Naziv originala:

Steve Berry
THE KAISER’S WEB

Copyright © 2021 by Steve Berry

First published by Minotaur Books, an imprint of St. Martins
Publishing Group
Translation rights arranged by Writer s House LLC., New York, USA
Translation Copyright © 2022 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
 Za Keli Ragland,
urednicu svetske klase i još bolju osobu
Mase nemaju mnogo vremena za razmišljanje.
A koliko je neverovatna spremnost suvremenog čoveka da veruje.
- Adolf Hitler
 UVOD

Savezna država Bavarska, Nemačka

Subota, 8. jun
10.40

Deniju Danijelsu dopadala se sloboda koju je osećao otkad više nije

bio predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Nema sumnje, on je
voleo da bude predsednik i osam godina vršio je tu dužnost najbolje
što je mogao, ali stvarno je obožavao svoj sadašnji ovakav život.
Mogućnost da se kreće okolo. Da ide kuda želi i kada želi.
Odbio je bilo kakvu zaštitu Tajne službe posle isteka mandata, na
šta je imao pravo, rekavši da želi da uštedi novac poreskih
obveznika. Međutim, istina je bila da nije voleo da ima dadilje. Ako
neko želi da mu naudi, neka pokuša. Uopšte nije bio bespomoćan, a
bivši predsednici nikada nisu bili velika pretnja za bilo koga.
Naravno, prepoznavali su ga.
To je bilo očekivano uz takav položaj.
Kad god bi se to desilo, bio je ljubazan i prijatan, kao što ga je
naučila njegova majka. Ali ovde, duboko u južnoj Bavarskoj, u kišno
subotnje jutro u kasno proleće, šanse da se to dogodi bile su veoma
male. Osim toga, nije bio na dužnosti već šest meseci, što je,
praktično, čitava večnost u politici. Sada je bio mlađi senator iz velike
države Tenesi. Došao je ovamo da pomogne prijatelju.
Zašto?
Zato što prijatelji to čine jedni za druge.
Lako je našao policijsku stanicu u Partenkirhenu. Planinski gradić
bio je toliko tesno isprepleten s Garmišem da je bilo teško reći gde
se jedna opština završava, a druga počinje. Znao je da se građevina
od granita nalazi na mestu nekadašnje olimpijske ledene dvorane,
sagrađene 1936. godine, kada je Nemačka bila domaćin zimskih
olimpijskih igara. Iza, u daljini, videli su se alpski obronci obrasli
zimzelenim drvećem, premreženi skijaškim stazama, na kojima više
nije bilo mnogo snega.
Došao je da razgovara sa ženom koja je privedena po naređenju
dobijenom direktno od kancelarke Nemačke. Ime koje je dobila po
rođenju bilo je Hana Kres. Juče je provera Evropola pokazala da je
ona beloruska državljanka bez krivičnog dosijea. Takođe, na osnovu
podataka sa interneta uspeli su da saznaju da je posedovala stan u
skupoj zgradi u Minsku, vozila mercedes klase C i prošle godine
četrnaest puta putovala izvan Belorusije, a sve to bez ikakvog
zaposlenja i izvora prihoda.
Izgleda da je niko nije obučavao umeću diskrecije.
Dešavalo se nešto krupno.
Mogao je to da oseti.
Dovoljno važno da je njegova stara prijateljica, nemačka
kancelarka lično, sama tražila njegovu pomoć.
Njemu se to dopadalo. Dobro je kada ste potrebni ljudima.
Zatekao je Hanu Kres u maloj sobi za ispitivanje, bez prozora, s
jakim svetlima i prljavim podnim pločicama. Sedela je za stolom, sa
cigaretom u ruci, a vazduh je bio gust od plavog dima koji mu je
pekao oči. Ušao je u prostoriju sam i zatvorio vrata za sobom, pošto
je tražio da niko drugi ne prati ili ne snima razgovor, po uputstvima
kancelarke.
„Zašto sam ovde?”, upitala je ona poslovnim i praktičnim tonom
na dobrom engleskom jeziku.
„Neko je smatrao da bi ovo bilo sjajno mesto da se ti i ja
upoznamo.” Neće joj dozvoliti da ga izigra.
Ona je izduvala još jedan oblak dima. „Zbog čega poslati
američkog predsednika da razgovara sa mnom? Ovo se tebe nimalo
ne tiče.”
On je slegnuo ramenima i seo, spustivši plastificirani koverat na
sto.
Toliko o tome da ga ovde ne prepoznaju.
„Ja više nisam predsednik. Samo običan čovek.”
Ona se nasmejala. „Kao da kažeš da je zlato samo običan
metal.”
Dobro rečeno.
 „Došla sam u Nemačku da isporučim koverat”, rekla je i pokazala
na sto. „Ne da budem uhapšena. A sada američki predsednik hoće
da razgovara sa mnom?”
„Izgleda kao da je ovo tvoj poseban dan. Došao sam ovamo da
pomognem prijateljici. Mari Ajzenhut.”
„Uvažena kancelarka Nemačke. Oma lično.”
On se osmehnuo na taj nadimak. Baka. Nacije. To se svakako
odnosilo i na njene godine i na dugo vreme koliko je Ajzenhutova
bila na funkciji kancelara. U Nemačkoj nije postojalo vremensko
ograničenje za to. Ostajali ste na funkciji onoliko koliko vas ljudi žele.
Njemu se, zapravo, dopadao taj sistem.
Ona je s uživanjem još jednom duboko uvukla dim cigarete, pa
ugasila opušak u pepeljari. „Došao si da pričaš. Evo, sada pričamo.
Možda ćeš me onda pustiti da odem.”
Ova žena pojavila se juče u Garmišu zbog sastanka ugovorenog
putem niza imejlova koje je kancelarkinom osoblju poslao čovek po
imenu Gerhard Šib. Zamisao je bila da se organizuje prenos
dokumenata od Šiba, sa Kresovom kao kurirom, što se i dogodilo.
Otuda ovaj koverat. Zatim je Kresova pritvorena. Zašto? Dobro
pitanje, na koje njegova stara prijateljica kancelarka nije u potpunosti
odgovorila. Ali ko je on bio da osporava njene metode? Njemu je,
jednostavno, bilo drago što je uključen u ovo.
„Ko je Gerhard Šib?”, upitao je.
Ona se osmehnula, a od toga joj se jasnije videla modrica na
desnom obrazu. Plava mrlja kvarila je inače upečatljive crte lica.
Koža joj je bila mlečnobela, a oblik usta i nosa činili su je privlačnom
na strog način, mada su njene plave oči bile zamagljene i daleke.
„On je čovek koji pokušava da pomogne”, rekla je.
To nije bio odgovor. „Pitaću ponovo. Ko je Gerhard Šib?”
„Čovek koji mnogo zna.” Pokazala je na koverat. „A spreman je
da podeli s drugima nešto od onoga što zna.”
„Zašto nije sam istupio s tim informacijama?”
„Ne želi da ga nađu. Čak ni Oma.” Zastala je. „Ili bivši
predsednici. Poslao je mene.” Oštro se zagledala u njega. „Ti ne
razumeš ništa od ovoga, zar ne?”
On je u toj uvredi uhvatio skrivenu poruku.
U ovome postoji nešto više nego što ti znaš.
 „Postoje neki ljudi i neke stvari iz prošlosti koji i danas imaju
značaj”, nastavila je ona. „Veliki značaj, u stvari. Kao što će nemačka
kancelarka otkriti - ako nastavi da se bavi ovim. Reci Omi da se
potrudi i bude vredna.”
„U vezi sa čim?”
„U vezi s pobedom.”
Čudan odgovor, ali on je pustio da to prođe tako. Podigao je
koverat sa stola. „Unutra je list papira s brojevima. Izgledaju kao
GPS koordinate. Jesu li?”
Ona je klimnula glavom. „To je mesto koje bi, kako su mi rekli,
trebalo da posetiš.”
„Zašto?”
Ona je slegla ramenima. „Kako bih ja to mogla da znam? Ja sam
samo kurir.”
„Nisi se potrudila da pomeneš ništa od ovoga juče.”
„Nisam ni dobila priliku za to. Pre nego što su me uhapsili i udarili
u lice.”
To je objašnjavalo modricu.
„Pročitao sam ostale papire iz koverta”, rekao je. „U njima se
govori o onome što je odavno završeno. Drugi svetski rat. Hitler.
Nacisti.”
Ona se nasmejala, kratko i šuplje. „Neverovatno je kakvo
značenje može da ima istorija. Obrati pažnju, bivši predsedniče,
mogao bi nešto da naučiš.”
Mogao je da vidi da će s njom biti teško.
Međutim, on se specijalizovao za teškoće. „Da li je Gerhard Šib
moj učitelj?”
„Her Šib samo pokušava da pomogne.”
„U kom smislu?”
Ona se osmehnula. „Da se otkrije istina. Kom drugom?”
Posegnula je za paklicom cigareta. On je zaključio da bi još jedna
mogla da pomogne da joj se razveže jezik pa joj je dopustio tu
privilegiju. Ona je brzo zapalila i dva duboko uvučena dima kao da
su je opustila.
Morao je da zna više.
Naročito o poreklu dokumenata u kovertu.
 Njene oči su se izmenile. Sumorni, zamišljeni pogled zamenio je
iznenadni strah, pa zatim bol, a onda očajanje. Mišići njenog lica
zgrčili su se u izraz koji je iskazivao patnju. Cigareta joj je ispala
između prstiju. Posegnula je rukama prema grlu. Isplazila je jezik i
zagrcnula se, pokušavajući da uvuče vazduh u pluća. Na usnama joj
se nakupila pena i počela da se cedi s njih.
On je ustao i pokušao da joj pomogne. Ona se obema rukama
uhvatila za njegov sako, očiju razrogačenih od užasa.
„Kaj... zer.”
Uspela je da grčevito udahne još jednom, a onda joj je glava pala
na stranu kada su mišići u njenom vratu popustili. Telo joj se opustilo
i klonula je na stolici. U njenom poslednjem izdisaju osetio se
nagoveštaj gorkog badema.
Miris koji je on prepoznao.
Cijanid.
Zurio je u kutiju cigareta na stolu i opušak koji je i dalje goreo na
podu.
Šta, kog đavola?
I šta je htela da kaže tim...
Kajzer.
 TRI DANA KASNIJE

PRVO POGLAVLJE

Republika Belorusija
Utorak, 11. jun
8.50

Koton Malon umeo je da prepozna znak nevolje. I trebalo je da to

ume, pošto je češće živeo u stanju opasnosti nego izvan njega.
Uzmimo za primer današnji dan. Počeo je sasvim nevino doručkom
u veličanstvenom hotelu Peking. Blesku Orijenta u bivšoj državi
sovjetskog bloka. Prvoklasnom u svakom pogledu, kao što je i
trebalo da bude, pošto je Malon imao društvo na ovom putovanju.
„Mrzim avione”, rekla je Kasiopeja Vit.
On se osmehnuo. „Reci mi nešto što ne znam.”
Leteli su na kilometar i po visine, na jugozapad u pravcu Poljske.
Ispod njih su se prostirali kilometri nenaseljenih šumskih predela, s
retkim i međusobno veoma udaljenim gradićima. Došli su na istok da
učine uslugu bivšem predsedniku Deniju Danijelsu, koji se pre dva
dana pojavio u Kopenhagenu s problemom. Nemačka kancelarka
tražila je nekoga po imenu Gerhard Šib. Beloruskinja Hana Kres
pojavila se u Bavarskoj s nekim neverovatnim informacijama, a onda
je ubijena, ali ne pre nego što je izgovorila jednu reč.
Kajzer.
„Mislite li da biste vas dvoje mogli na brzinu da otputujete do
Minska i vidite da li možete da saznate nešto više o njoj ili Gerhardu
Šibu?”, pitao je Danijels.
Zato su unajmili avion i doleteli iz Danske juče ujutro, i čitavog
dana raspitivali se po gradu.
 To je privuklo pažnju.
„Misliš li da možemo da izađemo iz ove zemlje u jednom
komadu?”, upitala je ona.
„Rekao bih da su šanse za to otprilike pola-pola.”
„Ne dopadaju mi se takve šanse.”
On se iscerio. „Stigli smo dovde.”
Jedva su stigli da umaknu iz hotela pre nego što je milicija došla
da ih traži. Zatim su stigli do aerodroma tik ispred svojih progonitelja,
samo da bi otkrili da je avion kojim su juče doputovali konfiskovan.
Zato je on uradio ono što bi uradio svaki preduzimljivi knjižar koji je
nekada bio obaveštajni oficir Ministarstva pravde Sjedinjenih
Američkih Država, i ukrao drugi.
„Stvarno mrzim avione”, ponovila je ona. „Pogotovo one po
kojima jedva mogu da se krećem.”
Izbor letelica bio im je ograničen i on je izabrao GA8 erven.
Australijske proizvodnje. Jedan motor, krila s podupiračima, sav od
metala, čudnog, asimetričnog oblika. Pomalo kockast i tesan, bio bi
tačniji opis. Napravljen za neravne piste i sletanje u šikaru. On je
jednom leteo takvim avionom pre nekoliko godina i dopao mu se. U
ovom modelu nije bilo standardnih osam sedišta, tako da je kabina
iza njih bila donekle prostrana. Reklamni natpisi na trupu potvrđivali
su da je ovo avion za sportske padobrance, a motor nije bilo teško
pokrenuti spojenim žicama.
Pogledao ju je dok je kroz prozor zurila u zemlju.
„Nije toliko loše”, rekao je.
„Sve je relativno.”
Bila je prelepa. Mešavina latinskih i arapskih gena očigledno je
stvarala neke izuzetno privlačne žene. Na to treba dodati da je bila
pametna i snalažljiva i imala hrabrost lavice, i kako je onda ne voleti?
Malo toga moglo je da je uzdrma, ako se izuzme to što je mrzela
hladnoću, a dok je on uzmicao od zatvorenih prostora, ona se grozila
visine. Nažalost, kao da nijedno od njih nije moglo da izbegne ni
jedno ni drugo od ta dva.
„Znaš li gde smo?”, upitala je ona.
„Rekao bih severno od Bresta, koji se nalazi tačno na granici sa
Poljskom. Nadao sam se da ću spaziti grad, malo dalje prema jugu.”
 Napamet je birao kurs leta, zadržavajući jutarnje sunce iza njih i
prateći kompas na komandnoj tabli, da bi nastavio da se kreće ka
jugozapadu. Ako bi krenuli previše na sever, završili bi u Litvaniji,
čime bi se njihove nevolje produžile. Želeli su da stignu u Poljsku, na
bezbedno, nazad u Evropsku uniju. Beloruski Komitet državne
bezbednosti ostao je nešto najbliže sovjetskom KGB-u, što je i dalje
postojalo. Čak je zadržao isti skraćeni naziv, s reputacijom velikog
kršioca ljudskih prava. Mučenja, pogubljenja, prebijanja - što god
vam padne na pamet - ti momci bili su krivi za to. Zato je on radije
birao da ne isproba nijedan od njihovih metoda iz prve ruke.
Blago je držao upravljač, koji je nicao direktno iz poda, umesto da
viri iz komandne table. Malon je imao odličnu vidljivost kroz prednji
prozor i prozore sa strane. Nebo ispred njega bilo je vedro, a zemlja
- more gustog drveća. Put se pružao kao tamna, vijugava linija kroz
šumu, mestimično prolazeći pored poneke farme.
On je voleo da leti.
Avion je za njega bio kao zasebno i samosvojno biće. Nekada je
trebalo da letenje bude njegov posao, ali okolnosti su se promenile,
što je, kada se u obzir uzme njegov život, zvučalo kao preblaga
izjava.
Brzo je preleteo pogledom preko komandne table. Brzina leta:
osamdeset čvorova. Gorivo: sto sedamdeset litara. Svi električni
uređaji u redu. Komande: reaguju.
Dole, prema jugu, u daljini je spazio Brest.
Savršeno.
„Evo našeg orijentira”, rekao je. „Granica nije daleko.”
Brzo su preleteli rastojanje od 190 kilometara od Minska dovde.
Kada se nađu u Poljskoj, pronaći će neki aerodrom za putničke
avione na koji će sleteti, a zatim otići iz zemlje prvim sledećim letom.
Bilo je rizično da nastave da koriste ovo ukradeno prevozno
sredstvo.
Popustio je gas, smanjio brzinu i podesio zakrilce, puštajući
erven da se spusti oko trista metara. Nameravao je da pređe granicu
leteći nisko, ispod radara.
„Idemo”, rekao je.
Održavao je postojan broj obrtaja motora, zvuk propelera s dva
kraka uopšte se nije menjao. Izgledalo je da motor radi bez
zastajkivanja. Krila su malo zavibrirala od vazduha na manjoj visini,
ali to nije bilo ništa uznemirujuće.
Onda je video blesak između drveća.
Posle toga, projektil je izleteo između krošnji, pravo prema njima.
Povukao je upravljač i nagnuo letelicu u napetom, oštrom
manevru, u kome su se krila našla skoro u vertikalnom položaju u
odnosu na zemlju. Na svu sreću, erven je bio dorastao tome i mogao
je da izdrži ovakav zaokret, ali mala brzina nije im išla u prilog i
počeli su da padaju.
Projektil je eksplodirao iznad njih.
„Ručni raketni bacač”, rekao je on, povlačeći upravljač i
pritiskajući gas da bi povećao brzinu. „Izgleda da nas nisu
zaboravili.”
Ispravio je avion i spremio se za podizanje na veću visinu.
Dođavola s letenjem ispod radara. Ionako su ih već napali.
„Dolazi još jedna”, povikala je Kasiopeja, gledajući kroz prozor.
„Odakle?”
„Ima ih dve. S obe strane.”
Sjajno.
Pritisnuo je gas do kraja i nakrivio zakrilce za oštro uzletanje.
Čule su se dve eksplozije. Jedna u daljini, koja nije izazvala
nikakvu štetu, ali je druga ostavila zadimljenu rupu u jednom krilu.
Motor je zakrkljao.
Dohvatio je prekidač za dotok goriva i zatvorio rezervoar s leve
strane, nadajući se da će tako sprečiti da vazduh prodire u cev. I
dalje su se uspinjali, ali motor je počeo da se napreže.
„Ovo nije dobro”, rekla je Kasiopeja.
„Ne, nije.”
Avion se tresao i drmusao, i Malon se borio s upravljačem, koji
mu se otimao između nogu. „Znam da ne želiš ovo da čuješ. Ali
padamo.”

DRUGO POGLAVLJE
Kasiopeja zaista nije želela to da čuje.
Ni najmanje.
Avion je nastavio da se trza. Ništa u vezi s ovom situacijom nije
izgledalo dobro. Skrenula je pogled na merač visine i primetila da se
približavaju visini od hiljadu metara.
„Zašto se penjemo?”, upitala je.
Koton se borio s upravljačem aviona, koji se naizgled odupirao
svakoj njegovoj komandi. „Dole će nas razneti na komade. Odveži
se i idi pozadi da vidiš ima li padobrana.”
Ona se zagledala u njega u neverici, ali je znala da ne treba da
se raspravlja. On je davao sve od sebe da ih održi u vazduhu i bila
mu je zahvalna za to. Otvorila je kopču na sigurnosnom pojasu i
skinula remenje s ramena.
Avion se jako zatresao.
Uhvatila se za naslon sedišta, pa se oteturala u zadnji deo
kabine. S obe strane bile su klupe. Osim njih nije bilo ničega.
„Prazno je”, doviknula je.
„Pogledaj ispod klupa”, rekao je Koton.
Posrnula je na desnu stranu aviona i kleknula. Uhvatila se za
klupu i podigla dugačko tapacirano sedište, pričvršćeno šarkama.
Unutra je bio jedan padobran. Izvukla ga je iz sanduka ispod sedišta
pa prešla na drugu stranu i otvorila drugu klupu. Bila je prazna.
Samo jedan padobran?
Ma hajde.

Koton je nastavio da se bori.

Izgledalo je da vertikalno i horizontalno upravljanje reaguje, ali
morao je da uloži napor da bi usmeravao avion. Spustio je zakrilce,
tako dobijajući na brzini. Avioni se procenjuju na osnovu nosivosti,
doleta i brzine. U ovim okolnostima, avion se ponašao izvanredno.
Projektil iz ručnog bacača oštetio je krilo i zakrilce za upravljanje.
Gorivo je isticalo iz rupe, tako da su se rezervoari koji su bili napola
puni pri poletanju ubrzano praznili. Motor je nastavio da se muči, a
propeler nije toliko prosecao koliko žvakao vazduh. Upravljač je
postao labav između njegovih nogu, što je verovatno značilo da je
polomio zakrilce za hlađenje dok je povećavao visinu, ali uspeo je da
ispravi i umiri letelicu na visini nešto manjoj od kilometar i po.
Sve vreme nastavljali su da se kreću prema jugozapadu.
Sa zemlje nije doletelo još projektila i on se nadao da to znači da
su prešli u Poljsku. Međutim, to je bilo nemoguće znati, pošto se
ispod njih unedogled pružalo samo drveće.
Poluga upravljača otrgla mu se iz ruke i avion je prestao da se
kreće. Merni instrumenti su poludeli. Kazaljke za pritisak i ulje pale
su na nulu. Avion se propinjao kao pobesneli bik.
„Ovde je samo jedan padobran”, doviknula je Kasiopeja.
„Stavi ga na leđa.”
„Molim?”
„Navuci tu prokletinju na sebe.”

Kasiopeja nikada nije ni takla padobran, a kamoli da ga stavi na

leđa. Poslednje što je ikada očekivala da radi u životu bilo je
skakanje iz aviona.
Pod ispod nje podrhtavao je kao od zemljotresa. Motor je
pokušavao da ih održi u vazduhu, ali sila teže žestoko se borila da ih
obori. Provukla je ruke kroz remenje za ramena, preostali remen
provukla između nogu i podesila metalne kopče.
„Otvori vrata sa strane”, doviknuo je on. „Požuri. Ne mogu još
dugo da održim ovu stvar u vazduhu.”
Ona je dohvatila kvaku i povukla klizna vrata po šini, pa ih
učvrstila da se ne zatvore. Topao vazduh nahrupio je unutra. Zemlja
je proletala ispod njih, ali bila je zaista daleko.
„Moramo da iskočimo”, rekao je Koton, nadjačavajući buku.
Da li ga je dobro čula?
„Nemamo izbora. Ne mogu da spustim avion na zemlju, a on više
neće da ostane u vazduhu.”
„Ne mogu da iskočim.”
„Da, možeš.”
Ne, nije mogla. Bilo je već dovoljno loše što je u ovom avionu. To
joj je oduzimalo svu hrabrost. Ali da iskoči napolje? U otvoreno
nebo?
 Koton je otkopčao svoj pojas i skotrljao se iz sedišta. Avion, sada
bez pilota, trznuo se napred pa nazad. On se zateturao u zadnji deo
kabine i obuhvatio je rukama, provlačeći ruke između padobrana i
njenih leđa.
Stajali su licem u lice.
Blizu.
On ih je oboje povukao i počeli su da se migolje prema vratima.
„Kotone...”
„Stavi ruku na alku u obliku slova D”, rekao joj je on. „Izbroj do
pet i onda je povuci.”
Njene oči odavale su užas koji ju je obuzeo.
„Kao što si mi ti jednom rekla kada sam se uspaničio”, nastavio je
on. „Ovde smo samo ti i ja, a ja te držim.”
Poljubio ju je.
I ispali su iz aviona.

Koton je i ranije skakao padobranom, ali nikada u tandemu, držeći

se za drugu osobu bez spone, bez zaštitnih naočara i sa ovako male
visine.
Kada su izleteli iz kabine, odmah su počeli da se prevrću. Mlaz
vrelog vazduha utišao mu je glas i zaglušio ga. Osećao je grebanje u
grlu i očima od suvoće vazduha. Osećao se kao da se nalazi u
sušilici za veš, ali morao je da ostane priseban i nadao se da će
Kasiopeja učiniti isto i setiti se da izbroji do pet, pa zatim povući
uzicu. Nije bilo šanse da on to može da uradi umesto nje, pošto mu
je bio potreban svaki delić snage koji je imao da drži ruke stegnute
oko njenog tela.
Počeli su da se okreću malo sporije i ugledao je erven kada se
obrušio. Morali su da budu što je moguće dalje od te katastrofe, što
je izgledalo kao da neće biti veliki problem.
Odjednom mu je glava poletela unazad kada su se oboje jako
trgli, pošto je Kasiopeja očigledno izbrojala do pet. Video je kako
padobran izleće iz ranca, a konopci se zatežu dok se platno puni
vazduhom. Oboje su snažno povučeni uvis i zatim su se umirili,
polako se spuštajući u sada već mirnom jutru.
„Jesi li dobro?”, upitao je, prislonivši joj usne na uho.
 Ona je klimnula glavom.
„Tražiću od tebe da podigneš ruke i zatežeš konopce kako bi nas
usmeravala”, rekao je on.
„Reci mi šta da radim.”
Bio je impresioniran time koliko se dobro držala. Mora da je ovo
bio najgori košmar za nekoga ko pati od agorafobije.
„Jako povuci levom rukom.”
Ona je pratila njegova uputstva, posle čega su počeli da se
spuštaju strmije. On je ciljao prema čistini između drveća koju je
spazio. Izgledalo je da je mnogo bolje da tamo udare u zemlju, nego
da padaju kroz grane.
„Još”, rekao je.
Ona je poslušala.
Međutim, nisu se kretali dovoljno blizu prema izabranom cilju.
A ponestajalo im je vremena.
On je odlučio da sam pokuša i sklonio je jednu ruku s nje, brzo se
hvatajući za konopce s jedne strane a zatim s druge, koristeći svu
svoju težinu da pomeri platno padobrana i promeni njihovu putanju.
Ostalo im je samo nekoliko sekundi do spuštanja na zemlju.
On se držao za konopce kao davljenik za slamku, telo mu se
izvijalo sa svakim njihovim pokretom, a od pada u smrt delio ga je
samo stisak njegovih deset prstiju. Kasiopeja je shvatila opasnost pa
ga je čvrsto obgrlila oko struka.
On je veoma cenio taj njen postupak.
I nastavio da zateže konopce.
Proleteli su iznad drveća.
„Kada padnemo, savij kolena”, rekao je on. „Ne bori se protiv
udarca. Samo pusti da se dogodi.”
Zemlja se približavala munjevitom brzinom.
„Pusti me”, povikao je on.
Ona ga je pustila.
I tresnuli su na zemlju.
Nju je povukao padobran. On se odvojio od nje i pao na svoju
desnu stranu pa se otkotrljao preko kamenitog tla.
Zaustavio se.
Ispustio je vazduh iz pluća, umirujući prenapete živce.
Izgledalo je da ništa nije slomio.
 Neverovatno da je njegovo skoro pedeset godina staro telo još
moglo da podnese ovakav udar.
Kasiopeja je ležala na zemlji, dok se padobran spuštao iza nje.
U daljini je čuo eksploziju.
Erven.
Pao je.

