali onda sam video kako se kutija u kavezu spušta i reč je dobila smisao. Pa
ipak, iako je delovalo uzbudljivo, nisam hteo da rizikujem. Pokazao sam ka stepeništu i počeo da se penjem
preskačući dva stepenika odjednom. Kad sam stigao do drugog kaveza, istog kao onaj u prizemlju, od Evelin nije
bilo ni traga ni glasa, pa sam posumnjao na najgore, ali onda sam iznenada začuo zujanje i unutrašnja kutija je
iskočila odozdo. Vrata su se otvorila i unutra je bila Evelin; povukla je unutrašnja vrata kaveza i izašla, živa i
zdrava.
„Znači, nikad nisi video nešto ovakvo, a?“, upitala me je.
Odmahnuo sam glavom, još se diveći tom čudu.
„Možda ćeš ući sa mnom kad se budemo vraćali dole. Tako ćeš to, šta god da se desi u međuvremenu, jedva
čekati. A sad treba da nađemo sobu četiri.“
Evelin je krenula prema hodniku odakle su se čuli zvuci raznih instrumenata koje neko svira iza zatvorenih vrata.
Zaustavili smo se pred sobom broj četiri i Evelin je žustro pokucala na vrata. Niko nije odgovorio. Sačekala je
nekoliko sekundi pa pokucala ponovo.
„Nikog nema kod kuće.“ Slegla je ramenima, a onda pritisnula kvaku, polako i tiho koliko je mogla, pa otvorila
vrata koliko da promoli glavu sa šeširom i zaviri unutra.
„Ne, nema nikoga. Moraćemo da sačekamo, zar ne?“
Pa smo čekali. Znam da ljudi preteruju kad kažu da je nešto bilo najsrećniji ili najgori ili najduži trenutak u
njihovom životu, ali stvarno, koliko god da sam stajao pred sobom četiri i čekao onoga ko će mi reći da li sam
dovoljno dobar da bi me podučavao, stvarno mi se činilo da je vreme zaista sporo protkalo. A što je još gore, sa
tog mesta sam i dalje mogao da vidim lift, pa sam, kad god bi dozujao gore s novim putnikom, mislio kako je to
osoba koja će odlučiti o mojoj sudbini. Međutim, svaki put je taj neko ili otišao na drugu stranu ili prošao pored
nas.
„E pa stvarno“, kazala je Evelin, a ja sam jasno video kako prebacuje težinu s jedne noge na drugu jer joj je teško
da stoji, „ko god da je ovaj nastavnik, ponašanje mu je nepristojno.“
Konačno, baš kad je promrmljala nešto o odlasku i kako je očigledno došlo do neke greške, otvorila su se jedna
vrata malo dalje u hodniku. A onda se pojavio mlad, vitak muškarac veoma bele kože i tamne kose. Pošao je ka
nama - izgledao mi je kao da je malo pripit - i zaustavio se ispred nas.
„Molim vas oprostite mi, imao sam čas sa učenikom pre vas, a onda sam odlučio da se na časak odmorim. Bojim
se da sam zaspao.“ Pružio je ruku Evelin pa je i ona sa oklevanjem pružila svoju.
„Madame, petit monsieur7, molim vas oprostite mi“, rekao je. „Dugi su dani kojima ovde radim, a san me često
napušta noću. Dakle, gospođo, sad kad ste mi isporučili dragocenu pošiljku, zašto ne biste sišli liftom u prizemlje
i sačekali u ulaznom predvorju, gde postoje udobne stolice? Recite Violeti da joj je Ivan poručio da vam donese
čaja ili kafe, šta god vam je po volji.“
7 Fr.: Mali gospodine. (Prim. prev.)
Sa izrazom olakšanja, ali i pomalo oklevajući da me ostavi s čovekom kog je očigledno smatrala prilično čudnim,
pobedila je njena bolna noga pa je klimnula glavom.
„Kad završiš, dođi pravo dole, je l’ jasno, Bo?“
Klimnuo sam glavom.
„Znate da je nem?“, dodala je obraćajući se mesje Ivanu.
„Da, ali muzika će govoriti umesto njega, zar nije tako?“, rekao je meni.
Bez daljih komentara, otvorio je vrata i uveo me unutra.
23
Čak i kad sam pisao dnevnik kasnije te večeri - a odmah posle i svoj tajni dnevnik, čiji je i ovo deo - samo
nejasno sam se sećao vremena koje sam proveo sa gospodinom Ivanom. Znam da mi je rekao da prvo sviram ono
što je nazvao mojim „kompozicijama za kućne zabave“, a onda mi je dao partituru da proveri kako čitam s lista,
pa je izvadio svoju violinu i odsvirao niz skala i arpeđa, koje sam ja morao da ponovim. To je zaista izgledalo
kao da se dešava veoma brzo. Posle toga, rekao mi je da priđem malom drvenom stolu sa stolicama oko njega, i
da sednem. Kad je povukao stolicu, opsovao je i pogledao u svoj prst. A onda je rekao još nešto i ja sam shvatio
da govori na ruskom.
„Ušao mi je iverčić pod kožu, moraću da ga izvučem večeras kod kuće. Najmanje stvari mogu da ti prouzrokuju
najveći bol, zar ne?“
Klimnuo sam glavom jer, bilo da je tako ili nije, svejedno je. Želeo sam da udovoljim tom čoveku, više nego što
sam ikada želeo nekome da udovoljim otkad je tata otišao.
„Kako ćemo komunicirati kad ne govoriš?“
Već pripremljen, izvadio sam iz džepa blokčić i olovku.
„Zoveš se Bo?“
Da, napisao sam.
„Koliko imaš godina?“
Deset.
„Gde su ti roditelji?“
Majka mi je umrla, a ne znam gde mi je otac.
„Odakle potičeš?“
Ne znam.
„Ne verujem ti, petit monsieur, i već nešto podozrevam, ali ti mene ne poznaješ, a svi mi doseljenici ne volimo
da lako dajemo lične informacije, je l’ tako?“
Da, napisao sam, dirnut što razume i što ne misli, kao svi ostali, da sam čudan.
„Ko te je učio da sviraš violinu?“
Tata.
„Koliko je vremena prošlo od poslednjeg časa koji si imao?“
Pokušao sam da se setim ali nisam bio siguran, pa sam napisao:
Tri ili četiri godine.
„Nikad nisam upoznao nekog tako mladog, a toliko veštog. Zaista izuzetno. Poseduješ prirodnu muzikalnost,
koja skriva mane u tehnici izvođenja. Zadivljen sam što te živci nisu omeli, mada verujem da ova šansa da učiš
na konzervatorijumu znači za tebe sve?“
Da, napisao sam.
„Hmmm...“
Posmatrao sam ga kako je stavio ruku na bradu pa je pomerao gore-dole i sa obe strane, kao da razmišlja da li
sam vredan podučavanja.
„Kao što možeš da pretpostaviš, kod mene dolazi mnogo roditelja sa svojom genijalnom decom, decom koja
imaju najbolje violine i najbolje nastavnike, i koja su prisiljena da satima vežbaju. Iako tehnički mnogo bolje
sviraju od tebe, često osetim da im duša nije u muzici koju izvode. Drugim rečima, izvode kao majmuni,
jednostavno kao produžetak roditeljskog ega. S tobom to zasigurno nije slučaj, delom zato što si siroče i što
nemaš roditelje, a tvoj staratelj je čovek kom teško da treba dete koje nije njegovo da bi zadivio prijatelje jer je
on sam za divljenje. I zato... iako tvoje sviranje ima nedostataka i... Ne želim da omalovažavam tvoga tatu, ali
pretpostavljam da nije bio profesionalni violinista?“
Potvrdio sam klimanjem glave, sa osećanjem da jesam nipodaštavan, ma šta mesje Ivan rekao.
„Nemoj biti tako tužan, mali gospodine, stvarno. Vidim da te je podučavao s ljubavlju. I zauzvrat je otkrio talenat
koji je mnogo veći od njegovog i koji je želeo da neguje. Koju školu trenutno pohađaš?“
Nijednu. Ne mogu da govorim pa ne mogu ni da idem u školu.

24
„Iako me se ne tiče, to nije dobro. Znam da možeš da govoriš, ne samo zato što su mi to rekli već i zbog toga
kako instinktivno zaustavljaš sebe da mi ne odgovoriš otkad smo počeli da razgovaramo. Misli da si okružen
dobrim, ljubaznim ljudima i - kakve god strahote da su ti se desile u prošlosti, koje su te toliko oštetile da se ne
usuđuješ da komuniciraš - nadam se za tvoje dobro da će doći vreme kad ćeš moći. Ali nije važno, kažem to
samo kao neko ko je takođe mnogo patio otkad je otišao iz Rusije. Toliko patnje, toliko ratova za samo petnaest
godina istorije čovečanstva... Ti i ja smo obojica rezultat toga. Posavetovaću te nešto, mladi moj prijatelju: ne
dozvoli da oni loši ljudi pobede, važi? Mnogo su ti oduzeli - tvoju prošlost, tvoju porodicu. Ne dozvoli im da ti
uzmu i budućnost.“
Postideo sam se jer su mi se oči napunile suzama. Polako sam klimnuo glavom, a onda posegao za maramicom.
„Ah, rasplakao sam te, izvinjavam se. Ponekad sam suviše slobodan s rečima. Dobra vest je da ću te, ako ne ideš
u školu, mnogo lakše ubaciti u svoj raspored. A sad da vidim...“
Posmatrao sam ga kako izvlači tanak rokovnik iz džepa žaketa i okreće stranice, kojih nije bilo mnogo jer je bio
tek januar.
„Dakle, možemo početi s dva časa nedeljno. Mogu u jedanaest sati utorkom i u dva sata petkom. Videćemo kako
nam ide, ali imam dobar osećaj u vezi sa tobom. Stvarno imam. Dobro, odvešću te dole, kod dadilje. Izgleda mi
kao dobra žena“, izjavio je dok je izlazio iz sobe i koračao prema liftu.
Klimnuo sam glavom. A onda sam se setio i brzo napisao nekoliko reči.
Koliko košta svaki čas?
„Razgovaraću s gospodinom Landovskim, ali mi émigrés8 moramo da se držimo zajedno, zar ne?“
8 Fr.: emigranti. (Prim. prev.)
Pljesnuo me je po leđima tako jako da umalo nisam pao u onu kutiju u kavezu. Povukao je vrata i zatvorio ih,
pritisnuo dugme i pošli smo dole. Pitao sam se da li se tako osećaju ptice kad lete, ali nekako sam sumnjao u to.
Pa ipak, bilo je zabavno i radovao sam se što ću ubuduće to raditi dvaput nedeljno. Ako se gospodin Landovski i
gospodin Ivan dogovore oko cene.
„Madam, vaš dečko je izveo trijumf! Sigurno ću ga primiti, u jedanaest utorkom i u dva petkom. Recite
gospodinu Landovskom da ću ga pozvati telefonom da se dogovorimo oko detalja. Srećan put kući“, rekao je. A
onda mi je mesje Ivan, uz osmeh, namignuo i pošao prema liftu.
Meri (Vesela)
U tranzitu iz Dablina u Nicu
Jun 2008.
6
Sklopila sam stranice starog dnevnika u kožnom povezu i zagledala se kroz prozor mlaznjaka. Moja namera da
spavam nestala je pošto sam pročitala pismo, koje me je uputilo na dnevnik koji mi je sad bio u krilu. Čovek koji
tvrdi da je moj otac - Atlas - pisao ga je s tako dubokim kajanjem.
Ne mogu da nađem reči kojima bih opisao ljubav koju sam osetio prema tebi čim sam saznao da ćeš se roditi.
Niti u ovom pismu mogu da ti ispričam koliko sam dugo i uporno tražio i tebe i tvoju majku, pošto ste mi okrutno
oduzete pre nego što si se rodila...
Na mene se spustio emocionalni teret proteklih nekoliko nedelja i oči su mi se napunile suzama. U tome času,
ništa nisam želela više nego zagrljaj Džoka, moga muža, kog sam izgleda izgubila u trenutku kad mi je najviše
potreban.
„Samo da si ovde.“ Izbrisala sam oči jednom od svilenih salveta koje su stajale u bočnom džepu luksuznog
kožnog sedišta. „Jedno je sigurno: svideo bi ti se ovaj raskošni tretman.“
Pismo od Atlasa obećavalo je da dnevnik sadrži odgovore na pitanje o mom pravom poreklu, ali bio je ogroman.
Posle čitanja prvog odeljka, nisam bila ni blizu da shvatim njegovu priču niti da saznam kako se ja u nju
uklapam. Kakav god da je bio moj „otac“, očigledno je imao buran život. Iako je uvodni deo dnevnika pisalo
desetogodišnje dete, glas je bio ispunjen zrelošću i mudrošću, kao da je u malom dečaku bila stara duša.
Zavrtela sam glavom, zapažajući da se ponavlja obrazac poslednjih nekoliko nedelja. Svaki put kad mi se učini
da sam blizu istini o svojoj prošlosti, iskoče nove misterije. Ko je bio taj dečak koji se pretvarao da je nem? Zašto
25
je mislio da ne sme da otkrije svoje pravo ime? I kako je, za ime sveta, došlo do toga da ga nađu, bez roditelja,
pod živicom usred Pariza? Po svoj prilici, Atlasov dnevnik počinje prekasno da bih stekla punu sliku.
Međutim - pomislila sam - ako već moraš da sletiš na nečiji prag, onda čuveni skulptor, čovek koji stoji iza
jednog od sedam svetskih čuda - Krista Redemptora - nije loš ishod.
Uzdahnula sam, s pomalo čudnim osećanjem što je Atlas poverio priču o svom životu meni, po svemu sudeći
svojoj biološkoj kćeri, pre nego što je dopustio da ga pročitaju njegova voljena usvojena deca. One su, naravno,
poznavale i mnogo volele svoga „Tatu Solta“. Zar ne zaslužuju da prve otkriju njegovu tajnu?
Pokušala sam da smirim lepršanje u stomaku dok sam razmišljala o prirodi svoje situacije. Evo me, letim da se
priključim gomili nepoznatih osoba na superjahti kojom će otploviti na hodočašće, da bace venac za čoveka s
kojim ja, bar do sada, nemam nikakve veze. Da, dve sam nakratko upoznala, ali ne dovoljno da smirim nerve.
Nisam znala čak ni to da li druge žene znaju da sam, izgleda, u genetskoj vezi sa njihovim poočimom. Zbog toga,
udruženo s činjenicom da je Atlas odredio da ja prva pročitam njegov dnevnik, sestre mogu da osete odbojnost.
Pokušala sam da se utešim time što su se upravo one trudile da pronađu mene, a ne obratno.
„One žele da budeš tamo, Meri“, rekla sam sebi.
Naravno, najveći izvor utehe bilo mi je saznanje da putujem ka svojoj deci. Džek i Meri-Kejt su već bili na
Titanu. Znala sam koliko su oduševljeni mojom odlukom da im se pridružim na krstarenju. Čak i ako se ispostavi
da je šest sestara potpuno ludo, barem će moja deca biti tu da me zaštite i održe pri zdravoj pameti tokom
putovanja.
Izgleda da krstarenje treba da traje ukupno šest dana - tri dana plovidbe Titanom od Nice do Delosa i polaganje
venca, i tri dana povratka. Osim toga, ako mi sve to bude previše, mogu da „napustim brod“ na obližnjem ostrvu
Mikonosu, koje se hvali međunarodnim aerodromom.
Neko je pokucao na pregradna vrata, koja su bila navučena sa obe strane kabine kako bi je izdvojila u zaseban
odeljak između prednjeg i zadnjeg dela aviona.
„Oh... da?“, kazala sam, prenuta iz misli.
Klizni panel se otvorio i pojavio se visoki, preplanuli Georg Hofman. Još uvek beše besprekorno odeven u tamno
odelo, tako da mu se ni kravata nije pomerila za tri sata leta.
„Dobro veče, Meri. Ili bolje da kažem dobro jutro...“ Prešao je pogledom po ćebetu i jastuku koje mi je dao
stjuard, a koji su počivali, neupotrebljeni, na susednom sedištu. „Ah. Pretpostavljam da se niste baš mnogo
odmorili. Jeste li... otvorili paket?“
„Jesam, Georg. Pročitala sam pismo i, naravno, morala da počnem da čitam i dnevnik. Ogroman je... kao što
znate, sigurna sam.“
Na Georgovom licu s brkovima pojavio se nagoveštaj smeška. „Dugo sam ga nosio sa sobom, ali kunem vam se
da nikad nisam otvorio nijednu stranicu. Nije na meni da ga čitam.“
„Dakle, hoćete da mi kažete da zaista nemate pojma o Atlasovoj istoriji?“
„Ah, ne. Nisam to rekao. Samo da nisam čitao dnevnik.“ Georg je oklevao. „Poznajem... Poznavao sam Atlasa -
vašeg oca - veoma dobro. Bio je najhrabriji i najljubazniji čovek od svih koje sam ikada imao privilegiju da
upoznam.“
„Koliko još dok ne sletimo?“
„Pilot me je upravo obavestio da slećemo u Nicu za nekoliko trenutaka. Čekaće nas kola koja će nas odvesti
pravo u luku gde je usidren Titan.“
Pogledala sam kroz prozor kabine. „Još je mrak, Georg. Koliko je sati?“
Pogledao je na sat i podigao obrve. „Samo što nije pola četiri, ovde u Francuskoj. Izvinite, shvatam koliko za vas
ovo mora biti burno.“
„Ništa mi ne govorite. Još ne znam da li sam ispravno postupila. Hoću reći, da li ostale kćerke znaju da... pa...
sudeći po svemu što sam saznala... da sam ja njegova biološka kći?“
Georg je oborio pogled. „Ne. Ja... one pretpostavljaju da se o vama govori kao o ’izgubljenoj sestri’ jer je Atlas
imao nameru da vas usvoji ali nije uspeo u tome. Moram priznati da, koliko god to čudno zvučalo, ne znaju ni
njegovo pravo ime. Kao što znate, kćerke su ga oduvek jednostavno zvale ’Tata Solt’.“
26
„Isuse, Marijo i Josife, Georg.“ Obuhvatila sam čelo palcem i kažiprstom. „Mada se sećam da je, kad smo se
srele, Tigi rešila anagram.“ Ponovo ga je pogledala. „To je bar jedna od njih!“, kazala sam sarkastično.
Georg je klimnuo glavom. „Morate da shvatite, Meri, da su oni samo moji poslodavci. Iako sam poznavao vašeg
oca gotovo čitavog svog života, i smatrao ga dragim prijateljem, moja je dužnost da sprovodim njegove naloge,
čak i pošto je umro.“
„Pa ipak, izgleda da znate sve o meni, Georg. Znali ste gde da me nađete. Znate da sam, očigledno, Atlasova
potomkinja. I kažete da je sve ovo izašlo na svetlost dana u proteklih nekoliko nedelja?“
,Ja... da.“ Georg se nelagodno promeškoljio.
„Dakle, s obzirom na činjenicu da je Atlas mrtav već godinu dana, odakle vam, za ime sveta, sve te informacije?
Ko vam je rekao za prsten s kojim sam nađena?“ Iscrpljenost i frustracija poslednjih nekoliko nedelja počele su
da izbijaju iz mene. „A Argedin haus? Kako ste otkrili da sam tamo rođena?“
Georg je izvadio maramicu iz džepa i počeo da briše čelo. „Meri, to su odlična pitanja i obećavam da ćete dobiti
odgovor na njih. Ali neću vam ih ja dati.“
Njegova reakcija me nije zadovoljila.
„Mislim, bez uvrede prema bilo kojoj od tih sestara, ali zar se nikad nisu zapitale zašto je taj neobični čovek
odlučio da usvoji šest devojčica i nazove ih po Sedam sestara? I da je njihovo prezime D’Aplijez francuski
anagram za ’Plejade’?“
„Mnogo puta. Kao što ćete videti kad ih upoznate, svaka od devojaka je inteligentna kao i čovek koji ih je
odgajio. Jednostavno su mu poverovale na reč da su dobile imena po njegovom omiljenom sazvežđu, i da je
njihovo prezime samo još jedan odraz njegove ljubavi prema nebu. Nisu shvatile vezu - da su tako nazvane zato
što su Atlasove kćeri.“
Sklopila sam oči; izgledi da ću ušetati u sopstvenu bajku ukrcavši se na Titan postajala je sve manje i manje
privlačna.
„Dokle ste stigli u čitanju dnevnika?“
„Ne mnogo. Atlas je samo mali dečak. Primili su ga onaj skulptor i njegova porodica.“
Georg je klimnuo glavom. „Shvatam. Ima mnogo da se sazna. Dajem vam reč, Meri, da će vam, što više budete
čitali, slika biti sve jasnija. Razumećete ko je on bio, ko ste vi... i zašto je usvojio šest sestara.“
„Pa, upravo u tome i jeste stvar, Georg. Ne znam da li je u redu da budem prva koja će to pročitati. Kao što ste i
sami rekli, ostalih šest devojaka je Atlas odgajio. One su ga volele. Ja ga čak nisam ni poznavala. Mislim da bi
trebalo da ostale imaju pristup dnevniku pre mene.“
„Ja... razumem, Meri. To je sigurno veoma teška situacija za vas. Ali molim vas, znajte da je Atlasova želja bila
da vi saznate sve o njegovoj priči čim vas budemo našli. Zato što je to i vaša priča. Celoga života živeo je sa
osećanjem krivice zbog toga što verujete da vas je napustio, što ne može biti dalje od istine. Jednostavno se
dešava da... da se događaji sudare i to se, izgleda, iz nekog razloga uvek dešava. Nisam mogao predvideti da
ćemo vas naći tačno u trenutku kad ostale sestre budu planirale da polože venac kako bi obeležile godišnjicu
njegove smrti.“ Osmeh se vratio na Georgovo lice. „Moglo bi se reći da su se zvezde postavile u pravi raspored.“
„Pa, možda vi to tako vidite. Ja se osećam više kao da se sudaraju i odbijaju jedna od druge nego kao da su se
rasporedile. U pismu piše da je moja majka nestala i da Atlas čak nije znao ni da li je živa ili je umrla. Pa stoga
pretpostavljam da nije ništa znao o tome da sam ostavljena na pragu oca O’Brajena?“
Georg je odmahnuo glavom. „Ne. Ponovo mogu samo da vas posavetujem da čitate dnevnik. Da bi ostale sestre
shvatile zašto su usvojene, najpre moraju da saznaju ko ste vi.“
„Jeste li čuli za parabolu o zabludelom sinu, Georg?“
„Poznato mi je, ali moram priznati da...“
„U Jevanđelju po Luki, Isus priča o sinu koji je tražio od oca svoje nasledstvo, a onda ga lakomisleno proćerdao
tako što je živeo u luksuzu i uživanjima. Kad je ostao bez novca, vratio se ocu i izvinio se, ali umesto da bude
besan, otac se radovao njegovom povratku i priredio gozbu u njegovu čast. Ali znate li najvažniji deo priče,
Georg? Brat zabludelog sina nije bio nimalo oduševljen njegovim povratkom. Jer je taj brat odano ostao uz oca

27
za sve te godine, a nije primio nikakvu nagradu za to. Ne želim da budem zabludela kći, ako shvatate šta hoću da
kažem.“
Georg se namrštio, usplahiren zbog mog čvrstog stava. „Meri, molim vas verujte da su devojke krajnje uzbuđene
i jedva čekaju da vas s dobrodošlicom prime u porodicu, ako vi to budete hteli. One znaju koliko je njihov otac
čeznuo za tim da nađe izgubljenu sestru i uveravam vas da nećete videti ništa drugo osim ljubavi Atlasovih kćeri.
Mislim da ste već upoznali Tigi, a i Zvezdu. Jeste li osetili kod bilo koje od njih nešto drugo osim ljubavi i
uzbuđenja?“
Pružila sam ruku i otvorila bež kožnu kasetu sa svoje leve strane, u kojoj su se nalazile boce vode. Uzela sam
jednu i otvorila je.
„Kod Tigi nisam. To u velikoj meri i jeste razlog što sedim ovde, u ovom avionu. Ali Zvezda se pretvarala da je
ledi Sabrina ili tako nešto, da bi izvukla informacije od mene. Stvar je u tome, Georg, što znam bolje od mnogih
kako sporenje može da izazove ogorčenost u porodici. Šta ako neke sestre budu srećne da saznaju kako ’Tata
Solt’ ima kćer po krvi, a one druge ne prime to tako?“ Vratila sam se u mislima na nedavno otkriće da je moja
baka Nuala takođe baka i čoveka zbog kog sam otišla iz Irske, Bobija Noira. „Mislim, iz razgovora s Meri-Kejt,
saznala sam da je tamo svetski supermodel Elektra, koja nije baš poznata po tome da je... blaga ličnost.“ Otpila
sam veliki gutljaj vode.
„Uveravam vas, Meri, da je svaka sestra bila na svom ličnom putovanju samootkrića prošle godine. Imao sam
veliki privilegiju da posmatram kako svaka sazreva u veličanstveno ljudsko biče. Sve su one...“ Posmatrala sam
Georga kako guta knedlu, očigledno ophrvan emocijama. „Sve su one došle do otkrića do kojeg većina nas stigne
prekasno... da je život prekratak.“
Uzdahnula sam i protrljala oči. „Kazali ste da je Atlas bio sjajan i mudar čovek. E pa, ako sam genetski nasledila
makar malo te mudrosti, možda treba da je pokažem sada, u njegovom odsustvu. Kao što kažete, Georg, Atlas je
želeo da pročitam njegovu priču čim me nađete. To ću i uraditi. Ali volela bih da napravite šest fotokopija
dnevnika za ostale devojke. Tako da sve istovremeno možemo da čitamo o našem ocu.“
Georg me je pogledao, i jasno sam videla da razmišlja. Kakav god da je bio razlog za to, bio je rešen da doslovce
sledi Atlasove želje. Šta mi to nije rekao?
„Da... da, to bi možda bila dobra ideja. To je vaš izbor, Meri.“
„Mada mislim da će biti pravi izazov naći fotokopirnicu u četiri ujutru na jugu Francuske.“
„Ah, ne bojte se. Titan je potpuno opremljen svim modernim aparatima. Na brodu postoji kancelarija s
kompjuterima i nekoliko štampača. Drago mi je zbog toga jer dnevnik sadrži...“ - Georg je zastao da razmisli o
sledećoj reči - „... lične informacije. Ne mogu rizikovati da one dođu u pogrešne ruke.“
„Čitava kancelarija na brodu? Gospode. Mislila sam da superjahte služe da se opustiš i odmoriš od stresova
svakodnevnog života! Pa, ja kažem ’svakodnevni’, ali kad poseduješ superjahtu, sam Bog zna šta znači to
’svakodnevno’, Recite mi, Georg - šta je Atlas radio kad se toliko obogatio?“
Georg je slegao ramenima i pokazao ka pohabanom kožnom dnevniku u mome krilu. „Odgovor je tu.“
Ponovo je neko pokucao na klizni panel i provirio je stjuard.
„Izvinite što vas ometam, ali kapetan je zatražio da se spremite za sletanje. Molim vas da vežete sigurnosne
pojaseve. Sletećemo u Nicu za samo nekoliko minuta.“
„Da, naravno, hvala vam.“ Georg mu je klimnuo glavom. „Dakle, privremeno ćete mi vratiti dnevnik na čuvanje,
a ja ću se postarati da napravimo šest fotokopija čim se ukrcamo na Titan.“ Pružila sam mu dnevnik, ali pismo
sam zadržala. Široko mi se osmehnuo. „Nemate se čega plašiti, Meri. Dajem vam reč.“
„Hvala vam, Georg. Videćemo se kad sletimo.“
On se vratio u svoj odeljak, a ja sam ponovo pogledala kroz prozor. Dok se mlažnjak spuštao, posmatrala sam
svetlost tek izlazećeg sunca kako poigrava na talasima azurnoplavog Sredozemnog mora. Nadala sam se da je
malo toplije od vode Atlantskog okeana na plaži Inčidoni u Zapadnom Korku. Zavalila sam se u sedištu i
zatvorila oči, pitajući se kako je došlo do toga da onaj mali dečak, siroče nađeno pod živicom u gradu Parizu,
jednoga dana stvori mene.

28
7
Titan
Ali je zurila gore u uglačanu tavanicu od mahagonija kakva je krasila sve kabine na Titanu. Već sam termin
„kabina“ zabavljao ju je jer je bila naviknuta na ležajeve u najskučenijem mogućem prostoru, s krupnim,
znojavim muškarcima na jedrilici dugoj osam metara. Spavaće sobe na Titanu bile su sličnije predsedničkom
apartmanu u hotelu Grand u Oslu. Uz to, brod je bio u besprekornom stanju. Iako ga porodica nije koristila u
proteklih godinu dana, na njemu je bila tatina lojalna posada, i nastavili su da održavaju najviše standarde. Ali je
pretpostavila da ih plaća trust koji je tata ustanovio pre smrti. Kao toliko toga u svetu Tate Solta, sve
jednostavno... funkcioniše, i Ali je jedva o tome i razmišljala.
Zrak sunca se uvukao kroz razmak na zavesama i spustio se Ali na lice. Pitala se koliko će još proći dok Ber ne
zaplače iz kreveca u podnožju kreveta i tako da znak da njen dan počinje.
Iznenadila se što je uopšte uspela da spava i tih pola sata prošle noći. Iako su blagi talasi Mediterana u junu tek
malo ljuljali brod, ona je bila toliko izvežbana da oseća vodu ispod plovila da je registrovala svaki, i najmanji
talas koji je pogodio brod. Pa još uz kakofoniju misli koje su joj jurile kroz glavu, to nije bila savršena
kombinacija za odmor.
Već najosnovnije u situaciji u kojoj se našla bilo je dovoljno uznemirujuće, sa sestrama i njihovim partnerima
okupljenim da odaju poštu njihovom ocu. Ali za Ali je bilo još mnogo toga sa čim je morala da se pomiri.
Najzad, ona je videla Titan na obali Delosa ubrzo pošto je tata umro. Živo se sećala kako je ležala na palubi
Teovog broda Neptuna kad joj je uzbuđeno kazao da je njegov prijatelj sa svog katamarana uočio superjahtu koju
će ona možda prepoznati. Stomak joj je zatitrao od nervoze pri pomisli da će morati da upozna Tea s tatom. Ali
znajući da je već potpuno zaljubljena, nije videla svrhu u tome da odlaže neminovno. Ali je pozvala Titan preko
radija, očekujući da čuje odmereni glas kapetana Hansa, ali nije dobila nikakav odgovor. Štaviše, činilo se da je
taj ko upravlja jahtom odlučio da punom brzinom pobegne od Ali.
„Izgleda da tvoj otac beži od tebe“, rekao je Teo.
Kad su Georg i Ma obavestili sestre da je Tata zahtevao privatnu sahranu (kako ne bi uzrujavao kćerke), Ali je
jednostavno pretpostavila da je naletela na sahranu. Štaviše, čak je osetila grižu savesti što je poremetila očeve
poslednje želje. Međutim, s obzirom na nedavne događaje, počela je da dovodi u pitanje priču koja joj je
servirana.
Setila se da Titan nije bio jedini brod usidren uz obalu Delosa toga dana. Kad ih je Teov prijatelj preko radija
izvestio o njegovom prisustvu, pomenuo je još jednu „ploveću palatu“ - Olimp, brod ozloglašenog Kriga Ezua,
vlasnika kompanije Lajtning komjunikejšens. A još čudnije su bile vesti o smrti tog poslovnog tajkuna baš toga
dana, koje su se pojavile na naslovnim stranama novina širom sveta. Po svemu sudeći, izvršio je samoubistvo i
voda je izbacila njegovo telo na obalu. Ali je iznenada osetila mučninu. Zašto nije ispitala to podrobnije?
I to nije bilo jedino neobično što je, izgleda, povezivalo Tatu Solta sa Krigom Ezuom. Merine koordinate - koje
su bile ugravirane na obručastoj sferi i koje su sestre tek nedavno otkrile - ukazivale su na Argedin haus u
Zapadnom Korku, u Irskoj. Ali je mučilo što je upravo saznala od Džeka da to imanje poseduje „neki Ezu“.
Mada je građevina očigledno odavno bila napuštena, to ime je poslednje registrovano kao ime vlasnika.
Ono što je Ali prethodne godine odbacila kao bizarnu slučajnost iznenada je počelo da ulazi u sferu
misterioznog. Nije bila tajna da je Krigov sin Zed opčinjen sestrama D’Aplijez, toliko da se to graniči sa
opsesijom. Ali bi zaškrgutala zubima kad god se seti kako je namamio Maju kao tinejdžerku u svoj zagrljaj,
ljigavim šarmom i dobrim izgledom, da bi je onda napustio kad joj je bio najpotrebniji. Često je pomišljala da
sve to izgleda kao da je Zed namerno hteo da povredi njenu sestru. Uopšte nije dovodila u pitanje da je
„Nakaza“, kako su ga zajedljivo zvale, potom planirano prešao na Elektru. Bez sumnje je proračunao da će, ako
ga neka Majina sestra prihvati za ljubavnika posle toga kako se poneo prema njoj, to svakako biti Elektra. Budući
po prirodi predator, nije mogao da odoli iskušenju pred njenom ranjivošću usled života ispunjenog drogom i
pićem. Ima smisla i što je bacio oko na Tigi. Zahvaljujući njenoj sklonosti da u svakome vidi dobro, uz težnju da
odlebdi u duhovne dimenzije, bila je laka meta da je iskoristi. Ali će večno biti zahvalna što Tigi nije podlegla
Zedovoj prevari i što je, umesto toga, našla divnog Čarlija Kineirda.
29
Bila je sigurna da tata nikad nije pomenuo Ezuovo ime. To je bilo prvo što je pitala Maju kad se, pre godinu
dana, vratila u Atlantidu, njihov porodični dom.
„Sigurna sam da ne postoji nikakva veza“, uporno je tvrdila Maja. „Oni se čak nisu ni poznavali, zar ne? Delos je
jednostavno veoma lepo ostrvo koje posećuju mnogi brodovi.“ Ali je počela da brine da je Maja tako brzo
odgovorila zbog još nečeg osim da porekne konkretno njenu užasnu situaciju. Ali je prekorevala sebe što je
propustila da ispita prisustvo Olimpa. I najzad, šta bilo koja od njih, sestara, zna o tatinom životu pre kuće i
jahte? Dok su odrastale, srele su vrlo malo njegovih prijatelja i poslovnih saradnika. Svakako nije nemoguće da
su se Tata Solt i Krig Ezu već bili negde sreli.
Ali je sklopila oči u nadi da može na silu odspavati sat-dva. Kao što je često radila kad zbog nečega brine,
zamislila je očev duboki, umirujući glas. U mislima se vratila u Atlantidu, gde je kao mala devojčica posmatrala
tatu kako vikendom jedri po Ženevskom jezeru njihovom jedrilicom Laser. Način na koji je elegantna jedrilica
sekla mirnu površinu jezera, gotovo ne uzrokujući ni najmanji talas, kao da je u sebi sažimao sve tatine osobine.
Oduvek je bio stub snage i moći, a ipak se kretao kroz svet s takvom elegancijom i pribranošću da je kod svih
oko sebe izazivao duboko divljenje.
Jednog jesenjeg vikenda tata je zapazio kako Ali s čežnjom posmatra Laser sa obale, pa ga je dovezao do
drvenog mola koji se pružao iz vrta.
„Zdravo, moja petite princesse9. Napolju je hladno da se smrzneš. Mislim da Maja čita u salonu. Zar ne bi volela
da odeš i da joj se pridružiš u toplom?“
9 Fr.: Mala princeza. (Prim prev.)
„Ne, tata. Volim da te gledam na jedrilici.“
„Ah.“ Osmehnuo joj se onim svojim karakteristično toplim osmehom koji bi je uvek oraspoložio bez obzira na
probleme koji je muče toga dana. „E pa onda, možda bi mogla da budeš moj prvi oficir?“
„Ma kaže da je to opasno.“
„Onda je dobro što je zauzeta i pomaže Klaudiji da spremi večeru“, odvratio je i namignuo. Tata ju je svojim
snažnim rukama podigao s mola, tako da se osećala laka kao pero, i stavio je sebi na krilo. „Dakle, videćeš da se
brod, kad skreće, nagne na jednu stranu. Kad mi treba da ide drugim smerom, moram da se premestim na drugu
stranu, tako što se sagnem i prođem ispod ovog jedra.“
„Da, tata!“, odgovorila je Ali oduševljeno.
„Odlično.“ Počeo je da skida svoju narandžastu bezbednosnu jaknu da bi je pritegao oko Ali. Naravno, potpuno
ju je obavila i tata se smejao dok je vezivao trake najčvršće što može.
„A ti, tata?“
„Oh, ne brini za mene, malena. Vetar je slab i plovićemo vrlo sporo. Vidiš ono tamo malo udubljenje na brodu?“
Pokazao joj je plitku nišu u belom trupu broda. „Mislim da je taman za Ali, zar ne?“
Ali je klimnula glavom i smestila se nasred jedrilice.
„Samo treba da gledaš napred i da rukama održavaš ravnotežu. Provozaćemo se jedan veliki krug pa ćemo se
vratiti nazad na mol, što znači da ću se naginjati samo ulevo. To je na ovu stranu. Vidiš?“ Ali je klimnula
glavom, dok je celim telom ceptela od iščekivanja. „U redu onda.“ Podigao je nogu s mola i Laser zapluta. Tata
je uhvatio veliku crnu ručku koju je Ali već bila primetila kao glavno sredstvo krmarenja brodom.
„Ne krećemo se, tata!“, kazala je, pomalo razočarana.
„Nije sve u vlasti mornara, Ali. Moramo da sačekamo povetarac.“
I kao po komandi, Ali je osetila kako nalet vazduha odvlači Laser od mola. Vetar je zaduvao kroz njenu gustu,
crvenkastosmeđu kosu i srce joj je lupalo brže.
„Idemo!“, uzviknuo je tata.
Ali se sećala svog oduševljenja što je tako blizu vode, u Laseru koji se kreće po mirnom jezeru, a ne pokreće ga
ništa osim vazduha oko njih. Osvrnula se ka Atlantidi, veličanstvenom dvorcu kao iz bajke. Planine snežnih
vrhova strmo su se uzdizale iza bledoružičaste kuće i Ali je pomislila kako ima sreće što živi na jednom tako
čarobnom mestu.

30
„Sad ću pojačati skretanje“, rekao je tata. „To znači da će se čamac nagnuti malo više ka meni. Ne zaboravi da
ispružiš ruke.“ Ali ga je poslušala. „Savršeno, Ali, savršeno!“, pa je sav sinuo od sreće kad se Ali nepogrešivo
prilagodila promeni ugla i podizanju.
Sunce se ljeskalo na površini staklaste vode, i Ali je dozvolila sebi da sklopi oči. Toga dana je prvi put osetila
slobodu, koja joj se vraćala kad god izađe na vodu. Dok je tata vešto navodio Laser prema molu i kad se postarao
da se Ali bezbedno iskrca, osmeh na licu njegove kćeri rekao mu je sve.
„Dakle, moja petite princesse, i ti to osećaš. Ništa nije kao biti na otvorenom jezeru. To je najbolje mesto na
svetu za razmišljanje.“
„Jesi li zato tako često ovde napolju?“
On se toplo nasmejao. „Možda nije slučajnost, da. Retke su slučajnosti.“ Njegove oči ostavile su Aline i usmerile
pogled preko jezera. Ponekad bi se tatine oči zamaglile i Ali je osećala da ga misli nose na neko drugo mesto.
„Najzad, slučajnost znači samo to da postoji veza koja treba da bude otkrivena.“ Ponovo je pogledao u Ali.
„Izvini, malena... Veoma sam srećan što sam otkrio da gajiš ljubav prema jedrenju kao i tvoj tata.“
„Misliš da bih mogla da imam časove?“, zacvrkutala je Ali.
„Hmmm. Mislim da se to može srediti. Samo ako ih uklopiš sa časovima flaute.“ Ponovo joj je namignuo.
„Naravno, tata! Misliš da ću jednog dana biti tako vešta kao ti?“
„O, ne, Ali. Mislim da ćeš biti bolja. A sad idi unutra i zagrej se. I ne govori Ma za naš mali izlet!“
„Neću, tata“, odgovorila je Ali, izvlačeći se iz bezbednosne jakne. Otrčala je preko mola, ka Atlantidi, školjci sa
tornjevima.
Zvuk Berovog grgoljenja prenuo je Ali iz sna. Protrljala je oči, zadovoljna što je uspela da se bar malo odmori,
ustala iz kreveta i prišla krevecu. Kad je video majku, Ber je podigao ruke i tiho ciknuo od sreće.
„Dobro jutro i tebi“, rekla je Ali podižući sina. „Jesmo li gladni danas, gospodine? Bojim se da je jelovnik za
doručak pomalo oskudan.“ Vešto je otkopčala jednom rukom gornji deo pidžame i Ber je počeo zadovoljno da
sisa dok je ona gledala kroz prozor kabine.
Nije se mogla odupreti osećanju da se u njoj kuva savršena oluja krivice. Nije mogla da porekne da je bilo lepo
ponovo videti Džeka. Kad ga je prethodne večeri ugledala kako korača po osunčanoj palubi, već je samo taj
prizor bio dovoljan da potvrdi ne samo da je gajila izvesna osećanja prema njemu, nego i da su ona još duboka.
Pa ipak evo je, samo što nije zaplovila na tačno ono mesto gde je prethodne godine bila tako potpuno srećna s
Teom. Kad bi samo on mogao da bude ovde sa njom, ovo putovanje bi bilo mnogo lakše. Nije se
samosažaljevala, ali je odjednom bila svesna da je ona jedina od svojih sestara koja nema kome da se poveri, niti
ima koga da joj ulije snagu. Mada je bila istinski srećna što vidi sestre i njihove partnere na Titanu, to joj je bilo
kao so na ranu, još svežu od Teove okrutno prerane smrti.
Čak je i Elektra pribavila sebi advokata za ljudska prava, pomislila je Ali, znajući da šala potiče iz sestrinske
ljubavi, ne iz ogorčenosti.
Pogledala je dole u Bera, koji je imao Teove blage oči i nagoveštaj njegove nepokorne smeđe kose.
Kakav haos. Ali je pomislila da je verovatno uništila svaku šansu za moguću vezu sa Džekom zato što mu nije
pomenula svoga sina. Zbunjeni izraz njegovog lica kad mu je predstavila Bera prethodne večeri bio je dovoljan
da shvati kako nije dobro postupila. „Verovatno misli da sam totalna ludača, Bere. Prvo sam se inkognito
pojavila u Provansi da bih u potaji izvukla iz njega informacije o njegovoj porodici, i baš kad mi je to oprostio,
danima sam mu slala tekstualne poruke a nisam mu rekla za tebe. I ako misli da sam šašava, onda sam bog zna
šta će njegova majka misliti o meni!“
Pogledala je na sat. Bližilo se pet. Meri će se uskoro ukrcati ako je Georg uspeo da je nagovori da uđe u avion.
Poslednje što je čula od Džeka bilo je da „izgubljena sestra“ ni izdaleka nije zainteresovana da im se pridruži na
ovom krstarenju. Iako ju je Georg, sudeći po njegovom licu kad je otišao, možda odvukao u mlaznjak dok se
otimala i vrištala. Kad je videla kako se juče po podne uspaničio i odjurio u Dablin, Ali se samo još više
uznemirila. Veoma retko ga je videla uzdrmanog.

31
Ali je zaječala zbog osujećenosti. Ponekad poželi da može da uradi s Georgom ono što je radila sa svojom
posadom nekoliko dana pre svake regate - da ga izvede i napije. U svojoj karijeri je shvatila da malo šta poveže
ljude poverenjem kao ispijanje obilnih količina alkohola i poveravanje.
Slabe su šanse da se to dogodi, pomislila je.
Ber je zadovoljno cijuknuo i Ali ga je vratila u krevetac. Onda je otišla u kupatilo, uključila tuš i počela da se
mentalno priprema za susret sa izgubljenom sestrom. Razmišljala je kako će biti čudno videti je uživo, kako joj
stoji pred očima. Tajanstveno dete za koje je tata stalno pričao da ga nije našao. Šest sestara ju je tražilo po celoj
zemaljskoj kugli i Ali se nadala da je tata, ma gde da se nalazi, neverovatno ponosan na to što su njegove devojke
uspele da postignu. Naravno, misterija zašto je Meri uopšte „izgubljena“ tek treba da se razreši. Da li je nešto
krenulo naopako s postupkom njenog usvajanja? Zašto je tata toliko bio zapeo baš za tu devojku?
Dok je uživala pod toplom vodom i odličnim pritiskom tuša - čemu se uvek divila, s obzirom na to da su na moru
- pokušavala je da dokuči kad je Meri prvi put ušla u tatin život. Sad ima pedeset devet godina. Tata je umro u
osamdeset devetoj, pre godinu dana, što znači da je imao oko trideset kad je pokušao da je usvoji. S obzirom na
to da je našao Maju kad se bližio šezdesetoj, Ali je počela da se pita šta se to dogodilo s Meri što je tatu sprečilo
da pokuša da ponovo usvoji neko dete u narednih više od dvadeset pet godina.
Međutim, pri pomisli na Merine godine, Ali se malo oraspoložila zbog toga što tako brzo razvija osećanja prema
njenom sinu Džeku. Dozvolila je sebi da se kratko nasmeje zbog te čudne situacije.
A mislila sam da naša porodica ne može biti uvrnutija nego što jeste.
8
Meri
Kola kojima smo se odvezli sa aerodroma u luku Nice bila su ekstravagantna kao i sam mlaznjak. Morala sam
priznati da uživam u raskoši iako sam oklevala da pođem na ovo putovanje. Spustila sam sve prozore i uživala u
svežem mirisu borovine u vazduhu. Sunce je jedva malo izašlo, ali već sam mogla da osetim da će dan biti vreo.
Pošto je bilo tako rano, limuzina je mogla da nas doveze pravo u pristanište. Svaki kvadratni centimetar vode
zauzimali su brodovi, jedan besramno luksuzniji od drugog. Sasvim malo prostora je razdvajalo ogromne jahte,
koje su se s velikom veštinom ubacivale unazad u nezamislivo male razmake. Zadrhtala sam pri pomisli na
trošak popravke ogrebanog boka. Svaki brod je imao svoj tim koji radi na njemu - glanca, čisti, postavlja stolove
za doručak... Meni je sve to izgledalo neverovatno klaustrofobično. Možda zato što sam bila navikla na prostrane
otvorene predele vinograda u Dolini Gibston, odnosno na valovita polja Zapadnog Korka u poslednje vreme.
„Znate, Georg, kad bih ja imala ovoliko novca, kupila bih nešto u nekoj zabiti, u ogromnom prostoru, ne bih
došla ovamo da budem nagurana kao među sardinama. Nikad mira i tišine.“
„Sklon sam da se složim sa vama. Čini mi se da ljudi u ovoj luci uglavnom provode leto usidreni, retko izlaze na
more. Ove jahte su za većinu statusni simbol i ništa više.“
„Pa zar nije to i Titan?“
„Nije. Ne mogu da se složim sa vama u tom pogledu. Za Atlasa, Titan je bio bezbedno mesto.“
„Bezbedno?“ Pogledala sam ga.
„Tako je. Kad god mu je bilo potrebno da... pobegne od... životnih stresova i pritisaka, znao je da može da se
ukrca na svoju jahtu, zajedno sa svojim kćerkama, i otplovi u bilo koji kraj sveta.“
Zapazila sam da je Georgu na usnama malo duže lebdela reč „pobegne“. Limuzina se zaustavila na kraju doka.
„Dakle, koja je od ovih Titan? Moram reći da svaka dolazi u obzir. Nisam probirljiva.“ Vozač mi je otvorio vrata
pa otišao da izvadi moj prtljag iz prtljažnika. Hvala bogu što sam bila usred putovanja po svetu. Jer to je značilo
da mi je kofer izuzetno dobro opremljen. Dok sam se okrenula, drugi čovek u mornarskoj polo majici uzeo je
prtljag od vozača. „Je li to onaj brod? Onaj na samom kraju?“ Pokazala sam ka poslednjoj jahti na doku.
„Ne, Meri“, odgovorio je Georg. Mladić koji je uzeo moj prtljag prošao je pored broda za koji sam mislila da je
Titan, pa je nastavio dalje, drvenim molom koji se pružao u vodu. „Titan je zapravo usidren dalje u zalivu. Samo
jedna kratka vožnja i stići ćemo.“ Georg je pokazao dalje od kraja doka, ka brodu u poređenju s kojim su svi
ostali izgledali kao igračke u kadi.

32
„Isuse!“ Nisam mogla poreći da izgleda apsolutno veličanstveno. Izbrojala sam ništa manje nego četiri nivoa i
ogroman radio-toranj sa obiljem satelitskih antena, koji ga je izdvajao od svih ostalih plovila u blizini. „Mislim,
Džek i Meri-Kejt su mi rekli da je ogroman... ali ja... au. Možda bi trebalo da povučem komentar o sardinama.“
Georg mi se osmehnuo.
„Dobro jutro, gospodine“, rekao je mladić koji je maločas uzeo moj kofer. „Je li ovo jedini prtljag?“
„Da, hvala“, odgovorio je Georg.
„Dobro. Kapetan je lično dovezao čamac.“ Mladić me je pogledao. „Molio bih vas da mi dozvolite da vas
otpratim do kraja mola, gospođo.“
Tako sam i učinila, a tamo nas je, na gliseru, čekao zgodan, preplanuo muškarac, kose prošarane sedim vlasima i
s naočarima u okviru od kornjačevine.
„Moram reći da ste veoma dobro obučeni za ovako rano jutro“, kazala sam.
„Priznajem da bih u uobičajenim okolnostima poslao ovamo Viktora po vas, ali vi ste izuzetna, specijalna
putnica. Zadovoljstvo mi je da vas lično otpratim na brod. Ja sam Hans Gaja.“ Pružio mi je ruku pa smo se
rukovali pre nego što mi je pomogao da uđem u čamac. „Ja upravljam Titanom.“
„Mnogo vam hvala, Hanse. Izvinite ako sam vas razočarala. Nisam spavala četrdeset osam sati.“
„Uveravam vas, gospođo Makdugal, da ste sve samo ne razočaranje. Velika mi je čast da vam poželim
dobrodošlicu na brod. Poznavao sam vašeg oca mnogo godina i bio je veoma dobar prema meni. Znam koliko bi
bio srećan da vas konačno vidi u svom morskom domu.“
„Pa... Ja... Hvala još jednom što ste ustali tako rano.“
„Dobro jutro, gospodine Hofmane. Dobro došli nazad.“ Pozdravio je Georga klimanjem glave.
„Hvala, Hanse.“
„E pa dobro onda, ako smo svi tu, hajdemo nazad na jahtu. Viktore, odveži čamac.“ Pomoćnik je skinuo petlju s
betonske bitve i pridružio nam se u čamcu. „Samo još nekoliko trenutaka, gospođo Makdugal.“
„Da li je još neko budan?“
„Koliko znam, nije. Viktore, jesi li video nekog napolju na brodu?“
„Ne, kapetane.“
Osetila sam kako me je preplavilo olakšanje. Iskreno rečeno, već je i dobrodošlica kapetana Hansa bila dovoljno
napeta, a on je samo čovek koji vozi taj brod. Jedno je bilo sigurno: ko god da je Atlas bio, očigledno je budio
veliku lojalnost kod ljudi koji su radili za njega. Nisam bila sigurna da sam u stanju da se suočim sa „ponovnim
porodičnim okupljanjem“ čim kročim na brod. Sve što sam želela bio je krevet i da spustim glavu na nekoliko
sati.
„Postaraću se da na brodu naprave šest fotokopija dnevnika“, rekao mi je Georg dok smo prelazili kratko
rastojanje po mirnoj vodi.
„Hvala, Georg. Nema žurbe. Iskreno, samo želim da spavam.“
Pošto je Viktor istovario prtljag i pošto mi je kapetan Hans pomogao da se ukrcam, odveli su me uz stepenice na
zadnju palubu pa u glavni salon, gde mi je Georg pokazao raspored spavaćih soba, pričvršćen na ogromnu tablu
od plute.
„Da vidimo... paluba dva, apartman jedan. Odlično. Smešteni ste odmah pored svoje dece. Oni će biti u dve
kabine odmah pored vas, sa desne strane.“
„Gospode, Georg, ovde ima mnogo imena... Jesu li sve sestre dovele svoje partnere?“
„Jesu, u pravu ste. Kao što možete da pretpostavite, ovo putovanje nosi veliki emocionalni teret, pa su devojke
zajednički odlučile da bi bilo najbolje da svaka ima pored sebe svoju drugu polovinu.“
„Da li... da li sve sestre imaju drugu polovinu?“ Podigla sam obrvu, zaštitnički nastrojena majka koja je odmah
pomislila na svoga sina. Vrlo dobro sam znala da je njegov prevashodni motiv da dođe na ovo putovanje izvesna
žena crvenkastozlatne kose.
„Svi izuzev Ali, druge sestre. Ali ona je ovde sa svojim malim sinom Berom.“ Pošto sam bila toliko umorna, na
licu mi se ukazao izraz neskrivenog iznenađenja.
„Jeste li dobro, Meri?“
33
„O da, dobro sam. Ima li mnogo dece na brodu?“
„Još dvoje. Valentina, kći Majinog partnera Florijana, i Rori, koji je Mausov sin - Zvezdinog partnera. Treba da
napomenem da je mali Rori gluv, mada neverovatno dobro čita sa usana.“
„Bože, koliko ljudi na brodu. Mislim da ćete svi morati da budete saosećajni prema meni kad je reč o imenima.“
„Nimalo ne sumnjam u to da će svi biti. Da vam pokažem vašu sobu?“
„Da, molim, ja...“ Salon se iznenada malo zavrteo oko mene i ponovo me je obuzelo ono osećanje da lebdim.
Sinulo mi je da je, osim toga što nisam spavala, poslednje što sam stavila u usta bila irska kafa u Belfastu
prethodnog popodneva. „Mogu li samo malo na vazduh, Georg? Ošamućena sam.“
„Naravno, uhvatite me podruku.“
Georg me je izveo na palubu za sunčanje, gde sam sela na ogromne jastuke garniture za sedenje u zadnjem delu.
„Idem da vam donesem flaširanu vodu. Izvinite, pošto je rano, nema mnogo posluge na raspolaganju. Hoćete li
biti dobro sami za trenutak?“
„Sigurna sam da hoću.“ Georg je otišao žurnim korakom. Trudila sam se da kontrolišem disanje i puls jer mi je
srce udaralo kao da će mi eksplodirati u grudima. Zaista sam bila potpuno preplavljena svime, baš kao što sam se
i plašila. Pomisao da ću biti na otvorenom moru sa svim tim nepoznatim ženama, njihovim partnerima i ostalim
ljudima s njima u vezi, da ne pominjem otkrića koja se od mene očekuju, bila je previše za mene. Kad sam
sklopila oči, čula sam još nešto osim svog dubokog disanja - nečije korake na palubi. Otvorila sam oči očekujući
da vidim Georga kako žuri prema meni s bocom vode evijan, ali umesto njega ugledala sam muškarca kog nisam
videla nikad ranije u životu kako stoji preda mnom. Bio je visok i mišićav, što se sasvim lepo videlo u pripijenoj
odeći za trčanje. Po mestimičnim sedim vlasima u gustoj, kovrdžavoj kosi, pretpostavila sam da je u kasnim
tridesetim.
„Oh, zdravo“, rekao je sa američkim naglaskom.
„Zdravo“, odgovorila sam krotko.
„Jeste li dobro? Izgledate malo... ovaj... iscrpljeno.“
„Oh, da. Dobro sam. Georg je upravo trknuo da mi donese vode.“
„Georg... To je onaj advokat, je li?“
„Da. Zar niste znali?“
„Izvinite, dozvolite mi da se predstavim. Ja sam Majls. Ovde sam sa Elektrom.“
„To je ona dama koja je foto-model, zar ne?“
„Tako je. Vi mora da ste Meri.“
„Da, jesam. Ali uglavnom me zovu Meri, kao ’Vesela’.“10
10 Razlika između „Mary“, ženskog imena Meri, i „Merry“, što znači veselo, srećno. (Prim. prev.)
„Izvolite, uzmite gutljaj ovoga.“ Majls mi je pružio bocu s tečnošću koja je bila tako jarkoplava da je mogla biti
samo neka hemija. „To je getorejd, sportski napitak. Pretpostavio sam da će na brodu nedostajati zaliha pa sam se
postarao da donesem iz Sjedinjenih Država.“
„Hvala.“
„Nema na čemu. Imam običaj da ustajem vrlo rano i vežbam. Hteo sam da idem na traku za trčanje u brodskoj
teretani, ali ovaj brod je toliko velik, a nema nikoga napolju, pa mi se učinilo da je šteta propustiti izlazak sunca.
Nekoliko krugova na svakoj palubi i biću spreman da započnem dan.“
„Bravo“, kazala sam i otpila još jedan veliki gutljaj energetskog pića. „Izvinite, izgleda da vam smanjujem
zalihe.“
„Nikako. Mora da je iza vas burnih dvadeset i četiri časa.“
„Da, moglo bi se reći, Majlse.“
„Pa, znam koliko je Elektra uzbuđena što će vas videti. Kao i svi ostali na brodu, ako ćemo iskreno. Traženiji ste
od svetskog supermodela.“
„Ako smem da budem iskrena s vama, Majlse, to me i brine.“

34
„Shvatam. Znam da nismo baš u istoj situaciji, ali sve je ovo i za mene novo. Poznajem Elektru tek nekoliko
nedelja. Pomalo sam se iznenadio kad me je pozvala da pođem s njom. Istini na volju, danima sam bio na ivici
živaca od nervoze.“
„Čime se bavite? Jeste li glumac? Ili fotograf ili tako nešto?“
„Ne, gospođo, ništa tako uzbudljivo, bojim se. Ja sam advokat.“
Prekorila sam sebe zbog pretpostavki na osnovu toga što je u vezi sa supermodelom. U stvari, u Majlsu je bilo
nečeg što je na mene delovalo krajnje umirujuće. Nisam mogla tačno da odredim da li mi se glava razbistrila od
energetskog pića ili od prisustva tog uljudnog, razboritog čoveka koji je saosećao sa mnom.
„I kako ste se Elektra i vi upoznali?“
Majls je pogledao u more.
„Oh, imali smo... ovaj... zajednička interesovanja. Putevi su nam se ukrstili na jednoj farmi u Arizoni. Uzgred
budi rečeno, zaista mi je bilo zadovoljstvo da upoznam vašu decu sinoć, Meri. Džek i Meri-Kejt su nas sve
zabavljali sinoć na večeri. Bilo mi je drago što su tu, bili su sjajni i mnogo su se trudili da razgovor teče i ne
presuši. A moglo je biti i pomalo nelagodno, znate. Mnogo nepoznatih ljudi, emocionalno zahtevni trenuci za
sestre...“
„To su moja deca. Ako ljudi iz Australije išta umeju, to je da pričaju.“
„To je tačno! Devojka naše KeKe je iz Australije. Uh, mislim da se zove Krisi. I ona je ista takva.“
„Dakle, vi ste iz Amerike, Krisi je iz Australije... Da li je još neko sa nekog egzotičnog mesta?“
„Pa, zavisi šta je vaša definicija ’egzotičnog’... Majin partner Florijano i njegova kći Valentina su iz Brazila. A
svaka od sestara ima svoju zapanjujuću priču. Njihov otac - vaš otac - ostavio im je tragove za otkrića posle
njegove smrti. Dao je da se koordinate mesta rođenja svake od njih ugraviraju na neku skulpturu u njihovom
porodičnom vrtu - oni to zovu obručasta sfera. Ispostavilo se da je usvojio decu iz svih krajeva sveta...“
„Gospode. Imao je uzbudljiv život, to je sigurno.“
„Kao i vi, sudeći po onome što sam čuo. Džem i Meri-Kejt su nam pričali o vašem putovanju poslednjih nekoliko
nedelja. Veoma mi je žao, Meri, zbog svega kroz šta ste prošli. Ne znam kako ste se izborili. Sestre su vas pratile
po celom svetu i mora da su vas prestravile. Mislim da ste neverovatno snažna ličnost kad ste se pojavili ovde na
jahti. I vaša deca, takođe. Nisu prestajali da vam izriču hvalospeve sinoć.“
Ne znam tačno šta je bilo u pitanju, ali zbog nečega u Majlsovoj mirnoj iskrenosti osetila sam kako mi suze
naviru na oči.
„Hvala vam, Majlse. To je veoma velikodušno od vas.“
„I... Meri... Ne poznajem ih dugo, ali to su dobri ljudi. Znam nešto o ljudima i karakterima. Moja oblast su
ljudska prava, znate, pa sam morao da naučim da dobro procenjujem ljude zbog posla.
Dajem vam reč da ste ovde bezbedni i da svako zaista žarko želi da vas upozna.“
„Samo se nadam da ću... opravdati očekivanja.“ Onaj osećaj ophrvanosti mi se vratio.
„Ja na to gledam tako što su vas one znale celoga života. To jest, znale su za vaše postojanje. Vaš otac vas je
očigledno često pominjao. Uvek je govorio da vas je izgubio i da vas nikad nije našao. I stoga su sve one zaista
oduševljene što su uspele da dođete ovamo i što su ispunile njegovu dugogodišnju želju.“
„Majlse, vi ste advokat pa sigurno shvatate da u okviru porodice ima osetljivih stvari, naročito nakon smrti nekog
voljenog.“
„Da, znam, svakako.“
„Već ste zapazili da sam starija od ostalih devojaka.“
„Ja... nikad ne bih primetio, ali sam svakako čuo od drugih.“
„Pravi ste advokat, Majlse. To je bilo vrlo taktično. Bilo kako bilo, pretpostavljam da, s obzirom na vašu
profesiju, umete da čuvate tajnu?“
Majls se nasmejao i klimnuo glavom. „O da. Imam ih nekoliko koje će otići sa mnom u grob.“
„Pa, srećom, za to nema potrebe, ali volela bih da čujem šta vi mislite o nečemu.“
Za trenutak me je pogledao pravo u oči. „Možete računati na moju diskreciju.“
Zavukla sam ruku u tašnu i izvadila pismo od Atlasa. „Da li biste bili tako ljubazni da pročitate ovo, Majlse?“
35
„Naravno. Jeste li sigurni da to želite?“
„Potrebno mi je mišljenje nekog trećeg, osim Georga. To je pisamce od moga oca meni. Izgleda da potvrđuje da
sam ja njegova... pročitajte sami.“ Majls me je poslušao i posmatrala sam njegovo lice dok je čitao. Ubrzo su
Majlsu navrle suze na oči.
„Izvinite“, rekao je pružajući mi pismo natrag. „Veoma je dirljivo.“
„Da.“
„Ne zamerite mi što pitam, ali: zbog čega se toliko brinete? Zbog toga što ovo znači da ste njegova biološka
kći?“
„Da! I zbog toga što je meni poverio životnu priču pre nego drugima.“
Majls je malo razmislio da bi formulisao odgovor. „To ne razumem. U svakom slučaju, ne mogu da govorim u
ime svih, ali razmislite o tome iz njihove perspektive - vi ste odgovor na fundamentalno pitanje. One su se celoga
života pitale zašto se njihov tajanstveni otac upustio u tu misteriju da usvoji devojčice iz svih krajeva sveta. Ako
je izgubio ženu i kćer kad je bio mnogo mlađi, možda to u izvesnom smislu sve objašnjava?“
Zavalila sam se na jastuke i razmislila o njegovom pogledu na stvar. „Pretpostavljam da nisam tako razmišljala o
tome.“
„Bilo kako bilo, Džek i Meri-Kejt su se svojski potrudili. Svi ih toliko vole da su praktično već deo nameštaja.“
„Mogu da zamislim. Hvala vam, Majlse.“
„Nemojte da strepite. A ako napetost poraste u narednih nekoliko dana i ako vam bude potrebno da s nekim
razgovarate, slobodno mi se obratite.“
Ponovo sam čula užurbane korake, okrenula se i ugledala Georga kako se pojavljuje iz salona, s bocom vode.
„Izvinjavam se, Meri. Morao sam da siđem dole u kuhinju. Ispostavilo se da je manje komplikovano diplomirati
pravo na Univerzitetu u Bazelu nego naći ostave glavnog stjuarda.“
„U redu je, Georg. Majls me je spasao ovim plavim napitkom.“ Podigla sam getorejd.
„Ispostaviću vam račun na kraju boravka, gospođo“, odgovorio je Majls i namignuo. „Dakle, ostaviću vas da se
smestite, Meri. Imam još nekoliko krugova džoginga dok se Elektra ne probudi i dok ne pođem po kafu.“ Ustao
je i klimnuo glavom Georgu. „I ne zaboravite moju ponudu. Ovde sam. Paluba tri, apartman četiri, mislim.“
Majls se nasmejao, a ja sam mu mahnula pre no što se okrenuo da nastavi kruženje po Titanu.
„Izvinite, Meri, nisam znao da je neko budan.“
„Nema potrebe da se izvinjavate, Georg. Drago mi je što sam ga upoznala. Bilo je vrlo utešno u njegovom
društvu.“
„Da. On je mnogo prošao u životu. Mislim da je savršen partner za Elektru. Nego, da li se bolje osećate?“
„Da, hvala, Georg. Svakako dovoljno dobro da odem do svoje sobe.“
„Uzmite me podruku. Otpratiću vas dole. Viktor se postarao za vaš prtljag, čeka vas u sobi.“
Oslonila sam se na Georga dok smo išli kroz utrobu ogromne jahte. Ne znam da li zbog mog bunila ili zato što su
svi hodnici imali ista tamnosmeđa vrata - uglačana do te mere da je svaka površina bila kao ogledalo - ali osećala
sam se kao da putujem kroz neku sliku M. K. Ešera.
Na putu u moje odaje, sreli smo mnogo članova osoblja koji su se probudili da se pripreme za put koji je pred
nama. Neki su bili u polo majicama, drugi u belim košuljama s kratkim rukavima, ukrašenim epoletama. Georg
je mrmljao nešto o „posadi palube“ i „unutrašnjoj posadi“, ali nisam obraćala mnogo pažnje. Međutim, jedno je
bilo zajedničko svim uniformama - na svakoj košulji je bilo izvezeno Titan, a odmah ispod je bila prišivena
zlatna slika obručaste sfere. Posle nekoliko nizova stepeništa i nekoliko hodnika, Georg mi je pokazao jedna
vrata na drugoj palubi.
„Ovo je vaša soba“, prošaptao je. „Meri-Kejt i Džek su odmah tamo, desno od vas.“ Otvorio je vrata kabine.
„Sjajno, Georg. A sad, ima li nešto što još treba da uradim dok se ne srušim u krevet i ne otputujem iz zemlje
budnih na nekoliko sati?“
„Baš ništa, Meri. Molim vas odmorite se koliko god treba. Naravno, uskoro ćemo krenuti iz Nice i treba da vas
upozorim da su motori pomalo... nametljivi“, rekao je pomalo nesigurno.

36
„U redu je, Georg, mislim da sam dovoljno umorna da prespavam bilo šta. Pretpostavljam da i vama treba malo
odmora, ali bilo bi divno kad biste zamolili nekog da obavesti moju decu da im je majka stigla na brod.“
„Nema problema, postaraću se za to, uz pripremu fotokopija dnevnika. Laku noć, Meri.“
„Bolje reći dobro jutro.“ Uzdahnula sam umorno, ušla u sobu i blago zatvorila vrata za sobom. Uopšte se nisam
iznenadila kad sam otkrila da je kabina kao u hotelu sa pet zvezdica. Štaviše, možda je bilo i lepše od apartmana
u kojem sam nedavno bila odsela u hotelu Kleridžis u Londonu. Kofer mi je bio spušten pored kreveta, ali nisam
imala snage da ga otvaram da bih pokušala da nađem spavaćicu. Umesto toga, smakla sam obuću, gurnula
peškire (na kojima su bili divno ručno izvezeni mali slonovi) na pod i pala na krevet. Navukla sam pokrivač na
sebe, sklopila oči i zaspala.
9
Maja se protegnula i zevnula dok je gledala u prazan sto za doručak. Pogledala je na sat: deset do jedanaest pre
podne. Plan je bio da se svi nađu ovde, na palubi za sunčanje, u jedanaest, ali po svemu sudeći, ona će jesti sama.
Otprilike sat vremena pre toga, motori Titana su zabrujali stavljajući se u pogon i počelo je putovanje do Delosa,
i do tate. Međutim, pretpostavila je da je količina popijenog vina verovatno dovoljna da buka ne probudi one koji
su ga sinoć pili. Maja, naravno, nije popila ni kap. Srećom, svi su lako prihvatili njeno objašnjenje da „neko mora
da zadrži bistru glavu u narednih nekoliko dana“.
U početku je brinula što neće moći da pribegne ponekoj čaši provansalskog rozea da joj pomogne da pregura
krstarenje, ali posle sinoćnje večere zaključila je da joj vino neće mnogo nedostajati. Štaviše, bila je silno
zadovoljna zbog toga kako su se svi složili za večerom.
Duboko u duši, Maja se užasavala ovog putovanja već mesecima, a podozrevala je da je isto tako i sa većinom
ostalih. Ona i njene sestre su mnogo napredovale prethodne godine, svaka je naučila da se prilagodi životu bez
vođstva Tate Solta. Najstarija sestra D’Aplijez strahovala je da će ovo putovanje poslužiti samo kao podsetnik na
ogroman gubitak koji su pretrpele ona i njene sestre. Već sam dolazak na dok prethodnog dana bio je težak, jer je
Titan oduvek bio simbol letnjeg porodičnog okupljanja, bezbedno mesto za odmor, opuštanje i nadoknađivanje
svega što su propustili dok nisu bili zajedno. Ali dok je pijuckala vodu, Maja je priznala sebi da je sinoć bilo
gotovo... usuđuje li se da kaže „zabavno“?
Iskreno rečeno, veče je bilo tako zabavno zbog prisustva „partnera“. Na putovanju se okupila prilično eklektična
družina i tata bi to sigurno odobrio. Tu je vredni doktor Čarli Kineird, koji je izvanredno prizemljio njenu
produhovljenu sestru Tigi. Elektra je dovela Majlsa, pribranog, umnog čoveka, koji u njoj ne vidi svetsku
superzvezdu nego ranjivu i strastvenu ženu kakva u stvari jeste. Krisi je sposobna da izađe na kraj sa KeKe
(mada Maja ne bi volela da živi u bučnom domaćinstvu pod tim krovom). Čak se i društveno uzdržani Maus
sinoć pokazao kao prijatan i rečit. Zajedno sa svojim ljupkim sinom Rorijem, on tihoj Zvezdi pruža
samouverenost koja joj je potrebna.
A onda, naravno, tu je Ali. Maja nije mogla ni da zamisli dodatni bol koji je njena sestra morala da podnese
prethodne godine, nakon gubitka svog voljenog Tea. Divila se njenoj snazi i izdržljivosti da odgovori na izazov
majčinstva pod najtežim okolnostima... U čemu ona sama nekada davno nije uspela.
„Dobro jutro, Majo“, kazala je Tigi dok je prilazila palubom, pa je izvukla stolicu i sela naspram nje.
„Dobro jutro, Tigs.“ Tigi je prošla rukama kroz svoju gustu kestenjastu kosu koja se gotovo zaiskrila na suncu.
„Kakav divan dan“, kazala je.
A Maja je pomislila kako njena sestra lepo izgleda. Tigi je oduvek bila prirodno graciozna, ali tatina smrt godinu
dana pre toga kao da je na nju najviše uticala. Sada, s pouzdanim Čarlijem pored sebe i poslom iz snova u
Škotskoj, s divljim mačkama, osmeh se trajno vratio na Tigine usne.
„Izgleda da će biti mirniji doručak nego što smo očekivali, bojim se“, uzdahnula je Maja.
„Oh, ne bih bila tako sigurna u to. U potpalublju je komešanje. Čarli je skoknuo do brodske kancelarije da vidi
rezultate analize nečije krvi ili tako nešto. Drago mi je što nisam lekar, izgleda da u toj profesiji nemaš ni minuta
mira! A gde je tvojih dvoje?“

37
„Florijano je upravo otišao da nađe Valentinu. Na kraju je posada morala da pripremi zasebnu kabinu za nju i
malog Rorija, da zajedno prenoće. Oni su insistirali na tome. Rori je počeo da uči Valentinu kako da koristi jezik
znakova, a ona njega zauzvrat portugalski...“ Obe su se zakikotale. „Kao brat i sestra.“
Tigi je podigla obrve, a onda se osvrnula da proveri ima li nekog na palubi.
„Kad smo već kod braće i sestara, Majo...“ Tigi je spustila pogled na Majin stomak, a onda se široko osmehnula.
Maja je uzdahnula, zavrtela glavom i nasmešila se mlađoj sestri.
„Inače bih se u ovoj situaciji uvredila što komentarišeš moju težinu. Ali pošto si to ti, pretpostavljam da nemaš to
na umu.“
Tigi je siknula od uzbuđenja. „Znala sam! Jesi li im već rekla?“
„Pssst... Da, kazala sam Florijanu. Ali ne i Valentini. Kako uvek sve znaš, Tigi?“
Tigi je slegla ramenima, neverovatno zadovoljna.
„Ne, stvarno. Nikad te nisam ispitivala s tim u vezi, još otkad smo bile deca. Nikad neću zaboraviti kad si mi
rekla da će mačka Madlen dobiti tačno šest mačića. I stvarno, kasnije te večeri, mjaukalo je šest beba. I sve smo
čule Alinu priču o Berovom rođenju. Ona se kune da nijedno od njih dvoje ne bi bilo tu da nije bilo tebe i
Anheline. Reci mi, šta je to što ti vidiš, a drugi ne mogu?“
Tigi je pogledala u more iza zadnje palube Titana, gde su veliki brodski motori ostavljali stazu ustalasane
penušave vode. „To je predački dar“, kazala je. „Ja sam bruja.“
„Čekaj malo, ti si veštica?“, upitala je Maja.
Tigi se nasmejala. „Ah, da, ne treba da zaboravim da si prevoditeljka. Ne, Majo, nisam veštica. Biti bruja znači
biti iz duhovne loze.“
Maja se pokunjila. „Izvini, Tigi, Nisam htela da kažem ništa pogrešno, samo mi tako mozak radi.“
„I treba da se izviniš! Sad me slušaj dok ti objašnjavam, inače ću te tresnuti metlom po glavi.“ Tigi je pokazala
prstom ka vodi. „Kad gledaš tamo u more, vidiš plavetnilo, i nadimanje, i talase.
Ali to je samo deo priče. Ne možeš da vidiš ispod površine, gde Titan stvara struju. Za živi svet podmorja - ribe,
biljke - ta struja je sila koju taj svet ne može da kontroliše i koja potiče s mesta koje ne razume.“ Tigi je sklopila
oči kao da vizualizuje ono što opisuje. „Tako je i ovde gore. Svuda oko nas su energija i sile koje većina ljudi ne
dovodi u pitanje ili ne može da razume. Ali ja mogu da vidim nešto od toga.“ Tigi je ponovo otvorila oči i
pogledala u Maju. „To nije magija niti bilo šta slično. Sve je ovde da bismo ga videli. Ja samo znam kako da
gledam.“
„Ti si neverovatna, Tigi. Dakle, pitanje je... možeš li da vidiš hoćeš li biti tetka sestričine ili sestrića?“
Tigi je podigla obrvu i pogledala sestru. „Predlažem neku lepu neutralnu boju za dečju sobu“, odgovorila je i
namignula.
Iz gornjeg salona je izašla nasmejana plavokosa stjuardesa. Maja je prostrelila Tigi pogledom, a ova je
odgovorila pokretom kao da zatvara usta kao rajsferšlus. Nijedna od njih dve nije do sada srela ovu stjuardesu.
Štaviše, na Titanu se najčešće menjalo kompletno osoblje iz sezone u sezonu, svake godine se pojavljivala nova
posada „jahtovaca“.
„Dobro jutro, gospođice D’Aplijez i... gospođice D’Aplijez. Mogu li da vam donesem kafu? Ili možda sok?“,
upitala je bojažljivo. Maja je saosećala s njom. Pretpostavljala je da uobičajena klijentela na superjahtama nisu
uvek ljudi s kojima je lako sporazumeti se. Postarala se da je obodri.
„Maja i Tigi, molim vas. I da, hvala. Ja bih late, molim“, odgovorila je.
„I za mene. Hvala“, dodala je Tigi. „Sa ovsenim mlekom.“
„Odlično, doneću vam. A šef pita da li i dalje važi doručak za sve u jedanaest?“
„Svakako, slobodno počnite da postavljate. Uverena sam da će miris slanine i kafe biti dovoljan da ostale
namami iz dubina. A ako ne bude tako, mi ćemo otići da ih probudimo“, obećala je Maja.
„Sjajno“, odgovorila je stjuardesa pa krenula nazad.
Maja je duboko udahnula. „Znaš, sad su mi zaista malo strani ovo bogatstvo i raskoš. Iskreno, malo mi je
neprijatno zbog toga.“
„Znam na šta misliš. Ja sam, lično, mnogo više kod kuće ispod cirade usred šume“, složila se Tigi.
38
„Pa, za to nisam baš toliko sigurna. Ne znam da li bih mogla dugo da preživim bez brazilske vrućine. U svakom
slučaju, niko od nas ne treba da zaboravi da vraća svetu gde god može. Ja sam počela da posećujem jednu favelu
u Riju svake nedelje i da podučavam decu engleskom i španskom.“
„Opa, Majo, to je fantastično. Najzad, tu ti je život i počeo“, kazala je Tigi nežno.
„Da, jeste. Osećam žarku želju da pomognem koliko god mogu kako bih im poboljšala izglede za budućnost.
Mislim da je malo verovatno da će se pojaviti neki zagonetan milijarder da ih spase, kao što je bio slučaj sa
nama.“
„Da. Tata nas je svakako obezbedio za život. Koliko bi naše životne priče bile drugačije da nas nije pokupio
širom zemaljske kugle.“ Tigi je odmahnula glavom, a onda ponovo pogledala u sestru. „Toliko mi on nedostaje,
Majo. Osećam se kao da sam izgubila sidro. S kakvim god da sam se problemom ranije suočila, on je tačno znao
šta da kaže da bih se osećala bolje. Pretpostavljam da je isto i s tobom?“
„Jeste. Mislim da je tako sa svima nama.“
„Ironično je što nam je sada potrebniji nego ikad, a on nije ovde da nam pomogne.“
„Da. Nije fizički. Ali na neki način, mislim da je sa nama“, odgovorila je Maja.
Tigi je pogledala u sestru. „Majo, je l’ ti to hoćeš da ponudiš duhovnu mudrost nekom ko je bruja?“
„Ne bih išla tako daleko, ali vidi šta smo uradile - našle smo izgubljenu sestru. Ne bismo to mogle da nas nije on
vodio.“
„Toliko bi bio srećan što je ona ovde.“ Tigi se nasmešila.
„Bio bi, da.“
„Samo...“ Tigi je zagnjurila lice u šake. „Znaš šta sam maločas pričala, ono kako mogu da osetim različite
energije koje utiču na naše živote?“
„Da...“
„Molim te, nemoj misliti da sam luda“, kazala je Tigi molećivo.
„Dajem ti reč da ne mislim tako, Tigi. Nikad to nisam mislila.“
„U redu. Pa, obično, kad neko umre, mogu to da osetim. Oduvek sam mogla. Baš kao što mogu da osetim i novi
život, poput ovog što trenutno raste u tebi.“ Maja je iskreno klimnula glavom gledajući u sestru. „Isto tako, pošto
su ljudi koje sam poznavala u životu preminuli, uvek sam bila kadra da... da se oprostim od njih. Mislim, od
njihovog duha ili životne sile, nazovi to kako hoćeš, pre nego što odu. I to mi je uvek pružalo veliku utehu. A
mislim, i njima.“
„Shvatam.“
„Ali, Majo, nikad to nisam osetila s tatom. Nisam osetila da će nas napustiti, a sasvim sigurno nisam mogla da ga
osetim odonda. Zato mi je prošla godina bila toliko teška. Nisam mogla da se oprostim od njega.“
„Bože. Žao mi je, Tigi, mora da ti je bilo neverovatno teško.“
„Jeste. On mi je bio sve - svima nama - i ne mogu da verujem da nije došao da me vidi poslednji put.“ Tigi je
oborila glavu i gledala u svoje ruke, kao što je radila uvek kad razmišlja o onostranom.
Maja se mučila da smisli šta da kaže sestri. „Možda zato što zna koliko bi te to uznemirilo, Tigi?“
„Možda“, odgovorila je Tigi. „Počinjem da pomišljam da mi je poslao Carlija i da je to njegov način da se
oprosti.“
„To bi baš ličilo na tatu“, primetila je Maja.
„Da. Ali poslednjih nekoliko nedelja ponovo je počeo da me hvata nemir.“
„Je li sve u redu između tebe i Čarlija?“
„Oh, apsolutno. Samo hoću da kažem da sam odjednom počela da brinem o tati. Što nije očekivano s obzirom da
je umro pre godinu dana.“
„Da, mogu da zamislim. Ali, Tigi, mislim da je to sasvim prirodno, kad uzmeš u obzir to kuda idemo. Sigurna
sam da sve osećamo nešto slično.“
Tigi je razmislila za trenutak. „Da. Uverena sam da si u pravu. Izvini, Majo, nisam htela da budem tako ozbiljna i
pričam sve to. Naročito ne nakon prošle noći - kako je zabavno ispalo!“
„Da, znam. Džek i Meri-Kejt su divni.“
39
„Apsolutno. Kad smo već kod toga, da li se Georg sinoć vratio s Meri?“
„Nešto mi govori da jeste, da. Za stolom su dva mesta više. Sinoć nas je bilo šesnaestoro, a jutros osamnaestoro.“
„Bože. Ne mogu da verujem da ćemo svi konačno upoznati izgubljenu sestru. Posle toliko godina... Godinama je
bila samo priča. A sad će piti sok od narandže s nama.“
„Jadna Meri. Prošla je toliko toga, Tigi. Ne mogu da verujem da je Georg uspeo da je dovede na brod. Moramo
se postarati da joj u svemu udovoljavamo u nekoliko narednih dana.“
„Slažem se. Ona stvarno ima divnu dušu, Majo. Iako sam je srela samo nakratko u Dablinu, znam da će se
uklopiti neverovatno dobro.“
Nastala je kratka tišina dok su razmišljale o značaju nove putnice. Konačno, oglasila se Maja. „Bilo je prilično
čudno videti Georga kako je juče odjurio s broda, zar ne? Mislim da ga nikad nismo videle da se preznojava.
Očajnički je želeo da Meri dođe, stvarno. Mislim, sve smo želele, ali mislim i da sve umemo da prihvatimo ’ne’
kao odgovor“, razmišljala je Maja naglas.
Tigi se ponovo zagledala u daljinu. „Znaš, imam neki čudan osećaj da...“
Tigi su prekinuli glasovi iz salona.
„Moj tata kaže da je Ore Brazil još veći od ovog broda“, kazala je Valentina ponosno Roriju.
„Auuuuu... Znaš li šta je Titanik?“ rekao je na to Rori. Deca su se pojavila na palubi, u pratnji Florijana.
„Bom dia, Majo!“11
11 Port.: Dobar dan. (Prim. prev.)
12 Port.: Samo na engleskom, molim. (Prim. prev.)
„Bom dia, Valentina. Apenas Inglês, por favor.12 Govorimo samo engleski na ovom putovanju.“
„Važi..
„Hvala ti, Valentina“, kazala je Tigi. „Neki od nas nisu tako pametni kao ti. A ni tako lepi!“
„Oh, molim te, tetka Tigi, ova ovde devojčica ne treba da se uobrazi još više...“, rekao je Florijano pa podigao
Valentinu i počeo da je golica.
„Ima li znaka od ostalih, Florijano?“, upitala je Maja.
Ubacio se Rori. „Išli smo i kucali na vrata svih, zar ne, Valentina? A onda smo se trkali po brodu i našli smo Ma
i Ali i Bera na prednjoj palubi. Svi dolaze. Hoćemo li imati kobasice za doručak?“
„Oh, sigurna sam da će nam šef poslati i kobasice, Rori. Dobar izbor. Da li to najviše voliš da jedeš za
doručak?“, upitala je Tigi.
„Rekao bih da je tako, zar ne, momče?“, začuo se duboki Mausov glas iz salona, pa se on onda i pojavio, držeći
Zvezdu za ruku.
„Dobro jutro, Zvezdo! Dobro jutro, tata!“
„Zdravo, Rori. Dobro jutro svima.“ Zvezda je mahnula ka stolu. „Na putu ovamo gore naletela sam na Meri-Kejt.
Kazala je da Džek i ona idu da vide mamu i da slobodno počnemo da jedemo bez njih“, obavestila je prisutne za
stolom.
„Naravno. Jesi li nervozna, Zvezdo?“, upitala ju je Maja.
„Jesam. Iskreno rečeno, stomak mi se prevrće celo jutro. Kad smo poslednji put razgovarale, igrala sam ulogu u
onom glupom Orlandovom planu. Osećam se grozno zbog svega.“
„Stvarno ne brini, Zvezdo. Kad sam se srela s Meri u Dablinu, stekla sam utisak da je sve oprošteno“, razuverila
ju je Tigi.
„Sigurna sam da jeste“, dodala je Maja i uzela Zvezdu za ruku. „Ovo je značajan trenutak.“ Prešla je pogledom
oko stola. „Šest sestara postaće sedam sestara.“
10
Meri
Mada sam spavala samo šest sati, bio je to dubok i okrepljujući san. U Dolini Gibston, gde se nalazi naša kuća,
usred vinograda, noći su potpuno tihe. Jedina loša strana po mir bila je što često loše spavam kad nisam u svom
krevetu. U hotelima je bio dovoljan i najtiši zvuk koraka pa da se probudim. Ali na Titanu sam lako utonula u
dubok san. Štaviše, tek kad sam ustala iz kreveta i prišla prozoru kabine, sinulo mi je da se krećemo. Nisu me
40
uznemirili čak ni motori. Otvorila sam okruglo okno i isturila ga napolje koliko god sam mogla - bar deset
centimetara. Udahnula sam topli, slani vazduh s Mediterana, od čega sam dodatno živnula. Posle Džokove smrti,
obećala sam sebi avanturu, i evo, očigledno se to i ostvarilo. Nije baš put oko sveta kakav sam zamišljala, ali bila
sam na superjahti, u potrazi za svojim poreklom. Da, danas će biti... nepredvidivo, ali pošto sam porazgovarala s
Majlsom, a onda se i dobro odmorila nekoliko sati, osećala sam mnogo više optimizma.
Uzela sam telefon s noćnog stočića i videla da imam dve tekstualne poruke, jednu od Džeka i jednu od Meri-
Kejt. Oboje su me zamolili da im se javim kad se probudim. Odgovorila sam da su dobrodošli za pola sata, kad
se istuširam.
Pošto sam se okupala i oprala kosu, izvadila sam čistu lanenu haljinu iz kofera i iskopala fen. Gledajući svoj
odraz u ogledalu, setila sam se onog crteža ugljenom koji mi je Georg pokazao prethodne noći. Pitala sam se
kakva je priča moje biološke majke. I šta ju je podstaklo da me ostavi na vratima oca O’Brajena pre toliko
godina. Jednostavno nisam mogla da zamislim da bi me išta nateralo da to učinim s Džekom ili s Em-Kej. Jeza
mi je pošla niz kičmu na tu pomisao.
Nekoliko minuta pošto sam isključila fen, začulo se poznato kucanje na vratima - isto onakvo kao kad bi, pre više
od četvrt veka, moj sin sanjao košmar i tražio da ga Džok i ja primimo u krevet.
„Uđi, Džek“, doviknula sam. Vrata su se otvorila i pojavili su se njegova talasasta plava kosa, prodorno plave oči
i opušteno radosno lice.
„Zdravo, mama! Dobro došla na dobri brod Titan!“, široko mi se osmehnuo.
„Mama! Uspela si da stigneš! Kako se radujem što te vidim!“ Iza njega je bila Meri-Kejt, u bikiniju i kućnoj
tunici.
Zagrlila sam ih oboje odjednom i dugo ih držala u zagrljaju. Iako smo se nalazili nasred ogromnog mora na
drugoj hemisferi, u tome času sam ponovo bila kod kuće.
„I ja se radujem što vidim tebe, Meri-Kejt. Nemaš pojma koliko. Evo, sedite.“ Pokazala sam prema dvema
foteljama nameštenim oko stočića za kafu, a onda sela na ivicu kreveta.
„Dakle, mama... Šta te je navelo da se predomisliš? Ali nam je ispričala da je Georg sinoć odjurio s broda da te
kidnapuje. Pošto pretpostavljam da te ipak nije strpao u džak, šta je rekao da bi te doveo?“
„Bio je to zapravo moj stari prijatelj Ambroz. Znate koliko poverenja imam u njega. On me poznaje duže od
svih. On mi je rekao da treba da dođem. I poslušala sam ga.“
„Pa, ti si kao neka slavna ličnost na brodu. Čak više i od prave slavne ličnosti. Da li uopšte znaš za Elektru,
mama? Ona je trenutno jedna od najvećih zvezda na planeti. Održala je onaj govor na Koncertu za Afriku posle
Obame i...“
„Da, da, mislim da sam čitala nešto o tome kod kuće na Novom Zelandu.“ Okrenula sam se ka sinu. „A kako je
mlada Ali, Džek?“
„Aha. Dobro je.“
Nastavila sam da ga gledam u oči.
„Pa... Ovaj... Ima bebu.“
„Čula sam nešto o tome od Georga“, kazala sam. „I kako se osećaš povodom toga? Malo je neobično što ništa
nije rekla.“
„Beba nije problem. Mališa je sladak, zove se Ber.“
Meri-Kejt je munula Džeka. „Potpuno je slobodna, mama. Treba da ih vidiš zajedno. Preslatki su!“
„Ma daj, Em-Kej. Izgubila je Berovog tatu pre godinu dana. Mislim da mi nije rekla za bebu zato što nije htela
da mi povredi osećanja, ništa više. Preživeću. U svakom slučaju, nisam ja događaj krstarenja, mama! Jesi li
spremna da pođeš i upoznaš porodicu?“
Duboko sam udahnula. „Znate, nedavno sam saznala nešto o čemu bih volela da razgovaram s vama. Naročito
pre velikog upoznavanja.“
Osetivši moju strepnju, Meri-Kejt je ustala i sela pored mene na krevet, pa me uzela za ruku. „Naravno, mama.“
Ustala sam i prišla tašni pa izvadila iz nje Atlasovo pismo, zajedno sa onim crtežom ugljenom.

41
„Dođavola, mama. Toliko je toga što moraš da prihvatiš. I to posle svega kroz šta si prošla proteklih nekoliko
nedelja. Kako se osećaš?“, nežno me je upitao Džek obgrlivši me rukom oko ramena.
„Prvo sam se osećala bolesno. Ali sad sam bolje, pošto sam se dobro ispavala. Takođe, upoznala sam čoveka po
imenu Majls...“
„Elektrinog dečka?“
„Tako je. I bio je veoma uverljiv. Georg je napravio fotokopije dnevnika da ih razdeli svima, da možemo sve da
čitamo istovremeno.“
„Stvarno si biološka kći tog Tate Solta?“, upitala ju je Meri-Kejt.
„Izgleda da jesam. Atlas je moj otac. I vaš deda.“ U vazduhu je lebdela tišina.
„Oh da, naravno! Mada ste zapravo samo vas dvoje u pravom srodstvu s njim“, kazala je Em-Kej, misleći na to
da je i sama usvojena. Prošla je prstima kroz svoju dugu plavu kosu. „Ovo je ludo.“
„Isuse, nije ni čudo što je Georg onako očajnički želeo da te dovede na brod, mama. Ti si... mi smo krv i meso
Tate Solta“, zamucao je Džek.
„Je li sve to... znaš... potvrđeno?“, upitala je Meri-Kejt.
„Misliš na analizu DNK? To je malo teže organizovati budući da smo tu gde smo i zbog čega smo tu.“
„Pa, mislim da i nema mnogo potrebe za tim. Ti si pljunuta ta žena na crtežu, mama. Pretpostavljam da nemaš
informacija o tome šta se s njom dogodilo?“, upitao je Džek.
„Nemam. Nadam se da će dnevnik pružiti neke odgovore.“
„Aha. Nadam se da će nam to reći malo više i o Argedin hausu u Korku.“
Meri-Kejt je pokazala ka tavanici. „A one tamo gore? Šta misliš, kako će one to primiti?“
„Ne znam. Važno je da ne zaboravim da nisam ja tražila da budem ovde. Te žene su tragale za mnom bukvalno
po celom svetu.“ Prešla sam pogledom po luksuznoj kabini, po ukrasnom lusteru i ručno izrađenom krevetskom
uzglavlju od orahovine. „Niti želim da polažem pravo na bilo šta od ovoga i uzmem im.“
Džek je delovao pokunjeno. „Biću iskren, mama. Mislim da je Ali prećutala da ima bebu zbog otkrića da sam joj
tajni rođak.“
„Oh, ne budi blesav, Džek. Ali je usvojena. Ona je kći jednog muzičara iz Norveške. Među vama apsolutno nema
krvne veze“, podsetila gaje Meri-Kejt odlučno. „Ali to i nije ključno ovde. Jesi li dobro, mama? Šta možemo
učiniti da bismo te podržali?“
„Oh, ništa, samo da ukradete čamac za spašavanje ako ostalih šest odluče da me bace s palube.“
„Bilo kako bilo, mislim da su vrlo male šanse da se to dogodi“, rekla je Meri-Kejt i spustila ruku na moja leđa.
„One su sve veoma prijatne. I kakav ti je plan? Samo ćeš otići gore i reći ćeš im?“
„Mislim da moram“, uzdahnula sam. „Nije fer zadržavati nijednu informaciju za sebe. Kao što sam svima rekla,
taj Atlas je za mene stranac. A njima je on sve.“
„Znaš, mama, ti si neverovatna. Kroz šta si sve prošla - i još uvek prolaziš - a druge stavljaš na prvo mesto.“
„Hvala ti, Meri-Kejt. I da, tvoj tata me je stalno podsećao da obećam da ću se upustiti u neku vrtoglavu
pustolovinu ako se njemu ikad nešto desi. I evo nas sad.“ Sve troje smo se uhvatili za ruke i za trenutak sedeli
tako. „A tako bi i tata postupio. On je bio najnesebičniji čovek na svetu. Sam bog zna da nam je vrlo poznato šta
preživljavaju one tamo gore. I zato, ako ja, ako mi možemo pomoći tim mladim ženama u najtežim trenucima u
njihovom životu, onda ćemo to i učiniti.“ Čvrsto sam stisnula ruke Džeku i Meri-Kejt. „Da li šetaju po brodu?“
„Zapravo ne. Svi sede za kasnim doručkom. Kazali smo im da ćemo im se pridružiti pošto dođemo tebe da
vidimo.“
„E pa onda...“ Duboko sam udahnula, pljesnula se po kolenima i ustala. „Hajdemo da ih pozdravimo.“
Džek i Meri-Kejt su me poveli kroz Titan. Sa svoje dvoje dece kao malom falangom oko sebe, osećala sam
utehu. Šta god da se desi, oni su tu da me zaštite.
Centralno stepenište na jahti vodilo nas je kroz velike salone, prostore za obedovanje i kancelariju koju mi je
Georg pomenuo dok smo bili u mlažnjaku. Sad sam bila odmorna i mogla sam da se divim toj plovećoj tvrđavi
od broda.

42
Pošto smo se popeli uz tri niza stepenica, stigli smo do najvišeg nivoa Titana, gde se nalazio mali salon, sav u
blago zatamnjenom staklu. Neka klizna okna su bila otvorena i puštala unutra jarko francusko sunce.
„Jesi li spremna, mama? Evo samo da prođemo kroz salon“, rekao je Džek i ohrabrujuće mi se nasmešio.
Srce mi je zalupalo malo brže kad sam čula kakofoniju glasova. Dakle, ovako je kad te bace lavovima, pomislila
sam. Čula sam, u gomili, odmereni Georgov glas i to mi je dalo samopouzdanje potrebno da zakoračim preko
praga. Meri-Kejt me je uzela za ruku i stisnula je dok smo izlazile kroz vrata.
Sto je bio pun, dočekalo me je more lica.
Prvi je progovorio Džek. „Dobro jutro svima! Želeo bih da vam predstavim svoju mamu Meri. Već ste čuli za
nju...“ Nastupila je neobična tišina. Sigurna sam da je potrajala svega nekoliko sekundi, ali za mene se ta pauza
otegla kao večnost. Osećala sam kako me posmatraju, kako me upijaju, kao da je moje prisustvo nekako teško
razumeti. Dve žene su se pogledale i osmehnule jedna drugoj. Ostali su samo zurili u mene, razrogačenih očiju i
malo rastavljenih usana, kao da su začarani. Uglavnom, činilo se da niko nije baš siguran šta da kaže, pa sam ja
prekinula napetost.
„Zdravo svima. Svi me zovu ’Meri’ - ’Srećna’ - kao u ’Srećan Božić’, pa me možete i tako zvati ako želite.“
Nervoza se postarala da odmah skliznem u izgovor iz Zapadnog Korka.
Prva je ustala žena s gustom, crvenkastozlatnom kosom, koja je cupkala bebu na krilu. Nije bilo teško pogoditi
koja je to sestra. Njena svetla koža i krupne oči bile su očaravajuće, a nežne obrve i visoke jagodice isticale su
njenu lepotu. Jasno sam videla zašto je Džek očaran.
„Meri. Zdravo... Ja... Mi svi... Svima nam je veoma drago što si na brodu.“
„Hvala vam. Lepo je od vas što ste se toliko trudile da me ovamo dovedete.“
U tom času, druga žena, ona s tamnosmeđim očima i dugom tamnom kosom, počela je da tapše. Gotovo istog
trenutka, za celim stolom je odjeknuo aplauz. Ubrzo su svi bili na nogama, a ja nisam mogla da odolim pa sam se
oduševljeno nasmejala u odgovor. Primetila sam da mi je Georg, koji je stajao u čelu stola, klimnuo glavom. Je li
to suza u njegovom oku? Ma nije... Sva lica je krasio osmeh, a iz okupljenih je zračila iskrena toplina i to je
zaista bilo dirljivo.
Prišla mi je jedna visoka žena. Procenila sam da je u srednjim šezdesetim. Bila je elegantna, snažnih, markantnih
crta lica.
„Zdravo, Meri. Ja sam Marina. Devojke - oprostite mi, tako ih zovem - devojke me znaju kao ’Ma’. Starala sam
se o njima dok su rasle. Nemam reči kojima bih vam iskazala kolika nam je čast i privilegija što ste nam se
pridružili. Neverovatno ste usrećili mnogo ljudi i mnoga srca su puna, chérie.“
„Je li to francuski akcenat s kojim govorite?“
„Ah, imate prefinjen sluh! Ja sam Francuskinja, ali možda znate da živim u Švajcarskoj.“
„Naravno. Čula sam sve o vašem divnom domu na obali Ženevskog jezera.“
„Oui, chérie! Morate nam doći u posetu!“ Nisam mogla da obuzdam kikot pred poletom te gospođe.
„Hajde, Ma! Nemoj da je prestraviš, za ime boga. Skočiće s palube i otplivaće na obalu ako tako nastaviš.“ Te
reči je izgovorila žena nalik statui, s divnom kožom boje abonosa i veoma kovrdžavom grivom. Bila je tako
zapanjujuće lepa da sam gotovo ostala bez reči. „Hej. Ja sam Elektra. Čast mi je što sam vas upoznala.“
Zlatnožute oči su gledale u moje i bilo je očigledno da je to supermodel.
„Ah, naravno. Videla sam vas na televiziji! U stvari, jeste li vi nedavno reklamirali neki parfem?“
Elektra se nasmejala i odmahnula glavom. „Verovatno. Žao mi je što vam je moje lice dosađivalo sa televizora
još pre nego što smo imale priliku da se upoznamo lično.“
„Pa, mogu da potvrdim da ste i lično prelepi kao i na ekranu!“
„Veoma ste zlatni. Hej, ovo je moja sestra KeKe.“ Elektra mi je pokazala stamenu ženu sa smeđim bademastim
očima, dečački ošišanu.
„Hej, Meri. Mogu samo da kažem da imate sjajno ime.“
„Oh, hvala vam. I vi takođe. KeKe, je li tako?“
„Tako je. Skraćeno od Keleno. Tako je kraće, Za ime možete kriviti moga tatu.“

43
Iza KeKe je bila tanana plavuša koja me je podsetila na Meri-Kejt. Već smo se srele u Kleridžisu, naravno, u
drugačijim okolnostima. Ukrstila sam pogled sa njom.
„Zdravo, Meri“, kazala je krotko, „ja.
„Gospode bože!“, uzviknula sam. „Zar nije to glavom i bradom ledi Sabrina Von? Baš neobično što vas ovde
vidim, gde je vikont?“ Bledo lice sirote devojke je odmah pocrvenelo kao ruža.
„Užasno mi je žao zbog toga, Meri. Bila je to glupa ideja mog šašavog prijatelja Orlanda. On je pomalo
ekscentričan. U svakom smislu te reči.“
„Oh, suviše je ljubazna. Zasigurno je veoma šašav. Imam tu nesreću da mi je on brat“, ubacio se učtivi Englez za
stolom s doručkom.
„Nije trebalo to da radim.“ Plavokosa žena je pružila ruku. „Ako možemo ponovo da počnemo, ja sam Zvezda.
Pravo ime mi je zapravo...“
„Asteropa“, dodala sam i rukovale smo se. „Sve ste dobile imena po Sedam sestara Plejada. Divno.“
„Da, apsolutno ste u pravu! Bože, inače nam treba vremena da objasnimo“, kazala je Zvezda.
„Ah, pa sa mnom imate sreće. Ja sam radila disertaciju o Orionovom proganjanju Merope. I ne brinite, ledi
Sabrina. Sve je oprošteno. Zadovoljstvo je videti pravu Zvezdu.“
Iza Zvezde, ukazalo se još jedno poznato lice. „Zdravo još jednom, Meri“, kazala je nežna Tigi. „Mnogo mi je
drago što vas vidim.“ Prišla mi je i zagrlile smo se. Kad smo se upoznale u Dablinu, upravo me je njena blagost
uverila da ova porodica ne želi da mi učini ništa nažao.
„Zdravo, Tigi. Lepo što te ponovo vidim“, odgovorila sam.
Zadržala mi je pogled i zagledala se duboko u moje oči. „Uf. Ne mogu da verujem da ste zaista ovde. To bi
mnogo značilo našem ocu. Hvala vam.“
Da je bio posredi bilo ko drugi, ovaj trenutak bi bio prilično nelagodan, ali preovladala je Tigina spokojna aura i,
baš kao i ranije, osetila sam da sam nekako povezana s njom. Način na koji je gledala u mene... kao da delimo
neku tajnu za koju drugi ne znaju.
„Mislim da smo preostale još samo mi“, kazala je Ali. „Ja sam Ali, a ovo je moja starija sestra Maja.
Razgovarale smo telefonom nekoliko puta.“
„Zdravo, Ali, Džekini je rekao sve o tebi.“ Odmah se zacrvenela, pred mojim očima. „Drago mi je što smo se
upoznale, Majo.“
„Toliko smo uzbuđene, Meri.“ Maji je glas malo napukao. „Izvinite, ovo je za nas važan trenutak.“
„Mogu da zamislim. Sigurno prolazite kroz težak period. Ali lepo je što ste svi ovde zajedno.“ Obratila sam se
svima, uključujući i one koji su još sedeli za stolom. „Ja sam, zapravo, imala mnogo braće i sestara dok sam
odrastala. Ali nisam ih videla mnogo godina.“
„Sigurno umireš od gladi, Meri. Dođi, posluži se!“, uzviknula je žena čija je koža bila smeđa kao orah, iste boje
kao koža KeKe. „Uzgred, ja sam Krisi. Drago mi je što smo se upoznale!“
„I meni je drago. Lepo je imati na brodu drugaricu iz Australije!“
„Da, zar ne? Znam. Mada, s tim akcentom... očigledno nikad nisi uspela da zvučiš kao Australijanka.“
Sela sam između Meri-Kejt i Džeka. Na stolu je bilo obilno posluženje: ovali s pecivom, kobasice, slanina i jaja
ispod podignutih metalnih poklopaca, i razne sveže spremljene delicije. Dok smo doručkovali, upoznala sam se s
doktorom naslednikom ogromnog seoskog imanja u Škotskoj, brazilskim piscem, učtivim engleskim
džentlmenom koji obnavlja kuću, i saznala sam da je Krisi bivša elitna plivačica koja je izgubila nogu u nesreći.
„Ovo je Majls, Meri“, kazala je Elektra i pokazala pokretom ruke muškarca pored sebe.
„Mi smo se zapravo već upoznali kad me je Georg jutros doveo na brod.“
„Oh. Nisi to pomenuo, Majlse“, rekla je Elektra i ošinula ga besnim pogledom.
„Nisi me pitala.“ Uzvratio je Elektri pogled uz širok osmeh i namignuo. Zapazila sam kako je to imalo
razoružavajuće dejstvo. „Bilo kako bilo, jeste li lepo spavali, Meri?“
„Divno, hvala.“ Do trenutka kad sam konačno pojela sve iz tanjira, vrtelo mi se u glavi. „Gospode bože, ako
smem da kažem, ovo je kao u nekom od romana Agate Kristi, toliko zanimljivih likova okupljenih na jednom
mestu.“
44
„Ubistvo na Titanu“, nasmejao se Maus.
Zvezda je zacoktala i prevrnula očima. „U takvoj opasnosti sigurno niste, Meri.“
„Zapanjena sam što je Georg uopšte uspeo da vas ubedi da nam se pridružite“, kazala je KeKe.
Pogledala sam u čoveka kog je upravo pomenula i koji je sedeo u čelu stola. Oči su mu bile uprte u mene, u
iščekivanju mog odgovora.
„Pa... ispričao mi je koliko ste napora uložile da me nađete, devojke, i kroz kakav težak period upravo prolazite.
Bio je veoma ubedljiv“, dodala sam.
„Da, zaista ume da bude kad hoće. Najzad, advokat je. Zar ne, Georg?“, zadirkivala ga je Elektra.
„Kao što znate, ja sam ovde da sprovodim želje vašeg oca iako on nije sa nama. Pošto je potvrđeno ko je Meri,
shvatio sam da vašeg oca ništa ne bi sprečilo da je dovede na brod“, odgovorio je Georg hladno.
KeKe se ponovo obratila meni. „Ali mora da je rekao nešto zbog čega ste se predomislili, zar ne? Jer, koliko smo
obaveštene, niste hteli da dođete... „
„KeKe“, prekinula ju je Ali.
„Ne, mislim, razumljivo je što niste hteli da dođete. Dođavola, ni ja ne bih htela da me je po celom svetu
progonila grupa potpuno nepoznatih žena koje tvrde da sam njihova izgubljena sestra)“ Nisam bila sigurna da li
je to KeKe nameravala, ali na sto se spustila prećutna napetost. „Šta se promenilo?“, nastavila je. „Samo to
pitam.“ Ponovo sam pogledala u Georga. On je prelazio pogledom oko stola, po licima okupljenih, dok se
ispitivanje nastavilo.
„Molim vas oprostite KeKe, nikad nije bila mnogo vična tome da pazi šta govori. Zar ne, Ke?“ Zvezda je tako
pogledala sestru da je ova zastala.
„Izvinite, jesam li bila nepristojna? Verovatno jesam. Izvinjavam se, Meri. Samo sam...“
„Šta? Molim vas ne brinite da ćete me uznemiriti. Možete da me pitate šta god želite“, razuverila sam je.
„Mislim da Georg nešto krije od nas“, usudila se da kaže KeKe. Bilo je gotovo komično kako su se sve glave
okrenule prema čoveku u čelu stola.
„Rori! Hajde, dečko. Mislim da si mi obećao da ćeš me odvesti da vidim komandni most, zar ne?“, ubacio se
Maus taktično. „Hoćeš li i ti da pođeš, Valentina? Siguran sam da će nam kapetan Hans, ako budemo fini,
dozvoliti da malo kormilarimo.“ Dečak i devojčica su bili blaženo nesvesni napete atmosfere koja je brzo
postajala sve napetija, pa su skakutali iza Mausa, koji je i sam bio vrlo srećan - pretpostavila sam - što se udaljio
od stola.
„Molim te nastavi, KeKe. Šta si mislila pod tim ’krije nešto’?“, konačno je odgovorio Georg,
„A šta misliš da sam mislila, Georg? Dao si da se urežu koordinate u tatinu obručastu sferu bez našeg znanja.
Izgleda da su već dugo bile tamo. Onda, samo si nestao poslednjih nekoliko nedelja, odmah pošto si nas sve
podstakao da jurimo po svetu ne bismo li locirale izgubljenu sestru. Čule smo od Maje i Ali i za tvoje
misteriozne telefonske pozive. A onda, juče, praktično si otrčao s Titana u Dablin, da dovučeš jadnu Meri na
brod iako je već jasno stavila do znanja da ne želi da bude na njemu!“ Zavladala je zapanjenost praćena tišinom.
Kako bi me ohrabrila, Meri-Kejt je spustila ruku na moje koleno dok smo čekali da Georg odgovori.
„Gospode. Hvala na iskrenosti, KeKe. Da li sve vi tako mislite? Da vam na neki način uskraćujem informacije?“
„Oh, molim te, Georg. Oduvek si nam uskraćivao informacije“, uključila se Elektra. „Prvo, o tatinoj smrti.
Postarao si se da nam ne kažeš sve dok nije obavljena privatna sahrana. Onda ta obručasta sfera, koordinate,
pisma od tate. Oduvek si znao više od nas, iako smo mi njegove kćerke. Jednostavno smo to prihvatile.“
Sledeća je progovorila Marina, Ma. „Chérie, molim te. Ne budi ljuta na Georga. Ne znam nikog tako
posvećenog svojoj profesiji i tako lojalnog jednoj osobi. Verujte mi da je svaku od vas zavoleo koliko vas i ja
volim.“
„Hvala vam, Marina. Ali sve je u redu. Potpuno razumem taj osećaj osujećenosti“, uzdahnuo je Georg.
„Georg, molim te, nemoj misliti da nam se moraš pravdati u bilo kom smislu“, mirno je rekla Ali. „Ovo su za nas
teški dani i zaista moramo da damo sve od sebe kako bismo odali tati poštu ponašajući se onako kako bi on to
želeo. Naročito s obzirom na činjenicu da nam se pridružila i izgubljena sestra.“ Pokazala je rukom ka meni, a ja
sam se svojski potrudila da se saosećajno nasmešim. Međutim, u stomaku su mi lepršali leptirići.
45
„Žao mi je, Ali. Nisam htela da tako zvučim. Samo ponekad osećam da smo tri koraka iza svih ostalih. A on je
bio naš tata, znate?“, rekla je KeKe.
„Shvatam, Ke. Možda bismo mogli da razgovaramo o tome kasnije?“, odvratila je Ali.
„Da, naravno. Izvinjavam se svima. Htela sam samo da kažem da je divno što ste ovde, Meri. U izvesnom
smislu, odrasle smo sa vama i znamo vas celoga života. Vi ste bili priča. Bajka. A ipak, sada ste tu.“
„Da. A za sve to vreme, ja čak nisam ni znala da sam izgubljena!“, očajnički sam pokušala da razvedrim
atmosferu.
„Pretpostavljam da sam samo htela da znam kako ste se uopšte izgubili“, nastavila je KeKe. Očigledno nije htela
da pusti temu, kao pas kost. „Na to sam mislila kad sam rekla da Georg nešto krije od nas. Mislim da on tačno
zna kako ste se izgubili. A možda vam je to sinoć i rekao, Meri. I možda ste zato odlučili da dođete. Samo sam
uznemirena što i nama nije rekao.“ KeKe je delovala iskreno pokunjena.
„KeKe! Šta to radiš? Molim te“, Zvezda je pogledala u sestru. „Mnogo mi je žao, Meri.“
„Bože“, kazala sam mirno. „Pa, potpuno razumem zašto si uznemirena, KeKe. Ali dajem ti reč da mi Georg
sasvim sigurno nije rekao kako sam postala ’izgubljena sestra’. A osim toga, ni sama ne znam odgovor na to.“
Pogledala sam u Georga da mi pomogne.
„Devojke“, započeo je, „vaš otac je bio moj klijent. Molim vas, znajte da vam nikad nisam, i nikad ne bih, lično
uskraćivao informacije.“ Ponovo je uzdahnuo, duboko. „Tačno je, međutim, da sam povremeno bio odgovoran
za to da striktno pratim uputstva vašeg oca pre njegove smrti. Na primer, njemu je bilo veoma važno da imate
izbor, da same možete da odlučite da li želite ili ne želite da otkrijete istinu o svom biološkom poreklu. Stoga,
iako je tačno da sam znao za vaše poreklo, na primer, nije bilo na meni da otkrivam te informacije. Kao što kaže
Ma, mnogo volim svaku od vas.“
Pogledala sam preko, u jadnog Čarlija Kineirda. Izgledao je kao da želi da se zemlja otvori i da ga proguta.
Saosećala sam s njim. Sad nije bio među Britancima, koji bi se radije bacili s palube nego da pretrpe bilo kakav
sukob kao posledicu ispoljavanja svojih iskrenih osećanja o bilo čemu. Izgleda da ni Florijano ni Majls ne
osećaju takvu nelagodu, jer su obojica zainteresovano pratili razgovor, kao da posmatraju pozorišni komad.
Georg je nastavio. „Morate mi verovati kad vam ovo kažem: kakve god tajne da je vaš otac čuvao za života,
radio je to radi vaše zaštite.“
„Zaštite? Od čega nam je potrebna zaštita?“, upitala je Zvezda.
„U redu je, Zvezdo“, smirivala ju je Maja. „Mislim da Georg hoće da kaže da je tata hteo da se postara da sve
budemo zbrinute kad njega jednom ne bude.“
„Da“, nastavio je Georg. „Ali i dok je bio na ovome svetu. Postoje razlozi zbog kojih ste ga tako dobro poznavale
kao oca, a znale malo o njegovom životu van Atlantide.“ Primetila sam da je Ma prostrelila pogledom Georga,
očiju širom otvorenih od straha.
„Šta to pričaš, Georg?“, upitala je Maja.
Georg je odmahnuo glavom, prihvatajući da je, kakav god da teretni voz juri šinama, kasno da nagazi na kočnicu.
„Kažem da niko nije bio bliži Tati Soltu od vas, njegovih šest kćeri. Videli ste njegovu dobrotu, njegovu toplinu,
njegovu strast prema čovečanstvu i humanosti... i ljubav njegovog života. Vi ste proizvod toga.“
„Nastavi“, podstakla ga je KeKe.
„Ali bez obzira na to, vaše detinjstvo je bilo neuobičajeno. Znam da je većina vas primetila kako je, iskreno
rečeno, neobično što je vaš tata tragao da usvoji šest devojčica iz različitih krajeva sveta. Pretpostavljam da ste
se, isto tako, pitale zašto nije našao sebi suprugu, iako je bio najbolja moguća prilika - dobar, zgodan i finansijski
obezbeđen. Razlog za sve to nikad vam nije u potpunosti objašnjen. Radi vaše bezbednosti.“
„Ne razumemo, Georg. Molim te prestani da govoriš u zagonetkama“, izjavila je Ali odlučno.
„Iza svega postoji razlog, devojke. Samo pokušavam da vam objasnim da - ako osećate da je vaše odrastanje, ili
moje ponašanje nakon smrti vašeg oca, ikada bilo neobično - postoji logika iza toga.“
Atmosfera za stolom je iz napetosti prešla u uznemirenost. Nisam znala kuda nas to Georg vodi, ali podozrevala
sam da ću uskoro imati neku ulogu u tome.

46
„Vaš otac je stvorio za svoju porodicu utočište u kojem je mogao da obezbedi vašu zaštitu i dobrobit. Zato je
sagradio Atlantidu - idilični kutak univerzuma, gde možete da budete odsečene od okrutne životne stvarnosti. Tu
je mogao da se stara o vama, da vas gaji i da vam pruži ljubav kakvu bi svako dete moglo samo da poželi. Zato je
unajmio mene i Marinu i Klaudiju. Svet Tate Solta bio je stvoren za vas, njegovu decu.“
„Georg, šta god želiš da kažeš, reci već jednom“, kazala je Maja.
„Izvinjavam se. Vi biste volele da dobijete odgovore. Pa, možda bi trebalo da počnem sa imenom vašeg oca. Tate
Solta. Tako ste ga sve vi zvale otkad je počeo da se stara o vama. I zaista, tako su ga zvali svi posetioci u
Atlantidi. Isto je bilo i sa vašim nastavnicima, prijateljima... bio je Tata Solt za sve oko sebe.“
„Da. Bio je... jednostavno tata“, promrmljala je Tigi.
„Jeste“, nastavio je Georg. „On je želeo da tako bude.“
„Sve smo ga mi to pitale mnogo puta. Sećam se.“ KeKe se namrštila. „Samo bi se smejao i kazao: ’Znate kako se
zovem! Tata Solt’.“
„Kad god smo morale da ispunjavamo neke službene formulare, govorio nam je da samo napišemo ’gospodin
D’Aplijez’“, prisetila se Zvezda.
„Da, tako je. Zato ne želim da osetite bilo kakve... teške emocije zbog toga što nikad niste pomišljale da u tome
ima nečeg neobičnog.“
„Oh, bože“, zaječala je Elektra. „Nismo znale čak ni njegovo ime. Najvažnija osoba u našem prokletom životu, a
nismo znale čak ni kako se zove.“
„Da ponovim: ne smete prekorevati sebe zbog toga, Elektra. To je on tako osmislio. Vaš otac je zaista u
potpunosti nameravao da tako bude“, Georg je pokušao da je umiri. „On je zaslužan, kao i svet koji je izgradio,
što nikad niste osetile goruću želju da to raspravite do kraja.“
„Plašiš nas, Georg. Kako se tata zvao?“
Georg je pogledao u mene i saosećajno mi klimnuo glavom. Činilo se da je nastupio moj trenutak. Duboko sam
udahnula da se pripremim.
„Atlas“, promrmljala sam pokorno. „Mislim da mu je ime bilo Atlas.“ Sad su se svi za stolom okrenuli prema
meni. Pogledala sam u oči sestre, koje su očigledno žudele za više informacija.
„Florijano, Čarli, Majlse, Krisi... Da li biste bili tako ljubazni da nas malo ostavite nasamo?“, upitala je Maja
nakon jednog trenutka.
„Oh, bože, naravno. Svakako. Ostavićemo vas. Tigi, ako ti nešto bude trebalo, pozovi me“ - Čarli je hitro ustao i
brzo nestao kroz vrata salona.
„Jesi li dobro, mama?“ Džek se nagnuo ka meni da me to pita.
„Jesam, hvala, dušo. Tvoja sestra i ti možete da idete. Biću dobro.“
„Jesi li sigurna? Bićemo na zadnjoj palubi ako ti zatrebamo.“
Džek i Meri-Kejt su ustali i otišli. Ostali su samo Ma, Georg i sestre.
„Izvini, Meri. Šta si rekla?“, podstakla me je Maja.
„Da. Vaš otac. Zvao se Atlas.“
Devojke su me pogledale s mešavinom zbunjenosti i podozrivosti. Sve osim Tigi, koja je sedela sa širokim
osmehom na licu. Pogledala sam je i ona mi je klimnula glavom u znak podrške.
„Nije neko iznenađenje rešiti anagram“, kazala je Ali. „Tata Solt...“, razmišljala je glasno dok je žvrljala nešto po
salveti. „Sadrži sva slova imena Atlas, i jedno P viška.“13
13 U originalu, „Pa Salt je anagram imena „Atlas“ + jedno P viška. (Prim. prev.)
„A šta znači P? Kao što saznajemo iz časa u čas, bilo bi neobično da je tata bilo šta prepustio slučaju“, kazala je
Zvezda.
„Mislim da ja mogu da odgovorim na to pitanje...“, rekla je Ma. „P jednostavno predstavlja Plejade.“
„Marina je u pravu“, potvrdio je Georg.
„Pa, pretpostavljam da je time rešena jedna velika misterija - naša imena“, kazala je Maja. „Kćeri Atlasa.“
„Sećam se nečega, neke priče o tome da je dobio nadimak Tata Solt zato što je Maja rekla da uvek miriše na
more.14 Je li on to izmislio?“, upitala je Elektra.
47
14 Engl.: Salt - so. (Prim. prev.)
„Stvarno ne znam“, odgovorila je Maja. „Samo sam prihvatila da je tako.“
„Sve smo prihvatile“, rekla je Ali i klimnula glavom. „Ali, Meri, recite nam više. Otkud vi znate ime našeg oca?“
„Napisao mi je pismo.“
„Pismo?“
„Da, tako je. Pošto je Georg sinoć stigao u Dablin i ubedio me da se ukrcam u avion i pridružim se vama svima,
dao mi je jedan paket dok smo bili u mlaznjaku. U tom paketu je bilo pismo, i dnevnik.“ Govorila sam polako i
oprezno jer nisam htela da izostavim nijedan detalj niti da nešto zvuči pogrešno.
„Pismo je bilo od tate?“, upitala je Zvezda.
„Da. Verujem da sam u pravu kad kažem da je svaka od vas dobila po pismo od njega?“ Sve su klimnule glavom.
„Pa, i ja sam dobila jedno. Kao što možete da pretpostavite, sve je to veoma uzbudljivo za moje nerve, naročito
pošto si ti, KeKe, maločas govorila tako... strastveno.“ Primetila sam kako neke od prisutnih žena streljaju
pogledima sestru, koja je oborila pogled na pod.
Zavukla sam ruku u tašnu da izvadim pismo, zajedno sa kopijom crteža u ugljenu moje majke. Kad sam ih stavila
na sto, uočila sam koliko mi drhte ruke.
„Molim vas, Meri, nema potrebe da budete nervozni. Samo želimo da znamo šta se dešava“, rekla je Ali utešno.
„Prvo bih volela da vam pokažem crtež.“ Podigla sam ga sa stola da ga vide.
„Oh, bože moj, Meri... Znala sam da mi je vaše lice odnekud poznato“, kazala je Zvezda. „Da li svi znaju koja je
ovo slika?“
„Izvinite na izrazu, ali jebem ti!“, uzviknula je Elektra. „Ta stvar je u tatinoj radnoj sobi otkad znam za sebe.“ „I
to ste vi! Taj crtež ugljenom ste oduvek bili vi!“, uzviknula je KeKe.
„Zapravo ne, ovo nije crtež mene. Ali slažem se sa vama, sličnost je jezovita. Georg mi je sinoć potvrdio da je
ovo slika moje majke. Kad sam je videla, pobudila je u meni neki osećaj, primalnu reakciju“, priznala sam.
„Crtež koji je tata sve te godine držao u svojoj radnoj sobi prikazuje vašu majku..“, kazala je Maja, polako
prelazeći pogledom po sestrama. Osetila sam da počinju da shvataju.
„Zapazila sam da je nestao iz tatine radne sobe u jednom trenutku prošle godine. Sad je misterija objašnjena.“ Ali
se okrenula prema Georgu. „Pretpostavljam da si ga ti uzeo i napravio tu kopiju da bi ti pomogla da tragaš za
Meri?“
Georg je klimnuo glavom.
„Pretpostavljam da još držiš negde original?“, upitala je KeKe.
Georg je zastao. „Da, znam gde je original.“
Ponovo sam podigla palicu. „Istini na volju, devojke, ja sam ovde radi sebe isto koliko i zbog toga da podelim
ovo putovanje sa vama. Želim da otkrijem svoje pravo poreklo, a ono je zagonetka koja počinje s vašim ocem.“
Zavrtela sam glavom. „Stvar je u tome da mi je Georg pojasnio kako, u pogledu života vašeg Tate Solta, vi
izgleda znate isto tako malo kao i ja.“
„To se svakako ispostavlja kao tačno“, promrmljala je Elektra.
„On je bio vaš otac. Podigao vas je i vi ste ga volele. I zato se nadam da ćemo moći da zajedno saznamo nešto o
njemu.“ Podigla sam pismo i izvadila ga iz koverta. „Da nastavim i da ga pročitam?“
Poletno klimanje glava za stolom.
„Draga moja kćeri.
Spustila sam pismo i ponovo pogledala prisutne za stolom. Tigi mi je prišla i privila me u zagrljaj.
„Mislila sam da ga osećam u blizini“, kazala je. „Ali to si bila ti.“
„Ništa nije pošlo naopako s tvojim usvajanjem. Ti si njegova.“ prošaptala je Maja.
„Ti si tatina krv i meso, Meri. Zapanjujuće“, dodala je Ali.
„Sve ovo vreme imao je pravu ćerku“, kazala je KeKe.
„Ne. To nije odgovarajuća reč, KeKe.“ Georg je progovorio odlučno, u njemu se probudio advokat. „Sve ste vi
bile njegove prave kćeri, i voleo vas je kao da ste iz njegove loze. Iskreno se nadam da niko od vas to neće
osporiti.“
48
„Ne, naravno da nećemo“, odgovorila je Zvezda.
Nastala je pauza dok su se sestre trudile da pojme šta sve to znači.
Sledeća se oglasila Elektra. „Dakle, tatina loza po krvi se nastavlja. To je ludo.“
„Mislim da je to divno“, kazala je Tigi blago. „I tvoje oči, Meri... Sad tek vidim... Tatine oči.“
„Gospode, u pravu si, chérie“, rekla je Ma zadivljeno i vilica joj je pala.
„Pretpostavljam da si postala izgubljena sestra zato što se nešto dogodilo tvojoj majci“, pretpostavila je Zvezda.
„Mora da vas je obe izgubio. Kako je to tužno.“ Položila je ruku na usta.
„Ali nikad nije odustao“, izjavio je Georg. „Ceo svoj život je posvetio traganju. Istini na volju, zato je tako često
i bio odsutan.“
„Mislila sam da je tata bio često odsutan zbog posla?“, kazala je KeKe.
„Vaš otac se penzionisao pre mnogo godina. Sav svoj novac zaradio je kao vrlo mlad. Kako su godine prolazile,
njegove deonice i profit od ulaganja su rasli, pa se bogatstvo samo uvećavalo.“
„Čime se on tačno bavio, Georg? Kad god smo ga to pitale, odgovarao nam je nešto nejasno o investicijama i
finansijama dok nam ne dosadi pa same promenimo temu.“
Georg me je pogledao pa sam ja odgovorila.
„Dakle, Atlas mi je poverio svoj dnevnik, a u pismu me moli da podelim njegov sadržaj sa vama kad ga
prostudiram. Međutim, uprkos njegovim uputstvima, smatram da nemam prava da saznam priču Tate Solta pre
njegovih ćerki.“ Pokazala sam rukom ka Georgu. „I zbog toga sam zatražila šest fotokopija. Ako želite, možemo
sve zajedno istovremeno saznati njegovu životnu priču.“
Posle pauze, oglasila se Ali. „Hvala ti, Meri. To je neverovatno velikodušno od tebe.“
„Žao mi je samo što ne može on sam da nam je ispriča“, dodala je Elektra tužno.
„Kao što sam već rekao, ništa nije učinjeno bez razloga. Atlas je bio najinteligentniji čovek od svih koje sam
ikada upoznao. Držao je Merino poreklo u tajnosti da bi vas zaštitio“, izjavio je Georg.
„Georg, stalno govoriš o ’zaštiti’ i ’bezbednosti’, ali ne mogu ni da naslutim šta pod tim misliš. Nijedna od nas
nije osećala da je ugrožena dok smo rasle“, kazala je Maja.
„Onda se plan ostvario.“
„Kakav plan? Ozbiljno, želim neke odgovore odmah!“ Nisam pretpostavila da će Maja biti prva sestra koja je
podigla glas.
„Georg“, brzo sam se ubacila. „Jeste li već uspeli da napravite fotokopije?“
„Jesam, Meri, dole su, na bezbednom.“
„Da li biste onda bili tako ljubazni da ih donesete i razdelite? Mislim da ćemo se sve osećati mnogo bolje kad
budemo imale nešto opipljivo u rukama“, dodala sam odlučno.
Advokat je klimnuo glavom, i dok je prolazio pored Maje, primetila sam da ga je ona uhvatila za ruku i stisnula
je. Oboje su očigledno predvideli taj trenutak.
„Ovo putovanje trebalo je da bude odavanje počasti tati i sećanje na njega. Umesto toga, osećam se kao da ga
uopšte nismo poznavale“, promrmljala je Elektra, oborenog pogleda.
„Ovaj svet je stvorio za nas“, kazala je KeKe. „Zašto ga onda ne bismo dalje istražile? Nijedna od nas nije glupa,
zar ne?“ Glas joj je napukao pa je naglo udahnula vazduh i oteo joj se jecaj. Zvezda je ustala i otišla da zagrli
sestru. „Izvinite, društvo. Samo sam umorna. Sve smo morale da odrastemo tako brzo prošle godine. Da naučimo
da živimo bez tate, da putujemo po svetu, nađemo svoje biološke porodice - bio je to pravi vrtlog. Mislila sam da
će nam ovo putovanje pružiti priliku da se oprostimo i započnemo novo poglavlje. A šta se desilo? Ima još toga!
Samo sam iscrpljena.“
Reči koje je KeKe izgovorila delovale su na sve njih. Sve su očigledno saosećale sa sestrinim stavom. Nelagodno
sam se pomerila na stolici.
„Devojke moje“, započela je Ma. „Lepe moje, talentovane, dobre devojke. Žao mi je što vam je život toliko
ispunjen dramom u poslednje vreme. Sve ste iskusile mnogo jada prošle godine. Ali ne zaboravite da je uz to išlo
i mnogo radosti.“

49
Primetila sam kako je sestre gledaju. Iznenada su odrasle žene preda mnom ponovo bile deca, obeshrabrena i
željna roditeljske utehe.
„Znate šta ja mislim?“, nastavila je. „Mislim da su naši životi kao otkucaji srca prikazani na monitoru. Uspinju se
i padaju. A šta vam to govori? Da ste žive, drage moje.“ Zapazila sam dva-tri osmeha na licima sestara. „Kad bi
svaka od vas imala jednoličan i dosadan život, linija na monitoru ne bi išla gore-dole. Bila bi ravna! A šta bi to
značilo? Da uopšte niste žive!“ Neki od osmeha prešli su u kikot. „Stoga, vidite, bolje je imati ovo, uzbuđenje u
životu, nego da vam dani prolaze kao autobusi, jedan za drugim, uvek i zauvek...“
„Tata je imao običaj da kaže kako, da biste iskusile najbolje trenutke u životu, morate upoznati i najgore“, kazala
je Tigi.
„Tako je, chérie. Ubrzo čete saznati da je vaš otac zaista iskusio najteže trenutke koje život može da donese. Ali
isto tako, iskusio je i najbolje, koji su svi u vezi sa vama, njegovom decom.“
„Dakle, i ti i Georg poznajete tatinu prošlost, Ma? Zašto je tajite od nas?“, upitala je Maja.
„Non! Sad je dosta. Ne radi se o meni i mesje Hofmanu. Radi se o vašem voljenom tati, i o putu kojim je želeo
da idete.“
„Izvini, Ma“, pokunjila se Maja.
„Želim da vam kažem koliko sam ponosna na svaku od vas. Sve ste hrabro izašle na kraj s događajima u
poslednjih dvanaest meseci, sa odlučnošću i mudrošću koje bi usrećile vašeg oca. Znam da ćete i dalje biti
tolerantne, velikodušne i inteligentne žene kakve smo vaš otac i ja, ako smem da prisvojim malo zasluga, odgajili
i kakve smo želeli da budete.“
To je znatno delovalo na sestre. Koliko sam do tada mogla da zapazim, kladila bih se da je Marina žena koja je
pažljivo birala trenutke da ispolji svoj autoritet.
Tišinu je prekinula Ali. „Meri, znam da govorim u ime svih nas kad kažem da smo zaista srećne i ponosne što si
ovde. Moraš nam oprostiti ako smo dozvolile da nas u nekim trenucima savladaju osećanja.“
„Sasvim je u redu“, uverila sam je. „Ako iko razume osećanje da ti se čitav svet okrenuo naglavce, to sam ja.“
Georg se vratio iz salona noseći visoko naslagane stranice, sa originalnim dnevnikom u kožnom povezu na vrhu.
„Šest fotokopija i original.“ Nastavio je oko stola i stavio po primerak pred svaku sestru, a meni pružio dnevnik.
„Gospode, ogroman je“, rekla je Zvezda. „Mora da je dug na stotine stranica.“ Podigla je svoju fotokopiju sa
stola i osmotrila je.
„Nisi pogrešila. Moram vam reći da sam pročitala nešto od toga“, kazala sam im. „Ali ne mnogo. Još je mali
dečak. Prilično zanimljiva priča do sada, moram reći.“
„Pa, to i liči na tatu.“ Tigi se nasmešila.
„Ima, takođe, i obrazovni kvalitet. Kad malo bolje razmislim, moram staviti Rio na svoj spisak putovanja.“
„Izvini?“, rekla je Maja i nagla se ka meni.
„Oh, oprostite mi, samo razmišljam naglas. Dnevnik počinje susretom vašeg tate s čovekom koji je izvajao
Hrista Iskupitelja. Ako je to uopšte moguće.“ Maja je zinula. „Izvini, je li to nešto značajno?“, upitala sam je
iskreno.
„Da, moglo bi se reći da jeste“, odgovorila je Ali. „Njegov asistent je Majin pradeda.“
Sad je i moje lice poprimilo Majin izraz. „Šališ se? Loran... kako ono beše?“
„Bruji“, nekako je izgovorila Maja.
„Bože... Neverovatno. Izvini, Majo, nisam htela da kvarim priču.“
„Ne, ne, nikako. Samo... Uf.“ Polako je zavrtela glavom. Primetila sam da se sestre, za stolom, uzbuđeno
zgledaju.
„Znači takav je ovaj dnevnik?“, upitala je Elektra. „Sve ćemo saznati zašto je tačno tata odlučio da usvoji svaku
od nas? Georg?“
„Morate pročitati i otkriti“, odgovorio je on stoički.
Tigi je pljesnula rukama. „Dobro, kako ćemo to izvesti? Da li želite da čitamo zajedno?“, upitala je.
Prva je odgovorila Maja. „O, ne. Mislim da bih volela da imam malo prostora da pojmim stvari dok čitam o
njima. Šta ostale misle?“
50
„Mislim da je to dobra ideja, Majo“, odvratila je Ali. „Izgleda da se neće mnogo vremena provoditi u
hidromasažnoj kadi na ovom krstarenju. Sve ćemo zabosti nos u tatinu životnu priču.“ Oko stola se začuo žamor
odobravanja.
„Ja nisam sposobna da čitam tako brzo kao vi“, dodala je KeKe pokorno. „Naročito kad sam pod pritiskom da
pokušam da nešto pročitam brzo. Sva mi se slova zbrkaju zbog disleksije.“ Pogledala je u pod.
„Oh, izvini, KeKe, naravno. Da li bi volela da čitamo zajedno? Ja svakako nemam ništa protiv da čitam glasno“,
rekla je Zvezda.
KeKe joj se zadovoljno nasmešila. „Hvala ti, Zvezdo. To bi bilo sjajno. Jesi li sigurna da ti ne smeta?“
„Ne budi šašava, naravno da mi ne smeta.“
Ali je ustala. „Onda je sve sređeno. Imamo tri dana. To će biti dovoljno da prođemo kroz sve“, potvrdila je.
„To je na neki način baš prigodno, zar ne?“, kazala je Elektra. „Dok ne stignemo da se oprostimo od njega,
saznaćemo ko je tata zaista bio.“
11
Maja je krenula na drugu palubu. Otkad je Meri rekla da se Bruji pominje u dnevniku, misli su joj jurile kroz
glavu. Kako je tata povezan s njim? Setila se svog ličnog putovanja samootkrića godinu dana pre toga. Čvrsto su
uklopljeni delovi njene biološke slagalice i potpuno je svesna genetskog nasleđa koje joj je podaril besprekornu
kožu boje meda i sjajnu tamnosmeđu kosu. Ali sada je počela da shvata da je slika nepotpuna. Zašto je tata
odabrao da spase baš nju? I kako je znao toliko o njenoj porodičnoj istoriji?
S knjigom u ruci, našla je Florijana udobno smeštenog u dubokoj kožnoj fotelji u uglu sobe za čitanje. Od tog
prizora zalepršali su joj leptirići u stomaku. To ju je podsetilo na tatu, koji je imao običaj da provodi mnogo
vremena na Titanu baš na tom mestu.
Ta prostorija je neporecivo bila jedno od njenih omiljenih mesta na brodu - velika ploveća biblioteka s
besprekornim policama na svim zidovima, punim tatinih omiljenih tomova. Maja se prisetila beskrajnih,
raskošnih leta kad je birala romane i odlazila na palubu za sunčanje, da ceo dan čita pod zlatnim zracima.
Sklopila je oči i udahnula sladak, mošusni miris knjiga. Ništa se nije nimalo promenilo još otkad je imala deset
godina, kad se prvi put zainteresovala za ono što je u sobi za čitanje. Vratila se u prošlost...
„Tata?“, izustila je, ne želeći da remeti očevu zadubljenost u Jadnike Viktora Igoa. Podigao je pogled ka ćerki.
„Majo, srce moje. Da li ti je lepo na krstarenju?“
„Da, tata, hvala. Ali završila sam knjigu. Smem li da uzmem neku sa tvojih polica?“
Oči su mu sinule. „Naravno, moja petite princesse! Ne mogu biti srećniji zbog toga.“ Ustao je i uzeo je za ruku
pa poveo ka najvećoj polici. „Ovde držim fikciju.“
„Izmišljene priče?“
„Ah, draga, nema izmišljenih priča. Sve su se one nekada davno desile.“
„Stvarno?“
„O, mislim da jesu.“ Okrznuo je pogledom svoj izlizani primerak Jadnika. Maji je izgledao kao da je čitan već
mnogo puta ranije. „Samo ih neko na kraju zapiše. Nego, šta bi želela da čitaš?“
Maja je razmislila o tom pitanju. „Ljubavnu priču, mislim. Ali ne neku dosadnu.“
„Hmmm, zaista dobar izbor. Ali sad je na probi moja bibliotekarska sposobnost. Da vidimo...“ Gledao je police,
prelazio prstom preko redova knjiga koje je nakupio s godinama. Konačno se zaustavio na jednoj. „Ah!
Naravno.“ Skinuo ju je s police i smešio se dok je posmatrao korice. „Fantom iz opere gospodina Gastona
Lerua.“
„Fantom? Zvuči zastrašujuće, tata.“
„Dajem ti reč da je ljubavna priča. Mnogo će ti se svideti, siguran sam. Štaviše, ako ti se ne svidi, slobodno me
baci u bazen.“ Maja se nasmejala, a Atlas joj je dao knjigu. „Ah, ne! Žao mi je, dušo, ali ovaj primerak je na
engleskom. Čekaj da vidim da li imam francusko izdanje.“
„U redu je, tata. Volela bih da probam da čitam na engleskom.“
„Gospode. Baš si hrabra. Jesi li sigurna da ne želiš da potražim na francuskom? Najzad, na raspustu si, nema
potrebe da primoravaš sebe da učiš.“
51
„Nije to učenje, tata. Meni se sviđa.“
„Pa onda dobro, moja petite princesse.“
Florijanov glas je prekinuo Majina sećanja. „Majo? Jesi li dobro?“, upitao je, gledajući je iz fotelje.
„Izvini, da. Odlutala sam u svoj svet. Gde je Valentina?“
„Ma je odvela nju i Rorija na plivanje. Dođi, sedi sa mnom. Pričaj mi šta se dogodilo gore. Kakva ti je to gomila
papira?“, rekao je pa preuzeo od nje svežanj listova i spustio ih na stari stočić od hrastovine.
Ispričala mu je događaje od toga jutra.
„Meu Deus15, Majo. Mnogo toga za podneti. Kako se osećaš?“
15 Port.: Bože moj. (Prim. prev.)
„Dobro, mislim. Meri je zaista divna, i kako se samo snalazi u ovom haosu, stvarno ne mogu da shvatim. Mora
biti tatina kći.“
„A dnevnik... kažeš da je pomenula Lorana Brujija? Da li je moguće da ga je tvoj Tata Solt poznavao?“
„Izgleda da je tako, da.“
„Pa šta onda čekaš, zašto odugovlačiš pričajući sa mnom? Zašto ne čitaš?“ Florijano je pokazao rukom ka jednoj
od luksuznih plavih plišanih sofa nasred sobe.
„Možda će zvučati čudno, ali pomalo sam nervozna. Šta ako otkrijem nešto uznemirujuće? Ne znam, Florijano,
šta ako se ispostavi da je tata bio neki međunarodni narko-bos?“
Florijano je spustio ruku u njeno krilo. „Razumem. Mada ne znam koliko je međunarodnih narko-bosova
ljubitelja Šekspirovih i Prustovih dela.“ Prešao je pogledom po sobi.
Maja je uzdahnula. „Da, ali znaš šta hoću da kažem.“
„Naravno. Mogu ti samo reći da si i ranije ulazila u mrak bez svece, pa si na kraju putovanja našla svetio.
Stvarno, u porodici D’Aplijez nema ni trenutka dosade.“
„Tu si u pravu. Da li bi više voleo da si našao neku što živi na mirnom seoskom imanju, s četiri pileta, psom i
bolesnom bakom?“
Florijano se nasmejao. „Najdraža moja Majo, ne bih ništa menjao. Ne zaboravi da sam te ja ohrabrio da ponovo
odeš u kuću Ajres-Kabrala. Pa ti i sad kažem da ćeš, šta god da otkriješ u dnevniku, naći mir u saznanju kakva je
bila veza tvoga oca s Brazilom. Šta bi moji čitaoci mislili kad bih im dao samo upola ispričanu priču?“ Florijano
je prešao rukom po Majinom stomaku i nagnuo se da prošapće: „Ne zaboravi: da bi bilo nade za budućnost,
čovek mora da gleda u prošlost.“ Maja je odmah osetila utehu, pošto joj je prijatna i opuštena priroda njenog
partnera obezbedila sponu potrebnu da još jednom zaroni natrag u prošlost. „Uzgred budi rečeno, kada ćemo
kazati ostalima? Znam da si razgovarala o tome sa Ali, ali tvoje sestre će se sigurno pitati zašto si za večerom
umesto vina pila vodu?“
„Gospode. Mislila sam da objavim na krstarenju, ali sad se dešava još toliko toga... Imaš li nešto protiv da još
malo sačekamo?“
„Naravno da nemam, najdraža. Vladaću se kako ti hoćeš.“ Nagnuo se i poljubio je. „Drago mi je što će naša bebê
znati ko mu je deda.“
„Njemu? Zašto si tako siguran da će biti dečak?“
Nasmejao se i slegao ramenima. „Izvini, omaklo mi se. Mada, šta da kažem, bilo bi lepo imati malog garoto16
da zajedno navijamo za fudbalski tim Botafogo.“
16 Port.: Dečko. (Prim. prev.)
„Slažem se. Tako bi se pritisak na mene malo smanjio.“
„Tačno. A sad, pretpostavljam da bi volela sobu za sebe kako bi počela da čitaš dnevnik?“
„Hvala ti, Florijano.“
„Nema na čemu. Ne zaboravi da sam u blizini ako ti budem potreban.“
Izašao je kroz otvorena dvokrilna vrata i zatvorio ih za sobom. Maja je osmotrila praznu prostoriju, a onda pošla
ka sofi, sa svežnjem listova u rukama. Tišina, neometana ničim osim dubokim brujanjem motora Titana, bila je
baš ono što joj je potrebno da se usredsredi na zadatak pred sobom.

52
Atlasov dnevnik
1929.
12
Bulonj-Bijankur,
Pariz, Francuska
Gospodin Landovski se potrudio da izađe iz ateljea da bi dočekao Evelin i mene kad smo se vratili iz
konzervatorijuma.
„Dakle?“, upitao je, sa iskrenim iščekivanjem.
„Mesje Ivan je rekao da je Bo svirao trijumfalno i da bi voleo da ga podučava dvaput nedeljno“, odgovorila je
Evelin.
Iznenadio me je izraz lica gospodina Landovskog. Oči su mu sinule i široko se osmehnuo.
„Ah! Odlično! Čestitam, dečko. Zasluženo.“ Prihvatio je obema rukama moju i žustro se rukovao sa mnom. I na
mojim usnama se pojavio osmeh. Bilo je prošlo mnogo vremena otkad je drugo ljudsko biće ispoljilo
interesovanje za moju sreću, pa nisam bio sasvim siguran kako da reagujem. „Ovo je dobra vest“, nastavio je
Landovski. „Ako dozvoliš, večeras ću ti, za večerom, održati zdravicu i reći porodici.“
Izvadio sam blokčić iz džepa, nažvrljao nešto i pružio gospodinu Landovskom.
Novac?
„Mladiću. Za jednog artiste17 privilegija je da pomogne drugome. Imao sam veliku sreću da primim izdašnu
kompenzaciju za narudžbe. Neću oklevati da ti pomognem.“
17 Fr.: Umetnik. (Prim. prev.)
18 Fr.: Nagrada „Blumental“. (Prim. prev.)
Hvala, gospodine, nažvrljao sam boreći se sa suzama koje su navirale.
„Znaš li za Prix Blumenthal18, dečače?“ Odmahnuo sam glavom. „To je velika novčana nagrada koju dodeljuje
američka dobrotvorka Florens Blumental - i njen muž Džordž - mladom slikaru, vajaru, piscu ili muzičaru. Ja
sam u žiriju ovde u Francuskoj. Uvek se osećam pomalo... čudno što dajem nekome tuđ novac, pa sam sad
srećan da ja lično pružim pomoć u ovom slučaju. Osim toga, siguran sam da ćeš jednog dana i ti biti u položaju
da pomogneš drugima. Postaraj se da prihvatiš tu privilegiju.“
Svesrdno sam klimao glavom.
Te večeri, svi Landovski su mu iskreno čestitali - osim Marsela, koji je cele večeri izgledao kao da je progutao
kiseli ogrozd.
Dok sam ležao u krevetu, razmišljao sam o tome kako sam imao sreće da se srušim u vrtu baš ovog domaćinstva.
Bio sam toliko iscrpljen, neuhranjen i ošamućen da sam jedva znao gde sam, pa sam samo otpuzao pod najbližu
živicu da se sklonim. Mogla je da pripada bilo kome, a moglo mi je biti suđeno i da me primeti lokalna
žandarmerija. Moglo se desiti da me osude na sirotište, sirotinjski dom ili psihijatrijsku kliniku, s obzirom na
moje odbijanje da govorim. I naravno, najverovatnije bih umro te noći, pod francuskim zvezdama. Ali spasla me
je Bel, moj anđeo. Da li je to bila slučajnost, da me ona nađe? Pomislio sam na svoje zvezdane čuvarke, na
Sedam sestara. Možda su mi je one poslale, baš kao što sam verovao da me štite na mom nemogućem putovanju.
Ne sumnjam da je za porodicu Landovski bilo romantično to što su pod svojom živom ogradom našli nemog
dečaka koji je talentovan za sviranje violine. Verovatno su i smišljali priče nagađajući ko sam. Činjenica je,
naravno, da je, kakvu god priču oni smislili, istina mnogo strašnija nego što su bili u stanju i da zamisle.
Moram nastaviti da podsećam sebe da atelje Landovskog nije cilj mog putovanja. Krenuo sam u svet sa
određenom svrhom, a ona još nije ispunjena.
Sklopio sam oči i setio se onoga što mi je otac rekao onoga dana kad sam ga poslednji put video: Sine moj...
Bojim se da je došao trenutak kad nemam izbora da li da ostanem ili da odem. Naša je situacija neodrživa.
Moram pokušati da nađem pomoć.
Srce mi se steglo i odmah sam se uznemirio. „Molim te, tata. Ne možeš da ideš. Šta ćemo mi bez tebe?“
„Ti si jak, dete moje. Možda ne telesno, ali jesi duhovno. Zahvaljujući tome bićete bezbedni dok mene nema.“
Bacio sam mu se u zagrljaj; obujmila me je toplina njegovog bića.
53
„Koliko će to trajati?“, uspeo sam da pitam kroz sve jače jecaje.
„Ne znam. Mnogo meseci.“
„Nećemo opstati bez tebe.“
„E tu grešiš. Ako ne odem, mislim da niko od nas neće imati budućnost. Zakleo sam se životom tvoje voljene
majke da ću vam se vratiti... Molite se za mene, čekajte me.“
Klimnuo sam glavom pokorno.
„Seti se reči Lao Cea: ’Ako ne promeniš pravac, može se desiti da završiš tamo odakle si krenuo.’“
Okrenuo sam se na stomak, u nadi da će mi se promenom položaja mozak možda otarasiti tog sećanja. Osetio
sam kako me nešto ubada u grudi i shvatio da nisam skinuo vrećicu koja mi je visila oko vrata. Da li je moguće
da sam prvi put za mnogo meseci zaboravio na nju?
Kad sam skinuo uzicu preko glave, dozvolio sam sebi da pogledam unutra. U sobi je bilo mračno, ali kroz prozor
je ulazila jaka mesečina. Svetlost je uhvatila oštre vrhove predmeta unutra i ja sam se divio krhotinama žućkasto-
belih odseva koji su igrali po zidovima. Bolela me je pomisao da nešto tako lepo može da izazove toliko bola i
patnje. Zavist može da navede ljudska bića da počine strahote.
Razmišljao sam šta bi mogao da bude moj sledeći potez. Prešao sam arktičke pustinje i planinske vence u nadi da
ću još jednom videti oca. Jesam li verovao da je možda i dalje živ? Čak i kad bih priznao da osećam da su izgledi
za to slabi, kako sam mogao odustati od potrage kad sam već stigao tako daleko?
Suština je bila u tome da sam u kući Landovskih našao utočište, bezbednost i, sad, uz obećanje poduke kod mesje
Ivana, mnogo više. Razgrnuo sam pokrivače, spustio noge na drveni pod i prišao prozoru. Mlečna svetlost
meseca obasjavala je dvorište pod prozorom, a ja sam zurio naviše, u svetlucavu nebesku sferu iznad naše
planete.
„Jesi li tamo, tata?“
Pažljivo sam otvorio prozor i pustio da me obavije svež noćni vazduh. Potekao sam iz hladnoće pa sam i dalje
voleo da osetim njenu svežu oštricu na koži. Napolju je sve bilo mirno, upijao sam noć. Dok sam gledao gore, u
vedro nebo, tražio sam svoje čuvarke. I zaista, bile su tamo, Sedam sestara Plejada. Njihovo je prisustvo bilo
izvesno i možda sam baš zbog toga u njima nalazio toliko utehe. Kakva god da mi se promena desi u životu,
kakve god gubitke morao da podnesem u budućnosti, te zvezde će uvek biti tamo, gledaće dole zauvek. Zapazio
sam da te noći Maja blista najjače, kao i uvek zimi.
„Majo“, prošaptao sam, „šta da radim?“
Uvek sam se detinjasto nadao da će, kad im se glasno obratim, zvezde jednoga dana zaista i odgovoriti. Pošto
sam zatvorio prozor i okrenuo se da se vratim u krevet, stopalo mi je okrznulo nešto i umalo se nisam sapleo.
Spustio sam pogled i ugledao kutiju s mojom violinom, koju nisam gurnuo dublje pod krevet. Pomisao o sviranju
za gospodina Ivana na konzervatorijumu izazvala je u meni takvo uzbuđenje i radost da sam se ošamutio, pa sam
se vratio pod ćebad.
Pošto sam stavio kožnu vrećicu između nogu, navukao sam pokrivače i ušuškao se u postelji. U svome kratkom
životu, već sam istrpeo mnogo više traume nego što bi trebalo da iskusi bilo koje ljudsko biće. Prvi put za
nekoliko godina obreo sam se na bezbednom, okružen ljudima koji, izgleda, mare za moju dobrobit. Zar bi toliko
pogrešno bilo da provedem neko vreme u ateljeu Landovskog? Ako je tata zaista živ, da li bi me prekorio što sam
odložio potragu za njim? Pre bih rekao da bi bio ponosan na ono što je njegov sin postigao.
Prešao sam opasne granice da pobegnem od užasa pređašnjeg života, sprijateljio se sa čuvenim skulptorom i, što
je najneverovatnije od svega, postao student uvaženog Pariskog konzervatorijuma. U glavu mi se ušunjao očev
glas: Ako ne promeniš pravac, može se desiti da završiš tamo odakle si krenuo.
Da... da. Ako nastavim svoje putovanje, samo s nejasnom informacijom da me vodi, može se ostvariti sudbina
koje se najviše plašim. Vratio bih se da kradem hranu i pijem kišnicu, da ne pominjem trud da usput nađem
sklonište. Sumnjao sam da bi moj otac želeo takav život za svog sina.
Odlučeno je. Ostaću kod porodice Landovski koliko god mi to budu dozvolili. Onda ću dovršiti zadatak zbog
kojeg sam uopšte i dospeo ovamo: potragu za ocem.

54
„Kad ti je rođendan, dečko?“, pitao me je mesje Landovski kad mu je Evelin predala gomilu formulara za
konzervatorijum. „Ovi papiri zahtevaju mnogo informacija koje ja ne znam. Datum tvog rođenja, izveštaj o
dosadašnjoj muzičkoj poduči... a pre svega, neko bi mogao reći, tvoje ime.“ Nasmejao se i zavrteo glavom.
„Mladi Bo. Znaš, trebaće ti prezime. Imaš li ga?“
Oklevao sam.
„Neko koje bi mi rado saopštio, u svrhe tvog upisa na konzervatorijum?“
Razmislio sam za trenutak, pa izvadio papir. Počeo sam da zapisujem neke od svojih omiljenih reči: zvezde,
aurora, proviđenje, Plejade... Ah, da... to ima potreban broj suglasnika i samoglasnika da se napravi nešto
zanimljivo. Nastavio sam da žvrljam, raspoređivao i preraspoređivao slova dok je gospodin Landovski proučavao
formulare. Pružio sam mu hartiju.
Zovem se Bo D’Aplijez.
Podigao je obrvu. „Bravo, mladiću. Uspešno si izmislio prezime koje će ti dobro poslužiti na konzervatorijumu.
Što se tiče tvog prethodnog iskustva... pa, ko će to bolje napisati od tebe samoga.
Pružio mi je papire. Ispod l’expérience antérieure de l’élève19, napisao sam:
19 Fr.: Prethodno iskustvo studenta. (Prim. prev.)
Bez tehničke obuke i profesionalnog iskustva.
Gospodin je pogledao šta sam napisao pa rekao: „Gospode, stvarno si mlad, dragi dečače! Jedna od najvažnijih
osobina za artiste jeste da ume da se proda!“ Primetio je iznenađenje na mome licu. „Nemoj to da brkaš sa
uobraženošću. Čovek može da ostane skroman, ali isto tako i da zna sopstvenu vrednost. Možda bi mogao da
napišeš nešto o tome kako si počeo da sviraš.“ Vratio mi je formular. Malo sam razmislio, pa spustio pero na
papir:
Sviram violinu otkad imam dovoljno velike šake da mogu da obuhvatim njen vrat. Posmatrao sam oca kako svira
i divio se plesu njegovog gudala po žicama. Bio je tako dobar da podeli sa mnom svoju strast. Isprva sam učio
da sviram po sluhu, oponašajući oca ton po ton. To mi je još uvek najdraži metod jer je drugima to kao magija.
Međutim, moj otac je bio velikodušan i posvetio je mnogo vremena poduči da čitam s lista, pa sam shvatio
„prirodne harmonije“ kao da su govorni jezik. Otac mi je uvek govorio da sviranjem mogu da unapredim
pamćenje i opseg koncentracije, kao i mentalne funkcije i sveukupno zdravlje. Ne znam da li sam imao koristi od
toga, ali znam da, kad sviram, vreme stane i ja otputujem na neko mesto koje nije naša planeta; plešem na
krilima univerzuma.
Vratio sam papire Landovskom. „Možda bi trebalo da budeš i pesnik takođe“, rekao je. „Kaži mi, ko je tvoj otac?
Gde je on sada?“ Zavrteo sam glavom.
„Pa, mladiću, gde god da je sada, u ovom univerzumu ili u sledećem, uveren sam da bi bio ponosan na to što si
postigao. Kao što sam ponosan i ja, ako smem da kažem.“
Pogledao sam gospodina Landovskog u oči.
„Mladi Bo, ja sam skulptor. Moj je posao da udahnem besmrtnost u suštinu drugog pojedinca, zauvek, u kamenu.
Klijent mora da oseti emociju u delu, mora nešto da oseti. U tom smislu, posedujem veštinu da dokučim ono što
leži ispod površine neke osobe. A ti si, mladi gospodine, upoznao veliki bol.“
Oborio sam pogled, uzdahnuo i klimnuo glavom.
„Zato sam, naravno, srećan što mogu da ti pružim dom ovde, sa svojom porodicom. Nadam se da će to u izvesnoj
meri obnoviti tvoju veru u ljude.“
Pogledao je kroz prozor ateljea. „Ponekad je teško sećati se, naročito kad iskusiš tugu kakvu mogu da osetim u
tebi... Ali na ovom svetu ima mnogo više dobrih ljudi nego loših.“
Spustio sam pero na papir. Vi ste dobar čovek.
„Ah! Trudim se. Mada ću biti prisiljen da se ubilački razbesnim ako Bruji ne uspe da isporuči mog Krista u Rio u
savršenom stanju.“
Tiho sam se nasmejao.
„Je li to bio smeh, dragi dečače?! Gospode, danas sam stvarno privilegovan.“ Landovski se vratio popunjavanju
formulara koje je od njega tražio mesje Ivan radi mog upisa.
55
Najednom sam osetio potrebu da poklonim nešto gospodinu Landovskom kako bih mu izrazio svoju zahvalnost.
Nisam bio navikao na tako nesebične ljude kao što je on, pa me je prizor kako mi posvećuje svoje dragoceno
vreme podstakao na akciju, lako mi se stomak grčio od nervoze, pripremio sam se i otvorio usta.
„Hvala vam, gospodine“, izustio sam krotko.
Landovski je razrogačio oči i na licu mu se pojavio širok osmeh. „Dakle... Dobro. Zadovoljstvo mi je.“
Stavio sam prst na usne i uputio mu molećiv pogled.
„Ne brini, dečko. Tvoja izgovorena zahvalnost ostaće između tebe i mene. A sad, vratiću ove papire Evelin, da ih
pošalje nazad u konzervatorijum. Mesje Ivan je predložio da počneš sledeće nedelje. Imajući to na umu, mislim
da bi možda trebalo da ti obnovimo odeću.“
14. januar 1929.
Danas me je Evelin odvela u Pariz. Otišli smo u ogromnu zgradu na Levoj obali, u Sedmom arondismanu, pod
nazivom Bon Marše. To je prodavnica kakvu nikada ranije nisam video. Pod jednim krovom možeš da kupiš
hranu, nameštaj i odeću. Evelin mi je kazala da se to zove „robna kuća“. Dužan sam gospodinu Landovskom i
njegovoj porodici što su mi kupili par novih mrkih cipela i blejzer samo za mene, a uz to i određen broj kratkih
pantalona, košulja i donjeg rublja. Nikada ranije nisam iskusio usluge krojača. To je gospodin koji meri odeću
da bi bio siguran da će savršeno odgovarati telu. Evelin ga je uputila da ostavi malo prostora u žaketu jer
predviđa da ću brzo rasti. Dok smo čekali da dobri gospodin završi posao, Evelin je bila tako dobra da mi kupi
éclair au chocolat20« Grande Épicerie21 u prizemlju, a to je velika dvorana s hranom, koja se proteže
kilometrima. Potom smo šetali uz reku Senu. Osećao sam se kao da sam u onoj čuvenoj slici gospodina Seraa.
Pošto smo pokupili odeću i vratili se kući, odjurio sam gore, u svoju sobu, da vežbam skale za gospodina Ivana,
jer mi časovi počinju sutra.
20 Fr.: Ekler s čokoladom. (Prim. prev.)
21 Fr.: Velika prodavnica namirnica. (Prim. prev)
13
„Bo D’Aplijez! Entre, s’il te plait.“22 Mršavi gospodin Ivan uveo me je u svoju malu učionicu. Iako je
konzervatorij um spolja bio ogroman, prostorije za poduku nisu bile velike. Na tapete koje su se ljuštile
postavljen je crveni file da priguši zvuk, a u vazduhu se osećao izrazito ustajao miris. Mada me to nije odbijalo.
„Smem li da izrazim komplimente vašem finom prezimenu, koje sam saznao u međuvremenu, pošto smo se
videli poslednji put. Sasvim jedinstveno.“ Mesje Ivan je pogladio mršavu bradu.
22 Fr.: Uđi, molim te. (Prim. prev.)
23 Fr.: Jedan, dva. (Prim. prev.)
Oborio sam glavu.
„Ah, da! Dečak koji ne govori. Pa, neću trošiti vreme na ćaskanje, petit monsieur. Hajde da počnemo.“
Pošao sam da otvorim kutiju violine.
„Non! Moramo dozvoliti instrumentu da se aklimatizuje u prostoriji. Na pariškim ulicama je sveže u januaru,
mora da se zagreje. Kad smo već kod toga, molim vas da radite što i ja.“ Gospodin Ivan je podigao ruku i raširio
prste.
„Un, deux,23 stisni!“ Brzo je stegao šaku u pesnicu, pa sam i ja učinio isto. „Moramo to da uradimo pet puta,
obema rukama.“
Potom, gospodin Ivan je rekao da položim ruke na njegov sto. A onda je zatražio da podižem prst po prst što više
mogu, i da držim tako podignut dok ne izbrojim do dva. Gospodin Ivan je očito osetio moju zbunjenost, jer to
sasvim sigurno nikad nisam radio na seansama s tatom.
„Petit monsieur, zar ne mislite da trkač treba da se isteže pre izlaska na stazu? Dugujemo instrumentu da budemo
spremni za sviranje.“
Klimnuo sam glavom i tek nakon nekoliko minuta vežbi prstiju i ručnog zgloba dozvoljeno mi je da izvadim
violinu iz kutije.

