MOMCIMA KOJE SAM VOLELA, Dženi Han /

TO ALL THE BOYS I’VE LOVED BEFORE,

Jenny Han
PRVI DEO TRILOGIJE MOMCIMA KOJE SAM VOLELA

Volim da čuvam stvari. Ne one važne, poput kitova ili ljudi ili okoline. Nego blesave.
Porcelanska zvona, kakva kupuješ po suvenirnicama. Modle za kolačiće koje nikad ne
koristiš, jer kome treba kolačić u obliku stopala? Trake za kosu. Ljubavna pisma. Od svih
stvari koje čuvam, moglo bi se reći da su mi ljubavna pisma najvredniji imetak.

Pisma čuvam u zelenkastoj kutiji za šešire koju mi je mama kupila u antikvarnici u centru.
Nisu to pisma koja je neko meni napisao; ja toga nemam. Ova sam napisala ja. Po jedno
svakom dečku koјеg sam u životu volela – pet ukupno.

Ja kad pišem, sve kažem. Pišem kao da ga nikad niko neće pročitati. Zato što nikad i neće.
Svaku
tajnu misao, svako brižljivo zapažanje, sve što sam sačuvala u sebi, sve to stavim u pismo.
Kad završim, zapečatim ga, adresiram, i onda ga stavim u svoju zelenkastu kutiju za šešire.

Nisu to baš ljubavna pisma u bukvalnom smislu te reči. Moja pisma su za ono kad ne želim
više da budem zaljubljena. Za doviđenja. Jer nakon što napišem to svoje pismo, više nisam
obuzeta svojom sveobuzimajućom ljubavlju. Mogu da jedem žitarice i ne pitam se da li i on
voli preko da nasecka bananu; mogu da pevam uz ljubavne pesme a da ih ne pevam njemu.
Ako je ljubav kao zaposednutost, možda su moja pisma kao egzorcizam. Moja pisma me
oslobađaju. Ili bi bar trebalo.

Poglavlje prvo

Margo se zabavlja s Džošom, ali moglo bi se reći da je cela moja porodica pomalo
zaljubljena u njega. Teško je reći ko najviše. Pre nego što je postao Margoin dečko, bio je
samo Džoš. Uvek je bio tu. Kažem uvek, ali pretpostavljam da to nije istina. Doselio se pored
nas pre pet godina, ali kao da je oduvek tu.

Moj tata voli Džoša jer je dečak, a moj tata je okružen devojkama. I stvarno je tako: po ceo
dan je okružen ženama. Moj tata je ginekolog-akušer, a takođe je i otac tri ćerke, tako da mu
je Girls, girls girls po ceo dan. Džoš mu se sviđa i zato što voli stripove i ići će s njim na
pecanje. Tata je jednom pokušao nas da povede na pecanje, i ja sam se rasplakala jer su mi
se ublatnjavile cipele,
Margo se rasplakala jer joj se knjiga pokvasila, a Kiti se rasplakala jer je Kiti tad praktično
bila
beba.
Kiti voli Džoša jer igra s njom karte i ne dosadi mu. Ili se bar pretvara da mu ne dosadi.
Stalno prave dogovore – ako ja pobedim sledeće deljenje, moraš da mi napraviš topli
sendvič s puterom od kikirikija, bez korice. Takva je Kiti. Neminovno, putera od kikirikija
ne bi bilo i Džoš bi rekao: baš šteta, izaberi nešto drugo. Ali onda bi ga Kiti smorila i on bi
otrčao napolje i kupio ga, jer – takav je Džoš.

Ako bih morala da kažem zašto ga Margo voli, mislim da bih možda morala da kažem zato
što ga svi mi volimo.

Svi smo u dnevnoj sobi, Kiti lepi slike pasa na ogroman karton. Svuda oko nje su papirići i
otpaci od sečenja. Mrndžajući sebi u bradu, kaže: „Kad me tata bude pitao šta želim za
Božić, reći ću mu samo: ’Izaberi bilo koju od ovih rasa, i sve će biti u redu’.“

Margo i Džoš su na kauču; ja ležim na podu, gledajući TV. Džoš je iskokao punu činiju
kokica, i ja sam im se sva predala, uzimajući šaku po šaku.