TREĆE POGLAVLJE

Kasiopeja je teško disala, trudeći se da ne hiperventilira. Radila je

mnogo toga opasnog u vezi s vatrom, vodom, eksplozivima,
vatrenim oružjem i noževima, ali ništa - apsolutno ništa - nije moglo
da se poredi s onim što se upravo dogodilo. Visina joj je uvek bila
problem, ali ona je uspevala da ga kontroliše i obuzdava. Naravno,
nikada se nije suočila s padom s neba, hiljadu metara kroz vazduh,
dok se neko drži za nju, jer dele jedan padobran.
„Jesi li dobro?”, upitao ju je Koton, pritrčavši do nje.
„Ne, nisam dobro.” Povisila je glas. „Upravo sam iskočila iz
prokletog aviona. Koji deo toga ne smatraš ludilom?” Nikako nije
uspevala da umiri disanje. „Ovo prevazilazi sve što sam ikada
doživela.” Stvarnost je nastavljala da joj napada mozak. Govorila je
brzo. „Iskočila sam iz aviona. Ne. Izvučena sam iz aviona.”
On je kleknuo ispred nje. „Bar sam te poljubio.”
„Stvarno? To sve čini boljim?”
On joj je obuhvatio obraze dlanovima. „Shvatio sam.”
Dve reči. To je sve govorilo.
Zurila je u njegove zelene oči.
I setila se šta se dogodilo ispod grada Vašingtona, kada su uloge
bile obrnute i on se uspaničio, suočavajući se sa svojim najgorim
strahom. Šta mu je ona rekla. Ovde smo samo ti i ja, a ja te držim.
Upravo ono što je on rekao njoj.
Bio je u pravu.
Shvatio je.
 Izborila se sa svojom panikom i dodirnula mu ruku. „Znam da
jesi.”
„Nije bilo vremena da se raspravljamo. Morali smo da iskočimo
pre nego što avion izgubi ravnotežu. Da je počeo da se okreće,
nikada ne bismo mogli da iskočimo.” Pogledao je u jutarnje nebo, pa
u čistinu obraslu travom i drveće iza nje. „Samo se nadam da smo
prešli granicu.”
I ona se tome nadala.
Pomogao joj je da ustane i otvori kopče, a zatim zbaci prazan
ranac na zemlju. Belo platno padobrana ležalo je na gomili nekoliko
metara dalje.
Zagrlila ga je, udišući njegov miris.
Privio ju je uz sebe.
Ona je poznavala mnogo muškaraca, s nekoliko njih postala je
prilično bliska, ali nijedan nije mogao da se poredi s Haroldom Erlom
Kotonom Malonom. On je bio visok i širokih grudi. Njegova talasasta
kosa, uredno ošišana, kao da je uvek imala odsjaj uglačanog starog
kamena. On je bio neposredan čovek sa čvrsto izgrađenim ukusom i
još čvršćim uverenjima, ali obično mu je na usnama poigravao
nagoveštaj osmeha, što je ukazivalo na njegovu vragolastu stranu
ličnosti, za koju je ona znala da je uzbudljiva. Poticao je iz dobre
porodice. Majka mu je bila iz Džordžije, sa Američkog juga, a otac -
profesionalni vojnik koji je diplomirao u Anapolisu i dostigao čin
komandira pre nego što je nestao na moru kada je njegova
podmornica potonula. Koton je krenuo očevim stopama i pohađao
mornaričku akademiju i školu letenja, i započeo obuku za pilota
lovačkog aviona.
Ali nikada nije završio.
Na sredini obuke iznenada je zatražio premeštaj u korpus
glavnog vojnog tužioca i primljen je na pravni fakultet Univerziteta u
Džordžtaunu, gde je stekao diplomu pravnika. Posle diplomiranja,
radio je kao advokat u mornarici.
Zatim je došla još jedna promena.
Prešao je u Ministarstvo pravde SAD, u specijalno odeljenje
poznato kao Magelan bilet, predvođeno ženom prema kojoj je
osećao samo najdublje poštovanje, Stefani Nel. Tamo je ostao
dvanaest godina, pre nego što je otišao u prevremenu penziju,
razveo se od supruge, preselio u Dansku i tamo kupio staru knjižaru.
Kakva promena.
Ali ovaj čovek znao je šta želi.
I kako da to dobije.
Nisu bili naročito impresionirani jedno drugim kada su se prvi put
sreli pre nekoliko godina u Francuskoj, ali sada su se voleli. Bili su
par. Bilo je uspona i padova, ali prošli su kroz svoje oluje. Ona
nikome nije verovala toliko kao njemu, a proteklih nekoliko minuta bili
su neoborivi dokaz za to.
Pustili su jedno drugo iz zagrljaja.
„Taj srušeni avion privući će mnogo pažnje”, rekao je on.
„Predlažem da se malo više udaljimo od njega.”
Ona se složila. „I trebalo bi da telefoniraš.”

Koton je gurnuo ruku u džep i našao mobilni telefon, koji je dobio od

Magelan bileta. Specijalne izrade, namenjen za šifrovane razgovore
s pojačanim GPS lokatorom. Iako više nije bio aktivni agent, Stefani
Nel dozvolila mu je da ga zadrži. Verovatno da bi mogla lakše da ga
pronađe kada joj je potrebna usluga.
Što se dešavalo vrlo često.
Ali možda ne više.
Posle onoga što se dogodilo u Poljskoj prošle nedelje, sumnjao je
da će ga Amerikanci uskoro ponovo zvati. On i sadašnji predsednik,
Vorner Foks, nisu se baš najbolje slagali. Bolje je da se ne sreću.
Takva opasnost više nije ni postojala, jer ga je Foks sada proglasio
za personu non grata. Neće više dobijati poslove iz Vašingtona.
Ali kako je ono Doris Dej pevala? Que sera sera.1
Da. Sranja se dešavaju.
Ipak, nadao se da će ga druge obaveštajne agencije i dalje
povremeno unajmljivati, tako da nije sve bilo sasvim izgubljeno.
Proverio je telefon, ali ovde nije bilo mrežne pokrivenosti. Zato je
podigao ranac sa zemlje i počeo da sakuplja padobran, s namerom
da i ranac i padobran baci među drveće. Mora da je u blizini postojao
drum ili auto-put. Farma. Selo. Nešto. Nadao se da će, kada se nađu
tamo, njegov ili nečiji drugi telefon funkcionisati. Ali, ako je već
morao da bude zaglavljen u šumi, onda je bar bio sa osobom s
kojom je najviše želeo da bude. Dugo je bio u braku sa svojom
suprugom. Zajedno su proživeli mnogo radosti i bola. Čak i dobili
dete. Sina Garija. Kada su se razveli, on je iskreno mislio da više
nikada neće doživeti ljubav. Onda se pojavila Kasiopeja. Bukvalno.
Usred noći.
Pucajući na njega.
Osmehnuo se. Kakav razmetljiv početak.
Jedna stvar vodila je do druge, pa sledeće, i sada su njih dvoje
bili tim. Na mnogo načina.
Zajedno su skupili padobran i krenuli prema drveću. Koton je u
daljini čuo prigušeni ritam udaraca koji je prosecao tihi jutarnji
vazduh.
Poznavao je taj zvuk.
Rotor helikoptera.
Pokušao je da odredi pravac i zaključio da dolazi sa zapada.
„Postaje glasniji”, rekla je Kasiopeja.
„Dolazi ovamo.”
Požurili su napred i zaklonili se iza drveća, pa sakrili padobran u
žbunje. Postojano lupanje rotora odjekivalo je dok se iznad vrhova
drveća nije pojavio NH90 s grbom NATO-a.
Ovo je bila potvrda.
Stigli su do Poljske.
Teška ritmična tutnjava helikoptera proletela je nisko iznad
stabala i letelica se spustila na sredinu čistine. Bočna vrata su se
otvorila i pojavio se ležerno obučen čovek, u farmerkama,
tamnoplavoj jakni i čizmama. Bio je visok, širokih ramena, guste
sede kose. Odlučno je krenuo preko čistine prema njima, držeći se
kao čovek koji je ovde glavni.
Što je i bio.
„Deni Danijels”, promrmljala je Kasiopeja.

ČETVRTO POGLAVLJE
Koton je izašao između stabala sa Kasiopejom. Bilo je dobro videti
Denija, koji je uvek znao kako da se efektno pojavi. Jedino su
nedostajale note svečane pesme za doček predsednika. Krupni
čovek odmah im je prišao i zagrlio Kasiopeju, a ona je uzvratila na
isti način. Njih dvoje uvek su imali poseban odnos. Ništa romantične
prirode, više povezanost oca i ćerke. Ona mu se divila, a činilo se da
je to osećanje uzajamno.
„Jesu li svi dobro?”, upitao je Deni. „Vas dvoje imali ste baš
uzbudljivo jutro.”
„Kako si nas našao?”, pitao je Koton.
„Locirao sam tvoj telefon. Čekao sam u našoj bazi Grafenver.”
On je znao za vojni kompleks u blizini granice Nemačke i Poljske,
gde se nalazio najveći poligon za vojnu obuku u Evropi.
„Jutros se pričalo samo o vama”, dodao je Deni. „NATO stanice
za prisluškivanje čule su za vašu krađu aviona i neodobreni let, i
pratile su komunikacije. Belorusi su čekali da vas obore.”
„Mogao si da nas upozoriš”, primetio je Koton.
„Ti znaš kako je to. Ne možemo im dozvoliti da znaju da mi
znamo šta rade. Da li je sve to bilo povezano s onim što sam vas
zamolio da uradite?”
On je klimnuo glavom. „Naravno da jeste.”
Deni se zakikotao. „Izgleda da u ovome postoji mnogo više od
onoga što se vidi na prvi pogled. Srećom, dobri ljudi iz baze ponudili
su se da me dovezu da vidim šta vam se desilo.”
„Cenimo tvoju pažnju.”
Deni se osvrnuo oko sebe. „Gde je drugi padobran?”
„Nije ga ni bilo”, rekla je Kasiopeja. „Mi sve delimo, osim četkica
za zube i korneta za sladoled.”
Deni je odmahnuo glavom. „Kako je to izgledalo?”
„Užasno”, odgovorila je ona. „Ali bilo je neophodno, s obzirom na
okolnosti.”
Stariji čovek se osmehnuo. „To je optimističan način da se to
izrazi.”
„Da li si ti ikada imao to zadovoljstvo?”, pitala je ona.
„Jednom. Pre mnogo vremena. U vojsci. Tada sam odlučio da
više nikada neću skakati iz aviona.”
„Slažem se s tobom.”
 Koton je puštao starog prijatelja da postepeno dođe do onoga što
želi. Osećao je da problem od pre dva dana ostaje ozbiljan.
„Da li ste saznali bilo šta o Hani Kres?”, upitao je Deni.
„Samo deliće informacija. Trebalo nam je još dan ili otprilike
toliko. Pokušavao sam da ne privlačim pažnju, što mi, očigledno, nije
pošlo za rukom.”
Deni je odmahnuo glavom. „Imamo pred sobom pravi haos. Pre
tri dana, u policijskoj sobi za saslušavanje, video sam Kresovu kako
umire, otrovana cigaretom namazanom cijanidom. Znamo da joj je
cigarete doneo dežurni policajac, koji kaže da ih je nabavio neki
inspektor, navodno iz Berlina, kada ih je žena tražila. Ipak, izgleda
da niko ne zna ništa o tom drugom inspektoru. Ko, šta, gde, kad?
Ništa. Izgledao je i ponašao se zvanično. A sada je nestao.”
„Nije bilo kamera?”, upitao je Koton.
„Bilo ih je mnogo. Ali nema ni jednog jedinog snimka lica tog tipa.
Bio je pažljiv.”
„Što ukazuje na profesionalca.”
Deni je klimnuo glavom. „Upravo tako.”
Helikopter ih je čekao na čistini, rotor se i dalje vrteo malom
brzinom, njišući visoko žbunje u okolini.
„Uzgred”, dodao je Deni, „predsednik Čajkovski šalje vam
pozdrave iz Varšave. Morao sam da ga pozovem i zamolim za
uslugu da nam odobri ovaj upad u vazdušni prostor Poljske. Začudo,
kada je saznao da ste vi umešani, rekao je da mogu da radim što
god poželim. Nije postavljao pitanja. Da li bi želeo to da mi
objasniš?”
Koton se osmehnuo. „Ti nisi jedini kome ljudi duguju usluge.”
„Hoću da čujem više o tome, ali trenutno nam ponestaje
vremena, a još mi je potrebna vaša pomoć.”
Deni Danijels spadao je među najpametnije ljude koje je Koton
ikada sreo. Dvaput je izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih
Država, s ubedljivom većinom. Njih dvojica imala su dugu zajedničku
prošlost, naglašenu Denijevim bliskim odnosom s Magelan biletom i
Stefani Nel. Na početku se radilo samo o poslu. Sada su Deni i
Stefani bili zajedno, pošto se Deni razveo od supruge i otvoreno se
viđao sa Stefani.
 Stefani je u celosti stvorila Magelan bilet. Specijalno odeljenje u
Ministarstvu pravde sastavljeno od dvanaest agenata, koji su
većinom radili u vojsci ili se bavili pravom, i delovali isključivo po
njenim nalozima u vezi s nekim od najosetljivijih zadataka u
ministarstvu. To je bila agencija kojoj se Deni obraćao za rešavanje
problema. Međutim, nije bilo baš tako s novim predsednikom,
Vornerom Foksom. U stvari, Magelan biletu verovatno su bili
odbrojani dani.
„Kako je Stefani?”, upitao je Danijelsa.
„I dalje je suspendovana na poslu, ali ne i zaista otpuštena.
Savršeno jasno stavila mi je do znanja da ne želi moju pomoć i da
ne treba da se mešam u njenu borbu s Belom kućom. Ništa. Nada.
Bog mi je svedok da je bilo teško, ali radim kao što mi je rekla.”
Prošle nedelje, dok je Koton sticao izvesni kapital kod
predsednika Poljske, Stefani je izazvala gnev predsednika SAD,
zbog čega je dobila obećanje da će biti otpuštena.
„Foks je pušta da se peče na tihoj vatri”, rekao je Deni. „To je
njegov stil. Njoj se mora priznati da se dobro nosi s tim. Na svu
sreću, ona je u civilnoj službi, tako da se njen glas čuje. Iza
zatvorenih vrata i u tajnosti, ali ipak ima pravo glasa. Biće potrebno
vreme. Ne mogu da uradim ništa u vezi s bilo čim od toga, osim da
gledam.”
„A ipak si ovde u šumi u istočnoj Poljskoj”, uključila se Kasiopeja.
„S NATO helikopterom koji imaš na raspolaganju.”
Danijels se zasmejuljio. „Dobro je biti ja.”
„Ušli smo u ovo naslepo”, napomenuo je Koton, „misleći da je to
brzi susret i pozdrav pošto sakupimo informacije. Međutim,
očigledno je nešto više od toga. Možda bi trebalo da otvoriš oči.”
„U Nemačkoj će uskoro izbori. Jeste li to znali?”
Oboje su odmahnuli glavom.
„Glasanje za nacionalni parlament samo što nije počelo. Kada se
to završi, novoizabrani Bundestag sastaće se i izabraće kancelara
Nemačke. Da bi osvojio taj položaj, kandidat mora da dobije većinu
svih izabranih članova zakonodavne skupštine. Ne samo onih iz
svoje stranke. Svih njih. Nemci imaju naziv za to, Kanzlermehrheit.
Kancelarova većina.”
„Zvuči kao da je teško dobiti taj posao”, rekao je Koton.
 „Tačno, s obzirom na broj političkih stranaka u Nemačkoj. Bilo ih
je otprilike četrdeset prilikom poslednjeg prebrojavanja. Još gore,
glasanje za kancelara u Bundestagu je tajno, tako da niko ne zna
kako je neko drugi glasao. To omogućava veliki broj promenljivih
saveza.”
Za razliku od američkog Kongresa, gde je glasanje za
predsedavajućeg skupštine javno, i svaki član mora otvoreno da
iznese svoju podršku ili protivljenje nekom kandidatu.
„A evo u čemu je dodatna teškoća”, nastavio je Danijels.
„Nemački predsednik predlaže kandidata za kancelara. To je obično
osoba koja predvodi stranku s najviše osvojenih mesta u skupštini,
ali, ako ta osoba ne može da dobije kancelarsku većinu, onda
Bundestag bira sopstvenog kandidata. Ako ne može to da uradi,
situacija postaje zbrkana. Srećom, svi kancelari još od 1949. godine
osvojili su većinu u prvom glasanju, tako da nikada nisu došli do
ovakve situacije.”
„Do sada?”, upitao je Koton.
Deni je klimnuo glavom. „Sve poprima oblik nastajuće zbrke.
Bukvalno će nastati cirkus, a to bi moglo da ima loše posledice u
nekoliko različitih pravaca. Zatim će dodatno pogoršati šest meseci
kasnije. Tada će biti održani izbori za Evropski parlament. To se
događa jednom u pet godina i tada države članice biraju svoje
nacionalne predstavnike. A tamo počinju da se naziru veliki
problemi. Ovo kako će sada proći Nemačka, sasvim lako moglo bi
biti pokazatelj kako će tada proći Evropska unija.”
Koton je počeo da postaje svestan ozbiljnosti situacije.
„Nemački kancelar uz to ima ogromnu moć”, dodao je Deni. „On,
ili ona, bira sve ministre u vladi. Čitavu nemačku vlast oblikuje onaj
ko drži taj položaj. Trenutno je kancelar Mari Ajzenhut. Prijatelj
Sjedinjenih Američkih Država. Takođe je pristojna osoba koja
pokušava da uradi ono što je najbolje za njenu zemlju. Međutim,
postoji drugi kandidat, koji pokušava da preuzme njen posao.”
„A on je problem?”, upitala je Kasiopeja.
„U svakom pogledu.”
„Kako se zove?”
„Teodor Pol.”
 PETO POGLAVLJE

Keln, Nemačka
11.00

Teodor Pol shvatio je da postoji problem. Ne s mitingom, koji se

odvijao glatko i po planu. Okupljena publika delovala je
entuzijastično. Čula se tačno odgovarajuća mešavina klicanja i
aplauza. Savršeno za kamere koje su ga stalno pratile i trenutno bile
usmerene na govornicu za kojom je stajao.
Njegova poruka bila je ista u svakom mestu gde se zaustavio.
Nemačka Nemcima.
Liberalna politika imigracije i naturalizacije koju su državi
nametnuli saveznici posle Drugog svetskog rata mora biti
zaustavljena. Nema više umirivanja sveta zbog onoga što se desilo
pre skoro jednog veka. Nema više Nemačke kojom za Nemce
upravljaju oni koji nisu Nemci. Njegova sažeta parola za kampanju
pažljivo je izabrana. Nova, ujedinjena otadžbina rođena je iz muke,
ali je zato moćna.
Ipak, u njoj nije bilo ničega militarističkog.
On je uvek vodio računa o tome da nijansira svoju retoriku.
Njegova poruka bila je, jednostavno, da jaka ekonomija stvara jaku
državu. Ali ne sa evrom. To je, opet, bilo nešto nametnuto usađenom
potrebom da budu previše uslužni i popustljivi. Marka je bila
nemačka valuta. Uvek je bila i uvek će biti. To se uklapalo u parolu
koju su njegovi skupo plaćeni savetnici smislili.
Zurück in die zukunft.
Povratak u budućnost.
Te reči kao da su imale jak odjek i privlačile sve više ljudi na
njegove mitinge. Današnja publika bila je naročito inspirativna.
Naročito mu se dopadao jedan od transparenata, koji su postali
uobičajeni na njegovim mitinzima.
WIR SIND DAS WOLK.
Mi smo narod.
 Stajao je u senci kelnske gotske katedrale s dva tornja. Njena
upečatljiva spoljašnjost bila je ukrašena skoro neshvatljivom
količinom kamenih filigrana. Nalazila se u blizini železničke stanice,
u moru radnji, i samo su gomile ljudi u prolazu i tutnjava saobraćaja
narušavali njen svečani spokoj. Bar dvadeset hiljada ljudi okupilo se
na trgu oko drevne crkve. Formalisti su proglašavali ovo mesto
srcem i dušom Kelna.
A on nije imao nameru da im se protivi.
„Pogledajte iza mene”, povikao je u mikrofon, „u ovaj spomenik
onome što čovek može da postigne i umom i telom. Tako upečatljiva
gomila cigala. Njena veličina ne odražava ništa osim čiste moći.” Na
trenutak je zastao zbog pojačanog efekta. „Ovo je duša Kelna.”
Publika je s odobravanjem klicala, a on se već navikao na taj
zvuk.
Međutim, još je postojao problem.
Osećao je to u pogledu čoveka koji je stajao sam po strani, blizu
ulaza u jednu od radnji koje su okruživale trg ispred katedrale.
Primetio ga je čim je izašao na binu, pošto je znao da Jozef Engle
nije čovek sklon zabrinutosti. Ipak, nešto mu je govorilo da njegovom
saradniku nešto smeta. Možda je to bio način na koji je stajao, ili
dodatno neposvećivanje pažnje mitingu.
Teško je bilo pouzdano reći.
Ipak, bilo je tu nečega.
No u ovom trenutku nije mogao da brine o tome i ponovo je
usmerio pažnju na ljude koji su odvojili vreme da dođu i saslušaju
njegovu poruku.
„Tražim mesto kancelara ove zemlje, moja stranka traži kontrolu
nad Bundestagom, jer mi imamo viziju Nemačke za koju verujemo
da je i vi delite s nama. Nema više potrebe da iko od nas oseća stid
zbog gluposti jedne druge generacije. Mi smo okajali grehe prošlog
rajha. Ti ljudi su mrtvi i nestali. Oni su samo prah u grobovima. Neće
biti Četvrtog rajha. Takve zamisli su besmislice.” Ponovo je nakratko
zastao da pojača efekat. „Tri četvrti veka ova nacija primoravana je
da prihvati svakoga koga druge zemlje u svetu odluče da odbace. To
nedostojanstvo mora da se zaustavi.”
Znao je da će ova izjava pogoditi ljude u žicu. Stotinu hiljada
turskih imigranata živelo je u Kelnu i njegovoj okolini, a njihovo
prisustvo nije bilo popularno. Saveznici su posle Drugog svetskog
rata nametnuli klauzulu u nemačkom ustavu koja je osiguravala
imigraciju uz malo ili nimalo kontrole. Njegova tema bila je
jednostavna. Pluralizam je ugrožavao nemačku dušu. Dreknuo je
reči koje su odjekivale kroz celu zemlju.
„Ausländer raus.”
Stranci napolje.
Ljudi su zaurlali u znak odobravanja.
Ponovo je spazio Englea, koji je i dalje stajao kod ulaza u radnju.
Njegov saradnik poticao je iz nekadašnje Istočne Nemačke,
preopterećene teškoćama koje su bile i previše uobičajene u bivšim
komunističkim zemljama. Njegovo prezime značilo je anđeo, ali ovaj
čovek bio je sve osim toga. Engle se, takođe, izdigao iznad socijalnih
barijera koje je ujedinjenje tiho nametnulo ljudima iz nekadašnje
Istočne Nemačke. Držao se s vitalnošću čoveka srednjih pedesetih
godina, na šta je dodao prefinjenost stalno preplanulog tena i
špicaste brade prošarane srebrnosedim nitima. Razoružavajući
izgled seoskog gospodina.
Pol se ponovo usredsredio na publiku.
„Američki uticaj, takođe, uništava naše bogato nemačko nasleđe.
Imamo američku hranu, televiziju, filmove, knjige, što god vam
padne na pamet. Naši mladi naslađuju se tim stranim uticajima i ne
mogu da se sete vremena kada su Nemci smatrani važnima. Oni
znaju samo da se dogodio rat, da su se dogodile užasne stvari, i mi
moramo da plaćamo cenu za sve te greške.”
Među ljudima je ponovo došlo do provale odobravanja.
„Da se razumemo, ja ne zastupam ništa u vezi s nekadašnjim
Hiljadugodišnjim rajhom. Grozim se svih delova njegove politike. Sve
što je on radio bilo je zlo. Ne veličam nikakav vid nasilja za
postizanje političkih ciljeva. Ni sada, ni ikada. Samo tražim da
Nemačkoj bude dopušteno da postoji u obliku koji podržava većina
Nemaca.”
Pogledom je pretraživao lica, posmatrajući iščekivanje koje su
njegove reči naizgled izazvale. Bilo je vreme da završi. Pokazao je
rukom, obuhvatajući pokretom publiku u celini. „Povratak u
budućnost, prijatelji moji. To je moj cilj. Tražim da ga i vi učinite
svojim.”
 Gromoglasan aplauz.
Televizijske kamere su sve snimile. Podigao je ruke u odgovor na
klicanje. Pogledom je potražio i pronašao Englea, i ne skrećući ga s
njega, stavio mu je do znanja da moraju da razgovaraju. Njegov
potčinjeni krenuo je prema limuzini parkiranoj odmah iza trga.
Sišao je s podijuma i krenuo prema istoj toj limuzini pa seo u nju.
Engle mu se osmehnuo. „Hana Kres je mrtva.”
Pojava te žene na sceni bila je neočekivana. Nije bila deo plana.
Zato je to zahtevalo odlučnu akciju.
„Ti si se pobrinuo za to?”
Engle je klimnuo glavom.
„Šta onda ne valja?”
„Amerikanci su se umešali.”
To je bilo problematično. „Ispričaj mi više o tome.”
Slušao je kako Engle opisuje kako se bivši predsednik, sada
američki senator Deni Danijels pojavio u Partenkirhenu i tamo
ispitivao Hanu Kres kada je umrla.
Mogao je da postoji samo jedan izvor te komplikacije.
Mari Ajzenhut.

ŠESTO POGLAVLJE

Jug centralne Nemačke

13.00

Kancelarka Mari Ajzenhut zurila je kroz prozor helikoptera. Tražila je

da je pre sletanja provezu iznad tog područja, oko šezdeset pet
kilometara severno od Bajrojta, tako da sama može da vidi tu
grozotu.
Ispod nje su se uzdizali zatupljeni vrhovi planina Harc. Obronci
planina centralne Nemačke bili su gusto obrasli borovinom i
ispresecani dolinama u kojima su se sela gnezdila pored dubokih
jezera i mirnih reka. Ona je znala popularne priče. Vilinska zemlja,
kraljevstvo magije gde veštice mogu da pretvore decu u princeze i
prinčeve, mesto kojim dominiraju mitovi. I dalje je mogla u glavi da
čuje očev glas dok joj priča o izvoru u Gozlaru. Pokucaj tri puta
ispred njegovog najnižeg bazena u ponoć i pojaviće se đavo.
Uvek bi se osmehnula kada pomisli na oca. Njegova smrt, pre
skoro pedeset godina, još ju je bolela.
Helikopter je skrenuo nadesno.
Mesto se nalazilo pravo napred.
Usred borove šume na padinama jedne od prastarih planina,
prošle jeseni uočen je čudan prizor. Pre mnogo vremena, pedesetak
stabala ariša posađeno je s namerom da mladice formiraju džinovski
kukasti krst. S približavanjem jeseni, blistava žuta i narandžasta boja
ariša koji se spremaju za zimu oštro se isticala u odnosu na
zimzelene borove i jele, što je omogućavalo da se mrski simbol vidi
utisnut u pejzažu. Jedan pilot spazio je taj zaostali nacistički
spomenik i prijavio to vlastima, i svi su bili zapanjeni što to drveće
nije primećeno ranije. Najbolje objašnjenje bilo je da sva stabla
nikada nisu počinjala da menjaju boju iglica u isto vreme kada je
neko bio dovoljno visoko u vazduhu da to vidi. Na kraju je doneta
odluka da stabla budu posečena, a Mari je umela da prepozna dobru
priliku za fotografisanje kada se neka pojavi. Zato je organizovano
zaustavljanje na tom mestu u toku kampanje koje bi trebalo da joj
obezbedi zavidno prisustvo u nacionalnim medijima.
Zurila je dole u drveće, koje je najvećim delom već bilo
posečeno, tako da se obris svastike i dalje video u nastaloj krčevini.
Nešto drugih stabala takođe će biti oboreno da se slika zauvek
naruši. Prošlo je mnogo vremena od nestanka nacionalsocijalizma,
ali njegovi ostaci uporno su se održavali. Prizor ispod nje bio je jedan
od bezazlenijih u poređenju s etničkom mržnjom i nasumičnim
nasiljem protiv stranaca koje je, nažalost, ponovo bilo u porastu.
Dala je znak za spuštanje i helikopter je dodirnuo zemlju.
Izašla je.
Nije bilo pomoćnika koji su joj kaskali za petama. Samo ona, koja
je došla da se suoči s prošlošću. Oko nje su se sjatili novinari.
Mnoga lica je prepoznavala: bili su to redovni posetioci njenih
obraćanja medijima.
„Veoma čudan prizor”, rekla je novinarka iz Frankfurta.
 „Zaboravljeni spomenik užasnoj grešci.” Kad je reč o prošlosti,
ona je uvek bila oprezna. „Ali moramo da se setimo da je Hitler
uspeo da stekne vlast ne zahvaljujući mnoštvu nacista, nego,
jednostavno, zbog toga što je postojalo premalo demokrata.”
Njena uobičajena tema.
Vlada je odgovorna za sve ljude.
Mudra taktika, s obzirom na to da je njen protivnik pokušavao da
je uplete u moralnu debatu o etničkoj odgovornosti. Međutim, ona
nije bila kancelar proteklih šesnaest godina tako što je zagrizala
takve mamce.
Krenula je dalje, a novinari su je pratili.
Šuma oko nje pripadala je raznim nacionalnim korporacijama.
Deo tog područja bio je planski pošumljen, a većina zemljišta
kupljena je odavno za sitne pare. Izgleda da je Hitlerova mladež
posadila tri spomenika od drveća kada je svojevremeno koristila
oblast Harc kao izletište. Bio je to jedan od mnogih kampova u
divljini u kojima su mladi ljudi indoktrinirani nacionalsocijalizmom uz
hipnotičku kombinaciju sporta, muzike i drugarstva.
Ušla je u šumu zimzelenog drveća.
Ispred nje se uzdizao veličanstveni ariš, poslednje od stabala iz
uvredljivog spomenika.
Delovalo je kao prava šteta uništiti njegovu lepotu. Ali, kao
nacizam, koji je uprljao srca i umove najboljih ljudi Nemačke, ova
stabla bila su kuga za sve ono lepo što ga je okruživalo.
Ne sama po sebi, pojedinačno.
Nego po onome što su zajedno predstavljala. Setila se nečega
što je jednom čula. Jedan nacista nije značio ništa, četrdeset njih bili
su neprijatnost, a četrdeset hiljada skoro je zavladalo Evropom.
Pogled joj se spustio na šumsko tlo. Na zemlji nije bilo niskog
rastinja. Ponovo se jasno video simbolizam. Činilo se da ništa ne
može da raste u Hitlerovoj senci.
Okrenula se prema kamerama. „Imam nešto da kažem.”
Reporteri su se nagurali oko nje.
„Moj protivnik voli da viče: Povratak u budućnost. Istina, on ne
prihvata prošlost aktivno niti zastupa neku od politika iz prošlosti.
Samo nas podseća na nju u svakoj prilici. Voli da stalno potvrđuje
nemački nacionalizam. On kaže da se naš identitet nalazi samo
unutar naših granica. S tim se ni najmanje ne slažem.”
Preuzimala je sračunat rizik ovom osudom. Međutim, kao što su
njeni politički savetnici stalno ponavljali, Polova kampanja zavisila je
od starijeg stanovništva Nemačke. Većina njegovih pristalica imali su
šezdeset ili više godina. Sam Pol bližio se sedamdesetoj, a ona je
imala skoro sedamdeset pet. Štampa je pristojno nazvala njihovo
takmičenje za vlast bitkom iskustava. Ipak, bilo je zanimljivo to što su
njenu biračku bazu činili uglavnom mladi, žene i obrazovani ljudi. Još
jedna suštinska razlika između njih: ona je bila katolikinja, a on
protestant - a religija je imala značaj za nemačke glasače.
„Da li vi to govorite da Pol skreće previše udesno?”, upitao je
jedan od novinara.
„Govorim da je on previše siguran u to šta muči ovu zemlju. On
veruje da je imigracija koren naših problema i da je ujedinjenje
uništilo ekonomiju.” Osmehnula se novinaru. „Različitost je dobra. Za
svakoga.”
Ugledala je drvoseče kako idu prema čistini, s motornim
testerama u rukama.
Ponovo je usmerila pažnju na predstavnike štampe. „Mi imamo
probleme. To nije sporno. Naše političke stranke gube snagu.
Sindikati nestaju. Pastva u crkvama je u opadanju. Mi smo drugi
najveći izvoznik na svetu, ali imamo najvišu cenu rada od svih
industrijskih nacija. Pesimizam je postao pošast i on osujećuje naše
želje. Moj protivnik ne čini ništa da ublaži ijedan od ovih problema.
Umesto toga ih koristi, zadovoljan time što je nacija ljuta i zbunjena.”
Primetila je da se drvoseče raspoređuju oko drveta. Gledali su
prema njoj, očigledno čekajući da završi.
„Keine Experimente. Bez eksperimenata. To je moj moto.
Povratak u budućnost je samo recept za još problema. Moja vizija je
napred.”
Mahnula je drvosečama.
Motorne testere su zagrmele i sečiva su zasekla stablo.
Zamislila je scenu od pre osamdeset godina kada je omladina sa
žarom u očima sadila mladice sa skoro religioznom brigom, odajući
počast čoveku koga su smatrali bogom, poštujući ideal koji niko od
njih nije razumeo.
 Kamere su snimile kada je staro drvo napadnuto.
Jedna testera trznula se kada je lanac zapeo u drvetu. Drvoseča
je iščupao sečivo iz stabla i nastavio da radi. Ona se osmehnula
gledajući u tvrdo staro drvo i ponovo pomislila na pritajenu poruku
mržnje Teodora Pola.
I ponadala se da je nemački narod isto ovako otporan.