56
„A sad me dobro slušaj, molim te“, uputio me je mesje Ivan. Oponašao sam njegove trilere i etide, a onda smo
prešli na skale i arpeđa. „Vrlo dobro, mali Bo. Primetio sam da si napredovao od našeg prvog susreta. Jesi li
vežbao?“
Ponovo sam klimnuo glavom.
„To veoma obećava. Ta osobina može omogućiti prosečnom izvođaču da se uzdigne do veličine. Stoga, kao tvoj
tutor, naučiću te tehnikama visokog nivoa, kao što su kontrolisanje vibrata, razni gudački napadi i harmonijski
nizovi. Pokušaću da ispravim probleme u tvojoj tehnici i da te ohrabrim da proširiš granice muzičke
interpretacije. Da li ti to zvuči prihvatljivo?“
Zvučalo je više nego prihvatljivo. Zaista, činilo se da mi je sam Bog ponudio da mi pokaže vrata raja.
Preostali deo časa bio je iscrpljujući. Nijednom nisam uspeo da odsviram više od nekoliko tonova a da me
gospodin Ivan nije zaustavio da mi uputi primedbu u vezi s položajem prstiju, mojim stavom ili mojom
muzikalnošću. Bio je to kovitlac prekora i ja sam počeo da se pitam zašto sam uopšte i uzeo violinu u ruke. Baš
kad sam hteo da zaplačem, gospodin Ivan je izjavio da je čas gotov.
„Mislim da nam je vreme isteklo, mesje Bo.“
Odvojio sam bradu od sedla violine i spustio i nju i gudalo na kolena.
„Zamorno, ne? Ne brini, to je normalno. Nikada ranije nisi imao prave časove. Mnoge od naših seansi biće ovako
naporne, i za telo i za um. Ali s vremenom će postati lakše, obećavam ti.
Videćemo se u petak. U međuvremenu, molim te vežbaj opuštanje ramena. Primetio sam da, svaki put kad te
prekinem u sviranju, postaju sve ukočenija. To nije dobro za nas.“
Kako?, napisao sam.
„Dobro pitanje. Moraš pokušati da odeš na ’tajno mesto’ u svojoj glavi. Možda da zamisliš neki trenutak iz svog
života kad si se osećao spokojno. To ti je zadatak u narednih nekoliko dana. Videćemo se u petak. Hvala ti, petit
monsieur.“
Stavio sam violinu u kutiju i zakopčao je, pa izašao iz učionice gospodina Ivana. Većina ljudi ne bi mogla
odrediti da li je nemi dečak uznemiren ili pun poleta, ali Evelin je osetila da nešto nije u redu.
„Je li čas bio težak, dragi moj?“
Pogledao sam naniže, u cipele.
„Moraš imati na umu da mesje Ivan nije naviknut da podučava tako mlade učenike. Konzervatorij um je mesto za
odrasle studente, koji svaki sat u danu provode u učenju. Dok sam te čekala u predvorju, posmatrala sam studente
dvostruko starije od tebe kako ulaze i izlaze. Sumnjam da se prema tebi odnosi drugačije nego prema bilo kome
od njih.“ Podigao sam pogled ka Evelin i osmehnuo se. „S deset godina, ti si sigurno najmlađi učenik na
konzervatorijumu, chéri. Tvoje dostignuće je više od izuzetnog.“
Narednih nekoliko nedelja radio sam pomamno. Uveče sam posećivao Evelin u njenoj kućici, i vežbao skale,
pokazivao joj svoj stav i svirao „Veneru“ iz Holstovih Planeta. Jadna žena, mora da je čula taj deo stotinu puta,
ali svake noći je aplaudirala i govorila kako je uživala još više nego poslednji put. Onih dana kad nisam bio na
konzervatorijumu, provodio sam vreme u ateljeu, sa gospodinom Landovskim. Gospodin Bruji je već uveliko bio
na putu u Rio de Žaneiro, pa sam, u njegovom odsustvu, ja zapravo postao asistent - dodavao sam alatke, kuvao
kafu i slušao gospodina Landovskog kako uzvikuje od oduševljenja ili iznervirano dok je radio na porudžbinama.
Za nagradu, dobio sam dozvolu da pozajmljujem knjige iz njegove lične biblioteke. On mi je ukazao tu čast kad
me je zatekao da čežnjivo gledam police s knjigama jednom posle večere. Tako sam mogao da se naslađujem
piscima kao što su Flober, Prust i Mopasan. Kad sam vratio treću knjigu u jednoj nedelji, gospodin Landovski je
razrogačio oči.
„Gospode bože, dečače, s obzirom na tempo kojim prelaziš moju zbirku, moraću da kupim celu Bibliothèque de
la Sorbonne.“24 Široko sam mu se osmehnuo. „Znaš, moram priznati da ne poznajem mnogo mladih ljudi koji
gaje takvu strast prema književnosti. Mudar si za svoje godine. Jesi li siguran da nisi četrdesetogodišnjak koji je
otkrio izvor večite mladosti?“
24 Fr.: Biblioteka Sorbone. (Prim. prev.)

57
Na konzervatorij umu, moji časovi s mesje Ivanom nastavili su se istim tempom i, kako su odmicali, počeo sam
da se navikavam na njegove metode.
„Opusti ramena, petit monsieuú Idi na svoje sveto mesto!“ Priznajem da sam sa tim imao muke. „Svaki put kad ti
dam ton, ti postaješ sve napetiji i napetiji. Ovo su časovi, mali Bo, a ti si student, ovde si da učiš!“
Ironično, gospodin Ivan je tražio od mene da se opustim, a to je činio istovremeno podižući glas i mašući
rukama. Da sam imao mogućnost da govorim, mislim da bih razdraženo vikao. Ali umesto toga, stiskao sam
zube i nastavljao da sviram. Iako sam bio razdražen, sasvim sigurno nisam ništa zamerao svome nastavniku. Nije
bio agresivan a ni zloban. Jednostavno, bio je strastven u svom umeću i želeo je da napredujem. Osim toga, i
moja razdraženost je poticala iz želje da dostignem savršenstvo. Svake noći sam se preznojavao dok sam vežbao
sve ono čemu me je gospodin Ivan učio. Jednostavno, pretpostavljao sam da će me, ako budem naporno radio,
sve manje kritikovati.
Posle nekoliko nedelja, gospodin Ivan mi je dozvolio da sviram ceo solo bez prekidanja.
„Dobro je, Bo. Legato ti je sve bolji. Ovo je napredak.“
Pognuo sam glavu.
„A sad, zato što ne verujem da si u stanju da to uradiš sam, sastavićemo spisak svega što te usrećuje. A onda, kad
god se naljutiš kad ti dam note, moći ćeš da misliš na to i napetosti će nestati.
Molim te sedi.“ Pokazao mi je rukom stolicu pored njegove za radnim stolom. „Izgleda, mladiću, da nosiš teret
celoga sveta na svojim plećima.“ Sledio sam se i zapitao se da nije gospodin Ivan nekako saznao moje pravo ime.
Već je bio zapazio da potičemo sa istog kraja zemaljske kugle. Koga poznaje? Stomak mi se zgrčio pri pomisli
na posledice. „To nije dobro, Bo. Veliki violinista naprosto ne svira s takvom težinom koja ga vuče nadole.
Ramena ti moraju biti slobodna da bi se kretala sa instrumentom. I zato ćemo, zajedno, pokušati da podignemo
taj teret.“
Shvatio sam da je njegovo poređenje bilo obična slučajnost. Srce mi se malo umirilo. Seo sam pored njega i
izvadio svoj papir.
„Dakle, počećemo naš srećni spisak.“ Držao sam olovku spremnu i mesje Ivan se nasmejao. „Važi, ja ću početi“,
rekao je. „Šta me usrećuje?... Ah, da...“ Dobra votka, napisao je. „U redu. Sad je na tebe red.“ Moje pero je još
lebdelo nad hartijom. „Imaš li prijatelja, petit monsieur?“
Landovske, napisao sam.
„Da da, ali van porodice Landovski.“
Ne pohađam školu, pa i ne viđam drugu decu.
„Hmmm. U pravu si. Kad se vratim u prošlost i razmislim šta me je usrećivalo kao dečaka, setim se svojih
školskih drugova. Satima smo ludovali po moskovskim ulicama.“ Gospodin Ivan je skrstio ruke preko džempera
bez rukava i zavalio se na stolicu. „Sećam se kako smo se grudvali i pravili kuće od leda. Ali ti trenutno nemaš
prilike za to.“
Violina, knjige, napisao sam.
„Oh da, te su stvari zaista divne. Ali one izoluju. Kad tražim od tebe da ideš na ’tajno mesto’, nijedno od to dvoje
ne može da ga pruži. Treba ti iskustva, mladiću. Videću možemo li da sredimo da provodiš neko vreme s
drugima sličnog uzrasta. Jedan moj bivši učenik nekoliko puta nedeljno odlazi u sirotište Aprenti d’Otej, da svira
deci. Pozvaću ga i pitati da li možeš da pohađaš njihove rekreativne aktivnosti u vreme pauze za ručak, ili možda
uveče, kad dolaziš u Pariz.“ Primetio je izraz užasa u mojim očima. „Ne gledaj me tako uplašeno, petit monsieur!
Čega se plašiš? Da će i tebe smestiti u sirotište?“ Klimnuo sam glavom živahno, a gospodin Ivan se nasmejao.
„Ne treba da brineš zbog toga, mladiću. Gospodin Landovski i ja često razgovaramo i ja slučajno znam koliko
ceni tvoje prisustvo u svojoj kući. Jesmo li se složili?“ Ostao sam pri svome i odmahnuo glavom. „Ah. Slušaj
onoga ko zna. Život su ljudi i nema gore kazne od usamljenosti. Mislim ti samo najbolje.“ Pogledao sam dole, u
pod, ali mesje Ivan je nastavio. „Osim toga, ti mladi ljudi su i sami bez roditelja i pretrpeli su nevolje u životu pre
nego što treba, baš kao i ti. Verujem da bi ti činilo dobro da provodiš vreme s njima.“ Nisam odgovorio.
Gospodin Ivan je uzdahnuo. „U redu. Ako pristaneš, obećavam ti da ću se uzdržavati od kritikovanja celog
semestra, i da možeš da sviraš šta god hoćeš. Ovo je retka prilika. Nećeš me uhvatiti u takvim dogovorima s
58
mojim odraslim studentima, znaš. Hoćemo li sklopiti pogodbu?“ Pošto sam osetio da zapravo i nemam izbora da
odbijem njegov zahtev, pružio sam ruku i rukovali smo se. „Odlično. Telefoniraću gospodinu Landovskom i
postaraću se da dobijemo njegovu dozvolu, a onda ću potražiti svog bivšeg učenika. Hvala, mali gospodine.
Vidimo se u utorak.“
14
„Gospode bože, mali moj chéri. Ako ništa drugo, od toga će ti samo porasti zahvalnost prema gospodinu i
gospođi Landovski.“
Evelin nije pogrešila kad je tako sažela sirotište Aprenti d’Otej. Imalo je zaista gotički izgled, s trulim prozorima
i oronulim ciglama. Na velikoj gvozdenoj kapiji dočekala nas je visoka, vretenasta žena po imenu madam
Ganjon, koja nas je pustila unutra i povela preko betonskog dvorišta.
„Ovo je samo usluga zbog doprinosa mladog mesje Boa sviranjem violine. Zaista nemamo vremena da
nadgledamo dodatno dete. Madam, jeste li svesni koliko smo puni posle Velikog rata? Nemamo ni centimetra
slobodnog prostora.“
„Madam Ganjon, znam da su vam gospodin Landovski i gospodin Ivan veoma zahvalni što ste dozvolili da Bo
provodi neko vreme s drugom decom.“
„Pa, ne znam kakvo će dobro to doneti ovom dečaku. On ne može da govori, pa ne vidim šta će dobiti od
jurcanja po mom igralištu.“
„Madam Ganjon, mesje Landovski mi je nagovestio da bi voleo da doprinese održavanju sirotišta.“
„Ako tako pere dušu, neka bude, madam. Imamo mnogo Parižana koji nose krivicu na savesti i čije nam donacije
omogućavaju da primamo decu i da ih hranimo. Ako gospodin Landovski stvarno želi da nešto učini, možda bi
mogao da pruži topli dom nekoj od ove dece.“ Video sam da se Evelin nakostrešila i pokazala rukom na mene.
Madam Ganjon je podigla obrve. „Pa, vreme je da deca izađu na svež vazduh. Biće ovde samo jedan sat, pa
očekujem da ćete se vratiti tačno u zakazano vreme, gospođo Evelin. Posle rekreacije, pustiću dečka kroz kapiju i
više neću biti odgovorna za njega.“
„Razumem, madam Ganjon“, odgovorila je Evelin.
Vretenasta žena se okrenula na petama i ušla u sirotište. Kad su se velika drvena vrata za njom zatvorila,
odjeknuo je tutanj stopala u dvorištu.
„Gospode! Ne bih da brzo sudim, mali Bo, jer ima težak posao, ali osećam da lava teče venama te žene. Ipak,
sigurna sam da su deca o kojima se stara sasvim druga priča. Ne zaboravi da ću biti odsutna samo jedan sat.
Pokušaj da se zabaviš, chéri. Hoćeš da uzmem ovo?“ Evelin je uhvatila moju kutiju s violinom, koju sam još
uvek držao posle časa s gospodinom Ivanom.
Instinktivno sam je stisnuo. Ona mi je bila najveća dragocenost i teško mi je bilo da je čak i Evelin uzme od
mene. „U redu, Bo. Možeš da je zadržiš ako hoćeš.“
Ponovo su se otvorila vrata sirotišta, i deca su preplavila dvorište.
„Bože. Neki od ovih kaputa imaju više rupa nego švajcarski sir“, kazala je Evelin tiho. „Srećno, mali Bo. Vidimo
se ubrzo.“ I to rekavši, izašla je kroz gvozdenu kapiju. Često sam se pitao kako su se osećali drevni robovi dok su
čekali da izađu u arenu prepunog Koloseuma i suoče se s lavovima. Najednom sam znao kako.
Šokirala me je raznovrsnost uzrasta. Činilo mi se da se neki štićenici jedva mogu opisati kao deca, dok drugi nisu
bili stariji od dve-tri godine pa su ih stariji držali za ruku. Dvorište se brzo napunilo i sumnjičavo sam odmeravao
one koji su prolazili pored mene. Neka deca su izvadila kredu iz džepova i počela da crtaju kvadrate po zemlji.
Druga su imala stare gumene lopte koje su bacali jedni drugima. Dok se zahuktavala pomama aktivnosti, ja sam
jednostavno stajao mirno i gledao oko sebe, nesiguran šta da radim.
Istini na volju, pošto nikad nisam išao u školu, nisam bio naviknut na druženje s drugom decom. Osim jednog,
naravno: dečaka koji mi je bio najbolji prijatelj, dečaka kog sam voleo kao brata i... dečaka od kog sam pobegao.
On je bio razlog zbog kojeg sam pobegao u sneg najgoreg dana svog života. Drhtaj mi je prostrujao niz kičmu
dok sam razmatrao posledice ako ga ikad budem ponovo video. Zakleo se da će me ubiti i, s obzirom na ubilački
pogled u njegovom oku onog strašnog jutra, nisam imao razloga da sumnjam u to.
„Ko si ti?“ Preda mnom je stajao dečak uglastog lica i sa pohabanom vunenom kapom.
59
Izvadio sam papir iz džepa i počeo da pišem.
„Šta to radiš? Nešto te je pitao“, rekao je drugi dečak, koji je imao guste, tamne obrve.
Zovem se Bo, ne mogu da govorim. Zdravo. Podigao sam papir ispred sebe.
Oba dečaka su zaškiljila u njega. Najednom mi je palo na pamet da sam arogantan kad pretpostavljam da svi koje
sam tu sreo umeju da čitaju.
„Šta kaže, Morise?“, upitao je dečak s kapom.
„Kaže da ne može da govori.“
„Pa kakva je onda njegova svrha? Kakva je tvoja svrha?“ Nekako sam osetio da njegovo pitanje nije u vezi s
mojim sunarodnikom Dostojevskim. „Od čega su ti umrli roditelji?“
Ovde sam samo u poseti, nažvrljao sam.
„Ne shvatam. Zašto želiš da posetiš ovu rupu?“
Voleo bih da steknem prijatelje, napisao sam, s mnogo nade.
Oba dečaka su prasnula u smeh.
„Prijatelje? Tebi je mesto u cirkusu. A šta je ovo, dečko iz cirkusa?“
Onaj po imenu Moris zgrabio je kutiju s violinom. Preplavila me je panika. Žustro sam zavrteo glavom i sklopio
ruke kao u molitvi, nemo ga preklinjući da mi je vrati.
„Ćemane, je li? Zašto si ovo doneo ovamo? Šta uobražavaš, da si onaj mlakonja Boden?“
„Aha, baš to misli, Žondret. Vidi mu samo odeću. Misli da je otmeni mali mesje, zar ne?“
„Misliš da je zabavno, zar ne? Da dođeš ovamo i da nam se smeješ, nama koji nemamo ništa?“
Nastavio sam da vrtim glavom i pao na kolena, u nadi da će videti koliko sam očajan. „Ovde ti neće pomoći da
moliš. Hajde onda da vidimo šta je unutra.“
Žondret je počeo da otkopčava kutiju, Poželeo sam da vrisnem svakom žilicom svoga bića, da ga verbalno
napadnem, ili da upotrebim razum i povratim violinu. Ali znao sam da ne mogu da privlačim pažnju na sebe.
„Daj to ovamo, slabiću jedan.“ Moris ju je oteo od Žondreta i počeo da povlači klapne u pokušaju da silom otvori
kutiju. Grubijan je uspeo i bacio metalne kopče na zemlju. A onda je Žondret podigao poklopac i prljavim
rukama izvadio moju dragocenost.
„Vidi ti to. Rekao bih da je još lepša od Bodenove. Šta misliš, Žondret? Da probamo da je prodamo?“
„Koga znaš da će platiti za nešto ovakvo a da nas odmah ne prijavi žandarmeriji što pokušavamo da utopimo
kradenu robu?“
„Aha. U pravu si. Čini mi se da je ovo dobra prilika da Gospodina Otmenog naučimo pameti.“ Žondret je
podigao moju violinu iznad glave. Sklopio sam oči i pripremo se da čujem udar drveta o beton. Na moje
iznenađenje, to se nije dogodilo.
„Šta to radiš, za ime sveta, užasna mala žabo?!“ Otvorio sam oči i ugledao plavokosu devojčicu kako hvata
Žondreta za ruku.
„Jao! Pusti me!“, kriknuo je on. Devojčica je, izgleda, pojačala stisak. „Jao!“
„Vratićeš instrument, Žondret, ili ću kazati madam Ganjon da ste vas dvojica provalili u ostavu i ukrali biskvite.“
„Nemaš dokaza za to, tužibabo!“
„Imam osećaj da će mrvice pod vašim krevetima biti dovoljne, Morise.“ Devojčica je pokazala ka vratima, gde je
gospođa Ganjon pušila cigaretu i nadzirala najmlađu decu. „Ako sad otrčim do nje i kažem joj, otići će da
proveri brzo kao munja i ti to znaš.“
Moris i Žondret su se pogledali.
„Zašto se zalažeš za ovog malog crva? Zar ne vidiš kakvu odeću nosi? On ima para. Došao je ovamo da nam se
ruga.“
„Nije svakom na ovom svetu stalo da tebe napada, Morise. A sad vrati violinu, Žondret.“
Žondret je oklevao i devojčica je prevrnula očima. „Dobro, kako hoćeš.“ Okrenula je glavu prema zgradi i
podigla glas. „Madam...“
„U redu, u redu.“ Žondret ju je utišao. „Evo.“ Otrgao je ruku iz njenog stiska i pružio mi violinu. „Jesu li ti uvek
potrebne devojčice da te brane?“, prosiktao je.
60
„Sad je dosta. Bežite, šašavi mali dečaci“, kazala je moja spasiteljka.
Moris i Žondret su se nerado udaljili vukući noge, ali pre toga je ovaj drugi snažno šutnuo kutiju za violinu, pa
ona polete po dvorištu. Devojčica je otišla po nju i donela mi je nazad. Ja sam sedeo na zemlji i držao violinu u
naručju kao bolesno kuče.
„Izvini zbog njih. Ne bih to uzela lično da sam na tvom mestu, oni su grozni prema svima. Hajde da ti
pomognem.“ Počela je da skuplja listiće papira popadale po zemlji dok sam preklinjao one dečake. Pogledala je u
gornji list. „Ne možeš da govoriš?“ Odmahnuo sam glavom. „Bože. Baš sam se pitala zašto ne vičeš. Kako se
zoveš?“ Brzo sam prelistao papiriće i našao odgovarajuću stranicu. „Bo?“ Klimnuo sam glavom. Devojčica se
zakikotala. Taj zvuk mi je toliko prijao da sam pomislio da će mi srce stati na licu mesta. „Sviđa mi se tvoje ime,
Bo. Da li zato nosiš violinu?“ Slegao sam ramenima i nasmešio se i ne znajući da to činim. Izvadio sam pero iz
džepa i počeo da pišem.
Kako se ti zoveš?
„A da, izvini. Zovem se El. Drago mi je što smo se upoznali, Bo.“
20. mart 1929.
Gospodin Ivan je insistirao da pohađam rekreativne aktivnosti u sirotištu Aprenti d’Otej kako bih stekao neka
pozitivna iskustva s drugom decom. On misli da će mi, ako steknem prijatelje, teret celog sveta pasti s pleća i da
ću postati bolji violinista. Poštujem želje gospodina Ivana, pa sam u proteklih nekoliko nedelja išao tamo
utorkom u pauzi za ručak, i petkom uveče. Zahvalan sam za to iskustvo, uvideo sam koliko imam sreće što me
prihvatila velikodušna porodica Landovski. Mnoga deca u sirotištu izgubila su roditelje u Velikom ratu. Istini na
volju, pomalo mi je teško da sklopim poznanstva s drugima, zbog moga stanja. Ja ne mogu da glasno tražim
loptu, niti da pevam tokom one igre koja se zove „školice“. Ali bez obzira na sve, rešen sam da postanem
violinista virtuoz i istrajaću u tome. Ima jedna osoba koju sam upoznao u Aprenti d’Oteju, s kojom volim da
provodim vreme. Ona se zove Elektra i ne smeta joj što ne govorim. Nju veoma zanima moja muzika i u nekoliko
navrata me je pitala kad ću joj svirati violinu. Priznajem da još nisam skupio dovoljno hrabrosti da to učinim, ne
iz straha šta će druga deca uraditi (mada je to, zasnovano na iskustvu, opravdana briga). U stvari, mnogo bih se
plašio da je ne razočaram pa me ta briga sputava. Njena zlatna kosa i plave oči podsećaju me na anđela, a
pomisao da razočaram anđela uznemirava me toliko da to ne mogu ni da zamislim.
Povukao sam pero sa stranice. Mislio sam da beležiti osećanja u zvaničnom dnevniku ne bi bilo prikladno, za
slučaj da neko iz porodice Landovski pokuša da ga čita. Prebaciću se na svoje tajne zapise, u koje spada i ovo.
Ako do sada već nije očigledno: vredi istrpeti užase sirotišta Aprenti d’Otej da bih proveo dva sata nedeljno sa El
Leopen.
Za to kratko vreme koliko sam je poznavao, otkrio sam da svira i violu i flautu, i da je samouka. Ti instrumenti
su pripadali njenim roditeljima i služe joj kao jedina veza sa njima. Oboje ih je izgubila u ratu. Otac joj je
poginuo u rovovima, a majka preminula tokom zaraze gripa hiljadu devetsto osamnaeste. Ona ima trinaest
godina i ne seća se nijednog od njih. Možda najtužnije od svega što sam saznao o El jeste da ima brata, starog
samo nekoliko nedelja kad im je umrla majka. Sirotište je moglo samo da sprovede hitno usvajanje jer je bila
velika potražnja za novorođenčadi kod porodica koje su mnogo izgubile u ratu. Ali El nije bila te sreće. Bila je
štićenica sirotišta jedanaest godina.
Otkrio sam da ne mislim ni na šta kad sam s njom. U tim trenucima ne razmišljam o svojoj prošlosti, ni o bolu i
tragediji koje sam iskusio. Ona je u tom pogledu kao muzika, kadra da me prenese na neko mesto daleko od
fizičkog tla na kojem stojim. Bože! Šta umišljam o sebi? Da sam lord Bajron?
U stvari, oduvek mi je bilo pomalo teško da svarim njegovu poeziju. Ali sad otkrivam da njegovi stihovi
svesrdno odzvanjaju u meni. Stid me je da kažem da mi gotovo ni do čega nije stalo otkad sam upoznao El. Moje
večernje posete Evelin su sekundarne, kao i knjige koje pozajmljujem od gospodina Landovskog. Čak i časovi
violine s mesje Ivanom od drugorazredne su važnosti u mojoj glavi. Moji odlasci dvaput nedeljno u Pariz više
nisu praćeni uzbuđenjem zbog toga što sviram na konzervatorijumu već mislima o tome kako ću provesti vreme
sa svojom novom prijateljicom.

61
Svestan sam delovanja „ljubavi“ i toga šta ona može da učini umu. Iz knjiga koje sam pročitao znam da i
najpostojaniji mozak može da izgubi razum i logiku. Pa opet, iako to znam, nije me briga.
El mi je rekla da je pročitala sve knjige u sirotištu po dva puta, pa sam uzeo na sebe da joj donosim romane iz
zbirke gospodina Landovskog. Ako to nije dokaz da gubim razum, onda ne znam šta je. Te knjige nisu moje da
mogu da ih pozajmljujem, i mrska mi je pomisao na to kako bi se gospodin Landovski osećao kad bi saznao šta
radim. Ali nisam mogao da se zaustavim; moja potreba da obrađujem El nadilazila je sve posledice koje bi mogli
imati moji postupci. Kad završi knjigu, diskutujemo o njoj (slobodno koristim reč „diskutovati“ - ona govori, a ja
pišem). Mada, zanimljivo, često zna šta hoću da kažem i da mi pero ne dodirne hartiju.
Sutra je utorak i nadam se da će El završiti Fantoma iz opere. Pocrvenim kad god pomislim na to, jer je posredi
priča o darovitom muzičaru koji se trudi da svojim talentom osvoji nedostižnu lepoticu. Rado pomišljam da
imam znatnu prednost jer moje lice nije izobličeno kao fantomovo. Mada moram priznati da najpre zapravo
moram da joj sviram ako želim da ostavim na nju utisak svojom muzičkom veštinom.
Spakovao sam dnevnik i legao u krevet. Te večeri kod Evelin svirao sam posebno izazovan niz arpeđa, pa su mi
se oči ubrzo počele sklapati, potpomognute mislima o Elinom milom licu. Okrenuo sam se na stomak i ponovo
osetio ubadanje u grudi. Sve češće sam zaboravljao da skinem vrećicu s vrata. Dok su dani prolazili, bilo mi je
sve lakše da zaboravim ko sam i zašto sam ovde.
Petkom uveče bilo mi je dozvoljeno da uđem u Aprenti d’Otej da sa ostalom decom budem u zajedničkoj
prostoriji na prvom spratu. El i ja bismo se namestili na sedište u prozoru i gledali dole, na Ulicu Žana de La
Fontena.
„Jednostavno ne mogu da verujem da bi Kristina ikada bila istinski srećna s Raulom!“, rekla je El o romanu
Gastona Lerua. „Njena strast je muzika, a to može da razume samo Fantom. Raul je dosadan. On je samo...
zgodan i bogat.
Fantom je ubica!, napisao sam odgovor.
El se nasmejala. „Tačno, Bo!“
Koga bi ti odabrala?
Pogledala me je, nekako gledajući dalje od mojih očiju, u moju dušu.
„Hmmm. Bogati, dosadni muškarac ili interesantni ubica“, razmišljala je. „Možda zvuči bezumno, ali mislim da
bih rizikovala s Fantomom. I ako bi se okrenuo protiv mene, pretpostavljam da bi bilo bolje živeti kratko i
strasno nego dugo i dosadno.“
Vrlo si mudra.
„Ne, mislim da si nas pobrkao, Bo. Ti si mudar. Ne govoriš, ali u stanju si da u jednoj rečenici kažeš nešto za šta
bi meni bili potrebni sati.“
To je nužno.
„Je li?“ Nasmešila se i pogledala kroz prozor. „Ponekad izgleda kao da želiš da govoriš.“ Stomak mi se zgrčio.
Toliko mi je reči bilo na usnama. „U svakom slučaju, što mi ne sviraš, Bo? Dajem ti reč da se Moris i Žondret
sad ne bi usudili da ti smetaju.“
Ti još nisi svirala meni.
„Ja sam samo amaterka koja je sama naučila da svira iz knjiga i prakse. U stvari, ne znam čak ni da li posedujem
ikakvu sposobnost! Bilo bi mi neprijatno da sviram za tebe. S druge strane, ti si student mesje Ivana!“
Još nisam savršen, napisao sam.
„Pa, niko nikad ne može biti savršen. Ali pohađaš časove na Pariskom konzervatorijumu. Ne znam da su ikada
primili nekog tvojih godina. Sanjam da i ja odem tamo jednog dana, ali...“ - pokretom ruke pokazala je oko sebe
- „kako bih platila školarinu?“ Oborila je pogled i, u tom trenutku, mislio sam da će mi srce prepući.
Ići ćeš, jednog dana.
„Hvala ti. Ali sumnjam da je tako. Ne mogu zamisliti da će mi dozvoliti da izađem odavde, a kamoli da prođem
kroz vrata konzervatorijuma.“ El su se oči napunile suzama.
Svakom česticom svog bića poželeo sam da otvorim usta i izgovorim oveštale fraze da je tešim rečima kako sam
ja živi dokaz da je sve moguće. Znao sam, međutim, da moram da se uzdržim.
62
Nečeg sam se dosetio.
Brzo sam odvezao uzice koje su držale violinu u razvaljenoj kutiji, i podigao instrument do brade. Uzeo sam
gudalo, sklopio oči i počeo Betovenovu Sonatu No. 9. Dok sam svirao za El, osetio sam kako izvođenje dobija
polet, kako je veći značaj svakog tona ponaosob. Odmakao sam gudalo od violine da zaključim kompoziciju, i
usudio se da otvorim oči kako bih video reakciju.
Zurila je u mene, razrogačenim i ne više suznim očima.
„Bo... Neverovatno. Znala sam da si sigurno talen tovan jer te je primio gospodin Ivan, ali...“
Pognuo sam glavu. Adrenalin mi je kolao venama i srce mi je treperilo od saznanja da je moje izvođenje imalo
željeno dejstvo.
Najednom mi je sinulo da je moja publika bila znatno veća, a ne samo El. Polako sam se okrenuo prema
zajedničkoj sobi i ugledao zapanjena lica kako me gledaju. U zadnjem delu prostorije, madam Ganjon je podigla
obrve tako visoko kao da će je celu podignuti sa zemlje. Na moje krajnje iznenađenje, polako je podigla ruke i
počela da aplaudira. Ostali u sobi poveli su se za njenim primerom i ubrzo su mi svi gromko aplaudirali. Čak i
Moris i Žondret - mada nisu tapšali - imali su izraz iznenađenja na licima. El je sigurno osetila da sam savladan
svime, pa me je uzela za ruku i to je bio najlepši, savršeni trenutak u mom životu.
Aplauz je zamro, a madam Ganjon je odlučila da mi uputi kompliment. „Bravo. Mislim da bi, uprkos uzrastu,
mogao da preotmeš gospodinu Bodenu hleb iz ruku.“
„Vidiš“, prošaputala je El, „sigurno si veoma dobar.“ Poljubila me je u obraz. „Hvala ti, Bo.“
Odmah mi je krv jurnula u lice pa sam pokušao da prikrijem nelagodnost tako što sam počeo da pakujem violinu.
Kad ću ja čuti tebe kako sviraš?, napisao sam kad sam privezao uzicu oko kutije.
„Misliš da želim da ti sviram sad, posle ovoga?! Bilo bi to kao da novorođenče pokušava da recituje Šekspira.“
Usrećilo bi me.
El se osmehnula i pokrila lice šakama. „Ah! U redu. Vežbaću preko vikenda i biću spremna kad dođeš sledećeg
utorka. Bar ćeš moći da mi daš neka uputstva da napredujem.“
Kad je Evelin stigla da me odvede nazad u Bulonj-Bijankur, madam Ganjon me je odvela na kapiju i kazala joj
šta se dogodilo.
„On je veliki talenat, i ovde je dobrodošao.“
U autobusu, dok smo putovali kući, Evelin je zapazila da sam radostan.
„Ne mogu da verujem da si svirao deci! To je fantastična vest, Bo. Znam koliko će gospodin Landovski biti
srećan kad čuje da ti je poraslo samopouzdanje.“
Evelin, naravno, nije znala da nisam svirao deci. Samo jednoj jedinoj devojčici koja je ubrzano menjala pravac
mog života.
Kad sam ponovo došao u sirotište narednog utorka, El me je zgrabila za ruku i rekla da pođem za njom. Prešli
smo preko dvorišta i, na moje iznenađenje, madam Ganjon je otvorila vrata i dozvolila nam da uđemo.
„Dozvolila mi je da sviram sama u zajedničkoj sobi. Suviše sam stidljiva da bih pravila predstavu za mase, kao ti
pre neki dan.“
Projurili smo kroz hodnike, El me vukla takvom silinom da sam morao da trčim kako bih održao korak s njom.
Kad smo stigli, seo sam na jednu staru stolicu čije se kožno sedište izlizalo do metala u podlozi. El je
raspakovala i brzo uzela flautu.
„Odlučila sam da sviram Debisija - Popodne jednog fauna. Molim te nemoj da suviše strogo kritikuješ moje
sposobnosti. Ne zaboravi da nikad nisam imala nikakvu profesionalnu poduku.“ Gotovo da nisam mogao da
poverujem da će mi najlepša žena na svetu prirediti privatni koncert. „Sad ću početi.“ Podigla je flautu do usta i
duboko udahnula.
Bilo je jasno koliko je muzički iskusna. Međutim, ono magično bila je činjenica da je sama naučila da svira, iz
knjiga. Ne verujem da bih ja bio za to sposoban. Pre svega, njen razlog da uzme instrument u ruke bio je mnogo
plemenitiji od moga. Svirala je da oda poštu preminulim roditeljima, da bi osetila vezu sa njima iako više nisu
među živima.

63
Sklopio sam oči. Akustičnost te nekad velelepne stare zgrade obezbedila je da tonovi prijatno plove u vazduhu.
Ali bez obzira na sve to, prisilio sam muzičara u sebi da proceni tehničke strane Elinog sviranja. Zapazio sam da
neravnomerno diše i malo je žurila u izvođenju Debisijevog dela. Uzeo sam pero.
Opusti se. Podigao sam belešku.
Ona je podigla pogled, pročitala moju poruku, a onda odmakla flautu od usta.
Napisao sam još nešto. Ne zaboravi da sam ja samo jedanaestogodišnji dečak!
Na moje oduševljenje, nasmejala se i klimnula mi glavom. Ponovo je udahnula i počela iz početka. Ovoga puta
tonovi nisu bili stakato odsečni i ja sam odjednom shvatio važnost odlaska na „sveto mesto“, kako ga je opisao
gospodin Ivan. Kad je završila, ustao sam da aplaudiram.
„Prekini. To je bilo bolje, ali u pravu si, prvi put je bilo strašno.“ Odmahnuo sam glavom. „Ne moraš da budeš
ljubazan. Samo sam bila vrlo nervozna što sviram za tebe, Bo. Otkako si otišao, mislila sam samo na to kako da
te impresioniram.“
Stvarno?! Potajno, bio sam oduševljen što joj moje mišljenje toliko znači.
„A sad ću svirati violu. Mislim da sam s njom manje vešta nego s flautom.“
El je podigla instrument do brade i počela da svira Štrausovog Don Kihota. Ispravno je procenila - bila je bolja
flautistkinja, ali obećavala je i kao violistkinja. Kad je završila, postarao sam se da aplaudiram jako kao i
prethodni put.
Ne mogu da verujem da si samouka.
„Hvala ti. Ni ja ponekad ne mogu da poverujem. Pretpostavljam da je to posledica sati i sati usamljenosti. Ali
svejedno, reci mi, molim te, šta misliš, Bo. Kako mogu da napredujem?“
Nijedan od ta dva nije moj instrument, ali pokušaću da ti dam neka opšta uputstva! Nastavio sam da pišem
spisak osnovnih trikova koje sam naučio na časovima sa mesje Ivanom.
„Gospode, hvala ti, Bo. Potrudiću se da sve to uvežbam.“ Proučavala je spisak. „Ovde si napisao vežbaj položaj
gudala. Možeš li da mi pokažeš šta si pod tim mislio?“ Prišao sam joj i uzeo njeno gudalo. Onda sam stao iza nje
i uzeo njenu desnu ruku. Nežno sam je ispružio ispred nje, okrenuo joj dlan prema nama oboma. Onda sam
stavio na njega gudalo i poravnao ga sa osnovom njenih prstiju. „Tako?“, upitala je El. Klimnuo sam glavom.
Podesio sam njen palac tako da lagano pritiska drvo. Onda sam joj postavio srednji prst direktno nasuprot palcu,
a zglob je samo dodirivao gudalo. Naravno, sama viola je bila mnogo veća nego što treba za dete muzičara, pošto
je pripadala Elinoj majci, pa su joj moja podešavanja bila dvostruko strana.
„Bože, nisam znala da sve radim toliko pogrešno.“ Opet sam stao ispred El i nastavio da joj nameštam prste u
položaj koji mi je utuvio gospodin Ivan. Dok sam to radio, uhvatio sam njen pogled. Gledala me je nekako
čudno, kao da želi nešto da uradi ali ne kaže šta. Mora da sam joj uzvratio upitnim pogledom, jer se nasmejala.
Onda se nagla napred i poljubila me. Pritisnula je meke usne uz moje i ceo moj svet se zauvek promenio.
„Vidim da smo završili s časom muzike.“
Jeza mi je prošla niz kičmu kad sam se okrenuo i ugledao priliku madam Ganjon na vratima. El je odmah stavila
violu u kutiju i zatvorila je, pa uzela flautu. Požurila je ka vratima.
„Idem u spavaonicu da ostavim ovo, madam Ganjon.“
Gospođa Ganjon je u odgovor podigla jednu obrvu, ali je dozvolila EI da prođe i žurno se udalji. Nas dvoje smo
ostali u zajedničkoj sobi, i madam Ganjon me je streljala pogledom koji bi nagnao teglećeg konja u galop.
Najednom me je ophrvao ogroman stid. El je dobila specijalnu dozvolu da mi svira daleko od očiju druge dece i
sigurno izgleda kao da sam zloupotrebio popustljivost gospođe Ganjon. Brzo sam uzeo pero i počeo da žvrljam
izvinjenje.
„Ne piši, samo sedi“, rekla je madam Ganjon i pokazala na stolicu.
Bio sam ubeđen da će mi reći da više nisam dobrodošao u sirotištu, što bi, naravno, značilo da više neću moći da
viđam El. Osetio sam kako se svet oko mene za nekoliko sekundi srušio i kako se moja nada pretvara u očaj. Seo
sam, a gospođa Ganjon je, na moje iznenađenje, zatvorila vrata zajedničke sobe i sela naspram mene. Sigurno je
videla užas u mojim očima jer je, krajnje neverovatno, rekla nešto utešno.

64
„Ona je opčinjena tobom, mladi gospodine. Nadam se da znaš koliko je krhko žensko srce. Bićeš veoma pažljiv s
njom.“ Klimnuo sam glavom. „Ne treba da ističem da, ako ikada više vidim... nešto slično, neću oklevati da te
istučem štapom. Je l҆ jasno?“
Jeste, madam Ganjon.
„Dobro. A sad hoću da porazgovaram s tobom o nečemu. Radim ovde u sirotištu poslednjih dvadeset godina i
videla sam na stotine dece kako prolaze kroz ova vrata. Uvek mi je bilo najvažnije da pokušam da što pre nađem
svojim štićenicima novi dom, ali nikad po cenu njihove dobrobiti.“ Madam Ganjon je zastala i duboko udahnula.
„Posle rata, suočili smo se s veoma teškim periodom, bez sredstava i s mnogo dece. Nisam bila sigurna da je
moguće prehraniti toliko mnogo usta, da ne govorim o snabdevanju lekovima, posteljinom, odećom i svim
ostalim potrepštinama za podizanje deteta. Situacija je bila veoma teška. Zato sam bila primorana da donosim
teške odluke. El i njen brat su stigli ubrzo pošto je njihova majka podlegla influenci. Mesec dana pre toga, jedan
imućan par iz inostranstva zamolio me je da ih obavestim ako u sirotište dospe neko novorođenče jer oni nisu
mogli da imaju dece. Uverila sam ih da hoću i, u uobičajenim okolnostima, rado bih sredila da dete odmah pređe
u novi topli dom. Ali... ova beba je imala stariju sestru. Inače ne bih odobrila usvajanje osim ako porodica ne
pristane da ih prihvati oboje. Uverena sam da je imperativ da deca ostanu zajedno pošto su već izgubila roditelje.
Međutim, kao što sam već rekla, strepela sam za budućnost sirotišta i sramota me je što moram da priznam da je
praktičnost prevagnula nad moralom. Ukratko, nije trebalo da dozvolim da Elin mali brat bude odvojen od nje.
Svake godine otkad je ovde, u sirotištu, kad god se desilo da je zanemare porodice koje dolaze da usvoje neko
dete, mene je sve jače pekla savest. Kao što ti je bez sumnje rekla, ona svira svoje instrumente kako bi ostala u
vezi s porodicom.“ Klimnuo sam glavom. „Možda možeš da zamisliš koliko me taj zvuk uznemirava, kad znam
da sam isključivo ja odgovorna što joj je oduzeta veza s prošlošću - njen mlađi brat.“
Ko je uzeo Elinog brata?
Gospođa Ganjon je oborila pogled na pod. „Uverena sam da ne sumnjaš da neko tako efikasan kao ja ne vodi
podrobne izveštaje o svakom detetu koje uđe na ova vrata. Ali ovom prilikom, par koji je uzeo bebu želeo je da
ostane potpuno anoniman, kako se nikad ne bi otkrilo da to nije njihov pravi sin. Kao što sam već rekla, bila sam
pod neverovatnim pritiskom. Uz to, ta porodica se složila da priloži znatnu donaciju sirotištu. Što se kaže,
poklonjenom konju se u zube ne gleda. Međutim, posledica svega je da El ne samo što je odvojena od svoga
brata nego više nema nikakve nade da ga nađe.“
Odakle je bio taj bogati par?, napisao sam, u nadi da ću imati bar nešto da kažem El ako ovaj razgovor ikada
bude pomenut.
„Iskreno, ne mogu da se setim. Uglavnom, sad kad sam ti to ispričala, imam jedan zahtev. Nisam srela nežniju,
mudriju dušu od mlade El Leopen, za mnogo godina otkad sam ovde.“
Zašto niko neće da usvoji El?
„Mnogi su bili blizu, ali uvek bi odustali. Kad bih nagađala zašto...“ - gospođa Ganjon je odmahnula glavom -
„Elina porodica, Leopenovi, pobegla je od strašnih pogroma u Istočnoj Evropi i emigrirala u Pariz. Da li znaš šta
je pogrom?“ Klimnuo sam tužno. Moj otac je često pričao o bezumlju i izopačenosti rasizma. „Hmmm. Ne znam,
mladiću, da li si svestan, priča se o sve većem pokretu u Nemačkoj, koji može da ugrozi bezbednost jevrejskog
stanovništva. Francuzi su svesni moći nemačke države nakon užasa poslednje decenije. Mislim da potencijalni
usvojitelji ne žele da unesu nevolje u svoj dom, za slučaj da bude još sukoba.“
El nije usvojena zato stoje Jevrejka?
„Nagađam, ali da, mislim da je to moguć razlog.“
Brat?
„Kao što sam rekla, beba je odneta u drugu zemlju i registrovana pod novim imenom. U svakom slučaju, tad se u
svetu mislilo na druge stvari. To nije bio bitan faktor. Uglavnom, šta god da je razlog, El je i dalje ovde i ja
osećam ogromnu krivicu. Ti je poznaješ tek nekoliko nedelja, ali očigledno ste se združili. Sve što unese radost u
život te devojčice meni olakšava teret, pa sam ti zahvalna.“ Pokušao sam da joj se osmehnem, ali mislim da je
ispalo pomalo manijački, pošto sam se uplašio takvog izliva iskrenosti madam Ganjon. „I zato, da se vratim na
svoj zahtev. Iz razgovora s gospođom Evelin, ti pohađaš nastavu kod mesje Ivana na Pariskom
65
konzervatorijumu. El sanja o tome da studira na konzervatorijumu. Otkad je u stanju da fizički drži instrumente,
ona svira, uči sama, iz knjiga koje sam uspela da joj pribavim preko bibliotečkih donacija. Ja nemam nikakvih
muzičkih sposobnosti, znaš, ali tokom godina sam zapazila da je Elin talenat sve izraženiji. Često sam je molila
da svira pred gospodinom Bodenom kad je dolazio, ali ona je uvek odbijala, strahujući od kritike. Veliko je
dostignuće što si uspeo da je ubediš da svira za tebe.“
Bilo je zadovoljstvo slušati je.
„Reci mi, pošto se ti razumeš, koliko obećava?“
Neograničeno.
Preko lica gospođe Ganjon preleteo je izraz olakšanja.
„Drago mi je što nisam toliko nemuzikalna da ne zapazim dobrog muzičara kad ga čujem. Šta misliš, da li je
dovoljno dobra za nastavu na konzervatorijumu?
Bez sumnje jeste.
„Kao što, sigurna sam, možeš i da pretpostaviš, tanke su šanse da El pohađa konzervatorijum, ako ni zbog čega
drugog a ono zbog visoke školarine. Bila bi joj potrebna puna stipendija, a znam da je teže doći do nje nego do
plavih dijamanata.“ Stomak mi se okrenuo zbog poređenja koje je izabrala gospođa Ganjon. „Možda već znaš šta
ću te zamoliti, Bo. Mislila sam da si možda u stanju da ubediš gospodina Ivana da primi El na časove.“
Ukočio sam se. Kako da to učinim, za ime sveta? Ko bi plaćao? Šta ako El sazna da nisam uspeo? Gospodin
podučava samo sviranju violine, napisao sam.
„Sigurna sam da poznaje odgovarajuće pojedince koji bi razvijali Elin talenat.“
Novac?
„Naravno. Imam štedni račun, a godinama sam već skromna i štedljiva. Skupila sam sumu koja nije beznačajna,
za penziju, a ne mogu da smislim bolji način da se moja ušteđevina upotrebi nego da ispravim nepravdu za koju
sam odgovorna.“
Madam Ganjon je bila nepomična i nastavila je da me gleda pravo u oči. Osetio sam da je, ispod uspravne pojave
i čeličnog držanja, pomalo nervozna u očekivanju mog odgovora. Bilo je očigledno da je kajanje zbog onoga što
je učinila iskreno, i da, posle mnogo godina, veruje da sam ja nekakav odgovor na njenu grižu savesti.
Mogu da pokušam, madam Ganjon.
„Odlično! Vrlo sam zadovoljna. Ne treba da ističem da neću reći El za tajni zadatak koji sam ti dala. To će ostati
između tebe i mene, dok ne budemo imali pozitivan ishod.“
Hvala vam.
Njeno olakšanje bilo je opipljivo. „Uveravam te da ću te nagraditi za tvoj trud, mladi gospodine. Možda bi, kad
budeš nadalje dolazio, mogao dobiti dozvolu da budeš nasamo sa El ovde, ili u nekoj od učionica, a ne okružen
bučnim mnoštvom.“ Oči su mi sinule. „Samo u svrhe muzičkog usavršavanja, da znaš. Nastaviću da vas
nadgledam kao soko.“ Na moje iznenađenje, gospođa Ganjon se nasmešila. „Hvala ti, Bo. Ti si dobar čovek.“
15
„Šta te muči danas, petit monsieur?“ Gospodin Ivan je naglo podigao ruke u vazduh. „Poslednjih nekoliko
nedelja si znatno napredovao. Ramena su ti mnogo opuštenija. To je veoma dobro! Znao sam da će ti dobro činiti
da provodiš vreme s drugovima.“ Nisam prekinuo gospodina Ivana da bih mu rekao da nisu drugovi već je
drugarica zaslužna za moj napredak. „Ali danas si kao kip od leda! Tako napet i pun teskobe. Reci mi šta te
muči?“
Gospodin Ivan nije pogrešio u proceni mog mentalnog stanja. Nakon nekoliko časova tokom kojih sam se trudio
da besprekorno primenim njegova uputstva, osmehivao se na njegove duhovite opaske i klimao glavom dok je
pričao o tome koliko neki orkestri plaćaju, toga dana sam odlučio da skupim hrabrost i pitam ga za El. Spustio
sam pero na papir.
Hvala vam za predlog da pohađam časove rekreacije u Aprenti d’Oteju. To mi je promenilo život nabolje.
Gospodin Ivan je slegao ramenima samozadovoljno. „Nema potrebe da mi zahvaljuješ, mladi Bo.“ Kucnuo se
kažiprstom po slepoočnici. „Ne može se reći da ne umem da izvučem najbolje od svojih učenika, koliko god oni
bili stari. Ali to nije odgovor na moje pitanje. Zašto si danas tako napet? Je li sve u redu u kući Landovskih?“
66
Jeste, hvala. Gospodin Landovski i porodica su zdravo i dobro. Moram da vam postavim pitanje lične prirode.
„Oh. Pripremiću se. Nemoj da ti bude neprijatno, mladiću. Ne zaboravi da smo mi emigranti. Tu smo jedan za
drugoga.“ Seo je na stolicu i prekrstio ruke na grudima. „To pitanje... Da nije možda... anatomske prirode?
Neprijatno ti je da pitaš gospodina Landovskog ili gospođu Evelin? Ne plaši se, sećam se kako sam ja bio
iznenađen kad sam, kao mladić, otkrio da muško telo prolazi kroz određene promene, ali...“
Energično sam zamahao rukama i odmahivao glavom. To nije bio razgovor koji sam želeo da vodim s mesje
Ivanom, niti s bilo kim, kad smo već kod toga. Brzo sam pisao.
Reč je o jednom detetu iz sirotišta i muzičkom talentu koji poseduje.
„Oh... Shvatam. Pozvaću Bodena da mu kažem da čuje kako taj dečak svira. Pa će onda moći direktno da ga
uputi kako bi mogao da poboljša šanse da ga prime na konzervatorijum. Važi? Vidiš! Ponekad se problemi lako
reše. Nema potrebe da budeš nervozan. A sad da pređemo ponovo Čajkovskog.“
Ja sam već bio napisao: Ona.
„Izvinjavam se, nisam dobro pretpostavio rod. Jednostavno, pretpostavio sam da najviše vremena provodiš u igri
klikerima ili domunđavanju s drugim dečacima. U svakom slučaju, kazaću Bodenu da čuje kako svira i da joj
kaže svoju procenu.“
Znao sam da mi zadatak nije tako jednostavan. Želeo bih da pitam za mogućnost da pohađa časove na
konzervatorijumu, kao ja.
Nastala je duža pauza dok je gospodin Ivan obrađivao tu informaciju. A onda me je začuđeno pogledao i počeo
da se smeje.
„O ne! Očigledno sam pogrešio što sam te poslao u Aprenti d’Otej. Sad ćeš da pokušavaš da pošalješ svako dete
na naša vrata.“ Gospodin Ivan se i dalje smejao, a onda se pljesnuo rukama po kolenima. „Kao što, verujem, već
znaš, to ne bi bilo moguće. Konzevatorijum je za studente i starije. Mi nismo muzička škola za decu. Ima mnogo
privatnih nastavnika koji posvećuju vreme škripanju i trubljenju koje prave deca. Uveren sam da mogu da nađem
nekoga voljnog da podučava tvoju malu prijateljicu. U redu? A sad Čajkovski.“
Ona je već mnogo godina samouka. Čuo sam kako svira i vrhunski je talentovana. Mislim da bi profitirala samo
od časova na konzervatorijumu.
„Oh, sad vidim. To sve menja.“ Gospodin Ivan je skupio dlanove ispred usta i pretvarao se da viče. „Mladi
prorok je obznanio da će samo obuka na konzervatorijumu pomoći njegovoj prijateljici! Oslobodite raspored i
spremite tutore! Naš petit izviđač našao je sledećeg velikog genija!“ Oborio sam pogled. „Mladi Bo, ne sumnjam
da imaš dobre namere i da samo hoćeš da pomogneš prijateljici, ali ti si samo običan dečak, ovde si zahvaljujući
specijalnom aranžmanu zato što mesje Landovski poznaje mesje Rahmanjinova. Da nije tako, ne bih, nažalost,
pristao da te vidim. Istini na volju, očekivao sam da čujem kako sviraš samo iz učtivosti i ničeg više. Sad smo
ovde samo zbog tvojih jedinstvenih sposobnosti. Poseduješ... zrelost kakva je veoma neuobičajena za dečaka
tvog uzrasta. Konzervatorijum ne pohađaju deca i to je kraj priče. A sad, molim te, Čajkovski.“
Ona je takođe jedinstvena u tome što je samouka. Ne mogu da zamislim mentalnu snagu koja... Gospodin Ivan
mi je istrgao papir iz ruku i bacio ga na pod.
„Dosta! Čajkovski, dečače!“
Posegao sam drhtavim rukama za violinu i namestio bradu na sedlo. Pre nego što sam se mogao obuzdati,
potekle su mi suze niz lice i disao sam iskidano, što je dovelo do obilja grešaka. Mesje Ivan je pokrio lice
šakama.
„Prekini, Bo, prekini. Izvinjavam se. Nije bilo potrebe da tako reagujem. Žao mi je.“
Njegove učtive fraze nisu bile od koristi; otvorile su se ustave i nisam mogao da ih zatvorim. Shvatio sam da
odavno nisam tako jecao. Bilo je mračnih noći na mom putovanju, kad mi je telo izvodilo pokrete kao da ridam,
ali suviše sam bio dehidrirao da bih proizveo ijednu suzu. Gospodin Ivan je preturao po fiokama radnog stola i
izvadio maramicu.
„Čista je“, rekao je pružajući je. „Ponavljam, mladiću, da nije trebalo da vičem na tebe. Samo si pokušavao da
nekom pomogneš. A to se nikad ne sme obeshrabrivati.“ Spustio mi je ruku na rame da me uteši.

67
Nije delovalo. Plakao sam i plakao. To što je vikao na mene samo je delovalo kao katalizator da provali sve ono
što se nakupljalo mesecima. Plakao sam za svojim ocem, za majkom, i zbog dečaka za kojeg su me učili da mi je
brat, ali koji sad želi da budem mrtav. Plakao sam zbog mnogih života koje sam mogao da imam da nisam bio
primoran da pobegnem. Plakao sam pri pomisli na velikodušnost gospodina Landovskog i spremnost gospodina
Ivana da me podučava. Plakao sam zbog iscrpljenosti, žalosti, očajanja, zahvalnosti i, što je možda najznačajnije
od svega, zbog ljubavi. Plakao sam zbog toga što neću moći da pružim El priliku koju zaslužuje. Moj glasan plač
je sigurno potrajao dobrih petnaest minuta, a mesje Ivan je za to vreme stoički držao ruku na mom ramenu i
govorio: „Da, de“, opet i opet. Jadan čovek. Sumnjam da bi podigao glas na mene da je mogao da pretpostavi
tako dramatičnu reakciju. Malo je verovatno da se suočavao s takvim problemima u radu sa studentima.
Konačno, izvor u mome telu je presušio i disao sam duboko, dugim udasima.
„Gospode. Moram da kažem da je ovo, iako jesam pogrešio, ekstremna situacija kakvu nisam predvideo. Jesi li
sad dobro?“ Klimnuo sam glavom, brišući nos rukavom. „Drago mi je. Ne treba da kažem kako mislim da je
najbolje da obustavimo čas za danas.“
Izvinite, mesje Ivane, napisao sam.
„Nema potrebe da se izvinjavaš petit monsieur. Jasno mi je da je još mnogo toga u pitanju. Hoće li pomoći da te
sasluša prijateljsko uvo? Ili, bolje reči, prijateljske oči? Seti se, mi smo emigranti, pa čak i kad vičemo jedan na
drugog, spojeni smo večnom vezom.“
Počeo sam da pišem, ali onda sam se ponovo zaustavio. Možda zbog hemijske reakcije nakon plača, iznenada
sam osetio kako me je preplavilo more mira. Ako progovorim, šta mi se još gore može desiti? Možda će to
dovesti do moje smrti. A onda ću napokon biti na onom svetu, pridružiću se svojoj majci, a možda i ocu. Sve mi
se činilo tako krajnje divno besmisleno.
Želja da se rasteretim navela me je da izgubim razum. I stoga sam učinio nešto nezamislivo. Otvorio sam usta.
„Ako hoćete da slušate, ispričaću vam svoju priču, mesje“, rekao sam na svom maternjem jeziku.
Mesje Ivan se prenerazio. „Zaboga...“
„Moj život je kratak ali priča je duga. Ne verujem da mogu sve da ispričam za deset minuta, koliko nam je
preostalo.“
„Da, da, naravno da ne možeš. Pa, čekaj da oslobodim raspored. Ovo je važno. A šta ćemo s tvojom gospođom
Evelin? Ostaviću na recepciji poruku da smo danas produžili čas zbog priprema za resital.“ Skočio je i umalo se
nije sapleo o drvenu stolicu.
„Hvala vam, gospodine Ivane.“ Slagao bih kad bih rekao da nisam uživao što sam ga bar jednom izbacio iz
ravnoteže.
Koristiti glas bilo je pomalo nalik rehabilitaciji, savijanju mišića koji su mirovali mesecima. Bilo je novo i
čudno, gotovo kao da ne pripada meni. Naravno, koristio sam ga tu i tamo, da podsetim sebe da još posedujem
moć govora, i da zahvalim gospodinu Landovskom nekoliko nedelja pre toga. Ali rečenica koju sam upravo bio
izgovorio mesje Ivanu bila je složenija i duža od svega što sam izgovorio za prethodnih skoro godinu dana.
„Zovem se... Bo“, rekao sam. „Zovem se Bo. Ja. Sam. Bo.“ Glas mi je bio primetno dublji nego što sam ga
upamtio, mada ni blizu mutiranja. Kakav neobičan osećaj.
Gospodin Ivan se uteturao u sobu. „U redu, spremni smo.“ Seo je na stolicu i dao mi znak rukom.
Sklopio sam oči, duboko udahnuo i ispričao mu istinu.
Priča mi je uzela skoro čitav sat, a gospodin Ivan je za to vreme sedeo i ćutao, razrogačenih očiju, potpuno
zadubljen u šokantnu prirodu informacija koje sam otkrio. Kad sam konačno završio pričom kako me je Bel
otkrila ispod živice gospodina Landovskog, usledila je zapanjena tišina.
„Gospode... Gospode... Gospode...“ Gospodin Ivan je nastavio da to ponavlja kao refren, da vrti glavom i grize
nokte dok je smišljao šta da odgovori. „Mladi Bo... To jest ne Bo, kao što znamo obojica, naprosto sam ostao bez
reči.“ Ustao je, zgrabio me i zagrlio, tako čvrsto da mi je istisnuo vazduh iz pluća. „Ali znao sam! Emigranti. Mi
smo tako jaki, Bo. Jači nego što iko može da pretpostavi.“
„Gospodine Ivane, ako iko ikada sazna...“

68
„Molim te, petit monsieur. Vezani smo našim mestom rođenja. Ne zaboravi da ja razumem zemlju iz koje potičeš
i traumu koju si preživeo. Kunem se grobovima svoje porodice da nikad neću izustiti ni reč o ovome što si mi
upravo ispričao.“
„Hvala, gospodine.“
„Osećam potrebu da ti kažem da bi tvoji roditelji bili veoma ponosni na tebe, Bo. Tvoj otac... da li stvarno
veruješ da je još živ?“
„Ne znam.“
„I taj... predmet koji si pomenuo, je li i dalje kod tebe?“ Možda je taj deo priče trebalo da izostavim. Naučio sam
da pohlepa može da zarazi um i da ljudi polude. Osetio je moje oklevanje. „Molim te budi uveren da me ne
zanima. Samo želim da ti kažem da moraš da ga zaštitiš po svaku cenu. Ne zbog njegove materijalne vrednosti,
shvataš, nego zato što jednog dana može da ti spase život.“
„Hoću. Radim to.“
„Drago mi je što to čujem. A sad, molim te, reci mi nešto više o El. Posle svega što si doživeo, shvatam važnost
takvog prijatelja u životu.“
Ispričao sam mu njenu priču. „Ona je veoma posebna, gospodine Ivane, ostala je pozitivna i hrabra uprkos
okolnostima u kojima se nalazi. Mislim da je nalik gravitaciji, sve privlači k sebi.“
Mesje Ivan se nasmejao. „Ah, Bo. Sad mi je jasno. Mislim da možda ne privlači svakoga, već samo tebe. Neka ti
je bog u pomoći, mladiću, kao da već nemaš dovoljno problema nego si se još i zaljubio!“
„Ne znam da li je moguće da se jedanaestogodišnjak zaljubi.“
„Ne budi šašav, petit monsieur. Naravno da jeste! Ljubav ne mari što si tako mlad. Drži te u šaci i sad si njen
rob.“
„Žao mi je.“
„Žao? Molim te, nema potrebe da ti bude žao! To je nešto što treba slaviti! Zaista, da si stariji, sipao bih ti votke
pa bismo razgovarali o tvojoj strasti do duboko u noć.“
„Hoćete li je videti, gospodine?“
„Ako otkrijem da si mi ispričao složenu lažnu priču da bi uveo svoju devojku u konzervatorijum, sručiću na tebe
ognjenu kišu iz pakla..Gledao me je u oči, a onda se iscerio. „Šalim se, petit monsieur. Naravno da čuje primiti.
Gospodin Tusen predaje flautu, a gospodin Mulen violu. Dobiće priliku da izađe na audiciju. Mada ne treba da
napominjem da, čak i ako obezbedimo da je prime, profesori ne rade besplatno.“
„Za to će se pobrinuti jedan dobrotvor u sirotištu.“
„Odlično. Ugovoriću detalje i obavestiću te kad dođeš sledeći put. Treba li da pretpostavim da ćeš, kad ponovo
uđeš na ova vrata, nastaviti da budeš nem na našim časovima?“
Zastao sam da razmislim. „Ne, gospodine Ivane. Mi smo povezani našim mestom rođenja.“
„Hvala ti na poverenju, petit monsieur. Uveravam te da nećeš zažaliti zbog toga što si mi ga ukazao.“ Klimnuo
sam glavom i uhvatio kvaku na vratima. „Samo još nešto. Ispričao si mi sve o svom pravom imenu. Hoćeš li mi
ga reći?“
Rekao sam.
„Dobro. Sad ima smisla.“
„Šta ima smisla?“
„Što, kad sviraš, nosiš teret celog sveta na plećima.“
Na kraju se Elina audicija ispostavila kao formalnost. Gospodin Ivan se začelo za to pobrinuo.
„Mali Bo, morao sam da izreknem malu belu laž da obezbedim da tvoja devojka sigurno bude primljena.“
„Ona nije moja devojka, mesje.“
„Naravno da jeste. U svakom slučaju, ne treba da ti pominjem da profesori nisu bili presrećni što se
konzervatorijum pretvara u vrtić.“
„Kakva je to laž?“, upitao sam nervozno.
„Samo da je tvoja mala prijateljica povezana s gospodinom Rahmanjinovom, i da on lično želi da njen talenat
bude negovan.“
69
„Gospodin Sergej Rahmanjinov?“
„Baš on. Pravi genije, zar ne?“
„Ali, mesje Ivane, ne razumem. El živi u sirotištu!“
„Mladi Bo, kako bih se taktično izrazio... Mesje Rahmanjinov, mada zaista ljubazan i talentovan čovek, poznat je
po svojim štićenicama, od kojih mnoge žive u Parizu. Stoga je savršeno verovatno da je mlada El proizvod neke
od romantičnih veza sa ženama, pa ga je na ovo podstakla griža savesti.“
„Gospodine, nisam siguran da će El biti u stanju da održava tu smešnu fasadu“, usprotivio sam se.
„Nema potrebe ni za kakvom fasadom, petit monsieur. Obavestio sam Tusena i Mulena da devojka ne zna ništa o
svom poreklu, i da bi se gospodin Rahmanjinov razbesneo kad bi saznala. Mogu da garantujem da će obojica
ćutati; neće hteti da uznemire Velikog Rusa.“
„Gospodine Ivane...“
„Bo, pretpostavljam da želiš da oboje imate časove u isto vreme. Moraće se menjati raspored, i siguran sam da će
ovo o gospodinu Rahmanjinovu to obezbediti bez problema.“
Morao sam, premda nerado, da se složim s planom gospodina Ivana, zbog toga što će, zaobilazno, obezbediti Eli
dodatni sloj zaštite. Tusen i Mulen se neće usuditi da preoštro kritikuju Rahmanjinovljevu kćer. Mada moram
priznati da sam se grozno osećao zbog kaljanja ugleda dobrog kompozitora.
I tako se desilo da El i ja budemo najmlađi studenti Pariškog konzervatorijuma. Poslednjih nedelja Evelin mi je
dozvolila da idem sam autobusom u Pariz, pod uslovom da joj se javim kad se vratim. Ta briga je bila ponešto
nepotrebna s obzirom na sve što sam iskusio proteklih osamnaest meseci, ali osećao sam se divno što neko brine
za moju dobrobit.
Posle časova dvaput nedeljno, a pre povratka u Aprenti d’Otej, El i ja smo stekli naviku da kupimo sladoled u
jednoj maloj poslastičarnici na Aveniji Žana Žoresa, pa da se prošetamo pored Sene. Tu povlasticu nam je
omogućila madam Ganjon, koja je bila van sebe od sreće što sam nekako uspeo da obezbedim nastavu u
konzervatorijumu za njenu štićenicu. Štaviše, kako su nedelje prolazile, počeli smo da malo širimo granice,
usuđivali se da ostajemo sve duže i duže. Ponekad bismo nosili knjige i olovke dole na reku. El je glasno čitala, a
ja sam crtao. Ne tvrdim da sam mnogo vičan tome, ali pejzaži su mi postajali sve bolji.
Pre nekoliko dana, El mi je naslonila glavu na rame i pripovedala Zvonara Bogorodičine crkve. Ja sam prestao da
pokušavam da nacrtam drvo kestena i gledao sam dole u njenu plavu kosu, a onda u reku što protiče. Majsko
sunce poigravalo je na talasima.
„’Jer ljubav je kao i drvo: ona niče sama od sebe, duboko širi svoje žile po celom našem biću, pa često zeleni čak
i na smrvljenom srcu. I što je neobjašnjivo, ukoliko je ova strast više šlepa, utoliko je postojanija. Nikad nije tako
temeljna kao kad nema u sebi razloga’...“,25 deklamovala je El. „Šta misliš, Bo, da li je to istina? Mogu li ljudi
da budu slepi od ljubavi?“
25 Iz romana Viktora Igoa Bogorodičina crkva u Parizu , knj. 9, pogl. 4, prema prevodu Dušana Đokića,
Laguna, Beograd, 2019. (Prim. prev.)
Podigla je pogled ka meni. Odmahnuo sam glavom i zgrabio pero.
Naprotiv, mislim da ljubav konačno istinski otvara oči.
Gledali smo se. El je podigla glavu i poljubila me. Duže nego ranije, i nežno je pomerala usne uz moje. Kad se
odmakla, osetio sam vrtoglavicu i kao da lebdim, i prijatno mi je zatreperilo u stomaku. Nisam mogao da se
obuzdam da se ne nasmejem. Zbog toga se i El nasmejala. Osmelio sam se i uzeo je za ruku. Kad god smo se od
tada videli, više je nisam puštao.
Zbog nje sam se osećao bezbedno. Ranije sam mislio da je to u domenu zgrada, hrane na stolu i novca u banci.
Ali El me je naučila da se može živeti srećno i bez toga, samo ako si uz nekog koga...
Nakon mnogo unutarnje rasprave i samoanalize, da, zaključio sam da sam potpuno, beznadežno i bezuslovno
zaljubljen u El Leopen.

70
16
Nadam se da se moja sposobnost za pisanu prozu nije umanjila za poslednjih nekoliko meseci. Istini na volju,
otkad sam preduzeo onaj korak i progovorio pred gospodinom Landovskim pre više meseci, nisam osetio potrebu
da pišem dnevnik zbog mog dobrog domaćina, i ako ovo neko čita, primetiće da sam završio sa bezličnim
zapisima osmišljenim da umire radoznale oči. Zato što sam u potpunosti stekao poverenje u porodicu Landovski.
Ti dobri ljudi me i dalje hrane i pružaju mi krov nad glavom.
Pretpostavljam da zapisivanje najdubljih misli na papir ima na mene terapeutsko dejstvo. Naravno, većina ljudi
može da ih verbalno izrazi prijateljima ili nekom članu porodice, ali kad sam započeo ovo, ja nisam imao taj
luksuz. Sad imam mesje Ivana da s njim razgovaram i umeo je da čuva tajne, držao je reč. Početkom jesenjeg
semestra, podelio je sa mnom neke svoje misli.
„Bo, za vreme letnjeg raspusta razmišljao sam o tvom napretku. Mnogi bi ti pozavideli na tvom životu: pohađaš
Pariški konzervatorijum, imaš priliku da radiš uz svetski poznatog vajara... Da ne pominjem pažnju koju ti
ukazuje određena plavooka i plavokosa devojka koja je sad tamo malo dalje niz hodnik.“ Pocrveneo sam. „Da.
veoma sam zahvalan, gospodine Ivane.“
„Pa ipak... do sada nismo uspeli da zaista opustiš ta svoja ramena.“
„Kako to mislite?“
„Ubeđen sam da poseduješ sposobnosti muzičara virtuoza. I zaista, tvoje vladanje violinom nadilazi mnoge koji
žive od sviranja.“
„Hvala vam, gospodine.“
„Ali ramena ti i dalje nisu kako treba. Mislim da je to problem koji ne možemo tako lako resiti.“
„Oh.“ Iskrena procena gospodina Ivana posekla me je kao nož.
„Ne gledaj me tako obeshrabreno, mladi Bo. Nastaviću da ti dajem časove iz tvog instrumenta, naravno. Ali
insistiram da dodamo još jedan tvom repertoaru.“ Ustao je i prišao velikom koferu naslonjenom uz njegov radni
sto. „Dosta si porastao preko leta, i to će ti mnogo pomoći.“ Pogledao sam kofer. „Šta misliš o čelu, Bo?“
Iskreno rečeno, nisam imao nikakvo mišljenje, pa sam tako i rekao.
„To je divan instrument. Blag, zvonak, transcendentalan... poseduje širok raspon tonova, od mirnog i svečanog
donjeg registra do strastvenih izliva u najvišem registru. Malo me podseća na tebe. Ti si u životu upoznao
ogroman bol i patnju. Pa opet, u tebi ima nečeg herojskog. Ne mogu da obuzdam osećaj da ti je uprkos svemu
suđeno da budeš velikan.“
„Na čelu?“, upitao sam iskreno.
Mesje Ivan se nasmejao. „Možda i na čelu, da. A možda u nekoj drugoj oblasti. Hteo sam da kažem da je čelo
nešto kao rascepljena ličnost. S jedne strane, igra ulogu solidnog, čak melanholičnog instrumenta, a s druge teži
strasti herojskog tenora. Mislim da će ti odgovarati.“
„Nikad nisam svirao tako velik instrument. Ali, naravno, voljan sam da pokušam sve što predložite, mesje
Ivane.“
„Dobro. A ono najbolje u mom planu je, naravno, što čelo počiva između nogu. Neće biti potrebe da uposliš ta
svoja teška ramena na isti način kako to zahteva violina. Čelo je moj drugi instrument, pa ću te ja podučavati.“
I tako sam počeo da sviram violinu utorkom, a čelo petkom. S početka mi je bilo neobično da imam tako velik
predmet između nogu i da držim gudalo u visini stomaka. Ali svesrdno sam se bacio na to i bio zadovoljan kako
napredujem. Naravno, nemam čelo pa nisam u mogućnosti da vežbam kod kuće. Ako ništa drugo, to mi je
izoštrilo um i podstaklo želju da izvučem sve što mogu iz nastave na konzervatorijumu.
Pretpostavljam da sam osetio potrebu da ponovo uzmem pero u ruke jer je večeras Badnje veče, a otac me je učio
da je to vreme za razmišljanje o protekloj godini i za obeležavanje protoka vremena u glavi. Stoga mnogo mislim
na Bel... Ali možda ne toliko koliko mesje Bruji, koji je satrven otkad se vratio iz Brazila. Ne moram da ističem
da sam nastavio da pomažem u radionici dok je Loran, mada fizički prisutan, u mislima negde drugde. Pre
nekoliko dana, čuo je kako vežbam „Jutarnje raspoloženje“ na klupi ispred ateljea, pa mi je prišao sa suzama u
očima.

71
„Gde si naučio da tako sviraš?“ Uzvratio sam mu pogled. „Ko ti je dao violinu? Landovski?“ Klimnuo sam
glavom. „Shvatam“, rekao je tiho, „da, kao svaki umetnik, govoriš kroz svoju umetnost. Zaista poseduješ dar.
Neguj ga kao dragocenost, važi?“ Nasmešio sam se i ponovo klimnuo glavom, a mesje Bruji mi je spustio ruku
na rame. Mahnuo mi je pa se udaljio da dalje razmišlja o svome jadu u barovima Monparnasa gde je, izgleda,
provodio sve vreme kad nije na poslu.
Prošle noći me je probudio čudan zvuk, kao neko kukanje ispod mog prozora. Pogledao sam na sat. Tek je bilo
prošlo dva. Osim ako Père Noël26
26 Fr.: Božić Bata. (Prim. prev.)
nije naročito svratio ranije u atelje Landovskog, taj zvuk potiče od nekoga stvarnijeg. Uzeo sam kožnu vrećicu
između butina i okačio je oko vrata. A onda sam odškrinuo prozor i pogledao dole u dvorište. Uočio sam priliku
gospodina Brujija, a pored njega nekoliko boca. Brzo sam zaključio da bi pokušaj da ponovo zaspim bio
uzaludna rabota, a i otac me je učio da na Božić treba tražiti prilike da pomogneš drugim ljudima. Tako sam i
postupio, pa potražio najtopliji kaput. Onda sam tiho otvorio vrata svoje sobe, sišao niz stepenice i izašao iz
kuće. Pratio sam zvuk jecaja u dvorištu, gde sam našao gospodina Brujija s glavom u šakama. Pomislio sam da je
dobro što je odabrao da plače pod mojim prozorom, na zadnjem delu kuće, a ne pod prozorima članova porodice
u pročelju.
Dok sam prilazio, namerno sam koračao bučnije da bi me primetio i da, onako omamljen, ne pomisli da sam
božićni duh prošlosti. To je imalo željeno dejstvo i Bruji se brzo okrenuo, pritom oborivši jednu bocu.
Instinktivno, stavio sam prst na usta i položio obraz na sklopljene šake, pantomimom pokazujući „spavanje“.
„Bo. Izvini“, šmrktao je. „Jesam li te probudio?“ Klimnuo sam glavom. „O, bože. Sramota me je. Ti si ovde dete,
a ne ja.“ Prišao sam i seo pored njega. Pogledao me je, pomalo zbunjen. Uveravam te da ću sad biti tih. Molim te
vrati se u krevet.“ Pokazao sam naviše, u mesec, a onda u srce gospodina Brujija. „Gospodin Landovski je
veoma ljubazan što me je zadržao ovde, kad je očigledno da sam trenutno koristan koliko i istopljena čokolada.“
Bruji se iznenada nasmejao. „Pristao je čak i da me pošalje u Brazil, znajući vrlo dobro da moja želja da idem
daleko nadilazi bezbednu isporuku Krista. On je veliki čovek.“ Pokazao sam rukom na sebe. „Baš tako. Ispoljio
je veliku čovečnost prema nama obojici.“ Pogledao je naniže, u mene. „Dosta si porastao dok sam bio odsutan. I
popunio si se. I ne mislim samo fizički. Lepo je videti da si počeo da napreduješ. Bel bi bila veoma srećna. Kad
bih samo mogao da joj kažem.“ Podigao sam obrve i slegao ramenima. „Hoćeš da čuješ šta se dogodilo? Iskreno,
i sam još uvek pokušavam da dokučim. Bili smo zajedno u Riju. Oboje smo znali da moram da se vratim u Pariz.
Nisam mogao dozvoliti da izgubim priliku kod mesje Landovskog. Preklinjao sam je da pođe s mnom i da ostavi
tog smešnog, ljigavog čovečuljka Gustava. Mislio sam da će izabrati mene, Bo. Ali nije. I to je to. Nikad neću
razumeti zašto.“ Zajecao je, a ja sam mu stavio ruku na rame. „Koliko sam čuo, izgleda da si stekao specijalnu
prijateljicu u životu dok sam bio na putu. Je li to tačno?“ Klimnuo sam glavom saosećajno. „Možeš li sad da
zamisliš svoj život bez nje?“ Ovoga puta, odmahnuo sam glavom. „Onda, mladiću, možda možeš bar malo da
razumeš sudbinu koja me je zadesila.“ Bruji je ponovo zajecao. „Ti bolje od većine znaš koliko je Bel plemenita.
Najzad, ne bi bio ovde da nije bilo nje.“
To je svakako bilo tačno. Iskreno, pomalo sam se iznenadio što se gospodin Bruji uopšte vratio u Pariz. Po
onome što sam video kad su Bel i Loran bili zajedno u ateljeu, nisam nimalo sumnjao da se vole. Da sam bio u
prilici da se kladim, sve bih položio na to da će njih dvoje pobeći u neki daleki kutak sveta, gde bi bili srećni
jedno s drugim. Naravno, već sam u životu bio naučio da ljubav ponekad nije dovoljna da dvoje ljudi ostane
zajedno.
„Znaš, nije došla čak ni da se oprosti od mene. Možda je smatrala da će je to suviše pogoditi. Na kraju, poslala je
služavku sa ovim.“ Bruji je izvadio nešto belo i glatko iz džepa. „Znaš li šta je ovo, Bo?“ Zaškiljio sam, ali ipak
sam na mesečini prepoznao predmet koji je Loran držao u ruci. „Pločica sa Krista. Među radnicima je postala
tradicija da na poleđini napišu poruke večne ljubavi i da pločice zauvek zalepe na skulpturu. Evo.“
Pružio mi je pločicu i ja sam je podigao do očiju. Jedva sam razabrao zapis.
30. oktobar 1929.
Izabela Ajres-Kabral
72
Loran Bruji
„Mnogo sam razmišljao o njenoj odluci da mi da ovu pločicu. Time je odabrala ne da se zauvek povežemo
ljubavlju nego da mi ljubav vrati neuzvraćenu. I stoga ne želim da je zadržim. Molim te uzmi je ti.“ Pokušao sam
da mu je silom vratim u ruku, ali Loran nije hteo da je prihvati. „Možda ne razumeš, Bo. Ako Kristo doživi uspeh
kakav predviđam, ova pločica će jednoga dana biti prilično vredna, mislim. To je dar. Možda ćeš je prodati.“
Loran je ustao i pritom se malo zateturao pa se naslonio na zid. „Ili ćeš je možda čuvati zauvek. Kao podsetnik
da nikad ne smeš izgubiti onu koju voliš. Inače ćeš postati poput mene!“ I ja sam ustao. „Izgubljena ljubav je
prokletstvo, Bo. Boli. Ne samo u umu. Zbog nje može da te boli samo tvoje jezgro, suština. Nadam se zbog tebe
da nikad nećeš iskusiti ovo što ja osećam.“ Sagnuo se i uzeo bocu sa ostatkom tečnosti, pa dramatično popio
veliki gutljaj, a onda pogledao gore u mesec. „Čudno, zar ne?“ Pogledao sam ga upitno. „Ona je na drugom kraju
sveta, ali sada i ona gleda u njega.“ Sklopio je oči i za trenutak tako stajao. „E pa onda laku noć, mali Bo.
Radujem se što ćemo zajedno raditi u radionici. I srećan ti Božić.“
To rekavši, Loran Bruji se oteturao u noć.
Vratio sam se u svoju sobu i stavio pločicu od steatita u vrećicu, pored predmeta koji sam nastavio da čuvam, pa
legao u krevet i ponovo smestio vrećicu među butine. Bruji je trpeo dubok, žestok bol. Tiho sam se pomolio
mom sazvežđu Sedam sestara, da paze na njega i, naravno, na Bel takođe.
Prvi dan Božića bio je magičan. Ispod velike jelke, divno ukrašene svećicama i papirnim ukrasima, našao sam,
na svoje veliko iznenađenje, poklon namenjen meni.
„Père Noël je veoma impresioniran što si bio od pomoći gospodinu Landovskom dok je gospodin Bruji bio
odsutan. Zato mu je stalo da te nagradi“, nasmešila se madam Landovski.
Paket je imao prepoznatljiv oblik. Pažljivo sam uklonio smeđu hartiju za uvijanje, a onda otkopčao veliki kožni
kofer. Unutra je bio najveličanstveniji instrument od svih koje sam ikada video. Čelo je imalo gladak vrh od
drveta smreke, i blistavu poleđinu i stranice od javora. Bilo je tako dobro uglačano da sam mogao da vidim odraz
svog lica na njemu, a kad sam ga potpuno izvadio iz kofera, nozdrve mi je ispunio prijatan miris vanile i badema.
Mesje Landovski mi je spustio ruku na rame. „Sagradio ga je nemački majstor G. A. Pfrecšner, što znači da će ti,
ako ne bude nikakvih nezgoda, trajati ceo život. Mesje Ivan predviđa da ćeš brzo porasti, pa sam mislio da će
odgovarati veličina za odrasle. Lično sam se raspitao o njemu.“ Madam Landovski ga je prostrelila pogledom.
„Hoću reći, Père Noël me je zamolio da se raspitam umesto njega.“
Instinktivno sam obuhvatio rukama instrument.
Velikodušni poklon, međutim, ni blizu nije bio najbolji deo dana. Iz redovnih razgovora gospodina Landovskog
sa gospodinom Ivanom, porodica je znala sve o El. Stoga su bili tako ljubazni da predlože da je pozovem na
ručak za Božić. Iako sam isprva bio nervozan, sve je proteklo veselo i duša me je bolela dok sam prelazio
pogledom oko stola za kojim su sedeli ljudi koji mi toliko znače. El se, naravno, držala veličanstveno i osvojila je
Landovske svojom ljupkošću i prijatnom prirodom.
Posle jela, na sto se spustila neka seta. Jedno za drugim, članovi porodice Landovski ustajali su od trpezarijskog
stola i odlazili na neku od sofa u dnevnoj sobi, s knjigom u ruci, sa igrom slovima, ili da malo odremaju. El i ja
smo pomogli da se raščisti sto, a posle smo obukli kapute pa sam je odveo na klupu ispred ateljea.
Uzeo sam je za ruku i skupio hrabrost. Planirao sam taj trenutak prethodnih nekoliko nedelja. Bio je Božić, El je
bila tu i znao sam šta želim da učinim. Bilo je pravo vreme za to. Podigao sam pogled ka svojim blistavim
čuvarkama da mi daju snage, i konačno, izustio sam reči koje sam dugo čeznuo da izgovorim.
„Volim te, El.“
Ona mi je stisnula ruku i pogledala me razrogačenim očima. „Reci mi da to nisam samo sanjala, Bo.“
„Ne, nisi“, odgovorio sam.
Lice joj je sinulo. „Tako sam i mislila!“ Nasmejala se, a onda me je zagrlila. „Zdravo, Bo!“
„Zdravo, El.“ Osetio sam euforiju. „Volim te.“
„I ja tebe volim!“ Bukvalno je ciknula od uzbuđenja. „O, Bo, tako sam dugo čekala da progovoriš. Znala sam da
možeš! Ali reci mi zašto ti je trebalo toliko vremena?“

73
Pogledao sam u vedro nebo nad Parizom, gde je svetlucalo Sedam sestara. „Pre nego što ti ispričam zašto sam se
zarekao na ćutanje, reci mi... Da li ti je poznato sazvežđe Sedam sestara, El?“
Odmahnula je glavom, i dalje pomalo u neverici što zapravo razgovaramo. „Ne... Moram priznati da nije.“
„Pa, ne mogu da smislim bolju temu za naš prvi razgovor. Odavno nisam razgovarao s nekim o njima.“
Spustila je glavu na moje rame. „Pričaj mi onda, Bo.“
„Vidiš li onu najsjajniju zvezdu na nebu? Onu odmah iznad crkvenog zvonika?“
„Da! Kako je lepa.“
„Njeno ime je Maja. A sad, ako bolje pogledaš, videćeš neke druge sjajne zvezde oko nje, u obliku polumeseca.“
„Vidim...“
„To je ostalih šest od sedam sestara - odozgo naniže: Alkiona, Asteropa, Tajgeta, Keleno, Elektra... i Meropa,
izgubljena sestra.“
„Izgubljena sestra? Zašto je tako zovu? Vidim je.“
„Znam, oduvek sam mislio da je to zanimljivo. Mogu samo pretpostaviti da se nekad izgubila pa je nađena. Rado
pomišljam da je to zvezda nade. A sad, levo od Merope, vidiš li onu jarku zvezdu iznad druge zvezde? Manja je
Plejona, a veća je... Atlas.“
Duboko sam udahnuo. „Oni su roditelji Sedam sestara.“
„Pričaš o njima kao da su stvarni ljudi, Bo.“
„A ko može reći da nisu bili? Po legendi, dok je njihov otac bio osuđen da nosi teret sveta na ramenima, njih je
progonio neumorni Orion. Pa je svemogući Zevs pretvorio devojke u zvezde, da uteši Atlasa.“
El su oči svetlucale dok je gledala gore, u nebo. „Kako je divno.“
„I ja mislim. Ima, naravno, i drugih interpretacija, koje nisu baš tako romantične. Ali ja sam odabrao da verujem
u ovu priču.“ Ponovo sam pogledao u El. „Veliki deo života proveo sam sâm, ali nikad bez tih zvezda nada
mnom. One su za mene zaštitnice.“ Oborio sam pogled na svoja stopala. „Otac mi je to govorio.“
„Otac? Gde je on, Bo?“
Odmahnuo sam glavom. „Ne znam. Nisam ga video već godinama. Krenuo sam da ga nađem, ali... Mada mi je
teško da to priznam, ne verujem da je živ.“
„A tvoja majka?“
„Umrla je.“
„Mnogo mi je žao, Bo.“
Usudio sam se da je obgrlim rukom. „To je situacija koju moraš da trpiš celoga života.“
„Baš zato i toliko saosećam s tobom, Bo.“ Spustila je ruku na moj obraz. „Iskreno, mnogo, mnogo mi je žao.“
Neočekivano mi se zaglavila knedla u grlu. „Hvala ti, El.“
„Nego, reci mi... Zašto si odlučio da razgovaraš sa mnom baš danas? Mogao si da otvoriš usta bilo kad, dragi!“
Zastao sam da razmislim o tom pitanju. „Pa Božić je, najzad - praznik koji nas podseća da živimo samo jednom i
da ne smemo da gubimo ni trenutak.“
„To je mnogo slatko, ali potpuna besmislica. Molim te, ovde si sa mnom i sami smo. Reci mi istinu.“
Opet sam pogledao u zvezde. Ćutljive, stoički veličanstvene, dale su mi dovoljno samopouzdanja da otkrijem El
istinu. „Ne govorim zato što strepim da ću dospeti u nevolju ako progovorim.“
„U nevolju?“, ponovila je, a na licu joj se ukazala briga.
„Da. Ali kad sam s tobom, ne osećam strah, El. Osećam da sam hrabar. I zato nema razloga da ostanem nem.“
„Oh, Bo. Od čega te to nemost štiti?“
„Bežim od nekoga, El. Od nekoga ko se zakleo da će me ubiti. Trenutno me štiti samo mesto gde se nalazim, jer
moj progonitelj ne zna gde sam. Ako progovorim, povećava se rizik da se proširi informacija o mestu moga
boravka, a nisam voljan da se izložim tom riziku.“
„Mon Dieu, Bo. Ko želi da ti naudi?“
Zastao sam. „Jedan dečak.“
„Dečak? Trebalo je da kažeš, Bo. Veoma bih volela da ga sretnem. Mali dečaci se više od svega boje starije,
pametne devojčice. Video si kako vladam Morisom i Žondretom.“
74
Zbog Eline dobrote, srce mi je zaigralo u grudima. „Hvala ti što mi nudiš zaštitu, El. Ali, uz sve poštovanje,
dečaci kao Moris i Žondret nisu zaista važni. Dečak od kojeg bežim uveren je da sam učinio nešto strašno i zbog
toga je veoma opasan.“
„Koliko opasan može da bude jedan dečak?“
„Smatra me odgovornim za... jednu smrt.“
„Smrt?“, rekla je El, trudeći se da obuzda iznenađenje.
„Da.“ El i ja smo ukrstili poglede i nastala je neprijatna pauza u razgovoru.
„Jesi li... odgovoran za nečiju smrt?“
„Ne, nisam. Ali on mi nikad neće poverovati da govorim istinu. I zato sam bio primoran da pobegnem od njega.
Bojim se da sam proklet i da ću zauvek bežati.“
„Gde je sada taj dečak? Je li u Francuskoj?“
„Mislim da ne može biti, ne. Nadam se da nas još uvek deli nekoliko zemalja.“
„Zemalja, Bo? Prešao si zemlje?“
Klimnuo sam ozbiljno glavom. „Bežao sam od njega, a prema ocu. Otac je otišao u Švajcarsku, zemlju u kojoj se
rodio, u pokušaju da spase mene... i porodicu tog dečaka takođe. Tamo sam pokušavao da stignem kad sam se
srušio pod živicom Landovskih pre godinu dana.“
„Bo... Mnogo toga ne razumem, ali kako bi, za ime sveta, taj dečak, ko god da je on, mogao saznati gde se ti
nalaziš?“
„Postoji nešto što dodatno komplikuje situaciju.“ Duboko sam udahnuo pa izvadio kožnu vrećicu ispod odeće i
skinuo je s vrata. „Ova... stvar... To je uzrok sve nevolje.“ Osvrnuo sam se oko sebe da proverim da nema
radoznalih očiju što vrebaju iz senke, pa izvadio predmet iz vrećice. Čak i u noćnom mraku, i uprkos tome što je
bio prekriven pastom za cipele i lepkom, nekako je imao sposobnost da privuče najbliži izvor svetlosti, pa nam je
zasvetlucao pred očima.
„Bo...“, prozborila je El u šoku.
Podigao sam ga da može jasno da ga vidi. „To je dijamant.“
„Nemoguće, ogroman je. Ogroman.“
„Uveravam te da je pravi. Onaj drugi dečak misli da sam ga ukrao od njegove majke i ubio je.“ El je pokrila usta
rukom. „Molim te da mi veruješ kad kažem da to ne može biti dalje od istine. Ali verujem da ga, sve dok zna da
je ovaj kamen u mom posedu, ništa neće sprečiti da mi ga uzme, i njega i moj život. On je pametan...“
„Pametan kao i ti?“
Uspeo sam da se nasmešim na te Eline ljubazne reči. „Možda. Da li sad shvataš zašto ne govorim, El? I zašto ne
smeš da otkriješ drugima da mogu da govorim, niti bilo šta od ovoga što sam ti večeras ispričao?“ Vratio sam
dijamant u kožnu vrećicu pa oko vrata.
„Moraš da mi ispričaš svoju priču, Bo - podrobno.“
Odmahnuo sam glavom. „Ta priča je duga i uznemirujuća.“
El se uspravila i progovorila odsečnim tonom: „Pogledaj me. Ja sam tvoja El i volim te više nego što sam ikada
ikoga volela. Dajem ti reč da ću do smrti čuvati kao tajnu to što ćeš mi ispričati. Kunem ti se pod Sedam sestara
Plejada.“
Iskreno, čeznuo sam da joj sve ispričam do detalja. Ali bila mi je dužnost da je upozorim na posledice. „El“,
započeo sam, „otkad si stigla u moj život, ponovo osećam da sam živ. Mogu da uživam u mirisu jake kafe
gospodina Landovskog, u toploti ćebadi i u zvuku proticanja Sene. Sve zbog toga što sam sreo tebe.“
„I ja se tako osećam“, odgovorila je nežno.
„Moraš da shvatiš da ću i tebe izložiti životnoj opasnosti ako ti ispričam svoju priču. Nikad sebi ne bih oprostio
kad bi ti se nešto desilo.“ Odvratio sam pogled. „I zaista, ne bih osećao nikakvu svrhu postojanja.“
El je ponovo okrenula moje lice ka sebi. „Pa“, rekla je, „ni ja ne bih volela da živim bez tebe. Ali možda ti treba
da shvatiš, Bo, da prihvatam celog tebe.“
Kako bih mogao da odbijem te plave oči? „Dobro. Ispričaću ti svoju životnu priču“, odgovorio sam.

75
Ispričao sam joj sve, od trenutka kad sam se rodio u železničkom vagonu hiljadu devetsto osamnaeste pa do dana
današnjeg. Pričao sam joj o svom ocu, o brutalnim zimama, o posmatranju zvezda i violinama, o podeljenim
porodicama i gladnim stomacima. Rekao sam joj da sam izmislio ’Bo’ i rekao sam joj svoje pravo ime, kao i to
da ga nikad ne sme koristiti.
El je, zapanjena, sedela i ćutala dok sam izlagao svoju povest. Kad sam završio, primetio sam da plače. „Čemu
suze, El?“
„Jer si tako dobar, a univerzum se tako loše poneo prema tebi.“
„I ja osećam isto kad si ti u pitanju. Ali sad imamo jedno drugo. Uvek...“
„I zauvek“, odvratila je El.
Zagrlili smo se pod pogledima Sedam sestara. U tome času nismo bili deca već dve stare duše, svetom izmučene
pre vremena.
„Da li se išta promenilo?“, upitao sam.
„O da“, odgovorila je. Srce mi je potonulo. „Moja ljubav prema tebi je samo još veća, a moja želja da budeš
bezbedan još jača.“
„To su dobre vesti“, odvratio sam. „Iskreno, mislio sam da će ti moj glas možda biti odbojan jer na trenutke
postaje pištav.“
Zakikotala se. „Mislim da je to slatko. I ne brini, videla sam kako drugi dečaci u sirotištu prolaze kroz tu fazu pre
nego što im se glasne žice sasvim razviju. To će proći.“
„E sad mi je laknulo.“
„Bo...“
„Da, El?“
„Jedan detalj si izostavio. Onaj dečak koji se zakleo da će te ubiti - kako se on zove?“
Podigao sam pogled ka zvezdama, znajući da i on, na drugom kraju sveta, neizbežno radi to isto.
„Krig Ezu.“
Titan
Jun 2008.
17
Berov plač je izvukao Ali nazad u sadašnjost pa je drhtavom rukom spustila težak svežanj stranica dnevnika na
komodu u svojoj kabini.
„De, de, dušo.“ Ali je podigla Bera iz kreveca, gde je zadovoljno spavao do pre nekoliko trenutaka. Tutnjava
Titanovih motora upravo je bila utihnula i, paradoksalno, činilo se da ga je ta promena probudila. „Mora da je
kapetan Hans našao mesto gde će se usidriti preko noći, Bere, to je sve.“
Sela je nazad na krevet i automatski počela da cupka dete na kolenu. Treptala je, shvativši da se proteklih
nekoliko sati toliko bila zadubila u dnevnik da je popodne prešlo u veče. Upalila je lampu pored kreveta, pa
stavila Bera na dojku dok su joj se misli kovitlale u glavi. Pretpostavila je da su i ostale sestre isto tako uzbuđene
od konkretnog otkrića daje tata zaista poznavao Kriga Ezua. Štaviše, izgleda da je bežao od njega. Pomislila je
posebno na Maju, kojoj je sigurno naročito teško da to prihvati. Ali joj je bilo drago što je Florijano uz nju.
Međutim, za Ali je postojalo još nešto. Tatin pseudonim - Bo, i njegova ljubav El... Bila su joj poznata ta imena.
Oni su bili bliski prijatelji njenih babe i dede. Pipa i Karin Halvorsen, i često se pominju u rukopisu Grig, Sulvej
og leg27, primarnom dokumentu iz kojeg je saznala za svoje poreklo. Bo je zapravo sve vreme bio tata.
27 Norv.: Grig, Sulvej i ja. (Prim. prev.)
Ali su navrle suze na oči kad se prisetila da nije mnogo govorio, ali je bio najdarovitiji muzičar na Lajpciškom
konzervatorij umu. Očajnički se trudila da se seti još neke informacije o prijateljima njenih bake i dede, ali osim
činjenice da su pobegli u Norvešku - zato što su El i Karin bile Jevrejke - malo šta je upamtila. Šta se dogodilo s
tim parom? Kao da se prisetila nečega o tome da su otputovali u Škotsku? U razmišljanju ju je prekinulo kucanje
na vratima.
„Uđite“, rekla je automatski.

76
Vrata su se otvorila i u sobu je zakoračio visoki, lepi Džek. „Zdravo, Ali, ja...“ Zapazio je da doji Bera. „Ups,
izvini, mogu da dođem kasnije. Nisam hteo da...“
Aline obraze oblilo je rumenilo. „Ne, Džek, izvini, bila sam u svome svetu... U redu je, molim te uđi. Još malo pa
će završiti.“
„Važi.“ Džek je seo u kožnu fotelju pored komode. „Samo sam hteo da proverim kako si. Jesi li dobro?“
„Da, hvala, Džek.“ Ali mu se slabašno nasmešila.
„Jesi li jela? Ili bar uspela da popiješ vode, ili šolju čaja?“
Ali je malo razmislila. „Da znaš da u stvari nisam.“
„Onda to možda objašnjava zašto si bleda kao krpa.“
Nije imala snage da objašnjava kako je na nju delovalo ono što je otkrila u dnevniku tog popodneva.
„Evo, dozvoli da uključim grejač za vodu. A za to vreme možeš početi sa ovim.“ Pružio joj je bocu vode evijan
iz sobnog frižidera.
„Hvala. Možeš li, molim te...?“ Ali je pokazala glavom na bocu.
„Oh, izvini, naravno.“ Odvio je zatvarač i Ali je uzela bocu slobodnom rukom. Otpila je dug gutljaj.
„Sad je bolje. Uzgred budi rečeno, šta rade svi gore?“, upitala je i pogledala u tavanicu.
„Iskreno, brod je kao avetinjski grad. Svi su se povukli da čitaju. Nisam video čak ni mamu po podne. Mora da
se zadubila kao i ti. A mi ’rezervni delovi’ samo tumaramo i nelagodno ćeretamo, postiđeni da išta pitamo
posadu!“
„Ne budi šašav, Džek. Niste vi nikakvi rezervni delovi. Zapravo, na osnovu onog što sam upravo pročitala, svi
ćete vi imati važne uloge u podršci mojim sestrama.“
„I tebi, naravno.“ Džek joj se osmehnuo dok je spremao čaj, a Ali je srce zatreperilo kao tinejdžerki.
„To je lepo od tebe, Džek, hvala ti. Ali, da budem iskrena, meni je dobro. Imam ovog malog.“ Pogledala je dole
u Bera.
„Doduše, nisam stručnjak, ali po onome čega se ja sećam o bebama, one tradicionalno nisu razgovorne.“ Ali se
nasmejala. „Vidiš, čini mi se da si ti neka vrsta lidera tamo gore. Ostale devojke gledaju u tebe da ih vodiš. Ali
sve one imaju partnere kojima mogu da kukaju i da se žale kad zatvore vrata svojih kabina. Ti nemaš taj luksuz,
samo ovog mališu za druženje. Dakle, u osnovi, hoću da kažem da...“ - raširio je ruke - „ovde sam za tebe.“
„To je zaista divno od tebe, Džek, hvala ti“, ponovila je Ali iskreno. Stavio je čaj na komodu i vratio mleko u
frižider. „Džek...“
„Da, Ali?“
„Baš sam htela da kažem da...“ Ber je bljucnuo i pogledao naviše, u Ali. „Izvini, samo trenutak.“
„O naravno, samo polako.“ Ali je odvojila Bera od dojke. Primetila je da je Džek odvratio pogled i mislila je da
je to lepo. Stavila je sina na krevet, a on je zadovoljno zagrgoljio. „Šta si htela da kažeš?“
Ali je pocrvenela. „Oh, ništa.“ Džek je klimnuo glavom i pogledao u pod. Ali je prekorila sebe i brzo pokušala da
promeni temu. „Nisam ti kazala koje je najveće otkriće u dnevniku.“ Otišla je da uzme papire s komode. „Kako
se zove ona kuća u Irskoj? Ona u Zapadnom Korku, gde su vodile koordinate tvoje mame...“
„Argedin haus?“, odvratio je Džek.
„Da. Sećaš se da si istraživanjem došao do imena Ezu?“
„Da.“
„E pa, moj otac ga je poznavao. I to vrlo dobro, izgleda.“
„Zanimljivo. Šta to znači?“
„Nemam još sve odgovore, ali na putu sam da dođem do njih. Kad smo već kod toga, stvarno bi trebalo da odem
do Maje. Ta informacija će najviše na nju delovati.“
„Smem li da pitam zašto?“
„Izvini, Džek. Nije na meni da to pričam.“
„Naravno. Znaš šta? Da pričuvam ja maleckog, a ti idi kod sestre?“
„Da li bi mi to učinio?“
„Naravno, nema problema.“
77
„Hvala ti, Džek. Slobodno ga iznesi nekuda ako nećeš da ostaneš ovde.“ Uzela je čaj i krenula ka vratima.
„Važi. Hajde, Grizli Bere, hoćemo li gore? Samo ti idi, Ali. Vidimo se kasnije.“
Maji je fizički pozlilo. U mislima su joj iskrsnula grozna sećanja na ljigavog laskavca Zeda Ezua, Krigovog sina,
i na pomisao da je, jednu generaciju ranije, njen tata morao da beži od njegovog oca, plakalo joj se. Da li je Zed
znao za istoriju njihove porodice? Mora da jeste. Možda to objašnjava zašto je uzeo na metu sestre D’Aplijez.
Znala je vrlo dobro da su Elektra i on bili zajedno, a i Tigi joj je sve ispričala o njegovom dolasku u škotske
Visove. Zedovo prisustvo u životu devojaka sigurno je nanosilo tati mnogo bola, i sve je to za njega bilo previše.
„Đubre jedno!“, uzviknula je Maja i bacila stranice dnevnika na pod.
„Majo?“, pozvala ju je Zvezda. KeKe i ona su se pojavile navratima sobe za čitanje baš kad je Maja pokrila
šakama lice i zajecala. Sestre su joj pritrčale i zagrlile je. „Žao mi je, Majo. Nije ti lako.“
„Ako ti je lakše zbog toga, slažem se s tobom, Majo. Kakav govnar“, dodala je KeKe.
„Znao je, zar ne? Znao je za Kriga i tatu. Zato je zujao oko nas, kao osa koje ne možeš da se rešiš. Osećam se
iskorišćeno. Rodila sam njegovu bebu!“, ciknula je.
„Znam, mila, znam. Nisi ti kriva.“ Iako je Maja kazala samo Ali, ostale sestre su oduvek podozrevale, s obzirom
na to da se preselila u Paviljon pod izgovorom da ima mononukleozu. „Požurile smo ovamo čim smo pročitale.“
„Hvala ti, Zvezdo.“ Maja je šmrktala. „O, bože. Toliko emocija... zar ne? Mrska mi je pomisao na tatu tako
očajnog i samog.“
„Sad je bar našao El. Ona mu je promenila život. Čak mu i rukopis izgleda nekako... kitnjastije. Znate šta hoću
da kažem?“, rekla je KeKe.
Maja se usred jecaja nasmejala. „Neobično, ali da, jeste. I srećna sam kad čitam kako je porodica Landovski bila
dobra prema njemu.“
„Bože, naravno. Sigurno ti je bilo čudno i da čitaš o tome kako je tata provodio vreme u ateljeu, i o njegovim
razgovorima s Loranom Brujijem“, kazala je Zvezda blago.
„Da. On je bio onaj nemi mali dečak o kojem sam čitala u Belinim pismima. Nisam mogla da verujem.“
„To objašnjava i kako je došao do pločice od steatita koju je ostavio u pismu za tebe“, nastavila je Zvezda. „Da,
tako je.“
U sobu je ušla Ali i prišla sestrama. Uzela je Maju za ruku i stisnula je. „O, draga. Tu smo, uz tebe. Šta god da ti
je potrebno.“
„Znam. Izvinite, pribraću se.“ Maja je izbrisala suze rukavom. „Znamo da je Zed mustra, to nije ništa novo.“ Ali
joj je pružila papirnu maramicu iz svog džepa. Maja ju je zahvalno uzela i izbrisala oči. „Dakle, tata je poznavao
Kriga.“
„Mislim da poznavati nije baš prava reč“, dodala je KeKe oštro.
„Ali zašto nikad ništa nije rekao o tome? Mora da je dobio srčani napad kad sam prvi put pomenula da sam
upoznala dečka koji se zove Zed Ezu“, šmrktala je Maja.
„Ne znam, mila. Možda su razrešili svoje razmirice? Najzad, znamo samo deo priče“, dodala je Zvezda milujući
sestru po kosi.
„Nešto mi govori da se to nije dogodilo, Zvezdo“, odgovorila je Maja. „Znamo da je Krig izvršio samoubistvo
onoga dana kad je tata umro. A i ti si, Ali, rekla da si toga dana videla Olimp pored Titana.“
„Nisam ga ja videla, ali Teov prijatelj je to rekao preko radija“, potvrdila je Ali. Uzdahnula je i prošla prstima
kroz kosu. „U stvari, mislim da je vreme da vas sve uputim u nešto.“
„Kako to misliš, Ali?“, upitala je KeKe oštro.
„Sećate li se da su Merine koordinate vodile do Argedin hausa u Zapadnom Korku?“ Njene sestre su se za
trenutak zamislile, a onda klimale glavom. „E pa, iako je ta kuća dugo napuštena, pripada porodici Ezu. To je
otkrio Džek kad je išao da proveri u naše ime.“
Zavladala je tišina dok su se trudile da pojme značaj te povezanosti. „Šta to znači?“, upitala je Zvezda na kraju.
„Zaista još ne znam. Ali jedno je jasno - uz Zeda, Argedin haus i prisustvo Olimpa na dan tatine smrti... odnos
tate i Kriga je ključan za razumevanje svega.“
„Slažem se“, šmrknula je Maja.
78
„Okupiću ostale, da vidimo dokle su stigle s čitanjem dnevnika. A onda možemo da razgovaramo o toj
povezanosti uz neku bocu rozea.“
„Dobra ideja, Ali“, Zvezda je klimnula glavom. „Još ne znamo veliki deo priče. Odakle je tata, zašto Krig veruje
da mu je ubio majku... onaj dijamant.
„Možemo se samo nadati da će sve postati jasnije dok budemo čitale dalje“, rekla je Ali položivši ruku Zvezdi na
rame.
18
Georg Hofman je okretao viski u ruci, usredsređen na kuckanje leda u čaši. Iz salona na najvišem nivou, gledao
je preko Sredozemnog mora u italijansku obalu, koja je gorela jarkozlatnom svetlošću zalazećeg sunca.
Jedva je mogao da razabere Napulj, a iza toga, drevni grad Pompeje, njegove stanovnike zaustavljene u vremenu
hiljadama godina. Pomislio je kako je to prikladna metafora za ovo putovanje - kao da događaji iz prošlosti i
dalje nekako oblikuju sadašnjost.
Georg je razmišljao o proteklih dvanaest meseci. Bio je to veliki kovitlac za sestre D’Aplijez. Svaka se, bez
izuzetka, izborila sa svojom prošlošću zrelo i mudro.
„Bio bi veoma ponosan“, izgovorio je u praznoj sobi.
Naročito je poslednjih nekoliko nedelja bilo besano. Telefonski pozivi kojima je bio neprekidno obaveštavan o
razvoju situacije bili su veoma uznemirujući. Iako je, ponovo, pokušavao da se izbori s tim najbolje što može,
Georga su razdirali, s jedne strane, advokat u njemu, obavezan da ispuni želje svog klijenta, i s druge strane
ljudsko biće koje voli njegovu porodicu kao svoju. Neko je tiho zakucao na vrata salona. Georg se okrenuo i
ugledao Ma kako je promolila glavu kroz vrata.
„Samo sam htela da vidim kako si, chéri. Kako se držiš?“, upitala je.
„Dobro, hvala. Izvoli, uđi, Marina. Jesi li za piće?“
Tiho je zatvorila vrata za sobom. „Znaš, Georg, u ovakvoj prilici, mislim da jesam.“ Uzeo je bocu i sipao piće
svojoj staroj prijateljici.
„Ovo je bilo njegovo. Makalan 1926. U stvari, ne sumnjam da je poslednja ruka koja ga je takla bila njegova.“
Pružio joj je čašu.
„Hvala. Da, sećam se kako je govorio da je zavoleo lokalna pića posle onog svog boravka u Škotskoj.“ Marina je
otpila mali gutljaj i osetila kako joj topla, prijatna tečnost klizi niz grlo pa u stomak. „Misliš da su devojke već
stigle do tog mesta u dnevniku?“
„Nisam siguran. Šta misliš, Marina, kako će sve to primiti?“
„Teško je predvideti. Nekima će možda određeni elementi njegove priče pasti lakše nego drugima. Ali
jednostavno mi je drago što ćemo jednom svi biti u potpunom skladu.“
„Da.“
„Smem li da pitam za najnovije vesti?“ Marina je ispitivački pogledala Georga.
„Ništa osim onog što sam ti jutros rekao. Situacija se brzo pogoršava. Nije ostalo još mnogo.“
Marina se prekrstila. „Šta god da se desi, ne smeš kriviti sebe, Georg. Ti si se poneo časno.“ Spustila je ruku na
njegovu.
„Hvala ti, Marina. Mnogo mi znači kad ti to kažeš. Mnogo smo zajedno prošli svih ovih godina. Samo osećam da
mu dugujem da izvedem ovo kako treba.“
„Znam da hoćeš, Georg, šta god da odabereš. Bojim se da to nije dovoljno često kazivano, ali Atlas bi se i tobom
veoma ponosio. I tvojom sestrom, naravno. Izvini što nisam pitala... kako se ona drži u svemu?“
„Teško joj je, kao što bi svakom bilo u takvim okolnostima.“
„Mogu da zamislim.“ Marina je skrenula pogled ka moru. „Oduvek je voleo ovu obalu.“ Georg nije odgovorio, a
kad je Marina ponovo pogledala svog prijatelja, u očima mu je videla suze.
„Oh, chéri, molim te ne plači. Srce mi se slama.“
„Sve mu dugujem, Marina. Sve.“
„Kao i ja. Uvek sam htela da te pitam... Kad vas je Atlas našao na obali Ženevskog jezera, jesi li se ikad pitao da
li vas je prijavio vlastima?“
79
Georg je podigao bocu i dopunio piće. „Naravno. Bili smo samo dvoje prestravljene dece. Ali i on sam je bio
pobegao od progona.“ Polako je otpio viski. „Atlas je bio tako dobar prema nama.“
„I dobro si mu se odužio, Georg. Život si posvetio službi njemu.“
„To je bilo najmanje što sam mogao da učinim, Marina. Bez njega ne bih imao život.“
I Marina je popila piće do kraja i Georg joj je sipao još. „Hvala ti. Šta tvoja sestra predviđa, koliko je još ostalo?“
Georg je slegao ramenima. „Dani su u pitanju.“
„Hoće li to uticati na tvoju odluku, Georg? O...“
„Možda.“ Presekao ju je. „Priznajem da bi moje postupke moglo odrediti to što sam našao Meri i doveo je na
Titan baš na vreme.“
„To mi deluje kao jedino ispravno. Možda je znak odozgo.“
„Kao mnogo toga na ovome svetu.“
Ponovo je neko pokucao na vrata i pojavila se Meri. „Zdravo vas dvoje. Kako ste?“
„Meri! Da, dobro, hvala“, odgovorila je Ma. „Važnije je kako si ti, chérie?“
„O, sjajno, hvala. Taj dnevnik je fascinantno štivo. Atlas je baš bio vešt s rečima, zar ne? Za tako mladog dečka
bio je neverovatno elokventan.“
„Oduvek je bio darovit za jezik.“ Ma se osmehnula.
„Htela sam samo da vas pitam za tog tipa, Kriga Ezua. Dosad je samo letimično pomenut, ali Džek mi je rekao
da je njegova porodica posedovala Argedin haus. Možete li mi reći malo više o tome?“
Ma je pogledala u Georga, koji je iskapio viski u jednom gutljaju. „Ah, da. Pretpostavljam da ta veza u vama
budi veliku radoznalost.“ Meri je primetila kako Ma gleda Georga čeličnim pogledom. „Ali da vam kažem istinu,
Meri: ne znamo.“
„Oh. Zaista?“
„Da. Pretpostavljam da je bolje da vam to kažem sada nego da pročitate dnevnik i budete razočarani.“
„Razumem. Pa, to je malo više nego razdražujuće.“
„Možda ćemo jednog dana saznati. Ili je možda posredi puka slučajnost, Meri“, slagao je Georg.
Meri je nabrala nos i energično coknula jezikom. „Ah, da, apsolutno ste u pravu. Sigurna sam da preterujem sa
zaključcima. Najzad, to je veoma popularno irsko prezime. Svakako ima na hiljade Marfija, O’Brajenovih i
Ezua“, odvratila je. Podbočila se i podigla obrvu gledajući Georga, na šta je on izvadio maramicu iz džepa i
izbrisao čelo. „A sad bih volela da obavim telefonski poziv u Dablin, ako je moguće, da obavestim Ambroza o
svemu. Ne mogu da verujem da je prošlo manje od dvadeset četiri časa otkad sam ga videla poslednji put. Čini
mi se da je prošla čitava večnost od onda.“
„Sklon sam da se složim s vama, da“, odgovorio je Georg. „U kancelariji postoji satelitski telefon. Većina
članova posade zna kako se koristi. Marina, hoćeš li da otpratiš Meri?“
„Hoću, naravno. Hajde, chérie. Hoćemo li posle da popijemo po čašu vina pre večere, na zadnjoj palubi?“
Izašle su iz salona i Georg je ponovo bio sam. Teško je uzdahnuo. Šteta što je upravo morao da slaže Atlasovu
kćer. Možda je trebalo da kaže celu istinu odmah, na licu mesta, što bi mu sigurno olakšalo ogroman teret koji
nosi. Ali, naravno, njegov poslodavac to ne bi želeo. Džep mu je zavibrirao i žurno je, nezgrapno izvadio telefon.
Iako je na monitoru pisalo nepoznat broj, vrlo dobro je znao ko je s druge strane veze. Duboko je udahnuo i javio
se.
„Plejona“, rekao je Georg.
„Orion“, stigao je odgovor.
To su bile reči koje treba izgovoriti da bi sagovornici znali da je bezbedno razgovarati. Georg se pripremio za
večernje vesti.
19
Ali se prevrtala i okretala u svojoj vrućoj kabini. Večera je bila nemirna, svaka sestra se pojedinačno borila da
shvati ozbiljnost onoga što je upravo pročitala. Florijano i Krisi su uspešno popunjavali tišinu, a Rori i Valentina
su zabavljali sve za stolom svojim sve većim prijateljstvom. No bez obzira na sve, atmosfera je bila primetno
napeta, što i nije bilo za čuđenje s obzirom na okolnosti. Dok su jeli, Ali je nekoliko puta uhvatila Džeka kako je
80
gleda, ali on je skrenuo pogled da izbegne svaku neprijatnost. Žalila je što nije resila „situaciju s Berom“ malo
pre toga u kabini, ali bila je suviše nervozna. Osećala se glupo. Što duže o tome nisu govorili, Džeku je bilo sve
čudnije.
Ali je zazujao telefon i videla je da ima novu glasovnu poruku. Prijem je na moru bio isprekidan, ali Hans ih je
očigledno usidrio u okviru dometa lokalnog predajnika. Pozvala je automatsku sekretaricu.
„Alo, Ali. Silija ovde...“ Glas Teove majke pucketao je na snimku. „Nadam se da si dobro, dušo, i ti i mali Ber!
Zaista jedva čekam da vas ponovo vidim u Londonu. Molim te da me obavestiš ako budeš planirala da dođeš.
Ako ne, ja ću spakovati toplo rublje i doći u Norvešku! Slušaj, znam da si na krstarenju u znak odavanja počasti
svome divnom tati... Samo sam htela da te pozovem da ti kažem da mislim na tebe, draga. I sigurna sam da te,
gde god da je, i Teo gleda sa osmehom na usnama. Pozdravljam te i volim, draga. Ćao.“
Ali je spustila telefon i zapljusnuo ju je novi talas krivice. Glas Silije Fejlis-Kings bio je pun iskrene naklonosti.
Da. Oseća nešto prema Džeku, ali zadrhtala je pri pomisli na nepoštovanje prema uspomeni na Berovog oca.
„Žao mi je, Teo“, prošaptala je.
Mada su je sestre bodrile, Ali se pitala šta bi ostali mislili - šta bi njen brat Tom mislio kad bi Džek i ona...? Ne
izgleda baš najbolje da mazneš novog dečka manje od godinu dana pošto ti je partner poginuo. A uz to nikako
nije želela da uznemiri Meri, kojoj je sigurno već sve što se dešava dovoljno nadrealno, i bez toga da njena
usvojena sestra gaji neprikladnu naklonost prema njenom sinu.
„Oh, bože.“ Ali je uzdahnula.
„Ali? Jesi li budna?“, šapnuo je jedan glas s druge strane vrata kabine. Prišla je na vrhovima prstiju i tiho ih
otvorila. U hodniku je stajala Tigi, u bademantilu sa oznakom Titana. „Ćao, izvini što nisam kucala, nisam htela
da rizikujem da probudim Bera.“
„O, ne brini. Spava kao top. Hoćeš li da uđeš?“
„Hvala.“ Tigi je imala neprirodnu sposobnost da uplovi u sobu kao graciozni, elegantni duh. Bila je to eterična
osobina kojoj se Ali oduvek divila. „Samo sam htela nešto da proverim, pošto sam bila odlutala za vreme večere.
Jesmo li se dogovorile da do sutrašnjeg ručka pročitamo novih sto stranica dnevnika?“
„Da, tako je. Onda ćemo se ponovo sastati i razgovarati o tome.“
„Divno, zvuči kao super plan. Hvala, Ali.“ Tigi se okrenula ka vratima, ali onda je zastala kod Berovog kreveca.
Pogledala je u usnulog sestrića. „Mali Bere. Teško je poverovati da si pre samo nekoliko meseci, u jednoj pećini
u Granadi, odlučio da nas sve iznenadiš... A naročito svoju mamu!“, prošaptala je.
Ali se nasmešila na tu uspomenu. „Znaš, mislim da Čarli nikad više neće biti onaj stari pošto je posmatrao
Anhelinu one noći. Pet godina studija medicine nisu mogle da zamene znanje koje ima jedna bruja... Sigurna
sam da si bila zahvalna za lekove protiv bolova koje ti je posle prepisao!“ Tigi je namignula sestri. „Uzgred budi
rečeno, on kaže da pogledaš u pismo.“ Tigi se široko osmehnula sestri.
„Ko? Ber? Kako to misliš? Ja...“
„Nisam sigurna. Nadam se da je od pomoći. Odoh u krevet. Laku noć, Ali.“ Tigi ju je zagrlila i pošla ka vratima.
Čim su se vrata zatvorila, Ali je srce poskočilo. To što je Tigi rekla može da se odnosi samo na jedno. Prišla je
koferu i otvorila rajsferšlus na postavi. Izvadila je jedino pismo koje poseduje. Bilo je od Tea, naravno, i nosila
ga je svuda sa sobom. Tu informaciju nije delila s drugima i niko ga nikada nije video. Malo dršćući, otvorila je
koverat i prešla pogledom po pretposlednjem Teovom pasusu, kao i uvek.
I ako kojim slučajem zaista ovo pročitaš, podigni pogled ka zvezdama i znaj da gledam dole u tebe. I možda
pijem pivo s tvojim tatom dok mi priča o svim tvojim lošim navikama u detinjstvu.
Moja Ali - Alkiona - ne možeš ni da zamisliš koliko si mi radosti donela.
Budi SREĆNA! To je tvoj dar.
Teo xxx
Slika Tea i tate kako piju i smeju se neopisivo je usrećila Ali. Znala je da bi ga njen otac prihvatio i nadala se da
su se zaista sreli u drugom životu. Nego, šta je ono Tigi rekla?
On želi da pročitaš pismo.
Ali je zurila u jedinu reč ispisanu velikim slovima, koja joj je privukla pogled kao magnet.
81
Budi SREĆNA!
U grlu joj se zaglavila knedla. Prišla je prozoru kabine i sagla se kako bi mogla da pogleda gore u zvezde. „Hvala
ti, Teo. Zagrli tatu od mene.“ Vratila je pismo nazad na bezbedno i legla u krevet. Odmah je znala da će pokušaj
da zaspi biti uzaludan jer joj je u mislima bila veća gužva nego u Grand plazi u Oslu. Ponovo je uzela telefon i
poslala Džeku poruku.
Hvala što si danas pričuvao Bera. Lepo spavaj! x
Dobila je odgovor gotovo odmah:
Bilo mi je zadovoljstvo, Al! I ti takođe. x
Pogledala je stranice dnevnika na komodi. Na njima su odgovori. Sestre su se sporazumele da će sutra pre podne
pročitati još sto strana, ali znajući da su joj otkrića nadomak ruke, odlučila je da nastavi da čita.
Atlasov dnevnik
1936 - 1940.
20
Lajpcig, Nemačka
Eventualni čitalac, ako ga obuzmu ove stranice, možda će se zapitati zašto nema dnevničkog zapisa u razdoblju
od više od šest godina i kako se dogodilo da onaj mali dečak, citoyen de Paris28, sad bude u novom evropskom
gradu, gotovo odrastao. Ta priča je burna. Zapravo, često sam pisao dnevnik proteklih šest godina. Sadržaj je
verovatno suviše sentimentalan za nečiji književni ukus, ali ostaje kao izveštaj o sreći koju sam iskusio za svog
boravka u Francuskoj. Dužnost mi je, nažalost, da izvestim da je većina tih stranica ostala u kući Landovskih,
kad sam bio primoran na neplanirani, prerani odlazak usled okolnosti koje su iskrsle zbog moje ozbiljne greške:
otvorio sam usta i progovorio.
28 Fr.: Građanin, stanovnik, žitelj Pariza. (Prim. prev.)
Mada je, dok ovo pišem, godina hiljadu devetsto trideset šesta i imam osamnaest godina, smatram da bi bilo
nemarno ponuditi nepotpunu priču. Dozvolite mi da objasnim. Od hiljadu devetsto tridesete do hiljadu devetsto
trideset treće, moj život u Parizu nastavio se po istom obrascu kakav je imao dve godine pre toga: pomagao sam
mesje Landovskom i mesje Loranu u ateljeu, i pohađao časove kod mesje Ivana na konzervatorijumu, kao i El.
Kako smo rasli, naši staratelji su nam oboma davali sve više i više slobode - madam Ganjon u Elinom slučaju i
Evelin u mome. Provodili smo idilična prepodneva u pariskim kafeima, a uveče bismo lutali ulicama, nalazili
nove arhitektonske detalje koji bi nas očarali i kojima bismo se divili. Zahvaljujući mojoj odluci da progovorim
tog Božića, veza sa El je neslućeno procvetala. Imao sam veliku privilegiju da ja čitam njoj na našim piknicima, i
da tražim njeno mišljenje o svim aspektima mog života koji je brzo postajao sve bolji. Ironijom sudbine, ista ta
odluka dovešće do moje propasti.
Jednog jutra početkom hiljadu devetsto trideset treće, dok smo bili u radionici, mesje Landovski je objavio:
„Gospodo! Moram nešto da vam saopštim. Nije beznačajno, pa me zato pažljivo slušajte. Naše zajedničko
putovanje bliži se kraju.“
„Gospodine Landovski?“, rekao je Bruji i prebledeo. Najzad, on je doneo odluku da ostavi Rio kako bi gradio
karijeru u Parizu.
„Od jutros mi je ponuđen položaj direktora Francuske akademije u Rimu.“ Bruji nije odgovorio. I ja sam se, kao
i on, zabrinuo jer mi je gospodin Landovski pružao utočište, hranu i, naravno, velikodušno plaćao za moje studije
na konzervatorijumu. „Mesje Bruji, zar nemate ništa da kažete?“
„Izvinite, gospodine. Čestitam. Napravili su pravi izbor.“ Pridružio sam se Brujijevim pohvalama, sa širokim
(mada izveštačenim) osmehom i zapljeskao.
„Hvala vam, gospodo. Zamislite. Ja! U službi! I s platom!“
„Svetu će nedostajati vaš talenat, mesje“, rekao je Bruji, iskreno tužan.
„Oh, ne budite smešni, Bruji. I dalje ću vajati. Ja ću uvek vajati! Glavna motivacija da prihvatim to mesto jeste...
Pa, pretpostavljam da biste mogli reći da je za to kriv ovaj naš mladi prijatelj.“ Landovski je pokazao rukom ka
meni i primetio da sam zapanjen. „Hoću da kažem da mi je pričinilo mnogo zadovoljstva, i umetničkog i ličnog,
da gledam kako Bo napreduje poslednjih nekoliko godina. Gospodin Ivan kaže da je na dobrom putu da postane
82
čelista virtuoz. Sve ovo, od deteta koje je jedva moglo da stoji kad smo ga našli. Istini na volju, pomalo ti
zavidim na tvome nastavniku, Bo! Iako sam doprineo finansijski, voleo bih da mogu ja da negujem tvoje
umetničke talente. I zato se nadam da ću na Francuskoj akademiji moći da razvijam darovitost mladih ljudi u
svom domenu.“
Moj izveštačeni osmeh postao je malo prirodniji.
„To je lepo osećanje, gospodine“, rekao je Bruji sumorno.
„Oh, Bruji! Ne budite tako pokunjeni, čoveče!“ Landovski je prišao asistentu i stavio mu ruku na rame. „Zar
stvarno mislite da bih vas ostavio bez vodstva? Pre nego što sam prihvatio ponudu, dogovorio sam se s našim
kolegom gospodinom Blanšeom u Umetničkoj školi. Preuzećete mesto mlađeg nastavnika kad ja krenem u Rim
sledeće nedelje.“
„Zaista, gospodine?“ Bruji se razrogačio.
„Da. Blanše je veoma rado prihvatio moje pismo s preporukama. To je dobra institucija i bićete im vredan član.
Svakako će vam plaćati više nego što vas ja plaćam, u najmanju ruku. Uživajte u redovnom prihodu dok radite na
svojoj karijeri.“
„Hvala vam, gospodine Landovski, hvala. Nikad neću zaboraviti šta ste učinili za mene.“ Bruji se živahno
rukovao sa svojim učiteljem.
„To je zasluženo. Najzad, bez vas nikad ne bih mogao da završim Krista...“ Pošto je prihvatio Brujijevu ruku,
Landovski ju je zadržao u svojoj i osmotrio je, a onda mu namignuo. „Vaš rad će živeti zauvek.“ A onda se
okrenuo prema meni. „Mladi Bo! Tvoj život će se nastaviti uglavnom nepromenjeno. Ne planiram da prodajem
ovu kuću, naravno, dolazićemo na letnjem raspustu, i za Božić. Posluga će uglavnom morati da potraži drugu
službu... ali Evelin će ostati. Da li ti to odgovara?“ Klimnuo sam glavom. „Dobro! Onda, mislim da treba
tradicionalno proslaviti ove promene bocom šampanjca...“
U roku od sedam dana, porodica Landovski se spakovala i bili su spremni da pođu u Rim i u novi život. Verujem
da bi mi mnogo teže pao njihov odlazak da nije bilo El. Sve dok je ona bila tu, osećao sam se kao da sam
nevidljiv.
Kao što je gospodin Landovski obećao, moj život gotovo da se i nije promenio, osim što sam provodio više
vremena sa Evelin, koja je sad bila odgovorna za održavanje domaćinstva. Često ću se dopisivati s gospodinom
Landovskim. On će mi pričati priče o mladim umetnicima na Francuskoj akademiji, i javljaće mi novosti o
porodici:
Marsel žestoko radi na usavršavanju sviranja klavira. Kao što znaš, nada se da će naredne dve godine pohađati
konzervatorijum... Mislim da ima dobre šanse. Ne sumnjam da je tvoje prisustvo pobudilo u njemu motivaciju da
ostvari svoje snove!
Moram reći da, generalno, nije bilo neprijatno imati celu kuću za sebe, sa potpuno slobodnim pristupom
biblioteci... i kuhinji. Čak sam bio toliko smeo da obavim kratak razgovor s Evelin. Kad sam konačno otvorio
usta pred njom, plakala je. Gledajući na to unazad, shvatam da sam živeo u nekoj vrsti sna, opčinjen opojnim
napitkom sačinjenim od mešavine El, muzike i potpune bezbednosti koju sam počeo da osećam.
Kako sam bio naivan.
Početak kraja pada u jesen trideset pete.
El i ja smo sedeli u kafeu u Ulici Žana de La Fontena. El je tad imala osamnaest godina, izašla je iz sirotišta i
nastanila se u mračnoj, prljavoj sobici u potkrovlju neke prijateljice madam Ganjon. Skromno je zarađivala od
čišćenja za stanodavku - madam Dipon - ali prihvatila je taj posao jer joj je omogućio da dvaput nedeljno i dalje
pohađa konzervatorijum. Zavalio sam se na naslon metalne stolice i gledao u El, koja je sedela i tupo zurila u
svoju kafu. Očigledno ju je nešto mučilo.
„Je li sve u redu, ljubavi?“, upitao sam.
„Da, jeste. Samo... gospodin Tusen je vikao na mene na poslednjem času.“
Osmehnuo sam joj se s toplinom. „Kao što znaš, to nije neuobičajeno na konzervatorijumu.“

83
El je slegla ramenima. „Znam. Ali da budem iskrena, mislim da se nikad nisam zaista sviđala gospodinu Tusenu.
Smatra da je ispod njegovog nivoa da podučava neiskusnu tinejdžerku. U pravu je, naravno. Ali poslednjih
nekoliko nedelja, otkad pokušava da poboljša moje čitanje s lista, primedbe su mu naročito otrovne.“
„Ne brini zbog toga. Siguran sam da je samo isfrustriran što nisi učila na pravi način. I ja sam imao slično
iskustvo s gospodinom Ivanom“, rekao sam da bih je smirio.
„U pravu si. Ali rekao je nešto neobično prilikom tog ispada.“
„Šta?“, upitao sam.
„Rekao je da bi me naterao da po celu noć učim da nisam izdanak ’Velikog Rusa’. Sledila sam se. Pitala sam ga
na koga misli kad kaže ’veliki Rus’, a on se nasmejao i rekao mi da ne mislim da sam u njegovoj učionici samo
zbog svoje veštine. Bila sam uporna, insistirala, i on se razbesneo i rekao da nema vremena da podučava decu, i
da bi Rahmanjinov trebalo da siđe sa svog trona i da to sam čini.“
„Ah“, zamucao sam.
El se namrštila. „Rekla sam da ne razumem, a on se nasmejao i kazao mi da će pisati ’velikom Rusu’ da mu kaže
da je njegova ćerka beskorisna. Onda se pojavio mesje Ivan, i pozvao Tusena u hodnik, da razgovara s njim.
Izašli su, porazgovarali, a onda se vratio i poslao me kući.“ El me je upitno pogledala. „Šta je mislio kad je
pomenuo Rahmanjinova?“
Polako sam otpio gutljaj ingliš brekfast čaja. „Možda mogu da malo rasvetlim tu situaciju.“
Pogledala me je zbunjeno. „Kako to misliš, Bo?“ Uzdahnuo sam i objasnio joj priču koju je izmislio gospodin
Ivan. Kad sam to uradio, El se, razumljivo, pokunjila. „Dakle... Ne bi me primili na konzervatorijum samo zbog
mog talenta?“
„Uopšte nije stvar u tome. Gospodin Ivan je rekao da si Rahmanjinovljeva kći da bi obezbedio siguran prijem.
Uveravam te da si sve ostalo osvojila svojim muzičkim umećem.“
„Svi oni misle da sam napuštena kći Rahmanjinova?“
„Pa, Tusen i Mulen misle. Molim te, pokušaj da ne brineš. Razgovaraću s mesje Ivanom na sledećem času, da
čujem šta on misli o situaciji.“
Nikad nisam dobio šansu da razgovaram s gospodinom Ivanom. Nekoliko noći kasnije, dok sam spavao u kući
Landovskih, probudila me je neka lomljava. Naglo sam otvorio oči i zbacio pokrivače sa sebe. Uprkos novom,
bezbednom životu, moja čula su ostala na oprezu, bar na podsvesnom nivou, i bilo mi je drago zbog toga. Moj
pređašnji život u ledenim pustarama postarao se da uvek spavam s „jednim okom otvorenim“, kao što je moj otac
govorio.
Časovnik na mome stolu pokazivao je da je prošlo dva ujutru. Sad već potpuno budan, čuo sam drugi udaljeni
zvuk iz utrobe kuće - otvaranje vrata.
Nisam bio sam. Pogledao sam kroz prozor i video da u Evelininoj kućici nema svetla, pa nisam mogao da se
tešim mišlju da je ona odlučila da uđe u kuću u ovo doba noći. Prišao sam vratima svoje sobe što sam tiše mogao
i pritisnuo kvaku. Hvala bogu, otvorila su se tiho. Napeto osluškujući, čuo sam zvuk koraka po podnim daskama
u prizemlju. Nagonski sam se uhvatio za vrećicu oko vrata.
Je li to on? Da li me je nekako našao?
To je bio trenutak od kojeg sam strepeo.
Uprkos tome što mi je užas strujao kroz celo telo, znao sam da imam jednu taktičku prednost nad uljezom. Dobro
sam poznavao kuću Landovskih, a sudeći po udarcima i škripi odozdo, morao sam pretpostaviti da je uljez ne
poznaje. Pomislio sam da bežim - da jednostavno strčim dole, do ulaznih vrata, i izjurim u noć.
Ako to jeste on, sumnjao sam da bi me zaštitilo tih nekoliko kilometara rastojanja koje bih uspeo da obezbedim.
Nažalost, zaključio sam da je neophodna ofanzivna akcija. Polako sam prišao vrhu stepeništa i oslušnuo korake
odozdo. Činilo se da uljez metodično pretražuje kuću, kao da nešto traži. Ili, verovatnije, nekoga - mene.
Konačno, koraci su napredovali ka istočnom krilu kuće - salonu i biblioteci - pa sam iskoristio šansu. I dalje
nečujnog koraka, prišunjao sam se niz stepenice u prizemlje i krenuo u suprotnom smeru. Pravo ka ateljeu i
dletima gospodina Landovskog. Uzeo sam najoštrije alatke i vratio se u predvorje, krećući se uza zidove, da
izbegnem da me vidi na mesečini. Kad sam ponovo stigao do stepenica, zastao sam da oslušnem. Vladala je
84
tišina. Gde su? Napravio sam još jedan korak hodnikom i neko me je velikom snagom zgrabio i podigao u
vazduh. Uljez me je uhvatio s leđa, u pokušaju da mi zarobi ruke. Udarao sam napadača nogama što sam jače
mogao, ciljajući u kolena. Jauk me je obavestio da sam pogodio metu. Uljez se sagnuo i popustio stisak pa smo
obojica pali na pod. U borbi sam ispustio dleto pa sam pipao okolo u očajničkom pokušaju da ga nađem. Za tih
nekoliko sekundi, napadač je skočio na noge i potrčao hodnikom ka dnevnoj sobi. Srećom te sam rukom okrznuo
dleto pa sam ga zgrabio i potrčao posrćući za njim.
„Pokaži se!“, viknuo sam, ne uspevajući da obuzdam bes u glasu. U salonu je bilo mirno, mogao sam da
razaberem samo obrise nameštaja na mesečini.
„Nikad nisi bio kukavica, Krig. Hajde da se vidimo.“ U prostoriji je i dalje bilo sablasno tiho. „Znaš, ne želim da
se tučem s tobom. Nikad to nisam hteo. Nosim ovo dleto samo da bih mogao da se odbranim od tebe. Ima stvari
koje ne razumeš... koje odavno želim da ti kažem. Molim te izađi i sve ću ti objasniti.“ I dalje ništa. „Nisam je ja
ubio, Krig. Moraš da mi veruješ.“ Počele su da mi naviru suze na oči. „Kako si ikada mogao i da pomisliš da bih
bio u stanju da uradim tako nešto? Mi smo bili prijatelji. Bili smo braća.“ Izbrisao sam suze i pokušao da
ostanem pribran. „Pobegao sam samo zato što sam znao da ćeš me ubiti. Bio sam samo mali dečak, Krig, isto kao
i ti. Sad smo mladići i treba da rešimo to među sobom.“ Izgovorio sam još jednu, konačnu rečenicu, u nadi da će
ga izmamiti iz skrovišta. „Imam jedan dijamant. Nikad ga ne bih prodao, kao što sigurno znaš. Mogu sad da ti ga
dam. Visi mi oko vrata, u kožnoj vrećici. Samo se pokaži pa da ti ga dam. Onda možeš da odeš i ne moramo se
više nikada videti, ako tako odlučiš.“
Začulo se škripanje iza ormara u uglu sobe. Znao sam da ću ga namamiti ako pomenem dragulj.
„Dijamant, kažeš? Znači to je u toj vrećici.“
Prepoznao sam glas. Ali to nije bio Krigov glas. U pomrčini se pojavila jedna prilika, video sam joj lice.
„Mesje Tusen?“
„Znaš, za dečaka koji tobože ne može da govori, veoma si rečit.“
„Šta vi ovde radite? Šta hoćete?“
„Ne volim da me obmanjuju, dečko. Pariški konzervatorij um je najveća muzička institucija na svetu, nije vrtić.
Kao što dobro znaš, onaj mali ruski pacov nas je naveo da verujemo da je tvoja devojka vanbračno dete
Rahmanjinova. Kad sam zapretio da ću mu pisati, Ivan je priznao i rekao da je lagao.“ Zakoračio je ka meni.
„Pitao sam ga za tebe. Rekao je da si štićenik Pola Landovskog... za kog znam da je upravo dobio položaj u
Rimu. Pa sam tako, za kaznu što ste me lagali, mislio da dođem i uzmem dve-tri vaze Landovskih. Ali sad znam
da postoji nešto mnogo vrednije.“ Približio se još jedan korak.
„Ne razumete.“
„Štaviše, dečače, u ovoj prostoriji postoje dve vredne stvari. Dijamant, za koji znam da ti visi oko vrata... i ti.“
Oklevao sam. „Ja?“
„Izgleda da bi taj Krig kog si pomenuo mnogo želeo da zna gde se nalaziš, s obzirom na sve što si mi upravo
otkrio. Siguran sam da će mi izdašno platiti za informaciju o tebi.“
„On je malo stariji od mene, gospodine Tusene. Nema novca. A ako sazna da ste mi ukrali dijamant, ubiće i vas.“
Tusen je frknuo. „Možemo se nagoditi, dečko. Možda, ako jednostavno sad okončam tvoj život i vratim dijamant
mladom gospodinu Krigu, možemo podeliti nagradu...“ Tusen je frfljao. Očigledno je bio pijan.
„Gospodine, molim vas. Vi ste flautista. Niste ubica!“, molio sam.
„Ako budem imao dijamant, mogu da budem šta hoću, dečko. A sad dolazi ovamo!“
Tusen je skočio na mene, ali ja sam predvideo njegov manevar i skočio na sofu. S visine sam mu skočio na leđa.
Ali profesor je bio iznenađujuće snažan pa se okretao da me zbaci i obojica smo pali na pod. Celom težinom je
pao na mene i gadno mi izbio vazduh.
Iskoristio je priliku da se brzo okrene i otkinuo mi vrećicu s vrata. Bacio ju je u stranu, a onda me uhvatio za
vrat.
Sećam se da sam se osećao čudno spokojno dok je život polako počeo da napušta moje telo. Nije bilo nikakve
panike... sve dok mi u mislima nije iskrsnula slika El, pa me je istoga časa ispunila potreba da se borim. Skupio
sam svu snagu, i zabio dleto u Tusenovu ruku.
85
„Aaaa!“, kriknuo je i pustio mi vrat. Iskoristio sam priliku i zgrabio vrećicu pa je gurnuo u džep.
Soba se najednom ispunila svetlošću i sa vrata se začuo vrisak. Okrenuo sam se i ugledao Evelin na vratima, s
jednom rukom na prekidaču za svetio, a s drugom na ustima. Tusen, koji se još držao za ruku, ustao je i pokušao
da sakrije lice tako što se sagnuo. A onda je projurio pored Evelin i istrčao kroz ulazna vrata.
„Bo! Šta se dešava? Oh, gospode, je li to krv na podu?“ Klimnuo sam glavom. „Jesi li dobro?“ Ponovo sam
klimnuo glavom, teško dišući. Evelin je kleknula pored mene i pomamno počela da traži povrede. „Kaži mi ko je
taj čovek? Zašto je bio ovde?“ Gledao sam je, zbunjen. „Bo, molim te. Sve mi reci.“
Objasnio sam joj situaciju kako sam znao i umeo.
„Mon Dieu, Bo. Imaš li taj dijamant?“ Potapšao sam se po džepu. „Dobro. Ali sad više nisi bezbedan ovde. On
se može vratiti, ko zna s kim. Vreme je da odeš.“
„Da odem? Kuda?“
„U stan gospodina Brujija na Monparnasu. On će te primiti i bićeš bezbedan dok ne smisliš neko rešenje.“
„Plašim se da će Tusen otići kod El. On je njen nastavnik. Moguće je da zna gde živi.“
Evelin je sklopila oči i klimnula glavom. „Mislim da si s pravom zabrinut. Moraš najpre kod nje.“
„Ali, Evelin, a šta je s vama? Šta ako se Tusen vrati ovamo?“
„Neka se vrati. Ne verujem da će hteti meni da naudi. Sutra ću pozvati Luja, pa će doći da bude ovde. A sad
požuri. Za sat vremena možeš da stigneš kod El, u Ulicu Rike, ako budeš trčao. Idi gore i spakuj nešto odeće -
samo ono najpotrebnije. Ja ću ti napisati adresu gospodina Brujija.“ Odjurio sam gore i ubacio nekoliko košulja i
donje rublje u kožnu torbu.
Uzeo sam od Evelin Brujijevu adresu i, nakon dugog zagrljaja, istrčao u noć.
Stigao sam u Elin stan u Ulici Rike obliven znojem i zadihan, pošto sam prešao jedanaest kilometara. Njen
prozor je bio na vrhu kuće i ja sam proklinjao sebe što sam propustio da ovo unapred isplaniram. Morao sam da
pribegnem bacanju šljunka koji sam sakupio pored puta. Bila je to rizična strategija, ali nisam imao mnogo
izbora. Nakon minut-dva dalo je rezultate i pojavilo se Elino pospano lice.
„Bo?“, kazala je bezglasno, samo usnama. Pokazao sam joj pokretima ruku da siđe. Klimnula je glavom.
Za nekoliko trenutaka ulazna vrata su se tiho otvorila i preda mnom je stajala El u beloj spavaćici. Zagrlila me je.
„Šta se dešava, Bo?“
„Sve ću ti objasniti čim budemo na bezbednom... ali sad treba da pođeš sa mnom.“
Na licu joj se ukazala briga, „Je li o«?“, upitala je, sa strahom u očima.
„Ne baš on. Ali moraš da spakuješ nešto odeće i siđeš dole. Idemo u stan gospodina Brujija.“
Nije trebalo da joj dalje objašnjavam. Vratila se za nekoliko minuta pa smo tiho prolazili sporednim uličicama
Monparnasa. Srećom, ispostavilo se da je pronalaženje Loranove kuće relativno lak zadatak, jer mu je prozor bio
ukrašen ružičastim orhidejama... a ja sam znao da je to nacionalni cvet Brazila. Pošto smo nekoliko puta
pozvonili na vratima, pojavio se sanjivi Bruji, i čim je shvatio ko mu je na pragu, uveo nas je unutra. Bio je tako
ljubazan da skuva jaku kafu, pa sam im oboma ispričao šta se desilo.
„Gospode! Gospode!“, neprestano je ponavljao Bruji. „Ti si jedna enigma, Bo. Nemi dečak. Vidi ga samo kako
priča. Bože moj!“
El me je držala za ruku i njeno prisustvo me je tešilo više nego što sam mogao iskazati. „Hvala ti što si došao po
mene“, rekla je.
„Da samo nisam progovorio, El. Pretpostavio sam da je to Krig. Pokušavao sam da urazumim nekoga ko čak i
nije bio u sobi...“
„Naravno da si to pretpostavio. Ja bih uradila isto.“
Zaćutao sam i prešao pogledom po Brujijevom pretrpanom stanu. Prigušena lampa služila je da osvetli zbirku
njegovih dopola dovršenih projekata i upola oformljenih ideja. Skulpture, platna i alatke bukvalno su bili
razbacani po celom prostoru. Haos nije pomogao mome mentalnom stanju pa sam zagnjurio lice u šake. „Da se
samo nisam probudio! Tusen bi uzeo vaze i otišao. A ja verovatno ne bih imao pojma o tome.“
„Voleo bih da Bel može da te čuje da govoriš“, kazao je Bruji setno.