Naiđe reklama za parfem: devojka trči ulicama Pariza u haljini boje orhideje, golih leđa i
tankoj poput papirne maramice. Šta bih dala da sam ta devojka koja u haljini od maramice
trči po Parizu u proleće! Tako naglo sednem da se zagrcnem na zrno od kokice. Kroz kašalj
kažem: „Margo, hajde da se nađemo u Parizu za moj prolećni raspust!“. Već se zamišljam
kako se vrtim ukrug s makaron kolačićem od pistaća u jednoj i od malina u drugoj ruci.

Margo zasijaju oči. „Misliš da će te tata pustiti?“

„Naravno, pa u pitanju je kultura. Moraće da me pusti.“ Ali istina je da nikad pre nisam
sama letela. A takođe, nikad pre nisam ni bila van zemlje. Da li bi se Margo našla sa mnom
na aerodromu, ili bih morala sama da nađem put do hostela?

Džoš mora da je primetio iznenadnu zabrinutost na mom licu jer kaže: „Ne brini. Tata će te
definitivno pustiti ako sam ja s tobom“.

Razvedrim se. „Da! Možemo da spavamo u hostelima i jedemo samo pecivo i sir za svaki
obrok.“

„Možemo da obiđemo grob Džima Morisona!“, ubaci Džoš.

„Možemo do parfumerie da nam naprave naš lični miris!“, radujem se, a Džoš frkne.

„Hm, prilično sam siguran da će ’pravljenje našeg ličnog mirisa’ u parfumerie koštati kao
nedeljni boravak u hostelu“, kaže. Ćušne Margo laktom. „Sestra ti pati od delusions of
grandeur.“

„Ona je najfensija od nas tri“, složi se Margo.

„A ja?“, zacvili Kiti.

„Ti?“, podsmehnem joj se. „Ti si najnefensija od Song devojaka. Moram svako veče da te
molim da opereš noge, a da ne pričam o tuširanju.“
Kitino lice se izobliči i zacrveni. „Nisam pričala o tome, ti dodo ptico. Pričala sam o Parizu.“

Nonšalantno joj odmahnem. „Ti si premala da bi odsela u hostelu.“

Otpuzi do Margo i uspentra joj se u krilo, iako ima devet godina, a devet godina je previše
da bi se nekom sedelo u krilu. „Margo, ti ćeš mi dati da idem, zar ne?“

„Možda bi to mogao da bude porodični odmor“, kaže Margo, ljubeći je u obraz. „Mogli biste
svi da pođete, i ti i Lara Džin i tata.“

Namrštim se. To uopšte nije put u Pariz kakav sam ja zamislila. Iznad Kitine glave Džoš
usnama kaže: pričaćemo posle, a ja diskretno podignem palac slažući se.

Već je kasno uveče; Džoš je odavno otišao. Kiti i tata spavaju. Mi smo u kuhinji. Margo je za
stolom, kucka po kompjuteru; ja sedim pored nje, mesim testo za kolačiće u loptice i valjam
ih u cimet i šećer. Snickerdoodle kolačići, da se ponovo umilim Kiti. Ranije, kad sam ušla da
joj kažem laku noć, okrenula se na drugu stranu i nije htela da priča sa mnom jer je i dalje
ubeđena da ću pokušati da je otkačim iz planova za Pariz. Sad mi je ideja da joj stavim tanjir
tek ispečenih kolačića tik uz jastuk i da se probudi od njihovog mirisa.

Margo je sve vreme izuzetno tiha, a onda iznebuha podigne pogled s kompjutera i kaže:
„Raskinula sam s Džošom večeras. Posle večere“.

Jufkica od testa ispadne mi iz prstiju pravo u činiju sa šećerom.

„Mislim, i bilo je vreme“, kaže. Oči joj uopšte nisu crvene; nije plakala, rekla bih. Glas joj je
miran i ravan. Svako ko je vidi pomislio bi da je dobro. Jer Margo je uvek dobro, čak i kad
nije.