SEDMO POGLAVLJE

Koton je sedeo u zadnjem delu helikoptera sa Kasiopejom i Denijem

Danijelsom. Leteli su preko Poljske prema Nemačkoj. Svi su nosili
slušalice i bili povezani u zatvorenom unutrašnjem krugu
komunikacije tako da niko drugi nije mogao da čuje njihov razgovor.
„Teodor Pol proveo je šest mandata u Bundestagu”, rekao je
Deni. „On je iz nemačke savezne države Hesen. Tamo ima veliko
imanje nazvano Levenberg.”
Koton je ćutke preveo u sebi. Lavlji breg.
„Navodno je vatreni antikomunista. Ipak, ja pomalo sumnjam u to.
Nije smatran prihvatljivim kandidatom za kancelara do pre nekoliko
godina, kada je njegova stranka stekla kontrolu nad skoro četvrtinom
Bundestaga.”
„A ko god ima toliko glasova u nacionalnoj skupštini, jeste čovek
na koga se mora računati”, dodao je Koton.
Deni je klimnuo glavom. „On ima glas demagoga i lice proroka, i
njegove reči imaju odjek. On je populista. Prosto i jednostavno, igra
na ksenofobične strahove. Iskorišćava novu desnicu, istovremeno
održavajući distancu u odnosu na fanatične elemente u njoj.
Imigracija je osetljivo pitanje u Nemačkoj, ali on voli da gađa u taj
bolan živac. Nema pronacistički stav ili bilo šta slično. Jednostavno,
priča nacionalističku priču.”
Što je imalo smisla.
Koton je znao da nemački zakon zabranjuje svaku političku
stranku koja zastupa nasilje. Nisu bili dozvoljeni salutiranje Hitleru ni
kukasti krstovi. Ništa što bi čak i podsećalo na nekadašnji Treći rajh.
Ali to nije značilo da se te ideje nisu održale.
Setio se stare izreke.
Lukav je jezik koji govori bez reči.
„Nova desnica je u usponu širom Evrope”, rekao je Deni. „Čak i u
zemlji u koju si se ti odselio.”
Koton je bio upoznat s politikom u Danskoj, koja je
podrazumevala i neke od najstrožih antiimigracionih zakona u
Evropi. Danski sistem socijalne zaštite od kolevke pa do groba bio je
jedan od najboljih, tako da je konzervativcima bilo lako da
propovedaju izolacionizam. Sada je bilo skoro nemoguće tražiti azil u
toj zemlji, dobiti dozvolu za boravak ili primati socijalno osiguranje.
Njegova boravišna dozvola ostajala je samo privremena i mogla je
da se trenutno opozove.
„Kao što sam vam rekao”, nastavio je Deni, „posle izbora u
Nemačkoj slede parlamentarni izbori u Evropskoj uniji. To je glasanje
koje se sprovodi na celom kontinentu. Postoji opravdan strah da bi
nova desnica mogla da preuzme Evropski parlament. Oni rade na
tome već nekoliko godina. Shvataju da se ne mogu otarasiti
Evropske unije, mada bi to voleli. Savez je suviše čvrsto usađen. Ne
da zemlje pojedinačno ne mogu da odluče da izađu iz njega, ali bog
nam je svedok da je Engleska dokazala da je to glupost. Zato je
nova desnica odlučila da suštinski promeni stvari iznutra. Ipak, da bi
to postigla, potrebni su joj glasovi u Evropskom parlamentu. I radi na
tome da ih dobije.”
Koton je izdvojio vreme u proteklih nekoliko godina da se bolje
upozna s Evropskom unijom. To je od samog početka bio
eksperiment. Dvadeset osam zemalja okupljeno je sporazumom iz
Rima iz 1957. godine, čvrsto povezano zajedničkom valutom,
slobodnom trgovinom i otvorenim granicama kako rat između njih
više ne bi dolazio u obzir. Suština je bila u odvraćanju od
nacionalizma. Na poslednje evropske izbore pre otprilike pet godina
izašlo je samo 40 odsto glasača. To nije bilo dobro. Nažalost,
mnogima od stranaka centra po celoj Evropi nedostajale su mladost,
živahnost i energija da se takmiče s uzbuđenjem koje je donosila
nova desnica. A ko god da je kontrolisao trećinu mesta u Evropskom
parlamentu, mogao je da blokira izbor kandidata za ključne položaje,
obara izglasane politike i gura predstavnike tvrde linije na najvažnije
funkcije, s uticajem na bezbroj stvari, uključujući trgovinu i imigraciju.
Nije pomagalo ni to što su države zapadne Evrope stalno bile
suprotstavljene najnovijim članicama EU - koje su sve bile na istoku,
bivši sateliti Sovjetskog Saveza - jer su one odmamljivale poslove i
industriju sa Zapada jeftinom radnom snagom i niskim porezima.
To je bila nova bitka Istoka i Zapada.
U kojoj je Zapad gubio.
„Teodor Pol dobro koristi gnev naroda”, rekao je Deni. „Sebe
naziva macher-om. Čovekom od akcije. Nažalost, on to i jeste. On
ume da završi stvari. Mari Ajzenhut je više seher. Vizionar.”
„Ti si stvarno dvojezičan”, našalila se Kasiopeja.
„Imam ja svoje trenutke. Ali četiri stvari čine Pola opasnim. On je
pametan. Nije budala. Odlučan je. I najvažnije, ume rečito da objasni
šta hoće, tako da se drugi lako slože s njim. Njegove nacionalističke
ideje postaju široko prihvaćene u celoj Nemačkoj. Njegova stranka
može da nakupi solidan broj mesta u Bundestagu.”
Helikopter je nastavio da se kreće na zapad, glatko klizeći kroz
popodnevni vazduh. Čak je i Kasiopeja izgledala kao da joj letenje
ne smeta. Saznali su da je erven pao u šumu, ne povredivši nikoga
na zemlji.
„Kao da svaka evropska zemlja ima svog harizmatičnog
predstavnika nove desnice”, rekao je Deni. „Vlastitog Teodora Pola,
koji raspaljuje plamen ultrakonzervativizma i podstiče strahove.
Nemački sistem čini problem još gorim. Uz toliko političkih stranaka,
teško da će iko osvojiti većinu. Zato će zemljom vladati koalicija. Pol
je sklopio savez s demohrišćanima i slobodnim demokratama, što je
dovoljno da mu omogući da postane kancelar. Ali, da bi to ostvario,
on i njegova partija moraju da dobiju više glasova na predstojećim
izborima od Mari Ajzenhut i njene partije. Njegovi politički partneri
čekaju da vide kako će ljudi glasati, pre nego što učvrste ugovoreni
savez. Oni žele da skrenu udesno, ali i da budu sigurni da je to
dobar izbor.”
„Pretpostavljam da je Ajzenhutova u sličnoj dilemi”, rekla je
Kasiopeja.
„Ako ona prevlada, ostale stranke svrstaće se uz nju.”
„Upravo tako.”
 „Dakle, kakve to veze ima s nama?”, upitao je Koton.
„Izbori su preblizu. Do njih je ostalo još malo više od šezdeset
dana. Pre tri nedelje, kancelarka Ajzenhut dobila je jedan imejl.” Deni
je nakratko zastao. „A zatim još dva. Sve ih je navodno poslao čovek
po imenu Gerhard Šib. Ono što je rekao privuklo je kancelarkinu
pažnju, tako da je sastanak ugovoren za prošli petak i paket
dokumenata je preko kurira isporučen kancelarkinom predstavniku.
Kurir je bila Hana Kres, žena koja je uhapšena, a zatim ubijena. A
onda je na ovu nevolju dodata još jedna. Mi smo, zapravo, već i
ranije bili u kontaktu s Gerhardom Šibom. Preko Džonatana Vajata.”
To ime bilo je poznato Kotonu.
Bivši američki obaveštajni operativac. Nikada prijatelj. Neko
vreme čak neprijatelj. Ali na kraju su se našli licem u lice na jednom
ostrvu u Kanadi i razrešili sporove.
„Neposredno pre svih ovih neprijatnosti, nekoliko godina unazad,
u vreme pokušaja atentata na mene u Njujorku”, rekao je Deni,
„Vajat se u Čileu sukobio sa čovekom po imenu Gerhard Šib.
Podneo je izveštaj o onome što se dogodilo. Kada je kancelarka
Ajzenhut pričala sa mnom o svom problemu, pitala je znamo li nešto
o Šibu. Ja sam se raspitao preko Stefani i ona mi je ispričala za Čile.
Šib je, navodno, po Vajatovim rečima, tamo izvršio samoubistvo.”
„Vajat je nepouzdan”, rekao je Koton. „Uvek je i bio. Da li ti to
govoriš da je lagao u svom izveštaju?”
Deni je odmahnuo glavom. „Pre će biti da je izigran. Mislimo da je
prevarom naveden na to da poveruje da je Šib mrtav. Imam njegov
izveštaj.” Deni je pogledao na sat. „Imamo još otprilike pola sata leta.
Pre nego što se helikopter spusti, želim da ga oboje pročitate, kao i
još nešto, deo onoga što je prošle nedelje isporučila Hana Kres.”
Deni je posegnuo ispod sakoa i izvadio nekoliko listova papira,
koje im je dao.
Njih dvoje počeli su zajedno da ih čitaju.

OSMO POGLAVLJE
30. april 1945. Firerovo raspoloženje konstantno se pogoršavalo od
juče, kada su ga generali obavestili da je Berlin izgubljen, a
kontraofanziva 11. oklopne armije, za koju je on mislio da će spasti
Rajh, nije ni pokrenuta. Naljutio se kada je saznao da Himler
nezavisno pregovara sa saveznicima o miru. Toga je navelo da
sumnja u sve u vezi sa SS-om, uključujući i kapsule sa cijanidom
koje su isporučene u bunker.
„Lažne su”, vrištao je Hitler. „Taj kokošar Himler želi da me
zarobe živog kako bi Rusi mogli da me pokazuju kao životinju u
zoološkom vrtu.”
Pokazao je prstom u jednu od kapsula i izjavio da je to običan
sedativ.
„Maligni uticaji šire se na sve strane”, jadao se on.
Da bi bio siguran da je reč o otrovu, u kasno jutro izašao je na
površinu zemlje i gledao kako kapsulu daju njegovom omiljenom
nemačkom ovčaru. Pasje brzo uginuo, i to ga je naizgled zadovoljilo.
Firer se zatim vratio u bunker i dao po jednu kapsulu obema svojim
ličnim sekretaricama, komentarišući kako bi voleo da je mogao da im
uruči bolji poklon za oproštaj. One su mu zahvalile za poklon, a on je
pohvalio njihov rad i poželeo da su mu njegovi generali bili toliko
odani.
Ranije, oko dva sata posle ponoći, svi oficiri i službenici pozvani
su u bunker, i muškarci i žene. Hitler je došao s Bormanom. U očima
mu je bio isti onaj zamagljeni pogled koji je uvek imao u poslednje
vreme, na znojavo čelo bio mu je zalepljen pramen kose, i gegao se
naizgled bolnim korakom. Ramena mu je prekrivala perut, kao gusta
prašina. Desna strana tela nekontrolisano mu je drhtala. Nemački
narod bio bi zapanjen da vidi ovo oslabljeno stanje u kome se
nalazio njegov vrhovni vođa. Stali smo u stroj i Firer se rukovao sa
svakim od nas. Iz usta mu je curila pljuvačka. Borman je sve ćutke
posmatrao. Čuo sam kako je Hitler u odlasku promrmljao: „Alles in
Ordnung.” Sve je u redu.
Svi smo osećali da je kraj blizu. Ovaj čovek, koji je čistom
snagom svoje ličnosti toliko potpuno dominirao nacijom, bio je pri
kraju života. Zavladalo je toliko olakšanje da smo svi požurili gore,
na površinu zemlje, i priredili igranku u kantini kancelarskog štaba.
Visoki oficiri, koji pre nekoliko dana ne bi ni primećivali naše
postojanje, rukovali su se s nama i govorili sasvim otvoreno. Svi su
shvatali da će posleratna Nemačka biti veoma drugačija. Do
prestrojavanja će doći ne samo među ljudima nego i u društvenom
poretku. Svi koji su prisustvovali igranci naizgled su razumeli tu
činjenicu, i ja sam veoma zabavljeno gledao kako se naduvana ega
ruše.
U podne, vesti nisu bile dobre. Ruske trupe delimično su zauzele
kancelarov štab. Zoološki vrt takođe je zauzet. Potsdamer plac i
most Vajdendamer su izgubljeni. Hitler je primio te informacije bez
ikakvih emocija. U dva sata ručao je sa svojim sekretaricama i
kuvaricom. Njegova supruga Eva, koja je obično obedovala sa
Hitlerom, nije bila prisutna. Njihov brak trajao je malo duže od jednog
dana i to što nije bila uz Hitlera moralo se primetiti. Kakvo čudno
venčanje. Iznad zemlje je dopirala tutnjava bitke. Hladni sivi betonski
zidovi. Vlažan, memljiv vonj koji je sve zagađivao smradom zatvora.
Oboje su izjavili da su čistog arijevskog porekla i nemaju nasledne
bolesti. Gebels i Borman bili su zvanični svedoci. Mladoženja i mlada
jedva su se osmehnuli dok su izgovarali bračne zavete. Čudna vrsta
obećanja usred sveopšte propasti.
Posle ručka, Hitler i njegova žena pojavili su se zajedno i sve nas
ponovo pozvali. Još jednom su izgovoreni oproštajni pozdravi bez
mnogo emocija, a zatim su se Firer i Eva Braun vratili u svoje
privatne odaje. Svi su otpušteni osim nekoliko članova osoblja.
Nekoliko minuta kasnije čuo se jedan pucanj iz pištolja.

Koton je podigao pogled sa stranica koje je čitao.

Helikopter je nastavljao da leti na zapad.
„Ovo nije ništa novo. Imali smo slične izveštaje i ranije. Eva
Braun zagrizla je kapsulu sa cijanidom, a Hitler je pucao sebi u
glavu. Njihova tela izneta su na površinu zemlje i spaljena, a zatim
zakopana. Rusi su našli leševe, ali nikome nisu rekli za to i odneli su
ostatke u Moskvu. Staljin je želeo da saveznici veruju da je Hitler još
živ. To je bio njegov način da sve zadrži u napetosti i opravda svoju
okupaciju istočne Evrope. Sve pojedinosti izašle su na svetlost dana
devedesetih godina, posle pada Sovjetskog Saveza, kada su arhivi
otvoreni.” Podigao je papire. „Ali ovo izgleda kao informacija iz prve
ruke.”
Deni je slegnuo ramenima. „Moskva. Ti stari sovjetski arhivi.
Istoričari su dugo smatrali da je u Firerovom bunkeru postojao
sovjetski špijun. Čak je i Hitler verovao u to.”
On je znao za priče o das Leck. Curenju informacija. Mnoga
imena davana su tom potencijalnom doušniku, slično nagađanjima o
tome ko je mogao biti Duboko Grlo za vreme afere Votergejt. Ta
misterija je rešena, ali das Leck je ostao nepoznat.
„Nastavite da čitate”, rekao je Deni.

Borman je prvi ušao u sobu posle pucnja. Vonj cijanida pekao je

oči i naterao ga da se povuče na nekoliko trenutaka dok se
vazduh ne pročisti. Hitler je ležao opružen s leve strane kauča, s
rupom od metka veličine pečata na lobanji. Eva Braun ležala je
sa desne strane kauča. Vaza s lulama i belim narcisima pala je
s obližnjeg stola, voda se prosula po njenoj plavoj haljini i
pokvasila joj butine. Na njoj nije bilo tragova krvi, ali su joj na
usnama ostale krhotine staklene ampule. Doneli su vuneno
ćebe i umotali Hitlerovo telo u njega. Firerov sluga Linge i doktor
Štumpfeger odneli su telo na površinu zemlje. Borman je
umotao leš Eve Braun u ćebe. Prebacio ga je preko ramena i
izneo iz sobe. Jedan od gardista ga je pozvao i zastao je u
hodniku. Usledila je kratka rasprava i Borman je spustio telo u
susedno predsoblje. Raspravio se s gardistom, pa se vratio i
prepustio leš Eve Braun Kempki, koji ga je zatim prosledio
Ginšeu, a on ga je zatim dao SS oficiru koji ga je izneo u vrt
kancelarskog štaba.
Dva tela položena su jedno pored drugog i posuta benzinom.
Ruski topovi grmeli su u daljini i neko je pomenuo da je Ivan
udaljen manje od dvesta metara, blizu metro stanice Štatmite.
Eksplodirala je bomba i oterala ljude koji su prisustvovali sahrani
u sklonište obližnjeg trema. Tu su bili Borman, Burgdorf, Gebels,
Ginše, Linge i Kempka. Ja sam gledao s vrata bunkera. Ginše je
natopio krpu benzinom, zapalio je pa bacio taj improvizovani fitilj
na tela. Podigli su se plameni jezici. Svi su stajali u stavu mirno,
salutirali, a zatim se povukli. Ja sam otišao poslednji. Pre nego
 što sam zatvorio vrata, na trenutak sam stajao i gledao plamen.
Jedna misao stalno mi se vrtela po glavi. Pojedinost za koju
sam napominjao sebi da je nikada ne zaboravim. Kada su
spustili leš Eve Braun na zemlju, njena plava haljina više nije
bila mokra.

„Ovo nikada nisam čula”, rekla je Kasiopeja. Čitala sam Hitlerove

poslednje dane Trevora Ropera i druge priče s donetim konačnim
zaključkom, ali ništa slično ovome u vezi s Evom Braun.”
„Nemački stručnjaci slažu se s tobom”, rekao je Deni. „Ovo su
nove informacije, navodno od sovjetske špijunke koja je bila tamo.
Čitate engleski prevod originalnog sovjetskog izveštaja. Hana Kres
isporučila je koverat pun fotografisanih dokumenata, a na svakome
je bio sovjetski grb i pečat. Ali evo zaista fascinantnog dela priče. Ovi
dokumenti dostavljeni su prošlog petka, ali sažetak istih informacija,
koji je napisao Džonatan Vajat, pojavljuje se u njegovom izveštaju,
isporučenom u Vašington, o onome što se dogodilo u Čileu pre
nekoliko godina. Skoro identične informacije, što nas navodi na to da
verujemo da je on, takođe, možda čitao upravo ovu priču. Koju mu je
navodno ispričao čovek po imenu Gerhard Šib.”
Koton je povezao stvari i mahnuo listovima papira. „Misliš li da je
Šib bio das Leck? On je ovo napisao?”
Deni je slegnuo ramenima. „Nismo sigurni šta da mislimo. Znamo
samo da se ovaj izveštaj iz prve ruke pojavio sada već dvaput, na
dva različita kontinenta, a zajednički imenilac je čovek po imenu
Gerhard Šib.”
Koton je morao da prizna da je to prevelika slučajnost.
„Kancelarka Ajzenhut tražila je od mene da pričam sa Hanom
Kres u njeno ime i otkrijem šta mogu. Htela je da se ovo čuva u
tajnosti i nije htela da angažuje svoje ljude. Pokušao sam da ispitam
Kresovu, ali ona mi je rekla malo toga. Samo ono što sam vam već
ispričao. Ali, pre nego što je umrla, pomenula je jednu reč: Kajzer.
Nema potrebe ni da napominjem da sve ovo i te kako prevazilazi
moje sposobnosti, pa sam odlučio da angažujem stručnjake.”
To je objašnjavalo zašto se Deni pojavio u Kopenhagenu u
nedelju, a zatim i danas ovde.
 „Misliš li da je Eva Braun preživela bunker?”, upitao je Koton. „Da
je nekako umakla?”
„Dođavola, zašto da ne?”, rekao je Deni. „Niko nema pojma šta
se dogodilo u tom bunkeru. Ljudi koji su bili tamo dali su potpuno
kontradiktorne izjave posle rata. Nije bilo forenzičara da bilo šta
dokažu. Nije bilo tela. Nije bilo ničega. Sovjeti su u potpunosti
kontaminirali sve dokaze koji su možda postojali. Razmisli o tome.
Braunova se vratila u Berlin 15. aprila 1945. Hitler ju je poslao na jug
u Alpe zbog sigurnosti. Pretpostavlja se da se vratila iz ljubavi i
odanosti. U stvari, to je bio jedan od najglupljih poteza svih vremena.
Ruska vojska se približavala i grad je bio na ivici da padne. Dakle,
ona se vratila u osinje gnezdo? U blisku smrt ili zatočeništvo? Zbog
ljubavi i odanosti prema Hitleru?”
Koton je morao priznati da to zvuči malo verovatno. Ipak. „Šta
nam ne govoriš?”
„Znam da će ovo zvučati ludo, ali deo informacija koje je Hana
Kres dostavila ukazuju na to da je Eva Braun možda bila trudna.
Navodno se vratila da obezbedi legitimitet za svoje dete zakonitim
brakom sa Hitlerom.”
„To je ludilo”, rekla je Kasiopeja.
„Možda jeste, ali informacije koje je Kresova dostavila ukazuju na
to da je Braunovoj i Bormanu naređeno da odu iz bunkera. Njihov
zadatak bio je da obezbede da Hitlerovo dete preživi.”
„Zašto i sam Hitler nije otišao?”, upitao je Koton.
Deni je slegnuo ramenima. „Nemam pojma. Niti je u dostavljenim
materijalima ponuđeno bilo kakvo objašnjenje.”
„Da li je to dete rođeno?”, pitala je Kasiopeja.
„Mi to ne znamo. Informacije koje imamo ne govore ništa o tome.
Ali postoji ovo.”
Deni je izvadio presavijen papir iz džepa i dao im ga. Koton ga je
otvorio.
On i Kasiopeja proučili su informacije.
„To je rodni list Teodora Pola”, rekao je Deni. „On je navodno
rođen u Hesenu 23. decembra 1952. godine, kao dete Vilfrida i
Kornelije Pol. Juče su neki eksperti analizirali arhive, bez podizanja
buke. Postoje nepodudarnosti. Možda i krivotvorenja. On možda nije
rođen tamo.”
 „Koliko Pol ima godina?”, upitala je Kasiopeja.
„U njegovoj biografiji piše šezdeset devet.”
„Dakle, ne pričamo o tome da je Teodor Pol Hitlerovo dete”,
zaključila je ona.
Deni je odmahnuo glavom. „Uopšte ne. Ali, po informacijama koje
imamo, mogao bi biti sin Martina Bormana, rođen skoro deceniju
posle rata.”
Koton je sada uvideo implikacije. „To bi Ajzenhutovoj i njenoj
stranci obezbedilo pobedu na izborima.”
Deni je klimnuo glavom. „Tačno tako. Sada znate zašto je ona
toliko zainteresovana.”
„Shvatam”, rekao je Koton. „Ali to je pomalo nategnuta
pretpostavka.”
„Možda i nije, ako ponovo uzmemo u obzir ono što se dogodilo u
Čileu pre nekoliko godina. Čini se da Džonatan Vajat ima dosta
iskustva. U njegovom izveštaju opisani su vila puna nacističkih
ukrasa, s dva kovčega ispod kuće, u kojima su navodno Braunova i
Borman; smrt Gerharda Šiba i drugog američkog agenta, Kristofera
Kombsa, i gomila nacističkog zlata, naslaganog metar i po uvis na
šest paleta, po njegovim rečima. Stefani kaže da je te informacije
teško ignorisati, pa je poslat tim da to istraži i pronašao je kuću tačno
tamo gde je Vajat i rekao da se nalazi. Navodno je bila u vlasništvu
Šibovog brata. To nije tačno. Bila je u vlasništvu starijeg bračnog
para koji je živeo u Ekvadoru. Uz to je nedavno izgorela do temelja.
Nije ostalo ništa osim pepela. Ništa od onoga o čemu je Vajat
izvestio nije bilo tamo.”
„Sećam se Krisa Kombsa”, rekao je Koton. „Zamenik direktora
CIA. Nestao je.”
„I nije pronađen ni do dan-danas”, potvrdio je Deni. „Po Vajatovim
rečima, Kombsa je ubio Gerhard Šib.”
„Vajat je slon u staklarskoj radnji”, napomenuo je Koton. „Ali nije
lažov.”
„To je i Stefani rekla. To je još jedan razlog zašto sam ovde. S
naše tačke gledišta, sve je ovo bilo zaboravljeno. Anomalija koja,
zapravo, nije važna. Sada nismo toliko sigurni. U ovome bi moglo biti
i nečega više.”
 Borman. Braunova. Šta se zaista dogodilo u Firerovom bunkeru
na kraju rata? Hitlerovo dete? Bormanov sin? Koton je morao
priznati da je sve to zvučalo vrlo zanimljivo.
„Engleska je izašla iz Evropske unije”, nastavio je Deni. „Krajnja
levica poslala je Grčku u ekonomski haos. U Mađarskoj je
neonacistička partija gurnula vladu u ekstreme. Najveći masovni
dolazak imigranata od Drugog svetskog rata prenapregnuo je
resurse skoro svake zemlje Evropske unije. Švedska, Italija,
Mađarska i Austrija skliznule su udesno. Grčka, Irska, Portugalija i
Španija skoro su bankrotirale. Spojite to sa skoro nultim ekonomskim
rastom u proteklih deset godina i činjenicom da je Rusija sve jača iz
dana u dan, i Evropska unija postaje bure baruta spremno da
eksplodira.”
Ništa od toga nije zvučalo dobro.
„Nemačka je ekonomski najjača i najnaseljenija zemlja Evrope.
Kako se ona kreće, kretaće se i Evropa. Međutim, nedavne ankete
ukazuju na to da četvrtina nemačkih birača nisu sigurni kako će
glasati, a ostali su podeljeni između Ajzenhutove i Pola. To je veoma
tesna trka.”
„Dakle, bilo šta moglo bi da pomeri jezičak na vagi”, rekao je
Koton.
„Dobro si to rekao. Bilo šta. Čak i neutemeljena glasina, koliko
god nategnuta. Ne možemo dozvoliti da Teodor Pol zauzme mesto
kancelara.”
„Zašto se Vašington nije uključio u ovo?”
„Jeste”, odgovorio je Deni. „Ali Foks je uspeo da stvarno brzo
napravi neprijatelja od Mari Ajzenhut. Čak je javno nagovestio
podršku Polu. To je još jedan razlog zašto mi je potrebna vaša
pomoć. Moramo osigurati da Ajzenhutova pobedi. I da budem
otvoren do kraja, nema novca da se plati vaše vreme. Ovo je
volonterski. Usluga za mene. Dužnik sam vam oboma.”
Koton je voleo kada mu duguju usluge.
„Ima još toga što treba da vam kažem”, dodao je Deni. „Ali kada
budem znao da li ste u igri ili ne. Odluka je na vama.”
Koton je pogledao Kasiopeju, koja je slegla ramenima na onaj
njen simpatičan način koji je govorio: Ja sam za ako si i ti.
Helikopter se malo nagnuo, kao da se i on slaže.
 „U igri smo”, rekao je Koton.