86
Pogledao sam ga. I posle onoga što sam upravo objasnio, misli su mu bile negde drugde. „Jeste li ikada više
stupili u vezu, mesje Bruji?“, upitao sam. Moj bivši partner u ateljeu imao je izraz progonjenosti na licu. „Ne.“
Najzad, Bruji je doneo neku ćebad. Insistirao sam da El spava na maloj sofi, a ja sam stavio jastuk na pod. El je
spustila ruku i ja sam je držao dok nije utonula u san.
Rano ujutru zazvonilo je zvono navratima i Bruji je pred njima zatekao Evelin.
„Dragi moji, drago mi je što vas vidim.“ Pritrčao sam joj i čvrsto je zagrlio. „Zdravo, El. Drago mi je što si
bezbedna. Obavestila sam žandarmeriju.“
„Žandarmeriju?“, ponovio sam, užasnut.
„Da, Bo. Ne zaboravi da je sinoć provaljeno u kuću moga poslodavca, da ne pominjem sitnicu kako je Elin pijani
tutor pokušao da te ubije. Tusen mora da bude uhapšen i da se pozabave njime. Najzad, ne može takav luđak da
se vrati na Pariski konzervatorijum i podučava ranjive mlade ljude.“
„Ali, Evelin, žandarmerija će hteti da razgovara sa mnom! Ispitivaće me o dijamantu. Ne shvatate, ja ne mogu.
„Shvatam i te kako, Bo, savršeno shvatam.“ Uzela me je za ruku. „Oduvek sam razumela, još otkad si kao mali
dečko prvi put pokucao na moja vrata. Upoznao si više užasa nego što bilo koje ljudsko biće treba da iskusi, od
sila koje daleko prevazilaze poimanje jedne skromne žene kao što sam ja. I zato, da, kad žandarmerija bude htela
da hitno razgovara s tobom, ja srećom neću imati blagog pojma gde si.“ Namignula mi je.
Sledeća je progovorila El. „Kad policija uhapsi Tusena, on će iskriviti priču i kazaće im za Boov izliv.“ S tugom
me je pogledala. „Ne zaboravi, sinoć si pomenuo... ubistvo neke žene.“
Stisnuo sam pesnice, isfrustriran. „Ne! Rekao sam da nikad nisam ubio neku ženu!“
El je spustila ruku na moja leđa da me uteši. „Iskreno sumnjam da će Tusen to reći. A ne zaboravi, Bo, da si ga
ubo dletom.“ Video sam kako je Bruji razrogačio oči.
„U samoodbrani“, odgovorio sam iskreno.
„Znam. Ali ti nemaš dokumenta i Tusen će zbog toga biti u prednosti.“
Osetio sam kako me u očima peckaju suze. „Ponovo ću morati da bežim. Kao što svi znate, to sam dobro
uvežbao. Najzad, treba da završim potragu za ocem. Ako je živ negde, to će biti u Švajcarskoj. Krenuću ka
granici. El, ja...“
„A ja ću biti u tvom društvu“, prekinula me je.
Odmahnuo sam glavom energično. „Ne, ne razumeš. Vidiš šta se dešava kad je neko povezan sa mnom. Ne
mogu dozvoliti da pođeš sa mnom.“
El me je uzela za ruku. „Bo, dok tebe nisam srela, moje postojanje bilo je tužno i jednolično. Ti si sve promenio.
Ako ti odlaziš, onda i ja odlazim.“
Zagrlila me je. Evelin je spustila ruku na grudi, a video sam i kako je Bruji zabacio glavu u pokušaju da obuzda
suze.
„Molim te“, preklinjao sam. „Potrebno mi je da znam da si bezbedna.“
Loran je pukao. „Za ime boga, Bo, hoćeš li je saslušati?“ Podigao je ruke, iznerviran. „Shvataš li da je ljubav
sve? Slušaj onoga ko zna. Ova mlada žena obožava zemlju po kojoj hodaš, i ti joj očigledno uzvraćaš istom
merom. Nemoj da napraviš istu grešku koju sam ja napravio, Bo. Život je kratak. Živi za ljubav i ni za šta
drugo.“
Pogledao sam El u oči i znao sam da više o tome ne treba razmišljati. „U redu. Krenućemo prema granici kad
padne noć. „Granica pa granica!“, uzviknula je Evelin. „Za ime boga, Bo, zar stvarno misliš da će tvoja Evelin
dozvoliti da budeš prepušten takvoj sudbini?“
Pogledao sam je zbunjeno. „Ne razumem.“
Uzdahnula je. „Još otkad si stigao u Pariz, mesje Landovski zna da bežiš od nečega i da si izabrao da ne govoriš
jer se plašiš. I stoga je znao da ćeš jednom možda morati da napustiš Pariz. Rešen da ti pomogne, napravio je
plan za to.“ Evelin mi je pružila žućkasti koverat. „Sa zadovoljstvom mogu da ti saopštim da si od jutros, Bo,
dobitnik nagrade ’Blumental’.“
Samo sam zinuo.
„Šta je to, Evelin?“, upitala je El.
87
„Sećaš li se, Bo?“ Pogledala je u mene i ja sam shvatio.
„To je nagrada koju dodeljuje američka filantropkinja Florens Blumental mladom umetniku ili muzičaru.
Gospodin Landovski je sudija.“
„Ali, Evelin, ne razumem... Kako mogu ja da dobijem nagradu?“
„Gospodin Landovski se dogovorio sa Florens hiljadu devetsto tridesete, malo pre njene smrti. Po svemu sudeći,
gospođica Florens je bila veoma dirnuta tvojom pričom i odlučeno je da ćeš, ako se suočiš sa opasnošću ovde u
Parizu, dobiti nagradu i finansijska sredstva koja idu uz to da ti obezbede sigurnost.“
Obuzela me je neverica.
„Čestitam, Bo“, kazala je El toplo.
„Izvinjavam se“, nasmešila se Evelin. „Treba da napomenem da će nagrada biti podeljena.“
„Molim?“, upitala je El.
„I ti si dobila nagradu ’Blumental’. Gospodin Landovski se postarao da oboje budete zbrinuti u slučaju nesreće.“
„Oh, gospode“, kazala je El, preneražena. Uzeo sam je za ruku, a na lice mi se prikrao osmeh uprkos svemu.
„Oboma će vam, naravno, biti drago da čujete da ste nagradu dobili pod uslovom da nastavite svoje studije
instrumenta. Najzad, nagrađeni ste za muzičko umeće.“
„Kako će to ići, Evelin?“, upitao sam.
„Za tebe će biti sređen prelazak s Pariškog na neki drugi konzervatorijum u Evropi. Srećom, gospodinu
Landovskom ne nedostaje veza, pa čekam da mi javi kuda ćeš dalje da putuješ.“
„Taj čovek sa smešnim brkovima je neverovatan“, promucao je Bruji.
„Jeste, Lorane. Poslala sam mu telegram jutros. Sad kuje plan i obavestiće me kasnije o svojoj odluci.“
Jednostavno, ostao sam bez reči. „Evelin, ne znam šta da kažem...“
Ona se nasmejala. „Zar to nije oduvek tvoj problem, mladi gospodine Bo?“ Ponovo sam je zagrlio.
„Hvala ti, Evelin. Hvala ti za sve.“
Šapnula mi je na uvo: „Samo je čuvaj, Bo. Ona je dar s neba.“ Kad sam se odmakao, video sam da joj se oči
presijavaju. „Dakle!“ Evelin je pljesnula rukama i pribrala se. „Moram da se vratim kući i čekam telegram od
gospodina Landovskog. Kad opet dođem, doneću vam vaše instrumente. El, možeš li da napišeš pisamce za
madam Dipon, u kojem ćeš potvrditi da sam ja tvoja tetka i da imam dozvolu da uzmem neke od tvojih stvari?“
„Dobra ideja.“ El je otišla da uzme list papira s Brujijevog radnog stola i počela da piše.
„Kad smo već kod toga, ako želite da još nešto obavim umesto vas pre nego što odete iz Pariza, sad je vreme za
to. Doviđenja, mes chéris.“ I to rekavši, okrenula se i izašla iz stana.
Nas troje smo ostali da stojimo i ćutimo za trenutak, dok je uzbuđenje opadalo. Konačno, okrenuo sam se ka El.
„Moramo da napišemo pisma. Malo šta je tako bolno kad neko bez objašnjenja nestane iz tvog života. Ja ću pisati
gospodinu Ivanu.“
El je klimnula glavom. „A ja madam Ganjon, mislim.“
Želeo sam da gospodinu Ivanu napišem kratko ali srdačno pismo.
Dragi monsieur Ivane,
Nadam se da će Evelin stupiti s vama u vezu i da će ovo pismo bezbedno stići do vas. Žao mi je što neću moći da
dođem na čas u utorak. Želeo sam da vam pišem da bih vam zahvalio za sve. Ne samo za to što ste bili najbolji
mogući nastavnik, kakvog bi svaki mladi muzičar poželeo, jer ste bili i mnogo više od toga - prvi pravi prijatelj
kog sam ikada imao. Nadam se da ćemo se jednoga dana ponovo sresti. Ako se to ne desi, pomno ću slušati sve
buduće snimke pariskih simfonijskih orkestara i truditi se da razaberem zvuk vašeg gudala na žicama. Možda
ćete i vi činiti isto, pa ćemo na taj način uvek biti jedan drugom u srcu.
Želim da znate da vas ni po čemu ne smatram odgovornim za nemile događaje koji su se desili. Znam da ne bih
mogao da obezbedim Elino školovanje da nije bilo vaše ingenioznosti, i... pomoći gospodina Rahmanjinova.
Zauvek sam vam zahvalan što ste nam oboma pružili šansu.
Konačno, molim vas da se čuvate određenog nastavnika flaute. Ne može mu se verovati. Želim da vam to dam do
znanja jer... pa, mi emigranti moramo pomagati jedan drugom, zar ne?
Bo D’Aplijez
88
Evelin se te večeri vratila taksijem i donela nam naše instrumente. Pošao sam da joj pomognem da ih iznese, ali
ona je podigla ruku i zaustavila me.
„Ostani unutra, Bo. Nikad se ne zna ko gleda.“ Bruji i ona su hitro ispraznili kola i Evelin je rekla vozaču da ide.
„Neću ostati dugo. Imam uputstva od gospodina Landovskog. On ima jednog kolegu na Francuskoj akademiji
koji je takođe skulptor iz Pariza. Zove se Pavel Rozenblum. Trenutak je povoljan. Njegova kći Karin upravo
treba da počne prvu godinu na Lajpciškom konzervatorijumu. Obavio je neke telefonske razgovore i oboje ste
primljeni na osnovne studije.“
„U Lajpcigu? U Nemačkoj?“, upitala je El nervozno. Zagrlio sam je.
„Tako je, da. Očigledno da, kao studenti osnovnih studija, morate malo prilagoditi svoje godine. Pretpostavljam
da to neće biti problem, oboje izgledate starije nego što jeste.“
„Kada ćemo krenuti, Evelin? I kako ćemo putovati u Nemačku?“, pitao sam.
„Znaš da moj sin Luj radi u fabrici Pežo?“ Klimnuo sam glavom. „Srećna je okolnost da sutra ujutru treba da
isporuči jedno vozilo klijentu u Luksemburg. On će vas odvesti do granice, a odande ćete moći da putujete u
Lajpcig vozom. Što se tiče dokumenata, Bo, pozajmićeš neke Marselove papire, a ti ćeš, El, uzeti dokumenta od
Nadin. Pošto ste oboje mladi, mislim da niko neće obraćati neku naročitu pažnju na vas. Morate ih vratiti poštom
kad stignete u Nemačku.“
Dirnula me je takva ljubaznost. „Znate li gde ćemo živeti, Evelin?“
„Obaveštena sam da imate smeštaj u kraju Johanisgase, preko gospodina Rozenbluma. Tamo boravi Karin. Ne
znam mnogo detalja - sve je organizovano za samo jedan dan - ali očigledno je dovoljno dobro.“
U glavi sam prelazio preko ostalih praktičnih pitanja. „A novac?“
„Dragi moji, dobili ste nagradu ’Blumental’. Uveravam vas da će finansijska sredstva biti dovoljna da se
izdržavate tri godine osnovnih studija. Biće plaćena školarina, otvoreni računi u banci... za sve će se postarati
fondacija nagrade. U međuvremenu, evo vam nešto novca za vozne karte i hranu.“ Pružila mi je smeđi koverat.
„Tu ćete naći i adresu smeštaja.“
Pogledao sam u blage Evelinine oči. „Evelin, nikad neću moći da...“ Glas mi je malo napukao. Shvatio sam da je
možda poslednji put vidim, i srce me je bolelo. Ona me je bez reči čvrsto zagrlila, a ja sam zagnjurio lice u njen
kaput.
„Hvala ti što si bio moj petit drugar, Bo. Ne zaboravi da, uprkos svemu, na svetu ima više dobrih nego loših
ljudi. Mnogo te volim.“ Odmakla se i zavukla ruku u džep. „Imam telegram za tebe, od gospodina Landovskog.“
Uzeo sam ga i stavio u džep, jedva obuzdavajući jecaje. Evelin je duboko udahnula i pribrala se. „El!
Mnogo mi je žao što je tvoj odlazak iz Pariza toliko dramatičan.“ Zagrlila ju je. „Čuvaj ga, hoćeš?“
„Uvek“, odgovorila je El.
„Dobro. Dakle, Luj će biti ovde tačno u šest ujutru. Imate li nekih pisama?“
„Da.“ Šmrknuo sam i pružio joj moje pisamce za gospodina Ivana, i Elino za gospođu Ganjon.
„Budite sigurni da ću ih isporučiti. Kad se sve smiri, nadam se da ćemo se opet sastati. Pokušaću da vam pišem u
Lajpcig, u zavisnosti od toga koliko će se žandarmerija posvetiti događajima od sinoć. Budite dobro oboje. I
srećan put.“ Ovoga puta, njen glas je zapeo i požurila je da izađe iz Brujijevog stana.
„Znate, mislim da nikad nisam uputio madam Evelin više od nekoliko reći“, kazao je Bruji. „Srećni ste što je
imate u životu“, rekao mi je.
„Znam“, odgovorio sam.
Usledila je besana noć, a kad je sat otkucao šest, čuli smo brujanje motora napolju. Bruji nam je, mada sanjiv,
pomogao da utovarimo instrumente u blistav novi pežo.
„Dobro jutro, Bo! Mnogo mi je drago što ću imati tako dobro društvo na dugom putovanju.“ Moj stari poznanik
Luj mi se osmehnuo i nervi su mi se smirili.
Pre nego što će se vratiti unutra, Bruji mi je spustio ruku na rame. „Bel je znala da te vredi spasti. Molim te,
čuvaj je u mislima. Ti ćeš biti u mojim.“

89
Rukovali smo se pa sam ušao u kola. Ubrzo smo izašli iz Pariza i krenuli u budućnost. Dok sam se trudio da se
udobno smestim i malo odspavam, osetio sam nešto oštro u džepu. Setio sam se da je to telegram gospodina
Landovskog, koji sam zaboravio da pročitam prethodne večeri.
„Ako ne promeniš smer, može se desiti da završiš tamo odakle si došao.“ - Lao Ce.
Bonne chance29, dečače. B.
29 Fr.: Srećno. (Prim. prev.)
21
Nadam se da sam uspeo da izložim pristojan pregled okolnosti koje su dovele do našeg bekstva iz Pariza prošle
godine. Putovanje u Lajpcig je bilo jednostavno, a Evelin i gospodin Landovski su održali reč. Nagrada nam je
obezbedila školarinu i smeštaj, kao i džeparac dok studiramo. Nisam, nažalost, u vezi ni sa kim od starih
prijatelja otkad sam otišao iz Pariza. Međutim, one večeri kad sam imao prvi solo nastup na Lajpciškom
konzervatorijumu, u garderobu mi je stigao veliki buket ruža od anonimnog pošiljaoca, s karticom na kojoj je
pisalo: Pozdravi iz Rima.
Naš novi život u Lajpcigu pokazao se kao raznoliko iskustvo. El i ja živimo u zasebnim stanovima u
Johanisgaseu, s kafeom na pola puta između nas koji nam je bio omiljeno mesto sastajanja protekle godine. Za
razliku od mene, El je imala cimerku, što je ovde standardna praksa za žene.
Da li slučajno ili isplanirano, to je bila niko drugi do Karin Rozenblum, i njih dve su postale bliske prijateljice.
Gospođica Rozenblum je sušta suprotnost El u svakom zamislivom pogledu - tako da su se prirodno sjajno
uklopile.
Karin je istinski boemski nastrojena, uglavnom nosi pantalone i francusku slikarsku jaknu, potpuno suprotno od
El u uobičajenoj suknji, bluzi i džemperu. Ima grivu crne, somotaste kose, koja me podseća na krzno pantera, a
sjajne, tamne oči joj se ističu na veoma beloj koži. Mnogo večeri nas je zabavljala pričama o svojim roditeljima,
naročito o majci, koja je ruska operska pevačica! Kad je bilo reči o porodici, ja nisam pominjao gospodina
Landovskog niti bilo šta drugo. To bi samo vodilo pitanjima na koja ne bih mogao da odgovorim. Trudim se da
se držim što povučenije, i da pustim El da priča za nas oboje.
Što se pak El tiče, ona nema mnogo potrebe da zaobilazi istinu. Kazala je Karin da je siroče, ali da je u Parizu
imala nastavnika muzike koji je uočio njen talenat i predložio je za stipendiju. U vezi s mojom istorijom, ako bilo
ko pita, jednostavno kažem da potičem iz male umetničke porodice u Parizu. Otkrio sam da je to uglavnom
dovoljno. Ironično, kako sam stariji, naučio sam da biti nem privlači mnogo više pitanja nego kad pričaš.
Nastava na konzervatorijumu je izuzetna. Čista radost posvećenosti celoga dana studijama muzike, umesto
uobičajena dva popodneva nedeljno kao ranije. Na konzervatorijumu je brzo odlučeno da treba da se
usredsredim na čelo, jer su profesori smatrali da sam darovitiji na većem od moja dva instrumenta. No bez obzira
na to, pomno čuvam svoju violinu pod krevetom, baš kao što sam radio i u Parizu, i često je sviram da se opustim
u mislima. Istini na volju, ponovo sam otkrio onu radost iz detinjstva prema tom instrumentu. Kao što El kaže,
sad imam „jedan instrument za posao, drugi za zadovoljstvo“.
Ovde u Lajpcigu imamo ceo spektar života muzičke akademije - sviramo u orkestrima, dajemo koncerte,
komponujemo... Ja sam uglavnom u nekom sanjalačkom stanju. Ovo je suštinsko, dok je stvarnost oko nas
mnogo strašnija nego što sam ikada pomišljao.
U martu 1933. u Nemačkoj je na vlast došla Nacistička partija Adolfa Hitlera. Na moju sramotu, malo sam znao
o nečasnoj ideologiji tog čoveka s malim brkovima. El je, prirodno, obraćala više pažnje na jačanje tog pokreta,
ali samo kroz članke u francuskim novinama, kojih je bilo malo i bili su retki. I sama Jevrejka, Karin ju je
informisala o pravom političkom zlu nacizma. Rekla nam je da je jedna od prvih stvari koje je Hitler uradio bila
da prenese na vladu moć da donosi zakone bez saglasnosti parlamenta. Tako je Hitler zadobio diktatorsku vlast
nad narodom i u Nemačkoj je počeo da jača totalitarizam. Nacisti su raspustili sve ostale političke partije, ukinuli
radničke sindikate i pokušavaju da zatvore svakoga ko se suprotstavlja režimu. Ima čak i mračnih glasina o
logorima u koje deportuju neprijatelje i izlažu ih neviđenoj, neljudskoj torturi.
Hitler ne taji svoju mržnju prema Elinom narodu. Štaviše, krivi ih za poraz Nemačke u Velikom ratu - što je
odvratno i od toga mi se stomak prevrće. Kao posledica zadrte ludosti tog čoveka, antisemitizam je sad zvanična
90
politika vlasti. Izgleda da ga većina stanovništva s voljom prihvata, veruju da će Hitler obnoviti status Nemačke
kao svetske supersile.
Stoga su uslovi u kojima živimo u Lajpcigu napeti, uglavnom zbog činjenice da je gradonačelnik Karl Fridrih
Gerdeler izraziti protivnik Hitlerovog etosa. Niko od nas ne zna kako uspeva da opstane - možda zato što je
njegov zamenik, mali čovek po imenu Hake, poslušni pripadnik vladajuće stranke. Dok pišem, Gerdeler je u
Minhenu, na sastanku s Hitlerovim potčinjenima, gde je, nimalo ne sumnjam, pod pritiskom da primeni njihovu
antisemitsku retoriku ovde u Lajpcigu. Dok je Gerdeler na vlasti da nas štiti, stanovnici Lajpciga se osećaju
relativno bezbedno. Ali, iskreno, ne znam koliko će to potrajati.
Srce mi se svakoga dana slama od brige na Elinom licu. Nije neobično videti SS oficire kako prolaze ovdašnjim
ulicama, a Hitlerova omladina - preko koje Nacistička partija obezbeđuje svoju budućnost indoktrinacijom -
često paradira ulicama. Uskoro ćemo imati generaciju građana koja prihvata rasnu mržnju kao normalnu.
Sve je verovatnije da El i ja nećemo moći da završimo studije na Lajpciškom konzervatorijumu. Razgovarali smo
o povratku u Pariz - ili možda nekuda drugde u Francuskoj - ali strepimo da će nemačka želja za ratom stići i do
Eline domovine.
Večeras El i ja treba da se nađemo s Karin na kafi i da razgovaramo o situaciji, zajedno s njenim dečkom -
Norvežaninom po imenu Jens Halvorsen (iako ga prijatelji zovu „Pip“). On je, po mome mišljenju, mnogo
opušteniji u vezi sa situacijom u ovom gradu. Veruje da nacisti neće dirati studente na konzervatorijumu jer je
navodno, uprkos svemu, Hitler veliki pobornik muzike i kulture. Karin se sve više uzrujava zbog njegovih
ubeđivanja da se smirimo.
22
To je bio on.
Krig Ezu.
Poznao bih te prodorne zelene oči bilo gde.
Kako me je našao? Da li je uspeo da mi uđe u trag do Pariza, pa je tamo neko progovorio? Možda Tusen? Misli
mi jure kroz glavu i okrećem se dnevniku kako bih ih sredio.
Sastali smo se s Pipom i Karin u kafeu kao što je i planirano, pa je razgovor brzo skrenuo na političku situaciju u
Lajpcigu.
„El i Bo su takođe zabrinuti“, kazala je Karin Pipu. „I El je Jevrejka, iako ne izgleda tako. Blago njoj“,
promrmljala je.
„Mislimo da je samo pitanje vremena kad će i ovde početi da se dešava isto što i u Bavarskoj“, tiho je kazala El.
Pip se nakostrešio. „Moramo sačekati da vidimo šta će gradonačelnik uraditi u Minhenu. A čak i ako se desi ono
najgore, siguran sam da neće dirati studente naše škole.“ Karin je odmahnula glavom i uzdahnula. Pip je usmerio
pažnju na mene. „Kako si, Bo?“, upitao je.
„Dovoljno dobro“, odgovorio sam.
„Gde ćeš provesti Božić?“
Zastao sam da razmislim. „Ja...“
Pre nego što sam uspeo da odgovorim Pipu, ugledao sam dva SS oficira kako ulaze u kafe, polako i opušteno, u
onim svojim prepoznatljivim sivim uniformama, s pištoljima u kožnim futrolama oko pasa. Kad sam video lice
mlađeg od dva muškarca, fizički sam osetio kako mi se krv povlači iz lica.
Mada deset godina stariji, Krig je i dalje imao onu svoju snažnu liniju vilice i prodorne oči iznad istaknutih
jagodica lica s maslinastom kožom. Uzvratio mi je pogled. Što sam hladnokrvnije mogao, spustio sam pogled i
okrenuo lice na drugu stranu. Ezu i njegov kolega seli su za sto samo koji korak dalje od moga. Čovek koji se
zakleo da će me ubiti bio je tako blizu da sam ga mogao rukom dodirnuti.
„Još nismo sigurni u naše planove“, promucao sam Pipu, koji je čekao odgovor. Neupadljivo sam se okrenuo ka
El i prošaptao: „On je ovde. Krig.“
Razrogačila je oči.
„Ne pomeraj se. Sačekaćemo nekoliko minuta, a onda ćemo mirno izaći iz kafea.“
Čvrsto me je uhvatila za ruku.
91
Već me je dovoljno uzdrmalo što sam video Kriga, ali od prizora Kriga u sivoj SS uniformi okrenuo mi se
stomak. Kao deca, gradili smo igloe u snegu, penjali se na smrznuto drveće i jedan drugom pričali priče da nam
prođu duge, mračne sibirske večeri. A sad služi nacističkoj partiji. Pogledao sam dole, u svoja stopala. Iako sam
žudeo za tim da skočim i pobegnem trčeći, znao sam da bi to bilo uzaludno. Ne bih preživeo ni minut.
„Lepo smo se ispričali, ali Bo i ja moramo da idemo kući - imamo da dovršimo neki esej, zar ne, Bo?“, izjavila je
El. Klimnuo sam glavom. „Vidimo se kasnije, Karin. Ćao, Pipe.“
„Oh. Dobro. Onda zdravo“, odgovorio je Pip. Karin nas je saosećajno pogledala, pretpostavljajući da smo samo
uznemireni zbog prisustva oficira.
I dalje me držeći za ruku, El je mirno ustala i odlučno pošla ka vratima. Iako nisam gledao Kriga u oči, osetio
sam kako me prati pogledom dok sam prolazio kroz prostoriju. Sa svakim korakom sve sam više očekivao da ću
dobiti metak u leđa, ali to se nije dogodilo. Kad smo stigli do izlaza, nisam mogao da se oduprem iskušenju pa
sam se okrenuo i pogledao još jednom. Na moje iznenađenje, bio mi je okrenut leđima i pio kafu koja im je
upravo bila poslužena.
Vratili smo se u moj stan što smo brže mogli, ali postojanim korakom da ne bismo privlačili pažnju.
„Jesi li siguran da je to on, Bo?“, prodahtala je El.
„Gotovo potpuno siguran. Prošlo je mnogo godina... ali oči su mu iste. Gospode, gospode!“ Moja razdraženost je
iz sekunde u sekundu postajala sve jača.
„Molim te ostani pribran, ljubavi. Misliš da te je pratio dovde?“
Slegao sam ramenima. „Mora da je... Ne mogu da smislim drugo objašnjenje. Ali kad smo izlazili iz kafea, nije
nas gledao. Bio nam je leđima okrenut.“
El je sa olakšanjem klimnula glavom. „Dobro. Možda te nije prepoznao. Ali, Bo, vi ste obojica Rusi. Kako je
moguće da Krig bude član SS-a?“
„Otac mu je bio Prus. Sećaš se? Pričao sam ti o Kronu Ezuu.“
„Naravno“, odgovorila je, setivši se te priče.
Vratili smo se u oronulu gradsku kuću od krečnjaka koju nazivam domom i brzo se popeli uskim stepeništem na
treći sprat. Kad smo stigli, zaključao sam vrata i postarao se da navučem tanke zavese. Srećom, žena koja
upravlja pansionom, frau Šnajder, jeste starica, Čehinja, pa ni obrvu ne podiže kad u zgradu uđe žensko, samo
ako „ništa ne čuje i ako izađu do devet“.
Seo sam na škripavi krevet i zagnjurio lice u šake. „Ako nam je potreban neki znak da odemo iz Lajpciga, mislim
da smo ga upravo dobili, i to veliki. Moramo da bežimo što pre.“ Prošao sam prstima kroz kosu. Dah mi je bio
kratak i oštar, osećao sam istovremeno da mi je vruće i hladno. „Ja ne... Ne osećam se...“ Vid mi se zamaglio i
vidno polje suzilo.
El je sela pored mene na krevet. „U redu je, ljubavi. Dobro si.“ Obgrlila me je rukom da me uteši. „Smiri se.
Bezbedan si, i ja sam ovde. Doživeo si šok, ali oporavićeš se.“
„Moramo da odemo, El. On je došao po mene... Napašće nas...“
„Slažem se, ljubavi. Ali saslušaj me za trenutak, važi?“ Pribrao sam se i klimnuo glavom. „Hvala. Dakle, po
onome što si mi ispričao, Krig Ezu ima samo jednu misiju u životu - da okonča tvoj život. Je li tako?“
„I sama znaš odgovor na to pitanje.“
„Dakle, da te je prepoznao u kafeu, ne bi propustio da nešto preduzme, bez obzira na posledice. Slažeš li se?“
Zastao sam za trenutak, a onda se složio. „Pretpostavljam, da.“
„Stoga je blizu pameti da nije shvatio ko si. A na osnovu toga možemo pretpostaviti da nam ne predstavlja
neposrednu opasnost. Pratiš li moju logiku?“, upitala je. Oklevao sam. „Baš kao što ni politička situacija u
Lajpcigu ne predstavlja neposrednu opasnost za mene. Niko nam neće upasti u kuću da nas odvede - bar ne još.
To ne znači da se situacija ne može brzo promeniti, ali za sada, u ovom trenutku, bezbedni smo i zajedno smo. I
zato molim te, najdraži, priberi se. Zbog mene ako ni zbog čega drugog.“
Disanje mi se usporilo i pogledao sam El u oči. „Žao mi je.“
„Molim te, nema razloga da se izvinjavaš, ljubavi. Samo hoću da znaš da si dobro i da sam ja tu.“ Prošla mi je
prstima kroz kosu, što je na mene uvek utešno delovalo.
92
Posle nekoliko trenutaka, ustao sam s kreveta. „Vreme je za akciju. Počeću da pripremam plan za naš odlazak.“
Izvadio sam kofer iz ormara u uglu sobe. „Ti sutra moraš da odeš do Dojče banke i da podigneš sa računa sve što
možeš. A onda ćemo jednostavno sesti u poslednji voz iz grada.“
„A kuda predlažeš da pobegnemo, Bo? Nazad u Francusku? Nazad u žandarmeriju koja najverovatnije još uvek
želi da te uhapsi? Ne bismo mogli da razgovaramo sa Evelin ili s Landovskima. U Bulonj-Bijankuru bi se brzo
saznalo da si se vratio nakon misterioznog nestanka, i policija bi te našla.“
„U pravu si. Nećemo putovati u Francusku, to predstavlja preveliki rizik. Otići ćemo u Švajcarsku. Vreme je.
Moram da saznam šta se dogodilo s mojim ocem.“
El je uzdahnula. „Koliko godina već pričaš o odlasku u Švajcarsku, Bo? Da li zaista, makar i u najskrovitijem
kutku duše, misliš da je živ?“
Zaprepastio sam se. „Ne, naravno da nije. Ali šta onda predlažeš? Da ostanemo ovde u Nemačkoj? Da
jednostavno prihvatim da će me Krig ubiti? Ili da će Hitler možda učiniti isto sa tobom?“ Šutnuo sam razdraženo
kofer i smesta osetio grižu savesti. El se trudi da pomogne, a ja se predajem panici.
„Slušaj me“, kazala je molećivo. „Što se tiče Hitlera, ne možemo ništa da učinimo. Ali možda možemo nešto da
učinimo u vezi sa Krigom.“
Podbočio sam se. „Šta, El?“
„Godinama već razmišljam o tome. Zašto jednostavno ne vratiš dijamant?“, upitala je.
Nisam mogao a da se ne nasmejem. „O, El. Znaš da sam pokušao da mu ga dam u Sibiru. Ali nije hteo da sluša.
Samo me je napao.“
El je klimnula glavom. „Znam, ali od tada se mnogo promenilo. Bili ste deca. I, s obzirom na situaciju koju si mi
opisao, ne znam šta bi drugo Krig trebalo da misli.“ Zastala je, očigledno razmatrajući koje mudre reči da
upotrebi. „Najzad, stajao si nad telom njegove majke.“
Zadrhtao sam na tu uspomenu. Pokušavao sam mnogo godina da je izbrišem iz uma. „Zašto moraš da me
podsećaš?“
„Zato, ljubavi, što moraš da se setiš da nisi ubica. Brinem da ponekad zaboraviš. Nevin si i nemaš čega da se
plašiš od svoga tvorca.“
„Od tvorca ne. Od brata... Kriga... to je već druga priča.“
„Krig misli da si ubio njegovu majku da bi se dokopao dijamanta. Oboje znamo da nije tako. On treba da prihvati
istinu o tome.“
„A šta predlažeš, El, kako to da uradim? Da mu priđem na ulici, kucnem ga po ramenu i zagrlim ga? Ili bi radije
da mu dobacim dijamant i kažem: ’Bez uvrede, brate?’“
„Razumem kako se osećaš, Bo, ali nema potrebe da budeš agresivan prema meni.“ Pokunjila se.
„Izvini, ljubavi, ali brinem da si zaboravila da smo mi na prvom mestu. Krig se zakleo da će me uloviti i osvetiti
majku, ili poginuti. Poznajem ga, El. Možda bolje od bilo koga na našoj planeti. Održaće reč.“
„Znam. Ali ne smemo da zaboravimo nekoliko stvari. Prvo, on ne zna tvoje drugo ime. Ti si ovde Bo D’Aplijez.
Drugo, imaš više godina. Znam da si odmah prepoznao Kriga, ali njemu to neće biti tako lako. Treće, šta Krig
zna o tome koji instrument sviraš?“
„Violinu.“ Onda mi je sinulo. „Ah...“
„Tačno tako. Sasvim sigurno se neće raspitivati o studentu po imenu Bo D’Aplijez koji svira čelo. Ako je i
njuškao, verovatno počinje da gubi nadu da si uopšte ovde.“
„Moguće je, valjda. Da“, složio sam se.
„Onda su ti možda zvezde pružile priliku, Krig ne raspolaže faktorom iznenađenja kao što se pribojavaš. Ako
možemo da napravimo plan kako da mu vratimo dijamant, možda uz pismo objašnjenja o pravim i potpunim
okolnostima u kojima je umrla njegova majka, možda će odustati od proganjanja.“
Odmahnuo sam tužno glavom. „To nikad neće biti dovoljno, El, uprkos istini. On želi moj život.“
Obuhvatila mi je obraz dlanom. „Nije li vredno pokušati, ljubavi? Ti i ja bismo mogli da živimo u istinskom
miru.“
„Bojim se, El. Plašim ga se.“
93
„Znam. Ali tvoja El je uz tebe.“ Ustala je i počela da korača po sobi i glasno da razmišlja. „Prvo, imperativ je da
neko vreme ostaneš unutra, da bih ja mogla da saznam gde je Krig smešten i kakva mu je svakodnevna rutina. Da
li ti to zvuči razumno, za početak?“
Oteo mi se uzdah. „Da“, složio sam se.
„Dobro! Onda ćemo početi.“
„El...“
„Molim, ljubavi?“
„Preklinjem te da budeš oprezna. Samo pretpostavljamo da me Krig večeras nije prepoznao. On je lukav igrač, i
veoma opasan. Ako ti se nešto desi, svojevoljno ću mu se predati.“
„Znam. Zato i hoću da pokušam sve da okončam, na ovaj ili onaj način.“ El me je poljubila. „Doviđenja, ljubavi.
Vratiću se sa informacijama kad budem mogla.“
I to rekavši, otključala je vrata moje sobe i izašla.
I sad evo sedim, sleđen od straha da će joj se možda nešto dogoditi, ili da je Krig znao da sam to ja u kafeu.
Svaki čas malo razmičem zavesu i izvirujem dole na ulicu, gotovo očekujući da ću ugledati muškarca u SS
uniformi kako zuri gore u mene. Predviđam da je preda mnom duga noć.
23
El se vratila sutradan u deset pre podne, bleda i potresena. Jedva da je bila u stanju i reč da izusti, pa sam je
poveo da sedne i doneo joj solju zaslađenog čaja iz male kuhinje u prizemlju. Dok je pila, držao sam je u
zagrljaju dok joj se boja nije vratila u lice.
„Bilo je grozno, Bo. Grozno.“
Kad se konačno povratila, El mi je opisala užasnu scenu kojoj je prisustvovala u Gevandhausu - najvećoj
koncertnoj dvorani u gradu. Trg ispred zgrade dičio se statuom velikog Feliksa Mendelsona - Jevrejina, osnivača
prvobitnog Lajpciškog konzervatorij uma. Tog prepodneva, pripadnici Hitlerove omladine srušili su skulpturu i
razbili je maljevima u paramparčad.
„S gnevom na licu i škrgućući zubima, Bo. Kao besne životinje, zaslepljene gnevom i mržnjom. Morala sam da
jednostavno mirno prođem, ne pokazujući emocije.“ El je sklopila oči u pokušaju da spreči sećanje.
„Gerdeler će biti besan“, rekao sam. „Kako neko može da mrzi čoveka koji je toliko dao svetu?“
„Smem da se kladim da je to organizovao njegov zamenik Hake. Razumljivo je da će napraviti zastrašujući potez
dok je Gerdeler u Minhenu. I sad će ga sigurno izbaciti. A onda će Lajpcig biti izgubljen.“
„Mnogo mi je žao, El.“
Izvadila je maramicu i izbrisala oči. „Ima još. Videla sam Kriga, stajao je blizu razbijenog spomenika, uzvikivao
uputstva deci. Mislim da on nadzire brigadu Hitlerove omladine.“ Zadrhtao sam pri pomisli na njegov uticaj na
nevinu decu. „I zato mislim da ću se relativno lako uputiti u njegovo kretanje. Samo treba da saznam raspored
aktivnosti brigade. Onda ću u svako doba znati gde je Krig.“
„Pa, ako ima nečeg dobrog u svemu ovome, onda je valjda to.“
El je oborila oči i pogledala u pod. „Ne bih rekla, Bo.“
Prekorio sam sebe. „Glupo je to što sam rekao. Neću dozvoliti da te povrede, ljubavi, kunem se.“ Nasmešila mi
se tužno. „Zar nemaš čas?“
„Ne. Upravnik Davison je zatvorio konzervatorijum. Smatra da je suviše opasno za studente, pa idem u
Vaserštrase da se sastanem s Karin.“ Ustala je.
„Mislim da to nije mudro, El. Za Karin je očigledno da je Jevrejka. Ako danas na ulicama vlada antisemitsko
raspoloženje, brinem se za tvoju bezbednost.“
„Ne zaboravi da imamo obavezu prema našoj prijateljici, Bo. I ti i ja znamo da Pip ne sagledava ozbiljnost
situacije. Mnogo ga više brine hoće li završiti svoju kompoziciju.“
Klimnuo sam glavom. „Trebalo je da ja sviram čelo u orkestru...“ Odmahnuo sam rukom. „U svakom slučaju, ne
mogu te pustiti samu danas. Hoću da idem s tobom.“
El je malo razmislila. „Priznajem da bih se tako bolje osećala. Krig i njegova brigada Hitlerove omladine
sprovode paljenje knjiga pored ostataka spomenika Mendelsonu. Zahtevaju da studenti bace u plamen partiture
94
koje su pisali kompozitori Jevreji...“ El su gušile suze, što je bilo razumljivo. Ustao sam i zagrlio je. „Obuci
veliki kaput. I stavi šešir. Da ne rizikujemo.“
Sedeli smo u izdvojenoj niši u kafeu u Vaserštraseu i čekali da stignu Pip i Karin. Kad su nam se pridružili, Karin
je bila u šoku i bilo je očigledno da je plakala. Ali bez obzira na to, Elina najbolja prijateljica je bila predvidljivo
otporna kad se obratila svima za stolom.
„Pošto se ovo desilo, nemamo nikoga da nas štiti. Svi znamo da je Hake antisemita. Vidite kako pokušava da
nametne one užasne propise iz ostalih delova Nemačke. Koliko će još proći dok ne spreče lekare Jevreje da vrše
praksu i arijevce da odlaze kod njih na preglede u Lajpcigu?“, upitala je.
Pip je podigao ruku da je smiri. „Ne treba da paničimo nego da sačekamo da se Gerdeler vrati. Novine kažu da će
to biti za nekoliko dana. Otišao je iz Minhena u Finsku nekim poslom za Trgovačku komoru. Siguran sam da će,
kad čuje, odmah požuriti natrag u Lajpcig“, rekao je.
„Ali raspoloženje u gradu je tako mrzilačko!“, izletelo je El. „Svi znaju koliko Jevreja studira na
konzervatorijumu. Šta ako odluče da idu dalje i sravne ga sa zemljom, kao što su uradili sa sinagogama u drugim
gradovima?“
„Konzervatorijum je hram muzike a ne politička ili verska sila. Molim vas, moramo pokušati da ostanemo
mirni“, odvratio je Pip.
„Lako je tebi da to kažeš“, primetila je Karin tiho. „Ti nisi Jevrejin, izgledaš kao jedan od njih.“ Posmatrala je
Pipovu talasastu, crvenkastozlatnu kosu i svetloplave oči. „Sa mnom je drugačije. Čim su srušili spomenik,
prošla sam pored grupe mladih na putu u konzervatorijum i povikali su: ’Jüdische Hündin!’“ Oborila je pogled
sećajući se toga. Svi smo znali da to znači „jevrejska kučka“. „A još povrh toga“, nastavila je Karin, „ne mogu
čak ni da razgovaram s roditeljima. U Americi su, pripremaju očevu novu izložbu skulptura.“
Pip je najednom poprimio izgled kao da mu je krv proključala u venama ispod površine kože. Uzeo je Karin za
ruku. „Ja ću te čuvati, ljubavi, makar te morao odvesti u Norvešku da bi bila bezbedna. Niko ti neće nauditi.“
Držao je njenu ruku u svojoj i sklonio joj pramen sjajne crne kose sa uznemirenog lica.
„Obećavaš?“, upitala je Karin, tako naivno da te srce zaboli.
Pip ju je nežno poljubio u čelo. „Obećavam.“
El i ja smo bili zadovoljni jer se činilo da je Pip prvi put prihvatio ozbiljnost situacije.
U narednih nekoliko dana ostao sam u svome stanu i poslao El s pisamcem profesorima da sam se razboleo od
zimskog gripa.
Dolazila je kod mene svake večeri i obaveštavala me o Ezuovom kretanju. Treće noći, vratila se s novim
informacijama.
„Danas sam pratila neke SS oficire do centra grada. Saznala sam da su odseli u hotelu blizu NSDAP-a“, kazala je
s prizvukom uzbuđenja u glasu.
„Šta je to NSDAP?“
„Nešto kao administrativna uprava. Tamo je i državna policija.“
Naslonio sam se na svoj tanki drveni radni sto. „Misliš da je Krig tu smešten?“
„Da, gotovo sigurno. Mada...“ Odvratila je pogled.
„Šta je, El?“
„Otkrila sam da rade u smenama. Krig putuje po zemlji, posećuje razne brigade Hitlerove omladine kako bi
unapredio lokalne tehnike indoktrinacije. Uskoro će otići iz Lajpciga.“
Nasmejao sam se u neverici. „Kako si to saznala?“
„Razgovarala sam s jednim od njih.“
Odmah sam promenio raspoloženje. „MOLIM?! El, šta ti je, za ime sveta? Pristao sam na ovaj plan samo pod
uslovom da se ne izlažeš opasnosti!“
Uzela me je za ruke. „Zar se mogu bolje zaštititi nego da ispoljim podršku njihovim ciljevima? Ulagivala sam se
jednom od golobradih dečaka koji su pušili pod kolonadom konzervatorijuma. Kazala sam mu kako mu lepo stoji
uniforma i kako su dobar posao obavili srušivši skulpturu pre neki dan.“
Pustio sam Eline ruke i počeo da masiram slepoočnice. „Oh, El. Nastavi.“
95
„Pitala sam vojnika šta mu je posao i on mi je rekao da je zadužen za obuku omladinske brigade pod nadzorom
poručnika Ezua... koji sutra odlazi.“
Pobesneo sam. „Igraš se s vatrom, El. Šta bi bilo da je znao da si Jevrejka?!“
El je prevrnula očima. „Za ime boga, zar me ne vidiš? Moja plava kosa i plave oči ne mogu se više uklapati u
njihovu arijevsku viziju Nemačke, zar ne? I čudo jedno šta se sve može postići s malo treptanja...“
Uzdahnuo sam. „Ne znam kako da se osećam. Pretpostavljam da bi trebalo da budem srećan jer će, ako se
pritajim sledeća dvadeset četiri časa, Krig otići iz Lajpciga i ponovo ćemo biti zaštićeni. S druge strane, nećemo
moći da sprovedemo tvoj plan.“
„Da. Mada mi je mladi oficir rekao da će se poručnik Ezu za šest meseci vratiti da se postara da im ne opadnu
standardi. To će nam dati vremena da smislimo konkretniji plan kako da mu vratimo dijamant i osiguramo tvoju
bezbednost.“
Počeo sam da koračam tamo-amo po svojoj sobici. „Da. Ali to ne menja položaj u kojem smo se obreli, El.
Nacisti se neće tek tako spakovati i otići kao Krig. I dalje nije bezbedno za tebe.“ El je za trenutak ćutala da
osmisli odgovor. „Kao što je Pip predvideo, Gerdeler se vratio. Koliko danas je obećao da će ponovo podići
spomenik Mendelsonu. Propao je Hakeov plan da ga istisne. Mislim da je... situacija stabilnija. Dok je Gerdeler
na vlasti, nema neposredne opasnosti.“
Prestao sam da hodam i pogledao je u oči. „Stvarno predlažeš da ostanemo, El?“
Polako je klimnula glavom. „Imam dužnost prema Karin. Pip za sada nikuda neće ići, a njoj je potrebna podrška.
Ne zaboravi, Bo, da pre svega ne bismo ni bili ovde da nije bilo njenog oca. Moramo ostati da je zaštitimo.“
Nisam se mogao sporiti sa time što je rekla. Ako Karin ostaje, onda očigledno ostajemo i mi. „Razumem“,
odgovorio sam.
„Hvala ti, Bo.“ Nagradila me je poljupcem u obraz. „Shvataš li da ima samo nekoliko dana do božićnog
raspusta? Pip i Karin planiraju da provedu nedelju dana u jednom malom hotelu, u koji će se prijaviti kao muž i
žena. Frau Fišer, koja vodi moj pansion, ide u posetu rodbini u Berlin i tamo će biti neko vreme.“ El je malo
pocrvenela. „Mislila sam da... Ako hoćeš, možda bi mogao da dođeš i ostaneš kod mene te nedelje.“
Srce mi je zatreperilo. Iako smo El i ja bili „zajedno“ sedam godina, nikad nismo... konzumirali našu vezu.
Oprostite mi, malo mi je nelagodno da pišem o tome. Naše formativne godine su bile nevine. Sad, međutim,
imamo dvadeset i osamnaest godina, jasno je da postoje potrebe kojih nije bilo kad smo bili deca. U nekoliko
navrata bili smo blizu da im se prepustimo, ali uvek bi nas neko prekinuo, uglavnom neko od stanara pansiona.
Razgovarali smo o tome da možda rezervišemo hotel, ali smatrali smo da je to nepoštovanje prema gospodinu
Landovskom i Nagradi „Blumental“.
„Život je kratak, Bo“, rekla je El i namignula mi dok je išla ka vratima.
Stigao je božićni raspust i konzervatorijum je opusteo jer su se i studenti i osoblje vraćali kući za praznike.
Pansioni su uglavnom bili prazni, pa sam spakovao nekoliko svojih stvari u mali kofer i preselio se kod El u
sobu.
Te noći smo prvi put vodili ljubav. Oboje smo bili neverovatno stidljivi i prošlo je kratko i nespretno. Posle sam
je držao u zagrljaju, gledali smo se, u bizarnom pokušaju da iznudimo trenutak romantike - jer smo, mislim, o
tome oboje čitali u romanima. Sam čin je zapravo bio... pomalo razočaravajući, a gledanje u oči posle toga
izazvalo nas je da prasnemo u smeh. A onda je smeh prešao u poljupce, koji su onda prešli u nešto više, i... pa,
drago mi je što mogu da izvestim da je drugi pokušaj bio mnogo uspešniji. Ne bih da zapisujem detalje, zbog El i
jer mi je neprijatno, ali bilo je baš izvanredno.
Nedelju dana smo podučavali jedno drugo umetnosti fizičke bliskosti, i srećno uranjali u greh puti. Otkrili smo,
nakon nezgrapnog početka, da je to nešto najprirodnije za dvoje zaljubljenih. Naša tela su stvorena da nam pruže
zadovoljstvo, pa zašto bismo im onda to uskraćivali?
Stigao je novi semestar i Gerdeler se vratio u grad, i politička situacija više nije bila tako usijana, baš kao što je
El i predvidela. Vratio sam se studijama i život se u velikoj meri nastavio kao i ranije, pre dolaska (i odlaska)
Kriga Ezua. Pip je pomamno radio na svojoj kompoziciji, u očajničkoj nadi da će biti izvedena pre nego što
Karin više ne bude imala drugog izbora nego da ode iz Lajpciga. Povremeno je održavao probe za nove elemente
96
partiture i ja sam se, za svojim čelom, divio njegovom delu. Iako ima svojih mana, Pip Halvorsen je vrhunski
kompozitor.
„Valja li to uopšte, Bo? Verujem tvome sudu.“
„Mislim da će biti slavno“, odgovorio sam iskreno.
„Lepo je od tebe što to kažeš.“ Spustio je poklopac klavira i nagnuo se prema meni. „Znaš, priča se po školi da se
zoveš Bo zato što te nikad ne vide bez gudala za čelo.30 Ima li istine u tome?“
30 Igra rečima: engl. bow - gudalo, izgovara se isto kao Bo. (Prim. prev.)
Nasmejao sam se samouvereno, ne bih li prikrio uznemirenost. „Gluposti. Mada sam, naravno, pre svega zato i
izabrao gudalo!“ Čestitao sam sebi na toj glatkoj laži.
„Ah. Naravno. Bo po imenu...“
„Bo po prirodi“, odvratio sam.
Pip je prešao pogledom po prostoriji za probe, obloženoj drvenim panelima. „Znaš, Gerdeler u martu ponovo
izlazi na izbore. Danas je to objavio.“
Ustao sam i počeo da pakujem čelo. „Pa to je svakako dobra vest.“ Znao sam da me Pip pažljivo posmatra kako
bi uočio moju reakciju.
„Da“, nastavio je. „Iskreno se nadam da su za njega ceo konzervatorij um i većina stanovništva Lajpciga, da će
ga ponovo izabrati i rešiti grad nepoželjnih posetilaca. Zbog naših boljih polovina.“
Zakopčao sam kofer sa instrumentom i okrenuo se ka njemu. „Mislim da je ambiciozno nadati se tome, Pipe.
Gerdeler nije uspeo da vrati ni spomenik Mendelsonu.“
On je slegao ramenima. „Istina. Ali sigurno Rajh neće imati drugog izbora osim da ga podrži kad se čuje glas
naroda i kad se vrati na vlast?“
„Nisam tako siguran u to. Svi znamo da Hake otvoreno lobira protiv njegovog reizbora. Uništenjem spomenika
jasno je stavio do znanja kakav je njegov stav prema Jevrejima.“
Pip je duboko uzdahnuo. Očigledno mu nisam pružio odgovore kakvima se nadao. „Znam. Neprekidno
pokušavam da ubedim sebe da ovo nije stvarno. Ja sam, naravno, na trećoj godini. Velika je verovatnoća da ću
uspeti da završim studije ovde u Lajpcigu. Ali Karin, El i ti, naravno... vi ćete možda morati da odete pre početka
završne godine.“
„To je mala cena za zajamčenu bezbednost, Pipe.“
Zastao je pa klimnuo glavom. „Tako je, da.“
Narednih nekoliko nedelja Gerdelerove kampanje za reizbor, El, Karin i mnogi drugi studenti konzervatorij uma
agitovali su za njega. One noći kad su brojali glasove, pridružili smo se gomili ljudi okupljenih ispred gradske
većnice i euforično klicali kad smo čuli da je naš kandidat ponovo izabran. Prvi put nakon dosta vremena
zavladalo je osećanje istinske pobede.
24
Uprkos upornim Gerdelerovim nastojanjima, statua nije ponovo podignuta. Pošto nije uspeo, podneo je ostavku
na mesto gradonačelnika 31. marta 1937, odbivši da formalno prihvati reizbor.
Bio je to znak upozorenja. Spomenik nije ponovo podignut.
Moram da se izvinim za svoj rukopis jer čitalac bez sumnje zapaža da se znatno pogoršao od poslednjeg
dnevničkog zapisa. Nažalost, povredio sam desnu ruku i boli me kad je podignem na pisaći sto. Svaki put kad
započnem novi red, osetim oštar bol u laktu pa naviše sve do ramena i vrata.
To me podseća da je ljudsko telo složena masa povezanih nerava i izgleda da sam naneo dovoljno štete da me
boli na nekoliko mesta. Trenutno nosim improvizovanu udlagu koju je El napravila od svoga šala i pomaže mi da
nekoliko puta vadim i vraćam ruku u nju. Uz to, lice mi je trenutno iste boje kao Gluhwein31 koje pijemo da se
zagrejemo u zimskim večerima.
31 Nem.: kuvano vino. (Prim. prev.)
Treba da objasnim da sam trenutno u kabini na klimavom starom feribotu koji nosi El i mene u novu zemlju,
koju nijedno od nas nije nikad videlo. Uprkos svemu što se dogodilo, uzbuđen sam zbog obećanja sveže, zelene
zemlje. Na feribotu su sa nama i Pip i Karin, kojima El i ja verovatno dugujemo život. Pip je nesebično pristao da
97
se El i ja pridružimo njemu i Karin u njegovom porodičnom domu u Norveškoj. Dvodnevno putovanje mi je
pružilo priliku da pišem dnevnik, pa ću zabeležiti događaje koji su doveli do našeg odlaska iz Lajpciga.
U proteklih nekoliko meseci bili smo na oprezu - naročito El, koja je pomno pratila hoće li se Krig Ezu ponovo
pojaviti u brigadi Hitlerove omladine. Iako od Ezua nije bilo ni traga ni glasa, i El i ja smo u maju osetili da je
vreme da idemo. Složili smo se da sačekamo kraj semestra, kako bismo mogli da polažemo ispite sa druge
godine, pa da se onda spakujemo i odemo zauvek. Sad kad je Gerdeler otišao, nacionalsocijalisti su slobodni da
donesu kakve god hoće zabrane protiv jevrejskog stanovništva. Jednostavno je bilo previše opasno ostati. El je na
kraju ubedila Karin da napusti Nemačku s Pipom ili bez Pipa, ali on je prihvatio ozbiljnost situacije i pozvao
Karin da pođe s njim u Norvešku po završetku semestra.
El i ja smo mislili da je za nas dobro da istražimo Sjedinjene Države. Imali smo taman toliko novca da platimo
put, a ja sam smislio maglovitu strategiju da potražim porodicu Blumental i da im zahvalim što su mi spasli
život, a onda da nađem neki posao.
Pošto smo svi napravili planove, činilo se prikladno da zaključim studije u Lajpcigu nastupom u orkestru
prilikom izvođenja Pipovog muzičkog dela. Bilo je prijatno letnje veče i stotine studenata se okupilo ispred
Gevandhausa u iščekivanju da čuju orkestracije kompozitora treće godine. Trg ispred konzervatorijuma zaista je
izgledao idilično, uprkos tome što nije bilo her Mcndelsona. Studenti su se kretali svuda po trgu (mnogi obučeni
u frakove zbog izvođenja), pijuckali vino, razgovarali o muzici i smejali se. Nizovi ukrasnih lampiona zračili su
spokojnim žutim sjajem i, da se neko spustio padobranom, ne znajući kakva napetost vlada u gradu, sigurno bi
pomislio da je to jedan od najlepših ugođaja na svetu.
Mislim da ću izabrati da tako pamtim konzervatorijum dok sam živ: kao idilično i srećno razdoblje koje je
podstaklo moj ogroman unutarnji razvoj, i muzički i lični.
„Veoma lepo izgledaš, Bo. Frak ti zaista lepo stoji“, kazala je El i uzela me za ruku.
„Hvala ti, ljubavi. Ali frak lepo stoji svakom muškarcu. Nama je lako. S druge strane, tebe i tvoje koleginice
analiziraju i kritikuju šta god da obučete. Blesavo je, zaista.
„Da li to sledi kompliment ili treba da se zabrinem?“, našalila se El.
„Izvini, naravno. Znaš da uvek zračiš. Ali večeras zračiš izuzetno.“ Nisam preterao. El je na sebi imala balsku
marinskoplavu haljinu bez bretela, pripijenog gornjeg dela i bogato nabrane suknje.
„Hvala ti, Bo. U pravu si u vezi sa ženskim oblačenjem. Pretpostavljam da će jadna Karin cele večeri dobijati
dvolične komplimente!“ Naša drugarica je, naravno, umesto haljine izabrala crno odelo s prevelikom leptir-
mašnom da upotpuni komplet.
„Mislim da izgleda savršeno“, rekao sam.
„I ja mislim. Ona je tako... svoja. To je nešto što ti i ja možda nikad nećemo usavršiti.“
Nasmejao sam se. „Tu si možda u pravu. Čuj, treba da zauzmeš mesto. Večeras nema karata i ne treba da ostaneš
bez stolice.“
Cmoknula me je u obraz. „Srećno. Potrudi se da ne upropastiš Pipu karijeru...“ El je otišla da nađe Karin pre
nego što uđe u Gevandhaus.
Pip je očigledno bio nervozan, ne bez razloga. Mnogo se govorilo o njegovoj kompoziciji i koncert je bio
posećeniji nego obično. Kad je publika ušla da zauzme mesta, nervozno je koračao tamo-amo u foajeu.
„Ne brini, prijatelju“, hrabrio sam ga. „Postaraćemo se da večeras lepo odsviramo tvoje delo, kao što zaslužuje.“
„Hvala ti, Bo. Ti sjajno doprinosiš svojim čelom.“
Spustio sam mu ruku na rame. „Moram da zauzmem svoje mesto. Srećno, Pipe.“
Pošto sam seo na svoje mesto na pozornici, gledao sam kako upravnik Valter Davison uvodi Pipa u dvoranu,
zajedno s još pet kompozitora čija će dela biti izvedena. Seli su u prvi red Velike sale, od nervoze jedan bleđi od
drugog. Onda je upravnik Davison izašao na binu pa su ga pozdravili toplim aplauzom. I on je, kao i Gerdeler,
postojana figura mira i razuma u ovim burnim vremenima. Svi mi u konzervatorijumu osećali smo da nas on
podržava i štiti.
„Hvala vam svima. Hvala.“ Podigao je ruku i aplauz je zamro. „Dobro došli u Gevandhaus, na koncert povodom
kraja godine. Uveren sam da svi sa uzbuđenjem iščekujete da čujete rezultate napornog i posvećenog rada svojih
98
kolega, pa ću biti kratak. Želim da sve koji su se okupili ovde večeras pohvalim za čvrstinu i odlučnost.
Mnogima od vas je poznat moj savet da stavite oglav kako vas ne bi remetilo sve što se događa u svetu oko vas.
Večerašnja priredba nije samo proslava šest kompozitora čija ćete dela čuti već i vaših postignuća protekle
godine. Izuzetno sam ponosan na to što sam vaš upravnik. Molim vas za aplauz.“ Gevandhaus gaje poslušao i
dvoranu je ispunilo klicanje. „U godinama koje dolaze, ljudi će od vas tražiti utehu, radost i bekstvo. Svi ste vi
dobro opremljeni da im to i pružite. Postarajte se da to i činite.“ U dvorani je zavladala tišina dok su okupljeni
razmišljali o njegovim rečima. „A sad ću vam predstaviti prvog kompozitora večeras - Petru Veber. Petrina
kompozicija ’Uspenje nade’...“
Dok je Davison dalje govorio, ja sam pogledao u Pipa. Prelazio je pogledom po Gevandhausu. On je, nažalost,
bio poslednji na programu pa će morati da čeka otprilike devedeset minuta dok njegovo delo ne bude izvedeno.
Sigurno je zbog toga bio u agoniji.
Konačno, nakon pet uspešno izvedenih kompozicija, došao je red na njega da se popne na binu. Kad je nastupio
njegov trenutak, primetio sam da mu noge malo klecaju. Kratko se poklonio, a onda seo za klavir. Dirigent je
podigao palicu i počeli smo.
Pip nije morao da brine. Svetla su se pogasila i publika je preneta na jedno srećno mesto. Delikatne harmonije i
talasi krešenda Pipove partiture podizali su se i padali kako treba. Kompozicija je bila nekako naelektrisana,
pulsirala od emocija i hvatala ton otpora čitavog konzervatorijuma.
Veliko je zadovoljstvo biti deo toga. Kad su odsvirani poslednji tonovi - zvuci harfe kao kapi - zavladala je
kratka tišina, za kojom je usledio gromki aplauz. Ljudi u publici poustajali su na noge i ovoga puta se odvažno
poklonio.
Posle je održana vesela proslava u foajeu Gevandhausa. Ganulo me je kako Pipa plješću po leđima i čestitaju mu
drugovi i profesionalci. Čak mu je prišao i jedan novinar da ga zamoli za intervju. Nije se moglo poreći da je
prethodnih meseci mahnito radio i da zaslužuje sve pohvale. Video sam kako se Karin probija kroz gomilu da ga
zagrli. „Samo moj lični Grig“, kazala je. „Chéri, tvoja blistava karijera je tek počela.“ Teško je ne složiti se s
njenom procenom.
Konzervatorijum je obezbedio šampanjac i činilo se da je ove godine brod dobro i istinski porinut. Penušavo piće
teklo je kao voda i većina je silno uživala. Ne možemo ih ni kriviti - iskoristili su dan i slavili trenutak. Nudili su
mi čašu za čašom, ali svaku sam odbio.
Godinama sam polako spuštao gard, otvorio sam usta i progovorio, pa čak i ispričao drugima svoju priču, što
nisam verovao da ću ikada uraditi. Ali alkohol razveže jezik i otupi čula, pa sam zaključio da je najbolje da
izbegavam ono što mnogi smatraju najslasnijim nektarom. Rano je postalo očigledno da sam u tom pogledu
jedan od retkih, pa sam zato odlučio da se vratim u svoj stan - srećan ali trezan.
Otišao sam da to kažem El. „Ja ću ostati još malo sa Karin“, rekla je.
„Kako hoćeš, ljubavi. Da se nađemo na kali ujutru?“
„Savršeno“, odgovorila je i poljubila me u obraz.
Okrenuo sam se prema Elinoj cimerki. „Laku noć, Karin. Molim te reci još jednom Pipu da mi je bilo
zadovoljstvo da sviram njegovu muziku večeras.“
„Hoću, Bo, hvala ti! Laku noć.“
Kad sam izašao iz Gevandhausa, bližila se ponoć i tramvaji nisu saobraćali pa sam krenuo u dvadesetominutno
pešačenje do kuće. Po danu je to veoma prijatna šetnja, ali sad nije bilo sunca i noćni vazduh je bio hladan.
Podigao sam revere kaputa uz vrat. Put od Gevandhausa do Johanisgasea bio je dug i pust, s drvoredom velikih
jela, i prigušeno osvetljen gasnim lampama na svakih petnaestak metara. Sa obe strane puta pružala su se velika
polja koja stanovnici Lajpciga uglavnom koriste za rekreaciju i šetnje s psima. Po noći su delovala sablasno, kao
da koračam preko visećeg mosta iznad dubokog ambisa. U taj kasni sat nije bilo ni žive duše na vidiku.
Hodao sam deset minuta kad sam čuo kako je iza mene pukla grančica. Okrenuo sam se očekujući da vidim
lisicu, ili možda jelena kako prelazi preko puta, s jednog polja na drugo. Ali na moje iznenađenje, nije bilo
ničega. Zastao sam i ćuteći osmotrio prostor oko sebe tražeći znake kretanja. Pošto ništa

99
nisam video, nastavio sam. Nakon sledećih pet-šest metara, zakleo bih se da sam čuo korake s druge strane
drveća. Ponovo sam se okrenuo.
„Alo?“, viknuo sam. „Ima li koga?“ Ponovo me je dočekala samo tišina.
Sad već uznemiren, ubrzao sam korak. I zaista, koraci koje sam malo pre toga čuo sad su postali glasniji; onaj
kome su pripadali nije se oprezno kretao. Smislio sam plan i, znajući da je napad najbolja odbrana, okrenuo sam
se na petama i brzo potrčao ka drveću odakle su se čuli koraci.
„Zašto me pratiš? Zašto se ne pokažeš? Ne budi kukavica, ako imaš nešto da mi kažeš, hoću da čujem!“ Zalazio
sam između drveća pa opet na put, pa opet među drveće, očekujući da ću uhvatiti nekog kako vreba. Pošto nisam
našao ništa, nastavio sam poljem, gde sam bio okružen tamom. Stajao sam potpuno mirno i opet začuo korake.
Za trenutak, ponovo, vlažna zemlja polja odala je šljapkanje zagonetne osobe. Koraci su se povlačili dublje u
tamu, dalje od mene. Zadovoljan što je neznanca koji me je pratio oterala mogućnost sukoba, vratio sam se na
put i laganim trkom nastavio dalje.
Stigao sam do svojih ulaznih vrata zadihan i malo potresen. Zavukao sam ruku u džep i petljao s ključevima, da
bih ih na kraju ispustio na zemlju iza sebe. Kad sam se okrenuo da ih pokupim, ugledao sam senku neke prilike
koja se brzo sklonila iza zgrade na uglu ulice.
Da li se vratio u Lajpcig? Da li zna ko sam ja?
Procenio sam svoje opcije - bile su ograničene.
Ako je misteriozni neznanac Krig, onda bi bilo glupo ponovo nasrnuti na njega. On najverovatnije nosi pištolj i
jednostavno bi me ubio na mestu. Prva pomisao bila mi je da zaštitim El, ali ako krenem nazad dugim putem do
Gevandhausa, odvešću Ezua pravo do nje i ugroziću svoju ljubavi naše prijatelje. Bilo mi je jasno da moram da
prihvatim jedinu opciju koju imam na raspolaganju, to jest da nastavim u svoj stan. Stavio sam ključ u bravu i
brzo ušao u svoju sobu. Zaključao sam vrata za sobom i nisam upalio svetio. Onda sam prišao prozoru i osmotrio
ulicu, tražeći onu senku. Sve je delovalo mirno.
Bez obzira na to, preduzeo sam razumne mere predostrožnosti. Iz fioke pored kreveta izvadio sam džepni nož.
Onda sam se vratio na osmatračnicu kraj prozora i ovoga puta navukao zavese ostavljajući samo mali razmak da
gledam kroz njega. S mesta gde sam stajao mogao sam da razaberem ugao Elinog pansiona. Barem ću moći da
vidim da su se Karin i ona bezbedno vratile kući.
Biće to duga noć, pomislio sam.
Privukao sam stolicu i stavio jastuk pod glavu. Sledećih nekoliko sati bar će mi pružiti priliku da smislim plan
kako da pobegnem od Kriga ako je to zaista on. Sedeo sam i stražario iznad puste ulice. Vreme je prolazilo i nije
bilo ni traga od prilike za koju sam bio siguran da me je pratila. Ili... zašto sam tako siguran? Možda se moj um
poigrava mnome. Bio sam u poslednje vreme pod velikim stresom i moguće je da mi se mašta razmahala.
Budući na najvišem spratu zgrade, moja soba je bila topla, a šištanje i pucketanje gvozdenih radijatora delovali
su umirujuće. Osetio sam kako mi kapci postaju teški. U nameri da se razbudim, odškrinuo sam prozor i unutra je
grunuo hladan vazduh. Delovalo je jedno kratko vreme, ali konačno mi se telo predalo i neizbežno sam
zadremao.
Gušio sam se i to me je probudilo. Otvorio sam oči, ali nisam video ništa pred sobom. Instinktivno sam ustao i
pošao naslepo nekoliko koraka napred. Zapeo sam stopalom za nogu od stola i srušio se na pod. Uprkos bolu od
pada, vid mi se odmah razbistrio. Kad sam se okrenuo na leđa, sa užasom sam shvatio da mi je soba puna crnog
dima.
Obuzela me je panika. Nekako sam se podigao i uspravio, ali udahnuo sam dim i opet počeo da se gušim. Ponovo
sam se spustio na pod, dok mi je srce lupalo kao ludo. Puzio sam po podu i orijentisao se po uglovima sobe da
dođem do vrata. Kad sam dospeo do njih, shvatio sam, užasnut, da dim prodire unutra iz hodnika. Očigledno ću
imati muke da siđem u prizemlje.
Ali kakvog sam izbora imao? Uhvatio sam se za kvaku i podigao se, zadržavajući dah. Potražio sam rukom rezu,
a kad sam je našao, bila je vrela na dodir. Stegao sam zube i svom snagom je povukao i, na moje olakšanje,
popustila je.

100
Stao sam iza vrata da se zaklonim i naglo ih otvorio. U sobu je ušao vrh narandžastog plamena kao džinovski
jezik besne zmije. Teška srca, shvatio sam da je bekstvo nemoguće.
Ponovo sam zatvorio vrata. Bilo je samo pitanje vremena kad će ih vatra zahvatiti, i ja sam se pitao hoću li biti
žrtva požara ili dima. Srozao sam se niz vrata i legao na stomak.
„Žao mi je“, uzviknuo sam, mada nisam bio sasvim siguran kome se obraćam. Možda El, jer sam je ostavio samu
u Lajpcigu, suočenu sa ogromnom opasnošću. Možda ocu, kog nisam uspeo da nađem iako sam se zarekao da ću
to učiniti. Možda Landovskima, Evelin, gospodinu Ivanu, i svima onima koji su verovali u mene kad nisam imao
ništa. Možda čak i Krigu Ezuu, zbog običnog nesporazuma koji je doveo do toliko patnje i jada.
Sad me tera da platim za to.
Prešao sam kontinente, opstao u hladnoći i gladi. Uprkos svemu, našao sam nekog zbog kog vredi živeti... a evo
kako će se sve to završiti. Nedostojanstveno, u perjanici dima.
Okrenuo sam se na leđa i sklopio oči. Kad sam bio mali dečak, da bi me uspavao, otac je imao običaj da koristi
tehniku opuštanja koju je izumeo jedan čovek teatra, Konstantin Stanislavski. Setio sam se očevog glasa:
Trenutno kontrolišeš mišiće iz malog prsta na nozi. Mora se početi od najmanje tačke na telu, znaš... pa prelaziti
na druge. Onda pređeš na sledeći nožni prst, pa na sledeći... i sad si na tabanu. Bože, kako je ovde napeto, taban
po ceo dan nosi težinu tvog tela. Ali to nije problem, može se kontrolisati. Isključiš napetost lako kao da gasiš
svetio. Pa pređeš na članak...
Moj otac, zamišljen ili ne, svejedno, uspavao me je govorom, ili tačnije, uspavao me je dim koji sam udisao. Što
se tiče onoga što je usledilo, pretpostavljam da sam to sanjao.
Video sam zvezde nad sobom.
Sećam se da sam bio srećan što su sa mnom na kraju. Pred očima mi se presijavalo i treperilo sazvežđe Sedam
sestara - moja svetla vodilje, moje konstante. A onda su se zvezde pretvorile u sedam ženskih lica koja nisam
prepoznao. Svako je zračilo velikom toplinom i ljubavlju. U tome času osetio sam da sam spokojan i... spreman.
A onda sam čuo glas.
„De, de, Atlase. Ima još posla.“
Sedam lica je nestalo s vidika i zvezde su se ponovo rasporedile u jednu figuru. Ona je imala dugu kosu i haljinu
čiji su se skuti pružali iza nje u večnost. A onda su zvezde izbledele, a figura mi se ukazala u boji. Haljina joj je
bila jarkocrvena, a ona ukrašena girlandama belih i plavih cvetova. Kosa - blistava, plava griva - bila joj je
elegantno očešljana oko srcolikog lica. Njene krupne, sjajne, plave oči kao da su se iskrile i presijavale, i ja sam
bio opčinjen. Ponovo mi se obratila.
„Dečak sa svetom na ramenima. Moraš da ga nosiš još malo. Drugi zavise od tebe.“ Zapazio sam evropski
akcenat, mada mi se obraćala na mom maternjem jeziku.
„Kako to mislite?“, odvratio sam bez daha. „Ko ste vi?“
„Tvoja sudbina još nije ispunjena. Još ne treba da prođeš kroz ta vrata.“
„Koja vrata? O čemu govorite?“
Žena se nasmešila. „Gledaš u mene kroz prozor, Atlase. Mislim da su oni mnogo bolji od vrata jer, pre nego što
kreneš, možeš da vidiš put pred sobom.“
Razumeo sam njenu poruku. „Prozor... Ali ja sam na trećem spratu, neću preživeti pad!“
„Nećeš preživeti ni ovde. Osmeli se i skoči.“
Žena je počela da nestaje iz vidokruga, zaklonio ju je crni dim koji je kuljao i pulsirao nada mnom.
Sad potpuno budan, okrenuo sam se na stomak i dopuzao do prozora. Dok sam prelazio pod, rukom sam okrenuo
nešto duguljasto i tanko. Pogledao sam i video gudalo svog čela. Zgrabio sam ga. Jedva sam razabirao svetlost
iza prozora kroz dim koji je izlazio kroz odškrinuti razmak. Zato je dim prolazio tako silovito. Uhvatio sam se za
zavesu i uspeo da ustanem, pa sam se podigao na sims. Nastupio je kratak predah od dimnog pokrivača, da bi me
potom ponovo obavio, gušće nego ranije. Pogledao sam dole, ka zemlji, gde sam video frau Šnajder i druge koji
su umakli plamenu. Primetili su me na prozoru.
„Živ je! Gospode!“, zakukala je frau Šnajder. „Čekaj tamo, mladiću! Javljeno je vatrogascima, spašćemo te!“

101
Iza mene je odjeknuo strašan prasak. Okrenuo sam se i video kako su vrata, zajedno sa dovratkom, popustila pred
plamenom. Moja odluka da širom otvorim prozor povećala je protok vazduha i dala snagu vatri, pa su vreli
narandžasti jezici nasrnuli u sobu kao da hobotnica ulazi u pećinu. Vatra je bila gladna. Htela je mene. Sad zaista
nije bilo drugog izbora. Poslednje što sam zgrabio u sobi bio je moj dnevnik, koji sam spazio na stolu pored
prozora. A onda sam se popeo na sims.
„Da se nisi usudio! Ostani tamo!“, vrištala je frau Šnajder.
Procenio sam da sam na visini većoj od petnaest metara. Zatakao sam gudalo i dnevnik za pojas pantalona. A
onda sam se pažljivo uhvatio za sims i polako se spustio, pa su mi noge visile s prozora. Bio je važan svaki
centimetar kojim mogu da skratim pad. Mentalno sam se pripremio za ono što sledi.
„U cvetnu leju, u cvetnu leju!“, vikala je frau Šnajder. „Večeras sam je zalila!“ Pustio sam sims levom rukom i
slobodno se zaljuljao da mogu da pogledam dole. Iako je bio mrak, beli i plavi cvetovi su delovali kao svetla za
prizemljenje. Kad bih samo mogao da se malo odbacim pa da sletim na meko blato, možda bih i imao šanse. Iz
moje sobe se začula jaka škripa i ja sam prihvatio da je sad ili nikad.
Mada ne savršeno, prizemljio sam se prilično dobro kad se sve uzme u obzir. Stopalima sam udario u cvetnu leju,
kao što sam se i nadao, i pri udaru povio kolena i otkotrljao se. Pravu snagu udarca osetio sam tek kad sam
desnom rukom udario o kameni pločnik pored cveća, a onda i licem.
„Aaaaah!“, kriknuo sam od bola.
„Dečko moj, dečko moj!“, vikala je frau Šnajder i pojavila se nada mnom. „Gde si se povredio? Osećaš li noge?
Možeš li da mrdaš nožnim prstima?“
„Da“, odgovorio sam. „Ruka me boli.“ Zavrnuo sam rukav zdravom rukom i ugledao prilično ružan prizor. Lakat
mi je očigledno bio iščašen i, kad sam video, zaplakao sam.
„Moramo ga skloniti dalje od zgrade. Pomozite mi!“ Gospođi Šnajder su odmah prišla još dva dečaka iz našeg
pansiona koji su me, u pokušaju da me odvuku dalje od kuće, zgrabili za ruke.
„Ne!“, kriknuo sam, ali bilo je prekasno. Momci su me podigli i desna ruka je gadno krenula. Zatim me je
zapljusnuo talas vrelog bola koji je počeo u laktu, ali nekako se proširio na celo telo. Vrištao sam, ali momci su
bili rešeni da me sklone od plamena. Kad su me pustili, sklupčao sam se, a talasi bola su se nastavili.
„Diši, momče. Samo hrabro“, kazala je frau Šnajder, koja se ponovo obrela pored mene i milovala me po kosi.
„Preživeo si.“
„Jesu li... svi... izašli?“, konačno sam uspeo da pitam.
„Svi koji su bili ugroženi. Srećom, nije ih bilo mnogo u pansionu, većina je još u centru grada posle večerašnje
proslave... mada ne znam za druge kuće.“
„Druge kuće?“, promucao sam.
„Da, nažalost, mladiću. Tek je počelo. Žao mi je. Ništa se od ovoga ne bi desilo da nije mene. Mene su gonili.“
Namrštio sam se, zbunjen. „Ne razumem, frau Šnajder.“
„Ja sam Jevrejka. Spalili su zgradu da mi unište posao i da mi pokažu da ovde nisam dobrodošla. Večeras su,
nažalost, u tome i uspeli.“
Počeli su da mi se okreću zupčanici u glavi. „Žao mi je, frau Šnajder.“
„Svakako nema potrebe da se izvinjavaš. Mogao si večeras da pogineš, a ja bih bila za to odgovorna.“ Pognula je
glavu.
„Ne, frau Šnajder“, odgovorio sam. „Sasvim sigurno niste.“ Kao da mi je kamen bio u stomaku. „Kazali ste
’druge kuće’. Znači da su esesovci posetili i druge kuće u kojima žive Jevreji?“
„Da, bojim se da jesu.“ Nekako sam se podigao na noge, s novim razdirućim bolom u ruci. Trgao sam se i oštro
udahnuo vazduh. „Pazi se! Poslaću po lekara“, insistirala je frau Šnajder.
Otrčao sam do kafea i preda mnom se ukazala kuća u kojoj je El stanovala. Olakšanje koje me je obuzelo bilo je
delotvornije na bol od morfijuma. „Nema potrebe za doktorom, frau Šnajder. Biću dobro, hvala. Moram samo da
nađem El.“
Frau Šnajder je klimnula glavom. „Nisam je videla. Možda da se raspitaš okolo, pa...“ Stavila je ruku na usta pa
zaplakala, iznenada savladana događajima od te noći.
102
Podigao sam zdravu ruku i stavio joj je na rame. „Sve to nije fer, frau Šnajder. Mnogo mi je žao zbog vašeg
gubitka.“
„Hvala ti“, šmrknula je. „Ali pitam se zašto su mene uzeli na metu? Ja ne ističem svoju religiju, za razliku od
mnogih drugih u gradu.“
Osetio sam ubod griže savesti. Znao sam da u ovom slučaju frau Šnajder nije bila meta. Meta sam bio ja.
„Bo!“ Preko ramena frau Šnajder video sam El kako trči prema meni u pratnji Karin. Kad sam joj prišao da je
zagrlim, novi nalet bola mi je prostrujao kroz ruku pa nisam mogao da izdržim da ne napravim grimasu.
„Ljubavi... šta se desilo, za ime sveta? Jesi li dobro?“
„Oh, Bo“, dodala je Karin.
Pokazao sam rukom ka zgradi koja se pušila. „Morao sam da skočim. Pale jevrejske kuće. Ali, El... to je bio on.
On zna. Moramo da idemo, već noćas ako je moguće.“
„Kako to misliš ’on’?“, upitala je Karin.
El se okrenula ka prijateljici. „Misli na onog... naročito zlog SS oficira kojeg smo viđali u gradu. Zar ne, Bo?“
„Da“, odgovorio sam, zahvalan što Elin mozak bolje funkcioniše od mog. „Ima veoma agresivnu auru. Frau
Šnajder, koja vodi moj pansion, jeste Jevrejka, pa smo bili na spisku za večerašnji požar. Gde je Pip?“
„Još je napolju, u gradu, uživa u svom uspehu“, kazala je Karin. „Jesu li svi uspeli da izađu?“
„Izgleda da jesu. Ali sad niko od nas nije bezbedan ovde. Moramo da smislimo plan da odmah odemo.“ Obgrlio
sam El levom rukom, a ona mi je naslonila glavu na grudi. S gudalom uz nogu, osvrnuo sam se prema zgradi dok
su zvuci sirena postajali sve jači. Obrazac mog života se ponovio i sve sam izgubio. Ali ovoga puta sam imao El
uz sebe.
„Kuda ćete?“, upitala je Karin.
„Što dalje. U Ameriku, nadamo se.“
„Nedostajaćete nam, Karin“, jecala je El. „Ti si mi kao sestra.“
„I ti meni, El.“ Karin se ugrizla za usnu. „A šta ako postoji način da ostanemo svi zajedno? Da li biste bili
zainteresovani?“
El i ja smo se pogledali. „Naravno, Karin“, odgovorila je. „Veoma bismo voleli da pođeš sa nama. Možda možeš
da nam se pridružiš i na putovanju u Ameriku?“
„U stvari, mislila sam da biste mogli poći sa mnom. Kao što znate, Pip mi je ponudio da me povede u Norvešku.
S obzirom na ovo što se večeras desilo, sigurna sam da će rado proširiti ponudu na vas. Šta mislite?“
„Da. Oh, da!“, odgovorila je El pre nego što sam i razmislio o toj informaciji. Okrenula se ka meni. „Bo, to je
savršen plan.“
I dalje ošamućen, klimnuo sam glavom. „Ako se Pip slaže, naravno da ćemo poći. Hvala ti, Karin. Nemaš pojma
koliko nam ta ponuda znači.“
„Onda je sređeno. Kraj semestra je za svega nekoliko dana, a onda možemo da krenemo u Bergen.“
„Ne“, kazao sam odlučno. „Kad sam rekao da El i ja odlazimo do sutra uveče, to sam i mislio. Od najveće je
važnosti za našu... za Elinu bezbednost, da odmah napustimo Lajpcig.“ Značajno sam pogledao ka svom
pansionu.
„Shvatam“, prihvatila je Karin. „Razgovaraću s Pipom što pre. Njemu je bilo stalo samo da mu delo bude
izvedeno, i večeras je postigao svoj cilj. Nadam se da svi možemo otići iz Lajpciga do uveče.“
„A ti, Bo, za to vreme moraš negde da budeš“, kazala je El. „Sigurna sam da se frau Fišer neće protiviti da
prenoćiš kod nas, s obzirom na okolnosti. Je li to u redu, Karin?“
„Naravno.“
Srećom, dozvolili su mi da budem u njihovoj sobi. Uzeo sam drvenu stolicu i stavio je pored prozora, rešen da se
iskupim za sve što se prethodno dogodilo. Da sam bio samo malo oprezniji, sve se to moglo izbeći. Pošto sam
sad bio odgovoran za Elinu zaštitu, bio sam ubeđen da neću prokockati drugu priliku. Čekao sam da izađe sunce
u pet ujutru pa sam se tek onda povukao da se odmorim, siguran da Krig neće ništa učiniti dok je dan. U sedam
sam čuo kako Karin izlazi da razgovara s Pipom.

103
Vratila se nekoliko sati kasnije i rekla nam da će nas njegova porodica primiti u svoj dom i da je Pip trenutno na
telefonu u upravnikovoj kancelariji, kako bi bar javio rodbini u Bergenu.
Preostali deo dana prošao je u gužvi pakovanja i pomaganja El da razvrsta svoje stvari, uz neobično osećanje
olakšanja što ja ne moram da radim to isto, jer su moje stvari sad bile samo gomila pepela. Preživelo je samo
moje čelo jer sam ga prethodne noći ostavio u Gevandhausu - mada nisam mogao da odem po njega; to bi
jednostavno bio preveliki rizik. Grlo mi se stezalo od tuge što se opraštam od svojih instrumenata. Bar je
dijamant bio bezbedan, smešten kao i uvek oko mog vrata. Kad sam savio ruku da napipam poznati oblik u
vrećici, trgao sam se od bola u laktu. I jauknuo.
„Oh, Bo. Moraš kod doktora“, rekla je El. „Evo.“ Uzela je jednu svoju maramu i vezala mi je oko vrata kao
improvizovanu udlagu. Nežno me je poljubila u obraz i pomilovala po licu u modricama. „Mili moj jadničak.
Ubrzo ćeš sav biti u boji cvekle.“
„A za nedelju dana boje senfa“, dodao sam.
„Zaboravila sam da pomenem“, ubacila je Karin. „Pipova majka Astrid je medicinska sestra. Ona će ti pregledati
ruku.“
„Eto, Bo.“ El je uspela da se nasmeši. „Već sve ide nabolje.“
Bez obzira na sve što se dogodilo prethodnih šest meseci, i dalje mi se srce slamalo što moram da odem iz
Lajpciga. Kad smo El i ja stigli, usudio sam se da sanjam da bismo možda konačno mogli biti slobodni da živimo
svoj život zajedno - i to kao muzičari - oslobođeni tereta prošlosti. Međutim, kao što će, pretpostavljam, uvek
biti, prošlost me je stigla i kuje zaveru sa sadašnjošću ne samo da naudi meni već i El.
Sebično se nadam da je Norveška dovoljno daleko od Kriga.
25
Bergen, Norveška,
novogodišnje veče 1938
Molim te, dragi čitaoče, da mi oprostiš moje dugo odsustvo. Dok sad pišem, ne mogu da verujem da je prošlo
osamnaest meseci od mog poslednjeg zapisa. Nisam ništa beležio samo zbog jednoga, a to je moja ruka.
Ispostavilo se da su posledice moga „pada“ u Lajpcigu bile iščašenje lakta i fraktura s perforacijom kože. Izgleda
da je situaciju dodatno pogoršalo to što sam napisao nekoliko strana na dvodnevnom putovanju iz Lajpciga u
Bergen.
Po našem dolasku u Norvešku, dobra i čudesna Astrid Halvorsen pobrinula se da me odmah prime u bolnicu
Haukeland. Ruka mi je bila u gipsu šest nedelja i rečeno mi je da bi oporavak mogao da traje i više od godinu
dana. Iako, izgleda, napredujem pomalo svakog dana, i dalje mi je teško da pišem. Mnogo puta sam pokušavao
da podignem lakat i stavim pero na hartiju, i odmah zatim odustajao zbog bola. Međutim, drago mi je što mogu
da zapišem da je bol, koji mi je ranije razdirao ruku, sada otupeo... mogu da nastavim da pišem dnevnik. Kakav
luksuz!
Potrudiću se da se prisetim događaja detaljno jer verujem da vas, ako još ovo čitate, moja priča zanima.
Pošto smo sišli niz rampu s broda, Astrid je samo pogledala moju ruku i izjavila kako ću najverovatnije morati na
operaciju. Ispostavilo se da je u pravu, a ja sam, uprkos negodovanju porodice Halvorsen, insistirao da sam
platim sve bolničke račune. Time sam iscrpeo sredstva koja mi je gospodin Landovski omogućio Nagradom
„Blumental“.
Srećom, Halvorsenovi su prema nama bili neverovatno velikodušni. U to prvo vreme obezbedili su nam krov nad
glavom, hranu i bezbrojne srećne večeri ispunjene muzikom i smehom. Pip i njegovi roditelji odnosili su se
prema El i meni (i prema Karin, takođe) kao prema članovima porodice.
Pipov otac Horst je moj kolega čelista i svira u Bergenskoj filharmoniji. Stoga je izražavao veliko saosećanje
prema meni dok sam bio u Norveškoj, jer više ne mogu da podignem ruku s gudalom kako treba. Jednostavno,
suviše je krta. Zato nikad nisam mogao da učestvujem u tradicionalnim izvođenjima posle večere, kao Pip za
klavirom, Karin na oboi, El na flauti ili violi (u zavisnosti od kompozicije) i Horst na već pomenutom čelu.
Talasi tuge bi mi preplavili grudi dok sam s čežnjom gledao u svoj bivši instrument.

104
Tih nekoliko meseci u Norveškoj bili su baš ono što nam je trebalo posle burnog odlaska iz Nemačke. Ovde smo
se osećali bezbedno. Norveška je možda najlepša zemlja na planeti. Za kratko vreme koliko sam ovde, divim se
maglovitim planinama i u čudu zurim u vodene puteve koji kao da vode u večnost. Omiljena razbibriga mi je da
otpešačim u lokalni park Bergens Fjelstrekninger, s blokom za skiciranje i kompletom pera, da pokušam da
uhvatim nešto od prirodnih lepota kojima se diči ova zemlja. Ovde je čak i vazduh posebno čist. Gotovo da se
možeš opiti njime i oštrom svežinom.
Bio sam potpuno svestan toga da se ne možemo zauvek oslanjati na Halvorsenove, ma koliko nam udobno bilo
kod njih. Činjenica je da nismo rođaci, da smo izbeglice. U Parizu sam dozvolio gospodinu Landovskom da me
finansira, a u Lajpcigu je nagrada bila dovoljna da ničega ne budemo željni. Rešio sam da zarađujem za sebe i El.
Za vreme mojih šetnji u Bergenskoj luci, primetio sam kartografsku radnju Šolc i Šolc. Iz razgovora s Horstom
znao sam da je vlasnik jedan stariji Nemac, i da mu je sin nedavno otišao iz Norveške u domovinu da se pridruži
nacističkom pokretu u usponu, zbog čega se njegov otac veoma uzrujao. Računao sam da bi, s obzirom na
okolnosti, možda bio voljan da me primi kao asistenta, čak i s povređenom rukom.
Najzad, moje poznavanje astronomije je bez premca, ako smem da kažem to za sebe.
Drago mi je što mogu da kažem da su se moje pretpostavke pokazale kao tačne i da od onda radim kod
gospodina Šolca. On je ljubazan starac, a supruga mu je ekspert u mračnoj umetnosti pravljenja ražanog hleba.
Istini na volju, ovde radim vrlo malo. Svakako nemam odgovornost da sam pravim karte, već samo potvrđujem
rad gospodina Šolca. Zarada je skromna, ali pošto sam im simpatičan i kad su saznali za naše životne okolnosti,
njegova žena i on su mi ponudili stančić iznad radnje, u kojem je prethodno živeo njihov sin. Odmah sam zgrabio
priliku i pitao da li bi mogla da mi se pridruži i moja „supruga“. Rado su pristali ako obećam da će El pomoći
gospođi Šolc u čišćenju.
El se u početku brinula da će Karin možda biti ljubomorna. Nekoliko meseci po dolasku u Bergen, ona i Pip su
objavili nameru da se venčaju i Karin je očajnički želela da se iseli iz kuće Halvorsenovih.
„Potreban im je sopstveni prostor“, uzdahnula je El.
„Siguran sam da će ga uskoro imati“, odgovorio sam. „Ako Pip prođe na audiciji, pridružiće se Horstu u
Bergenskoj filharmoniji. Uskoro će imati dovoljno novca za sopstvenu kuću.“
„Uverena sam da si u pravu.“ Uzela me je za ruku. „Šta misliš, da li ćemo možda... jednog dana... ti i ja…?“ El je
oklevala. Otkad su naši prijatelji objavili veridbu, osećala se neka neizgovorena tuga zato što se ne ugledamo na
njih.
Uzeo sam je za ruke. „Ljubavi, u našem životu je sigurno samo jedno: da ćemo zauvek biti zajedno. Venčaćemo
se čim budemo imali finansijskih sredstava i mesto za stalan, bezbedan život. Obećavam ti.“
I tako sad El i ja živimo „kao muž i žena“ već osamnaest meseci. To je, jednom rečju, blaženstvo. Provodimo
večeri u našem stančiću, šćućureni uz peć na drva, i gledamo preko vode, u kućice na planinskom obronku. Noću
prozori sjaje toplom žutom svetlošću, boje istopljenog putera. Tako ušuškanim i izdvojenim od sveta, lako nam
je da zaboravimo od čega bežimo.
Svojski se trudim da živim u sadašnjosti, kao i naši prijatelji. Pip i Karin su se venčali pre godinu dana, na
Badnje veče hiljadu devetsto trideset sedme, pošto je Karin „prešla“ u Pipovu, luteransku veru. Diskutovala je sa
El o toj formalnosti i izjavila: „Nekoliko kapi vode i krst na čelu ne znače da ću u srcu biti hrišćanka.“ Ali
svejedno, novo prezime i dokumenta obezbeđuju joj zaštitu ako nacisti zaprete da će jednog dana stići na
norvešku obalu, što je vrlo moguće.
Pip je uspeo na audiciji i sada sedi uz svoga oca u Bergenskoj filharmoniji. Svaki nagoveštaj zavisti zbog
njegovog uspeha koji bih možda osećao nadvladala je činjenica da je on moj spasilac - da ne pominjem da je
zaslužio to mesto. Pored posvećenosti orkestru, Pip je nastavio da mahnito radi na svom debitantskom koncertu,
odbijajući da deli kompoziciju sa svima dok ne bude završena. Kaže da će je, kad završi, posvetiti svojoj ženi.
Nema sumnje da će moj prijatelj stvoriti remek-delo.
U proleće hiljadu devetsto trideset osme, Pip i Karin su uspeli da skupe dovoljno novca da iznajme kuću na
Teatergatenu, nadomak Bergenske koncertne dvorane. Karin me je zamolila da odaberem klavir za dnevnu sobu,
pa sam pomno tražio kako bih našao najbolji instrument u granicama onoga što mogu da plate. El i ja smo im za
105
useljenje poklonili nešto skromnije - stolicu ručne izrade za novi klavir, koju sam ja napravio od drveta, a El
tapacirala. Iako nije bila skup poklon, napravljena je s velikom ljubavlju.
Nedugo zatim, Karin je objavila da čeka bebu, i u novembru se rodio mali Feliks. Kad smo prvi put videli Pipovu
i Karininu bebu, zapazio sam čežnjiv pogled u Elinim očima. Uzeo sam je za ruku.
„Jednoga dana“, uveravao sam je i ovlaš je poljubio u čelo.
Nijedno od nas nije bilo toliko naivno da poveruje da će bezbednost od Kriga i nacista trajati zauvek. Kako bi to
bilo moguće posle svega kroz šta smo prošli? Samo smo čekali da nesreća stigne na norvešku obalu, u obliku rata
ili čoveka koji želi da me ubije. Ili možda i jedno i drugo.
Novine su donosile sumorne vesti. Napetost u Evropi je eskalirala iz dana u dan. Nemačka je u martu anektirala
Austriju. U septembru je bilo malo nade da se sukob može izbeći. Britanija, Francuska, Nemačka i Italija
potpisale su Minhenski sporazum, kojim je Sudetska oblast Čehoslovačke pripala Nemačkoj, da bi se Hitler
zauzvrat obavezao da neće potraživati dalje teritorije. Ali sada, samo tri meseca nakon toga, malo ih je koji
veruju da će se sporazum održati.
Vođeni filozofijom života u sadašnjem trenutku, Pip, Karin, El i ja smo se ukrcali na brod Hurtigruten koji će
nas povesti uz veličanstvenu zapadnu obalu Norveške, da proslavimo dolazak 1939. Bio je to moj predlog jer
ćemo ploviti pored mnogih prirodnih lepota koje oduzimaju dah, uključujući i ono najvažnije, preko ruba
Gejrangerskog fjorda, vodopad Sedam sestara.
26
Nemoguće je preneti pisanom rečju lepotu onoga što sam video sa palube Hurtigrutena. Nema čoveka koji je u
stanju da u punom obimu pojmi i obuhvati spokoj, a opet i veličanstvenost vodopada, kao ni neverovatno divan
svetlosni spektakl koji je usledio. Ali bez obzira na to, osećam potrebu da se okrenem dnevniku i pružim čitaocu
bar neki osećaj čuda koje trenutno doživljavam.
Oko jedanaest pre podne Hurtigruten je zašao iza okuke reke Gejrangerfjorda, i ukazao se vodopad Sedam
sestara. Nije me stid da kažem da mi je u stomaku sve treperilo od detinjeg iščekivanja dok se brod približavao,
dok se nisam našao pred jednim od najznačajnijih prizora koje sam ikada video. Uz padinu fjorda uzdizalo se
sedam neprozirnih staza od belog leda, koje krase vretenaste razgranate stazice što se razdvajaju i razilaze u
beskraj. Nikad nisam video ništa slično. Zaleđeni potočići izgledali su mi kao eterični uvojci samih sestara, koji
vijore na kosmičkim vetrovima. El me je uhvatila za ruku osetivši da sam savladan.
„Zaista oduzima dah, chéri“, kazala je Karin Pipu i zagrlila ga, a onda se okrenula grupi. „Zašto vodopad zovu
Sedam sestara?“
„Na to može Bo da ti odgovori“, odvratila je El smešeći mi se.
„Oh, naravno“, rekao sam. „U ovom određenom slučaju, sedam vodenih struja - ili ’sestara’ - razigrano plešu niz
planinu dok zadirkuju onaj tamo vodopad i ’flertuju’ sa njim.“ Pokazao sam jednu vodenu struju na naspramnoj
strani fjorda. „On je poznat kao ’Prosac’. Moram reći da to nije moja omiljena legenda u vezi sa Sedam sestara,
ali opčinjen sam njihovim pojavljivanjem u gotovo svakoj kulturi i svakom vremenu.“
„Molim te nastavi, Bo“, zamolio me je Pip, izgleda istinski zainteresovan.
„Razne kulture veruju u razne stvari. Ali već milenijumima ovekovečuju čuveno sazvežđe i ono je predmet
opčinjenosti i čuđenja širom zemaljske kugle. Bajke o sestrama prenošene su usmenim putem, poezijom,
likovnim umetnostima, muzikom, arhitekturom... urezane su u sve facete našeg sveta.“
„Znaš li, Bo D’Aplijez“, rekao je Pip, „da sam te sad, za tri godine koliko te poznajem, čuo da najviše govoriš!“
Nije pogrešio, i taj komentar nas je sve nagnao na smeh.
Plovidba od Tromsea je na kraju bila toliko nemirna da je Karin odlučila da ode u svoju kabinu, a El je
dobrovoljno pošla sa njom da je otprati. Stjuard je objavio da je to najbolja tačka sa koje se može videti polarna
svetlost, pa je Pip ostao još malo.
„Tako si strastveno govorio o Sedam sestara. Reci mi, odakle znaš sve to o zvezdama?“, upitao je.
„Moj otac je bio nastavnik.“
„Oh, zaista? Čega?“

106
Smatrao sam da je dovoljno bezbedno da pružim Pipu informaciju koju je tražio. „Muzike i klasičnih nauka. Ovo
drugo obuhvata filozofiju, antropologiju, likovne umetnosti, istoriju... i k tome još i astrologiju i mitologiju. Bio
je naročito fasciniran odnosom između ove poslednje dve nauke.“ Nasmešio sam se setivši se toga. „Prirodno,
preneo je tu fascinaciju na mene.“
„To je bilo u Parizu?“, upitao je Pip.
„Ovaj, da, tako je. U Parizu. Radio je kao privatni nastavnik za... bogate klijente.“ Poslednja rečenica nije bila
laž.
Pip se nasmejao. „To objašnjava tvoju inteligenciju, Bo. Ne stidim se da priznam da je mnogo veća od moje.“
Zavrteo sam glavom. „Prijatelju moj, ja sam taj koji zavidi tebi! Okreni se i pogledaj svoj život! Herojski koncert
će doživeti uspeh kakav ne možeš ni da zamisliš, a imaš i divnu porodicu“, odgovorio sam iskreno. „Nema
sumnje da ćeš danas nedostajati bebi Feliksu.“
Pip se naslonio na ogradu broda. „Siguran sam da je zadovoljan s bestemur i bestefar32. Hvala ti na tim lepim
rečima, Bo. Mada obojica znamo da bismo se gledali s dva kraja orkestra da nije tvoje povređene ruke.“
32 Norv.: baba i deda. (Prim. prev.)
Osmehnuo sam se. „Možda u nekom drugom životu.“
Pip je čežnjivo pogledao u tamnu vodu. „Mnogo volim Karin, Bo. Osećam se kao najsrećniji čovek na svetu.“
Zavukao je ruku u džep i izvadio nešto kao mali ukras. „Pre nego što sam krenuo u Lajpcig, da studiram na
konzervatorijumu, otac mi je dao ovo.“
„Šta je to?“, upitao sam.
„Ovo je, prijatelju moj, žaba za sreću... ili mi je bar otac tako rekao. Kažu da ih je Edvard Grig držao oko svoje
kuće da mu donesu sreću. Ova je, izgleda, pripadala mojoj baki Ani. Izvoli.“ Pružio mi je predmet. „Tvoja je.“
„Zaboga, Pipe, ne mogu ovo da primim. To je porodično nasleđe.“
„Meni je, Bo, donelo svu sreću u univerzumu, pa je jedino ispravno da ga predam nekom kome takođe može
poslužiti.“ Razmislio je za trenutak. „Želim da El i ti živite bez straha.“
Bio sam duboko ganut. „Ne znam šta da kažem, Pipe. Hvala ti.“
„Zadovoljstvo je moje. Znaš, sad bi stvarno trebalo da pođem kod Karin. Užasno je muči morska bolest. Hoćeš li
ti da ostaneš ovde?“, upitao je.
„Cele noći ako je potrebno da bih video svetlost.“ Pip mi je prijateljski spustio ruku na rame pa pošao unutra.
Nisam odvajao pogled od noćnog neba, koje je i dalje bilo kristalno bistro iznad mene. Ne znam koliko sam tako
stajao. Možda satima, kupao sam se u zvezdanoj svetlosti i razgovarao sa svojim svetlucavim zaštitnicama.
U jednom trenutku, Plejade su nestale s vidika. Zatreptao sam, i kad sam otvorio oči, nebo iznad mene je bilo
zastrto svetlucavim prekrivačem koji se prelivao i pulsirao preko nebeskog svoda. Stajao sam sa
strahopoštovanjem ispod briljantnog sjaja... blistave, veličanstvene svetlosti... Kakva je povlastica bila
prisustvovati toj beskrajnoj kosmičkoj lepoti našeg univerzuma, većoj od svakog dela ljudskih ruku, umetničkog
ili arhitektonskog.
Posle nekoliko minuta, Aurora Borealis je iščezla isto onako misteriozno i naglo kao što se i pojavila. Nisam
mogao da se uzdržim da ne prasnem u oduševljeni smeh. Čak sam i podigao ruke i uzviknuo: „HVALA!“, što je
prenerazilo nekolicinu ljudi na palubi koji su posmatrali kao i ja.
Ubrzo potom, svanula je zora iznad mirnih voda Severnog rta. Ubrzo ćemo krenuti nazad ka Bergenu. Konačno
sam ponovo ušao u brod, da probudim El i da joj ispričam šta sam video. Na putu do naše kabine prošao sam
pored trpezarije i video Pipa i Karin kako sedaju da doručkuju. Prišao sam im skoro trkom.
„Prijatelju moj, video sam ih! Video sam čudo! Toliko je veličanstveno da i najogrezlijeg nevernika može da
ubedi da postoji viša sila. Boje... zelena, žuta, plava... celo nebo je bilo obasjano i zračilo! Ja...“ Reči su počele da
me guše, a onda sam se pribrao. Pružio sam ruke ka Pipu i zagrlio ga, što ga je, siguran sam, iznenadilo. „Hvala
ti“, kazao sam. „Hvala ti.“
Sa osećanjem kao da lebdim u vazduhu, otplesao sam niz stepenice pa u kabinu, gde je El mirno spavala.
Nikad neću zaboraviti onu noć kad je nebo plesalo za mene.

107
27
Invernes, Škotska,
april 1940.
Dok sam ponovo čitao stranice ispisane na Hurtigrutenu, činilo mi se da su Aurora Borealis i vodopad udaljeni
čitavu večnost. Suze su mi navrle u oči dok sam čitao o našim dragim, dragim prijateljima, koji više nisu...
Izvinjavam se, verni čitaoče, otišao sam previše napred.
Koristim ovaj trenutak da se izvinim zbog toga što nisam pisao dnevnik više od godinu dana. Posle plovidbe
Hurtigrutenom 1939, i uz postojani oporavak lakta, živnuo sam i ispisao stranice prepune uspomena. Ali sa
žaljenjem moram da vas izvestim da se istorija ponovila i da su te stranice ostale iznad kartografske radnje u
Bergenu, pošto smo El i ja ponovo bili primorani da bežimo.
Nemačka ratna mašinerija napala je Norvešku 9. aprila 1940. godine. Uhvatili su tu zemlju potpuno nespremnu,
dok joj je mornarica bila zauzeta pružanjem pomoći Britaniji da obezbedi blokadu Lamanša. Na kraju, bitka za
Bergen je bila kratka i brutalna, i grad je brzo potpuno okupiran. Vojnici su patrolirali ulicama i ogromni kukasti
krstovi visili su sa gradske većnice. Novi režim je, naravno, otkazao sve norveške kulturne događaje, uključujući
i premijeru Pipovog Herojskog koncerta.
Nedeljama pred invaziju, Karin je bila van sebe od brige. Preklinjala je Pipa da napusti Evropu zajedno s njom,
ali njen muž je bio odlučan u želji da ostane. Nekoliko puta je u suzama došla u naš stan.
„On misli da će me zaštititi prezime i luteransko pokrštavanje. Volim ga, ali toliko je naivan. Dovoljno je da me
vojnici pogledaju pa da vide istinu. Biće potrebno samo malo istrage, a onda...“ Karin se uhvatila za glavu, a
onda uprla prst u El. „I ti bi trebalo da se plašiš. Samo te plava kosa i plave oči štite. Niko od našeg naroda nije
bezbedan u Evropi.“
„Znam, Karin“, odgovorila je El. „Pravimo planove.“
„U pravu ste što to radite, uprkos svemu što kaže moj muž. Nemoguće je potceniti njihovu temeljnost. Ništa ih
neće zaustaviti da nas iskorene. A mali Feliks ima jevrejske krvi, naravno. Šta ako i njega odvedu?“
El je zagrlila prijateljicu. „Draga moja Karin. Ne mogu ni da zamislim koliko se brineš. Ali tvoj muž bi život dao
da zaštiti sina. Ubeđena sam da će Pip učiniti sve da on bude bezbedan.“
Karin je zajecala. „Želim da verujem u to, El, stvarno želim.“ Zavrtela je glavom. „Ali on misli samo na Herojski
koncert. Moji roditelji nas preklinju da dođemo kod njih u Ameriku. Čak su i novac poslali. Ali Pip jednostavno
odbija. Kaže da bi u novoj zemlji bio samo još jedan od mnogih kompozitora početnika. A ovde je veliki Jens
Halvorsen!“
„Zar stvarno misliš da bi svoj ego stavio ispred tvoje lične bezbednosti?“, upitala je El.
„Ne želim to da mislim. Uporno tvrdi da je Norveška bezbedna zato što je bila neutralna u Velikom ratu. Ali mi
znamo te ljude, El. Nikad se neće zaustaviti. Ubeđena sam da će stići i na ove obale. A kad stignu, mi moramo
biti spremni.“
I bili smo. One noći kad su nacisti došli, El i ja smo se sklonili gore u brda Froskehuseta, zajedno s celim klanom
Halvorsen. U okviru priprema za upravo taj trenutak, obezbedio sam usluge lokalnog ribara Karla Olsena, koji
radi van Bergenske luke. Karl je pristao da nas prebaci na bezbedno, u Veliku Britaniju. Bio je to dobar čovek -
prijateljski nastrojen i pouzdan - i razgovarao sam s njim svakoga dana kad sam ulazio u radnju. Treba, međutim,
da kažem da Karl nije radio iz čistog čovekoljublja - osamnaest meseci sam ga snabdevao besplatnim kartama.
Prvog jutra okupacije ustao sam rano i sastao se s Karlom u luci, dok je počinjao svoj radni dan. Zakleo se da će
za dvadeset četiri sata biti spreman i da će čekati da nas preveze u Škotsku.
Izvestio sam El o tome. „Moramo da kažemo Pipu i Karin“, molila me je.
Oklevao sam. „Karin, da. Ali Pipu i njegovim roditeljima... Što više ljudi zna za naš plan, verovatnije je da će biti
razotkriven.“
Ona je ostala uporna. „Bo, moramo im pružiti šansu da pođu s nama.“
„Apsolutno moramo. Ali znaš kako je Pip tvrdoglav. Samo nam treba da napravi scenu. Obećaj mi da ćeš najpre
razgovarati s Karin, da čuješ njenu reakciju.“

108
Te večeri, naše poslednje večeri u Norveškoj, sastali smo se s Halvorsenovima. Ja sam razgovarao sa Astrid i
Horstom dok je El razgovarala s Karin. Proučavao sam njihova lica kad joj je El saopštila vest o našem
predstojećem odlasku. Srce me je bolelo pri potresnom prizoru opraštanja dve najbolje prijateljice.
»Šta je rekla Karin?“, upitao sam kad smo izašli iz kuće i uputili se ka maloj lovačkoj brvnari u kojoj smo
privremeno boravili.
„Kazala mi je da će me zauvek ovde čekati i da joj moram pisati kad stignemo u Škotsku.“
„Nije čak ni razmislila o tome da pođe sa nama?“
El je odmahnula glavom. „Kazala je da Pip to ne bi uzeo u obzir i da će ona radije umreti nego da ga ostavi.“
Uzeo sam El za ruku pa smo oboje ćuteći razmišljali o sudbini na koju je Pip osudio svoju ženu.
Sutradan ujutru tačno u pet sati El i ja smo se sastali s Karlom u luci. Ukrcali smo se na njegov brodić i izdržali
burnu ali inače ničim ometenu plovidbu do Invernesa, u Škotskoj. Potrajalo je skoro ceo dan, tokom kojeg sam se
molio da ne naiđemo na neko vojno plovilo. Međutim, Plejade su nam se smešile i prelazak u Britaniju bio je
milostivo miran. Privijao sam El čvrsto uz sebe dok smo se u mislima opraštali od pređašnjeg života. Na to smo
se tragično navikli, ali ipak nije bilo lakše. Znao sam da je El naročito teško. Karin joj mnogo znači, a nije bilo
sumnje u to da ostavljamo prijateljicu u opasnosti. Ali nismo mogli ništa da uradimo osim da kidnapujemo i nju i
malog Feliksa.
„Ne zaboravi, Karle, da treba da nas iskrcaš na neko usamljeno mesto. Nemamo nikakva dokumenta.“
Pokretom ruke je odbio moje brige. „Nema problema, Bo. Naći ćemo neku pustu plažu. Po sećanju bih rekao da
ne oskudevaju njima. Ali moraćete da pešačite do obale.“ El i ja smo se pogledali i podigli obrve.
Nakon malo izviđanja, Karl je našao pogodno mesto i prišao obali koliko se usudio.
„Mogu samo dovde.“ Slegao je ramenima. „Moraćete u vodu.“ Klimnuo sam glavom pa nerado preskočio
brodsku ogradu i uskočio u ledenu vodu koja mi je dopirala do bedara.
„Gospode“, jedva sam izustio. „Biće najbolje da te ponesem, El. Uzmi našu torbu.“ Uzela je jednu jedinu kožnu
torbu, u koju smo spakovali nešto stvari, i Karl joj je pomogao da se spusti u moje naručje.
„Ako budeš imao prilike, molim te reci Karin da smo bezbedno stigli!“, doviknula mu je El. „Pisaću joj!“
Karl je podigao palčeve. „Srećno. Hvala za karte, Bo.“
„Hvala tebi za sve, Karle. Jesi li siguran da nećeš da se i ti iskrcaš?“
Nasmejao se. „Bergen je moj dom. Hoću da se vratim i pomognem da se rešimo neželjenih posetilaca. Uveravam
vas da će norveški narod uspeti u tome.“ I to rekavši, upalio je motor i krenuo nazad.
Ja sam polako gazio kroz more pa izašao na plažu od čisto belog peska, gde sam nežno spustio El na noge.
„Hvala ti, ljubavi“, kazala je zahvalno.
Dan je bio siv i vetrovit, što je odgovaralo ovoj stenovitoj obali. Prešao sam pogledom po našem okruženju. Ako
je Norveška slikovita i spokojna, moj prvi utisak o Škotskoj bio je da je iskrzana i sirova, ali obe su podjednako
lepe. Stenovite padine, travnati brežuljci i zloslutno nebo iznad nas ostavili su dubok prvi utisak. Krenuli smo uz
peščanu dinu, pa na pust drum.
„Mislim da nećemo dugo pešačiti do Invernesa“, procenio sam. „Po onome što sam video s mora, ima najviše tri
i po kilometra odavde.“
Posle sat vremena stigli smo do velikog obalskog grada koji sebe naziva „centrom Visova“. Ne znam šta sam
očekivao od takvog jednog mesta, ali vladala je atmosfera napuštenosti. Delimično sam zaključio da je to
posledica britanske mobilizacije, koja je stupila na snagu na dan kad je Nevil Čemberlen objavio rat Nemačkoj.
Zadrhtao sam pri pomisli na porodice u malim gradovima poput ovoga, kojima je ta odluka donela pustoš. Mora
da se stanovništvo praktično prepolovilo.
Dok smo se približavali centru grada, naišli smo na zamak od crvenog peščara, impozantnu građevinu na obali
reke Nes. Setio sam se da je to mesto gde je Magbet ubio kralja Dankana u Šekspirovoj drami, i nisam mogao da
odagnam jezu koja mi je prošla niz kičmu.
Srećom, kad smo stigli u kaldrmisanu glavnu ulicu, pantalone su mi se bile osušile, mada ne bih mogao reći isto i
za cipele. Stopala su mi se smrzavala i očajnički sam želeo da što pre uđem negde unutra. Nije, na sreću, prošlo
mnogo i spazili smo pohabani stari znak koji se ljuljao iznad nas na vetru. Na njemu je pisalo:
109
Krčma Šip hejd, hrana i prenoćište
„Šta misliš?“, upitao sam El.
Klimnula je glavom energično. „Hajdemo unutra.“
Otvorili smo vrata oronule kuće, spojene sa dvema susednim kućama, i ušli. Bilo je mračno i prenatrpano, samo s
jednim prigušenim električnim svetlom na recepciji. Obazrivo sam pozvonio i pojavio se jedan star, pogrbljen
gospodin s naočarima, iz bara u susednoj prostoriji.
„Da?“, rekao je.
„Dobar dan, gospodine, imate li slobodnu sobu za mene i moju suprugu?“
Odmerio me je sumnjičavo „Na koliko dugo?“, promrmljao je s jakim akcentom.
„Najmanje nekoliko narednih noći. Možda i duže.“
Podigao je obrvu. „Šta tražite u Inversnekiju? Ne delujete mi kao meštani.“
„Imate izuzetan sluh. Mi smo poreklom Francuzi, ali ovde smo u poseti bolesnoj baki Škotkinji.“
„Oh, da, a gde ona živi?“, navaljivao je.
„U Menlohiju“, odgovorio sam brzo kao munja. Video sam putokaz za taj gradić kad smo ulazili, i zapamtio
naziv jer prijatno zvuči. To je, izgleda, zadovoljilo vlasnika.
„Onda sobu za dvoje. Čovek mora da bude oprezan. Gospodin Čemberlen nam je rekao da pazimo na svakoga ko
čudno izgleda, znate.“
„I potpuno je u pravu, gospodine.“
Odveo nas je gore u našu sobu, koja je bila prljava i vlažna, vrlo nalik vremenu napolju. Madrac je bio
neprihvatljivo tanak, a kad smo se usudili da legnemo i malo se odmorimo, leđa su mi napali federi. Srećom, loš
kvalitet se odražavao i na skromnu cenu sobe, ali i to je znatno umanjilo našu skromnu ušteđevinu.
„Moramo da razgovaramo o našem akcentu, ljubavi“, rekao sam kad mi se El pridružila na krevetu. „Kao što sam
upravo saznao, oboje imamo izgovor koji je mek za britansko uho. Nikako nam ne treba da skrećemo pažnju na
sebe. Zamisli da nas neko optuži da smo špijuni!“
Okrenula se na stranu, licem prema meni. „U pravu si. Ali šta da radimo?“
„Pa, ako ćemo duže biti ovde, predlažem da prilagodimo naša imena. Ako sam ja Bo, možda bih sad mogao da
budem...“ Tražio sam u mislima neki engleski ekvivalent. „Bob!“
El se namrštila. „Ne mogu te zvati Bob i zadržati ozbiljno lice. Šta misliš o Robertu?“
Razmislio sam. „U redu. Neka bude Robert. A ti bi možda mogla da budeš... El... inor? Kao Elinor Dašvud iz
Razuma i osećajnosti.“
Njeno mrštenje je prešlo u smešak. Znao sam da će je obradovati asocijacija na Džejn Ostin. „Važi, znači da smo
Robert i Elinor. A šta ćemo za prezime? D’Aplijez je u najmanju ruku nerazborito.“
„Slažem se. Ne smemo rizikovati nikakvo neželjeno skretanje pažnje, naročito sad kad je mobilizacija u punom
jeku. Ja sam mlad i meštani mogu početi da se raspituju zašto nisam na frontu.“ Razdražen, uzdahnuo sam, teret
nepoznatog počeo je da mi krši optimizam.
„Bo, čak i kad bi želeo da se boriš, ne bi ti dozvolili. Još se mučiš da podigneš gudalo čela. Podizanje puške ne
dolazi u obzir“, podsetila me je El. „Svaki lekar bi to brzo potvrdio.“
Nasmejao sam se ironično. „Ah, da. Baš zgodno.“
El se okrenula na leđa i zagledala se u tavanicu. „Ako ljudi budu postavljali pitanja o našoj prošlosti, mislim da
je razumno reći da smo Jevreji izbeglice, da smo pobegli iz Francuske zbog pretnje nacističke invazije. To će bar
objasniti naš akcenat. A za mene je i tačno.“
„U pravu si.“ Protrljao sam zamišljeno slepoočnice. „Samo nam je potreban neki miran kutak zemlje gde
možemo da ostanemo skriveni.“
„Šta misliš o Visovima? Mogli bismo još dalje na sever. Ne vidim razloga da menjamo situaciju u kojoj smo bili
u Bergenu, gde smo radili kao par. Možda bismo mogli da se zaposlimo na nekom posedu? Sigurno im nedostaje
radne snage zbog rata.“
El se podigla u sedeći položaj i pogledala kroz čađavi prozor napolje, na turobnu ulicu. „Nedostaje mi naš stančić
s pogledom na bergensku luku. Mogla bih ostati tamo večno s tobom.“
110
„I meni. Ali ne zaboravi da smo ovde iz preke potrebe. Mislim da smo u ovoj zemlji bezbedni od nacističke
invazije. Britanska vojska je jaka, a ljudi su otporni.“ Uzeo sam je za ruku i snažno je stisnuo. „Obećavam ti,
ljubavi, da će se sve srećno završiti.“
El je provela popodne pišući Karin, a ja sam iskoristio priliku da odem u istraživanje. Uprkos vremenskim
uslovima, Invernes ima nekog neobičnog, starinskog šarma. Pokušao sam da ga zamislim u jeku mirnodopskog
leta, prepunog turista koji dolaze na Visove, i to je još više doprinelo povoljnom utisku. Šetao sam uz reku Nes,
koja preseca grad napola, kao veza između Severnog mora i onog čuvenog jezera s čudovištem. U povratku ka
krčmi prošao sam pored bezbroj malih kafea, koji su svi oglašavali da služe najbolji škotski doručak u gradu.
Usudio sam se da zavirim u nekoliko jelovnika i video da većina sadrži izdašnu porciju crnog pudinga, koji se,
kako sam razumeo, sprema od sušene krvi. Britanci zaista imaju čudan ukus.
Pošto smo El i ja poslali njeno pismo u Norvešku, seli smo u bar naše krčme da tamo provedemo veče. Za razliku
od sobe, bar je zapravo bio vrlo prijatan dok je sunce zalazilo. Sedeli smo na staroj drvenoj klupi i zurili u
rasplamsalu vatru koja je razigrano gorela u kaminu. Kad se napolju smračilo, barmen je počeo da kači zastore za
slučaj vazdušnog napada. Ustao sam da mu pomognem.
„Hvala, ortak“, rekao je uz osmeh. „Da ti donesem viski?“
Oklevao sam. Čitalac je već upoznat s tim da se uzdržavam od alkohola. Međutim, toga dana sam bio do kukova
u Severnom moru i još se nisam bio sasvim oporavio od hladnoće. Odlučio sam da ovom prilikom napravim
izuzetak jer je poznato da alkoholna pića zagrevaju.
Tečnost boje ćilibara bila je jaka ali nesumnjivo izvrsna. Prijatno je delovala na telo, pa smo El i ja te večeri sa
uživanjem popili nekoliko čaša raznih domaćih viskija. Onaj srdačni barmen Hemiš očigledno je uživao u tome
da poduči dvoje francuskih izbeglica zapetljanom postupku destilacije i razlozima zbog kojih je viski bolji od
vina. Ja sam se zabrinuo samo zbog toga koliko mi se viski dopao. Potrudio sam se da upamtim da neko vreme
ne uživam ponovo u njemu.
Sledećih nekoliko dana proveli smo prilagođavajući se životu u ovoj novoj zemlji. Zapazio sam da su ljudi, kad
spuste gard, vrlo srdačni, predusretljivi i veseli. S hranom je, međutim, već teže išlo. Izgleda da se britanska jela
sastoje gotovo potpuno od mesa, sosa od pečenja i krompira. Ne znam kako imaju tako mnogo čuvenih sportista.
Naše pete večeri u Invernesu otišli smo na večeru u lokalnu tavernu - ili „pab“, kako ih zovu Britanci - pod
nazivom Krčma Drovers. U Invernesu ima mnogo takvih pabova, i za moje nevične oči svi su bili skoro isti.
Meštani su ih, međutim, razlikovali i zadrto branili svoja omiljena mesta. Drovers mi je preporučio Hemiš. Iako
pab nije naročito velik, veoma je upečatljiv, s mesinganim pločicama za konje i škotskim kariranim tkaninama
gotovo na svim zidovima. Iza šanka se nalazila zbirka raznih krigli sa urezanim imenima redovnih mušterija.
Prirodno, odmah sam zapazio kriglu „Hemiš“ među njima.
Prelistavajući jelovnik, obradovao sam se kad sam konačno video hagis na spisku. Hemiš mi je rekao da je to
nacionalno jelo, ali kad sam ga pitao šta je to tačno, nasmejao se i ohrabrio me da probam pre nego što se usudim
to da pitam. Prišao nam je visok i krupan gazda da primi narudžbinu.
„Voleo bih da probam hagis, molim“, rekao sam samouvereno, a onda zaključio da ipak nisam tako hrabar da
probam naslepo. „Ali mogu li da pitam od čega se zapravo sastoji?“
„To su džiger’ca, srce i pluća od mlade ovce“, odgovorio je vlasnik paba.
Malo sam ustuknuo. „Oh, gospode... Kako izgleda?“, upitao sam i iskreno se zapitao hoću li moći da svarim već
sam prizor toga na tanjiru.
„Ne brigajte, sve je uvijeno u želudac jagnjeta!“, odgovorio je veselo.
To me nije ispunilo velikim samopouzdanjem. „Da li se uz to služi još nešto?“, pitao sam.
„Krtola i koren“, stigao je odgovor.
„Krtola i koren? Nisam siguran da razumem...“
„Bela rotkva i krompir“, začuo se dubok, prijatan glas od šanka. U nas je gledao muškarac od pedesetak godina i
osmehivao se.
Iako mu je kosa bila proseda, bio je to lep čovek s tamnim očima i snažnom vilicom.
„Oh, mnogo vam hvala, gospodine.“ Klimnuo sam glavom čoveku za šankom. „Onda ću to naručiti, molim.“
111
„A za vašu curu?“, upitao je gazda paba.
„Moju šta?“
„Za damu, vašu prijateljicu“, kazao je čovek za šankom, sad se otvoreno smejući. On je govorio sa odsečnim
engleskim akcentom i na sebi je imao odelo od zelenog tvida.
„Ja ću supu, molim“, kazala je El vlasniku paba.
„Kako ’oćete.“ Klimnuo je glavom i okretno se udaljio prema kuhinji.
Englez za šankom prišao je našem stolu i zapazio sam da izrazito hramlje. Spustio je čašu s penušavim pivom i
izvukao stolicu. „Škoti žive vrata do vrata s nama Englezima, ali čak i ja ponekad imam muke da razumem
njihov izgovor!“ Pružio je ruku. „Arci Von. Drago mi je što smo se upoznali.“
„O, zdravo“, kazao sam. „Ja se zovem Robert, a ovo je Elinor.“
„Drago mi je“, dodala je El.
Arči se široko osmehnuo. „Očaran sam. Izvinite, možda sam užasno nepristojan. Imate li nešto protiv da vam se
pridružim na piću?“
Pogledao sam u El, koja je ostala mirna i uzvratila osmeh. „Ne, naravno“, odgovorila je i podigla čašu porta s
limunom.
„Sjajno!“, uzviknuo je Arči. „Nego, recite mi, s tako engleskim imenima, gde ste pokupili neuobičajen akcenat?“
Otpio je gutljaj piva.
„Mi smo Francuzi. Nedavno smo pobegli ovamo da bismo izbegli predstojeću invaziju.“ El je zastala, držeći se
scenarija. „Naši ljudi su svuda u velikoj opasnosti“, dodala je.
„Ko? Francuzi?“ Podrugljivo se nasmejao, sa komično zbunjenim izrazom lica. El je odmahnula glavom i Arči je
nakratko zatvorio oči kad mu je sinulo. „O, bože. Shvatam. Pa, ovde ste dobrodošli. I ne brinite, ubeđen sam da
ćemo srediti Švabe.“
Pomerio je noge pod stolom i trgao se dok je to činio. „A šta vas dovodi baš u Invernes?“
„Pokušavamo da nađemo posao“, odgovorio sam iskreno.
Nasmejao se. „Pa, izvinite što imam loše vesti, ali u pogrešan ste kraj došli. Ko god da vam je savetovao da
dođete gore, u severnu Škotsku, treba ga ćušnuti. Kao što ste verovatno shvatili, ovde su same planine i jezera
dokle pogled dopire.“
„Jeste li vi odavde?“, upitala je El.
„Ne, nisam. Ali mi je blisko. Dolazim ovamo vikendima u lov još otkad sam bio momak. Zato sam ovde i sada.
Imam nedelju dana odsustva iz Kraljevskog vazduhoplovstva, pa sam došao na vazduh Visova.“
„A odakle ste?“, upitao sam ja.
Za trenutak je zastao, pažljivo birajući reči. „S juga Engleske. Iz Kenta. Mada vam to sigurno ne znači mnogo!“
„Dom Čarlsa Dikensa“, primetio sam.
Arci se, izgleda, iskreno iznenadio. „Bože, jeste li sigurni da ste Francuzi?! Čestitam na poznavanju engleske
književnosti.“ Zavalio se na naslon stolice i prekrstio ruke na grudima. „Ne zaboravite da je i gospođica Vita
Sakvil-Vest iz tog našeg kraja!“ El i ja smo tupo zurili u njega. „Da, u redu. To je već možda suviše.“ Otpio je
gutljaj piva pa usmerio pogled na mene. „Smem li da pitam kako ste uspeli da izbegnete bojno polje, Roberte?“
Bio sam pomalo nervozan zbog njegovih pitanja, ali imao sam spreman odgovor. „Nesposoban sam za borbu
zbog povrede ruke. Zaista tražimo bilo šta da zarađujemo za život.“
Arci je podigao obrve. „Ah, mladić invalid. Žao mi je što to čujem, momče. Sigurno ste primetili da i ja imam
faličnu nogu, pa ni ja ne mogu da se borim.“ Pljesnuo se po nozi. „Švabe su za to krive, ali nije nedavna povreda.
Zaradio sam je u Velikom ratu. Sad sam raspoređen za pisaći sto.“
„I meni je žao što to čujem“, odgovorio sam.
Pogledao me je sa saosećanjem. „Znam kako je biti mladić nesposoban da se bori. Imam sina, možda je malo
mlađi od vas, Roberte. Zove se Tedi. Ima ravne tabane.“ Zavrteo je glavom.
„Za veliko žaljenje. A ni inače nije baš skrojen za sve to.“ Arci je prevrnuo očima.
„Kako provodi vreme?“, upitala je El. „Je li i on raspoređen na kancelarijski posao kao i vi?“

112
Arci se osmehnuo kao da mu je nelagodno. „Ne. Tedi ima dvadeset jednu godinu i naslednik je mog ogromnog
seoskog poseda.“ Načuljio sam uši. „I pored mog svesrdnog truda, izgleda da ne mogu da ga motivišem.
Posledica je da se provodi, upada u nevolje, što uglavnom rešava moja nesrećna žena Flora.“
Iskoristio sam priliku. „Seoski posed? Sigurno imate mnogo osoblja koje vam pomaže da upravljate njime.“
Arci se nasmejao. „Bojim se da su ti dani prošli za Haj Vild. Situacija je malo... teža nakon Velikog rata. A
osoblje koje smo imali sada je ili na frontu ili radi u fabrikama municije.“ Uzdahnuo je. „Skoro sve radi Flora. To
je veoma nepravedno. Ali nažalost, trenutno nemamo mnogo izbora.“ Arci je pogledao u svoju praznu čašu. El je
spustila ruku na moju nogu kako bi me podstakla da nastavim.
„Zvuči kao da je vrlo teško za nju. Možda bismo mi mogli da popunimo prazninu?“, ponudio sam.
Arci je podigao pogled, iznenada posramljen. „Da, naravno. Izvinite, umem da budem spor u zaključivanju.
Kazali ste da tražite posao.“ Brzo je prešao pogledom po pabu kao da pokušava da formuliše odbijanje.
„Izgledate kao veoma pristojni ljudi, ali kao što sam pomenuo, porodica Von trenutno ima finansijskih
poteškoća. Moj dom Haj Vild polako se kruni i bukvalno svaka para koju donese ide nazad, da ga održi da ne
propadne.“ Protrljao je oči. „Posed je u mojoj porodici već generacijama i ne želim da ja budem onaj Von koji će
pustiti da propadne. Ukratko, teško da vam mogu ponuditi nešto u smislu plate.“
Ja sam prihvatio Arčijevo odbijanje, ali El nije htela da odustane. „Oh, mi smo navikli na mala primanja,
gospodine Vone. U Parizu smo imali maleni stančić.“
„Ja sam zapravo lord Von, ako ćemo baš precizno“, rekao je i namignuo. „U redu onda. Recite mi čime ste se
bavili u Parizu?“
„Izvinite, lorde Vone.“ Arci je mahnuo rukom u znak odbijanja izvinjenja i nasmejao se. El me je pogledala.
„Robert i ja smo radili zajedno u jednom sirotištu“, slagala je. „Robert je bio domar i baštovan, a ja sam kuvala
za decu i pomalo čistila. Prirodno, sirotište je imalo ograničena sredstva pa nismo mnogo zarađivali.“ Zapanjio
sam se kako je El glatko složila priču.
„Je li to bilo veliko mesto?“, upitao je lord Von i podigao obrve.
El je živahno klimnula glavom. „O da, ogromno. Zove se Aprenti d’Otej, ako želite da proverite. I uveravam vas,
kakav god nered da pravi gospodar Tedi, to nije ništa u poređenju sa haosom koji napravi stotinu dece!“
Arci je podigao obrve i zavrteo ostatak piva u krigli. „Da, pretpostavljam da posle toga ništa nije izazov. Pa, ne
poričem da bi Flora bila veoma zahvalna, naročito pošto sam ja zauzet u vazduhoplovnoj bazi.“ Razmislio je za
trenutak. „Čujte, iako ne mogu da vam platim mnogo, Haj Vild ima nekoliko kućica u okviru poseda, i sve su
trenutno slobodne. Da li bi vam bilo dovoljno da imate krov nad glavom i onoliko divljači koliko god možete da
ulovite?“
El je sinula. „Oh, gospodine, bili bismo vam zauvek zahvalni!“
Pridružio sam se njenom oduševljenju. „Iskreno, lorde Vone, bili bismo vaši dužnici.“
„E pa onda“ - pljesnuo se po butinama i ustao - „dobro došli!“ Srdačno smo se rukovali. „Kakva sreća što smo se
upoznali.“ Ni upola nije znao kolika je sreća. „Ali sad moram da se vratim u svoj smeštaj. Biću u spavaćem za
nekoliko sati.“ Pogledao sam ga zbunjeno. „Oh, izvinite. To je noćni voz. Ide iz Glazgova u London. Kad smo
već kod toga, gde ste vi odseli? Srediću vam karte. Možete li početi sledeće nedelje?“
El i ja smo se pogledali. „Naravno, bili bismo vam zahvalni“, odgovorio sam. „Smešteni smo u krčmi Šip hajd.“
„Odlično.“ Pljesnuo je rukama. „Poslaću vam tamo karte.“
„Oh, rado ćemo platiti…“ započela je El.
Arci je podigao ruku. „Koješta, vi ste sad moji zaposleni i nisam baš u tako lošoj situaciji da ne mogu da platim
putovanje noćnim vozom Kaledonijske železnice.“ Ispio je preostalo pivo u jednom gutljaju. „Oprostite, ali
mislim da nisam čuo vaše prezime?“ Pogledao nas je upitno. „Robert i Elinor... ?“
„Tanit“, odgovorio sam što sam brže i opuštenije mogao.
„Savršeno. Poslaću karte za gospodina i gospođu Tanit.“ Klimnuo je glavom i nasmešio se pa uzeo dugi plavi
kaput sa kuke pored vrata i izašao iz taverne.
El i ja smo se okrenuli jedno prema drugom i nasmejali. „Vidiš, dušo“, rekao sam. „Da li sada shvataš zašto,
uprkos svemu, polažem nade u univerzum?!“
113
Uzela me je za obe ruke. „Bogme, i ja počinjem. Kakva srećna slučajnost!“
„Zaista jeste.“ Pogledao sam ka nebu i slegao ramenima. „Ili je možda više od srećne slučajnosti. Ko smo mi da
znamo?“ Gledali smo se neko vreme, oboje pomalo smeteni što nam se tako brzo ukazala prilika. Konačno, El se
namrštila.
„A kakvo je to prezime koje si mu rekao? Šta ti bi?“
Čitaoče, u trenutku čiste panike, dao sam Arčiju Vonu svoje pravo prezime - ono pod kojim sam, negde u
sibirskim tundrama, upisan u knjigu rođenih: Tanit.
Prošao sam rukama kroz kosu. „Znam, to je bilo glupo od mene. Ali nisam želeo da oklevam ni sekundu,
naročito nakon svih onih pitanja o našem akcentu. Jednostavno, to mi je bilo na umu.“
El je prevrnula očima, ali osmeh joj se vratio na lice. „Dakle, bićemo gospodin i gospođa Tanit.“
„Pretpostavljam da Krig, ako ikada dođe u Britaniju“, obrazložio sam, „neće očekivati da koristim svoje pravo
prezime...“
Za večerom smo razgovarali o svim mogućnostima koje bi nam mogao pružiti život na seoskom posedu.
Fantazirali smo o maloj kućici koja nam je obećana, i o bujnom zelenilu okruženja engleskog seoskog predela. U
tome času, opasnosti od Kriga i nemačke invazije bile su daleko od nas.
Vratili smo se glavnom ulicom u naš smeštaj, gde nam je vlasnik uručio pismo adresovano na „Boa i El“ - što su,
srećom, bila imena pod kojima smo se prijavili. El je sinula i odjurila gore, u našu sobu.
„To mora da je Karin!“, kazala je uzbuđeno. „Jedva čekam da joj pišem šta nam se večeras dogodilo. Misliće da
je zabavno.“ Pogledala je prednju stranu koverta i namrštila se. „Čudno, ovo ne izgleda kao Karinin rukopis.“
„Otvori pa vidi“, podstakao sam je.
Kad je pocepala koverat, El je izvadila dva lista papira. „Ovo je nešto od Horsta“, kazala je zbunjeno.
„Od Horsta? Je li sve u redu?“
Posmatrao sam Elino lice dok je čitala sadržaj. „Ne razumem.“
„Pročitaj naglas“, predložio sam.
„Dragi Bo, draga El...“ počela je.
Nadam se da je ovaj koverat stigao do vas. Našao sam vašu adresu u pismu koje ste nedavno poslali Karin.
Izvinjavam se što sam ga otvorio, ali uskoro ćete saznati zašto nisam imao drugog izbora. Drago mi je što ste
bezbedni u Škotskoj i nadam se da vas užas ovog bezumnog rata nije pratio tamo. Voleo bih da vam ne pišem u
ovako žalosnim okolnostima.
Ali dužnost mi je da vam pošaljem ovo pismo jer je to bila želja moga sina.
Preklinjem vas da ne mislite loše o njemu. On nije bio pokvaren čovek. Samo je napravio grešku i platio je za to
najvišu zamislivu cenu. Hvala vam što ste bili tako dobri prijatelji mome sinu i Karin. Znam da su vas oboje
veoma voleli.
Molim vas, negujte jedno drugo, volite se i uzajamno slušajte. Vaš prijatelj,
Horst Halvorsen
El je spustila pismo i zabrinuto me pogledala.
Osetio sam nelagodnost u stomaku. „Daj mi da ja pročitam drugo pismo.“ Prišao sam joj i nežno joj ga uzeo iz
ruke.
Dragi Bo, draga El,
Kad ovo pismo stigne do vas (ako ikada stigne), mene više neće biti. Žalosna mi je dužnost da vas obavestim da
su jutros ljubav mog života Karin Elijanu Rozenblum ustrelili i ubili naši okupatori.
Skrivila je samo to što se usudila da ode u grad da kupi hleb i mleko.
Kao što oboje znate, Karin je htela da ode iz Norveške. Ja sam se sebično oglušio o njeno upozorenje i nemam za
to izgovor. Moja žena je bila ljubaznija, pametnija i BOLJA od mene i trebalo je da je slušam.
Srce mi je slomljeno i nikad se ne može oporaviti.
El, tebi posebno moram da se izvinim. Ti si bila Karinina najbolja prijateljica i vaša povezanost je bila možda i
dublja od moje sa njom. Ja sam kriv i niko drugi za to što je više nikada nećeš videti.

114
Prijatelji moji, predajem se na milost i nemilost našem Gospodu, ali ne očekujem oproštaj. Pisanje ovog pisma
će biti pretposlednje što ću uraditi na ovome svetu. Onda ću iz šupe uzeti očevu lovačku pušku i okončaću svoj
život u šumi iznad kuće. Budite uvereni da je Feliks bezbedan s mojim voljenim roditeljima, za koje znam da će
obožavati moga sina kao da je njihov.
Sve što sam ikada želeo bilo je da budem slavljen zbog svoje muzičke veštine i talenta. I zato, molim vas,
prijatelji moji, nemojte me pamtiti - neka to bude moja večna kazna. Prepustite me prahu i pepelu.
Ali sećajte se naše drage Karin. U svetu pokrivenom tamom, ona je bila svetlost i mora da blista zauvek.
Vaš
Jens „Pip“ Halvorsen
I El i ja smo ostali bez reči. Samo smo sedeli i ćutali, sve dok se El nije počela tresti celim telom kako su joj
navirale suze. Držao sam je u zagrljaju satima, sve dok se konačno nije opustila i zaspala u mom naručju,
iscrpljena od emocionalnog udarca zbog onoga što smo saznali.
Konačno je stigla jutarnja svetlost, a s njom i karte za noćni voz Kaledonijske železnice na ime „gospodin i
gospođa Tanit“, što je stvorilo popriličnu pometnju na recepciji, jer smo se prijavili pod prezimenom D’Aplijez.
Srećom, vlasnik je prihvatio izgovor da je „Tanit“ prezime moje bolesne bake i da je očigledno posredi greška.
Te večeri smo se ukrcali u voz iz Aberdina za Glazgov, a onda u noćni voz nešto pre jedanaest uveče. Pošto smo
se smestili u našu malu spavaću kabinu - u kojoj su se nalazili dva metalna ležaja na sprat, mali lavabo i stočić na
rasklapanje - pridružio sam se El na donjem ležaju i stisnuo joj ruku.
„Živećemo svoj život njoj u čast. U njihovu čast“, tešio sam je. „Naša sreća biće posvećena sećanju na njih“,
kazao sam kad su točkovi krenuli kolosekom.
Bio sam očajan jer sam video koliko je El skrhana. „Ne mogu da prestanem da mislim na malog Feliksa“,
šmrktala je. „Šta će biti s njim? Izgubio je oba roditelja istovremeno, to je... Pa, ja znam kako je to.“ Pogledala
me je pravo u oči. „Zar nam nije dužnost da mu se vratimo?“
Razmislio sam o Elinom pitanju. Zavirio sam u svoje srce i osetio da... da nam to jeste dužnost. Ali u ovom
trenutku ne možemo da se vratimo u Bergen. To bi bilo samoubistvo. „Feliks će biti bezbedan kod Horsta i
Astrid. Znamo koliko su oni dobri ljudi. I Karin može da počiva u miru jer sad se više ne može otkriti nikakva
veza s njenim religijskim nasleđem. Dobro je zaštićen tamo gde je.“
El je prinela ruku ustima. „Samo osećam da im mnogo dugujemo. Da nije bilo njih, ko zna gde bismo sad bili? A
sad... sad je prekasno da im se odužimo za njihovu dobrotu.“
Eline reči su mi obuzimale misli dok je voz kloparao u noći. Konačno su me blagi ritam voza i zvuk točkova po
koloseku uljuljkali u san, pa smo otišli iz Škotske u novi život.
Titan
Jun 2008.
28
Meri
Kad se sve uzme u obzir, uspela sam da se pristojno naspavam prošle noći. Možda to dugujem kratkom
razgovoru sa Ambrozom. Upravo je bio krenuo na neku večeru, i kad sam čula njegov odsečni, vedri glas,
opustila sam se. Obećala sam da ću mu se javiti rano ujutru s novim vestima. Zevnula sam i prešla pogledom po
kabini, koja je bila okupana prijatnim narandžastim sjajem zore što je ulazila kroz okrugli prozor. Čulo se
poznato tutnjanje iz utrobe broda kad je kapetan Hans naredio da se pokrenu motori za drugi dan krstarenja.
Nesumnjivo sam zahvalna za luksuz na Titanu i što ne plovim preko burnog Severnog mora kao što su plovili
moji roditelji. Protrljala sam oči razmišljajući o svemu kroz šta su prošli. Sad sam neporecivo emocionalno
upletena u njihovu priču, i kad dođe vreme polaganja venca za Atlasa, mislim da ću biti u suzama kao i ostale
njegove kćeri.
Sve one govore o svome tati s tako iskrenom ljubavlju. Prilično neočekivano, otkrila sam da sam pomalo
ljubomorna što ja nikad nisam bila u prilici da primim njegovu ljubav, i pored svoje biološke veze sa njim.

115
Uključio mi se alarm - kao da mi je potreban - i podigla sam se u sedeći položaj u krevetu. A onda sam uzela
satelitski telefon, koji je ljubazni mladi član posade postavio pored kreveta, i ukucala Ambrozov broj. Javio se
pošto je zvonilo nekoliko puta.
„Mogu li da pretpostavim da sam na vezi s mediteranskom sirenom?“
„Dobro jutro, Ambroze“, nasmejala sam se. „Jesi li se lepo proveo sinoć?“
„Uzvišeno, draga moja, hvala na pitanju. Izveo me je na večeru u Druri foldings jedan moj bivši student. Bilo je
’sjajno’ kao što kažu...“ Zaustavio se, što je bilo velikodušno jer bi mogao tako satima. „Ali dosta o meni!
Insistiram da mi sve ispričaš!“
Zavalila sam se nazad, na jastuke. „Stvarno moram da ti zahvalim što si me ubedio da dođem ovamo, Ambroze.
Imam osećaj da će mi to promeniti život.“
„Da znaš, draga, da i ja imam taj osećaj. A sad, hajde, ispričaj mi sočne detalje, ako nemaš ništa protiv.“
„U redu, spremi se...“ Ispričala sam mu sve što sam do sada saznala.
Ambroz se prenerazio. „Bože, Meri. Izvini što koristim kliše, ali kakva igranka bez prestanka.“
„Ovo nije ni polovina“, nastavila sam. „U dnevniku, Atlasa po svetu juri prijatelj iz detinjstva koji mu je postao
neprijatelj. Možda si čuo za njega. To je onaj tajkun iz industrije komunikacija, Krig Ezu - onaj što je pre godinu
dana izvršio samoubistvo.“
Na vezi je nastala pauza dok je Ambroz razmišljao o imenu. „O da... Baš neobično! Kad si ga već pomenula,
mislim da mi je njegova kompanija provajder interneta. Očajno su loši.“
Nisam mogla da se ne nasmejem. „Uverena sam da bi svima na Titanu bilo drago da to čuju - Krig i njegov sin
Zed su apsolutno personae non gratae,“33
33 Lat.: nepoželjne osobe. (Prim. prev.)
„Nije ni čudo“, odvratio je Ambroz. „Koliko se sećam, taj čovek je bio u svakoj čorbi mirođija, zar ne? Bežični
prenos, mobilna telefonija... Mislim da čak ima i većinski udeo u akcijama dva televizijska kanala.“
Spustila sam noge na pod i ustala. „Da, izgleda da ima. Zed je sve preuzeo posle Krigove smrti.“
Ambroz je zacoktao. „Pa, ako bilo kad naletiš na njega, molim te pošalji ga u Dablin da mi pojača signal.“
Zavrtela sam glavom. „Postaraću se za to, sigurno, Ambroze.“
„Hvala ti.“ Šmrknuo je. „Nego, jesi li išta bliže saznanju kako si se obrela na pragu oca O’Brajena u Zapadnom
Korku?“
Uzdahnula sam dok sam gledala kroz okrugli prozor u izlazeće sunce. „Nisam još. Mada ima nešto zagonetno što
ti nisam pomenula.“
„Odlično“, zagugutao je Ambroz. „Volim misterije. Hajde reci.“
„Sećaš se da je Džekmalo istraživao Argedin haus? Ispostavilo se da je poslednji registrovani vlasnik niko drugi
do taj tip Krig Ezu.“
„Hmmm...“ Ambroz je razmišljao. „Kakva interesantna slučajnost. Ako uopšte jeste slučajnost...“ Glas mu je
zamro.
„Tačno tako. Da li ti možda nešto znaš o tome šta se događalo s kućom od pedesetih naovamo, Ambroze?“
Uzdahnuo je, očigledno ljut na sebe. „Moram priznati da ne znam. Malo sam imao veze s Argedin hausom
prilikom poseta Zapadnom Korku. Pa valjda će ti dnevnik pružiti odgovore?“
„Sudeći po gospodinu Hofmanu, izgleda da neće. Mada nisam sigurna da mu potpuno verujem. Mogla bih se
zakleti da ne govori sve.“
Ambroz se nasmejao. „Advokati to generalno ne rade. Vrlo rado ću malo kopati sa ove strane, ako je to od
pomoći. Još imam mnogo kontakata u Zapadnom Korku. Znaš kako je to malo mesto. Sigurno postoji neko ko se
seća bar nečega iz tog vremena.“
„Hvala ti, Ambroze, bila bih ti neverovatno zahvalna.“ Nasmešila sam se zbog njegove ljubaznosti.
„Nema na čemu, Meri. Kao što znaš, oduvek mi se sviđala zamisao da budem detektiv.“
„Poaro bi drhtao od straha“, našalila sam se.
„Zaista. Budi sigurna da ću se pozabaviti time sa ove strane, da vidim mogu li nešto da saznam o pređašnjim
stanovnicima Argedin hausa.“
116
„Hvala ti, Ambroze. Pozvaću te sutra ujutru, pre polaganja venca.“
„Odlično! Uživaj na pučini i samo nastavi sa avanturom otkrivanja svog pravog porekla. Doviđenja, Meri.“
„Doviđenja, Ambroze.“ Spustila sam satelitski telefon, protegla se i pošla da se istuširam.
29
Ali je pijuckala late i gledala u Sredozemno more s vidikovca na palubi. More je od jutros bilo kao jezero i
zavidela je na savršenim uslovima za plovidbu. Kako bi volela da može da se iskrca s Titana na nekoliko sati,
uzme svoju jedrilicu i provoza se. Upravo joj je to trebalo da razbistri glavu. Bilo je teško oživljavati u mislima
strašnu sudbinu svojih bake i dede. I dalje joj je bilo teško da se pomiri s Pipovom odlukom da ostanu u
Norveškoj. Da je samo njena baka poslušala tatu i El, kako bi sve bilo drugačije. Mogla je da otputuje s njima u
Škotsku, započne novi život...
Ali je zavrtela glavom. Zapanjujuće je kako ljubav veže osobu i može je primorati da postupa protiv zdravog
razuma.
Čitanje te priče iz nove perspektive pobudilo je u njoj još veće saosećanje prema njenom biološkom ocu Feliksu
Halvorsenu. On je prava žrtva čitave te epizode. Zar je onda čudo što je postao takav kakav jeste? Obuzela ju je
iznenadna neodoljiva potreba da pošalje poruku svome bratu Tomu, pa je izvadila telefon iz džepa. Pogledala je
ima li prijema signala, ali Titan je plovio i bio je van dometa predajnika.
„Ali?“ Trgla se i prosula pola šolje kafe po beloj lanenoj košulji. „Dođavola, izvini.“ Džek joj je prilazio
džogirajući.
„Džek... nisi ti kriv. Zadubila sam se u misli.“
„Je li?“ Nežno joj je spustio ruku na leđa i Ali je osetila žmarce niz kičmu. „Jesi li dobro?“
Klimnula je glavom. „Jesam. Hvala, Džek.“
Pogledao ju je i podigao obrve. „Hoćeš li mi sad dati pravi odgovor?“
Nasmešila mu se rezignirano. „U redu. Teško mi je pao ovaj poslednji deo dnevnika.“
Džek je uzdahnuo i naslonio se na ogradu Titana. „Izvini, Al. Ovo mora da je posebno teško za tebe.“
„Teško je za sve nas“, odvratila je Ali. „Ne mogu ni da zamislim kroz šta prolazi tvoja mama.“
„Ah, ona je žilava stara cura.“
„Džek!“ Ali nije mogla da se ne zakikoće na taj nečuveni komentar.
I on se zakikotao. „Hej, pa sama za sebe to kaže!“ Džek je nastavio sa onim što je hteo da kaže. „Ali zaista
saosećam s tobom, Ali, jer imaš i Bera i sve ostalo. Kad smo već kod toga, gde je sad malecki?“
„Trenutno je s Ma.“
„Blago njemu. Ona baš ume s decom, zar ne?“
„Apsolutno.“ Ali je skrstila ruke i gledala u pod, ne znajući kako da sroči kompliment koji je želela da mu da.
„Nisi se loše snašao s njim juče. Ide ti od ruke.“ Klimnula je glavom.
„Oh, hvala. Oduvek sam želeo da budem tata.“ Opsovao je u sebi. Ne mislim da... da sam mu ja tata. Niti... da
bih ikad mogao biti njegov tata.“ Zavrteo je glavom i uhvatio se za ogradu.
„U redu je.“ Ali se blago nasmejala.
Džek je duboko udahnuo. „Ne ide mi ovo, Ali. A zapravo sam hteo da kažem da... pretpostavljam da mnogo
misliš na Tea pored svega ostalog. Sigurno ti silno nedostaje. I to povrh svega kroz šta već prolaziš.“
Ali su duboko dirnule Džekove osećajne reči i obzirnost.
„Zaista sam ti zahvalna na tome što kažeš, Džek. Hvala ti.“
Za trenutak su stajali i ćutali, oboje zurili u more.
„To stvarno mislim“, nastavio je Džek. „Zaista bi se ponosio tobom. I Berom, naravno.“ Ali se trudila da savlada
knedlu u grlu. „Hvala ti.“
Stajali su zajedno u tišini za trenutak, zureći u more. A onda je Ali polako pružila ruku. „Kad već vodimo ovaj
nelagodni razgovor, dugujem ti izvinjenje.“
Džek je prihvatio njenu ruku, ali izgledao je iskreno zbunjen. „Zbog čega, Ali, za ime sveta?“
„Zbog toga što ti nisam rekla za Bera kad smo se upoznali u Francuskoj. Mora da je bilo veoma čudno kad si
stigao i video ga.“
117
„Oh.“ Džek je slegao ramenima i pokušao da umanji napetost. „Nema potrebe da se izvinjavaš. To se mene
apsolutno ne tiče.“
Ali je insistirala. „Hvala ti. Ali, Džek... to te se zapravo tiče i osećam se glupo što ti nisam rekla. Molim te,
izvini.“
Džek je odmahnuo glavom. „Ne budi smešna. Kako me se to tiče?“
Ali je skupila hrabrost. „O bože. Džek... Nisam ti rekla zato što nisam htela da.
On je stegao ogradu jače. „Šta nisi htela, Ali?“
„Nisam htela da te odbijem od sebe“, priznala je Ali.
Zavladala je kratka tišina. „Oh.“ To je bilo sve što je Džek uspeo da izusti.
Ali je nastavila. „Jednostavno, pretpostavila sam, ispravno ili pogrešno, da će te možda odbiti to što imam bebu.
Da ne pominjem da je to dete mog pokojnog ljubavnika.“ Ali je pokrila lice rukama. „Stvarno, Džek, ovako nije
ni u romanima.“
Džek se nervozno nasmejao. „Da. Iskreno, mislio sam da mi ga nisi pomenula zato što me nisi ’ozbiljno uzela u
obzir’.“
„’Ozbiljno uzela u obzir’?“
„Aha, znaš.“ Džek je prešao pogledom po palubi. „Kao materijal za mogućeg dečka, mislim.“
„Ne, nije to razlog.“ Ali se iscerila. „Jesi li zaista upravo izgovorio frazu ’materijal za mogućeg dečka’?“
Ovoga puta je Džek pokrio lice rukama. „Bože. Izvini.“
Ali ga je potapšala po leđima. „U redu je! Ali kad već razgovaramo o tome, mogu li da te pitam šta zaista misliš
o celoj situaciji? Slobodno budi iskren.“
Džek je širom otvorio oči. „Misliš na Bera?“, upitao je. Ali je klimnula glavom. „Pa...“ Mučio se da nađe prave
reči. „Mislim da je to sjajno! Hoću reći, on je sjajan! I sve je... sjajno.“
Ali nije mogla da se obuzda da se ne nasmeje na njegov izliv. Džek joj se pridružio. „Izvini. Ni inače nisam baš
mnogo rečit. Ali zaista to mislim, Ali. Mislim da je vrlo posebno to što ti se dogodilo s tvojim dečakom. Mislim,
lepo je što je Teo tako nastavio da živi. Uglavnom, to je sve što ću reći dok mi se jezik ne veže u čvor.“ Gledali
su se za trenutak, a onda se Ali nagla napred i nežno ga poljubila.
„Gospode“, rekao je Džek. „Trebalo je da obavimo ovaj neprijatni razgovor pre više nedelja!“ Privukao je Ali u
zagrljaj. Poljubili su se strastveno ovoga puta, i on oseti kako se opušta u njegovom zagrljaju.
„Hvala ti, Džek“, kazala je.
„Za šta?“
„Za to što si ovde.“
30
Do jedanaest sati, na velikim, udobnim sofama u glavnom salonu okupilo se pet od šest sestara D’Aplijez.
Većina ih je donela sokove i sveže kroasane sa stola sa doručkom pošto su se pojavile nakon duge noći čitanja.
„Nisam mogla da ispustim dnevnik iz ruku“, kazala je Tigi.
„Ni ja“, složila se Maja. „Znaš koji mi je deo bio naročito interesantan? Kad je tata u požaru. Ta žena u crvenoj
haljini koja mu se ukazala...“
„Aha, zapanjujuće je šta malo udisanja dima može da uradi mozgu, a?“, narugala se Elektra i zagrizla pecivo.
„O, ja ne bih bila tako sigurna u to, Elektra.“ Tigi joj se nasmešila i potrudila se da se ne uvredi kad je njena
mlađa sestra zakolutala očima.
„Mislim da ste sve promašile ono glavno.“ KeKe se namrštila. „Ono đubre Krig bukvalno je pokušao da spali
tatu živog. Ne znam za vas, ali ja osećam takav... bes.“
„Znam, KeKe“, potvrdila je Zvezda. „Čudno je što nije uspeo u tome. Krig nikad nije uspeo da ubije tatu.
Obojica su umrli kao starci. I zato... Da li je Krig odustao od toga da ga progoni ili su se pomirili?“ U prostoriji je
zavladala tišina i sve sestre su se u sebi zapitale šta je od to dvoje istina.
Tišinu je prekinuo Alin ulazak u salon, zajedno s Džekom.
„Dobro jutro svima“, kazala je.