„Ne vidim što si morala da raskineš“, kažem. „Samo zato što ideš na faks ne znači da treba
da raskinete.“

„Lara Džin, idem u Škotsku, a ne na Univerzitet Virdžinija. Sent Endrjus je gotovo šest i po
hiljada kilometara odavde.“ Pogura naočare naviše. „Čemu to?“

Ne mogu da poverujem da bi ona to izgovorila. „Čemu? Pa to je Džoš. Džoš koji te voli više
nego što je ijedan dečko voleo devojku!“

Margo prevrne očima. Misli da dramim, ali nije tako. To je istina – Džoš zaista toliko voli
Margo. On nikad ne bi ni pogledao neku drugu.

Ona odjednom kaže: „Znaš šta mi je Mami jednom rekla?“

„Šta?“ U času potpuno zaboravim na Džoša. Jer, šta god da radim u životu, da smo Margo i ja
usred svađe, da me udario auto, uvek bih zastala i odslušala priču o Mami. Svaki detalj,
svako sećanje koje Margo ima želim ga i ja. Iako sam bolje prošla nego Kiti. Kiti nema
nijedno sopstveno sećanje na Mami, sve smo joj mi prenele. Ispričale smo joj toliko priča
toliko puta da su sad skroz njene. „Sećate se onda kad...“, rekla bi. I onda bi ispričala priču
kao da je bila prisutna, i to ne samo kao mala beba.

„Rekla mi je da pokušam da nemam dečka kad odem na faks. Rekla je da ne bi želela da

budem devojka koja cmizdri dečku preko telefona i koja govori ne stvarima kojima treba
reći da.“

Pretpostavljam da je za Margo Škotska to da. Odsutno zagrabim komad testa za kolačiće i

strpam ga u usta.

„Ne bi trebalo da jedeš sirovo testo“, kaže Margo.

Ignorišem je. „Džoš te nikad ne bi sprečavao ni u čemu. On nije takav. Sećaš se kako je, kad
si odlučila da se kandiduješ za predsednika organizacije učenika, vodio tvoju kampanju? On
je tvoj najveći obožavalac!“

Na to joj se krajevi usta izviju, i ja ustanem i obgrlim je oko vrata. Zabaci glavu unazad i
nasmeši mi se. „Dobro sam“, kaže, ali nije, i ja znam da nije.

„Nije još kasno, znaš. Možeš sad da odeš tamo i kažeš mu da si se predomislila.“
Margo odmahne glavom. „Rešeno je, Lara Džin.“ Pustim je i ona sklopi svoj laptop. „Kad će
biti gotova prva tura? Gladna sam.“

Pogledam u magnetni tajmer za jaja na frižideru. „Još četiri minuta.“ Zavalim se u stolici i
kažem: „Ne zanima me šta ti kažeš, Margo. Vas dvoje niste gotovi. Previše ga voliš.“

Odmahne glavom. „Lara Džin“, počne, svojim strpljivim Margo glasom, kao da sam ja derle,
a ona mudra žena od jedno četrdeset i dve.

Mašem joj kašikom punom testa za kolačiće ispred nosa, a ona okleva pa ipak otvori usta.
Hranim je kao bebu. „Samo čekaj pa ćeš videti, ti i Džoš ćete se pomiriti za dan, možda dva.“
Ali još dok to izgovaram znam da to nije istina. Margo nije devojka koja bi raskidala i mirila
se iz ćefa; kad ona jednom nešto odluči, to je to. Nema premišljanja, nema kajanja. Kao što
je i sama rekla: kad je rešeno ‒ rešeno je.

Želela bih (a ovo je pomisao koja mi je dolazila mnogo, mnogo puta, i previše da bih mogla
da izbrojim) da sam više kao Margo. Jer nekad mi se čini da kod mene nikad neće biti
rešeno.

Kasnije, nakon što sam oprala sudove i stavila kolačiće na tanjir pored Kitinog jastuka,
odem u svoju sobu. Ne palim svetlo. Odem do prozora. Kod Džoša je svetlo i dalje upaljeno.