DEVETO POGLAVLJE

Ovo je moje sećanje na posetu Martina Bormanu u leto 1955.

godine. Razlog našeg susreta bila je proslava rođendana njegovog
sina. Dečak je napunio tri godine i uživali smo u pivu i torti na
proslavi s komšijama. Borman me je pitao za Nirnberg i suđenja za
ratne zločine, koja su dotad već bila odavno završena. Zabavljalo ga
je to što su ga saveznici obavestili u novinama da je osuđen u
odsustvu. Smrtna presuda bila je i dalje na snazi, ali on nije bio ni
najmanje zabrinut. Što se tiče Gerde, njegove prve žene, žalio je
zbog njene smrti, ali ne s tugom čoveka koji čezne za svojom
izgubljenom ljubavi, već više tonom begunca razočaranog
neuspehom. Znao je da je ona umrla od raka u martu 1946. godine.
Njemu je njen prelazak u katoličanstvo bio naročito odbojan, kao i to
što je poslala decu kod katoličkog sveštenika. Pitao se staje s
njegovom decom, ali je shvatio da ona, kao i svi ostali, veruju da je
on mrtav. Sada je bio usredsređen na svoju novu porodicu i
odgovornost koja mu je poverena.
Pre nego što je umro, Hitler je za sobom ostavio poslednju želju i
testament. Posle rata, taj dokument objavljen je širom sveta i izjave
iz njega dobro su poznate. Borman je imenovan za izvršioca tog
testamenta. Za vreme našeg razgovora, više puta citirao je taj tekst.
Rekao mi je šta je tačno Hitler napisao. Umirem srećan, jer sam
svestan da će seme snažne renesanse pokreta nacionalsocijalizma
izniknuti. Borman je s prezirom gledao na takav san. On nije gajio
želju da obnovi nacistički pokret. Bio je pragmatičan u svojoj izjavi da
je Hitlerova ideja bila loše zamišljena i slabo izvedena. Naravno,
priznao je, lako je bilo jasno uvideti sve greške iz sadašnje
perspektive. Bilo je čudno slušati ga da govori na takav način. Hitler
mu je bio kum na venčanju s Gerdom. Njegov prvorođeni sin dobio
je ime Adolfu čast svog kuma. Borman je služio Hitleru s
poslušnošću psa čuvara, na taj način postajući voljni saučesnik u
svemu što je on uradio.
Pitao sam ga šta je uopšte time hteo da kaže, a on je objasnio da
je nacionalsocijalizam mrtav. Komunizam neće proći nimalo bolje.
Svi marionetski režimi u istočnoj Evropi neizbežno će propasti. Hitler
je predvideo takav ishod, a Borman se složio s njim. Zapad će
vladati svetom, u to je bio siguran. On se nije obavezno slagao s
takvim ishodom, samo je tvrdio da su politika i istorija već odredile
pobednika. Voleo je da govori kako je svaka vlada koja mora da
primorava građane svoje države da ostanu unutar njenih granica
osuđena na propast od samog početka. To je bio još jedan čudan
komentar od čoveka koji je pomogao da se unište milioni ljudi, od
kojih su mnogi bili njegovi zemljaci.
Hteo sam da ispitujem dalje, da saznam šta je uzrokovalo takvu
transformaciju u ovom čoveku, koga sam se sećao dok je bio
opsednut vlašću, ali sam ćutao i samo slušao dok je on brbljao.
Njegov fizički izgled se izmenio. Lice mu je i dalje bilo žućkaste
boje, okruglo i punačko sa širokim nozdrvama, stalno je pomalo
škiljio, istim onim praznim pogledom koga sam se sećao iz rata. Ali
je smršao. Nije više bio okruglast. I bio je mišićav, držanje mu je
jasno odavalo zadovoljstvo samim sobom. Još se prepuštao taštini u
oblačenju; na sebi je imao sako od kašmira, pantalone krojene po
meri i blistavo izglancane čizme. Sećam se šta je Hitler jednom
rekao o njemu. Ono što preuzme na sebe, on i završi. Pobrine se da
naređenja budu izvršena. Surov čovek. Zato sam imao na umu da je
ovaj naizgled prijatan gospodin sa sela, zapravo, sam đavo.
Ipak, tog dana, Borman je bio ushićen. Njegov sin napunio je tri
godine i dobio je ponija na poklon. Životinja je odgajena na obližnjoj
farmi. Borman se hvalisao kako je vlasnik farme insistirao na tome
da mu je pokloni. Niko nije znao njegov pravi identitet, a rat je
naizgled bio zaboravljen. Borman je bio samo jedan od bezbrojnih
nemačkih doseljenika koji su se načičkali po okolnim planinama i
dolinama, neki s vezama iz rata, a većina s prošlošću o kojoj se nije
pričalo.
Činilo se da dečak obožava ponija. Borman je istinski voleo dete.
Nikada nisam mislio da je sposoban za osećanja. Ipak, s detetom je
bio drugačiji. Možda je stvarno bila činjenica da mu ništa drugo nije
preostalo? Svejedno, nije hteo ni da čuje za defetizam.
Nacionalsocijalizam je mrtav, ponovo je izjavio, ali ima mesta za
nešto drugo. Pokret koji prevazilazi drsko otimanje vlasti. Pitao sam
ga na šta misli, ali on nije hteo da objasni.

Koton je završio čitanje naglas stranica koje je Deni doneo sa

sobom. Na ovima nije bilo sovjetskog pečata. Bile su otkucane
drugačijim slovima od onih prethodnih.
Njega i Kasiopeju ostavili su u Bavarskoj kod auta koji ih je
čekao. Deni je otišao helikopterom. Kasiopeja je vozila vijugavim
putem kroz obronke brda jugoistočno od Minhena. Informacije na
onim stranicama očigledno su bile autentične i napisao ih je neko ko
je bio dobro upućen. Bilo je neverovatno da je taj neko mogao da
razgovara s Martinom Bormanom 1955. godine. Zabeleženo je da su
se drugi susreti odigrali 1957,1959,1960. i 1964. Svaki je bio detaljno
opisan, s ličnim zapažanjima s tih susreta.
Koton je podigao pogled. „Ako je sve ovo tačno, Borman je
nastavio da živi dugo posle rata. Neverovatno.”
Kroz prozore auta, svuda oko sveže asfaltiranog puta videle su
se planine nazubljenih vrhova posute snegom. Setio se knjige koju je
našao u Milanu pre nekoliko meseci. Prvo izdanje, u kožnom
povezu, iz devetnaestog veka. I onoga što je Ruso rekao o Alpima.
Nikada nisu jednostavni, kolikogod možda bili lepi. Želim da mi pored
puta budu brzi potoci, stene, borovi, mračne šume, planine, strme
staze koje se uspinju i spuštaju i zastrašujuće klisure.
Koton se slagao s tim. Pejzaž je neosporno bio veličanstven.
Vozili su se kroz sela utihnula u kasno popodne.
Nekoliko kilometara severno od jednog zaseoka, u pravcu istoka
videlo se jezero ugnežđeno između moćnih brda koje je sijalo kroz
lišće kasnog proleća. Sive stene izdizale su se vertikalno u nebo
iznad mirne vode. Sneg je i dalje izbeljivao nabore viših planinskih
vrhova. Ipak, voda mu je privukla pažnju. Raskošna modra mrlja na
inače grubom pejzažu, tako plava da je izgledalo da je dno jezera
duboko koliko su visoki vrhovi koji ga okružuju. To ga je odmah
podsetilo na norveški fjord, gde voda na sličan način leži zarobljena
ispod strmih visina.
 Jezero je bilo dugo oko kilometar i po i Kasiopeja je, držeći se
uputstava koja im je Deni dao, vozila po njegovoj zaobljenoj obali da
bi na kraju skrenula s glavnog na makadamski put. Put je vodio do
betonskog keja isturenog u vodu, koja je nesumnjivo bila ledena.
Kasiopeja se parkirala i spazila kuću na suprotnoj obali. Premalu da
bude palata, preveliku da bude vikendica. Zidovi su bili od granita i
pošljunčanog betona. Imala je tri sprata, sa osmougaonom kupolom
koja se izdizala na sredini. Bila je smeštena na vrhu padine, sa
gustim redovima borova i jela iza nje, zelenom travom ispred, a
planine su sprečavale svaki prilaz do nje osim preko vode. Na
popodnevnom suncu, njeni zidovi sijali su kao sveća u zamračenoj
sobi, a tamna voda jezera nije se mogla razaznati od senki drveća
iza nje. Čitav prizor bio je kao s razglednice koju bi Bedeker sa
zadovoljstvom štampao kao preporuku za ovo mesto. Deni im je
rekao da je kancelarka Ajzenhut vlasnik ovog imanja.
Porodično nasledstvo.
Tišinu je prekinuo zov kukavice u daljini.
Prišli su do keja i male barke privezane za njega. Čekala su ih
dvojica naoružanih ljudi iz obezbeđenja imanja. Nekoliko minuta
kasnije jurili su preko jezera.
Kotona je nešto kopkalo.
Prenete su informacije da bi Teodor Pol mogao biti sin Martina
Bormana. Zašto su svi to shvatali tako ozbiljno?
Na ovo je bilo lako odgovoriti.
Zato što su želeli da veruju.
Ponovo je čuo ono što je Deni uvek govorio o Mari Ajzenhut.
Briljantna. Sposobna. Odlučna žena koja je prošla kroz mnoge
političke oluje. Pre dvadeset godina, niz finansijskih skandala oborio
je najveći deo rukovodstva njene stranke, ubacujući hijerarhiju u
haos. Ona se izdigla između mnoštva ostalih i na kraju preuzela
kontrolu. Vladala je Nemačkom proteklih šesnaest godina. Samo su
Helmut Kol i Angela Merkel trajali toliko dugo. Bila je iz Bavarske,
rođena i odgojena u slavnoj porodici Hercog, s vezama s
Vitelsbahovima.2 Oberbayer, iz gornje Bavarske, s dubokim
katoličkim korenima i tradicijom. Njen otac bio je industrijalac za
vreme rata i suđeno mu je u Nirnbergu, ali je oslobođen. Kasnije je
njegova kompanija, Koncern Hercog, pomogla u obnovi Nemačke,
što je bio deo iskupljenja koje je Zapad ponudio mnogim Nemcima u
svetlu hitnije i važnije pretnje komunizma. Industrijski kompleks
Alberta Hercoga bio je neophodan za obnovu narušene ekonomije
Zapadne Nemačke. Rat je bio završen, Zapadu su bili potrebni
zastupnici i prvaci, a nagrade su očigledno bile bogate, razmišljao je
Koton, ponovo zureći u veličanstvenu kuću s druge strane jezera.
Ali se ipak čudio.
Zašto sadašnja kancelarka Nemačke i bivši predsednik
Sjedinjenih Američkih Država sve ovo shvataju toliko ozbiljno?

DESETO POGLAVLJE

Kasiopeja je bila impresionirana kada je videla schlöss, i divila se

tome kako je još jedna bogata žena, zahvaljujući nasledstvu, uspela
da izrazi svoju sreću. Kao i njen francuski chateau, ovo nemačko
imanje bilo je sa ukusom restaurirano i uređeno u stilu koji je
odražavao dugu tradiciju.
Uveli su ih u salon, od poda do plafona prekriven policama za
knjige napravljenim od hrastovine. Pod od dasaka bio je zaštićen
tepihom lepih boja, a svetlocrveni baršunasti tapacirung na foteljama
i sofi bacao je neobičnu plavičastu nijansu na zidove. Stare slike,
potamnele od vremena, prikazivale su prekaljene ljude iz prošlih
vekova.
Mari Ajzenhut ustala je sa sofe.
Bila je starija žena - sedamdeset pet godina, kako je Deni rekao -
niska i vitka, sede kose doterane u praktičnu paž frizuru. Nosila je
suknju od crne vune i proučavala ih pogledom koji je ukazivao na
čvrstinu i samopouzdanje. Deni je objasnio da je ona imala narodsko
ponašanje koje se ljudima dopadalo.
A trebalo bi da Koton to zna.
To je bilo i njegovo prepoznatljivo obeležje.
Ipak, u tome nije bilo ničega površnog ni izveštačenog. Samo
iskrenost, koja je delovala neosporno. Dovoljno da je uspela da
preživi četiri žestoke izborne borbe i odmila stekne nadimak Oma.
 „Veoma cenim to što ste oboje došli”, rekla je na engleskom sa
osetnim nemačkim akcentom. „Deni i ja poznajemo se već dugo i
verujem u njegove procene. On kaže da ste oboje izvanredni u
onome što radite i da se čovek može osloniti na vas.”
Oboje su se rukovali s njom i seli.
Njihova domaćica prešla je na zaključak. „Takođe, rekao je da
predsednik Foks nije, kako je on to izrazio, na vašem spisku onih
kojima šaljete čestitke za Božić.”
Koton se osmehnuo. „Vrlo diplomatski način da se to kaže.”
„On nije ni moj prijatelj”, rekla je starija žena. „Zbog nekog
neobjašnjivog razloga, naredio je prisluškivanje mog telefona.”
To je bila velika vest.
Pre nekoliko meseci, jedan uzbunjivač otkrio je da je NS A
špijunirala telefonske razgovore Ajzenhutove i drugih svetskih lidera.
Zašto? To nije objašnjeno. Međutim, Bela kuća nije ni poricala tu
tvrdnju. To je izgledalo kao očigledno narušavanje međusobnog
poverenja. Ne bi trebalo da saveznici imaju razloga da špijuniraju
jedni druge.
„Ja mu, jednostavno, ne verujem”, rekla je kancelarka.
„Ipak, ja sam radoznao zašto ne koristite sopstvene obaveštajne
službe za sve ovo”, pitao je Koton. „Zašto smo vam potrebni mi?”
„Recimo da je moj odnos sa Bundesnachrichtendienst-om3 ...
napet, u najboljem slučaju. Ili uopšte ne postoji, u najgorem. BND se
ne slaže s ogromnim delom moje politike i ponekad daje sve od sebe
da je osujeti. Takođe, imamo razloge da verujemo da su oni možda
saučestvovali s Vašingtonom u mom špijuniranju. Zato sam izabrala
da ih ne mešam. Ova situacija zahteva krajnju tajnost.”
Kasiopeja je shvatala taj deo priče, ali je ipak napomenula: „Svi
oni rade za vas.”
„To kao da ima sve manji značaj. Ti ljudi sada imaju sopstvene
planove. Radije bih da se o ovome ništa ne sazna, zbog čega sam
zahvalna Deniju na pomoći. Da li ste čitali informacije do kojih je on
došao?”
„Jesmo, na putu ovamo”, rekao je Koton.
„I to je sada usađeno u vaše fotografsko pamćenje?”
Koton se osmehnuo. „Tu je unutra. To je nasledni poklon od
porodice s majčine strane.”
 „Uz to veoma dragocen. Moram priznati da sam na početku
mislila da je sve ovo šala, prevara, da je to neki oportunista i ništa
više, koji pokušava da bude važan. Ali sada nisam toliko sigurna, s
obzirom na ubistvo one žene u Partenkirhenu.”
„Da li vi iskreno verujete da su Martin Borman i Eva Braun
preživeli rat?”, upitala je Kasiopeja.
„Zašto da ne? Mengele ga je preživeo. Ajhman ga je preživeo.
Preživeli su ga Barbi i hiljadu drugih zločinaca.”
„Izraelci su decenijama tragali za nacistima. Tražili su ih i privatni
lovci, kao što je Simon Vizental. Zar se Borman ne bi negde
pojavio?”
„Koliko znate o Martinu Bormanu?”
„Ja sam mnogo čitao o njemu”, rekao je Koton. „U stvari, oboje
smo.”
Kasiopeja je klimnula glavom.
„Bio je izuzetno pritajen čovek”, rekla je kancelarka. „Hitlerov
privatni sekretar, senka, bezlični šef partije, uvek je vrebao iz
pozadine. On je svakako bio neko ko je vešt u nestajanju. Takođe,
bio je čuvar kapije Trećeg rajha. Niko nije mogao da razgovara sa
Hitlerom a da prvo ne prođe pored njega. Imao je mrežu doušnika
raštrkanih po celoj Nemačkoj koji su ga obaveštavali o svemu.
Primao je pisane izveštaje od njih svake subote uveče. U poslednje
vreme čitala sam neke od njih. Fascinantni su po svojoj detaljnosti.
Takođe, kontrolisao je sve lokalne guvernere, gaulajtere, koji su
upravljali okupiranim teritorijama. To mu je davalo ogromnu moć.
Do februara 1943. godine, Borman je već znao da je rat
izgubljen. Tada je počeo da pravi planove. Jedan je bio Aktion
Aderflung. Projekat Orlov let. Složena šema za krijumčarenje zlata,
akcija i drugih sredstava izvan Nemačke. Drugi je bio Aktion
Feuerland. Projekat Zemlja vatre, smišljen da obezbedi sigurno
utočište za izabrane naciste u Južnoj Americi.”
Kasiopeja je znala za oba ta plana, pošto je čitala o njima.
„Pouzdano znamo da su ogromne količine novca i vrednosti
prebačene iz ove zemlje. Za vreme rata, nacisti su opljačkali
nacionalne banke svih zemalja koje su pokorili. Arhivi pokazuju da
su nacionalne rezerve zlata porasle sa 346 tona 1940. na 1.173 tone
do 1945. godine. To je ogromno povećanje za vreme svetskog rata,
a sve to zlato došlo je iz Nemačke. Borman je bio zadužen za
partijske finansije. Znao je gde se svaki deo tih sredstava nalazi,
znao je svako skrovište.”
„Ali opšteprihvaćeni zaključak je da je Borman ubijen u aprilu
1945. dok je pokušavao da pobegne iz Berlina. Pošto je Hitler već
bio mrtav”, rekao je Koton. „Čitao sam izveštaje. Svedočenje je došlo
iz Nirnberga. Bilo je svedoka koji su rekli da je poginuo u eksploziji.
Koliko se sećam, DNK testiranja kostiju nađenih u Berlinu
sedamdesetih godina potvrdila su da je to njegov kostur.”
„Svi ti izveštaji bili su osporavani”, odgovorila je kancelarka.
„Nema načina da se zna šta se dogodilo kada je Borman pokušao
da pobegne iz Berlina. Ruska vojska bila je svuda. On je bio
opkoljen.”
„Pa kako se izvukao?”
„Nemam pojma.”
„A DNK?”, nije odustajao Koton.
„Godine 1998, kada su ti testovi vršeni, i mi sami smo malo lagali.
Želeli smo Bormanovu smrt. Ništa se nije moglo dobiti održavanjem
u životu mita da je on preživeo. Zato su ostaci ’identifikovani’
pomoću DNK kao da su bili njegovi. Delimična namera te obmane
bila je da se izmami neka vrsta poricanja od Moskve i oslobode
informacije iz tamošnjih zabranjenih arhiva koje bi možda bile
suprotne ovim navodnim rezultatima. Međutim, ništa se nije
dogodilo. Kao odgovor dobili smo samo ćutanje. Zato smo kremirali
ostatke i prosuli pepeo u Baltičko more, time završavajući čitavu
priču.”
Kasiopeja je čula i ono što ona nije rekla.
Da nikada ne bi mogli da budu ponovo testirani.
„Sada su mi dostavljene nove informacije”, nastavila je
Ajzenhutova. „Netražene, mogla bih da dodam, koje su naizgled
došle pravo iz tih zabranjenih sovjetskih arhiva. Naši stručnjaci kažu
da su dokumenti autentični.”
„Vi mislite da je Gerhard Šib bio das Leck?”, upitao je Koton. „On
je radio za Sovjete u toku rata?”
„Moguće je. I možda je živeo u Belorusiji. Ali rekli su mi da tamo
niste uspeli da saznate mnogo toga.”
 „To je donekle malo reći”, odgovorila je Kasiopeja. „Naučili smo
da iskačemo iz aviona s jednim padobranom.”
Ajzenhutova je izgledala impresionirano. „Zvuči uzbudljivo.”
„I jeste.”
„Da li informacije koje ste dobili objašnjavaju kako je Eva Braun
pobegla iz bunkera?”, pitao je Koton.
„Samo u opštim crtama. I molim vas da imate na umu da, do
današnjeg dana, nikada nije bilo neosporne identifikacije bilo kakvih
ostataka Eve Braun. Baš nikakve. A takozvani delići Hitlerove
lobanje, navodno pronađeni 1945. u grobnici u Berlinu, podvrgnuti su
DNK testiranju pre nekoliko godina. Rezultati su otkrili da je to bila
lobanja žene mlađe od četrdeset godina a ne Hitlerova. A nije bila ni
lobanja Eve Braun. Nema forenzičkih dokaza koji potvrđuju da su
Hitler i Braunova umrli u bunkeru.”
„Ali vi mislite da je neka anonimna informacija, koju vam je
poslao ko zna ko, autentična?”, pitala je Kasiopeja, ne skrivajući
sumnjičavost.
„Ako je lažna, zašto je Hana Kres ubijena? Ko bi se toliko
potrudio da je ućutka? I to cigaretama natopljenim cijanidom? To
pokazuje izvestan nivo sofisticiranosti, zar se ne slažete s tim?”
U to nije bilo sumnje.
„Budimo iskreni”, rekao je Koton. „Vi mislite da bi razotkrivanje
Teodora Pola kao Bormanovog sina okončalo njegovu političku
karijeru?”
„Ta misao pala mi je na pamet. Da li je to toliko loše?”
„Recite vi meni.”
Ajzenhutova se iscerila. „Vrlo ste direktni.”
„Rizik koji donosi ovaj posao. Naročito kada ljudi traže od mene, i
drugih, da podmećemo leđa za njih.”
„Pošteno rečeno. I da, želim da okončam Polovu karijeru. Po
svaku cenu. Uz sve probleme s imigracijom, visoku nezaposlenost i
inflaciju koja iscrpljuje ekonomiju, stanovništvo Nemačke veoma je
osetljivo.”
„Dakle, vi birate lak put do pobede? Da jednostavno okaljate
obraz protivniku?”
Na licu Ajzenhutove najzad se pojavio nagoveštaj gneva, a zatim
brzo nestao kada je povratila kontrolu nad sobom. „Nein, her
Malone. Pokušavam da saznam istinu, što stanovnici ove države
zaslužuju. Zar se ne biste složili s tim?”
„Složio bih se. To je još jedan razlog zašto i dalje sedim ovde. Šta
želite da mi uradimo?”
„Potrebna mi je nezavisna potvrda svih ovih informacija, a izgleda
da bi takva potvrda mogla da postoji u Čileu. Posle prvog kontakta,
unajmila sam jednog čoveka, mojim vlastitim sredstvima, da
istražuje.” Zastala je. „On je u Čileu, ali ne ostvaruje naročiti
napredak. Želim da odete tamo i preuzmete tu istragu. Moram
ustanoviti da li su informacije koje imamo istinite ili lažne.
Neosnovani navodi bili bi katastrofalni... za sve na koje se odnose.”
„A ako otkrijemo da je to istina?”, upitala je Kasiopeja.
„Onda ćemo pustiti nemački narod da odluči želi li sina Martina
Bormana za svog kancelara.”
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Koton je zurio u Mari Ajzenhut kada je u prostoriji na trenutak

zavladala tišina. Kroz prozor se ponovo u daljini čuo zov one
kukavice.
„Shvatam kako ovo mora da izgleda”, rekla je Ajzenhutova. „Sve
zvuči potpuno nemoguće. Međutim, znamo da je zahvaljujući
projektu Zemlja vatre na hiljade nacista stiglo u Argentinu posle rata.
Zašto Borman i Braunova, ili čak i sam Hitler, ne bi mogli da učine to
isto? I molim vas da znate kako sam bila spremna da sve ovo
odbacim kao plod mašte do onog ubistva. Hana Kres ubijena je s
razlogom, i ja, u najmanju ruku, želim da znam koji je to razlog.”
„Ovo je prvo što čujem”, odgovorio je on, „što sasvim ima smisla.”
Pogled mu je skrenuo prema prozoru i jezeru ispod njega.
Ajzenhutova je ustala sa sofe i prišla stolu na suprotnoj strani
sobe. Na lakiranoj površini stajale su iskošene fotografije u
ramovima.
„Molim vas”, rekla je, mahnuvši im rukom.
Njih dvoje ustali su i prišli joj.
Pokazala je na staru crnobelu sliku devojčice i starijeg čoveka.
„Ovo je moj otac. Iako je oslobođen u Nirnbergu, nikada nije
zaboravio to poniženje. Kukavice koje su vladale ovom zemljom i
izazvale sve njegove muke ili su se ubile, bile obešene, ili pobegle.
Drugi ljudi, oni koji su, jednostavno, bili primorani da učestvuju u
svemu, kao moj otac, morali su da ostanu i podnesu kaznu.”
On se zagledao u fotografiju.
Albert Hercog osmehivao se ćerkici. Bio je nizak čovek širokih
grudi, lica ogrubelog od vremena, retke crne kose. Pogled mu je bio
nenametljiv i uzdržan dok je desnom rukom grlio devojčicu, očiju
okrenutih prema objektivu. Izgledao je kao otac pun ljubavi. Na
tankim usnama lebdeo mu je tek nagoveštaj osmeha. Koliko se
nemačkih industrijalaca prepustilo izazovu besplatne radne snage i
novih otvorenih tržišta? Hitler im je nudio i robove da rade u njihovim
fabrikama i ratnu mašineriju da troši njihovu robu. Profiti su bili
preveliki i prelaki da bi se oni oduprli. Automobilske kompanije,
čeličane, fabrike oružja, banke, građevinski preduzimači, proizvođači
odeće, istraživačke laboratorije i bezbrojne druge firme, jednostavno,
nisu mogli da odbiju ono što je Treći rajh nudio. A niko, koliko je
Koton znao, nije svojevoljno vratio nijednu marku kao nadoknadu
posle rata. Da li je Albert Hercog bio drugačiji, on nikada neće
saznati. Jedino važno, u ovom trenutku, bilo je da ga je njegova
ćerka smatrala žrtvom.
Lice Mari Ajzenhut izgledalo je kao da je ona spremna za borbu, i
video je na njemu snagu volje žene koja se bori do kraja za ono u
šta veruje.
Tome se divio.
„Hoću da znam da li je Martin Borman preživeo rat”, rekla je
Ajzenhutova. „Pobesnim od pomisli da je možda doživeo starost. A
još više pobesnim zbog toga što su on i njemu slični možda živeli na
visokoj nozi od sredstava iz opljačkanih zemalja i bezbrojnih žrtava.
Nadam se da ništa od toga nije tačno, ali hoću da znam, čak i ako
postoji samo delić istine u tome.”
„Da li stvarno mislite da je Eva Braun bila trudna, udala se za
Hitlera u bunkeru, a zatim otišla s Martinom Bormanom da rodi
dete?”, pitao je Koton.
„Ne znam, her Malone. Informacije koje imamo vrlo su oskudne,
ali verujem da su ona i Borman mogli da pobegnu, na šta dokumenti
ukazuju. Jednostavno, nemamo pojma šta se dogodilo u bunkeru.
Znamo samo ono što nam je rečeno.”
„Čak i ako je Borman preživeo, imao bi više od sto godina”, rekao
je Koton. „Bio bi odavno mrtav.”
„Ali njegov sin je možda živ.” Ajzenhutova je duboko udahnula.
„Prema informacijama koje ste pročitali, Bormanov sin rođen je
1952. Kao i Teodor Pol. Jeste li znali da se otac Martina Bormana
zvao Teodor? A onda i ta žena koja je ubijena juče. Poslednja reč
koju je rekla Deniju bila je Kajzer. Da li ste znali da Pola mnogi iz
njegovog bliskog okruženja tako zovu? Kajzer. Car. Neka vrsta
iskazivanja poštovanja, kako mi je rečeno. Uz to, kao što sam
sigurna da vam je Deni rekao, zar nije čudno to što su se iste
informacije pojavile pre nekoliko godina u Čileu, a do njih je došao
drugi američki agent? Čak je i izvor isti. Gerhard Šib.”
To je bilo zanimljivo. I zbunjujuće.
„Pretpostavljam da je Polova prošlost temeljno proverena?”,
upitao je.
„To smo prvo uradili. Prema zvaničnim podacima, rođen je u
Hesenu, od roditelja koji su bili tamošnji starosedeoci, ali, kao što ste
već čuli, ti podaci možda nisu tačni. Postoje pitanja u vezi s tim. Naši
ratni i posleratni dokumenti puni su nepodudarnosti. Neke
informacije nedostaju, dosijei su nepotpuni, ima i falsifikata, a malo
je načina da se nešto verifikuje. Kao odrastao čovek, Pol je vodio
prilično javni život. Išao je na Univerzitet u Hajdelbergu, a posle toga
ušao je u poslovni svet. Sve su to bili samostalni poslovni poduhvati,
koji su se pokazali kao vrlo unosni.”
„Pretpostavljam da ima dosta novca?”
Ona je klimnula glavom. „Baš dosta. Kupio je nekoliko nemačkih
izdavačkih kuća kada je posao posustao. Zadržao ih je,
konsolidovao i postao jedan od najvećih izdavača u zemlji. Takođe,
mnogo je ulagao u bankarstvo i bio je u upravnim odborima nekoliko
korporacija. Mogu da vam dostavim njegov kompletan dosije.”
„Da li uredno izmiruje poreze?”, upitala je Kasiopeja.
Koton je znao da je to Ahilova peta mnogih uspešnih ljudi.
„On plaća poreze i naši kontrolori nisu mogli da otkriju nikakve
nepravilnosti u vezi s tim”, rekla je kancelarka. „Sve je u redu s
njegovim poslovima. Izgleda da je jedini njegov eksces njegova
politika. Ali on je populista, a oni su skloni ekstremima. Sigurna sam
da možete da uvidite kako je sve ovo, u najmanju ruku, izazvalo
moju radoznalost.”
On je morao da prizna da je i sam zainteresovan.
Ovo nije bila uobičajena i svakidašnja misterija.
„Protekle tri četvrti veka, vreme posle rata, bilo je teško za
Nemačku”, nastavila je kancelarka. „Razdvajali su nas i terorisali
prvo nacisti a zatim komunisti. Trenutno, oba ta nasleđa kao da su
se stopila u gnevu novih desnih ekstremista. Kada smo bili podeljeni,
Zapadna Nemačka samo je obeshrabrivala fanatizam. Međutim,
Istočna Nemačka imala je drugačiji pristup. Komunisti su,
jednostavno, sve potiskivali, misleći da mržnja više neće postojati
samo zato što joj oni to ne dopuštaju. Posle ujedinjenja, kada je ta
represija nestala, grupe koje propagiraju mržnju iz nekadašnje
Istočne Nemačke prosto su procvetale. Oportunisti kao što je Teodor
Pol sada iskorišćavaju tu kolektivnu frustraciju.”
On je osećao njenu iskrenost. Ova žena, koja je očigledno bila
privilegovana, vlasnica mirnog i izolovanog imanja pored alpskog
jezera, naizgled je dobro osećala šta muči Nemačku.
„Dvadesetih godina mislilo se da je Nacionalsocijalistička partija
samo loša šala”, rekla je Ajzenhutova. „Do 1933. godine već je
vladala Nemačkom. Ako nas istorija nije naučila ništa drugo, naučili
smo bar da moramo da se branimo od ekstremizma... od samog
početka.”
Ova logika bila je ispravna i on nije mogao da smisli nikakav
dobar protivargument.
„Vreme ima iritirajući način da ukloni mrlje”, zaključila je
Ajzenhutova. „Ako se i za jednu od informacija koje sam dobila
pokaže da je tačna, Polovo razotkrivanje moglo bi da ima
obeshrabrujući učinak na pokret nove desnice koji jača ne samo
ovde u Nemačkoj nego širom Evropske unije. Ili bar možemo da se
nadamo tome.”
On se osetio primoranim da kaže: „Ili bi moglo da se dogodi
suprotno i da on postane njihova tačka okupljanja i ujedinjenja.”
„To jeste opasnost, ali ne želim da moje zaveštanje bude to da
sam odvela ovu zemlju u propast i sramotu. Da sam utrla put za
dolazak čoveka kao što je Teodor Pol.”
„Mi smo već rekli predsedniku Danijelsu da ćemo uraditi sve što
budemo mogli”, rekao je on. „Njega je teško odbiti. Kao i vas.”
Ajzenhutova se osmehnula. „Pravi ste šarmer.” Odmahnula je
rukom. „Kao što sam i upozorena. Ali oduševljena sam što imam
vašu pomoć. Kada možete da pođete u Južnu Ameriku?”
„Odmah”, odgovorila je Kasiopeja.