118
„Aha, dobro jutro, dame.“ Džek se nespretno odmakao od Ali, očigledno nesiguran u to da li treba da ostane uz
nju ili ne.
Ali je sklopila ruke. „Sudeći po žamoru, pretpostavljam da su svi ubrzano čitali tatin dnevnik?“ Odgovorilo joj je
klimanje glava u znak potvrde. „Gde je Meri?“
„Ustala je“, odgovorila je Zvezda. „Mislim da se iskrala do džakuzija, da malo razmisli o svemu. Jesi li ti dobro,
Ali?“, upitala je obazrivo.
Ali se usiljeno nasmešila i klimnula glavom. „Dobro sam. Ništa od toga mi nije bilo nepoznato.“
Najednom, Maja je vrisnula: „O, bože!“
Najstarija sestra D’Aplijez pokazala je prstom ka televizoru u uglu sobe, na kojem se emitovao kanal BBC vesti.
Iako je ton bio isključen, svi u prostoriji su se virtuelno našli licem u lice sa Zedom Ezuom.
„Oh, sranje, otkud ta zver na ekranu? Izvini, Majo. Neka ga neko isključi!“, kazala je Elektra brže-bolje.
„Ne!“, odlučno je odvratila Maja. „Hoću da čujem. Hajde da pojačamo.“ KeKe je zgrabila daljinski upravljač i
snažno pritisnula taster za jačinu zvuka.
„...I u sklopu naše nedelje budućnosti, s generalnim direktorom kompanije Lajtning komjunikejšens Zedom
Ezuom razgovaraćemo o njegovim planovima za širenje interneta putem optičkih kablova. Dobro došli u naš
program, gospodine Ezu.“
„Hvala najlepše“, odgovorio je on, uz njegov tipičan sladunjav i usiljen osmeh. Zed je bio obučen u jedno od
onih njegovih groznih sjajnih odela, mada je odabrao da ne stavi kravatu. Štaviše, košulja mu je bila raskopčana
toliko da su se mogli videti razvijeni grudni mišići. Crna kosa mu je bila zalizana unazad, i lučio je njemu
svojstvenu ljigavost u svakom smislu te reči.
„O, bože, pogledajte ga samo“, uzviknula je Elektra. „Uživa u svakoj sekundi ovoga.“
„Pssst“, kazala je Maja, koja je napeto zurila u ekran.
„Najpre“, nastavio je voditelj, „primite naše iskreno saučešće povodom smrti vašeg oca Kriga, koji je decenijama
vodio Lajtning.“
„Da, skoro trideset godina“, odgovorio je Zed.
Voditelj je osećajno klimnuo glavom. „Za to vreme je postigao mnogo na planu unapređivanja i uvođenja
infrastrukture interneta u domove širom sveta. Čime je, prirodno, postao veoma bogat čovek.“
Zed se izveštačeno nasmejao, na šta se Maja naježila. „Mome ocu novac nije bio važan.“ Raširio je ruke. „Bilo
mu je stalo samo do toga da pomogne ljudima. To je bila njegova istinska strast.“
„Kakvo je ovo sranje?“, zašištala je Elektra.
„Pssst, molim te“, zamolila ju je Maja.
„Moj otac je voleo ljude. Želeo je da svi živimo bolje, da budemo bolje povezani i...“ - Zed je pogledao pravo u
kameru - „... da nikad ne izgubimo kontakt s ljudima koji su nam zaista važni.“
Voditelj je prekrstio ruke i razmišljao o Zedovim rečima. „Mislite da ga je to pokretalo?“
Zed se zavalio u stolici i ponovo se mučno sladunjavo osmehnuo. „Znate, nije mu se sviđala ideja da neko tek
tako nestane s lica zemlje. Svi zaslužuju da budu povezani. Mislim da ga je upravo to fasciniralo u vezi s
telekomunikacijama i internetom.“
„To je priča koja inspiriše. Sad već godinu dana vi vodite kompaniju, postavljeni ste za direktora posle očeve
smrti. Da li ste oduvek planirali da jednog dana preuzmete firmu?“
„O da, apsolutno. Moj otac je bio čovek koji besprekorno planira. Sve je oduvek bilo... neverovatno dobro
zamišljeno.“ Klimnuo je glavom ozbiljnog, brižnog lica.
Oglasila se Tigi. „Zadrhtim kad ga vidim. Zašto imam osećaj da se obraća direktno nama?“
„Znam tačno šta misliš“, odvratila je Ali tiho.
Voditelj je nastavio: „Pa, u sklopu nedelje budućnosti, došli ste da nam ispričate o planovima za proširenje
Lajtninga kako bismo mogli da vidimo povećanje brzine interneta!“
„Upravo tako, hvala vam.“ Spojio je prste, šake sklopivši u kupu, u ulozi inteligentnog biznismena. Sve je to bila
predstava, naravno. Jedna velika predstava, i sestre D’Aplijez su to znale. „Danas mogu da objavim da Lajtning

119
komjunikejšens namerava da zameni svoju zastarelu satelitsku mrežu optičkim kablovima koji su poslednja reč
tehnike i koji će povezati kontinente pouzdanije nego bilo šta u svemiru.“
Voditelj je izgledao zbunjeno. „Kablovi? Zar to nije korak nazad u odnosu na satelite?“
„Sjajno pitanje. Hvala što ste ga postavili.“ Iscerio se.
„Bljak“, promrmljala je KeKe.
„Moji kablovi će ponuditi znatno unapređene performanse opsega frekvencije i prenosa podataka. Znam da je
nekim vašim gledaocima možda teže da razumeju.“ Nasmešio se pokroviteljski. „Ovi kablovi prenose
informacije svetlosnim pulsiranjem kroz providne staklene cevi. Kao magijom“, glasno se nasmejao. „Zamislite
da sam mađioničar.“
„Mađioničar s licem što poziva na udarac“, ubacio se Džek.
Voditelj je nastavio sa pitanjima. „Hoće li nam ti kablovi visiti nad glavom kao telefonske linije?“
„Gospode, danas ste zaista puni odličnih pitanja.“ Zedovi pokušaji da zvuči iskreno postajali su sve više
razdražujući. „U stvari, ti kablovi će biti postavljeni ispod okeana. Zamislite samo... Samo morsko dno će vrveti
od tehnologije!“
„To zvuči veoma ambiciozno, gospodine Ezu. Prirodno, trebalo bi voditi računa o zaštiti životne sredine. Hoćete
li biti u stanju da obavite posao bez remećenja morskog živog sveta?“
Zed se namrštio i u trenutku spustio gard. „Ova nova mreža oformiće osnovu globalnih telekomunikacija za
ljudsku vrstu. Ako usput postrada nekoliko riba, uveren sam da će ljudi prihvatiti tu žrtvu.“
„Pa, sa tim se ne bi svi složili.
Zed je presekao voditelja. „Sve je to stvar rizika i dobitka. Da bismo pobedili, moramo prihvatiti kolateralnu
štetu i usputne gubitke.“ Pribrao se i ponovo se ljigavo osmehnuo. „Naravno, budite apsolutno sigurni da mi u
Lajtningu dajemo sve od sebe kako bismo obezbedili da ne naudimo Nemu i njegovim prijateljima ribicama.“
„Uveren sam da je za mnoge naše gledaoce veliko olakšanje to da čuju“, rekao je voditelj, sad pomalo
usplahiren. „Hteo sam da pitam...“
Zed se ponovo ubacio. „Vidite, moj otac nije mrtav, ne stvarno. On živi u ovom projektu. I ako sve bude išlo po
planu, živeće zauvek. Svi će pamtiti prezime Ezu.“
„To je... ovaj... lepo osećanje. Ali da se vratimo temi: to je ogroman zadatak, zar ne?“
„Tako je.“ Zed je skromno slegao ramenima. „Ali oduševljen sam što mogu da objavim da će Lajtning
komjunikejšens ući u partnerstvo s Bankom Berners kako bi se obezbedilo kompletiranje projekta.“ Mlađi Ezu je
izgledao veoma zadovoljan sobom.
„Berners će vas finansijski podržati?“, upitao je voditelj.
„Upotrebili ste precizan izraz, da. Dejvid Ruter, generalni direktor, moj je lični prijatelj. Sjajan čovek. Ima istu
viziju budućnosti kao i ja.“
„Dejvid Ruter...“, prošaptala je KeKe. „Gde sam već čula to prezime?“
„Sigurno je zgodno imati u imeniku, pri ruci, broj telefona gospodina Rutera“, našalio se voditelj.
Zed je podigao besprekorno oblikovane obrve. „Da, složio bih se s vama.“
„Kad ćete započeti ovaj ogroman projekat?“
„Počećemo povezivanjem Australije sa Novim Zelandom. To nam je australijska proba“, nasmejao se.
„Poslaćemo omanju armiju ’rovokopača’ da počnu kopanje ispod Tasmanijskog mora.“
Voditelj je klimnuo glavom. „Dakle, pratićemo sa zanimanjem kako napredujete, gospodine Ezu. Morate nam
obećati da ćete ponovo doći u emisiju da nas izvestite o napredovanju projekta.“
„O, biće mi zadovoljstvo, hvala.“ Široko se osmehnuo pokazujući blistavobele zube. „Ali pre nego što odem,
treba da napomenem da želimo da brendiramo sve, do najmanjih detalja. Možda biste želeli da znate naziv
projekta?“
Voditelj se ponovo iznenadio. „Naravno“, rekao je kroz stisnute zube.
„Dakle, imajući u vidu da će ovaj projekat biti podizanje velikog tereta za čovečanstvo, smatramo da ima smisla
da ga nazovemo... ’Atlas’.“

120
Elektra je uzela daljinski upravljač i isključila televizor. U salonu je vladala tišina. „U redu, dame. Sigurna sam
da zna da smo na ovom putovanju. I sigurna sam da zna sve o tatinoj i Krigovoj prošlosti.“ Pokazala je ka
televizoru. „Ta nakaza hoće da u nama izazove reakciju. Ali mi mu to nećemo dozvoliti, važi?“
KeKe je ustala. „Kao neki konačan čin osvete. Ceo svet će znati za to s kablovima. I upotrebiće tatino ime.“
„Izvini, ko je tačno taj tip?“, Džek je šapnuo Ali.
„Sin Kriga Ezua“, odgovorila je.
„Bože. Odavde mogu da osetim miris ulja za kosu na njemu.“ Zastao je, osetivši promenu atmosfere. „Čujte,
idem po kafu, mislim da vam treba dopuniti šolje, devojke.“
„Pohitaj, Džek, ako nemaš ništa protiv“, rekla je Zvezda.
„Odmah stiže“, odgovorio je i krenuo ka vratima salona.
„Bože. Muka mi je. Samo je...“ Maji je glas zamro kao da ima knedlu u grlu.
„Znam, mila“, odvratila je Elektra i uzela sestru za ruku. „Ah hajde da ostanemo pribrane, i zajedno. Pomislite
šta bi tata uradio. Zastao bi i razmislio o svem u. Šta je ono uvek govorio? Ono o šahu?“
„Mudro gubite figure“, prošaptala je Zvezda.
„E to. Mislim da je time hteo da kaže da izaberemo svoju bitku. A u ovoj ne možemo ništa da učinimo u ovom
trenutku“, nastavila je Elektra. „Znamo da ovo nije slučajno, da je tempirano. Pokušava da nam pokvari
putovanje odavanja pošte tati. I to mu nećemo dozvoliti.“
Ali je zakoračila napolje, na zadnju palubu, dok joj se vrtelo u glavi. Kakvo jutro: od oživljavanja strašne smrti
svojih bake i dede do pojave Zeda Ezua kao svemoćnog i zlog boga na televiziji na Titanu. Da ne zaboravi
Džeka, naravno... Srce joj je brže zakucalo pri pomisli na njihov jutrošnji poljubac. Očajnički se nadala da su
nelagodnost i napetost sada iza njih, i da bi možda mogli imati šanse... Nastavila je ka zadnjem delu jahte, s
namerom da nađe Ma i oslobodi je dužnosti da pazi na Bera.
Dok je prilazila krmi, spazila je Georga Hofmana. Jednom rukom je prolazio kroz kosu dok je u drugoj držao
satelitski telefon. Advokat je koračao tamo-amo i živahno vrteo glavom. A onda je, u neverici, videla kako Georg
spušta telefon, pada na kolena i počinje da udara po daskama od tikovine na palubi. Pritrčala mu je. „Georg! Jesi
li dobro?“
On se trgao i brzo se podigao na noge. „Oprosti mi, Ali. Mislio sam da sam sâm.“
„Šta nije u redu? Sa kim si razgovarao?“
„Oh“, zbunio se. „Samo sa svojom sestrom. Saopštila mi je neke... teške vesti.“
„Žao mi je, Georg. Ako iko razume šta su teške vesti, onda sam to ja. Da li bi želeo da razgovaraš o tome?“
Pocrveneo je. „Oh, ne. Ali hvala. Stvarno nemam dovoljno reči kojima bih se izvinio. Veoma retko gubim
prisebnost, da se tako izrazim.“
„Ne brini zbog toga, Georg“, tešila ga je. „Ovo je stresan period za sve nas. Jesi li siguran da ti neće pomoći ako
s nekim podeliš?“
Georg je duboko uzdahnuo. „Stvarno nije ništa. Klaudija me je upravo obavestila o razviju događaja u nekim
ličnim problemima koje trenutno ne mogu da rešim. To mi je posao, Ali, da rešavam probleme. I nervira me kad
sam nemoćan da pomognem nekome ko mi je veoma bitan.“
Ali se namrštila. „Izvini, Georg, jesi li rekao ’Klaudija’? Naša Klaudija, iz Atlantide? Mislila sam da si
razgovarao sa svojom sestrom?“
Georg je samo zinuo. „Uh, izvini. Da, pogrešio sam. U stvari, nisam“, ispravio se. „Nisam. I moja sestra se zove
Klaudija. Dve Klaudije, aha!“
„Da nisi pogrešio, Georg? Ili možda rekao nefiltriranu istinu?“
Georg Hofman je pokrio lice rukama. „Dokle ste stigle u dnevniku?“
„Tata živi u Haj Vildu.“
Za trenutak se zamislio. „Da, Ali, Klaudija je moja mlađa sestra. Okolnosti našeg susreta s vašim ocem detaljno
su opisane na stranicama njegovog dnevnika. Pustiću da vam on to ispriča svojim rečima.“
Ali je ostala bez reči. „Georg... Ja... Zašto je to, za ime sveta, čuvano kao tajna?“

121
Georg je slegao ramenima, sad zaista izgubivši prisebnost. „Vaš otac je postupao najbolje što je mogao - da nas
zaštiti - i to je sve. Čitaj pa ćeš videti.“
Ali je pomislila da ovaj dan ne može biti u većem haosu nego što jeste. Prizor pomahnitalog Georga bio je
duboko uznemiravajući. Pomalo kao videti onog čovečuljka iza zavese u Čarobnjaku iz Oza kako pomamno
upravlja složenom mašinerijom da bi održao iluziju. Iznenada, Ali je osetila snažnu potrebu da preuzme kontrolu
nad situacijom. „A sad mi reci, Georg, kakve ti je vesti Klaudija javila? Kakve su to vesti koje su te bukvalno
naterale da udaraš pesnicama po podu od besa?“
„Stvarno, Ali, to nema nikakve veze sa...“
Ali je pukla i zgrabila ga za revere lanenog sakoa. „Georg Hofman, prvi put u tvom životu reći ćeš mi tačno ono
što se dešava. Hoću da znam šta ti je Klaudija rekla i hoću da znam zašto te je to toliko razbesnelo. A onda hoću
da znam zašto si obavljao tako mnogo telefonskih poziva celog prošlog meseca i zašto si počeo s tim čim je
Klaudija uzela odmor i otišla iz Atlantide. Ne zaboravi, Georg, da ti radiš za mene i moje sestre. A mi želimo
odgovore. I o tome nema pregovaranja.“
Georgu su se ramena opustila i Ali ga je pogledala pravo u zakrvavljene oči.
„U redu, Ali. Učiniću kao što kažeš. Ali, molim te, nemoj mene da kriviš. Veruj mi kad ti kažem da sam dao sve
od sebe.“ Georg je tiho zajecao.
„Ne sumnjam u to, Georg. Ali spremne smo za istinu.“ Pustila ga je i ponovo ga pogledala u suzne oči.
„Da. Spremne ste“, rekao je naglašeno.
Atlasov dnevnik
1944 - 1951.
31
Haj Vild, Kent, Engleska
Lično, ne mogu da zamislim zašto Vonovi žele da žive u svojoj staroj, oronuloj vlastelinskoj kući kad postoji ova
savršena kućica u kojoj stanujemo El i ja. Ima peć na drva, velike nepokrivene stropne grede i pogled na valovito
zeleno prostranstvo „Bašte Engleske“. Volim tu kućicu.
Što se tiče posla, El i ja smo našli ispunjenje u svakodnevnim aktivnostima. El kuva za zahvalna usta, a ja
održavam divan prostor oko kuće, kojim se Haj Vild ponosi. Povremeno uspevamo čak i da sarađujemo - El
koristi ono što uzgajam u povrtnjaku. Da budem iskren, mislio sam da ćemo biti uznemireni i potreseni jer ne
možemo da izrazimo svoju strast prema muzici u simfonijskim orkestrima, ali miran, zdrav život kojim sada
živimo je, usuđujem se da kažem... poželjan? Nikad u životu nisam se osećao bezbednije ni spokojnije. Moji
crteži pejzaža postali su bolji, El mi je čak dozvolila i da okačim dva-tri na zidove dnevne sobe.
Uveče se šćućurimo jedno uz drugo pored vatre i čitamo knjige. Povremeno uključimo radio, da se uverimo da
Saveznici drže sile Osovine na distanci, ali iskreno, rat kao da je milion kilometara udaljen od pastoralne idile u
kojoj živimo. Kako se rat razbuktava, Arci Von provodi sve više vremena u vazduhoplovnoj bazi, ali je mnogo
živahniji. Njegova žena Flora je takođe divna.
Provodi sate koračajući uz mene kroz vrtove. Njena strast prema cveću blaži joj dušu i prenosi je u neki drugi
svet. Prepoznajem to u njoj jer je isto i sa mnom.
Flora je naročito strpljiva sa mnom jer je vrlo brzo shvatila da nisam profesionalni baštovan. Svakoga dana od
nje naučim nešto novo i sve više sam počeo da cenim istinsku lepotu sveta prirode. On je delikatan, složen i
skladan u svojoj veličanstvenosti.
Tokom dugih popodneva kad negujemo višegodišnje biljke, trajnice, i orezujemo žbunje, Flora mi je ispričala
svoju priču, za koju moram reći da gotovo parira mojoj koliko je dramatična. Veoma sam srećan što su Arci i ona
konačno našli jedno drugo.
„Mnogo godina sam poricala ljubav, gospodine Tanite“, poverila mi se. „Ali onda sam shvatila da je to sila jača
od svega što ljudsko biće može da kontroliše.“
Osmehnuo sam se. „E tu ste u pravu, ledi Von.“
„Znam da jesam.“ Flora je otkinula smeđi pupoljak s grma bele ruže. „Nego, recite mi, gospodine Tanite, kako
ste se vi i Elinor upoznali?“
122
Razmišljao sam šta da odgovorim dok nisam iščupao korov koji se uporno opirao. „Upoznali smo se kao siročad
u Parizu, ledi Von.“
Ona se podbočila. „Za ime boga! Nisam znala da ste oboje bez roditelja.“ Zastala je. „Znate, Tedi...“ Zaustavila
se pa odmahnula glavom. „U svakom slučaju, baš ste jedno za drugo, moram da kažem.“ Osmotrila je jednu
nežnu laticu. „Što sam starija, sve više mislim da je ljubav zapisana u zvezdama.“
Pogledao sam je u oči. „O da, ledi Von. Ja to zasigurno znam.“
Zacoktala je. „Molim vas, gospodine Tanite, koliko puta moram da vam kažem. Možete me zvati Flora.“
„Izvinite, Flora. Molim vas da vi mene zovete Bo... Bob. Robert.“
Zakikotala se. „U redu, Bo-Bob-Roberte, hoću.“
Odmahnuo sam glavom i prešao na sledeći korov. „Izvinite. Kad mislim na engleskom a ne na francuskom,
ponekad se zbunim“, objasnio sam.
„Sve je u redu. Ne mogu da zamislim šta ste sve vas dvoje preživeli. Ali drago mi je što imate jedno drugo.
Stvarno je magično kako gledate jedno drugo. Kad ste se venčali?“
Bilo mi je drago što mogu da se usredsredim na zemlju pred sobom. „Oh, ima nekoliko godina, neposredno pre
nego što smo napustili Francusku. Nije bila nikakva svečana prigoda.“
Flora je setno uzdahnula. „Mislim da je tako i bolje. Na koncu, to ima veze samo s dvoje ljudi koji se venčavaju,
i ni sa kim više.“
Arci i Flora imaju kćer, ljupku i inteligentnu Luiz. Mila je i brižna, i rukovodi timom „Zemljoradničke
devojke“34, koje su u Haj Vildu pomagale u ratnim uslovima, obrađivale letinu na imanju. Njeno vodstvo je
nadahnjujuće, a štićenice je jednostavno obožavaju.
34 Zemljoradničke devojke su bile dobrovoljke iz gradova, a kasnije i regrutovane žene da u ratu zamene
mobilisane muškarce kako bi se nastavila poljoprivredna proizvodnja. (Prim. prev.)
Baš nedavno, proslavili smo Luizinu veridbu sa Rupertom Forbsom - blagim, učenim čovekom koji je sprečen da
ode na ratište zbog kratkovidosti. No bez obzira na to, Rupertova velika inteligencija i odlučnost dovele su do
toga da ga mobiliše Britanska služba bezbednosti - na šta je Arci naročito ponosan.
Par se preselio u Farmersku kuću, preko puta Haj Vilda, koja je prazna otkad je farmer mobilisan. Uvek je
zadovoljstvo kad njih dvoje zastanu da proćaskaju sa mnom u vrtu, a privilegija kad nam se pridruže na večeri,
kao što su učinili nekoliko puta.
Jedini član porodice koji nam nije prirastao za srce jeste Tedi, sin Vonovih. Nedavno su ga zamolili da napusti
Univerzitet Oksford iz razloga koji mi nisu sasvim jasni, i od tada se oprobao u Domaćoj gardi (za šta mu je
takođe bilo suđeno da propadne, jer Tedi ne može podneti da mu naređuju). Osim toga, jedno kratko vreme mu je
bilo dozvoljeno da upravlja farmom na Haj Vildu, ali u tom kratkom razdoblju godišnji prinos je zbog nepažnje
opao za gotovo četrdeset procenata. Očajan, Arči ga je zaposlio u administraciji Ministarstva vazduhoplovstva,
što je potrajalo samo nekoliko nedelja.
El i ja često čujemo bučan motor njegovih sportskih kola kad prolazi pored naše kućice rano ujutru, posle večeri
provedene u gradu, bez sumnje u društvu raznih žena koje sve neobjašnjivo padaju u nesvest u njegovom
prisustvu. Sam bog zna šta vide u njemu. Prema meni se ponaša kao prema blatu na svojim skupim cipelama. Ali
ego tog mladića me ne uznemirava. Tedi Von je patetičan psić u poređenju sa besnim rotvajlerom kakav je Krig
Ezu.
Međutim, ne tako davno, taj psić mi je lajao za petama malo previše agresivno. Njegov prestup sastojao se u
tome što je uputio El neke sugestivne primedbe, što je nju veoma uzrujalo. Meni u lice može da kaže šta hoće bez
posledica, ali svako preteče ponašanje prema njoj je neoprostivo.
„Želim odmah da razgovaram s njim!“ Pobesneo sam pošto mi je El rekla za njegov bezobrazluk. Ustao sam,
zgrabio kaput i pošao ka vratima naše kućice.
„Bo, ne!“ (Privatno smo i dalje „Bo i El“.) Uhvatila me je za ruku i molećivo pogledala. „Ne možemo rizikovati
da izgubimo ovo što ovde imamo. Jednostavno je savršeno. Nije ništa uradio.“

123
„Nije me briga. Bilo ti je neprijatno zbog onoga što ti je rekao, i ja to neću da trpim.“ El me je uzela za ruku i
povela me nazad do stare ružičaste sofe nasred dnevne sobe. „Ne smeš da zaboraviš koje je naše mesto ovde. Mi
smo samo osoblje. Ne možemo da razgovaramo ni sa kim od Vonovih drugačije nego s poštovanjem.“
Bio sam besan, ali složio sam se preko volje. „Ako ikada pokuša nešto s tobom...“ Nisam želeo da završim
rečenicu.
„Dobro.“ El je klimnula glavom.
„Znaš, priča se da je ženskaroš. Čuo sam kako dve od zemljoradničkih devojaka govore o tome. Izgleda da je
jedna od njih zatrudnela s njim!“
El je uzdahnula i zavalila se na naslon sofe. „Da, Tesi Smit. Glasine su tačne. Počelo je već da se vidi. A što je
najgore, ona ima verenika koji se bori u Francuskoj.“
Zavrteo sam glavom. „Bože. Nikad neće prestati da me iznenađuje šta sve plemstvo misli da mu je dozvoljeno.“
„Ja joj prokrijumčarim malo hrane“, nastavila je El. „Sad jede za dvoje, a sledovanja koja dobijaju su apsolutno
smešna.“
Elina dobrota je malo ublažila moj gnev, pa sam je privio u zagrljaj.
Poslednjih nekoliko meseci, udvaranje Tedija Vona postajalo je sve nedvosmislenije. El mi je opisivala njegove
groteskne reči i pokrete ruku. Pre neki dan, toliko se osmelio da je spustio ruku El na leđa dok je Flora bila u
kuhinji. On je čovek koji ne poznaje granice.
Pre dve noći, radio sam dokasno u povrtnjaku - obezbeđivao ogradu jer smo u poslednje vreme imali najezdu
zečeva. Baš sam sekao neku žicu kad sam čuo poznato tutnjanje kola po šljunku dugačkog prilaza Haj Vildu. Bio
je to Tedi, bez sumnje u povratku posle dana provedenog u pabu. Ovom prilikom, umesto da nastavi ka glavnoj
kući, Tedi je zaustavio kola pred našom kućicom. Video sam ga kako se isteturao iz kola i nestao iza vozila.
Znajući da nešto nije u redu, ispustio sam baterijsku lampu i potrčao ka našoj kući. Kad sam stigao, vrata su bila
otvorena, a Tedi je bio na El, na našoj sofi.
„Hajde, onaj tvoj muž ne mora da zna“, frfljao je.
„Molim vas, sklanjajte se s mene!“, kriknula je El.
Zaslepljen besom, zgrabio sam Tedija i povukao ga sa nje. El se šćućurila iza mene.
„Samo je ušao i skočio na mene!“, jecala je.
Tedi se nespretno podigao s poda i nasrnuo na mene, pokušao da me udari ali promašio kad sam se izmakao.
„Napolje iz naše kuće!“, viknuo sam. „Odmah!“
„Kakva greška u govoru, VAŠE kuće? Ovo je moja kuća. Sve je ovo moja kuća“, mumlao je u odgovor.
„Svakako nije, zli mali čoveče. Ova kuća pripada tvojim roditeljima.“
„Da, ali oni će uskoro biti mrtvi i ti ćeš raditi za mene.“ Požudno je pogledao u El. „A onda ću imati šta god
hoću.“
„Mi nikada nećemo raditi za tebe. A sad napolje. Pijan si.“
„Aha, jesam.“ Zateturao se bliže meni. „Sada možda jesam pijan, ali bar sam iskren.“ Ubo me je prstom u grudi.
Stomak mi se zgrčio i srce mi se ispunilo užasom. „Šta hoćeš da kažeš, za ime sveta?“
„Ti nisi Francuz. Imao sam cimera Francuza na Oksfordu. Nije zvučao kao ti. Ti si mali lažov, Tanite.“ Povukao
se unazad teturajući se i podigao ruke u vazduh. „Možda si špijim! Treba da te prijavim Ministarstvu rata.“
Zadržao sam prisebnost. „I šta tačno misliš da špijuniram u Haj Vildu? Krompire?“
„Moj otac je veoma važan čovek. Možda hoćeš da saznaš šta radi u vazduhoplovnoj bazi? A?“ Podigao je
kažiprst ka mome licu. „Dovoljan je jedan poziv da dođe policija. To ti se ne bi svidelo, zar ne, Tanite? Da malo
pronjuškaju, da postavljaju neprijatna pitanja. Možda će te zatvoriti. Ali ne brini. Ja ću se dobro starati o tvojoj
ženi...“ Razvratno se osmehnuo El. Zgrabio sam ga za okovratnik, oborio ga i odvukao do vrata. „Hej! Puštaj
me! Ti si samo bezvredni sluga. I to ćeš uvek i biti...“ Zalupio sam mu vrata pred nosem, a onda se okrenuo ka
El.
„Jesi li dobro?“
„Da... Čitala sam. Samo je uleteo i... Nisam znala hoćeš li doći...“, jecala je.

124
„Uvek ću biti tu da te zaštitim, El.“ Čvrsto sam je stisnuo u zagrljaj. „Znam da je često dole, u mesnom pabu, ali
nikad ga ranije nisam video toliko pijanog. Taj čovek je potpuno van kontrole.“ El je počela da se trese. „Dođi i
sedi, ljubavi. Spremiću ti sladak čaj.“ Odveo sam je do sofe, a ja prešao u kuhinju. Napunio sam mali bakarni
čajnik i stavio ga na peć. Dok sam prelazio pogledom po blaženoj kućici, srce mi je otežalo. Znao sam da je
ishod samo jedan.
„Mislim da znam zašto je Tedi tako pijan.“ El je šmrktala. „Izgleda da ga je ledi Von postavila preda se da
razgovaraju o Tesi Smit. O onome o čemu se priča među Zemljoradničkim devojkama.“
Uzdahnuo sam. „Da, to bi moglo da bude objašnjenje.“ Pridružio sam joj se na sofi. „Odmah sutra ujutru
predaćemo Flori naš otkaz.“
El je oborila glavu. „Ne...“
Obgrlio sam je rukom. „Znam, ljubavi. Ali o tome nema rasprave. Ovde više nismo bezbedni. Ne možemo
dozvoliti da Tedi bude u tvojoj blizini, a ja ne smem da rizikujem da me prijavi službi Ministarstva rata. Nema
drugog izbora“, rekao sam ozbiljno.
El je podigla pogled ka meni. „Stvarno misliš da bi te Tedi prijavio?“
Slegao sam ramenima tužno. „Ko zna? Znam da je bio pijan. Ali mislim da nije vredno rizikovati.“
„Ali, Bo, tako smo srećni ovde!“, tugovala je El. „Nisam sigurna da mogu da se suočim sa novom promenom
života iz korena.“
Ustao sam i prešao preko sobe do čajnika što je zazviždao. „Želeo bih da možemo ostati ovde zauvek. Ali ako
hoćemo da ostanemo zajedno, moramo da krenemo, El.“ Sipao sam ključalu vodu u šolju i procedio listiće čaja
u cediljci.
„Možeš li to ponovo, Bo? Da ponovo počneš? Da odbaciš sve što smo stekli ovde?“
Pružio sam joj vruć napitak i seo. „El, kad sam bio dečak, mislio sam da ’dom’ znači sklonište, bezbednost i
hranu na stolu.“ Uzeo sam njenu slobodnu ruku u svoju. „Ti si mi pokazala da to nije fizičko mesto nego
osećanje koje u nama bude oni koje volimo. Sve dok sam s tobom, ja jesam kod kuće.“
Sedeli smo neko vreme držeći se za ruke i razmišljali o gubitku koji ćemo ponovo biti primorani da pretrpimo.
Konačno se oglasila El. „Kuda ćemo ovoga puta?“
Zagnjurio sam lice u šake. Adrenalin od sukoba s Tedijem je iščileo i bio sam potpuno iscrpljen. „Šta misliš o
Londonu?“, upitao sam. „Tamo neće manjkati posla.“
„Gde? U fabrici municije?“, sa oklevanjem je upitala.
Odmahnuo sam glavom. „Ne, ljubavi. Arci kaže da operacija oslobađanja Francuske samo što nije počela.
Pomenuo je neku ogromnu plažu u Normandiji. Verujem da će London biti bezbedan.“
El je pijuckala čaj i konačno joj se boja počela vraćati u lice. „Ali znaš šta znači kraj rata. Ja ću biti bezbedna od
nacističkog progona, ali Krig Ezu će moći slobodno da putuje kuda god hoće. Ako sazna gde smo...“
„Znam“, prekinuo sam je. „Tim pre treba da krenemo.“
Sutradan ujutru, čekao sam Floru Von u impresivnoj kuhinji Haj Vilda dok je El u kućici pakovala naše stvari.
Prizor velelepne kuće samo je pojačao bol zbog našeg predstojećeg odlaska.
„Dobro jutro, gospodine Tanite!“ Flora mi se osmehnula, očigledno iskreno obradovana mojim prisustvom.
„Retko vas viđam u kuhinji.“ Izgledala je zabrinuto. „Je li gospođa Tanit dobro?“
„O da, dobro je. Hvala, ledi Von.“
Šaljivo je prevrnula očima. „Ne znam koliko puta treba da vam kažem da me zovete Flora, gospodine T.“
„Hvala vam, ledi Von“, odgovorio sam namerno, a ona se pokunjila. „Ovde sam danas da bih vam saopštio kako
smo, nažalost, gospođa Tanit i ja odlučili da odmah odemo iz Haj Vilda. Otputovaćemo do večeras.“
Flora se zbunila. „Molim vas, gospodine Tanite, ne razumem. Smem li da pitam za razlog?“
Oklevao sam. Zaslužila je da zna za Tedijevo ponašanje, ali bio sam oprezan jer možda bi joj to bilo previše
posle situacije s Teši. „Neću iznositi razlog, ledi Von“, odgovorio sam. „Ali, iskreno, iz dubine duše smo vam
zahvalni za sve što ste učinili za nas. Neće biti preterano da kažem da smo ovde, u Haj Vildu, proveli najsrećnije
godine u životu.“

125
Flora je samo zavrtela glavom. „Neću prihvatiti vaš otkaz bez razloga, gospodine Tanite. Mislim da mi bar toliko
dugujete.“
Prihvatio sam njen argument. „Tako je najbolje, gospođo.“ Zastao sam. „Gospođa Tanit se više ne oseća
bezbedno u Haj Vildu.“
Flora je polako zatvorila oči i duboko udahnula. „Tedi“, kazala je.
„Kao što rekoh, ledi Von, neću iznositi razlog.“
Flora je prstima protrljala slepoočnice. „Istinski mi je žao, gospodine Tanite. Taj dečko je van kontrole.“ Zurila
je kroz kuhinjski prozor u povrtnjak koji smo satima zajedno obrađivali. „Da budem iskrena, nedostajaće mi naši
razgovori.“ Okrenula se licem prema meni. „Da ne pominjem vaše veštine u negovanju vrtova.“
„Što sam sve naučio od vas, ledi... Flora.“
Tužno mi se nasmešila. „Ne očekujem da Elinor dođe ovamo, ali molim vas prenesite joj moju najtopliju
zahvalnost i recite joj da će mi i ona veoma nedostajati.“ Flora je delovala zamišljeno. „Znate, teško mi je da se
setim kako je Haj Vild izgledao bez vas.“
„Veoma je ljubazno od vas što to kažete“, odgovorio sam iskreno.
„Kuda ćete sada?“, upitala je.
Slegao sam ramenima. „Planiramo da odemo u London. Tamo imamo najviše šansi da nađemo posao.“
„Hoćete li imati dovoljno novca? Želim da se postaram da budete zbrinuti, pošto vam je moj nemoralni sin naneo
neprijatnosti.“
„Nisam rekao da je vaš sin...“
„I ne morate da kažete, gospodine Tanite.“ Iznenada, oči su joj sinule. „Hoćete li da sačekate trenutak? Želim
nešto da vam dam.“ I pre nego što sam stigao da se složim, Flora je već izašla iz kuhinje i požurila uz stepenice.
Kad se vratila, u ruci je držala malu plavu kutiju. „Ovo je poklon od mene vama. Ne želim da to ističem, ali ima
ogromnu vrednost. Ako ga prodate, obezbediće vam sredstva za novi početak.“
Prenerazio sam se. „Oh, Flora, ne mogu...“
„Još niste ni videli šta je to!“ Polako je otvorila kutijicu. Unutra je ležao mali panter od oniksa. „Ne izgleda kao
da je bogzna šta, ali ovu figuricu pantera izradila je kompanija pod nazivom Faberže. Oni su neverovatno
ugledna kuća.“
Flora nije znala koliko mi je poznata kuća Faberže. Otac mi je često govorio o njihovim izuzetnim komadima.
„Molim vas, Flora, znam koliko ovo sigurno vredi i apsolutno ne dolazi u obzir da ga uzmem. Hvala vam... ali
ne.“
Flora je ostala odlučna. „Gospodine Tanite. Čovek koji mi je dao ovog pantera - moj otac - više nije na ovome
svetu. Pretpostavljam da mi ga je delimično i ostavio upravo iz razloga da ga upotrebim kako bih poboljšala
svoje okolnosti ako za to ikada bude potrebe.“ Na trenutak, oči su joj bile staklaste. „Od smrti moga oca, u mome
životu se ponovo pojavio Arci i sad živim ovde, u Haj Vildu, u sreći i udobnosti. Nije mi potreban ovaj predmet,
čuvam ga u fioci i nikad ga i ne gledam. Čvrsto vam uverena da bi moj otac želeo da ga imate.“ Ubacila mi ga je
u ruku. „Od jednog dobrog čoveka drugome.“
„Ovo je porodično nasleđe, Flora.“
Ona se lukavo nasmešila. „Pa... jeste porodično nasleđe, ali možda ne u najkonvencionalnijem smislu, gospodine
Tanite. Uveravam vas da se rado rastajem od njega. Ako ništa drugo, molim vas zadržite ga kao uspomenu na
vreme provedeno ovde u Haj Vildu.“
Nije bilo rasprave. Flora je želela da uzmem pantera. „Vrlo dobro. Čuvaću ga. Hvala vam za sve.“ Prilično
neočekivano, privila me je u zagrljaj, a ja sam joj uzvratio.
„Hvala vama, gospodine Tanite.“ Okrenuo sam se da izađem iz kuhinje. „Zaista ostajete pri tome da odete
večeras?“
„Da.“ Nisam mogao podneti pomisao na to da ponovo vidim Tedija. „Moramo večeras.“
„Šta ćete za smeštaj? London je skup grad.“
Uzdahnuo sam. „Nisam baš sasvim siguran, ali naći ćemo već nešto“, uverio sam je.

126
Flora se na trenutak zamislila. „Možda ne morate da... Pominjala sam vam svoju prijateljicu Beatriks Poter, zar
ne, gospodine T.?“
„Naravno“, odgovorio sam. Rado sam slušao priče o toj književnici za decu i setio sam se kako je Flora bila
skrhana kad je čula da je umrla prethodne godine za Božić.
„Jesam li vam rekla da mi je ostavila u nasleđe svoju knjižaru?“
Pokušao sam da se setim. „Ne, mislim da niste.“
„Na lepom je mestu u Kensingtonu“, kazala je uzbuđeno. „Nameravam da je predam Luiz i Rupertu kao venčani
poklon, ali do tada je moja i mogu da radim s njom šta želim. Pominjem je zato što ima stančić iznad radnje.
Molim vas da ga slobodno koristite neko vreme, dok se ne skrasite.“
Ostao sam bez reči. „Flora, jeste li sigurni?“
Široko se osmehnula. „Sasvim sigurna. Evo, da vam napišem adresu.“ Otvorila je kuhinjsku fioku i izvadila
olovku i papir. „Pretpostavljam da stan nije u naročito dobrom stanju, ali nadam se da se u njemu može
stanovati.“ Pružila mi je adresu.
Artur Morston buks
Kensington čerč strit 190
London W8 4DS
„Flora... hvala vam“, odgovorio sam trudeći se da obuzdam emocije.
„To je najmanje što mogu da učinim, gospodine T. Da vam dam ključeve.“
Izašao sam iz kuhinje i pošao nazad prilazom, pa prema našoj kućici. Kad sam bio na pola puta, osvrnuo sam se
ka glavnoj kući. Iako se kamen ponegde pomalo krunio, i mada je nekoliko prozora imalo trulu stolariju, i dalje
je izgledala raskošno. Preživela je mnogo godina kroz promene, ratove i razne generacije Vonovih. Pa ipak i
dalje stoji, nepomerljiva i u tom pogledu dostojna strahopoštovanja.
Onda sam okrenuo glavu i pošao u novu budućnost.
32
El i ja snio stigli u Artur Morston buks u Kensington čerč stritu s naša dva kofera, i uvukli ključ u bravu. Kad
sam gurnuo vrata i otvorio ih, zazvonilo je zvonce, pa sam potražio prekidač za svetio. Kad sam ga našao i
pritisnuo, preda mnom i El ukazao se veličanstven prizor.
Zidovi su bili obloženi ogromnim policama od hrastovine prepunim knjiga svih žanrova. Da ne pominjem
nekoliko stolova u radnji, prekrivenih brdima nerazvrstanih knjiga, stavljenih haotično, kao da je neko tražio
određeni pasus među hiljadama stranica.
„Zadivljujuće!“, kazala je El.
Tumarali smo kroz radnju udišući slab miris vanile kojim su misteriozno odisali prastari tomovi. Konačno smo
iza pulta s kasom spazili vrata koja su vodila gore, u pomalo bezbojan stan. Nasuprot antikvarskoj raskoši dole u
radnji, on je imao zelene tapete koje su se ljuštile, i suviše tanak tepih. Ah bez obzira na to, svakako će nam biti
dobar za neko vreme. Pošto smo raspakovali prtljag, spustili smo se stepeništem u prizemlje i, kao deca u
prodavnici slatkiša, gladno istraživali knjige na policama.
Knjige su nam svakako pomogle i skrenule pažnju sa idiličnog života koji smo bili primorani da napustimo. „Ima
ih dovoljno da nas zaokupe godinama, El!“ Nasmejao sam se.
„Znam. Mislim da je čarobno živeti iznad knjižare.“
Prošao sam kroz radnju i prišao joj. „Znaš, mislim da će London biti dobar za nas. Ponovo ćemo moći da idemo
na koncerte, u pozorište... Možemo da šetamo uz Temzu, baš kao što smo šetali uz Senu u Parizu kad smo bili
deca.“
El je vratila na policu knjigu poezije koju je čitala, i uzdahnula. „U pravu si. Potrudiću se da na to gledam kao na
pozitivan potez, ali..- oklevala je - „stvarno sam zamišljala da ćemo ostati u Haj Vildu zauvek. Mislila sam da
ćemo se venčati, imati decu... a sad se pitam da li će se to ikada desiti.“
Nežno sam je poljubio u čelo. „Shvatam. Molim te, znaj da ne čeznem ni za čim drugim. Jednoga dana, kad
budemo bezbedni, venčaćemo se.“
El je šmrknula. „Znam da je to samo list papira.“
127
„Ali važan list papira“, rekao sam milujući je po kosi. „A onda, kad to uradimo, obećavam da ćemo imati hiljadu
dece.“
„Hiljadu?!“ Uspela je da se zakikoće.
„Oh, najmanje“, nastavio sam. „Trebaće nam nešto da nas zaokupi kad se skrasimo.“
„Zašto ne bismo počeli s jednim pa da vidimo kako će ići?“
„Kako hoćeš, El. Ali ako ćemo početi s jednim, šta bi volela, dečaka ili devojčicu?“, upitao sam.
Za trenutak je razmislila. „Sve dok je beba pedeset procenata tvoja, voleću je bezuslovno.“ Naslonila je glavu na
moje rame.
El i ja smo nekoliko narednih dana proveli razvrstavajući i kategorizujući na hiljade knjiga u radnji. To nam je
zaokupilo misli i ponovo smo stekli rutinu.
„Pitam se da li je Flora razmotrila mogućnost da nam dozvoli da prodajemo ove knjige u njeno ime? Besmisleno
je da sav ovaj fond čami i skuplja prašinu na policama“, kazala je El. „Novac koji tako dobijemo može da ide
direktno u Haj Vild.“ Najednom je izgledala poletno. „Mogli bismo čak i da naručujemo nove knjige, ako nam
Flora dozvoli... dok ne stignu Luiz i Rupert, naravno.“
Razmislio sam o tome. „Mislim da je svakako vredi pitati“, odgovorio sam.
Pisali smo Flori, ali nismo dobili odgovor više od deset dana. Dok pismo nije upalo kroz prorez na vratima,
knjižara je dospela u besprekorno stanje i bila spremna za otvaranje. Nažalost, tužan sadržaj pisma je objasnio
zašto je Flora odlagala odgovor.
Dragi gospodine i gospođo Tanit,
Sa žaljenjem moram da vas obavestim da je moj muž poginuo one noći pošto ste vi otišli, zajedno s još četrnaest
pripadnika RAF-a u Ešfordu, kad je bomba pala pravo na šator u kojem je spavao. Tako je Tedi odmah nasledio
Haj Vild i svu ostalu očevu imovinu, po naslednom pravu.
Molim vas budite uvereni da knjižara ostaje moje vlasništvo, i da Tedi ne može da mi je oduzme. I dalje
nameravam da je dam kćerki i njenom mužu pošto se na leto venčaju, ali do tada ću biti više nego srećna da vam
prepustim prodaju knjiga i obnavljanje zaliha. Možda će vas Rupert i Luiz zadržati kao menadžere koji tu i
stanuju, ako budete mogli da uspešno razvijete prodaju... mada je to, naravno, na njima da odluče.
Nažalost, više nećete moći da budete u kontaktu sa mnom preko adrese samog Haj Vilda jer Tedi namerava da se
oženi, pa ću se ja preseliti u kuću za ledi udovu. Obavestiću vas o svim detaljima kad se i sama upoznam s
njima. Lepoje od vas što želite da šaljete profit u Haj Vild, ali moj je zahtev da sav višak zarade zadržite za sebe.
Srdačan pozdrav,
Flora V.
„Izbacio je rođenu majku iz kuće! Kako se usuđuje!“, pobesnela je El.
Vesti su nas oboje potresle. „Jadna Flora. Više nema ljubavi njenog života, a ona ništarija od njenog sina je sve
uzela. Strašno.“
„Šta misliš, Bo, da li je to zbog nas?“, upitala je El. „Jesmo li prokleti? Izgleda da svuda gde boravimo
ostavljamo za sobom trag očajanja.“
Proveli smo to veče oživljavajući uspomene na Arčija Vona i kako je sve uticao na naš život i našu dobrobit.
Nakon tri dana, otvorili smo Artur Morston buks i počela je prodaja. Ubrzo smo otkrili da je to vrlo plodonosan
posao jer su ljudi iz tog kraja grada žudeli za pričama i eskapizmom nakon mračnih dana rata u Londonu.
33
Nakon uspešne godine našeg trgovanja, 8. marta 1945. BBC je objavio pobedu u Evropi i u zemlji je proslavljeno
zvanično prihvatanje nemačke bezuslovne predaje. Rat na kontinentu se završio. El i ja smo plesali na ulici s
britanskim narodom. A onda, početkom juna, u poštansko sanduče knjižare stigao je žućkasti koverat, adresovan
na gospodina Tanita. Odneo sam ga za svoj mali pisaći sto u zadnjem delu radnje i otvorio.
Dragi gospodine Tanite,
Iskreno se nadam da će ovo pismo stići kome je namenjeno.

128
Zovem se Erik Koler, advokat sam jedne firme u Švajcarskoj, u Ženevi. Žalosna mi je dužnost da vas obavestim
da je vaša baka Agata Tanit preminula pre nekoliko godina - 1929. - u devedeset prvoj godini. U prilično sam
teškom položaju jer ne znam kakve su vaše veze s porodicom, pa se izvinjavam ako vas je ovo pismo šokiralo.
Naslednik Agatine imovine - vaš otac, Lapetus Tanit – takođe je počivši. Našli su ga u Južnoj Osetiji, u Gruziji, u
zimu 1923. Za uzrok smrti smatra se izloženost surovim klimatskim uslovima.
Vojnici koji su ga našli identifikovali su njegovo telo, s obzirom na njegov položaj u ruskoj carskoj porodici, i ta
vest je sporo putovala kroz Evropu do vaše bake.
Kad je Agata saznala za sinovljevu smrt, preduzela je sve da vas nađe, kao svoje jedino unuče, i u toj potrazi je
potrošila velike sume novca i mnogo vremena. Konačno je uspela da utvrdi da ste u Sibiru, ali do trenutka kad su
stigli njeni predstavnici, vi ste već bili otišli.
Već duže od jedne decenije svuda na kontinentu tragam za prezimenom „Tanit“ i za čovekom otprilike vaših
godina. Štaviše, moram priznati da sam nekoliko puta napisao ovakvo pismo, ali bez uspeha kod prethodnih
primalaca. Nedavno, tokom mesečnog istraživanja u ime vaše pokojne bake, video sam da se vaše prezime
pojavilo registrovano kao prezime menadžera ove knjižare u Londonu.
Gospodine Tanite, iskreno se nadam da ste vi zaista Agatin unuk, i naslednik njene imovine. Međutim, da bih se
u to uverio, moram vas zamoliti da doputujete u Ženevu i sastanete se sa mnom lično, pa ću tom prilikom moći
da vam postavim neka pitanja koja će odrediti ishod. Putni troškovi će vam, naravno, biti pokriveni, pa vas
molim da budete tako ljubazni i da mi pišete kad ćete biti na raspolaganju, i sa zadovoljstvom ću vam
organizovati putovanje.
Srdačan pozdrav,
E. Koler
Spustio sam pismo na sto i oči su mi se bez upozorenja napunile suzama. Osećao sam se kao da mi je otac
nekako pružio ruku sa te stranice.
„Bo? Šta je bilo?“, upitala je El videvši da sam potresen. Pružio sam joj pismo.
Pročitala je sadržaj. „Oh, Bo... nemam reči. Ne mogu ni da zamislim kako se osećaš.“ Čvrsto me je zagrlila.
„Mnogo mi je žao zbog tvog oca.“
Zavrteo sam glavom. „Blesavo se ponašam. Naravno da sam znao, El. Ali sve je izašlo na površinu kad sam to
video na papiru.“ Duboko sam uzdahnuo. „Posle svih ovih godina lutanja, sad znam da je stigao samo do
Gruzije.“
El me je nežno milovala po leđima. „Tim je veće tvoje dostignuće, što si stigao čak do Pariza. Ali šta s tvojom
bakom Agatom... Jesi li znao za nju?“
Odmahnuo sam glavom. „Ne. Kad me je otac ostavio onog strašnog dana dvadeset treće, rekao mi je da ide u
Švajcarsku po pomoć.“ Ustao sam, prišao vratima radnje i okrenuo znak otvoreno na zatvoreno. „Nisam znao
gde namerava da nađe pomoć. Očigledno je pokušavao da stigne do majke.“ Šmrknuo sam.
El se namrštila. „Ima tu nešto što ne razumem. Ako je Lapetus imao tako bogatu majku, kako se našao u tako
teškom položaju u Sibiru?“
Slegao sam ramenima. „Rekao sam ti ko je on bio. Kao što si pročitala u pismu, često se viđao s Romanovima.
Posle revolucije bilo je neophodno pritajiti se radi bezbednosti.“
El je sedela u jednoj od velikih beržera koje smo postavili za mušterije. „Ne mogu da verujem da ti je ovaj
advokat ušao u trag.“
Složio sam se. „Mora da je Flora poslala nekome neka zvanična dokumenta s našim imenima na njima.“ Gladio
sam bradu dok sam razmišljao o lancu događaja koji su doveli do toga da me otkrije. „Izgleda da sam ironičnom
igrom sudbine imao sreće jer sam pre mnogo godina dao Arčiju Vonu svoje pravo prezime. Mada me zaista brine
što nas je gospodin Koler tako lako našao. Kao što si i rekla, sad je rat završen i Krig može da putuje kuda god
hoće.“
„Ako je preživeo“, podsetila me je El. „Toliko mnogo njih nije.“

129
Odmahnuo sam glavom. „Sumnjam da sam te sreće.“
El mi se saosećajno nasmešila. „Hoćeš li se sastati s gospodinom Kolerom?“, upitala je.
„Da“, odgovorio sam samouvereno. „Kad sam kao dečak krenuo kroz sneg, odredište mi je bila Švajcarska.
Konačno je vreme da okončam to putovanje.“
„Kad ćeš krenuti?“
„Čim gospodin Koler sve organizuje.“ Prešao sam pogledom po policama knjižare. „Nemam pojma koliko novca
ima u Agatinoj zaostavštini, ali pretpostavljam da bi mogla biti značajna suma. To bi nam konačno kupilo
bezbednost.“ Na trenutak sam se usudio da sanjarim. „Mogli bismo da kupimo neku kućicu u nekoj zabiti. Uz
dovoljno novca i malo pameti, El...“
„Mogli bismo se zauvek zaštititi od Kriga.“
Pošto sam se raspitao, saznao sam da legitimno postoji firma Koler i Švajkart, i nedelju dana kasnije sam se
ukrcao na trajekt za Francusku. Nakon tri dana putovanja vozom, stigao sam na sastanak sa Erikom Kolerom u
njegovu velelepnu zgradu u Ulici De Ron u Ženevi. Impozantna recepcija je imala i aparat s vodom, pa sam
dvadeset minuta posmatrao mehuriće dok sam čekao advokata. Konačno su se velika vrata od orahovine otvorila
i pojavio se besprekorno odeven muškarac sa doteranom plavom kosom.
„Gospodin Robert Tanit?“ Klimnuo sam glavom i rukovali smo se. „Erik Koler, pođite za mnom.“ Poveo me je
kroz vrata od orahovine u kancelariju sa impresivno visokom tavanicom. Pisaći sto mu je bio postavljen uz
velike paladijumske prozore35 kroz koje se pružao panoramski pogled na prekrasno, mirno Ženevsko jezero.
„Izvolite sedite.“ Pokazao mi je rukom ka zelenoj kožnoj stolici sa druge strane stola.
35 Prozor iz tri segmenta, od kojih je srednji veći i sa lukom na vrhu, a dva manja sa obe njegove strane. (Prim.
prev.)
„Hvala.“
Erik me je pogledao, pretpostavljam u pokušaju da proceni ličim li na Agatu. „Da li ste dobro putovali?“, upitao
je.
„Jesam, hvala. Mislim da nikad nisam tako prijatno putovao vozom. Vaša zemlja je zaista lepa.“
Erik se osmehnuo. „I ja tako mislim. Mala, ali savršeno oblikovana.“ Okrenuo se ka prozoru. „Mada moram
priznati, gospodine Tanite, da me zbunjuje zašto je nazivate mojom zemljom. Pa i vaša je, zar ne?“
„Oh.“ Razmislio sam na trenutak. „Pretpostavljam da jeste, u smislu da je to zemlja moga oca. Ali ja se nisam
ovde rodio i nikada nisam ovde bio.“
Erik je klimnuo glavom. „Rodili ste se u Rusiji, je li tako?“
Oklevao sam, nesiguran šta advokat tačno zna. „Da.“
„Hmmm.“ Erik se zavalio na naslon stolice. „Imamo mnogo da razgovaramo. Ali pre nego što nastavimo, zaista
moram da potvrdim vaš identitet. Da li imate dokumenta?“
Oklevao sam. „Imam britansku legitimaciju i pasoš.“
„Savršeno!“ Gospodin Koler je pljesnuo rukama.
„Ali, gospodine Koleru, budimo iskreni, i jedan i drugi dokument mi je pribavio moj pređašnji poslodavac Arci
Von. Imao je veze u vrhu vojske pa je bio tako velikodušan da pribavi dokumenta i za mene i za moju
partnerku.“ Gospodin Koler je zaškiljio. „Hoću da kažem da se podaci kao što su moje godine i mesto rođenja ne
slažu sa onima koje vi imate.“
Erik je pljesnuo rukama i nagnuo se napred na sto. „Smem li da pitam zašto nemate originalna dokumenta,
gospodine Tanite?“
„Ako moj izvod iz matična knjige rođenih još postoji, sahranjen je pod sibirskim snegom. Pobegao sam iz Rusije
kao mali dečak. Nisam imao drugog izbora, gospodine Koleru. Plašio sam se za život. Moj otac je pobegao
mnogo pre toga pa sam mislio... „
„Morali ste da bežite.“ Erik me je presekao klimajući glavom u znak razumevanja. Video sam kako se na licu
advokata pojavljuje znalački smešak. Da li mu je nekako poznata misija Kriga Ezua da okonča moj život? „Tako
sam i mislio, gospodine Tanite“, nastavio je. „Vaša baka me je pripremila za to.“

130
Nastavio sam obazrivo, obuzet mešavinom nervoze i zainteresovanosti. „Žao mi je, gospodine Koleru, ali nisam
siguran da razumem.“
„Nema tu tajni, gospodine Tanite. Ja znam sve.“ Pripremio sam se. „Vaš otac Lapetus Tanit bio je član
kraljevskog domaćinstva cara Nikolaja II pre revolucije. Tačno?“ Polako sam klimnuo glavom. „Podučavao je
carevića i njegove sestre klasičnim naukama i muzici. Posledično je bio dobro poznat boljševicima, kao i svi
ostali povezani s carskom porodicom. Nakon Oktobarske revolucije, kad je car svrgnut i ubijen, vaš otac se
plašio za svoju bezbednost i pobegao je. A onda, kad nije uspeo da vam se vrati, vi ste pošli za njim, takođe u
strahu za svoj život.“ Erik je delovao pomalo samozadovoljno. „Jesam li blizu?“
Ništa od onoga što je rekao nije bilo netačno. Izostavio je samo detalj o Krigu i dijamantu. Složio sam se s njim.
„Da, gospodine Koleru. Tačno je sve što ste rekli.“
Ustao je sa stolice i polako prišao prozoru, kao Poaro kad objašnjava slučaj. „Iz razloga koje sam pomenuo,
bežali ste celoga života, u očajničkom strahu da se u bilo kom trenutku može pojaviti neki pripadnik Crvene
armije i zaklati vas jer ste bili članovi carskog domaćinstva.“ Pogledao me i podigao obrve. „U strahu, prešli ste
Evropu, menjali zanimanja, pretpostavljam, ime takođe.“
Njegovo objašnjenje je zaista bilo blizu istine. „Veoma ste pronicljivi, gospodine Koleru“, odvratio sam.
„Imao sam mnogo vremena da sklopim delove priče.“ Ponovo je seo i otvorio jednu fioku. „Sad kad smo sve
otvoreno izneli, želim da počnem time što ćete potvrditi svoje pravo ime, jer obojica znamo da ono nije
’Robert’.“ Ćutao sam. „Pretpostavljam da ga se sećate?“, rekao je, pomalo saosećajno.
„Da“, promucao sam. „Samo... bio je to drugačiji život.“
„Razumem. Dakle, u jedno želim da vas uverim, gospodine Tanite, a to je da ste bezbedni od sovjetskog
gonjenja. Njihov progon rojalista završio se pre deset godina i ne zanima ih dete nastavnika. Dajem vam reč da
ste bezbedni.“
„To je... utešno znati. Hvala vam, gospodine Koleru“, odgovorio sam.
„Stoga nema potrebe za bežanjem i promenom imena. Vi ste po rođenju švajcarski državljanin i, ako izaberete da
se ovde nastanite, bićete veoma dobrodošli. A sad, molim vas, vaše lično ime?“
„Atlas“, promrmljao sam.
„Dobar početak!“, rekao je Erik veselo.
Tokom godina sam se navikao da izbegavam da koristim svoje jedinstveno ime. Pažljiv čitalac može, naravno, da
se seti kako sam se uzdržao da ga koristim čak i u ovom dnevniku. Ali Krig mi je bez obzira na to ušao u trag.
„Kao što sam rekao, gospodine Tanite“, nastavio je Erik, „vaša baka me je dobro pripremila. Ispričala mi je da je
car zaposlio njenog sina pošto su ga studije muzike dovele u Rusiju. Njoj treba da zahvalite za ovo, ne meni.“
„Ja... voleo bih da mogu“, glasio je moj iskreni odgovor. „Pomenuli ste da sam švajcarski državljanin i da sam
dobrodošao da ostanem ovde. Ali ja sam bez pasoša i bez izvoda iz matične knjige rođenih. Kako bi se to moglo
izvesti?“
Erik je odmahnuo rukom. „Ako uspem da dokažem da ste vi unuk Agate Tanit, što nameravam za koji trenutak,
onda je sticanje državljanstva relativno jednostavno.“ Erik je popravio kravatu. „Uz podršku moje firme - o kojoj
vlada veoma dobro mišljenje - mogao bih lako da vam pribavim dokumenta. Mada će za to, naravno, trebati
vremena.“
Razgalila me je pomisao na potpuno autentično državljanstvo. „Bože.“
Erik je otvorio drugu fioku pisaćeg stola i izvadio jednu fasciklu. „Ostali ljudi s prezimenom Tanit, koji su sedeli
u toj stolici, mogli su da pribave identifikaciju, ali ovo je deo našeg razgovora gde su počeli da se muče.
Znajući da biste mogli biti bez formalnog dokaza porekla, Agata je sastavila spisak pitanja za koja je verovala da
samo njen pravi unuk zna odgovore.“
„Baš zanimljivo“, rekao sam, pomalo nervozan zbog onoga što sledi. „Šta ako nisam u stanju da odgovorim na ta
pitanja?“
Erik je slegao ramenima. „U tom slučaju, gospodine Tanite, bojim se da ćemo morati da se raziđemo, kao što je
Agata uslovila.“
Progutao sam knedlu. „Shvatam.“
131
„Imam samo tri pitanja, gospodine Tanite. Mogu li da nastavim?“
Pomerio sam se na samu ivicu stolice. „Molim vas“, odgovorio sam zadržavajući dah.
„Vrlo dobro.“ Erik se nakašljao. „Prvo pitanje glasi: koji nebeski entitet tvore Plejade zajedno sa Hijadama?“
Odgovorio sam bez oklevanja. „Ekliptičku Zlatnu kapiju.“
Na Erikovom licu pojavo se širok osmeh. „Tačno. Kako je ovo uzbudljivo, gospodine Tanite. Do sada nisam
stigao do drugog pitanja.“ Nagnuo se napred. „Smem li da pitam kako ste znali odgovor?“
„Moj otac je bio opčinjen astronomijom. On me je naučio svemu što znam o noćnom nebu.“
Erik se nasmejao. „Baš kao što je njegova majka naučila njega svemu što je znao. Dakle, drugo pitanje glasi: ko
je sagradio violinu Lapetusa Tanita?“
„Đuzepe Gvarneri del Đezu, gospodine Koleru.“
Gospodin Koler se iscerio. „Sasvim tačno, gospodine Tanite. Bio je to dar od Agate, poklonila mu ju je pre nego
što je krenuo u Rusiju. Jeste li to znali?“ Odmahnuo sam glavom. „Pa, svejedno ste tačno odgovorili. Dakle, treće
i poslednje pitanje... Možete li mi reći zašto je Lapetus Tanit posedovao Gvarnerijevu violinu?“
Namrštio sam se i odmahnuo glavom. „O, bože, gospodine Koleru. Bojim se da smo se razišli. Moj otac je imao
običaj da kaže da mu je draža dublja rezonantnost Gvarnerijevih violina.“
„Hmrnm“, odvratio je gospodin Koler, nesiguran da li da prihvati moj odgovor. „Lapetusu su Gvarnerijeve
violine bile draže od.
Podrugljivo sam se nasmejao. „Pa od Stradivarijevih. Uvek je govorio da su mu Stradivarijeve suviše arogantne,
razmetljive i neskromne.“ Uprkos tome što umalo da nisam uspeo da rešim ispit identiteta koji je sastavila moja
baka, ta uspomena mi je izmamila smešak na usne. Gospodin Koler je zurio u mene, a onda je okrenuo list papira
koji je držao u ruci i pokazao mi jednu rečenicu. Lepim, kitnjastim rukopisom, bile su ispisane reči: Stradivari je
za njega bio suviše arogantan, razmetljiv i neskroman...
Samo sam zinuo, a Erik je progovorio: „Izgleda da je vaša baka veoma dobro odabrala pitanja. A ja sam je, pre
petnaest godina, očajnički savetovao protiv te strategije. ’Ne, gospodine Koleru’, govorila je. ’Nezamislivo je da
moj sin ne bi pomenuo da je Stradivarijeva violina za njega suviše arogantna, razmetljiva i neskromna. Stalno je
to govorio!’“
„Ali... Agata me nikad nije videla“, rekao sam, i dalje u stanju apsolutne zapanjenosti.
„Nije. Ali je bila izuzetno pametna žena, koja je poznavala svog sina bolje i od koga na planeti.“
„Veoma mi je žao što je nisam upoznao.“
„Verujem. Bilo kako bilo, gospodine Tanite, čestitam. Drago mi je što sam vas i zvanično upoznao, Atlase.“
Pružio je ruku pa smo se opet rukovali. „Dakle, dozvolite mi da vam ispričam istoriju vaše porodice. Šta već
znate?“
„Vrlo malo“, odgovorio sam iskreno. „Moji roditelji su bili članovi ruskog carskog domaćinstva. Majka mi je
umrla kad me je rodila, mada mi je otac ispričao sve o njoj. Znao sam i da je moj tata poreklom Švajcarac, ali
osim toga ne znam mnogo.“
„U tom slučaju, zadovoljstvo mi je da vas obavestim da ste po krvi plemić. Porodica Tanit vuče korene iz Svetog
rimskog carstva. Jeste li čuli za kuću Habzburga?“ Odmahnuo sam glavom. „Ta je kuća doživela uspon do jedne
od najistaknutijih dinastija u evropskoj istoriji, a potiču iz severne Švajcarske. Ta porodica je dala kraljeve
Španije, Hrvatske, Mađarske... mogao bih da nastavim još.“
Razrogačio sam oči. „Gospodine Koleru... Hoćete da kažete da sam Habzburgovac?“
Advokat se nasmejao. „Ne, niste.“ Osetio sam kako su mi se obrazi zacrveneli. „Međutim, po istorijskim
dokumentima, Tanitovi su pomagali tu kuću još od hiljadu sto devedeset i osme. Vaši preci su savetovali
porodicu Habzburg prema položaju zvezda, to jest prema tome da li je on astrološki povoljan za njih. Imali su
veliko poverenje u vašu porodicu i stoga su ih nagradili plemstvom... i s mnogo novca. A vi ste, Atlase, poslednji
izdanak loze. Poslednji Tanit. Treba da vam predam bogatstvo od...“ - prelistavao je papire - „otprilike pet
miliona švajcarskih franaka. Kad sredimo papirologiju, razume se.“
Moj izraz lica mu je sigurno bio komičan. „Pet... miliona?“, prošaptao sam.

132
Erik je klimnuo glavom. „Tako je. Možda sada razumete zašto mi je toliko bilo stalo da stupim u vezu sa vama.
Ne samo da imate prava na veliku sumu novca već ste i poslednji potomak švajcarske kulturne dinastije!“
Bio sam bez reči. Taj novac može da obezbedi El i meni sve o čemu smo sanjali. Od te pomisli sam jedva
govorio. „Ne znam šta da kažem.“
„Nema potrebe da išta kažete, Atlase. Započeću postupak da vas službeno zavedem kao švajcarskog
državljanina. Kao što sam rekao, posle rata je red dugačak i mogu proći godine a ne meseci.“
„Shvatam“, odgovorio sam. Vrtelo mi se u glavi. El i ja bismo mogli da se nastanimo ovde i zasnujemo porodicu.
Jedva sam čekao da joj saopštim te vesti. „Mogu li da vas pitam gde ću noćas odsesti, gospodine Koleru? Hoću li
biti smešten u Agatinoj kući?“
„Ah. Rezervisao sam vam hotel za narednih nekoliko noći. Evo adrese.“ Pružio mi je karticu. „Agata je svoju
veliku gradsku kuću ostavila bračnom paru koji ju je negovao u starosti. Pošto je vaš otac otišao u Rusiju, oni su
joj jedini preostali i bili su joj kao porodica. Međutim... „Erik je podigao prst setivši se nečega. Vratio se fascikli
na stolu i ponovo počeo da prelistava papire. „Otprilike godinu dana pre nego što je umrla, Agata je kupila veliko
zemljište na skrovitom poluostrvu na jezeru.“ Našao je list hartije koji je tražio i ja sam ga preleteo pogledom.
„To sada pripada vama. Ovde je mapa te lokacije. Slobodno možete otići da vidite ako želite.“ Uzeo sam papir.
„Tamo je divno.“ Erik se okrenuo da pogleda kroz ogromne prozore. „Mogli biste otići danas po podne.“
„Mogao bih“, odgovorio sam i ustao, klecavih kolena. „Mogu li da uzmem taksi napolju?“
Erik se nasmejao. „E tu biste mogli imati problema. Poluostrvu se može prići samo čamcem! Međutim, možete
unajmiti vodeni prevoz sa obližnjeg doka, po pristojnoj ceni. Pokažite mapu vozaču i on će znati kuda da vas
odveze.“
„Ima li čamaca za iznajmljivanje? Ja se zapravo vrlo dobro snalazim s mapama.“
„Da, verujem da ima ako ubedite vlasnika da ste kompetentni. Oh, još i ovo!“ Izvadio je iz fascikle mali žućkasti
koverat. „Ovo je pismo od vaše bake. Znate“, nasmejao se, „nisam verovao da ću doživeti dan da ovo uručim.
Gledajte!“ Pokazao je svoju slepoočnicu. „Prosed sam! Kad sam upoznao vašu baku, bio sam mlad čovek.“
Ustao je da mi pruži koverat i da se pozdravimo. „Potražiću vas u hotelu. Treba da potpišete mnogo dokumenata
dok budete ovde u Ženevi. Doviđenja, Atlase. Vidimo se sutra, pretpostavljam.“
„Hvala vam, gospodine Koleru.“
34
U roku od četrdeset minuta već sam plovio Ženevskim jezerom pomalo razdrndanim motornim čamcem marke
šeperd. Bez obzira na plovilo, bio sam opčinjen nepreglednim planinama koje su okruživale jezero. Sklopio sam
oči i uživao u dodiru svežeg povetarca na koži. Prijalo mi je da budem napolju, na vodi, u društvu samo sa
svojim mislima i svežim vazduhom.
Putovanje od doka blizu Ulice De Ron trajalo je dvadesetak minuta čamcem, zbog čega sam stekao utisak da je
Agatino poluostrvo zaista izolovano. Konačno se na vidiku ukazalo kopno koje sam video na mapi. Piljio sam u
privatni rt pred sobom, iza kojeg se uzdizao veličanstven strmi planinski teren u obliku polumeseca.
Ugasio sam motor i pustio da čamac polako priđe obali. Zavladala je savršena tišina, a mene je ispunilo
strahopoštovanje prema veličanstvenom bajkovitom predelu koji se odražavao u vodi mirnoj kao staklo. Čamac
se uskoro susreo sa mekim tlom pa sam iskočio, sa konopcem u ruci. Izvukao sam pramac čamca na pesak i
vezao ga za jednu veliku stenu. Duboko sam udahnuo i izvadio iz džepa Agatino pismo.
Dragi Atlase,
Drago moje unuče, ako budeš čitao ovo, to znači da je gospodin Koler održao obećanje i uspeo da te nađe, što
ja, nažalost, nisam uspela.
Dok pišem, znam da se bliži kraj vremenu koje mi je dodeljeno na zemlji, ali ako osetiš suzu u oku, molim te da je
ne proliješ jer ću uskoro biti sa mojim voljenim sinom, tvojim ocem.
Uprkos tome što smo bili udaljeni jedno od drugog zbog posla tvoga oca, on mi je redovno pisao. Tako sam
mogla da pratim tvoj rast i razvoj. Pisao je o tebi s velikim ponosom, Atlase, često napominjući da si veoma
mudar za svoje godine i postižeš više nego što je on verovao da je moguće. Ne čudi me to od jednog Tanita.

133
S tim u vezi, Lapetus me je obavestio da si darovit u sviranju violine i da si opčinjen zvezdama - što je za tebe
prirodno kad se uzme u obzir istorija tvoje porodice. Možda ti je gospodin Koler ispričao nešto o tome. Ako nije,
postaraj se da ga pitaš. To je duga i fascinantna priča koju sad ne mogu da pišem jer nemam snage.
Kako bih želela da smo se upoznali, zajedno se sećali i gledali u tiha nebesa iznad mog voljenog Ženevskog
jezera. Kad smo već kod toga, bez sumnje si već obavešten da sad poseduješ skrovito zemljište na samom jezeru.
Kupila sam ga za tebe, svog unuka. Pažljivo sam odabrala lokaciju. Zapazićeš da mu se može prići samo sa vode
i da je skriveno od radoznalih očiju.
Imam osećaj da će ti možda trebati sopstveni kutak na svetu, Atlase - mesto mirno i bezbedno. Nadam se da će ti
ga ovo zemljište obezbediti i možda biti dom u kojem će živeti budući naraštaji Tanitovih.
Možda grešim, možda ti ne treba takav dar. Stoga, ako budeš želeo da ga prodaš, možeš to učiniti uz moj
svesrdni blagoslov.
Počinjem da se zamaram, pa nažalost ne mogu više da pišem. Potroši svoje nasledstvo mudro, ali ne zaboravi da
je život kratak. Iskrena mi je želja da koristiš novac da njime obogatiš život moje praunučadi i budućih
generacija koje će oni izroditi.
Radujem se danu kad ćemo se sresti u sledećem životu.
Do tada, ako poželiš da me nađeš, Atlase, gledaj u zvezde.
S ljubavlju,
Tvoja baka Agata
Pismo je bilo moćno i oči su me ponovo pekle. Podigao sam pogled ka nebu.
„Hvala“, prošaptao sam.
U jednom ludom trenu izgledalo je kao da mi univerzum direktno odgovara, kad sam čuo kako je pukla grančica
iza mojih leđa. Okrenuo sam se, ali dočekalo me je samo pusto poluostrvo. „Ima li koga?“, pozvao sam. Pomislio
sam da je možda neka životinja pa krenuo prema drveću. Dok sam se približavao, čuo sam zvuk hitrih koraka.
„Ponavljam: ima li koga?“
Kad sam zašao u šumu, naišao sam na šatorsko platno i ostatke vatre, brzo ugašene vodom iz vedra koje je
stajalo nedaleko odatle.
Koraci su jurili u grmlje pa sam krenuo za zvukom. „Molim vas stanite. Ja sam vlasnik ove zemlje. Neću vam
nauditi!“ Malo sam trčao pa zastao da oslušnem ne bih li ponovo čuo korake. Čuo se samo cvrkut ptica, pa sam
se podbočio i prelazio pogledom po neukroćenoj divljini oko sebe.
Iznenada, levu nogu mi je otpozadi prostrelio oštar bol, pa sam poklekao. „Aaaah!“, uzviknuo sam i pao na
zemlju. Podigao sam pogled i ugledao dečaka kako zamahuje velikim drvenim štapom. Podigao ga je iznad
glave, ovoga puta da me udari u lice, a ja sam podigao ruku da se zaklonim.
„Prekini!“, začuo se glas iz šume iza mene. Pojavila se mala devojčica. Mlađa od dečaka. „Nemoj molim te.“
„Šta hoćeš?!“, viknuo je dečko na mene, i dalje sa podignutim štapom.
Primetio sam da govore nemački pa sam im na nemačkom i odgovorio. „Ovo je moja zemlja. To jest, uskoro će
biti moja. Ali ne želim da vam naudim. Nisam znao da ste ovde.“
Dečko je dobacio pogled devojčici pa se okrenuo ka meni. „Jesi li ti Nemac?“, upitao je. „Malopre si govorio na
francuskom.“
„Zato što sam Švajcarac“, odgovorio sam da bih jednostavno objasnio.
„Kako to da govoriš nemački?“, upitao je dečak.
„Živeo sam tamo. U Lajpcigu, pre rata.“
„Dođi ovamo, Klaudija.“ Mala devojčica je prišla dečaku i stala iza njega. Spustio je štap. „Izvinite što smo na
vašoj zemlji. Spakovaćemo se i otići.“
„Ne razumem. Zašto si me udario?“, upitao sam, polako ustajući. „Slobodno možete da kampujete ovde. Ali ne
smete da povređujete nepoznate ljude!“
„Vidiš, jesam li ti rekla?!“, prošištala je devojčica. „Izvinite zbog mog brata. Kazala sam mu da nas nećete
povrediti.“
„Izvinjavam se“, rekao je dečko. „Sad idemo.“
134
Tad sam prvi put zapazio da je odeća koju su deca imala na sebi pocepana i neverovatno prljava. A takođe i
prevelika - zbog toga što je bila odeća za odrasle, ali i zato što su deca bila bolno mršava. „Kao što rekoh,
slobodno kampujte ovde. To radite, zar ne? Kampujete?“, upitao sam.
„Da, samo kampujemo“, odgovorio je dečak.
„Izgleda kao da ste ovde već dugo“, rekao sam.
„Bili smo. Ali sad ćemo otići.“
„U planine? Ne vidim čamac. Da li je bezbedno za vas da se penjete? Čini mi se da je to veoma teško.“
„Snaći ćemo se“, odgovorio je dečak.
„Molim vas, gospodine“, kazala je devojčica, „nemojte nikome reći da ste nas videli. Ne želim da ponovo dođu
po nas.“
„Klaudija!“, prekorio ju je dečko.
„U redu je“, rekao sam blago. „Klaudija? Tako se zoveš?“ Devojčica je krotko klimnula glavom. „To je veoma
lepo ime.“ Okrenuo sam se ka dečaku. „A mogu li da pitam kako se ti zoveš, mladiću?“ Zavrteo je glavom, a ja
sam slegao ramenima. „U redu. Ja se zovem Atlas. Mogu li da pitam šta mislite pod tim da će ’doći po vas’? Ko
su to oni?“
„Loši ljudi“, odgovorila je Klaudija.
„Loši ljudi?“, ponovio sam. „Mislite na vojnike?“ Klaudija je klimnula glavom. Počeo sam da shvatam. „Jeste li
došli iz Nemačke?“
„Da“, rekao je dečak.
Pogledao sam ga sa ogromnim saosećanjem. „Pobegli ste iz jednog od njihovih logora?“ Dečko je klimnuo.
Kleknuo sam da mi oči budu u istom nivou s njihovim. „Uveravam vas da nisam jedan od njih. Časna reč. Ja sam
prijatelj.“ Dečko je uzdahnuo i klimnuo. „Koliko imate godine?“
„Ja imam jedanaest“, odgovorio je. „Moja sestra sedam.“
„Mnogo ste mladi da biste bili ovde sami - verujte mi, ja to znam. Koliko dugo ste sami?“
Slegao je ramenima. „Nisam siguran. Mislim oko pedeset noći. I nismo sami.“ Obgrlio je sestru rukom i
pogledao me prkosno. „Imamo jedno drugo.“
„Naravno“, kazao sam. „I to je divno.“ Znao sam da su te dve nevine duše verovatno iskusile užas van granica
mog poimanja, pa sam pažljivo birao reči. „Smem li da pitam kako ste dospeli ovamo?“
Dečko je oborio pogled ka zemlji. Devojčica ga je umiljato uzela za ruku. „Naša majka je skrenula pažnju
stražara pa smo se provukli ispod ograde najednom mestu. Mi...“ Dečko je pokušao da nastavi, ali nije mogao.
Umesto njega, progovorila je Klaudija.
„Nismo hteli da odemo, ali majka je rekla da moramo“, promrmljala je tiho. „Posle onoga što su uradili tati.“
Srce me je bolelo zbog te dece. Za kratko vreme na ovome svetu iskusili su najgore strane čovečanstva. Ako je
iko mogao da razume njihov bol, to sam bio ja. „Vi to ne znate jer ste ovde tako dugo, ali imam novosti za vas.
Rat je gotov. Oslobađaju logore poput tog iz kojeg ste pobegli. Mogu da vam pomognem da nađete majku“,
rekao sam im nežno.
Dečko je odmahnuo glavom. „Ne, gospodine, ne možete. Ona je dala život za nas. Čuli smo pucnje dok smo se
provlačili ispod ograde. Onda smo trčali. Majka nam je rekla da idemo u Švajcarsku jer je tu bezbedno. Pa sam
poveo Klaudiju i dao sam sve od sebe“, jecao je.
Vrlo polako, spustio sam ruku na njegovo rame. „Ne mogu vam iskazati koliko mi je žao. I ja sam izgubio
roditelje kad sam bio dete. Ali zapamtite“ - kucnuo sam se po grudima - „oni su živi ovde, zauvek.“ Dečko me je
pogledao u oči. „Zaštitio si sestru. Vaša majka, gde god da je, veoma je ponosna na tebe.“ A onda sam se setio.
„Sigurno ste mnogo gladni.“ Zavukao sam ruku u džep i izvadio kesicu kikirikija koja mi je preostala iz voza.
„Evo.“ Dečko je zahvalno uzeo kesicu i počeo da deli njen sadržaj sa sestrom. „Kako ste završili na ovom
poluostrvu?“, upitao sam.
„Ukrali smo čamac na drugoj strani jezera i doplutali ovamo“, objasnio je između zalogaja. „Iskrcali smo se s
našim stvarima i čamac je ujutru otplutao.“
Razrogačio sam oči. „Znači, nasukali ste se? Grozno.“
135
Dečko je slegao ramenima. „Prolazili su čamci, ali nismo se usuđivali da im skrećemo pažnju da nas ne bi vratili
u logor.“
Protrljao sam oči pred olujom nevolja koja je zadesila tu decu. „Naravno. Kako ste se snalazili za hranu?“
Dečko je istresao preostali kikiriki i dao sestri lavovski deo. „Ja umem da pecam, ali nisam mnogo upecao.
Probali smo mnoge bobice. Od jedne biljke nam je vrlo pozlilo.“
Znao sam da moram što pre da ih prebacim u civilizaciju. Bio im je potreban lekarski pregled i topao krevet.
„Znam da smo se tek upoznali“, počeo sam obazrivo, „ali... Da li biste pošli sa mnom, mojim čamcem? Ja se
vraćam u grad. Znam ljude koji bi mogli da vam pomognu.“
Dečko se sledio. „Kako da znam da mogu da vam verujem?“
Razmislio sam o tom pitanju. „Potpuno si u pravu što to pitaš... ali ne mogu da ti dam zadovoljavajući odgovor.“
Namrštio sam se, isfrustriran. „Nemam uz sebe novine, pa ne mogu da ti dokažem da je rat u Evropi završen. Ali
zato mogu da vam pokažem ovo.“ Izvadio sam svoj britanski pasoš i ličnu kartu, i pružio ih dečaku.
„Britanac?“ Ustuknuo je korak nazad. „Zar niste rekli da ste Švajcarac?“
„Ah.“ Opsovao sam u sebi. „Da. Dobro zapažanje. Očigledno je da si veoma pametan.“ Osmehnuo sam mu se
nervozno. „Moj otac je bio Švajcarac. Došao sam, zapravo, da nasledim bakinu imovinu.“ A onda mi je sinulo.
„Imam pismo od nje. Umeš li da čitaš na francuskom?“
„Malo“, odgovorio je dečko i zaškiljio.
Pružio sam mu Agatino pismo. „Pročitaj, molim te.“ Seo sam ukrštenih nogu na zemlju. „Ako ti treba pomoć s
nekom rečju, samo pitaj.“ Nasmešio sam se. Dečko se povukao desetak metara i seo naspram mene, uz sestru.
Polako je napredovao s čitanjem pisma i, posle nekih pet minuta, ustao.
„U redu“, rekao je. „Poći ćemo s vama.“
Klaudijino malo lice je sinulo. „Stvarno?“, upitala je brata. Klimnuo je glavom.
Odahnuo sam od olakšanja. „To je dobra vest!“ Skočio sam na noge. „Hvala ti na poverenju. Hoćemo li da
stavimo vaše stvari u čamac?“
„Ne“, odgovorio je dečak. „Sve možemo da ostavimo.“ Uzeo je sestru za ruku.
„Razumem“, odvratio sam. „Sad kad smo se upoznali, mogu li da čujem kako se zoveš?“
Dečko je podigao pogled ka meni. „Zovem se Georg.“
Gospodin Koler se iznenadio kad me je ponovo video tog popodneva... naročito pošto sam ušao s dvoje
izgladnele i prljave dece.
„Šta se dešava, za ime sveta?“, upitao je, umalo ne prevrnuvši šolju čaja sa stola.
Objasnio sam situaciju što sažetije. Čitaoče, zapanjujuće je šta sve može novcem da se uradi. Istog popodneva,
gospodin Koler je uspeo da ugovori usluge lekara, socijalnog radnika i neograničenu količinu okrepljujuće hrane
- a sve je platila Agata Tanit. (Rado je odmah povukao sredstva iz njene zaostavštine, s obzirom na jedinstvene
okolnosti, uveren da bi moja baka to odobrila.)
„Šta će biti s njima, gospodine Koleru?“, upitao sam.
Advokat je bio malo ošamućen i nisam ga mogao kriviti za to. „Čim budemo mogli da utvrdimo ko su oni tačno,
videćemo možemo li ih vratiti nekom članu porodice, ako ih imaju u Nemačkoj.“
Podigao sam obrvu. „Mislite da je to verovatno?“
Erik je pokrio lice rukama. „Ne. Ako se pokaže da je tako, verovatno će švajcarska vlada finansirati brigu o
njima u nekom domu za decu, gde će ih, pretpostavljam, neko usvojiti. Nadajmo se da će kao deca izbeglice lako
dobiti državljanstvo.“
Seo sam u kožnu fotelju naspram gospodina Kolera. „Sirotište, kažete?“ Erik je klimnuo glavom. U mislima sam
se vratio u Aprenti d’Otej. Činilo mi se da je veoma okrutno da osudim Klaudiju i Georga na takav život posle
svega kroz šta su prošli. Morali su da beže od progona, kao i ja. Setio sam se Bulonj-Bijankura. Šta je ono rekao
Landovski?
Siguran sam da ćeš se jednog dana i ti naći u položaju da pomogneš nekome. Postaraj se da to prihvatiš kao
privilegiju.
Znao sam šta želim da uradim.
136
„Voleo bih da platim za tu decu“, kazao sam Eriku.
„Oprostite?“
„Georg i Klaudija su potražili sklonište na Agatinoj zemlji - mojoj zemlji - i želim da se postaram da se dobro
odnose prema njima. Jedini razlog zbog kojeg stojim ovde pred vama danas jeste dobrota nepoznatih ljudi.
Nisam bio u prilici da ispoljavam nesebičnost i velikodušnost u životu, a sad su se, izgleda, moje okolnosti
promenile.“
Gospodin Koler se zavalio na naslon stolice i razmislio o mom predlogu. „Veoma plemenito od vas, Atlase, ali
mislim da to neće sprečiti da Georg i Klaudija budu smešteni u dečji dom. Osim ako ne planirate da ih povedete
sa sobom u London?“
Zagledao sam se u tavanicu dok sam razmišljao o toj ideji. Jednostavno nije bilo bezbedno odvesti decu kući dok
još postoji opasnost od Kriga.
„To trenutno nije moguće“, odgovorio sam. „Ali, gospodine Koleru, veoma bih želeo da izbegnem da decu
smeste u dom. Izgubili su roditelje i njihov svet je preokrenut naglavce. Potrebne su im uteha i bezbednost, a ne
nesigurnost kojom sirotište ispuni dečje srce. Zar zaista ne možete da smislite ništa drugo?“
Erik je lupkao prstima po stolu. „Pretpostavljam... Pa, ne mogu ništa da obećam. Ali možda će par koji je
negovao vašu baku biti voljan da ih prihvati u kuću ako vi obezbedite sredstva za njihove životne troškove.“
„Zaista?“, upitao sam, pomalo iznenađen.
Erik je klimnuo glavom. „Oni su veoma zahvalni Agati jer im je ostavila gradsku kuću.“ Iznenada se nasmejao.
„Štaviše, morao sam da uložim popriličan napor da ih ubedim da uopšte prihvate poklon. Danas ću ih pozvati
telefonom.“
Ustao sam i rukovao se sa Erikom. „Hvala vam, gospodine Koleru! Voleo bih da ih upoznam kad čujem ishod
vašeg poziva. Kako se prezivaju?“
„Hofman.“
Timeo i Žoel Hofman su drag i skroman par u šezdesetim godinama života, sa kojim sam se sreo nekoliko puta
tokom svog boravka u Ženevi. Govorili su o Agati i njenoj dobroti s toliko topline i iskreno su se oduševili što je
Erik Koler konačno uspeo da me pronađe. Ispostavilo se da je advokat dobro predvideo i bilo im je veoma drago
da prime Georga i Klaudiju u svoju gradsku kuću, koja je impresivna i besprekorno nameštena.
„Biće nam čast, gospodine Tanite!“, obradovala se Žoel. „Istini na volju, otkad smo izgubili vašu baku, osećamo
se malo dezorijentisano.“
Timeo je klimnuo glavom. „Nema svrhe za nas u tome da tumaramo po ovoj ogromnoj kući sa četiri slobodne
spavaće sobe. Ima obilje prostora. To je najmanje što možemo da uradimo za te mališane posle svega što su
preživeli.“
Bio sam dirnut njihovom bezuslovnom velikodušnošću. „Da li vi imate dece?“, upitao sam.
Poprimili su izraz pokunjenosti. „Nemamo“, odgovorila je Žoel. „Nismo blagosloveni.“ Najednom se zabrinula.
„Ali, stvarno, gospodine Tanite, iskusni smo u nezi i nikad ne bismo.
Podigao sam ruku da je zaustavim. „Potpuno razumem, Žoel. Ne mogu vam iskazati koliko sam radostan što ste
voljni da prihvatite Georga i Klaudiju u svoj dom. Obećajte mi da ćete za sve potrebno - hranu, odeću, školu -
ispostaviti račune gospodinu Koleru. Ja ću ga ovlastiti da vam odmah nadoknadi sve troškove.“ Prišao sam da se
rukujemo, ali Žoel me je zagrlila.
Timeo se tiho nasmejao. „Izvinite, gospodine Tanite. To moja žena samo hoće da vam stavi do znanja koliko bi
Agata bila srećna što sada stojite ovde, u dnevnoj sobi njene kuće.“
Žoel se povukla i pogledala me u lice. „Šta mislite, hoćete li doći da živite u Švajcarskoj?“, upitala je. „Ovde je
divno zasnovati dom!“
Toplo sam joj se osmehnuo. „Možda, Žoel. Ali moram da obavim nekoliko stvari u Engleskoj da bih uopšte
razmišljao o tome.“ Krenuo sam ka vratima. „Molim vas da izveštavate gospodina Kolera o dečjem
napredovanju. Bilo bi mi mnogo drago da čujem kako im ide.“
Preostalo vreme u Švajcarskoj proveo sam potpisujući dokumenta, na sastancima sa upravnicima banaka i
sređujući sve sa Erikom Kolerom, koji će zvanično prestati da radi za Agatu i početi da radi za mene.
137
„Poslaću vam pasoš i ostala dokumenta na adresu knjižare Artur Morston buks, gospodine Tanite. Molim vas
postarajte se da mi javite ako se nekud preselite. Ne želim da vas jurim i sledećih petnaest godina.“ Nasmejao se i
zavrteo glavom dok sam zatvarao ogromna vrata od orahovine izlazeći iz njegove kancelarije.
35
Ispostavilo se da je proces dobijanja državljanstva spor kao što je Erik i predvideo. Navikao sam se na njegova
pisma svakog meseca, u kojima me je podrobno obaveštavao o tome kako je moj zahtev ponovo zapeo u nekoj
novoj fazi postupka, a uz koja je obično slao mnoštvo novih dokumenata da ih potpišem i datiram. Osim
administrativnog posla, stalnu utehu mi je pružalo da čujem kako je sve bolji život dece koju sam našao na
poluostrvu. Oboje su pošli u lokalnu nezavisnu školu koju je preporučio gospodin Koler, i naročito se Georg
pokazao kao napredan u učenju.
Srećom, nisam morao da ubeđujem El da je naša budućnost u Švajcarskoj. „Čim dobijem zvanična dokumenta“,
obećao sam joj, „počećemo da gradimo bezbedan dom za nas dvoje. Zamisli samo! Naš sopstveni zaklonjeni
raj.“
Sva je sinula na tu pomisao. „Oh, Bo. Zvuči suviše dobro da bi bilo istinito! A kad budeš imao državljanstvo,
možemo se venčati... javno, zvanično. Jedva čekam taj dan.“
Znao sam koliko očajnički čezne za tim da se skrasi. Želeo sam da postupak sticanja švajcarskog državljanstva
bude brži, ali i da joj u međuvremenu nešto obećam. Uz dozvolu gospodina Kolera, povukao sam nešto sredstava
iz Agatine zaostavštine i otišao kod jednog juvelira u Bond stritu u Londonu.
Koliko god da sam prstenova pogledao, nijedan nije ostavio utisak na mene. Nikada ranije nisam potrošio tako
značajnu sumu novca i oklevao sam da je razmenim za neki nakit koji je, uprkos ceni, uobičajenog dizajna. Želeo
sam da prsten nosi neko značenje. Nakon sat vremena zurenja i škiljenja kroz debelo staklo, pitao sam da li mogu
da naručim prsten.
„Sve je moguće za pravu cenu, gospodine“, odgovorio je juvelir.
Znao sam da središnji kamen mora da bude dijamant - uzvišeni simbol snage ljubavi. Što se ostalog tiče, zatražio
sam sedam pojedinačnih dragih kamenova koji će prstenu dati izgled blistave zvezde.
„Vrlo dobro, gospodine.“ Juvelir se iscerio. „Pošto će kombinacija biti prilično složena, možda biste voleli da
odaberete drugi kamen za krake? Možda safir?“
Malo sam razmislio, svestan da pokušava da izvuče više novca, ali toliko sam želeo da prsten bude jedinstven.
„Da li postoji dragulj koji predstavlja nadu?“, upitao sam.
Juvelir je klimnuo glavom. „O da, gospodine. Smaragd. On tradicionalno simbolizuje ljubav, ponovno rođenje
i... plodnost“, dodao je podigavši obrvu.
Sklopio sam ruke. „Savršeno!“
Bilo je potrebno nekoliko meseci za izradu, ali konačno je po kuriru isporučen u radnju. Kad sam odmotao kutiju
i pogledao unutra, ostao sam bez reči.
Te noći, izveo sam El na večeru u zgrade Albert u centru grada. Imala je na sebi tamnu plavozelenu haljinu zbog
koje su joj oči nekako izgledale još življe nego obično. Dok smo uz svece pili vino kote di ron, ispričao sam joj
sve o budućnosti koju planiram za nas na obali Ženevskog jezera. Prizor restorana oko nas je izbledeo i celo veče
sam bio obavijen njenom aurom.
„Mislim da naše vreme dolazi, El. Konačno možemo da ostavimo prošlost iza sebe.“
Osmehnula mi se istim onim osmehom koji me je opčinio kad sam bio dečak u Parizu. „Da li zaista veruješ u to,
Bo? Ja se gotovo plašim da sanjam.“
Uzeo sam je za ruku. „Imaćemo svoj srećan kraj.“ Polako sam se spustio na jedno koleno i zavukao slobodnu
ruku u džep sakoa. Duboko sam udahnuo i zagledao se u njene blistave oči. „El Leopen. Suđeno nam je da
provedemo život zajedno. Ali do onog dana kad budem mogao da te zovem svojom suprugom, molim te da
prihvatiš ovaj prsten kao simbol svega što mi značiš.“ Izvadio sam kutijicu i otvorio je pred njom. El je pokrila
usta rukama.
„Oh, Bo...“
Pažljivo sam joj stavio prsten na četvrti prst leve ruke.
138
„Ne znam šta da kažem“, počela je da muca. „Nikad nisam videla ništa ni slično ovome. Prekrasan je.“
„Sedam kraka za mojih Sedam sestara - moje vodilje koje su me dovele do dijamanta u središtu univerzuma...
tebe.“
Kad su se Rupert i Luiz Forbs venčali, Flora im je prepisala vlasništvo nad knjižarom kao što je i obećala.
Srećom, supružnici su zamolili El i mene da ostanemo i upravljamo radnjom. Bili su zadovoljni time kako smo
razvili posao, a oni su se zaokupili renoviranjem Farmerske kuće. Osim toga, izgleda da je Rupert dobio
istaknutiji položaj u Britanskoj službi bezbednosti. Iako je strastveno voleo književnost, njegova zemlja mu je
bila preča.
Jednog mirnog januarskog jutra 1947. godine podigao sam noge na pisaći sto i otvorio Fajnenšel tajms. Pošto ću
uskoro postati odgovoran za veliki kapital, trudio sam se da budem u toku s tržištem finansija, iako me je sve to
uglavnom zbunjivalo. Novine su objavile rekapitulaciju za godinu 1946. Najavile su osnivanje Svetske banke -
porodice od pet međunarodnih organizacija oformljene da da je investicione kredite zemljama kojima su potrebni
za razvoj. U prvom mesecu je odobreno dvesta pedeset miliona dolara za posleratnu obnovu Francuske.
Razrogačio sam oči kad sam pročitao pretposlednji pasus.
Judžin Mejer, prvi predsednik Organizacije, najviše je poznat kao izdavač Vašington posta u Sjedinjenim
Američkim Državama. Gospodin Mejer troši milione dolara svoga novca da održi gubitaške novine u poslu, s
ciljem da im poboljša kvalitet i da ojača duh nezavisnog novinarstva. Kad se to uzme u obzir, lako je
pretpostaviti zašto je gospodin Mejer savršen kandidat za predsednika. Mejer potiče iz porodice dobrotvora.
Njegova sestra Florens Mejer Blumental čuvena je kao osnivač filantropske organizacije, frankoameričke
Fondacije Blumental, koja još uvek nagrađuje kreativne mlade ljude Nagradom „Blumental“.
Skočio sam na noge i pojurio na sprat da pokažem članak El. Ona se iznenađeno nasmejala. „Bože! Tako dugo
nisam čula Florensino ime.“
„Ni ja“, odgovorio sam. „Čudno, zar ne? Mi joj mnogo dugujemo. Voleo bih da smo imali priliku da joj
zahvalimo za sve što je učinila za nas.“ Seo sam na našu ofucanu sofu, koju je El pokušala da osveži ručno
pletenim prekrivačem.
„Znam, Bo. Ali Florens je umrla mnogo pre nego što smo mi dobili Nagradu ’Blumental’.“
„Mislim da me srce boli tim više“, odgovorio sam El je sela pored mene na sofu. „A Judžin Mejer?“, upitala je.
„Mogli bismo da mu pišemo i kažemo koliko je njegova sestra promenila naš život.“
Uzdahnuo sam. „Imam osećaj da nije mnogo verovatno da nam predsednik Svetske banke odgovori na pismo.“
El je klimnula glavom. „Dobro onda. Hajde da odemo da ga vidimo.“
„Molim?“
„Što da ne? Sad kad je rat stvarno završen, šta imamo da izgubimo? Osim toga“ - osmehnula se - „oduvek sam
želela da odem u Sjedinjene Države.“
Nasmejao sam se. Još uvek mi je bila strana novina da možemo slobodno da putujemo u drugu zemlju a da ne
bežimo. „To je lepa zamisao, El. Ali sumnjam da će Judžin Mejer pristati da se sastane s nama.“
El me je potapšala po nozi. „Zar ne služi tome onaj tvoj ugledni švajcarski advokat? Zar ne možeš da mu kažeš
da piše u kancelariju Judžina Mejera u Americi?“
„Oh, ja...“ U prizemlju je zazvonilo zvono na vratima, kao znak da je stigla mušterija.
„Razmisli o tome!“ El se zakikotala kad je ustala i krenula ka vratima.
Koleru je trebalo manje od nedelju dana da dobije odgovor od lične sekretarice Judžina Mejera. Obavestila je
Erika da je njen poslodavac veoma voleo svoju pokojnu sestru i da je voljan da se nakratko sastanu. Nepotrebno
je isticati da je gospodin Mejer veoma zauzet. Međutim, biće u Njujorku za nedelju dana. Možemo li tad da
dođemo?
Zahvalio sam Eriku i spustio slušalicu.
„Zvuči kao sad ili nikad“, rekao sam El, koja je čekala da čuje šta je bilo.
„Kazala sam ti da će gospodin Koler uspeti! Spakovaću torbe!“, ciknula je uzbuđeno.
„Čekaj malo“, nasmejao sam se. „Jesi li sigurna da treba da se samo tako spremimo i odemo? Ko će paziti na
radnju?“
139
El je zakolutala očima. „Bo, jedva da smo imali slobodan dan za deset godina. Telefoniraću Luiz. Dajem ti reč da
neće biti problema.“ Pritrčala mi je, uhvatila me za košulju i cmoknula me u nos. „Idemo na odmor! Pravi-
pravcati odmor!“
Dva dana kasnije obreli smo se na brodu Kvin Meri, koji je prelazio Atlantik. Iako su naše kabine druge klase
bile veoma udobne, kao i brodski saloni, provodio sam sate na panoramskoj palubi. Bilo je nečega u praznini na
otvorenom moru, nečega što me je tešilo. Delovalo je na mene tako da sam sredio misli. Slično kao što sam
raspoređivao knjige po policama na kraju dana, pošto su ih kupci vadili i razgledali.
El je bila oduševljena što je na brodu. Srce mi se nadimalo kad god bih video koliko se raduje svakom aspektu
putovanja, bilo da je to sveža kafa poslužena za doručak ili džez pevač koji je nastupao uveče. Nakon četiri dana
puta, u sredu ujutru prijavili smo se na recepciji hotela Vinter ki na Menhetnu. El i mene je gore u sobu odvezao
liftom mladić u crvenom žaketu i s crvenom kapom. Ponosno nam je pokazao pogled s dvadesetog sprata, koji je
bio zadivljujući. Nije me bilo sramota da kažem kako mi se zavrtelo u glavi i da moram da sednem na krevet.
Čim je uneo naše torbe, čovek s crvenom kapom široko nam se osmehnuo i sa iščekivanjem stao pored vrata.
Gospodin Koler me je pripremio za jedinstveni američki običaj „napojnice“ i postarao se da imam pri ruci
novčanice od jednog dolara. Izvadio sam jednu iz džepa i pružio mu je. On je na to dodirnuo kapu.
„Hvala vam, gospodine. Prijatan boravak vam želim.“
„Osećam se kao da smo na vrhu sveta!“, kazala je El, priljubivši lice uz staklo i upijajući neverovatan pogled.
„I ja. Ali nisam siguran da je to već prihvatio i moj stomak... Sad moram u predvorje hotela da pozovem
gospodina Mejera. Ne zaboravi da on odlazi večeras.“
„U redu, ljubavi. Ja ću raspakovati kofere.“
Sišao sam čak dole, u pomalo sterilno predvorje, i prišao jednoj od drvenih telefonskih kabina blizu recepcije.
Zavukao sam ruku u džep i izvadio broj koji mi je dao gospodin Koler. Onda sam ubacio u aparat novčić od
četvrt dolara i okrenuo broj.
„Alo?“, odrešito mi se javio muški glas sa američkim akcentom.
„Gospodin Mejer? Ovde Bo D’Aplijez.“
Moje ime kao da ga je malo omekšalo. „Bo! Vi ste onaj momak koji je poznavao moju sestru, je li tako?“
„Da“, odgovorio sam, a onda sam se ispravio. „Pa, zapravo ne. Ne znam kako su vam objasnili ovu situaciju, ali
ja sam jedan od dobitnika nagrade koju je ustanovila vaša sestra.“
Snažno je izduvao vazduh i ja sam pretpostavio da puši cigaretu. „To je sjajno, sjajno. Čujte, da vam odmah
uštedim vreme, u testamentu moje sestre nema fondova za prethodne dobitnike. Nadam se da su moji ljudi to
kazali vašem advokatu.“
Prenerazio sam se. „Gospode, pogrešno ste razumeli, gospodine Mejeru... Samo sam želeo da vam zahvalim.“
On se podrugljivo nasmejao. „Da zahvalite meni? Ja nisam ništa učinio za vas, ortak.“
„Niste, ali vaša sestra jeste, i to na način na koji nije ni slutila. Nekad sam se nadao da ću je sresti da joj to lično
kažem.“ Uzdahnuo je. „Izvinjavam se što moram da kažem da ste zakasnili deset godina, dečko.“
„Znam. Veoma mi je žao zbog vašeg gubitka. Zaista nisam ovde zbog novca. Samo sam želeo da vam kažem
koliko je vaša sestra i ne znajući promenila moj život.“
Nastala je pauza, a onda se Judžin nasmejao s druge strane veze. „Ma vidi ti to! Ko bi rekao da su Britanci tako
učtivi?!“
„Ja zapravo nisam Britanac.“
„Pazi molim te, već smo počeli da se upoznajemo!“ Zastao je da uvuče dim. „Znači, hoćete da se sastanemo?
Upravo se spremam da izađem iz hotela zbog priče na kojoj radim danas.“
„To bi bilo sjajno“, potvrdio sam.
„Super. Idem u Sto trideset drugu zapadnu i u Sto trideset osmu ulicu. Naći ćemo se tamo za pola sata.“
Ti brojevi meni nisu ništa značili. „Je li to blizu?“
„To je Harlem, dečko. Slušaj, samo to ponovi taksisti. U blizini crkve se nalazi restoran brze hrane. Reci mu da
te tamo odbaci.“
„Hoću. Moja žena i ja ćemo vas uskoro videti.“
140
Glasno se nasmejao. „O, čekaj malo. Žena? Nisi pominjao ženu.“
„Izvinite, trebalo je da budem jasniji, I ona je dobitnica Nagrade ’Blumental’. Volela bi da zahvali isto koliko i
ja.“
Mejer je zacoktao. „Mislim, na tebi je da odlučiš, ortak, ali ume da bude čupavo na tim ulicama u današnje
vreme. Bilo bi bezbednije da ostane u hotelu. U svakom slučaju, vidimo se u restoranu.“ Gospodin Mejer je
spustio slušalicu.
Vratio sam se u sobu ošamućen i ispričao El svoj razgovor s Judžinom. Mada se najpre malo pokunjila,
razveselilo ju je obećanje da ćemo po podne otići u obilazak Empajer stejt bildinga.
„Šta misliš, šta je podrazumevao pod tim kad je rekao da na ulicama može biti opasno?“, upitala je El.
„Iskreno, nemam pojma. Ali moram da idem. Nikako ne bih želeo da to propustim.“ Poljubio sam El i požurio
nazad u prizemlje. Portir mi je pozvao jarkožuti taksi, a ja sam zamolio taksistu da me odveze do Sto trideset
druge zapadne i Sto trideset osme ulice.
Okrenuo se prema meni. „Jeste li sigurni, gospodine?“, upitao je.
„Tako mi je rečeno“, potvrdio sam.
Taksista je slegao ramenima. „Kako vi kažete.“
Dok smo se vozili ka Harlemu, primetio sam da je sve manje ogromnih, blistavih solitera.
„Je l’ smem da pitam zašto ideš u taj kraj grada, ortak?“, upitao je taksista.
„Da se sastanem s nekim“, odgovorio sam.
„Ha. Pretpostavljam da nisi odavde. Prvi put u Njujorku?“
„Tako je, da.“
Nasmejao se. „Tako sam i mislio. Nema mnogo ljudi koji nisu odavde a žele da idu u Harlem.“
„Kako to?“
„Kažem samo da većina turista želi da vidi Kip Slobode, Centralan park i Met. Ne žele da vide prav« Ameriku.“
Kraj grada u koji smo ušli izgledao je u najmanju ruku očajno. Blistavo staklo i neonska svetla Menhetna
zamenili su zamandaljeni izlozi, zarđali znaci i prepune kante za đubre. Taksi je išao ulicom pod nazivom
Avenija Lenoks, a lica pored kojih smo prolazili bila su uglavnom crna. Srce me je zabolelo kad sam video decu
kako sede na stepenicama ruševnih kuća, od kojih su neke izgledale kao da su nenastanjive.
Konačno, taksi se približio impozantnoj gotičkoj crkvi, pred kojom je stajala tabla s natpisom Abisirtski baptisti.
Neko je nedaleko odatle postavljao malu binu s mikrofonom i primetio sam nekoliko policajaca u blizini, sa
upadljivim oružjem u futrolama.
„Evo nas. Sto trideset druga zapadna i Sto trideset osma ulica, ortak“, rekao je taksista.
„Hvala vam.“ Obazreo sam se oko sebe na ulici. „Rečeno mi je da je u blizini neki restoran brze hrane?“
„O, sigurno mislite na Dabl ar.“ Okrenuo se i pokazao iza moje glave. „Eno tamo.“
„Sjajno. Koliko vam dugujem?“
„Tri dolara i dvadeset centi.“ Pipao sam u džepu. „Samo se pazite danas, gospodine. Čuo sam da bi moglo da
postane malo usijano.“
„Oh, ovaj, hoću. Hvala još jednom.“ Platio sam i izašao iz taksija, ne znajući tačno šta su taksista, a i Judžin
Mejer, hteli da kažu.
Dok sam koračao Avenijom Lenoks ka Dabl aru, u ulici je bilo sve više ljudi, a neki su nosili nešto nalik na
plakate i okupljali se u manje grupe.
Starinska električna firma restorana zujala je i komično treperila, a dovratak je bio iskrivljen i truo. Uz malo
guranja, uspeo sam da uđem i nisam se iznenadio kad sam video da je unutra još otrcanije nego napolju. Bilo je
zagušljivo od duvanskog dima i morao sam da mahnem rukom ispred lica da bih malo raščistio vidik. Nekoliko
koraka dalje sedeo je dobro obučen muškarac u odelu s tankim prugama i sa vunenom kravatom. Primetio sam da
je on jedino belo lice u lokalu.
„Gospodin Mejer?“, upitao sam prilazeći mu.
Podigao je pogled kroz okrugle naočari. „Bo D’Aplijez, je l’ tako?“
„Da, gospodine“, odgovorio sam.
141
„Stvarno imaš ime!“, uzviknuo je, zgrabio moju ruku, čvrsto je stegao i prodrmao. „Sedi. Sudeći po svemu,
nemamo mnogo vremena.“
„Izvinite, gospodine Mejeru, nisam sasvim siguran na šta mislite.“
Otpio je gutljaj kafe. „Molim te, zovi me Judžin. Gospodin Mejer je moj otac. Osim toga, pomalo zvuči kao
gospodine gradonačelniče36... a on će biti ovde za koji minut.“
36 Prezime Mejer se izgovara slično kao „mayor“ - gradonačelnik. (Prim. prev.)
„Dobro, Judžine.“ Bio sam potpuno zbunjen. „Mislite da gradonačelnik dolazi ovamo? U restoran?“
Judžin me je pogledao iskreno smeten. „Bez uvrede, dečko, ali je l’ to moja sestra davala novac tupanima? Ne,
gradonačelnik O’Dvajer će biti na onoj tamo bini za petnaest minuta.“ Judžin je pokazao ka crkvi. „Moram da
budem tamo napolju kad bude držao govor. Ovde sam, u Njujorku, poslom za Post. Imam ličnog interesa u ovoj
priči.“
Okrenuo sam se ponovo ka njemu. „Oprostite mi zbog mog neznanja, Judžine, ali kakva je to priča?“
„Crni građani su getoizirani ovde u Harlemu. Jesi li video u kakvom su stanju ovdašnje stambene zgrade?
Prokleto dno. Užasno je prenaseljeno, da ne pominjem brutalnost policije prema ljudima. Panduri se odnose
prema ljudskim bićima kao prema životinjama.“
Sabrao sam dva i dva. „Znači danas se ovde održava protest?“
Pucnuo je prstima i pokazao u mene. „Skapirao si. Govoriće gradonačelnik O’Dvajer. Mislim da je on dobar
momak. Taj čovek će nešto obećati ovoj zajednici, a mi iz Posta hoćemo da se uverimo da će se tih obećanja i
držati.“
„Smem li da pitam kakav je vaš lični interes u ovoj priči?“, upitao sam.
Judžin je uzdahnuo i klimnuo glavom. „Aha. Ja sam Jevrejin. Video sam šta su nacisti uradili mome narodu u
Evropi. Želim da se postaram da mi ovde ne završimo tako što ćemo isto to raditi Afroamerikancima.“
„Naravno“, promucao sam, postiđen što očigledno ne znam ništa o toj situaciji.
Judžin je govorio sa strašću. „Hrabra Amerika je pohrlila u pomoć drugom kontinentu, ni trena ne razmišljajući
kako se odnosimo prema sopstvenim prokletim građanima... Travestija.“ Protrljao je lice. „Bilo kako bilo, imaš
vremena dok ne stigne O’Dvajer. Ispričaj mi svoju priču.“ Izvukao je cigaru iz džepa, odsekao jedan kraj i
pripalio je.
Pomalo razdražen, dao sam sve od sebe da istaknem vrednost doprinosa njegove sestre mome životu i, naravno,
Elinom. Moram odati priznanje da je gospodin Mejer pažljivo slušao dok sam mu pripovedao šta mi se sve
dogodilo.
„Znaš, dečko“, rekao je pošto sam zaključio priču, „mislim da te je Flo pomenula pre nego što je umrla. Dečaka
koji ne govori.“
„Tako je, to sam ja.“
„A vidi kakav si sada, sediš ovde i poješ kao kanarinac! To je čudo!“
„Hteo sam samo da vam kažem da mi je vaša sestra zaista spasla život. I život moje... žene.“
Snažno me je pljesnuo po ramenu. „Shvatio sam. Čuj, stvarno cenim što si došao čak ovamo da mi to lično
kažeš. Siguran sam da bi Florens bila ponosna.“ Odbio je veliki oblak dima cigare. „Znaš, zadržala je devojačko
prezime pošto se udala za Džordža. Bila je Florens Mejer-Blumental. Nekako, voleo bih da je i nagradu nazvala
Mejer-Blumental.“ Slegao je ramenima. Iznenada, spolja se začula eksplozija klicanja i nekoliko ljudi u restoranu
je poustajalo da ide. „Idem sad, dečko. Ali hej, ako ikad dođeš u Vašington, pozovi moju sekretaricu. Možemo se
naći da popijemo kafu. Da mi ispričaš još svojih priča.“ Judžin je posegao u džep i spustio na sto dva novčića od
četvrt dolara. „Možda bismo mogli da napišemo članak o tebi?“
„Oh, nisam siguran da...“
„Da, u pravu si“, prekinuo me je. „Niko ne bi ni verovao u tu priču.“ Osmehnuo mi se i namignuo, a onda krenuo
ka vratima.
Dok sam sedeo sam na crvenom kožnom sedištu separea, nekako sam sumnjao da ću više ikada videti Judžina
Mejera. Susret s njim nije mi doneo emocionalnu katarzu kojoj sam se nadao. Očigledno je da, kao i njegova
sestra, ima znatnu moralnu svest i očigledno mu je na umu pre svega bio protest.
142
Sa ulice se ponovo začula vika. Ustao sam da ispitam kakav je to metež. Kad sam izašao iz restorana, prenerazio
sam se videvši da se gomila uvećala deset puta za dvadeset minuta, koliko sam bio s Judžinom. Obreo sam se
među demonstrantima, od kojih su sad mnogi mahali ručno ispisanim transparentima sa sloganima poput
JEDNAKA PRAVA! i STANOVI ZA SVE!. Iz pravca bine čuo sam prigušeni irski naglasak kroz mikrofon i počeo
sam da se probijam kroz gomilu kako bih video gradonačelnika O’Dvajera.
„Flarleme! Čast mi je da budem ovde!“, uzviknuo je gradonačelnik, a gomila mu je odgovorila klicanjem,
naelektrisana njegovim prisustvom. Dok je O’Dvajer držao govor o stambenim reformama i boljem finansiranju
školstva, demonstranti su počeli da se guraju napred kao jedan i sve više sam bio stisnut među ljudima. Pošto je
gradonačelnik završio, pozdravili su ga glasnim klicanjem, a za mikrofonom ga je zamenio policajac koji je
počeo da govori da se okupljeni raziđu. Gotovo istog trenutka, atmosfera se promenila. Vazduh je bio zasićen
napetošću i postao sam svestan velikog broja uniformisanih policajaca koji su okružili demonstrante. S plavim
kapama navučenim na čelo i spremnim drvenim štapovima, izgledali su preteče.
Čuo sam kako je jedna žena u blizini bine viknula „UBICE!“ na jednog policajca. A onda se okrenula ka
okupljenom svetu. „Ovi panduri su napali Roberta Bendija - upucali su ga kad je bio nenaoružan i samo
pokušavao da spase život jednoj ženi. Proklete svinje!“
Gomila se ustalasala od gneva, a mikrofon je prigušila besna graja. Masa demonstranata je počela sve žešće da se
talasa. Kad sam se okrenuo od bine da potražim izlaz, pogled mi je pao na mladića koji se rukama zaklanjao od
policajca što je zamahivao palicom. Nisam znao šta je uradio da izazove takvu reakciju, ali policajac je delovao
zapaljivo i podigao je palicu iznad glave, spreman da zada udarac. Transparent od kartona je pružao mladiću
slabu zaštitu i oboren je na prljavi ulični pločnik pokušavajući da zaštiti glavu od batinanja. Ljudi oko njega
videli su šta se dešava i počela je panika. Počeli su da se brzo razilaze, i gomila je ubrzo prešla u stampedo. Iz
obližnje ulice pojavili su se policajci na konjima.
Konji su krenuli na demonstrante i samo sekunde su sve prisutne delile od potpunog sukoba. Srce mi je lupalo
kao ludo dok sam pokušavao da se izvučem iz gomile, u kojoj je bilo ljudi što su se sad otvoreno tukli s
policajcima. Tupi zvuk udaraca palica po ljudskim telima bio je mučan.
Pognute glave, davao sam sve od sebe da se proguram kroz okupljene horde. Dok sam to činio, jedan par preda
mnom se spotakao i posrnuo. Pošto sam prešao još nekoliko koraka, postao sam svestan da su se sapleli preko
nekog ko je pao na zemlju u celom tom haosu. Zaprepašćen, video sam da je to sitna bela žena.
„Možete li da hodate?“, viknuo sam.
„Moj gležanj“, odgovorila je trgnuvši se.
Očigledno ju je bolelo. „Uhvatite me za ruku“, rekao sam i snažno je uhvatio pa podigao na noge. Obuhvatio sam
je jednom rukom pa smo se probijali kroz svetinu.
„Moj vozač... čeka me na Lenoksu, eno tamo, na kraju ulice“, prodahtala je. Primetio sam da govori tek sa
slabim nagoveštajem američkog akcenta.
„Hajde onda da vas brzo izvučem odavde; izgleda da će se situacija još pogoršati“, odgovorio sam.
Svuda oko nas izbijali su nasilni okršaji pošto su demonstranti počeli da uzvraćaju policiji. Kad smo se približili
raskrsnici, žena kojoj sam pomagao pokazala je impozantni automobil krajsler.
„Eno Arčera!“, viknula je da nadjača galamu. Videvši da nam je odredište blizu, podigao sam je u naručje i
potrčao ka vozilu pa naglo otvorio zadnja vrata.
„Hvala bogu što ste bezbedni, gospođice Sesili!“, uzviknuo je vozač paleći motor. „Hajdemo odavde!“
Postarao sam se da je smestim na zadnje sedište. „Čuvajte se, gospođo“, rekao sam. Pre nego što sam uspeo da
zatvorim vrata, primetio sam da kolima prilaze dva policajca s palicama. Skupio sam hrabrost i pripremio se.
„Čekaj, Arčere!“, kriknula je žena. „Ulazite!“, vrisnula je i energično me povukla u kola, pored sebe. „Kreči,
Arčere! Kreči, kreči, kreči!“
Vozač je nagazio gas i kola su jurnula. Dok smo se udaljavali od košmarne scene iza nas, sve troje smo zajedno
sa olakšanjem odahnuli.
„Ne mogu vam dovoljno zahvaliti za pomoć...“, započela je žena.

143
„Nema na čemu“, odvratio sam. „Treba da zahvalim ja vama.“ Zavalio sam se na naslon sedišta i pustio da
panika polako iščili iz moga tela.
„Možemo li da vas odvezemo nekuda?“, upitala je ona. „Gde živite?“
Slegao sam ramenima, nisam želeo da se namećem. „Samo do najbliže stanice metroa.“
„Upravo nailazimo na stanicu u Sto desetoj ulici“, ubacio se vozač.
„To će mi sasvim odgovarati“, kazao sam. Vozač je zaustavio kola.
„Mogu li bar da znam kako se zovete?“, upitala je Sesili.
Za trenutak sam oklevao, a onda sam izvadio iz džepa i pružio joj vizitkartu knjižare. Klimnuo sam glavom,
izašao iz kola i zalupio vrata za sobom.
Tog popodneva odložili smo izlet do Empajer stejt bildinga jer sam se oporavljao od prepodnevne traume. „Samo
mi je drago što ti nisi bila tamo, El. Nisam siguran da bih bio u stanju da te zaštitim.“
„Oh, Bo. Ne mogu da verujem. Ovo treba da bude odmor, a ti si uspeo da ušetaš pravo u opasnost.“ Nežno me je
milovala po kosi. „Ali hajde da zaboravimo razočaranje zbog Judžina Mejera i dramu oko protesta, i da
nastavimo da uživamo u našoj nedelji. Toliko je poseban doživljaj biti ovde s tobom.“
Narednih pet dana El i ja smo istraživali Veliku Jabuku. To je zapanjujući grad koji pulsira energijom i
stanovnicima daje utisak da su u središtu univerzuma. Njujork ima najviše zgrade, najveće tržne centre i najveće
porcije hrane od svih koje sam u životu video. Posle više godina britanskih sledovanja, oči su mi iskočile kad
sam video veličinu junećih burgera i brda pomfrita koje su služili u restoranima brze hrane.
Mislim da mi se u tom gradu najviše svidelo to što njegovi žitelji zrače pozitivnošću. Nedavno su pregurali
ekonomsku krizu Velike depresije i učešće u drugom globalnom vojnom sukobu. Ali bez obzira na to, gotovo svi
koje sam sreo kipte od radosnog samopouzdanja i to je bilo veoma prijatno iskusiti.
Dan pre nego što ćemo se El i ja ukrcati na Kvin Meri i vratiti kući, zazvonio je telefon u našoj hotelskoj sobi.
Javila se El. „Alo?... Da, ovde je.“ Slegla je ramenima i pružila mi slušalicu.
„Gospodin Tanit?“, rekao je nejasno poznat engleski glas.
„Ja sam“, odvratio sam.
„O, divno! Oduševljena sam što sam konačno uspela da vam uđem u trag. Zvala sam telefonom skoro sve hotele
na Menhetnu!“
„Izvinite, ko je to?“, upitao sam.
Začuo se kikot s druge strane veze: „Izvinite molim vas, gospodine Tanite. Ovde je Sesili Hantli-Morgan. Ona
šašava žena koju ste pre neki dan spasli u Harlemu, na demonstracijama za ljudska prava.“
„Oh. Dobar dan“, odgovorio sam, pomalo iznenađen. „Kako ste?“
„Članak me još malo boli, ali osećam se bolje sad kad sam vas našla! Na vašoj vizitkarti je adresa knjižare u
Londonu, ali htela sam da vam lično zahvalim što ste me spasli, pa sam zvala hotele da pitam je li kod njih odseo
gospodin Tanit.“
Sad je došao red na mene da se nasmejem. „To je vrlo lepo od vas, Sesili, ali uradio sam što bi uradio i svako
drugi. Drago mi je da ste dobro.“
„To nije tačno, gospodine Tanite. Ljudi su prelazili preko mene. A vi ste videli ljudsko biće u nevolji i zastali da
pomognete. Dugujem vam i volela bih da vas počastim ručkom.“
Sesilin topli glas me je opustio, ali nisam želeo da je opterećujem. „Hvala, zaista nije potrebno. Ali stvarno sam
zahvalan zbog namere.“
„Izvinite, ali neću prihvatiti odbijanje. Šta mislite o tome da se nađemo danas u Voldorfu?“
„Ja...“
„Da li sam to maločas razgovarala s vašom suprugom?“
„Da.“
„Savršeno! Rezervisaću sto za troje pa se vidimo u jedan.“
Pre nego što sam imao priliku da odgovorim, Sesili je prekinula vezu. Rekao sam El da sam upravo razgovarao s
damom koju sam prethodne nedelje pokupio s pločnika i ubacio je u kola. U duhu provoda u gradu, El je
oduševio poziv. „Zašto ne bismo otišli? Ručak s nekim iz grada u prestižnom hotelu? Čarobno!“
144
Bilo je teško suprotstaviti se njenoj logici, pa smo se obukli u najbolju odeću od svega što smo spakovali za put, i
u jedan smo bili ispred vitke centralne kuće hotela Voldorf. Ušli smo u restoran - prostranu odaju što je
odjekivala, sa svetlucavim kristalnim lusterom koji je verovatno vredeo više od celokupnog fonda knjižare Artur
Morston buks. Sesili se izdvajala od ostalih gostiju plavom talasastom frizurom i odmah sam je primetio. Uzeo
sam El za ruku i poveo je do stola.
„Sesili?“, rekao sam.
„Gospodine Tanite! Dobar dan!“ Ustala je i čvrsto se rukovala sa mnom, a onda pogledala u El. „A vi ste sigurno
gospođa Tanit? Mislim da dugujem život vašem mužu.“
Nasmejao sam se. „O, ne bih bio baš tako dramatičan.“
„Ne bih rekla da sam dramatična. Kad se uplaše, ljudi izgube razum“, kazala je Sesili ozbiljno. „Gledajte!“
Posegnula je u torbicu i izvadila moju vizitkartu pa nam je pokazala. „Čak sam na poleđini napisala ’dobar
čovek’!“ Nasmejala se. „Čuvaću je zauvek, kao amajliju.“ Namignula mi je. „Dakle, izvolite sedite.“ Pokazala je
ka dve prazne stolice presvučene crvenim plišem. „A sad da naručimo šampanjac! Konobar...“
Ručak sa Sesili Hantli-Morgan bio je divan. Ispričala nam je sve o svom životu: o raskinutoj veridbi, o putovanju
u Keniju s kumom Kiki Preston i kako se udala za stočara po imenu Bil.
„Bili ste na demonstracijama pre neki dan, gospodine Tanite. Znači da saosećate s ljudima koji trpe žestoke rasne
predrasude u ovoj zemlji.“ Nisam otkrio da je moje prisustvo na protestu prethodne srede bilo slučajno. „Od vas
ne moram da krijem ovu informaciju.“ Otpila je vev kliko koji je naručila za sve nas. „Dok sam živela u Keniji,
mlada princeza plemena Masai, po imenu Ndala, rodila je kćerku na našoj zemlji. Napustila ju je pa sam je ja
uzela. Nazvala sam je ’beba Stela’. Znajući da se vraćam u Njujork, bila sam primorana da povedem sluškinju.
Za moju porodicu Lankenua je bebina majka, a zapravo sam po svemu to ja.“
„To mora biti neverovatno teško“, kazala je El saosećajno.
Sesili je slegla ramenima. „Neophodno je. Visoko društvo bi se opipljivo nakostrešilo. Ja bih, naravno, mogla s
tim da izađem na kraj bez uzrujavanja, ali Stela... Ona se već suočava s mnogo izazova za malu crnu devojčicu.
Za nju je bolje ovako.“
„Učinili ste nešto zadivljujuće, Sesili.“ Iskreno sam joj se osmehnuo. „Ko zna šta bi bilo s malom Stelom da nije
vas. Hvala vam za tu dobrotu.“
„Kao što ste maločas rekli, gospodine Tanite, samo sam uradila ono što bi uradio svako drugi.“
„A kao što ste vi meni odgovorili... Mislim da to zapravo nije tačno“, odvratio sam.
Sesili se nasmejala i podigla čašu sa šampanjcem. „E pa onda živeli! Za dobrotu.“
El i ja smo pričali Sesili o našem životu u Britaniji, o tome kako smo radili za Vonove, a onda u knjižari. Sesili je
pitala za Elin francuski akcenat, pa smo ponovili priču o tome kako smo pobegli iz Pariza pred nacističkom
okupacijom.
„Ali nedavno smo imali sreće“, kazala je El Sesili. „Ovaj ovde Robert je nasledio neku zemlju u Švajcarskoj, na
obali Ženevskog jezera. Nadamo se da ćemo se što pre preseliti tamo.“
„Divno!“, odgovorila je Sesili. „Priroda je veoma važna, zar ne? Pretpostavljam da će mir na jezeru biti prava
stvar posle svega što ste preživeli.“
Nakon pite od jabuka za desert, došlo je vreme da se rastanemo.
„Mnogo vam hvala na ručku, Sesili. Veoma ste ljubazni“, rekao sam dok smo se rukovali.
„Ne budite smešni, gospodine Tanite. Drago mi je što sam uspela da vas nađem pre povratka u Englesku. Mada
ću, ako nemate ništa protiv, zadržati vašu vizitkartu. Najzad, nikad se ne zna kad može zatrebati anđeo čuvar.“
36
Engleska, 1949
Moja umešanost u njujorške čarke bila je poslednji baksuz za neko vreme. Krajem 1949. gospodin Koler me je
izvestio da je postupak sticanja švajcarskog državljanstva u završnoj fazi. Uz to, knjižara je zabeležila rekordnu
prodaju. Nakon svih ovih godina, osetio sam da mi se ramena polako opuštaju.
Postalo mi je lakše da dišem.
Bolje sam spavao.
145
Možda je moja opuštenost u podlozi imala nešto sasvim drugo - odsustvo
Kriga Ezua. Moje ga oči nisu videle još od one strašne noći u Lajpcigu. Čitaoče, dozvolio sam sebi da verujem
da je mrtav - da je poginuo u ratu kao toliko drugih njegovih saboraca.
A onda sam ga video.
Bio je to hladan dan u Londonu. Rupert i Luiz Forbs su bili u gradu, pa su došli da nas posete. Bilo nam je, kao i
uvek, veliko zadovoljstvo da ih vidimo. Obradovao sam se kad sam čuo da je Flora dobro uprkos tome što Tedi i
njegova žena Amerikanka upropaštavaju Haj Vild.
Forbsovi su sa sobom doneli i svoju bebu, veselog dečaka po imenu Lorens, oko kog je El obletala i tepala mu.
Čim je dete zaspalo, El je počela ponosno da pokazuje Rupertu i Luiz nove zalihe knjiga, a ja sam se vratio
svome radnom stolu da pregledam račune. Dok sam u mislima proračunavao, gledao sam kroz veliki izlog
knjižare na Ulicu Kensington čerč. U tom trenutku mi je u vidno polje ušla visoka prilika u kaputu, sa trilbi
šeširom i zapaljenom cigaretom u ruci. I dalje sam gledao kad se neka mlada žena u prolazu okrenula da ga
prekori zbog nečeg što joj je sigurno dobacio. On je zabacio glavu da se nasmeje i tad sam mu video lice. Krv mi
se sledila u žilama.
„El!“, kriknuo sam.
Sve troje su se okrenuli kao po komandi i videli kako upirem prstom u izlog. El je pogledala u tom pravcu i
odmah odjurila da ugasi svetio.
„Šta se dešava, za ime sveta, momče?“, upitao je Rupert. Nisam mogao ništa drugo nego da se spustim na pod,
ispod nivoa izloga. „Gospode bože, šta se dešava?“
„Nešto vas je uplašilo, gospodine Tanite?“, upitala je Luiz, i sama zabrinuta. Podigao sam glavu iznad donje
ivice izloga i video kako Krig prelazi ulicu i ide ka knjižari.
„El, brzo dolazi ovamo!“ Projurila je kroz knjižaru pa smo oboje brzo pobegli kroz zadnja vrata što vode u naš
stan i zatvorili vrata za sobom baš kad je zazvonilo zvonce na vratima. El je krenula uz stepenice, ali ja sam je
zgrabio, u strahu da će napadač čuti njene korake. Oči su joj bile ispunjene strahom i ja sam joj čvrsto stisnuo
ruku. A onda sam stavio prst na usne i priljubio uvo uz vrata.
„Dobar dan“, rekao je Rupert. „Dobro došli u knjižaru Artur Morston buks.“
„Hvala lepo“, odgovorio je Ezu dubokim, promuklim glasom. „Kako vam je ljupka radnja.“
„Vrlo ste ljubazni. Da li tražite neku određenu knjigu pa da vam pomognem da je nađete?“
„Jeste li vi vlasnik?“
„Oprostite?“
„Pitam da li ste vi vlasnik ove knjižare?“, ponovio je Krig hladno.
„Jesam. Ja sam Rupert Forbs. Moja supruga i ja je zajednički posedujemo.“
„Luiz Forbs“, kazala je Luiz. „Drago mi je.“
„Gas. Gas Ziker. Zadovoljstvo mi je što sam vas upoznao, gospođo Forbs.“ Ja sam pogledao u El i namrštio se.
„Da li ja to zapažam neki akcenat kod vas, gospodine Zikeru?“, upitao je Rupert. „Odakle ste?“
„O, na to je pitanje teško odgovoriti, gospodine Forbse. Rado o sebi mislim kao o građaninu sveta.“
„E to je baš zadivljujuće. Ali čak i građani sveta moraju da budu odnekud, zar ne, momče?“, odvratio je Rupert i
nasmejao se.
I Ezu se nasmejao. „Dakle, gospodine Forbse, izgleda da ste inteligentan čovek. Zar biste zaista definisali čoveka
samo mestom njegovog rođenja?“
„Ne, naravno. Samo razgovaramo. Vidite, ja se ponosim time što me mogu identifikovati po akcentu. Vaš je
samo malo neobičan, ništa drugo.“
Zavladala je opipljiva tišina, a onda je Ezu odgovorio. „Kao što rekoh, građanin sam sveta.“
„Da. Samo se pitam na kojoj je strani građanin sveta odabrao da se bori u ratu?“ Zadivila me je hrabrost
Rupertovog pitanja.
Krig se ponovo nasmejao. „Zar nismo sad svi prijatelji, gospodine Forbse?“ Nova teška tišina. „Oprostite,
pomenuli ste da biste mi mogli pomoći da nađem određenu knjigu.“
„Da“, odgovorio je Rupert kratko. „Možemo li?“
146
„Bio bih vam veoma zahvalan. Zapravo, bio sam ovde i pre neki dan. Ali razgovarao sam s nekim drugim. S
visokim, tamnokosim muškarcem smeđih očiju. Ko bi to mogao biti?“
Snažno sam stisnuo Elinu ruku.
„Hmmm“, čuo sam Ruperta kako kaže. „Jeste li sasvim sigurni da ste bili u knjižari Artur Morston? Boli me da
to priznam, ali ima nekoliko sličnih knjižara u ovom kraju. Nemamo nikog ko radi ovde i odgovara tom opisu.“
Nisam mogao da verujem da me Rupert štiti.
„O da, siguran sam da je to bila ova radnja“, rekao je Ezu polako. „Bila je tu i jedna mlada plavokosa devojka.
Veoma svetle kose.“
„Izvinite, gospodine Zikeru“, rekao je Rupert. „Kad ste ušli, pohvalili ste našu knjižaru kao da ste prvi put u njoj.
Kažemo vam da nemamo zaposlenih koji odgovaraju vašem opisu, pa zato moram ponovo da vas pitam - jeste li
sasvim sigurni da ste bili u knjižari Artur Morston buks?“
Slušao sam kako stare podne daske škripe pod Ezuovim sporim, odmerenim koracima.
„Kako je slatka beba“, rekao je. „Pretpostavljam da je vaša?“
„Naš je, da“, odgovorila je Luiz.
„Porodica je veoma važna, zar ne, gospođo Forbs?“, nastavio je Ezu.
„Naravno da jeste, gospodine Zikeru.“
Čuo sam kako je Krig naglašeno uzdahnuo. „Gledajte samo ovo malo dete. Tako krotko i bespomoćno.
Pretpostavljam da u svemu zavisi od vas, zar ne, gospođo Forbs?“
„Da, složila bih se s vama. Zove se Lorens.“
„Lorens? Dozvolite mi da pohvalim vaš izbor imena, gospođo Forbs. Poreklom je francusko. Ima značenje
’bistar, blistav’. Budući da su sve bebe rođene iz greha, mislim da niste mogli izabrati ništa prikladnije.“
„Nisam to znala...“, odgovorila je Luiz postojano. „Baš zanimljivo.“
„Uopšte uzevši, imena su zanimljiva. Kako sve nazivamo sebe... Često pomišljam kako je zabavno što nešto tako
lično za nas gotovo uvek upotrebljavaju samo drugi.“
Umešao se Rupert. „Izvinite ako sam neprijatan, momče, ali moja žena i ja smo upravo hteli da zatvorimo
knjižaru zbog pauze za ručak. Koju ste knjigu hteli?“
„Naravno, gospodine Forbse. Zapravo, bio sam ovde pre neki dan i tražio jedan stari atlas.“
Čvrsto sam zatvorio oči. Naravno, to ime Rupertu i Luiz ne znači ništa. Štaviše, podozrevao sam da Krig zna da
mogu da ga čujem i da je čitava ta predstava bila za mene.
„Pa, kao što rekoh, sumnjam da je to bila ova radnja, ali naš odeljak s geografskim publikacijama je eno tamo“,
rekao je Rupert. „Da li ste tražili neki određeni tip atlasa?“
„Ovaj je prilično jedinstven, gospodine Forbse. Ali znaću kad ga vidim.“
„U redu. Zvuči kao da bi vam trebalo vremena da potražite, pa bi stvarno bilo najbolje da se vratite kasnije, ako
nemate ništa protiv.“
Krig je odgovorio odlučno: „Ubeđen sam da je ovde, gospodine Forbse. Nema potrebe za traženjem.“
„Čujte, stvarno ne znam šta hoćete da kažete..
Dijalog je prekinut zvukom kmečanja bebe Lorensa.
„Jadno dete. Uzmite ga u naručje, gospođo Forbs. Uživajte u svakom trenutku s njim. Ništa nije veća svetinja od
veze između majke i njenog deteta.“ El me je pogledala, a ja sam oborio pogled ka podu. „Smem li da vas pitam,
gospođo Forbs, šta bi ova mala beba radila bez vas?“, rekao je Krig.
„Kako to mislite?“, odgovorila je Luiz, preneražena pitanjem.
„Dozvolite mi da pojasnim: kad bi vas zadesila neka gadna sudbina, i vas i vašeg muža, šta bi bilo sa ovim malim
Lorensom?“
Rupert je podigao glas. „Pazite šta pričate, momče. Kakvu grozotu ste izgovorili u mojoj knjižari!“
„To su samo reči, gospodine Forbse. Pa ipak, priznajem da je teško odgovoriti na to pitanje. Zato što zapravo ne
znate šta bi bilo s vašim detetom.“
Lorens je sad plakao. „Čujte, voleo bih da odete“, kazao je Rupert odlučno. „Uznemirili ste moju ženu.“

147
Krig je nastavio. „Detetu je majka sve. Ona ga neguje, prijatelj mu je, njegovo sidro. Bez tog sidra, dete može da
otpluta, i teško je reći gde može da završi.“
„Zaista ne razumem o čemu to govorite, gospodine Zikeru. A sad izađite iz ove radnje“, ponovo je rekao Rupert.
„Zamislite kad bih vas sad ukrao, gospođo Forbs, i osudio vaše dete na sudbinu života bez majke. Zar ne mislite
da bi Lorens imao pravo na to da mi se osveti?“
„Zar vi to pretite mome detetu?“, upitao je Rupert, sad već s besom u glasu.
„Ja? Nikad ne bih uradio tako nešto, gospodine Forbse. To nije u mojoj prirodi. Ali onaj visoki muškarac smeđih
očiju koji je vaš zaposleni... za njega već ne bih bio tako siguran.“
„Za ime boga, čoveče, dosta mi je ovoga.“ Čuo sam kako podne daske škripe pod brzim koracima dok je Rupert
prolazio kroz radnju da izbaci Kriga napolje. Začuo se Luizin jauk.
„Pustite ga!“, kriknula je. Ja sam zgrabio kvaku, spreman da izletim i sukobim se s Krigom. Nije bilo šanse da
dozvolim da povredi Ruperta.
„Rado ću pustiti vašeg muža, gospođo Forbs, čim mi kažete gde su Tanitovi“, zarežao je Ezu.
„Ko su Tanitovi?!“, viknula je Luiz. Srce mi se slamalo pred njenom lojalnošću iako joj je muž bio ugrožen.
Onda se začuo tup udar, pa glasan uzdah kad je Krig očigledno ispustio Ruperta na pod. „Znam da su radili za
vašu porodicu“, nastavio je. „Pre neki dan sam popio piće s vašim bratom i imali smo vrlo zanimljiv razgovor.
Kažem piće, a zapravo smo popili celu bocu viskija. Ispričao mi je da su otišli sa imanja i da sada vode ovu
knjižaru.“
„Nije nam poznato to prezime“, kazao je Rupert dok je još hvatao vazduh. „Kao što ste videli, Tedi je pijanica.
Ne možete se pouzdati ni u jednu jedinu njegovu reč. Mi nemamo razloga da vas lažemo.“
„Zaista?“, upitao je Krig. „Šta god da su vam Tanitovi rekli, to nije istina. Zaposlili ste ubicu, gospodine Forbse.
Pretpostavljam da vam to nije pomenuo, zar ne? Verujte da bi mi bilo veoma drago da vas rešim opasnosti koja
preti vašoj porodici.“
„Zvaću policiju“, rekao je Rupert i čuo sam kako brzim korakom odlazi u zadnji deo radnje i podiže telefonsku
slušalicu. „Bolje bi vam bilo da se gubite i da ne budete u blizini kad stignu. Verovatno ne znate koga ste upravo
napali. Možda je moj šurak pijanac propustio da pomene da mi je ova knjižara hobi. Radim za britansku vladu.“
„Jadni vi, gospodine Forbse. Dobro, poželeću vam prijatan dan. Međutim, pre nego što odem... Na početku našeg
razgovora pomenuli ste rat. Recite mi, da li biste napravili razliku između vojnika koji vam je ubio prijatelja i
onih koji su ga štitili?“
„Napolje! Napolje!“, vrisnula je Luiz, a Lorens je zaplakao još jače.
„Kako hoćete.“ Čuo sam kako je zvonce zazvonilo kad je otvorio vrata. „Oh, uzgred budi rečeno, on se ne zove
’Robert’.“ I vrata su se zalupila.
„Pssst, bebo, u redu je“, umirivala je Luiz sina, a Rupert je otvorio vrata iza kojih smo se sakrili.
„Dođavola, društvo. O čemu se ovde radi, za ime sveta?!“ El i ja smo treptali na svetlosti pošto je Luiz zaključala
radnju i spustila kapke.
„Hvala vam, Ruperte. Hvala vam što nas niste odali.“ Rukovao sam se s njim.
„U redu je, stari. Iako sam kratkovid, prepoznam nevolju kad je vidim. Ali mislim da mi dugujete objašnjenje
pošto mi taj nitkov umalo nije zavrnuo šiju.“
Ukratko sam izneo situaciju Rupertu i Luiz - kako Krig veruje da sam ja odgovoran za smrt njegove majke i da
se zakleo da će se osvetiti.
„Oh, gospodine Tanite“, rekla je Luiz. „Užasno. Mnogo mi je žao. Kakva strašna situacija.“
„Jeste, Luiz. Nikad vam se nećemo dovoljno odužiti za ovo što ste upravo učinili. Rizikovali ste sopstveni život
da biste spasli naš...“ Ostao sam bez reči pred njihovim hrabrim delom. „Nikad to neću zaboraviti. Molim vas,
znajte da nikad ne bih svojevoljno izložio vašu porodicu opasnosti. Mislili smo da je možda poginuo u ratu.“
„Ali nismo te sreće“, dodala je El tužno.
„Dakle, šta planirate?“, upitao je Rupert. „On zna da ste ovde. Ne možete ostati, jednostavno nije bezbedno.“
„Da odemo u Švajcarsku?“, upitala je El. „Ne zaboravi da gospodin Koler očekuje da ti odobre državljanstvo u
narednih nekoliko dana.“
148
„I šta onda?“, upitao sam. „Da, biću švajcarski državljanin, ali biću zaveden i živeću pod svojim pravim imenom.
Ući će nam u trag i naći će nas tamo.“ Uhvatio sam se za glavu. „Ne mogu da se oduprem osećaju da se klopka
zatvara.“
„Koliko ste vezani za Evropu?“, upitao je Rupert.
„Mislim da Amerika neće odgovarati. Razmišljao sam o tome mnogo puta, ali uz ovako razvijene komunikacije i
administrativne službe, strepim da Krig ne bi imao problema da nas nađe.“
Rupert je zaškiljio i klimnuo glavom. „Nisam mislio na Ameriku.“ Pogledao sam ga zbunjeno. „Imam starog
školskog druga kome je supruga umrla od upale pluća. Jadan čovek, nije mogao da podnese da ostane tamo. Sve
ga je u njegovom životu podsećalo na taj gubitak, pa se ukrcao na brod za kraj sveta.“
„Kraj sveta?“, upitao sam.
„Pa, ne baš“, odgovorio je Rupert. „Ali blizu kraja. Mislim na Australiju.“
„Australiju?“, kazala je El.
S rukama iza leđa, Rupert je počeo da korača tamo-amo po radnji. „Divna zemlja, čini se. Sjajna klima,
veličanstvena priroda... da ne pominjem beskrajne kilometre izolovane, nenastanjene unutrašnjosti.
Pretpostavljam da čovek, ako želi, može potpuno da nestane. Počnite iznova. To je svakako moje mišljenje kao
pripadnika Službe bezbednosti njenog veličanstva.“
El me je pogledala. „Ne znam ništa o toj zemlji“, rekla je. „Ali moramo nešto da uradimo. Kao što Rupert kaže,
ne možemo ostati ovde.“
„A ako taj zlotvor odluči da vas progoni“, dodala je Luiz, „onda bar neka ide za vama vrlo daleko.“ Slabašno se
nasmešila.
„Ako se vrati, mogli bismo... da ga preusmerimo u drugom pravcu“, dodao je Rupert. „Da se pretvaramo da
ćemo vas odati. Možda da kažemo da ste pobegli u Ameriku? Da ga skrenemo s traga.“
„To bi bilo neverovatno ljubazno od vas“, priznao sam. „Ali taj čovek... opasan je. Morate biti vrlo oprezni s
njim.“
„Razumem, stari moj. Izgleda da zaboravljate da radim za MI5. Iako izgledam ovako učeno i knjiški, prilično
sam naviknut da se bavim likovima iz senke. Kad smo već kod toga, odmah ću ga proveriti. Možda ima nešto što
će nam dati razlog da ga uhapsimo, možda čak i deportujemo. Svakako mogu da ga stavim u pritvor na nekoliko
dana zbog toga što je pokušao da me zadavi. Voleo bih da proverim s vama kako se speluje to ’Ziker’...
„To je pseudonim. Pravo prezime mu je Ezu. Zove se Krig Ezu. Sumnjam da ćete otkriti mnogo o njemu.
Pretpostavljam da je, kao i mi, vrlo obazrivo gazio po zemlji.“
„U svakom slučaju, obećavam da ću učiniti sve što je u mojoj moći, stari moj. A do tada, je li odlučeno? Put u
Australiju?“
El i ja smo se pogledali i prepoznali bol jedno drugom u očima. Imali smo osećaj da smo blizu srećnog kraja...
samo da bi nam još jednom bio izvučen tepih ispod nogu. „To je... tako daleko“, rekao sam konačno.
„Oprostite mi, Roberte, ali zar nije upravo u tome stvar?“, odvratio je Rupert blago.
„Ništa ne bismo imali“, promrmljala je El. „Morali bismo ponovo da počnemo iznova.“
„Čekajte malo“, reagovao je Rupert. „Niko vam ne predlaže da to bude rešenje za stalno. Mislite o tome kao o
privremenom odsustvu. Skoknete u inostranstvo na neko vreme - možda na nekoliko meseci, možda malo duže -
pa ćemo videti šta ja mogu da učinim sa ove strane. Da li vam to zvuči kao dobar plan?“
Uzeo sam El za ruku. „Da“, rekao sam tiho.
Rupert je spustio ruku na moje rame. „U redu. Treba da vas prebacimo u Tilberi. Uz malo sreće, tamo će biti neki
brod koji kreće u sledećih četrdeset osam sati.“
„Mnogo ste dobri, Ruperte, stvarno jeste“, kazala je El.
„Oh, molim vas, to je najmanje što mogu da učinim“, odgovorio je.
„Moja majka još govori o vama s velikom naklonošću“, dodala je Luiz. „I tako ste sjajno vodili našu knjižaru.“
„Mnogo ćete nam nedostajati“, kazala je El iskreno.
„Uzgred, ovo putovanje dole neće biti jeftino“, rekao je Rupert. „Kako stojite s finansijama?“
„Sve je u redu, hvala.“ Pokazao sam rukom ka radnji iza sebe. „Velikodušno nas plaćate.“
149
„Sjajno, stari moj. U tom slučaju, predlažem da pokupite nešto stvari i da vas prebacim u Eseks. Ovde su mi
kola, mogu ja da vas odvezem.“
„A ja ću ostati ovde s Lorensom“, kazala je Luiz.
„Ne, ne smete!“, rekao sam. „Taj čovek je već podmetao požare. Brinuo bih za vašu bezbednost.“
„Požare, kažete? Pa, ne smemo dozvoliti da Beatriksinu knjižaru zadesi takva sudbina. Obaviću nekoliko
telefonskih poziva i srediti da bude pod neupadljivim nadzorom. Ako priđe na tri metra, biće uhapšen.“
„Ponekad si tako koristan, Rupe“, kazala mu je Luiz i namignula.
„Dajem sve od sebe. A sad, pođite gore i spakujte se dok ja budem telefonirao.“
El i ja smo požurili gore u stan i počeli da izvodimo rutinske radnje na koje smo, nažalost, već bili navikli.
Izvukli smo kofere ispod kreveta i ubacili samo najosnovnije. Kretali smo se u tišini, kao roboti, oboje
razmišljajući o tako velikoj odluci koju smo brzo doneli.
„Uveren sam da će Rupert moći da nam pomogne s transferom bankovnih računa i slično“, rekao sam.
„Očigledno je da ima dobre veze.“
„A šta će biti s tvojim obavezama u Švajcarskoj?“, upitala je El. „Zar nije gospodin Koler izričito tražio da ne
nestaneš s lica zemlje?“
„Jeste. Smisliću nešto na putu. Pretpostavljam da će potrajati nedeljama.“
„Da... Ja...“ El nije mogla da završi rečenicu i oči su joj se napunile suzama.
„Oh, ljubavi moja.“ Spustio sam košulje koje sam stavljao u kofer i privio je u zagrljaj. „Mnogo mi je žao. Ništa
od ovoga nije fer. Naročito ne prema tebi. Dodao sam ogroman teret tvom životu.“ Njene potisnute suze prerasle
su u duboke jecaje dok se privijala uz moje grudi. „Oprosti mi, El. Toliko sam ti otežao život.“
„Nije to, Bo. Samo sam mislila da je gotovo. Oduvek mi govoriš da verujem u univerzum. Mislila sam da je Krig
mrtav. Usudila sam se da sanjam da ćemo možda početi zajednički život. Brak, deca... Sama sam kriva.“
Čvrsto sam je zagrlio. „Molim te, El. Nikad ne govori tako. Nisi kriva ni za česticu ovog strašnog, užasnog
haosa. To je moj krst koji moram da nosim, a ti si moja snaga i nosiš ga sa mnom. Ne znam šta bih bez tebe.“
Sad su moje oči počele da se pune suzama.
„Prekini, Bo. Ne govori ni ti tako, nikad. Život je dar, kakve god da su okolnosti. Dakle“, konačno je rekla,
„Australija.“
„Australija“, odvratio sam.
Izvukla se iz mog zagrljaja i pljesnula rukama, trudeći se da bude pozitivna. „Nova avantura. Tamo se sigurno
nećemo žaliti na klimu. Ali čula sam strašne stvari o paucima.“
„Ne brini, El, ja ću te zaštititi. Najzad, pauci mogu da ujedu ali ne mogu da spale zgradu“, rekao sam sa umornim
osmehom.
„Potpuno si u pravu“, uzdahnula je. „Uz malo sreće, Krig neće moći da nam uđe u trag na drugoj strani planete.
Umesto što sam tužna jer gubimo sigurnost u Švajcarskoj, možda bi trebalo da budem uzbuđena zbog
bezbednosti koju ćemo dobiti ’tamo dole’. A i nije važno gde smo, najdraži moj Bo. Sve dok smo zajedno, kod
kuće smo.“ Oborio sam pogled na Elin prsten i neko vreme zurio u njega. „Šta nije u redu?“, upitala je.
„I ja se osećam isto tako.“ Uzeo sam je za ruku. „Sve dok smo zajedno, kod kuće smo“, ponovio sam. „Predugo
sam već odlagao ženidbu tobom, El Leopen.“
Moja izjava ju je zatekla nespremnu. „Potpuno se slažem s tobom, ljubavi“, odgovorila je.
„Imam ideju“, rekao sam, sa sjajem u oku.
El me je pogledala s mešavinom uzbuđenja i zbunjenosti. „Ideju?“
„Kapetan broda ima zakonsko ovlašćenje da venča dvoje ljudi dok su na moru, i da obezbedi zvaničan dokument
koji dokazuje zakonitost ceremonije. El, mogli bismo da se venčamo na putu u Australiju.“ Spustio sam se na
jedno koleno. „El Leopen. Ti si, bez ikakve sumnje, neuporediva, nepobediva ljubav mog života. Hoćeš li da se
udaš za mene?“
Uspeo sam da je iznenadim, što je, ako sam dobro shvatio, tajna dobre prosidbe. „Oh, Bo“, kazala je i pokrila
usta obema rukama. „Da. Naravno!“

150
Stajali smo u stanu iznad knjižare Artur Morston buks i smejali se. Na nekoliko trenutaka ostatak sveta se istopio
i nestao.
Put u luku Tilberi u Eseksu protekao je brzo i bez događaja. Rupert je bio još snalažljiviji nego što smo
pretpostavljali, sredio je da neki njegov prijatelj sa istim modelom kola stane ispred knjižare i odveze se na sever,
za slučaj da Krig motri sa distance. A onda smo El i ja ušli u Rupertovo vozilo i ponovo krenuli u potragu za
novim životom.
„Jedan parobrod kreće sutra, stari moj“, potvrdio je Rupert. „Usidriće se na dokovima luke Port Said u Egiptu, a
onda plovi u Adelejd. Rekao bih da ću, dok vi ne kročite na australijsko tlo, staviti tom nitkovu Krigu lisice na
ruke zbog pokušaja ubistva. Ne brinite.“ Rupertova vedra britanska uobraženost me je razveselila, ali nisam
mogao da mu poverujem. Najzad, zmije su klizave. „Odmah iza ugla u luci nalazi se hotel za koji sam čuo da je
pristojan. Odvešću vas tamo. Oni će vam nabaviti karte. Vaš brod je RMS Orijent.“
„Hvala vam, Ruperte.“
„Bez brige, stari. Kad se smestite, pišite mi na knjižaru. A ja ću vas onda obavestiti o razvoju događaja u
međuvremenu. Uz malo sreće, ubrzo ćete moći da se vratite u Evropu i sagradite ogroman dvorac u Švajcarskoj!“
Pošto smo se zaustavili pred hotelom Vojadžer, rukovao sam se s Rupertom i otvorio vrata kola. „Srećno,
gospodine i gospođo T. I ne zaboravite, čim se ona baraba pojavi, skrenućemo ga s traga, a ja radim na tome da
ga uhapsimo.“
Mahali smo Rupertu kad je krenuo, pa smo pošli u hotel. Predvorje je posedovalo izbledeli glamur, s prašnjavim
klavirom i nekoliko svenulih biljaka u saksijama. Možda je nekad bio raskošan, ali očigledno je zanemaren za
vreme rata.
„Dobro veče, gospodine“, rekao je recepcioner s naočarima.
„Dobro veče. Voleo bih da uzmem sobu.“
„Vrlo dobro. Koliko ćete ostati?“
„Samo jednu noć. Rekli su mi da biste mogli da nam pomognete da nabavimo karte za parobrod koji kreće sutra
ujutru?“
„Bez problema, gospodine, svakako možemo to da uradimo. Ako mi date podatke...“
„Izvinite, upravo sam shvatio da sam pogrešio. Voleo bih, zapravo, dve sobe“, prekinuo sam ga. El me je
pogledala.
„Dve sobe?“
„Da, molim. Vidite“ - nagnuo sam se preko pulta - „moja verenica i ja se sutra venčavamo.“
„Oh, čestitam. Onda dve sobe“, rekao je uz osmeh. „Zavidim vam što se ukrcavate na taj brod sutra. Novi
početak, je li tako?“
Recepcioner nije ni znao koliko je zapravo u pravu. „Da, tako nešto“, potvrdio sam.
„Divno. Osećam da bi nam svima dobro došao po jedan nov početak nakon poslednjih nekoliko godina,
gospodine...“
„Tanit. A ovo je gospođica Leopen.“
„Hvala. Rezervisaću karte na vaše ime, gospodine. Možete da platite kad se budete odjavljivali sutra ujutru.
Parobrod kreće tačno u deset pre podne. Morate se ukrcati bar pola sata pre toga.“
Ostavili smo prtljag na recepciji, uzeli ključeve od soba i krenuli na sprat.
„Šta se dešava, Bo?“, prošaptala je El. „Zašto si nam uzeo zasebne sobe?“
„Lako je odgovoriti na to pitanje. Mladoženja ne treba da vidi mladu noć pre venčanja!“
El se zakikotala. „Baš romantično. Iako će nam trebati svaki peni koji imamo dok se ne smestimo u Australiji.
Trebalo je da uštediš novac.“
„Oh, koješta. Valjda možemo da uživamo u tradiciji poslednjih nekoliko sati? Osim toga“, dodao sam, „imam
dovoljno novca za haljinu. Mislim da treba da pođemo u kupovinu po podne.“
„To je lepo, Bo, ali potpuno nepotrebno.“
„Naprotiv, El!“, odvratio sam. „Svakako je potrebno. Pepeljuga će imati haljinu i otići će na bal!“

151
Preostali deo dana se pokazao kao magičan. El i ja smo proveli hladno januarsko popodne držeći se za ruke,
žmirkajući na zimskom suncu i pijuckajući iz papirnih čaša čaj ingliš brekfast da se zagrejemo. Čak smo otišli i
da pogledamo brod koji će nas prevesti preko okeana. Mahali smo nogama iznad vode i gledali naviše, u moćni
parobrod njenog veličanstva Orijent, impozantan i velelepan. Sigurno je dugačak preko sto pedeset metara, a
visok najmanje sto. Ima gladak crni trup i dve jarkobele palube koje krase desetine okruglih prozora.
„Bože. Možemo li da živimo na njemu?“, upitala je El. „Zauvek bismo bili bezbedni na moru.“
Razmislio sam o tome na trenutak. „Da znaš da si u pravu. Bili bismo. Kakva dobra ideja. Možda bi trebalo da
potrošim sav Agatin novac na neku od onih ogromnih jahti o kojima čitaš u časopisima?“
„Pa, samo ako ima tri bazena, Bo.“ Nasmejala se, a zimsko sunce joj je obasjalo lice i to je bio najlepši prizor
koji sam video u životu. Iznenada me je obuzelo nadahnuće.
„Sačekaj me ovde!“, rekao sam i skočio na noge.
„Šta radiš, Bo, za ime sveta?!“, uzviknula je El.
„Samo ne mrdaj!“ Pretrčao sam put i vratio se na malu glavnu ulicu, gde smo bili prošli pored umetničke radnje.
Ušao sam i kupio nekoliko malih listova papira i ugljen, pa se trčeći vratio kod El.
„Šta to radiš?“, upitala je.
„Hoću da te nacrtam.“
„Da me nacrtaš?“, upitala je El i zakikotala se.
„Da. Gospodin Landovski mi je jednom rekao nešto u svom ateljeu, nešto o hvatanju trenutka. Rekao je da zna
šta želi da izvaja čim to vidi. Čini mi se da sad znam šta je pod tim mislio. Inspirisan sam da uhvatim tvoju
lepotu.“
„Drago mi je što mi i dalje daješ komplimente posle svih ovih godina.“
„Nikad se nisam usudio da nacrtam portret, samo sam crtao pejzaže. Nadam se da sam dorastao onome što
vidim...“
Dao sam se na posao s ugljenom, svojski se trudeći da dočaram Eline krupne oči, njen delikatni nos i pune usne,
na ljupkom licu u obliku srca. Završio sam crtež u roku od petnaest minuta. Pogledao sam ga, a onda sam
pogledao El, u sebi zadovoljan svojim naporima. Svakako je bilo bolje od bilo kojeg polja, reke ili drveta koje
sam ikad pokušao da uhvatim i prikažem.
„Pokaži mi“, rekla je. Pružio sam joj list papira i ona ga je gledala, a onda pogledala u mene. „Obožavam ga.
Hvala ti.“
„Znam da je daleko od savršenog. Ali zauvek će me podsećati na ovaj trenutak.“
„A zašto želiš da te podseća na ovaj trenutak, Bo?“
Sklopio sam oči. Vazduh je mirisao na slani okean i oživeo mi čula. „Zato, ljubavi, što sam, uprkos svemu,
uzbuđen izgledima u novoj budućnosti. A sutra ću se oženiti ljubavlju svog života.“
Poljubila me je ovlaš u obraz. „Zauvek ću čuvati ovaj crtež.“
Konačno smo ustali, pitali nekog prolaznika za lokalne prodavnice modne odeće i on nas je uputio kod živopisne
male krojačice.
„Hajde, uđi, El. Ja ionako ne smem da vidim haljinu - to bi bilo kršenje svih pravila. Ostani unutra koliko god je
potrebno.“ Posmatrao sam je dok je ulazila u radnju, a onda uhvatio svoj odraz u staklu izloga. Bez ikakve
sumnje, u poslednje vreme nisam izgledao prikladno svojim relativno mladim godinama. Kosa mi je brzo
postajala proseda, a bore na čelu kao da su se svakoga dana produbljivale. Mogao sam samo da se nadam da ću
taj proces malo usporiti tako što ću se postarati da između mene i Kriga bude ceo okean.
Stajao sam poslušno nekih dvadesetak minuta, dok na vratima radnje nije zazvonilo zvonce, pa je El izašla sa
svetloplavom papirnom kesom u ruci i blistavim osmehom na licu.
„Hvala ti, Bo. Nadam se da će ti se svideti.“
Kad smo stigli nazad u hotel, otpratio sam verenicu do njene sobe, koja se nalazila sprat iznad moje.
„I sad te moram ovde ostaviti.“ Slegao sam ramenima. „Mislim, ne bi trebalo da te vidim do venčanja, ali se
moram postarati da se ukrcaš na brod. Zato ćemo se naći na rampi Orijenta u pola deset ujutru.“

152
„Onda u pola deset“, potvrdila je El.
Sklonio sam joj sa čela zalutali plavi pramen kose. „Tvoja poslednja noć života u grehu.
„Ha! Uopšte ne prihvatam nikakvu odgovornost.“ Nasmejala se. „Za sve si ti kriv.“
Podigao sam ruke. „Priznajem da sam te primorao na grešan život. Hoćeš li mi ikada oprostiti?“ Spojio sam
dlanove kao da je preklinjem.
„Pošto ćeš se sutra konačno popraviti, mislim da je oproštaj moguć. Ali pošto je ovo zaista naša poslednja noć
života u grehu, možda bi trebalo da... uživamo?“, kazala je i vragolasto mi otkopčala gornje dugme košulje.
„Oh, shvatam.“ Podigao sam obrvu. „Brineš da će možda biti drugačije pošto se venčamo?“
„Naravno. Neće biti ni upola tako uzbudljivo.“
„E pa onda mislim da to dugujemo sebi.“ Poljubio sam je, a ona me je povukla kroz vrata svoje sobe.
Tu noć smo proveli izgubljeni jedno u drugom. Čitav univerzum je mogao da prestane da postoji s druge strane
naših vrata a da to ne primetimo, niti da nas bude briga. Dok je ležala u mom zagrljaju, nežan, ritmičan zvuk
njenog disanja uljuljkao me je u san. Kad sam se probudio nekoliko sati kasnije, polako sam se izvukao iz njenog
zagrljaja, da siđem dole, u svoju sobu. Promeškoljila se, a ja sam je poljubio u čelo.
„Izvini što sam te probudio. Samo se vraćam u svoju sobu, da obavim neke stvari za put“, prošaptao sam.
„Dobro. I dalje važi da se sastanemo na Orijentu?“
„Da. Vidimo se u pola deset. Lepo spavaj, dušo.“ Kad sam spustio ruku na kvaku, okrenuo sam se prema svojoj
budućoj supruzi, koja je mirno ležala na krevetu. Talasasta plava kosa i bela koža davale su joj izgled anđela koji
je sišao s Botičelijevih slika.
Često sam, u srcu, pokušavao da definišem ljubav. Sad verujem da znam staje to. Kad nezamislivo i rado staviš
nečiju dušu ispred svoje, bez obzira na posledice. Dugo sam je gledao, a onda tiho otvorio vrata, izašao i zatvorio
ih za sobom, srca ispunjenog ljubavlju i ponosom jer je ta zadivljujuća žena pored mene dvadeset godina. I jer ću
se sutra njom oženiti.
37
Atlanski okean, 1949
Bez tebe sam
Razbijen na čestice
Kosmičke prašine
Zvezde su crne
Noć beskonačna
Plejade plaču
Svetlost je nestala
Moj život je nestao
U krevetu sam
Sam
Moj svet je gotov. Ako čitate ovaj dnevnički zapis, očekujem da će to biti poslednji, i da će priča o Atlasu Tanitu
biti završena. Uspeo sam da preživim svih ovih godina nošen fundamentalnom energijom koja održava ljudska
bića da streme napred uprkos svemu - nadom. Ali sada, čak je i to ugašeno i nemam snage da nastavim dalje.
Večeras, kad na palubi bude mirno i tiho, svojevoljno ću se baciti u okean i pustiti da me proguta ledena voda.
Nadam se da će talasi biti milostivi i da će smrt biti brza.
Osećam potrebu da napišem ovaj poslednji zapis samo iz osećanja dužnosti prema vama, čitaoče. To nije kraj o
kakvom sam sanjao kao dečak, kad sam prvi put spustio pero na papir. Možda ste našli ovaj dnevnik i okretali
stranice do kraja, da saznate šta se desilo čoveku koji se bacio s parobroda. Ili ste, možda, kompletirali celu moju
životnu priču, za koju se nadam da je zanimljiva ako ništa drugo. Ako je to slučaj, siguran sam da ste već
pretpostavili kakva me je sudbina zadesila.
El je nestala.
Obistinio se moj najstrašniji košmar i ne mogu više da se suočavam s tim.

153
Pošto sam rano jutros otišao iz Eline sobe, vratio sam se u svoju. Pisao sam dnevnik, prepakovao svoj kofer i
legao u krevet, pa sanjareći o svojoj budućoj ženi utonuo u san. Probudio sam se u osam, ustao, platio hotelski
račun i naše karte. Onda sam se ukrcao na RMS Orijent i našao našu kabinu. Čak sam i uzbuđeno pričao stjuardu
koji mi je nosio prtljag o planu da se venčam na brodu, a on me je uveravao da će kapetanu biti i više nago drago
da nam udovolji. A onda sam uzeo kafu i izašao na palubu da sačekam El.
Na doku je bila ogromna masa ljudi, očigledno nevoljnih da se rastanu od svojih voljenih koji odlaze u
Australiju. Bol ljudskog rastanka bio je opipljiv i ja sam zahvalio zvezdama što sam se ukrcao na ovaj brod s
jedinom porodicom koja će mi ikada biti potrebna.
Kako se bližilo pola deset, krenuo sam niz rampu, ka mestu gde smo dogovorili susret. Dok su minuti prolazili, a
moj sat pokazivao devet i četrdeset, počela me je obuzimati panika da se El nije uspavala. Objasnio sam situaciju
stjuardu, koji me je uverio da imam još dovoljno vremena da otrčim u hotel i vratim se na brod pre polaska.
Jurnuo sam niz rampu i pritom umalo nisam oborio u vodu jednu porodicu. Uleteo sam u predvorje hotela i brzo
se popeo na Elin sprat, snažno lupao na vrata, ali niko mi nije odgovorio. Pokušao sam da je dozovem. „El!“,
vikao sam. „El, brod samo što nije krenuo! El!“
Shvativši da je moj trud uzaludan, otrčao sam dole u predvorje, gde je za pultom bio onaj isti recepcioner s
naočarima.
„Ah, dobro jutro, gospodine! Veliki dan je pred vama. U stvari, zar ne bi trebalo da ste već na brodu? Podići će
rampu za petnaest minuta.“
„Da, znam, ali moja verenica je još u krevetu. Trebalo je da se nađemo na parobrodu, ali ona se nije pojavila.
Možete li, molim vas, otključati sobu da je probudim?“
Recepcioner je delovao zbunjeno. „Zapravo, gospodine... video sam je kako odlazi pre nekih pola sata. Prošla je
kroz predvorje, s koferom u ruci.“
Namrštio sam se. „To nije moguće. Nije se ukrcala na brod. Mora da ste pogrešili. Molim vas, želim da
otključate njenu sobu.“
„Stvarno, gospodine, morate mi verovati, ja..
„ODMAH!“, kriknuo sam, i sve oči u predvorju uperile su pogled u mene.
„Kako hoćete, gospodine. Dozvolite mi da zamolim kolegu da vas otprati.“
„Dajte mi ključ. Sam ću otići.“ Istrgnuo sam mu ključ iz ruke i potrčao nazad uz stepenice. Gurnuo sam ključ u
bravu i otvorio vrata. Soba je bila prazna. Krevet je bio namešten, a na podu nije bilo njenih stvari. Štaviše, tu je
bila šolja s ostatkom kafe i rubom umrljanim Elinim ružičastim ružem za usne. Bila je ovde jutros i očigledno je
otišla, baš kao što mi je recepcioner i rekao.
Nakratko sam se obradovao tom otkriću. To je značilo da se El, po svemu sudeći, ukrcala na brod. Samo smo se
mimoišli. Bilo je ostalo još deset minuta do podizanja rampe, pa sam pojurio u prizemlje i bacio ključ na pult
recepcije. Vratio sam se na rampu i potražio pogledom El.
„Jeste li videli jednu damu plave kose u tamnoplavom kaputu? Nosi jedan kofer. Trebalo bi da bude na brodu.“
Službenik na rampi je pokušao da se seti, ali zavrteo je glavom. „Izvinite, gospodine, ali mislim da se nije ukrcao
niko ko odgovara tom opisu. Ali ovo je veliki brod, možda sam pogrešio. Ako je na brodu, verovatno će je
uputiti u njenu kabinu. Možete proveriti sa stjuardom zaduženim za vaš sprat.“
Požurio sam nazad u našu kabinu druge klase, koja je bila prazna i u kojoj se nalazio samo moj kofer. Obratio
sam se stjuardu kog sam sreo u hodniku i preklinjao ga da potvrdi da je El na brodu.
„Preziva se Leopen. Ili se možda prijavila kao Tanit. Ali ima plavu kosu. I plavi kaput. Ona je moja verenica...“
Bio sam svestan da počinjem da brbljam kako panika u meni raste. Moj ručni sat je sad pokazivao pet minuta do
polaska. Odjurio sam nazad na rampu i počeo da opisujem El svima na koje sam naišao, ali uzalud. Srce mi je
lupalo kao ludo i počeo je u panici da mi se muti vid.
Čuo sam kako se bude brodski motori.
„Ne, ne, molim vas, ne!“ Zgrabio sam najbližeg zaposlenog u uniformi. „Treba da zaustavite brod! Ne znam da li
je moja verenica na brodu!“

154
„Izvinite, gospodine, rampa se diže tačno u deset sati. Zaista ne može biti izuzetaka.“ Uhvatio sam se za ogradu
palube i očajnički pretraživao pogledom ne bih li spazio neki znak moje ljubavi. Pošto i dalje nisam ništa video,
otrčao sam nazad na rampu i preklinjao onog službenika, koji je video na kakvim sam mukama, ali nije mogao da
mi pomogne zbog svojih nadređenih.
„Shvatam u kakvoj ste situaciji, gospodine.“ Pokušao je da me smiri. „Zaista bih veoma voleo da pomognem. Ali
najiskrenije, predlažem vam da se iskrcate.“
„Ali ona bi mogla da bude na brodu!“, uzviknuo sam.
„U tom slučaju, gospodine, postoji drugi brod, koji kreće za nekoliko nedelja. Onda biste mogli da pođete za
njom.“ Okrenuo sam se i našao licem u lice s jednom starijom gospođom. Imala je visoke jagodice, bledu kožu i
prodorne plave oči - slične Elinim. Mada je njena kovrdžava kosa bila očigledno proseda, u njoj je bilo
crvenkastosmeđih pramenova.
„Podiži rampu!“, uzviknuo je stjuard. Pridružila su mu se još dva uniformisana muškarca, pa su uhvatili konopce
i počeli da vuku. Oglasila se brodska sirena u znak poslednjeg upozorenja.
„Gde je ona? Trebalo je da se nađemo ovde na brodu!“ Ponovo sam se okrenuo ka onoj starijoj gospođi, koja je
zurila u mene. „Izvinite, gospođo, da niste slučajno videli plavokosu ženu kako se ukrcava u poslednjih nekoliko
minuta?“
„Ne bih mogla da vam kažem.“ Govorila je sa škotskim akcentom. „Mnogo ljudi prolazi, ali sigurna sam da je
negde na brodu.“
Sirena se oglasila još jednom, i brod je vrlo polako počeo da se odvaja od doka. Pomislio sam da skočim s
palube. Možda je stjuard bio u pravu. Kad bih ostao na kopnu, onda bi, u najgorem slučaju, El bila bezbedna na
putu u Australiju i van opasnosti. Ja bih mogao da izbegavam Kriga još nekoliko nedelja. Ali ako se El nije
ukrcala na brod, trebalo je da ostanem u Engleskoj da je zaštitim. Misli su mi jurile kroz glavu. „O, bože, gde
si...??“, kriknuo sam u vetar, a glas su mi nadjačavali motori i kreštanje galebova. Teturao sam se nazad duž
palube, držeći se za ogradu i boreći se za vazduh. „El! El! El!“, vikao sam bespomoćno i osećao se kao da
propadam kroz beskonačnu prazninu. Kad sam ponovo pogledao preko ograde, u nastojanju da udahnem što više
vazduha, uočio sam nešto poznato na doku. Nisam mogao da verujem, ali odmah iza gomile ljudi koji su mahali
maramicama i slali poljupce, bila je svetloplava papirna kesa iz one radnje u kojoj smo El i ja bili prethodnog
dana.
To bi mogla biti El, zar ne? Imao sam vrlo malo da izgubim.
„Izvinite, izvinite!“, vikao sam gomili sveta dole. „Moja kesa! Ostavio sam kesu!“ Nastavio sam da vičem i
mašem rukama kao pomahnitao, sve dok nisam privukao pažnju jednog mladića. „Ona plava kesa! Odmah iza
vas! Molim vas bacite je na brod!“ Mladić se okrenuo i ugledao to što sam mu pokazivao. Progurao se kroz
gomilu i uzeo je. „Da! Molim vas, bacite je!“ Brod je bio udaljen možda tri metra od ivice doka, i rastojanje se
svake sekunde povećavalo. Dečko je došao do ivice, gledajući gore u mene. Shvatio sam da sam previsoko, da
nema šanse da dobaci do mene. Progurao sam se nazad između putnika, ka stjuardu na rampi. „Molim vas, moja
kesa! Kod onog dečka je!“ Pošto je malo pre toga bio voljan da pomogne, klimnuo je glavom i, brzo kao munja,
preskočio preko ograde na ivici broda. Za trenutak sam pomislio da će skočiti, ali on se u stvari spuštao niz neke
šipke nalik merdevinama, pričvršćene za bok broda. Onaj dečko je video stjuarda i dao se u akciju. Kad se obreo
u nivou obale, stjuard je pružio jednu ruku tako da mu dečak može dobaciti kesu. Dečko je oklevao.
„Sad ili nikad!“, viknuo je stjuard. Dečko je pogledao gore u mene, ja sam klimnuo glavom. Snažno je zavitlao
kesu i bacio je, a meni se srce popelo u podgrlac kad ju je stjuard uhvatio i umalo ispustio iznad vode. Ipak je
nekako uspeo da je zadrži u ruci i počeo je da se penje nazad na brod. Mladić je uskliknuo, a ja sam mu
aplaudirao rukama, a onda zgrabio kesu.
„Hvala vam, hvala vam!“, uzviknuo sam.
„Od vaše verenice, zar ne?“, upitao je.
„Tako je“, odgovorio sam.
„Pa, pošto je bila odmah tu na doku, nadam se da to znači da se ukrcala, gospodine.“

155
„Da. Hvala vam mnogo.“ Progurao sam se nazad, po krcatoj palubi, u kakofoniji ljudskih emocija dok su se
putnici opraštali od svoje domovine - neki na mnogo meseci, neki zauvek.
Konačno sam stigao do krme, gde je bilo dovoljno prostora da otvorim kesu. Iz nje sam izvadio belu satensku
haljinu. Na dnu sam uočio dva lista papira. Stomak mi se zgrčio kad sam ugledao crtež ugljenom koji sam
nacrtao prethodnog dana. Uz njega je bilo pisamce.
Kako je velika bila privilegija poznavati tebe za života.
Radi, budi spokojan bez opterećenja da moraš da me čuvaš i paziš.
I dalje zauvek tvoja El, xx
(Gradi svoj život kao što ja moram da živim svoj.)
Osećao sam se obamrlo. Ništa mi nije izgledalo stvarno. Pisamce je nagoveštavalo da je El izabrala da se ne
ukrca na brod. Da je izabrala da me napusti. „Ne“, prošaptao sam. „Ne može biti...“ Brzo sam premotavao u
glavi događaje u prethodna dvadeset četiri sata. Sve je izgledalo tako savršeno...
Noge su me bez upozorenja izneverile i srušio sam se na pod. Očekivao sam suze, ali ih nije bilo. Nije bilo u
moći moga tela da ih proizvede. U tom trenutku, moje unutarnje svetio se ugasilo.
„Izvin’te, gospodine. Je F vam dobro tu dole?“ Podigao sam pogled i ugledao bolno mršavu devojčicu svetlih
očiju, žućkaste kože i mlitave ravne smeđe kose. Nije mogla imati više od petnaest godina. „Ej, gospodine? O,
dođavola, izgleda malo usukano. Edi, idi po nekog u prokletoj uniformi, ’oćeš? Ovaj tip kô da se preturio. Alo?
Je l’ me čujete?“ Devojčica je kleknula pored mene.
„Ne treba da budete na palubi, prljave ništarije“, začuo se dubok glas s gospodskim naglaskom. „Treba da ste
dole, u pacovskoj klasi.“
„Aha, izvin’te, gospodine, došli smo gore samo da vidimo Englesku poslednji put. Al’ ovom čoveku je loše.
Možete li da pomognete?“, odgovorila je devojčica na kokniju.
Glas s gospodskom dikcijom delovao je razdraženo. „Dovedite stjuarda. Za to su plaćeni“, narugao se i nehajno
se udaljio.
Devojka je podigla ruke. „Dobro, hvala ni za šta. Ej, gospodine“, kazala mi je uz širok osmeh koji je otkrio niz
žutih zuba. „Ne brinite, Edi će već nekog dovesti.“
„Ja ne... ne mogu…“ mumlao sam.
Devojčica me je uzela za ruku i počela da je trese živahno, mislim u pokušaju da me povrati. „U redu je,
gospodine. Kako se zovete? Ja se zovem Sara.“
„Sara“, promucao sam.
Klimnula je glavom. „Tako je, gospodine. Malo vam je loše, je l’ da? I meni. AF biće dobro u Australiji. Biće
dobro i toplo i kažu da ćemo moći na plivanje svaki dan.“
Pogledao sam u Sarine smeđe oči. „El“, izustio sam nekako. „El...“
Pogledala me je zbunjeno. „El?“ Namrštila se. „Ko vam je ta?“
Zaječao sam. „Nema je. Nema je.“
Sara je pogledala oko sebe. „O, bože, odlepiće. Biće vam dobro, gospodine. Pogle. Eno tipa koji zna šta treba da
radi.“ Palubom im je prilazio uniformisani stjuard. Kad se približio, primetio sam da je ljut.
„Šta ti radiš ovde gore?“, prosiktao je Sari.
Ona se ogorčeno nasmejala. „’Teli smo da kažemo pa-pa Engleskoj. Ali pustite sad to, ovom jadniku treba
pomoć!“
Stjuard je kleknuo pored mene. „Ja ću se pozabaviti ovim. A ti uzmi dečaka i vraćajte se dole. Znaš da ne treba
da budete ovde. Žaliće nam se ljudi.“
Sara je uzdahnula. „Aha, dobro. Ajde, Edi.“ Mali dečak mi je mahnuo, a ja sam dao sve od sebe da mu uzvratim
na isti način. „Nadam se da će vam biti bolje, gospodine“, rekla je Sara. „Vidimo se u Australiji.“ Uzela je Edija
za ruku i odvela ga. Pre nego što se izgubila s vidika, video sam da je pritrčala ivici palube i podigla dečaka da
može da vidi preko ograde. A onda je mahala slobodnom rukom. „DOVIĐENJA, ENGLESKA!“, uzviknula je.
„I ti joj mahni, Edi!“
„Dole!“, dreknuo je stjuard. Deca su ga poslušala. „Strašno mi je žao zbog ovoga, gospodine, neće se ponoviti.“
156
Počeo sam da se vraćam k sebi. „Ne, treba da sam joj zahvalan... Ko je ona?“
Stjuard je prevrnuo očima. „To su siročad. Ima ih oko stotinu u trećoj klasi. Prevoze ih iz Engleske da nađu nove
porodice u Australiji.“
„Siročad?“
„Da, izvinite, gospodine, postaraću se da vam više ne smetaju.“
Počeo je da me nervira njegov stav. „Ne, ja..
„Pali ste, gospodine. Ne brinite, pobrinućemo se za vas i biće vam dobro.“
Pokušao sam da ustanem. „Ja... moram... da se iskrcam.“
Stjuard me je zadržao. „Polako, gospodine. Sad nema iskrcavanja. Sledeća stanica je Egipat.“
Pokušao sam da se oduprem stjuardu, ali bilo mi je suviše naporno. „Ne, ja...“ Samo to sam uspeo da izustim, a
onda je sve postalo tama.
Probudio sam se u svojoj kabini; pregledao me je neki čovek u sakou od tvida.
„Zdravo, gospodine Tanite. Jeste li malo bolje?“
Žmirkao sam. „Da. Šta se dešava?“
Čovek u sakou se nasmejao. „Ja sam doktor Lajons, brodski lekar. Moram reći da nisam očekivao da me pozovu
na intervenciju već na samom početku plovidbe, ali šta je tu je. Izgleda da ste pali na palubi, gospodine Tanite.
Sećate li se toga?
„Da.“
Doktor je izvadio iz džepa malu baterijsku lampu i uperio mi je u oči.
„Mislim da je prilično razumljivo. Izgleda da ste imali težak dan.“ Pogledao me je i podigao obrvu. „Stjuard na
vašem spratu kaže da ćete tražiti od kapetana da obavi venčanje?“ Klimnuo sam glavom, još ošamućen. „Pročitao
sam pisamce koje vam je bilo u ruci. Baš niste imali sreće, stari moj. Siguran sam da je veoma teško prihvatiti
tako nešto.“ Preplavio me je talas strave kad sam se prisetio događaja koji su doveli do mog kolapsa. „O ne. O
ne!“ Naglo sam se uspravio u sedeći položaj u krevetu.
Doktor mi je utešno spustio ruku na rame. „U redu je, gospodine Tanite. Evo, uzmite ovo.“ Doktor Lajons mi je
ponudio pilulu i čašu vode. „To je blagi sedativ, uspavaće vas na nekoliko sati.“
Nisam hteo da spava,. „Moram da se iskrcam sa ovog broda!“
Doktor Lajons je saosećajno slegao ramenima. „To neće biti moguće, gospodine Tanite, i zato vam i predlažem
da uzmete sedativ. Dajem vam reč da će vam vreme prolaziti brže.“ Praktično mi je ugurao pilulu u usta i ja sam
je progutao. „Tako, to je dobar momak. Ovo će vas oboriti na neko vreme. Doći ću kasnije da vas obiđem.“
Doktor Lajons je ustao, a meni su pali kapci pre nego što je stigao do vrata.
Kad sam se probudio, okrenuo sam se dnevniku, da zabeležim svoje poslednje misli.
Radi sopstvene zdrave pameti, morao sam da verujem da moj život nije bio laž i da me je El istinski volela. A
zašto se nije ukrcala na brod... Mogu samo da pretpostavim da se osećala da nije u stanju da nastavi da živi pod
konstantnom pretnjom opasnosti od Kriga Ezua i njegove misije da mi naudi. U tom smislu, kako da je krivim?
Proveli smo život pod oblakom, pod pretnjom da će se nebesa otvoriti svakoga trenutka. Ona zaslužuje mnogo
više. Znam da je istinski volim i drago mi je zbog toga.
Ali znam da mi bez nje nije ništa preostalo.
I tako se završava priča Atlasa Tanita, ili Boa D’Aplijeza, ili nekog spoja te dvojice - kako god da ste me
upoznali, čitaoče. Spustiću sad pero i popeti se na palubu. Nadam se da će mi Sedam sestara svetleti još jednom,
poslednji put.
Ne plašim se smrti, ali nadam se da će sam taj proces biti relativno brz, i da će me studen Atlantika poklopiti i
spasti me mnogih bolnih časova plutanja po ništavilu.
Šta ću uraditi s dijamantom? Da li da... da ga zaveštam nekome? Ima li načina da ga pošaljem gospodinu Koleru
u Švajcarsku, možda za mlade Georga i Klaudiju? Ali ako Krig ikada otkrije njegovu lokaciju...
Sastaviću testament pre nego što skočim, ostaviću svoju imovinu Hofmanovima, pod uslovom da se neko stara o
to dvoje dece. Možda je najbolje da ponesem prokleti dijamant sa sobom u vodeni grob. Tako neće moći da
nanese štete više nego što je već naneo.
157
Pre nego što završim pisanje na ovim stranicama, nešto je počelo da me gricka. Ovaj dnevnik počinje u Parizu
1928. Sad mi je zabavno koliko sam bio oprezan kad sam ispisivao one početne stranice. Nisam čak ni svoje ime
beležio. Naravno, takva zaštita je postala sporna kad nas je Ezu otkrio u Lajpcigu. Ako ste ostali sa mnom čak
dovde, verujem da vam dugujem da vam predstavim potpunu sliku svog života i tačno one događaje koji su
doveli do haosa koji mi je obeležio život.
Krig, ako te ovaj dnevnik ikada nađe, još jednom ću precizno opisati okolnosti smrti tvoje majke. Molim te,
preklinjem te da prihvatiš ovaj izveštaj čoveka koji je na kraju života, koji nema šta da krije niti da išta dobije
laganjem.
Tjumenj, Sibir, april 1918.
Kad malo razmislim, rodio sam se na povoljan dan, mada toga nisam tada bio svestan, Kraj dinastije Romanovih
uzrokovao je velike nemi
Izvinjavam se, čitaoče. Dok sam pisao ove rečenice, prekinulo me je kucanje na vratima - doktor Lajons je došao
da vidi kako sam. Rekao mi je da se za moje zdravlje raspitivala devojčica po imenu Sara, siroče iz treće klase,
kad je otišao da proveri u kakvom su zdravstvenom stanju deca u potpalublju.
„Bila je veoma dobra prema meni“, rekao sam iskreno. Iznenada mi je nešto palo na pamet. Osećao sam
dijamant, i dalje na sigurnom na mojim grudima. „Voleo bih da joj zahvalim. Da li možda znate kako da dođem
do treće klase?“
„Da, ako ste sigurni da želite da se na to odvažite. Sva naša siročad ovde dobrog su zdravlja, ali bojim se da im
lična higijena nije prioritet, gospodine Tanite.“
Uspeo sam da se tiho nasmejem. „To zaista nije problem, doktore Lajonse. Kojim putem, molim?“
Pošao sam u utrobu parobroda Orijent kroz lavirint hodnika i odaja. Konačno, nekoliko paluba ispod moje, ušao
sam u treću klasu. Najviše me je pogodio nedostatak prirodne svetlosti. Zidovi okrečeni u belo blistali su od
klinički veštačkog osvetljenja, koje deluje zbunjujuće na osećaj za vreme.
Zajednička prostorija u trećoj klasi bila je puna pohabanih stolova i stolica raznih veličina, a vazduh je bio težak
od duvanskog dima kad sam ušao. Oko najvećeg stola sedela je raznolika grupa dece. Zapazio sam među njima
Edija, mališana koji je bio toga dana na palubi, ali od Sare nije bilo ni traga ni glasa.
Prišao sam im. „Izvinite što vas prekidam. Voleo bih da znam da nije Sara tu negde?“
„Opet se iskrala“, rekao je jedan dečak, a onda mu se na licu ukazao užas zbog onoga što je rekao. „Ali nemojte
je grditi, gospodine, samo voli da gleda okean.“
Osmehnuo sam se da ga uverim da neću. „O, u redu je. I ja to volim.“
„Znači, nećete je tući?“, upitao je.
„Tući?! Zaboga, ne. Zapravo sasvim suprotno. Hteo sam da joj zahvalim za nešto.“ Pokazao sam Ediju podignute
palčeve, a on mi je uzvratio istim gestom. „Ja ne radim na brodu. Putnik sam.“
„Otmeni putnik? Zvučite otmeno!“, rekao je drugi dečko, a ostali su obuzdali kikot.
„Oh, ne tako otmen kao neki drugi na brodu. Znači da ću naći Saru na palubi vidikovcu?“
„Verovatno, aha“, odgovorio je dečak.
Na palubi je bilo tiho; društvo su mi bili samo beskrajno crnilo vode i žestoka januarska hladnoća. Uzdahnuo
sam, uhvatio se za ogradu i pogledao gore, u nebo. Keleno je večeras naročito sjajna. Zvuk parobroda što seče
vodu bio je umirujući, a hladan, oštar vazduh krepio je kožu.
„Je l’ ste to vi, gospodine?“, začuo sam poznat glas iz senke. Osvrnuo sam se oko sebe i iza skladišta za pojaseve
za spasavanje pojavila se Sara. „Tip kom je danas bilo slabo?“
„Zdravo, Saro. Hteo sam da ti zahvalim što si bila onako dobra danas pre podne.“
„Pssst, tiše pričajte. Ne treba da budem ovde gore!“ Podigla je prst ka usnama.
Uzdahnuo sam. „Kakvo glupo pravilo. Slušaj, dođi i stani pored mene pa niko neće znati.“
Prišla je i pridružila mi se kod ograde. Stajali smo tako na trenutak, udisali slani noćni vazduh. „Znači bolje vam
je?“, upitala je.
Klimnuo sam glavom. „Mnogo bolje, hvala. Ti si mi jedina prišla i pomogla. To je bilo veoma lepo od tebe.“

158
„U redu je, gospodine. Obična ljudska pristojnost, je l҆҆ da? Al҆҆ sva ta gospoda ovde gore više su se brinula da ne
uprljaju kolena neg’ da pruže ruku i pomognu.“ Komično je zacoktala jezikom.
Zvuk Orijenta kako prolazi kroz vodu delovao je opuštajuće i osetio sam kako mi se krvni pritisak spušta. Zaista
mi je prijalo na otvorenom moru. „Smem li da pitam koliko siročadi putuje u Australiju?“, upitao sam Saru.
Za trenutak je računala. „Verovatno hiljadu. Ja imam petnaest godina, znate, pa sam dobro. Ali dole ima
mališana koji nemaju više od tri. Njih mi je žao.“ Zurila je u tamu. Dirnula me je njena brižna priroda. Najzad, i
sama je dete.
„Smem li da pitam šta se dogodilo s tvojim roditeljima?“, upitao sam je blago.
Sara je prešla pogledom po praznoj palubi, kao da proverava da niko ne može da nas čuje. Podozrevao sam da su
uspomene bolne i da se zbog toga o njima nije često govorilo. „U ratu je na Ist end palo mnogo bombi. Poslednja
je pala na nas desetoro, uključujući i moju mamu. Bila je u podrumu, znate, jer su se začule sirene, a onda se
setila da je ostavila pletivo gore i pošla da ga uzme baš kad je bomba pala na naš krov. Nama su otkopali prolaz
ispod ruševina, izašli smo bez ogrebotine. Imala sam tad samo šest godina. Tip koji me je čuo kako se derem kao
mačka rekao je da je to pravo čudo.“
Hteo sam da joj spustim ruku na rame, ali pribojavao sam se da je to neprikladno. „Strašno. Mnogo mi je žao
zbog tvog gubitka. Kud si posle otišla?“
Duboko je udahnula, a onda polako izbacila vazduh pre nego što je nastavila. „Uzela me je tetka kod sebe u
kuću, malo dalje niz ulicu. Trebalo je da tu budem samo dok mi se tata ne vrati iz vojske u Francuskoj. Samo,
nije se vratio, i tetka nije mogla da me izdržava, pa su me stavili u sirotište. Tamo je bilo dobro jer smo se držali
zajedno. A onda su nam jednog dana rekli da idemo u Australiju da dobijemo novi život. I evo nas.“
Orijent je naišao na veliki talas pa je more poprskalo Saru i mene po licu. Sara se grleno nasmejala, što je i meni
izmamilo malo tihog smeha. Njen optimizam nadahnjuje, a i pomalo je zarazan.
„Jeste li vi izgubili nekog u ratu, gospodine?“, upitala je Sara.
Kroz glavu su mi prošli Karin, Pip i Arci Von. „Da, jesam.“
Sara je mudro klimnula glavom. „Tako sam i mislila. Imate tužan pogled u oku.“
„Zaista?“, upitao sam. Sara mi se saosećajno iscerila. Okrenuo sam se ka okeanu. „Zapravo, izgubio sam nekog
sad nedavno, ali ne zbog rata.“
„Koga?“
„Ona se zove El.“ Sklopio sam oči. „Bila je ljubav mog života.“
Sara se podbočila. „Zove se El? Mislite, nije otegla papke?“
Nisam mogao da se ne osmehnem na Sarin drski govor. „Ne, nikako. Samo... Samo nije na ovom brodu.“
Sara je raširila ruke. „Pa što ste onda tako neraspoloženi? Samo se okrenite i pođite da je vratite!“
„Voleo bih da je tako jednostavno, Saro. Ona ne želi da bude sa mnom.“ Napipao sam dijamant koji mi je visio o
vratu. „U svakom slučaju, želim da ti još jednom zahvalim, Saro. U stvari, imam nešto za tebe.“ Počeo sam da
izvlačim uzicu ispod košulje.
Sara je ispružila ruku da me zaustavi. „O ne, neću uzeti novac od vas, gospodine. Ne za dobro delo. To nije u
redu. Mislim, ako treba da vam se zakrpe čarape ili zašiju pocepane pantalone, rado ću prihvatiti da mi platite.
Ali ne za ono danas.“
Pomalo sam se iznenadio. „Mislim da ne razumeš, Saro, ovo je suma koja može da promeni živ...“
„Gospodine, ja sam na brodu za drugi kraj sveta. Verujte mi, to je dovoljna promena za sada. Kao što reko’,
umem da radim rukama, nadam se da ću naći posao da sebi zaradim novca. I da ću naći momka!“
Gurnuo sam uzicu i vrećicu pod košulju. „U tom slučaju, ostaviću te da uživaš u večeri. Hvala ti, Saro.“
Krenuo sam na drugu stranu palube. „Je l’ vi verujete u Boga, gospodine?“, doviknula mi je Sara.
Pitanje me je zateklo nespremnog. Okrenuo sam se prema njoj. „Kako to misliš?“
„Mlogo razmišljam o tome u poslednje vreme, a vi mi izgledate kô pametan čovek. Pa se pitam šta vi mislite?“
Polako sam se vratio do nje, razmišljajući o pitanju. „Rekao bih da zavisi od toga šta podrazumevaš pod
’Bogom’. Verujem u moć univerzuma. Možda je to jedno te isto?“
Sara je frknula. „Znači ne mislite da je to starkelja sa sedom bradom?“
159
Nasmejao sam se. „Meni to zvuči kao da opisuješ Božić Batu. A u njega sasvim sigurno verujem.“
„Ha. Pa, nije baš mlogo često navraćo u sirotište, mogu vam reći.“
„Da.“ Podigao sam pogled ka nebu, ka zvezdama. „Znaš, El je bila siroče. I ja sam, valjda. U neku ruku.“
Sara je iskrivila lice u grimasu. „Kako se može biti siroče ’u neku ruku’?“
Nasmešio sam se. „To je veoma dobro pitanje. Teško je objasniti.“
„Pa, bar nam vremena ne fali. Ja ću dati sve od sebe da pobegnem ’vamo svake noći, d’ izađem iz onog dima od
cigara dole. Možemo se sastati ovde gore pa mi možete ispričati vašu priču.“
„Moju priču, a? Nikad je nikom nisam ispričao u potpunosti, osim El. Veoma je duga. I prilično tužna.“
„Tužna do sada, gospodine. Još nije gotova, zar ne?“ Oklevao sam, ne znajući kako da odgovorim. Sara se
pokunjila. „Ček’ malo. Znam taj izraz lica. Ne mislite valjda da se bacite preko ograde?“
„Ja...“
Razbesnela se. „Ne budite tako prokleto sebični. Znate šta bih volela? Da je sada s nama moja mama. Ali ne
može da bude jer joj je bomba pala na glavu. Isto je bilo i s roditeljima svih onih mališana dole. Ta deca bi sve
dala da im se vrate kad su tako surovo oduzeti. A vi ovde razmišljate da sebe zbrišete.“
Ustuknuo sam jedan korak. „Saro, nisam hteo da te uznemirim...“
„Da me uznemirite? Ma. Biću ja dobro. Ali znate kome neće biti dobro? Ljudima koji vas poznaju. Šta će biti
kad ta El sazna da ste se ubili zbog nje? Šta mislite, kako će se izboriti s tim što joj je na savesti?“ Gledala je u
mene netremice, raširenih očiju i podignutih obrva. Istina, nisam ni pomislio na El kad sazna za okolnosti moje
smrti. Sara je nastavila: „I još nešto. Ako vas je stvarno volela, a zvuči kao da jeste, poslednje što bi želela jeste
da se bacite u more.“
Mučio sam se da nađem odgovor. „Pa... da“, potvrdio sam. „Stvarno mi je žao što sam izazvao pometnju.
Naročito pošto sam i sam kao mali izgubio roditelje.“
Umesto da je umiri, Saru je izgleda to još više raspalilo. „E pa eto vam ga onda! Mislite da bi bili srećni večeras
da gledaju kako im sin pada u okean?“ Pokazala je ka nebu. „Ja mislim da prokleto ne bi.“
Ta neposredna mlada devojka delovala je na mene otrežnjujuće. „Potpuno si u pravu, Saro.“ Iznenada sam se
strašno postideo zbog onoga što sam nameravao.
Sara je zakoračila ka meni i ton joj se ublažio. „Ne smete zaboraviti da je život dar, gospodine. Kakve god da su
okolnosti.“
Na oči su mi navrle suze. Klimnuo sam glavom. „El mi je to jednom rekla.“
Sara je slegla ramenima. „Bila je u pravu.“ Lagano me je gurnula u grudi. „A ionako ćete naći finu novu devojku
kad stignemo u Australiju, neku koja vas ne napušta na brodu. U redu?“
Nasmejao sam se kroz suze. „U redu, Saro. Shvatio sam.“
„Stvarno, gospodine, zaista bi’ volela da čujem vašu priču, počevši od sutra uveče. Nećete me izneveriti, je l’ da
da nećete?“
Zavrteo sam glavom. „Neću, Saro.“
Poželeo sam joj laku noć i vratio se u svoju kabinu, dnevniku. Održaću obećanje dato Sari. Nekako je uspela da
me izvuče iz dubina mračnih misli. Uprkos teškom životu, ona se bori da vidi njegovu lepšu stranu i, što je još
važnije, nalazi snage da brine i o drugima.
Malo me je podsetila na El.
38
Izgleda, čitaoče, da mi je univerzum ponovo bacio uže za spasavanje. Sledeće noći, i svih noći posle toga,
sastajao sam se sa Sarom na palubi parobroda Orijent i ispričao joj svoju priču u potpunosti. Upijala je svaku reč.
Čak sam osetio potrebu i da joj pokažem dijamant.
„Prokletstvo! Pa, žao mi je što sam ovo odbila pre neko veče! Čoveče, velik je kô pacov što krvari!“
„Da li obećavaš da nikom na brodu nećeš reći da ga imam, Saro? Ljudi mogu da polude zbog novca i dijamanata,
kao što sam ti ispričao.“

160
Sara se kucnula prstom po nosu. „Bez brige, gospodine T., vaša tajna je kod mene sigurna.“ Prekrstila je ruke na
grudima i zavalila se na naslon drvene klupe na palubi. „Znate šta mi ne ide u glavu? Ako planiraš da pobegneš,
što bi kupovala venčanicu?“ Razmislio sam o Sarinoj opasci. Bila je veoma pronicljiva. „Da li ju je dugo birala?“
Vratio sam se u mislima u taj dan. „Da, jeste.“
Sara je sisala zube. „Vrlo čudno, gospodine T. Kao što je čudno i što je samo ostavila kesu na doku, kao da je
nestala, isparila.“
„Slažem se, Saro. Mora da je odlučila u poslednjem trenutku.“
Klimnula je glavom. „Mora da jeste, aha. Šta mislite, ’oćete li poći da je tražite?“
Bilo je to pitanje nad kojim sam proveo mnogo besanih noći razmišljajući. „Uvek sam obećavao da ću se starati
da bude bezbedna. Pitam se da li bi je moj povratak ponovo izložio opasnosti. Trudim se da prihvatim da je to što
se El udaljila od mene najbezbedniji ishod“, odgovorio sam tužno.
Sara me je pljesnula rukom po leđima. „Saosećam s vama, gospodine T. Hoćete li se iskrcati sutra, kad stignemo
u Port Said?“
Pokušao sam da se priberem. „Svakako. Nikad nisam propustio priliku da kročim na potpuno nepoznatu zemlju.
Pretpostavljam da će tvoji čuvari’ pustiti tebe i drugu decu s broda, da posetite grad?“
Sara se nasmejala. „Aha! Jedva čekamo. Izgleda da će nas ona stara Škotkinja - još je bogatija od vas, ona je u
prvoj klasi - sve počastiti slatkišima i ratlukom. Zamislite to!“
Bilo mi je drago što to čujem. „O, stvarno? E to je dobra vest. Kako se ona zove?“
Sara je zaškiljila i zamislila se. „Mislim da je neko rekao da se zove Kiti Merser. Izgleda da joj je muž umro. Ili
da ju je ostavio, tako nešto. Nisam sigurna. Ali ima vreće novca.“
Malo sam razmislio. „Znaš, pitam se da nije u nekoj vezi sa preduzećem Merser, imperijom u proizvodnji bisera
u Australiji? Čitao sam o njima u novinama.“
„Biće da jeste. Navodno ima ogromnu kuću u Australiji, iako je počela kao jedna od nas - mislim, bez novca. Svi
kažu da tamo možeš sebi napraviti novi život. Šta mislite, kakav će to život biti?“
Bez moje ljubavi... prazan, bolan, beskonačan, okrutan.
„Oh, zamišljam da će biti fantastičan, a što je najvažnije, tamo će ti ići divno.“
Sutradan sam posmatrao kako Kiti Merser predvodi malu armiju dece sa broda u Port Said. Kad sam je ugledao,
setio sam se da sam je već video onoga dana kad sam očajnički od svih tražio informaciju o El.
Dok je Orijent bio stalno u pokretu, niko na brodu nije imao stvarnu predstavu o temperaturi vazduha. Međutim,
kad smo pristali u luci, sve nas je udarila afrička vrućina, pa sam prolazio kroz more pocrvenelih lica dok sam se
spuštao niz rampu. Kad sam sišao s broda, na mene je nasrnuo miris neopranih tela i trulog voća. Prolazio sam
kroz gužvu u luci zapažajući postojanu reku sanduka i životinja koja je tekla s parobrodâ u luci i na njih.
Izašao sam iz luke i zaputio se u stari grad. Ubrzo sam naišao na dobro snabdevenu pijacu začina, voća i lepinja
koje su se pekle u vrelim pećima. Vazduh oko njih je bukvalno treperio od vreline. Lokalno stanovništvo je
prolazilo oko mene, svi u odorama jarkih boja i s fesovima na glavi. Svojski sam se trudio da upijam sve te
prizore.
Dok sam to činio, progutala me je jedna nevesela misao. Koliko bi slađe bilo ovo iskustvo da je El tu i da mogu s
njom da ga podelim. Iznenada mi ratluk koji sam kupio više nije imao ukusa, a žive boje na tezgama kao da su
posivele.
Te večeri, pošto smo se vratili na brod, Sara nije došla u uobičajeno vreme da proćaskamo. Nisam je krivio.
Gospođa Merser je njoj i njenim drugovima siročićima mogla da pruži mnogo bolji provod nego ja u svom
trenutnom stanju. No bez obzira na to, dolazio sam iz navike svake večeri na palubu i, umesto sa Sarom,
razgovarao sa Sedam sestara. Nakon pet noći, Sara se pojavila.
„Zdravo, gospodine T.!“
„Saro! Zdravo. Mislio sam da si me zaboravila.“
„Da vas zaboravim? Ne budite šašavi. Samo sam pomagala gospođi Merser da kupa mališane u njenoj kadi, i
pravila im neku novu odeću. Pustila me je da isečem sve njene skupe ’aljine. Možete li to da poverujete?“
„Zvuči kao veoma dobra žena“, odgovorio sam.
161
„I jeste, gospodine T., kô što ste vi dobar čovek. Imala sam sreće što sam vas srela oboje, stvarno jesam.“
„Naprotiv, Saro. Ja imam sreće što sam upoznao tebe“, rekao sam iskreno.
Namignula mi je. „U stvari, gospodine T., računam da ste u tome možda u pravu. Razgovarala sam s gospođom
Merser o vama i ona hoće da vas upozna.“
Srce mi je poskočilo. „Razgovarala si s njom o meni?“
„Smirite se, gospodine T. Niš’ nisam rekla o onom Krigu, ni o velikom kamenu što ga nosite na sebi. Samo sam
rekla da ste dobar čovek koji nije imao sreće i kom je trebalo malo pomoći.“
Neprijatno sam se osećao u toj situaciji. „Ne želim nikog da opterećujem.“
Sara je prevrnula očima. „Gospodine T., opterećuju samo oni što im pomoć ne treba, a svejedno je traže. Čini mi
se da imate pravo na malo pomoći. Ona ima dobre veze u Australiji. A šta mi imamo? Ništa! Zato ja to tako
vidim: ako je voljna da nas malo pogura da počnemo, zašto da je odbijemo?“
Nisam mogao da nađem manu Sarinom rezonovanju. „U pravu si što se tiče njenih veza u Australiji“, složio sam
se. „Lepo je imati odakle da počneš.“
Pljesnula je rukama. „Odlično. Naći ćemo se u njenoj kabini sutra u sedam uveče. Samo idite u prvu klasu i
pitajte za gospođu Merser. Sumnjam da će stjuard gledati na vas tako žučno kao što gleda mene i siročad kad
dođemo gore u posetu.“
Sutradan uveče, koračao sam po debelom tepihu hodnika prve klase i stjuard me je uputio na vrata gospođe
Merser. Pokucao sam i otvorio mi je muškarac u nečemu nalik večernjem odelu.
„Dobro veče, gospodine. Ja sam Makdauel, sobar gospođe Merser. Izvolite, uđite.“ Pošao sam za njim u
elegantno nameštenu kabinu.
„Gospode. Kakva divna prostorija“, primetio sam. Kristalni luster, svilom prekrivene sofe i panoramski prozor
davali su utisak najlepšeg hotela na kopnu. „Ali, ako smem da pitam, gde se spava?“
„Ovo je salon, gospodine. Spavaća soba je odmah pored“, odgovorio je Makdauel. „Gospođa Merser će biti ovde
za trenutak. Mogu li da vas poslužim nekim pićem?“
„Ingliš brekfast, molim.“
„Dobar izbor“, začuo sam prefinjeni glas sa škotskim akcentom iza vrata spavaće sobe. Kad su se otvorila,
pojavila se Kiti Merser u veličanstvenoj purpurnoj večernjoj haljini, upotpunjenoj - kao što se moglo i očekivati,
s obzirom na njen porodični biznis - impresivnom niskom bisera. „Ali, gospodine Tanite, zar mi se nećete
pridružiti da popijemo nešto jače? Džejms pravi izvrstan džin i tonik.“
„Dobro veče, gospođo Merser“, odgovorio sam. Razmotrio sam njenu ponudu i nisam našao ništa loše u tome da
popijem piće sa svojom ljubaznom domaćicom. „Ako je to vaša preporuka, rado ću vam se pridružiti.“
„Divno. Hvala, Džejmse.“ Makdauel je klimnuo glavom i otišao do bifea, koji je izgledao kao da je bolje
snabdeven od većine barova u kojima sam ikada bio. „Izvolite, sedite, gospodine Tanite“, rekla je Kiti mekim
škotskim pevušenjem. Seo sam na rub jedne od sivih svilenih sofa, a Kiti na istu takvu sofu naspram mene.
„Sjajno je sve što ste učinili za onu decu dole, gospođo Merser. Hvala vam što se brinete o njima“, rekao sam.
Kiti se nasmešila. „Samo radim ono što bi svako na mom položaju trebalo da radi. Znam da se poznajete sa
Sarom. Ona je veoma posebna mlada žena.“
Odmah sam se složio. „Mnogo sam uživao u razgovorima s njom.“ Potrudio sam se da pažljivo sročim sledeću
rečenicu.
„Mogu li da pitam šta vam je rekla o mojoj... situaciji?“
„Samo to, gospodine Tanite, da ste dobar čovek i da ste se prema njoj ophodili dostojanstveno, ljubazno i s
poštovanjem, kad većina drugih iz viših klasa to ne bi učinila. Kad sam je pitala čime se bavite, rekla je da, zbog
lične tragedije, želite da ponovo započnete život u Australiji. Je li to tačan sažetak?“
Nasmejao sam se. „Da, pretpostavljam da jeste.“ Džejms je stavio čaše s džinom i tonikom na stakleni sto
između dve sofe.
„Živeli“, rekla je Kiti podigavši čašu.
„Živeli“, odgovorio sam i otpio poveći gutljaj. Piće je bilo gorko ali vrlo osvežavajuće. „Bože, bili ste u pravu.
Džejmse, ovo je trijumf.“
162
Sobar je klimnuo glavom. „Hvala vam, gospodine. Sad ću vas ostaviti. Molim vas, pozvonite ako vam nešto
bude trebalo, gospođo Merser.“ Pošao je ka vratima.
„Vaši biseri su neverovatno lepi, gospođo Merser. Nadam se da neću biti nepristojan ako kažem da znam za vaš
porodični posao u Australiji. Fajnenšel tajms u Londonu često izveštava o vašim uspesima.“ Podigao sam čašu
da joj nazdravim.
„Hvala vam. Mada me uvek razveseli to što sam postala glava ’porodičnog’ biznisa. Samo sam se udala u
porodicu Merser. A onda, zbog okolnosti koje su u potpunosti bile van moje kontrole, postala sam starateljka
imperije koju nisam ja izgradila.“
„Da li se to pokazalo kao teret?“, upitao sam.
Kiti je razmislila za trenutak. „Ne. To je čast. Ali ovo će biti moje poslednje putovanje u Australiju. Nameravam
da predam upravu svome bratu Ralfu Makenziju.
U poslednje tri godine Ralf se pokazao kao talentovan menadžer, sa odličnim smislom za posao. A pritom je
moja krv, najbliži rođak, kojih u poslednje vreme nema mnogo. Ne mogu da se setim nikoga ko bi se bolje starao
o poslu ubuduće.“
U narednih sat vremena Kiti mi je ispričala složenu priču o slomljenom srcu, novim počecima i,
najneverovatnijem od svega, njenoj vezi sa identičnim blizancima Endruom i Dramondom Merser.
Kad je završila, neko vreme sam ćutao. „Još nisam upoznao nekoga čija je priča ravna mojoj, gospođo Merser.
Sve do danas.“ Dok su mi neobični događaji iz Kitinog života plesali u mislima, nešto me je naročito
zbunjivalo... Jedan detalj koji me je zainteresovao i prenerazio više od svih drugih. „Biser Rozeta... Da li zaista
verujete da je proklet?“
Kiti je polako otpila gutljaj džina. „Kad je Endru primorao Dramonda da se iskrca sa Kumbane, brod je potonuo i
odneo Endrua sa sobom. A onda je kći moje sluškinje, mlada Akina, preminula pošto ga je iskopala u
unutrašnjosti.“ Kiti je zurila u mene. „Recite mi, gospodine Tanite, nakon svega što sam vam ispričala, da li biste
bili voljni da vi budete vlasnik tog bisera?“
Nije mi trebalo vremena da razmislim. „Ne, ne bih.“
Kiti se sumorno nasmejala. „Ne bih ni ja.“
„Da li znate gde je sada taj biser?“, upitao sam.
„Ne“, odgovorila je Kiti. „Nemam pojma. I mislim da je tako najbolje, zar ne?“ Klimnuo sam glavom
saosećajno. „Bilo kako bilo, sad kad znate za moj plan da predam posao Ralfu, prilično sam sigurna da će mu
trebati mudri ljudi oko njega da mu pomognu sa svakodnevnim odlukama koje mora da donese. Pa se pitam, da li
možda tražite posao? Ne bih oklevala da vas preporučim Ralfu. Mada će, naravno, on odlučiti.“
Dirnula me je njena dobrota. „Hvala vam, gospođo Merser. Ali mi smo se tek upoznali. Kako možete imati
dovoljno poverenja da mi ponudite takvu pomoć?“
Kiti se toplo nasmešila. „Mlada Sara vam je veoma naklonjena, gospodine Tanite. Čini mi se, prema onome što
mi je rekla, da je vaš jedini prestup slomljeno srce. Posle moje priče, znate da je to tema koja mi je prilično
bliska.“
„Zaista. Stvarno ne mogu da vam dovoljno zahvalim, Kiti.“
Ustala je i prišla pisaćem stolu od mahagonija u uglu prostorije. „Ovo je adresa Ališa hola u Adelejdu. To je
najvelelepnija kuća od svih kuća na Aveniji Viktorija, i tu ćete naći Ralfa i njegovu suprugu Rut. Kad
pristanemo, gospodine Tanite, tamo ću i ja otići, da obavestim Ralfa o svom položaju pre nego što otputujem u
Ers rok.“ Zamišljeno se zagledala kroz prozor kabine. „Oduvek sam nameravala da odem tamo na hodočašće, još
otkad sam bila devojčica, ali život je imao druge planove. Pošto će ovo biti moj poslednji boravak na obalama
Australije, konačno ću otići.“ Kiti su oči blistale od uzbuđenja. „Bila bih vam zahvalna da mi date nekoliko dana
da sredim svoje poslove pre nego što se pojavite u Ališa holu.“
„Naravno“, odgovorio sam. „Raduje me što ćete konačno stići do Ers roka. Domorodačko stanovništvo to mesto
zove Uluru, zar ne?“
Ona se iznenadila. „Tako je, gospodine Tanite. Nisam znala da vas zanima tradicija Aboridžina.“

163
Dovršio sam piće. „Moram priznati da ne znam toliko koliko bi trebalo da znam. Moj otac mi je jednom pričao
da je Uluru mesto duboke duhovnosti.“
Kiti je klimnula glavom. „Jeste, naročito za narod Aboridžina. Kažu da datira daleko u prošlost, sve do
’Snoviđenja’.“
„Snoviđenja?“
Vratila se na sofu naspram mene. „Ponekad ga zovu ’Snovi’. Bez brige, gospodine Tanite, to ljudi koji nisu
Aboridžini teško razumeju. Ali Aboridžini veruju da je Snoviđenje bila država na samom početku univerzuma. U
njihovoj kulturi, zemlju i ljude stvorili su duhovi, ili preci, koji su stvorili i reke, brda, stene...“
„I Uluru“, dodao sam.
„Tačno tako. Zato je ta stena toliko posebna.“ Oboje smo za trenutak zastali i zamislili veliku formaciju od
peščara usred zabiti u unutrašnjosti zemlje, stenu koja se može videti kilometrima okolo. „Da li znate da čak
menja boju u određena doba godine, da se presijava jarkonarandžasto na zalasku sunca?“
„Stvarno magično.“
„Da, i ja sam oduvek tako mislila.“ Kiti su oči svetlucale dok je mislila na to posebno mesto koje ju je tako dugo
mamilo. Trebalo joj je malo vremena da nastavi. „Oprostite mi, gospodine Tanite. Sad imate adresu Ališa hola, a
ja ću obavestiti Ralfa da ćete se pojaviti pre ili kasnije.“
Ustao sam i nežno prihvatio Kitinu ruku da se rukujemo. „Hvala vam, gospođo Merser. Duboko sam vam
zahvalan. I Sari, naravno. Pitam se...“, rekao sam sa strepnjom, „da li biste možda mogli da i njoj ponudite neku
pomoć u Australiji? Mada ste već dovoljno učinili.“
Kiti mi se ponovo uzdržano nasmešila. „Imam neobično osećanje da ćemo se mlada Sara i ja dobro upoznati u
budućnosti.“
I pošto je to rekla, ja sam joj ponovo zahvalio i vratio se u svoju kabinu.
39
Ališa hol, Adelejd, Australija
Nikad nisam iskusio takvu vrućinu. Australijsko sunce ima sposobnost da te guši i davi, ne kao prijatni topli dani
Sredozemlja. Ovde, na ovom novom kopnu, sama zemlja je spečena, a neobična stvorenja koja je nastanjuju
tokom mnogih stoleća prilagodila su se da izdrže toliku temperaturu. Ja, avaj, nisam imao taj luksuz. Moja krv je
hladna, naviknuta da zadržava toplotu u sebi a ne da je s lakoćom izbacuje.
Na stranu klimatski uslovi, moje ograničeno poznavanje Australije svodi se na njenu zapanjujuću lepotu.
Okercrvena unutrašnjost je istačkana iskonskim stenovitim formacijama i bujnim zelenim grmljem. Tlo je
većinom spečeno narandžasto blato što se suši na suncu i pretvara u prah kojim vetrovi zasipaju puteve kao
vilinskom prašinom.
Što se tiče samog Ališa hola, retko sam viđao lepše oaze. Posle nekoliko dana u adelejdskoj luci, na kraju sam
krenuo ulicama sa straćarama limenih krovova, koje su postepeno prelazile u nizove bungalova i, konačno, u
široku ulicu s raskošnim kućama sa obe strane.
Ališa hol jeste najimpresivniji od svih. Bela kolonijalna palata sagrađena da se odupre dnevnoj vrelini, sa svih
strana je okružena svežim, senovitim verandama i terasama zaklonjenim delikatnim drvenim, rešetkastim
paravanima. Bujno zelenilo je posađeno u lejama, sa stazama pokošene trave, od kojih su neke u senci drvenih
okvira prekrivenih visterijom. Tamnozelena oblikovana živica besprekorno je podrezana, kao i leje sa zeljastim
biljkama na rubovima, u kojima rastu svetliji primerci - jarkoružičasto i narandžasto cveće, sjajno zeleno lišće i
purpurni cvetovi mednog mirisa. Sate sam proveo diveći se velikim plavim leptirima koji se zavlače u njih da
piju slasni nektar. Na rubovima vrta su nizovi drveća s neobičnom avetinjski belom korom koje odiše svežim
biljnim mirisom na večernjem povetarcu, dok horovi insekata proizvode kakofoniju zvukova.
Ralf Makenzi je čovek harizmatičnih plavih očiju, jake vilice i guste crvenkastosmeđe kose. Iznenadio sam se
kad sam video da je znatno mlađi od Kiti - možda čak dvadesetak godina. Kad sam pokucao na njegova vrata
nedelju dana po dolasku u Adelejd, primio me je ne može biti srdačnije.
„Gospodin Tanit? Dobro došli u Ališa hol.“ Pozdravio me je poletnim rukovanjem i uveo u velelepno predvorje.
Pošto me je smestio u salonu, zamolio je kućedomaćicu Kilaru za šolju vrućeg čaja.
164
„Mislim da bi mi voda sasvim prijala, gospodine Makenzi“, rekao sam.
„Aha! Očigledno je da, kao i ja, potičete iz hladnih predela, gospodine Tanite. Ni ja nisam mogao da zamislim
ništa gore od vrućeg čaja na ovoj klimi kad sam tek bio stigao ovamo. Međutim, moja mudra sestra me je
uveravala da vruć čaj izaziva znojenje i aktivira prirodni telesni mehanizam termoregulacije.“
Slegao sam ramenima. „Nikad nisam ni pomišljao na takve stvari.“
Ralf mi se iscerio. „Australija je puna iznenađenja, gospodine Tanite. Steći ćete nov pogled na svet.“
„Nadam se da hoću.“
„Dakle, sestra mi kaže da vam je potrebno zaposlenje. Želeo bih odmah da kažem da mi je Kitina preporuka
dovoljna. Dobrodošli ste na posao koji imam na umu za vas... ako budete hteli da ga prihvatite.“ Ralf kao da je
malo oklevao. „Siguran sam da znate šta je ona učinila za mene, pa stoga žarko želim da joj uzvratim na svaki
mogući način.“
„Treba da budem zahvalan za bilo koji posao koji možete da mi obezbedite, gospodine Makenzi. Nije baš da mi
mnogo nude“, odgovorio sam iskreno.
Ralf se nagnuo napred na staroj drvenoj stolici na kojoj je sedeo. „Šta znate o opalu, gospodine Tanite?“
Vratio sam se u mislima na privezak ogrlice koju je nosila Krigova majka. „Samo to da je posredi fin i redak
materijal koji hvale juveliri.“
„Baš tako, gospodine Tanite. Zahvaljujući nesvakidašnjim geološkim kombinacijama, Australija je, još od kraja
devetnaestog veka, najveći izvor opala na svetu. Devedeset procenata ukupne proizvodnje nalazi se ovde. Zatim,
iskreno rečeno, biznis s biserima u Brumu zamro je posle rata. Sada se oporavlja, ali sporo.“ Ponovo se uspravio
na stolici i, možda nesvesno, popravio prsluk. „Kao novi čovek na čelu korporacije, nameravam da obnovim
staru slavu Mersera na tom polju.“
„Shvatam.“
„Moj nećak Čarli bio je mudar dečko, ali rat nam ga je prerano oduzeo. Video je u kom smeru vetar duva, pa je
ulagao u vinograde i već pomenuti rudnik opala u Kuber Pidiju. Sve to daje zdravu dobit, ali ne radimo u punom
kapacitetu. Upravo sam se vratio odande.“
Kilara se vratila s čajem na srebrnom poslužavniku. „Kilara, Kuber Pidi je na aboridžinskom australijskom
jeziku, zar ne?“
„Da, gospodine“, rekla je Kilara i klimnula glavom. „Kupa piti. Znači ’dečačko jezero’.“ Nastavila je da sipa čaj.
„Limuna? Mleka, gospodine?“ Pogledala je u mene, a ja sam se zadivio njenim zapanjujućim smeđim očima,
koje su svetlucale kao mesečina.
„Mleka, molim. Hvala.“
Ralf je nastavio. „Kao što rekoh, Kuber Pidi je dom opala. Potpuno sam ubeđen da nismo još ni zagrebali
površinu onoga što se nalazi pod zemljom. Dok sam bio tamo, ponudili su mi još zemlje po niskoj ceni.
Investiraću u nju.“
Otpio sam gutljaj čaja. „Sve to zvuči veoma zanimljivo, gospodine Makenzi. Šta imate na umu za mene?“
„Potreban mi je čovek koji će voditi posao tamo. To nije... Neće biti lak položaj. Kao i sa svakim rudnikom,
postoje inherentne opasnosti. A sem toga, otkrićete da zdravstveni i bezbednosni standardi ovde, u Australiji,
nisu tako visoki kao u Evropi.“
„Pa“, rekao sam, „barem će biti svežije pod zemljom nego iznad zemlje.“ Nasmešio sam se i vratio šolju na
tanjirić.
Ralf me je pogledao pun nade. „Mogu li to da shvatim kao izraz interesovanja, gospodine Tanite?“
„Možete, gospodine Makenzi. Hvala vam.“
„Sjajno. Ali ne želim da umanjim opasnosti te uloge. Već imamo duboka okna, a nameravam da sagradim još
mnogo više.“
Postarao sam se da ga uverim. „Gospodine Makenzi, nedavno sam izgubio ljubav svog života, mogu pouzdano
da vam kažem kako smatram da je pravo čudo što sam uopšte još uvek ovde i što dišem. Osim toga, više nemam
straha. Iskreno, moj život mi više ne vredi toliko. Drago mi je zbog prilike koju mi tako ljubazno nudite.“
Ralf je izgledao kao da mu je pomalo neprijatno. „Žao mi je što to čujem, gospodine Tanite.“
165
„Molim vas zovite me Atlas.“
„Atlas. Kakvo veličanstveno ime. I sasvim prikladno, s obzirom na to da ćete ulaziti u podzemlje i držati sve one
rudnike opala na svojim ramenima!“ Pružio mi je ruku da se rukujemo. „Postaraću se da budete dobro plaćeni za
to, Atlase.“ Podigao je obrvu. „Štaviše, imam ideju. Zašto vam, kao dodatak plati, ne bih ponudio procenat od
prodatog opala? Recimo... deset procenata od dobiti?“
Prenerazio sam se. „To je veoma velikodušno, gospodine Makenzi. Ali nema potrebe da...“
Ralf me je presekao. „U Škotskoj imamo jednu izreku, Atlase. ’Ne gledaj poklonjenom konju u zube.’“ Široko se
osmehnuo.
„Želim da vas podstaknem. Zaista mislim da bi ovo moglo da bude nešto krupno. Ako budete obavljali posao
onako kao što mislim da se može raditi, nadam se da ćete zaraditi mnogo novca. Bićete na čelu sve većeg i sve
razvijenijeg preduzeća, izvoza opala, dobijanja ugovora... Ima mnogo posla. Biće vam drago zbog tih deset
procenata, verujte mi.“
Klimnuo sam glavom. „Hvala vam, gospodine Makenzi. Dogovorili smo se.“
„Divno! Poslaću odmah u Kuber Pidi potvrdan odgovor, da želim da kupim to zemljište.“ Ustao je. „Nego, rekao
bih, sudeći po tom koferu..- pokazao je na moj pohabani prtljag, sav ulepljen prašinom sa ulice - „da će vam biti
potrebno da negde odsednete dok vas ne pošaljemo na sever?“
„Tako je, nemam kud da odem“, priznao sam.
„Dobro došli ste u Ališa hol za to vreme.“
„Stvarno, gospodine Makenzi, vaša ljubaznost nema granica. Večno ću vam biti zahvalan.“
„Iskreno, trebaće vam sva udobnost do koje možete da dođete.“ Ralf je delovao pomalo smeteno. „Ima još nešto
što nisam pomenuo u vezi s Kuber Pidijem.“
„Da?“
„Bili ste potpuno u pravu kad ste pretpostavili da je pod zemljom daleko hladnije nego nad zemljom. Baš zbog
toga, da bi izbeglo svirepu pustinjsku žegu, tamošnje malobrojno Stanovništvo živi pod zemljom. Bukvalno su
ukopani u brda. Čovek od kog ću kupiti zemljište prodaće mi ujedno i svoju kuću. Tamo ćete živeti.“ Zagledao
se u mene zabrinuto, kao da će me taj predlog odbiti.
„Gospodine Makenzi, ukopavanje u podzemlje, što dalje od ostatka sveta, zvuči neobično savršeno.“
Izgleda da je Ralfu laknulo. „To je onda rajska pogodba! A sad idem da obavim neke poslove. Kilara će se
postarati da se osećate dobrodošlo.“ Popio sam čaj do kraja i ustao. „Kilara, odvedi, molim te, gospodina Tanita
u glavnu gostinsku sobu.“
„Da, gospodine.“ Pognula je glavu.
„Hvala. Videćemo se za večerom, Atlase.“ Ralf se okrenuo da pođe iz sobe i odmah se sudario s malim dečakom,
kog sam prepoznao kao Edija s broda.
„Opa, polako, Edi!“, rekao je Ralf i promrsio mu kosu.
„Edi!“, uzviknuo sam, sa širokim osmehom na licu. „Otkud ti ovde, za ime sveta?!“ Mališan mi se iscerio i
sakrio lice iza Ralfove nogavice.
Ralf se za trenutak zbunio. „Naravno, sigurno se poznajete s broda!“
„Da, zaista. Drago mi je što ga vidim ovde u Ališa holu, Ralfe.“
„Počastvovani smo što je tu.“ Ralf je obgrlio rukom dečaka. „On i Tinki, španijel kralja Čarlsa, postali su najbolji
prijatelji, zar ne, Edi?“ Dečak je oduševljeno klimao glavom. „Čekajte, pretpostavljam da ne znate da su se Sara i
on pojavili ovde da traže Kiti dva dana pošto je stigla?“
„Ne, nisam znao. Koliko se sećam, trebalo je da upoznaju svoje nove porodice ubrzo pošto brod pristane?“
Ralf je uzdahnuo. „Takav je, izgleda, bio plan. Ali niko nije došao ni po jedno od njih dvoje. Odveli su ih u neko
jezivo sirotište. Ali oni su pobegli i stigli u Ališa hol.“ Ponosno je pogledao naniže u Edija.
„Je li Sara dobro?“, upitao sam nervozno.
„Apsolutno, gospodine Tanite, Kiti ju je povela sa sobom kao svoju sobaricu. Zajedno su dok mi sad
razgovaramo.“
Preplavio me je talas olakšanja. „Oh, to su dobre vesti.“
166
Ralf se nasmejao. „Štaviše, pravi su tandem. Ali tako mi boga, postaraću se za zatvaranje sirotišta Sent Vinsent
de Pol u Gudvudu pa makar mi to bilo poslednje, gospodine Tanite. Tamo redovnice teraju decu da rade kao
roblje. Ali Edi je sad ovde bezbedan, zar ne, stari moj?“
„Da!“, cijuknuo je Edi, a onda se okrenuo i istrčao iz sobe.
„Znate li, Ralfe, da sam ga sad prvi put čuo da govori?“
„On je poseban dečko. Nadam se, možda jednog dana... Smešno, tek je ušao u naš život, ali bio bih veoma
ponosan da mu dam prezime Makenzi. Zvanično.“ Nakašljao se. „U svakom slučaju, ne gajim velike nade, ali
moram priznati da isceliteljske moći Ališa hola nisu beznačajne. Otkrio sam da je oaza za razmišljanje i
meditaciju. Možda će biti okrepljenje i za vas.“ Potapšao me je po ramenu i pošao iz sobe.
„Torba?“, upitala je Kilara, s ljubaznim osmehom na licu.
„O, bože, siguran sam da mogu i sam. Vi me samo povedite, hvala.“ Slegla je ramenima. Podigao sam kofer i
pošao za njom uz raskošne, zavojite stepenice. Dok sam ga nosio, uspeo sam da zapnem o drugi stepenik. Brzo
kao munja, Kilara se okrenula, zgrabila me za ruku i otela mi kofer kao da je napunjen perjem.
„Bez brige, gospodine, ja ću vam to poneti.“
„Hvala najlepše. Obično nisam tako nespretan.“ Kilara me je povela preko međusprata do impozantne sobe s
divnim pogledom na vrt.
„Ovde spavate, gospodine.“
„Hvala, Kilara.“ Klimnula je glavom i krenula da izađe. Dok je prolazila pored mene, za trenutak me je prodorno
pogledala. Ponovo su me opčinile iskre u njenim očima.
„Vi znate Snoviđenje?“, upitala je.
Pitanje me je iznenadilo. „Da. Pa, znam za Snoviđenje. Zvuči kao nešto zaista veoma posebno.“ Prekorio sam
sebe zbog tako pokroviteljske rečenice.
„Vi iz Snoviđenje, gospodine. Preci vas znaju.“ Kilara je spustila meku ruku na moj lakat. Ne umem da objasnim
zašto, ali Kilarino toplo lice i nežan dodir izazvali su da mi se oči napune suzama. „Odmoriti ovde. Odmoriti
sada.“
Povukla je ruku i tiho zatvorila vrata za sobom.
Najednom iscrpljen, srušio sam se na krevet. Mora da sam odmah zaspao jer sam pretrpeo više užasnih snova. U
jednom, bio sam licem u lice sa El. Držali smo se za ruke kad se pojavilo nešto mračno i zloćudno, i odvuklo je u
senke. U drugom snu je bila crkva, po svoj prilici na dan mog venčanja. Okrenuo sam se da vidim kako El prilazi
između klupa, ali kad je stigla pred oltar, kao da me nije videla. Izgovorila je zakletve ali nije me pogledala u oči.
A onda, kad sam na kraju odstupio od oltara, video sam da razgovara s drugim muškarcem, mada mu nisam
video lice.
U poslednjem snu bio je vrtlog noćnog neba, a Sedam sestara Plejada poprimile su ljudska obličja i plesale iznad
mene. Uhvatile su se za ruke i opkolile me, dok su se smejale i skakutale. Plesale su sve brže i brže, sve dok mi
se nije zavrtelo u glavi i više nisam mogao da gledam. Kad sam otvorio oči, preda mnom je bila beba u korpi,
cijukala je i plakala. Samo sam hteo da je uzmem u naručje i utešim, ali kad sam posegao u korpu, beba je
nestala. A onda, kad sam načas pogledao oko sebe, sreo sam poznato lice. Bila je to ona žena u crvenoj haljini, s
dugom, talasastom kosom... Nestala je, a svet se ponovo zavrteo. Ovoga puta vidno polje mi je eksplodiralo u
širok spektar živih boja. U vrtlogu galaksija, pred očima su mi se oblikovali obrasci, postajali sve svetliji i
svetliji, dok čitav svet nije goreo u zaslepljujućoj belini.
Kad sam se probudio, sunce je sijalo kroz prozor i obasjavalo mi lice.
40
Kuber Pidi, 1951.
Pustinja Kuber Pidija je najsuvlje i najneplodnije mesto na celom svetu. Ironijom sudbine, za formiranje dragog
kamena je presudna kiša. Kad konačno padne - a to je veoma retko - i natopi suvo tlo, voda prodre duboko u
drevnu stenu i nosi rastvoreno jedinjenje silicijuma i kiseonika. A onda, tokom beskrajnih perioda suše, voda
ispari i ostavi nataloženi silicijum u pukotinama između slojeva sedimenata. Taj talog je uzrok prelivanja duginih

167
boja u opalu. Za to ljudi plaćaju. Ljudi koje zapošljavam često me pitaju kakva magija stvara takav proizvod. Ja
im dam nauku, ali oni retko izaberu da mi veruju, radije se odluče za aboridžinsku legendu.
U njoj se pripoveda o zapanjujućem stvorenju nalik na leptira, po imenu Pala-Pala, koje poseduje par prekrasnih,
svetlucavih krila. Jednoga dana Pala-Pala je odletela na vrh najviše planine. Ali ubrzo je počeo sneg, lišio Pala-
Palu njenih čudesnih boja, koje su se rastvorile i prodrle duboko u zemlju.
Mislim da ću se, kako vreme bude prolazilo, i ja radije opredeliti za tu priču. Ali sad, kad pregledam plodove
rudnika, vidim samo submikroskopske sfere koje odražavaju svetlost. To je logična, objašnjiva nauka. Baš kao
zvezde koje obasjavaju noćno nebo. Prihvatio sam da nisu mistični svetionici nade i veličanstvenosti, već kugle
gasa što gore i koje na okupu drži gravitacija. Zaista, bolje je o njima misliti tako, radije nego zamišljati da me je
Sedam sestara - moje nekadašnje čuvarke - tako napustilo.
U tom smislu, zavoleo sam da živim pod zemljom. „Kuće“ - ako ih tako možemo nazvati, jer su više nalik
jazbinama - napravljene su miniranjem stena, a onda iskopavanjem pijucima. Moramo obezbediti da tavanice
budu visoke četiri metra kako bi se sprečilo urušavanje, ali retko više. Rezultat je, u suštini, podzemna pećina.
Neki ljudi su napravili otvore za svetlost, ali ja se nisam trudio. Sad volim tamu.
Vešti muškarci su od svojih nastambi napravili kopije koje mogu da prođu kao nadzemni smeštaj, satima su
klesali lukove, police, dovratke, čak i umetničke predmete. Ja sam otkrio da nemam želju za takvim udobnostima
doma. Spavam na prastarom, prašnjavom madracu, a odeću držim u svom starom koferu na podu. Nisam čak
dozvolio sebi ni radni sto. U poslednje dve godine nisam imao želju da pišem ovaj dnevnik.
Kad sam tek bio stigao, bilo je to malo preduzeće. Unajmio sam tim od pet rudara koji su radili za drugu
korporaciju. Sa izdašnim fondovima imperije Merser iza sebe, mogao sam da im ponudim više novca u zamenu
za njihovu stručnost. Bilo je teško u prvo vreme. Bili smo suočeni sa ogromnim prostranstvom zemlje, i
napredovali smo mučno sporo.
Bila je zima 1949. kad mi je sinula jedna zamisao.
Da bismo proširili posao s rudnicima u opsegu koji je želeo Ralf Makenzi, bili su nam potrebni ljudi naviknuti da
rade u teškim uslovima, pod zemljom. Poslao sam jednog od svojih rudara nazad u luku Adelejd da unovači
mladiće pristigle iz Evrope, koji su prošli kroz opasnosti poslednjeg rata i tražili novi početak. Trebalo je da im
moj čovek priđe i odmah ponudi posao i pristojnu platu.
Plan je upalio. Godinu dana kasnije imali smo preko stotinu ljudi koji su kopali opal u Kuber Pidiju.
Ralf Makenzi prosto nije mogao da poveruje u brojeve koje sam mu slao u izveštajima, pa je lično doputovao.
Nemam mnogo zadovoljstava u poslednje vreme, ali prizor kako je zinuo videvši beskrajni niz dubokih rudarskih
okana bio je prava poslastica.
„Gospode bože, Atlase! Ne mogu da verujem šta vidim. Pretpostavio sam da je neka knjigovodstvena greška. Ili
možda...“ Oklevao je.
„Da pokušavam da vas prevarim“, rekao sam ledenim tonom. Kad su mi te reči izašle iz usta, znao sam da sam
promenjen čovek. Otvrdnuo sam za godinu dana bez El u paklenom pustinjskom predelu.
Ralf se nervozno nasmejao. „Pa... da.“ Oborio je glavu. „Ali evo me, i dokaz je teško osporiti.“ Pružio mi je
ruku. „Vi ste titan preduzimljivosti, Atlase Tanite.“
„Hvala vam, Ralfe.“
„Da vam kažem nešto. Znam da je sigurno strašno ovde svakoga dana. Šta mislite o odmoru od nekoliko nedelja
i opuštanju u Ališa holu? Plaćeno, naravno. Mislim da je to najmanje što mogu da uradim.“
Odmahnuo sam glavom. „Nema potrebe. Ovde ima posla koji treba obaviti i rado ću se baviti time.“
„Pa, koliko god da je to tačno, važno je i odmaknuti se korak nazad i diviti se postignućima.“
„Ne“, odgovorio sam strogo i primetio da se Ralf uznemirio. „Hvala vam.“
Slegao je ramenima. „Dobro onda. Dakle, nisam stručnjak kao vi, ali iz moje laičke perspektive čini mi se da je
naše zemljište prilično popunjeno.“
„U pravu ste. Ostalo je prostora samo za još nekoliko okana. Dobro bi nam došlo još površina za iskopavanje.“

168
„Razumem, Atlase. Nabaviću vam još. Već samo novac koji ste vratili korporaciji biće više nego dovoljan da se
kupi dvostruko, a možda i trostruko više zemljišta od ovog koje imamo.“ Munuo me je laktom. „Uskoro ćete biti
milioner s vaših deset procenata. Kako se osećate u vezi sa tim?!“
Susreo sam Ralfov pogled. „Uživam u poslu. Radio bih i za manje.“
Uzdahnuo je. „Gospode, stvarno vas je nemoguće razvedriti, zar ne? Iskreno, zabrinut sam za vas. Kad smo se
upoznali pre više od godinu dana, video sam čoveka koji je obeshrabren i slomljen. Ali čovek kog sad vidim pred
sobom je... ogrubeo. Obavili ste sjajan posao ovde, Atlase. Ali bilo bi dobro da se setite da život treba živeti
iznad zemlje, ne ispod nje.“
Zaškiljio sam. „Kao što sam rekao, takav mi život odgovara.“
Ralf je ostao uporan. „Oprostite mi što zadirem u privatnost, Atlase, ali ovo je uglavnom muška naseobina. Nema
gotovo nikakvih prilika za druženje sa suprotnim polom. U Adelejdu ima mnogo prihvatljivih mladih dama
kojima bi bilo vrlo drago da vas upoznaju u Ališa holu.“
Polako sam se okrenuo prema njemu. „Gospodine Makenzi. Molim vas da mi nikad više ne predložite tako nešto.
To me nimalo ne zanima.“
„U redu.“
Ralf Makenzi je otišao, i za mesec dana je kupio deset hektara novog zemljišta. Iz tog razloga, poslao sam veći
broj ljudi u luku Adelejda i ubrzo se u poslovnim krugovima pričalo samo o Merserovom preduzeću za
iskopavanje opala. Razmišljam samo o poslu. Svakoga dana se budim i ustremljujem na zadatak koji je preda
mnom. Mozak mi je pun sekira i ašova i drvne građe i tame. Stoga nema opasnosti da mi um zaluta na neku
drugu teritoriju u koju nemam želje da ulazim.
41
Danas umalo nisam poginuo.
Jutros, dok sam pripremao dokumenta za slanje u mojoj limenoj šupi od kancelarije, dotrčao je poslovođa Majki
sa izrazom panike na licu.
„Gospodine! Imamo urušavanje! Tri čoveka su pod šutom u oknu broj sedam!“
Instinktivno sam skočio na noge. „Jesu li živi?“
„Neće dugo, gospodine. Mislim da će se sve urušiti.“
Krenuo sam ka vratima. „Okupi koliko god možeš ljudi i dovedi ih do sedmice. Brzo!“
„Da, gospodine“, odgovorio je Majki i potrčao ispred mene. A onda mi je kroz glavu prošla jedna mučna misao.
Doviknuo sam mu:
„Kažeš da će se urušiti?“
„Strašno škripi, gospodine. Mislim da su grede istrulile.“
Duboko sam udahnuo. „Ne zovi ljude, Majkle. Neću da rizikujem ničiji život ako nije neophodno. Sam ću sići
dole.“
„Uz dužno poštovanje, gospodine, ništa ne možete sami da učinite. Oni su pod brdom zemlje i drveta.“
Prihvatio sam njegovu procenu. „Onda možeš da skupiš dobrovoljce. Pažljivo im objasni situaciju. Bez
naređenja. To mora da bude njihov izbor.“
„Da, gospodine.“ Majki je klimnuo glavom pa ponovo potrčao. Ja sam trčao preko narandžaste zemlje dok nisam
stigao do okna broj sedam, iz kog je, kao što je Majki i opisao, dopirala škripa. Bez oklevanja, počeo sam da se
spuštam koristeći čelične šipke pričvršćene za stenu. Kad sam ušao u jamu, dočekala me je oluja blata i prašine.
Jedva sam razabrao svetio petrolejki i ušao u oblak prašine. Rukama sam je širio pred sobom i uskoro osetio
prisustvo rudara.
„Ko je to?“, uzviknuo je.
„Atlas Tanit! A ko si ti?“
„Erni Prajs, gospodine!“
„Pokaži mi gde su ljudi zatrpani.“

169
„Odmah ispred nas, gospodine!“ Uhvatio me je za rame i pokazao u zemlju, te postadoh svestan petorice-
šestorice muškaraca koji su grabili po gomili zemlje. „Čulo se strašno pucanje, pa sam naredio da svi izađu. Ali
ova trojica nisu bili dovoljno brzi.“
„Sve će se urušiti!“, povikao sam. „Moraš da spaseš sebe!“, molio sam.
„Ovo je moj rudnik, gospodine, i ovo su moji ljudi. Moram da pokušam!“
Postao sam svestan prigušene škripe ispod zemlje. „Ostani ako hoćeš. Ali misli na svoju porodicu.“
„Ljudi!“, viknuo je Erni obraćajući se onima koji su pokušavali da uklone zemlju. „Izlazite odavde. Penjite se,
odmah!“ Poslušali su i prolazili pored mene, s pijucima u rukama. Erni je čvrsto ostao kraj mene i pružio mi
pijuk. „Sve što možemo jeste da nastavimo da kopamo, gospodine.“
Škripa i pucanje su se pojačali kako smo žestoko udarali u tvrdu zemlju. „Čekaj malo!“, uzviknuo sam. „Mi
udaramo u drvnu građu, zato ne napredujemo! Blato se nagomilalo odozgo, preko drveta! Moramo da kopamo
odozgo a ne ispod!“ Erni mi je klimnuo glavom i poveo se za mojim primerom kad sam počeo da napadam
gomilu odozgo, u visini grudi. Na moje oduševljenje, krici ljudi postajali su sve glasniji što smo više zemlje
raščišćavali. „Samo nastavi! Blizu smo!“ Posle nekog vremena, koje se nama činilo kao sati, a zapravo verovatno
nije bilo prošlo više od dva minuta pomahnitalog kopanja, ugledao sam neki pokret. „Ovo je ruka! Uhvati je i
vuci, Erni!“ Postupio je po mojim uputstvima dok sam ja nastavio da kopam. Konačno je iz šuta izronilo lice
koje se zakašljalo i pljuvalo zemlju. Erni je izvukao čoveka, koji je stenjao.
„Možeš li da hodaš, Rone?“, upitao je. Ron je odmahnuo glavom. Iznenada se iz oblaka prašine na ulazu u okno
pojavio Majki s tri dobrovoljca.
„Izvedi ih napolje!“, kriknuo sam. „Imamo još dvojicu da oslobodimo!“ Priljubio sam uvo uz gomilu zemlje i
oslušnuo. Čuo sam škripanje. „Tamo je!“ Na moje iznenađenje, iz neke zemlje koju smo već raščistili štrcala je
noga. Iako smo njega izvukli brže nego prethodnog, on je bio u lošijem stanju - tonuo je u besvesno stanje, budio
se i opet tonuo. Okno se ponovo oglasilo mučnim škripanjem i tlo je počelo da podrhtava.
Znao sam kuda to vodi pa sam se obratio ljudima.
„Njega ćemo teže izneti na površinu. Za to ćete biti svi potrebni. Ja ću naći poslednjeg rudara.“ Dobrovoljci su
počeli da vuku ranjenika prema ulazu u okno, a Erni je ponovo podigao ašov. Spustio sam mu ruku na rame i
rekao: „Hvala ti, Erni. Ali potreban si njima. Ja ću naći poslednjeg čoveka. Kako se zove?“
„Džimi, gospodine. Mlad je. Devetnaest godina!“
„Razumem. Hajde sad.“ Erni se okrenuo na petama i otrčao u prašinu. Ja sam ponovo približio glavu zemlji, ali
ovoga puta nisam čuo prigušeni uzvik. Umesto toga, žestoko sam udario o gomilu zemlje pred sobom. Prihvatio
sam sudbinu. Okno će se urušiti i zatrpaće me zajedno s Džimijem. U nadi da ću mu dati do znanja da neće
umreti sam, uzviknuo sam: „Džimi! Bićemo dobro! Čuješ li me, Džimi? Bićemo sasvim dobro!“ Iznenadio sam
se kad sam sasvim jasno čuo stenjanje. „Džimi?! Jesi li to ti, Džimi?!“
„Uhhhh“, čuo sam ponovo. Pošao sam za zvukom i zapanjio se kad sam naišao na polusvesnog čoveka čiji je
trup bio potpuno vidljiv. Noge su mu, međutim, bile zarobljene ispod drvenog potpornja. Zgrabio sam ga za
ruku, srce mi je lupalo kao ludo.
„Džimi! Drži se!“, uzviknuo sam i povukao ga što sam jače mogao. Kriknuo je od bola i postalo je očigledno da
je potpuno zaglavljen. Počeo sam da kopam ispod njegovog struka, ali nije bilo vajde. Uzeo sam petrolejku i
uverio se da je potporna greda pala uza zid okna pod oštrim uglom i da zato nije smrvila Džimija i ubila ga već
ga samo zarobila. Uhvatio sam gredu i pokušao da je pomerim. Nisam mogao.
„Molim vas“, mumlao je Džimi. „Molim vas, molim...“
Prešao sam prstima duž grede tražeći dodirom neku naprslinu. Kad bih mogao nekako da je presečem, možda bi
to bilo dovoljno da izvučem Džimija a da se na njega ne obruši zemlja odozgo.
Posle nekoliko trenutaka petljanja, naišao sam na potrebnu pukotinu. Vratila mi se nada i opet sam zgrabio pijuk
pa počeo da napadam gredu. Sad se zemlja pod mojim nogama pomerala toliko da moji zamasi nisu imali
dovoljnu snagu kako bi rascepili gredu. Dok sam tražio stenu kao uporište, setio sam se predmeta koji imam uz
sebe.

170
„Dijamant“, prodahtao sam. Brzo sam skinuo preko glave uzicu s vrećicom i izvadio dragoceni kamen. Onda
sam ponovo pipanjem našao naprslinu i ugurao dijamant u nju. Odmakao sam se korak nazad i zamahnuo
pijukom iznad glave. U sebi sam se pomolio i udario svom snagom koju sam mogao da skupim. Zvonak odjek
udarca uverio me je da sam pogodio pravo mesto. Usledio je zvuk pucanja i donja polovina grede odvojila se od
vrha. Ispustio sam pijuk, uhvatio drvo i povukao svom snagom. Uprkos svemu, moj plan je uspeo. Donji deo
grede se odvojio, a gornji je i dalje podupirao zemlju iznad nas. Uhvatio sam Džimija za ruku i izvukao ga.
Imao sam sreće što sam mogao da delujem tako brzo jer se i preostali deo grede ubrzo rascepio. Držao sam
Džimija za ruke i vukao ga po podu, polako napredujući ka šutu i prašini.
„Upomoć!“, povikao sam iz sveg glasa kad sam stigao blizu ulaza u okno. „Upomoć!“ Zaključio sam da niko ne
može da me čuje od strašne tutnjave. Skupio sam snagu do poslednje preostale čestice, uhvatio Džimijevo
mlitavo telo i prebacio ga preko ramena. A onda sam se uhvatio za gvozdene šipke i počeo da se penjem iz
pakla. Bila je to čista agonija. Ali stigao sam dotle. Posle nekoliko metara začuo sam glasove.
„Hej, neko se penje!“
„Nema šanse. Vidi šta je ovo!“
„Pogledaj dole!“
„Dođavola, silazi dole i pomozi mu! Stižemo, gospodine, samo se držite!“
Nastavio sam da se penjem ka slobodi, kad sam osetio da Džimijevo telo počinje da mi klizi s ramena.
„Uhvatili smo ga. Povuci, Majkle!“, čuo sam Ernijev glas.
Kad su mi sklonili Džimija s ramena, na mene je to delovalo opasno destabilizujuće i stopala su mi skliznula sa
šipke. Visio sam držeći se rukama i video kako izvlače Džimija kroz ulaz u okno. A onda je tutnjava odozdo
prešla u grmljavinu i odozgo je zemlja počela da mi zasipa lice.
„Počinje!“, viknuo je Erni. „Brzo, uhvatite ga!“
Pogledao sam dole i suočio se sa kovitlacom urušavanja zemlje i drveta. Buka je postala zaglušujuća, i kad sam
pogledao gore, poslednje što sam video bila je Ernijeva ruka koju je očajnički pružao da uhvati moju. Posegnuo
sam da je uhvatim, ali gvozdene šipke su popustile od urušavanja zemljišta. Na trenutak sam osetio da padam, a
onda je sveta oko mene nestalo.
Kad sam se probudio, iznenadio sam se videvši da se nalazim u jednoj od improvizovanih šupa iznad zemlje i
ležim na gomili odbačene radne odeće.
„Budan je!“, rekao je Erni. Zatreptao sam, vid mi se izoštrio i ugledao sam ga. „Gospodine Tanite. Živi ste!“
Postao sam svestan strašnog bola uzrokovanog disanjem. „Moje grudi“, zastenjao sam.
„Rebra, gospodine. Mislimo da su izlomljena. Kako noge?“, upitao je. „Možete li da ih pomerate?“
Pokušao sam i uspeo. „Da. Ljudi iz okna broj sedam...“
„Svi su dobro, gospodine, osim nekoliko preloma kostiju. I to zahvaljujući vama.“
Uhvatio sam se za glavu, koja je pulsirala od bola. „Okno se urušilo na mene.“
„Da, gospodine, baš kad ste bili na oko tri metra do površine. Srećom, nismo vas ispustili iz vida pa smo odmah
počeli da kopamo. Gotovo svi kopači su učestvovali u vašem izvlačenju. Blagoslovene mnoge ruke.“
„Hvala vam“, rekao sam i pružio ruku Erniju da se rukujemo. „Jao“, izustio sam kad me je prostrelio oštar bol.
„Pokušajte da se ne pomerate mnogo, gospodine. Obavestili smo Makenzija u Adelejdu i on nam je javio da su
najbolji doktori na putu da se pobrinu za vas i ostale povređene. Ali do tada... pa, Majki ima ideju.“ Pokazao je
rukom ka poslovođi, koji je stajao pored vrata.
Majki se nakašljao. „Da li biste se složili da vas pregleda pripadnik Ngankarija?“
„Ngankari?“, upitao sam.
„Aboridžinski iscelitelji, gospodine. Čuo sam da ih ima u jednom selu nekoliko kilometara odavde. Doktorima iz
Adelejda trebaće četiri dana da stignu, a jedan od Ngankarija može biti ovde već po podne.“
Uspeo sam da nekako klimnem glavom. „Sve samo da me ne boli u grudima.“
Majklu kao da je laknulo. „Ne brinite, gospodine Tanite. Vratiću se i dovesti pomoć. Vi ste veoma hrabar
čovek.“ Istrčao je kroz vrata barake.
„Je li budan?“, pitao je jedan glas spolja.
171
„Držite se, gospodine Tanite“, kazao je Erni i ustao da ispita ko je to. Čuo sam nejasan razgovor, pa se Erni
vratio. „Znam da ste se tek probudili, gospodine, ali imate posetioca kome je mnogo stalo da vidi da ste dobro.“
„Ko je to?“, upitao sam.
„Džimi, gospodine. Hoće da vam zahvali.“
„Pusti ga unutra.“ Erni je izašao, a na njegovom mestu se pojavilo sveže lice nalik dečačkom. Ušao je hramljući,
pa skinuo slamnati šešir i ponizno ga držao ispred sebe, na trbuhu. „Džimi“, rekao sam. „Kako si?“
„Živ sam, gospodine. I to zahvaljujući vama i samo vama. Rekli su mi da ste ostali dole da me izvučete i da ste
me izneli na leđima. Sve vam dugujem.“ Oborio je pogled na pod.
„Vi svi radite za mene, što znači da sam ja odgovoran za vašu bezbednost. Samo sam radio svoj posao.“ Mladić
se nelagodno promeškoljio. „Je li sve ostalo u redu?“
„Jeste, gospodine.“ Okrenuo se da pogleda u vrata. „Samo imam nešto da vam vratim.“
„Kako to misliš?“, upitao sam. Džimi je obazrivo zavukao ruku u džep i izvadio poznat predmet. Nisam mogao a
da se ne nasmejem, što je izazvalo razdirući bol u grudima. „Jao“, promrsio sam. „Pa, nisam mislio da ću ga
ponovo videti, Džimi. Da li znaš šta je to?“ Najzad, dijamant je još bio prekriven lepkom i pastom za cipele.
„Da, gospodine. Kad sam bio dečak, radio sam u rudnicima dijamanata u Kanadi. Uvek bih ga prepoznao. Ali“ -
zavrteo je glavom - „nikad nisam video ovakav.“
„Da, pretpostavljam da nisi.“ Pokušao sam da se malo pridignem na gomili odeće. „Kako si, za ime sveta, došao
do njega? Spremno sam se oprostio od njega tamo dole.“
„Video sam da vadite nešto iz vrećice što vam je visila oko vrata. A onda, kad ste pogodili gredu pijukom,
bukvalno mi je pao na grudi, gospodine. Uhvatio sam ga i zadržao za vas.“ Prišao je mestu gde sam ležao. „Evo.“
Spustio mi je dijamant u ruke. Zurio sam u njega nekoliko trenutaka. „Mislio sam da će poslednji čin
posedovanja ovog kamena biti spašavanje ljudskog života. A evo ga opet. Vratio se.“ Okretao sam ga u rukama,
a onda podigao pogled ka Džimiju. „Zašto ga nisi zadržao? Mogao te poštedeti svega ovoga. Mogao si otići kud
god hoćeš i uraditi sa svojim životom šta god hoćeš... A ti si izabrao da mi ga vratiš.“
Džimi je energično zavrteo glavom. „Ne bih ni sanjao da tako nešto uradim, gospodine. Nije moj.“
„Pa“, rekao sam, „hvala ti što si ga vratio.“
Pogledao me je bojažljivo. „I ja bih mogao vas da pitam to isto, gospodine.“
„Molim?“
„Sami ste rekli. Sa takvim draguljem, mogli biste da budete šta god želite. A umesto toga, vi ste ovde sa nama,
gomilom slomljenih ljudi u pustinji. Umalo niste poginuli danas. Zašto ga ne prodate i ne započnete novi život?“
Pomislio sam kako je to sigurno čudan koncept za ovog mladića. „Rekao si ’nije moj’, zar ne, Džimi?“ Mladić je
klimnuo glavom. „Pa“, odvratio sam, „i ja bih mogao da odgovorim isto to. Hvala ti još jednom što si ga vratio.“
Džimi se okrenuo da izađe iz barake. „Džimi?“, pozvao sam ga. „Nema potrebe da govoriš ostalima bilo šta o
ovome. Ako nemaš ništa protiv.“
„O čemu, gospodine?“, odgovorio je Džimi. Klimnuo sam glavom i on je izašao hramljući.
Zurio sam u dijamant. „Čak i kad sam pokušao da te se rešim. vratio si se. Zar nisi poslužio svojoj svrsi?“
Pažljivo sam ga stavio u džep. A onda sam sklopio oči i zaspao.
Probudio me je Majki. „Gospodine Tanite? Evo Ngankarija.“ Protrljao sam oči i video kako pored Majkla stoji
visok muškarac u suknji napravljenoj od duge suve trave, sa upadljivim šarama raznih boja po telu. Gledao je
dole u mene i mahnuo mi.
Uzvratio sam pozdrav. „Zdravo. Hvala što si došao.“
Pokazao je na sebe. „Jaran.“
Ja sam zauzvrat pokazao na sebe. „Atlas.“ Klimnuo je glavom. „Gadno me boli u grudima. Mislim da su mi rebra
slomljena i pitam se imaš li neki lek protiv bolova?“ Jaran je tupo zurio u mene.
Ubacio se Majki. „Izgleda da ne govori mnogo engleski, gospodine Tanite.“
Jaran je pokazao u moje grudi. „Da. Boli“, rekao sam. Klimnuo je glavom i potapšao Majkla po leđima. „Mislim
da ti daje do znanja da izađeš, Majkle.“
Oprezno me je pogledao. „Jeste li sigurni da je to u redu?“, upitao je.
172
„Da, sasvim je u redu. Hvala ti.“
Čim je Majki izašao, Jaran mi je prišao i položio mi ruke na grudi. „Pažljivo!“, uzviknuo sam, u strahu od bola
koji može biti izazvan i najlakšim dodirom. Zastao je i osmehnuo mi se.
„Jao“, rekao je.
„Da, jao. Bolno“, odgovorio sam.
Jaran je ponovo klimnuo glavom, a onda duboko udahnuo pre nego što je ponovo primakao ruke. Pripremio sam
se, ali dodir mu je bio lagan, a dlanovi su mu se blago kretali po mojim rebrima, kao da nežno miluje mačku.
„Ovaj, molim“, pokazao je na moju blatnjavu košulju. Obazrivo sam je raskopčao i pogledao naniže, u crnu i
plavu kožu. „Jao“, ponovio je Jaran. Vratio je ruke na moje grudi. Sklopio je oči i disanje mu je postajalo sve
dublje i dublje.
„Mmmm“, počeo je da pevuši dubokim, melodičnim glasom. Ponovo sam ga pogledao i video da se mršti.
„Je li sve u redu?“, upitao sam.
„Unutra, jao“, rekao je opet.
„Znam. Mislim da su rebra slomljena.“
„Ne. Unutra. Duboko. Jao.“
Zapljusnuo me je talas panike. „Dublje? Misliš da ima nekih problema sa srcem?“ Pokazao sam nasred grudi.
„Telo se popravi“, rekao mi je Jaran. „Duh je slomljen.“ Zurio je u mene tamnim smeđim očima, koje su
svetlucale kao Kilarine. „Preci“, nastavio je i pokazao naviše. „Preci brinu.“
„Ne znam šta hoćeš da kažeš. Ja…“ Pre nego što sam uspeo da završim rečenicu, Jaran je spustio ruke na moju
glavu i počeo da mi palcima masira slepoočnice. Obuhvatio mi je prstima lobanju, snažno, ali nisam osećao bol.
Veoma je teško opisati šta se potom desilo, ali daću sve od sebe. Kao da su me Jaranovi prsti stezali sve jače i
jače, dok nisam osetio kako mi prodiru u lobanju i dosežu do samog uma. Ponovo kažem, nimalo me nije bolelo,
već više kao da me je neko uhvatio iznutra. Taj osećaj mi je prešao iz glave u vrat, a onda u grudi. Iznenada sam
osetio da lakše dišem, kao da mi se otključao neki dodatni kapacitet pluća, za koji prethodno nisam znao da
postoji. Soba preda mnom je nestala, video sam samo briljantnu belinu. Osetio sam blagost, mir. A onda sam čuo
Jaranov glas, koji mi je plesao i odjekivao u glavi.
„Duša ti je u velikom bolu“, rekao je. „Preci i ja ćemo ti pomoći da se isceliš.“
„Savršeno govoriš engleski, Jarane!“, odvratio sam euforično.
„Samo smo ograničeni fizičkim svetom, Atlase. Bojim se da si zaboravio da ima mnogo više od ovog
postojanja.“
„Gde smo?“, upitao sam
„Gde god želiš da budeš“, odgovorio je.
Razmislio sam za trenutak. „Želim da budem sa El. Ali ona je otišla, Jarane. Još ne razumem sasvim zašto.“
„Nestala je“, kazao je Jaran blago.
„Da, nestala iz mog života.“
„Nestala je... odasvud“, usprotivio se. „Hmmm.“
„Kako to misliš?“
„Sa onima koje volimo povezuje nas nit, čak i kad su daleko. Mada ne možemo da vidimo tu nit, zahvaljujući
njoj smo, ma gde se nalazili, uvek povezani s njima. Ti si još povezan s njom.“
Srce mi je zatreperilo. „Iako se nije ukrcala na brod?“
„Da. Ne vidim gde se završava nit koja te povezuje. Ali ona želi da bude nađena.“
„Zaista?“, upitao sam, pomalo zapanjen.
„Hmmm“, ponovo je melodično pevušio. „Imaš mnogo toga da uradiš. Mnogo da uradiš.“
„Misliš da treba da pođem i tražim El?“
Jaran je zastao, kao da pažljivo smišlja reči koje će izgovoriti. „Preci veruju da moraš da ispuniš svoju sudbinu.
Oni će te štititi, Atlase.“
„Stvarno ne razumem, Jarane.“
„Sad spavaj. Preci će paziti na tebe.“
173
Bela svetlost se polako pretvorila u crnilo i ja sam utonuo u blažen san. Kad sam se probudio, u prostoriji je bilo
mračno. Duboko sam udahnuo i zapazio da me znatno manje boli u grudima.
Nije bilo sumnje u to da su mi rebra još vrlo slomljena, ali mogao sam slobodno da dišem. Otkrio sam da čak
mogu i da se podignem u sedeći položaj, i da ustanem relativno lako. Zakopčao sam košulju, otvorio vrata
barake i dočekao me je mir pustinjske noći. Pun mesec je jarko obasjavao more rudarskih okana preda mnom,
nalik nekom svemirskom predelu sa ogromnim kraterima.
Preko ravnice su odjekivali cijukanja i zvuci pustinjskih žaba, povremeno isprekidani zavijanjem dinga. Osetio
sam ruku na ramenu, okrenuo se i ugledao Jarana.
„Jarane. Osećam se mnogo bolje. Hvala ti!“ Podigao sam palčeve uvis.
Jaran je klimnuo glavom i pružio mi pregršt nečega što je izgledalo kao sveže ubrano bilje i cveće. „To da piješ“,
rekao je i dao mi.
„Hvala ti. Hoću.“ Za trenutak sam se zbunio. „Bilo je veoma dobro što sam razgovarao s tobom.“ On mi je
bezizražajno uzvraćao pogled, a ja sam prekorio sebe što svoj san pripisujem Jaranovim duhovnim moćima. „U
svakom slučaju, stvarno se mnogo bolje osećam.“
Jaran se okrenuo i mahnuo mi preko ramena. „Dođi“, rekao je pa sam krenuo u otvorenu pustinju iza barake. Išao
sam za njim i mora da smo hodali nekih desetak minuta, a pred nama se pružala zemlja obasjana mesečinom. A
onda se Jaran zaustavio i seo ukrštenih nogu na prašnjavu zemlju. I ja sam učinio isto. Pokazao je ka nebu.
„Preci“, rekao je.
Pogledao sam naviše i prizor koji sam ugledao oduzeo mi je dah. Zvezde su sijale dole na nas onako kako nikad
nisam video da sijaju. Orion, Bik, Persej, Plejade... Sazvežđa su čudesno plamtela.
„Jarane... Zvezde... Nikad ih takve nisam video.
„Uvek ovde“, odvratio je Jaran. „Ali ti ne vidiš. Duh ti slomljen. Bude bolje.“
Ponizno sam gledao u prostranstvo svetlucavog neba. U tom trenutku video sam život u mraku i toplinu u
studeni. Skrenuo sam pogled ka Sedam sestara. „Zdravo, stare prijateljice.“ Upijao sam njihov sjaj, bezglasno se
izvinjavajući što sam bio zaboravio na sve što su učinile za mene na mom životnom putu. Najzad, one su me
dovele na sigurno nakon mog nemogućeg putovanja kad sam bio dečak. Bez njih, ležao bih mrtav u postelji od
sibirskog snega. I dalje sam verovao da su mi Sestre poslale El, i Landovskog, i Brujija, i Pipa i Karin, i Arčija
Vona. Da ne pominjem Kiti Merser i njenog brata Ralfa.
„U redu“, rekao je Jaran i ustao. „Kući.“ I ne pozdravivši se, samo je nastavio da hoda i udaljava se od rudnika.
„Čekaj malo, Jarane, selo je na onu stranu.“ Samo je odmahnuo rukom. „Molim te, vrati se i ostani večeras. Sutra
ćemo te prebaciti kući na konju!“
Jaran se okrenuo ka meni. „Ne, ti, kući.“ Ponovo je pokazao gore ka nebu.
„Čekaj, misliš da treba da se vratim kući? U Kuber Pidi? Ili da se vratim kući kući? U Švajcarsku? Jarane!“,
povikao sam.
Zastao je i ponovo se okrenuo ka meni, sa širokim osmehom na licu. „Mnogo da uradiš.“
Te tri reči... izgovorio ih je i u onom snu. „Znao sam... Treba li da tražim El, Jarane?“ Nastavio je da korača sve
dalje od mene i ovoga puta se nije okrenuo. „Molim te stani. Ne mogu da te pustim da tek tako nestaneš u
divljini! Nije bezbedno!“
Jaran se glasno nasmejao i samo odlutao u australijsku noć.
Znajući da ne mogu ništa da učinim, vratio sam se u svoj podzemni stan.
Nakon susreta s pripadnikom Ngankarija, osetio sam se okrepljeno... usuđujem se reći lak i ispunjen nadom.
Kroz pluća mi prolazi vazduh, a to je više nego što bi se moglo reći za one koje sam izgubio. Za oca, Pipa, Karin,
Arčija... Njima dugujem da ustanem i živim svoj život.
I sad znam šta treba da uradim.
Moram da nađem El.
I da je ponovo zadobijem.
Samo mi je do toga stalo.

174
Titan
Jun 2008.
42
Zvezda je spustila list papira i okrenula se prema KeKe, koja je imala suze u očima. Još joj je bilo neobično da to
vidi jer je njena sestra uvek bila tvrđava snage.
„Oh, Ke, dođi ovamo“, rekla je Zvezda i privila je u zagrljaj. „Tako je potresno čitati o našim porodicama, zar
ne?“
„Aha“, šmrknula je KeKe. „Za slučaj da ti je teško da pratiš, Sara - ona devojka siroče sa broda - jeste moja baba.
Nisam imala pojma o tome da su se tata i ona ikada sreli.“
„I više od toga, KeKe. Ona ga je spasla. Bez nje, završio bi tako što bi se bacio u okean. Bez tvoje bake, tata
danas ne bi bio ovde. Niti bilo koja od nas.“ Zvezda je stisnula sestri ruku, „Zadivljujuće.“
KeKe je uspela da uzvrati Zvezdi osmeh. „U pravu si. Prilično kul. Ali i ja bih mogla to isto da kažem za
Vonove. Izgleda da je tata bio srećan u Haj Vildu.“
Zvezda se zakikotala. „Da, tačno. Naročito je Flora bila neverovatna. Ali deda Tedi ga je umalo koštao svega!
Kakav…“ - Zvezda je pažljivo smišljala reč - „... prokleti nitkov!“, cijuknula je, a KeKe se iznenadila.
Sad je i KeKe počela da se smeje. „Aha, izvini, Zvezdo. Ne možemo svi da imamo pretke junake.“ KeKe je
ustala, protrljala oči i prišla malom frižideru, pa iz njega izvadila flaširanu vodu.
„Hoćeš jednu? Čitala si više od dva sata.“ Zvezda je klimnula glavom i KeKe joj je bacila bocu preko sobe. Pala
je pored sestre na bračni krevet. „Tako. Šta misliš, šta se desilo sa El?“
Zvezda je otvorila bocu. „Nemam pojma. Sve to izgleda tako čudno. Očigledno je da su se duboko voleli.“
KeKe je sela na ivicu pisaćeg stola. „Osim ako tata nije pogrešio.“
„Kako to misliš?“, pitala je Zvezda.
„Mi prihvatamo kao činjenicu sve što tata kaže u dnevniku. Ali to je samo njegova strana priče. Zar misliš da je
moguće da El nije gajila jaka osećanja? Tatu je onaj luđak Krig jurio po celom svetu da ga ubije. Znaš, mislim da
je to malo mnogo, čak i kad voliš nekog.“ Otpila je više gutljaja iz boce.
Zvezda je razmotrila tu njenu opasku. „Mnogo toga su preživeli zajedno. Ne shvatam zašto bi ga tek tako
ostavila u pristaništu. To mi je malo čudno.“
KeKe se nasmejala. „Takav je tata. Malo čudan.“ Ustala je, prišla i opružila se na krevetu pored Zvezde.
Neko je pokucao na vrata kabine i pojavila se Elektra u narandžastoj tunici. „Jeste li pročitale?“, upitala je.
„Aha. Zvezda mi je čitala. Upravo je završila“, odgovorila je KeKe.
Elektra je hitro ušla i pridružila se sestrama na krevetu. „Jebote. Mnogo je to sve, previše. Znate onu ženu koju je
upoznao u Njujorku na protestima? To je bila moja prabaka! Pa, nešto kao prabaka. Ona se starala o mojoj baki
kad je bila mala. Zamislite tu podudarnost?“
„Au, Elektra. Baš smo se pitale da li to ima neke veze s tobom.“ Zvezda je uzela sestru za ruku.
„O, ima, mnogo veze. A možemo li načas da popričamo o Georgu i Klaudiji? Bog te mazo!“
Zvezda je zavrtela glavom u neverici. „Da, kakvo je to otkriće. Nije nikakvo čudo što je Georg uvek bio tako
lojalan tati. Tata ih je oboje spasao.“
„Zahvaljujući svojoj superbogatoj baki“, podrugljivo se nasmejala Elektra. „Kakva je to sreća.“
KeKe se na to nakostrešila. „Pa mislim da je tata to i zaslužio, Elektra. Nikad nisam srela nikog kome se
dogodilo toliko lošeg.“
„Aha, valjda“, složila se Elektra. „Ne znam za vas, društvo, ali mene najviše kopka Rusija.“
Zvezda je pljesnula rukama od uzbuđenja. „I mene! Dobili smo samo komadić toga, zar ne? Tatin otac je radio za
cara Nikolaja II. Jedva čekam da Orlando za to čuje. Verovatno će se rasprsnuti.“
Elektra je uzdahnula. „Neću te lagati, Zvezdo, ne znam ništa o tim stvarima. Šta to znači?“
„Ja sasvim sigurno nisam ekspert. Ali sećam se ponečeg iz škole. Car Nikolaj II je bio poslednji car Rusije.
Abdicirao je hiljadu devetsto sedamnaeste.“
„Zašto?“, upitala je KeKe.

175
„Najviše zbog Revolucije“, nastavila je Zvezda. „Ruski car je bio strašno moćan. On je bio najveća vlast u zemlji
i kontrolisao je i sve bogatstvo.“
„Znači, bio je nešto kao diktator?“, upitala je Elektra. „Loš momak?“
Zvezda je slegla ramenima. „Da, pretpostavljam da jeste. To je svakako bila autokratija. Ruski narod je bio
nesrećan. Suočili su se s nestašicom hrane, pored ljute zime, pa su ga svrgnuli.“
KeKe i Elektra su za trenutak razmišljale o toj informaciji. „Šta je radio posle toga?“, pitala je Elektra.
„Njegova porodica i on su pogubljeni. Vlast su preuzeli Vladimir Lenjin i njegovi revolucionari boljševici.“
„Zašto su ga toliko mrzeli?“, upitala je KeKe.
„Boljševici su mislili da je monarhija rak koji onemogućava radničku klasu da se uzdigne. A šta se radi s
rakom?“
„Odseče se i izvadi“, odgovorila je Elektra. Zvezda je klimnula glavom.
Maja se zavalila u fotelji i protegnula se. „Oh, tata“, prošaptala je za sebe. „U kakvom si haosu bio.“ Ustala je i
prošla kroz salon, do panoramskog prozora. More je bilo sve ustalasanije kako je Titan hitao ka Delosu.
„Heeej? Majo?“, začula je glas kroz vrata salona.
„Zdravo, Meri. Kako si?“
Meri je prišla svojoj novopronađenoj sestri i spustila ruku na njena leđa. „Ah, nisam tako loše. Ne mogu da
verujem da je Atlas tako iznenada izgubio El. To kao da prkosi svakoj logici.“
Maja je razmišljala o situaciji. „Da, zaista. Mislila sam da su bili veoma srećni zajedno.“ Primetila je da je Meri
oborila pogled ka podu. „Bože, izvini, Meri, nisam ni pomislila... To je tvoja majka o kojoj čitaš. Mora da je
dvostruko teže.“
Meri je odmahnula rukom. „Oh, ma hajde. Nisam je čak ni upoznala. Za tebe brinem, Majo. Znam da se onaj
nitkov, Ezuov sin, veoma loše poneo prema tebi.“ Privukla je Maju u zagrljaj. „Ne mogu ni da zamislim koliko ti
ovo teško pada.“
Maja je naslonila glavu na Merino rame. „Hvala, Meri, to mi je bilo potrebno.“
„Znam da jeste, dušo moja.“ Meri se osmehnula, a onda se podbočila. „A sad, htela sam da ti nešto kažem.“
„Samo napred.“
„Kao što znaš. moje koordinate na obručastoj sferi pokazuju tu kuću u Zapadnom Korku, koju izgleda poseduje
porodica Ezu.“
„Da“, potvrdila je Maja.
„Dakle, pomenula sam to svom prijatelju Ambrozu i on mi je obećao da će malo istražiti. Bio je u prilici da
telefonira polovini Zapadnog Korka, upućivali su ga iz jedne kuće u drugu. Na kraju, uspeo je da stupi u kontakt
s jednom porodicom u Balinskarti.“
Maja je tupo zurila u Meri. „Izvini, ne znam gde je to.“
„Oh.“ Meri je coknula jezikom i iscerila se. „Naravno da ne znaš. To je selo vrlo blizu Argedin hausa.“
„Pratim.“ Maja je klimnula glavom.
„Ispostavilo se da je deda te porodice, Soni, radio u toj kući kao baštovan nekada, pedesetih. Stari sad ima gotovo
sto godina, ali rado je pristao da razgovara o vremenu kad je radio u Argedinu.“
Maji su se oči raširile. „Šta je rekao, Meri?“
Meri je slegla ramenima. „Ne mnogo. Samo da je retko viđao vlasnika jer je ovaj mnogo putovao. Izgleda da su
bila još dva baštovana, a nijednom od njih nije bilo dozvoljeno da ulaze u kuću ni pod kakvim okolnostima. Seća
se i kućedomaćice.“ Maja je zamišljeno podigla obrvu. „Da li znaš kako se zvala?“
„Soni nije mogao da se seti. Rekao je da gotovo nikad nije izlazila iz kuće i da nikad ni sa kim nije prozborila ni
reč. Jednoga dana je nestala. Nakon toga, mesecima nisu videli ni vlasnika, ali primali su platu pa su nastavili da
neguju vrtove.“
Maja se svojski trudila da sklopi deliće slagalice, ali nije mogla. „Ali kakve to veze ima s tobom, Meri, za ime
sveta? Zašto su tvoje koordinate dovele do Ezuove kuće? To mi nikako ne ide u glavu.“
„Ni meni, Majo.“ Meri je uzdahnula.
Dve žene su gledale u okean, zadubljene svaka u svoje misli.
176
Trgle su se kad je pred vratima salona odjeknuo jak tresak, pa su otišle da vide šta je. Prenerazile su se kad su
videle da je Ali saterala Georga u ćošak hodnika i upirala mu prstom u lice.
„Ozbiljna sam, Georg. Idemo. Nije me briga kakva su tvoja dragocena uputstva. Da li shvataš da na ovom brodu
ima ljudi koji...“
Georg je primetio Maju i Meri. „Zdravo, devojke“, rekao je mirno. Ali se okrenula.
„Ali? Je li sve u redu? Šta se dešava, za ime sveta?“, upitala je Maja.
Ali se usplahirila. „Da. U redu je. Sve je u redu, zar ne, Georg?“
„Oh da“, odvratio je advokat. „Ali i ja smo samo razgovarali o... o... o budućnosti Titana. Samo to“, rekao je
glatko.
„Da“, složila se Ali pribirajući se. „Georg misli da treba da ga iznajmimo tokom zimske sezone, pošto ga ne
koristimo mnogo.“
Maja je znala da njena sestra laže. „Ko bi rekao da bi se zbog toga toliko uzbudila, Ali.“
Ali je pocrvenela. „Da. Izvini. Znaš koliko strasno volim brodove, Majo, ništa drugo.“
Maja je za trenutak gledala sestru, a onda se okrenula Georgu. „Dođi ovamo.“ Onda mu je prišla i zagrlila ga.
„Zašto nam nikad nisi rekao za sebe i Klaudiju?“
Georgovo lice je sinulo kad je shvatio o čemu govori. „Ah, dnevnik. Stigle ste do onoga kad nas je vaš tata
našao?“
„Da, svakako“, odvratila je Maja.
„Uselili ste se kod Agatinih negovatelja“, dodala je Meri.
On se nasmešio na tu uspomenu. „Hofmanovi su bili veoma dobri ljudi.“
„Nije ni čudo što ste tata i ti bili tako bliski“, nastavila je Maja. „Poznavao si ga praktično celog svog života. Zar
to nije zapanjujuće, Ali?“
Ali je delovala iskreno zbunjeno. „Da, uh... Ja...“, zamuckivala je.
„Pročitala si prvih sto strana, zar ne?“, navaljivala je Maja. „Složile smo se da sve to uradimo.“
„Izvini, Majo. Nisam.“ Ali je uzdahnula. „Georg i ja smo vodili taj razgovor o... o Titanu.“
„Oh.“
Ubacila se Meri. „Pa, izgleda da treba da nešto razjasnite, ali da vas ostavimo na miru. Hajde, Majo, da
potražimo kafu.“ Uzela je Maju za ruku i povela je hodnikom. „Pitam se šta je ono bilo?“
„Neobično, zar ne?“, odvratila je Maja. „Sasvim je izvesno da se nešto dešava. I ne bih rekla da ima ikakve veze
sa iznajmljivanjem Titana.“
„Strašno je to što se desilo sa El, Ma.“ Tigi je izbrisala suzu dok je sedela pored Marine na plišanom sedištu
gornje palube pramca.
Ma je malo pomerila Bera, koji je dremao u njenom naručju. „Znam, chérie, znam. Ali trudim se da se setim da
nikad ne bi našao vas da nije bilo tih događaja. Ni mene!“
Tigi je spustila glavu u šake. „Jesi li znala za Georga i Klaudiju? Da ih je našao kao decu?“
Ma je klimnula glavom. „Oui, naravno.“
„I za sve ono o Krigu?“ Tigi je izgledala tužno.
„Da.“ Ma je spustila glas. „Ne moram da objašnjavam zašto nikad nisam rekla ni reč o tome. Čitale ste koliko je
bio opasan. A posle svega što se desilo sa Zedom...“
„Znam. I kad će se on pojaviti, Ma?“, upitala je Tigi. „Tata je upravo otišao iz Australije, u potragu za El. Kad će
tebe sresti?“
Maje pogledala naniže, u svoje usnulo defakto unuče. „Ubrzo, chérie, ubrzo. Nadam se da ne sudiš o meni suviše
strogo. Kao što si saznala na ovom putovanju, mnogo toga ne znaš.“ Tigi joj je prišla bliže i obgrlila je rukom.
„Oh, Ma, šta god da saznam, ništa se neće promeniti. Nikada. Volim te.“ Tigi je poljubila Marinu u meki obraz.
„Hvala ti, Tigi. I ja tebe volim.“
Gledale su se u oči za trenutak, a onda je Tigi ponovo progovorila. „Mogu li da te pitam nešto lično?“
„Znaš da možeš sve da me pitaš.“
„Živela si s tatom mnogo godina. Jeste li ikad... znaš...?“
177
„Ooh! Nisi mi rekla da će pitanje biti bezobrazno!“
„Haha, izvini, Ma. Ali znaš da ja oduvek mogu da osetim mnogo šta. Jednostavno, oduvek sam osećala da imaš
veliku čežnju u duši.“
Ma je podigla obrve. „Jesi li, ježiću moj mali?“ Tigi je polako klimnula glavom. Marina je uzdahnula. „Tvoj otac
je bio veoma zgodan čovek. Po mnogo čemu bio je savršen. Lep, dobar, inteligentan... pravo ljudsko biće. Ali
možeš biti mirna, nikada o njemu nisam mislila na taj način.“
Tigi se malo uznemirila. „Stvarno?“
„Tako mi Boga“, zaklela se Ma odlučno.
Tigi se namrštila. „Obično ne grešim u takvim stvarima.“
Ma su se obrazi zajapurili od nelagodnosti. „Prekini, chérie, navodiš staru ženu da pocrveni.“
„Ne budi smešna, Ma, ne smeš da govoriš za sebe da si stara! Ali moram da znam ko je taj tajanstveni muškarac
za kojim čezneš?“, prošaptala je Tigi.
Marina je coknula jezikom i, baš kad se činilo da će reći nešto, iza ugla se pojavila Čarlijeva elegantna prilika.
„Tu si, dušo.“ Široko se osmehnuo Tigi.
„Zdravo, Čarli. Je li sve u redu?“
„Jeste, hvala. U najboljem redu, sve je skockano. Bez šale.“ Tigi je prevrnula očima. „Dobro, bilo je malo šale.
Ali me je poslala da kažem da sve pročitate dnevnik do večere.“
„Oh, stvarno?“, upitala je Tigi. „Imamo još dosta vremena dok ne stignemo na Delos.“
„Nemoj da ubiješ glasnika!“ Čarli je podigao ruke. „Ne šalim se, zaista joj je stalo da sve budete na istoj strani...“
Tigi je podigla obrve. „Dobro, de, ovo je malo nategnuto.“
„Hvala, Čarli. Sad ću prionuti da dovršim. Da li su i ostale pristale na to?“
„Do sada bez žalbi.“ Čarli se sagnuo da pogleda Bera u Marininom naručju. „Mali je baš porastao, zar ne?“
Dodirnuo je prstom bebin obraz. „U svakom slučaju, ostavljam vas na miru. Razgovaraćemo kasnije.“ Vratio se
nazad u potpalublje.
Tigi se namrštila. „Ali sigurno ima razloga za to što želi da sve pročitamo dnevnik što pre. Da li možda znaš
zašto?“
Ma je ponovo pocrvenela. „Ne.“
Tigi je ostala uporna. „Valjda bi mi rekla da se nešto... da se nešto događa ovde, Ma? Strašno je biti
izostavljena.“
„Ne bih te lagala, chérie“, odgovorila je Ma taktično.
„U redu.“ Tigi se pljesnula po kolenima i ustala. „Znaš, sve u meni se... iskri i penuša. Kao da osećam nešto, ali
ne znam tačno šta.“
„Možda je to zbog Meri?“, nagađala je Ma. „Krv tvoga tate ovde na brodu. To bi imalo smisla, zar ne?“
Tigi je slegla ramenima. „Pretpostavljam da bi. Pa, najbolje da siđem u svoju kabinu i dovršim čitanje dnevnika.“
„Važi, chérie. Razgovaraćemo kasnije.“
Čim se Tigi izgubila s vidika, Ma je brže-bolje spustila Bera na meke jastuke i poslala tekstualnu poruku Georgu
Hofmanu.
Atlasov dnevnik
1951 - 1993.
43
Na putovanju nazad u Englesku planirao sam i sastavljao spisak mesta gde bi El mogla biti. Znao sam da će
zadatak biti kolosalan, jer će obuhvatati vraćanje istim stazama kojima smo prošli po Evropi, a da pritom nema
nikakve garancije da se nalazi na nekoj lokaciji na kojoj je bila prethodno. Ali morao sam negde da počnem.
Ralf Makenzi se poneo krajnje primerno kad sam ga obavestio da odlazim iz Australije. Došao je da me isprati iz
Adelejda kao da sam mu stari prijatelj ili brat.
„Hvala vam, Atlase. Podigli ste iz mrtvih, gotovo samostalno, imperiju Merser. Iskopavanje opala nam je
omogućilo da mnogo uradimo, između ostalog i da obnovimo oronulu misiju Hermansburg, koja mnogo znači
mojoj sestri Kiti. Iz dubine duše sam vam istinski zahvalan za sve što ste učinili.“ Zagrlio me je.
178
„Takođe, Ralfe. Hvala vam.“
„Nadam se da putujete nazad prvom klasom?“ Nasmejao sam se i podigao kartu druge klase. „Ali, Atlase... vi ste
multimilioner. Za to se postaralo onih deset procenata vašeg udela u dobiti.“
„Pretpostavljam da se teško odričem starih navika. To me je sad podsetilo na nešto. Možda će mi biti potrebna
vaša pomoć da prebacim svoja sredstva u Evropu.“
„Apsolutno. Učiniću sve da vam pomognem. Žao mi je što ću vas izgubiti, a znam da je žao i ljudima iz Kuber
Pidija. Zauvek će pamtiti onaj dan kad ste spasli rudare iz urušenog okna. Vi ste junak.“ Ralf je bio istinski
preplavljen emocijama.
„U stvari, Ralfe, pre bih rekao da su oni spasli mene. Osim toga, Majki će dobro obavljati posao umesto mene.“
„Dok se ne sretnemo ponovo.“ Pružio je ruku i ja sam je prihvatio, pa smo se rukovali i pošao sam ponovo uz
rampu Orijenta.
Samu plovidbu upamtio sam kao kroz maglu. Znate, bojim se da sam se, prvi put u životu, odao uživanju u
otupljujućem dejstvu alkohola. Prve noći ušao sam u bar da viskijem nazdravim svom boravku u Australiji, da
bih na kraju proveo tamo celo veče. Ponovo sam došao i sledeće večeri. I veče posle toga. A potom sam ubrzo
počeo da dolazim i danju.
Šta da kažem? Činilo mi se da tako vreme brže prolazi, a dani bez El bili su teški. Istina je da sam ponovo imao
neku svrhu, ali dok ne nađem El, bol će biti jaka. Nažalost, nisam ostavio bocu na Orijentu kad sam se iskrcao na
obalu nakon dvomesečnog putovanja. Znao sam da ću se ponovo susresti sa duhovima svoje prošlosti i da ću
nastaviti da pijem da bih se lakše sa njima suočio.
Po povratku iz Engleske, vratio sam se u knjižaru Artur Morston buks, gde se Rupert toliko prenerazio kad me je
video da je prosuo šolju čaja po sanduku s novim zalihama.
„Stari druže! Potpuno ste me šokirali! Gospode bože! Kako ste?“
Ispričao sam mu, što sam sažetije mogao, događaje iz prethodne dve godine.
„Ma šta kažete. Jadni, jadni moj druže. Voleo bih da mogu da imam dobre vesti i da vam kažem da je bila ovde,
ali avaj, ne mogu.“
„Oh, dobro. Vredelo je posete.“ Okrenuo sam se prema vratima.
„Sačekajte stari moj, izgledate kao da bi vam dobro došla jaka kafa i možda udoban krevet da prenoćite. Znate da
bismo vas Luiz i ja rado...“
„Kad smo se rastali, Ruperte, kazali ste da ćete istražiti Kriga zbog mene.“
Delovao je pokunjeno. „Da, jesam, i održao sam reč. Kao što ste i predvideli, taj nitkov kao da ne postoji. Po
našim izveštajima, nismo ga mogli uhvatiti ni za glavu ni za rep. Moji kolege u Serkusu jesu našli Kriga Ezua
zavedenog u starim ruskim popisima stanovništva, ali to vam ne znači mnogo.“
„Da“, uzdahnuo sam. „Da li se ikada vratio ovamo?“
„Nikad, stari druže. Osmatrali smo ovo mesto kao sokolovi nedeljama pošto ste otišli, ali od njega nije bilo ni
traga ni glasa.“
Prešao sam pogledom po radnji. Police su bile ofarbane u belo i zbog toga je sve izgledalo svetlije. El bi
odobrila. „Hvala, Ruperte.“ Nešto mi je palo na pamet. „Šta mislite, da li bi bilo moguće kontaktirati sa Florom,
da proverimo da li je El stupila u vezu s njom?
„Naravno“, odgovorio je Rupert i pošao u zadnji deo knjižare. „Odmah ću joj telefonirati. Odnedavno je u
Visovima.“ Otrčao je uz stepenice, ali ubrzo se vratio i odmahnuo glavom. „Izvinite, stari druže, Flora nije od nje
primila ni glasa, ali volela bi da vas vidi. Kazala je da je poziv otvoren.“
„U redu. Hvala, Ruperte“, promrsio sam i rukovao se s njim.
„Jeste li sigurni da nećete da vam donesemo finu šolju jakog...“ Zatvorio sam vrata knjižare pre nego što je moj
stari prijatelj završio rečenicu. Vratio sam se u hotel Kleridžis, gde sam bio uzeo sobu, i zamolio sam
recepcionera da mi organizuje sledeću etapu puta u Švajcarsku.
Gospodin Koler se, bez sumnje, manje obradovao od Ruperta što me vidi. Kad sam ušao u firmu Koler i Švajkart
u Ulici De Ron, sekretarica se prenerazila.

179
„Mesje Tanit?“, prodahtala je, jedva prepoznavši da sam ja taj ispijeni čovek s bradom u njenoj kancelariji.
Klimnuo sam glavom i ona je hitro podigla telefonsku slušalicu. Erik Koler je dotrčao iz svoje kancelarije, u
neverici, a onda me povukao u stranu.
„Atlase! Gde ste bili, za ime sveta, čoveče?! Šta sam vas molio na početku ovog postupka? Da ne nestanete s lica
zemlje! A vi ste, prijatelju, smatrali za zgodno da učinite baš to. Stvarno, razmišljam da vas prebacim kod nekog
mlađeg advokata, jer će me porodica Tanit ubiti.
Podigao sam ruku i Erik je zaćutao. „El. Da li je stupila u vezu s vama?“
„Ne“, nastavio je on besno. „Nije. Sad imate mnogo toga da objasnite, ne samo Kancelariji za sticanje
švajcarskog državljanstva, koja je zadržala vašu molbu dve godine. Gde ste bili, Atlase?“ Spustio sam se na sofu
u zadnjem delu prostorije i ispričao advokatu o svom gubitku i Australiji. Erik je pažljivo slušao, ali je bio
nezadovoljan. „Žao mi je što to čujem, Atlase, ali šta vas je to obuzelo, za ime sveta, da uopšte krenete u
Australiju? Ako ste želeli promenu, zašto se niste vratili u rodnu zemlju, da dobijete državljanstvo i bogatstvo?!“
Setio sam se da ni u jednom trenutku nisam Eriku pominjao Kriga, a bio sam suviše iscrpljen da to učinim u tom
trenutku.
„Posetiću Hofmanove da vidim je li sve u redu s decom. Možete li, molim vas, da ih pozovete telefonom i da me
najavite?“
Uzdahnuo je. „Zvuči dobro i siguran sam da će vas rado primiti. Naročito Georg lepo napreduje. Štaviše,
sprijateljili smo se i jednom nedeljno me prati kao senka. Ima sjajan mozak i želi da postane advokat.“
„U tom slučaju, mogu da vas otpustim i angažujem njega!“, promumlao sam.
„Pa, možda jednog dana. Ali, Atlase...“
„Molim, Erik?“
„Znam da ste još moj klijent i ne želim da govorim kad ne treba. Ali zar ne bi bila dobra ideja da se prvo
istuširate. Možda i obrijete.
I popijete dosta vode. Ne zaboravite da ste vi spasitelj te dece.“ Strogo me je pogledao. „Ne narušavajte im sliku
anđela čuvara.“
Reći Erika Kolera su stigle na pravu adresu. „U redu. Otići ću odmah sutra. Molim vas pozovite me kasnije u
hotel da mi javite da li to odgovara Hofmanovima. Odseo sam u Bo rivažu.“
„Kako vi kažete, gospodine Tanite.“ Erik je pokazao rukom ka vratima.
Odvukao sam se u hotel, ophrvan stidom, i nisam popio ni kap alkohola. Sutradan ujutru odvezao sam se
taksijem do Agatine visoke gradske kuće, koja se i dalje izdvajala ružičastom fasadom. Hofmanovi su me
dočekali veoma srdačno.
„Hvala vam što ste se vratili, gospodine Tanite! Gospodin Koler nam je rekao da ste veoma zauzeti svojim
poslovima“, uzviknula je gospođa Hofman. Shvatio sam da je Erik očigledno odlučio da ih slaže kako ne bi
uznemirio decu. Osetio sam grižu savesti. „Georg i Klaudija će se mnogo obradovati kad vas budu videli!“
„Da li imate sve što vam je potrebno, gospođo Hofman?“, upitao sam. „Želim da se postaram da ne trošite ni peni
iz svog džepa.“
Ona je poletno klimnula glavom „Apsolutno, hvala vam, gospodine Tanite. Agata bi bila veoma, veoma ponosna
na vaše dobročinstvo. To vam je u genima.“
Deca su me dočekala kao davno izgubljenog ujaka. Iznenadio sam se koliko su oboje porasli tih godina dok sam
bio odsutan, zaboravljajući da su još u dobu odrastanja. Hofmanovi su očigledno želeli da se deca svečano obuku
za dolazak svog dobročinitelja, pa me je preplavilo kajanje što nisam bio više prisutan u njihovom životu.
„Zdravo, gospodine Tanite!“, rekao je Georg potresenim glasom, i sad su mu oči bile u nivou mojih dok smo se
rukovali.
„Gospode bože. Je li ovo mladi Georg ili njegov otac?!“, rekao sam u pokušaju da budem duhovit, a onda sam se
setio sudbine koja je zadesila njegove roditelje. Georg je video da mi je nelagodno pa se ljubazno osmehnuo.
„Sećate se moje sestre Klaudije?“ Pozvao je rukom mladu devojku, koja je takođe bila znatno viša, ali sa istim
ljupkim licem koje sam zapamtio odranije.

180
„Drago mi je što vas ponovo vidim, gospodine Tanite.“ Naklonila se. „Moj brat i ja stvarno ne možemo da vam
dovoljno zahvalimo na vašoj dobroti.“
„I meni je drago što vidim tebe, Klaudija. Nema potrebe da mi zahvaljujete. Treba da budete zahvalni gospodinu
i gospođi Hofman. Da li oboje uživate u životu u Ženevi?“ Zdušno su zaklimali glavama. „A kako vam ide
učenje?“
„Meni ide vrlo dobro, hvala, gospodine Tanite“, odgovorio je Georg.
„Čujem da si posećivao gospodina Kolera. Kaže da želiš da postaneš advokat?“
Georg se promeškoljio. „To mi je postao san, da. Želim da utičem na funkcionisanje uprave u svetu, kako bi ljudi
mogli da žive bolje, pravednije.“
Njegove reči su mi izmamile osmeh na lice. „Ne mogu da se setim ničeg plemenitijeg ili prikladnijeg. Drago mi
je zbog tebe, Georg. Pobrini se da pratiš taj san svim srcem.“
„Hoću, gospodine Tanite.“ Oklevao je i pogledao u gospođu Hofman u uglu sobe, koja mu je uzvratila strogim
pogledom. „Ali gospodin Koler kaže da su troškovi studija na univerzitetima i pravnim fakultetima veoma
visoki.“
„Georg!“, uzviknula je gospođa Hofman. „Gospodin Tanit nije ovde ni dva minuta, a ti se usuđuješ da mu
dosađuješ i tražiš još novca, a on već finansira sve vaše životne troškove!“
Nasmejao sam se. „Molim vas, gospođo Hofman, nema potrebe da vičete. Advokat mora da bude odvažan,
sposoban i da postavlja prava pitanja. Mislim da je mladi Georg pokazao sve tri ove osobine istovremeno.“
Podigao sam obrve.
„Obećavam da ću jednog dana vratiti novac“, rekao je Georg. „Do poslednjeg penija!“
Spustio sam mu ruku na rame. „Ne sumnjam da hoćeš, ako ti se da prilika. Ali nema potrebe. Ako nastaviš
vredno da učiš i ako gospodin i gospođa Hofman budu zadovoljni tobom, uveravam te da neće biti prepreka za
tvoje dalje obrazovanje.“
„Hvala vam, gospodine Tanite! Hvala vam!“, oduševljeno je ciknuo Georg.
„Isto se, naravno, odnosi i na tebe, Klaudija. Da li ti je lepo u školi?“
Ona je izgledala pomalo kolebljivo. „Neki časovi su mi pomalo teški. Ja ne govorim francuski tako dobro kao
moj brat.“
Još uvek“, rekao sam joj i namignuo. „Samo se ti trudi.“ Raširio sam ruke. „Bilo mi je drago da čujem šta ima
novo i da vas sve vidim, ali bojim se da sad moram da idem. Deco, budite i dalje dobri prema gospodinu i
gospođi Hofman.“ Rukovao sam se s Georgom, a Klaudija me je iznenadila kad me je zagrlila.
Gospodin i gospođa Hofman su me ispratili do ulaznih vrata. „Stvarno je divno to što činite za ovu decu,
gospodine Tanite“, rekao je gospodin Hofman i spustio mi svoju postojanu ruku na leđa.
„Molim vas zovite me Atlas. I ne mogu dovoljno da istaknem da treba vama da budu zahvalni.“
„Pa, možda i jeste tako, ali malo je onih koji bi trošili nasledstvo na finansiranje dvoje siročadi. Potpunih
neznanaca. Bili ste motivisani ničim drugim osim dobrote, a to treba slaviti.“
„Hvala vam“, rekao sam, a u grlu mi se zaglavila knedla.
Pošto sam sredio poslove sa Erikom Kolerom, u šta je spadalo i uputstvo da stupi u kontakt s Ralfom
Makenzijem kako bi organizovali bezbedan prenos sa mojih punih bankovnih računa u australijskoj banci,
konačno sam potpisao poslednja dokumenta koja će mi osigurati švajcarsko državljanstvo.
Čitalac će se s pravom zapitati da li sam se bojao da ne naletim na Kriga Ezua dok sam obilazio stare staze u
Evropi. Međutim, moram priznati da uopšte nisam imao nikakvog straha. Već ste saznali sa ovih stranica da mi
bez El život ne vredi. Pokreće me samo potraga za njom, ništa drugo. Ili ću uspeti ili ću umreti pokušavajući da
je nađem.
Trajekt od Njukasla do Bergena plovio je po uzburkanom moru, ali milostivo kratko, i pristao za dvadeset četiri
časa. Najviše sam se plašio ove od svih mojih poseta u povratku. Šta bih uopšte mogao da kažem Astrid i Horstu
nakon nezamislive tragedije koju su oni iskusili? Briga je bila tim veća što sam strepeo da ću pogledati u
Feliksove oči i u njima videti bol. Zbog toga sam se postarao da se na plovidbi lečim viskijem.

181
Znao sam da se moram držati zadatka. Ako se El igde vratila, najpre bi izabrala Bergen. Karin joj je bila najbolja
prijateljica, a Halvorsenovi su nam bili kao rodbina. Pošao sam poznatom stazom iz luke uzbrdo, do kućice u
kojoj smo nekada stanovali.
Pokucao sam na vrata. „Ett minutt!“37, začuo se odgovor. Sačekao sam trenutak i pripremio se za težak
razgovor.
37 Norv.: Samo trenutak. (Prim. prev.)
Ubrzo se pojavila Astrid. Izgledala je mnogo starije. Njeni nekad rumeni obrazi sad su bili upali, a gusta plava
kosa koje sam se sećao sad je bila iskrzana i proseda. Polako me je prepoznala i razrogačila oči, koje su joj se
zacaklile od suza.
„Zdravo, Bo“, kazala je.
„Astrid... Nemam reči kojima bih iskazao koliko mi je žao...“ Pre nego što sam uspeo da završim rečenicu, Astrid
mi se bacila u zagrljaj i stisnula me tako jako da mi je jedva ostalo vazduha u plućima.
„Horste! Horste!“, viknula je i povukla me za ruku u kuću.
Pipov otac pojavio se iza ugla na kraju hodnika, i zapanjio se. „Da li je moguće da je to... Bo D’Aplijez?“,
promucao je.
„Zdravo, stari prijatelju.“ Horst je sad hodao uz pomoć štapa. Polako mi je prišao pa me je i on zagrlio. Kucnuo
me je štapom po grudima. „Drago mi je što te vidim, ne više mladi čoveče!“
„Izvoli, sedi! Skuvaću čaj! Da li i dalje voliš ingliš brekfast?“ Pre nego što sam uspeo da odgovorim, Astrid je
požurila u malu kuhinju. Pošao sam za Horstom u dnevnu sobu, koja se nije nimalo promenila za deset godina
koliko me nije bilo.
„Horste“, započeo sam, „ne mogu da iskažem koliko sam tužan zbog...“ On je podigao štap u vazduh, da me
zaustavi.
„Molim te. Ne govorimo o tome. Svi u Bergenu znaju kroz šta smo prošli. Kad prođemo pored njih na ulici, na
licu im se ogledaju sažaljenje i tuga. Dosta nam je toga za ceo život.“
„Razumem“, odgovorio sam pomirljivo.
Horst se spustio u svoju fotelju i pozvao me pokretom ruke da i ja sednem. „Dakle, pričaj mi o svom životu, Bo!
Kako ti je ta tvoja ruka? Jesi li sad čelista u Londonskom simfonijskom orkestru?“
Bilo je prošlo mnogo vremena otkad sam čak i pomislio na čelo. „Avaj, ne, žao mi je što moram reći da nisam.
Sad me ne boli, ali ukoči se nakon samo nekoliko minuta neprekidne aktivnosti. Prihvatio sam da nikad neću biti
virtuoz.“
Horst se oneraspoložio. „Kakva šteta. Polagao sam velike nade u tebe. Dakle, kako si proveo poslednju
deceniju?“ Ispričao sam mu za Haj Vild i za knjižaru i za Australiju. „Gospode, Bo! Iskopavanje opala! Nikad ne
bih ni slutio da onaj mili, bojažljivi dečko može postati upravnik tako velikog preduzeća! Ali život donosi
zanimljive zaplete i preokrete. Samo kad ste El i ti srećni. Gde je ona, uzgred budi rečeno? Ovde u Bergenu, s
tobom?“
Oborio sam oči i pogledao u pod. „Ne, Horste, nije. Zbog toga i jesam ovde - da je tražim. Sudeći po tome što si
me upravo pitao, pretpostavljam da nije bila u Bergenu poslednje dve godine?“
„Nije“, odgovorio je on zabrinuto. „Da li se nešto desilo među vama? Činilo se da ste veoma zaljubljeni kad ste
bili ovde kod nas. Bili smo uvereni da nije daleko brak.“
Progutao sam knedlu. „I ja sam tako mislio, ali nisam s njom u kontaktu već dve godine.“
Horst nije znao šta da kaže, ali srećom, vratila se Astrid sa čajem. „Mislim da sam uhvatila kraj razgovora“,
kazala je uz tužan smešak. „El i ti više niste zajedno?“ Odmahnuo sam glavom. „Baš sam mislila da je neobično
što te nije pomenula u pismu koje je poslala.“
Naglo sam podigao glavu. „Pismo? Kad si ga dobila?“
„Bože, biće već nekih šest meseci.“
„Pre samo šest meseci? Fantastično! Smem li da ga vidim?“, upitao sam, a srce mi je brže zakucalo.

182
„Svakako, Bo“, odvratila je Astrid. Prošla je kroz sobu, prišla pisaćem stolu, otvorila gornju fioku i prelistala
nekoliko raznih papira dok nije odabrala jedan. „Evo ga. Veoma je kratko, ali bilo je divno dobiti neke vesti od
nje.“
Astrid mi ga je pružila. Bilo je utešno ponovo videti Elin uredni, elegantni rukopis.
Dragi Horste i Astrid,
Nadam se da će vas ovo pismo zateći u dobrom zdravlju. Znajte da mi strašno nedostajete, i vi i Bergen, kao i
moji dragi prijatelji Pip i Karin.
Odnedavno mnogo razmišljam o vama i onim noćima koje smo provodili izvodeći muziku na brdu.
Večeri u Norveškoj su magične i čeznem za onim što je nekad bilo, a sad ga nema.
Kad slušam Griga, mislim na vas i na tu lepu zemlju za koju sam imala sreće da mi neko vreme bude dom.
Kao da je čitav život prošao od tada, ali želim da znate da vas i dalje nosim u srcu.
Nikad ne zaboravite naše zajedničke uspomene; znam da ja neću.
Dragi Feliks mora da je sad već porastao!
Nije više bebica!
Sve je pred njim.
Ali želela bih da su ovde i njegovi roditelji i da mogu da ga vide. Sigurno bi bili veoma ponosni.
Vaša,
El
Ostavio sam pismo da mi počiva na krilu i namrštio sam se. „Ovo je neobično pismo, zar ne?“
Astrid je slegla ramenima. „Zar jeste? Možda malo nepravilno, ali to pripisujem činjenici da norveški nije
maternji jezik ni njoj ni tebi.“
„Da. Ali ona je do kraja našeg boravka govorila tečno, kao i ja. Ne mogu tačno da odredim šta je to, ali nešto je
čudno u načinu na koji piše. Ne zvuči kao El koju ja poznajem.“ Pogledao sam u Astrid. „Imaš svako pravo da
odbiješ, ali mogu li da zadržim ovo?“
„Naravno“, nasmešila se ljubazno.
Najednom mi je nešto palo na pamet. „Astrid, da li imaš koverat u kojem je stiglo ovo pismo? Upravo sam se
setio da ima poštanski žig!“
Odmahnula je glavom. „Žao mi je, Bo. Bačen je. Zadržala sam samo pismo.“ Srce mi se steglo. „Ali sedam se da
je stiglo iz inostranstva...“
„Odakle? Iz Engleske?
„Ne, nije bila Engleska.“ Zatvorila je oči i duboko se zamislila. „Ili jeste? Sećam se da je markica zaista bila na
engleskom. Mislim bar. Oh, nisam sigurna. Žao mi je što ti nisam od koristi.“
„U redu je, Astrid“, odgovorio sam, prikrivajući razočaranje. Promenio sam temu. „Kako je Feliks? Mora da
ima... koliko? Jedanaest godina?“
Horst i Astrid su se pogledali. „Sad ima trinaest godina“, odgovorio je Horst ozbiljno.
„Gospode, kako vreme leti. Je li dobro?“
„Kao što znaš, Feliks ima težak život. Malo je... nepokoran“, rekao je Horst diplomatski.
„Onda je pravi sin svoga oca!“
Astrid se slabašno nasmešila. „Jeste, zaista. Ali mali Feliks je mnogo neposlušniji. Nije on za to kriv. Veoma mu
nedostaju majka i otac.“
„Mogu da zamislim“, rekao sam iskreno.
Kao po komandi, čuo sam kako se vrata kućice širom otvaraju i uz tresak zatvaraju. U dnevnu sobu je provirio
dečak koji je bio pljunuti Pip - ali s Karininom tamnom kosom i smeđim očima.
„Felikse Halvorsene! Nije prošla ni polovina časova u školi. Šta radiš kod kuće?“, upitala je Astrid.
Feliks je nehajno slegao ramenima. „Nije mi se ostajalo. Današnji časovi su tako dosadni.“ Pogled mu se sreo s
mojim. „Ko si ti?“
„Felikse!“, odbrusio je Horst. „Ne budi tako nepristojan!“

183
„U redu je“, odgovorio sam. „Ovaj mladić ima pravo da zna ko je u njegovoj kući!“ Ustao sam i prišao mu da se
rukujemo. „Zdravo, Felikse. Ja sam Bo. Bio sam blizak prijatelj tvojih roditelja. Sećam te se kad si bio beba.“
Konačno je prihvatio moju ruku. „Poznavao si Pipa i Karin?“, upitao je.
„Da, veoma dobro. Bili su izuzetno dobri prema meni kad mi je to bilo najpotrebnije. Nikad ih neću zaboraviti.
Da ne pominjem ove tvoje baku i dedu, koji su pristali da prime u kuću i hrane potpunog neznanca.“
Odmerio me je pogledom. „Ako si bio tako blizak s mojim roditeljima, kako to da te nisam ranije upoznao?“
„Za ime boga, Felikse. Budi uljudan prema našem gostu, molim te“, prekorila ga je Astrid.
„Šta? Samo sam primetio da očigledno nije bio toliko blizak s mamom i tatom kad ga nikada ranije nisam
video.“
Prihvatio sam njegovu ljutnju. „U pravu si, Felikse. Trebalo je da dođem u međuvremenu, a nisam. Iskreno se
izvinjavam. Drago mi je što vidim da si porastao i da si direktan, odlučan mladić. Tvoji roditelji bi se veoma
ponosili tobom.“
„Ne bi ako beži iz škole“, našalio se Horst.
Feliks se namrštio. „Oh ćuti, deda. Više mogu da naučim za jedno popodne s tobom za klavirom. Idem da
vežbam.“ Otišao je uz stepenice, u svoju sobu. Nisam mogao a da se ne osmehnem zbog ponašanja Pipovog i
Karininog sina, vatrenog kao što su i oni bili. Ozbiljno sam mislio ono što sam mu rekao. Njegovi roditelji bi
zaista bili izuzetno ponosni.
„I mladi Feliks je muzičar?“, upitao sam.
Horst je slegao ramenima. „Šta da kažem? To je u genima. Iako je malo raspušten, mogu ti reći da je vrhunski
pijanista. Mislim da je još bolji muzičar od Pipa.“ Horst se najednom duboko rastužio. „A to nešto govori.“
Prišao sam starom prijatelju i spustio ruku na njegovu podlakticu. „Znam koliko bi bio zahvalan za sve što ti i
Astrid činite za njegovog sina. I Karin takođe.“ Horstu su oči zasvetlucale od suza. „Mnogo mi je drago što sam
vas oboje ponovo video. Hvala za čaj, Astrid.“
„Stvarno ideš tako brzo? Samo što si ušao na vrata!“
„Ne želim više da vas opterećujem“, odgovorio sam. „Već sam to činio dovoljno za ceo život.“
„Ne budi šašav, mladiću!“, rekla je Astrid strogo. „Zapravo, nećemo se raspravljati oko toga. Ostaćeš na večeri.
Gde si odseo?“
„Ja...“
Astrid mi je zapretila prstom. „Za ime boga, Bo! Nemoj mi reći da nemaš gde da odsedneš?“
„Planirao sam da se prijavim u hotel Grand i da sutra ujutru uhvatim trajekt za Francusku.“
„Francusku?“, upitao je Horst. „Zašto Francusku?“
„To je Elina domovina. Mislim da je verovatno da se vratila u Francusku, gde smo se upoznali.“
Astrid mi je prišla i obema rukama me uhvatila za laktove. „Dobro, idi u Francusku ako moraš, i nastavi svoju
misiju, ali Horst i ja insistiramo da bar nekoliko dana ostaneš kod nas.“ Podigla je molećiv pogled ka meni.
„Hvala“, odgovorio sam. „Biće mi veoma drago.“
U Bergenu sam proveo nekoliko blaženih dana. Imao sam taj luksuz da dugo šetam kroz Bergens Fjelstrekninger,
grejao se uveče uz vatru u kaminu i jeo Astridin čuveni kupus sa ovčetinom. Mislim da se, do kraja mog boravka,
i Feliks odobrovoljio - naročito pošto sam naštimovao pijanino koji je nekad pripadao Pipu.
Kad je došlo vreme da pođem, ukrcao sam se na trajekt iz Bergena za Amsterdam, a odande sam vozovima
stigao u Pariz. Ako se El vratila u taj grad, koga bi prvo odabrala da mu se javi? Landovskog? Brujija? Možda
madam Ganjon? Jednim delom želeo sam da razgovaram s gospodinom Ivanom, ali znao sam da nije mudro
vraćati se u Pariški konzervatorij um s obzirom na ono što se dogodilo između mene i gospodina Tusena pre
mnogo godina. Odlučio sam da počnem od ateljea gospodina Landovskog u Bulonj-Bijankuru.
Kuća je izgledala potpuno isto kao što sam je i zapamtio. Možda je fasada od belog kamena bila malo izbledela,
ali i dalje je bila prekrivena purpurnom visterijom. Stajao sam tamo neko vreme i upijao pogledom kuću koja mi
je bila dom kad sam bio dečak. Pogled mi je pao na klupu na kojoj sam imao običaj da sviram violinu. Prišao
sam joj i seo, sklopio oči i odlutao u prošlost...

184
„Šta to radite, zaboga?!“, začuo sam poznati francuski glas. Otvorio sam oči, okrenuo se i ugledao još više
prosedu i još punačkiju Evelin kako, besna, hita ka meni preko travnjaka. „Ovo je privatan posed!“ Lice mi se
razvuklo u širok osmeh kad sam video jednog od svojih dobrih spasitelja. Oh, bilo je tako dobro videti je opet.
„Ponovo vam kažem, šta to radite za ime sveta? Nemojte da uzmem metlu!“ I dalje sam nepomično sedeo na
klupi i zurio u nju. „Ko ste vi?“
„Zdravo, Evelin“, rekao sam ustajući. Sad sam bio viši od nje bar tridesetak centimetara. Kad me je pogledala u
oči, video sam treptaj prepoznavanja. Izraz lica joj se odmah ublažio.
„Ne može biti...“, prošaptala je. „Bo?“ Pružio sam ruke ka njoj i ona me je čvrsto zgrabila. „Bo! Oh, Bo! Mislila
sam da te više nikad neću videti.“ Odvojila se za trenutak i pogledala me u lice. „Oh, mili dečko. Porastao si!
Kakav srećan dan!“ I opet su suze navrle na oči nekog ko se mnogo obradovao što me vidi. Da sam imao
vremena da laskam sebi, uočio bih da se situacija ponavlja.
„Mnogo si mi nedostajala, Evelin.“
„I ti si meni! Moraš da uđeš! Mesje Landovski je ovde. Samo pazi, mali Bo, mogao bi da dobije infarkt!“ Evelin
me je uzela za ruku i povela me kroz poznato predvorje. „I dalje sam uglavnom samo ja ovde, jer gospodin
Landovski putuje po svetu zbog posla. Šta je bilo s tobom u životu? Jesi li sad čuveni muzičar? Šta je bilo sa
onim dečkom koji te je progonio? Jeste li se pomirili? I šta je s malom El? Šta je s njom bilo?“
Ta lavina pitanja otkrila je da se njoj i El nisu putevi ukrstili otkad smo, pre mnogo godina, otišli iz Francuske.
Pokušao sam da sakrijem razočaranje. „Mnogo toga se promenilo, Evelin.“
„Očigledno. Pre svega, govoriš više nego nekad!“
„Kakva je to galama?“, zabrundao je gospodin Landovski (ali sad pomalo promuklo) dubokim glasom kroz
hodnik. Pojavio se iza ugla, u istom onom ogrtaču koji je nosio pre dvadeset pet godina. Ono malo preostale kose
na glavi bilo je sedo, kao i njegovi poznati brkovi i brada. Za trenutak smo stajali licem u lice u hodniku.
„Dečko!“, rekao je konačno. „Ha!“ Zavrteo je glavom, a onda se okrenuo i pozvao me rukom da pođem za njim.
„Dođi. Dobro bi mi došla pomoć. Evelin, spremite, molim vas, čaj. A onda biste nam se mogli pridružiti u
ateljeu.“ Ona mi je stisnula podlakticu i nestala u kuhinji. Ušao sam za gospodinom Landovskim u njegovu
radionicu, gde je, na stolu, stajala gotovo dovršena skulptura plesačice. Ruka joj je bila elegantno podignuta
iznad glave, a lice pognuto ka podu.
Landovski je uzeo dleto i počeo blago da kucka njenu puštenu kosu. „Dodaj mi onu finiju alatku sa tezge,
hoćeš?“ Uradio sam to i ne trepnuvši. „Pa, šta misliš?“, upitao je. Pokazao je glavom ka skulpturi.
„Niste izgubili dar, gospodine Landovski. Je li to igračica flamenka?“, upitao sam.
„Zaista jeste.“ Odmakao se korak nazad diveći se svome delu. „Prilično se ponosim ovim.“ Okrenuo se ka meni.
„Dakle, dečko, vratio si se. Da li to znači da si konačno bezbedan?“
Uzdahnuo sam. „Teško je odgovoriti na to pitanje, mesje Landovski.“
„Hmmm. Ne brini zbog onog nevaljalca Tusena sa Konzervatorijuma. S njim se obračunao tvoj bivši nastavnik
mesje Ivan.“
Ime gospodina Ivana izmamilo mi je osmeh na lice. „Zaista? Kako?“
Landovski se nasmejao. „Ivan je iz Moskve i naljutio se. Treba li da kažem još nešto?“
Slegnuo sam ramenima. „Verovatno ne.“
„Tusen je na kraju otišao iz Pariza. Više ništa nismo čuli o njemu. Pacov se vratio u slivnik.“
„Kako je gospodin Ivan? Veoma bih voleo da ga vidim.“
Landovski se naslonio na radnu tezgu. „Žao mi je, Bo. Umro je pre nekoliko godina. Ostali smo u kontaktu pošto
si ti otišao u Nemačku. Često te je pominjao i predviđao ti je sjajnu budućnost.“ Landovski me je odmerio od
glave do pete. „Ali ti očigledno više ne sviraš.“
Zbunio sam se. „Otkud znate, gospodine Landovski?“
„Izgledaš neveselo. Bez duše. Stoga bih se kladio da ne sviraš.“ Evelin se vratila sa čajem. „Hvala, Evelin. Ne
znam šta bih radio bez nje, dečače. Vodi celo moje domaćinstvo u Francuskoj, od bavljenja posteljinom do
rasporeda obaveza. Moje pamćenje više nije kao što je nekad bilo, zar ne, Evelin?“

185
Evelin se nasmejala. „Još ste bistri kao i uvek, mesje Landovski.“
„Morate to da kažete jer vas plaćam! Bilo kako bilo, sedite molim vas, da nam naš stari prijatelj priča o svom
životu.“ Evelin je prišla staroj, prašnjavoj sofi u zadnjem delu ateljea.
„Pre nego što počnem, mogu li da pitam gde su ostali iz porodice, gospodine Landovski?“
„Većina je i dalje u Rimu.“ Pokazao je ka skulpturi. „Ja sam u Parizu samo zato što moram da završim ovaj
naručeni rad. Počeo sam ga prošlog Božića jer mi je bilo dosadno brbljanje moje bolesne tašte.“ Nežno je
pomilovao kameno lice. „Namenjena je privatnom klijentu u Španiji. Nadam se da nemaš ništa protiv da
nastavim s radom dok ti pričaš, Bo. Već sam u zakašnjenju sa ovim. Moram da završim danas.“
„Uopšte mi ne smeta, gospodine Landovski.“
„Hvala ti.“ Ponovo je podigao dleto. „Oh! Uzgred, Marsel je uspeo da se upiše na konzervatorijum.“ Nasmejao
se. „Studirao je kod Margerit Long i sad komponuje profesionalno.“
Tiho sam aplaudirao. „I zasluženo. Molim vas prenesite mu moje iskrene čestitke kad ga budete videli sledeći
put.“
Gospodin Landovski mi se uzdržano nasmešio. „Siguran sam da će mu biti drago.“
Dok sam pripovedao svoju priču, gospodin Landovski je klesao, a ja sam mu pomagao jer sam nekako s lakoćom
skliznuo u onu rutinu od pre četvrt veka. Jedva da je reagovao na bilo šta što sam rekao, od bola zbog toga što mi
je Krig slomio ruku i uništio mi muzičku karijeru pa do spašavanja ljudi iz rudarskog okna u Kuber Pidiju. Bio je
napeto usredsređen na rad. Evelin je pak uzdisala i gestikulirala pri svakom preokretu u priči.
„Oh, Bo“, kazala je kad sam završio. „Mnogo mi je žao zbog svega što se dogodilo. Život ume da bude tako
nepravedan.“
„Pretpostavljam da ne moram da pitam da li je El bila u kontaktu s bilo kim od vas dvoje?“, upitao sam.
Landovski je odmahnuo glavom. „A sa gospodinom Brujijem? Šta mislite, da li postoji takva mogućnost?“
„Redovno kontaktiram s njim“, odgovorio je Landovski. „Napredovao je do položaja u Umetničkoj školi, ubeđen
sam da bi mi to pomenuo.“
„Isto tako sam i ja još uvek u kontaktu s madam Ganjon“, dodala je Evelin. „Ona je sad u penziji. Ali povremeno
odemo nekud na čaj. Nije pominjala El. Žao mi je, Bo.“
„A šta je s Krigom? Zar ga se više ne plašiš?“, upitao je Landovski.
„Ne znam šta bi mogao da mi oduzme a što već nisam izgubio“, odgovorio sam iskreno. „Ovo mi je bila
poslednja nada. Ne znam gde bi El mogla da bude.
Mislio sam da se možda vratila na neko od starih mesta i da treba da ih obiđem. Ali sad ne znam šta da radim.“
Prošao sam prstima kroz kosu.
Landovski je zurio u mene. „Nemaš svrhu.“ Pljesnuo je rukama. „Dakle, da li bi voleo da dobiješ posao?“
Njegova ponuda me je uhvatila nespremnog. „Oh, gospodine Landovski, veoma ste ljubazni, ali nisam siguran da
bih mogao da vam asistiram u ateljeu kao ranije.“
„Mislio sam na nešto privremeno. Ovaj naručeni rad treba transportovati u Sakromonte u Granadi. Kao što sam
rekao, već kasnim. Mogao bi ga prevesti vozom, da stigne što pre. Inače bi morala da putuje brodom, što traje
mnogo duže.“ Podigao je obrvu. „Učinio bi uslugu starom prijatelju.“
Razmislio sam o njegovom predlogu i nisam mogao da nađem razlog zašto ne bih učinio to što traži. „U redu,
mesje Landovski. Biće mi drago da budem u pratnji vašeg dela.“
„Dobro. Pretpostavljam da neće biti naročito udobno sedeti pored nje u teretnom vozu, ali siguran sam da ćeš se
snaći.“ Pogledao je kroz prozor ateljea, u klupu. „Znaš, nijedna moja skulptura nije imala ličnu pratnju otkad je
Bruji isporučio Krista preko okeana u Brazil.“
„Kao da je čitav život prošao od tada“, odvratio sam.
„I jeste, dečko, i jeste.“ Okrenuo se radu. „U svakom slučaju, pođi dole u Sakromonte, uživaj u španskom suncu.
Odmori se i razmisli. Pretpostavljam da ti baš to treba.“
„Ko je naručilac?“
„Poverenici palate Alhambra. Izgleda da je čuvena po nekom plesnom takmičenju. Kako se ono beše zove,
Evelin?“
186
„Concurso de Cante Jondo“38, odgovorila je.
38 ŠP.: Takmičenje „Kante hondo“. (Prim. Prev)
„Da, tako je. Dakle, neka Cigančica je jednom pobedila na takmičenju i proslavila se. Postala je nešto kao simbol
te oblasti nakon Građanskog rata.“ Slegnuo je ramenima. „Jedno je sigurno. Veoma je lepa. Evo.“ Landovski mi
je pružio fotografiju sa radne tezge. „Radio sam po ovome.“ Slika je bila zapanjujuća, tamnokosa žena u crvenoj
haljini, uhvaćena kamerom u okretu.
„Kako se zove?“, upitao sam.
„Postiđuješ me, dečko! Um mi je čvrst kao žele.“ Brzo je puckao prstima. „Kako ono beše ime te žene, Evelin?“
„Lusija Amaja Albajsin.“
„Tako je. Izgleda da je velika zvezda u Južnoj Americi.“
„Baš zanimljivo. Pa, biće mi čast da budem u pratnji kamene verzije Lusije do njenog stalnog prebivališta.“
„Odlično. Bićeš, naravno, plaćen za svoj trud.“
Podigao sam ruke. „Ne, gospodine Landovski. Ne dolazi u obzir da primim novac za to. Kao što sam rekao, više
me ne muči nemaština. Molim vas, dozvolite mi da vam se odužim za školarinu na konzervatorijumu i smeštaj i
hranu za sve one godine.“
Landovski je uzdahnuo i zakolutao očima. „Ne budi blesav, dečko. Nema na čemu! A sad, Evelin, hoćete li da
pozovete neko železničko transportno preduzeće i da sve ugovorite?“
„Da, mesje Landovski.“ Činilo se da se Evelin s mukom podiže sa prastare sofe, pa sam joj pružio ruku da joj
pomognem. „Oprosti mi, Evelin, sad shvatam da nisam pitao za Luja. Kako je on?“
Tužno mi se osmehnula. „Ostvario je svoje snove i sad je na visokom položaju u proizvodnji Renoa.“
„Sjajno! A porodica? Da li se oženio?“
Evelin je uzdahnula. „Jeste. Zove se Žizel.“ Primetio sam da je brzo pogledala u gospodine Landovskog, a on joj
je uzvratio saosećajnim pogledom. „Ona je jedna veoma ćudljiva dama i nikad nije odobravala bliskost između
mene i moga sina. Sve manje ga viđam s godinama.“
Srce me je zabolelo kad sam to čuo. „Oh, Evelin. Strašno.“
Klimnula je glavom. „A što je još gore, tek treba da upoznam svoju unuku. Ima već pet godina, ali Žizel ne
dozvoljava da je vidim.“
Prenerazio sam se. Luj i njegova majka su bili veoma bliski. „Ali tvoj sin te obožava. Sigurno ne bi dozvolio da
se vaš odnos pogorša bez obzira na to šta kaže Žizel.“
„Zaljubljen muškarac je opijen muškarac. A Žizel je, nažalost, otrov moga Luja.“ Tužno je šmrknula.
„Kako ti se zove unuka?“
„Marina“, odgovorila je Evelin čežnjivo.
„Kakvo lepo ime.“ Nisam znao šta više da kažem. „Nadam se da ćeš je upoznati jednog dana.“
„I ja se nadam, Bo. Nego, da ti namestim krevet? Tvoja soba je ista kao i pre dvadeset godina.“
Landovski joj se suprotstavio. „Uveren sam da ga možemo unaprediti od sobe u potkrovlju u gostinske odaje.
Ako ti tako odgovara, dečko?“
„Oh, ne želim da vas opterećujem. Rado ću odsesti u hotelu ako...“
Landovski je prasnuo u smeh. „Živeo si kod nas toliko godina! Siguran sam da ćemo izgurati još jednu noć, zar
ne Evelin?“
Veće smo proveli ispijajući boce vina kot de ron, i saznao sam šta se u međuvremenu dogodilo u životu ljudi
koje sam nekada poznavao. Landovski i Evelin su posedovali onu istu iskričavu energiju iako su, kao i ja, telesno
ostarili. Posle večere, otišao sam stepenicama u svoju staru sobu u zadnjem delu kuće. Krevet, za koji sam kao
dete mislio da je vrhunac raskoši i udobnosti, sad je izgledao majušno i kvrgavo. Ali bez obzira na to, spavao
sam bez snova, potpomognut obilnom količinom vin rouge koju sam popio te noći.
Sutradan ujutru, stigla su tri čoveka da upakuju statuu Lusije i transportuju je, zajedno sa mnom, na parisku
stanicu Gar de Lion.