Mari je gledala s prozora biblioteke kako se čamac u kome su bili

Kasiopeja Vit i Koton Malon odvaja od doka i nestaje s druge strane
jezera. Deo ljudi iz njenog obezbeđenja takođe ih je gledao kako
odlaze.
 Nije mogla da odredi da li oseća strepnju ili olakšanje zbog toga
što bi uskoro mogla da dobije odgovor na pitanje o poreklu svog
protivnika. Da li je činila ispravno? Možda bi bilo bolje da se
jednostavno okani toga. Šta je ono Hana Kres rekla Deniju
Danijelsu? „Postoje neki ljudi i neke stvari iz prošlosti koji i danas
imaju značaj. Reci Omi da se potrudi i bude vredna.”
Kakvo čudno upozorenje.
Ponovo je skrenula pogled prema stolu i fotografijama oca i
majke. Šta bi oni mislili o njoj? Oboje su već odavno umrli. Nijedno
nije doživelo da je vidi u politici i nikada ne bi mogli da zamisle da će
ona jednog dana biti kancelar Nemačke. Setila se jedne pesme koju
je njen otac često recitovao. Reči su bile kao prilepljene za njenu
savest.

Tornjevi su u plamenu
crkve oborene
od gradske većnice ostale su ruševine
odani su isečeni na komade
device razdevičene
i gde god oči pogledaju,
vatra, kuga i smrt
srce i dušu pritiskuju.

Pesnik je lako mogao da govori o Nemačkoj posle Drugog ili

Prvog svetskog rata. Ili o Istočnoj Nemačkoj posle komunista.
Međutim, Andreas Grifijus zapisao je ove reči 1648, na kraju
Tridesetogodišnjeg rata.
Ona je znala istoriju.
Više od trećine stanovništva bilo je pobijeno, zemlja opustošena,
gradovi sravnjeni sa zemljom, kolektivna savest uništena nasiljem i
mržnjom. Takvo ludilo kao da je bilo prokletstvo Nemačke. Za neke
su pohod ka osnivanju imperije i želja za širenjem bili neodoljiv i
stalni poriv, a baš kada bi izgledalo da je pobeda nadohvat ruke,
pohlepa i arogancija uvek bi izazvale propast. Sveti rimski carevi,
pruski kraljevi, Bizmark i Hitler - svi su napravili iste greške. Niko nije
učio od drugih, mada je svako propovedao da ceni one koji su mu
prethodili. Nemačka je ponovo ujedinjena zemlja i ima priliku da
postoji kao jedinstveno političko telo.
A to je plašilo svet.
Kako je, beše, neko jednom rekao?
„Toliko volim Nemačku da mi je drago što postoje dve.”
Ali i Malonove reči odjeknule su joj u glavi.
„Dakle, vi birate lak put do pobede?”
Bog joj je svedok da je želela da pobedi. To nije mogla da poriče.
Nije bila spremna da je gurnu u stranu. A ako bi dokaz da je Teodor
Pol sin čudovišta uništio njegov ugled, onda da, ona će izabrati lak
put do pobede. S druge strane, Malonova primedba takođe je mogla
da zvuči istinito. Razotkrivanje Polovog porekla može da podstakne
drugu stranu, a njega učini još prihvatljivijim za te ljude.
Nemci su čudni u tom pogledu.
Ankete su pokazivale da su kandidati blizu jedan drugom po
izbornim šansama. Ljudi su bili ravnomerno podeljeni. A njena
sudbina, sudbina Nemačke, pa čak i sudbina Evropske unije, mogla
bi u celosti da zavisi od nečega što se možda dogodilo 1945. godine,
a možda i nije.
Okrenula se od prizora koji je gledala kroz prozor i razmislila o
predstojećim nedeljama. Toliko mnogo mogućnosti, ali bez ikakvih
garancija.
Bezbrojni rizici.
„Neka nam je bog svima u pomoći”, prošaputala je.

DVANAESTO POGLAVLJE

Savezna država Hesen, Nemačka

20.00

Pol je sedeo pored prozora i sa uživanjem pio vino. Bilo je ovdašnje,

od grožđa uzgajenog na terasastim padinama iznad Rajne, na
zemljištu na kome je loza rasla još od rimskih vremena. Dopadala
mu se mešavina, opora ali ne gorka, i podsećala ga je na vreme od
pre mnogo godina, kada je bio na univerzitetu i pio slično vino, i prvi
put shvatio da želi da vlada Nemačkom.
Uživao je u retkoj mirnoj večeri posle ranije održanog govora u
Kelnu. Za sledećih šest dana imao je zakazane nastupe u više
država. Prvo je išao na sever u Bremen, zatim na istok u
Meklenburg, južno u Štutgart, i poslednja dva dana u Saksoniju i
Drezden. Počinjao je da se navikava na američki način vođenja
kampanje, a ipak je takav način bio iskomplikovan složenim
nemačkim izbornim procesom. Nije bilo primarnih izbora. Političke
stranke imenovale su kandidate. Glasalo se strogo po stranačkim
smernicama. Finansiranje se vršilo samo kroz stranke i nisu bili
dozvoljeni individualni prilozi. Čak je i način na koji je potrošen novac
podvrgavan strogoj kontroli. Bili su dozvoljeni plakati, oglasne table,
leci, slanje promotivnih pisama i mitinzi. Televizijske reklame bile su
praktično besplatne. Sva pravila navodno su bila uspostavljena da
se spreči demagogija.
A ipak je sistem bio savršen za manipulaciju.
Ako mudro potrošite novac, pogotovo na direktni kontakt sa
glasačima - predstavljanje programa od vrata do vrata, političke
skupove - i osim ako druga strana ne bude radila to isto s
podjednakom energijom, praktično svakim izborima mogao se
odrediti ishod.
Što je on upravo nameravao da uradi.
Otpio je još jedan gutljaj vina.
Sedeo je u visokom isturenom prozoru u renesansnom stilu koji
je gledao na unutrašnje dvorište zamka. Kupio je imanje pre četvrt
veka, pošto je niz prethodnih vlasnika zanemarivao njegovo
održavanje. Malo-pomalo, skvoteri su se naselili i izdelili unutrašnjost
kao pčelinju košnicu. Pokidali su instalacije, skinuli vrata, čak ložili
drvenariju da se greju. To je, s vekovima delovanja vetra, kiše i
hladnoće, uzelo danak. On je čitavu deceniju renovirao prastare
zgrade i modernizovao ih, uvodeći vodu, klimatizaciju i struju.
Dopadao mu se konačni rezultat i kada je dovršio radove, nazvao
je imanje Levenberg.
Lavlji breg.
To je delovalo kao prikladno ime.
 Sa svog visokog sedišta, u niši isturenoj u prazan prostor s tri
strane, video je šumu koja se prostire u beskraj. Između niskih
venaca brda Taunus na jugu, sa šumarcima bukve i širokim
dolinama, i veličanstvenih severnih šuma Vestervalda, nalazila se
najniža tačka - dolina Lan i bergland (brda) gde su leti rasle
borovnice, a u jesen pečurke. Tu je bilo mnoštvo drevnih utvrđenja i
srednjovekovnih sela, kao i banja i lečilišta iz vremena pruskih
kraljeva.
Ovo je čitavog njegovog života bio njegov dom.
Bio je neizmerno zadovoljan sobom. Kako bi i mogao da ne
bude? Kampanja se odvijala tačno po planu. Ankete su bile povoljne
za njega i politički trenutak očigledno je bio na njegovoj strani. Bilo
mu je drago što je unajmio političke savetnike. Oni su dosad zaradili
svaki evro koji im je platio, a u predstojećim nedeljama njihove
sposobnosti sigurno će biti stavljene na probu, ali izgledalo je da su
dorasli zadatku.
Čak mu se dopadao i njegov novi fizički izgled.
Preporučili su mu da smrša deset kilograma i postepeno doda
tračak kestenjaste boje u gustu sedu kosu. Posledica je bila da je
izgledao deceniju mlađe od svojih skoro sedamdeset godina.
Njegove plave oči, koje su nekada izgledale zamagljeno, sada su
bile živahnije, zahvaljujući plastičnom hirurgu, koji mu je zategnuo
bore a da to niko nije primetio. Drugi hirurg oslobodio ga je potrebe
da nosi naočari, dok ga je nutricionista posavetovao kako da sačuva
izdržljivost pomoću vegetarijanske ishrane, mada je on povremeno
tajno kršio taj režim. Njegovo lice, koje se moglo videti na plakatima
po celoj Nemačkoj, sada je odavalo izgled odlučnog državnika. Prav
nos, zategnuti obrazi i čelo bili su, po njegovom mišljenju, upečatljivi.
Bio je pravi Nemac, u svakom važnom smislu.
Naslađivao se još jednim gutljajem vina, puštajući da mu alkohol
ublažava bol u grlu. Ni sam nije mogao da nabroji koliko je govora
održao u prošlih nekoliko nedelja. Činilo se kao da večno pokušava
da ubedi nekoga da je njegova vizija za Nemačku bila najbolja.
Uskoro će možda biti kancelar.
Auto se ispod uvezao u dvorište i parkirao. Farovi su se ugasili i
vozačka vrata su se otvorila. Jozef Engle izašao je iz auta, obasjan
svetlima u dvorištu.
 Njegov saradnik dovezao se s njim iz Kelna, ali je pre nekoliko
sati otišao iz Levenberga. Pol se nikada nije raspitivao o detaljima
kako se neke stvari završavaju, niti su mu o tome pričali. Engle je,
jednostavno, obavljao svoje dužnosti sa ekspertskom preciznošću.
A on je cenio takvu posvećenost poslu.
Bili su mu potrebni fanatici.
Oni su radili na osnovu principa usađenih u psihu poput šljunka
stopljenog s betonom. To im je davalo odliku bez koje on,
jednostavno, ne bi mogao, bilo da je reč o ljudima koji rade za njega
ili o nemačkom narodu.
Apsolutnu lojalnost.
Dovršio je preostalo vino i nastavio da uživa u samoći.
U njegovom životu veoma je retko bilo tišine. Još od njegovog
razvoda pre dvadeset godina, žene su postale smetnja. Brak je bio
neophodan u ranim godinama kada je spoljašnja slika bila važnija od
iskustva. Glasačima je, jednostavno, bilo lakše da prihvate
oženjenog čoveka, ali posle niza političara s problemima u privatnom
životu, od kojih je nekoliko imalo težak razvod, javnost je postala
manje osetljiva na to i uklonjen je nezvanični zahtev da čovek bude
porodičan da bi imao šanse na izborima. On je bio zahvalan što je
prekinuto to licemerje. Drugi i treći brak sada su bili uobičajeni i
Nemci su, kao i građani svih drugih država na Zapadu, izgleda, bili
spremni da dopuste svojim vođama istu slobodu u privatnom životu
kakvu su i sami imali u sopstvenom.
A njemu je bilo drago zbog toga.
Bilo je neophodno da se otarasi Gabrijele. Ona ga je gnjavila i
želela je decu, što je bilo poslednje što je njemu trebalo. On je bio
usredsređen na stranku i pobeđivanje na izborima. Pritom nije
pobeđivao s minimalnom razlikom. Želeo je mandate. Pobede koje
najavljuju promene. Ali ne novi rajh. Ta reč i dalje je sa sobom
donosila smrad prethodnog neuspeha.
To je, za njega, bilo Hitlerovo najgore zaveštanje.
Svaki zakon u Nemačkoj bio je napisan da se izbegne uzurpacija
individualnih prava u korist države, a ideja je bila da se nacionalizam
više nikada ne koristi kao uporišna tačka u politici. Međutim, to nije
značilo da je pojedinac pobedio. Sada se sve, jednostavno, svodilo
na birokrate, sudije i lokalne zvaničnike, ljude zadužene za praktično
sprovođenje zakona, ili da ignorišu ili da prilagođavaju pravila u
skladu sa svojim mišljenjem o tome šta je najbolje za Nemačku. To
je objašnjavalo postojani rast etničkog nasilja, pogotovo u
nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, i nesposobnost Mari Ajzenhut da
zaustavi taj rast.
Slaba tačka.
Koju je on nameravao da iskoristi. Kao i nekoliko drugih.
Teška vrata od hrastovine na suprotnoj strani prostorije su se
otvorila. U crnom prozorskom staklu ispred sebe ugledao je Engleov
odraz kada je njegov saradnik ušao. Okrenuo se i upitao ono što je
želeo da zna: „Šta se desilo?”
„Amerikanac, Koton Malon, i žena, Kasiopeja Vit, sastali su se s
Ajzenhutovom u njenom schlöss-u. Razgovarali su jedan sat. Malon i
Vitova sada su krenuli za Čile.”
Oni su imali špijune na imanju Ajzenhutove.
I to dobre.
„Čudno je koliko je brzo umešala Amerikance.”
„Bivši predsednik Danijels je njen prijatelj. Ona je vrlo
nepoverljiva prema našim obaveštajcima i sopstvenom
bezbednosnom timu. Izgleda da je seme paranoje koje smo posejali
proklijalo.”
On se osmehnuo. Sve je to bio deo mreže koju su pažljivo ispleli.
„Proverio sam tog Malona”, nastavio je Engle. „On je bivši
operativac. Veoma cenjen. Nije amater. Vitova je, takođe, iskusna.
Ona je jedini vlasnik Tere.”
On je znao za taj francuski konglomerat.
„Pošli su da nađu operativca koga je Ajzenhutova poslala u
Santijago de Čile”, zaključio je Engle.
„Pobrinimo se da nađu njegov leš.”
„Lično ću se pobrinuti za to.”
To je bilo dobro čuti. „Da li je uključena i američka vlada?”
„Nema takvih pokazatelja. Ovo izgleda kao lično pitanje za
Danijelsa, bar zasad, što ima smisla. Ajzenhutova ne bi želela da se
i za šta od ovoga sazna u javnosti. Ona će to držati u tajnosti, kao
što smo i predvideli.”
Dok okolnosti ne iznude da čitava priča ne izađe u javnost.
„Sipaj sebi vino”, rekao je svom saradniku.
 Engle je prihvatio ponudu i prišao stolu.
„Reci mi nešto više o tom razgovoru.”
„Kancelarka jedva čeka da sazna istinu o tebi i Martinu Bormanu.
Pričala je Malonu o svom ocu i pokazala mu slike. Kao što već
znamo, ona je očigledno ogorčena zbog onoga što mu se dogodilo.”
„Dakle, oni znaju za Alberta Hercoga?”
Engle je klimnuo glavom. „Videli su slike. Nema potrebe da se mi
potrudimo da informacija stigne do njih.”
On je bio veoma zadovoljan.
Upravo to su i želeli da se dogodi.
„Njen medijski događaj s drvećem i kukastim krstom dobro je
prošao u večernjim vestima”, rekao je. „Ona mora da veruje da će
me otkrivanje mog navodnog porekla naterati na povlačenje. Može
da oseti da joj je reizbor nadohvat ruke. Peti mandat. Niko posle
Helmuta Kola nije uspeo to da postigne. Mora da je to primamljiva
pomisao. I više nego dovoljno da ona zagrize mamac koji smo joj
ponudili.”
Engle je uživao u ukusu alkohola u ustima. „Prisustvo
Amerikanaca moglo bi da izazove probleme. Nismo očekivali ovaj
nivo njihove pomoći. Dovoljno je loše što smo morali da se
pobrinemo za Hanu Kres.”
„Ima li ikakvih naznaka o tome šta je ta žena rekla Danijelsu pre
nego što je umrla?”
Engle je odmahnuo glavom. „Izgleda da to nije bilo više od jedne
reči.”
On je čekao.
„Kajzer.”
Znao je da je Kresova unajmljena u Belorusiji da dostavi
informacije Ajzenhutovoj. U isto vreme morali su da se pojave i
originalni dokumenti, a taj trenutak usledio je prošlog petka. Ona je
zatim uhapšena, što je bilo pomalo iznenađujuće, ali ne sasvim
neočekivano. Zato su organizovali da ona umre na dramatičan
način. Sam taj čin trebalo bi da bude dovoljan da podstakne
radoznalost Ajzenhutove i pošalje je u uzaludnu potragu.
Ali on je bio radoznao. „Zašto je Kresova rekla Kajzer7.”
„Izgleda da je istraživala i saznala da ti voliš taj nadimak.”
„Ali kako je znala da sam ja umešan?”
 Oni su sve kontakte obavljali preko trećih lica. Ni on ni Engle
nikada nisu razgovarali sa Kresovom.
Engle je slegnuo ramenima. „To ne znam.”
To mu je smetalo.
Nadimak je korišćen samo ovde, u njegovom domu, ili među
nekolicinom njegovih najbližih saradnika. Muškarcima i ženama koji
su želeli da se okoriste njegovim dolaskom na vlast. Kako je Hana
Kres znala za to?
I da li je uopšte mislila na njega?
„Dobro je što je mrtva”, rekao je.
„I dalje postoji problem Amerikanaca.”
„Ne vidim kako su oni bitni”, odgovorio je on. „I njih ćemo navesti
da misle ono što mi želimo, i na kraju će her Malon i frojlajn Vit biti
još dve žrtve ambicija Ajzenhutove. Siguran sam da možeš da
prilagodiš plan tako da obuhvati i njihovu smrt.”
Engle je klimnuo glavom. „Ali Amerikanci bi mogli da imaju
pristup informacijama koje mi i Ajzenhutova nemamo. Oni imaju na
raspolaganju ogromna sredstva i sposobnost da dođu do još mnogo
više njih. Takođe, imaju diplomatske veze pomoću kojih mogu da
pristupe zabranjenim bazama podataka.”
„Kao, na primer, u Južnoj Americi?”
„Upravo tako. Čitav ovaj poduhvat oslanja se na našu kontrolu
protoka informacija.”
„Što samo znači da moramo brzo da ih poteramo u akciju. Hajde
da im ne ostavimo vremena da saznaju više nego što mi želimo.”
„Polazim u Santijago za dva sata privatnim mlažnjakom.”
On je prišao bokalu s vinom i sipao sebi još jednu čašu. „Čvrsto
drži ovu situaciju u rukama, Jozefe. Imperativ je da se ovo odigra
onako kao što smo mi zamislili. Vremensko planiranje je ključno.”
„To dvoje Amerikanaca nije lako navesti na pogrešan trag.”
On nije želeo da sluša nikakav pesimizam. „Sve zavisi od toga
šta će pronaći. Neka bude izazovno. Neodoljivo. Zapamti, oni su
nervozni, a vreme i njima ističe. Izbori se brzo približavaju.”
Pijuckao je vino i na trenutak razmišljao, procenjujući protivnike.
„Oni će pratiti trag. Siguran sam u to. Ali, kada više ne budu
korisni, ubij ih oboje.”
 TRINAESTO POGLAVLJE

Čileanska jezerska oblast

Sreda, 12. jun
15.40

Kotonu je bilo drago što je spavao u avionu. Deni Danijels

organizovao im je prevoz vojnim avionom iz vazdušne baze
Ramštajn direktno do Santijaga. Nije to bio baš najudobniji let i
Kasiopeji je bilo potrebno malo više vremena da se prilagodi, ali,
kada su se podigli na visinu za krstarenje iznad Atlantika, umirila se
pomoću muzike iz slušalica, flaše vode i dremanja.
Putničkim avionom čileanske avio-kompanije Latam nastavili su
više od hiljadu kilometara na jug do Puerto Monta u popularnoj
Jezerskoj oblasti Čilea. Iz vazduha se pružao pogled na zelene
šume, duboka jezera skoro ljubičaste boje i visoke vulkane, sa
snežnim kapama osenčenim jarkocrvenom bojom od sunčevog sjaja.
Kada su sleteli, dočekao ih je terenac s pogonom na sva četiri točka,
i on je seo za volan kada su krenuli na sever izvan grada.
„Koliko treba da se vozimo?”, upitao je.
„Otprilike jedan sat. To je u blizini jezera, Pujehu, skoro na granici
s Argentinom.”
Među informacijama koje je Hana Kres dostavila bile su i GPS
koordinate mesta u čileanskoj Jezerskoj oblasti. Na Gugl mapi uverili
su se da tamo postoji neka nastamba. Hacijenda, kako se to ovde
zvalo. Plan je bio da prvo odu tamo, pa se sutradan u Santijagu
nađu sa čovekom koga je Ajzenhutova unajmila. Javili su mu se
telefonom i preneli mu sve što znaju, uključujući i ono što se
dogodilo u Čileu pre nekoliko godina, u čemu je učestvovao
Džonatan Vajat. Istražitelj se složio s njihovim planom, rekao im da
radi na nečemu i trebalo bi da do sutra bude spreman da sve podeli
s njima.
Došli su do račvanja na putu i Kasiopeja je pokazala desno.
 On je skrenuo i shvatio da se sada kreću prema severoistoku i
sve više se uspinju. Ogromna stabla ulma rasla su pored asfaltnog
puta, a gusto nisko rastinje prekrivalo je tlo ispod njih.
Ispred njih je preko puta pretrčao tvor.
„Sva ova priča o Bormanu podsetila me je na Henrika”, rekao je
Koton.
Njihov prijatelj Henrik Torvaldsen nestao je pre dužeg vremena.
Ubijen je u Parizu. Kotonu je nedostajao taj stari Danac. Nisu se baš
rastali na najlepši način i Koton će se zbog toga kajati do kraja
života.
Henrik je mrzeo Nemce.
I to s dobrim razlogom.
U četiri sata ujutro 9. aprila 1940. godine, osamdeset hiljada
vojnika Vermahta pohrlilo je na sever preko granice Danske u južni
Jiland. U isto vreme, na hiljade drugih izašlo je iz nemačkih brodova
koji su prevozili ugalj, ukotvljenih u luci Kopenhagena. Padobranci su
se spustili na tlo Danske. Nebo je bilo istačkano nemačkim
bombarderima. Danski gardisti u kraljevskoj palati borili su se da
zaštite kralja Kristijana, ali monarh je zaustavio borbe u pola sedam
ujutro i dozvolio da Danska bude okupirana. Do 1943. godine, ta
okupacija postala je brutalna i ubijane su na hiljade Danaca u
pokušaju smanjenja broja stanovnika u državi.
„Martin Borman bio je čovek koji je izdao naređenje da se
sprovodi teror nad danskim narodom”, rekao je on. „Na civile je
pucano iz mitraljeza. Sva lokalna policija poslata je u koncentracione
logore. Bande terorista slobodno su vršljale po zemlji. Henrikovi
otac, majka, stric, tetka i tri rođaka ubijeni su u tom ludilu.”
„Uopšte nisam znala za to”, rekla je Kasiopeja.
„On je retko govorio o tome, ali jednom mi je ispričao tu priču.”
Kamion natovaren balvanima protutnjao je pored njih u
suprotnom smeru. Ispred njih su kola s volovskom zapregom
zaprečila put i Koton je skrenuo u drugu traku i pretekao ih. Čovek
koji je terao zapregu nosio je veliki sombrero. Ispred njih se pojavilo
jezero, sa zelenim obalama, gusto obraslim drvećem.
„Drago mi je što si ovde”, rekao joj je.
Ona se osmehnula. „Izjava ljubavi?”
On je klimnuo glavom. „Zar je toliko loša?”
 Znao je da je ona nedavno čitala knjigu Pet jezika ljubavi.
Navodno, svi prihvataju ljubav na pet osnovnih načina. Kvalitetno
provedeno vreme. Dobijanje poklona. Usluge. Fizički dodir. Izjave
ljubavi. U knjizi je postojao i test, koji su oboje uradili, da se odredi
koji se od ovih načina odnosi na njih. On je otkrio da je njegov jezik
ljubavi fizički dodir. Držanje za ruke. Nežno milovanje. Sedenje blizu
voljene osobe. To mu je mnogo značilo. Njen su bile izjave ljubavi.
Jednostavni, iskreni komentari koji čine da neko oseti da ga cene.
Kao na primer: Drago mi je što si ovde.
„Stvarno to mislim”, rekao je.
„Nisam znala da toliko obraćaš pažnju na mene.”
„Malo toga propuštam kad je reč o tebi.”
Ona se osmehnula. „Postaješ dobar u ovome.”
„Ja brzo učim.”
„Ovde”, rekla je ona, pokazujući rukom mesto ispred njih. „Skreni
na taj sporedni put.”
Koristili su njegov telefon za navigaciju.
On je usporio i skrenuo na uski kameniti put koji je krivudao uz
kratku strminu. Posle stotinu metara, drveće im je preprečilo put.
Zaustavio je auto i pritisnuo kvaku navratima. „Izgleda da ćemo
odavde pešice.”
Znao je da su na samo nekoliko kilometara od argentinske
granice, a hladan, proređen vazduh podsećao ga je na Alpe. Kasno
popodnevno nebo bilo je vedro. Na svu sreću, obukli su se prikladno.
Nosili su majice s dugim rukavima, jakne i čizme. Išli su kroz šumu
ugaženom stazom. Posle desetominutnog pešačenja, uglavnom
uzbrdo, stigli su do kraja šume. Baš kao što im je i rečeno, hacijenda
se nalazila na ivici litice obrasle travom. Iza nje, kilometrima
udaljena, uzdizala se plavičasta piramida vulkana, sa strmim
padinama zaodenutim u pokrov od drveća.
„Kakav pogled”, rekla je ona. „A vrlo je zgodno što je mesto
ovako zabačeno.”
On se slagao s tim.
Ovo je smrdelo na zamku.
Krenuli su prema kući.
Oboje su posegnuli rukom ispod jakni i izvadili pištolje, koje su
imali sa sobom, zahvaljujući tome što su u zemlju ušli vojnim
avionom s diplomatskim imunitetom.
Polja oko kuće bila su zarasla u žilavu smeđu travu i gusti korov.
Ograda od bodljikave žice odavno je zarđala, a ostaci istrunule
drvene ograde, koja je nekada bila obor za stoku, ležali su
raspadnuti na travi. Nekoliko prozora na kući bilo je razbijeno. Široka
pukotina vijugala je niz jedan od spoljašnjih zidova, što je,
pretpostavio je, svedočilo o zemljotresima koji su povremeno
pogađali ovo područje. Prošli su sa zadnje strane kuće i pogled na
planine odatle bio je još spektakularniji. Veranda od cigala, zarasla u
travu, vodila je do napuklih otvorenih vrata.
„Ovo mesto odavno je napušteno”, rekao je Koton.
Unutra je bilo mračno i hladno.
Prošli su kroz veliku kuhinju čiji je pod bio zasut otpacima i
krenuli prema prednjim vratima kuće. Sobe su bile oskudno
nameštene, a sve je bilo prekriveno pobuđavelim platnom
prekrivenim slojevima prašine, koje je ispuštalo kiseli memljivi vonj.
Zid na suprotnoj strani bio je od debelih staklenih ploča kroz koje su
se videli planinski vrhovi pokriveni glečerima i široka travnata livada.
Ova visoka, vetrovima šibana zaravan podsetila ga je na Berghof u
Alpima.
Hitlerovo odmaralište u planinama.
Još jedna vila okrečena u belo, s velikim sobama, debelim
tepisima i terasom s veličanstvenim pogledom na planine. Na prvi
pogled, nije bilo mnogo razlike između andskih vulkana i nazubljenih
vrhova Alpa. Ni šume nisu bile toliko različite. Stabla dombej bukve,
ulma, tepe i tinea bila su zimzelena kao borovi i jele. Oba mesta
ostavljala su utisak udaljene veličanstvenosti, koju je, Koton je znao,
Hitler koristio da prenese poruku svojim posetiocima da je vladar
Nemačke gospodar svega dokle mu pogled seže.
Stabla ulma ispred kuće šuštala su na jakom vetru. Koton je
spustio pogled na pod, pokušavajući da vidi postoje li nečiji tragovi u
prašini, ali video je samo otiske stopa njih dvoje.
Izašli su iz salona i prošli kroz predsoblje, u jedan od hodnika
prema zadnjem delu kuće, pored još soba s nameštajem pokrivenim
platnom. Većina tapeta na zidovima bila je naduvena od vlage.
Pažnju mu je privukao otmeni kamin od crvenog mermera. Slike na
zidovima zračile su prazninom platnenih prekrivača.
 U trpezariji su zastali i pregledali lamperiju od izbledelog drveta,
koja se mestimično osipala od napada insekata. Zatim su se okrenuli
i pogledah niz dugački hodnik. Soba na kraju hodnika kao da ih je
privlačila ka sebi. On je još jednom pažljivo pogledao pod. Prašina je
pokrivala površinu poput inja. Nije bilo otisaka stopala.
Stali su na vratima sobe na kraju hodnika. Iz nje se, takođe,
otvarao zadivljujući pogled na nazubljene vrhove Anda kroz prljavi
panoramski prozor.
U daljini je na nebu lebdeo kondor.
Nameštaj je, kao i u ostalim prostorijama, bio prekriven platnom.
Nešto što je ličilo na pisaći sto bilo je zaklonjeno od pogleda,
okrenuto od vrata. Po zidovima sivkaste boje bili su postavljeni
jelenski rogovi. Smeđe platno bilo je prebačeno preko polica za
knjige, ali je delimično spalo s njih. Video je da su police od crnog
drveta, pokrivene gustom paučinom, pune starih knjiga. Izdanja o
umetnosti i arhitekturi. Filozofska dela Ničea i Šopenhauera. Grčke,
rimske i nemačke istorijske knjige. Gete. Ibzen. Libreta Vagnerovih
opera. Nordijska mitologija. Vojna istorija.
Nešto ga je kopkalo u njegovom fotografskom pamćenju.
Nešto poznato.
Kasiopeja je sa suprotnog zida skinula jedno platno prepuno
prašine i ispod njega otkrila drveni stub na kome je bio metalni orao
na kukastom krstu s vencem. S pločice crne i srebrne boje visila je
odrpana zastavica od crvene svile sa crnom, belom i crvenom
ivicom, iskrzanih šavova, s resama krutim od prašine. Na njoj je bio
crni kukasti krst u belom krugu, s rečima DEUTSCHLAND iznad i
ERWACHE ispod nje.
Nemačka. Probuđena.
Pročitao je reči na pločici.
ADOLF HITLER.
„Ovo ne viđaš baš svakog dana”, rekla je Kasiopeja.
On se složio s tim. Zatim se setio šta ga je kopkalo u njegovom
pamćenju. „Ove knjige na policama bile su neke od Hitlerovih
omiljenih. Iznenađen sam što nema nekih naslova Karla Maja,
Hitlerovog omiljenog pisca. On je pisao kaubojske avanturističke
romane, ali njegovo viđenje Divljeg zapada bilo je sve samo ne
tačno. Čovek nikada nije zakoračio nogom u Ameriku. Imam tri
njegove knjige u radnji. Kolekcionari mnogo plaćaju za njih.” Ponovo
je pregledao police. „Hitler je gajio strast prema knjigama. Imao je
veliku ličnu biblioteku koja je spakovana u kutije i poslata negde gde
se čuvaju na dugo vreme. Većinu tih knjiga zaplenili smo mi kada
smo zauzeli Bavarsku.”
Podigao je ruku i uzeo jednu knjigu pa je otvorio.
„Ipak, ove nisu Hitlerove. Nema pločica s imenom. Hitler je
obeležavao sve svoje knjige.” Vratio je knjigu na policu. „Ovo je
nešto sasvim drugo.”
Gledao je uokolo po sobi, pa kroz prljavi prozor, u drveće koje je
šuštalo na prohladnom vetru. Nešto mu je privuklo pažnju u jednom
uglu. Odsjaj na sunčevom svetlu. Prišao je i sagnuo se. Predmet je
bio potpuno prekriven prašinom. Metalni vojnik. SS-ovac u punoj
uniformi. Svaki deo odeće bio je verodostojno obojen u crnu, bordo i
srebrnu boju. Podigao je vojnika s poda i duvanjem uklonio prašinu s
njega.
Kasiopeja je prišla bliže.
„Omiljena igračka svakog naciste u razvoju tridesetih godina
prošlog veka”, rekao je on.
„A evo ga ovde, osamdeset pet godina kasnije, usred Čilea.”
Nešto se slomilo negde dalje u kući.
Oboje su se naglo okrenuli prema vratima, s pištoljima u rukama.
On je brzo strpao igračku u džep.
„Imamo društvo”, prošaputao je.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Santijago, Čile
16.30