187
„Javio sam u Alhambru da si krenuo i da bi trebalo da stigneš u roku od pet dana“, objasnila je Evelin. „Biće
samo jedno presedanje, u Barseloni, gde će zaposleni prebaciti statuu u drugi voz. Takođe će organizovati
transport od stanice u Granadi do Palate Alhambra.“
„Hvala ti, Evelin. Još uvek organizuješ moj život, posle toliko godina.“ Čvrsto sam je zagrlio, a onda prišao
gospodinu Landovskom da se rukujemo.
„Drago mi je što sam te video, dečko. Moram ti neizbežno postaviti pitanje: hoćeš li se ikada više vratiti?“
„S povoljnim vetrom, gospodine Landovski. Zaista se nadam da će nam se putevi ponovo ukrstiti.“
Nasmejao se. „Zaista je tako. Drago mi je da te je boravak u domaćinstvu Landovskih tome naučio.“ Spustio je
pomalo krhku ruku na moje rame. „Ljubav je sve. A sad idi i nađi je, dečko. Po svaku cenu.“ Podigao je prst kao
da se nečega setio, i nestao u kući. Vratio se s torbom od slame u kojoj je nešto zveckalo pri svakom koraku.
Pružio mi ju je, a ja sam pogledao unutra i video četiri boce vina kot de ron, u kojem smo uživali prethodne noći.
„Za put“, namignuo je.
„Hvala vam.“
„Ali budi oprezan.“ Spustio mi je ruku na obraz i pogledao me pravo u oči. „Sve je u umerenosti, a?“
Klimnuo sam glavom. „Doviđenja, mesje Landovski.“
Moje putovanje preko Evrope proteklo je prilično bezbolno i zbog vin rouge prošlo je u izmaglici ošamućenog
uma. Prilično sam se sprijateljio sa čuvarima voza. Razmenjivali smo priče i pili alkohol i igrali karte takođe.
Dobio sam na kartama nešto pezeta, što mi je odgovaralo jer sam se setio da putujem u Španiju a nemam pri sebi
lokalnu valutu. Zapravo, prilično sam se navikao na zamisao o takvom životu - uvek u pokretu, bez potrebe da
previše razmišljam o bilo čemu. Možda je to budućnost za mene.
Presedanje u Barseloni prošlo je glatko, baš kao što je Evelin i obećala. Prespavao sam poslednju etapu
putovanja, uljuljkan blagim pokretima vagona na šinama i mrakom u zatvorenom prostoru.
Probudilo me je jarko, prodorno svetlo na licu kad su dva stanična radnika u Granadi povukla u stranu vrata
vagona. U glavi mi je tutnjalo.
„Señor? Por favor apártate del camino.“39
39 Šp. Gospodine? Molim vas sklonite se s puta. (Prim. prev.)
40 Šp. Izađite, molim vas. (Prim. prev.)
41 Šp. Mamuran je. (Prim. prev.)
42 Šp. Voda? Da. (Prim. prev.)
43 Šp. Da, gospodine. Alhambra. Trideset minuta. (Prim. prev.)
44 Šp. Hvala. (Prim. prev.)
Jedva da sam govorio i reč španskog. A nisam imao ni prijatelje poliglote pored sebe kao kad sam prvi put kročio
u Norvešku.
„Salga, por favor.“40 Pokazali su mi pokretima ruku da izađem iz vagona.
Podigao sam se i izašao na jutarnju vrućinu, od koje me je uhvatila mučnina i zavrtelo mi se u glavi.
„jTiene resaca!“,41 uzviknuo je jedan od njih, a drugi me je pogledao i nasmejao se.
Usta su mi bila potpuno suva. „Voda?“, upitao sam, što nije izazvalo odgovor. Izveo sam pantomimu ispijanja iz
boce.
„Agua? Si.“42 Jedan je pokazao česmu na staničnom peronu i ja sam mu zahvalno klimnuo glavom.
Kad sam se napio vode, radnici su već izneli skulpturu i gurali je na kolicima s perona. Pošao sam za njima i
patetično stajao dok su oni utovarali drveni sanduk u olupani stari kamion sa otvorenom prikolicom.
„Alhambra?“, upitao sam.
„Si, señor. Alhambra. Treinta minutos.“43
„Gracias“44, uspeo sam da izustim pre nego što sam se popeo na kamion.
Granada je neverovatno mesto. Grad od stotina zgrada okrečenih u belo blistao je na jutarnjem suncu. Iznad
gradskih zidina uzdizao se planinski venae. Kad sam bolje pogledao, učinilo mi se da je najbliža padina istačkana
bezbrojnim pećinama u steni. Gledao sam netremice i zapazio sitne prilike kako se kreću ispred njih. Jesu li to
pećinska boravišta?
188
Ubrzo smo bili blizu moćne palate. Iz tamnozelene šume uzdizali su se drevni crveni tornjevi Alhambre i sa
strahopoštovanjem sam gledao arhitektonsku viziju. Kamion se približio velikoj kapiji i zaustavio se. Vozač je
izašao iz kabine da mi se obrati.
„Esto es lo más lejos que puedo ir“45, rekao je i slegnuo ramenima. „Ne dalje“, kazao je na engleskom
pokazujući ka ulazu u obliku ključaonice koji je vodio do trga punog ljudi. Klimnuo sam glavom i skočio na
zemlju, a u glavi mi je još pulsiralo od boce vina koju sam žedno ispio prethodne noći. Dok sam prolazio kroz
kapiju, na mene su nasrtali meštani što prodaju svoju robu - vodu, narandže i pečene bademe. U svem tom haosu,
ugledao sam muškarca u platnenoj košulji kako trči prema meni od druge kapije na drugoj strani trga. Pokazao je
prema kamionu.
45 Šp.: Ovo je najdalje što mogu da priđem. (Prim. prev.)
46 Šp.: Svetkovina. (Prim. prev.)
„Skulptura?“, upitao je na francuskom.
„Si, senjor, skulptura. Mesje Landovski.“
Dva muškarca u radničkim kombinezonima prenela su skulpturu nasred trga i uklonili sanduk. Ispod slojeva krpa
koje su takođe uklonili, ukazala se ponosna skulptura Landovskog.
„Prekrasna je! Lepša nego što sam mogao i da zamislim“, rekao je čovek u platnenoj košulji. „Mesje Landovski
je genije. Kao da je mlada Lusija među nama.“
„Oprostite mi, ja nisam upoznat sa ovim krajem. Gospodin Landovski je pomenuo da je Lusija pobedila na
nekom plesnom takmičenju? Je li to istina?“
Čovek se nasmejao. „Konkurso de kante hondo je mnogo više od plesnog takmičenja, gospodine. Bila je to
fijesta46 muzike, flamenka i života koja je održana hiljadu devetsto dvadeset druge. Došlo je četiri hiljade ljudi
da slavi sa nama. Bio je to veoma poseban događaj.“
„Očigledno“, promrsio sam. „Još uvek pričate o tome, i posle trideset godina.“
„Senjor, te noći je četiri hiljade ljudi prisustvovalo i svojim očima videlo sirovu moć koju ima duende. To živi u
Lusiji“, rekao je i dodirnuo obraz skulpture.
„Duende?“, upitao sam.
„Teško je to opisati ljudima koji ne poznaju našu kulturu. Duende je osobina koja podrazumeva strast i
nadahnuće, što se ispoljilo u Lusiji kroz ritam i ples.“
Zvučalo je kao da je Lusija zaista zapanjujuća osoba. „Voleo bih da je upoznam i da prenesem gospodinu
Landovskom kako je reagovala na skulpturu.“
Čovek u platnenoj košulji je uzdahnuo. „Poslednje što smo o njoj čuli bilo je da se vratila u Ameriku da pleše i
obezbedi novac za svoju porodicu. Situacija je veoma teška posle rata. Nije bilo milosti prema gitanos iz
Sakromontea.“ Zavrteo je glavom tužno. „Zato su moji kolege poverenici želeli da naruče ovu skulpturu.“
„Oprostite mi“, rekao sam, postiđen što moram ponovo da pitam za značenje neke španske reči koju ne
razumem. „Gitanos? Šta to znači?“
„Cigani, gospodine, nekada davno okrutno izbačeni van gradskih zidina.“ Pokazao je ka predelu s druge strane
kapije. „Možda ste primetili njihove pećine u planini Sakromonte.“
„Ah“, klimnuo sam glavom s razumevanjem. „Uzgred, senjor, imate li preporuka za turistu u Granadi? Sad kad
je Lusija bezbedno isporučena, slobodan sam od obaveza.“
Čovek je za trenutak razmislio. „Neizostavno pođite na centralni trg. Tamo se stalno nešto dešava.“ Rukovali
smo se.
„Gracias, señor.“ Okrenuo sam se i pošao iz Alhambre, u nadi da će mi mamurluk oslabiti dok budem silazio
nizbrdo. Ispostavilo se da su miris čempresa i blagi povetarac pravi lek i, kad sam stigao na trg, konačno mi je
bilo lakše u glavi.
Za trenutak sam se divio najimpresivnijoj od svih zgrada na trgu - staroj katedrali sa otvorenim zvonikom - a
onda sam krenuo po glatkim, sjajnim pločama prema velelepnoj fontani nasred trga. Kad sam zavirio unutra,
video sam da je dno prekriveno pezetama, novčićima od kojih svaki predstavlja želju svog pređašnjeg vlasnika.

189
Zavukao sam ruku u džep, okrenuo se leđima fontani i bacio novčić preko ramena. Ne treba isticati da sam se u
sebi pomolio da nađem El.
Dan je postajao sve topliji i trebalo mi je nešto da me osveži. Pošao sam jednom od uličica što vode od trga, u
potrazi za nekim kafeom. I stvarno, naišao sam na mali lokal u kojem se prodavao sladoled svih zamislivih boja i
koji je, po svemu sudeći, imao veliki uspeh kod turista u prolazu. Kad sam prišao, zapazio sam tamnokosu
devojčicu naslonjenu na zid kako mrda stopalom i sanjalački zuri u prazno. Mislim da sam uspeo da u opštim
crtama razumem razgovor koji je usledio:
„Hoćeš jedan, señorita?"47 upitao je vlasnik radnje stojeći iza velikog zamrzivača u kojem je bio izložen
sladoled.
47 Šp.: Gospođica. (Prim. prev.)
„Sí“, odgovorila je devojčica. „Ali nemam novca, senjor.“
„Odlazi onda“, viknuo je na nju. „Odbijaš druge mušterije.“
Devojčica je slegla ramenima i okrenula se. Osetio sam potrebu da je odbranim.
„Mene ne odbija“, rekao sam i prišao rashladnoj vitrini pa osmotrio ponudu u duginim bojama. Najprimamljivije
mi je izgledao zeleni sladoled pa sam pokazao prstom na njega. „Molim vas dva od ovoga“, rekao sam.
„Si, senjor“, odgovorio je mrzovoljni vlasnik radnje.
Iza mene, zazvonilo je zvono u zvoniku na trgu, pa sam se okrenuo da vidim kako gomila sveta izlazi iz
katedrale. Pretpostavio sam da se upravo završila prepodnevna misa. Pružio sam vlasniku nekoliko pezeta i uzeo
dva sladoleda. Pogledao sam dole u devojčicu, koja je zurila naviše u mene širom otvorenih očiju.
„Evo, señjorita“, rekao sam i pružio joj jedan kornet. Delovala je iznenađeno.
„Za mene?“, upitala je.
„Si , klimnuo sam glavom.
„Gracias a Dios“48, kazala je kad je liznula sladoled, koji se već topio na suncu i curio joj niz ruku. „A usted le
gastaria que diciera su destino?“
48 Šp.: Hvala Bogu. (Prim. prev.)
49 Šp.: Ne razumem. (Prim. prev.)
50 Šp.: Govoriš... engleski? (Prim. prev.)
51 Šp.: Moja rođaka. (Prim. prev.)
52 Šp.: Evo ti jednog čoveka. Ne govori dobro španski. (Prim. prev.)
Zaključio sam da me nešto pita. „No comprendo“49, odgovorio sam uz osmeh. „Hablo... Inglés?“50 Pomislio
sam da možda ima više šanse da razume engleski nego francuski.
„Vi voleti proricanje?“, kazala je umiljato.
„Da mi proričeš sudbinu?“ Pogledao sam dole u nju, a ona mi je uzvratila upitnim pogledom.
„Mi prima, Anhelina.“51 Devojčica je pokazala nazad, prema trgu. „Ona mnogo dobra“, rekla je pa ispružila
dlan i izvela pantomimu gledanja u dlan.
„Što da ne?“ Slegnuo sam ramenima ližući sladoled i dao znak devojčici da me povede. Koračali smo uzanom
uličicom nazad na prometni trg. Devojčica me je dovela do mlade ali ne premlade žene u jarkocrvenoj haljini.
Sedela je na stepenicama katedrale i završavala proricanje jednoj ženi. Dok je žena plaćala, nije mi promaklo da
je pomalo potresena i da tako odlazi, pa sam se zapitao šta će meni reći.
„Toma, tengo un hombre para ti. Su espanol no es bueno“52, rekla je devojčica.
„Hola, senjor“53, kazala je proročica okrenuvši se ka meni.
53 Šp.: Zdravo. (Prim. prev)
Umalo nisam pao na zemlju na licu mesta. Znao sam tu ženu. Video sam je već nekoliko puta pre toga. Zinuo
sam i otvorenih usta gledao njeno lice u obliku srca i krupne, plave oči koje su se presijavale u raznim bojama,
uokvirene tamnim trepavicama. Imala je dugu, sjajnu grivu i nosila cvetni venac u kosi.
Izgledala je baš kao one noći kad mi se prvi put javila.
U vatri.
U Lajpcigu.
190
Osmehnula mi se vedro. „Da vidim vašu ruku?“, zatražila je. Hipnotisan licem za koje sam se mogao zakleti da
sam ga prepoznao, samo sam zinuo kad mi je zgrabila ruku i zagledala mi se u dlan. „Onda vam pričam o vašoj
kćeri.“
Stomak mi se okrenuo. „Mojoj kćeri?“
„Si, senjor“, odgovorila je. „Molim vas, sedite pored mene.“
Devojčica mi je klimnula glavom i odskakutala da dovrši sladoled u hladu jedne tende na drugoj strani trga.
„Vaše lice...“, promucao sam. „Poznajem ga. Javljali ste mi se... u snovima...“
Žena se zakikotala. „Uveravam vas, senjor, da smo se sad prvi put sreli. Ali niste prvi koji kaže da me poznaje.
Dešava se ponekad. Tako je to kad si bruja.“
„Bruja?“, ponovio sam kao papagaj.
„Si, da. Moje duhovno poreklo.“ Uzdahnula je. „Teško je objasniti, senjor, ali pokušaću.“ Pogledala je naviše, uz
katedralu, kao da traži inspiraciju. „Vi i ja ćemo se uvek sretati. Naše sudbine su isprepletene, iako vrlo malo.
Zbog toga, naše duše su možda već otplesale zajednički ples. Vidite?“ Usta su mi i dalje bila otvorena. „Ne
vidite“, nasmejala se. „Tako sam i mislila.“
„Ne razumem. Obraćali ste mi se. Čuo sam vaš glas.“
„Ako i jesam, senjor, to nije bilo svesno. Uverena sam da je moje obličje bilo samo puki sasud za poruku koju
vam je poslao univerzum.“
U tome času mi je, komično, ispao sladoled iz korneta i šljisnuo na stepenice. „Hoćete da kažete da me uopšte ne
poznajete?“
„Da, ne poznajem vas.“ Ponovo mi je uzela ruku. „Snovi i vizije su žestoko moćni, senjor. Ne možemo da ih
kontrolišemo, a ipak ih doživljavamo. Šta sam vam rekla kad smo se sreli?“
Sklopio sam oči i prisetio se one strašne noći. „Kazali ste mi da moram da živim... Da imam svrhu.“
„Zanimljivo“, kazala je zamišljeno. „Hajde da vidimo da li sam bila u pravu.“ Osmotrila mi je dlan. „Drago mi je
što smo se i lično upoznali, Atlase. Ja sam Anhelina.“
Srce mi je zakucalo brže. „Otkud znate kako se zovem?“
„Vidim. Upisano je u zvezde. Kao i veliki deo vaše sudbine,“ Podigla je pogled sa dlana i zagledala mi se u oči.
„Ne plašite se onoga što vam govorim i onoga što znam.“ Osmehnula se da me uveri. „Bruja može da vidi sve
što je ikada bilo i što može biti. To je dar koji se prenosi s kolena na koleno.“
Jednostavno, zapanjio sam se. „Nije čak ni trebalo da budem u Granadi. Samo sam isporučio skulpturu. Završio
sam ovde pukom slučajnošću.“
„Skulpturu?“, upitala je Anhelina. „U palatu Alhambra?“
„Tako je.“ Klimnuo sam glavom.
„Lusija Almaja Albajsin. Moja tetka.“
„Vaša tetka?“
Anhelina se ponovo zakikotala. „Tako je, senjor. Dakle, vidite šta sam htela da kažem kad sam rekla da su nam
sudbine isprepletene i da ćemo se uvek sretati? Vama to izgleda kao puka slučajnost. Ali za mene je to deo većeg
plana.“
„Gospode bože“, izustio sam bez daha.
„Nažalost, tetka Lusija više nije sa nama na zemlji. Ali sad je istinski slobodna i pleše među oblacima.“
„Onaj gospodin u Alhambri misli da je vrlo živa.“
„Da, kao što misle i njena majka i njena kći.“
„Njena kći?“, upitao sam zabrinuto.
Anhelina je pokazala ka onoj devojčici kojoj sam bio kupio sladoled. „Isadora, moja rođaka. One nisu bruja,
senjor, pa ne mogu da osete da je Lusija otišla.“
Gledao sam preko, u bezazleno dete, blaženo i nesvesno da mu je majka mrtva. Bolela me je žalost koju će
pretrpeti. „Zašto im ne kažete?“
Anhelina je uzdahnula. „Šta je bolje: saznati istinu i biti prazna ili živeti u nadi? Najzad, to je jedino što nas drži
u životu, senjor.“
191
Vazduh je ispunio prijatan miris citrusa, pored nas je prošao stariji čovek s kolicima punim narandži.
„Vrlo neobično, senjor. Vrlo neobično.“ Anhelina je brzo prelazila pogledom s mog dlana na moje lice i nazad.
„Nikad nisam srela nikog ni sličnog vama ovde na trgu. Vi ste nešto drugo.“
„Kako to mislite?“, rekao sam hvatajući se za svaku reč.
„Često mogu da savetujem ljude i podarim im moć da promene svoju sudbinu. Ali vaš put je određen, Atlase.
Nepromenljiv.“
„Šta to znači?“, upitao sam, a u menije rastao nemir. Anhelinin osmeh prešao je dug put da bi me utešio. „To
znači da ćete uraditi velike stvari. Imate prikladno ime. Atlas je čovek koji nosi teret sveta na ramenima, zar ne?“
„Tako kaže mit“, odvratio sam.
Anhelina je zaškiljila. „Mitovi su samo priče koje su nastale kad više nije bilo ni žive duše koja je prisustvovala
samim događajima.“
„Shvatam“, odgovorio sam. Zazvonilo je zvono katedrale da oglasi podne i umalo nisam iskočio iz kože.
Anhelina mi je čvrsto stisnula ruku. „Znajte ovo, Atlase. Teret sveta je dat samo onima koji imaju snage da ga
nose.“ Zatvorila je oči, a ja sam posmatrao izraz njenog lica dok joj je na umu bilo nešto očigledno bolno. „Mali
dečak u snegu, pobegao od zločina koji nije počinio...“
„Mnogo znate“, prošaptao sam.
Otvorila je oči i zagledala se u mene. „Vaše putovanje bilo je teško. Ali izdržali ste. Zato što su, uprkos svemu,
mnogi ljudi bili dobri prema vama. Jesam li u pravu?“
„Da“, rekao sam, glasom napuklim od navale osećanja. Nisam želeo da plačem pred Anhelinom, pa sam pokušao
da se usredsredim na aktivnost koja se odvijala na trgu. Posmatrao sam dva dečaka koji su šutirali loptu, ljubavni
par kako se drži za ruke pored fontane i čoveka koji je terao čvorke sa ulaza u svoju radnju.
Anhelina je nastavila. „Univerzum vas priprema za zadatak koji vam predstoji.“
„Zadatak?“, upitao sam i pogledao je. „Kakav zadatak?“
„Zadatak da podignete svoje kćeri.“
Najednom, Anhelinina magična aura je narušena. „Mislim da ste pogrešili, Anhelina. Bojim se da nemam kćeri.“
Ona se ponovo iscerila. „Oh, da, imate. Samo što još nisu na zemlji.“ Pa se iznenada namrštila i pogledala gore, u
vedro plavo nebo. „Izuzev... jedne.“ Klimnula je glavom, kao da samoj sebi potvrđuje tu misao.
Umalo mi srce nije iskočilo iz grudi u tom trenutku. „Molim vas recite mi šta to znači.“
Anhelina me je prodorno pogledala u oči. „Već imate prvu od svojih kćeri, Atlase. Ona hoda zemljom kao vi i
ja.“
Trg je počeo da se okreće oko mene. „El...“, prodahtao sam. „El je rodila naše dete? Da li je zato otišla? Plašila
se za bezbednost naše bebe? Gospode... Gospode! Zašto mi nije rekla?“
Anhelina me je zgrabila za ramena. „Smirite se, Atlase, smirite se.“
„Gde je ona? Molim vas, Anhelina, recite mi! Moram da znam!“
Anhelina je odmahnula glavom i rekla odlučnim glasom: „Nemam taj odgovor. Znam samo da ćete biti otac
sedam kćeri i da prva već postoji.“
Nisam znao hoću li se srušiti na zemlju ili zaigrati od sreće. „To je... To je divna vest! Znači, naći ću El? I
zajedno ćemo imati još šestoro dece?“
Čvorci koje je onaj čovek oterao sa ulaza u radnju sleteli su na stepenice katedrale i sa iščekivanjem gledali u
Anhelinu. Ona je zavukla ruku u džep, izvadila mali komad hleba i bacila pticama mrvice. „Kao što sam rekla“,
konačno je odgovorila, „bićete otac sedam kćeri.“
„To sigurno znači da ću naći El. Sigurno! Ona je jedina žena koju ću ikada voleti.“
Anhelina se tajanstveno nasmešila. „Vi ste sposobni za duboku ljubav, Atlase, bez obzira na sve. Zbog toga i
jeste posebni.“
Posmatrao sam kako se čvorci otimaju za hranu koju im je Anhelina bacila. „Imam još jedno pitanje za vas.
Maločas ste me nazvali ’malim dečakom što beži od zločina koji nije počinio’. Moram da znam za Kriga Ezua.“
Anhelina je duboko uzdahnula. „Za vašeg progonitelja?“
„Tako je. Ako je El otišla da bi zaštitila naše dete od njegovog domašaja, moram da znam da li je on još ovde.“
192
Anhelina je skrenula pogled na Isadoru, koja je zurila u nas dvoje, bez sumnje čekajući da njena rođaka ostane
sama. Anhelina joj je neupadljivo mahnula i Isadora je isto tako odgovorila. „Ne vidim, Atlase. Nešto je
nemoguće dokučiti.“ Videla je kako su mi se ramena pogrbila. „Međutim“, nastavila je, „predviđam da će vaše
kćeri imati dobrobiti od bezbednog i zaklonjenog mesta. I one će imati svaka svoje uzburkano more kao i vi.
Trebaće im... „
„Skriveni kutak na svetu...?“, prekinuo sam je.
Anhelina me je zadivljeno pogledala. „Da, upravo to.“
Drhtaj mi je prošao niz kičmu kad sam se setio Agatinog zemljišta na obali Ženevskog jezera. Ona je u svome
pismu predvidela da će mi možda biti potrebno takvo mesto. „Šta sad da radim, Anhelina?“
Pokazala je rukom ka trgu. „Nađite svoje kćeri, Atlase.“
Klimnuo sam glavom. „Vi možete mnogo da vidite... Možete li mi reći gde je ona?“
Čvorci su zacvrkutali zahtevajući još hrane. Anhelina im je udovoljila i činilo se da veoma pažljivo razmišlja o
tome šta će odgovoriti. Posle nekog vremena, zavrtela je glavom. „Ne. Kao što sam rekla, vaš put je predodređen
i koračaćete njime bez potrebe za mojom pomoći.“ Pogledala me je i tako smo se gledali u oči neko vreme.
Nadao sam se da ću možda dobiti od Anheline još neke detalje, ali pokazalo se da su to puste želje. „Time je
proricanje završeno, senjor.“
„U redu.“ I ne razmišljajući, zagrlio sam je obema rukama dok me je obuzimao zanos. „Hvala vam, Anhelina.
Spasli ste me!“
„Drago mi je zbog toga, senjor, ali..- izgledala je obazrivo -“molim vas pođite pažljivo u svet, otvorenih misli i
otvorenih ruku.“
„Hoću, obećavam da hoću. Osećam se kao Ebenezer Skrudž ujutru na Božić! Oh, i ne brinite. Prestaću da pijem.“
Namignuo sam joj. „Moram da budem u najboljoj formi za svoj susret sa El. I sa mojom kćerkom!“
Uzdahnula je. „Señor, ja...“
Skočio sam na noge. „Ne mogu da verujem. Ja sam otac. Ja sam otac! Ha!“
„Jeste, ali ja...“
„Možda ću joj dati ime Anhelina. Oh, šta to pričam? El joj je sigurno već dala ime. Pitam se kako li ju je
nazvala?!“ Video sam da nam prilazi Isadora. Negde je našla crno-belo mače i nosila ga je preko trga, prema
katedrali.
„Molim vas zahvalite vašoj rođaki. Bez nje se nikada ne bismo sreli.“ Anhelina mi je klimnula glavom, pa sam
krenuo. „Potpuno ste u pravu“, doviknuo sam nazad. „Ne morate da mi kažete kuda sad treba da idem. Znam da
pre svega moram da sagradim bezbedno mesto za El i naše dete. Bez brige! Znam šta treba da radim!“ Toliko
sam bio ispunjen obnovljenom energijom da sam lagano potrčao. „Hvala vam, Anhelina! Nikad vas neću
zaboraviti!“
I to rekavši, udaljio sam se, a kroz glavu mi je prolazilo milion mogućnosti i snova.
44
1965.
Veoma se ponosim Atlantidom. Dok sedim na ivici mola i gledam kako zlatno sunce obasjava kuću, hvatam sebe
kako se divim sopstvenom projektu. Gospodin Koler me je upoznao s više od dvanaest arhitekata pre nego što
sam odabrao jednog kojem ću poveriti projekat. Svakako, interesovanja nije nedostajalo - mnogima je bila
privlačna prilika da grade na izolovanom mestu na obali Ženevskog jezera. Mada je nekoliko arhitekata imalo
uzbudljive vizije, od izabranog sam zahtevao najviše jednu stvar: diskreciju i poverenje.
Pre svega, isticao sam bezbednost i osamu. Planovi su bili ambiciozni i zahtevali su besprekorno izvršenje.
Najpre, želeo sam kuću koja izgleda kao da tu stoji vekovima. Bio sam svestan toga da će se proširiti glas o
ekscentriku koji gradi na ogromnom imanju uz jezero i nikako nisam želeo da izgleda kao da kuću poseduje neki
negativac iz knjiga o Džemsu Bondu. Zato sam kuću izgradio u stilu Luja XV. U stvari, treba da kažem da će
svako ko bude istraživao u katastru nepokretnosti videti da Atlantida tu stoji još od osamnaestog veka.
Neverovatno je šta sve čovek može da uradi kad ponudi veliku sumu novca.

193
Takođe, za radoznale oči u katastru stoji informacija da imanje poseduje Ikarus holding, fiktivna kompanija sa
dva direktora:
Erikom Kolerom i Georgom Hofmanom. U poslednjih petnaest godina, Georg je razvio sjajan pravnički um. Kao
što sam i obećao, platio sam mu školarinu za studije prava. Gospodin Koler ga je zaposlio gotovo odmah pošto je
diplomirao i očigledno ga je prihvatio kao štićenika kog je gajio od najranijeg doba. Erik se penzionisao pre pet
godina, i sad moje poslove vodi Georg.
Ako Krig ikada dođe da njuška po Švajcarskoj, uveren sam da sam preduzeo sve razumne mere predostrožnosti
da ga odvratim od svog traga.
Običan posmatrač zapravo nikad ne bi zaključio da je posed zapravo potpuno nov. Uložio sam veliki trud u to da
prilikom gradnje koriste stare materijale, sve do kvaka i kamenih podnih ploča. Zahvaljujući tome, Atlantida
može da se pohvali velelepnom elegancijom. Visoka je četiri sprata, bledoružičasti zidovi istačkani su visokim
prozorima s više malih okana, a na vrhu je strmi crveni krov sa kulama na sva četiri ugla.
Unutrašnjost kuće može da se pohvali modernim luksuzom; dvanaest spavaćih soba u kući krase debeli tepisi i
meke sofe. Najdraži mi je poslednji, najviši sprat, gde je po mom izričitom zahtevu napravljeno sedam spavaćih
soba. Iz svake se, iznad vrhova krošanja drveća, pruža prekrasan pogled na Ženevsko jezero. Nadao sam se,
molio sam se i naivno pretpostavljao da će do sada sve te sobe zauzimati kćerke koje mi je obećala Anhelina pre
mnogo godina. Međutim, ostale su prazne.
Nikad se ne bi reklo da Atlantida čuva mnogo tajni, jer sam se postarao da budu potpuno nevidljive golom oku.
Možda je sada jasno zašto je poverenje bilo najvažnija stavka koju sam zahtevao od arhitekte. Ako ja ili bilo ko
od stanovnika Atlantide dospe u opasnost od neželjenog posetioca u obliku Ezua, preduzete su mere koje
omogućavaju bekstvo. Iz očiglednih razloga neću navesti kakve su tačno tajne ove kuće, ali ako neko bude
morao da brzo nestane sa imanja, postoji mreža skrivenih liftova i tunela koja garantuje bezbednost.
Takođe, želeo sam da se posed diči vrtovima kojima bi se ponosila Flora Von. Atlantida sad ima prostrane
travnjake ispred kuće, koji se spuštaju sve do vode. Zasadio sam bezbroj grmlja i drveća sa skrivenim stazama i
tajnim pećinama, napravljenim pre više od deset godina. U proleće, kad sve procveta, ne verujem da ima lepšeg
mesta na zemlji.
Samo, voleo bih kad bih imao s kim da ga podelim.
Kad sam otišao iz Granade 1951, zarekao sam se da ću na sledećoj stranici ovog prljavog dnevnika opisati moje
srećno ponovno ujedinjenje sa El i detetom koje znam da je rodila. Danas sam prekršio to obećanje.
Nakon susreta sa Anhelinom, vratio sam se u Ženevu da počnem da podižem Atlantidu. Kad je izgradnja bila u
punom zamahu, krenuo sam u potragu po svetu za ženom koju volim i svojom bebom devojčicom.
To je bilo pre četrnaest godina. Gde god da je, moja kći brzo odrasta.
Počeo sam metodično: najpre sam putovao po Francuskoj, obilazio gradove i sela koja je El pominjala dok smo
bili zajedno. U Remsu sam upoznao jednu konobaricu i ona mi je rekla za ženu s bebom koja je putovala na jug
Italije da tamo započne novi život... Pa sam onda otputovao tamo. Pratio sam nejasne tragove po kontinentu - u
Španiji, Portugaliji, Nemačkoj i Belgiji. Da bi mi pomogao, naložio sam Eriku Koleru da pretražuje
administrativne knjige u svim zemljama, u potrazi za prezimenom „Leopen“, imenom „Ei“, prezimenima „Tanit“
i „D’Aplijez“... u svim mogućim varijacijama. Kad se Erikpenzionisao, taje dužnost prešla na Georga. Ne mogu
da odam dovoljno priznanja tom mladom čoveku. Bio je krajnje odlučan i posvećen tom napornom poslu. Svaki
put kad bi naišao na neki trag, ma koliko on bio slab, ukrcao bih se u avion i otputovao na to mesto. Onda bih
mukotrpno ispitivao zbunjene meštane, sve dok se ne uverim da je trag zamro. U potrazi sam video razne krajeve
sveta, što nikad ne bih očekivao. Keniju, Južnu Afriku, Indiju, Kinu...
Nikad nisam prestao da ih tražim, čitaoče. Bio sam svuda po svetu, uveren da ću jednog dana zaći za ulični ugao
ili izaći na plažu i ponovo ugledati lepo Elino lice. Ali moj trud je ostao uzaludan.
Pitate se, bez sumnje, zašto sam se onda vratio dnevniku. Jutros sam primio pismo od jednog starog prijatelja
koje mi je prosledio Georg. Prilažem ovde njegov sadržaj:
Dragi Bo,

194
Nadam se da će ovo pismo stići do tebe preko advokatske kancelarije. Gospodin Landovski mi je predao tvoje
podatke za kontakt, zajedno sa svojim dletom, pre nego stoje umro. „Za slučaj da zatrebate jedan drugom“,
napisao je. To liči na njega, da bude tako pažljiv.
Šta misliš, da li bi mogao da se sastaneš sa mnom u Parizu? Po adresi advokata nagađam da sad stanuješ u
Ženevi, pa se nadam da ti put neće biti suviše naporan. Ponudio bih da ja dođem kod tebe, ali to mi ne bi
dozvolile moje šezdesetogodišnje kosti.
Bilo bi lepo da te vidim, Bo, još jednom, poslednji put.
Tvoj prijatelj,
Loran Bruji
Zurio sam u papir. Svima iz svoje prošlosti ostavio sam podatke za kontakt, od gospodina Landovskog do Ralfa
Makenzija, za slučaj da se El pojavi na njihovom pragu. Jedna od malih radosti u mom životu bilo je da
povremeno primam pisma s novostima od onih koji mi odavno mnogo znače.
Gospodin Landovski je umro 1961. Večno će me biti sramota što nisam otišao na njegovu sahranu, misleći da je
to savršena prilika da mi Krig postavi zasedu. Saznanje da imam ćerku na ovome svetu podstaklo je u meni želju
da i ja ostanem živ, pa sam se vratio u stanje velikog opreza. Umesto da odem na sahranu kad sam primio pismo
od Marsela, plakao sam u osami tri dana, i molio zvezde da se brinu o njemu u njegovom novom životu.
Što se pak tiče Lorana Brujija, moje ga oči nisu videle od onog sudbonosnog dana u Parizu kad smo El i ja bili
primorani da bežimo.
Otišao sam na adresu zapisanu na Brujijevom pismu i zakucao na vrata njegove živopisne gradske kuće u mirnoj,
kaldrmisanoj aveniji na Monparnasu. Čuo sam neki metež i vrata je otvorila mlada dama u plavoj medicinskoj
uniformi. Pogledala me je ispitivački.
„Dobar dan, madam. Da li ovde stanuje gospodin Bruji?“
Nasmešila mi se. „Da, ovo je kuća profesora Brujija. Da li vas on očekuje?“
Razmislio sam na trenutak. „Znate, zapravo nisam potpuno siguran. Možete li da ga obavestite da je došao da ga
vidi njegov stari prijatelj Bo?“
„Naravno.“ Ostavila je zakačen lanac na vratima i brzo se vratila. „Izgleda da je veoma uzbuđen pošto sam rekla
vaše ime, Bo. Izvolite uđite.“
Ušao sam u Brujijev lepi dom, koji je bio isto onako prenatrpan kao i njegov mali stančić pre mnogo godina.
Svuda po predsoblju bila su razbacana odbačena platna, čaršavi za pokrivanje nameštaja zbog prašine, upola
završene skulpture... Pravi dom jednog umetnika.
„U poslednje vreme je pomalo krhak, mesje Bo, uprkos svemu što će vam možda reći. Molim vas budite pažljivi
s njim.“ Klimnuo sam glavom. „Evo ovuda.“ Mlada devojka je blago otvorila vrata dnevne sobe pune zelenih
biljaka. Među lišćem, na velikoj plišanoj sofi, sedeo je Loran Bruji, bolno mršav i ostario. Istini na volju,
izgledao je kao da bi ga i najblaži povetarac kroz prozor mogao oduvati na pod.
„Ne mogu da se setim“, rekao je, „da li sad govoriš?“ Otvorio sam usta, ne znajući šta da kažem. „Šalim se!“,
uzviknuo je Bruji i nasmejao se.
Preplavilo me je olakšanje. „Zdravo, Lorane.“ Prošao sam kroz sobu da se rukujemo i osetio da mu je ruka laka
kao pero.
„Nažalost, stisak mi nije kao nekad“, rekao je. „Vajanje je odneo vetar pre nekoliko godina. Ali slikam. Izvoli,
sedi.“ Pokazao je ka slobodnom prostoru na sofi. „Da li još sviraš violinu? Ili čelo?“
„Ponekad. Uspevam petnaestak minuta, a onda počne da me boli ruka zbog stare povrede.“
„Ah, da, Landovski je to pomenuo.“ Zurio je u mene napeto, a ja sam bio ganut time što mu se oči nisu nimalo
promenile, iako mu je kosa bila retka i proseda, a telo krhko. „Hvala, Elen“, rekao je mladoj devojci na vratima.
„Samo viknite ako vam budem potrebna, profesore Bruji.“ Izašla je iz sobe.
Pogledao sam starog prijatelja i podigao obrve. „Profesor, a?“
„Uzdigao sam se do položaja šefa vajarskog odseka u Umetničkoj školi. Možeš li da veruješ?“
„Da znaš, Lorane, da zapravo mogu.“ Zastao sam pre nego što ću postaviti teško pitanje. „Napisao si u pismu da
želiš da me vidiš ’poslednji put’. Šta si time hteo da kažeš, za ime sveta? Koliko imaš godina? Šezdeset jednu?“
195
„Šezdeset dve sad, Bo. Ali nisi šlep. Bolestan sam. Prokleti doktori su mi rekli da se neću oporaviti. Ne mogu
tačno da predvide koliko ću još živeti, ali neće biti više od nekoliko meseci.“
„Lorane... Mnogo mi je žao.“
Hrabro je slegnuo ramenima. „Ipak je lakše prihvatiti karcinom nego gubitak Bel pre mnogo godina.“
Nežno sam spustio ruku na njegovu nogu i potreslo me je kad sam osetio kost pod rukom. „Da li još misliš na
nju?“, upitao sam.
„Svakoga minuta svakoga dana“, odgovorio je setno. „Ali. Zaigrao mu je smešak na usnama. „I pored svega
toga, proživeo sam blagosloven život. Sad ću ti ispričati nešto u šta će čak i tebi možda biti teško da poveruješ...“
Sklopio je oči. „Pre mnogo godina, upravo sam bio završavao predavanje o Donatelu. Dok sam pakovao svoje
knjige, prišla mi je jedna studentkinja. Čim su je moje oči videle, Bo, znao sam... jer je bilo kao da gledam u
ogledalo. Predstavila se kao Beatriz Ajres Kabral.“ Bruji je zavrteo glavom.
„Ajres Kabral?“, odvratio sam. „Zar to nije bilo Belino prezime?“
Pogledao me je u oči. „Tačno tako.“
Obuzela me je neverica. „Bože.“
„Upitala me je da li se sećam skulpture njene majke koju je njen otac Gustavo naručio kao venčani poklon i koja
je prebačena brodom u Brazil.“ Nasmejao se. „Da je samo znala. Stajala je preda mnom, u mojoj učionici, moja
kći.“
Neko vreme smo sedeli i ćutali, obojica ophrvani onim što je rečeno. „Ja... ne znam šta da kažem...“
„Baš tako. Kazala mi je da joj je majka umrla kad je imala samo osamnaest meseci. U Riju je izbila žuta
groznica, i...“ Glas mu je napukao, a oči su mu postale staklaste. „Imala je samo dvadeset jednu godinu. Posle
sveg onog meteža i tragedije, da umre tako mlada... Oprosti mi.“ Niz njegov pepeljasti obraz skotrljala se suza.
„Uglavnom, raspitao sam se za njenog oca, kako ga je ona znala. Kazala mi je da je njihov odnos težak i da je on
sve dublje tonuo u alkohol kako su godine prolazile. Gustavo je zabranjivao Beatriz da gaji umetničke sklonosti,
ali umro je kad je ona imala sedamnaest godina. Posle njegove smrti, upisala se u Umetničku školu, kao što je
znala da je uradila i njena majka pre nje.
„I završila na tvom predavanju“, prošaptao sam. Gledali smo se, a onda se obojica osmehnuli.
„Putevi univerzuma su veličanstveni, zar ne, Bo? Bilo kako bilo, Beatriz je ostala u Parizu pet godina. Prirodno,
uzeo sam je pod svoje okrilje. Često me je posećivala kod kuće, ovde na Monparnasu. Čak smo imali običaj da
jednom nedeljno idemo na ručak u La Kloseri de Lila, kuda sam nekad vodio njenu majku.“ Nasmejao se. „Oh,
kakvo blaženstvo! Znaš, čak sam je odveo i u atelje Landovskog. On joj je ponosno pokazao fotografije našeg
rada na Kristu i pričao joj o mojoj mladosti.“
Žudeo sam da postavim sledeće pitanje. „Jesi li... Jesi li joj ikada rekao istinu, da si joj otac?“
Bruji je oborio pogled i zavrteo glavom. „Kakvo sam pravo imao da joj kažem da joj Gustavo nije otac? Ne,
gospodine, ne.“
Zavalio sam se na naslon sofe i podigao pogled ka prašnjavoj tavanici. Bilo mi je teško da obuzdavam emocije.
Prizor Lorana na umoru i priča o njegovoj kćeri izazvali su mi knedlu u grlu. Nisam znao kako bi bilo ko mogao
da sumnja u moć univerzuma posle ovakvog događaja. Nakon jednog minuta, uspeo sam da se priberem. „Da li
si još uvek u kontaktu s Beatriz?“
„Pišemo jedno drugom svakog meseca! Znam sve o njenom životu, Bo. Udala se za dobrog čoveka koji je dobar
prema njoj i mnogo je voli.“ Bruji je uzdahnuo. „Nažalost, prvo dete joj je umrlo. Ali dobila je drugu bebu.“
„Kako se zove?“, upitao sam.
„Kristina“, tiho je rekao Loran. Iznenada se uznemirio. „Po onome što mi Beatriz piše, Kristina je veoma teško
dete. Iako ima samo sedam godina, vrlo loše se ponaša prema majci.“ Loran je skrenuo pogled kroz prozor dok je
formulisao sledeću rečenicu. „Kristina je izuzetno inteligentna, ali izgleda da nema senzibiliteta i saosećanja
prema drugim ljudskim bićima. Gotovo je nemoguće izaći s njom na kraj.“
„Mora da je Beatriz teško“, odgovorio sam. „Već je mnogo preživela.“
„Da.“ Bruji se polako okrenuo prema meni. „Što me dovodi do toga zašto sam te pozvao danas ovamo.“
„Molim te nastavi“, ohrabrio sam ga.
196
Bruji je udahnuo, a ja sam čuo krkljanje u njegovim grudima. „Želim da pomognem svojoj kćeri koliko god
mogu, ali neću još dugo biti na ovome svetu, Bo. Ostaviću joj sav svoj novac, ali to nije mnogo. Pitao sam se da
li...“ Glas mu je ponovo napukao i ja sam položio ruku na njegovu. „Mislio sam da bi možda ti mogao da
pripaziš na tu porodicu s vremena na vreme. Nemam koga drugog da pitam a da ne rizikujem da razotkrijem
tajnu o Beatrizinom poreklu, što sasvim sigurno ne želim.“
Klimnuo sam glavom. „Naravno, Lorane. Da li želiš da stupim u vezu s Beatriz?“
„Ne. To bi samo pobudilo nova pitanja. Možda bi mogao... da motriš izdaleka, pa ako ikada zapadnu u nevolje i
ustreba im pomoć, biće mi velika uteha da znam da će im neko priteći.“
„Razumem.“ Zavrtelo mi se u glavi od ozbiljnosti zadatka koji mi je poverio Loran. Njegova porodica živi u
Brazilu, a ja stanujem u Švajcarskoj. To je podrazumevalo savladavanje brojnih praktičnih prepreka, da ne
pominjem da bi moglo uticati na moju potragu za El. Zurio sam u Loranove molećive oči. Jedini njegov prestup
bio je u tome što je previše voleo jednu ženu. Meni je taj fenomen bio poznat. Odlučio sam da ga neću izneveriti.
„Molim te budi siguran da ću postupiti po tvojim željama.“
Lice mu je zračilo toplom zahvalnošću. „Hvala ti, Bo. Hvala ti.“ Potapšao me je po ruci. „Sad sam već umoran,
ali pre nego što odem, da li bi ti želeo nešto da znaš?“
Razmislio sam za trenutak. „Evelin“, odgovorio sam. „Da li ti se ikada javi?“
Loran se trgao. „Žao mi je, Bo. Evelin je umrla ubrzo nakon gospodina Landovskog.“
Srce me je zabolelo. Bila je tako dobra prema meni, a ja, u svojoj mahnitoj potrazi za El, nisam ostao s njom u
kontaktu. „Kad sam pre petnaest godina razgovarao s njom, pomenula je da čak nije ni videla svoju unuku. Reci
mi, da li je to ikada rešeno?“
Bruji je odmahnuo glavom. „Nije. Video sam Luja na sahrani. Ali nije bilo ni traga ni glasa od Žizel i Marine.“
„Marina“, prisetio sam se. „Tako se zvala. Mora da je sad u dvadesetim godinama života?“
„Da. To je tužna priča. Kao što si čuo od Evelin, Žizel je bila kao prirodna nepogoda. Pričalo se da je to zbog
pića. Pogoršao se i njen odnos sa Lujem. Jednoga dana, jednostavno je napustila muža i povela Marinu sa sobom.
Rekao mi je da je od tada često pokušavao da stupi u vezu sa kćerkom, ali Žizel joj je temeljno isprala mozak i
okrenula je protiv oca.“
„Strašno.“
„Zaista jeste. Ali opet, po onome što sam čuo, Žizel se žestoko svađala i sa kćerkom pa ju je izbacila iz kuće. Od
tada, izgleda...“ Bruji je oklevao.
„Molim te reci, Lorane.“
„Nedavno sam od Marsela Landovskog čuo da je Marina često u Ulici Sen Deni.“ Zurio sam tupo u njega. Bruji
je uzdahnuo. „Izgleda da prodaje svoje telo da bi preživela.“
Pokrio sam usta rukom. „Oh, Lorane.“ Protrljao sam slepoočnice. „Moram nešto da učinim da joj pomognem.
Zbog Evelin.“ Bruji je klimnuo glavom. „I ja bih nešto preduzeo da sam u poziciji da mogu.“ Duboko je udahnuo
i trgao se dok je izbacivao vazduh. Spustio je ruku na grudi. „Možeš li da pozoveš Elen?“
„Naravno, Lorane.“ Ustao sam, a on me je zgrabio za ruku. „Održaćeš obećanje, zar ne? Kuneš se?“
„U zvezde, Lorane.“
Osmehnuo mi se poslednji put. „Onda znam da govoriš istinu.“
45
Ulica Sen Deni bila je klizava od kiše, i trepćuća crvena svetla odražavala su se na tlu ispod mene. Mišićavi
muškarci odbijali su dimove cigareta ispod oronulih tendi, i osećao sam da me prate pogledom dok sam koračao
pločnikom. Malo dalje preda mnom, žena u bundi raskošnog izgleda šćućurila se u dovratku otrcanog kafea.
Zaškrgutao sam zubima.
„Izvinite“, rekao sam prišavši joj. „Tražim nekoga.“
„Ne tražite više, mesje. Za stotinu franaka možete da mi radite šta hoćete.“ Namignula je.
„Ne, niste me dobro razumeli, nisam na to mislio. Tražim ženu po imenu Marina.“
Žena u bundi je zakolutala očima. „Šta će vam tako sitna devojka kad možete imati ženu kao što sam ja…“
Uhvatila me je za revere kaputa.
197
„Ne, nisam ovde zbog toga. Ja sam samo stari prijatelj njene porodice. Rekli su mi da mogu ovde da je nađem.
Znate li gde je?“
Namrštila se i podrugljivo nasmejala kroz nos. „Marina je u Le Lezaru.“
„Hvala. Zaista sam vam zahvalan.“ Žena je slegla ramenima i okrenula se, a ja sam nastavio ka bleštavoj
neonskoj firmi preda mnom.
Kad sam pokušao da uđem u lokal, jedan ogroman čovek u kožnom mantilu ispružio je ruku da me spreči.
„Mogu li da vam pomognem, gospodine?“
„Došao sam da vidim nekog“, odgovorio sam.
„Izvinite, mesje. Morate prvo da zakažete kod mene. Ali ne brinite, ja sam vrlo predusretljiv.“
I protiv svoje volje, pogledao sam ga s visine. „Ne želim ništa od toga, hvala. Samo želim da razgovaram s
Marinom.“
Izgledao je podozrivo. „S Marinom?“
„Da.“ Odmerio me je od glave do pete. „Dobro. Ne znam zastoje držim. Izbirljiva je. A prosjaci ne mogu da
biraju, mesje.“ Trebalo mi je snage da se obuzdam jer je taj čovek s velikim potcenjivanjem govorio o drugom
ljudskom biću. Otvorio je vrata kluba i gurnuo ih. „Tamo je, skroz pozadi.“
Ušao sam u oskudno osvetljen klub, u kojem je bilo nekoliko muškaraca u odelima s devojkama u kratkim
suknjama. Vlažan vazduh zaudarao je na duvanski dim i izbeljivač. Pošao sam u zadnji deo prostorije, gde je uza
zid stajala dugačka tapacirana klupa, odmah pored zavojitog stepeništa. Jedna tanana žena sedela je na klupi i
naginjala se nad bebu i tepala joj. Beba nije imala više od šest meseci.
„Pssst, chéri“, tešila je dete. „Sve će biti dobro. Mama će se brzo vratiti.“
„Zdravo“, rekao sam. „Jeste li vi Marina?“
Žena je podigla pogled ka meni, sa strahom u očima. „Pjer treba da me obavesti kad me neko traži.“
Podigao sam ruku. „Molim vas, nisam zato ovde. Ja sam stari prijatelj vaše bake.“
Marina kao da se zbunila. „Ja nemam baku. Obe su umrle pre nego što sam se rodila.“
Duboko sam udahnuo, shvativši da će ovo biti težak zadatak. „Ah. Znate, Marina, to možda nije tako.“
Namrštila se. „Kako to mislite? Ko ste vi?“
Beba je zaplakala, snažan muški glas dreknuo je s druge strane prostorije: „Ućutkaj to prokleto derište. Isuse,
došao sam ovamo da pobegnem od takve dreke!“
Marina je zavrtela glavom. „Hajde, chéri, još samo malo.“ Nežno je ljuljala bebu i tiho joj pevušila uspavanku
dok nije počela da se smiruje. „Eto tako, sad je bolje.“ Pogledala je u mene. „Samo mi recite šta hoćete.“
„Smem li da sednem?“, upitao sam i ona je klimnula glavom. „Je li beba vaša?“
„Ne. Moje prijateljice Selin.“ Marina je pogledala u sat koji je visio iznad nje na zidu. „Trenutno je zauzeta.
Verovatno još desetak minuta.“
„Shvatam.“ Promeškoljio sam se od nelagodnosti. „Pa, kao što sam rekao, poznavao sam vašu baku, Evelin.
Verovali ili ne, starala se o meni kad sam bio mali dečak.“
„Hm. I kakve to veze ima s tim što ste došli ovamo?“
Prekrstio sam ruke na grudima. „Nedavno sam, od starog prijatelja, saznao u kakvim okolnostima živite, pa sam
hteo da kažem da mi je žao. Sigurno vam je veoma teško.“
Marina je napućila usne. „Ne treba mi vaše sažaljenje, gospodine.“
„Nisam tako mislio, već samo da vam pružim pomoć ako želite.“
Pogledala me je u oči. „Čula sam za ljude poput vas, što dođu i obećavaju ceo svet. Devojke odu s njima, a onda
se prema njima odnose kao da ih poseduju. Dobro mi je ovde gde sam, mnogo vam hvala.“
Prenerazio sam se kad sam to čuo. „Ne, Marina. Nije u pitanju tako nešto. Vaša baka - majka vašeg oca - mnogo
vas je volela. Nije umrla pre nego što ste se rodili. Štaviše, očajnički je želela da vas vidi, ali vaša majka to nije
htela. Mislim da je možda bila ljubomorna.“
Marina me je malo gledala u oči, a onda je usmerila pažnju na bebu. „U to mogu da poverujem.“
„Evelin je nekada davno bila veoma, veoma dobra prema meni.

198
I ja bih voleo da joj se za to odužim ako ikako mogu. Šta vam je potrebno, Marina? Ako vam treba novca, ili da
se nekome izjadate, mogu da pomognem i u jednom i u drugom.“
Mlada žena je prevrnula očima. „Nisam toliko naivna da mislim da nemate zadnjih misli, gospodine. Svakako ne
želim vaš novac.“
Nemajući izbora, nastavio sam da insistiram. „Ja sam samo prijatelj, ovde sam da pomognem... I da, da otplatim
jedan veliki dug.“
Iznenada se na stepenicama pojavio jedan krupan muškarac - jarkocrven u licu i obliven znojem - pa sišao dole i
dodirnuo šešir u znak pozdrava Marini dok je odlazio. Za njim je išla visoka, vitka žena crvene kose i u
mrežastim čarapama.
„Bljak, smrdeo je“, kazala je Marini kad više nije mogao da je čuje. „Zdravo, maleni! Jesi li bio dobar kod tete
Ma?“ Pa je nastavila da tepa bebi uzevši je iz Marininog naručja.
„Bio je pravo zlato. Tako je sladak, Selin.“
„Ma pravi je davež, zar ne, maleni?“, kazala je Selin i nežno poljubila bebu u čelo. „Evo.“ Zavukla je ruku u
džep i dala Marini nekoliko franaka. „Tvoj deo.“
„Hvala ti, Selin.“
Selin me je osmotrila. „Imaš mušteriju, zar ne, Ma? Imate sreće, gospodine. Vi ste prvi kog je prihvatila posle
mnogo nedelja.“
„Selin, molim te“, odvratila je Ma stidljivo.
„Ništa u tome nije sramno. Ma uglavnom pruža usluge dadilje. Nekoliko nas ima decu. Ona pazi na njih dok mi
zarađujemo.“
Klimnuo sam glavom. „To je lepo od nje.“
Selin se nasmejala. „Ona to obožava. Ne znam zašto ne postaneš dadilja, Ma!“
U klub je ušao onaj krupni čovek u kožnoj jakni, prišao im i klimnuo glavom Selin.
„Već drugi“, jeknula je ona. „Imam sreće noćas.“ Pružila je bebu nazad Marini i vratila se na sprat.
„Marina, neću vam više smetati. Ali verujte mi da sam ovde da pomognem.“ Zavukao sam ruku u džep. „Ovo je
vizitkarta s kontakt podacima mog prijatelja Georga. Pozovite ovaj broj u bilo koje vreme i on će vas povezati sa
mnom.“ Marina je klimnula glavom, a onda se posvetila Selininom detetu, koje je gledala s toliko mnogo ljubavi.
Izašao sam iz Le Lezara moleći se u sebi da me jednog dana pozove.
Po povratku u Ženevu, izdao sam uputstva Georgu Hofmanu da uspostavi saradnju s jednom advokatskom
firmom u Rio de Žaneiru, kako bih mogao da dobijam redovne izveštaje o Beatriz Ajres Kabral i njenoj kćeri.
Veoma se zbunio kad sam zatražio to od njega, ali bio je predusretljiv kao i uvek kad sam razgovarao s njim u
kancelarijama firme Švajkart i Hofman u Ulici De Ron.
„Biće mi drago da sve organizujem, Atlase, ali pitam se da li je to najefikasniji način za trošenje fondova. Bilo bi
neuporedivo jeftinije da sam dvaput godišnje otputuješ u Brazil avionom, pa da se lično uveriš.“
„Hvala ti za brigu, Georg, ali dobio sam uputstva da pazim na njih sa distance. Osim toga, zar je u kasi nestašica
novca?“
Georg se nasmejao. „Ne. Štaviše, jutros me je zvao naš broker iz Njujorka. Tvoje investicije rastu nečuvenom
brzinom.“ Uzeo je beležnicu iz gornje fioke nekadašnjeg Kolerovog stola. „Teleks, Kontrol dejta, Teledin,
Juniverziti kompjuting, Ajtel... Tehnologija doživljava procvat. Dobit samo raste.“ Pružio mi je beleške da ih
pogledam.
„A ti, Georg, pokušavaš da me ubediš da uložim novac u zlato i srebro.“
Pocrveneo je. „Da. Bojim se da moji instinkti za finansijsko poslovanje nisu tako jaki kao što bi trebalo da
budu.“
„Nisu ni moji, mladi moj prijatelju. Znaš zašto investiram u tehnologiju.“ Zavalio sam se na naslon stolice
naspram Georga. Još mi je bilo pomalo čudno da vidim njega u sobi u kojoj je nekad sedeo Erik Koler.
„Da“, odgovorio je. „U nadi da će nam jednoga dana možda pomoći da nađemo El.“

199
„Tačno tako“, rekao sam uperivši prst u njega da istaknem svoje reči. „Koliko god da je zlato bezbedno, ne može
da mi pruži kompjuterske baze podataka i opremu za globalno praćenje.“ Slegnuo sam ramenima. „Čak i ako mi
se akcije ne isplate, bolje je dati milione pametnim ljudima da unaprede život.“
„Apsolutno. Nego, šta da kažem brazilskoj advokatskoj firmi? Kakvi nam izveštaji trebaju o porodici Ajres
Kabral?“
Georg je postavio dobro pitanje. Loran nije bio određen. Skrstio sam ruke na grudima i pogledao u jezero. „Neka
samo prate zdravlje porodice i u kakvoj su finansijskoj situaciji.“
Klimnuo je glavom. „Smatraj to urađenim, Atlase.“
„Hvala ti, Georg. Osim toga, treba da paziš na jedan poziv iz Pariza. Tamo je jedna mlada dama po imenu
Marina. Ona je Evelinina unuka.“
Georg se iznenadio. „Oh.“
„Dao sam joj broj tvog telefona. Ako pozove, a nadam se da hoće, molim te da je odmah povežeš sa Atlantidom.
Bezbednosna provera nije potrebna.“ Vratio sam Georgu beležnicu i on je nešto zapisao u nju. „Uzgred, kako je
Klaudija?“
„I dalje radi u pekari. U stvari, nedavno je upoznala jednog mladića - mušteriju - i baš je umiljata prema njemu.
Nasmejao sam se. „A kako se ti osećaš povodom toga, kao veliki brat?“
Spustio je pero i razmislio. „Ako je ona srećna, onda sam svakako i ja.“
„Odlično. Molim te pozdravi je.“ Ustao sam da krenem. „Oh, još nešto: jesmo li prošle nedelje požnjeli neka
imena?“
Georg je podigao prst i otvorio drugu fioku stola. „Našao sam neku ’Elinor Leopold’ koja stanuje u Gdanjsku.
Koliko mi je poznato, živi tamo od rođenja, ali znaš i sam da se podaci u knjigama mogu izmeniti kad si
pametan.“ Pružio mi je parče papira s novom informacijom.
„Onda Gdanjsk“, odvratio sam. „Nikad nisam bio u Poljskoj. Možeš li da mi rezervišeš let?“
„Naravno.“
„Odlično. Hvala ti, Georg, mislim da smo ovim završili naš maratonski sastanak. Vidimo se sledeće nedelje.“
„Ima... samo još nešto.“ Inače pribran i odmeren, Georg je izgledao nervozno i kao da okleva. Otvorio je
aktovku, izvadio iz nje list papira i pružio mi ga preko stola.
„Šta je ovo?“
„Osim što tražimo El, pratimo i da li se igde pominje ime ’Krig Ezu’, kako si nas uputio.“
Zurio sam u list hartije i prebledeo. To što mi je Georg dao bila je izgleda neka potvrda o zavođenju nove
kompanije, pod nazivom Lajtning korporejšen. Kao direktor zaveden je Krig Ezu.
46
Maj 1974.
Istraživanje kompanije Lajtning korporejšen uzelo je mnogo dana. Kompanija je registrovana u Grčkoj, sa
adresom u Atini. Georg i ja smo brzo krenuli u akciju i unajmili pravne firme i privatne istražitelje. Ono što su
mogli da otkriju bilo je razdražujuće malo. Sama kompanija nije bila aktivna (kao i deset godina pre toga). I
pored toga su svake godine podnosili izveštaje, u kojima nisu prijavljivali ni troškove ni prihod.
Što se samog Kriga tiče, angažovani timovi su ustanovili da Ezu živi u velikoj vili na ograđenom zemljištu i sa
kapijom, na rubu grada. Poslali su mi mutne fotografije snimljene u retkim prilikama kad izlazi, i nije bilo
sumnje da je to čovek koji je nekoliko puta pokušao da mi uzme život. Prethodnih deset godina, otkad sam
poslednji put pisao u ovom dnevniku, Krig nije pokušavao da stupi sa mnom u kontakt niti je, koliko smo mogli
da utvrdimo, pokušavao da me nađe. Jednostavno je boravio na svom ogromnom imanju i držao se veoma
povučeno.
Kako su godine prolazile i moj tim nadzirao Krigovo kretanje, početna panika u meni prešla je u nemir, a onda u
zbunjenost i, nakon deset godina, našao sam utehu u tome što tačno znam gde se nalazi. Otkrili smo da se bio
oženio neverovatno bogatom Grkinjom po imenu Ira, koja je nasledila novac od bivšeg muža naftnog tajkuna. Ira
Ezu je umrla prošle godine, 1973, na porođaju s njihovim jedinim detetom. Prema podacima iz matičnih knjiga,

200
Ira je rođena 1927, što znači da je imala četrdeset pet godina. Stoga nije iznenađujuće što su se na porođaju
pojavile komplikacije.
Bez obzira na sve, beba je preživela. Prijavljen je kao Zed Ezu. Nastavili smo da pomno pratimo situaciju.
Možda će vam biti drago da znate da me je Evelinina unuka Marina na kraju ipak pozvala. Gotovo dve godine
pošto sam otišao iz Pariza, Georg ju je povezao sa Atlantidom kad se javila. Zabrinuto sam je saslušao dok mi je
objašnjavala kakav je okršaj imala s jednim agresivnim „klijentom“ u Le Lezaru, zbog čega je morala da
pobegne iz Sen Denija. Uverio sam je da ću joj odmah telegrafski poslati novca, ali ona nije htela da prihvati.
Pitala me je da li bih mogao da joj obezbedim neki posao kako bi mogla da ode iz Pariza i da plati put bez ičije
pomoći. Pozvao sam je u Atlantidu i ponudio joj posao kućedomaćice. To je neminovno bio dosadan posao, jer
sam samo ja tumarao kroz kuću. Marina je neko vreme poslušno usisavala i peglala, ali video sam da je
neispunjena.
„Nedostaju mi deca, Atlase“, poverila mi se uz čašu provansalskog rozea jedne večeri.
Pitao sam Georga da li bi mogao da pomogne Marini tako što bi joj obezbedio povremeni posao u svojoj staroj
školi, i da im ponudi donaciju u moje ime kao podsticaj. Otkrio sam da se mladi mesje Hofman sav pomete kad
je bilo kojim povodom reč o Marini. Gleda je kao štene gospodara: odano, poslušno, sa obožavanjem. Suvišno je
reći da je Georg uspeo da ostvari naš naum. Marina poslednjih nekoliko godina vodi u Ženevi produženi boravak
za decu čiji roditelji rade dokasno. Mnogo je vole svi njeni štićenici.
Marina stanuje u Paviljonu, ovde u Atlantidi, i nastavila je da vodi glavnu kuću u znak zahvalnosti. Kuva mi,
pere i, uopšte, održava domaćinstvo. Njeno društvo mi je postalo dragoceno posle svih ovih godina. Ne postoji
ništa što ona ne zna o mom životu, i obratno. Ispričao sam joj sve o svom poreklu, o svojoj potrazi za El, i o
razlozima zbog kojih se plašim Kriga Ezua. Ona,
Georg i ja postali smo bizarna mala tročlana porodica, koju čuvam kao blago.
Kad smo već kod porodice, posvećeni čitalac ovog dnevnika setiće se da mi je poveren zadatak da pazim na
Ajres-Kabralove u Rio de Žaneiru. Loran Bruji je, nažalost, preminuo samo nekoliko nedelja pošto sam ga
posetio na Monparnasu. Bio sam rešen da ga ne izneverim.
Kako su godine prolazile, Loranova unuka Kristina postajala je sve problematičnija. Naš brazilski tim nas je
obavestio da je napravila roditeljima pakao od života. Kao tinejdžerka počela je da odlazi u sumnjive barove u
Riju, i zapala u loše društvo. Poslali su mi faksom policijski izveštaj u kojem je stajalo da je vraćena roditeljima
pijana i u haosu. Na kraju je izbačena iz škole i počela je da provodi veliki deo vremena u favelama toga grada.
Ljudi iz advokatske firme zadužene za nadzor pretpostavljali su da je postala zavisna od neke droge.
Konačno, tim u Riju obavešten je da je Kristina prestala da se vraća kući i da je odabrala da živi na brdima oko
grada. Uskoro je ustanovljeno da se zaljubila u nekog mladića iz favele, dakle, time se završilo, pomislio sam. I
Beatriz i Kristina su se oslobodile jedna druge, pa mogu da nastave da žive bez bremena uzajamnog nanošenja
bola. A onda smo primili Kristininu fotografiju, snimljenu iz daljine. Sedela je na prljavoj ulici i milovala psa.
Najznačajnije u vezi sa slikom bila je veličina Kristininog stomaka. Bilo je očigledno da je trudna.
Juče ujutru, pozvao me je usplahireni Georg.
„Atlase, moraš nešto da znaš.“
„Reci, Georg.“
„Kristina se porodila ranije. Koliko nam je poznato, nije čak ni otišla u bolnicu. Dete je rođeno na ulicama
favele.“
„Gospode. Moramo da joj pomognemo da odmah napusti favelu. To nije sredina za novorođenče. Možeš li da
angažuješ naš brazilski tim da joj nađu pogodniji smeštaj koji bismo mogli da iznajmimo za njih?“
Georg je uzdahnuo. „Ima još. Rečeno mi je da je Kristina odnela bebu u sirotište. Izgleda da ju je jednostavno
ostavila i pobegla.“
Zavrtelo mi se u glavi dok sam razmišljao šta da preduzmem. Taj novi život je osuđen na najsvirepiji mogući
početak. „Mislim da bi trebalo da stupimo u vezu s Beatriz. Da je obavestimo gde joj je unuka. Siguran sam da bi
bila presrećna.“
„Ne sumnjam u to, Atlase, ali moj je posao da ostanem praktičan i da te podsetim na posledice takvog postupka.“
201
„Hajde onda.“
„Prvo, Kristina je duboko nestabilna. Znaš da se razišla od roditelja. Izgleda da je krala majčin nakit da bi
kupovala drogu - što je samo po sebi još produbilo njene probleme. Ako jednog dana otkrije da je njena majka
uzela dete, bojim se da bi mogla...“
„Shvatam šta hoćeš da kažeš. Možda ne bi bilo bezbedno za bebu. Zamisli kad bi se Kristina jednog dana
pojavila i zatražila bebu jer joj tako odgovara.“ Počeo sam da koračam tamo-amo po kancelariji. „Osim toga, ako
stupimo u vezu s Beatriz, u njoj će to pobuditi pitanja o njenom poreklu, a zakleo sam se da ga nikada neću
otkriti.“
Georg je odgovorio ozbiljno. „Teško mi je da te posavetujem. Mogu pokušati da nađem neku odgovarajuću
porodicu u Brazilu koja bi je usvojila. Ali to neće biti lako. Sirotišta u Riju su puna novorođenčadi iz favela.
Većini je veoma teško da nađe stalne usvojiteljske porodice.“
Zadrhtao sam pri pomisli na El u Aprenti d'Oteju, kako ni ona nije mogla da nađe porodicu. I srce mi je ponovo
prepuklo. Pasivan stav je bio neprihvatljiv. „Ne, Georg, treba da preuzmem ličnu odgovornost za tu bebu. Ja ću
joj naći nekog.“ Pogledao sam u jezero, koje se presijavalo na jutarnjem suncu. „Donećemo je ovamo, u Ženevu,
pa ću joj naći odgovarajuću porodicu. Kao što sam našao i tebi. Želim da krenem večeras.“
„Rezervisaću kartu“, potvrdio je Georg.
„Karte, u množini. Marina mora da pođe sa mnom. Ja ne znam ništa o bebama. I preduzmi sve što je neophodno
da preuzmemo dete što pre.“
U roku od dva sata Marina i ja smo bili u mom ličnom mlažnjaku, na putu do novog pariškog aerodroma Šari de
Gol, gde smo se ukrcali u veliki mlažnjak za Rio. Moja saputnica je zinula od čuda kad smo se približili boingu
747 na pisti. „Jesi li siguran da će ovo poleteti, chéri?!. Veći je od Trijumfalne kapije!“
„Ne brini, već sam mnogo puta leteo u utrobi ove ptice i nikad nije izneverila da me živog i zdravog prenese do
odredišta. Osim toga, putovaćemo prvom klasom. Gotovo da nećeš ni osetiti da si u vazduhu.“
Dok smo leteli, pričao sam Marini priče iz svog detinjstva, o tome koliko su njena baka Evelin i Loran Bruji bili
dobri prema meni.
„Šta misliš, koliko će dugo bebica biti kod nas?“, upitala je Marina. Za sve ove godine koliko je radila za mene,
nikad je nisam video tako uzbuđenu.
„Dok joj ne nađem odgovarajući dom. To bi moglo da potraje nekoliko nedelja. Možda i mesec dana.“ Marina se
trudila da obuzda osmeh.
Pošto smo sleteli, dočekao nas je predstavnik pravničkog tima koji sam unajmio u Rio de Žaneiru, i otpratio nas
do hotela Kopakabana palas.
Bila je to impresivna građevina na Avenida Atlantika i uzdizala se nad najpoznatijom plažom u Riju. Spolja me
je pomalo podsećala na predsedničku Belu kuću u Sjedinjenim Državama. Nije bilo nikakve sumnje u to da je
aklimatizovano hotelsko predvorje u oštrom kontrastu s favelom u koju je trebalo da odemo sutradan.
„Veoma mi je drago što mogu da kažem da je sve organizovano, gospodine“, rekao je Fernando, advokat. „Mi
smo veoma ugledna firma ovde u gradu, i zbog toga je vaša dokumentacija, uz našu preporuku, bila dovoljna
direktoru sirotišta da odmah prihvati vašu molbu za starateljstvo. Da budem iskren, većini dece je veoma teško
da nađu dom i sirotište će vam biti zahvalno što ste oslobodili jedno mesto.“ Zavrteo je glavom. „U svakom
slučaju, sutra vas očekuju u sirotištu, i moći ćete odmah uzeti dete.“
„Hvala vam za pomoć, Fernando. I molim vas, zahvalite u moje ime celom timu za naporan posao koji ste
obavljali za mene u poslednjih deset godina.“
„Hoću, gospodine Tanite.“ Naklonio se i izašao iz predvorja.
Tog popodneva Marina me je vodila lepljivim ulicama Rija dok je tražila odeću za bebu, bočice, hranu za bebe,
pelene i sve što će nam biti potrebno da bismo poneli dete u Evropu. Išao sam za njom, zbunjen, i plaćao za sve
što bi odlučila da kupi. Ta misija je bila toliko iscrpljujuća da sam, uprkos jakom džet legu koji me je mučio,
spavao kao beba te noći, pošto me je u san uljuljkao zvuk okeanskih talasa što je dopirao kroz otvoren prozor.
Sutradan ujutru, Marina i ja smo se odvezli u favelu Rosinja. Vozač je oklevao da vozi turiste u ogromno
sirotinjsko predgrađe, ali ja sam ga uverio da znam za rizik.
202
„Gledajte“, rekao je nekoliko minuta pošto smo krenuli. Pokazao je naviše, prema planini Korkovado, na kojoj je
stajala poznata skulptura široko raširenih ruku kao da hoće da zagrli grad. „Ono je naš Kristo Redentor. Možda
ste ga već videli na fotografijama.“
Osmehnuo sam mu se i odgovorio: „Da.“ Gledao sam naviše, u bledu, elegantnu skulpturu koju je izradio
Landovski i koja kao da je lebdela među oblacima nalik na anđeosko prikazanje. Iako sam ga video izbliza u
pariškom ateljeu, u stvarnosti je oduzimao dah. Videvši starog prijatelja u njegovom stalnom domu, preplavili su
me ponos i strahopoštovanje.
Dok smo se vozili sve više u brda, beton i ciglu zamenili su drvo i valoviti lim. Zakrčenim ulicama tekla je
tečnost uznemiravajućeg izgleda, a kućice su uglavnom izgledale kao da nemaju čak ni osnovne sanitarne uslove.
Nakon petnaest minuta vožnje - toliko je bilo potrebno da iz raskoši stignemo u siromaštvo - pred sirotištem nas
je dočekala žena umornog izgleda. Imala je tamne kolutove oko očiju, a košulja joj je bila prekrivena mrljama
raznih boja i veličina.
„Beba? Evropa?“, upitala je kad smo joj prišli.
„Da... si“, odgovorio sam.
Klimnula je glavom i načas nas je odmerila pogledom od glave do pete. Po svemu sudeći zadovoljna, pozvala
nas je da uđemo. „U redu. Dođite.“
Uvela nas je u oskudnu zgradu. Podovi i zidovi bili su od betona, a atmosfera mračna i prljava. Štaviše, to mesto
me je pomalo podsećalo na zatvor. Pošli smo za ženom kroz druga vrata i ugledali prizor koji me je šokirao. U
jednu prostoriju bilo je nagurano tridesetoro ili više dece različitog uzrasta. Preopterećeno osoblje se mučilo da
ostane pribrano na dnevnoj vrućini, ometano kakofonijom vriske i plača. Meni se već na oko činilo da
jednostavno nema dovoljno igračaka.
„Mon dieu“, kazala je Marina bez daha. „Jadna, jadna deca.“
Dok smo koračali kroz sobu, pogledom nas je pratilo na desetine širom otvorenih očiju. Sramota me je da kažem
da sam se trudio da izbegnem njihov pogled, naprosto iz straha da mi srce ne prepukne od žalosti. Prošlo je više
od četrdeset godina otkad sam kročio u neko sirotište. Naivno sam pretpostavljao da će uslovi biti bolji nakon
toliko vremena. Više novca, više resursa, više znanja... više ljubavi. Ali ovde, usred Rija, neizmerno me je
rastužilo što je stanje još gore nego pre četrdeset godina u Aprenti d’Oteju.
Marinu i mene su odveli u zasebnu sobu, u kojoj je bilo smešteno desetak beba. U njoj je radila jedna žena, koja
se trudila da sve bebe budu povijene kako treba. Odveli su nas do kolevke na kraju sobe.
„Vaš beba“, rekla je žena koja nas je dovela.
Marina i ja smo pogledali u krevetac. Iznenadila nas je tamna kosa na bebinoj glavi, uz par veoma krupnih,
iznenađenih očiju koje su treptale i gledale dva nova lica.
„Oh, bonjour, malena, bonjour!“, kazala je Marina. „Ili da kažem olá?54 Pogledaj joj oči, Atlase. Ogromne su! I
toliko otvorene.“
54 Fr.: dobar dan, odnosno port.: zdravo. (Prim. prev.)
55 Port.: Samo trenutak, molim vas. (Prim. prev.)
„Liči na svoju prababu“, rekao sam iskreno.
„Zaista? Divno.“ Žena je dala znak rukom i Marina je uzela bebu u naručje.
U povratku, ponovo smo prošli kroz onu prenatrpanu sobu. Baš kad smo krenuli napolje, ona žena je pljesnula
rukama kao da se nečega setila. „Um momento, por favor!“55 Otrčala je nazad kroz vrata.
Beba je zaplakala - najpre je počelo kao nelagodno kmečanje da bi prešlo u dreku punim plućima. „Oh, pssst,
chérie, sve će biti dobro, obećavam ti.“
„Treba li ti bočica, Marina?“ Požurio sam da nađem bočicu u kožnoj tašni koja mi je visila preko ramena.
„Osećam blagu vrtoglavicu“, kazala je Marina. „Od vrućine i prizora sve one drage dece. Hoćeš li, molim te, da
je pridržiš za trenutak?“
„Oh, nisam držao bebu ima mnogo godina. Nisam siguran...“
„Vrlo je lako, svako to može. Evo...“ Marina mi je nežno predala dete. „Pažljivo joj drži glavu. Neka joj glava
leži u prevoju tvoga lakta. Eto tako.“ Brzo je prišla usamljenoj zarđaloj stolici u uglu sobe.
203
Pogledao sam dole u bebu, koja je zurila u moje oči. Vođen nekim iskonskim očinskim instinktom, počeo sam da
je prirodno ljuljuškam. Na moje iznenađenje, mala devojčica je prestala da plače, a lice joj se naboralo u izraz
čudnovatog zadovoljstva.
„Eto vidiš, Atlase. Prirodno ti ide od ruke“, rekla je Marina i namignula dok se žustro hladila lepezom.
„Veoma je lepa“, odgovorio sam.
Ona žena se vratila držeći u ruci nešto što je ličilo na privezak. Pokušala je da mi ga da, ali budući neiskusan u
držanju beba, samo sam se nelagodno promeškoljio. Marina je hrabro ustala i prišla da ga ona uzme.
„Šta je ovo?“, pitala me je. Tupo sam pogledao u onu ženu.
„Za bebu. Od njena mama“, kazala je.
„Ah“, odgovorio sam shvativši. „Hvala vam. Obrigado.“ Marina je gurnula privezak u moj džep. „Sad idemo.
Doviđenja.“
Žena je klimnula glavom. „Dobro negujte. Molim vas.“ Sklopila je dlanove u gestu molitve.
„Hoćemo, obećavam.“
Vreme provedeno u Riju bilo je prekratko i pre kraja dana sve troje smo bili u kabini prve klase u džambo-džetu.
Marina je držala bebu, koja je zadovoljno spavala u njenom naručju veći deo popodneva. Dok smo se penjali u
brazilsko nebo, nečeg sam se setio.
„Marina... da li je na nama da joj damo ime?“
Marina je uzdahnula i umorno mi se nasmešila. „Ne znam. Sve ovo se desilo tako iznenada da nisam o tome
razmišljala.“
Otprilike sat pošto smo poleteli, baš kad su prigušili svetla da bi putnici mogli da spavaju, beba se uznemirila,
verovatno zbog pritiska u kabini. Dok sam se nameštao na sedištu, osetio sam privezak u džepu. Izvadio sam ga.
Zaista je bio neverovatan. Posmatrao sam središnji dragi kamen, koji se prelivao u raznim bojama, i divio se
njegovom plavičastom, valovitom presijavanju. Bio sam gotovo siguran da je u pitanju mesečev kamen. U vezi
sa njim postoje romantična verovanja, baš kao i s njegovim imenjakom, pa se povezuje s ljubavlju i zaštitom.
Iznenada mi je zastala knedla u grlu pri pomisli na to da je Kristina ostavila ogrlicu uz bebu, kao vezu s njenom
prošlošću.
Uprkos Marininom trudu da je nahrani, ljulja i da joj tepa, beba je sve jače vrištala.
„Da probam ja?“, ponudio sam.
„Molim te“, odgovorila je.
Ustao sam i Marina ju je predala meni. „Hajde, malena. U redu je. I ja sam bio nervozan kad sam prvi put leteo
avionom.“ Izašao sam iz prve klase i pošao s njom u naručju prema zadnjem delu letelice. Srećom, pozitivno je
reagovala na kretanje i promenu ambijenta. Kad smo stigli do zadnjeg dela boinga 747, stjuardese su pripremale
kafu u diskretno osvetljenoj kabini za posadu. „Izvinite. Nisam hteo da vas uznemirim.“
„U redu je, gospodine“, odgovorila je mlada plavuša. „Joj, pogledajte je samo! Preslatka je.“
„Oh, hvala“, rekao sam i uzvratio joj osmehom.
„Baš je lepo videti oca kako pomaže oko novorođenčeta. Očevi uglavnom samo dignu nos i jedva čekaju da se
izgube.“ Stjuardesa se nagla da osmotri bebu. „Kako vas samo gleda. Mnogo voli svoga tatu.“
Kad je prestala da tepa mojoj štićenici, vratio sam se u prednji deo aviona s mirnom, mada veoma budnom
bebom. Primetio sam da se Marina sklupčala na sedištu i mirno spava. Nisam joj zamerio, naprotiv. Poslednja
dva dana su bila i fizički i mentalno iscrpljujuća. Obazrivo sam je zaobišao i vratio se na svoje sedište, a onda
pogledao dole u dete.
„A sad ćemo oboje biti vrlo tihi da Marina može da odspava. Slažeš li se?“, prošaptao sam. Beba je značajno
trepnula, a ja sam se nasmejao. „Dobra devojčica.“ Osetio sam kako me obuzima mir kad držim bebu u naručju.
Mali zamotuljak predstavljao je novi početak, nadu, priliku... Želeo sam da njen život bude ispunjen ljubavlju i
radošću. Zagugutala mi je u odgovor. „Pssst, pssst, malena“, prošaptao sam.
Pošto je pred nama bilo još dugih deset sati, prešao sam pogledom oko sebe tražeći inspiraciju, i pogled mi je pao
na prozor s moje leve strane. Mesec je jarko sijao na oblake ispod mene i briljantno obasjavao nebo. „Da ti
ispričam jednu priču o zvezdama, malena?“ Nežno sam je premestio s leve na desnu ruku, da bi mogla da vidi
204
prozor. „Na nebu ima više zvezda nego što ima zrna peska na svim svetskim plažama. Oduvek mi je bilo teško
da u to poverujem, ali istina je. Još otkad sam bio dečak, opčinjavala su me beskrajna sazvežđa od kojih je svako
simbol mogućnosti. Vidiš, devojčice, zvezde daruju život. Obezbeđuju svetlost i toplotu u samotnom, mračnom
nebu.“ Beba je počela da trepće sporije, moj glas je imao željeno smirujuće dejstvo na nju. „Ali postoji jedno
sazvežđe koje je za mene magičnije od svih ostalih zajedno, i zove se Plejade. Po predanju, bilo ih je sedam
sestara. Njihov otac Atlas - čije ime i ja nosim - bio je titan kojem je Zevs naredio da nosi zemlju. Iako veoma
različite, sestre su zadovoljno živele zajedno na svežoj novoj zemlji na početku sveta. Međutim, pošto su srele
brutalnog lovca Oriona, on je počeo da ih progoni. I zato su pobegle na nebo. Možeš da ih vidiš večeras,
pogledaj!“ Sagnuo sam glavu da pogledam gore u nebo kroz mali prozor aviona i uspeo da vidim svoje večne
saputnice. „Celog svog života tražio sam od njih utehu i vođstvo. One su moje zaštitnice i moja svetla vodilje.
Zanimljivo je da večeras najjače šija Maja. Kažu da svake noći blista jače od svojih sestara, ali nekad je nadjača
Alkiona. Zapravo, ’Maja’ znači ’Velika’ na nekim jezicima. Rimljani su je čak smatrali svojom boginjom
proleća, i zato se naš peti mesec u godini zove maj.“ Pogledao sam dole u bebu, koja je zaspala u mom naručju.
„Oh, jesam li te ugnjavio, malena?“ Nasmejao sam se.
„Možda, chéri, ali nisi ugnjavio mene.“ Okrenuo sam se i video Marinu kako me gleda sa susednog sedišta.
„Izvinjavam se, Marina. Nisam hteo da te probudim.“
„Samo sam dremala.“ Pogledala je u bebu. „Bože. Baš imaš magičan dodir. Voli te.“
Pojavio mi se smešak na usnama. „Stvarno to misliš?“
„Znam, chéri. Spasao si je od teškog i žalosnog života.“
„Oboje smo je spasli.“
Marina se osmehnula. „Ti si preuzeo na sebe dužnost praćenja njene porodice godinama, i pojurio si u akciju čim
je neko od njih dospeo u opasnost. Neverovatan si, Atlase.“
„Hvala ti, Marina. Velikodušno je od tebe što to kažeš.“
Pogledala je pored mene, kroz prozor. „Pitao si me večeras da li mi treba da joj damo ime. Mislim da već znaš
kako će se zvati.“ Pokazala je kroz prozor, ka mesečinom obasjanom nebeskom predelu.
„Maja...“, odgovorio sam.
47
Avgust 1977.
Tih prvih nekoliko nedelja bile su pravi vrtlog pelena, podrigivanja i dugih noći hranjenja. Insistirao sam da
Marina pređe u glavnu kuću kako bih mogao da joj pomažem u sitne sate. Mislim da su mi ti trenuci među
najdražim - kad smo Maja i ja bili sami, u tihoj i mirnoj noći, dok nam je samo zapljuskivanje jezera pravilo
društvo. Mnogo sam naučio od nje a da nije izustila ni reč. Trideset godina sam bio toliko usredsređen da nađem
El i ostvarim Anhelinino proročanstvo da sam se udaljio od ljudi. Postao sam sâm sebi dovoljan, nepokolebljiv i
opsednut. Beba Maja mi je otvorila oči. Živ sam onako kako nisam bio godinama.
Marina kaže da je, od trenutka kad sam video Maju prvi put, znala da nikad neću moći da se rastanem od nje. I
zaista, prihvatio sam svoju sudbinu još pre nego što su točkovi aviona dotakli pistu aerodroma Šari de Gol. Maja
je sve vreme leta bila pravo zlato, bila je dobra i saslušala ceo moj repertoar mitova o Sedam sestara. Držati u već
ostarelim rukama tako bezazleno, krhko ljudsko biće, za mene je bilo podsetnik na najutešniju pouku na svetu: da
život nadvlada šta god da se desi.
Bio sam nervozan kad je trebalo da kažem Marini za svoju odluku, zabrinut da će misliti kako nisam pogodan za
roditelja. Nije trebalo da se toliko brinem. Lice joj je sinulo od radosti.
„Oh, ovo su stvarno divne vesti, chéri! Naravno da je u redu da legalno usvojiš Maju. Ona je tebi potrebna isto
koliko i ti njoj.“
Zagrlio sam je, a onda izustio ono neizbežno: „Ne mogu to da izvedem sam, Marina.“
Nasmejala se. „I ne treba! Videla sam kako pokušavaš da joj staviš pelenu. Mislim da bi orangutan to uradio
preciznije!“
„Hoćeš da kažeš da ćeš ostati i da ćeš se starati o Maji?“, upitao sam je, uzbuđen.
„Da, chéri. Naravno.“
205
Georg je dovršio dokumenta o usvajanju. Na njegov predlog, Maja je zavedena pod prezimenom D’Aplijez, da
ne bi privlačila neželjenu pažnju prezimenom Tanit.
I dok trepneš, postao sam otac.
Kako sam se bližio šezdesetoj godini života, shvatio sam da je malo verovatno da će se Anhelinino proročanstvo
obistiniti. Naravno, Georg je i dalje pretraživao svetske baze podataka tragajući za Elinim imenom, ali sve sam
ređe fizički putovao da ispitam slabe tragove. Ali kad god sam odsutan, jednostavno ne mogu dočekati da se
vratim na Atlantidu i budem s malom Majom. Ništa mi nije draže nego da je vodim po vrtu i dole do obale, i da
joj pred spavanje pričam duge priče o svojim avanturama.
To ne znači, naravno, da me ne boli što već imam biološku kćer negde u svetu - kojoj sam potreban isto koliko
sam potreban i maloj Maji. Jednostavno, trudim se da ne mislim mnogo o tome. Toliko dugo sam polagao veru u
zvezde i proročanstva. Možda je vreme da živim u stvarnom svetu.
Na to me je oštro podsetio večerašnji telefonski poziv. Naravno, kad sam podigao slušalicu, bio je to Georg.
Pozive primam preko njegove firme, kako bih sprečio neželjene kontakte sa Ezuom (koji je, uzgred budi rečeno,
miran kao miš).
„Dobro veče, Georg“, rekao sam podigavši slušalicu.
„Alo?“, odgovorio je glas s norveškim akcentom.
„Horste?“, rekao sam. Jedina ljudska bića kojima je bilo dozvoljeno da me zovu direktno u Atlantidu bili su on i
Astrid, uz porodicu Forbs i Ralfa Makenzija.
„Dobro veče, Bo. Nadam se da te ne ometam u nečemu?“
„Nikako, dragi moj prijatelju. Kako si?“, upitao sam prebacivši se odmah na norveški - bez napora, ako smem da
se pohvalim.
„Oh, fizički sam dobro, kao i Astrid.“
Seo sam, sa slušalicom u rukama, u kožnu fotelju u radnoj sobi. „Čitao sam o Feliksovoj najnovijoj kompoziciji
u časopisu Instrumentalist. Bravo! Sigurno si veoma ponosan.“
Kad je odgovorio, Horst je zvučao sumorno. „Ponos je poslednje što mi pada na pamet u vezi s mojim unukom.“
„O.“ Iznenadio sam se.
„Pre nego što pređem na to, reci mi, tata, kako je mala Maja?“, upitao je.
„Neverovatno dobro! Hvala na pitanju, Horste. Baš jutros sam je uhvatio kako čita Vinija Pua naglas, sama za
sebe. I prilagođavala je glas raznim likovima, baš kao i ja kad joj pričam priče. Morao sam da se obuzdam.
Horst se nasmejao. „Deca su blagoslov.“
„Ona me svakoga dana nauči nečem novom“, rekao sam, rasejano obmotavajući telefonski kabl oko prsta.
„Makar to bilo kako da sastružem čokoladu s košulje.“
„Mnogo mi je drago što čujem da se tako dobro slažete.“ Nastala je pauza na vezi. „Da se usudim da pitam za
El?“
„Bojim se da nemam šta da izvestim, Horste. Svakim danom sve više gubim nadu. Kao što znaš, nikad neću
obustaviti potragu, ali sad imam Maju da se na nju usredsredim.“
„Znam.“
„Upinjao sam se da čujem starog prijatelja. „Izvini, Horste, ne čujem te dobro. Možeš li da govoriš glasnije?“
„Uh... Ne, bojim se da ne mogu. Astrid spava gore, a želim da ono o čemu ćemo razgovarati ostane između tebe i
mene.“
Uspravio sam se u fotelji. „Je li sve u redu?“
Horst je uzdahnuo. „Iskreno, stari moj prijatelju, nije.“ Zaćutao je. „Reč je o Feliksu. Uvalio se u prilično tešku
situaciju.“
„Shvatam. Pa, tu sam da te posavetujem ako mogu.“
„Kao što znaš, Feliks je postao čuven ovde u Bergenu. Zapravo u celoj Norveškoj. Ljudi znaju za njega kao za
siroče velikog Pipa Halvorsena i njegove lepe žene Karin, koji su tragično poginuli kad im je sin bio beba.
Objavljivani su novinski članci o tome i usuđujem se reći da je zabludeli sin počeo da veruje u mit o sebi.“
„Shvatam“, odgovorio sam, ne znajući tačno šta zapravo da kažem.
206
„Sve je to potkrepljeno još i time što mu je dat položaj profesora na Univerzitetu u Bergenu. A tamo ima mnogo
mladih žena...“
Nije mi se sviđalo kuda vodi razgovor. „Mlade žene?“
„Da, kad god ga Astrid vidi, što je u poslednje vreme retko, vodi podruku novu devojku. I previše pije.“ Horst je
iscrpljeno uzdahnuo.
Razmislio sam na trenutak. „On je mladić pomalo slavan i pomalo ozloglašen. Mislim da bi bilo naivno očekivati
nešto drugo“, podstakao sam ga. „Nadajmo se da će s godinama prerasti tu fazu.“
Horst se grohotom nasmejao. „Neće ako bude nastavio da pije. Jednostavno će se raspasti.“
Razmišljao sam kakvu pomoć da ponudim. „Znaš, postoje veoma ugledne klinike za rehabilitaciju širom Evrope.
Kao što znaš, prijatelju, što se tiče novca nema problema. Možda bi mi dozvolio da snosim troškove Feliksovog
lečenja?“
„Hvala ti, Bo. Ali koliko ja znam, ključ uspešnog lečenja jeste da želiš da se izlečiš, a ja mogu sa sigurnošću da
potvrdim da Feliks ne želi. U svakom slučaju“, nastavio je Horst, „trenutna situacija je složenija.“
Podstakao sam ga da nastavi. „Molim te, reci mi šta tačno hoćeš time da kažeš.“
„Pre dva dana, kad sam bio u kupovini namirnica u Bergenu, prišla mi je jedna mlada žena. Bila je bleda,
pepeljastosiva u licu, kao da je lišena sna već mnogo nedelja. Kazala mi je da se zove Marta i da je trudna, nosi
blizance.“
„Ah“, rekao sam počinjući da shvatam.
„Poželeo sam joj sve najbolje i pitao je kakve to veze ima sa mnom. Onda mi je rekla da je Feliks otac.“
„Oh, Horste.“
„Kazala mi je da je bila njegova studentkinja i da su bili veoma, veoma zaljubljeni jedno u drugo. Ali izgleda da
moj unuk neće reagovati na njenu želju da je podrži.“
Duboko sam saosećao s čovekom koji je bio onako dobar prema meni. „To je poslednje što vam treba, i tebi i
Astrid, Horste.“
„Tako je. Ali još je gore. Kad sam je upoznao, Marta mi se činila nekako... poremećena. Po tome kako je
govorila i po mahnitom pogledu u očima... Zato sam joj rekao da ne brine, uzeo broj njenog telefona i rekao joj
da ću kontaktirati s Feliksom, kako bih dobio malo na vremenu. Uprkos svemu, nisam hteo da osudim unuka
unapred. Iste večeri, otišao sam da ga posetim u njegovoj brvnari. Iznenadio se kad me je video na vratima, i
očajnički pokušavao da sakrije prazne boce kad sam ušao unutra. Rekao sam mu za onu ženu iz supermarketa.
„Kako je reagovao?“
„Besno. Rekao je da se Marta na prvi pogled do ušiju zaljubila u njega na univerzitetu i postala opsesivna. Pitao
sam ga da li je spavao s njom i on je priznao da jeste. Stoga sam mu, prirodno, rekao da pođe sa mnom i preuzme
odgovornost za svoje postupke.“
„Šta je on na to kazao?“
„Glatko je odbio. Rekao je da Marta ima partnera sa kojim je već dugo u vezi i da je logično da je ostala s njim u
drugom stanju.“
Protrljao sam oči slobodnom rukom. „Shvatam.“
„Feliks mi je rekao da Marta pati od nekih duševnih bolesti, previše brojnih da bi ih nabrajao. Preklinjao me je da
verujem da je opasna po njega.“
Razmislio sam o situaciji. „Da li mu veruješ?“
Horst je uzdahnuo. „Posle razgovora s Feliksom, sastao sam se s Martom u jednom restoranu van grada. Pomalo
preterano detaljno je opisala svoju romantičnu vezu s mojim unukom, uključujući njihove sastanke i sve, i čini
mi se da nema mnogo sumnje u to da je Feliks otac.“
Bilo je veoma teško smisliti kako da savetujem Horsta. Rekao sam samo: „Shvatam.“
„Ali..Horstu je svaki sekund našeg razgovora očigledno pričinjavao bol. „Mislim da je Feliks u pravu što se tiče
Marte. Zaista izgleda kao da je krajnje opsednuta njime, uprkos tome što su bili zajedno samo dvaput. To,
naravno, ne može biti opravdanje za Feliksove postupke, ali bar sam shvatio šta je hteo da kaže u vezi s
mentalnim zdravljem mlade dame.“
207
Prišao sam polici s knjigama i uzeo srećnu žabicu koju mi je Pip poklonio na Hurtigrutenu. „Da li je dete u
utrobi dobro?“, upitao sam.
„Deca“, odgovorio je Horst mrzovoljno. „Rodice blizance. To su potvrdili ultrazvučnim pregledom.“
„Oprosti, je li to onaj aparat kojim mogu da snime sliku bebe? Ili beba u ovom slučaju?“
„Da.“ Horst je zaćutao za trenutak, da se pribere. „I tu sad situacija postaje apsurdna. Pitao sam Martu da li zna
kog su pola deca. Klimnula je glavom i ponosno mi rekla da čeka dečaka. Ali kad me je obavestila da je drugo
dete devojčica, prevrnula je očima i iskrivila lice u grimasu.“
Namrštio sam se. „Znači, bilo joj je drago da čuje za sina ali ne i za ćerku?“
„Tačno tako. Marta je kazala da će ona i Feliks dobiti savršenog dečaka, sledećeg velikog Halvorsena.“ Horst je
zaječao. „Kad sam je pitao za kćer, samo je slegla ramenima, kao da potpuno odbacuje njeno postojanje.“
Čvrsto sam stisnuo srećnu žabicu, kao da će to nekako popraviti situaciju. „Gospode bože. Zašto?“
„Kao što sam ti rekao, ta mlada žena je duboko mentalno poremećena.“
„Da li Astrid zna za situaciju?“
„Ne. Neću da je opterećujem sve dok ne budem morao. To su moja praunučad... unučad mog dragog sina. Ne
mogu da ignorišem Martu i situaciju u kojoj je.“
Razumeo sam Horstova osećanja. Bez sumnje bih se i ja osećao isto da sam na njegovom mestu. „Šta nameravaš
da uradiš?“
Horst je duboko udahnuo. „Nema šanse da Feliks prihvati odgovornost i postupi pristojno. Sramota me je zbog
njegovog ponašanja.“ Glas mu je malo napukao. „A stideo bi se i njegov otac.“ Horst se nakašljao da se pribere.
„Izvini, Bo. Uglavnom, zaključio sam da moramo primiti Martu kod sebe pošto se porodi. Nisam uveren da bi
bebe bile bezbedne kad bi bila sama s njima. Dugujem mome sinu, i Karin, da se postaram da njihovi potomci
budu na sigurnom.“
Zapitao sam se da li dobrota tog čoveka ima granica. „To je... veoma plemenito od tebe, Horste“, odgovorio sam.
„Ali... Bo. Ja sam starac od devedeset tri godine. Dani su mi odbrojani. Astrid ima sedamdeset osam i živeće
duže, ali ko to može znati. Imamo vrlo malo novca, većina je otišla na Feliksovo školovanje i na to što smo ga
vadili iz neprilika u koje se uvaljivao.“
„Ni reč više, Horste. Napisaću ček...“
„Hvala ti, ali nisam želeo da razgovaram o novcu.“
„Nego o čemu, prijatelju?“ Čuo sam kako se Horst meškolji s druge strane veze.
„O tvojoj ljubavi. Znam kakvu ti je radost donela u život Maja u poslednje tri godine. U tvom glasu ima vedrine,
melodije iz dubine koju nisam čuo još od onih naših večeri kad smo zajedno izvodili muziku u mojoj kući.
Pretpostavljam da ćemo Astrid i ja nekako uspeti da se snađemo s jednim detetom. Ali sa dvoje jednostavno ne
možemo.“
Puls je počeo da mi se ubrzava. „Šta želiš da me pitaš, Horste?“
„Za malu devojčicu. Hoćeš li da uzmeš malu devojčicu?“
Zavalio sam se na naslon fotelje, šokiran. Šta sam mogao da kažem na tako jedan veliki zahtev? „Ja... Horste.
Nastavio je molećivim glasom. „Znam da je to više nego što iko može da traži od nekoga. Ali iskreno, ne znam
šta drugo da radim, Bo. Marta je bolesna i njena kći neće dobiti ljubav i negu kakvu zaslužuje sve dok postoji
njen brat blizanac.“ Horst je najednom počeo ubrzano da diše i oteo mu se jecaj. „Nimalo ne sumnjam da će dati
devojčicu na usvajanje, Astrid i ja bismo rado pokušali da je uzmemo, ali stari smo i krhki.“
Sedeli smo i ćutali oko minut. „Ne znam šta da kažem“, konačno sam odgovorio.
„Ne treba ništa sad da kažeš, Bo. Molim te razmisli o mome predlogu koliko god ti je potrebno. Pitam tebe jer
znam koliko si dobar čovek. Štaviše, ti si moja jedina preostala veza s Pipom i Karin. Znam koliko su te cenili i
koliko bi se ponosili tobom kad bi se ti starao o njihovom unučetu.“ Horst je ponovo zajecao.
„Veoma je lepo od tebe što to kažeš, Horste.“ Bilo je strašno čuti koliko je potresen.
„Priznajem da smo zažalili što nismo podarili Pipu brata ili sestru. Ne sumnjam da će maloj Maji život biti još
lepši ako bude imala sestricu da se s njom igra.“
„Ja... Svakako ću dobro razmisliti o tome.“
208
„Marta samo što se nije porodila. Sve ću ispričati Astrid čim se deca rode i Marta će se preseliti kod nas, da
možemo da je držimo na oku.“ Horst se pribrao. „Ako... Astrid ne mora da zna za praunuku, tako bi bilo najbolje.
Znaš koliko je ona dobra. Nema sumnje u to da bi želela da ih uzme oboje, a plašim se posledica koje bi mogle iz
toga proisteći.“
Spustio sam slušalicu, sipao sebi čašu provansalskog rozea i otišao da sednem na travu pored vode. Teško je bilo
pojmiti koliko je ozbiljno ono što je Horst upravo zatražio od mene. Kroz glavu su mi prolazile slike Pipa, Karin,
El i mene u Bergenu, slike sreće koju smo tamo iskusili. Setio sam se kako je El gledala u malog Feliksa, sa
čežnjom u očima zbog male porodice koju je zasnovala njena najbolja prijateljica.
Nekada davno, zarekao sam se da ću učiniti sve da uzvratim porodici Halvorsen za tu dobrotu.
Podigao sam pogled ka nebu. „Vodi me, Pipe. Reci mi, Karin. Da li biste vi to želeli?“
„Ta-ta, ta-ta, ta-ta!“, začulo se cičanje iza mene.
Pogledao sam preko ramena i video Maju kako brzo korača prema meni, a odmah za njom i nasmejana Marina.
„Zdravo, draga moja kćeri!“ Podigao sam je u naručje. „Jesi li dobro danas?“
„Da!“, odgovorila je Maja poletno.
„Ne mogu da verujem da je uspela da mi pročita prvih nekoliko redova iz Medlin“, kazala je Ma i spustila mi
ruku na rame.
„Bože dragi. Možda imamo u kući naučnicu, Marina!“
„Da, zaista je moguće.“
Pogledao sam dole, u ćerku, koja je sedela u mome krilu i pljeskala ručicama. „Majo?“
„Daaaa“, odgovorila je.
Uhvatio sam je za bradu i podigao joj lice da je pogledam u oči. „Da li bi volela da imaš malu sestru?“
Osetio sam kako je Marina povukla ruku s mog ramena. „Sestra? Za mene?“
„Tako je.“ Nasmešio sam se. „Samo za tebe.“ Maja je podigla pogled ka Marini, a onda sam i ja učinio to isto.
Marina je stajala, zbunjena, s rukom na kuku.
„Hoće li ona živeti kod Ma u stomaku?“
Majina inteligencija nije prestajala da me zadivljuje. „Ne, neće. Stići će magično, sa zvezda. Baš kao i ti. Da li bi
to volela?“ Maja me je uzbuđeno pogledala, a oči su joj zablistale.
„Možemo li da čitamo priče zajedno?“, upitala je.
„Naravno, dušo moj a.“
„Onda, molim te, da!“
Nasmejao sam se. „U redu. Ma i ja ćemo razmisliti o tome.“
„Da, tako je, Majo“, žurno se ubacila Marina. „Razmislićemo o tome. Hajde, chérie. Vreme je za kupanje.“
Te noći sam pozvao Georga u Atlantidu pa smo on, Marina i ja na terasi porazgovarali o situaciji.
„Znam da osećaš potrebu da to uradiš, Atlase, ali jesi li siguran da možeš da preuzmeš toliku odgovornost?
Drugo usvajanje bi sigurno značilo još manje vremena za putovanja da nađeš El“, istakao je Georg.
Odmahnuo sam glavom. „Sumnjam da će nova beba uticati na situaciju više nego što staranje o Maji već utiče.
Pravo pitanje je za Marinu. Da li bi mogla da se baviš novim novorođenčetom?“
„Atlase. Mogao bi da mi daš stotinu beba da ih hranim i da se brinem o njima, i ja bih bila srećna. Znaš koliko ih
volim, chéri.“ Kritički je podigla obrvu. „Mada bih te molila da sledeći put razgovaraš sa mnom pre nego što
uputiš Maju u tu ideju.“
Podigao sam ruke. „Izvinjavam se. Jednostavno, morao sam da znam kako ona reaguje. Da je reagovala makar
malo manje pozitivno, ne bih toliko razmatrao Horstovu molbu.“
Ma je klimnula glavom. „Razumem.“ Pogledala je dole, na mirno jezero. „Ako ništa drugo, mislim da bi ti tvoji
prijatelji bili večno zahvalni“, kazala je tiho.
Sutradan ujutru, pozvao sam Horsta da potvrdim da ću učiniti ono što me je zamolio. Plakao je od zahvalnosti.
Kasnije toga dana ponovo me je pozvao da kaže kako je Marta oduševljena tim planom. Pitao sam ga da li mogu
da se sastanem s njom da to i meni potvrdi, ali Horst mi je savetovao da bi za Martu bilo bolje da ne zna ko sam

209
ja, s obzirom na njeno mentalno stanje. Nakon tri dana, javio mi je da se Marta porodila, pa smo Marina i ja
otputovali mlažnjakom u Bergen.
Mala devojčica koju smo doneli kući u Atlantidu bila je izuzetna po pramenu jarkocrvene kose na glavi. Primetio
sam da sve vreme putovanja stiska ručice u pesnice, kao da je čelično rešena na nešto. Na šta, nisam sasvim
siguran.
Srce mi se istopilo zbog prizora Maje kako gleda preko ogradice u krevetac, u sestru, potvrdivši da sam doneo
ispravnu odluku. Bila je tako tiha i nežna.
„Zove se Alkiona. Po zvezdi“, prošaptao sam.
„Zdravo, Ali“, rekla je Maja, ne uspevajući da izgovori sestrino ime.
„Da“, prošaptao sam. „Zdravo, Ali.“
48
Maj 1980.
Osim novog sloja boje, knjižara Artur Morston buks nije se nimalo promenila za trideset godina, koliko sam bio
odsutan. Bilo mi je neizmerno drago što ponovo vidim Ruperta Forbsa. Pozdravio me je energičnim rukovanjem
i srdačnim zagrljajem. „Jupitera mi, uopšte nisi ostario, stari druže! „, rekao je sa širokim osmehom na licu.
„I ja mogu to isto da kažem za tebe.“
„Laskaš mi, Atlase, stara kuko, ali to nije istina.“ Pokazao je na slepoočnicu. „Pogledaj kako sam prokleto sed.
Izgledam kao moj deda!“
„Pa, ne znam kako to da ti kažem, Ruperte, ali sad i jesi deda.“
Osmehnuo se. „Bože. Zar jesam?! Ne širi tako opake glasine!“
Nasmejao sam se. „Kako su dečaci?“
„Oh, sjajno, hvala na pitanju. Upravo smo proslavili Orlandov peti rođendan. Luiz mu je poklonila Dikensova
sabrana dela. Rekao sam joj da je luda, ali izgleda da je već pročitao Božićnu bajku. S pet godina!“
„Gospode. Imate genija u svojim redovima! A kako je... ovaj, izvini, Ruperte... Ovenmas?“
„Bez brige, stari moj, i ja se jedva setim kako se zove. Inomaus. Nesrećnik. Pokušao sam da kažem Lorensu da
će patiti s tim imenom, ali izgleda da je Vivijen ostala uporna. Mada mogu s ponosom da kažem da nije dozvolio
da ga to omete. Kapiten je predškolskog ragbi tima.“
I posle toliko godina, Rupertovo tipično britansko držanje i dalje me je razveseljavalo. Ali bez obzira na to,
nisam doputovao bez strepnje. Pozvao me je u London da mi „saopšti neke važne vesti“, za koje sam
pretpostavljao da se tiču Kriga. Mada je sad u penziji, Rupert je održao veze s britanskom obaveštajnom
službom. Sigurno bi bio tako ljubazan da javi Georgu da je iskrsnulo nešto značajno... ali umesto toga, insistirao
je da dođem lično.
Rupert je zaključao vrata knjižare i okrenuo znak na vratima na zatvoreno. „Kako je porodica? Pretpostavljam da
ti devojčice zadaju mnogo posla!“
„Oh, da. Sad imaju tri i šest godina, možeš li da poveruješ? Marina i ja smo počeli da ih zovemo ’demonski
duo’!“
Pružio mi je solju čaja koji je spremio u stanu iznad radnje. „Je l’ tako? Da znaš da ti se stvarno divim. Koliko
sad imaš godina? Šezdeset?“
„Šezdeset dve“, odgovorio sam.
„Bože. Šezdeset dve i otac dveju usvojenih kćeri. Ne znam otkud ti snage, stari druže!“
„Znam da će ovo zvučati kao kliše, ali ja zaista mislim da su mi one podarile novi život. Osećam se mlad kao i
uvek.“
„To je divno čuti, Atlase, stvarno jeste.“ Pokazao je rukom na dve plišane česterfild fotelje u zadnjem delu
radnje. „Dođi, sedi.“ Pošao sam za njim, pored polica s poezijom i filozofijom.
„Zaista neobično“, primetio sam, „ali radnja i dalje miriše isto.“
„To su knjige za tebe, Atlase. Pouzdane i nepromenljive. Nekad mi je čudno kad pomislim da ste neke od ovih
tomova stavili na police ti i El pre trideset godina, i da se još nisu prodali.“ Spustili smo se u beržere.

210
„Jesam li zato ovde, Ruperte?“. upitao sam ga nervozno. „Jesi li otkrio nešto o El?“ Posle toliko godina, najviše
sam se plašio da će otkriti njenu lokaciju i da više nije živa.
Rupert je odmahnuo glavom. „Žao mi je, stari moj. Još ništa s tog fronta.“ Uzdahnuo je. „Strašno se stidim što u
tome nisam bio od neke koristi.“ Otpio je gutljaj čaja. „Gde god da je, dobro je skrivena.“
Ozbiljno sam klimnuo glavom. „Znam. Molim te nemoj da kriviš sebe, Ruperte, Georg je u potrazi za njom
unajmio privatne istražitelje i firme za prikupljanje informacija širom sveta. Niko nikad nije ništa našao.“
Nabrao je čelo. „To je veoma neobično. Uobičajeno je da, kad neko nestane, uvek ostavi bar nešto za sobom, što
nam pomogne da ga nađemo. Ali tvoja El kao da je isparila. Divim ti se, Atlase. Tragaš za njom... Koliko?
Trideset godina? I nisi odustao.“
„Nikad ne bih oprostio sebi da sam odustao“, rekao sam tiho.
„Znam. A što se tiče onog trna u oku, Kriga Ezua...“ Slegnuo je ramenima. „Taj čovek kao da se zatvorio na
onom svom ogromnom posedu.“
„Da.“ Zurio sam u vrata koja vode u stan, iza kojih smo se El i ja sakrili pre tri decenije. „Mogu samo da
pretpostavim da je posle ženine smrti i sam izgubio volju da živi. I da je jednostavno... odustao od lova.“
Rupert je zaškiljio dok je razmišljao o toj mogućnosti. „Mislim da je to vrlo verovatno. Koliko sad ima godina
njegov sin?“
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da izračunam. „Mislim da je star otprilike koliko i Maja. Možda šest ili sedam
godina?“
„Jadni mališa. Teško je izgubiti majku. I imati za oca tog psihopatu... Ne mogu ni da zamislim kako je tom
dečaku.“
Ja o tome nisam nikada ranije razmišljao. „Da, Ruperte, pretpostavljam da si u pravu. Ne zavidim Krigu
junioru.“
„Da, zaista.“ Spustio je šolju na tanjirić. „Nego, da pređem na stvar ako nemaš ništa protiv?“
„Da, molim te nastavi. Baš me zanima.“
„Dakle“, rekao je Rupert i sastavio vrhove prstiju obe šake. „Odakle da počnem... Sećaš li se razdora između
Vonovih i Forbsovih četrdesetih godina? Kad je Luizin otac Arči umro, a Tedi nasledio Haj Vild?“
„Da, prilično jasno.“
„Dobro, to je od pomoći. Znaš li da se Tedi oženio Irkinjom po imenu Diksi? I da su dobili Majkla?“
„Maglovito mi je poznato.“ Iskreno, potomstvo Tedija Vona nije mi bilo u vrhu prioriteta.
„Bez brige, detalji nisu važni. Da se vratimo još malo unazad: sećaš li se, iz vremena tvog boravka u Haj Vildu,
neke žene po imenu Tesi Smit?“
E to je bilo ime koje dugo nisam čuo. Ali nisam zaboravio da se ta jadna žena tad našla u teškoj situaciji. „Da,
zaista se sećam. Bila je jedna od Zemljoradničkih devojaka.“
Rupert je delovao zadovoljno. „Savršeno tačno, stari moj.“
Popio sam gutljaj čaja i za trenutak se prisetio te žene. „Štaviše, Teši je bila u vrlo prijateljskim odnosima sa El.“
Rupert je mudro klimnuo glavom. „I mislio sam da je možda bilo tako.“ Duboko je udahnuo. „E sad se pripremi.
Imam u rukama nešto kao porodičnu bombu Vonovih. U suštini, ne postoji delikatan način da se ovo kaže, ali...“
„Teši je zatrudnela s Tedijem i Flora ju je isplatila“, odgovorio sam i time hladno deaktivirao njegovu bombu.
Rupert je izgledao pomalo pokunjeno.
„Tako je. Znači da se znalo među osobljem...“ Tiho sam se nasmejao njegovom prezrivom odgovoru. On se
skamenio od stida. „Izvini, nisam hteo da te uvredim...“
Podigao sam ruku da ga razuverim. „Nisi nimalo“, odgovorio sam iskreno. „Da odgovorim na tvoje pitanje: da,
bojim se da se znalo. Svi smo znali. Teši to nije tajila.“
Rupert je pokrio lice rukama i nasmejao se. „Bože, bože. Kakav je bio taj Tedi, a? Kakva neobuzdana priroda.“
Onda se pribrao. „Da te obavestim da je Teši umrla pre pet godina, hiljadu devetsto sedamdeset pete.“
„Žao mi je što to čujem. Znaš li da li je rodila Tedijevo dete?“
„Jeste. Ta devojčica se sad zove Patriša Braun.“
„Braun?“
211
„Prezime njenog muža. Koji je sad takođe pokojni.“
„Shvatam.“ Imao sam malo poteškoća da pratim, ali davao sam sve od sebe.
„Sad, da pojasnim, do pre nekoliko nedelja nisam znao ništa od toga što sam ti sad ispričao. Izgleda da je Luiz
bila prilično dobro upoznata sa svime, ali nikad nije ni pomislila da mi kaže, pošto je sve to Tesina privatna
stvar.“
Osmehnuo sam se zbog Luizine lojalnosti. Njena majka bi se ponosila njome. „Zašto mi sve to pričaš, Ruperte?“
On je prešao pogledom po praznoj knjižari, kao da proverava da li ih neko prisluškuje. Ne sumnjam da je tu
naviku poneo iz dugogodišnje službe. „Pre nekoliko dana pozvali su me iz Bakingemske palate.“
„Iz Bakingemske palate? Misliš na britansku kraljevsku porodicu?“, upitao sam, zapanjen.
Rupert je, izgleda, bio zadovoljan mojom reakcijom. „Tačno... Mada me nije zvalo njeno veličanstvo lično! Nego
član kraljevskog obaveštajnog tima.“ Zastao je na trenutak, pa sam to morao pripisati dramskom efektu.
„Uglavnom, da skratim priču, imam jednu malu vest za koju se usuđujem reći da je ne znaš.“
Bio sam na iglama. „A to je?“
„Luizina majka, ledi Flora Von - rođena Maknikol - bila je vanbračno dete kralja Edvarda VII.“
Da budem pošten prema Rupertu, s razlogom je napravio onu dramsku pauzu. Zavrteo sam glavom u neverici.
„Za ime sveta!“
Rupert se iscerio. Uživao je u razgovoru. „Baš tako. Uveren sam da je to istina.“
Šokiran, nasmejao sam se. „Neverovatno. Da li Luiz zna taj deo priče?“
„Nikako, dragi moj, i tako mora i da ostane.“ Iznenada se uozbiljio.
„I dalje ne zna?“
„Ne. Meni je, kao pripadniku britanske obaveštajne službe, ukazano poverenje i službena mi je dužnost da tako
osetljivu informaciju zadržim za sebe, čega je kraljevska palata svesna.“
Raširio sam ruke i prešao pogledom po knjižari. „Dakle, Ruperte, onda je dobro što ja ne radim za Sovjete, zar
ne? S obzirom na to da nisi poverio tu informaciju ni svojoj ženi, zašto si meni rekao, zaboga?“
„Još malo pa ću i do toga stići.“ Malo je sačekao da formuliše sledeću rečenicu. „Kad si direktan potomak
britanskog monarha, kraljevska porodica... prati situaciju.“ Nelagodno se promeškoljio u fotelji. „Znaš već, da bi
izbegli svaku neprijatnost koja bi mogla da...“
„Naškodi brendu?“, predložio sam.
„Tako je“, potvrdio je Rupert. „Sa tim ciljem, palata je sa zanimanjem pratila porodicu Maknikol. I tako su
nadzirali i Tesi Smit, koja je vodila po svemu miran i nezanimljiv život.“
„Zašto su onda osetili potrebu da stupe u kontakt s tobom?“, upitao sam.
Rupert se nakašljao. „Tesina i Tedijeva kći Patriša nije stidljiv penzionerski tip kakav bi palata odobravala.
„Veoma je velika katolikinja.“
„Kako se ono kaže...“ - tražio sam odgovarajuću reč - „zadrta?“
Rupert je pucnuo prstima. „Tačno. Po onome što su mi rekli iz palate, Patriša ima dve kćeri. Prva, Petjula,
rođena je pre osamnaest godina. Izgleda da joj vrlo dobro ide, studentkinja je moje alma mater - Univerziteta u
Kembridžu.“
Bilo mi je drago što to čujem. „Kakvo sjajno dostignuće s obzirom na izazove s kojima se sigurno suočavala u
životu.“
„Potpuno se slažem. E sad, kad je reč o drugom detetu... izgleda da je među njima velika razlika u godinama.
Zapravo, izgleda da se Patriša nedavno porodila.“
Svojski sam se trudio da ga pratim. „Zar nisi rekao da joj je muž umro?“
Rupert je klimnuo glavom. „Upravo tako. Palata ne može da uđe u trag bebinom ocu. Stoga se podrazumeva da
je dete začeto i rođeno van braka, zbog čega bi izbio skandal u Patrišinoj katoličkoj zajednici.“
„I šta se desilo s bebom?“
Rupert je ustao. „E to je, Atlase, razlog zbog kojeg su me pre nekoliko dana zvali iz kraljevske palate. Po svemu
sudeći, Patriša je bebu dala u jedno sirotište u Ist endu, da sakrije svoju sramotu.“ Prišao je starom drvenom
pisaćem stolu koji je nekad bio moj.
212
„Još uvek mi je teško da shvatim zašto je palata našla za shodno da zove tebe. Ako su zabrinuti za štetu koju to
može naneti ugledu, kako, za ime sveta, beba koja ništa ne zna o svom poreklu može da kaže tabloidima da je u
daljoj vezi s prestolom?!“
Rupert je slegao ramenima dok je prelistavao neke papire. „I ja sam postavio upravo to pitanje. Kazali su mi da
je pokojni kralj veoma vodio brigu o svojoj porodici i da su jednostavno obavili svoju dužnost time što su me
informisali.“ Zastao je i pogledao napolje, u prometnu Ulicu Kensington čerč. „Pretpostavljam da je, u ovom
konkretnom slučaju, posredi zamisao kako bebu treba usvojiti i prikladno se starati o njoj.“
Ustao sam pa i sam prišao stolu. „Ali ne bi informisali bilo koga, pretpostavljam...“
„Da. Tu si potpuno u pravu. Obavestili su me zato što sam bivši pripadnik MI5.“
„Znači da palata očekuje da deluješ po njihovoj informaciji?“
Rupert me nije pogledao u oči, nastavio je da lista dokumenta. „U određenom smislu, da.“ Našao je ono što je
tražio. „Evo. Imam nešto za tebe.“ Pružio mi je beli koverat.
Bio je adresovan neurednim rukopisom:
Elinor Tanit i Luiz Forbs u knjižari
„Pre dve nedelje, ovo je ubačeno u naše poštansko sanduče, zajedno s pismom za Luiz i službenim pismom od
Tesinog advokata. U službenom pismu je izvinjenje što je trebalo toliko da dokuči ko je ’Luiz Forbs u knjižari’.“
Ispitao sam koverat, za koji se ispostavilo da je otvoren. „Jesi li ga pročitao?“
„Nisam, stari moj. Ali pročitao sam Luizino i pretpostavljam da je sadržaj sličan.“
Otvorio sam koverat i preleteo pogledom po sadržaju pisma.
Zdravo, Elinor
Nadam se da si dobro, draga. Izvini što se nisam javljala sve ove godine. Nadam se da me se sećaš!
U poslednje vreme sam loše, pa samo želim da pišem svima koji su bili dobri prema meni nekad u Haj Vildu.
Naročito si ti uvek bila divna. Kao što znaš, tad je bilo teško i nisu svi mislili da sam postupila ispravno što sam
rekla ljudima za Tedija i mene i bebu.
Ali ti si mi rekla da se samo držim svoga i da će biti u redu.
I znaš šta? Bilo je u redu! Dobila sam divnu devojčicu Patrišu, koja mi je pružila mnogo radosti tokom godina.
Iako je povremeno pomalo narogušena, ne misli ništa loše. Ona i njen muž su mi podarili slatku unuku.
Na kraju sam dobro prošla.
Nego neću više da gnjavim. Samo sam htela da ti zahvalim dok još imam vazduha u plućima. Pozdravi i onog
tvog momka.
Voli te tvoja prijateljica
Tesi xx
Vratio sam pismo u koverat. „Nisam znao da joj Elino prijateljstvo toliko znači.“
„Ni ja nisam znao da joj toliko znači Luiz“, odgovorio je Rupert. „Bila je veoma dirnuta kad je pročitala svoje
pismo. Lepo od Tesi što ih je napisala, zar ne? To mnogo govori o njenom karakteru.“
„Tako je“, odgovorio sam tiho.
„Žao mi je samo što Tesino pismo nije primila ona kojoj je namenjeno.“
„I meni“, prošaptao sam. Poklopila nas je bremenita tišina dok sam gledao u starog prijatelja. „Znam šta ćeš me
pitati, Ruperte.“
On je polako klimnuo glavom. „Pre nego što išta kažeš, moram istaći da sam razmotrio sve opcije. Ja sam deset
godina stariji od tebe, a ni Luiz nije mnogo mlađa. Naravno, pomislio sam da pitam Lorensa i Vivijen, ali njima
nije lako jer sav zarađeni novac troše na školovanje dečaka u internatskoj školi koju drugačije ne mogu da
priušte. Da sve bude gore, upravo su otkrili da je mali Orlando epileptičar. Ne bi mogli da se bave još jednim
detetom.“
Duboko sam udahnuo. „Šta je s Tedijevom stranom porodice? Onima što žive na ogromnom seoskom imanju?
Zar tamo nema dovoljno mesta za bebu?“
Rupert je prošao rukama kroz kosu. „U pravu si. Tedi i Diksi i dalje žive u Haj Vildu. Njihov sin Majki je
pristojan momak. Štaviše, upravo je dobio kćer, Margerit.“
213
„Zar ne bi i ona volela da se s nekim igra, Ruperte? Ona joj je bukvalno krvni rod!“
Rupert mi je spustio ruku na rame. „Molim te da mi veruješ kad kažem da sam sve dobro razmotrio. Ali ako
poverim Majklu informaciju o situaciji, to bi moglo imati za posledicu da se uznemire oni u palati.“
Njegova primedba me je naljutila. Zašto bi indiskrecija o nečijem grehu bila moj problem? „Pa, to svakako ne
bismo hteli, zar ne?“ Udaljio sam se nekoliko koraka i pokušao da se smirim razgledanjem ilustracija u odeljku s
dečjim knjigama.
„Da budem veoma iskren, stari moj - ne bismo. Ta firma ume da bude prilično agresivna kad hoće, veruj mi.
Nisu bez razloga opstali tako dugo.“ Čuo sam kako je nervozno progutao knedlu u grlu.
Piljio sam u divno raspoređene primerke Alise u Zemlji čuda, koje je bez sumnje tako delikatno aranžirala Luiz.
Podigao sam jednu, otvorio je i udahnuo miris vanile. Okrenuo sam se, prešao pogledom po radnji i vratio se u
one opojne dane kad El i ja nismo radili gotovo ništa drugo osim što smo čitali i popunjavali police. Nismo imali
ništa osim jedno drugog i bili smo srećni. Ništa od toga ne bi bilo moguće bez dobrote Ruperta i Luiz, i pre njih
Arčija i Flore. Baš kao i sa Halvorsenovima, nekad sam se zakleo da ću učiniti sve da se odužim porodici Von.
Već sam znao kakav će biti moj odgovor, ali želeo sam da se Rupert još malo prži u neizvesnosti. „Dakle, za
Tedijevu porodicu nije prikladno da nose breme njegove ’greške’. Ali jeste za mene, gospodina Tanita
baštovana?“ Pogledao sam ga i podigao obrvu.
Moje pitanje je imalo željeno dejstvo, i inače odmereni Rupert samo što nije sagoreo. „Naravno da nije tako, stari
druže. Ne želim da te pritiskam i primoravam. Ali jednostavna je činjenica da si nedavno usvojio dve predivne
devojčice i da im obema pružaš više ljubavi nego što su mogle i sanjati, a osim toga još i prekrasan život. Kad
sam čuo za ovu porodičnu bebu u nevolji, odmah sam se u mislima okrenuo tebi. Naravno da jesam.“
Klimnuo sam glavom. „Da. Kad to tako kažeš, logično je da sam ja rešenje.“ Značajno sam ga pogledao i nisam
rekao ništa više.
„Pa?“, uzvrpoljio se Rupert. „Ima li mesta za još jednu malu princezu u onoj tvojoj magičnoj palati?“
Okrenuo sam se prema njemu. „Flora i Arci Von pobrinuli su se za El i mene kad smo bili u nevolji. Što se pak
tiče Luiz i tebe... Ne znam da li bismo danas bili živi da nije bilo vaše pomoći.“ Široko sam se osmehnuo i pružio
mu ruku, „Za mene će biti privilegija da vam se odužim za tu uslugu.“ Rupert je izgledao kao da će se srušiti od
olakšanja.
Kasnije toga dana, obreli smo se u Gradskom sirotištu za nahočad u Ist endu, u Londonu. Rupert je obavio
potrebne telefonske pozive kako bi osigurao da mala devojčica još iste večeri otputuje sa mnom nazad u Ženevu.
„Palata je zadovoljna rešenjem“, obavestio me je poverljivim glasom.
„Ne dajem ni pet para za palatu, da budem iskren, Ruperte. Ovo je zbog tvoje porodice.“ Spustio sam pogled na
usnulu bebu u svom naručju. „I zbog moje.“
49
Avgust 1980
Nevolja starenja je u tome što moramo da gledamo kako oni koje volimo odlaze, jedan po jedan.
U avgustu, pozvao me je Edi, moj najmlađi saputnik na brodu Orijent. On je bio zvanični član klana Makenzi
već dvadeset pet godina, ali razlog zbog kojeg me je pozvao u Atlantidu nije bio veseo. Drhtavim glasom me je
obavestio da je preminuo njegov poočim Ralf.
Čitav sat sam preko telefona tešio Edija i podsećao ga na sve što je njegova porodica učinila za mene. Veoma me
je potresla vest o Ralfovoj smrti i žalio sam za dragim prijateljem koji je do kraja bio pouzdan i dostojan
poverenja.
Nedelju dana kasnije bio sam u Ališa holu u Adelejdu, na službi u znak odavanja počasti Ralfu. Odavno su bili
prošli dani kad sam morao da se upustim u epsko putovanje brodom da bih stigao u Australiju. Sad svako može
da stigne na drugi kraj sveta za dvadeset četiri časa. Vrtovi oko kuće izgledali su bujno i raskošno kao i uvek, i
dok sam prolazio kroz kapiju, prišao mi je dobro obučen plavokosi mladić i pružio mi ruku.
„Gospodine Tanite?“ Bio je to Edi Makenzi. „Hvala vam što ste došli.“
„Edi! Mnogo mi je žao zbog tvog gubitka.“
On je pognuo glavu. „Hvala vam.“
214
U tom trenutku Edi je ponovo bio petogodišnje dete pa sam mu spustio ruku na rame da ga utešim. „Ne mogu ti
iskazati koliko mi je drago što te ponovo vidim. Uveren sam da se ti toga ne sećaš, ali pamtim te kao maloga
dečaka. Bio sam na brodu koji te je doneo ovamo.“
Edi se osmehnuo. „To mi je otac pričao. On vas je zaista mnogo cenio, gospodine Tanite. Često je pripovedao
priče o tome kako ste spasli one ljude u rudnicima opala.“
Taj dramatičan dan mi se činio kao da se odigrao pre čitave večnosti. „Pa, bez tvoga tate ne znam gde bih bio.
Mnogo mu dugujem.“
Komemoracija je bila veoma posećena - više od stotinu ljudi je posmatralo kako sveštenik sahranjuje Ralfov
pepeo u vrtu kuće. Nakon ceremonije potražio sam Rut Makenzi, koja je bila veoma dirnuta time što sam se
potrudio da dođem u Ališa hol da odam počast njenom mužu.
Međutim, žarko sam želeo da toga dana u Adelejdu ponovo vidim još nekog - Saru. Sve što sam danas
nesumnjivo dugujem njenoj brižnoj prirodi. U najmračnijem periodu mog života, njen optimizam i toplina
bukvalno su me izvukli iz dubina očaja. Ali od nje nije bilo ni traga ni glasa.
„Da li se sećate nje, Rut?“, upitao sam.
„Naravno da se sećam, gospodine Tanite! Štaviše, njen muž i ona su dolazili u Ališa hol nekoliko puta tokom
godina. Čak se i udala za Mersera!“
„Zaista?“, upitao sam, i srce mi je poletelo ka njoj.
„Da. Za jednog dragog čoveka po imenu Fransis Abraham - sina Kitinog dečaka Čarlija i ćerke njene služavke
Alkine.“
Zaista su zagonetni putevi univerzuma. Nikad ni slutio ne bih da će siroče Sara jednoga dana postati član jedne
od najbogatijih porodica na svetu. Setio sam se njene ambicije koju mi je saopštila prilikom našeg prvog
razgovora: „Nadam se da ću naći posao i zarađivati za sebe. I da ću naći momka!“
Rut je nastavila priču. „To je stvarno divna povest. Sara je upoznala Fransisa u misiji Hermansburg kad je bila
tamo u poseti zajedno s Kiti. I nikad nije otišla odatle!“
Pljesnuo sam rukama radosno. „Mnogo mi je drago što je njena priča imala srećan kraj, Rut. Sam Bog zna da ga
je zaslužila.“ Primetio sam da se Rut jedva primetno trgla na moje reči. „Mogu li da pitam zašto Fransis i ona
danas nisu ovde?“
Rut je uzdahnula. „Znam da se Edi veoma potrudio da stupi s njima u vezu. Sara je njemu mnogo značila. Ali
pokazalo se da im je veoma teško ući u trag.“
„Kako to?“
„Poslednja njihova adresa koju smo imali je u Papunji. To je prelepo malo selo, puno umetnika. Tamo su Fransis
i Sara dobili ćerku Lizi.“
„Kladim se da je dobila ime po kraljici Elizabeti! To bi ličilo na Saru“, prisećao sam se s toplim smeškom na
usnama.
„Tačno tako, Atlase. Ali Lizi je odrasla u pomalo neobuzdanu devojku. Upoznala je u selu nekog muškarca,
slikara. Mislim da se zvao Toba. On je veoma talentovan aboridžinski umetnik, ali i pijanac, bojim se. Sara i
Fransis im nisu dali dozvolu da sklope brak, pa su zato Lizi i on pobegli.“
Nije mi promaklo da Lizi ima majčinu jaku ličnost. „Shvatam. Kuda su otišli?“
Rut je uzdahnula. „U tome i jeste stvar. Niko ne zna kuda. Izgleda da su Fransis i Sara krenuli u veliku potragu
po unutrašnjosti zemlje kako bi pokušali da nađu ćerku. U suštini, nemoguće je doći do njih.“
Jadna stara Sara. Nije zaslužila ništa manje od sreće, a izgleda da joj je to uskratila njena krv i meso. „Veoma bih
voleo da je vidim“, kazao sam Rut. „Molim vas recite joj kad je ponovo vidite da sam pitao za nju i da joj želim
sve najbolje. Voleo bih da ponovo stupim s njom u kontakt posle svih ovih godina.“
„Postaraću se za to, gospodine Tanite. Još jednom, hvala vam što ste došli.“
Preostali deo dana proveo sam tumarajući po Ališa holu, razgovarao sa zaposlenima imperije Merser, koji su svi
gajili veliko divljenje i poštovanje prema svom bivšem šefu. Neki su još radili u rudnicima opala, pa sam veoma
uživao da s njima razgovaram o starim danima i rudarskim metodama. Kad je sunce počelo da tone sve niže na

215
zapaljenom nebu, oprostio sam se od svojih domaćina i od Aiiša hola. Pre nego što sam otišao, Edi je dotrčao do
mene.
„Gospodine Tanite, mama kaže da ste se raspitivali za Saru?“
„Jesam. Koliko sam shvatio, ne možeš da stupiš s njom u kontakt.“
„Da, ali... Nečeg sam se setio. Pre neki dan sam sređivao tatina dokumenta i našao testament Kiti Merser. Po
svemu sudeći, posedovala je kuću u Brumu, koju je ostavila Sari i Fransisu, s tim da je prepišu na Lizi kad
poraste. Da sam imao više vremena, ispitao bih da nisu možda tamo. Ali sad moram da vodim posao i sve je
prilično burno.“ Jadni Edi bio je užasnut tim izgledima.
„Zanimljivo. Brum... Eh. Gde je to?“
„To je rudarski gradić na severozapadu zemlje“, obavestio me je Edi. „Morate da uskočite u avion da biste tamo
stigli. Ali tamo je Kiti provela dosta vremena u početku. Eto, to sam hteo da vam kažem. Zapisaću vam adresu.“
„Hvala, Edi.“
Sutradan po podne, iskrcao sam se iz aviona s propelerima na malom aerodromu u Brumu, nakon presedanja sa
leta iz Darvina. Autobusom sam se dovezao iz luke u mali i prašnjavi centar gradića. Glavna ulica - Dempijer
teras - mogla se pohvaliti zgradom suda, trošnim turističkim informativnim centrom i muzejom bisera. Shvatio
sam da je u tom gradu počelo sve za Merserove pre mnogo godina. Gledao sam niz narandžastu pustu ulicu i
zamislio mladu plavokosu Kiti kako se topi na suncu i čezne za svežim škotskim vetrom.
Otišao sam u turistički informacioni centar i raspitao se kuda da idem. „Znate li kako da nađem ovu adresu?“,
upitao sam i pružio službeniku papir koji sam dobio od Edija.
„Naravno, druže, samo idite glavnom ulicom pa nastavite još oko milju van grada. Ne možete promašiti osim ako
ne odlučite da se prošetate kroz buš!“
Pratio sam njegova uputstva. Put me je vodio skoro ceo sat po paklenoj vrućini, pa sam bio zahvalan kad sam
konačno ugledao relativno skromnu građevinu. Ova kuća u Brumu bila je daleko od Ališa hola. Drveno pročelje
bilo je staro i izlizano, a grede koje su držale nadstrešnicu izgledale su kao da će se svakoga časa prelomiti. Pored
kuće se nalazio mali bungalov s limenim krovom. Kad bih morao da biram, iskreno ne bih znao koje od to dvoje
da izaberem za boravište.
Mesto je bilo tiho pa nisam polagao mnogo nade u to da nekoga ima. Ali bez obzira na sve, kad sam već došao
ovako daleko, prišao sam i pokucao na vrata. Dok sam se penjao škripavim stepenicama na trem, primetio sam
da su ulazna vrata odškrinuta. Gurnuo sam ih i malo otvorio.
„Alo?! Ima li koga? Alo?“ U kući je vladala tišina. „Saro? Jesi li tu, Saro? Fransise?“ Zakoračio sam unutra.
Prošao sam kroz predsoblje i pozvao uz stepenice, ali niko mi nije odgovorio pa sam se povukao i odlučio da se
vratim u grad. Dok sam koračao ka ulaznim vratima, okrznuo sam pogledom kuhinju u haosu. Iz slavine nad
sudoperom kapala je voda, pa sam ušao da je zatvorim. Dok sam to činio, uočio sam na kuhinjskom stolu šolju s
dopola popijenom kafom, na kojoj se uhvatila mala hrpa budi. To mi je pobudilo radoznalost pa sam otvorio
frižider. Unutra je bilo pola litre mleka i malo ustajalog hleba i sira.
Neko je tu bio nedavno. Sudeći po stanju kvarljivih namirnica, možda pre samo nekoliko dana. Sa obnovljenom
nadom, vratio sam se u Brum i ušao u prvi bar na koji sam naišao, da se raspitam kod meštana.
Lokal je bio mračan i sumoran, ali poslužio je kao utočište od spoljašnje vreline. Seo sam na pohabanu barsku
stolicu i naručio sok od narandže. Kad sam skupio dovoljno hrabrosti, upitao sam barmena da li poznaje Saru ili
Fransisa Abrahama.
Za trenutak je prestao da briše čaše i razmislio. „Ništa mi ne znače ta imena, ortak. Žao mi je.“
Uzdahnuo sam. „Nema problema. Oni poseduju onu staru kuću odmah van grada. Mislio sam da su nedavno bili
ovde.“
Javio se muškarac sa drugog kraja šanka, koji je držao u ruci visoku čašu penušavog piva. „Mislite na staru kuću
Merserovih?“
Okrenuo sam se prema njemu. „Da, na nju.“
Čovek se počešao po bradi. „Hmmm. Čudno. Neko je nedavno bio u toj kući. Ali ne par koji ste upravo opisali.“

216
Ustao sam sa stolice i premestio se bliže njemu. „Mogu li da znam ko je to bio?“
Namrštio se. „Mlada devojka. Sa stomakom do zuba.“
„Trudna?“
„Tako je, ortak, izgledala kao da će se uskoro poroditi.“ Šmrknuo je i otpio gutljaj piva. „Moja žena drži
bakalnicu malo dalje niz ulicu. Odnela bi joj neke namirnice tu i tamo pre izvesnog vremena.“
„Veoma ste mi pomogli, hvala.“
Čovek je slegnuo ramenima i ponovo obratio pažnju na svoje piće. Ko je bio u Kitinom nekadašnjem domu? Bio
bih sklon da pomislim da je provalnik, ali sve je izgledalo relativno u redu. Osim toga, nisam čuo za trudne
provalnice koje naručuju namirnice i kuvaju sebi kafu. Da nije...
Popio sam do kraja sok i izašao iz bara, a oči su me zabolele od jarkog sunca. Vratio sam se u informacioni
centar i pitao gde se nalazi najbliža bolnica. Bilo je to pomalo nategnuto, ali nadao sam se da je žena koja je bila
u kući prestala da pije kafu zato što je dobila trudove.
Moram da zabeležim, čitaoče, da ulazak u bolnicu u Brumu da se raspitam za nepoznatu osobu, koju nikad nisam
video, spada u bizarnije stvari koje sam radio u životu. Za petnaest minuta stigao sam do zgrade koja je izgledala
mala i bezlična. Međutim, kad sam ušao unutra, sa zadovoljstvom sam zapazio da se ni po čemu ne razlikuje ni
od jednog medicinskog centra u Ženevi.
Hitro sam prišao prijemnom pultu. „Izvinite, tražim ženu koja se nedavno porodila. Ili se možda porađa dok mi
sad razgovaramo.“
Žena na prijemnom se nasmejala. „Morate biti malo određeniji! Kako se zove?“
Zastao sam za trenutak. „Elizabet.“
„Elizabet...?“
„Hmm“, pokrio sam lice rukama. „Merser. Ne, Abraham, mislim. Čekajte, izvinite, udala se, zar ne? Oprostite,
ne znam prezime.“
Žena me je pogledala kao da sam lud. „Jeste li član porodice, gospodine? Ne možemo da pustimo svakoga
unutra. Naročito ne ljude koji ne znaju kako se pacijent preziva...“
„Da, naravno, savršeno vas razumem. Ne tražim da uđem. Samo sam se pitao da li biste mogli da mi kažete da li
se ovde nedavno porodila neka žena po imenu Elizabet.“
Žena na prijemnom oklevala je da mi pruži bilo kakve detalje. „Zaista ne mogu to da uradim.“
„Razumem. Pitam zato što je to kći moje prijateljice i već neko vreme je niko nije video. Samo bih želeo da se
uverim da je dobro. A onda ću otići, obećavam.“
Odmerila me je od glave do pete. „Pa dobro. Sedite, pozvaću porodilište.“
Sedeo sam skoro pola sata i buljio u zid sterilno belog prijemnog odeljenja, i pitao se šta ću uraditi ako se potvrdi
da je pacijentkinja zaista Lizi. U mislima me je prekinula žena kože smeđe kao orah i očiju boje lešnika, prišavši
mi. Bila je obučena u plavu uniformu medicinske sestre. „Jeste li vi gospodin koji se raspituje za Elizabet?“
„Da, jesam.“
Bolničarka mi se osmehnula. „Molim vas pođite za mnom.“ Povela me je hodnikom u privatnu sobu s krevetom i
dve stolice. „Izvolite sedite. Ja se zovem Jindi.“ Pružila mi je ruku.
„A ja sam Atlas. Drago mi je što sam vas upoznao, Jindi.“
„Jeste li vi Elizabetin prijatelj?“
Protrljao sam oči. „To je zapravo pomalo komplikovano. Elizabet i ja se nikad nismo sreli. Ali ja sam... u
srodstvu s njenom majkom Sarom.“ Slagao sam, znajući da ću dobiti više informacija ako kažem da sam član
porodice.
Jindi me je pogledala pomalo žalosno. „Lizi i ja smo mnogo razgovarale o njenoj majci.“
„Ja sam zapravo baš zato ovde, u gradu. Došao sam da tražim Saru. Bio sam u njenoj kući, ali kuća je prazna.
Onda sam čuo da je tamo nedavno boravila neka trudnica, što me je dovelo ovamo.“
„U redu, gospodine Atlase“, rekla je Jindi i potapšala me po ramenu. „Lizi je došla ovamo pre nekoliko nedelja.
Bila je u trudovima.“
„Da li je neko bio s njom? Njen muž?“
217
Jindi je odmahnula glavom. „Ne. Pričala mi je o njemu. Napustio ju je oko mesec dana pre toga.“
„Bože, jadna Lizi.“
„Da. A imala je težak porođaj. Gotovo četrdeset sati.“ Jindi je zadrhtala setivši se toga. „Beba je bila tvrdoglava.
Nije reagovala na naše lekove. Pa sam zato pozvala pretke.“
Podigao sam obrve. „Ah, znači da ste aboridžinskog porekla?“
Jindi se zakikotala. „Zar ne vidite i sami, gospodine Atlase? Zatražila sam od predaka da pomognu bebi. I
pomogli su. Ali rekli su mi još nešto...“ Jindi je uzdahnula. „Rekli su mi da majka neće ostati u životu.“
Pokunjio sam se. „Ne... Znači da Lizi više nije...“ Jindi je klimnula glavom i mene je srce zabolelo zbog Sare. „A
šta je s bebom?“
„Mala devojčica je zdrava i veoma živa.“
„Drago mi je što to čujem. Smem li da pitam šta se dogodilo sa Lizi?“
„Dobila je veoma jaku postporođajnu infekciju. Svojski sam se trudila da joj pomognem da se izbori, ali
reagovala je samo na tradicionalne lekove, koji ne mogu da spasu život već samo da ga olakšaju. Lizi je ostala
živa još sedam dana, preci su joj poklonili nedelju dana sa kćerkom pre nego što su je uzeli. Žao mi je, gospodine
Atlase.“
Sedeo sam i ćutao neko vreme. Došao sam u Brum da nađem staru prijateljicu, a umesto toga otkrio sam nešto
zbog čega će bez sumnje biti skrhana. „Gde je Lizina beba?“, upitao sam. „Da li je na specijalnoj nezi?“
Jindi mi se uzdržano nasmešila. „Ne. Lizina beba je ovde.“
„Zaista? Još uvek?“
Jindi je ponosno klimnula glavom. „Tako je. Zadržala sam je ovde što sam duže mogla. Ona je veoma posebno
dete, gospodine, tako su mi rekli preci. Puna vatre! Mi bolničarke pokušale smo da nađemo porodicu koja bi je
uzela, ali nismo imale sreće.“
Iznenadio sam se. „Zaista? Koliko god da je tužan slučaj u pitanju, mislio sam da potencijalni usvojitelji najradije
uzimaju novorođenčadi Jindi je delovala obeshrabreno. „Da. Ali ovo dete je rasno mešanog porekla. Ljudi ovde...
ne žele takvu decu.“
Stomak mi se okrenuo. „Gospode bože. Strašno.“
„Zato sam posebno zaštitnički nastrojena prema njoj.“
„Apsolutno vas razumem. Osećam potrebu da vam zahvalim što se starate o njoj, Jindi.“
„Dala sam sve od sebe da obezbedim da beba ostane pod mojim nadzorom što je duže moguće, baš kao što su mi
preci rekli da postupim. Ali ona ne može zauvek da ostane ovde u bolnici.“ Jindi je zaškiljila i široko mi se
osmehnula, kao da oboje znamo za jednu zabavnu tajnu. „Baš danas je popunjena dokumentacija za njeno slanje
u sirotište. Šta kažete za ovu slučajnost? Baš danas. I onda ste se pojavili vi, gospodine Atlase“, rekla je Jindi i
namignula mi s razumevanjem.
„Da... U zanimljivom trenutku.“
Jindi je zabacila glavu i nasmejala se. „Preci su kazali da ćete doći. Izgleda da vas poznaju, gospodine Atlase.“
Na osnovu onoga što sam iskusio u životu, nisam dovodio takve stvari u pitanje, čak ni kad ih nisam u potpunosti
razumeo. „Gajim ogromno poštovanje prema precima. Živeo sam ovde, u Australiji, pre mnogo godina. Jedan
pripadnik Ngangkarija spasao mi je život, ne samo u jednom smislu.“
Jindi je delovala šokirano. „Ngangkari?“, upitala je i samo zinula.
„Da, tako je.“
„Gospodine Atlase... Ja sam potomkinja Ngangkarija. Moji baka i deda bili su narodni iscelitelji. Zato sam
postala medicinska sestra.“
Prošao mi je drhtaj niz kičmu. „Bože.“
„Vi poznajete dar mojih. Pokušavam da ga spojim sa...“ - pokretom ruke pokazala je sobu - „... penicilinom i
transfuzijama krvi!“
Nasmejao sam se. „To je veoma moćna kombinacija.“

218
„Nije nikakvo čudo što su preci govorili tako jasno o vama! Povezani smo našom prošlošću, gospodine Atlase.
Ponovo ste s jednom od Ngangkarija!“ Za trenutak je sklopila ruke kao u molitvi, a onda ustala i pošla ka
vratima. „Hajdemo onda!“, uzviknula je.
„Oh.“ Ustao sam. „Kuda idemo?“
„Da vas predstavim bebi!“ Pre nego što sam išta više uspeo da kažem, zgrabila me je za ruku i povela hodnicima
bolnice u Brumu. Konačno smo stigli u sobu punu novorođenčadi, povijene i smeštene u kolevke. Jindi je ušla i
izvezla kolevku na točkićima, u kojoj se nalazila beba malo krupnija od ostalih. „Hajdete“, pozvala me je
pokretom ruke. „Sešćemo ovde.“ Ušao sam za njom u malu prostoriju za zaposlene, sa sofama, časopisima i
opremom za kuvanje čaja. Jindi je podigla bebu iz kolevke. „Hoćete li da je uzmete, gospodine Atlase?“
„Oh, ja...“
„Hajde, pa vi ste ekspert. Već ste podigli tri kćeri.“
„Odakle to znate?“
Jindi je slegla ramenima. „Od predaka. Oni sve znaju!“
Spustio sam se na staru žutu sofu, s nevericom. „Izgleda da znaju.“
Jindi mi je predala dete i ja sam je držao u naručju. Imala je prodoran, ispitivački pogled. „U pravu ste, Jindi.
Zaista je neverovatna.“ Pogledao sam u Jindi, koja se osmehivala od uva do uva i sva sijala. „Osećam se glupo
što nisam ranije pitao, ali... Da li joj je Lizi dala ime?“
Jindi je odmahnula glavom. „Nije, gospodine Atlase. Nakon porođaja je retko dolazila svesti.“
„Srce me boli zbog toga.“ Beba je malo cijuknula pa sam je nežno zaljuljao. „Znam da će dokumenta za njen
odlazak u sirotište biti danas spremna, ali valjda ne mora da ide pošto sam sad ja došao da identifikujem njene
baku i dedu?“
Jindi je uzdahnula. „Bojim se da nije baš tako. Već smo znatno zanemarili propise time što smo dozvolili da dete
ostane u bolnici ovako dugo.“
„U redu.“ Razmislio sam o drugim mogućnostima. »Ako i ode u sirotište, ima li načina da od njih dobijemo
garanciju da će beba tamo i ostati dok Sara i Fransis ne dođu po nju?“
Jindi je pognula glavu i učinilo mi se da je malo razdražena. „To ne bi bilo fer prema detetu, jer nema apsolutno
nikakvih garancija da će oni ikada doći.“
Ostao sam pri svome. „Apsolutno sam siguran da će doći odmah, čim saznaju za situaciju.“
„A kako nameravate da ih obavestite? Kazali ste da ih tražite. Zašto je tako teško pronaći ih?“ Objasnio sam joj
da Sara i Fransis trenutno tragaju za ćerkom u unutrašnjosti zemlje. „Gospodine Atlase“, odvratila je Jindi
odlučno. „Da li znate kolika je Australija? Fransis bi mogao godinama voditi Saru u toj potrazi.“
„Shvatam šta hoćete da kažete“, složio sam se.
Jindi mi je spustila ruku na rame i kroz mene je prostrujala neka toplina. „Oprostite mi što sam tako drska,
Atlase, ali mislim da već znate da vas je ovamo danas dovelo nešto više od pukog slučaja.“
„Kako to mislite?“
„Preci kažu da ste vi otac sedam sestara.“ Pogledala je dole u bebu.
Ustao sam i vratio bebu u kolevku. „Jindi, koliko god da bih želeo da pomognem, ne mogu da uzmem ovo dete i
odnesem ga kad znam da bi njeni baka i deda bili presrećni kad bi je našli.“
„Oni je neće naći, gospodine Atlase.“
Nežno sam naslonio glavu na vrata i duboko udahnuo. „Kako možete to da kažete?“
Jindi je pokazala prstom naviše. „Kazala sam vam. Preci.“ Slegla je ramenima.
„Ne mogu jednostavno da vam verujem na reč.“
Jindi mi je prišla i položila mi ruku na leđa. Opet sam osetio onu toplinu. Shvatio sam da sam osetio nešto slično
onda kad mi je Jaran prelazio rukama po slomljenim rebrima u Kuber Pidiju. „I sami ste videli moć predaka.
Imajte poverenja u njih. Nemojte sumnjati u njihov put.“
„Ja...“

219
„Gospodine Atlase, ako ovo dete danas pošalju u sirotište, kao što mora biti, neće biti nikakve šanse da je Sara i
Fransis ikada pronađu. Možda čak ne bi saznali ni da postoji. A vi biste je mogli danas uzeti i odneti u život
ispunjen ljubavlju, udobnošću i porodicom.“
„Došao sam u Australiju na sahranu jednog mog starog prijatelja, Jindi. Ništa više od toga.“
„Vi ne vidite širu sliku. Ono što vama izgleda kao niz najobičnijih slučajnosti zapravo je mapa iscrtana u
zvezdama još pre no što smo se i vi i ja rodili. Nije slučajno što ste se vratili u Australiju baš kad je ovom detetu
potreban dom. Vratili ste se zato što je to pravi trenutak.“
Jindine reči su odzvanjale u meni. Nakon svega što sam video u svom životu, kako sam mogao da dovodim u
pitanje sveznajuću prirodu univerzuma? Setio sam se nečega. „A da preuzmem privremeno starateljstvo nad
bebom? Ostaviću podatke o mome advokatu Georgu Hofmanu, ovde u bolnici, pa će Sara i Fransis moći da me
pozovu čim stignu.“
Jindi se nasmejala. „Ako ćete se tako osećati bolje, naravno da možete to da uradite. Ja ću sve zavesti u naše
službene knjige, kako bi mogli da vas pozovu. Ali, Atlase, oni to neće učiniti. Nikada. Preci su mi pokazali. Ona
je vaša. Ćerka broj pet.“
„Četiri“, odgovorio sam. „Možda preci ne znaju baš sve.“
Jindi je delovala zbunjeno. „Ne“, odgovorila je. „Znaju.“
50
1981.
Moram da aplaudiram Georgu za jednu pametnu ideju. Pored toga što su devojke zavedene pod prezimenom
D’Aplijez, on me je ispravno savetovao da budem oprezan i pazim da moje mlade kćeri ne govore javno da se
zovem „Atlas“. Moje ime je jedinstveno i s godinama sam naučio da se lako pamti. Bezbednost moje porodice
mi je vrhunski prioritet i, mada se Ezu i dalje krije u rupi svog atinskog poseda, neću oklevati da preduzmem sve
raspoložive mere da ojačam našu anonimnost.
Kad je Georg predložio da uzmem drugo ime, koje će koristiti moje kćeri, igrao sam se anagramima od „Atlas“,
što mi je nekako bilo lakše nego da ponovo izmišljam pseudonim. Volim svoje ćerke više od svega i bila mi je
odvratna pomisao da ih na bilo koji način lažem.
Iz samog imena nije izašlo ništa naročito zadovoljavajuće, pa sam dodao „tata“ (kako su me devojčice inače
zvale) i ponovo pokušao. Nakon trenutak-dva poigravanja sa kombinacijama i mogućnostima, dobio sam „Tata
Solt“ i glasno se nasmejao.
Ubrzo pošto je mala Ali stigla u naš život, Maja je primetila, dok mi je sedela u krilu, da „mirišem na so“.
„Nisam siguran da je to kompliment, mala Majo!“, nasmejao sam se. „Zar more ne miriše na ribu i alge?“
„Ne“, odgovorila je ona odlučno. „Miriše na... so.“56
56 Engl.: Pa Salt je anagram imena „Atlas“ kojem je dodato „P“, i znači „tata so“. (Prim. prev.)
Nasmejao sam se. „Pa, onda i nije tako loše, zar ne? Možda je tako jer stalno putujem.“
Savršeno. Otad pa nadalje, za sve u Atlantidi bio sam „Tata Solt“. Zamolio sam i Marinu da me uvek tako
oslovljava pred decom, kao i druga dva nova člana osoblja koji su se nedavno priključili našoj maloj porodici
ovde na obali Ženevskog jezera.
Klaudija, Georgova sestra, zaposlena je kao stalna kućedomaćica i kuvarica, odgovorna za hranjenje sve većeg
broja usta. Nakon dolaska bebe broj tri, postalo je neophodno da Marina bude dadilja devojčicama sve vreme.
Klaudija nije došla sama. Dovela je svog malog sina - Kristijana. Njegov otac se izgubio ubrzo posle njegovog
rođenja i ja sam insistirao da je dobrodošao u Atlantidi. Otkad je stigao, Klaudija u kući govori nemački, da
podseti sina na njihovo poreklo - što je odluka koju pozdravljam. Za moju decu je dobro da slušaju što više
jezika.
Pošto je Kristijan nekoliko dana bezvoljno negovao travnjake i zalivao cveće, primetio sam da čežnjivo gleda u
čamac koji sam usidrio uz mol.
„Voliš vodu?“, upitao sam Klimnuo je glavom. „Da, gospodine.“
„Već smo razgovarali o tome da nema potrebe da mi se obraćaš s ’gospodine’. Dovoljno je ’Tata Solt’, veruj
mi.“ Klimnuo je glavom. „Jesi li ikada vozio čamac?“, upitao sam.
220
„Nikad.“
„Pa“, slegao sam ramenima, „da li bi voleo?“ Kristijan je širom razrogačio oči. „Jezero je ovde vrlo mimo. Hajde
da se malo zabavimo.“
Proveli smo popodne polako krstareći u blizini. Prepoznao sam neuporedivu mladićevu radost na vodi, pa sam
obavestio Klaudiju da bih voleo da zaposlim njenog sina da vozi i održava čamce i redovno nas prevozi od
Atlantide do Ženeve i nazad. I do dana današnjeg nisam zažalio zbog te odluke. Kristijan je učtiv, marljiv,
dobitak za moje osoblje, baš kao i njegova majka.
Jindino predviđanje se pokazalo kao tačno do sada - nisam ništa čuo o Sari i Fransisu, niti su mi se javili zbog
unuke. Koliko god mi bilo teško to da napišem, pomalo sam i zahvalan zbog toga jer su se Asteropa i Keleno
neverovatno čvrsto povezale. Možda zato što su tako blizu po godinama, tek svima oko sebe izgledaju kao
duhovne bliznakinje. Pomisao da ih sad razdvajam zvuči mi kao prokletstvo.
Još od onog dana u bolnici u Brumu, nisam zaboravio Jindinu tvrdnju da je Keleno moja peta, a ne četvrta kći.
Iako sam još odavno napustio verovanje da će se Anhelinino proročanstvo obistiniti, odnedavno sam počeo da se
pitam kako sam protumačio njene reči. Možda je mislila da je moja sudbina da usvojim sedam kćeri... ali opet, ta
teorija se jednostavno nije slagala s njenim uveravanjem da je moja prva kći već živa, a to je bilo 1951.
Ta su mi pitanja noćima prolazila kroz glavu i konačno postala neizdrživa, pa sam rezervisao let za Granadu.
Naravno, nisam imao načina da saznam da li je Anhelina i dalje u tom kraju, a i ako jeste, kako tačno da je
nađem. I tako, pošto sam se iskrcao iz aviona, uradio sam jedino što sam mogao, a to je bilo da se vratim na onaj
trg gde sam je pre mnogo godina upoznao, u nadi da i dalje tamo proriče sudbinu ljudima. Znao sam da ću je
prepoznati. Najzad, njeno lice mi je bilo urezano u podsvest pošto mi se pojavljivala u snovima.
Premda je ogrtač jeseni već počinjao da pada na Sakromonte, špansko sunce je još bleštalo. Častio sam se
svežom limunadom od lokalnog uličnog prodavca, seo na klupu u poluhladovini i prepustio se posmatranju. Za
trideset godina koliko tu nisam bio, trg se nije mnogo promenio, kao što se promenio veliki deo modernog sveta.
Zvono katedrale presijavalo se na zlatnoj svetlosti, baš kao što sam i upamtio, a i fontana je prskala i pljuskala po
istom obrascu. Čak sam se mogao kladiti da su na njenom dnu još uvek neke pezete od moje poslednje posete.
Prolazili su sati na trgu i ja sam počeo da razmišljam o tome kako je bilo glupo vratiti se bez plana. Pitao sam
nekoliko meštana, ali zbog mog lošeg španskog, kao i zbog uopštenog opisa Anheline, nisam ništa saznao. I tako
sam ostao na klupi, a popodne je prelazilo u veče. Na kraju su me opustili i uspavali zvuk vode i prijatna toplota
zalazećeg sunca.
Probudila me je nečija ruka na ramenu. Trgao sam se i opsovao sebe što sam bio tako nemaran. Anhelina je
mogla da prođe ovuda a da ja to nikad ne saznam. Podigao sam pogled da vidim ko me je to probudio, i
prenerazio se.
„Zdravo, Atlase.“ Sreo sam Anhelinine oči.
„Anhelina! Gospode bože!“ Protrljao sam oči da proverim jesam li stvarno budan. Međutim, Anhelina je i posle
toga bila preda mnom. Prošlo je trideset godina, i mada je sad imala malo bora u uglovima očiju, jedva da je
uopšte ostarila. Skočio sam i pružio ruku. Ona se osmehnula, prihvatila je, a onda me privukla u zagrljaj i
poljubila u oba obraza. „Anhelina“, ostao sam bez reči. „Izgledaš gotovo potpuno isto.“
„Vrlo ste ljubazni, senjor. Volela bih da mogu da kažem to isto za vas. Pogledajte samo kako ste osedeli! Mora
da je to zbog onih vaših bébés, zar ne?“
I dalje nisam mogao da poverujem da stvarno stoji preda mnom. „Ja... samo... Anhelina, kako si znala da ću biti
ovde?“
Zakikotala se i sela na klupu. „Očekivani ste.“
Polako sam se i ja spustio na klupu. „Očekivan?“ Pokazao sam pokretom ruke ka nebu, a Anhelina je klimnula
glavom. Sedeli smo neko vreme i gledali jedno drugo. „Veoma mi je drago što te ponovo vidim.“
„I ja se isto osećam.“ Anhelina mi se široko osmehnula. „Kad sam vas poslednji put videla, svet koji nosite na
ramenima bio je veoma težak. Sad izgleda lagan kao što je i bio. Jesam li u pravu... Padre Sal?“57
57 Šp.: Oče So. (Prim. prev.)