Jozef Engle koračao je niz bulevar s tri saobraćajne trake, prateći

svoju metu, iznenađen njenim pravcem kretanja.
Išao je prema mestu gde se nekada nalazila prodavnica starih
knjiga.
 Bili su blizu Plaza de Armas, u samom srcu grada, otprilike na
pola puta kroz prolaz sa živopisnim radnjama. Pored nekadašnje
knjižare bio je kafe s probranim asortimanom dobrog kamamber i
čedar sira u izlogu. On je tu nekoliko puta večerao prilikom ranijih
dolazaka u grad i veoma je uživao u ljutim kobasicama i salamama,
za koje se vlasnik hvalio da ih pravi na licu mesta. Engle je sumnjao
u to, a ipak se divio takvom nastupu, jer je drskost bila osobina koju
je naučio da ceni.
Znao je da su Koton Malon i Kasiopeja Vit u Čileu. Juče je čuo
uveravanja da je u Jezerskoj oblasti sve spremno, a preliminarni
izveštaj trebalo bi da mu stigne svakog časa.
To je bilo dobro.
Dobre pripreme vode do dobrih rezultata.
Zvona iz katedrale na suprotnoj strani bulevara označila su
polovinu proteklog sata. Olujni oblaci valjali su se od vulkana prema
zapadu, a kasno popodnevno sunce postepeno je nestajalo iza sloja
gustih kumulusa. Sigurno će sa spuštanjem noći pasti kiša.
Njegova meta zaustavila se i pogledala levo i desno niz ulicu.
Knjižare više nije bilo.
Eksplodirala je pre nekoliko godina kada se neko američko
njuškalo prišunjalo previše blizu. Njen vlasnik, Čileanac Gamero
Dičato, bio je sin nemačkog doseljenika. Njegov otac je, zajedno s
bezbroj drugih sličnih njemu, krišom ušao u Čile u teškim godinama
posle Drugog svetskog rata. Neki su imali rodbinu u tim krajevima,
potomke prvobitnih nemačkih emigranata koji su, na podsticaj vlade,
pohrlili u središnji deo Čilea krajem devetnaestog veka. Gamerov
otac bio je diplomata visokog nivoa u nacističkom Ministarstvu
inostranih poslova i služio je uglavnom u Južnoj Americi. Kasnije je
uspeo da porekne bilo kakvu umešanost u ratne zločine i prođe bez
kazne. Knjižara je bila magnet za vernike kulta, jedno od mnogih
njihovih spremišta raštrkanih širom Južne Amerike. Nažalost,
zahvaljujući američkom agentu Džonatanu Vajatu, postalo je
neophodno žrtvovati Gamera.
U tome nije bilo ničega novog.
Mreža je uvek zahtevala zaštitu.
Zato je Gamero ubijen, a njegova radnja spaljena, sve da bi se
osujetila svaka dalja istraga. U to vreme, zamisao je bila da se
sačuva tajnost. Sada je cilj bio potpuno drugačiji.
Njegova meta je, izgleda, bila upoznata s tim ranijim zbivanjima.
Bio je to istražitelj koga je unajmila Mari Ajzenhut, i proveo je ovde u
Čileu više od nedelju dana. Svaki njegov pokret je praćen. Možda je
američki uticaj objašnjavao njegova nova saznanja? Oni su svakako
znali za ovo mesto. Pristup tom nivou obaveštajnih podataka bio je
upravo ono na šta je upozoravao Pola.
Primetio je da je zemljište na kome se nalazila knjižara ostalo
prazno. Bilo je čudno što niko nije kupio plac i napravio nešto drugo
na njemu. Nekada je u staroj radnji postojala podzemna odaja sa
osam metalnih ormarića punih informacija iz davnog vremena.
Svaka stranica bila je složena i označena. Dokumenti su bili previše
opasni da bi bili izneti iz Čilea. Mnogo je uloženo u njihovo čuvanje u
tajnosti, i poslednje što je ikome trebalo jeste da neki carinski
službenik zatraži pregled sanduka ili, još gore, da materijali budu
izgubljeni ili uništeni. Zato su napravljena spremišta po celom Čileu,
Argentini, Paragvaju i Brazilu. U to vreme, samo je nekoliko ljudi
znalo gde se ona tačno nalaze, a sada ih je bilo još manje koji su to
znali.
Ti ormarići za čuvanje dokumenata su nestali.
Izgoreli u požaru.
Ipak, najveći deo njihovog sadržaja je sačuvan.
I hvala bogu na tome, jer im je on ponovo bio potreban.
On je lično nadgledao uništavanje Gamerove radnje, mrzeći to
što čovek mora da umre, ali shvatajući da je to neophodno.
Sada se vratio na to mesto.
Iz potrebe za još mamaca da privuče još grabljivaca.
Rano je večerao u jednoj od lokalnih picadas-a, gde je atmosfera
bila opuštena i prijateljska, a za stolovima su sedele čitave porodice i
jele zajedno. Pitao se šta ga je privlačilo takvom miru. Možda je to
bila nestabilnost njegovog života, majka koju je jedva poznavao i
nepoznati otac. Njegov očuh bio je vatreni komunista koji je
asimilovao svoju novu porodicu u istočno društvo. Na kraju su svi
postali kao država, bezosećajni i uspavani. Od detinjstva su ga učili
da su rezultati ono jedino što se računa. A on je imao dobre rezultate
i bio primećen u osnovnoj i srednjoj školi, a zatim u vojsci i najzad u
Štaziju. Njegov sadašnji dobročinitelj, Teodor Pol, veoma je ličio na
njegove nekadašnje komunističke šefove. Amoralan, nepopustljiv,
apsolutno bez savesti.
To je sve mnogo olakšavalo.
Principi imaju gadan običaj da utiču na rezultate.
Stomak mu se nadimao od empanada koje je nedavno pojeo.
Konobar je preporučio nadev od mlevene govedine, luka, maslina i
tvrdo kuvanog jajeta i pokazalo se da je predlog izvanredan. Pojeo je
tri komada peciva, a da bi se osetio kao kod kuće, za desert je uzeo
krem tortu posutu čokoladnim mrvicama. Čileanci su tu poslasticu
zvali küchen, što je bio jedan od mnogih podsetnika na nemački
uticaj koji je postojao u celoj zemlji. On je taj kolač uvek zvao mit
schlag i sećao se da, kada je bio dete, čak ni komunisti nisu mogli da
mu pokvare uživanje u njemu.
Veće je bilo sveže. Na južnoj hemisferi skoro je već bila zima.
Proveo je mnogo vremena putujući po Čileu, Argentini i Brazilu.
Dosta je ličilo na Nemačku, samo s drugačijim očekivanjima. Državni
službenici su, sve u svemu, bili vrlo spremni za dogovor. Bogu hvala.
To što je Pol tražio savršenstvo značilo je da su mu bili potrebni
prijatelji na određenim mestima.
Pogotovo sada.
Imali su gusto popunjen raspored.
Njegova meta krenula je dalje niz ulicu.
Imperativ je bio da održi korak i s ovim čovekom i s dvoje
Amerikanaca na jugu. Ali, kao što je Pol napomenuo u vezi s
Malonom, Vitovom i ovim istražiteljem: „Pobrinimo se da nađu
njegov leš.”
Nego šta.
To ne bi trebalo da bude problem.

PETNAESTO POGLAVLJE

Kasiopeja je zauzela položaj desno od vrata. Koton se odšunjao

levo. Onaj tresak od malopre nije se ponovio. Ona je prvo ispružila
pištolj napolje pa izašla iz sobe. Hodnik ispod njih bio je u dubokoj
senci. Obuzela ju je jeza i od onog nepoznatog što je pred njom i od
ustajalog vazduha. Polako su došli do kraja hodnika i stali u
predsoblju.
Ponovo se čuo zvuk. Grebanje.
Sa desne strane.
Provukla se pored Kotona, pognula se pa skliznula kroz
polumračno predsoblje do lučnog prolaza u ono što je nekada
sigurno bilo prostran salon. U pogledu joj se videla čvrsta odlučnost
dok je držala oružje ispruženo ispred sebe. Bila je budna i napeta, ali
ne i uplašena, pogotovo zbog toga što je znala da je Koton pokriva.
Još jedan zvuk. Metala o metal.
Iz zadnjeg dela kuće.
Unutra je bilo dvoje ljudi?
Usredsredila je pogled na desnu stranu, u hodnik koji je vodio
nazad do mesta gde su oni ušli kroz kuhinju. Dala je znak Kotonu da
se usmeri na salon, a ona će se pobrinuti za drugog posetioca. Nije
želela da im krilo bude nezaštićeno. Koton je klimnuo glavom da joj
pokaže da je razumeo.
Odšunjala se kroz hodnik i zaključila da bi mogla da stekne
prednost ako pojuri napred, pogotovo s obzirom na to da je onaj ko
je ušao u kuću nastavio da odaje svoje prisustvo postojanim rat-tat-
tat. Duboko je udahnula, podigla pištolj i jurnula u kuhinju.
S jednog pulta, na tri metra od nje, u nju je zurila puma.
Graciozna mačka bila je duga otprilike metar, s repom napola tolike
dužine. Na vrhu male glave bile su joj okruglaste uši, krzno joj je bilo
svetlosmeđe boje, svetlije odozdo, s belom bradom i grlom.
Iz napola otvorenih usta životinje začulo se rezanje.
Ukazali su se oštri očnjaci. Zadnje noge su se napregnule.
Kasiopeja je razmišljala da li da puca u planinskog lava, ali zaista
nije želela da to uradi ako ne bude neophodno. Uostalom, ona je
ovde bila uljez.
Iz prednjeg dela kuće čuo se krik. Ne ljudski. Životinjski. Zatim niz
tihih siktavih zvukova i režanje.
Odjeknuo je pucanj.
Puma je skočila s pulta i izjurila kroz otvorena vrata kuhinje. Ona
je pratila životinju, okrećući za njom cev pištolja, pa otrčala u prednji
deo kuće.
 Sada je razumela.
Unutra su ušle dve ovdašnje mačke, što nije bilo neočekivano, s
obzirom na to da je napuštena kuća predstavljala savršeno sklonište.
Kotona nije bilo nigde na vidiku. Jurnula je do lučnog prolaza u
salon. Salon je bio prazan.
„Gde si ti?”, povikala je.
„Ovde”, začuo se odgovor.
Oprezno je pošla niz hodnik prema radnoj sobi. Koton je stajao u
jednoj spavaćoj sobi, odmah iza vrata.
„Pucnjem sam isterao mačku kroz otvoren prozor”, rekao je.
Ona je klimnula glavom. „Moja je sama otišla.”
Soba je bila oskudno nameštena, s krevetom sa četiri drvena
stuba, bez dušeka, malim ormarom i komodom, a sve je bilo
prekriveno platnom. Na zidovima su bile uramljene slike. Prljave
crnobele fotografije različitih veličina, sve oštećene od vremena,
mutne i snimljene u previše širokom kadru, s prašnjavim zaštitnim
staklom.
Njih dvoje su ih pregledali.
Ljudi i mesta iz ovog područja, pošto su drveće i planine izgledali
poznato. Na jednoj je bio čovek koji je držao dečaka. Koton je
izvadio svoj telefon i našao slike Martina Bormana koje mu je poslala
Mari Ajzenhut.
„To je on”, rekao je. „Nema sumnje.”
Dečak nije mogao da ima više od dve ili tri godine.
„Uz to je slika iz vremena posle rata”, dodao je Koton. „Izgled mu
se promenio.”
Ona je uporedila dve slike. Na slici na telefonu, Borman je imao
široka ramena, bio je krupan, krivonog, s tankim pramenovima
tamne kose. Pomalo podbuo, s ožiljkom na levom obrazu.
„Mesnati podvoljci su nestali”, rekla je, pokazujući sliku na zidu.
„Mnogo je mršaviji, kosa mu je i dalje retka ali duža. Ali pogledaj.
Nema ožiljak na levom obrazu.”
„Takve stvari mogle su da se srede, čak i u to vreme.”
Na drugoj uramljenoj fotografiji videla se žena. Imala je talasastu
kosu, dugu i tamnu. Nosila je nabranu suknju sa cvetnim desenom.
Uske grudi pokrivala joj je tesna bluza s kratkim rukavima. Oko
struka je imala kecelju svetle boje. Imala je visoke jagodice, istureno
čelo, uske obrve i omanji nos.
„To je Eva Braun”, rekao je on. „Kosa joj je duža i tamnija. Lice je
malo umorno, ali to je ona. Posle rata.”
Pokazao je Kasiopeji na svom telefonu sliku Braunove kako stoji
pored Hitlera.
„Nije mnogo različita”, rekla je ona.
Slika na zidu bila je uska, nije se videlo bukvalno ništa u
pozadini, osim nečega što je ličilo na neku drvenu strukturu iza nje.
Nekoliko ostalih fotografija bile su slične. Borman s dečakom.
Borman i Braunova zajedno. Nijedna nije otkrivala mnogo o tome
gde se tačno nalaze, i ništa nije bilo napisano na njima, ni spreda ni
pozadi, što bi ponudilo bilo kakvu informaciju o mestu i vremenu.
„Poslati smo da ovo vidimo”, rekao je Koton.
Ona se složila.
Tišinu je narušio neki novi zvuk.
Motor nekih kola.
Čulo se menjanje brzine dok se približavao.
Oboje su pošli prema otvorenom prozoru. Kamionet se probijao
prema kući kroz visoku travu, dok je šasija grebla po neravninama
na tlu. Bio je predaleko da se razazna mnogo pojedinosti, ali na
karoseriji su stajala dvojica ljudi. Prišao je na tridesetak metara kada
je naglo skrenuo desno i zaustavio se. U rukama dvojice ljudi
pojavile su se puške i hici su ispaljeni na kuću, a jedan je razbio
prozor u susednoj sobi.
Njih dvoje sagli su se da se zaklone.
Pre nego što su stigli da uzvrate vatru, kamionet je odjurio nazad
među drveće.
Istrčali su napolje.
„Ko je to, dođavola, bio?”, upitala je ona.
„Dobro pitanje.”

ŠESNAESTO POGLAVLJE
Minhen, Nemačka
21.00

Mari je bila umorna, ali je znala da ne sme dopustiti da publika oseti

njenu iscrpljenost. Dan je bio naporan. Održala je četiri govora u
različitim delovima grada, a zatim prisustvovala velikom mitingu na
opštinskom sajmištu. Provela je nekoliko sati tamo, rukujući se s
ljudima. Večera je bila zakazana u Švabingu, kvartu severno od
univerziteta, a sada, u poslednjem nastupu za taj dan, suočila se s
publikom mladih intelektualaca, željnih da se upuste u aktivnu
debatu.
„Koje opasnosti od nove desnice primećujete?” Pitanje je uputila
mlada žena kudrave plave kose, sa srebrnom alkicom u nosu.
Ona se okrenula licem prema ženi. „Recite mi, da li je od rata
Nemačkoj ikada pretila opasnost od neke stranke radikalne
desnice?” Na trenutak je zastala dok je njeno retoričko pitanje
prolazilo kroz svest njenih slušalaca. „Ne. Nismo imali tu vrstu
opasnosti. Naravno, ima mnogo vatrenih rasprava, ali radikalna
desnica ukaljana je istim onim blatom koje je progutalo Hitlera i,
srećom, ne postoji način da se izbegne taj smrad. To je smrad koji
zagađuje njihovu poruku, ali, nažalost, ne sprečava ljude da ih
slušaju. Zato moramo da budemo oprezni i pobrinemo se da njihova
poruka mržnje ne nađe uporište među ljudima.”
„Šta je s nasiljem?”, upitao je neko drugi. „To je više od retorike.”
Ona je imala spreman odgovor. „Pre nego što smo se ponovo
ujedinili, radikali su vrištali da niko osim njih nema volju ni
sposobnost da ujedini Nemačku. Oni su bili odgovor na sve naše
probleme. Onda je sam narod pokrenuo pad komunista i nastanak
jedinstvene Nemačke. Radikalna desnica nije imala mnogo veze s
ujedinjenjem. Sada nova desnica mora da reaguje na nešto drugo.
Nešto drugačije. Ovo je imperativ, pošto je njima potrebna mržnja da
prežive. Zato usmeravaju gnev prema imigrantima i strancima,
kriveći njih za sve što tvrde da je pogrešno u Nemačkoj. To su
postupci kukavica. Ne patriota. Nasilje je ispoljavanje njihovog
gneva. Ono je u porastu. Da. Ali zajedno možemo da ga
zaustavimo.”
Morala je da bude oprezna s rečima.
 Bavarska je bila uporište Teodora Pola. Ta oblast uvek je
naginjala konzervativizmu. Embrion Nacističke partije nastao je na
manje od pet kilometara od mesta na kome je sada stajala. Lokalne
pivnice i dalje su, bez i najmanjeg nagoveštaja osećaja krivice,
glasno isticale da ih je Hitler nekada posećivao. Nirnberg, nešto dalje
na severu, postao je središte nacističkih svečanosti i mesto gde su
odvratni rasni zakoni na kraju sprovedeni u delo. Njena sopstvena
ispitivanja javnog mnjenja pokazivala su da Pol vodi u Bavarskoj za
desetak odsto u odnosu na nju, ali bila je odlučna da bar malo
smanji tu razliku.
„Želite li da se ova zemlja - naša ujedinjena Nemačka - ponovo
osramoti?”, upitala je publiku. „Nemojte da se zavaravate.
Ksenofobična osećanja očigledno su u porastu. Svake nedelje
skrnave se jevrejska groblja. Napadi na razne etničke grupe su u
porastu. Spomenici u koncentracionim logorima takođe su
oskrnavljeni. Da li ćemo dozvoliti teroristima da vladaju našim
društvom? Da li će svet da prepoznaje Nemačku po njenoj mržnji - ili
po njenoj pristojnosti? Naša zemlja, ova nacija, jaka je samo onoliko
koliko je jaka posvećenost naroda miru i slobodi.”
Glave su počele da klimaju u znak odobravanja.
Publika je bila daleko prijemčivija za njene reči nego što je
očekivala.
Pogledala je prema satu na zidu u dnu dvorane. Odgovarala je
na pitanja skoro već dva sata, a godine koje je provela u politici
svakako su je naučile kada treba da začuti. Zato im je zahvalila, s
nekoliko njih se rukovala pa izašla na ulicu, gde je čekao auto koji ju
je povezao na drugu stranu Minhena.
„Šta ćemo za sutra?”, upitao je njen pomoćnik, koji je sedeo
pozadi naspram nje. „I dalje ste sumnjičavi?”
„U najmanju ruku. Šta pokazuju najnovije ankete?”
„Na nacionalnom nivou imate prednost od tri odsto, ali
mogućnost greške je četiri odsto, tako da je i dalje veoma
izjednačeno.”
„Sutra je vrlo rizičan dan. Koliko se ja sećam, niko nikada nije bio
toliko drzak u nadmetanju za mesto kancelara. Moglo bi da bude
negativnih posledica.”
I stvarno je tako mislila.
 Auto je skrenuo u prometnu Maksimilijanštrase i uključio se u brzi
noćni saobraćaj.
„Polova poruka prima se među ljudima. Njen odjek je
zastrašujući. Ćutanje bi u ovom trenutku moglo biti pogubno”, rekao
je njen pomoćnik.
„Kao što bi moglo biti i ono što nameravam da kažem sutra,”
Želela je da se čuje s Malonom i Vitovom i sazna šta se dešava u
Čileu. To bi mogao da bude odgovor za kojim je tragala. Ipak, dosad
nije bilo nikakvih vesti s druge strane Atlantika.
Zaista nije imala izbora.
Neaktivnost bi mogla biti najgora od svih grešaka.