221
Razdraženo sam uzdahnuo. Ponovo je moć Anhelininog uvida bila van granica moga poimanja. „Jesi, naravno.
Ali ne trebam ti ja da ti to potvrdim.“
Anhelina se nasmejala. „Nikad se ne zna, Atlase. Ne mogu da tumačim sve.“
Na trenutak sam ćutao, da se priberem. „Anhelina“, započeo sam. „Pre trideset godina rekla si mi da ću biti otac
sedam kćeri. Mislim da se sećaš da sam tad pretpostavio da ću naći moju El i da ćemo imati decu.“
Ona se malo uzvrpoljila od nelagodnosti. „Rekla sam ti da ćeš biti otac sedam kćeri. Samo to sam videla, ništa
više. A sad ih imaš pet. Moje proročanstvo se skoro ispunilo, zar ne?“
I ona je bila uverena kao i Jindi u Brumu. „Ja imam četiri kćeri. Ne pet.“
Anhelina se zaprepastila. Namrštila se, pa mi se primakla bliže. „Mogu li da vidim tvoj dlan?“
„Naravno.“ Pružio sam desnu ruku.
Proučavala ju je, a onda odmahnula glavom. „Iznenađena sam. Ja...“ Izgledala je kao da hoće nešto da kaže, ali
se zaustavila. „Ponekad poruke iz gornjeg sveta mogu da budu zbunjujuće.“
„Baš šteta“, odgovorio sam i zapazio da je Anhelini iznenada postalo nelagodno. Povukao sam ruku. „Rekla si
mi pre trideset godina da je moja prva kći već živa i da korača zemljom, zar ne?“ Anhelina je izgledala kao da
okleva, ali sklopila je oči i klimnula glavom. „Znam da se to nikako ne može odnositi na Maju jer se ona nije
rodila sve do hiljadu devetsto sedamdeset četvrte. Šta si tačno mislila? Moram da znam, Anhelina.“
Anhelina je duboko udahnula i podigla pogled prema zvonu katedrale, kao da smišlja kako da sroči odgovor.
„Razumem tvoju osujećenost. Mogu li, samo još jednom?“, upitala je i pokazala na moju ruku. Uz malo
oklevanja, polako sam joj je pružio, a ona je klimnula glavom u znak zahvalnosti. Pošto je ovoga puta detaljnije
osmotrila moj dlan, pogledala me je pravo u oči. „Nisam pogrešila kad sam ti rekla da je tvoja kći živa.“
Srce mi je brže zakucalo. „Nisi?“
„Ne...“ Anhelina je izgledala kao da joj je neprijatno. „Priznajem da sam predvidela da ćete do sada pronaći
jedno drugo.“ Pogledala je u zemlju.
„Dakle, jeste živa i... izgubljena je iz mog života?“
Anhelina je na trenutak razmislila. „To je dobro rečeno. Da. Ona je ’izgubljena sestra’.“
Zagnjurio sam lice u šake. „Došao sam danas ovamo u nadi da ćeš mi reći da sam pogrešno protumačio. Da se
moja prva kći zapravo nije rodila tako davno.“ Šmrknuo sam i suze su me zapekle u očima. „Tragao sam pola
života i nisam uspeo da nađem ni nju ni njenu majku.“
„Ali si našao druge na tom putu“, kazala je Anhelina obazrivo.
„Moje usvojene kćeri?“, upitao sam. Klimnula je glavom blago. Naslonio sam se nazad na klupu i podigao lice k
nebu. Oblaci su goreli narandžasto na zalazećem suncu. „Da. Mnogo ih volim, Anhelina. Univerzum nas je
spojio neverovatnim spletom okolnosti.“
Malo je razmislila šta će reći. „Ti kažeš neverovatnim, ja kažem neizbežnim.“
„Što znači?“
Anhelina je zamišljeno napućila usne. „Ljudska bića su međusobno povezana mnogo pre nego što se sretnu u
fizičkom svetu.“
Usta su mi se osušila pa sam posegao za preostalom limunadom, koja se kuvala pod klupom. Otpio sam gutljaj
vruće, lepljive tečnosti i trgao se. „Vreme je svirepa gospodarica, Anhelina. Svakim danom koji prođe
’izgubljena sestra’ postaje sve starija, a moje šanse da budem s njom sve manje. Postajem starac. Za ime boga,
ona je do sada već u tridesetim godinama života.“
Anhelina je spustila ruku na moje rame. „Atlase, upravo sam ispitala tvoj dlan. S obzirom na tvoju liniju života,
uveravam te da slobodno mogu reći da ti je preostalo još mnogo godina na ovome svetu.“
Na trgu pred nama pojavila se grupa devojčica i počele su da crtaju kredom po kamenim pločama na tlu. To me
je podsetilo na moj prvi dan u Aprenti d’Oteju, kad su neka deca igrala školice. Nekoliko trenutaka kasnije onaj
nevaljalac Žondret je pokušao da mi razbije violinu... ali spasla me je El.
„Nikad neću prestati da tragam“, rekao sam odlučno. „Sve dok ne pronađem El i izgubljenu sestru.“
„Znam“, odgovorila je Anhelina tiho.

222
Bio sam nervozan i oklevao sam da postavim sledeće pitanje. „Šta misliš, Anhelina, da li ću je ikada naći? Pazi
samo da mi ne daš lažnu nadu kao ranije.“
„Ne postoji lažna nada, Atlase. Nada je izbor. Nada znači nadati se čak i kad sve izgleda beznadežno. Izaberi da
se nadaš i mogu se dogoditi zadivljujuće stvari.“ Ohrabrujuće me je potapšala po kolenu.
„Onda je to moj izbor.“ Pogledao sam u fontanu. „Možda treba da ponovo bacim pezetu u fontanu.“ Skrenuo sam
pogled ka uličici gde sam pre tri decenije bio kupio sladoled. „Kako ti je ona mala rođaka, uzgred budi rečeno?
Žao mi je ali ne mogu da se setim kako se zvala.“
Anhelinine oči su istoga trenutka izgubile sjaj. „Isadora. Ona je sad s duhovima.“
„Mnogo mi je žao, Anhelina. Da nije bilo nje, nikad se ne bismo sreli.“
Anhelina je prošla rukama kroz kosu, plavu i sjajnu kao i uvek. „Ne treba da ti bude žao, senjor. Isadorin život je
bio ispunjen ljubavlju i smehom. Udala se za ljubav iz detinjstva, Andrea, kog je upoznala ovde na trgu.“
„Jesu li bili srećni zajedno?“
„Nikad nisam upoznala dvoje ljudi koji su doneli jedno drugom toliko radosti, senjor.“
„Ljubav je nešto divno.“
Anhelina je pogledala ka nebu, dopuštajući suncu da joj za trenutak greje lice. „Jeste. Ali gornji svet često ima
čudne planove. Čak ni ja ne mogu sve da razumem.“
„Kako to misliš?“
Anhelina je ustala i pružila mi ruku. „Dođi. Idemo gore do Alhambre pa ću ti ispričati njihovu priču.“
Ustao sam i Anhelina me je uzela podruku. Zajedno smo prešli trg u pravcu zalazećeg sunca. „Andre i Isadora su
godinama pokušavali da dobiju dete, ali nisu mogli. Mnogo puta su mislili da će uspeti, ali beba bi posle
nekoliko nedelja umrla u utrobi.“
„Oh, Anhelina. Mora da im je bilo strašno.“ Izašli smo s trga na put koji je nekad bio vrlo prašnjav. U
međuvremenu su ga asfaltirali. Sad je svakako bilo mnogo udobnije putovati njime sa stanice nego 1951.
„Pokušavala sam da se savetujem s duhovima, naravno... ali nikad nisam dobila odgovor.“ Anhelina je tužno
slegla ramenima. „Jednostavno, mislila sam da nije suđeno da se to desi. A onda, jednog dana - već su dvadeset
godina bili zajedno - dogodilo se čudo, Isadora je otkrila da je trudna.“
„Au.“ Okrenuo sam se ka njoj. „To stvarno zvuči kao čudo.“
Anhelina je klimnula glavom i lice joj se razvedrilo. „Senjor, nikada nisam videla toliko sreće u nekom ljudskom
biću kao onoga dana kad je moja voljena Isadora došla kod mene da mi kaže da je tri meseca u drugom stanju.“
Uzdahnula je zamišljeno. „Priredili smo zabavu u pećinama.“
„I s pravom.“ Upravo se pred nama počela ukazivati zadivljujuća Alhambra, veličanstvena kao i uvek.
„Kad je Andre saznao“, nastavila je Anhelina, „ophodio se sa svojom ženom kao sa dragocenom lutkom od
porcelana. I radio je prekovremeno, da bi ostavljao novac na stranu za vreme kad se rodi beba. A onda...“
Anhelina je stala i zatvorila oči. „Pre samo nekoliko meseci, Andre je umro posle pada s motocikla. Putevi su bili
klizavi posle oluje, a teret koji je nosio bio je težak.“ Pognula je glavu, a ja sam osetio potrebu da je zagrlim.
„Isadori je srce bilo slomljeno, kao i njen duh. Posle Andreove smrti nije mogla ni da jede ni da pije. Govorila
sam joj da mora, radi bebe, ali počela je polako da kopni.“
„Žao mi je, Anhelina.“
Nastavila je stoički. „Beba je stigla ceo mesec ranije. Pokušala sam sve da spasem rođaku, ali nisam mogla da
zaustavim krvarenje, niti je u tome uspela ambulancia kad su konačno stigli u brda.“ Niz obraz joj se skotrljala
suza. „Umrla je prošle nedelje, samo dan pošto je beba rođena.“
„Anhelina... Nemam reći. Užasno.“
„Isadora ju je nazvala Eriso. To znači, kako ono vi kažete...“ Pokušavala je da se seti prave reči. „Ona bockava
životinjica.“
„Jež?“, upitao sam.
„Sí, da. Jež. Kosa joj je sva nakostrešena, znaš!“ Uprkos svemu, Anhelina se kratko nasmejala. „I tako se sad mi
staramo o malom erisu, Pepe i ja.“
„Pepe?“, upitao sam.
223
„Naš ujak... Lusijin brat, one Lusije čiju si skulpturu doneo u Alhambru.“
Shvatio sam vezu. „Razumem.“ Išli smo još malo, a onda smo stigli na mesto gde se put račvao. Jedan pravac je
vodio pravo u palatu. S mesta gde smo stajali, oko dvesta metara dalje, mogao sam da razaberem obrise skulpture
Landovskog nasred trga.
„Znaš“, rekla je Anhelina, „mislim da ćemo mi ovim putem.“ Povukla me je ka drugom putu, koji je vijugao
naviše, prema pećinama.
„Kuda idemo?“
„Smiraj je dana. Moramo da idemo kod Eriso. Biće srećna da upozna svog novog tatu...“
„Kako to misliš, Anhelina?“
Namignula mi je. „Kazala sam ti da si očekivan.“
Predao sam se Anhelininoj volji i pošao za njom u brda Sakromonta.
Pećine koje sam prvi put bio spazio pre trideset godina izbliza su bile neverovatne. U mislima sam se vratio u
ono razdoblje kad sam živeo pod zemljom u Kuber Pidiju, i nije bilo nikakve sumnje u to da je ova španska
varijanta daleko poželjnija. Pre svega, iz njih se pruža pogled koji oduzima dah. Sa zemljanog puta ispred
Anhelinine pećine posmatrao sam redove maslinjaka, ispresecane samo strmim, zavojitim stazama između
nastambi. Dole u dolini, reka Daro protiče kroz bujno zelenilo drveća koje je tek počinjalo da menja boju iz
zelene u zlatnu na blagom septembarskom suncu.
„Pepe?“ Anhelina je doviknula u pećinu. „On je ovde.“
Ušao sam za njom unutra i ugledao brkatog muškarca čija je koža bila dobro preplanula i izborana od godina
boravka na španskoj vrućini. Hranio je iz bočice bebu i nešto joj pevušio.
„Hola, senjor“, rekao je i pozdravio me klimanjem glave.
„Pepe radije govori španski, izvinjavam se.“
„Nema potrebe, ja sam u njegovoj zemlji a ne znam njegov jezik. Trebalo bi da se ja izvinim. Molim te reci mu
da mi je mnogo žao zbog gubitaka koje je pretrpeo u životu.“
Anhelina je to i učinila. „Gracias por su simpatia, señor“58, rekao je i naklonio mi se glavom.
58 Šp.: Hvala vam na saosećanju, gospodine. (Prim. prev.)
„Dakle, što pre to bolje, kao što kažu. Počeću da pakujem bebina ćebenca. Ima jedno koje su koristile njena
majka i njena baka. Bilo bi lepo da ih ponese sa sobom...“
Uhvatio sam Anhelinu pre nego što je uspela da se mrdne. „Anhelina, molim te prekini“, zamolio sam je. „Znam
da si sposobna da opštiš s ’gornjim svetom’. Ali ja nemam prava, a što je još važnije ni želje da vam oduzmem
Eriso. Došao sam ovamo samo da bi mi stara prijateljica ponovo gledala u dlan. I to je SVE.“
Anhelina je uzdahnula. „Možeš ti da misliš da je to sve, ali gornji svet te je vratio baš u trenutku kad si bio
potreban.“
Počeo je da mi skače krvni pritisak. „To je samo tvoje tumačenje situacije. Zar ne poštuješ to što nisam voljan da
uzmem dete od njene porodice?“
Anhelina me je uzela za ruku i povela me iz pećine, kako bi Pepe bio pošteđen teskobe. „Atlase“, odgovorila je,
„tvoj dolazak ovamo nije slučajan. Pepe i ja ne možemo da pružimo Eriso život kakav zaslužuje. Ti, međutim,
možeš.“
Odmahnuo sam glavom. „Anhelina... ovo je razgovor koji sam vodio mnogo puta tokom godina. Porodice su me
praktično molile da uzmem njihove potomke. I kad su to činili, nalazio sam se u strašnom moralnom škripcu.“
Počelo je da mi se vrti u glavi. „Ja…“ Pre nego što sam uspeo da izustim ijednu reč, osetio sam kako se, i protiv
svoje volje, spuštam na pod.
Anhelina je otrčala u pećinu. „Agua“, doviknula je Pepeu.
Leđima naslonjen na stenu, zurio sam preko, u Alhambru. Zalazeće sunce je obasjavalo tornjeve jarkom
ružičastom svetlošću, i činilo se da se kule magično uzdižu iz tamnozelene šume naspram pećina. Anhelina se
vratila sa šoljom vode i ja sam je zahvalno ispio. Pridružila mi se na kamenom podu.

224
„Anhelina, ja svakoga dana brinem da bi ljudi mogli protumačiti to što sam usvojio svoje kćeri kao nešto...
pogrešno. Štaviše, i mene samog hvata panika što sam ih lišio šanse da odrastaju u 58 zemljama svog porekla.“
Spustio sam vodu pored sebe i naslonio glavu na kolena.
Anhelina mi je stisnula rame. „Shvatam, Atlase. Ne bi bio to što mislim o tebi da te ne muče takve brige. Ali
univerzum ti se smeši zbog svega što si učinio.“
Podigao sam glavu i pogledao je u oči. „Uz dužno poštovanje, Anhelina, čini mi se da je celim mojim životom
vladala sila koju ni sam ne razumem. Ti si mi kazala da je moj put određen.“
„I jeste, prijatelju moj. Ali ti si mogao izabrati da ne ideš tim putem. Niko te nije prisiljavao da usvajaš svoje
kćeri. Učinio si to iz želje da pomogneš drugome. Zar ne?“
Prošao sam rukama kroz kosu. „Valjda je tako.“
Anhelina mi se saosećajno nasmešila. „Govoriš kao da sam te ja prva upoznala sa silama univerzuma. Ali oboje
znamo da nisam. Još kao mali dečak imao si oči za nebesa. Ona su te čuvala i vodila te na tvom nemogućem
putovanju.“
„Jesu“, prošaptao sam.
Dugo smo sedeli u tišini, gledali kako Alhambra tamni na umirućem svetlu. Posle nekog vremena, Anhelina se
ponovo oglasila, ovoga puta blago. „Poštedeo si svoje kćeri života u siromaštvu i patnji.“
„Znam, Anhelina. Ali i dalje se pitam da li je bilo u redu da ih odvedem iz njihovih domovina. Mogao sam da ih
finansiram izdaleka.“
„Bojim se da zaboravljaš da i ti ponekad zaslužuješ malo sreće, Atlase. Univerzum je jednom rukom mnogo uzeo
od tebe, ali i mnogo ti je dao drugom. Tvoje kćeri ti pružaju i više radosti nego što si ikada slutio, zar ne?“
„Naravno.“ Veče je sad bilo isprekidano zvucima lepršanja moljaca-leptirica nad drvećem. Sklopio sam oči da
slušam. Anhelina je nastavila. „Otkad smo se prvi put sreli, često sam mislila na tebe i konsultovala se s gornjim
svetom. Ti si dobar čovek, Atlase. Čak poseban. Možda ti ljudi nedovoljno to govore. Zato ti ja kažem. U redu?
Veruj mi.“
Pokušao sam da zadržim suze. „Hvala ti.“
„I…“ rekla je Anhelina obazrivo. Uzela me je za ruku. „Atlase, ti ćeš naći izgubljenu sestru. Kunem ti se da
hoćeš.“
Naglo sam se uspravio u sedećem položaju. „Molim?“
„Vas dvoje ćete se upoznati. Ali... biće ti potrebna pomoć svih tvojih ostalih kćeri. Bez njih, putevi vam se nikad
neće ukrstiti.“ Pogledala me je sa ozbiljnim izrazom lica, a ja sam samo blenuo u nju. „Šest devojaka će te
dovesti do sedme.“
„Anhelina“, odvratio sam bez daha, „kako da...“
Stavila je prst na usne. „Pssst. Nemam više ništa da kažem. To je poruka za tebe iz gornjeg sveta, pa ne mogu ja
da odgovorim na pitanja koja možda želiš da postaviš.“ Snažno mi je stisnula ruku i okrenula se licem prema
Alhambri.
Paniku u meni zamenila je euforija. Podigao sam oči ka zapaljenom nebu i „zahvalio“ gornjem svetu. „Dakle,
zove se Eriso?“, upitao sam Anhelinu.
Nasmejala se. „Ne, to nije zvanično. To je samo šašavi nadimak. Najzad, ne možeš nekom zaista dati ime ’Jež’!
Smem li onda da zaključim da ćeš, nakon što su te duhovi uverili, otići Iz Sakromonta sa svojom petom kćeri?“
Klimnuo sam glavom i osmehnuo se od uva do uva. „Dobro! Ovo je zaista srećan kraj.“ Anhelina je ustala i
otresla prašinu sa sebe. „Ona će biti peta zvezda na tvome nebu. Znači, zvaćeš je...“
„Tajgeta, da.“ Anhelina mi je pružila ruku i ja sam je prihvatio. Ponovo me je povela u pećinu.
„Dođi da je vidiš.“ Pošao sam za njom ka Pepeu, koji mi se veoma toplo osmehnuo.
„Upoznaj tatu, Eriso.“
Pepe ju je podigao ka meni i ja sam je uzeo u naručje. „Zdravo, bebo“, rekao sam joj.
„Ona je posebna, senjor.“
„Znam.“
„Zapravo, mislim da ne znaš. Ova mala devojčica ima moć, ona je bruja.“
225
„Kao ti?“, upitao sam je.
Anhelina je klimnula glavom. „Tačno. Poslednja u porodici.“ Pogledala me je čeličnim pogledom. „Dok bude
rasla, ova malena će videti svet drugačije, a ti to moraš poštovati.“
Pognuo sam glavu. „Obećavam da hoću.“ Razmislila je na trenutak. „Ona sama neće razumeti svoje moći...“
Pogledala je u dete. „Jednoga dana je moraš poslati k meni. Onda ću moći da joj pomognem da otključa svoje
duhovno nasleđe.“
Video sam drvenu stolicu u uglu prostorije i pošao ka njoj. „Smem li?“ Anhelina je klimnula glavom pa sam seo.
„U stvari, nisam razmišljao o mogućnosti da ispričam devojkama okolnosti njihovog rođenja i kako je došlo do
toga da postanu moje kćeri.“
Anhelina me je pogledala pomalo iznenađeno. „Nisi?“
Spustio sam pogled na bezazleni mladi život. Beba je sklopila oči i počela da tone u san. „Svaka od njih je na
ovaj ili onaj način povezana s mojim bekstvom od Kriga Ezua. Bojim se da bih, ako im kažem za njihovu
prošlost, mogao na neki način da ih ugrozim. Smišljeno sam nastojao da im stvorim što mirniji život.“
Anhelina je skrstila ruke na grudima i duboko se zamislila. „Da... Razumem. Ali bez obzira na to, moraš da
održiš obećanje. Jednoga dana, kad bude pravo vreme, poslaćeš mi je nazad. Kuneš li se?“
Izvukao sam ruku ispod bebe i pružio je Anhelini. „Da.“ Ona ju je prihvatila i rukovali smo se.
„Hvala ti, Atlase. Onda je tvoja.“ Anhelina je nežno pomilovala paperjastu kosicu male rođake. A onda je
zapevala neku uspavanku na španskom i njen milozvučni glas je izlazio iz pećine napolje i dole u dolinu.
51
1982.
„Nema ničeg što bih mogao da protumačim kao signal za opasnost“, rekao je Georg i otpio gutljaj jake crne kafe
dok smo sedeli u njegovoj kancelariji u Ulici De Ron.
„Zvali su knjižaru u Londonu?“
„Da, a Rupert Forbs im je dao moje podatke za kontakt.“
„Rupert ne zna s čim bi to moglo biti u vezi?“
„Ne, nema pojma.“
Ranije toga dana, Georg me je obavestio da ga je pozvala iz Amerike neka žena po imenu Laši Džouns. Tražila je
da razgovara sa mnom o nečem veoma važnom. Georg joj je rekao da je on moj službeni predstavnik i da
slobodno može sve da kaže njemu, ali Laši je jednostavno odbila. Iz razloga koje sam već izneo na ovim
stranicama, izričito nisam bio voljan da prihvatim telefonski poziv nepoznatih osoba.
„Siguran si da je tražila Atlasa Tanita?“
Georg je klimnuo glavom. „Sto posto. Kazala mi je da misli da radiš za knjižaru Artur Morston buks. Ali ništa ne
navodi na pomisao da ima neke veze sa Krigom Ezuom. Uveren sam da će biti bezbedno da razgovaraš s
gospođicom Džouns.“
Razmislio sam o tome. „Mada... moraš se složiti da je trenutak neobičan?“
„Da. Pomalo“, priznao je.
Mesec dana pre toga, kompanija Lajtning komjunikejšens je iznenada postala aktivna. Počeli su da grade bazu
klijenata u Grčkoj i obećavali im priliku da postignu „koherentnost, kredibilitet i etiku“. Kad sam prvi put
pročitao te reči, nisam mogao da se obuzdam i ne nasmejem. Bilo mi je nepojmljivo kako taj čovek može
ozbiljnog lica da ponudi stručnost u kredibilitetu i etici. Osim toga, izradili su i logo - munju koja izranja iz
oblaka. Izgleda da se i Krig ozbiljno posvetio poslu. Imali smo fotografije na kojima drži prezentacije, priređuje
poslovne ručkove i pojavljuje se u raznim novinskim člancima.
Ako je tugovao poslednjih nekoliko godina, izgleda da je to završeno i da je počeo da se ponovo pojavljuje u
društvu.
„Siguran si da ovo nije način da Krig nekako sazna gde se tačno nalazim?“
Georg je odmahnuo glavom. „Instinkti mi govore da je ovo nešto potpuno drugo.“
Verovao sam proceni svog advokata. „U redu onda. Hajde da ugovorimo poziv za sutra.“

226
Sutradan sam sedeo u svojoj radnoj sobi i čekao da Georg prebaci pozivu Atlantidu. Dok sam čekao, prelazio
sam pogledom po policama, koje sam napunio sitnicama i umetničkim delima sa putovanja po svetu. Među njima
su se nalazile fotografije devojaka i mene. Podigao sam jednu od omiljenih: sliku nas šestoro kako jedemo
sladoled na molu Atlantide. Tačno u deset sati zazvonio je telefon. Spustio sam sliku i podigao slušalicu. „Atlas
Tanit.“
Odgovorio je blagi plišani glas američkim akcentom. „Oh, zdravo, gospodine Tanite. Ovde je Laši Džouns.
Pretpostavljam da ste očekivali moj poziv?“
„Zdravo, Laši. Da, jesam. Mada moram priznati da zaista ne znam o čemu se radi.“
Duboko je udahnula. „Žao mi je zbog toga, gospodine Tanite. Zovem iz Hejl hausa u Harlemu, u Njujorku.“
Trudio sam se da se setim bilo čega s tim u vezi. „Žao mi je, gospođice Džouns, nepoznat mi je naziv.“
„Možda ste čuli za Majku Hejl? Klaru Hejl?“
„Žao mi je ali nisam.“
Nastala je pauza na vezi kad je Laši shvatila da ovo zahteva više objašnjenja nego što je očekivala. „Valjda je to
zato što ste u Evropi, pa to ime tamo ne znači mnogo. Hejl haus je dečji dom ovde u Njujorku.“ Srce mi je
poskočilo. Je li ovo poziv kog sam se pribojavao? Dečji dom koji iz nekog razloga želi jednu od mojih kćeri
nazad? Potrudio sam se da ostanem pribran. „Pre dve noći je na naš prag ostavljena novorođena devojčica.“
Malo sam se opustio. „Je li to... neuobičajeno za Hejl haus Majke Hejl?“, upitao sam.
„Nažalost nije, gospodine. Ali razlog zbog kojeg vas zovem jeste taj što smo našli nešto uz dete. Preciznije
rečeno, vizitkartu s vašim imenom i prezimenom i podacima za stupanje u kontakt.“
Zaista nisam znao šta da kažem. „To je neobično. Ja nemam rodbine u Americi. Niti prijatelja, kad smo već kod
toga.“
Laši je nešto preturala s druge strane veze. „Evo je ovde. Izgleda stara. Zaista je pohabana i ofucana.“
„To ima smisla. Ne radim u toj knjižari već više od trideset godina.“ Razmišljao sam. „Pretpostavljam da ne
znate ko je ostavio dete?“
Laši je uzdahnula. „Ne, gospodine. Ali razabrali smo nešto što je napisano na toj vašoj staroj posetnici.“
„Zaista?“, upitao sam, iskreno zainteresovan. „Šta piše?“
„Piše ’dobar čovek’, gospodine“, odgovorila je Laši. „Napisano je odmah ispod vašeg imena.“
Dah mi se presekao i samo sam se spustio na stolicu u radnoj sobi. Istoga časa sam se u mislima vratio u salu
restorana Voldorf-Astorije u Njujork Sitiju, i nasmejanom licu Sesili Hantli-Morgan.
Gledajte! Čak sam i napisala „dobar čovek“ na poleđini! Čuvaću je zauvek, za sreću.
„Jeste li još tu, gospodine Tanite?“, upitala je Laši.
„Da“, odvratio sam, razdražen. „Uh, Laši, zapravo naslućujem čija bi ta beba mogla da bude. Pitam se... da li
znate bilo šta o njenim porodičnim okolnostima?“
Nastala je kratka pauza na vezi. „Pa, znamo jedno. Hejl haus nije samo prihvatilište za neželjenu decu.“ Trgao
sam se čuvši taj termin. „Majka Hejl obezbeđuje podršku za decu koja su rođena zavisna od droge. Žao mi je što
moram da kažem da smo s velikom verovatnoćom zaključili da je ova beba zavisna od kokaina.“ Pokrio sam usta
šakom. „Gospode bože.“
„Mnoge ljude to šokira. Ali tako je ovde, gospodine. Narkomanskih jazbina ima u izobilju u Harlemu. Kladila
bih se da je ovo dete došlo iz neke kuće sa Avenije Lenoks.“
Avenija Lenoks. Već sam čuo taj naziv. „Čujte, srediću sve da doputujem sutra.“
Već sutradan sam stajao ispred Hejl hausa - oronule gradske kuće - u Harlemu. Pokucao sam na vrata i otvorila
mi je žena u trenerci, s veličanstvenom afro-firizurom. „Jeste li vi gospodin Tanit?“, upitala je.
„Jesam.“
„Ja sam Laši Džouns, drago mi je što smo se upoznali.“ Pružio sam ruku da se rukujemo.
„Ah. Mi se ovde grlimo“, kazala je ona, privukla me k sebi i čvrsto me zagrlila.
Nasmejao sam se od iznenađenja. „Oh, pa lepo.“
„Upravo ste doleteli iz Švedske?“
„U stvari, iz Švajcarske.“
227
Podbočila se i podigla obrvu. „To je blizu Švedske?“
„To je... na istom kontinentu.“
Laši je prasnula u smeh. „Šalim se, šalim se. Izvinite, zauzeti smo od jutros. Imamo danas mnogo gladnih
stomaka.“ Laši mi se odmah dopala, tako ljupka i skromna. „Hajde, uđite.“ Pošao sam za njom u Hejl haus, pa
me je usmerila ka vratima levo u predsoblju. „Ona je ovde.“
„Ko?“
„Pa Majka Hejl, naravno!“ Laši je otvorila vrata jedne male kancelarije. Za velikim pisaćim stolom kod prozora
sedela je jedna tanana starica sede kose, obučena u beli džemper. Okrenula se kad sam ušao.
„Ovo je gospodin iz Evrope?“, upitala je, a Laši je klimnula glavom. Žena je pažljivo ustala i prišla da se
rukujemo.
„Klara Hejl.“
„Atlas Tanit. Čast mi je što sam vas upoznao.“
„Takođe.“
„Sad ću vas ostaviti“, kazala je Laši sa osmehom, pa se povukla iz sobe.
„Izvolite sedite.“ Starija žena je pokazala na pohabanu sofu.
„Hvala.“
„Dakle“, kazala je Klara. „Misterija vizitkarte.“ Otvorila je fioku u starom drvenom pisaćem stolu i izvadila malo
parče papira. „Evo, izvolite, gospodine Tanite.“
„Hvala vam.“ Uzeo sam kartu od Klare i proučio je. „Da, definitivno je jedna od mojih posetnica.“, potvrdio
sam. „Ali, kao što sam rekao Laši, nisam ih koristio decenij ama, otkad sam vodio knjižaru.“
„Pa ipak je posetnica stigla na moj prag, zajedno sa malim zamotuljkom radosti. I sad se pitam kako se to, za ime
sveta, dogodilo?“
„Oboje se to pitamo, Klaro. Izvinite. Gospođice Hejl. Majko Hejl.“
Klara je nabrala nos, a onda, baš kao i Laši nekoliko trenutaka pre toga, prasnula u smeh i lupila se po kolenima.
„Klara je sasvim u redu. Usvojila sam to ’Majka’ samo zato što...“ Slegla je ramenima i pokazala rukom
okruženje.
„Naravno. Laši mi je ispričala nešto malo o onome što ste uradili. Neverovatno je.“
„’Neverovatno’ je jedna reč za to. Nisam morala da živim ovakav život. Deca su dar od Gospoda s nebesa. Kako
iko može da se natera da se razdvoji od svoga deteta, zaista ne znam, gospodine Tanite.“
„To je neobično pitanje. Ali pretpostavljam da ima određenih okolnosti kad je za decu bolje da se o njima stara
neko drugi.“
Klara je spojila vrhove prstiju obe šake. „Zanimljivo.“
„Šta?“, upitao sam.
„Staram se o tuđoj deci već četrdeset godina a nikad nisam čula da neko to kaže. Obično se slažu sa mnom i kažu
kako je to strašno.“ Osećao sam na sebi Klarin ispitivački pogled i trudio se da ne dopustim da me savlada
nervoza. „Dakle, gospodine Tanite, vi očigledno imate drugačije iskustvo od većine ostalih. O čemu se radi?“
Zapanjila me je Klarina oštra inteligencija. „Neverovatno ste pronicljivi.“ Nasmejao sam se. „Ja zapravo imam
pet usvojenih kćeri.“
Klara se razrogačila. „Gospode bože, nije valjda?!“ Klimnuo sam glavom u potvrdu. „Pa stvarno“, nasmejala se.
„Vi ste kao ja.“
Pogledao sam je zbunjeno. „Kako to mislite?“
Slegla je ramenima. „Oh, pa znate već. Širokogrudi. Možda i pomalo luckasti. Morate biti luckasti za tako
nešto.“
„Iskreno, Klaro, mislim da se nas dvoje ne možemo porediti. Ja imam samo pet kćeri i u mogućnosti sam da im
pružim veoma udoban život. A koliko je dece prošlo kroz vaša vrata?“
Duboko je udahnula. „Na stotine. Primila sam na staranje u sopstvenom domu skoro pedesetoro pre nego što sam
dobila zvaničnu dozvolu da osnujem dečji dom hiljadu devetsto sedamdesete. Ali nije važno da li je jedno ili njih
hiljadu. Sam čin pružanja ljubavi nevoljenom detetu jeste nešto najplemenitije što ljudsko biće može da uradi.“
228
Izraz lica joj je bio veoma... topao. Iako je njena pojava bila zastrašujuća, zračila je dobrotom. „I ja sam tako
mislio, Klaro. Ali dobio sam deset puta više ljubavi od svojih kćeri.“
Ponovo se nasmejala. „U tome je tajna, zar ne?“ Zavalila se na naslon kožne kancelarijske stolice. „Znate, muž
mi je umro kad sam imala samo dvadeset sedam godina. Bila sam slomljena, kao i naše troje zajedničke dece.
Neko vreme sam patila i oplakivala, a onda sam donela odluku da, bez obzira na sve, jednostavno... nastavim...
da dišem.“ Setno se nasmešila. „Onda sam završila na poslu domarke i tako smo preživeli veliku ekonomsku
krizu. To je bio grozan posao. Ali volela sam dečje osmehe. Ulivali su mi nadu. I tako, pretvorila sam sopstveni
dom u dnevnu negu dece. I najednom, jednoga dana, otkrila sam ne samo da dišem nego da ponovo živim.“
Klarina priča mi je bila poznata. „Deca vam to urade.“
„Nego šta, gospodine Tanite.“ Klara je ustala sa stolice i okrenula se da pogleda kroz prozor. „Ubrzo pošto sam
otvorila dnevnu negu, počela sam da skupljam decu beskućnike sa ulice. Tad sam počela da sa bavim
starateljstvom. Uzimala sam po sedmoro-osmoro odjednom.“ Uhvatila se za glavu. „I to ona mala ja. Zamislite!“
„Kako ste uspevali?“
„Jednostavno! Volela sam svako od te dece kao da je moje. Postala sam majka onima koji majku nisu imali.“
Kakvo izuzetno ljudsko biće. „Laši je pomenula da ste... da ste se specijalizovali za decu čiji su roditelji
narkomani.“
Klara se ponovo okrenula licem prema meni, pomalo tužna. „Tako je. Jednoga dana, otprilike pre deset godina,
Loren - to je moja prva kći - dovela mi je u kuću majku i dete koji su bili zavisni od heroina.“ Sela je na ivicu
pisaćeg stola. „Znate, bila im je potrebna posebna nega. Tad sam dobila zvaničnu dozvolu i kupila ovu veliku
zgradu. Ima pet spratova i svaki od njih nam je i te kako potreban uz ovo novo što sad kruži.“
„Šta novo?“, upitao sam.
Majka Hejl je zavrtela glavom. „Virus side.“
Čitao sam o tome u novinama kod kuće. „Je li to ovde veliki problem?“
„I te kako. Prenosi se preko krvi, koliko zasad znamo. I kad se koristi ista igla... Bebe se, znate, rađaju s tim.
Izgleda da niko ne želi da govori o tome. Predsednik Pametnjaković neće ni da pomene naziv toga. Ovim ljudima
je potrebna pomoć, gospodine Tanite. A neće je dobiti ako ne počnemo da pričamo o toj prokletoj stvari.“
„Mogu li da pitam kako mislite da negujete tu decu čiji je život počeo tako naročito teško?“
„To je jednostavno. Držite ih u naručju, ljuljate ih, volite ih, i govorite im kako su divni. Staram se o njima dok
ne izađu iz nasleđene zavisnosti. A onda, kad ozdrave - a mnogi, mnogi od njih ozdrave - izađete i nađete im
neku dobru porodicu. Lično proveravam da li su odgovarajuće.“ Klara se ukrutila i izgledala ponosno. „Nije me
sramota da kažem da sam i odbijala ljude kad sam mislila da nisu u stanju da obezbede detetu dobro okruženje. I
tako“ - uzdahnula je - „to je moja priča.“ Prišla je i sela pored mene na kožnu sofu. „A koja je vaša, Atlase
Tanite?“
Ispričao sam Klari svoj život u kratkim crtama, sa akcentom na to kako sam postao poočim za svojih pet divnih
kćeri. Pomenuo sam i svoj kratak put u Njujork četrdesetih godina, i svoj susret sa Sesili Hantli-Morgan... I kako
sam siguran da je ta posetnica nekad pripadala njoj.
„Sesili... Je li bila crnkinja?“, upitala je Klara.
„Ne“, odgovorio sam. „Bila je bela, Engleskinja.“
Sara se iznenadila. „Bogami, bilo je vrlo neuobičajeno da mlada bela žena dođe u Harlem da podrži crnačka
prava četrdesetih godina. Pitam samo zato što sam prirodno pretpostavila da je devojčica ostavljena na našem
pragu pre nekoliko dana potomkinja te žene koju ste upoznali.“
Potvrdno sam klimnuo glavom. „To bi bilo logično objašnjenje.“
„Možda se neko od njene dece zaljubio u crnca ili crnkinju i nekome u porodici se to nije dopalo. Ko zna. U
svakom slučaju, ima li načina da stupite s njom u vezu?“
Odmahnuo sam glavom. „Bojim se da nema. Moj advokat je istražio tu mogućnost, ali... ona je umrla od malarije
hiljadu devetsto šezdeset devete.“
„Uf“, oglasila se Klara, razmišljajući o situaciji. „Jeste li saznali da li je imala dece?“

229
„Stvar je u tome“, nastavio sam, „što Sesili jeste imala kćer. Rekla mi je to kad smo bili na ručku pre mnogo
godina... Ali nikad joj nije zvanično dala svoje prezime. Koliko se sećam, uzela je napuštenu bebu neke Kenijke.
Zakonski, dete je pripadalo nekom drugom, pa mu nije moguće ući u trag.“
Klara je počela da se igra kosom dok je razmišljala o detaljima. „Tako znači.“ Pogledala me je lukavim smeđim
očima. „I šta dalje?“
„Kako to mislite?“
„Mislim šta želite da uradite u vezi s detetom koje je ostavljeno na mom pragu, gospodine Tanite?“
„Oh.“ Zavladala je tišina ispunjena nelagodnošću.
Klara se pljesnula rukom po kolenu i široko mi se osmehnula. „Oh, ma dajte! Zar ozbiljno hoćete da kažete da
vas je neko pozvao i sve ste ostavili i preleteli pola sveta samo da biste zadovoljili radoznalost u vezi s
vizitkartom?“
Klara je pucala od energije i to me je ostavljalo bez reči. „Ja... „
Pomerila se bliže meni. „Ispričali ste za tih pet lepih usvojenih kćeri, koje su, izgleda, sve stigle u vaš život
zahvaljujući misterioznim okolnostima. Dakle, pošto ste dobili vest o novorođenoj bebi devojčici koja je u korpi
imala vaše podatke, zar ozbiljno hoćete da kažete da niste došli ovamo da biste je odneli kući?“ Pogledala me je
podignutih obrva.
„Stvarno nisam...“
Gurnula me je drugarski u rame. „Naravno da jeste, Atlase! Smem li da vas zovem Atlas?“ Klimnuo sam glavom
grozničavo. „Nema potrebe ni da se ustežete ni da budete stidljivi u vezi sa tim. Ne preda mnom. S obzirom da
radim to što radim.“
„Pretpostavljam da... Da, razmišljao sam o tome da li univerzum pokušava da mi nešto kaže.“
„Možda i pokušava, dušo. I samo da znate, i ja bih postupila potpuno isto. Ta vaša vizitkarta je nekako preživela
trideset godina. Zar to nije neverovatno? Sesili je mislila: Zadržaću je za slučaj da mi jednog dana zatreba. I
znate šta? Jednog dana joj je i zatrebala... Mislim da je najbolje da pođemo da upoznate bebu.“
Pošao sam za Majkom Hejl uz stepenice kamene gradske kuće, kojima se penjala pažljivo ali odlučno. Kad smo
stigli na treći sprat, Klara se okrenula prema meni, pomalo sumornog izraza lica. „Možda bi trebalo da se
pripremite. Ume da bude teško prvi put.“ Uvela me je u sobu s desetak vrlo malih beba u kolevkama, od kojih su
se nekima bavile žene u keceljama.
„Sve izgledaju tako uzrujano.“
„Zato, dragi moj, što i jesu uzrujane. Ovo su bebe za koje mislimo da su rođene zavisne od narkotika. Da ti srce
pukne.“
Deca su vrištala i cičala. Bio je to zvuk iz njihovog samog jezgra, i veoma me je uzrujao. „Plaču... Ne umem da
objasnim. Drugačije od dečjeg plača na koji sam navikao.“
Klara me je pogledala u oči. „Znam. Ma koliko to bilo teško razumeti, one preklinju za malo onoga što je
uzimala njihova mama.“ Zadrhtao sam.
Klara me je povela pored jedne bebe koja se tresla u kolevci. Fizički se tresla, celim svojim malim telom, a mali
udovi su joj se silovito trzali. „Je li ona dobro, Klaro?“, upitao sam usplahireno.
Majka Hejl je izvadila naočare iz džepa i pogledala u kolevku. „De de, dete.“ Spustila je ruku u kolevku i nežno
pomilovala bebu po kosi. „Sad budi jaka, devojčice moja, budi jaka.“ Nežno je ušuškala bebine ruke nazad pod
tkaninu kojom je bila povijena i zategla je. „Prirodno je da bebe koje pate od apstinencije budu razdražene.
Trudimo se da ih čvrsto umotamo kako bismo im pomogli.“ Pomerila je ruku do bebinog vrata, da joj opipa puls.
Malo je sačekala, a onda mi klimnula glavom. „Biće dobro. Ovo su za njih najteži trenuci. Hilari?“ Klara se
obratila jednoj od žena s keceljama koja je ljuljala bebu što je naročito prodorno vrištala. „Kako Simeon s
napadima?“
„Danas ni jedan jedini, Majko Hejl“, odgovorila je Hilari.
Na licu joj se ukazao širok osmeh. „E to su dobre vesti. A Sintija?“ Klara se obratila drugoj ženi, koja je radila
nešto u drugoj kolevci. „Je li njena milost uspela da zadrži hranu u sebi?“
„Četiri od pet puta danas, Majko Hejl.“
230
„Dobro!“, kazala je i pljesnula rukama iskreno radosna, pre no što je pogledala u mene. „Ovim bebama je
potrebno dodatnih kalorija jer se stalno migolje i vrpolje. Kad počnu da zadržavaju hranu, znamo da smo stigli
do prekretnice.“ Majka Hejl me je otpratila do poslednje kolevke u redu. „Dakle, evo je“, kazala je pokazujući
malu stanovnicu.
Zurio sam dole u malenu devojčicu koja se vrpoljila svom snagom koju je mogla da skupi, kao da pokušava da se
izvuče iz povoja. „Primetio sam da su ostalim bebama data imena. Ima li ona ime, Klara?“
„Naravno. Zovemo je Njeno Veličanstvo Dobrica, zbog onog što je napisano na posetnici.“
„Laši je pomenula da mislite da je... da joj je majka koristila kokain?“
Majka Hejl je slegla ramenima. „Nikad nećemo znati zasigurno. Ali ženice su joj malo raširene i ubrzano diše.
To se uklapa u sliku. Ali žao mi je što moram da kažem da se dešava i mnogo šta drugo. Kad ste poslednji put
hranile ovu, Hilari?“
„Pre oko dva sata, Majko Hejl.“
„Stigli smo taman na vreme.“ Prišla je drvenom plakaru u uglu sobe i izvadila nekoliko vrećica praha, pa ih
pomešala u čistoj bočici. Pružila mi je bočicu. „Eto, hajde sad.“
„Hoćete da je nahranim?“
Klara je klimnula glavom. „Mnogo bi joj pomoglo.“
Stavio sam bočicu u kolevku i podigao bebu. Kad sam je dodirnuo, počela je žestoko da vrišti i da se migolji
snažno kao da je starija od novorođenčeta. „U redu je. Psst, pssst, mala devojčice.“ Instinktivno sam počeo da je
ljuljam, kao što sam radio s mojom decom. „Hoćete li, molim vas, da mi dodate hranu?“, zamolio sam Klaru.
Pružila mi ju je, a ja sam je nežno primakao bebinim ustima. Zapanjilo me je s kakvom je silinom počela da sisa,
kao da je izgladnela i očajnički željna hrane.
„Pa, niste lagali“, rekla je Klara. „Već ste radili ovo.“
„Sumnjali ste u moju priču?“
„Ne. Samo nisam znala koliko ste vi lično vešti s bebama. Ali ide vam od ruke.“ Kucnula se po nosu.
Dobrica, kako su je trenutno zvali, bila je vizuelno upadljiva. Njene neverovatne zlatnožute oči i koža boje
abonosa zavarale bi površnog posmatrača da je potpuno zdrava. „Znam da prolazi kroz taj užasni period, Klara.
Ali izgleda tako puna života.“
Klara je klimnula glavom. „Da. I Hil je rekla nešto slično. Šta si ono rekla, Hil?“
„Da je sva kao naelektrisana, ta mala.“ Hilari se nasmejala, a onda ponovo obratila pažnju na drugu bebu.
„Vrlo dobro rečeno“, odvratio sam.
U roku od nekoliko minuta, bočica se ispraznila i ja sam je pružio nazad Klari. „Dakle, da se vratimo na moje
pitanje“, kazala je ona. „Šta sad?“
Sesili je bila napisala dobar čovek na mojoj staroj vizitkarti. Znao sam da ne mogu to da izneverim. „Mogu da je
odvedem kući još večeras“, potvrdio sam.
Majka Hejl je samo zinula, pa ponovo nabrala nos, tako da sam znao šta sledi. Od srca se zasmejala, gotovo se
presamitivši ovoga puta. „Nema šanse da to uradite, Atlase Tanite! Zar niste čuli ni reč od svega što sam rekla?“
Posramio sam se. „Izvinite, Klaro. Mislio sam da aludirate na to da hoćete da je odnesem.“
„I hoću, hoću! Ali da je večeras odvedete avionom? Jeste li vi sišli s prokletog uma? Jesi li ga čula, Hil? Sintija?“
Druge dve žene u sobi počele su da se smeju zajedno s Klarom, a meni su se obrazi zacrveneli. „Prvo, nije me
briga što ste ovo radili već pet puta, jer ja moram da proverim vas i vašu porodicu, da se uverim da će Dobrica
otići u dom pun ljubavi.“
Oborio sam pogled na pod, dobro prekoren. „Naravno.“
„Osim toga“, Klara je zastala. „Mrsko mi je da ističem očigledno, ali ova mala devojčica će rasti uz pet belih
sestara. Ne želim da se oseća otuđeno zbog toga na bilo koji način.“
„Bože, ne. Ali da budem potpuno precizan, samo četiri od mojih kćeri su bele. Rekao sam vam za Keleno - KeKe
- moju kćer iz Australije?“
Klara me je pogledala. „Jeste.“
„Njen otac je australijski domorodac, a majka rasno mešovitog porekla. Ona nije bela.“
231
Majka Hejl je zastala na trenutak da razmisli. „Uf. Mnogi ljudi, iako usvajaju, biraju decu iste boje kože. Ali
vama to nije važno?“
„Ne, nimalo“, izjavio sam iskreno.
Klara je klimnula glavom, očigledno sa odobravanjem. „Dobro, dobro. Ostaje još pitanje pomoći Dobrici da
prevaziđe svoju zavisnost. Naša stručna nega biće joj potrebna još samo nekoliko nedelja, a posle će joj biti
potrebna specijalna pažnja kod kuće.“
„Imam najbolje lekare na raspolaganju, treba samo da ih pozovem“, uverio sam je.
„Pa, drago mi je zbog vas, ali moraću i ja da porazgovaram s njima. Oni imaju diplomu medicine sa otmenih
univerziteta i sve je to lepo i krasno, ali većina nema nikakvog praktičnog iskustva sa ovakvim situacijama.“
„Naravno, Klaro. Štaviše, insistirao bih.“ Uspravio sam bebu da podrigne. Klara se osmehnula.
„U redu onda. Možemo da počnemo s postupkom.“ Spustila mi je ruku na leđa. „Čestitam, tata.“
52
1993.
Dragi čitaoče, ako ste stigli ovako daleko, prirodno je da ste počeli da se pitate zašto postoje tako velike
praznine, razmaci u dnevniku. Kad sam počeo da beležim misli hiljadu devetsto dvadesetih, cilj mi je bio da
artikulišem osećanja jer u to vreme nisam govorio. Pošto sam otkrio da mi to ide i da mi prija, nastavio sam da
pišem dnevnik celoga života. Kad sam prvi put sreo Anhelinu u Granadi, bio sam rešen da posvetim život potrazi
za El i mojom prvom ćerkom. Dnevnik je počivao na pisaćem stolu u radnoj sobi, zaboravljen. Ja sam bio čovek
kog je pokretala samo jedna svrha.
A onda, kad sam usvojio Maju, smatrao sam to tako značajnim trenutkom da dugujem „čitaocu“ da ga zabeležim.
Isto je, naravno, bilo i sa Ali, Zvezdom, KeKe, Tigi i Elektrom. Nije mi promaklo da je poslednjih nekoliko
poglavlja posvećeno hronici kako sam našao svoju decu, i rado pomišljam kako će one jednoga dana čitati ove
stranice. Znajte da su razmaci u dnevniku ispunjeni ljubavlju, smehom i porodicom. Moja deca su mi dala mnogo
više nego što sam u stanju da izrazim na papiru. Kad god sam odlazio iz Atlantide da nastavim potragu za
izgubljenom sestrom, osećao sam u srcu duboku čežnju za društvom mojih devojčica.
Kad smo već kod izgubljene sestre, treba da vas obavestim kako danas nisam uzeo pero u ruku da bih proslavio
naš dugo očekivani susret.
Oprostite mi, čitaoče, shvatam da mi je rukopis ovde pomalo neuredan. Ali nisam u stanju da sprečim ruku da se
trese. Danas mi se krv sledila u žilama posle razgovora s mojom najstarijom kćeri.
Večeras smo slavili kraj Majine druge godine na univerzitetu, tako što smo imali svečanu večeru. Maja ima još
jedan semestar, ali usrećila nas je posetom tokom radne nedelje. Oko tri po podne izašao sam na mol da gledam
kako Kristijan dovozi Maju čamcem preko jezera. Kad se pojavila na vidiku, srce mi se steglo. Moja mala
devojčica je sada žena. Nema sumnje da će sve ređe i ređe dolaziti da vidi svoga starog tatu.
Kad je čamac lagano dodirnuo drvo na kraju mola, bukvalno je iskočila i potrčala ka meni.
„Zdravo, tata!“
„Majo, dušo moja!“ Čvrsto sam je zagrlio, prvi put za gotovo tri meseca. „Tako mi je drago što te vidim. Dobro
došla kući.“
Poljubila me je u obraz. „I meni je drago. Oh, gledaj, evo ih!“
Okrenuo sam se prema kući i ugledao potočić devojaka D’Aplijez kako se spušta niz nagib da dočeka najstariju
sestru. KeKe je bukvalno vukla Zvezdu, Tigi je slobodno skakutala, a Ali je išla za njom skrštenih ruku na
grudima. Čopor je, naravno, predvodila Elektra u punom trku.
„AAAAAAJJJOOOOO!“, kreštala je.
„Zdravo, Elektra!“, kazala je Maja kad joj je moja najmlađa kći izbila vazduh iz pluća. „O, nedostajale ste mi.“
„Aha, i ti si nama“, nastavila je Elektra, „Znaš, Tigi je našla zalutalu mačku i sad živi gore s njom, a Ali je
alergična i KeKe kaže da nije pošteno..
„Eeej, Elektra, polako. Jedva čekam da čujem sve novosti, Hajde, idemo gore, u kuću. Možeš da mi pomogneš s
torbama!“

232
Klaudija je pripremila Majino omiljeno jelo - čili kon kame - i za večerom se vodio razgovor o uzbudljivom
novom životu moje najstarije kćeri. Najpre sam oduševljeno slušao o njenim iskustvima van Atlantide. Odrasla je
u pomalo uzdržanu mladu damu, ali znam da ima mnogo da ponudi. Za vreme prve dve godine studija, Maja je
zaista procvetala.
„Da li izlaziš noću?“, pitala ju je KeKe.
„Ponekad izlazimo“, odgovorila je Maja. „Mada moji cimeri Samanta i Tom više vole da se zabavljaju i da
izlaze.“
Elektra je skočila na stolici. „Kad ja odem na univerzitet, izlaziću svake noći!“, ponosno je uzviknula.
„Mislim da je to vrlo verovatno“, kazala je Ali i podrugljivo se nasmejala.
Tigi se namrštila. „Smete li da držite ljubimce tamo?“
„Oooh, zapravo nisam sigurna, Tigs. Znam jednu devojku koja ima zlatnu ribicu. Ali nisam sigurna da bi panter
Bagira bio dobrodošao“, Maja se zakikotala.
Tigi je slegla ramenima. „Oh. Pa... Onda ja možda neću ići na univerzitet.“
„Ja ću se starati o njemu umesto tebe“, ponudila je Zvezda tiho.
„Fuj, ne, nećeš“, odbrusila je KeKe. „Neće spavati u našoj sobi, Zvezdo. Čudno zaudara.“
„Molim te, KeKe. Ne razgovaraj tako sa sestrom“, ubacio sam se. „A sad želim da održim zdravicu. Prvo, za
vašu najstariju sestru, Maju, koja je na putu da postigne najbolje rezultate na kraju ove godine. I drugo, za Ali“ -
moja druga kćer me je prostrelila pogledom - „jer sam siguran da nema ništa protiv da podelim sa vama vest da
je danas dobila ponudu s Muzičkog konzervatorijuma Ženeve da tamo studira flautu. Žele da joj daju stipendiju.“
Ali je pocrvenela. „Tata, ovo je Majino veče!“, prošištala je.
„Ali!“, rekla je Maja sa iskrenim oduševljenjem. „Ne budi smešna! To je divna vest!“
„Auuu! Ali! Bravo!“ Tigi se osmehivala i sva sijala.
„Hvala vam“, odgovorila je Ali stidljivo.
„Toliko se ponosim svojim dvema najstarijim ćerkama, kao i svima vama. Hajde onda da podignemo čaše i
nazdravimo jedni drugima večeras. Mi smo neverovatna porodica. Dakle...“
„Živeli!“, uzviknuli su uglas svi oko stola.
Ma je počela da dosipa vina i meni i dvema najstarijim devojkama. „Sve ste toliko nalik vašem tati, svaka na svoj
način.“
„Ne vređaj jadne devojke, Ma. One su mnogo zanimljivije od mene.“
„Kad već govorimo o zanimljivom“, rekla je KeKe, „imaš li momka, Majo? Ma misli da imaš.“
„KeKe!“, uzviknula je Ma.
„Šta? Pre neki dan ste razgovarale o tome.“
Maja je pogledala u Marinu i podigla obrve. „Zaista, Ma?“
,Ja... Samo sam razgovarala s tvojom sestrom.“ Prostrelila je pogledom KeKe. „Privatno.“
„I šta te navodi na tu pomisao, Ma?“, upitala je Maja i namerno polako otpila gutljaj vina.
Marina je pocrvenela. „Pa, kad god razgovaramo telefonom, zvučiš nekako... srećno. Pomislila sam da možda
imaš nekog mladića u životu...“ Slegla je ramenima.
„Da! Pa imaš li?“, navaljivala je KeKe.
„KeKe!“, Zvezda je prekorila nametljivu sestru.
„Šta je?“, odgovorila je KeKe. „Sve mi želimo da znamo! Zar ne?“
To je dovelo do opšteg kikota za stolom. „Nisam siguran da ja želim da znam, devojke!“, zastenjao sam, što je
izazvalo još više smeha.
„Oh, reci nam, Majo, hajde!“, molila je Tigi.
„Aha, reci nam! Reci nam, reci nam!“, počela je da skandira Elektra.
Maja je pogledala u Ali, koja je samo slegla ramenima kao da hoće da kaže novost je procurila.
„U redu, u redu. Tata, pokrij uši.“

233
Nasmejao sam se. „U redu je, dušo moja, siguran sam da mogu da podnesem. Samo ako nema tetovaže. I ako ne
vozi motocikl.“ Nastala je nelagodna pauza, a onda je Ali prasnula u smeh. „O ne“, odvratio sam i pokrio oči
rukama u melodramatičnom gestu. „Hajde onda, saopšti mi loše vesti. Koliko tetovaža ima?“
„Samo jednu, tata. Mislim da je vrlo lepa“, odvratila je Maja stidljivo.
Uzdahnuo sam. „Uveren sam da jeste. Smem li da pitam šta prikazuje?“
„Samo malu munju“, odgovorila je Maja.
„Znala sam!“, kazala je KeKe. „Stvarno ima dečka!“ Sto je eksplodirao od kakofonije cičanja i usklika.
Maja je podigla ruke da smiri uzbuđenje. „Pa, ne znam da li mi je dečko“, rekla je.
„Ali izlazite, zar ne?“, upitala je Tigi s nestrpljenjem u očima.
„Mi... Viđamo se, da“, kazala je Maja tiho.
KeKe je skrstila ruke na grudima. „Ako ti nije dečko, šta ti je onda?“
„On je samo... znaš... Samo momak!“
Ali je pokušala da pritekne u pomoć starijoj sestri. „Hajde, devojke. Prekinite da je mučite!“
„Kako izgleda?“, upitala je Zvezda.
„Pa“, nastavila je Maja, „on je iz Grčke. Znači da je veoma privlačan.“
„Znači našla si sebi grčkog boga, Majo?“, upitao sam i popio gutljaj vina. „A sad moram da pitam kad ćemo ga
svi upoznati?“
„Tata, neću ga dovoditi ovamo, u lavlju pećinu. Ne bi preživeo ni pet minuta u ovom društvu! Nisi me pitao čak
ni kako se zove!“
„Da, oprosti mi, dušo. Molim te reci mi. Kako se zove moj budući zet?“
Maja se stidljivo nasmešila i oborila pogled na tanjir. „Zed.“
Stomak mi se zgrčio. „Izvini?“, upitao sam.
„Zed“, ponovila je Maja.
„Šta, kao slovo Z?“, upitala je Elektra.
„Valjda.“ Maja se zakikotala. „Piše se ZED.“
Pogledao sam u Marinu na drugom kraju stola. Klimnula mi je glavom kao da me ohrabruje da izgovorim ono
što sam očajnički želeo da pitam.
„A kako se preziva, Majo?“
„Ezu.“
Pomislio sam da ću se onesvestiti.
„Maja Ezu!“, kazala je Zvezda. „Mislim da se baš slaže.“
„Ali nije tako lepo kao D’Aplijez, zar ne?“, dodala je Elektra.
Ustao sam u želji da pobegnem od stola pre nego što se onesvestim. „Izvinite me, devojke, ne osećam se baš
dobro. Idem da malo prilegnem.“
„Jesi li dobro, tata?“, upitala je Ali.
»O da. Svakako. Danas sam bio predugo napolju na Laseru. Mislim da me je uhvatila sunčanica.“
„Mislim da se tati ne sviđa to što imaš momka, Majo!“, cijuknula je KeKe.
„Ne, nije to“, odgovorio sam odlučno. „Uopšte nije to posredi.“
Izašao sam iz trpezarije i pošao pravo u radnu sobu, zaključao vrata za sobom i srušio se u fotelju. O, bože. O,
bože. Ne može biti. Nemoguće! Srce mi je lupalo tako žestoko da sam pomislio da će mi iskočiti iz grudi. Pošao
sam da pozovem Georga telefonom kad je neko pokucao na vrata.
„Izvinite, devojke, moram malo da se odmorim.“
„Marina je.“
Otvorio sam joj vrata. „Uđi, Ma.“
Zatvorila ih je za sobom i zagrlila me. „Courage, chéri. Courage.“59
59 Fr.: Hrabro, dragi, hrabro. (Prim. prev.)
„Ne znam šta da kažem“, prodahtao sam.

234
„Ni ja, Atlase. Doneću ti piće.“ Marina je prišla kristalnoj boci s viskijem makalan singl molt, uvezenim
specijalno iz škotskih Visova. „Pretpostavljam da nema svrhe pitati se da li je posredi slučajnost.“
„Tako je. Seti se samo koliko univerziteta ima na planeti. A Krigov dečko je nekako baš na Majinom i postao joj
je dečko? To ne može biti slučajno. Bilo je ciljano, siguran sam u to.“ Seo sam u fotelju, a Marina mi je pružila
viski. „Živeli.“
Kucnuli smo se čašama i oboje povukli po gutljaj. Toplo, prijatno žestoko piće me je okrepilo. „Šta je svrha toga,
Ma? Da pošalje poruku? Da mi da do znanja da me posmatra? Ili nešto još gore. Šta ako namerava da naudi
devojkama? Oh, draga mala Maja...“ Spustio sam glavu na sto. Marina mi je protrljala leđa.
„Molim te pokušaj da ostaneš pribran, Atlase. Još ne raspolažemo celom slikom.“
„Baš sam hteo da pozovem Georga da me izvesti šta ima novo s Krigom.“
Ponovo je neko pokucao na vrata i ja sam podigao pogled. „Jesi li dobro, tata? Samo sam htela da proverim kako
si.“ Glas je pripadao Maji.
„Pusti je da uđe“, rekla mi je Marina bezglasno, samo usnama. Prišao sam vratima radne sobe, duboko udahnuo i
široko se osmehnuo pre nego što ću ih otvoriti.
„Zdravo, Majo!“, rekao sam, možda pomalo preterano poletno. „Žao mi je što sam otišao od stola tvoje prve
večeri kod kuće. Samo sam počeo da se osećam malo klimavo, ništa drugo. Kao što rekoh, mora da je blaga
sunčanica.“ Ušla je u sobu i ja sam zatvorio vrata iza nje.
„Kad ti tako kažeš, tata.“ Pogledala je u čaše s viskijem na mom radnom stolu. „Ali sve one zaista misle da si
otišao zato što sam pomenula svog... momka.“
Žestoko sam odmahnuo glavom. „Ne, Majo, nikako. Sve vas podstičem da nađete ljubav. I kao što sam već
govorio, to je jedino za šta vredi živeti.“
„Samo... Izgledao si dobro, a onda sam pomenula Zeda i najednom si ustao i izašao.“
Zagrlio sam je, ali nije rado prihvatila zagrljaj. „Samo se poklopilo tako, dušo moja, ništa drugo. Dobro sam, je P
da, Ma?“
Ma je klimnula glavom. „O da, biće tata kao dren. Molim te vrati se i uživaj u čiliju. Klaudija ga je spremila
specijalno za tebe.“
„U redu, Ma.“ Pošla je iz sobe, ali okrenula se prema meni pre nego što je stigla do vrata. „Dajem ti reč da je Zed
najbolji čovek kog sam ikada upoznala. Postavlja mi mnogo pitanja o mojim sestrama i tebi, i Atlantidi... Nikad
mi na pamet ne bi palo da neko može da se toliko interesuje za moj život!“ Zakikotala se i izašla.
„O, bože“, bilo je sve što sam mogao da izustim.
„Hajde, sedi. Beo si kao kreč“, rekla je Ma i povela me nazad u fotelju, gde sam sedeo neko vreme, lica
zaronjenog u šake.
„Nema sumnje da je Krig tražio od njega da ispituje Maju i skuplja informacije o Atlantidi. Samo se nadam da
nije rekla Zedu gde se kuća tačno nalazi.“
„Pa čak i da jeste, molim te ne zaboravi da si se pripremio za tako nešto.“
„U pravu si“, odgovorio sam. „Ali deset godina nisam proveravao izlaze za slučaj hitne potrebe.“ Odmahnuo sam
glavom. „Mislio sam da me je ostavio na miru.“
„I ja sam mislila, chéri.“
Lupkao sam prstima po stolu. „Nema koristi od toga da sedimo ovde i paničimo. Prvo, želim da ispitamo sve
skrivene kutke u kući. Moram da se uverim da liftovi rade i da su ispravna svetla u tunelima koji vode do kuće za
čamce.“ Ustao sam i sipao još jedan viski. Ponudio sam i Marini, ali ona je odbila. „Kazaću Georgu da pojača
nadzor i nad samim Krigom. Ne želim da samo sedimo kao mete za odstrel. Takođe, stopiraću na neko vreme i
moju potragu za El. Bože sačuvaj da Ezu dođe u Atlantidu a da ja nisam ovde da zaštitim devojke.“
„Zar stvarno misliš da bi ih povredio? Tvoju nedužnu decu?“
„Ne znam na šta je sve spreman i za šta je sve sposoban. Bojim se da za njega nema granica koje neće preći.“
„Onda je mudro biti tako oprezan.“ Marina me je uzela za ruku. „Zaštitićemo ih, Atlase. Zajedno.“

235
53
U narednih nekoliko nedelja, sve Atlantidine tajne su ispitane i pojačane. Zajedno s Ma, prošao sam kroz razna
scenarija u kojima bi Krig mogao doći u kuću, i kako da najbolje organizujemo devojke. To je situacija koje se
užasavam. Kako uopšte da počnem da im objašnjavam šta se dešava? Počeće da postavljaju pitanja i da sumnjaju
u svoga oca. O tome mi je trenutno teško i da razmišljam.
Veče pre nego što je Maja trebalo da se vrati na univerzitet, slučajno sam video kako Marina izlazi iz sobe moje
najstarije kćeri, veoma bleda u licu.
„Je li sve u redu, Ma?“, upitao sam.
Nije me bila videla u hodniku, pa umalo nije iz kože iskočila. „Izvini, bila sam u nekom drugom svetu“, jedva je
izustila, s rukom na grudima.
„Očigledno. Je li sve u redu?“
„Hmmm? O, da, u redu. Sve je u redu.“
Laganje nije Marinina jača strana, ali nisam hteo da navaljujem na nju. Nerado, ali pustio sam je da ode.
Georg Hofman, pouzdan kao i uvek, unajmio je tim u Grčkoj da prate svaki Ezuov korak. Gotovo da sam se
iznervirao što se naizgled ništa nije promenilo, osim što je firma Lajtning komjunikejšens izrasla u multimilionski
biznis u drahmama. Čak je izrodila kompaniju za širenje Ezuovih interesa - Atinijan holdings. Nimalo nisam
sumnjao da je taj naziv izabrao da bi mene bocnuo. Kad smo bili deca, često me je zadirkivao zbog moje strasti
prema grčkoj mitologiji. Zašto bi inače izabrao Atinu, boginju rata, nego da mi jasno stavi do znanja šta
namerava?
Ali što se njega lično tiče, Georg me je svake noći uveravao da nema ni nagoveštaja da namerava da preduzme
putovanje u Atlantidu kako bi se osvetio. Umesto toga, izgleda da to sprovodi preko sledeće generacije.
Iz tog razloga naložio sam Georgu da motri na Zeda. Nije me mnogo iznenadilo to što smo otkrili. Mladić je
nadmen, privilegovan i troši očev novac kao da ne postoji sutra - sve upravo suprotno od onoga na čemu sam
insistirao kod mojih devojaka. Svaka od njih ima dovoljno svoga novca, koji im ja dajem da ne oskudevaju, ali
ne bih im dozvolio nikakve smešne ekstravagancije. Svakako ne nekoliko lamborginija u kojima Zed jurca po
atinskim ulicama.
Prošlo je otprilike mesec dana od Majinog otkrića da ima dečka, kad je Marina pokucala na vrata moje radne
sobe. Čim je ušla, shvatio sam da nešto nije u redu. Ramena su joj bila pogrbljena i s teškom mukom nije
skrenula pogled.
„Šta je, Ma?“, upitao sam. Sipala mi je jedan veliki brendi. „Gospode bože. Baš si sipala. Sigurno je loša vest.“
„Borila sam se sa sobom da li da ti otkrijem ovu informaciju, Atlase. Ali zaključila sam da ti to dugujem. Moram
da ti kažem da...“ Nije mogla naterati sebe da izgovori te reči.
Sad je bio red na mene da sipam njoj brendi. Pružio sam joj čašu. „Iskapi ovo.“ Poslušala me je i popila nadušak.
„Maja je trudna.“
Onda sam i ja iskapio svoje piće. Trudio sam se da ostanem miran koliko je moguće, puštajući da me strava i
strah preplave pre nego što sredim misli. „Hvala ti, Ma. To je veoma korisna informacija.“
„Mnogo mi je žao, Atlase. Ne mogu da zamislim kako se osećaš.“
„Da“, prošaptao sam. Primetio sam da stiskam šake u pesnice. „To me navodi da se pitam, naravno, da li je ovo
nameran čin. Vrhunsko poniženje.“
Ma je progutala knedlu u grlu. „Mislim da to nije isključeno, priznajem.“
Prasnuo sam. „Kako mogu da budu tako svirepi?!“ Niz obraze su mi potekle suze bez upozorenja i počeli su da
me potresaju jecaji. Marina me je obgrlila, pognutog.
„Jer na svakog anđela postoji jedan đavo kog moramo pretrpeti.“
Izbrisao sam suze maramicom. „Sad znam zašto si izgledala užasno one noći pre nego što se Maja vratila na
univerzitet.“
Marina je klimnula glavom. „Tačno. Poverila mi je simptome pa sam je naterala da uradi test. Oh, chéri, kad smo
dobile pozitivan rezultat, umalo nisam umrla. Ali nisam smela da ispoljim slabost pred našom dragom Majom.
Morala sam da budem jaka zbog nje.“
236
„Naravno, Ma. I nemam reči kojima bih izrazio koliko sam ti zahvalan zbog toga.“ Utešno sam je potapšao po
ramenu. „Ni za šta od toga nije Maja kriva, ni na koji način.“ Za trenutak sam sklopio oči. „Ali moramo da
prihvatimo da su okolnosti izrazito problematične. Kako je moja kći?“
Maje duboko uzdahnula i slegla ramenima. „Oseća sve ono što bi osećala svaka tinejdžerka koja neočekivano
ostane u drugom stanju, pretpostavljam. Strah. Stid. Krivicu.“
Srce me je bolelo zbog nje. „Jadna moja devojčica. Užasno. Voleo bih da je privijeni u veliki, veliki zagrljaj.“
Ma se najednom uspaničila. „Ne sme da sazna da si upoznat sa situacijom, chéri! Ti joj značiš sve i veruje da je
više nećeš ceniti ako saznaš. Ne bi mogla to podneti.“
Klimnuo sam glavom. „Da, Marina, i zbog toga mi se srce slama.“ Ponovo mi se zaglavila knedla u grlu.
„Nadam se da znaš da nikad ne bih tako nešto mislio ni o jednom svom detetu. Samo bih voleo da nekako mogu
da pomognem. Potrebno joj je tatine ljubavi, podrške i pomoći više nego ikad. A ja ne mogu da joj ih pružim.“
Ma mi je stisnula ruku. „Da li Zed zna za bebu?“
Marina je odmahnula glavom. „Ne. A Maja je kategorična u tome da ne treba ni da sazna.“ Ma je protrljala čelo.
„Zed je veoma duboko povredio našu Maju. Pošto sad treba da diplomira, rekao joj je da je njihova veza bila
samo površna i bez značaja, i da ne želi više ništa da ima sa njom.“
Zagnjurio sam lice u šake; sve moje noćne more su se obistinile. „Molim te da dopreš do nje, Marina. Uveri je
da, šta god želi da uradi, ima tvoju punu i bezuslovnu podršku.“
„Idem da joj telefoniram.“
„Molim te. I posle me izvesti.“
Maja je završila poslednji semestar druge godine studija 1993. Vratila se u Atlantidu i umotala se u slojeve odeće
da sakrije stomak, iako je leto bilo na vrhuncu. Nedelju dana pre toga, predložio sam joj da joj, kao najstarijoj,
treba dati Paviljon. To je privatna stambena zgrada na oko dvesta metara od glavne kuće - kuća u kojoj je nekad
stanovala Marina.
„Mislim da zaslužuješ svoj prostor, dušo“, kazala sam joj.
Izgledala je kao da će zaplakati. „Stvarno, tata? Oh, hvala ti, hvala ti. Obožavam Paviljon.“ Kad je krenula da me
zagrli, primetio sam da se trudi da u zagrljaju ne primetim njen stomak, da ne osetim šta raste u njoj.
Čitaoca neće iznenaditi kad kažem da se Maja nije vratila na univerzitet da počne treću godinu studija. Poručila
mi je da se razbolela od mononukleoze i da će nastaviti sa studijama čim bude osećala da može. Kako je
postajala sve krupnija, sve sam je ređe viđao, i sve me je više duša bolela. U stvari, čeznuo sam za tim da odem u
Paviljon, zagrlim je i kažem joj da će sve biti u redu. Ali poštovao sam njenu samostalnost. Često sam ponavljao
Marini da uveri Maju da ću, ako mi kaže, biti samo saosećajan i pun ljubavi. Ali taj dan nije došao.
Ali je sigurno znala. Provodila je s njom duge sate u Paviljonu, i meni je bilo drago što Marina ne mora sama da
nosi taj teret.
Mislim da je istinu dokučio još neko iz porodice - Tigi. Uhvatio sam je jednom kako zuri u Majin trbuh kad sam
odneo najstarijoj kćeri šolju čaja i komad torte u Paviljon. Zbog „mononukleoze“ nismo prilazili preblizu. Ali
čak i sa nekoliko metara rastojanja, mala Tigi je fiksirala pogled na sestrin stomak.
Jedne večeri, kad je Maja bila oko šest meseci u drugom stanju, Marina mi je saopštila odluku koju je moja
najstarija kći donela u vezi s budućnošću. „Želi da dâ dete na usvajanje.“ Nisam znao kako da reagujem.
„Da li to zaista hoće?“, upitala je. „Jer ako je tako odlučila zbog stida ili iz griže savesti, jednostavno ću morati
nešto da kažem, Ma.“
Ma je klimnula glavom. „To je njena želja, Atlase. To želi svim srcem. Misli da nije spremna da bude majka i da
će se o njenoj bebi bolje starati neko drugi. Rekla je da se setila svoje majke i njene odluke. Zbog tog izbora,
dobila je tebe za oca.“
Zavrteo sam glavom u neverici. „Kakva tragedija. Kakva velika, velika tragedija.“
Ma me je zagrlila „Znam, chéri. Ali u svemu tome jedno je sigurno, a to je da možeš biti ponosan na svoju
najstariju kćer. Hrabrija je i izdržljivija nego što sam mislila. Neverovatna je.“
„Jeste“, složio sam se. „Pošto sam praktičan, kao što znaš da uvek moram da budem, treba razgovarati sa
Georgom o tome gde treba smestiti Maj ino dete. Mislim da će on moći čak da organizuje privatno usvajanje,
237
kod neke porodice koja će voleti to dete i starati se o njemu... o mome unučetu.“ Ta reč mi se zarila u srce. „Jer
dete je to, moje unuče, uprkos apsolutno svemu. Moramo se pobrinuti da ima najbolji mogući život.“
„Hoćemo, Atlase, hoćemo.“
„Prebaciću na tvoj račun nekoliko hiljada franaka. Molim te da platiš bolnicu i metod koje Maja bude izabrala za
porođaj. Kao i obično, novac nije problem.“
Dete - dečak - rodilo se nakon tri meseca u jednoj privatnoj bolnici u Ženevi, i Marina je bila uz Maju u svakom
trenutku. Georg se postarao da usvojiteljska porodica budu ljudi koji mogu da pruže dečaku svu ljubav i negu
koja se može poželeti. Nadam se da bi Klara Hejl bila ponosna.
Nisam video ni ćerku ni Marinu tri nedelje posle porođaja, pod izgovorom da su otputovale na zajednički odmor,
da bi se Maja „oporavila“ od dugog bolovanja od mononukleoze. Kad je konačno ponovo kročila na obalu
Atlantide, dugo sam je držao u zagrljaju. Pitam se da li je znala da ja znam. Nešto mi govori da možda ipak jeste.
„Sad sam dovoljno dobro da se vratim na fakultet, tata. Osećam se mnogo bolje.“
„To je divno čuti, Majo. Ali vrati se tek kad zaista budeš spremna. Paviljon će uvek biti ovde za tebe, kad god ti
bude potreban.“
„Hvala ti, tata. Volim te.“
„Ne toliko koliko ja volim tebe, malena.“
Titan
Jun 2008.
54
„Sve vreme je znao. O, bože“, uzviknula je Maja i ispustila poslednje stranice dnevnika na pod kabine.
„Šta je znao, Majo?“, zbunjeno ju je upitao Florijano.
„Za moju bebu koju sam dala. Za bebu Zeda Ezua.“ Maja je videla kako se Florijano i nehotice nakostrešio na
pomen te situacije. Nije ga osuđivala zbog toga. Kad mu je prvi put rekla za svoju prošlost, bio je divan i pun
razumevanja. Ali poslednjih nekoliko dana saznalo se mnogo novih detalja o onome što se događalo pre mnogo
godina.
„Žao mi je, dušo.“ Privio ju je u zagrljaj.
„Sve to sad zvuči glupo, oživljeno iz njegove perspektive. Toliko meseci sam provela zatvorena u Paviljonu na
Atlantidi pretvarajući se da imam mononukleozu. Naravno da je znao.“
„Ali nikad to nije rekao, zato što te je voleo. Mnogo.“
„To je najgore od svega, Florijano. Izneverila sam ga. On je bio moj svet, a ja sam ga izneverila.“
„Ne. Ne govori tako, ljubavi. Nisi ništa znala o njegovoj zajedničkoj prošlosti s tim Krigom. Bila si meta. Nevina
žrtva. Niko te nikad ne bi mogao kriviti.“
Florijano je ustao i otišao da navuče zavese dok se na Titan spuštao mrak.
„Tata i Georg su zajedno radili na tome da nađu odgovarajuću porodicu. Mogla bih da saznam šta je bilo s mojim
sinom.“
Florijano se sagnuo da izvadi pivo iz malog frižidera. „Kao da se vetrovi podudarnosti viju oko broda. Hoćeš li ti
nešto?“, upitao je Maju.
Omahnula je glavom. „Zaista sam ti zahvalna što si sedeo ovde uz mene poslednjih nekoliko sati, Florijano.
Sigurno je bilo dosadno samo me gledati kako čitam.“
„Ljubavi moja, dežurao bih uz tebe dok spavaš ako bi se tako osećala bezbednije.“ Nežno ju je poljubio u čelo.
„Jesi li dobila sve odgovore kojima si se nadala?“
Maja je protrljala oči. Sasvim sigurno nije. Još nije ništa znala o tatinom životu u Rusiji, niti o misterioznim
okolnostima smrti majke Kriga Ezua.
„Dnevnik se završava pre više od deset godina, hiljadu devetsto devedeset treće.“
Florijano je seo pored nje na krevet i popio gutljaj piva iz boce. „Da li znaš šta se desilo s dijamantom?“
Među raznim drugim dramama, potpuno je bila smetnula s uma sudbinu dragulja. „Znaš li da se jedva i pominje
od pedesetih godina. Ko zna gde je završio.“

238
Florijano se protegao dok je razmišljao o dijamantu. „Baš zanimljivo. Pitam se da li je ikada našao put nazad, do
Kriga?“
„Možda nikada nećemo saznati. U svakom slučaju“ - Maja je ustala - „hoću da idem da vidim kako su mi sestre
pre večere.“
Florijano joj je zgrabio ruku i poljubio je. „U redu, ljubavi.“ Maja je krenula iz kabine, ali on ju je povukao nazad
i još jednom je poljubio u stomak. „Tvoji momci se ponose tobom.“ Florijanove reči su je zatekle pomalo
nespremnu, pa je progutala knedlu u grlu.
„Hvala ti. Malo se brinem zbog Elektre. Dnevnik je potvrdio da je od rođenja bila zavisna od kokaina.“
Florijano se razrogačio. „Mu Deus! Strašno.“
„Oh, a onda je tu i KeKe“, nastavila je Maja, „čiju je majku njen otac napustio i koja je umrla sama. Ili Ali, koja
je na rođenju razdvojena od svog blizanca jer je njena majka želela samo dečaka.
„Majo...“
„Ili Tigi, čija je porodica prorekla naše pojedinačne dolaske u tatin život.“ Florijanu je samo pala vilica. „I zato,
da, ima mnogo prtljaga da se raspakuje.“ Krenula je prema vratima, otvorila ih i, trenutak pre nego što je izašla,
dodala: „I Ma je nekad bila prostitutka.“
Ali D’Aplijez i Georg Hofman sišli su niz glavno stepenište Titana i pošli na donju palubu, gde se nalazi
Atlasova privatna radna soba na brodu. Kad su stigli do vrata, Georg je izvadio iz džepa jedini postojeći ključ.
„Ako nemaš ništa protiv, Ali, ući ću sam. Želim da se postaram da se poštuju bar neke od njegovih želja.“
„U redu, Georg. Biću ovde ispred“, odgovorila je Ali.
„Hvala ti. Vraćam se odmah.“
Georg je ušao u radnu sobu, a Ali je izvadila mobilni telefon iz džepa. Obradovala se kad je videla da ih je Hans
usidrio u dometu predajnika i da je dobila poruku od Džeka.
Hej, jesi li dobro? Izgledala si malo potreseno danas. Ako sam ti potreban, tu sam. x
Uprkos svemu što je nedavno saznala, pritisak pod kojim se nalazila malo je popustio zbog Džekove dobrote.
Razmišljala je kako da odgovori... Ovo je nešto što ne može da objasni u kratkoj poruci, niti Džek treba da sazna
za situaciju pre njenih sestara.
Izvini, samo sam malo umorna i napeta. Objasniću kasnije, ako hoćeš da se nađemo u mojoj kabini posle
večere? x
Odgovor je stigao odmah.
Dogovoreno x
A u radnoj sobi, Georg je udahnuo miris knjiga u kožnim povezima, kojih su bile pune police i koje je tako
blisko povezivao sa svojim poslodavcem. Prešao je pogledom po sobi, preko raznih sitnica koje je Atlas donosio
sa svojih istraživanja po celom svetu: stetson šešir iz Meksika, pak za hokej iz Finske i mačku za sreću iz Kine,
koja je još veselo mahala sa svog mesta na pisaćem stolu. Sve ga je to bolno podsećalo da je na kraju izneverio
svog najboljeg prijatelja. Svaki put kad je on ili njegov tim uspeo da nanjuši trag El Leopen, Atlas je odmah
pošao u potragu, ma koliko da je bio slab.
Georg je izvadio još jedan, manji ključ iz džepa na grudima. Otključao je srednju fioku pisaćeg stola, izvadio
jedan koverat, što sasvim sigurno nije predvideo da će uraditi na ovom putovanju. Sklopio je oči i u mislima se
vratio na onaj dan kad su njih dvojica poslednji put bili zajedno u ovoj sobi.
„Poslednje stranice su završene, Georg“, rekao je Atlas tiho. Teško je disao i svakim danom bio sve slabiji.
„Odlično, stari prijatelju. Tvoja priča je završena.“
Atlas se sipljivo nasmejao. „Pa, samo što nije, pretpostavljam. Doktori kažu da kraj može doći svakog dana. Ne
predviđaju duže od tri meseca.“
„Ceo život si proveo tako što si prkosio logici, prijatelju moj.“
„Tačno. Ali besmrtnost je možda za jednu preponu predaleko. U svakom slučaju, sad je sve gotovo. Još malo pa
će sve neizvesnosti biti povezane. Ali, Georg...“
„Da, Atlase?“

239
„I dalje se mnogo brinem zbog Zeda Ezua. Iako sam pokušao da se nagodim, on će biti pretnja sve dok korača
ovim svetom.
I mada su moje devojke jake, i biće još jače kad saznaju istinu o svojoj prošlosti, moraš mi obećati da ćeš dati sve
od sebe da ublažiš njegov uticaj“, zamolio je. „Zaštiti moje kćeri od njega najbolje što možeš.“
„Kunem se, prijatelju.“
„Hvala ti, Georg. Bio si... za uzor. Mnogo ti dugujem.“ Atlas je blago pognuo glavu.
Georg se gušio od emocija. „To mi je bila životna čast. Sve što sam radio bilo je iz zahvalnosti, uzvraćanje za
tvoju dobrotu.“
„Postigao si da se mnogo ponosim tobom. Kao i Klaudija, naravno. Ne postoji niko u celom univerzumu u koga
imam više poverenja nego u tebe.“
„To osećanje je uzajamno, Atlase.“
„Dobro. A sad, jesi li apsolutno siguran da su ti moja uputstva jasna? S obzirom na neočekivane događaje, samo
želim da još jednom sve pređemo.“ Atlas je krenuo da ustane, a Georg je pružio ruku da mu pomogne. „Hvala
ti.“ Prišao je polici s knjigama i prešao pogledom po svojoj zbirci. „Ponovi mi ceo plan, molim te.“
Georg je klimnuo glavom. „Naravno. Prvo, daću izgubljenoj sestri tvoj originalni dnevnik kad je nađemo. Sad
imamo sve informacije koje su nam potrebne. Naći ću je.“
Atlas je upitno podigao obrvu. „Konačno si došao do crteža smaragdnog prstena?“
„Da.“
Nastavio je po spisku u glavi. „I koordinate Argedin hausa?“
„Apsolutno.“
Atlas je podigao crtež ugljenom na kojem je bila El, i neko vreme se zagledao u njega. „Jesu li moja pisma
devojkama na svome mestu u Atlantidi? Zajedno sa materijalnim tragovima?“
„Nalaze se u mojoj kancelariji. Sva su zapečaćena i spremna da im ih uručim čim se vratim.“
Činilo se da se Atlas malo opustio, a onda se setio još nečeg. „A obručasta sfera? Da li si se i za to pobrinuo?“
„Jesam. Danas po podne će biti završeno graviranje. Lično ću proveriti ugravirane zapise i koordinate.“
„Odlično. A iznenađenje?“
„Sređeno, Atlase.“
Atlas se slabašno nasmešio. „Jedva čekam da vidim njihova lica, ma gde tad bio. Hvala ti, Georg.“ Vratio se
stolu i skupio papire. Pogledao je setno u stranice. „Samo mi je žao što neću biti tu da ih vodim kroz sve ovo.“
Odmahnuo je glavom. „Maja, Ali, Zvezda, KeKe, Tigi, Elektra... Treba mnogo da saznaju o svom poreklu.“
Licem mu je prešla senka izraza progonjenosti. „Da li ispravno postupam, Georg?“
„Mislim da je tako. Svim srcem.“
Atlas se polako spustio nazad na stolicu i pogledao kroz prozor Titana, na otvoreno more. „Brinem se da je
trebalo da im sve to kažem pre mnogo godina.“
„Prirodno je što si strepeo. Ne zaboravi da bi sve bile ugrožene da si im rekao ranije.“
Atlas je polako klimnuo glavom i otpio gutljaj vode. Georg se potresao kad je video koliko mu ruka drhti dok
drži čašu. „Dakle, kad me više ne bude bilo, i samo tada, predaćeš ove stranice mojim kćerkama.“ Pokazao je
krhkom rukom na tek ispisane stranice koje su počivale na stolu i na kojima se mastilo još sušilo. „Kad bi
devojke pomislile da sam ih na bilo koji način obmanuo, zastao je i položio ruku na grudi - „to bi sve uništilo.“
Zavladala je duga pauza između njih dvojice. Atlas je podigao pogled na Georga. Iako je njemu samom koža bila
izborana, a kosa bela, smeđe oči su gledale advokata isto onako ispitivački kao i uvek. „Ti znaš šta ću tačno da
uradim. Ne mogu predvideti da li ću preživeti.“
„Da. Ne mogu ni ja“, odgovorio je Georg tiho.
Atlas je otvorio fioku pisaćeg stola i izvadio koverat formata A4. Pažljivo je stavio u njega nove stranice pa ga
vratio u fioku, okrenuo ključ u bravi, izvukao ga i pružio Georgu.
„Samo kad dođe vreme za to, kad me više ne bude bilo.“

240
Ponovo je krenuo da ustane, ali ovoga puta nije mogao. Georg mu je odmah ponudio ruku i njegov prijatelj se
podigao na noge. Onda ga je zagrlio, na šta su se obojici oči napunile suzama. „Drago mi je što smo imali ovo
dodatno vreme, stari prijatelju. To mi pruža priliku da kažem nešto što nisam rekao pre neki dan.“
„Šta?“
Atlas se lukavo nasmešio. „Požuri gore i reci joj, važi?“
„Izvini?“, odgovorio je Georg zbunjeno. „Nisam siguran da znam šta hoćeš da kažeš.“
Njegov poslodavac je prevrnuo očima. „Za ime boga, čoveče. Mislim na Marinu.“
Georg je odmah pocrveneo. „Ah.“
„Voliš je već trideset godina. Neka ti ja budem dokaz da ne treba gubiti vreme, mesje Hofmane.“
Tad je Georg poslednji put video Atlasa Tanita. Sad je izvadio maramicu iz džepa i izbrisao oči. Stavio je koverat
pod ruku i izašao iz prazne radne sobe.
„Jesu li to te stranice?“, upitala je Ali, vrativši mobilni telefon i pokazujući na koverat.
Georg je klimnuo glavom. „Fotokopiraću ih, baš kao i originalni dnevnik.“
„Dobro. Kazaćemo im za večerom. Onda sve mogu da pročitaju.“
„Ali...“ Georg se nervozno uzvrpoljio. „Moram da ti kažem da se plašim. Nemam pojma kako će tvoje sestre
reagovati. Sudeći po tvome ponašanju, možda će svaka od njih hteti da me zadavi. I Marinu takođe. Želim da
budem siguran da će biti zaštićena.“
„Polako, Georg. Da, veoma će se potresti i uznemiriti, kao i ja. Ali i sam dobro znaš da se bol može vrlo brzo
izlečiti. Pretpostavljam da si razgovarao s kapetanom Hansom?“
„Jesam. Promenio je kurs.“
„Dobro onda.“ Ali je duboko udahnula. „Videćemo se na večeri.“
Te večeri, sedam sestara i njihovi partneri okupili su se na najvišoj palubi Titana, i pridružili su im se, kao i uvek,
Ma i Georg Hofman. Svi su se naročito potrudili da se doteraju za tu priliku. Večeras treba da odaju poštu Tati
Soltu tako što će pričati svoje omiljene priče iz detinjstva.
„Oh, drage moje!“, gugutala je Ma. „Sve divno izgledate. U poslednje vreme smo retko svi zajedno na jednom
mestu. Upamtiću ovo bez obzira na okolnosti.“
Devojke su okružile Ma ljubavlju i podrškom nakon svega što su otkrile u dnevniku. Nije morala ni trenutka da
strepi da će je štićenice osuđivati zbog prošlosti.
„Znaš šta me zanima, Ma? Da li si se ikada pomirila s Lujem, svojim ocem?“, upitala ju je Zvezda.
„Jesam, dušo moja.“ Ma je klimnula glavom zbog te srećne uspomene. „Vaš tata i, naravno, Georg bili su od
velike pomoći da bismo se ponovo sastali. Atlas me je poveo avionom u Ameriku, a moj otac me je čekao na
aerodromu. Bio je mnogo nervozan. Kao što ste pročitale, moja majka Žizel bila je mnogo teška žena i trudila se
da me odvoji od oca. Ali proveli smo divan vikend u Detroitu i posećivali smo se bar jednom godišnje sve do
njegove smrti hiljadu devetsto osamdeset sedme. Održala sam posmrtno slovo na njegovoj sahrani“, kazala je
Ma.
„Kako je to divno... Uverena sam da bi se ponosio tobom“, odvratila je Zvezda.
„Nadam se da je tako, chérie. Žao mi je samo što nikad nisam upoznala svoju baku Evelin.“
„Po svemu sudeći bila je divna, Ma“, dodala je Elektra. „Stvarno jeste.“
„Starala se o tati kao da mu je majka“, rekla je Maja.
„Da, uvek je o njoj govorio s velikom naklonošću“, nastavila je Ma. „Zato se na neki način i osećam kao da sam
je poznavala. Svake godine na datum njene smrti palili smo sveću.“
Maja je uložila znatan napor da pokaže svima za stolom da joj ne smeta što su sestre pročitale, detaljno, o sinu
kog je dala na usvajanje. Vodila je razgovor i živahno reagovala. „Da budem iskrena“, kazala je svima za stolom,
„mene mnogo više brine Zedov projekat ’Atlas’. Postaće svetski poznat.“
„Taj ološ stalno želi da ima moć nad nama, zar ne?“, prosiktala je Elektra. „Kakvo đubre.“ Pogledala je u Marinu
pokajnički. „Izvini, Ma.“
„Mislim da u ovoj prilici ne mogu a da se ne složim s tobom, chérie.“

241
„Bilo je čudno čitati o njegovoj majci“, zamišljeno je kazala Tigi. „Sećam se da mi je Zed rekao da je bila mnogo
mlađa od njegovog oca. I da je umrla kad je on bio tinejdžer.“
„I meni je to kazao“, potvrdila je Maja.
Marina je uzdahnula i slegla ramenima. „Izgleda da su to puke fantazije. Pretpostavljam da je to jedino za šta ga
ne možemo kriviti. Gubitak roditelja je traumatičan događaj, a takav blaireau60 od oca... nije nikakvo čudo što je
čeznuo za majkom mladalačkog izgleda koja je bila uz njega dok je odrastao.“
60 Fr.: Gad, ništarija, nitkov. (Prim. prev.)
„Možemo li da išta preduzmemo protiv Zeda sa zakonske strane, Georg?“, upitala je Tigi. „Znam da se ljudsko
ime ne može registrovati kao brend, ali možemo li nekako da dokažemo da je to zlonameran čin... Ne znam. Šta
misliš?“ Georg je zurio dole, u pod, i nije odgovorio. „Georg?“
„Mmm?“, odgovorio je. „Izvini, Tigi, bio sam milion milja daleko.“
„U redu je, Georg“, nasmejala se ona. „Može da sačeka neki drugi dan.“
„Ja zapravo imam pitanje, Georg“, kazala je Zvezda. „Ali pomalo sam nervozna zbog odgovora.“
„Nema problema, Zvezdo. Izvoli, pitaj.“
„Pa... Kad sam usvojena, tata nije znao za moju majku, zar ne? Za Silviju - koja me je ostavila kod svoje majke?“
Georg je odmahnuo glavom. „Ne, naravno, Zvezdo. Palata je obavestila Ruperta da je bebu u sirotište odnela
Patriša Braun. Da ti nisi njena ćerka nego unuka otkriveno je tek kad si ti sama istraživala svoju prošlost. Tvoj
tata nije znao za to.“
„Dobro, samo sam htela da čujem“, rekla je Zvezda sa olakšanjem.
„Tvoje usvajanje ne bi bilo tako plemenit čin da je Atlas znao da imaš majku koja te voli i koja nije htela da te se
odrekne“, ubacio se Maus. Zvezda ga je prostrelila pogledom i on se pokunjio.
„Mislim da i ja imam slično pitanje“, kazala je KeKe.
„Izvoli, pitaj“, podstakao ju je Georg.
„Da li je tata sigurno ostavio svoje podatke u bolnici u Brumu? Da bi Sara i Fransis mogli da stupe s njim u vezu
kad stignu?“
„Apsolutno. Čak sam i ja tokom godina nekoliko puta telefonom zvao bolnicu u Brumu da proverim da li se iko
raspitivao za tebe.“
„Drago mi je da to znam, hvala ti, Georg“, odgovorila je utešena KeKe.
„A moja baka Stela?“, upitala je Elektra. „Znam da su se tata i ona sastali. Štaviše, upravo tata joj je ispričao
polovinu moje priče.“
„Tačno tako, Elektra, da. Moj tim i ja otkrili smo da je Sesili postala učiteljica u jednoj harlemskoj školi,
osnovanoj sa ciljem da siromašnu crnu decu osposobi za školovanje na najboljim koledžima. Kao što možeš da
pretpostaviš, ona je bila jedina bela učiteljica. Bila je čuvena. Ljudi su je zaista upamtili.“
„Kladim se da jesu.“
Georg je nastavio. „Konačno smo uspeli da stupimo u vezu sa Rozalind - Sesilinom prijateljicom koja je
zvanično bila registrovana kao Stelina majka. Ona nam je ispričala sve o tvojoj baki... O Univerzitetu Kolumbija,
organizaciji za ljudska prava, karijeri u Ujedinjenim nacijama... Da ne pominjem njenu kćer Rozu.“
„Moju majku“, potvrdila je Elektra da bi pojasnila svima za stolom.
„Tako je. Tvoj tata je ispričao Rozalind za vizitkartu koju su našli s detetom u domu Majke Hejl. Rozalind nije
mogla da veruje. Kazala mu je da je Sesili mnogo godina čuvala posetnicu za sreću, i da ju je dala Steli kad se
vratila u Afriku. Mora da ju je Stela dala Rozi.“
„Mozak me je zaboleo“, nasmejala se Krisi.
„Aha, pravi-pravcati film!“, rekla je Meri-Kejt bez daha pa popila gutljaj rozea.
„Kad smo je pitali šta se dogodilo sa Rozom, Rozalind je potvrdila da je umrla od prekomerne doze droge.“
Elektra je oborila pogled. Tigi je zagrlila sestru jednom rukom. „Neki moji kontakti u Njujorku su to istražili.
Otkrili su...“
„Narkomansku jazbinu“, ubacila se Elektra s podjednakom nelagodnošću.

242
„Da, tamo je Roza često odlazila. Rečeno nam je da je organizovala da te neko uzme i odnese dok si plakala, pa
policija nije htela da dođe da vrši istragu. Izgleda da je poslednje što je tvoja majka učinila bilo da gurne tatinu
vizitkartu u ruku osobe koja te je odnela i koja ju je sigurno stavila uz tebe u korpu. Kad bolje razmisliš, spasla te
je.“
Svi za stolom su za trenutak razmišljali o Rozinoj tužnoj odluci. Tišinu je narušila šefica posluge kad se pojavila
iz salona da pita može li njen tim da odnese tanjire od večere. „Da, hvala“, potvrdila je Ma. Dok su sklanjali
najfinije posuđe i pribor za jelo na Titanu, Maja se mogla zakleti da je videla kako je Džek neupadljivo prešao
rukom po Alinom kolenu ispod. Ali je pocrvenela i potvrdila Majinu sumnju, te se ona nasmešila za sebe.
„Da li je neko za još vina?“, upitao je Čarli i nekoliko njih mu je klimnulo glavom u znak odgovora. „Sjajno.
Sipaću crveno vino. Da li bi ti hteo da sipaš belo, Majlse?“ Majls je ustao da ga posluša, a Čarli se prenuo. „Oh,
bože, izvini. Ti ne piješ, zar ne? Florijano, da li bi...“ Majls je podigao ruku da ga ućutka.
„Bez brige, doco. Srećom pa me moj trezvenjački status ne sprečava da sipam drugima.“ Čarli se nervozno
nasmejao.
Dok su njih dvojica s bocama išli oko stola, KeKe je počela da se mršti. „Dnevnik se završio baš na čudnom
mestu, zar ne?“
Sve sestre su se složile. „Da“, kazala je Zvezda. „Georg, zašto se dnevnik prekida devedeset treće?“
Georg se usplahirio. „Vaš otac je nameravao da zapiše konačan izveštaj o tome kako je svaka od vas stigla u
njegov život. I naravno, da objasni neke od neobičnih okolnosti vašeg odrastanja.“
„U to ime, živeli.“ KeKe je podigla dopunjenu čašu.
„Da li znaš šta se dogodilo sa dijamantom?“, upitala je Tigi. „Često se pominje u prvom delu dnevnika. Ali pošto
se uselio u Atlantidu, tata je prekinuo da govori o njemu.“
„Dobro pitanje, Tigs. Da li je vraćen Ezuu?“, upitala je Elektra.
„Vaš otac je veoma vodio računa da ne govori o tome gde se nalazi dijamant. Čak ni meni. Bilo mu je mrsko da
priča o njemu pošto ga je video kao simbol svega što je izgubio u životu. Što se tiče njegove trenutne lokacije...“
Georg je samo slegnuo ramenima.
„Možda ga je jednostavno... bacio u okean?“, glasno je razmišljala Zvezda i popila gutljaj vina.
Ponovo je za stolom zavladala tišina; svi članovi proširene porodice D’Aplijez donosili su svoje zaključke o
sudbini tajanstvenog dijamanta.
Prva se oglasila Meri. „Da li je nastavio da traga za mojom majkom posle hiljadu devetsto devedeset treće?“,
upitala je. „Da li je i dalje putovao kad biste naišli na neki novi trag, Georg?“
„Jeste, Meri. Nikada, nikada nije prekinuo, sve dok ga zdravlje nije sprečilo da često putuje avionom,
dvehiljaditih. Vi danas sedite ovde samo zahvaljujući njegovim neumornim nastojanjima.“
„Ali, da potvrdim, nikad nije otkrio gde se nalazi El?“, upitala je Maja.
Georg je progutao knedlu. „Vaš otac je nikada nije našao.“
Meri je duboko uzdahnula. „Pitam se šta se dogodilo s njom.“
„Ne razumem jedno: kako ste našli koordinate koje su nas dovele do Meri“, kazala je KeKe zamišljeno. „Nešto
se tu ne slaže. Mora da si prošle godine došao do nekih novih informacija koje su te dovele do toga da ugraviraš
novi natpis na obručastu sferu.“
Georg je klimnuo glavom. „To je tačno.“
Zvezda se nagla napred. „Pa nemoj nas držati u neizvesnosti, Georg. Kakve su to informacije?“
Georg je oklevao i za trenutak brisao čelo maramicom.
„Da li to ima neke veze sa Zedom?“, navalila je Maja. „Budući da su te koordinate vodile do kuće koju poseduje
njegova porodica?“
„Ne. Nema nikakve veze sa Zedom. Devojka...“ Georg je duboko udahnuo. „Siguran sam da postoji bolji način
za ovo. Ali ovom prilikom sam čak i ja pomalo nepripremljen. Kao što znate, dnevnik vašeg oca završava se
hiljadu devetsto devedeset i treće. Nije više pisao u njega, najviše zbog toga što je živeo miran život. Zaista
verujem u to da su mu poslednje dve decenije bile najsrećnije.“
„Je l’ sad ide ono ’ali’?“, upitala je Elektra.
243
Georg je nastavio. „Nakon prvog pregleda kod lekara, kad je saznao da mu zdravlje slabi, pitao sam ga da li želi
da zapiše priču o svom detinjstvu pre onoga kad je u Parizu počeo da piše dnevnik.“ Georg je zastao da popije
malo vode. „Rekao mi je da je mnogo puta razmišljao o tome, ali da mu uspomene iz Rusije pričinjavaju mnogo
bola. No bez obzira na to, postarao se da ja budem spreman da popunim praznine i odgovorim na pitanja koja
biste mi mogle postaviti.“
„To je dobro, jer i dalje mislim da ima mnogo toga što ne znamo“, požalila se Zvezda. „Ne znamo čak ni šta se
tačno desilo između tate i Kriga kad su bili deca.“
Elektra je skrstila ruke na grudima. „U redu, Georg. Pričaj nam o Rusiji.“
„Upravo to mi je i bila namera. Ali ispostavilo se da će on sam moći da vam ispriča svojim rečima.“ Ustao je i
nakratko se izgubio u salonu.
Maja se okrenula prema Ali. „Znaš li šta se dešava? Meri i ja smo te danas videle kako si nasrnula na Georga.“
Ali joj je odlučno odgovorila. „Posle onoga kad smo gledale Zeda na televiziji, videla sam Georga kako gubi
prisustvo duha napolju na palubi. Ukratko, tražila sam da mi kaže zašto.“
„Čekaj malo, jesi li zato htela da sve pročitamo dnevnik do večere?“, upitala je Elektra. Ali je klimnula glavom.
Georg se vratio s velikim svežnjem belog papira i počeo da ga deli devojkama za stolom.
„Šta je ovo? Dodatne stranice dnevnika?“, upitala je Tigi.
„Ne baš. Ne“, odgovorila je Ali.
Zvezda je osmotrila papir. „Gledajte, ovo je tatin rukopis. Ali ni blizu onako lep. Imao je artritis u šakama zbog
jedrenja u poznim godinama“, teoretisala je. „Stoga... Ovo je pisano nedavno. Jesam li u pravu, Georg?“
Advokat je svečano klimnuo glavom.
„Kad je pisao ovo? Neposredno pre smrti?“, upitala je Meri.
Georg nije odgovorio na njeno pitanje. Umesto toga, malo je ćutao da se pripremi i razdvoji osećanja od
dužnosti. „To pred vama je istinita priča o poslednjim danima vašeg oca, i o tome u kakvoj su oni vezi s
početkom njegovog života. Moram da vas upozorim da ćete se, čim počnete da čitate, suočiti sa informacijama
koje se razlikuju od onoga što sam vam ja govorio i što vam je govorila Marina.“
„Ma?“, upitala je Tigi, s prizvukom uvređenosti u glasu.
„Molim te, slušaj Georga, chérie.“
„Hoću samo da znate da Ma i ja nikad nismo nameravali da vas obmanjujemo. Sve što smo činili u poslednjih
godinu dana isplanirao je vaš tata, a Marina i ja smo samo izvršavali njegov plan.“
„Oh, bože“, zaječala je Elektra.
Napetost za stolom bila je opipljiva. Georg je odlučno nastavio. „Sve ste pročitale njegov dnevnik i znate da mu
Marina i ja sve dugujemo. On je u nama budio...“ - razmislio je o sledećim rečima - „... beskonačnu lojalnost.
Kao što ćete ubrzo pročitati, sve što smo učinili bilo je radi vaše trajne bezbednosti.“
„Obrt za obrtom“, prošaptala je Maja i zavrtela glavom.
„Znam, chérie, znam“, rekla je Ma, sa suzama u očima. „Ali tako je. Vrhunska i konačna istina je na ovim
poslednjim stranicama.“
Georg je uzdahnuo. „Moram da vam kažem da je vaš tata ostavio striktna uputstva da vam ove poslednje stranice
ne uručim sve dok... do određenog trenutka. Međutim, nakon današnjeg razgovora sa Ali, zaključio sam da bi
bilo ispravno da vam ih dam sada.“
Zvezda je delovala uznemireno. „Georg... šta ćemo to saznati?“, upitala je. Georg je jednostavno odmahnuo
glavom. „Ali?“
„Nisam još pročitala ništa od toga. Samo mi je Georg ispričao u najkraćim crtama“, odgovorila je Ali. Džek ju je
odvažno zagrlio jednom rukom, da pokaže da je štiti.
Georg je prekrstio ruke iza leđa i artikulisao svoje misli. „Kao što sada znate, vašem tati je počelo da slabi srce
sredinom osamdesetih godina života, mada vi toga tada uglavnom niste bile svesne. Nikako nije želeo da vam
zadaje brige i bol.“ Svi za stolom bili su kao na iglama, hvatajući se za svaku njegovu reč. „Pošto ste pročitale
njegov dnevnik, znate i kakvu je opasnost za njega predstavljao Krig Ezu celoga života, što se...“ - Georg je
pognuo glavu - „izgleda nastavilo i u sledećoj generaciji. Kad je vaš otac shvatio da mu vreme ističe, i da više
244
neće biti na ovom svetu da vas lično štiti, smislio je plan da spase svoje devojke, da ih ubuduće ne proganjaju ni
Krig ni njegov sin Zed.“
„U čemu se sastojao taj plan, Georg?“, upitala je Tigi nervozno.
„U tome da se sastane s njim.“
„Oh, bože“, promrmljala je Meri.
„Umrli su istoga dana...“, izustila je Maja jedva dišući. „Ali kad si toga dana videla Titan, rekla si da su neki
izvestili da je i Olimp bio u blizini?“ Ali je klimnula glavom.
„Pa čekaj... Onda znači da nije umro u Atlantidi kao što si nam rekao?“, besno je upitala KeKe.
„Ne, KeKe, nije.“
„Dođavola, Georg! A pretpostavljam da si i ti to znala, Ma? Kako si mogla da nas tako izneveriš?“, uzviknula je
Elektra.
„Znam da je uznemirujuće“, kazala je Ali, „ali ne smete da ih krivite. Ima još mnogo toga u ovoj priči.“
„Da li ga je Krig ubio? Da li je on ubio Kriga? Isuse!“, uzviknula je KeKe.
„Molim vas, devojke, morate da pročitate“, zamolio ih je Georg.
„Ne možemo samo da sedimo ovde i da čitamo, to je smešno“, rekla je KeKe. „Zvezdo“ - okrenula se prema
sestri - „da li bi nam ti čitala? Kao što si čitala meni?“
„Oh. Da li to sve želite?“
Složili su se svi za stolom.
Zvezda je izgledala strašno nervozna što je njoj dodeljena takva odgovornost. Maus je spustio ruku na njena leđa.
Duboko je udahnula i progutala knedlu u grlu. „U redu, onda“, odgovorila je Zvezda.
„Da li je u redu da mi, vaši partneri, budemo s vama?“, upitala je Krisi. „Ili da se izgubimo?“
„Ne, ostanite. Svi“, kazala je Maja, pa pogledala i u Meri-Kejt i Džeka. „Svi ste vi ovde deo te priče, na ovaj ili
na onaj način. Mislim da svi treba da budemo prisutni kako bismo shvatili završetak.“
„Slažem se“, kazala je Ali i naslonila se Džeku na rame. Prisutni za stolom nisu imali mentalnih kapaciteta da
prokomentarišu još i to otkriće usred vrtloga svega što su saznali.
„Pre nego što počnemo“, rekla je Elektra. „Majlse, budi koristan pa donesi još nekoliko boca vina odozdo.“
„Ja bih džin i tonik ako može“, dodala je Tigi. „Mislim da bi tata to odabrao u ovom trenutku.“
„I ja“, kazala je KeKe.
„Zvuči dobro.“ Zvezda je klimnula glavom.
„U redu“, rekao je Maus ustajući, „napraviću turu džina i tonika za sve. Hajde, Majlse!“
Svaka od sedam sestara je počela da se priprema za ono što sledi. Svaka od njih je gajila svoje sumnje u pogledu
smrti njihovog oca. Da li ih je čovek koji se toliko starao o svima njima zaista lišio prilike da se od njega
oproste? To nije imalo nikakvog smisla.
Kad je piće bilo spremno i sve stolice za stolom ponovo bile zauzete, Zvezda se nakašljala. „Jesmo li spremni?“
„Jesmo, Zvezdo“, kazala je Ali. „Svi smo spremni.“
Zvezda se usredsredila na papire pred sobom. „Idemo dakle. ’Devojke moje. Drage moje, najdraže devojke...’“

Tatine poslednje stranice

Titan
Jun 2007.
55
Devojke moje. Drage moje, najdraže devojke. Ako čitate ovo, znači da je Georg izvršio svoju dužnost. Do sada
već znate da me više zaista nema i spremne ste da saznate konačne okolnosti mog odlaska sa ovoga sveta. Budite
sigurne da vas gledam iz sledećeg života, u koji, kao što znate, verujem svim srcem.
Ako je Georg postupio po mojim instrukcijama, svaka od vas je nedavno bila na upečatljivom putovanju
otkrivanja svoje prošlosti i okolnosti pod kojima je došlo do toga da vas usvojim. Pretpostavljam da je za neke od
vas to bilo bolno, ali nadam se da vam je donelo i mnogo radosti takođe. Do sada ste, bez sumnje, pročitale moj

245
dnevnik i popunjene su sve praznine u pričama o tome kako smo se svi sabrali. Biološke porodice svih vas
veoma su mi drage i njima dugujem za sve što sam postao.
Želim da budem načisto s vama. Strane koje slede nisu deo moga plana. Nadam se da ću uspeti da objasnim kako
se događaji koje sam predvideo nisu odvijali kao što je očekivano. Krig Ezu veruje da sam ja, Atlas Tanit, ubio
njegovu majku i ukrao skupoceni dijamant s njenog tela kad smo gladovali u Sibiru dvadesetih godina prošlog
veka. Zbog toga me je, kao što znate, proganjao celog mog života.
U jesen 2005. pretrpeo sam mali srčani udar, ali nisam želeo da vas nepotrebno zabrinjavam. Međutim, nakon
lekarskih ispitivanja rečeno mi je da mi najvažniji organ otkazuje i da ću - mada to ne mogu reći sa sigurnošću -
biti srećan ako doživim devedeseti rođendan. To za mene nije bila poražavajuća vest. Živeo sam dugo, dugo -
duže nego što je iko očekivao. Najveća privilegija mog života bila je da odgajim svaku od vas u sjajnu ličnost i
zahvaljujem svojim srećnim zvezdama što mi je dozvoljeno vreme ovde na zemlji.
Ali bez obzira na to, vest o mom slabom zdravlju podstakla me je na to da preduzmem hitnu akciju. Brinem se da
će vas, bez mog zaštitničkog prisustva, proganjati Krig ili njegov sin Zed. Stoga, zajedno s Georgom i Ma (kao
što mi je bila čast najvećeg dela života), smislio sam scenario za koji sam verovao da će sprečiti Kriga i njegovog
sina da se ponovo pojave na vašem pragu.
Kao što ćete pretpostaviti, pravda koju traži Krig Ezu je osvetnička. To je osveta za čin koji, siguran sam da ne
treba da ističem, nisam počinio. Ali bez obzira na to, računam da ćemo, ako dozvolim Krigu da se konačno
osveti, za čim žudi osamdeset godina, tako što će mi oduzeti život, možda moći da namirimo račune pa će vas
ostaviti na miru. U proleće 2007. stupio sam u vezu sa Ezuom preko pisma koje sam poslao u Lajtning
komjunikejšens. U tome pismu rekao sam mu da žalim zbog svega što se dogodilo između nas, i da želim da mu
pružim priliku da „ispravimo stvari“.
Nisam se iznenadio kad je Georga u roku od dvadeset četiri časa pozvala Krigova privatna sekretarica i
dogovoreno je mesto našeg susreta - skrovita uvala na obali Delosa, u Egejskom moru.
Da bih vas poštedeo strašne istine u vezi sa situacijom, znajući da ionako idem u smrt, sve sam sredio da vama
bude rečeno da sam imao konačni, fatalni srčani udar. Zatražio sam od Ma da vas obavesti da je moje telo odmah
odneto, položeno u olovni kovčeg i odvezeno na Titanu na more, gde je održana privatna sahrana.
Bez sumnje, najteže je bilo izvesti taj deo plana. Svestan sam bola i zbunjenosti koje će vam to naneti i zbog toga
mi je, kao i zbog mnogo čega drugog, veoma, veoma žao. Ali nadam se da možete da uvidite da je to jedino što
sam mogao da smislim kako bih izbegao da otkrijete da me je ubio Krig Ezu.
Devetnaestog juna preuzeo sam od Hansa Gaje kontrolu nad Titanom u luci Nice, obavestivši ga da treba da dođe
po njega za četiri dana u onu uvalu na Delosu. Hans je dao sve od sebe da me ubedi da je to opasno i da je,
štaviše, protivzakonito da sam upravljam jahtom, ali ja sam ostao pri svome i, kao vlasnik, naredio mašinistima i
oficirima da se iskrcaju s mog plovila.
Uprkos svemu, moja mirna plovidba u Delos bila je prijatna, ispunjena uspomenama na naš zajednički život.
Uveravam vas da nisam osećao ništa osim spokoja na putovanju za koje sam bio siguran da mi je poslednje.
Trećeg dana putovanja, pažljivo sam uplovio Titanom na dogovoreno mesto sastanka i video da me Olimp čeka.
Na njegovom pramcu stajala je usamljena prilika. Dovezao sam jahtu tako da stoje naporedo, spustio sidro i
izašao na palubu komandnog mosta.
Naspram mene je bilo lice koje me je proganjalo u morama osamdeset godina. Lice koje sam video najgoreg
dana mog života u Sibiru, u kafeu u Lajpcigu i ispred knjižare Artur Morston buks. Neko vreme nismo ništa
govorili, samo smo se gledali u iščekivanju šta će se sledeće dogoditi.
„Zdravo, Krig.“
„Zdravo, Atlase. Dugo sam čekao da te vidim.“
„Znam. Smem li da se ukrcam?“ Krig se nasmešio i uzeo metalni most s palube. Pružio mi je preko jedan njegov
kraj. „Hvala.“ Obazrivo sam se popeo na njega i puzeći prešao sa Titana na Olimp.
„Vidim da si izgubio malo od svoje brzine“, narugao mi se Krig.
„Nikad i nisam bio naročito brz. Sećam se da si ti uvek bio brži kad smo igrali fudbal u snegu.“
„Neizbežno“, nasmejao se kreštavo. „Previše vremena si provodio s nosom zabodenim u knjige.“
246
Spustio sam se na palubu. „Možda. Smem li da pitam da li smo sami?“
Krig je klimnuo glavom. „Jesmo.“ Polako je posegao za nečim iza leđa. Znao sam šta sledi. Ezu je izvadio mali
pištolj i uperio ga u moj stomak. „Da li ga prepoznaješ, Atlase?“, upitao je.
Odmahnuo sam glavom i mirno odgovorio: „Bojim se da ne.“
„To je pištolj korovin.“
Podigao sam obrve. „Naravno. Prvi sovjetski automatski pištolj, ako se ne varam? Kad smo bili deca, imali su ga
svi stražari. A i boljševici.“
„Drago mi je što još uvek imaš dobru memoriju.“ Krig mi je polako prilazio, sve dok nije bio na samo nekoliko
centimetara od mene. Uperio je pištolj u moj stomak. „Sačuvao sam ovaj. Uzeo sam ga s tela mrtvog vojnika.
Godinama sam ga nosio u nadi da ćemo se možda ponovo sresti.“
„Pre nego što me ubiješ, Krig, hoćeš li da saznaš istinu?“
„Istinu?“, ponovio je, a onda prasnuo u duboki, grleni smeh. „Kakva zanimljiva reč. Ne brini, Atlase. Nisam
ovoliko čekao da bih te ubio na licu mesta. Ima stvari koje želim da podelim s tobom. Sad se okreni.“ Poslušao
sam ga. „I podigni ruke.“
„Kako hoćeš, Krig.“
Gurnuo mi je pištolj u leđa. „Pođi na zadnju palubu. Namestio sam tamo sto i dve stolice da možemo da
razgovaramo poslednji put.“ Polako smo koračali po Olimpu sve dok nismo stigli do zadnjeg dela jahte. Između
dve trpezarijske stolice nalazio se sto od mahagonija. „Sedi.“
Izvukao sam stolicu, kao što je uradio i Krig. I dalje čvrsto držeći oružje, spustio je ruku na sto između nas, tako
da mi je pištolj bio uperen direktno u grudi.
„Imaš lepu jahtu, Krig.“
„Nije tako luksuzna kao tvoja“, prosiktao je.
Gledali smo se u oči. Njegove su bile pune gneva. Pokušao sam da ga smirim. „Pa evo me, nenaoružan sam i
sedim pred tobom posle toliko godina bežanja. Čekam da izvršiš ono za šta si oduvek verovao da je pravedna
osveta. Molim te samo jedno, Krig - da posle moje smrti smatraš da je naša zavada okončana. I molim te - i tebe i
tvoga sina - da ostavite na miru moje drage kćeri.“
Krig mi se ponovo osmehnuo, ovoga puta otkrivajući niz belih zuba, preteći. „Za mene je, Atlase, ona okončana
pre mnogo godina.“
„Zaista?“, upitao sam.
Ezu je slegnuo ramenima. „Misliš da nisam mogao da dođem na tvoja vrata u bilo koje vreme za poslednjih
četrdeset godina? U Atlantidu. Ličnu palatu nazvanu pompezno, kako ti i priliči.“
„Sve vreme si znao gde sam?“
„Naravno da jesam. Od hiljadu devetsto sedamdesetih.“
„Pa zašto onda nisi došao?“
Krig se ponovo iscerio. „Sve u svoje vreme.“
„Jesi li zato koristio sina da vreba moje kćeri?“
„Tvoje kćeri očigledno gaje izvesnu... sklonost prema njemu.“
Krig je podigao pištolj. „Nego reci mi, šta si to hteo da mi ispričaš pre nego što umreš?“
Odmahnuo sam glavom. „Počinjem da se pitam ima li to uopšte svrhe. Rekao sam ti istinu pre više od osamdeset
godina, dok smo zajedno stajali nad telom tvoje majke.“ Krig je stegao vilice i zaškiljio. „Bili smo braća, Krig.
Nisi mi verovao tada. Zašto bi mi verovao sada?“
„Šta tu ima da se veruje, Atlase? Nikad neću zaboraviti kako si stajao tamo, s njenom dragocenom ikonom u
ruci. Bila je umrljana njenom krvlju. Njome si je nasmrt pretukao. Kožna vrećica s dijamantom visila ti je o vratu
i potvrdila tvoje motive.“
Zadrhtao sam na to sećanje. „Rekao sam ti šta se dogodilo.
Kao što dobro znaš, tvoja majka je spavala s jednim višim oficirom Crvene armije da bismo imali hrane na
stolu.“
Krig se opirao tom sećanju.
247
„Kunem se, nisam čak ni znao da poseduje dijamant. Samo mi je rekla da ima nešto veoma vredno i da je
zamolila oficira da to proda u njeno ime da bismo imali šta da jedemo, Krig. Zar se ne sećaš kako smo bili
gladni? Kako nam je bilo hladno...“
„DOSTA!“, zakreštao je Krig i udario pesnicom slobodne ruke po stolu.
„Samo slušaj. One noći, pokušao sam da ti pružim dokaz da je tvoja majka shvatila svoju grešku i da me je
zamolila da odnesem tu ’vrednu stvar’ njenom rođaku u Tobolsk da ga čuva. Da ne bi bio u kući ako dođu
boljševici. U ruci sam imao pismo tvoje majke. Napisala ga je da ga predam njenom rođaku. Ali kad si video
scenu, nisi ga čak ni pročitao.“
„Nisam ni morao“, zarežao je.
„Samo si ga zgužvao i gurnuo mi ga u usta...“
„LAGAO si da spaseš svoju bednu kožu. Znao si za dijamant! Nemoj mi reći da nisi! Želeo si ga za sebe. I zato
si čekao da ona postane ranjiva i da...“ Krig je zadrhtao i oči su mu se napunile suzama.
Govorio sam mirno i odlučno. „Nisam znao ništa o dijamantu sve do te noći, kad sam istrčao iz kuće pošto si
pokušao da me ubiješ. Ali zar je to važno sada? Nikad nećeš prihvatiti ono što kažem. Molim te, preklinjem te,
osveti se kao što si oduvek sanjao.“
Krig je počeo teško da diše. Gledajući me i dalje u oči, posegao je slobodnom rukom u džep i izvadio pilulu.
Progutao ju je bez vode i trgao se. „Siguran sam da si čuo za moju dijagnozu. Izveštavali su o njoj u vestima.“
Klimnuo sam glavom. „Jesam. Bilo mi je žao kad sam čuo. Karcinom je najsvirepija od svih bolesti.“
Slegnuo je ramenima. „Karcinom nije ništa u poređenju sa onim što si mi ti oduzeo toga dana.“
Uzdahnuo sam. „Kunem se da ti ništa nisam oduzeo. Ali ako hoćeš da kažeš da je okrutno ostati bez majčine
ljubavi, onda si u pravu.“
Krig se narugao. „Odlično si to rekao, Atlase. Nisi ubio samo moju majku. Ubio si i svoju, godinama pre toga!“
Njegove reči su me pogodile pravo u srce. „Znam“, rekao sam. „Često sam o tome razmišljao i voleo bih da je
univerzum uzeo mene a ne nju onoga dana kad sam se rodio.“
Malo se zavalio na naslon stolice, očigledno uživajući u mome bolu. „Ironijom sudbine, ne bi bio živ da nije bilo
moje majke. Ona je pomogla pri porođaju.“
„Znam. Pričala mi je to mnogo puta i nadam se da sam mogao da joj se odužim tako što sam bio poslušno dete,
naročito pošto je moj otac otišao.“
Krig nije skrenuo pogled. „To pismo koje si pomenuo. Pismo od moje majke. Šteta što ga još uvek nemaš kod
sebe, Atlase.“
„Imam ga.“
„Molim?“
Čuvao sam ga kao svoj život. Da li bi voleo da ga pročitaš?“ Krig je polako klimnuo glavom. „Smem li da stavim
ruku u džep?“
„Polako.“
Obazrivo sam izvadio pismo iz džepa pantalona i položio ga na sto. „Izvoli. Još je izgužvano i ima tragove zuba
od onog strašnog dana.“
Krig je zavirio u koverat. „Adresovano je na Gustava Melina.“
„Na rođaka tvoje majke.“ Klimnuo sam glavom.
„Ti ga otvori, Atlase. Grešiš ako misliš da ću spustiti pištolj.“
„Kako hoćeš.“ Uzeo sam koverat i pažljivo izvadio iz njega parče papira, a onda ga stavio na sto i gurnuo prema
Krigu. On je osmotrio sadržaj.
Dragi Gustave,
Nadam se da ste Aljona i ti dobro koliko možete biti. Žao mi je što se nisam javljala onoliko često koliko bih
volela. Situacija je bila teška otkad je Kron umro.
Kao što znate, Crvena armija nas pomno nadzire. Mogu li, iz tog razloga, da te zamolim za uslugu?
Ako ovo čitaš, znači da mali Atlas stoji pred tobom. On je kurir u kog se može imati poverenja, i nosi uza se
pošiljku od neizmerne vrednosti.
248
Gustave, ti si jedina rodbina koja mi je preostala. Moram da te zamolim da čuvaš taj paketić na bezbednom dok
napetost ne popusti i dok ne budemo pod takvim nadzorom.
Molila bih te da ne odmotavaš paket, a ako to učiniš, znam da ćeš biti u iskušenju da ga prodaš za sebe. Molim
te, Gustave, koliko god da si u iskušenju, ne zaboravi da se staram o dva dečaka koji gladuju. Kad budem mogla,
prodaću taj predmet i nagradiću te izdašnom sumom.
Moram to da tražim od tebe zato što sam napravila grešku. Kazala sam jednom boljševičkom vojniku za taj
predmet. Strepim da će doći po to.
Molim te potvrdi Atlasu da si voljan da primiš pošiljku i on te ti predati paketić.
Hvala ti, Gustave. Uverena sam da ćeš se pokazati kao lojalan rođak.
Voli te.
Rija Ezu
„Možeš li još uvek da prepoznaš rukopis svoje majke?“, upitao sam kad je Krig završio s čitanjem.
Klimnuo je glavom. „Mogu. Ne sumnjam u to da je pismo njeno. Ali to te ne razrešava krivice ni na koji način.
To ništa ne menja.“
„Nadam se da pruža kontekst istini o tome šta se dogodilo onoga dana. Toga jutra, tvoja majka mi je dala pismo,
a onda i kožnu vrećicu, koju mi je okačila oko vrata. Kunem se, Krig, da nisam znao šta je unutra.“
„Gluposti! Zašto bi ti moja majka poverila tako važan zadatak? Kao što si već priznao, ja sam bio fizički jači od
tebe. I njen sam, njena krv i meso.“
„Upravo zato i jeste odabrala mene. Trebalo je preći više od trideset kilometara po mrazu. Nije bilo garancije da
ću preživeti put. Time je tebe štitila.“
Krig je zaškiljio. „Zgodan izgovor.“
„Samo istina. Kao što se sećaš, tih dana si ionako bio odsutan od kuće, na časovima u susednom selu. Mogla je
da priušti časove samo za jednog od nas. Ako te to ne uverava da je tvoja majka mislila samo na tvoje interese,
onda ne znam šta će te uveriti.“
Podigao je pištolj nekoliko centimetara od stola. „Nastavi s pričom.“
Progutao sam knedlu. „Sećam se kako sam otvorio vrata kuće da krenem na put. Vetar me je bukvalno bacio
nazad unutra. Ali izašao sam na silu i zatvorio vrata za sobom. Odmakao sam nekih desetak metara od kuće kad
sam ih video.“
„Njih?“
„Vojnike. Boljševike. Bila su petorica. Znao sam da njihovo prisustvo znači nevolju. Uplašio sam se... pa sam
otrčao u šupu za ugalj i sakrio se. Dok su se približavali kući, video sam da ih predvodi čovek s kojim je tvoja
majka spavala. Lupali su na vrata, ali tvoja majka nije otvorila. Zato su pucali u bravu i ušli na silu. Čuo sam
njen vrisak...“ Morao sam za trenutak da zastanem, prisećajući se tog zvuka. „A onda su poharali kuću. Razbijali
su vaze, lampe, razvaljivali krevete... sećaš se kako su je opustošili.“
Krig je na trenutak ćutao. „Sećam se.“
„Činilo se da je pretres dugo trajao. Ali nisu mogli da nađu ono što su tražili, zato što je visilo oko mog vrata.
Pošto se nisu domogli plena, razbesneli su se. Počeli su da viču na svog predvodnika, da ga nazivaju lažljivcem i
psuju zato što ih je doveo. On se zbog toga okrenuo protiv tvoje majke. Energično je protestovala i tvrdila da je
nevina, ali on to nije prihvatio. Čuo sam je kako moli... Kazala je da ima sina, da će postati siroče...“ U očima su
mi bile suze dok sam se prisećao tih događaja. „Usledio je niz udaraca, a krici tvoje majke postajali su sve tiši i
tiši, dok nije zavladala tišina. Onda su jednostavno otišli, vratili se u sneg iz kojeg su se i pojavili.“ Na trenutak
sam zaćutao da bih se pribrao, jer nisam hteo da izostavim nijedan detalj. „Posle nekog vremena, usudio sam se
da izađem iz šupe za ugalj. Bio sam prestrašen... Ušao sam unutra i video sve što su uradili. Razorili su naš dom.
Pozvao sam tvoju majku, ali u suštini nisam očekivao da mi odgovori. Našao sam je pored okrvavljene drvene
ikone koju je carević dao tvome ocu u znak priznanja za njegovu vernu službu. Taj predmet su upotrebili kao
oružje, bez sumnje kao konačnu poruku mržnje prema caru i ljudima iz njegovog okruženja.“
Krig je lupkao prstima po stolu. „Imao si je u ruci kad sam ušao u sobu.“

249
„Da. Samo sam je uzeo da je sklonim od nje. To je sve, kunem se životom svojih kćeri.“
Krig se usudio da skrene pogled sa mene i usmeri ga preko vode. „Dok sam se približavao kući, znao sam da
nešto nije u redu, jer su vrata bila otvorena. Ušunjao sam se što sam tiše mogao, ne znajući šta ću zateći. Ali
unutra si bio samo ti.“ Ponovo me je pogledao u oči. „Sećaš se šta si mi rekao, Atlase?“
Progutao sam knedlu. „Žao mi je“, prošaptao sam.
„Nisam mislio da ti je žao zbog onoga što si uradio. Mislio sam da ti je žao zato što si uhvaćen.“
„Nasrnuo si na mene, Krig, bez razmišljanja. I danas se sećam s kakvom si mi silinom oteo ikonu iz ruke. Bio si
veoma snažan.“
„Ali ti si je oteo nazad...“
„A ti si mene oborio na zemlju.“
Krig je oblizao usne na tu uspomenu. „U borbi ti se pocepala košulja. Tada sam ugledao kožnu vrećicu. Mnogo
puta sam je video oko majčinog vrata. Tad sam znao šta si uradio. Ubico i lopove.“
„Razlika između nas je, Krig, bila u tome što si ti tačno znao šta je u vrećici. A ja nisam.“
„Samo kažeš tako, Atlase. Da, znao sam za dijamant. I ja sam je čuo kad je govorila o njemu, manje zagonetno
od onoga kako ti to predstavljaš. To je bio moj izlaz. Moja karta za spas. A ti si mi ga oduzeo. Sve si oduzeo.“
Krig je polako zavrteo glavom.
„Tad sam uspeo da zavučem ruku u džep i mahnuo ti pismom ispred lica. A ti si pokušao da me udaviš njime.“
„I skoro sam uspeo.“
„Da. Da nisam uzeo ikonu.
„I napao me njome.“
„Branio se njome... Bio bih mrtav da nisam to učinio.“
Krig se nakostrešio. „Uskoro ćemo to popraviti, Atlase.“
„Obojica znamo šta se sledeće desilo. Dok si ti bio ošamućen, ja sam istrčao napolje, na sneg. Već sam bio
obučen za dug put.“ Slegnuo sam ramenima. „Tad nisam znao koliko će to putovanje trajati...“
„Kad sam se pribrao, krenuo sam za tobom do vrata.“
„I od tada me progone reči koje si viknuo za mnom.“
„Naći ću te, Atlase Tanite, gde god da se sakriješ. I ubiću te“, ponovio je Krig.
Klimnuo sam glavom. „Trčao sam koliko sam mogao, da između mene i tebe bude što veća razdaljina. Konačno
sam se srušio u jednom napuštenom ambaru.“ Te uspomene su mi bile tako jasne u mislima. Kao da sam ponovo
oživeo svaki bolni tren. „Bio sam neverovatno prestrašen, Krig. Nikog nisam imao. Tad sam resio da preduzmem
jedino što sam mogao da smislim - da pokušam da nađem oca.“
Krig se pogladio po bradi. „Tako sam i računao da ćeš uraditi. Mislio sam da će te možda uzeti sibirska zima...
Ali preživeo si. Nikad nisam imao priliku da pitam kako.“ Upitno me je pogledao.
„Ne znam, Krig. Putovanje kroz Rusiju uzelo mi je osamnaest meseci. Znao sam da je Švajcarska zapadno od
Tobolska pa sam se tamo pešice uputio.“
„Kako si znao u kom pravcu se krećeš?“
Pokazao sam ka nebu. „Po zvezdama. Otac me je satima podučavao o Sedam sestara. Tako sam se orijentisao „
Krig se podrugljivo nasmejao. „Sve je to lepo i krasno sa orijentacijom, ali kako si uspeo da savladaš glad i
hladnoću?“
Sklopio sam oči. „Verujem da su me zvezde čuvale. Uvek, i kad sam bio najslabiji, naišao bih na neku praznu
brvnaru, ili nepoznate dobre ljude koji su se sažalili na mene. I preživeo sam.“
Krig me je odmerio. „Niko ne bi poverovao da osmogodišnji dečak može da preživi put kroz rusku divljinu.“
Pomalo prebrzo sam raširio ruke da izrazim nevericu, i Krig je čvršće stisnuo pištolj. „U životu sam imao
iskustva koja su potvrdila da je fizički svet samo deo ljudske priče. Ne mogu da objasnim kako sam preživeo. Ali
preživeo sam.“ Krig je huknuo, nezadovoljan mojim odgovorom. „Na kraju sam promašio Švajcarsku. Završio
sam pod grmljem u jednom pariškom vrtu, gde sam se konačno srušio.“
Moj neprijatelj je nastavio sa svojom pričom, uprkos istini. „Znači, pokušao si da nađeš oca da bi mu dao
dijamant. On je znao za njega i naložio ti je da ga ukradeš! Zajedno ste skovali zaveru.“
250
Odbacio sam njegovu tvrdnju. „Ne krivim te, Krig, ali zaslepljen si, ne vidiš razumno. Kunem se životom mojih
kćeri da nisam znao za dijamant. Nisam čak ni znao da je u pitanju dijamant, sve dok u onom ambaru nisam
pogledao u kožnu vrećicu koju mi je dala tvoja majka. Pa čak i tad sam mislio da je oniks ili tako neki poludragi
kamen jer ga je tvoja majka namazala crnom pastom za čizme i lepkom koji je koristila za svoje rezbarije u kosti.
Tek kad je premaz ostavio tragove na mojim prstima, uzeo sam krpu da ga izbrišem i shvatio šta je skriveno
ispod. Evo.“ Polako sam otkopčao dva dugmeta na košulji i skinuo izlizanu kožnu vrećicu s vrata.
„Šta je ovo?“
„A šta misliš da je, Krig? Voleo bih da si mi dao šansu da ti ga vratim pre osamdeset godina, ali ti si bio namerio
da me prvo ubiješ, a ja tada nisam želeo da umrem. Kao i u drugim prilikama kad si me progonio pa sam ponovo
morao da bežim da spasem živu glavu. U Lajpcigu, kad si podmetnuo požar u zgradi u kojoj sam stanovao, ili u
knjižari u Londonu... Ali bez obzira na to, čuvao sam ga sve ove godine. Nadao sam se da ću, ako dođe do toga,
moći da ti ga vratim u zamenu za svoj život, i bezbednost mojih kćeri.“ Krig je uzeo vrećicu i pokušao da odveže
uzicu jednom rukom, što se pokazalo kao nemoguće. „Nema potrebe da držiš pištolj uperen u mene, Krig. Imam
osamdeset devet godina. Čak i kad bih želeo, ne bih mogao da bežim. Ne zaboravi da sam ovde dobrovoljno.“
Krig je malo razmislio i, nakon jednog trenutka, polako spustio pištolj na sto. Onda je odvezao vrećicu i pažljivo
izvadio njen sadržaj. Osmotrio je kamen, a onda ga protrljao o pantalone da izbriše sa njega pastu za cipele.
Pošto je to uradio, podigao ga je ka svetlosti i on je veličanstveno zasvetlucao na mediteranskom suncu.
Krig je izgledao iskreno zbunjen. „Zašto ga nisi prodao?“
„Zato što nije moj.“
„Znači priznaješ da si ga ukrao!“
„Ne. Priznajem da sam došao u posed tog dragulja usled okolnosti koje su bile van moje kontrole.“
Krig je zastao i tad je preko njegovog preplanulog lica prvi put preletela senka sumnje. „Dakle, sačuvao si
dijamant. Ali ne možeš ga vratiti mojoj majci.“
„Ne, brate, ne mogu. Ali ako to nije bilo zbog dijamanta, molim te reci mi zašto bih ja želeo njenu smrt? Imali
smo samo nju. Veruj mi kad ti kažem da sam je voleo.“
Krig je zakotrljao dijamant na dlanu. „Više si voleo pomisao na pun stomak.“
Zagnjurio sam glavu u šake. „Ko je ikad mogao da dokaže drugome da ga voli? Ljubav obitava u duši i
zasnovana je na poverenju. Da si imao poverenja u mene kao što sam mislio da imaš, znao bi da joj nikad ne bih
naudio.“
„Lepo rečeno, Atlase. Uvek si umeo s rečima.“
„Lep je dijamant, koji sam... sad... vratio.“ Sklopio sam oči. Pluća mi je napunio svež slani morski vazduh, a na
licu sam osećao sunčevu toplotu. Spontano sam podigao ruke iznad glave, protegao se i na mene se spustio
nebeski mir. „Krig... ne nosim više breme sveta na ramenima. Zahvalan sam ti što si mi pružio priliku da ti
kažem istinu o onome šta se dogodilo, pa verovao ti meni ili ne. I sad sam... slobodan. Podigni pištolj, brate.
Predao sam se i rado ću umreti.“
Ezu je oklevao. „Da li želiš nešto da me pitaš pre toga?“
Razmislio sam na trenutak. „Da, zapravo imam. Evo šta. Uvrteo si sebi u glavu da sam znao za dijamant. Malo
pre si pomenuo da misliš kako mi je moj otac rekao za njega. Ali nije, Krig. I zato, molim te, reci mi šta si time
mislio.“
Ezu je klimnuo glavom. „Ako hoćeš, Atlase. Ti si meni ispričao svoju priču. A sad ću ja tebi ispričati svoju.
Dozvoli da počnem od tvog rođenja.“
56
Tjumenj, Sibir, 1918.
Vladavinu cara Nikolaja II obeležilo je sve veće nezadovoljstvo u narodu, koje nije uspeo da ublaži niti da uguši.
Gnev je izazvan najviše raspodelom zemlje na selu, koju je posedovalo plemstvo.
Najveći deo veoma religioznog ruskog naroda svake nedelje je išao u crkvu, gde se propovedalo da je Nikolaja
za cara izabrao Bog. Međutim, pošto je narodu stomak bio neprekidno prazan, pastva je polako počela da se pita
zašto njihov božanski vladar zahteva toliko mnogo zemlje i moći da bi vršio svoju dužnost, kad oni i njihove
251
porodice imaju tako malo. Tako je revolucionarni pokret počeo da dobija na snazi. To je kulminiralo u februaru
1917, kad višednevni protesti i nasilni sukobi više nisu ostavili caru Nikolaju II drugog izbora nego da se
odrekne prestola. Predao je carevinu svome bratu, velikom knezu Mihailu Aleksandroviču. Ali veliki knez je
video u kom pravcu vetrovi duvaju i odbio je da se popne na presto izjavivši da će to učiniti samo demokratskim
putem.
Zato je osnovana privremena vlada na čelu sa Aleksandrom Kerenskim. Činilo se da je egzil prvobitno rešenje
problema sa beskorisnom monarhijom. Nakon februara, prilike za azil su relativno obećavale. Ali posle mesec
dana debate, Britanija i Francuska su povukle ponude da prime carsku porodicu zato što je careva žena
Aleksandra bila poznata kao pobornica Nemačke.
Stoga se pitanje šta raditi s porodicom rasplamsalo, ali Romanovi su za vreme vladavine Kerenskog kao
premijera bili relativno bezbedni. Posle revolucije, carska porodica je pod pratnjom odvedena u guvernersku
palatu u Tobolsk, gde im je bilo dozvoljeno da žive udobno, uz znatnu finansijsku podršku vlade. Osim toga,
dozvoljeno je i nekolicini članova carskog domaćinstva da putuju s Romanovima u Tobolsk, pa su car i carica
izabrali ljude u koje imaju najviše poverenja, da putuju s njima.
Nekoliko meseci kasnije izbila je Oktobarska revolucija. Narod nije bio zadovoljan ruskim učešćem u Prvom
svetskom ratu, a ni time što je Kerenski vladao gvozdenom pesnicom. Zbog toga je boljševička Crvena armija
srušila privremenu vladu i preuzela vlast. Postavili su za premijera harizmatičnog lidera Vladimira Lenjina.
Situacija je iznenada postala sumorna za rusku carsku porodicu, o čijoj se sudbini žestoko raspravljalo među
boljševicima. Neki su se zalagali za izručenje. Drugi su želeli da porodica bude osuđena na doživotnu robiju.
Mnogi su tražili da ih odmah pogube i eliminišu zloćudni tumor koji je, po njihovom mišljenju, sprečavao pravu
jednakost u ruskom narodu.
Pošto je Lenjin preuzeo vlast, Romanovima je ograničeno vreme koje su smeli da provode van guvernerske
palate. Čak su ih sprečili i da nedeljom idu pešice u crkvu. Ne treba naglašavati da je izdržavanje koje im je
odredio Kerenski ukinuto, pa su „luksuzne“ namirnice kao maslac i kafa nestale preko noći.
Partijski lideri su se na kraju složili da je najbolje da se caru Nikolaju održi montirano suđenje u Moskvi, kako bi
boljševici mogli da demonstriraju svoju moć. A da bi se to dogodilo, car im je trebao živ.
To se pak nije moglo garantovati. Među nižim činovima sve je više raslo nezadovoljstvo zbog careve sudbine, a
u martu 1918. u Tobolsk su stigle suparničke frakcije boljševika. Iz straha za bezbednost carske porodice, vlada
je zadužila specijalnog komesara da ih prebaci petsto šezdeset kilometara zapadno, u grad Jekaterinburg.
Komesar Vasilij Jakovljev i njegovi ljudi odlučili su da krenu na to opasno putovanje usred noći. Nikolaj,
Aleksandra i njihova najstarija kći Olga izvučeni su iz kreveta u dva posle ponoći, zajedno s još nekoliko članova
carskog domaćinstva. Bili su prisiljeni da prelaze reke, menjaju kočije i za malo izbegnu nekoliko pokušaja
ubistva. Nakon dvesta četrdeset kilometara rizičnog putovanja, porodica je s pratnjom stigla u grad Tjumenj, gde
je Jakovljev rekvirirao voz da ih brzo prebace u Jekaterinburg.
„Ukrcaćete se“, dreknuo je na bivšeg cara.
„U redu“, odgovorio je Nikolaj i uzeo Olgu za ruku. Aleksandra je išla za njima.
Lapetus Tanit, carev lični astrolog i nastavnik carevića i njegovih sestara, obuhvatio je rukom svoju ženu
Klimenu, caričinu dvorsku damu. Klimena je bila u visokoj trudnoći i Lapetus je sve vreme puta strepeo za nju.
Ali bez obzira na to, nisu imali drugog izbora osim da izvršavaju naređenja komesara Jakovljeva. Da su ostali u
Tobolsku, Crvena garda bi završila s njima.
Klimena je krenula za Aleksandrom, ali iskrivila je lice u grimasu već pri prvom koraku.
Lapetus ju je čvrsto držao za ruku. „Je li sve u redu, dušo?“
„Da“, prodahtala je. „Danas je veoma aktivan.“
„Oh, sad za bebu kažemo on, je li?“, upitao je Lapetus i nekako uspeo da se nasmeši.
„Stoj!“, uzviknuo je Jakovljev kad su se njih dvoje približili vozu. „Samo porodica.“
„Šta želite da uradimo?“, upitao je Lapetus.
„Vi ćete u ovaj vagon.“ Jakovljev je pokazao na zaseban vagon bez lokomotive.
„Da li... njegovo veličanstvo zna za ovo?“
252
Jakovljev se nasmejao. „Nije važno da li on zna. Hajde“, rekao je podižući oružje. „Ulazite u ovaj vagon.“
Lapetus se odlučno pobunio. „Zar je nužno uperiti pištolj u trudnu ženu?“
„Apsolutno da jer, kao i ti, slepo služi zlom autokrati.“
Lapetus je osetio nečiju ruku na ramenu. „Hajde, prijatelju. Idemo.“
Kron Ezu je bio pruski grof i lojalan član carskog domaćinstva još otkad je na tronu bio Nikolajev otac. On je
podučavao carevu decu stranim jezicima i stranim kulturama. Pošto im je Lapetus predavao muziku i klasične
jezike, časovi su im često imali mnogo zajedničkog, pa su Kron i Lapetus tokom godina postali dobri prijatelji.
Kron je bio oženjen Rijom - takođe Aleksandrinom dvorskom damom - s kojom je imao četvorogodišnjeg sina
Kriga.
Mnogi su nagađali da car Nikolaj nije naklonjen Kronu kao što je bio njegov otac, ali odlučio je da ostane na
dvoru posle revolucije zbog njegovog malog sina, kog nije želeo da osudi na smrt.
„U pravu si, Krone“, odgovorio je Lapetus. „Kakvog drugog izbora imamo?“
Pomogao je svojoj ženi da se popne u susedni vagon, u kojem je bilo mračno, vlažno i jadno. Lapetus je uzeo
Kriga iz Kronovog naručja i podigao ga unutra. „Eto tako, maleni.“ Lapetus je osmotrio okruženje. „Gospode
bože, ovde je ledeno, zar ne?“
„Da. Nekako je gore unutra nego napolju“, odvratila je Klimena.
Sveukupno, bilo je sedmoro članova carskog domaćinstva kojima je naređeno da uđu u vagon, uključujući
Aleksandrinu krojačku i još dve dvorske dame. Pošto su se svi popeli, čuvar je zalupio vrata za njima.
Jakovljev je spolja zakreštao: „Hajdemo!“
Lokomotiva je zašištala i izbacila paru. I Tanitovi i Ezuovi su gledali kroz prozor vagona kad su veliki točkovi
počeli da se okreću i odvoze Romanove sa stanice u Tjumenju.
„Zar stvarno misliš da idu u Jekaterinburg?“, upitala je Rija.
„Ko zna, dušo“, odgovorio je Kron. „Svi su oni zaokupljeni međusobnom borbom i svađanjem.“
„Hoćemo li ih videti ponovo, Lapetuse?“, upitala je Klimena muža, s nagoveštajem suze u oku.
„Bojim se da nećemo, ljubavi. Bojim se da nećemo.“ Uzeo je suprugu za ruku.
„Jadna ona nevina deca, Lapetuse. Ne mogu ni da zamislim...“
Najednom su se ljudi u vagonu zaneli i popadali kad ih je nešto velikom silinom udarilo otpozadi.
„Šta se dešava?“, kriknula je Rija s poda.
„Guraju nas na sporedni kolosek!“, uzviknuo je Kron.
Posle nekoliko neprijatnih minuta, vagon se smirio uz amortizer i jedan vojnik je naglo otvorio vrata. „Vi ćete
ostati ovde“, rekao je.
„Ima li slučajno neke hrane za moju ženu?“, upitao je Lapetus. „Ili ćebe? Kao što vidite, trudna je. Koliko god da
ne odobravate našu povezanost s carom, ne možete kriviti nerođeno dete.“ Vojnik je zakolutao očima, ali ubrzo
se vratio s nekoliko grubih vunenih prostirki i nekoliko komada hleba. „Hvala vam“, rekao je Lapetus iskreno.
Posle nekoliko sati bez daljih upada boljševika, ljudi u vagonu rešili su da malo odspavaju. Svi su bili umorni
nakon maratonskog putovanja. Šćućurili su se u uglu vagona i zbili se jedni uz druge kako bi im bilo toplije.
Ezuovi su ubrzo počeli da hrču kao i obično.
„Lapetuse?“, prošaptala je Klimena. „Jesi li budan?“
„Naravno, ljubavi. Jesi li ti dobro?“ Uzeo ju je za ruku.
„Jesam. Ali moram nešto da ti kažem. Šta misliš, da li svi spavaju?“
Lapetus je istegao vrat da osmotri Krona i Riju, čije su se grudi polako podizale i spuštale. Da bi se još jednom
uverio, tiho je zviznuo, na šta nije bilo reakcije. „Da. Slobodno možeš da govoriš.“
„U redu. Noć pre no što smo krenuli iz Tobolska, carica mi je naložila da nešto uradim. To je misija za koju sam
sad zabrinuta da li ću moći da je ispunim.“
„Reci mi.“
Klimena je duboko udahnula. „Znala je da će nas Jakovljev te noći prebaciti negde drugde. Pitala sam je da li želi
da ponese sa sobom nešto što će je podsećati na prošlost, na njen opravdani položaj vladarke. Prišla je svom
toaletnom stolu, gde je iz fioke izvadila jednu kutijicu i otključala je. A onda...“ Klimenu je prekinulo Kronovo
253
gunđanje, ali posle nekoliko trenutaka nastavio je da hrče. „Onda je izvadila najkrupniji dijamant koji sam u
životu videla. Kazala mi je da je dragulj već generacijama u carskoj porodici i da je njoj najdraži komad. Zatim
je rekla da ne sme da ga nosi ona lično jer bi tako, po svemu sudeći, pao u ruke boljševicima. Pa ga je...“
„Dala tebi“, Lapetus je završio rečenicu umesto svoje žene.
„Da.“
„Gde je on sada?“
„Bezbedno ušiven u postavu moje suknje.“
Lapetus je uzdahnuo. „Mogu samo da se molim da ćeš imati priliku da joj ga vratiš.“
„Niko ne sme saznati za to.“
„Shvatam, ljubavi.“ Stisnuo joj je ruku jače. „I niko neće.“ Na kraju je iscrpljenost savladala i Tanitove, pa su
Lapetus i Klimena utonuli u san.
Kad se probudila, Klimena je osetila oštar bol u stomaku. Kao da je neko dopro do njene utrobe pa je grebe i
struže. Kriknula je u agoniji.
Lapetus se uspravio u sedeći položaj brzo kao munja. „Dušo. Šta nije u redu?“
„Beba“, zaječala je Klimena.
On joj je nežno spustio ruku na trbuh. „Je li sve u redu?“
„Ne znam. Boli me...“ Prostrelio ju je nov nalet bola kroz stomak i ponovo je kriknula.
„Šta se dešava?“, upitao je Kron zamućenog pogleda.
„Beba“, odgovorio je Lapetus, svestan da je mokar oko pasa. „Ljubavi, mislim da beba dolazi.“
Klimena je izgledala kao da je u panici. „Ali nismo ga očekivali još mesec dana!“
„Mislim da ti je pukao vodenjak. Krone, možeš li da doneseš petrolejku?“
„Naravno, jedna se nalazi pored vrata.“
Sad su svi u vagonu bili budni i podigli se da sednu. Klimena je opet vrisnula. „Sve će biti u redu, dušo, videćeš.
Ovde sam“, tešio ju je Lapetus. Dok je skidao ćebe sa sebe, pa obratio pažnju na Klimenine pokrivače, zapazio
je, užasnut, da tečnost koja ih je pokvasila nije prozirna nego crvena.
Klimena je videla izraz šoka na muževljevom licu. „Šta nije u redu?“
„Ništa, ljubavi, ništa“, odgovorio je Lapetus, usplahiren.
„Rija!“, uzviknuo je Kron.
Njegova žena je zbacila pokrivače sa sebe i prišla Klimeni. Lapetus je pokazao krv i Rija je klimnula glavom.
„Vera, Galina!“, pozvala je druge dve dvorske dame. „Potrebna nam je vaša pomoć.“ Obe žene su je poslušale.
„Mama?“, začuo se pištav glasić. „Šta se dešava?“
„Sve je u redu, Krig“, rekao je Kron i podigao sina u naručje. „Idemo ti i ja tamo, da igramo karte.“
„Spava mi se“, odgovorio je Krig.
„Znam. Ali nećeš uskoro zaspati.“
„Lapetuse, prikupi što više čeljadi. Trebaće nam zbog krvi. Vera, trebaće mi i vode.“
„Ali jedva imamo i vode za piće.
„Dođavola, Vera, zar ne vidiš gde se nalaziš?“, odbrusila joj je Rija. „Nađi načina da otopiš snega.“ Vera je
izjurila iz vagona.
Rija je zavukla ruku pod Klimeninu suknju, da proveri ima li znaka najave od bebe. Ono što je otkrila uzbunilo
ju je.
„Klimena, sve će biti u redu. Beba dolazi, ali okrenuta je pogrešno. Izaći će najpre nogama.“ Duboko je
udahnula. „Ovo neće biti lako, ali mi ćemo ti pomoći da izguraš.“
„Je l’ zato ima toliko krvi?“, upitala je zabrinuta Galina.
Rija je klimnula glavom. „Stopala su je pocepala.“
Lapetus se vratio s gomilom ćebadi. „Šta ja mogu da učinim?“, upitao je.
Rija je okrenula glavu tako da samo on može da je čuje. „Drži je za ruku. Miluj je po kosi. Moli se.“
Lapetus je klimnuo glavom i zauzeo mesto pored žene.