Petnaest minuta kasnije pela se uz stepenice od hrastovine na drugi

sprat Karlshofa, otmenog hotela s dvesta soba sa fantastičnim
pogledom na obližnji Karlsplac. Njen apartman imao je tri sobe, za
šta je bila zahvalna, pošto je njen suprug, Kurt, došao iz njihovog
schlöss-a na obližnjem jezeru da joj pravi društvo.
„Guten abend”, pozdravio ju je on.
Ona je zatvorila vrata apartmana i okrenula se. Kurt je sedeo
udobno smešten u jednoj od naslonjača u sobi, čitajući minhenske
dnevne novine.
„Otišao sam posle večere”, rekao je. „Pretpostavio sam da znaš
da ta publika nije po mom ukusu.”
Ona je primetila kada je izašao i bilo joj je drago što je to uradio.
Bio je sklon da previše priča kada je pijan.
Presavio je novine i zagledao se u nju. „Da li si obratila pažnju na
konobara koji nam je poslužio večeru? Čovek je stalno pokušavao
da priča sa mnom. Ne znam zbog čega.” Odmahnuo je glavom.
„Odvratno. Ovu zemlju preplavili su tamnoputi. Oni uništavaju tkivo
našeg društva.”
Ona je, takođe, primetila tog konobara i nakratko razgovarala s
njim. On je bio državljanin Nemačke, a roditelji su mu bili imigranti
koji su došli iz Turske pre četrdeset godina u jednom od prvih talasa
stranih radnika - pozvanih u Nemačku da pomognu da se ublaži u to
vreme ozbiljan problem s manjkom radne snage. Njegovi roditelji
ostali su i pošto im je viza istekla, i sada su smatrali Nemačku
svojom domovinom. „Svakako se nadam da ćeš i dalje zadržati
takve primedbe, i tvoje zaplitanje jezikom, između sebe i mene.”
„O, ne brini. Neću učiniti ništa da ugrozim tvoj položaj ili
kampanju. Ja sam kancelarkin muž i čuvam svoje stavove za sebe.”
Pitala se kako bi uopšte sedam miliona Turaka moglo da razredi
kompaktnost sedamdeset miliona Nemaca, ali, nažalost, ksenofobiju
njenog muža s njim je delio uznemirujuće veliki broj ljudi, a sniženje
nataliteta među Nemcima samo je doprinosilo njihovom strahu. Dok
su Turci, Kurdi i mnoštvo drugih emigrantskih zajednica podsticali
svoje pripadnike da imaju brojne porodice, činilo se da Nemci rade
suprotno od toga. Na jednom od nedavnih mitinga desnice tvrdilo se
da će za nekoliko decenija Nemci postati manjina u sopstvenoj
zemlji.
„Zašto je nužno da mrziš?” Bilo je to pitanje koje je želela da
postavi naciji u celini.
On je bacio novine na komodu. „Ja ne mrzim. Uopšte ne.
Jednostavno pitam zašto naša zemlja mora da bude otpad za celu
Evropu.”
„Možda zato što smo dvaput u pedeset godina pokušali da
zavladamo Evropom. Da i ne pominjem šest miliona Jevreja i milione
drugih koje smo pobili u dva rata. Ja bih pomislila da postoji potreba
za nadoknadom.”
Zbog čega je ona s dobrodošlicom dočekala više od milion ljudi
koji su tražili azil u zemlji u vreme njenih mandata. Ljudi iz Sirije,
Avganistana i Afrike koji su bežali od nasilja i represije. Međutim, ta
politika otvorenih vrata okupila je njene neprijatelje u čvrsto spojenu
opoziciju, koju je Pol iskoristio.
Kurt joj je uputio jedan od svojih nadmoćnih osmeha. „Mari, svi ti
zločini su gresi naših očeva i dedova, ne naši. Ti, ja i 99 odsto svih
danas živih Nemaca nikada nisu povredili drugo ljudsko biće, a ipak
nastavljamo da plaćamo cenu za njihove greške.”
Ona je sela na jednu fotelju, umorna, ali i dalje spremna za
raspravu posle mitinga.
„Zaista me plašiš, Kurte. Ti i svi ostali koji unižavaju ljude da bi se
osetili jakim. Zašto je to neophodno? To izgleda kao tragična greška.
Vi ne možete da budete ponosni na sebe osim na račun drugih.”
 „Imam sedamdeset šest godina i ponosan sam što sam Nemac.
Ne bih poželeo da nikome naudim ili da ga povredim. Nikada.
Jednostavno, dovodim u pitanje potrebu za nastavkom nasumičnog
useljavanja u ovu zemlju.”
Ona je dohvatila novine. Jedan od savetnika ranije ju je izvestio o
dnevnim zbivanjima.
„Jesi li danas čitao članak o onome što se dogodilo u Tiringiji?”,
upitala je. „Četrdeset skinhedsa, klinaca, od šesnaest do dvadeset
četiri godine, potpuno su podivljali. Napali su turskog trgovca, ukrali
mu novac, a zatim fizički napali troje španskih turista. Završili su u
Buhenvaldu i dva sata vandalski skrnavili spomenike u
koncentracionom logoru pre nego što je policija najzad, odlučila da ih
uhapsi. Svi su uskoro pušteni, a optužbe su odbačene. I ti u tome ne
vidiš problem?”
On je odmahnuo glavom. „Kao što rekoh, ljudi su umorni od
okajavanja greha ranije generacije. Oni vide imigrante kao stalni
podsetnik na to. Zar ne shvataš? Neprekidno izvinjavanje samo
podstiče plamen nezadovoljstva. To o čemu ove novine izveštavaju
izvrstan je primer za ono što govorim. Takvi činovi nasilja samo su
odraz kolektivne frustracije.”
Ona je zurila u svog muža, pitajući se u vezi s njim. Tek u prošle
dve decenije ispoljila su se njegova istinska osećanja, ali ovaj
radikalizam joj se gadio. On joj je ličio na grupu dvadesetogodišnjaka
koji su dvadesetih godina prošlog veka zamislili nacionalsocijalizam i
na kraju ubedili celu naciju da ih prati.
To je bio njen najveći strah.
Nemci su pratili i previše lako. Samo retki usuđivali su se da
vode, dok su svi ostali, kao mravi u mravinjaku, slepo kretali za
njima. Jedan primer ove kolektivne mane postao je jasan nešto
ranije, kada joj je njen ispitivač javnog mnjenja rekao da bi, iako su
komunisti potpuno uništili Istočnu Nemačku, iznenađujuće veliki broj
istočnjaka rado video njihov povratak. Manje izbora bio je glavni
razlog koji su naveli.
To je razotkrivalo suštinski nedostatak u njenom društvu.
Dok Amerikanci ili Britanci nikada nisu sasvim verovali svojoj
vladi i koristili skepticizam da zadrže zvaničnike na distanci, Nemci
kao da su prihvatali svoje vođe s nepokolebljivom odanošću.
 Čovek koji je sedeo naspram nje bio je odličan primer za to.
Njegov otac bio je vatreni nacista, industrijalac koji ne samo što
je finansirao Hitlera nego je postao njegov voljni saradnik. Jedino što
ga je spasio zatvora posle rata bilo je to što je Ajzenhut industrija
procenjena kao suštinski važna za ponovnu izgradnju nove Zapadne
Nemačke. Zato je porodica pošteđena zaplene sredstava u zamenu
za saradnju, ali njen svekar umro je pre dvadeset pet godina i dalje
vatreno verujući da je Hitler bio u pravu.
„Ipak ideš tamo sutra?”, upitao ju je.
Čula je rezigniranost u njegovom glasu.
On nikada ne bi razumeo, pa zato ništa nije ni rekla.
„Iz tvog ćutanja zaključujem da ideš. Neka ti je bog u pomoć,
Mari. Praviš ogromnu grešku.”
„To je tvoje mišljenje. Sačuvaj ga, kao i sva ostala, za sebe.”
I stvarno je tako mislila.
Ustala je i krenula u svoju spavaću sobu. Njegova soba bila je na
drugoj strani apartmana. Već dugo nisu spavali u istom krevetu.
„Ja i čuvam svoja mišljenja za sebe”, izjavio je on. „Ali ovo je
korist od te sjajne demokratije koju ti zastupaš. Mogu da imam
uverenje kakvo god želim. Ti imaš pravo na svoje, a ja na svoje.”
Ovo je bilo beskorisno, kao i uvek. Upuštali su se u slične
diskusije i ranije, svaki put sa istim rezultatom. On bi bio nadmen, a
ona bi otišla. Čovek za koga se udala pre četrdeset godina pretvorio
se u potpunog stranca. Ona ga je uvek smatrala različitim od
njegove porodice, progresivnim Nemcem, sinom naciste koji nije
nasledio te izopačene ideale. A ipak, bio je baš kao njegov otac.
Srećom, Kurt je bio bezopasan. Činilo se da je zadovoljan time da
nadgleda porodične firme, čita novine i raspravlja se s njom. Sve dok
su to bile razmere njegovog političkog angažovanja, njoj je to bilo u
redu. Setila se šta joj je njen pomoćnik rekao u autu.
Ćutanje bi u ovom trenutku moglo biti pogubno.
Dakle, moralo je da se dogodi sutra.
Ali njen sukob s Kurtom doveo je u centar pažnje dilemu s kojom
su se suočavale mnoge nemačke porodice. Različite filozofije,
različiti ciljevi. Muškarci i žene, deca i roditelji, čvrsto uglavljeni na
suprotnim stranama političkog spektra. Takva je šteta što je nemačka
politika trajno razdvajala porodice.
 A to shvatanje izazivalo joj je jezu.
Ipak, postojalo je i nešto drugo - tužno ali istinito.
Njen muž plašio ju je još više.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Čileanska jezerska oblast

18.40

Koton je vozio džip na putu do gradića. Na znaku na putu pored

koga je prošao pre sto metara pisalo je da se mesto zove Los Arana.
Asfaltni put delio ga je skoro tačno po sredini: kuće na jugu, radnje
na severu. Središnji trg bio je okružen drvoredom. U daljini se
uzdizala vulkanska kupa, savršeno centrirana između tornjeva crkve.
Ulice su bile tihe, ali bilo je rano veče, radni dan bio je završen.
Parkirao se blizu kafane pune gostiju.
Kada su ušli, naručili su hranu i pregledali fotografije koje su
izvadili iz ramova u hacijendi.
„Ovo je bar delimična potvrda onoga što je rečeno Ajzenhutovoj”,
rekla je Kasiopeja.
„Pod uslovom da su slike prave.”
„To neće biti teško da se ustanovi.”
Ne, neće.
On je ponovo preusmerio pažnju na sendvič. Začinjeno meso bilo
je ukusno, a hleb svež. Nije ni bio svestan koliko je gladan. Pogled
mu se zaustavio na čoveku i dečaku za drugim stolom. Čovek je
salvetom brisao sos s dečakovog lica. Trideset sedam godina prošlo
je otkad su dvojica mornaričkih oficira došli u njegovu kuću dan
posle njegovog desetog rođendana. Sedeo je u dnevnoj sobi pored
majke dok su njih dvojica objašnjavali kako je podmornica kojom je
komandovao njegov otac potonula, i da je sva posada nestala.
Stomak mu se uvek stezao kada se sećao majčinih suza. Telo
njegovog oca nije pronađeno, a olupina podmornice nađena je tek
decenijama kasnije. I dalje mu je nedostajao otac, ali se pomirio s
gubitkom. Život ga je naučio da svi donose odluke u svom životu.
Dobre i loše. I on je donosio svoje.
Njegov otac takođe.
Kasiopeja je podigla fotografije sa stola i ponovo pregledala
svaku pojedinačno. „Ovo je dokaz da su Martin Borman i Eva Braun
preživeli rat.”
On je pijuckao flaširanu vodu. „Ali šta se dogodilo s tim
dečakom? Da li je on odrastao u Teodora Pola?”
„To je dobro pitanje.”
On je zaista mislio ono što je rekao u autu. Bilo mu je drago što je
Kasiopeja s njim. Da se Deni Danijels nije pojavio u nedelju, ona bi
već ponovo bila u Francuskoj posle produženog vikenda u Danskoj.
Izgledalo je da je to domet njihove veze. Po nekoliko zajedno
provedenih dana s vremena na vreme. Onda, povremeno, zajednički
posao. To je svakako omogućavalo da ponovni sastanci budu sjajni.
Ali morao je da prizna da ona počinje da mu nedostaje kada nije u
blizini. On je imao malo prijatelja na svetu - što je bila posledica i
njegovog nekadašnjeg posla i izdvojenosti koju je namerno tražio
kada se uopšte i preselio u Dansku. Njegov sin Gari ostao je blizak s
njim i posećivao ga najmanje triput godišnje.
U čemu je on istinski uživao.
Dečak je bio veoma razuman. Malo su razgovarali o njegovoj
budućnosti, i Koton se iznenadio kada je sedamnaestogodišnjak
pomenuo mornaricu kao moguću karijeru. Naravno, i on sam izabrao
je taj put. Ali to je bila reakcija dečaka na očevu smrt, pokušavao je
da mu oda počast na svaki mogući način. Šta je bio Garijev motiv?
To je bilo teško reći. Njegov sin bio je ćutljiv. Ali ostalo je još godinu
dana pre nego što bude morala da se donese bilo kakva odluka.
Ipak, morao je priznati da bi bilo sjajno da se njegov dečak upiše na
akademiju.
Ulazna vrata otvorila su se uz škripu i u kafanu su ušetala dvojica
uniformisanih karabinerosa.4 Obojica su bili mladi i nosili su futrole s
pištoljima. Prišli su do šanka i počeli da razgovaraju s onim čovekom
kod koga su Koton i Kasiopeja poručili hranu pre nekoliko minuta.
Koton je uglom oka motrio na obojicu policajaca dok je završavao
poslednji zalogaj sendviča.
Njih dvojica okrenuli su se i pokazali na Kotona i Kasiopeju.
 Čovek iza šanka klimnuo je glavom i policajci su prišli do njihovog
stola.
„Izvinite”, obratio im se jedan karabinero na engleskom. „Treba
da popričamo.”
Koton je obrisao usta salvetom. „A o čemu to?”
Na čovekovim usnama pojavio se osmeh. „O oružju. Jeste li
naoružani?” Kotonu se nije dopadalo kuda ovo vodi. „Jesmo.”
„Molim vas, spustite pištolje na sto.”
„Imamo odobrenje da nosimo vatreno oružje”, umešala se
Kasiopeja.
„Možda je tako”, rekao je drugi karabinero, „ali hoćemo da stavite
oružje na sto.”
„A ako odbijemo?”, pitao je Koton.
Čovek je izvukao pištolj i uperio ga pravo u njega.
„Onda ćemo ovo uraditi na drugi način.”

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Levenberg
Savezna država Hesen, Nemačka
22.15

Teodor Pol proučavao je pogledom čoveka koji je sedeo naspram

njega. Bio je zdepast i nizak, s retkom smeđom kosom i licem
morža. Ali Pol je bio ubeđen da je Valtraud Klajn, viši sudija u
lokalnom državnom sudu, vrlo razuman, a u ovom trenutku bio mu je
potreban pravnik s kojim može da se pregovara.
„Moram da kažem, her Pole, da mi je čast što ste odvojili vreme
da razgovarate sa mnom”, rekao je njegov gost.
Klajnove reči pratio je miris duvana. Pol je mrzeo taj miris. Bio je
to zadah navike, slabosti. Ali on je obuzdavao emocije. Ovaj čovek
nije morao da zna šta on istinski oseća.
„Pozvao sam vas ovamo, u svoj dom, pošto znam za suđenje
koje će biti održano naredne nedelje u vašoj sudnici.”
 Gradski zvaničnik optužen je za podsticanje na nasilje pošto je
napisao vatreno pismo predsedniku Centralne skupštine Jevreja. U
pismu je podsticao tog čoveka da ode iz Nemačke i povede čitavo
članstvo skupštine sa sobom. Takve izjave već odavno su bile
zabranjene nemačkim zakonom, pa je zvaničnik odmah uhapšen.
Slučaj je privukao pažnju čitave nacije i brzo uvukao mnoge političke
stranke u debatu.
„Biće to važno suđenje”, rekao je Klajn, naizgled ponosan na
činjenicu što će biti uključen u njega.
Pol je odlučio da pređe na stvar. „Rekli su mi da ste se vi odavno
odvojili od glavne struje u politici.”
Klajn je klimnuo glavom. „Prošle vlade bile su previše prijateljski
nastrojene prema komunistima, po mom mišljenju.”
„U tome se slažemo. Ja, takođe, verujem da su Helmut Kol i
njegovi naslednici bili simpatizeri marksista.” Na trenutak je zastao,
nadajući se da je ispravno procenio ovog čoveka. „Takođe, rekli su
mi da ste vernik.”
Klajnovo punačko lice nije ništa odavalo. Sudija je samo zurio u
njega vodnjikavim očima. „Moj otac bio je član Nacističke partije. Kao
i moj deda. Oni su dvojica ljudi koje veoma poštujem.”
„Kao što i treba. Ali verujete li vi u ono za šta su se zalagali?”
Morao je da zna.
„Verujem.” Bilo je ponosa u toj izjavi.
„Takođe, rečeno mi je da mnogi ljudi u pravnom sistemu imaju
isto takvo mišljenje.”
„Ima i drugih koji ne misle da je prošlost bila toliko loša.”
Brojevi su proletali kroz Polov um. Statistike koje je zapamtio.
Nedavne nacionalne ankete pokazivale su da 42 odsto Nemaca
veruje da su nacionalsocijalisti svojevremeno imali i dobre i loše
osobine. Šezdeset odsto bilo ih je ubeđeno da će predrasude protiv
Jevreja i dalje postojati. Četrdeset odsto priznavalo je da su
simpatizeri desničara. Dvadeset sedam odsto smatralo je Nemačku
superiornom u odnosu na druge države, a 17 ih je bilo neodlučno.
Dobra polovina stanovništva volela je zvuk reči otadžbina, dok je
četvrtina smatrala da nacisti i dalje žive među njima.
On je izneo te procente Klajnu pa rekao: „Najzanimljivije je to što
bi sedam odsto Nemaca, zapravo, ponovo glasalo za Hitlera. Skoro
30 odsto anketiranih veruje da bi on, bez rata i jevrejskog problema,
bio proglašen za velikog državnika. Nervira me to što je niz vlada
sakrivao sopstvenu nesposobnost održavajući uverenje da mi
nekako i dalje dugujemo svetu zbog onoga što se dogodilo pre
osamdeset godina.”
„Pod pretpostavkom da se to uopšte i dogodilo na taj način.”
„Upravo tako.”
On ni na trenutak nije verovao da se Holokaust uopšte nije ni
dogodio. Ipak, shvatao je da mnogi, poput ovog debelog sudije koji
je sedeo naspram njega, vatreno veruju da je istrebljenje Jevreja
bilo, pre svega, malih razmera ili ga nije ni bilo, da je to mit koji su
smislili Saveznici da oslabe nacionalizam u posleratnoj Nemačkoj.
On je, zapravo, pročitao neka od Klajnovih pravničkih mišljenja
iskazanih u protekle dvadeset četiri godine, koliko je on radio u
lokalnom sudu, gde je jednom nazvao Holokaust „istorijskom
teorijom” i žalio se što Nemačka i dalje mora da bude primoravana
na pokajanje, dok su druge zemlje ubijale ljude bez ikakvih
posledica.
„Optuženi na vašem predstojećem suđenju je ugledan čovek”,
rekao je on. „Njegova politička uverenja su stvar srca. On nije
terorista. Nije nacista.”
„Tako je i meni rečeno”, odgovorio je Klajn, s pogledom punim
uvažavanja. „Mogu li da pitam šta vas konkretno zanima u svemu
ovome?”
„Glasovi, sudijo. Postoji veliki deo stanovništva koji ovo suđenje
naziva nepravdom. Nacije širom sveta imaju pravo na slobodu
govora. Mi tvrdimo to isto za sebe, a ipak rutinski cenzurišemo
mišljenje i osećanja mnogih Nemaca, a ovaj optuženi pravi je primer
za to. On je samo izrazio svoje gledište.”
Klajn nije odgovorio i u sobi je zavladala tišina. Pol je znao da je
sudija večerao kasno, sam, u obližnjem hotelu, a zatim je potajno
doveden u zamak. Privatnost je bila od suštinske važnosti. Poslednje
što je ijednom od njih trebalo bilo je da neki sumnjičavi novinar
počne da se muva uokolo.
„Pratio sam vašu kampanju s velikim interesovanjem”, rekao je
Klajn. „Ono što govorite ima smisla.”
 To je bilo upravo ono što je želeo da čuje. „Potrebna mi je vaša
pomoć. Optuženi kome sudite mora biti oslobođen. Dajte izjavu
svojom odlukom. Povucite jasnu liniju. Rečeno mi je da je stopa
vaših odluka koje su osporene manja od pola procenta. To je
zadivljujuće. Učinite da ova presuda bude neoboriva u apelacionom
postupku. Neka vaše reči budu mudre, ali nemojte da uništite poruku
koju one prenose.”
„To bi moglo da pokrene nemire.”
„A u čemu je problem s tim?”
Klajn se osmehnuo, videvši da on razume. „Nemire kojima ćete
se vi usprotiviti delima, ali ne principima, što je privlačno za oba pola
političkog spektra.”
„I za sredinu koja je najvažnija, sudijo. Trenutno je borba za
kontrolu nad Bundestagom previše izjednačena. Glasači u sredini
odlučiće ko će da nadvlada. Nemci koji u srcu veruju, kao i mi sami,
ali nikada to glasno ne izgovaraju. A ipak, Nemci koji mnogo toga
mogu da kažu u kabini za glasanje. Kada se nađu u njoj, samo bog
zna kako će da glasaju. Moje predviđanje je da će se opredeliti za
ono što mi kažemo: ’Nemačka Nemcima, stranci napolje.’” Posegnuo
je prema stolu pored svoje stolice i dohvatio fasciklu. Njegov štab
izvanredno je obavio pripreme. Njihove pretpostavke o Valtraudu
Klajnu pokazale su se kao tačne. „Znate li za druge krivične
slučajeve koji su trenutno na čekanju?”
„Slične slučaju mog optuženog?”
On je klimnuo glavom, pa otvorio fasciklu i objasnio.
Šestorica mladih su u Štutgartu pretukli bejzbol palicom nasmrt
čoveka u njegovom domu. On je već dvadeset godina živeo u
Nemačkoj, ali je bio Hrvat po rođenju. Smatrali su ga „inferiornim
elementom”. Svoj šestorici biće suđeno za ubistvo.
Trojica ljudi zapalili su stambenu zgradu u malom mestu pored
češke granice. Bili su pripadnici ultradesničarske grupe koja je na
metu uzela azilante. U požaru je užasno osakaćena desetogodišnja
devojčica. Svoj trojici biće suđeno za podmetanje požara. Sudija u
tom slučaju već je odbacio optužbe za pokušaj ubistva.
U seocetu jugoistočno od Berlina dogodio se najteži od svih
incidenata. Vlada je uselila sedamdeset troje Afrikanaca u
napuštenu zgradu. Meštani su se otvoreno protivili tome. Poslali su
pismene proteste. Održali su mitinge. Slali su pisma. Sve uzalud. Iz
straha od nasilja, ispred zgrade su postavljeni čuvari, ali su na neki
neobjašnjiv način, u aprilu, dok čuvari nisu bili prisutni, kroz prozore
ubačeni Molotovljevi kokteli. Lokalnim vatrogascima bilo je potrebno
dvadeset minuta da reaguju, a kada su konačno stigli, nisu uradili
ništa više osim da spreče širenje požara i pustili su da zgrada izgori
do temelja. Niko od Afrikanaca nije povređen i posle toga premešteni
su u drugo mesto, ali dvojica meštana su na kraju optužena za
podmetanje požara. Njima će suđenje početi za četiri nedelje.
„Upoznat sam s najnovijom situacijom”, odgovorio je Klajn. „Rekli
su mi da optuženi imaju alibi. I to dobar.”
„Tačno. Tako da bi trebalo da njihovo oslobađanje bude lako.”
„Ali nemiri će se nastaviti?”
„To je zamisao. Zatim, posle izbora, možemo da preusmerimo
pažnju na sve one koji ’traže azil’ i konačno razrešimo sve konflikte.”
Klajn je sklopio svoje mesnate ruke i spustio ih u krilo. Pol je
znao čovekovu prošlost. Nepoznati advokat koji je uspeo da stigne
do sudijske stolice preko raznih političkih prijatelja koji su ga
posmatrali kao ličnost kojom mogu da manipulišu.
„Ponovo Pivnički puč iz 1923. godine”, rekao je Klajn.
Klajn je sve ispravno povezivao.
Polu je bio potreban da se identifikuje sa prošlošću. Fanaticima je
bila potrebna povezanost. To je nekako davalo legitimitet onome što
bi inače moglo da bude, bar za njih, drsko nametanje. On je znao da
su neki još pamtili puč izvršen 9. novembra 1923. i obeležavali ga sa
skoro religioznim žarom - kada su mladi Hitler, Gering, Himler i Hes
poveli tri hiljade partijskih jurišnika na Ministarstvo rata u Minhenu u
pokušaju da zbace vladu Bavarske. Na kraju im se policija
suprotstavila i ispaljeni su hici iz vatrenog oružja. Gering je pogođen,
a Hitler je iščašio rame. Posle toga je uhapšen i osuđen na pet
godina zatvora. Odslužio je samo jednu, pošto je jedan drugi sudija
prilagodio zakon u skladu sa svojim političkim simpatijama.
„Vi, takođe, imate priliku da učestvujete u stvaranju nečega
velikog”, rekao je Pol. „Nečega posebnog za našu naciju.”
„Ja nisam nacista”, izjavio je Klajn.
Pol se zamalo osmehnuo. Mnogi su verovali u ono što su nacisti
propovedali, mada je malo njih želelo da dobije takvu etiketu. „Nisam
ni ja. Nacista više nema. Njihov pokret je propao. Neće biti njegovog
oživljavanja. Ali to ne znači da neke od njihovih zamisli nisu korisne.”
„Šta biste konkretno želeli da ja uradim?”
Polove usne izvile su se u osmeh.
„Mnogo toga, sudijo. Mnogo važnih stvari.”