254
Porođaj je bio dug i bolan. Rija je mnogo puta pomislila da će se Klimena onesvestiti, što bi značilo kraj i za nju i
za njeno dete. Ali uprkos svemu, kad god je izgledalo da je blizu da se preda, mlada majka je našla novi nalet
života u sebi.
„U redu, Klimena. Još jedan napon i beba će biti ovde. Ali moraćeš jako da se napneš. Svom snagom koju možeš
da skupiš.“ Klimena je klimnula glavom dašćući. „Dobro.“ Okrenula se prema Lapetusu. „Kad se pojavi glava,
pupčana vrpca će biti obmotana oko vrata. Kad izvučem dete, moraš biti brz i odmotati je. Je l’ jasno?“ Potreseni
Lapetus potrudio se da klimne glavom u znak da je razumeo. „Onda smo spremni. Idemo, Klimena. Spremna?“
„Da“, nekako je uspela da prozbori porodilja.
„Tri, dva, jedan, napni se!“
Klimenini krici probadali su dušu njenog muža. Beba je iznenada izletela, ali Rija ju je vešto uhvatila. Lapetus je
bio u šoku, zurio je dole, u sivomodro novorođenče koje je upravo izašlo na svet.
„Lapetuse!“, viknula je Rija. „Sada!“ Po njenom uputstvu, nije oklevao. Zgrabio je pupčanu vrpcu omotanu oko
bebinog vrata. „Ne moraš da budeš nežan. Samo je skidaj, brzo!“ Protiv sopstvenih instinkta, Lapetus je silovito
odmotao vrpcu s bebe dok je nije oslobodio.
„Zašto... ne... ne plače?“, promucala je Klimena.
Lapetus i Rija su zurili naniže, u malo telo, koje još nije bilo uspelo da prvi put udahne vazduh.
„O bože... Molim te... ne ovo“, prošaptao je Lapetus.
Rija je zgrabila bebu za nogu kao da je novorođeno tele i pljesnula je po zadnjici. Dete je iznenada oživelo i, dok
su se nad Tjumenjom pojavljivali prvi zraci svetla, iz njihovog vagona odjekivao je plač novorođene bebe.
Rija je pružila dete Klimeni. „Evo. Bravo, Klimena. Bila si sjajna.“
Klimena je gledala naniže, u svoju bebu, a muž je bio pored nje. „Zdravo, maleni.“
„Znala si da će biti dečko, Klimena“, rekao je Lapetus. Otkrio je da mu se oči pune suzama. „Mnogo se ponosim
tobom.“
Žena mu se osmehnula, isto kao i onda kad su im se pogledi prvi put sreli u balskoj dvorani Aleksandrove palate.
„Ni ti nisi bio loš. Ne bih uspela da nije bilo tebe.“
„Stvorila si savršeno biće, Klimena.“
„Mi smo ga stvorili.“
„Ne. Savršen je zato što je došao iz tebe.“
Prišao im je Kron, noseći Kriga u naručju. „Čestitam, prijatelji. Mnogo je veselije u ovom vagonu. I dobra vest,
Lapetuse...“ Pokazao je ka prostoru za skladištenje. „Naši zemljaci nas nisu izneverili. Tamo je skrivena boca
votke. Doneću čašu da polijemo bebu po glavi!“
„Ni slučajno nećeš to raditi, Krone Ezu! Daj to ovamo. Treba sterilisati Klimenine rane. Baš nam to treba“,
tvrdila je Rija.
Kron se nasmejao. „Oh, dobro, Lapetuse. Vredelo je pokušati!“ Kad se sunce podiglo ka sibirskom nebu, na
vagon se spustila tišina. Svi osim novih roditelja utonuli su u san posle napora prethodnih pet sati, a beba je
zadovoljno sisala na Klimeninim grudima.
„Tako je dobar“, prošaptao je Lapetus.
„Gladan je“, osmehnula se Klimena.
„Znam da nismo imali ni trenutka da razgovaramo o imenima, iz straha od sudbine koja bi mogla da nas zadesi“,
rekao je Lapetus. „Ali sad je ovde. Kako ćemo ga nazvati?“
„Zar nisi obećao svojoj majci da ćeš prvo dete nazvati po njoj?“, zakikotala se Klimena.
„To je tačno, jesam. Ali ne bih rekao da naš sin izgleda kao Agata.“
„Avgustus?“, upitala je Klimena.
„Zar ne misliš da je pomalo pompezno?“, odvratio je Lapetus. „Avgustus Tanit. Nisam baš siguran.“ Istegao je
vrat dok je razmišljao o potencijalnim imenima.
„Ali bilo bi lepo da počinje na slovo a. Aleksej? Aleksandar, u carevu čast?“
Lapetus je zurio u suprugu. „Zar hoćeš da ga osudiš na smrt?“
Klimena je zavrtela glavom. „Samo te zadirkujem, dragi.“ Najednom se trgla. „Jao.“
255
„Šta je bilo?“
„Boli me...“ Klimena je spustila ruku da opipa izvor bola. Kad ju je povukla ispod suknje, bila je krvava.
Lapetus je delovao ojađeno. „Još krvariš...“
Klimena je progutala knedlu. „Da.“
„Šta da radim, KIimena?“
Pogledala je muža u oči i nežno spustila ruku na njegov obraz. „Volim te, Lapetuse. Svim srcem. To je jedino u
šta sam apsolutno sigurna u celom svom životu.“
„Volim i ja tebe, Klimena.“
„A sad...“, kazala je. „Mnogo sam umorna. Mnogo... umorna.“ Klimena je sklopila oči, a muž je počeo da je
miluje po kosi.
„Odmori se, dušo. Bezbedna si, naša beba je bezbedna i zajedno smo.“
Ubrzo potom, majka, otac i beba utonuli su u neprekinuti san.
Probudila ih je galama. „Ustajte!“ Nova porodica je žmirkala na jarkom svetlu koje je strujalo kroz otvorena
vrata, pa ugledala boljševičkog stražara, koji je mahao puškom pred sobom.
Ljudima u vagonu nije trebalo dugo da poslušaju njegova uputstva, svi osim Klimene, koja je bila samrtnički
bleda.
„Dušo?“, upitao je Lapetus. Klimena je polako trepnula.
„Rekao sam ustaj, po naređenju Crvene garde!“
Novorođenče je zaplakalo. „Molim vas, moja žena je bolesna. Sinoč se porodila. Ako imate iole samilosti,
dovešćete doktora“, molio je Lapetus.
Čuvar mu je polako prišao. „Samilosti? Gde je bila careva samilost kad je njegov narod gladovao na poljima?“,
prosiktao je tiho. „Ima da ustane.“
„U r... u redu“, prodahtala je Klimena. „Evo, Lapetuse, uzmi bebu.“ Njen muž je to učinio, a Rija Ezu je priletela
da joj pomogne da se podigne.
„Imam spisak imena“, dreknuo je čuvar. „Treba da pođu sa mnom: Vera Orlova. Galina Nikolajevna. Klimena
Tanit.“
„Šta hoćete sa ovim dvorskim damama?“, upitao je Kron. „Hoćete li da ih vodite carici?“
Čuvar se polako osmehnuo. „Moglo bi se tako reći, da.“
Vera i Galina su se držale jedna za drugu, i počeše da jecaju.
Lapetusu je krv strujala kroz vene kao elektricitet. „Gospodine, kao što sam rekao, moja žena se tek sinoć
porodila. Bebi je potrebna majka.“
Čuvar je pogledao u Klimenu i klimnuo glavom. „I dete može da pođe.“
„Ne!“, kriknula je Klimena. „Ne!“
Lapetus je pao na kolena. „Molim vas dozvolite joj da ostane ovde. Kakvu štetu možemo ikome naneti u ovom
železničkom vagonu? Preklinjem vas. Ostavite našu porodicu zajedno.“
„Tvoj dragoceni Nikolaj nije mario za porodice, pa nije ni mene briga. Ona će poći sa mnom.“
„Uzmite mene umesto nje.“
Čuvar je počeo da se razuzdano smeje. „Ne, mislim da neću. Ljudi bi bili veoma nezadovoljni.“
Lapetusu su se grčili mišići. „Molim vas. Bolesna je.“
„Je l’ vidiš ovo lice?“, upitao je čuvar Lapetusa tiho. „Dobro pogledaj. Ovo je lice čoveka kog nije briga.“ Pošao
je ka vratima. „Izbor je jednostavan. Poći ćete sada. Ili ćete biti ustreljene.“
Lapetus se podigao na noge i zagrlio Klimenu. Iz očiju su mu potekle beskrajne suze. „Klimena...“
„U redu je, Lapetuse“, prošaptala je. „U redu je.“
„Ovo je nemoguće“, jecao je on. „Stigli smo čak dovde, ljubavi. Čak dovde...“ Stisnuo ju je čvrsto.
„I ti i ja znamo da ionako više nisam za ovaj svet. Ne mogu prestati da krvarim.“
„Samo kad bismo te odveli lekaru.

256
„Za to ima šansi koliko i da naše dete danas ustane i prohoda. Za ove ljude mi smo otelovljenje svega što mrze.“
Prikupivši svu snagu, uhvatila je muža za glavu i poljubila ga. „Sad moram da idem, Lapetuse. Budi hrabar. Za
naše dete.“
„Biću“, prošaptao je Lapetus.
„Zaštiti ga.“
„Uvek. Volim te, Klimena.“
„I ja volim tebe, Lapetuse. Hajde sad, maleni.“ Usmerila je pažnju na svoju bebu. „Poznavali smo se samo kratko
vreme. Žao mi je zbog toga, zbog nas oboje. Tvoja mama te voli više od svega.“ Iz oka joj je pala jedna suza na
obraz njenog malog sina.
„Imam vremena samo za jednu pouku. Budi dobar, maleni. To je tajna za sreću.“ Nežno je poljubila bebu u
glavu.
A onda je Klimena Tanit duboko udahnula i zateturala se ka vratima. Nju i druge dve žene isterali su napolje i
ubacili u kočiju s konjskom zapregom. Lapetus je gledao, držeći sina u naručju i neutešno plačući. Kočijaš je
ošinuo pastuva i kočija se cimnula napred, odnoseći Klimenu i druge devojke sve dalje, van vidokruga.
Lapetus je pogledao naniže u sina, koji je tiho cijukao u njegovim rukama. „Žao mi je, sine. Mnogo, mnogo mi je
žao.“ A onda, prvi put, beba je podigla kapke i otkrila dva tamnosmeđa oka. „Nosiš teret sveta na ramenima,
dečko moj. Zvaću te Atlas.“
57
Dok je dan prolazio, Ezuovi su činili sve što je bilo u njihovoj moći da uteše skrhanog Lapetusa, koji se
strmoglavio u ambis očajanja.
„Kako ću hraniti Atlasa? O, bože, ne mogu i njega da izgubim.“
„Juče sam videla kozu s jarićima“, rekla je Rija. „Neka dva-tri kilometra odavde. Kron će je dovesti. Njeno
mleko će biti dovoljno.“
„Kuda su svi otišli, tata?“, upitao je Krig.
„Samo u kratku šetnju. I ja sad idem u šetnju, da se sprijateljim s jednom kozom.“
Lapetus je zgrabio prijatelja za ruku. „Krone, biće opasno. Ko zna kuda su otišli čuvari, ali ako te spaze...“
„Onda će me spaziti“, odgovorio je Kron blago. „Ali tvome detetu treba hrane, Lapetuse. Kao i nama svima.
Nemamo pojma o tome koliko ćemo dugo biti ovde. Moram to da uradim.“
„Bar me pusti da pođem s tobom“, zamolio je Lapetus.
„Sam si rekao da je najverovatnije da će me ustreliti ako me vide. Mali Atlas ne zaslužuje da izgubi oboje
roditelja u jednom danu.“ Jednom rukom je zagrlio Lapetusa da ga uteši. „Biću dobro. A sad mi pomozi da
iscepam ćebe. Trebaće mi povodac.“
Kron je održao reč i za dva sata se vratio ne samo s majkom kozom nego i s velikim jarcem, i jarićima takođe.
„Izgleda da porodica nije želela da se rastaje.“ Zakikotao se.
Rija je pomuzla kozu i pokazala Lapetusu kako da mukotrpno hrani Atlasa tako što će umakati palac u mleko pa
ga stavljati sinu u usta, što je ovaj zahvalno prihvatio.
Do kraja dana, jadnu kozu su izmuzli i svih petoro stanovnika vagona bili su s punijim stomacima nego mnogo
dana pre toga.
Kad je sunce počelo da zalazi, u vagonu se začuo topot kopita.
„Vraćaju se“, kazala je Rija, čvrsto držeći Kriga.
Topot je bio sve bliži i bliži, i ubrzo su se vrata vagona ponovo naglo otvorila, i na njima se ukazao neki vojnik
kog ranije nisu videli.
„Slobodni ste da idete“, naredio je.
Zavladala je zapanjena tišina. „Izvinite?“, upitao je Kron.
„Vi niste naša briga. Možete da idete.“
Kron je izgledao zbunjeno. „Smem li da pitam šta se promenilo?“
Čuvar je uzdahnuo. „Belogardejci šalju pojačanje u ovu oblast, da se sukobe s nama. Vi ste nam najmanji
problem.“
257
„A kuda da idemo?“, upitala je Rija. „Uzeli ste nam dokumenta.“
Čuvar je slegnuo ramenima. „To je vaš problem, nije moj.“ Okrenuo se da pođe.
„Samo trenutak“, rekao je Lapetus. „Hoće li vozovi ponovo saobraćati ovom linijom? Možemo li da iskoristimo
stanicu?“
„Transsibirsku železnicu je rekvirirala Bela armija. Šta mislite, kako šalju pojačanje? Putuju ovamo dok mi sad
razgovaramo.“
„Molim vas recite mi gde je moja žena“, molio je Lapetus.
Čuvar ga je pogledao, ali nije rekao ni reč. Onda se jednostavno okrenuo i otišao.
„Ne mogu da verujem“, prošaptao je Kron. „Izgleda da ni oni sami više ne znaju ko je glavni.“
„Šta ćemo sad?“, upitala je Rija.
„Nisam siguran da imamo mnogo izbora“, odgovorio je Kron. „Bez dokumenata možemo imati samo neprilike.
Bela armija će misliti da smo crveni, i obratno.“
„Mislim da žele da ostanemo ovde“, razmišljao je Lapetus. „U tome i jeste stvar. Vrlo dobro znaju da ne
možemo nikuda.“
„Bojim se da si u pravu, Lapetuse“, rekao je Kron. „Hvala bogu što imamo koze. I...“ - prišao je skladišnom
prostoru i izvukao nešto - votku.“
Naredni mesec je bio težak, ali ustanovili su neku rutinu. Ujutru su muzli kozu, a Kron bi odlazio u lov. Mada je
retko bio uspešan, zamke bi ponekad donele zeca ili, nažalost, nekog glodara, pa bi stanovnici vagona imali i
mesa. Lapetus je čak izvukao gorivo iz nekih napuštenih motornih kola, pa ni vatra nije bila problem.
Kad su prošle četiri nedelje, na vrata vagona je pokucao čuvar Crvene armije i pružio Kronu dokumenta.
„Šta je ovo?“, upitao je on.
„Papiri.“
Preneraženi Kron je počeo da lista ono što mu je dato. „Ovo je samo za jednu osobu. Valjda treba da imamo
dokumenta za sve petoro?“
„Jedan komplet za sve petoro.“ Čuvar je slegnuo ramenima. „Morate da putujete zajedno.“ Udaljio se brzo kao
što je i došao.
Te večeri, raspravljali su o svom sledećem potezu.
„Ovo je namerno“, rekao je Lapetus. „Žele da ostanemo zajedno kako bi nam lakše ušli u trag.“
Kron je klimnuo glavom. „Kuda da idemo?“
Lapetus je uzdahnuo. „U Tobolsk. To je najbliže naselje.“
„A kad stignemo, šta onda? Možda zvuči čudno, ali ovde bar imamo zaklon i hranu“, izjavila je Rija.
„U Tobolsku ćemo imati više mogućnosti. Svi ćemo imati šanse da zaradimo novac. Što se smeštaja tiče, već
ćemo nešto naći.“
Putovanje u Tobolsk bilo je predvidivo grozno. Njih petoro su se umotali u slojeve ćebadi, a Lapetus je uspeo da
napravi improvizovanu nosiljku za Atlasa, kog je nosio ispod svog kožuha napred, uz svoje telo. Kron je poveo i
majku kozu, koju su muzli nekoliko puta da bi nahranili bebu. Što se tiče jarca i jarića, njih su žrtvovali da
obezbede hranu za ostale tokom putovanja. Posle nedelju dana strašnog pešačenja po snegu, umorni putnici stigli
su na rub naselja baš kad je sunce počelo da zalazi.
„Tražite kuće u kojima nema svetla“, posavetovao ih je Lapetus.
Izviđali su i tražili satima, pa naišli na neku malu straćaru za koju je i taj naziv laskav. Imala je razbijene prozore,
trošne zidove od cigle i razvaljena vrata.
Ali poslužiće.
U narednih nekoliko nedelja muškarci su je postepeno popravljali, zamandalili prozore daskama i popravili vrata.
A onda su se okrenuli zaradi. Pošto su se Lapetus i Kron više od sat vremena koškali oko toga kako prići gradu,
Rija je predložila alternativu.
„Znate da sam talentovana za rezbarenje. Mogli bismo pokušati da prodamo moj rad na pijaci“, predložila je.
„Mada sumnjam da će biti lako doći do moržovih zuba.“
„Neće“, složio se Lapetus. „Možeš li da radiš na kostima nogu jelena? Šume su pune jelena.“
258
„Ili kosti od rakunolikog psa“, dodao je Kron. „Da li bi lobanje odgovarale?“
Rija je klimnula glavom i sve troje su se za trenutak zapitali kako su iz prestone dvorane u Aleksandrovoj palati
dospeli do skupljanja životinjskih kostiju da bi preživeli.
I tako su Kron i Lapetus lovili životinje da bi Rija radila, što je bilo dvostruko korisno za preživljavanje
domaćinstva. Kad su sakupili kolekciju umetničkih predmeta, spustili bi se vikendom na pijacu u Tobolsku da ih
prodaju. Jednog takvog vikenda, nasred trga je svirao violinista na ćemanetu.
Lapetus ga je posmatrao oko sat vremena i čeznuo za svojim pređašnjim životom. Čovek je bio darovit, ali stav
mu nije bio dobar, i to je nerviralo negdašnjeg nastavnika u njemu. U jednom trenutku je skupio hrabrosti i prišao
violinisti.
„Izvinite, gospodine“, rekao je. „Veoma ste vešti. Ali ako popravite ugao lakta, biće vam mnogo lakše da
izvedete teške tonove. Smem li?“
Muzičar je obazrivo dozvolio Lapetusu da mu podesi položaj ruke pre nego što je ponovo počeo da svira.
„Gospode, ovo je bolje. Hvala vam.“
„Zadovoljstvo mi je.“ Lapetus se osmehnuo i okrenuo se da se vrati svojoj tezgi.
„Da li dajete časove?“, upitao je violinista. „Nisam toliko uobražen da ne mislim da bi se moje sviranje moglo
popraviti.“
„Usuđujem se reći da bi moglo, gospodine.“ Lapetus je uzdahnuo. „Nekad sam bio nastavnik. Ali više nisam.“
„Šteta.“ Violinista je slegnuo ramenima. „Ja bih vas zamolio da me podučavate. Ne mogu mnogo da platim, ali
dao bih trećinu od svega što zaradim na pijaci.“ Lapetus mu se osmehnuo najširim osmehom za mnogo meseci
unazad.
Nekoliko nedelja kasnije po Tobolsku se proširio glas o Lapetusovoj veštini. Počeo je da daje časove muzike
svakome ko bi mu platio. I tako su njih petoro zajedno uspevali da prežive, i nastavili su tako skoro pet godina.
Za to vreme, Tanitovi i Ezuovi su se svojski potrudili da se tiho uklope u društvo. Njihovim životom dominirala
je nesigurnost u to ko je glavni u zemlji - pa samim tim i u to koliko su bezbedni. Mnogo puta su razgovarali o
planovima da beže iz Rusije, s ciljem da se vrate svako u svoju zemlju - Tanitovi u Švajcarsku, a Ezuovi u
Prusku. Međutim, svaka strategija koju bi smislili ispostavila bi se kao previše opasna, naročito kad se uzme u
obzir da su imali dva mala dečaka.
Dok je mali Atlas rastao, otac ga je mnogo sati tokom dugih, ledenih zima podučavao sviranju na staroj seoskoj
violini koju je dobio od jednog klijenta. Atlas je ispoljio neverovatan dar i Lapetusa su često obuzimale emocije
dok je slušao kako njegov dečko svira.
„Veruj mi na reč, Rija“, uzviknuo je jednom po završetku časa, „da nisam sreo darovitije dete za sve godine
koliko podučavam. Mogao bi da bude virtuoz! Klimena bi se mnogo ponosila njime.“
Rija je šmrknula. „Bilo bi bolje da ide s Kronom i Krigom i da ući da lovi. To je veština koja se pokazala kao
korisna za sve nas.“
Atlas se trudio da tu njenu primedbu ne uzme k srcu. „Znaš da bih rado podučavao Kriga. Najzad, Kron uči
Atlasa stranim jezicima. Možda bi samo trebalo da nađemo instrument koji mu odgovara...“ Rija je zakolutala
očima.
I zaista, uprkos tome što se Lapetus mnogo trudio, Krig nije pokazivao mnogo interesovanja za muziku niti za to
da od oca uči strane jezike. Lapetusu je bilo žao zbog toga. Prepoznavao je onaj sjaj u Kronovim očima kad bi
seo sa Atlasom da ga uči francuski, engleski i nemački. Bio je to jedan mali deo njihovog pređašnjeg života.
Umesto toga, jedina aktivnost koju je Krig delio sa svojim ocem bio je, kao što je Rija i rekla, lov.
Gotovo odmah pošto je naučio da sklopi rečenicu, Atlas je počeo da postavlja pitanja o svojoj majci i gde je ona.
Tog se trenutka Lapetus plašio, ali bio je dobro pripremljen. Uzeo bi sina u naručje i izneo ga napolje, da pogleda
u blistavo noćno nebo.
„Ona je gore među zvezdama, Atlase.“
„Zašto?“, pitao je dečak.
„Zato što tamo ljudi odu kad ostave svoje telo. Postanu... zvezdana prašina.“
Njegov sin je zurio u beskrajna nebesa, očiju razrogačenih od čuda. „Mogu li da vidim mamu?“
259
„Možda, ako veoma pažljivo gledaš.“ Lapetus je pokazao naviše. „Mislim da bi mogao da je vidiš među Sedam
sestara Plejada.“
„Sedam sestara?“, upitao je Atlas.
„Tako je. Vidiš li one tamo zvezde, one što sijaju malo jače od ostalih?“ Atlas je klimnuo glavom, a otac se
osmehnuo. „Da ti ispričam priču o njima...“
Od toga trenutka, Atlas Tanit je bio očaran nebom i njegovim sadržajem. Otac mu je preneo sve svoje znanje o
grčkim mitovima i legendama za koje mnogi veruju da su doveli do njihovog nastanka, ali i o fizičkoj
astronomiji iza tih blistavih čuda.
„Nikad se ne možeš izgubiti ako vidiš zvezde, Atlase.“
„Zaista?“
„Da. Severnjača se kreće u malom krugu oko nebeskog pola. Zato izgleda kao da je nepokretna na noćnom nebu,
pa ćeš uvek moći da nađeš put.“ Pokazao je sinu karte i mape, koje je nabavio po sniženim cenama od prijatelja
na pijaci. Atlasova fascinacija zemaljskom kuglom, iako je bio sasvim mali dečak, bila je izuzetna.
Lapetus je voleo sina više od samog života i posvećivao sve svoje vreme njegovim interesovanjima i njegovom
razvoju.
Takvih sati bilo je sve više 1922, kada je velika glad opustošila zemlju. Pijace su bile prazne i iznenada niko nije
imao višak novca da kupuje rezbarije u kosti niti da plaća časove muzike. U domaćinstvu je situacija postajala
sve teža i teža. Kron je posebno počeo da gubi snagu, često se potpuno odričući obroka kako bi drugi mogli više
da pojedu. Sada je samo na Krigu bila obaveza da postavlja zamke.
Lapetus Tanit je počeo da razmišlja o dijamantu koji je njegova žena sakrila u postavi suknje. Kako bi život bio
drugačiji da je ostao u njihovom vlasništvu... Jedina šansa koju su imali za beg iz užasa Rusije ostala je s
njegovom ženom i sada je gotovo sasvim sigurno u rukama boljševika. Do zime 1923. stanje je postalo strašno.
Sa Atlasom, sada petogodišnjakom, i devetogodišnjim Krigom postajalo je sve teže napuniti stomake. „Ovo je
neizdrživo, Lapetuse. Pomrećemo ovde“, rekao je Kron prijatelju pošto se srušio na stolicu.
„Neću dozvoliti da se to dogodi, Krone. Kad smo već stigli dovde.“
„Potreban nam je plan za dečake. Doći će dan kada ćemo svi biti preslabi da ih hranimo. Moramo sada nešto da
preduzmemo.“
„Šta predlažeš, Krone?“
„Spomenuo si mi svoju imućnu porodicu.“
„Istina je, moji roditelji imaju novca. Ali oni su u Švajcarskoj. Nekoliko puta sam im pisao da bih im rekao da
sam živ i da imaju unuka. Ko zna da li su pisma ikada stigla do njih?“
Kron je klimnuo glavom, a zatim se zagledao u prijatelja. Izraz lica mu je bio sumoran. „Mislim, Lapetuse...
moraš da odeš.“
„Kuda da odem?“
„Moraš da se probiješ do Švajcarske. Da nađeš pomoć. Mislim da jedino tako svi možemo da preživimo.“
Lapetus se zaprepastio. „Prijatelju, nema ničeg što ne bih učinio da nam povećam šanse. Ali valjda i ti znaš da
bih na putu umro?“
Kron je spustio onemoćalu ruku na čelo. „Priznajem da je verovatnoća za uspeh... ograničena. Ali izvesno je da
ćemo ovde svi pomreti ako ništa ne preduzmemo. Tvoj dečak, Krig, Rija... moramo učiniti sve što je u našoj
moći da ih spasemo.“
Lapetus se upiljio u rasplamsalu vatru u gvozdenom ognjištu. „Naravno“, odgovorio je.
„Voleo bih da ti se pridružim. Ali mislim da nemam snage.“
„Ne“, Lapetus se složio. „Ja sam jedini koji može pokušati da krene na to putovanje.“ Oči su mu bile pune suza.
„Molim te, čuvajte Atlasa. On je veoma posebno dete.“
„Hoćemo, Lapetuse. Hoćemo.“ Kron se s mukom uspravio i jedva uspeo da zagrli starog prijatelja. „Budi uveren
da ćeš ga ponovo videti.“
Sutradan ujutru, u osvit dana, Lapetus je probudio sina i objasnio mu da odlazi kako bi pronašao pomoć.
„Zašto, tata?“, upitao je Atlas, sa strahom u mladim očima.
260
„Sine... Bojim se da je kucnuo čas kad nemam izbora da li da ostanem ili da odem. Naša situacija je neodrživa.
Moram da pokušam i pronađem pomoć.“
Atlas se ražalostio i odmah se uznemirio. „Molim te, tata. Ne možeš da ideš. Šta ćemo da radimo bez tebe?“
„Ti si snažan, dete moje. Možda ne telesno, ali umno jesi. Upravo zato ćeš ostati bezbedan dok sam ja odsutan.“
Atlas se bacio u očev zagrljaj, i poslednji put osetio njegovu toplinu.
„Koliko će to trajati?“ Atlas je uspeo da pita kroz sve jače jecanje.
„Ne znam. Mnogo meseci.“
„Nećemo preživeti bez tebe.“
„Tu grešiš. Mislim da niko od nas neće preživeti ako ne budem otišao. Kunem se životom tvoje voljene majke da
ću se vratiti po tebe... Moli se za mene, čekaj me.“
Dečak je krotko klimnuo glavom.
„Seti se reči Lao Cija: ’Ako ne promeniš smer, možda ćeš završiti tamo kuda si se uputio.’“
„Molim te, vrati se“, prošaputao je Atlas.
„Dragoceni moj dečko, naučio sam te kako da se orijentišeš pomoću zvezda. Kad god ti bude potrebno da me
nađeš, iskoristi Sedam sestara Plejada kao vodiče. Zaštitiće te Maja, Alkiona, Asteropa, Keleno, Tajgeta i
Elektra. I naravno Meropa, čija je zvezda posebna, što možeš videti samo ponekad. Kada je budeš video, znaćeš
da se vraćaš kući.“
58
Tobolsk, 1926.
Krig Ezu je pomerio lovca na f3. „Šah-mat“, iscerio se.
„Šta?“, odgovorio je zbunjeni Atlas. „Kako si to uspeo?!“
„Zove se mat nilskog konja. Omogućava ti da pobediš u šest poteza.“ Slegnuo je ramenima. „Izvini zbog toga.“
„Možeš li da me naučiš da to uradim?“, molećivo je upitao Atlas.
„Pa, zašto bih ti odao sve svoje tajne?“, podsmehnuo se Krig. „Kakva je zabava da s tobom igram šah ako ne
mogu da pobedim?“
„Daj, Krig! Želim da znam!“
„Razmisliću... Možda ako odeš i nacepaš mi drva za loženje.“
Atlas je zakolutao očima. „Dobro.“
„Dečaci“, pozvala je Rija posrnuvši u dnevnu sobu. „Maksim dolazi ovamo za pola sata. Morate da raščistite
šahovsku tablu. Znate da ne voli nered.“
Krig je prostrelio majku pogledom. „Zar Maksim mora danas da dođe? On je sada stalno ovde“, prostenjao je.
„Mora ako želiš da jedeš“, brzo je odgovorila Rija u pola glasa.
„Šta?“, upitao je Krig.
„Ništa. Da, Maksim mora da dođe. Možda bi vas dvojica mogla otići. Nisi već dugo obišao oca, Krig. Idi i odaj
mu poštu.“
Stariji dečak je delovao potišteno. „Ali to me rastužuje.“
„Pa, Atlas će te razveseliti. On to ume da radi, zar ne?“ Prišla je mlađem i razbarušila mu kosu. „Ponesi svoje
ćemane ili nešto slično, Atlase.“ Potegla je gutljaj iz skoro prazne boce s votkom.
Kron Ezu je umro otprilike četiri meseca pošto je Lapetus Tanit krenuo na put u Švajcarsku. Nedovoljno
uhranjen i slab, jednostavno se srušio u sneg dok je proveravao jednu klopku za zečeve ili pacove. Upravo ga je
Atlas pronašao. Nikada neće zaboraviti prodoran krik koji je Krig ispustio kada je otrčao nazad u kuću da zatraži
pomoć.
A što se tiče Lapetusa, od njega nije bilo ni traga ni glasa od dana kada je izašao u sneg 1923. Atlasu je užasno
nedostajao. Iako su njih troje koji su ostali u Sibiru govorili da bi se mogao jednog dana vratiti, duboko u sebi su
svi znali da ga je zadesila sudbina.
Ubrzo posle Kronove smrti stanje se popravilo pošto je Rija našla boljševičkog ljubavnika po imenu Maksim,
koji je snabdevao kuću hranom (ma koliko nedovoljno) i, što je Riji bilo još važnije, votkom, na koju se navikla
kako bi preživela.
261
Krig i Atlas su obuli krznene čizme, stavili na sebe šalove, kape i rukavice i uputili se ka brdu na kojem su
sahranili Krigovog oca.
Atlas je znao koliko je njegovom defakto bratu teško da krene na ovaj put pa je pokušao da zapodene razgovor.
„Šta misliš da ćeš postati kad porasteš, Krig?“, upitao je.
Krig je šmrknuo. „Baš me briga šta ću raditi sve dok zarađujem mnogo, mnogo para. Želim veliku toplu kuću i
da mi svi kredenci budu ispunjeni hranom.“
„To bi bilo dobro“, odgovorio je Atlas. „Ja mislim da bih voleo da budem kapetan broda. Mogao bih nas povesti
da prokrstarimo ceo svet.“
„Mislio sam da želiš da postaneš muzičar?“
„I želim!“, oduševljeno je odgovorio Atlas. „Možda ću postati oboje!“
To je izazvalo slab osmeh na Krigovom licu, što je pružilo zadovoljstvo mlađem detetu. „Možda i možeš. Kažu
da je, kada je Titanik tonuo, gudački kvartet stalno svirao. Stoga, kad tvoj brod bude tonuo, možeš putnicima
odsvirati neku melodiju.“
„Moj brod nikada neće potonuti“, navaljivao je ponosni Atlas.
„To su i za Titanik govorili.
„Da, ali biću mnogo pažljiviji nego što je bio kapetan Smit.“
„Kako ti kažeš, Atlase.“
Dečaci su nastavili da hodaju i najzad su stigli na Kronov grob, koji je Krig obeležio velikim komadom drveta
što je ranije pronašao. Neko vreme su stajali ćutke dok se Krig neprijatno premeštao s noge na nogu. „Nikad ne
znam šta da kažem“, priznao je.
„Da li ti nedostaje?“, upitao je Atlas.
„Naravno“, odgovorio je Krig.
„Pa“, umirio ga je Atlas, „onda samo to reci.“
Krig se nakašljao. „Nedostaješ mi, tata.“ Okrenuo se ka Atlasu. „Znaš, čuo sam da pričaš sa svojim ocem van
kuće“, nastavio je mirno. „Ponekad deluje kao da stvarno s njim razgovaraš.“
„Tako izgleda.“
Krig je klimnuo glavom. „Blago tebi. U svakom slučaju, krenimo.“ Krenuo je da se spušta niz brdo.
Atlas je požurio da ga uhvati. „Mislio sam da mrziš Maksima?“
„Mrzim ga, ali je bolje nego biti ovde gore.“
„Znaš da ga tvoja majka ne voli, zar ne?“, rekao je Atlas, a Krig slegnu ramenima. „Ona to čini za hleb.“
„Kamo sreće da je onda hleb bolji.“ Nasmejao se.
Kada su se dečaci vratili kući, Maksim je priterao Riju uza zid i na silu je ljubio.
„Dečaci, mislim da sam vam rekla da izađete“, rekla je Rija gladeći suknju.
„Mi ovde živimo“, odgovorio je Krig. „Ne možeš da nas nateraš da odemo.“
„Jesi li upravo govorio s majkom bez poštovanja?“, upitao je Maksim okrenuvši se prema Krigu.
„Nikad ne bih govorio s majkom bez poštovanja. Samo mi se ne sviđa društvo s kojim se viđa.“
„Krig…“ zamolila je Rija.
Maksim je sporo prešao kroz kuhinju sve dok se nije našao licem u lice s dečakom. „Dakle, kaži mi, dečače. Šta
je posredi?“
„Zato što su nalik veprovima u bari.“
Posle napete stanke, Maksim je zabacio glavu smejući se. „Ja sam vepar?! Jesi li čula, Rija? Tvoj sin me je
nazvao običnom svinjom!?“ Tada je, brzo kao munja, Maksim ošamario Kriga takvom silinom da je ovaj pao na
pod.
„Krig!“, viknula je Rija.
„Dakle, Rija, deca moraju naučiti da budu učtiva prema starijima.“ Okrenuo se prema njoj. „Zar ne?“
„Da, Maksime“, rekla je Rija spuštajući pogled. „Krig, ugledaj se na Atlasa. Sada, dečaci, idite u krevet.“
Atlas je pojurio ka Krigu i pomogao mu da ustane. Krigu su suze tekle niz lice. Atlas je to video samo jednom
ranije, onog dana kada mu je otac umro. Dečaci su požurili u zajedničku sobu, koja nije bila veća od preuređene
262
ostave. Maksim je ranije nabavio jedan stari bračni madrac da bi ga delili. Krig se bacio na njega i nastavio tiho
da plače.
Atlas je seo na drugi kraj madraca i čvrsto obuhvatio kolena. „Jesi li dobro, Krig? To je bilo veoma grubo.“
„Dobro sam“, odgovorio je.
„Bio si tako hrabar. U stvari“, rekao je Atlas, „mislim da nikada nisam video nekog toliko hrabrog.“
Krig se okrenuo prema njemu. „Stvarno?“
„Da! Maksima si nazvao veprom!“, rekao je Atlas smešeći se.
Krig je rukavom obrisao nos. „Jesam, zar ne?“
„Bilo je neverovatno!“
Krig je slegnuo ramenima. „Nije to bilo ništa.“
„Mislim“, pažljivo je rekao Atlas, „da bi se tvoj tata ponosio tobom.“
Krig je spustio pogled i neko vreme ćutao. „Možda ću te sutra naučiti mat nilskog konja.“
„To bi bilo sjajno!“
„U redu. U svakom slučaju sam umoran. Hajde da malo odspavamo.“
Dečaci su izvukli ćebad iz male šupljine na kraju madraca i spustili glave na jastuke.
Kada se probudio, Krigu su usta bila suva a jezik zadebljao. Pošto se protegao, ispostavilo se da nije pio vodu još
od pre partije šaha s Atlasom pa je bio očajnički žedan. Zevnuo je i rešio da ode po bokal koji je stajao u
improvizovanoj kuhinji. U sobi je vladao mrkli mrak, ali je Krig pogledao ka treperavom svetlu što je sijalo
između dovratka i vrata. Uspravio se i pažljivo se premetnuo preko Atlasa vodeći računa da ga ne probudi. Baš
kad je krenuo da stisne kvaku, čuo je majčin tihi glas. Krig se namrštio. Nije nameravao da rizikuje još jedan
susret s Maksimom. Umesto toga, prislonio je uvo na drvo i poslušao.
„Pa, da li bi mi to učinio, Maksime?“ Rijin govor je bio nerazgovetniji nego što je Krig ikada čuo. Očigledno je
bila veoma pijana.
„Objasni ponovo. Želiš da nešto prodam?“ Maksim je takođe govorio teško i uprošćeno. Očigledno su oboje
uživali u votki otkako su dečaci otišli u krevet.
„Dijamant Romanovih, Maksime. Veći od svih koje sam videla!“
„Tja. Prodaj ga sama.“
„Znaš da ne mogu. Ako budem pokušala da ga prodam u Tobolsku, povezaće me s belima. Saznaće za moju vezu
s Romanovima. Ali ako ga ti prodaš, kao crveni, oni će samo... pretpostaviti da si ga ukrao.“
„Reci mi, Rija, kako si došla u posed jednog dijamanta Romanovih?“
„Ugledala sam priliku i uzela ga.“
„Objasni.“
„Kada su car i carica uhvaćeni, nekolicinu nas su ostavili da trunemo u vagonu, uključujući i jednu ženu u
poodmakloj trudnoći. Te noći joj je počeo porođaj i izvukla sam dete - Atlasa.“
Učinilo se da je Maksim podrignuo. „Nastavi.“
„Dok sam porađala dete, osetila sam neki čvrst predmet u postavi suknje njegove majke. Zgrabila sam ga,
pogledala šta je i stavila ga u svoj džep.“
„Ukrala si ga?“
Rija je uzdahnula. „Jesam.“
„Zar se nisi uplašila kazne?“
„Živim u Rusiji. Plašim se kazne zbog svega. Učinila sam samo ono za šta sam mislila da moram kako bih
preživela. Uz to, majka je obilno krvarila. Umirala je.“
„Šta se dogodilo s dečakovim ocem?“
„Rekla sam ti, ostavio nas je kako bi potražio pomoć. Ima porodicu u Švajcarskoj.“
„Budalaština. Ne može preživeti ni tri dana napolju.“
Rija je nastavila. „Razmišljala sam o tome da dijamant vratim Lapetusu. Ali sam rizikovala, ako je Klimena rekla
mužu za njega, da bi pretpostavio da je ostao kod nje dok je izlazila iz vagona te noći posle porođaja.“
„Kada bi mu ga vratila, znao bi da si ga ukrala.“
263
„Da.“
„Pa, gde je?“
„To je tajna koju ću ti otkriti kad se budeš složio da ćeš mi ga prodati. Naravno, daću ti dobru proviziju. Uz to,
sve... preko što želiš.“
„Pokaži mi ga.“
„Maksime, ne mogu tek...“
„Reci mi gde je, Rija.“
„Zar mi ne veruješ?“
„Samo bih voleo da ga vidim.“
„Nije ovde.“
„Nije?“
„Nije. Sklonila sam ga na drugo mesto kako bih ga sačuvala.“
„Šteta. Voleo bih da ga pogledam. Nije važno. Kasno je. Moram da krenem.“ Krig ga je čuo da ustaje.
„Maksime... ovo će ostati naša mala tajna, zar ne? Nikome drugom nećeš reći za dijamant?“
„Naravno da neću. Vidimo se uskoro.“ Posle nekoliko koraka, vrata kuće su se zatvorila s treskom.
Pošto je odlučio da ne popije čašu vode, Krig se ušunjao nazad krevet dok mu se u glavi komešalo ono što je
upravo čuo. Iznenada je shvatio da je beg od ovakvog života moguć i zaista verovatan, ako je istina ono što je
njegova majka rekla. Upiljio se u lice uspavanog dečaka kojeg je smatrao svojim mlađim bratom, dok su mu se
grudi podizale i spuštale lagano i ritmično.
Iako su mu kroz glavu misli projurile poput pacova u trku, jedno mu je bilo jasno.
Atlas ni pod kojim okolnostima ne sme saznati šta je Rija učinila.
59
Olimp, jun 2007.
Pošto je Krig završio priču, obojica smo ćutke sedeli zureći u plavo Egejsko more koje je tiho zapljuskivalo trup
Olimpa.
„Otac mi je oduvek govorio da mi je majka umrla dok me je rađala“, progovorio sam na kraju.
„Lagao te je“, potvrdio je Krig.
„Da bi me zaštitio.“ Gušio sam se. „Sećaš li se trenutka kada su je boljševici odveli?“ Krig je klimnuo glavom.
„Da li se plašila?“
Krig je oklevao. „Zar se ti ne bi uplašio?“
„Bih“, prošaputao sam. Usledila je još jedna duga stanka i pogledom sam lagano prešao preko ogromnog
dragulja na stolu. „Sve ove godine sam imao dijamant verujući da pripada Riji. Međutim, sve vreme je pripadao
mojoj majci.“
„Pripadao je carici.“
„Dat svojevoljno. A onda ga je tvoja majka krišom uzela.“
„A onda si ga ti nasilno oteo“, Krig je uzvratio udarac.
„Ti i dalje tvrdiš da je moj otac znao da je Rija uzela dijamant od moje majke i optužio si me da sam ga krađom
povratio?!“
„Da.“
„Da je znao da ga je Rija uzela iz majčine suknje tokom porođaja, sigurno bi ga ukrao da ga povrati od tvoje
majke mnogo ranije?“
Krig se namrštio i odmahnuo glavom. „Prazna priča... sve je to bilo pre mnogo godina. Posle te noći, kad sam
čuo majku kako priča o dijamantu, pitao sam je za njega dok si bio udaljen da ne čuješ. Rekla mi je da ga čuva za
našu budućnost, za dan kada budemo napustili Rusiju. Nije mogla da ga proda u Tobolsku. Ja...“
Dok je prepričavao svoju priču, na licu mu se nekoliko puta ukazao treptaj nesigurnosti.
„Krig“, rekao sam blago. „Imam jednu molbu. Da li bi mi udovoljio poslednjom večerom, možda na Titanu?
Možemo jesti zajedno, kao nekad.

264
Nemam kuvara, pošto sam došao ovamo sam, ali u frižideru ima kavijara, o kojem smo obojica nekada sanjali, a
u ostavi je boca najbolje votke.“
Ezu je razmislio. „Što da ne? Kao što kažeš, odrasli smo kao braća i svake smo večeri lomili hleb - kad smo ga
imali!“ Krig se sumorno nasmejao. „Možeš da mi pričaš o svom životu i kako je došlo do toga da skupljaš ćerke
širom sveta... kao da skupljaš markice.“
Njegove reči me nisu povredile. „Smem li da ustanem? I da te povedem na Titan?“ Ezu je klimnuo glavom.
Ustao sam i polako krenuo ka mostu koji je Krig postavio između dve superjahte. Prešao sam puzeći, na rukama i
kolenima, a onda sam se spustio na palubu Titana. Krig je, međutim, oklevao, ne znajući šta da radi sa pištoljem.
„Evo. Daj ga meni“, rekao sam.
„Ne misliš valjda da sam lud?!“, odvratio je Krig.
„Shvatam. A ako mi ga ne daš, onda ga ostavi na palubi Olimpa. Kunem se da ti nisam nikakva pretnja. Nikad
nisam ni bio niti ću ikada biti.“
Krig me je osmotrio, a onda stavio pištolj u zadnji džep. Zatim se podigao na most, što mu je očigledno bilo
fizički zahtevno. Dok je puzeći prelazio preko razmaka između dve jahte, ruke su počele da mu se tresu, možda
zbog toga što su bile izložene opterećenju. Tako je izazvao drhtanje mosta i izgubio ravnotežu. I ne razmišljajući,
ispružio je ruku, ali nije imao za šta da se uhvati. Zgrabio sam je brzo kao munja i povukao ga prema Titanu.
„Jesi li dobro?“, upitao sam dok sam mu pomagao da se spusti na palubu.
„Dobro sam“, odgovorio je otrgavši ruku i uspravljajući se. „Lep ti je brod. Možda je uređen pomalo...
staromodno za moj ukus, ali tebi potpuno odgovara.“
Stavio sam ruke u džepove i nehajno slegnuo ramenima. „Pokušao sam da spojim prošlost i sadašnjost.“
„Upravo to sam i mislio.“
Kratko sam se nasmejao. „Izvoli, pođi za mnom.“ Odveo sam ga do trpezarijskog stola na glavnoj palubi krme
Titana.
„Izvoli sedi. Doneću hrane odozdo.“
Otišao sam u kuhinju i poređao na poslužavnik kavijara, dimljenog lososa, sira i suvomesnatih proizvoda, a uz to
i votku rusobaltik, koju sam čuvao za specijalne prilike. Kad sam se vratio za sto, pored Kriga je ponovo stajao
pištolj.
„Vidim da si razvio ukus za fine stvari“, našalio se Krig.
„Kaže mi čovek sa čije smo multimilionske jahte upravo sišli.“
Krig nam je obojici sipao po čašu votke. „Na zdarovje“ , rekao je i podigao čašu.
„Na zdarovje“, odgovorio sam. Krig je gledao kako sam iskapio čašu, a onda je i on to učinio.
„Krig, da sam hteo da te otrujem, možeš biti siguran da bih upotrebio jeftiniju votku.“
Ovo je izazvalo smeh. „Čovek po mom ukusu.“ Zajedno smo uživali u kavijaru i polako ispijali bocu koja je
stajala između nas. „Reci mi nešto, Atlase“, nastavio je Krig. „Kazao si da su te neki događaji u životu naveli da
dovedeš u pitanje stvarnost oko nas. Molim te, pojasni to malo.“
Progutao sam zalogaj i izbrisao usta belom salvetom sa Titana. „Na putovanjima po svetu, dok sam bežao od
tebe, obreo sam se u Španiji, u Granadi. U to vreme bio sam slomljen - toliko da sam bio spreman da odustanem
od svega. Tamo, na velikom trgu ispred katedrale, upoznao sam Anhelinu, mladu Ciganku koja mi je gledala u
dlan i prorekla mi budućnost. Bila je... neverovatna. Ispričala mi je o mome životu priče koje ona jednostavno
nije mogla znati. Znala je za tebe i da me neumorno progoniš po svetu. A onda mi je kazala da ću jednog dana
biti otac sedam kćeri... i da me jedna od njih već čeka da je pronađem. Ja...“ Glas mi je zamro. „Ali dosta o
tome.“
Krig nam je obojici sipao votku u čaše, pa smo je iskapili.
„Jesi li ikada našao oca?“, upitao je.
Odmahnuo sam glavom. „Ne... Iako sam mnogo godina tragao za njim. Na kraju sam obavešten da je umro na
putu kući. Stigao je do Gruzije. To sam, međutim, čuo od svoje bake u Švajcarskoj. Kad je umrla, ostavila mi je
sav svoj imetak, uključujući i zemlju na obali Ženevskog jezera, na kojoj je izgrađena Atlantida. Od toga sam

265
uvećavao bogatstvo.“ Nasmešio sam se tužno. „Činilo se da se sve što dodirnem pretvara u zlato, a opet mi to
ništa ne znači.“
Krig je završio s mazanjem krem sira po blinima61 i pažljivo odložio nož na sto. „A ja sam morao da stojim po
strani i da te posmatram kako to radiš.“
61 Ruske tradicionalne palačinke. (Prim. prev.)
Pomerio sam se na stolici. „Bilo kako bilo, pričaj mi o svojoj ženi.“
Krig je zastao. „Misliš o Iri?“
„O kome drugom?“, odgovorio sam.
„Upoznali smo se ubrzo nakon sahrane njenog muža. Ona je bila u žalosti. Ja sam joj se našao. Šta više ima da se
kaže?“ Stavio je dimljeni losos na sirni namaz i gurnuo blini u usta.
„Oženio si se njome zbog novca?“
Krig je progutao zalogaj i odmahnuo glavom. „Ne. Voleo sam je.“
„Onda mi je mnogo, mnogo žao. Preživeo si najteži bol ljudskog bića.“
Krig je ponovo sipao sebi piće. „Možda. Ali majčina smrt mi je pružila štit koji me je branio od većine životnih
uboda. Za to treba tebi da zahvalim. Bilo kako bilo, skrenuo sam s priče. Reci mi kako si našao svoje kćeri.“
U naredna dva sata ispričao sam Krigu sve što je dovelo do usvajanja mojih devojaka, od trenutka kad me je Bel
našla ispod žive ograde u vrtu Landovskih, do vizitkarte koju je za sreću sačuvala Sesili Hantli-Morgan.
„Iako si me progonio celoga života, sad shvatam da mi je bežanje od tebe pružilo najdraži poklon - moje kćeri. I
sad ti zahvaljujem na tome.“ Podigao sam čašu i nazdravio Krigu, ali on mi nije uzvratio istim gestom. Činilo se
da ga je priča o tome kako sam našao svoje devojke iz nekog razloga uznemirila. Da ga nisam dobro poznavao,
rekao bih da je moj negdašnji brat bio... potresen. „Žalim samo za jednim“, nastavio sam.
„Za čim?“, kazao je on polako.
„Nikad nisam našao svoje dragoceno sedmo dete. Moju krv i meso... Ne znam“, rekao sam zamišljeno i s
čežnjom. „Možda je Anhelina pogrešila, možda ona nikad nije ni došla na svet.“
Krig je ćuteći polako sipao piće u čašu i gledao me. „Upoznao sam svoju voljenu El u Parizu, dok smo bili još
deca. Možda se i sećaš da si je video jednom, kad smo bili na piću u onom kafeu u Lajpcigu. Ušao si i ja sam
znao da si me prepoznao. Rekao sam El da moramo odmah da idemo, ali kao što znaš, nismo to učinili, i ti si
zapalio zgradu u kojoj sam stanovao. Morao sam da iskočim kroz prozor da bih pobegao. Slomio sam lakat i
nikada više nisam mogao da sviram obožavano čelo.“
„Izvinjavam se“, rekao je Krig. „Bio si talentovan s gudalom. Ali svejedno, ipak si uspeo da pobegneš.“
Podstaknut votkom, odgovorio sam drsko. „Naravno, znao sam da ti je otac Prus, ali šokiralo me je kad sam te
video u esesovskoj uniformi... Moj stari prijatelj, moj brat... nacista!“
„Siromaštvo i gladovanje podstaknuto gorčinom mogu da pokolebaju čoveka, Atlase.“
Zurio sam u njega. „Mene nije pokolebalo.“
Krig je skrstio ruke na grudima. „El je bila veoma lepa.“
„U tome se možemo složiti.“ Otpio sam gutljaj votke. „Kako si pobegao iz Nemačke posle rata?“
„Četrdeset treće sam video šta se sprema i pobegao na jedino mesto gde Hitlerova moćna ruka nije mogla da
dosegne - u London. Pretvarao sam se da sam ruski emigrant, godine mog odrastanja na dvoru omogućile su mi
savršenu masku. Slučajno sam sreo ’belu princezu’, koja je pobegla u London devetsto sedamnaeste. Bila je stara
i bogata, a ja sam laskao njenom egu. Uselio sam se u njen stan, što je smrdeo na brojne mačke koje je negovala
kao decu. To je bilo mnogo pre nego što me je uzela u svoj krevet. Bežao sam u barove u Sohou kad god sam
mogao, i takvom jednom prilikom sam stupio u razgovor sa onim groznim čovekom, Tedijem. Možeš da zamisliš
koliko sam se iznenadio kad je iskrsnulo prezime Tanit.“
„I putevi su nam se ponovo ukrstili.“
„Nikad neću zaboraviti strah u tvojim očima kad si me ugledao preko puta ulice.“ Krig se samozadovoljno
osmehnuo. „To mi je pričinilo veliko zadovoljstvo.“

266
„Pošto si se pojavio u knjižari, odlučili smo da zauvek napustimo obalu Evrope i izgradimo novi život na drugoj
strani sveta - da nestanemo u nepreglednom prostranstvu Australije, među svim ostalim doseljenicima. Želeli
smo - bio nam je potreban - mir.“
Krig se podrugljivo nasmejao i popio još jednu votku. „Tebi je bio potreban mir pošto si ga meni uskratio?“
Nastavio sam. „Organizovali smo putovanje parobrodom i dogovorili se da se nađemo na brodu. Ali... ona nije
došla. Kad sam pretražio brod i otkrio da nije na njemu, morali smo da isplovimo.“ Najednom mi je iz tela
nestalo energije. „Od svih mračnih perioda mog života, to putovanje u Australiju bilo je najniža tačka. Čak ni
ono dugo putovanje iz Sibira do Francuske nije se moglo porediti sa pustoši koju sam tad osetio. Konačno...
konačno sam bio izgubio nadu.“ Krig je i dalje ćutao, ali gledao me je znatno prodornije. „A opet“, nastavio sam,
„život mi je ponovo spasla jedna devojčica siroče. Naterala me je da se setim urođene dobrote ljudskih bića. Da
nije bilo dobrote nepoznatih ljudi, mi sad ne bismo ovde sedeli i uživali u poslednjoj zajedničkoj večeri.“
„Ja sam davno izgubio veru u ljudsku prirodu...“
„A meni su tu veru obnovili ljudi... Ali ti i ja smo se oduvek razlikovali.“
„O da!“ Krig je najednom tresnuo čašom votke o sto. „Ti, savršeni, dobri sin. Ja - krv i meso moje majke -
problematičan. Gnevan mladić. Od početka je bilo jasno da je tebe volela više - mirnog, inteligentnog, dobrog
dečaka... Obletala je oko tebe, davala ti je sve najbolje da pojedeš... Čak je u tebe imala poverenja više nego u
sopstvenog sina kad te je izabrala za glasnika koji će odneti dijamant Gustavu!“
Iskreno me je šokiralo Krigovo tumačenje prošlosti. „Imaš iskrivljenu percepciju stvarnosti. To što si upravo
rekao jednostavno nije istina. Već sam ti objasnio da je Rija odabrala mene da bi tebe zaštitila. Za ime boga, pa ti
si tad bio na privatnim časovima!“
„Pa je tako mogla da provodi više vremena s tobom!“
Krig je zgrabio bocu votke i otpio pet ogromnih gutljaja. Prvi put sam jasno video odbojnost koja se pružala još
iz našeg dalekog detinjstva. Iskreno me je mrzeo.
„Samo smo se razlikovali, Krig, i to je sve. Nijedan od nas nije bio bolji od drugoga.“
„Mrzeo sam te zbog nepokolebljive vere u dobrotu ljudskih bića. Onda... i sada.“
Odmahnuo sam glavom. „To je nešto što mi nikada ne možeš oduzeti. To i moju voljenu El. Priznajem da bih te
radije ubio nego da njoj naudiš.“ Krig je promrmljao nešto u čašu s votkom. „Šta si rekao?“
Krig me je pogledao, neprijatno se osmehujući. Bilo je očigledno da je veoma pijan. „Rekao sam: pa opet sam je
uzeo.“
„Šta?“
Krig je za trenutak ćutao da sabere misli. Kad je ponovo progovorio, glas mu je bio dublji, nalik režanju. „Uzeo
sam je, Atlase. Od tebe.“
Krvni pritisak je počeo da mi raste i borio sam se da ostanem pribran. „Reci mi šta time hoćeš da kažeš. Odmah.“
„Nije ti se pridružila na brodu za Australiju zato što sam je ja ukrao.“ Pokušao sam nešto da kažem, ali otkrio
sam da ne mogu. „Pratio sam vas od knjižare do luke. Nije trebalo da je ostavljaš samu, Atlase. Tu si pogrešio.“
Uhvatio sam se za srce, koje je tuklo kao ludo. „Ti... Ti... Lažeš.“
Krig je podigao prst u vazduh, setivši se nečega. „Da li bi voleo da vidiš našu fotografiju s venčanja? Siguran
sam da imam jednu negde...“
„Molim te, ne. Molim te, bože, ne...“
Krig je zavukao ruku u džep i izvadio crnobelu fotografiju iz novčanika. Na njoj je bio mladi, nasmejani Krig, i...
da, lice koje nisam video šezdeset godina. Na moj očaj i krajnju nevericu, bila je u venčanici. Osećao sam da ću
se onesvestiti.
„Kako?! Moja El je znala ko si ti, šta si mi uradio... Ona nikad ne bi pristala da se uda za tebe. Ja.
Krig se nagnuo ka meni i tiho nastavio: „Jednostavno sam joj objasnio da ću se, ako ne pođe sa mnom, popeti na
brod i da ću te na mestu upucati. Vidiš, znao sam sve o vašem nameravanom odlasku...“

267
60
Luka Tilberi, Eseks,
Engleska, 1949.
Bila je to duga noć za Kriga Ezua. Pošto je pratio kola Ruperta Forbsa čak iz Londona, tajno je osmatrao kako su
se Atlas Tanit i njegova lepa devojka prijavili u hotelu Vojadžer, a onda uživali u kupovini po gradu. Posmatrao
ih je dok su sedeli na doku i dok je Atlas pažljivo crtao devojku, očigledno prožet ljubavlju. Posle su se vratili u
hotel, a Krig se namestio na klupu na obali, ne dalje od sto pedeset metara od ulaza u hotel.
Sedeo je tamo cele noći.
Bilo je jasno da par namerava da otputuje u Australiju na parobrodu Orijent za nekoliko sati. Duga noć je dala
Ezuu vremena da razmotri svoje opcije. Istini na volju, nije očekivao da tako lako naiđe na Tanita. Pre svega, nije
se potrudio da uzme neko drugo prezime. Kako je to neobično i nesmotreno od njega.
Štaviše, ni Krig nije aktivno tragao za svojim neprijateljem već je, umesto toga, posvećivao vreme udvaranju
„beloj princezi“ i uklapanju u novi grad. Ali sudbina je odigrala svoje - izgleda kao i uvek kad je u pitanju Atlas -
pa su im se putevi ukrstili ranije nego što je očekivano.
Krig je mnogo godina sanjao da vidi kako se svetlost gasi u Atlasovim očima, i odraz sopstvenog lica u njima.
Ali za vreme rata je video mnogo smrti. Pred njim su se naprosto gasili životi, jedan za drugim, ljudi su padali
kao domine. U to vreme bio je ljubomoran na one koji su umirali. Barem su bili oslobođeni pustoši koja ih je
okruživala.
I tako je Krig zaključio da za Atlasa smrt ne bi bila dovoljna. Ne, kazna za Tanita mora da bude život. Sad je
žudeo da njegov brat oseti očajanje i skrhanost kakve je on prepatio kad mu je oduzeo majku. Bol je bio...
razoran, pa je želeo da ga oseti i Atlas.
Samo se nadao da će imati priliku da izvede osvetu pre nego što se Tanit i njegova žena ukrcaju na parobrod
Orijent... Ako ne, i on će biti primoran da se ukrca na brod i da ih prati u Australiju. Zadrhtao je pri toj pomisli.
U luci Tilberi počela je da se stvara gužva oko devet ujutru, kad se Krig sklonio s klupe, kupio novine i zauzeo
položaj na uličnom uglu naporedo s hotelom. Srce mu je zalupalo malo brže u očekivanju kako će se događaji
odigrati, pa je pokušao da se pribere. Bilo mu je potrebno samo da se na trenutak razdvoje. Da... to bi bilo
dovoljno. U devet i dvadeset pet Krig je uočio visoku, mišićavu Atlasovu priliku kako s koferom u ruci izlazi iz
hotela. Pomno ga je gledao i, oduševljen, otkrio da plavokosa žena ne ide za njim. Tanit se popeo uz rampu i
ukrcao se na brod.
Pet minuta kasnije pojavila se plavokosa žena s koferom i svetloplavom papirnom kesom. To je bila šansa za
njega. Krig je brzo krenuo ka njoj. Koristeći novine kao zaklon, posegao je u džep kaputa u izvadio korovin.
Čvrsto je držao oružje i savršeno ga sakrio presavijenim novinama. Prilazio je sve bliže i bliže, sve dok plavuša
nije bila toliko blizu da je mogao da je dodirne.
Imao je celu noć da isplanira svoj potez pa ga je izveo precizno. Zgrabio je ženu za rame i prislonio joj cev
pištolja uz donji deo leđa. Njoj se dah presekao.
„Ako budeš vrištala, ubiću te“, prošaptao joj je u uho. Žena je klimnula glavom. „Pođi za mnom.“ Krig ju je
okrenuo prema sebi i zagledao se u njene prestravljene plave oči. „Zdravo, draga!“, uzviknuo je. „Zamisli da te
ovde sretnem?“ Onda ju je zagrlio, sve vreme držeći pištolj uperen u njene grudi.
„Molim te ne čini to“, kazala je El tiho.
„Prekasno je“, prošaptao je Krig. Ponovo ju je okrenuo tako da bude licem prema brodu, sve vreme je čvrsto
držeći za ruku. „Poći ćeš sa mnom.“
„Kuda, Krig?“
„Objasniću kasnije.“
„A šta ako sad počnem da vrištim? Nalazimo se usred gomile ljudi.“
„To ne bi bilo mudro. Ne bi stigla ni da završiš, a ja bih se popeo uz rampu i poslao metak u Atlasovu glavu. Da
ne pominjem onaj koji bih poslao u tvoju kičmu.“
„A ako jednostavno odbijem da pođem s tobom?“
„Opet, popeću se na brod i upucaću ga na licu mesta.“
268
„Kuda god da planiraš da me odvedeš, on će te naći. Znam da hoće.“
„Neka pokuša. A sad hajde, draga moja.“
„Čekaj. Pusti me da mu napišem pisamce.“
Krig se podrugljivo nasmejao. „Pisamce?! Da mu objasniš šta ti se dogodilo? Zar ti je kazao da sam glup? To me
ne bi iznenadilo.“
„Ne. Želiš da mu naneseš bol, zar ne? To je svrha sprečavanja da se ukrcam na brod.“
Krig je podigao obrvu. „Baš si bistra.“
„A šta mu može pričiniti više bola od toga da poveruje da sam ga ostavila svojevoljno? Napisaću mu oproštajno
pisamce. Onda ću ja bar imati emocionalni završetak... a agonija mog verenika biće dvostruko veća.“ Krig je
razmislio o njenom predlogu. „Možeš to nazvati poslednjom željom.“
„Misliš da ću te ubiti?“
„Držiš mi pištolj uz leđa.“
Krig se sumorno nasmejao.
„Napiši prokleto pisamce.“ El se nagla dole da otvori tašnu i izvadila parče papira koji je uzela iz hotela, zajedno
s perom. Krig je gledao preko njenog ramena kako piše svaku reč. „Eto. Jesi li zadovoljan ovim?“
Krig je pročitao pisamce.
Kako je velika bila privilegija poznavati tebe za života.
Radi, budi spokojan bez opterećenja da moraš da me čuvaš i paziš.
I dalje zauvek tvoja El, xx
(Gradi svoj život kao što ja moram da živim svoj.)
Ezu je klimnuo glavom.
„Dobro, sad me pusti da nađem nekog ko će mu ga uručiti.“
„Molim? Ne. Hajde. Idemo sad. Ionako je ta ideja bila besmislena.“ Čvršće joj je stisnuo ruku i počeo da je
odvlači.
„Jao!“ El je ispustila svetloplavu papirnu kesu sa satenskom haljinom, ali ne pre no što je iskoristila priliku da
unutra ubaci ceduljicu. Dok ju je Ezu vukao iz gomile ljudi, El je pogledala gore, u brod. Tamo je poslednji put
videla muškarca kog voli i koji je nestrpljivo gledao dole, u luku.
„Doviđenja, ljubavi moja“, prošaptala je. „Nađi me.“
Krig ju je odveo nekoliko ulica dalje, gde ju je prisilio da uđe u crni rols-rojs.
„Sedi napred, sa mnom.“ El ga je poslušala, i čim je zatvorila vrata, Krig je sklonio novine s pištolja. „Ako
pokušaš da bežiš, upucaću te.“
Žena je teško disala, ali je bila odlučna. „Mogu li da pitam kuda idemo?“
Krig se podrugljivo nasmejao. „Da li bi te iznenadilo da saznaš da toliko daleko nisam planirao?“
„Zapravo bi“, odgovorila je žena. Krig je upalio motor i počeo da vozi, s pištoljem u krilu. „On nije uradio to što
misliš da jeste, Krig. On je dobar čovek. Najbolji.“
Krig ju je prostrelio pogledom. „Oh, znači rekao ti je ko sam ja i zašto ga progonim?“
„Naravno. Poznajemo se otkad smo bili deca.“
„Zaista?“, rekao je Krig. „Onda znaš da je bio nadmen, lukav dečak.“
Žena je malo razmislila. „Znaš da još ima onaj dijamant. Želi da ti ga vrati. Ako zaustaviš kola, možemo otići da
ti ga dâ.“
Krig je podigao obrvu. „Dijamant je i dalje u njegovom posedu?“
„Kunem se životom da jeste.“
Činilo se da se Krig na trenutak pokolebao, a onda je jače stisnuo volan. „Činjenica da ga nije prodao ne
razrešava ga zločina ubistva.“
„On nije ubio tvoju majku, Krig, bili su to boljševički vojnici...“
„Tišina!“, zarežao je Krig. „Vidim da ti je korumpirao mozak lažima. Atlas Tanit nije ništa manje nevin nego što
si ti ružna.“
„Šta ćeš da radiš sa mnom?“ Krig je ćutao. „Ako hoćeš da me ubiješ, onda nek to bude brzo.“
269
Ezu je odmahnuo glavom. „Već sam video dovoljno smrti. Ubistvo nema svrhe ako je nepotrebno.“
„Šta onda planiraš?“
„Već si rekla da mi je cilj da naudim Atlasu što je više moguće.“
„Da?“
„Neću te ubiti. Zadržaću te.“
61
Titan
Jun 2007.
Ne stidim se da priznam da sam otvoreno plakao. „Krig. Uspeo si u svom životnom cilju. Sve si mi oduzeo.“
„Znam“, odgovorio je on hladno.
„Zar nije videla da me je, time što je otišla s tobom, svejedno ubila?“
„Možda. Ali tako je ona izabrala. Zakleo sam se da te više neću progoniti ako se uda za mene. I, kao što znaš,
održao sam reč.“
„Ali tvoj sin nije!“, prosiktao sam. „Uhodio je moje kćeri kao da su lovina, tetrebi za odstrel...“ Iskrsnula mi je
jedna užasna pomisao. „Bože! Nemoj mi reći da sam u srodstvu sa tvojim sinom?“
„Nisi. Zed je Irino dete.“
Vrtelo mi se u glavi. „Ono pisamce od El... Stalno sam ga nosio sa sobom.“ Drhtavom rukom posegao sam u
džep i izvadio parče papira.
Krig je izgledao iznenađen. „Molim? Kako si došao do toga? Rekao sam ti da ga je ispustila na dok.“
„Prepoznao sam plavu papirnu kesu. Jedan dečko ju je dobacio na brod dok smo isplovljavali.“
Krig mi je oteo pisamce i osmotrio ga na sve slabijem dnevnom svetlu. Nakon dva-tri trenutka, tanke usne su mu
se izvile u smešak. „Mislim da sam ti odao previše priznanja svih ovih godina,
Atlase. Ovo pisamce je poruka. Kako, Radi, I dalje, Gradi... Uzmi prvo slovo od svake reči i dobijaš...“
Stomak mi se okrenuo. „Krig.“ Klimnuo je glavom. „Ali to znači... Poslala je pismo Horstu i Astrid. Da li je i
ono bilo šifrovano? O, bože, šta li sam sve još propustio tokom godina...?“ Stisnuo sam šake u pesnice i tresnuo
njima po kolenima. „Preklinjem te, reci šta se dogodilo sa El.“
Krig se zavalio na stolici. „Umrla je, oko tri godine pošto smo se venčali.“
Strašan bol pogodio me je u samo jezgro moga bića. „Kako?!“, uzviknuo sam. „Sve mi ispričaj. Moram da
znam.“
Krig je iskrivio lice u grimasu. „Nikad više nije bila ista posle... porođaja. Oslabila je. Na kraju, odneo ju je grip.
Doktor je rekao da bolesnica mora imati volje da se oporavi. A ona je nije imala.“
„Porođaj? Znači ipak ste imali zajedničko dete? O ne.“ Spustio sam glavu u šake. „Ovo je košmar.“
Krig je ostao savršeno miran. „Ne. Nismo imali zajedničko dete.“
Podigao sam pogled. „Molim? To onda znači.
„Da. Ubrzo pošto sam ti oduzeo El, otkrila je da je trudna, da nosi tvoju bebu. Tvoja Ciganka je bila u pravu.“
Držao sam se za svaku Krigovu reč. „Šta se dogodilo s bebom?“
„El je verovala da je dete umrlo na porođaju. Bilo je gadno - operisali su je u bolnici i ništa nije znala. A ja sam
za to vreme skovao plan. Razumljivo, nisam želeo da mi utrapi tvoje malo kopile.“
„Jesi li ubio i moje dete? Golim rukama?! Bože... BOŽE! Kakva si to zver?“
„Molim te, Atlase, imam zrno saosećanja. Čak ni ja ne bih hladnokrvno ubio dete. Ostavio sam ga na pragu
mesnog paroha. Dao sam je tvom dragocenom Bogu da je čuva.“
„Nju? Devojčica?“
„Da.“
„Izgubljena sestra. Moja dragocena Meropa...“
„Našao sam i načina da ti se narugam. U korpu s detetom stavio sam prsten koji si kupio El, u nadi da ćeš
jednoga dana nekako naići na njega... i shvatiti šta si izgubio.“
„Elin smaragdni prsten? Sa sedam kraka?“
„Baš taj.“
270
Što sam brže mogao, zgrabio sam pištolj s Krigovog kraja stola i ustao. Uperio sam ga u njegovu glavu. Ne
stidim se da kažem da moj gnev nije znao za granice. „Reci mi gde se nalazila kuća tog sveštenika ili ću te,
kunem se, odmah ubiti.“
Krig je podigao ruke u vazduh. Oči su mu se iznenada ispunile strahom kad je shvatio svoju grešku. „Ne sećam
se... Ja...“ Repetirao sam pištolj, spreman da pucam. „U Irskoj.“ Krig je mucao. „U Zapadnom Korku. Tamo sam
odveo El pošto smo otišli iz luke Tolberi.“
„Zašto Irska? Zašto si je tamo odveo? RECI MI!“
Raširio je ruke. „Želeo sam neko udaljeno i izolovano mesto. Neko kud ti nikad nećeš doći da njuškaš... A gde je
bolje nego na rubu Evrope? Zapadni Kork je devedesetih godina bio ruralni kraj, Atlase. Nismo čak imali ni
struje. Bilo je savršeno.“
„Savršeno...“, prošaptao sam, čvrsto stežući pištolj.
„Kupio sam jednu oronulu kuću u zabiti, za novac koji sam ukrao od ’bele princeze’.“
„Gde je bila ta kuća?“
„U blizini grada po imenu Klonakilti.“
„Kako se kuća zvala?“
„Argedin haus.“
„Uzeo si sve... Sve što je bilo moje!“
Krig je skočio na noge i oči su mu bile u nivou mojih. „Ubio si mi majku!“
„U dubini duše znaš da nisam. Iskoristio si to kao izgovor zato što si me mrzeo od početka. Verovao si u to da
sam ti oteo pažnju koja je trebalo da bude upućena tebi.“
Ezuu su se oči zacrvenele. „Svi su te voleli. Savršeno dete.“
„Ja sam voleo tebe, brate. Gledao sam u tebe s divljenjem, štitio te kad si bio u nevolji, pokrivao te.
Sad je Krig bio taj koji je jecao. „Atlas heroj! Atlas snažni! Atlas hrabri! Atlas dobri.
„Ne.“ Zavrteo sam glavom umorno. „Uništio si Atlasa koji je nekad postojao. Pustio si me da nosim breme sveta
na ramenima. Kaznio si me za sve što ja jesam. Zar nisi sad zadovoljan?“
„Nikad neću biti zadovoljan sve dok dišemo isti vazduh. Sad je pištolj kod tebe. Pucaj i završi sve!“ Krig je
počeo da drhti. „Sad vidim da imaš sve razloge da to učiniš. Valjda čak ni ti ne možeš da oprostiš sve što sam ti
danas ispričao.“
Premeštao sam težinu s jednog na drugo stopalo dok sam odmeravao opcije. „Borim se. Da. Priznajem.“
„Onda UČINI to!“, zakreštao je Krig. „Bar jednom budi ljudsko biće! Kazni one koji su grešili protiv tebe, koji
su hteli da te unište... povuci okidač!“
Neko vreme sam držao pištolj uperen u Krigovu glavu, a onda mi se ruka počela tresti i ispustio sam ga na sto.
„Ne. Nikad.“
„Šta? Ne razumem...“
„Nećeš me navesti da se promenim. Mi nismo isti.“ Pokrio sam lice šakama na trenutak, a onda nekoliko puta
duboko udahnuo. „Gotovo je, Krig.“
„Gotovo?“
„Da. Ja... Ja ti opraštam. A sad idem u krevet. Ja sam star čovek i veoma, veoma umoran.“
„Šta to radiš?“, zarežao je Ezu. Jednostavno, okrenuo sam mu leđa i polako pošao prema salonu.
„Vrati se, Atlase! Ovo se noćas završava, na ovaj ili onaj način!“
„Već se završilo, Krig. Gotovo je. Sve je gotovo.“
Sišao sam niz stepenice i sručio se na krevet.
62
Probudio me je izlazak grčkog sunca, sijalo mi je u lice. Okrenuo sam se i shvatio da sam zaspao u odelu, što mi
se nije desilo još otkad sam bio dečak. Pažljivo sam se podigao u sedeći položaj, sa osećajem neobičnog stezanja
u grudima. Prekorio sam sebe što sam zaspao jer je do sada na Atlantidi moj plan već bio u punom zamahu.
Marina već telefonom javlja devojkama da sam umro od srčanog udara.
Trebalo je da mi Krig oduzme život.
271
Ali evo me. Dišem. Znao sam da što pre moram da stupim u kontakt s Georgom. Podigao sam se na noge, izašao
iz kabine i krenuo uz glavne stepenice. Izašao sam na palubu, gde nije bilo ni traga ni glasa od mog neprijatelja.
„Krig?!“, pozvao sam. „Heej?!“ Prošao sam od pramca do krme i za to vreme uživao u veličanstvenom suncu na
horizontu. Konačno sam stigao do mosta između Titana i Olimpa. Zadovoljan što on nije na mom brodu, prešao
sam preko, uprkos sve većem bolu u grudima.
„Hej, Krig! Atlas je, hej?!“
Nigde ga nije bilo. Sišao sam u utrobu jahte neprestano ga dozivajući po imenu. Pretražio sam kabine,
kancelarije, delove za osoblje i kuhinju - sve je bilo pusto. Konačno sam se popeo na komandni most, odakle se
upravlja jahtom. Prešao sam pogledom po prostoriji i nešto mi je privuklo pažnju. Na kontrolnoj tabli je počivala
poznata kožna vrećica. Prišao sam joj. Pored nje nalazio se beli koverat, adresovan na Atlasa.
Razlabavio sam uzicu vrećice i, na moje iskreno iznenađenje, dijamant je i dalje bio u njoj. S više od nagoveštaja
strepnje, otvorio sam koverat, u kojem se nalazila karta s Krigovog pisaćeg stola.
POBEDIO SI, ATLASE. OTIŠAO SAM, PREDAO SAM SE MORU. KONAČNO JE GOTOVO.
Polako sam stavio kartu u džep na grudima i okačio dijamant oko vrata. Pošto sam upravo bio detaljno pretražio
Olimp, znao sam da Krig nije na jahti. Predao sam se moru... Da li to znači da se bacio s palube? Izašao sam na
palubu komandnog mosta i pogledao dole, u more. Ali nisam video nikakvo telo, ništa nije izgledalo
neuobičajeno. Je li u pitanju lukavstvo?
Osetio sam da nije.
Krig je ostavio dijamant. Da je pobegao, sigurno bi ga poneo sa sobom.
„Zbogom, Krig. Nadam se da ćeš naći mir uprkos svemu“, prošaptao sam.
Šta sad da radim? Očigledno, dužnost mi je da obavestim grčku obalsku stražu. Međutim, nisam smeo da
rizikujem da me nađu s pištoljem na brodu. Dok je u meni rasla panika, smislio sam kompromisno rešenje.
Vratio sam se do kontrolne table i pritisnuo dugme odgovarajuće frekvencije na radiju.
„Obalska straža, ovde je motorna jahta Olimp. Naš položaj je geografska širina 37,4 severno, a geografska dužina
25,3 istočno. Pretpostavljamo da imamo čoveka u moru. Prijem.“
Posle kratke pauze stigao je odgovor. „Motorna jahta Olimp, poruka je primljena, da li potvrđujete da je lokacija
Delos?“
„Potvrđeno“, odgovorio sam.
„Da li vidite čoveka u moru?“
„Negativno. Na jahti je jedan putnik manje.“
„Potvrđeno, Olimp. Pomoć je na putu“, zazujao je glas.
Vratio sam radio na bazu i krenuo nazad na Titan što sam brže mogao, pa povukao dasku-most za sobom. Nisam
smeo da rizikujem da nadležni pretpostave da je tu bio i drugi brod. Čim sam bezbedno prešao na svoju jahtu,
požurio sam ka pramcu da podignem sidro. To se ispostavilo kao veliki napor za moje srce, koje me je sad bolelo
u grudima. Ali bez obzira na sve, svojski sam se potrudio da se brzo popnem na komandni most Titana, gde sam
uključio motore i počeo da okrećem jahtu prema otvorenom moru. Neočekivano, začuo sam sirenu koja je
dopirala odnekud sa strane. Smirio sam motore i odjurio do prozora. Na svoj užas, ugledao sam mali katamaran
pun mladih ljudi kako daje sve od sebe da mi se skloni s puta. Mahnuo sam rukom u znak da se izvinjavam, ali
nisam mogao da priuštim sebi da gubim vreme. Ponovo sam stavio Titanove motore u puni pogon. Katamaran mi
se sklonio s puta, bez sumnje psujući opaku superjahtu koja ne poštuje druge moreplovce.
Dok je Titan napredovao ka pučini, pitao sam se kuda ću sad. Bilo mi je potrebno neko mirno mesto da se
usidrim, presaberem i smislim novi plan. Nažalost, multimilionski vredna superjahta ne može neopaženo da se
sakrije. Dok sam bio tako duboko zamišljen, zapucketao je radio.
„Zovem Titan. Titan, čujete li me?“
Krv mi se sledila u žilama. Otkud obalska straža zna da je moja jahta u blizini? Zapitao sam se da li da
jednostavno ugasim motore i skočim s palube, kao što je uradio Krig.

272
„Zovem Titan. Ovde motorna jahta Neptun, molim vas, javite se.“
„Neptun...“, prošaptao sam za sebe. „Ko si ti?“
Uzeo sam dvogled i počeo da osmatram. Nisam ništa video, pa sam nakratko sišao s mosta da pogledam zadnju
palubu. I zaista, iza mene se nalazila neka bela tačkica. Podigao sam dvogled i prepoznao malu jahtu, koja je,
izgleda prilično brzo, napredovala prema meni.
Vratio sam se na most i podesio motore na punu brzinu, znajući da plovilo iza mene nema snagu da me stigne.
Ali ko su oni?
„Ponavljam, Titanu, javi se. Neptun nosi dragocen teret!“
„Dragocen teret?“, upitao sam se.
„Da potvrdim“, zazujao je radio, „kod nas na palubi je vaša kći Ali. Pita da li biste svratili na čaj?“
Umalo se nisam srušio na licu mesta. Ali? Otkud ona ovde, dođavola? Ne, ne, ne, ne... Sve što sam onako
pažljivo isplanirao počelo je da puca po šavovima. „Hajde, stara moja“, prošaptao sam podstičući Titana da me
brzo odnese.
Radio je još jednom zazujao. „Tata? Ovde je Ali! Vidimo te! Jesi li za sastanak na Egeju? Prijem.“
Alin glas mi je istovremeno bio i lek i otrov. Osećao sam veliku utehu što ga čujem, ali i duboki bol jer ne mogu
da odgovorim.
Džep mi je zavibrirao pa sam izvadio mobilni telefon. Na ekranu se video nepoznat broj. Znajući da me to
najverovatnije zove Ali s palube Neptuna, ignorisao sam poziv. I zaista, nekoliko trenutaka kasnije, telefon se
oglasio zvučnim signalom da imam glasovnu poruku. Brzo sam uključio uređaj i ponovo čuo glas svoje kćeri.
„Hej, tata! Ali je ovde. Čuj, nećeš verovati, ali ja sam odmah iza tebe. Tu sam sa... prijateljem, i pitam se da li bi
želeo da staneš. Da možda zajedno ručamo? U svakom slučaju, javi mi šta misliš. Volim te. Ćao.“
„I ja tebe volim, Ali“, prošaptao sam.
Isključio sam telefon i oči su mi se napunile suzama. U stvari, ni za čim nisam više žudeo nego da zaustavim
Titan, zagrlim Ali i sve joj ispričam. Ali u dubini duše sam znao koliko je to ludo. Očekivao sam da ću danas
umreti, a da će Krig ostati živ. A sad je suprotno. Da bih zaštitio svoje kćeri, one moraju da misle da sam
preminuo. Ako Zed ikada otkrije da sam danas bio ovde... Zadrhtao sam pri pomisli kakve bi to posledice moglo
imati na moje devojke.
Pošto sam skoro ceo sat gazio gas do daske, Alina mala jahta se izgubila s vidika. Smanjio sam brzinu, izvadio
telefon iz džepa i pozvao jedinog čoveka u kog sam mogao imati poverenja. Kom sam oduvek mogao da verujem
- Georga Hofmana.
„Atlase?!“, odgovorio je bez daha. „Živ si?“
„Da, Georg. Živ sam. I kao što znaš, to je sad veliki problem.“
„Šta je s Krigom?“
„Krig je pokojni. Moramo da pređemo na plan B. Odmah.“
„Razumem, Atlase.“
Devojke moje. Ovde se moja priča zaista završava. Uz pomoć Georga, Ma, Klaudije, Hansa Gaje i mnogih iz
mog „tima“, Titan se vratio u Nicu. Vi ste obaveštene o mom srčanom udaru, o mojoj privatnoj sahrani, i data su
vam sva pisma, uz koordinate na obručastoj sferi.
Bez sumnje, vaše goruće pitanje glasi: „Ali kuda si ti otišao, tata?“
Ja sam se vratio na ostrvo Delos, da živim poslednje dane usred lepote tog grčkog ostrva. Uz Georgovu pomoć,
kupio sam malu, u belo okrečenu kuću s veličanstvenim pogledom na more, i čekao da mi kucne čas. Znajte da
su mi poslednji dani neporecivo ispunjeni srećnim uspomenama na naš zajednički život na magičnoj obali
Atlantide.
Sad znate sve.
Atlasovu priču.
Priču Tate Solta.
Priču o vama.

273
Najveći dar mog produženog vremena na ovome svetu jesu razgovori s Georgom, koji me detaljno izveštava o
napretku svake od vas na pustolovnom putu otkrića ko su vam biološke porodice. Znajte da ne mogu biti
ponosniji na vas nego što jesam. Iako nijedna od vas nije moja krv, ponosim se time što ste nasledile moju strast
prema putovanjima, moj pustolovni duh i, nadasve, moju duboku ljubav prema ljudima i veru u njihovu urođenu
dobrotu. Mnogo mi je žao što sam morao da vas obmanem. Znajući pune okolnosti moje situacije, kao što sada
znate, verujem da ćete mi oprostiti.
A iznad svega nadam se da je Georg uspeo da pronađe izgubljenu sestru. Znam da je neumorno radio da joj uđe u
trag pošto je od mene dobio ime Argedin hausa i crtež prstena koji sam nekada davno dao njenoj majci.
Imam osećaj, međutim, da će mu biti potrebna vaša pomoć. Kad je nađete, devojke moje, budite dobre prema
njoj. Recite joj koliko je mnogo volim. Koliko sam čeznuo za tim da je nađem. Da nikad nisam odustao od
potrage. Kažite joj koliko sam ponizno srećan što sam njen otac, kao što sam i vaš.
Nije mi preostalo da kažem više ništa što već nije rečeno. Ali znajte da ste mi život učinile vrednim življenja.
Iako sam proživeo tragediju i bol, sve ste mi vi dale nade i sreće više nego što možete i da zamislite. Ako vas je
čitanje ove moje priče nečemu naučilo, neka to bude da se kroz život držite ovih mojih saveta:
Iskoristite trenutak!
Živite u sadašnjosti!
Uživajte u svakoj sekundi života - čak i u njegovim najtežim trenucima.
S ljubavlju,
Vaš tata (Solt) x
Titan
Jun 2008.
63
Zvezda je spustila poslednju stranicu i prešla pogledom oko stola. Njene sestre su uglavnom otvoreno plakale, a
njihovi partneri su ih tešili. Osetila je Mausovu ruku na svojim leđima.
„Ja... Ne znam šta da kažem“, promucala je Ali.
„Ono đubre“, prodahtala je Elektra. „On mu je oduzeo El. I sve to ni zbog čega.“
„Meri... Jesi li dobro?“, upitao je Majls, zabrinut.
Meri je progutala knedlu u grlu. „Mislim da jesam...“ Glas joj je zamro i zajecala je. „O, bože, izvinite“, kazala je
mahnuvši rukom ispred lica.
„Oh, mama, dođi ovamo“, rekla je Meri-Kejt pa ustala da je zagrli.
„Mnogo mi je žao, Meri. Strašno je to što smo čuli da se dogodilo tvojoj majci“, dodala je Tigi.
„I siroti tata. Sve to da sazna na kraju života...“ Maja je gutala suze.
„Ne mogu ni da zamislim“, rekla je Ali kroz suze i šmrcanje. „Ne mogu da verujem da sam mu bila tako blizu.
Da je Teov brod bio samo malo brži.“
„Štitio nas je do poslednjeg trenutka“, rekla je Zvezda. „Hteo je život da žrtvuje da bi nama obezbedio sigurnost.
Kako to liči na tatu.“
„Da li prihvatate to zašto je morao da ostane ’mrtav’?“, upitao je Georg sve za stolom. „Mnogo se plašio da Zed
ne otkrije da je bio prisutan u vreme Krigove smrti i da bi mogao da vam naudi.“
Sve devojke su klimnule glavom. „Kad je umro, Georg? Kad je stvarno umro?“, upitala je Elektra.
„Da, koliko je prošlo od njegovog dolaska na Delos pa dok nije... otišao?“, šmrknula je KeKe.
Georg je oklevao. „Poslednji put sam ga video tri dana posle toga. Pomogao sam mu da obezbedi imanje. Kao
što možda znate, ostrvo je veoma malo i od velikog je mitološkog značaja. Ima svega nekoliko kuća. Ponudili
smo vlasniku četvorostruko više nego što imanje zaista vredi, pa su se i on i njegove koze gotovo odmah iselili.“
„To nije odgovor na moje pitanje, Georg. Kad je tata umro?“, upitala je Elektra odlučno.
Georg je odmahnuo glavom i molećivo pogledao Ali. Ali je pogledala u Ma, a ova je ustala.
Veoma duboko je udahnula pa progovorila. „Male moje devojke. Vreme je da budete hrabre. Vaš otac još nije
mrtav.“
Na palubi je vladala tišina.
274
Tigi je razrogačila oči. „Znala sam.
Elektri se presekao dah. „Ne... Ne može biti... Hoćeš da kažeš da je Tata Solt živ? Sada?“
„Da“, rekla je Ma.
Preko stola je zaduvao morski vetar.
„Tajili ste to od nas..prodahtala je Zvezda. „Kako ste mogli biti tako okrutni?“
„Chérie, ja...“
„Da li je i dalje na Delosu?“, upitala je Maja.
Georg je klimnuo glavom. „Da, Majo. Ali mnogo je slab.“
„Oni telefonski pozivi...“, prošaptala je KeKe. „Da li si sa njim razgovarao, Georg?“
„Ne sa njim. Klaudija je uz njega poslednjih nekoliko nedelja. Zato nije bila na Atlantidi. Izveštava me redovno.
Sve je slabiji, ide brzo.“
„Oh, bože!“, kriknula je KeKe.
„Sad sve ima smisla...“, rekla je Zvezda.
„Niko ni u snu nije mogao predvideti da će živeti tako dugo, devojke. Pretpostavili smo da će biti na Delosu
samo nekoliko nedelja. Ali živeo je duže nego što je ijedan doktor mogao da pretpostavi.“
„To liči na tatu“, promucala je Ali.
Georg je nastavio. „Odbija svaku medicinsku pomoć. Ne želi da uzima lekove niti da radi bilo kakve analize -
čak neće ni infuziju.“
„Kako to da je još živ?“, zapitala se Elektra.
Georg je pogledao u Ma, koja se osmehnula Meri. „Mislim... Ne, znam da ga je u životu održala pomisao da
ćemo naći izgubljenu sestru.“
„Moć vere.“ Tigi je klimnula glavom u znak razumevanja.
Zvezda je pogledala u Ali. „Otkad znaš za sve ovo?“
„Od danas po podne. Zahtevala sam da Georg svima kaže i da nam obezbedi poslednje stranice, koje je trebalo
da zadrži sve do posle njegove smrti.“
Georgu su se ruke tresle dok je pio vodu iz čaše. „Verujte mi, devojke, čeznuo sam da podelim istinu s vama. Ali
znate šta je vaš otac učinio za mene. Zakleo sam se da ću mu biti lojalan do poslednjeg daha.“
„Postoji razlika između lojalnosti i svireposti, Georg“, pobunila se KeKe.
Advokat je klimnuo glavom. „Duboko u duši sam znao da treba da vam kažem istinu“, priznao je Georg, kroz
suze. „I koliko bi njemu značilo da vas vidi pre kraja.“
Niko nije znao šta da kaže.
„Zašto, kog đavola, ne krenemo?“, htela je da zna Elektra. „Ako umire, onda nema vremena za gubljenje.
Dovedite kapetana Hansa. Neću da čekam jutro ako postoji šansa da ga ponovo vidimo. Da li se svi slažu?“
„Da. Apsolutno“, kazala je Maja ustajuči. „Sad imamo dva izbora. Prvi je da budemo ljute i ogorčene. To je lako.
Drugi je da prihvatimo sve što se dogodilo. Da nastavimo s ljubavlju i blagošću, iako mislimo da nam je učinjena
nepravda. Dakle“, upitala je Maja, „šta bi tata izabrao?“ Ispružila je ruku prema Tigi, koja ju je prihvatila. Onda
je Tigi pružila ruku preko, ka Ali, sve dok svih sedam sestara nisu bile povezane kao jedna.
„Georg“, kazala je Ali. „Čuo si šta je Elektra rekla. Dovedi Hansa. Idemo da vidimo tatu. Odmah.“
Georg je požurio od trpezarijskog stola.
Svi za stolom bili su u šoku. Partneri su, naročito, ostali bez reči. Ništa što bi rekli nije moglo da umiri tajfun
emocija koje su u tome trenutku preplavile sve sestre. Konačno se oglasila Ali.
„Da li se iko seća kako sam pomislila da sam čula tatu na telefonu kad sam se javila na poziv u njegovoj radnoj
sobi?“, upitala je ostale. „Kad sam naletela na Kristijana u Parizu, da li je obavljao nešto za tatu?“
Marina je klimnula glavom. „Da, chérie. Tražio je Manon Landovski - Polovu praunuku.“
„Zašto?“
„Jednostavno je hteo da još jednom, poslednji put pre smrti zahvali porodici što su ga spasli na početku života.
Kako njihova dobrota ne bi bila zaboravljena u sledećim naraštajima.“
„Da li ju je Kristijan našao?“
275
Ma je klimnula glavom. „Jeste. Ona je kantautorka! Kristijan joj je predao pismo i ona mu je kazala da je njen
otac Marsel često s naklonošću pominjao ’nemoga dečaka’.“
„S naklonošću?“, uzviknula je Maja. „Pa stvarno. Ko bi rekao?“
Vazduh je ispunila tutnjava Titanovih motora i Georg se vratio. „Hans je procenio da ćemo stići na Delos do
izlaska sunca. Pozvaću Klaudiju i obavestiću je da stižemo.“ Zastao je. „Devojke... Da li postupamo ispravno?“
Čovek koji je u prošlosti bio izvor sigurnosti za sve njih sad je delovao krajnje potreseno.
„Apsolutno, Georg“, potvrdila je Zvezda.
„Možemo li sada da razgovaramo s njim preko telefona? Za svaki slučaj, ako se nešto desi?“, upitala je Ali.
Georg je tužno odmahnuo glavom. „Bilo bi mu teško da govori telefonom. Jedva da uopšte ima snage. Štaviše,
da bismo poštedeli njegovo srce, mislim da je najbolje da mu Klaudija i ne kaže da dolazimo.“
„O, bože. Šta ako ne preživi noć?“, rekla je Zvezda.
„Hoće, Zvezdo. Hoće“, obećala joj je Tigi.
64
Dok se Titan približavao Delosu, ostrvce je kupala slaba svetlost sunca koje još nije bilo izašlo. Tlo beše
mestimično kamenito, sa zelenim i žutim travnatim površinama koje su se uzdizale ka vrhu. Sve to, u
kombinaciji sa drevnim grčkim stubovima koji su gdegde krasili zemljište, stvaralo je atmosferu drevnog čuda.
Jahta nikako nije mogla da uđe u majušnu luku, pa se Hans Gaja usidrio što je bliže mogao, i organizovao prevoz
devojaka na obalu čamcem. Dok je Ali upravljala malim čamcem - u kojem su sedeli još i Georg i Ma - prema
molu, ugledali su poznatu priliku. Klaudija je pomogla devojkama, jednoj za drugom, da izađu iz čamca, pa ih
grlila redom. Najduži zagrljaj sačuvala je za brata Georga. Njihova inače uzdržana domaćica slomila se u
njegovom zagrljaju.
„Devojke“, jecala je, „vaš otac je anđeo čuvar.“
„Odvedi nas kod njega, Klaudija“, rekla je Maja.
Domaćica ih je sve povela zemljanom stazom od luke do podnožja velikog zelenog brda, gde se staza toliko
suzila da su sestre morale da koračaju u koloni jedna za drugom. A onda, kad su stigle na vrh, ugledale su
izolovanu kućicu okrečenu u belo. Prizor je bio veličanstven baš kao što ga je tata opisao, s panoramskim
pogledom na drevno ostrvo i more oko njega.
„Kako je on, Klaudija?“, upitala je Ali.
„Čak ni on nije nepobediv. Prošle nedelje je imao još jedan srčani udar. Mislila sam da mu je to poslednji dan pa
sam mu rekla da je Meri konačno pronađena i da sve odlazite da spustite venac u more. To ga drži. Odbijao je da
se preda celoga života... Ali sada...“ Klaudija se okrenula ka Meri i uzela je za ruku. „Dušo moja, možda je
najbolje da prvo pustiš devojke da ga pripreme za tvoj dolazak. Zaista je mnogo slab.“
Meri je klimnula glavom. „Naravno.“
„Ma, hoćeš li da uđeš prva i da mu kažeš da smo sve ovde?“, upitala je Maja.
„Nešto mi govori da on već zna“, prošaptala je Tigi.
„Naravno, chérie“, nasmešila se Ma tužno. „Idem prva da ga vidim.“
Klaudija je uvela Marinu kroz vrata sveže, hladovite kuće, pa niz hodnik, do spavaće sobe pozadi. „Jesi li
spremna?“, upitala je Klaudija. Ma je klimnula glavom i otvorila vrata.
Na velikom bračnom krevetu u uglu sobe dremao je Atlas, poduprt s pet-šest belih jastuka. Dok mu je Marina
prilazila, polako je otvorio oči i okrenuo se da je pogleda. Koža mu je bila siva, a oči upale. Ali dužice su mu
imale isti stari smeđi sjaj kao i uvek.
„Bonjour, chérie.“ kazala je tiho i uzela njegovu krhku ruku. „To sam ja, Marina.“
Atlas se osmehnuo. „Zdravo, Ma.“ Nežno ga je privila u zagrljaj, pomalo obeshrabrena kad je osetila koliko je
mršav. Onda je privukla drvenu stolicu i sela pored njega. „Marina... Ja... Mnogo mi je žao. Mnogo. Zbog
svega“, prošaptao je.
„Pssst, chérie“, tešila ga je Marina. „Ni zbog čega ne treba da ti bude žao.“
„Devojke... Jesu li dobro?“
„One su sjajno, Atlase.“
276
Ta ga je vest smirila. „Da li znaju da sam živ?“
„Da, Atlase, znaju. I napolju su, čekaju da te vide.“
Atlasu su se ramena opustila. „Devojke su ovde? Zbog mene?“
„Da. Sve su tu.“
„Misliš…“ Marina je klimnula glavom. „Ona...“ Atlasu je glas napukao. „Ona je ovde? Moja prva kći?“
„Da.“
Pokušao je da se sabere, očigledno obuzdavajući plitko disanje. „Da li znaju da sam na umoru?“
„Ne budi smešan, chérie. Kao da si ti sposoban za nešto tako normalno kao što je umiranje!“
„Ma“, kazao je i malo jače joj stisnuo ruku. „Sve je u redu. Da li znaju?“
Marina je obuzdavala suze. Atlas je štitio kćeri do poslednjeg trenutka. „Da. Žele da se oproste. Kao i ja, dragi
moj čoveče.“ Nežno ga je pomilovala po glavi. „Koliko si samo muka video.“
„Muka, Marina?“ Atlas je uspeo da odmahne glavom. „Ne. Samo su se život i ljudi - dobri i loši - dešavali
devedeset godina.“
„Pre nego što devojke uđu, želim da ti lično zahvalim što si mi poverio da ih odgajim. Što si me primio kad
nisam imala odgovarajuće kvalifikacije...“
„Draga moja Marina“, osmehnuo se. „Video sam kako si se starala o onoj deci u Parizu. Znam koliko ljubavi
imaš u sebi.“
„I ja sam radila neke strašne stvari... kojih se stidim.“
Potapšao ju je po ruci. „Kao što sam mnogo puta rekao devojkama, ne sudi drugima po onome što rade nego po
onome ko su. Nego, je li ovde?“ Ma je klimnula glavom, a Atlas je uzdahnuo. „Da li si se ikada pitala zašto
nikad nije osetio da ti može priznati ljubav iako je sve ove godine očigledno da te voli?“
Ma se tiho nasmejala. „Slagala bih kad bih odgovorila odrično. Ali ima mnogo toga što on ne zna o meni.
Brinem se da bi me se možda... stideo.“
„Preklinjem te da razgovaraš s njim. Oboje treba da ostavite prošlost da počiva u miru. Molim te, Marina, život
je tako kratak... Obećaj mi da ćeš pokušati.“ Molećivo je pogledao u staru prijateljicu.
„Obećavam.“ Marina se za trenutak pribrala. „Imaš li sada snage da vidiš svoje devojke?“
Osmeh mu se vratio na lice. „Ako i nemam, naći ću je. Hoće li one biti dobro?“
„O da. Odgajili smo jake žene.“ Marina je ustala, ponovo uzela Atlasovu ruku i poljubila je. „Poslaću ih unutra.“
Atlas se naslonio nazad na jastuke i prikupio svu raspoloživu snagu. Na trenutak je sklopio oči i pomolio se
nebesima.
„Hvala vam što ste ih poslali.“
Onda su se vrata njegove sobe ponovo otvorila i niz lice su mu potekle suze dok se pozdravljao sa svojim
kćerkama, jednom za drugom. Svaku je privio u zagrljaj i poljubio u vrh glave, kao što je radio kad su bile deca.
Iako su sve plakale, bile su to suze radosti a ne bola. Iako su događaji pokušali da razdvoje porodicu, univerzum
ih je spojio još jednom, poslednji put.
Sestre su posedale oko kreveta svoga tate, a on je očigledno bio presrećan što je okružen onima koje voli najviše
na svetu.
„Hrabre moje, briljantne, lepe devojke. Samo sam uvek nastojao da budete bezbedne.“
„Znamo, tata, znamo“, kazala je Zvezda da ga uteši.
„Samo smo... Tako smo srećne što te opet vidimo“, plakala je Ali.
Atlas je pogledao u tavanicu. „Priča je duga. Nisam očekivao da ću živeti...“ Okrenuo se nazad, sestrama. „Ali
sve sam zapisao i dao Georgu. Saznaćete istinu.“
„Već je znamo, tata“, kazala je Elektra blago. „Georg nam je dao stranice pre nego što smo stigli ovamo.“
„Ah, je li?“, rekao je Atlas i podigao obrvu. „Molim vas podsetite me da ga otpustim.“ Devojke su se bezglasno
nasmejale kroz suze. „Štaviše“, prodahtao je Atlas, „gde je on?“
„Napolju“, rekla je KeKe. „Da ga dovedem?“
Atlas se osmehnuo. „Hvala ti, KeKe.“

277
Maja se nagla ka ocu. „Tata, sve smo mi kroz tvoju ’smrt’ porasle i pronašle sebe. Sad smo sve odrasle - onakve
kakve si želeo da postanemo.“
Atlas je jedva primetno klimnuo glavom. „Tako se ponosim vama. Georg mi je rekao da ste sve našle svoje
biološke porodice.“
„Da“, kazala je Maja nežno. „I što je još važnije, sve smo našle i svoju budućnost. I sreću.“
„Onda je to“, zadihano je rekao Atlas, „najbolji poklon koji sam vam ikada dao.“
„Samo još jedno pitanje, tata“, rekla je Ali. „U poslednjih godinu dana bilo je trenutaka kad je svaka od nas
mislila da te je videla ili čula.“
„Ili čak namirisala“, prošaptala je Elektra.
„Da li si se vraćao u Atlantidu?“, upitala je Ali.
„Jesi li bio u Bergenu?“, dodala je Zvezda. „Mislila sam da sam te videla na Alinom koncertu.“
Njihov otac se osmehnuo. „Nažalost ne. Mada sam pratio vaš napredak. Moglo bi se reći da sam duhom bio uz
vas, kao što ću uvek i biti... Samo pogledajte gore, ka Sedam sestara Plejada, i ja ću takođe biti tamo. Atlas - vaš
otac - paziće na sve vas.“
„Ti ćeš za nas uvek biti Tata Solt“, jecala je Tigi.
On se osmehnuo. „Naravno. Da li i dalje mirišem na so, mala Majo?“
Devojke su se opet nasmejale. Bio je jak zbog njih.
Neko je tiho pokucao na vrata i u sobu je ušao Georg Hofman. „Zdravo, Atlase“, rekao je starom prijatelju.
„Zdravo još jednom, Georg. Lepo je što si ovde da se oprostiš od mene po treći put.“ Blago mu je namignuo. „A
sad izvinite, devojke, možete li da mi oslobodite malo prostora?“ Maja i Ali su se pomerile da Georg može da
priđe krevetu. Uzeo je Atlasa za ruku, a on ga je nežno povukao u zagrljaj. Sestre su gledale kako nešto šapće
Georgu, koji je živo klimao glavom a onda ustao. „Hvala ti, prijatelju moj, što si mi ih sve doveo. To je najlepši
mogući dar.“
„Kad već govorimo o darovima“, rekao je Georg. „Ali, stigao je Ber.“
„Tata... Da li bi voleo da upoznaš svog unuka?“
„Tvog dečaka, Ali? On je u Delosu?“
Klimnula je glavom. „Kapetan Hans ga je upravo prevezao s Titana.“
Atlasu su oči zasjale. „Molim te unesi ga...“
Ali je na trenutak izašla pa se vratila sa sinom u naručju. „Tata, ovo je Ber. Ber, upoznaj svog dedu.“
„Zdravo, dragoceni. Mogu li da ga uzmem?“ Ali je za trenutak oklevala. „Molim te, nisam nikad ispustio nijednu
od vas. Ne nameravam ni sada!“ Ali se osmehnula i nežno spustila sina u ruke svoga oca. „Ber... kakvo divno
ime. Gospode, Ali.“ Podigao je pogled ka njoj. „Toliko liči na tebe.“
Žene su posmatrale oca kako tepa detencetu i mazi ga, a ono mu je nekako dalo novi nalet energije, kao da je
dobio snagu od tog mladog života i budućnosti koju je držao u rukama. Sa obnovljenom krepkošću, Atlas je bio u
stanju da pita kćeri za njihove partnere, o kojima mu je Georg sve ispričao, pa od njih lično čuo o sudbinama
porodica koje je poznavao nekada davno.
Kad je došlo pravo vreme, Maja se pogledala sa sestrama. Sve su osetile da je došao željeni trenutak.
„Tata“, rekla je Maja. „Ovde je još neko ko želi da te vidi. Ona čeka napolju.“
Atlas je počeo ubrzano da diše. Tigi ga je uzela za ruku. „Ne plaši se, tata. Ovo je tvoja nagrada od univerzuma.“
Devojke su, jedna za drugom, poustajale, slale mu poljubac kroz vazduh i izlazile iz sobe.
A onda, veoma sporo, vrata su se ponovo otvorila i ušla je Meri.
„Zdravo, tata“, kazala je uz osmeh. Prišla mu je i nežno ga poljubila u čelo.
Atlas je širom otvorio oči. „El...“, prošaptao je.
Meri je odmahnula glavom. „Bojim se da nisam El. Moja porodica u Irskoj dala mi je ime Meri. Ali svi su me
zvali ’Vesela’ jer sam bila radosna. Tvoje devojke kažu da bi mi ti dao ime ’Meropa’ da si me ranije našao.“
„Meropa... Meri.“ Atlas je sav sinuo na tu podudarnost i u čudu zurio u kćer. „Zar si to stvarno ti?“
„Ja sam zaista. Ja sam tvoja krv i meso.“

278
Atlas je bio previše potresen da bi mogao da govori, suze su mu tekle niz obraze. Ispružio je ruku i Meri ju je
čvrsto stisnula. Ubrzo se i ona rasplakala. Sedeli su tako ćuteći neko vreme, otac i kći, gledali se prvi put.
„Ličiš na majku“, nekako je uspeo da kaže Atlas. „Ona je bila divna, Meri. Vidiš? Eno ono je ona.“ Atlas je
pokazao na onaj crtež ugljenom što je bio na Atlantidi, sad okačen pored njegovog kreveta.
„Videla sam kopiju koju ima Georg“, odgovorila je Meri. „Devojke kažu da su me prepoznale istoga časa kad
sam zakoračila na palubu Titana.“ Pokazala je glavom prema crtežu. „Svi su se pitali gde je nestao originalni
crtež.“
„Zamolio sam Klaudiju da ga donese ovamo. To je sve što mi je od nje ostalo, ja...“ Atlas je zurio u kćer i gušio
se u emocijama. „Sad si ovde, i deo nje je sa mnom. To je čudo. Oprosti mi, dušo moja, što nisam bio tamo da te
zaštitim. Tragao sam za tobom godinama, po celom svetu. Nikad ni pomislio nisam da bi mogla biti u Irskoj,
ja...“
Meri je videla da se Atlas potresao. „Psst, sve je u redu, tata. Sad je sve u redu. Nego, pričaj mi o njoj, o El.
Pričaj mi o mojoj majci.“
Atlas se široko osmehnuo. „Biće mi čast.“
Držao je Meri za ruku i pričao joj sve što je mogao. Njegova najstarija kći posmatrala je kako mu svetlost pleše u
očima dok se sećao ljubavi svog života i svega što mu je značila. Konačno se umorio i Meri ga je posmatrala kad
je zadremao, i dalje je držeći za ruku. Stisak je polako počeo da mu slabi i Meri je osetila da se udaljava. Brzo je
ustala i otišla da dovede ostale devojke da se oproste.
Sve su redom poljubile oca, posedale oko njegove postelje, čvrsto se držale jedna za drugu i plakale.
Konačno, dok se sunce podizalo nad Delosom, svetlost je pala na Atlasovo lice. Otvorio je oči i osmehnuo se
prisutnima u sobi osmehom iz kog su zračile toplina i ljubav.
„Vidim je“, rekao je Atlas. „Čeka me. El me čeka...“
A onda, nakon života ispunjenog neizmernom lepotom, bolom i dobrotom, Atlas Tanit je zatvorio oči poslednji
put.
Epilog
Atlantida
Godinu dana kasnije
Iako su jedva stale, sedam sestara je uspelo da se stisne u Kristijanov mali čamac, kojim ih je prebacio sa kopna.
„Sigurna si da možeš da upravljaš, Ali?“, upitao ju je on.
„Da, hvala“, odgovorila je sedajući za volan.
„U redu, mi smo spremne“, rekla je Maja pa se izvila i okrenula ka molu. Pružila je obe ruke.
„Oui, chérie.“ Ma joj je predala ukrašenu mesinganu umu sa Atlasovim pepelom. Kad je to uradila, povukla se
korak nazad, a Georg je s ljubavlju spustio ruke na njena ramena.
„Jeste li sigurni, vas dvoje, da makar jedno od vas neće da pođe sa nama? Kristijan bi brzo spremio drugi
čamac“, ponudila je Elektra.
„Hvala ti, dušo, ali ne. Jedino je ispravno da vi raspete pepeo“, odgovorila je Ma.
„Svi ćemo vas ovde čekati“, rekao je Georg.
Ali je klimnula glavom Kristijanu, a on je odvezao uže s mola. Ubacila je čamac u brzinu i polako su isplovile
nasred jezera. Junski dan je bio suv i vedar, a toplo sunce se presijavalo na staklastoj površini. Kad se uverila da
su stigle na odabrano mesto, Ali je ugasila motor i žene su na trenutak uživale u izuzetnom miru na vodi
okruženoj planinama.
Neobično, ali nijedna od njih nije osećala ni nagoveštaj žalosti. Umesto toga, sve su bile ispunjene spokojstvom
što su konačno u stanju da prirede ocu ispraćaj koji im je ranije bio uskraćen. Čamac je neko vreme nežno plutao
na vodi.
„Ali, hoćeš li...?“, konačno je izustila Maja.
Njena sestra je klimnula glavom pa ispod jedne klupe izvukla kutiju s flautom. Izvadila ju je, prinela usnama i
zasvirala. Kompozicija koju su devojke odabrale bila je „Jupiter“ iz Planeta Gustava Holsta - jedno od tatinih
omiljenih dela.
279
Ali je svirala elegantno kao i uvek, a tonovi su lebdeli i vraćali se preko jezera na Atlantidu. Svaka od sestara je
sklopila oči i obratila se ocu. Zahvalile su mu što ih je spasao životi kakve su mogle živeti, i za bezuslovnu
ljubav koju im je davao.
„Hvala ti, Ali“, rekla je Zvezda kad je njena sestra završila sa sviranjem.
„Onda... „, kazala je Maja i pažljivo otvorila urnu. Zahvatila je šaku pepela i nežno ga prosula po jezeru.
„Zbogom, tata“, kazala je stoički hrabro.
Urna je prelazila od sestre do sestre. Neke su govorile dugo, neke nisu uopšte. Konačno, pepeo je stigao do Meri.
„Hvala.“ Osmehnula se i duboko udahnula. „Tata, iako sam te jedva poznavala, veoma sam ponosna što sam
tvoja kći.“ Prosula je poslednju šaku pepela po vodi.
Malo kasnije, Ali je upalila motor i vratila sestre na kopno. Na travi uz mol okupila se grupa pravih prijatelja i
rođaka da oda poštu životu Atlasa Tanita. Pošto je vezao uže, Kristijan je ponudio ruku Maji pa je izašla na
drveni dok. Valentina je požurila niz mol i obgrlila je rukama oko struka. Za njom je išao Florijano i nosio u
naručju Bel, njihovu tromesečnu kćerkicu, koja je zagrgoljila kad ju je majka uzela.
„Zdravo, dušice“, tepala joj je. „Hajde da se sklonimo, da ostali mogu da izađu.“
Sestre su izašle na kopno, svaka u zagrljaj svoje voljene osobe. Bio je to zaista povoljan dan, porodice iz svih
krajeva sveta okupile su se u Atlantidi i međusobno se upoznale.
„Dođi, Al“, rekao je Džek i zagrlio je mišićavim rukama.
Posle (zvanične) smrti njihovog oca, Džek je bio velika podrška Ali. Nikada u životu nije osećala da se neko tako
lepo brine o njoj. Kad se slegla prašina posle onog dana na Delosu i kad su se svi okupili kod kuće, na Atlantidi,
Meri je nazdravila njima dvoma: „Dok su nam u rukama čaše sa šampanjcem, volela bih da čestitam Džeku i Ali!
Vi ste, ovaj, izronili poslednjih nekoliko dana i... divno je videti vas tako srećne.“
„Živeli!“, uskliknula je Meri-Kejt, na šta su im nazdravile i ostale sestre, a Ali odgovorila, crvena u licu.
Sad ju je Džek nežno poljubio. „Čuli smo dovde kako sviraš. Bilo je divno.“
„Moraš to da kažeš“, rekla je Ali i nasmejala se.
„Ne, govori istinu. Svirala si veličanstveno. Bilo je savršeno“, kazao je Alin brat blizanac Tom, koji ju je sledeći
zagrlio.
„On to misli ozbiljno“, potvrdio je Feliks, koji je pijuckao sok od narandže, a ne šampanjac. „Tom mi uvek kaže
kad promašim ton.“ Nasmejao se. „Zaista divno. Tvoj Tata Solt bi se ponosio tobom.“
„Hvala ti, Felikse.“
„Mama!“, viknuo je Ber i doteturao se prema Ali dok ga je Ma držala za jednu, a Georg za drugu ruku.
„Suviše si brz za svoju baku, chérie!“, uzviknula je.
„A i za dedu, po svemu sudeći“, rekla je Ali smešeći se Georgu. „Zdravo, Bere.“ Podigla je sina u naručje.
„Trudi se da održi korak sa svojim novim prijateljem Rorijem“, nasmejao se Džek. „Taj dečko juri po celom
imanju!“
„Da ti donesem čašu šampanjca, Ali?“, upitao je Tom.
Oklevala je, a onda pogledala u Džeka. „Mislim da ću se zasad držati soka kao i Feliks.“
„Stiže odmah“, rekao je Tom i pošao u pravcu kuće.
Malo dalje, na ivici travnjaka, Orlando Forbs se divio velelepnoj građevini Atlantidi. „Izuzetna je!“, osmehivao
se. „Potpuno izuzetna! I kažeš da si otkrila da je izgrađena šezdesetih godina dvadesetog veka?! Jednostavno ne
mogu da verujem, gospođice Zvezdo.
Ja imam oko za takve stvari i rekao bih da je sigurno podignuta u osamnaestom stoleću.“ Podbočio se.
„Arhitektonsko remek-delo.“
„Bilo bi mu veoma drago da čuje tvoje pohvale, Orlando“, odgovorila je Zvezda. „Naravno, nikad mu to ne bi
pošlo za rukom da nije bilo tvojih babe i dede.“
„Dobri stari deda Rups, a?“, odvratio je Orlando.
„Forbsovima su hrabrost i čestitost očigledno u krvi“, našalio se Maus.
„Da. Kakva šteta što je to promašilo vašu generaciju“, zakikotala se Zvezda.
„Ah. U srce si me pogodila, gospođice Zvezdo!“, uzviknuo je Orlando i dramatično se uhvatio za srce.
280
„Znaš, ako se budeš lepo ponašao, možda ti čak dozvolim da proučiš tatine biblioteke“, ponudila je Zvezda.
„Kako se usuđuješ da nagovestiš da sam se ikada loše ponašao“, odgovorio je Orlando.
„Nije ni potrebno nagoveštavati kad si ti u pitanju, dragi brate.“ Maus je otpio šampanjca.
Zvezda je pogledala preko ramena, u najnoviju sestru. „Baš sam nešto mislila, Orlando. Jesi li se već upoznao s
Meri kako treba?“
Meri se okrenula na pomen svog imena. „Da li me to moje oči varaju?“, upitala je prilazeći. „Vidi, vidi“,
nasmejala se, „da nije to vikont lično?! Kako napreduje vinsko novinarstvo?“
Orlando je izgledao kao da se fizički skupio nekoliko centimetara. „Ah, Meri, primite najponiznije izvinjenje
zbog moje male prevare. Međutim, uveren sam da se svi slažete da sam imao dobre namere...“ Poklonio se i
pružio ruku, a Meri ju je prihvatila pa su se rukovali.
Pridružila im se Meri-Kejt i stala uz majku. „Bože, jeste li vi Orlando? Tip koji se pretvarao da je vikont? Pa vi
ste nešto kao legenda u našoj porodici!“
„Oh, jesam li zaista?“, odgovorio je Orlando sav važan.
„Da! Stalno se tome smejemo. Čim neko nešto slaže, mi kažemo: ҆Isti Orlando’!“
Maus je prasnuo u smeh kad je video kako mu se brat izduvao kao balon.
„Izvinite što vas prekidam“, rekao je Georg. „Upravo sam se setio da mi je potreban tvoj potpis na nekim
dokumentima o nasledstvu. Smem li da te pozajmim nakratko?“, upitao je.
„Hajde, Georg!“ Meri je mahnula krugu ljudi s kojim je maločas stajala i pošla za njim u kuću.
„Mnogo mi je drago što si konačno krenula na svoje putovanje po svetu, Meri.“
Nasmejala se. „I meni, Georg. Mada se teško može reći da je baš ta ruta bila očekivana! Koliko sinoć doputovala
sam iz Granade!“
„Čuo sam. Moram reći da mislim kako je divno što si odlučila da posetiš sva mesta na kojima je tvoj otac bio
tokom godina.“
Meri je klimnula glavom. „Samo sam htela da sve to vidim svojim očima. Njegova priča je nešto
najneverovatnije od svega što sam ikada pročitala.“
„I jesi li uspela sve što si nameravala?“
„O da“, odgovorila je Meri ponosno. „Videla sam železničku stanicu u Tjumenju, stari atelje Landovskog, luku u
Bergenu, Kuber Pidi... i sve ostalo sa spiska. Sad osećam da sam mu veoma bliska.“
Georg je spustio ruku na njena leđa. „Siguran sam da je s tobom. A kad smo već kod toga... Čujem od Ali i
Džeka da je onaj mesje Piter išao s tobom na nekoliko evropskih destinacija?“ Podigao je obrvu, a Meri je
zacoktala.
„Nateraćeš me da pocrvenim, Georg.“
„Izvinjavam se. Ali drago mi je što to čujem“, odgovorio je iskreno.
„Kao što je i meni drago zbog tebe i Marine!“
Na Georgovom licu se raširio osmeh. „Mi volimo jedno drugo više od trideset godina. Za sve to vreme,
posmatrao sam njenu ljupkost, lepotu, strpljenje... ali nikad nisam imao hrabrosti ništa da joj kažem. A
ispostavilo se da nije ni ona...“
Georg je odveo Meri u Atlasovu radnu sobu. Bila je tu ranije samo jednom i zadrhtala je kad je osetila fizičku i
materijalnu suštinu svoga oca. Iako je niz kompjutera i monitora bio impresivan, pogled joj se zadržao na ličnim
dragocenostima nasumično poređanim po policama iza radnog stola.
Nasmešila se kad je zapazila nekoliko Grigovih „srećnih žabica“, pohabano staro ćemane i grumen opala još
zarobljen u komadu stene.
Meri je pošla za Georgom do pisaćeg stola i on joj je pružio neki dokument. „Ako potpišeš na mestima koja sam
obeležio, zvanično ću te uvrstiti u Atlasov trust, kao što je on i nameravao.“
„Veoma je lepo od devojaka što su to dopustile. Nikad nisam očekivala...“
Georg ju je prekinuo. „Kao što znaš, svih šest devojaka su insistirale da im budeš po svemu jednaka.“ Meri je
klimnula glavom i skinula poklopac s penkala. „Uzgred budi rečeno, zar moraš da nas ostaviš večeras, Meri?
Svima ćeš nam nedostajati.“
281
Uzdahnula je. „Bojim se da moram da idem. Ali idem samo ja. Meri-Kejt ostaje sa Džekom i sa Ali. Obećala
sam da ću stići u Dablin da vidim Ambroza.“ Meri je delovala potišteno. „Sve je lošije sa zdravljem. Mnogo je
učinio za mene i sad ja moram da budem uz njega.“
Georg je saosećajno klimnuo glavom. „Znam da će svi razumeti.“
„Osim toga...“ Meri je završila s potpisivanjem i sela u Atlasovu duboku kožnu fotelju pored prozora.
„Da, Meri?“
„Sećaš se kad je moj otac pomenuo u dnevniku Elinog brata... Mog ujaka? Napisao je da je usvojen kao beba i
odnet nekud u Evropu.“
„Sećam se toga“, odgovorio je Georg i naslonio se na pisaći sto.
„Pokušavam da otkrijem šta se dogodilo sa njim. Malo istražujem o tome.“
Na Georgovim usnama zaigrao je smešak. „Jesi li nešto otkrila?“
Meri je slegla ramenima. „Imam deliće informacija tu i tamo. Počela sam da istražujem sa Ambrozom, samo da
bi se on nečim zanimao. Ali sad sam i ja radoznala da saznam šta je bilo s njim. Malo je verovatno, naravno,
ali...“ Meri su oči svetlucale. „Moguće je i da je još živ.“
Georg je klimnuo glavom. „Vidim da jabuka ne pada daleko od stabla, Meri. Ne moram to posebno da ističem,
ali ako ti ikada zatrebaju moje usluge, biće mi čast da pomognem.“ Pogledao je napolje, u okupljene ljude koje
su ostavili nekoliko minuta pre toga. „Mislim da je i Orlando Forbs vrlo koristan kad je reč o takvim stvarima.“
Meri se nasmejala. „Je li?“
Georg je klimnuo glavom. U razgovoru su ih prekinuli glasovi KeKe i Krisi, koje su prošle pored otvorenih vrata
radne sobe.
„Hej, hoću da vidim sve tajne tunele ovog mesta!“, uzviknula je Krisi.
„Zapravo, zapečatili smo ih“, odgovorila je KeKe. „Vreme je za novi početak.“ Primetila je Georga i Meri kako
sede zajedno. „Hej, vas dvoje. Pretpostavljam da niste videli dedu Fransisa?“
Georg je glavom pokazao ka prozoru. „On je na terasi, KeKe.“
„Super, hvala!“ Krisi i ona su nastavile prema kuhinji pa izašle kroz ogromna staklena vrata na terasu. Našle su
Fransisa Abrahama kako sedi za antiknim baštenskim stolom od bronze, pa izvukle dve stolice.
„Ah, devojke!“, uzviknuo je on. „Počeo sam da se pitam gde ste. Samo sam hteo da zahvalim što ste me pozvale.
Čast mi je da vidim tvoj dom i odam poštu tvome ocu, KeKe.“
„Hvala ti što si doputovao čak ovamo, Fransise! Mnogo mi je drago što si ovde.“ Uzela je dedinu ruku i čvrsto je
stisnula.
„Voleo bih da naslikam ovo jezero. Šta misliš, da li bi to bilo moguće?“, upitao je.
„Naravno! Imam gore platna i palete. Kasnije ćemo to srediti.“
Na drugom kraju stola je sedela Zara, Čarlijeva ćerka, i izražavala hvalospeve Atlantidi. „Možemo li jednostavno
da živimo ovde, društvo?! Ovo nije normalno koliko je dobro!“ Sela je, a sa njom i Čarli i Tigi.
„Oh, ne znam baš da li bi ti se mnogo svidelo“, odgovorila je Tigi. „Svaki put kad bi poželela da ideš u provod,
morala bi da se voziš čamcem.“
Zara se nasmejala. „Pa, onda bismo jednostavno organizovali provod ovde!“
„Nisam sigurna da bi stara dobra Klaudija mogla da izađe na kraj s tvojim čuvenim žurkama“, rekao je Čarli i
promrsio ćerki kosu.
„Prekini, tata“, odbrusila mu je Zara.
„Da, prekini, Čarli“, odvratila je Tigi i pružila ruku da promrsi Čarlijevu talasastu kestenjastu kosu.
„U redu, u redu, shvatio sam.“ Kroz glavu mu je prošla jedna misao. „U stvari, moje dame, izvinite me na
desetak minuta, važi? Obećao sam da ću nešto brzo popričati sa Ali. Tigs, možeš li da se setiš gde sam stavio
svoju veliku torbu?“
„Mislim da je u kuhinji.“
„Sjajno. Brzo se vraćam!“ Čarli je ustao i ušao u kuću.
Žara je upitno pogledala Tigi, a ova je samo slegla ramenima i nasmešila se.

282
Malo dalje na imanju, Elektra je Stelu Džekson na njenu molbu povela u šetnju tatinim zidom ograđenim
vrtovima, pa im se priključio i Majls i slušao svaku reč. „Sećam se da je govorio o svom cveću kad smo se sastali
na večeri“, prisećala se Stela. „Bio je veoma ponosan na njega. Sad vidim i zašto!“
„Imao je tako mnogo talenata“, rekla je Elektra.
„Zbilja jeste. Svi ovi ljudi okupili su se zbog jednog čoveka“, osmehnula se Stela. „I te kakvo odavanje pošte.“
„Jeste, u pravu si“, odgovorila je Elektra. „Iako ga - što je zapanjujuće - većina ljudi danas prisutnih nikad nije
srela! Ti si u manjini, bako.“
Stela je spustila ruku na srce. „Stvarno mi je čast. Bio je tako topao, zračio je neizrecivom... čestitošću. Teško je
to objasniti.“
„Ali tačno znam šta hoćeš da kažeš“, klimnula je Elektra glavom.
„I šta misliš, šta će biti sa ovim mestom?“, upitao je Majls pokazavši rukom nazad prema kući.
„Sa Atlantidom? Zadržaćemo je. Zauvek. Kad god nam život bude previše zahtevan, imaćemo bezbedno mesto
da se vratimo.“
„To je divno osećanje.“ Stela se nasmešila. „Upravo ono što bi i on želeo.“
Večito praktičan, Majls je nastavio. „A Ma, Klaudija i Kristijan? Šta će s njima biti nakon ovoga danas?“
„Ali i Maja su razgovarale s njima. Svi žele da ostanu. Atlantida je i njihov dom koliko i naš. Osim toga, sad kad
su Ma i Georg... to šta god da su, definitivno više ne brinemo da će Ma biti usamljena kad mi ne budemo ovde.“
A unutra, u kući, Georg i Meri su čuli da neko kuca na vrata radne sobe. „Uđite! odgovorio je Georg. Maja je
promolila glavu kroz vrata. „Izvinite, nadam se da vas ne prekidam?“
„Ne, draga, ne prekidaš“, rekla je Meri.
„Samo sam htela da pitam mogu li da pozajmim Georga za trenutak?“
„Možeš, naravno!“, uzviknula je Meri. „Ionako sam spremna za novu čašu šampanjca. Nastavićemo razgovor
kasnije, Georg.“ Prošla je kroz sobu i nežno poljubila Maju u obraz. „Vidimo se malo kasnije.“
„Hvala, Meri“, kazala je Maja i pažljivo zatvorila vrata za njom. „Dakle.“ Zagladila je haljinu. „Ima li nešto
novo?“
Georg je klimnuo glavom. „Hteo sam da razgovaram s tobom kasnije. Znam da je ovo dan ispunjen
emocijama...“
„U redu je, Georg. Kakve su novosti?“
„Dobio sam odgovor od roditelja. Drago mi je što su odgovorili upravo onako kao što si se nadala. Majka i otac
su zaista kazali sinu - tvome sinu - da je usvojen.“
Maji su nervi zadrhtali u stomaku. „U redu.“
„Međutim“, nastavio je Georg, „kazali su mi da žele da on, na svoj osamnaesti rođendan ili kasnije, odluči da li
hoće da čuje detalje o svom usvojenju. Još nije ispoljio interesovanje za svoju biološku majku, a oni mudro ne
žele da ga uznemiravaju.“
Maja je klimnula glavom. „To zaista zvuči razumno.“
Georg je utešno spustio ruku Maji na rame. „Razborita si i obazriva kao i uvek. On bi se ponosio tobom.“
Maji su oči blesnule. „Nadam se da bi, Georg. Odlučila sam da mu napišem pismo - kad napuni osamnaest
godina - i da mu omogućim izbor da li želi da sazna svoju prošlost ili ne. Baš kao što je tata postupio sa svima
nama.“
„I budi sigurna da ću, kad to uradiš, biti tvoj odani glasnik.“
„Hvala ti, Georg.“ Zagrlila ga je.
Dva sprata iznad njih, u Alinoj dečjoj sobi, doktor Čarli Kineird gledao je u mali predmet koji je na Alin zahtev
doneo sa sobom iz ambulante.
„Gotovo“, potvrdio je.
Džek je sedeo sa Ali na krevetu i čvrsto joj stiskao ruku. „Dakle? Šta kažeš, doco?“
Čarli se osmehnuo. „Samo trenutak pa ću znati zasigurno.“
Ali je naslonila glavu na Džekovo rame. „Kako je onaj tvoj beli jelen, Čarli?“, upitala je.

283
„Retko ga viđamo, ali kad ga vidimo... uvek nam žmarci prođu niz kičmu. Naš lovočuvar Kal hteo je da stavi na
njega uređaj za praćenje, ali..- Čarli je slegnuo ramenima - „mislio sam da bi to pomalo narušilo čaroliju.“ Lekar
je prepoznao nervozu u očima para pred sobom. Video je to već mnogo puta. „Kako loza, Džek?“
„Ove godine smo imali prilično dobar rod, rekao bih“, odgovorio je. „Sledećeg meseca treba da putujemo nazad,
da vidimo nove pupoljke.“
Čarli se osmehnuo. „Život podeljen između Norveške i Novog Zelanda... Užasno vam zavidim!“
„Zapravo, za to možemo da zahvalimo Meri-Kejt“, objasnila je Ali. „Ona sjajno nadzire sve tokom zime.“
Pogledala je sa iščekivanjem u Čarlija. On je odneo onaj mali predmet do prozora, da potvrdi rezultat na svetlu.
„Pa, sad je i zvanično. Čestitam oboma.“ Džek i Ali su prasnuli u smeh i zagrlili se.
„Oh, hvala ti, Čarli! Hvala ti!“ Ali je ustala i prišla mu da ga poljubi.
„Nema potrebe da mi zahvaljuješ! Ovo je divna vest. Znam da će svi dole biti oduševljeni.“
„Nadam se. Pitam se da Ali je usred rečenice prekinuo zvuk motora koji se približavao po jezeru.
Čarli se okrenuo da pogleda. „Izgleda da imamo posetioca“, rekao je.
„Ko je to?“, upitala je Ali dok je gledala kako se mali čamac sve više približava molu. Džek im se pridružio kod
prozora. Na travnjaku napolju, svi su se okupili da dočekaju misterioznog gosta. Kad je čamac pristao uz dok,
videli su ko je to. „O ne“, prošaptala je Ali.
Napolju, Tigi je zurila u mol. „Nije valjda…“ prodahtala je.
„Žao mi je, Tigi“, rekla je Elektra, koja se pojavila pored nje. „Mislim da jeste.“
Obučen u besprekorno sivo odelo, s naočarima za sunce i namazanom, zalizanom kosom, Zed Ezu je privezao
čamac i polako pošao prema kući.
„Dođavola“, rekao je Majls i odmah krenuo prema Ezuu. Ubrzo su mu se pridružili Florijano i Maus.
„Najbolje da ostaneš tu gde jesi, ortak“, rekao je stariji od braće Forbs.
„Ko ti je dao dozvolu da budeš ovde? Ušao si nezakonito na tuđ posed!“, doviknula mu je Marina s terase.
„Kakva topla dobrodošlica!“, odgovorio je Zed s ljigavim osmehom. „Samo sam svratio da vidim sestre, moje
omiljene devojke, i da odam poštu njihovom ocu. Video sam kod zajedničkog prijatelja na društvenoj mreži da
ste danas prosule pepeo.“
Maja se odvažno probila kroz gomilu da bi se suočila s Ezuom. Kad je progovorila, u glasu joj nije bilo ni
najmanjeg nagoveštaja straha. „Možeš da ideš, Zede. Ovde nema ničega za tebe. Došao si da bi nas zastrašio. Ali
to više ne možeš.“
„Zastrašio? Dobri stari ja? Kako bivši ljubavnik može to da izvede, dušo moja?“ Florijano je vidno stisnuo
pesnice. „Samo sam hteo da se uverim da ste sve dobro posle tako... traumatičnog perioda.“
„Čekale smo da čujemo nešto o tebi“, prosiktala je Elektra. „Ali čudno, utišao si se otkad je propao tvoj projekat
’Atlas’. Poslednje što sam čitala u novinama jeste da kompanija Lajtning komjunikejšens odlazi pod prinudnu
upravu.“
Zed se nakostrešio. „Tačno je da preostala internet infrastruktura za vreme finansijske krize nije moj najblistaviji
trenutak.“ Usisao je vazduh kroz zube. „Naročito dok su nas finansijski podržavali... Berners.“
„Koji su propali“, podsetila ga je Zvezda sa uživanjem.
„Da. Očigledno nemam smisao za biznis kao moj otac.“
„Više te se ne plašimo“, kazala je Tigi i uzela Maju za ruku.
„Zaista?“, odvratio je Zed i prodorno se zagledao u nju.
„Da. Nemaš više nikakvu moć nad nama, Zede“, izjavila je Maja. „Odlazi sad sa Atlantide i ne vraćaj se.“
„Kako hoćeš, draga moja.“ Zed je pošao, ali okrenuo se nazad na petama. „Oh, možda bih mogao da podelim s
vama nešto što niste čitale u novinama?“ Iscerio se zmijskim osmehom. „Vidite, imao sam sreće kad je moj
poslovni partner Dejvid Ruter umro.“
„Sreća uprkos smrti?“ Meri je zavrtela glavom.
„Tako je. Samo ne bih da se brinete da je Zed Ezu propao i upropašćen.“
KeKe se namrštila. „Dejvid Ruter... Zaklela ih se da sam negde već čula to ime.“

284
Zed se podrugljivo nasmejao. „Možda zato što si živo ljudsko biće koje diše. Svako je čuo za njega. Dejvid je bio
direktor Bernersa.“
„Oh, bože, da…“ kazala je KeKe za sebe. „Mrtav je?“
Zed je klimnuo glavom. „Jeste. Imao je nedavno fatalan moždani udar. Što je najneobičnije od svega. Taj čovek
je bio savršeno zdrav. Imao je ličnog trenera, nutricionistu, a onda jednog dana... tras. I nema ga više.“
„Baš kao i imperija Ezuovih“, dodala je Ali, koja je stigla iz kuće.
„Ne baš, draga moja. Jer mi je dobri stari Dejvid ostavio nešto testamentom.“ Zed je zavukao ruku u džep.
KeKe je nekako već znala šta će da izvadi.
Zed je držao najveći biser od svih koje su sestre ikada videle. Svetloroze, presijavao se na suncu.
„Da li znate koliko vredi ova mala lepotica?“, upitao je.
KeKe je progutala knedlu. „Pa, više od milion evra“, kazala je trudeći se da obuzda nevericu na licu.
„Možda i nisi tako glupa kao što sam mislio, KeKe! U pravu si. Jer ovo nije tek bilo koji biser. Ovo je čuveni
biser Rozeta.“ Na pomen njegovog imena, dve sestre su se okrenule jedna prema drugoj, razrogačenih očiju.
„Bio je mnogo godina izgubljen u Australiji, ali Dejvidov tim ga je našao. I ostavio ga je meni posle smrti!
Možete li to da verujete? Oduvek sam mislio da me taj matori nitkov mrzi. Krivio je projekat ’Atlas’ za bankrot
banke.“
„Au. Kakav dobar prijatelj“, promrsila je KeKe.
„Zaista! I tako, daleko od propasti, ostaću milioner.“ Gledao je s ljubavlju u biser. I ponovo ću sve izgraditi,
budite sigurni u to. Projekat ’Atlas’ će se nastaviti. U čast moga oca.“
„Vreme je da ideš, Zede“, rekla je Maja istupivši napred.
Zed je napravio tužnu grimasu. „Jesi li sigurna da mi nije dozvoljeno da ostanem na čašici šampanjca, Majo? Baš
kao u stara dobra vremena?“, rekao je i namignuo. U sekundi, Florijanova pesnica je pogodila Zeda u lice uz
zadovoljavajući tup zvuk udarca koji kao da je odjeknuo preko jezera.
„Čuo si je. Odlazi!“, uzviknuo je.
Zed se zateturao unazad, pokrivši rukom okrvavljeni nos. „Tužiću te za nanošenje teških telesnih povreda!“
„Kao advokat, uveravam te da nezakonit ulazak na tuđe imanje i odbijanje da odeš znače da se ovaj moj prijatelj
vladao u samoodbrani. A sad vuci dupe u prokleti čamac“, rekao je Majls.
Besni Zed se vratio preko trave na mol pa u čamac. Upalio je motor i brzo otplovio preko jezera.
„Jesu li svi dobro?“, upitala je Ali. „Majo?“
„Apsolutno dobro“, odgovorila je ona iskreno pa otrčala ka Florijanu. „Moj junak!“
„Mislio sam da će mi se pesnica rasprsnuti“, priznao je i kratko se nasmejao. „Nikada ranije nisam nikog udario.“
„Florijano, hvala ti što si uradio tom tipu ono što smo sve godinama želele da uradimo“, kazala je Elektra.
„Jednostavno... ne mogu da verujem da se pojavio.“
„Onaj biser..zamuckivala je KeKe. „Ima onaj biser...“
Tigi je spustila ruku sestri na leđa. „Jesi li dobro, Ke?“
„On je proklet, Tigs. O njemu se priča... neki od vas se možda sećaju...“
„Oh, bože“, kazala je Zvezda sestri. „To je onaj prokleti biser o kojem si nam pričala? Iz Australije? To je to?“
„Da. Ne mogu da verujem... „, mucala je KeKe.
„Ako zaista ponovo izgradi posao... Čime god da nas bude gađao...“, rekla je Maja. „Možemo da mu vratimo.
Zar ne?“
„Da“, potvrdila je Ali. „Možemo.“
„Stvarno ne treba da brinete da ćete ga ponovo videti...“, prošaptala je KeKe.
Tigi je gledala u vodu. „Da, Ke. U pravu si. Nećemo.“
„Čujte“, ubacila se Ali. „Pošto smo svi ovde zajedno...“ - pogledala je u Džeka, a on je klimnuo glavom - „da li
biste voleli da čujete neke novosti?“ Pružila je ruku ka svome partneru i on ju je prihvatio.
„Možda treba da se pripremiš za ovo, mama“, rekao je Džek majci.
Ali se obratila prisutnima, koji su je gledali sa iščekivanjem. „Džek i ja smo malo pre razgovarali s Čarlijem i on
je potvrdio da ću imati drugu bebu.“
285
Vazduh je ispunila kakofonija cičanja i usklika, pa su se Ali i Džek grlili praktično sa svima, na čelu sa
oduševljenom Mori.
„Čestitam, čestitam, čestitam!!! Oh, gospode. Biću baka“, kazala je, a oči su joj se brzo napunile suzama. „Kad
bi samo vaš otac bio tu da vidi ovo. Bio bi mnogo srećan zbog vas.“ Pogledala je Ali u oči. „Obojica bi bili
srećni.“
„Oh, mon dieu, chérie!“, ciknula je Ma. „Znate šta to znači, zar ne?“
Ali je klimnula glavom. „Da, Ma.“
„Tatina i Elina loza se nastavlja“, rekla je Maja uz širok osmeh. „Kako je to zgodno.“
„Idem da otvorim šampanjac!“, uzviknula je Klaudija. „Mada Ali neće dobiti nimalo...“ Požurila je unutra.
„Ovo je divna novost. Divna!“, uzviknuo je Georg. „I verujem da je savršen trenutak za poslednji poslovni
delić... Izvinite, mogu li za trenutak da pozajmim sedam sestara?“
Žene su se međusobno pogledale i pošle za Georgom, koji je već koračao preko travnjaka. Svi su prošli pored
kuće i konačno stigli do besprekorno potkresanih tisa na ulazu u tatin skriveni vrt. Ušli su i dočekao ih je
miomiris lavande kojim su odisale lepo negovane leje. Kad su ušle, sestre su se setile detinjstva. Pogled su im
privukle stepenice što vode u uvalu sa šljunkom, gde su nekad leti plivale u bistroj, svežoj vodi jezera.
Besprekorno uređen vrt bio je naročito čaroban toga dana. Gledao je pravo u jezero, sa spektakularnim, ničim
ometenim pogledom na sunce, koje se upravo spremalo da zađe između planina. Nije ni čudo što je to bilo tatino
omiljeno mesto.
„Dakle“, rekao je Georg, „evo nas ponovo ovde posle dve godine.“
Pred njima se presijavala obručasta sfera. Niz fino izrađenih, tananih obručeva preklapalo se i zaklanjalo malu
zlatnu kuglu u središtu strukture - što je zapravo bila zemaljska kugla, postavljena pod blagim nagibom na tankoj
metalnoj šipci sa strelom na jednom njenom kraju.
„Ima još nešto, poslednje, što moram da vam pokažem.“ Georg je polako, sigurnim korakom pošao ka obručastoj
sferi. „Vaš otac mi je dao precizna uputstva u pogledu dizajna skulpture.“ Zavukao je ruku između obručeva i
spustio je na zlatni globus u središtu. Čvrsto ju je uhvatio i počeo da je odvrće, sve dok mu ručni zglob nije
zadrhtao. Devojke su zapanjeno posmatrale kako globus počinje da popušta. Georg je nastavio da odvrće, sve
dok mu gornja polovina nije ostala u ruci.
A tamo, u sferi, nalazio se ogromni dijamant i odašiljao odbleske svetlosti koji su plesali po vrtu. Devojke su
ćutale. Svaka od njih je tačno znala u šta gleda.
„Au...“, konačno se poluglasno javila Maja.
„Neverovatno“, rekla je Ali.
„Kao što znate“, kazao je Georg, „vaš tata je godinama nosio ovaj dijamant svuda sa sobom. Čak i kad je
gladovao. Mogao je da ga proda, ali nikad to nije učinio.“
„Sve smo se pitale gde li je nestao“, nasmejala se Tigi. „Pretpostavila sam da je posle tatinog sukoba s Krigom
jednostavno završio na dnu Egejskog mora.“
„I ja sam to mislila“, rekla je Zvezda i klimnula glavom.
„A sve vreme je bio ovde...“, prošaptala je Meri.
„Tako je“, nastavio je Georg. „Kad sam otišao da se vidim sa Atlasom, što se ispostavilo kao pretposlednji put,
poverio mi ga je na čuvanje i dao mi instrukcije kako da ga bezbedno smestim u obručastu sferu. Rečeno mi je da
vam ga predam kad nađem za shodno. Čini mi se da je danas pravi trenutak za to.“
„Poslednji čin...“, kazala je Maja.
„I šta ćemo s njim?“, upitala je Ali.
Georg je na trenutak razmislio. „Vaš otac je ostavio svojim devojkama da o tome odluče. Imao je poverenja u vaš
integritet.“
„Koliko vredi, Georg?“, upitala je KeKe.
„Izgubljeni dijamant poslednje ruske carice?“, nasmejao se on. „Nisam ekspert, ali kad ga procene, rekao bih
deset miliona evra.“
„Mogle bismo da promenimo nečije živote s tim novcem.. primetila je Maja.
286
Ali je pogledala u sestru. „Mnogo života“, složila se.
„Možda je šašavo“, rekla je Zvezda, „ali kad smo rasle, KeKe i ja smo imale običaj da razgovaramo o tome kako
ćemo osnovati dobrotvornu organizaciju. Sećaš li se, Ke?“
KeKe se iscerila. „Misliš Dobrotvornu organizaciju Sedam sestara?“
„Tako je!“, nasmejala se Zvezda. „Mi smo... Htele smo da pokušamo da pomognemo svakom siročetu da nađe
porodicu savršenu kao što je naša, gde god to bilo u svetu.“
Devojke su ćuteći razmišljale o toj ideji, i sve su zasigurno znale da je tačno to ono što žele da učine.
„Dobrotvorna organizacija Sedam sestara. Mislim da je to divno“, kazala je Maja. „Evo“, uzela je Ali za ruku, a
ova je prihvatila Zvezdinu ruku, koja je pak uzela za ruku KeKe, sve dok nisu sačinile krug oko sfere. Polako i
tiho, Georg se udaljio i iskrao se iz vrta.
Sestre su neko vreme tako stajale oko obručaste sfere, bezbedne zajedno. A onda je, veoma sporo, krug počeo da
se kreće, sve dok se nije zavrteo i vrt se ispunio smehom.
Meri je prihvatila Kristijanovu ruku i zakoračila u čamac.
„Vidimo se uskoro!“, uzviknula je pa su se počeli udaljavati od mola, na kojem je stajala njena novopronađena
porodica. Oduševljeno su joj mahali i ona im je uzvraćala, šaljući im poljupce kroz vazduh. Kristijan je
manevrisao čamcem oko poluostrva prema Ženevskoj luci, a Atlantida i Merine sestre počele su da se gube iz
vidokruga.
Dozvolila je sebi da se opusti na mekim kožnim jastucima glisera i zatvorila oči da oseti topao vetar na licu. Kad
ih je ponovo otvorila, pogled joj je pao na jednu isturenu stenu. Jasno kao dan, videla je visoku priliku u beloj
košulji kako joj maše. Bez razmišljanja je uzvratila mahanjem i široko se osmehnula. Gledala je u tog čoveka i
shvatila da poznaje to lice.
A onda se pored njega pojavila žena plave kose i uzela ga za ruku.
„Marna...“, prošaptala je Meri ošamućeno. „Kristijane!“, uzviknula je. „Kristijane! Zaustavi čamac! Stani!“
Kristijan je bez oklevanja ugasio motor.
„Je li sve u redu, Meri?“
„Molim te odvezi nas eno tamo...“ Meri je pokazala u pravcu onih dvoje ljudi koji su joj i dalje mahali.
„Naravno“, odgovorio je Kristijan i polako zaplovio prema steni.
„Volim te!“, viknuo je muškarac.
„I ja tebe volim“, prošaptala je Meri.
Kristijan je dovezao čamac najbliže stenama što je mogao. Meri nije odvajala pogled od svojih roditelja sve dok
je mogla, ali konačno je slika počela da bledi.
I onda je znala da su otišli.

Izjave zahvalnosti
Posle Lusindine smrti suočili smo se s neposrednim pritiskom čitalaca koji su hteli da znaju kakva je sudbina
obećane osme knjige. Mama je tražila od mene da završim serijal, ali nije bilo garancije da će to prihvatiti njeni
izdavači kod kuće i u inostranstvu.
Srećom, prvi sastanak s Džeremijem Trevatanom i Lusi Hejl iz kuće Pan Macmillan uverio me je da oni imaju
poverenja u taj plan, a ostali u svetu poveli su se za njihovim primerom. Naročito sam zahvalan briljantnoj Lusi,
koja je nastavila da pruža ogromnu podršku u tom procesu. Zapravo, čitav tim kuće Macmillan bio je
fenomenalan. Posebno zahvaljujem Džejn Ozborn, Samanti Flečer, Lorejn Grin i Beki Lojd.
Lusindinim izdavačima širom sveta... šta da kažem? Mama je bila u pomalo jedinstvenom položaju da joj svi
budete dragi prijatelji, i ja znam da bi želela da izrazi zahvalnost za vaš neverovatan doprinos ostavštini Sedam
sestara. Mnogi od vas su započeli sa njom ovaj projekat pre jedne decenije, i Atlas predstavlja završetak vašeg
izuzetnog zajedničkog putovanja. Hvala onima koji su slali poruke ohrabrenja tokom procesa pisanja, naročito
Klaudiji Negele, izdavaču Grusche Juncker, Fernandu Merkadanteu i Sanderu Knolu. Takođe i Knutu Jervelu,
koji je otvoreno priznao da ima malo poverenja u mene, ali je nakon čitanja rukopisa bio oduševljen! Želim i da

287
odam počast briljantnim prevodiocima koji su godinama marljivo prevodili Sedam sestara. Njihova uloga se
često nedovoljno ističe, ali ni Lusinda ni ja je nikad nismo zanemarili.
Znao sam da mi je potreban odličan urednik, a Suzan Opi je upravo to. Otkrio sam da je život romanopisca
usamljenički život, naročito u mojoj situaciji, pa su mi njene ideje, razmišljanja i opaske bili od neprocenjive
vrednosti. Ne bih mogao to da izvedem bez tebe, Suzan!
Daleko od toga da je Atlas kraj univerzuma Sedam sestara, on se, štaviše, stalno širi. Prošla godina se pokazala
kao obrazovna u svetu filma, i želim da odam priznanje Šonu Gaskojnu, Bendžamini Mirnik-Vougs, Fej Vord i
Kerolajn Harvi za njihovo strpljenje i stručnost.
Hvala Džeklin Heslop, Nejtanu Muru, Čarlsu Dinu, Metjuu Stolvordiju, Džejmsu Gamblinu, Eli Brenan, Dejvidu
Daningu, Kahalu i Megs Denin, Keri Skot, Kirsti Kenedi, Tori Hardi, Ani Evans, Martinu Vestonu i Ričardu
Stejplsu, koji su mi svi na razne načine pružali podršku tokom prošle godine.
Godina od juna 2021. do juna 2022. pokazala se kao annus horribilis62, tokom koje je moja porodica pretrpela
još dve neočekivane smrti. Moja baka (mamina mama) Dženet Edmonds umrla je u januaru 2022. Baka je bila
mila i iskričava, i svima nam je tokom godina pružala neizrecivo mnogo smeha.
62 Lat.: Užasna godina. (Prim. prev.)
A onda, u maju 2022, izgubili smo moju posestru Oliviju. Ne samo što je bila divna sestra, Olivija je mnogo
godina bila i lična sekretarica i izvršna izdavačka direktorka firme Lusinda Rajli ltd. Ona je bila prva u kontaktu
s čitaocima i briljantno je komunicirala s njima. Osim toga, vodila je kancelariju sa ogromnom efikasnošću i
lakoćom. Bio bih nemaran kad ne bih pomenuo njen ogroman doprinos svemu iza scene. Hvala ti, Livi.
Posebnu zahvalnost dugujem svome poočimu Stivenu, koji deluje kao agent i vodi računa o poslovnoj strani
svega, što ja nikako ne bih mogao. On je nosio breme praktičnih dužnosti u najizazovnijim okolnostima i ne
znam šta bih bez njega. Zatim, hvala Džes Kirton, koja je vrlo brzo naučila svoju ulogu u širokom spektru
poslova u Lusinda Rajli ltd, i potpuno je pouzdana u svemu što radi.
Beskrajno cenim svoju partnerku Lili, koja je bila stoički stub u poslednjih osamnaest meseci (a izvinjavam joj se
što je pet godina morala da trpi moje umetničke ispade i lomove). Hvala mojoj mački Tigi što je ubedila ovog
ljubitelja pasa da i njena vrsta može da bude odana i puna ljubavi. Konačno, hvala mome bratu i mojim sestrama
- Izabeli za izvanredan istraživački rad u početku, Leonori za iskren entuzijazam prema knjizi, i Kitu što me je
zasmejavao kao niko drugi. Mama bi bila neopisivo ponosna na sve vas.
Poslednje reči moraju da budu reči Lusinde Rajli. Nadam se da mi neće zameriti što sam ih izvadio iz izjava
zahvalnosti koje je godinama pisala u serijalu Sedam sestara:
I najzad, hvala VAMA, čitaoci, čiji su me ljubav i podrška, kao i slušanje vaših priča, ponizno inspirisali dok sam
putovala u sve krajeve sveta. Napisati serijal od sedam knjiga izgledalo je ludo 2012. - nisam ni slutila da će
moje sestre dirnuti toliko ljudi u celom svetu. Primili ste ih u svoje srce, smejali ste se, voleli i plakali s njima kao
i ja dok sam pisala njihove priče.
Ako sam išta naučila protekle godine, onda je to da je trenutak sve što imamo. Pokušajte, ako možete, da uživate
u njemu, u kakvim god da se okolnostima nalazite, i nikad ne gubite nadu - to je osnovni plamen koji nas, ljudska
bića, održava u životu.

288