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Los Arana, Čile

18.00

Kotona i Kasiopeju izveli su iz kafane pod pretnjom pištolja i odvezli

ih nekoliko kilometara iz gradića do kuće u alpskom stilu, okružene
gustom šumom, koja kao da je preneta pravo iz Bavarske. On se
setio svojih ranijih iskustava s lokalnim snagama zakona. Čileanski
karabinerosi postojali su odavno, s ovlašćenjima na nacionalnom
nivou i zadatkom da održavaju red i mir. On je u prošlosti dvaput
sarađivao sa čileanskim ministarstvom državne bezbednosti i
ustanovio da su svi njegovi predstavnici veoma efikasni i potpuno
profesionalni. Ali to je bilo u Santijagu. On je sada bio hiljadu
kilometara južnije, u seoskom području sa istorijom nemačkog
uticaja još iz devetnaestog veka.
„Komandiru Malone. Senjorita Vit. Molim vas, sedite.”
Njihov domaćin stajao je u sredini velike prostorije, s plafonom
otvorenim prema krovu u obliku slova A. Nosio je tamno poslovno
odelo, krojeno po meri, u evropskom stilu. Crna kosa bila mu je duga
i talasasta i sijala se od energičnog češljanja. Bio je vitak i strogog
izgleda, s plemićkim nosem i brkovima i malim šakama. Dvojica
karabinerosa brzo su se povukli, što je značilo da je ovaj čovek
glavni.
„Ja sam Huan Vergara, zamenik ministra unutrašnjih poslova
Čilea. Izvinjavam se zbog ometanja u večeri, ali pitam se zašto su
advokat iz američkog ministarstva pravde i milijarderka iz Francuske
u mojoj zemlji, bez mog znanja, s oružjem.”
 Njegov engleski bio je čist i skoro bez akcenta. U njegovom
držanju bilo je šarma koji je naveo Kotona da ispita njegovu taktiku
čvrste ruke.
„Ja se pitam zašto je zamenik čileanskog ministra unutrašnjih
poslova toliko zabrinut zbog nas”, odvratio je Koton. „Svakako imate
važnijih poslova od toga.”
„Vaše vozilo ranije je viđeno u blizini jedne ovdašnje hacijende,
za koju mi znamo već duže vreme. Prijavljeno je da su se čuli pucnji.
Jedan preduzimljivi farmer iz okoline zapisao je broj tablica vašeg
vozila. Ustanovili smo da je iznajmljeno, a kupila ga je lokalna
uvozna kompanija za koju slučajno znam da se koristi kao paravan
za američke obaveštajce.”
U redu, sada je Koton video razlog za ovo njegovo interesovanje
za njih dvoje.
„Moja vlada sarađuje s vašom, komandiru Malone, u mnogim
poslovima. Mi smo saveznici. Nešto od toga ja ne razumem, niti se
naročito slažem s tim, ali ja sam dobrovoljni sluga države. Ali ovo?
Mi smo potpuno neobavešteni. Zato mi, molim vas, recite, kakav je
vaš posao ovde u Čileu?”
Koton je seo. „Izgleda da znate mnogo o meni. Ja već duže
vreme nisam u mornarici.”
„Vi ste poznati agent.”
„Uvek je lepo kada vas cene. I uzgred, povukao sam se i iz
Ministarstva pravde u penziju.”
„Provodite penzionerske dane na zanimljiv način.”
On je shvatio poruku, ali nije rekao ništa više.
„Gde je naše oružje?”, upitala je Kasiopeja sedajući.
„Oduzeto je dok čekamo odgovore na moja pitanja.” Njegov ton
ukazivao je na to da se ni on neće povući.
Koton je zaključio da bi s malo kooperativnosti moglo mnogo da
se postigne. Zato je ispričao Vergari šta se dogodilo. Zatim je izvadio
fotografije iz džepa i upitao: „Prepoznajete li ikoga na ovim slikama?”
Čileanac je pažljivo pogledao fotografije. „Izgledaju veoma staro.
Ja imam samo četrdeset jednu godinu, a ovo kao da je snimljeno
davno pre nego što sam rođen.”
Ovakvo raspitivanje nije vodilo nikuda, pa je Koton promenio
pristup. „Čemu ovaj cirkus s policajcima i pištoljima?”
 „Vaše namere bile su nejasne. Da li je ovo službena poseta?
Pošto ste rekli da ste u penziji, da li ste vas dvoje odmetnici?
Podstičete nevolje u mojoj zemlji? Dok ne saznam više, čini se da je
oprez poželjan i opravdan.”
„Da li vaša služba čuva dokumente o imigraciji iz četrdesetih
godina prošlog veka?”, upitao je Koton, namerno ponovo menjajući
temu.
„To je čudno pitanje. Zašto bi vama bile potrebne tako nevažne
informacije?”
„Tiču se našeg posla ovde.”
„Dok ne saznam kakav bi to posao mogao biti, neću više
odgovarati na pitanja. Upravo suprotno od toga, na pitanja ćete
odgovarati vi.”
„Naš posao ovde odobrila je nemačka vlada”, objavio je Koton.
„Raspitajte se u Berlinu o čemu god želite u vezi s tim. Uključena je
kancelarka lično. U svakom slučaju, razgovarajte s njenom
kancelarijom. Onda će mi biti potreban odgovor na moje pitanje.”
Odlučio je da izostavi Denija Danijelsa iz priče.
Zasad.
„Upravo to ću i da uradim.”
Vergara je izašao iz prostorije, ne rekavši više ni reč.
„Izgleda da on zna više nego što govori”, prošaputala je
Kasiopeja.
U to nije bilo sumnje. „Ova kuća je impresivna.”
Pogledao je oko sebe u zanimljivu mešavinu bavarske jelovine i
skandinavskog nameštaja, od čega ništa nije bilo jeftino ni
nabavljeno na rasprodaji.
Pitao se da li mesto pripada Vergari ili vladi. I da li ih je neko
stvarno video dok su odlazili iz hacijende i zapisao broj tablica. To je
bilo malo preterivanje, pomislio je.
Prošlo je dvadeset minuta pre nego što se zamenik ministra
vratio.
„Povezali su me direktno s kancelarkom. Prijatna žena. Objasnila
je vaše prisustvo i zvanično zamolila za našu pomoć.” Seo je. „Kao
što rekoh, vaš način provođenja penzionerskih dana je fascinantan,
komandiru Malone. A vi ste, senjorita Vit, jedini vlasnik
multinacionalne evropske korporacije. Zanimljivo je i kako vi
provodite svoje vreme. Kako god bilo, šta bi moja služba mogla da
učini da vam oboma pomognemo?”
Sve je ovo prošlo previše lako za Kotonov ukus, ali odlučio je da
prihvati igru. „Tražimo dvoje Nemaca koji su se doselili u Čile posle
rata. Ovo dvoje sa fotografija. Muškarca i ženu. Ipak, postoje sumnje
da su zvanično ušli u državu i sigurno su koristili lažna imena.”
„A ko bi to dvoje Nemaca mogli da budu?”
On je nakratko oklevao, pa rekao samom sebi neka oprez ide
dođavola. „Martin Borman i Eva Braun.”
Na licu policajca pojavio se nagoveštaj osmeha. „Niste valjda
ozbiljni?”
„Da li bih se šalio s vama?” Vergara nije primetio njegov pokušaj
da bude duhovit, pa je pokazao na fotografije. „Kao što ste rekli, ove
fotografije snimljene su pre mnogo vremena, ranih pedesetih, po
našem mišljenju.”
„Ovi ljudi bili su traženi po celom svetu.”
„To nije tačno”, odgovorio je on. „Oboje su smatrani mrtvima.
Braunova je izvršila samoubistvo u bunkeru sa Hitlerom. Borman je
navodno poginuo sledećeg dana od ruske artiljerije kada je pokušao
da pobegne iz bunkera. Niko nije ozbiljno tragao ni za jednim od njih
dvoje.”
Nije izgovorio šta je on mislio o tome i čega se sećao da je
pročitao u toku leta ovamo. Godine 1947. Bormanu je, zapravo,
suđeno u odsustvu u Nirnbergu, proglašen je krivim i osuđen na
smrt. Leševima uglavnom nije posvećivana takva posebna pažnja.
I...
„Borman nije službeno proglašen mrtvim do 1973. U zvaničnom
izveštaju čak je postojala neobična konstatacija da smrt nije do kraja
ustanovljena.”
Vergara je na trenutak sedeo ćutke. Izraz lica bio mu je strog a
držanje promišljeno, kao da sprovodi rutinu koju je dobro upamtio.
„Možda imam neke informacije o ovome”, rekao je njihov
domaćin. „Ovde je krajem tridesetih godina prošlog veka živeo jedan
Bavarac. Čovek po imenu Peter Graf. On je bio niži nemački
zvaničnik koji je izgubio položaj i sve veze kada su nacisti preuzeli
vlast. Zato se preselio u Čile i zabavljao se objavljivanjem vesti o
politici i ekonomiji. Ovo znam, jer sam, kao mlađi karabinero, jednom
bio uključen u istragu zbog koje je njegov dosije dospeo na moj
pisaći sto. Istorija je moj hobi. Graf je 1948. išao u posetu grofu Fon
Rajhenbahu. On je bio još jedan nemački izbeglica koji je posedovao
veliko imanje na jugu, u blizini granice s Argentinom. Jednog dana
Graf je šetao po prašumi u blizini imanja kada su se pojavila trojica
konjanika u sombrerima i ponču. Prepoznao je jednog od njih kao
Martina Bormana. Poznavao ga je od pre rata. Navodno je i Borman
prepoznao Grafa, povikao nešto u tom smislu, a zatim pobegao
prema granici. Graf je prijavio taj događaj, ali nikada ništa nije
dokazano o tom susretu, koliko ja znam.”
„Pretpostavljam da to nije jedino viđenje Bormana na koje
čileanski arhivi ukazuju”, rekla je Kasiopeja.
Vergara je klimnuo glavom. „Čitao sam i o drugima i čuo za još
mnogo njih. I ne samo senjor Bormana. Bilo je mnogo ratnih
zločinaca koji su navodno izabrali Čile kao sigurno utočište. Svi mi u
policiji svesni smo te realnosti. Naša tadašnja vlada bila je veoma
saosećajna prema njihovim potrebama. Zašto? Nemam pojma.
Današnji stavovi su drugačiji. Mi smo rado pomagali stranim
vladama u zadržavanju i ekstradiciji svakoga za koga se sumnjalo da
je ratni zločinac. Hacijenda koju ste upravo obišli odavno je
povezivana s Nemcima. Zbog toga je i dalje povremeno
proveravamo.”
„Još tražite naciste tamo?”
Policajac je odmahnuo glavom. „Više ne mnogo. Dosad su svi
mrtvi. Ali, kao što rekoh, s vremena na vreme sarađujemo sa stranim
vladama koje ih i dalje traže. Kao što ja upravo radim.”
„Da li je ikada uložen ozbiljan trud da se potvrdi Bormanovo
prisustvo u Čileu?”, pitala je Kasiopeja.
„Nemam pojma. O tome ću morati da se raspitam.”
„To bi bilo poželjno”, primetio je Koton.
Vergara je slegnuo ramenima. „Rado ću to uraditi. Nema
razumnog razloga da se i dalje čuvaju tajne.”
Možda ne, ali to nije objašnjavalo ubistvo one žene u policijskoj
stanici u Bavarskoj. Ni fotografije dostavljene nemačkoj kancelarki o
trudnoj Evi Braun i sinu Martina Bormana. Kao ni fotografije, knjige i
druge stvari do kojih su oni direktno navedeni da ih pronađu.
 „Imate li predstavu o tome zašto su sve te nacističke stvari bile u
hacijendi?”, pitao je Koton.
„To nije neuobičajeno. Takvi suveniri pojavljuju se sve vreme.
Postoje preprodavci koji ih redovno nude. Po našim zakonima, već
odavno su ilegalni, a mi sprovodimo te zakone, ali se u praksi i dalje
pojavljuju.”
Koton se setio argentinskog novinskog članka od pre nekoliko
godina o tajnoj odaji otkrivenoj u jednoj kući u Buenos Ajresu, sa
stotinama nacističkih predmeta. Najveća količina ikada pronađena
bilo gde.
„Ko je vlasnik te hacijende?”, upitao je.
„Nemački emigrant koji je mrtav već dvadeset godina. Njegova
porodica i dalje je vlasnik imanja, ali oni ne žive u Čileu. Jedni od
mnogih odsutnih vlasnika.”
„Neko koristi to mesto”, napomenula je Kasiopeja.
„Već sam naredio da se to područje nadzire.”
Koton je bio umoran. Dan je bio dug. Vremenska razlika posle
leta uzimala je danak, a činilo se da ni sutra neće biti nimalo bolje.
„Ako smo završili, možete li da nas vratite u grad? Treba malo da
odspavamo.”
„Nema potrebe za tim. Možete da ostanete ovde. Ja se noćas
vraćam u Santijago avionom. Ostaviću ovde dvojicu karabinerosa
koji će vam biti na raspolaganju. Oni će dovesti vaše vozilo iz grada.”
Koton je cenio ovaj gest.
„Šta je s našim oružjem?”, ponovo je pitala Kasiopeja.
U Vergarinim hladnim smeđim očima videlo se zadovoljstvo, a
onda mu se na usnama pojavio prijatan osmeh. „Naravno, biće vam
vraćeno.”
Ipak, u glasu se osetilo malo razdraženosti.
Ne mnogo.
Ali dovoljno.

DVADESETO POGLAVLJE
Četvrtak, 13. jun
7.40

Koton je izašao ispod tuša i dohvatio peškir. Dobro je spavao i vruća

voda mu je prijala. Kao i obično, obrijao se ispod tuša, što je bila
navika koju je stekao u mornarici i pomagala je ne samo da izbegne
da se poseče nego mu je i štedela vreme, pošto je brijanje spadalo u
omiljene aktivnosti s njegovog spiska, odmah posle kopanja kanala.
Kuća je imala dva sprata, a na gornjem su bile dve prostrane
spavaće sobe, mada je njima bila potrebna samo jedna. Vergara je,
kao što je i rekao, otišao prošle noći, a dvojica karabinerosa spavala
su na donjem spratu. U toku noći, Koton nije osetio ništa neobično, a
Vergara im je vratio oružje, kao što je i obećao. Ipak, Koton nije bio
previše oduševljen zamenikom ministra unutrašnjih poslova. Previše
pitanja, a nedovoljno odgovora. Morao je da se javi Deniju Danijelsu,
pa je obmotao peškir oko struka i krenuo prema spavaćoj sobi.
„Hej, mornaru, nov si u gradu?”, pozdravila ga je Kasiopeja
namigujući.
Sedela je na ivici kreveta, čekajući da na nju dođe red za
kupatilo.
„Tuš je tvoj”, rekao je on i brzo je poljubio.
Ona se osmehnula i ustala, ali mu je u prolazu otkačila sa struka
peškir, koji je pao na pod.
On je odmahnuo glavom i podigao ga.
Ona je sa zadovoljstvom pogledala njegove gole grudi i pokazala
na iskrzani ožiljak ispod njegovog levog grudnog mišića, na kome
dlake više nisu rasle. „Svaki put kada to vidim, malo se trgnem. Mora
da je bolelo.”
On je pogledao staru ranu. „Dobio sam četrdeset šavova.”
Ožiljak je dobio na svom poslednjem poslu za Magelan bilet,
navodno lakom zadatku u Meksiko Sitiju. Navodno nije bilo
opasnosti. Posao na sudu. Razgovor sa svedocima. Zadatak za
pravnika, a ne terenskog operativca. Ali pretvorilo se u haos.
Četvoro ljudi pogođeno je iz vatrenog oružja. Uspeo je da ubije
trojicu revolveraša, ali jedan je pogodio njega.
„Kako bi bilo da ti kasnije pomognem da se osetiš malo bolje?”,
rekla je ona.
 On se iscerio. „Držim te za reč.”
Pošla je u kupatilo.
On je uzeo svoj laptop iz putne torbe. Standardni uređaj iz
Magelan bileta, specijalno programiran za slanje šifrovanih poruka.
Pored telefona i sata, Stefani ga je snabdela i najnovijim modelom
kompjutera. Jedno od njenih pravila bilo je da agenti redovno šalju
izveštaje, pošto je volela da zna šta ljudi rade. A naročito je volela da
sazna za probleme pre nego što se pretvore u katastrofe. On više
nije radio za nju, ali je shvatio da Deni Danijels želi to isto. Zato je
otvorio šifrovani broj koji mu je Danijels poslao i otkucao: Ima li koga
kod kuće?
Bilo je i vreme da se javiš. Ajzenhutova mi kaže
da je čileanska policija sinoć zvala radi
potvrde.

Huan Vergara. Nametljiv tip. Mnogo pitanja, malo

povratnih informacija, dvojica njegovih
karabinerosa doveli su nas kod njega pod pretnjom
oružjem. To baš i nije moja ideja o srdačnoj
dobrodošlici. Zatim je zaigrao na šarm i dao nam
da ostanemo u planinskoj kući s dvojicom njegovih
ljudi kao dadiljama. On se avionom vratio u
Santijago. Znaš li nešto o njemu?

Zaista znam. Ljudi koje sam zvao kažu da je

pomalo nezgodan ali sposoban.

Došli smo do izvesne potvrde onih informacija.

Fotografije. Izgledaju autentično. Proslediću ti
ih.

To je dobro čuti. Sarađujte s Vergarom. Potrebna

nam je lokalna pomoć. Upotrebi svoj šarm, onu
toplinu i osećajnost koja je svima toliko
neodoljiva. Ja ću o svemu ovome da izvestim
kancelarku. Čućemo se.

Da, gospodine.
 Obrisao je šifrovani tekst. Znao je da informacije neće ostati ni u
kakvoj elektronskoj kanti za otpatke na nekom serveru. Nestale su
zauvek, što je bila još jedna posebnost programirana u kompjuter, po
vladinim nalozima.
Voda je i dalje tekla iz tuša u kupatilu.
Dok je imao malo slobodnog vremena, odlučio je da malo prouči
još neke stvari. Informacija ne može biti previše. Potražio je Evu
Braun u internet pretraživaču. Godinama je čitao o njoj da je bila
samo sitni igrač među Hitlerom i njegovim ortacima. Zatim je našao
stranicu posvećenu ženi koja je u aprilu 1945. postala gospođa
Hitler.

Rođena je u Minhenu 1912. godine u katoličkoj porodici iz

srednjeg staleža, kao ćerka nastavnika. Upoznala je Hitlera u
studiju njegovog prijatelj a fotografa, Hajnriha Hofmana, 1929.
godine, i opisala ga svojoj sestri kao „gospodina u godinama, sa
smešnim brkovima, s velikom filcanom kapom”. Ona je radila
kao Hofmanova pomoćnica u kancelariji, a zatim u foto-
laboratoriji, i pomagala je u obradi Hitlerovih slika. Plavokosa,
jedrog lica i sportske građe, bila je ljubitelj skijanja, planinarenja,
gimnastike i plesa.
Posle smrti Geli Raubal, Hitlerove nećake s kojom je dugo
bio u ljubavnoj vezi, Braunova je postala njegova ljubavnica i
živela je u njegovom stanu u Minhenu uprkos protivljenju njenog
oca. Posle neuspelog pokušaja samoubistva 1935. godine,
Hitler ju je doveo u vilu u predgrađu Minhena, u blizini svog
doma. Sledeće godine prešla je u Berhtesgaden, gde je bila
Hitlerova domaćica kuće. Vodila je izolovan život u alpskom
odmaralištu, a kasnije u Berlinu. Ulaženje veliki trud da se
sakrije njena veza sa Hitlerom, pošto je Firer navodno bio
posvećen isključivo naciji. Malo je Nemaca uopšte znalo za
njeno postojanje. Čak ni Hitlerovi najbliži saradnici nisu bili
sigurni u prirodu njihove veze, budući da je Hitler radije
izbegavao sve što je ukazivalo na bliskost, i nikada nije bio
sasvim opušten u njenom društvu. U stvari, često je potcenjivao
i omalovažavao njenu inteligenciju. Ona je provodila većinu
vremena vežbajući, sanjareći, čitajući jeftine romane, gledajući
 ljubavne filmove ili se baveći sopstvenim izgledom. Međutim,
njena odanost Hitleru nikada nije bila pokolebana. Pošto je on
preživeo zaveru i pokušaj ubistva u julu 1944, ona mu je
napisala emotivno pismo u kome mu govori: „Od našeg prvog
susreta zaklela sam se da ću te pratiti svuda, čak i u smrt. Živim
samo za tvoju ljubav.”
U aprilu 1945. pridružila se Hitleru u Firerbunkeru i na kraju
umrla s njim, prema njihovom dogovoru o zajedničkom
samoubistvu. Čuli su je da kaže: „Bolje je da pogine deset
hiljada drugih ljudi nego da Nemačka izgubi njega.” Ostatak
njene porodice preživeo je rat. Njena majka, Franciska, koja je
živela u staroj seoskoj kući u Rupoldingu u Bavarskoj, umrla je u
devedeset šestoj godini, u januaru 1976.

Koton je otkucao novi upit u pretraživaču i pregledao tri stranice o

Martinu Bormanu pre nego što je našao kratak sažetak njegovog
života.

Borman je rođen u Halberštatu 17. juna 1900. godine kao sin

bivšeg pruskog podoficira koji je kasnije postao radnik u pošti.
On je napustio školu da bi radio na seoskom imanju u
Meklenburgu. Postoje kratko služio kao tobdžija u poljskom
artiljerijskom puku na kraju Prvog svetskog rata, odmah se
učlanio u desničarski Rozbah frajkorps u Meklenburgu. U martu
1924. osuđen je na godinu dana zatvora kao suučesnik u
brutalnom ubistvu iz osvete Valtera Kadova (njegovog bivšeg
učitelja u osnovnoj školi), koji je navodno izdao nacističkog
mučenika francuskim okupacionim vlastima u Ruru.
Posle puštanja iz zatvora pridružio se Nacionalsocijalističkoj
partiji i postao njen regionalni predstavnik za štampu u Tiringiji,
a zatim i otpravnik poslova. Od 1928. do 1930. bio je u vrhovnoj
komandi SA, a u oktobru 1933. postao je partijski Reichsleiter.
Mesec dana kasnije izabran je za nacističkog delegata u
Rajhstagu. Od jula 1933. do 1941. godine bio je šef kabineta
Firerovog zamenika, Rudolfa Hesa, i služio kao njegov lični
sekretar.
 U ovom periodu, preduzetan, prilagodljiv i efikasan, Borman
je počeo svoj neprimetni uspon do središta moći, polako
ovladavajući nacističkim birokratskim mehanizmom i stičući
Hitlerovo poverenje. Pored toga što je upravljao Hitlerovim
ličnim finansijama, stekao je moć da upravlja životnim
standardom gaulajtera i rajhslajtera, ljudi koji su upravljali
raznim zemljama u sastavu rajha. Njegova surovost, grubost,
nedostatak kulture i prividna beznačajnost navodili su vrhovne
naciste da potcenjuju njegove sposobnosti. Beg njegovog
mentora Rudolfa Hesa u Veliku Britaniju otvorio mu je put da
zauzme Hesovo mesto u maju 1941. kao šef partije. Do kraja
rata, radeći u anonimnosti svoje naizgled nevažne funkcije,
Borman je postao zastrašujući čuvar nacističkog pravoverja. Bio
je najveći fanatik rasne ideologije, antisemitizma i
Kirchenkampf-a, rata između crkava.
Sve više kontrolisao je sve što se tiče bezbednosti režima,
zakonskih akata, naimenovanja na položaje i unapređenja,
pogotovo ako su se ticala partijskog osoblja. Za sve je bilo
potrebno njegovo odobrenje. Do kraja 1942. godine, Borman je
već bio Hitlerov privatni sekretar. Uvek na raspolaganju, vodio je
računa o zamornim administrativnim pojedinostima i navodio
Hitlera na odobravanje njegovih vlastitih planova. Na kraju je
nadigrao sve svoje suparnike, uključujući Gebelsa, Špera, pa
čak i Evu Braun. Od Hitlera je dobio naređenje da „postavi
interese nacije ispred sopstvenih osećanja i da se spase”;
Borman je pobegao iz Firerbunkera 30. aprila 1945. godine.
Izveštaji o onome što se kasnije desilo veoma se
međusobno razlikuju. Po rečima Eriha Kempke (Hitlerovog
šofera), Borman je poginuo dok je pokušavao da prođe kroz
ruske linije, od eksplozije protivtenkovske granate. Ipak, mnogi
su sumnjali u to i prijavljeno je mnogo viđenja Bormana, počev
od 1946. Iste te godine, njegova supruga Gerda umrla je od
raka, mada je njegovih desetoro dece preživelo rat. Jedan
izveštaj kazuje da je Borman pobegao u Južnu Ameriku i
naselio se u Argentini. U drugim izveštajima navodilo se da živi
u Brazilu i Čileu. Ništa od toga nikada nije potvrđeno.
 Dvoje vrlo zanimljivih ljudi.
Oboje su imali svoju ulogu u teoriji zavere koja je mučila svet
dugih dvanaest godina.
Da li je u njihovoj priči bilo i nečega više?
Njegov telefon je zabrujao, prekidajući mu tok misli. Na ekranu je
video da ga zove Huan Vergara. Prošle noći razmenili su brojeve.
Javio se.
„Prošle noći ovde u Santijagu ubijen je jedan čovek. Brutalno je
izboden do smrti. To je isti onaj čovek o kome mi je kancelarka
pričala prošle noći. Njen istražitelj koga je unajmila. Rekla mi je da
će on sarađivati s vama i senjoritom Vit i da treba da i njemu
obezbedim iste pogodnosti kao vama.”
„Gde se to dogodilo?”
„U njegovoj hotelskoj sobi. Poslaću vam fotografiju.”
Slika mu je stigla na telefon. Na desnoj strani ekrana videla se
ivica tela. Krv na podu. Levo od leša ležao je nož. Ne. Bodež. Koton
je prstima uvećao sliku. Oružje je bilo crne i srebrne boje, s grbom
SS-a ugraviranim na oštrici, a runama i orlovima urezanim u dršku.
Znao je istoriju tog oružja. Smislio ga je lično Himler, a takvi bodeži
uručivani su svakom novom pripadniku SS-a na ceremoniji u jednom
zamku u Tiringiji. On je video fotografije, ali nikada i pravi bodež.
„Znate li šta to oružje predstavlja?”, upitao je Vergaru.
„Rekli su mi. To je jedan od dva razloga zbog kojih vas zovem.”
„A drugi je?”
„Postoji nešto što treba da vidite.”
„Zar ne možete da mi kažete šta je to?”
„Ne preko telefona. Poslaću avion po vas.”
„U redu. Bar jedno od nas doći će do vas.”
„A drugo?”
„Drugo će ostati ovde da vidi šta će još da se pojavi.”
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Dahau, Nemačka
14.40

Mari je prošla kroz kapiju i ušla u koncentracioni logor. Osećanja su

joj se kovitlala po glavi, od straha, preko strepnje, do čistog gneva. U
svesti joj je ponovo sevnula parola koja je dočekivala sve koji ulaze u
logor.
Arbeit Macht Frei. Rad oslobađa.
Još jedna nacistička laž.
Preuzimala je na sebe ogroman rizik ovim hodočašćem u jedan
od nekoliko sačuvanih zaostataka nacionalsocijalizma. Dahau je
pogotovo stekao posebno mesto u nacionalnoj istoriji, pošto je bio
prva od Hitlerovih fabrika smrti, model na kome su zasnovane sve
ostale.
Još ju je mučio njen razgovor s Kurtom od prošle noći. Budila se
nekoliko puta tokom noći, iznervirana njegovim stavom i svojom
očiglednom ravnodušnošću prema njemu. Pitala se da li ga više
uopšte i voli. Povrh toga, žalila ga je što u sebi gaji takav neobjašnjivi
gnev koji mu toliko zamagljuje rasuđivanje.
Ipak, njegovi stavovi nisu bili toliko neuobičajeni.
Teodor Pol otvarao je ranu koja nikada nije zacelila. Njegova
politika mržnje, zaodenuta u izraze patriotizma, samo će vratiti
Nemačku unazad. Neko je morao da se oglasi i progovori, a u ovom
trenutku, ona je bila jedini govornik koji može da pridobije pažnju
cele nacije.
Ali rizici su bili veoma stvarni.
Savremeni Nemci bili su dokazani pacifisti. Oni nisu želeli
pominjanje nekadašnjih ratova, ni direktno ni indirektno. Uglavnom
su bili obuzeti osećanjem istorijske krivice i krvarili su svoju patnju u
potočićima ponosa.
Ali da li je ta rana mogla da bude izlečena?
 Narednih nekoliko dana mogli bi da donesu odgovor, ali
tridesetominutna vožnja severno od Minhena, koju je upravo istrpela,
kao da je služila kao otrežnjujući uvod. Bilo je malo putokaza na putu
ovamo, kao da je bilo bolje ostaviti koncentracioni logor kao
nepoznato mesto. Njeno osoblje izvestilo je da je u poslednjih
nekoliko godina došlo do oštrog opadanja broja nemačkih posetilaca
logora. Ogromna većina onih koji su dolazili u Dahau bili su ili turisti
ili studenti. Deca iz škole dolazila su, jednostavno, zato što je
nemački zakon tako nalagao, a ipak je Pol otvoreno zastupao
prelazak na dobrovoljne školske obilaske ovog mesta, a to je, prema
nedavnim anketama, podržavalo skore četrdeset odsto stanovništva.
To je bio još jedan uznemirujući trend.
Setila se kako je ona, u jedanaestoj godini, bila ovde u obaveznoj
poseti. Njena majka pokušala je da joj objasni to ludilo, a ona je
reagovala s nevinošću i naivnošću deteta. Provela je adolescentsko
doba u posleratnoj Nemačkoj, državi u ruševinama. Gledala je kako
se gradovi podižu iz ruševina, a sela ponovo pojavljuju iz potpunog
uništenja.
I najgore od svega...
Stvaranje dve Nemačke.
Jedne slobodne. Druge porobljene. Jedne koja gleda na zapad.
Druge koja gleda na istok. Bodljikava žica, nagazne mine i naoružani
čuvari držali su stanovništvo jedne od njih zatvoreno, a stanovništvo
druge sprečavali da preduzme bilo šta u vezi s tim.
Kakva šteta. A sve uzalud.
Ponovo je usmerila pažnju na prizor ispred sebe. Dan je bio
topao, a zastor od niskih kumulusa olovne boje valjao se s Alpa
prema jugu. Žicom ograđen krug, betonske upravne zgrade i
stražarske kule nekadašnjeg logora i dalje su stajali na svom mestu,
ali barake su nestale, spalili su ih saveznički oslobodioci. Ostali su
samo pošljunčani kvadrati koji su označavali njihove temelje,
poredani u nizove jedni pored drugih, kao napola zakopani mrtvački
sanduci, i napravljena je jedna replika barake da ilustruje užas
Dahaua.
Jedan od njenih pomoćnika mahnuo je rukom i ona je zakoračila
prema spomeniku, metalnoj skulpturi tela zgrčenih i upletenih u
ogradu od bodljikave žice. Podijum je bio okrenut na jug. Logor će
biti pozadina u kadru kamera, sada usmerenih na nju. Obično je
govorila spontano, ali danas su je na podijumu čekale rukom pisane
beleške.
Prišla je govornici i ispravila se.
„Guten tag. Došla sam danas na ovo mesto zla da izrazim ono
što mislim. Moje primedbe neće biti popularne, ali ponekad čovek
mora da izabere put koji drugi izbegavaju.” Zastala je na trenutak.
„Želim da nastavim da predvodim ovu zemlju, ne samo napred u
slavnu budućnost nego i daleko od sramne prošlosti. Suočavanje s
tom prošlošću, bavljenje istinom, jedini je način, po mom mišljenju,
da se oslobodimo tereta koji je jedna druga generacija tako
bezobzirno svalila na nas.” Pokazala je rukom iza sebe. „Kako je ovo
mesto nastalo? Kako je bilo moguće da je nešto ovako užasno
moglo da postoji na mestu gde su seljaci vekovima nevino orali
zemlju, a zanatlije radile svoje poslove?”
Sama je odgovorila na svoje pitanje, govoreći novinarima o kraju
Prvog svetskog rata i uslovima Versajskog mirovnog sporazuma
kojima je iznuđeno zatvaranje lokalne fabrike municije. Kasnije je
Dahau bio mesto s najvišom stopom nezaposlenosti u Nemačkoj.
„A Hitler je iskoristio tu nesreću. Upotrebljavao je kolektivni očaj
za svoj politički uspeh. Kada je predstavnicima lokalnih vlasti 1933.
rečeno da će u blizini biti napravljen koncentracioni logor, s tri hiljade
zaposlenih, oni su bili ushićeni.”
Podigla je primerak Dahau cajtunga, lokalnih novina iz tog
vremena.
„Štampa je proglasila taj događaj velikom ekonomskom
prednošću. Ljudi iz grada nazvali su logor legitimnom institucijom.
Mestom gde su oni koji su se otuđili od društva - komunisti,
socijalisti, sindikalne vođe, sveštenstvo i, kasnije, Jevreji - navodno
mogli da se prevaspitaju.”
Napravila je pauzu, puštajući da njene reči dopru do svesti
slušalaca, znajući da svi očigledno znaju šta je to prevaspitavanje
značilo.
„Dozvolite da pročitam nešto iz Dahau cajtunga, izdanje od 15.
juna 1933. godine. U 11 sati u koncentracionom logoru održan je
koncert. Zatvorenici, gusto zbijeni iza kapije, bili su zadubljeni u
slušanje muzike izvanrednog orkestra pripadnika SS-a. Oko tri sata
posle podne, jak odred SS-a je u povorci ispratio svoj orkestar od
koncentracionog logora kroz grad do restorana Cigelkeler gde je
održan veliki koncert. Kolonu je predvodio komandant logora na
konju. Bio je to prizor od koga čoveku srce brže zakuca.”
Zagledala se u publiku i kamere.
„Dakle, mogli biste da kažete da su ovo reči novinara koji se
plaše da objave bilo šta suprotno stavovima Nacističke partije. I do
izvesne mere, ta konstatacija bila bi tačna. Ipak, nažalost, ima toga
još.
U to vreme postojala je jaka konkurencija između Dahaua i
obližnjih sela Pritlbah i Ecenhauzen, koje će od ta tri mesta preuzeti
administrativnu upravu nad logorom. Novinski članci izveštavaju o
porezu koji će biti naplaćen od piva i robe prodate u logoru, kao i o
učvršćivanju odnosa sa osobljem logora.”
Ponovo je zastala.
„Ima još. Svakoga dana od 1942. do 1945. godine, hiljadu ili više
zatvorenika marširalo je do fabrika i firmi u ovom području gde su
radili kao robovska radna snaga. Ruski i poljski zarobljenici redovno
su prebijani na putu od železničke stanice ovamo. Čitala sam
svedočenje jednog poljskog zatvorenika koji je ispričao: Pljuvali su
nas duž celog Fridenštrasea. Neki su nam pretili pesnicama i SS-
ovci su morali da ih zadržavaju da nas ne napadnu. Pljuvale su nas
žene i omladina, pogotovo mladi muškarci. Bilo je užasno.”
Nekoliko novinara, koji su dosta pisali o njoj u toku prošlih
nekoliko meseci, začuđeno su zurili u nju. Pretpostavljala je šta
misle. Nikada kandidat za funkciju od nacionalne važnosti nije
zauzeo tako agresivan stav o prošlosti zemlje. Međutim, ona je
koristila zaključak svojih ispitivača javnog mnjenja da se ogromna
većina Nemaca nikada ne bi vratila u prošlost, koliko god primamljiva
retorika Teodora Pola mogla da bude. Stojeći ovde, na mestu gde je
trideset hiljada ljudi metodično ubijeno, ne računajući bezbroj Rusa i
Poljaka koji su bivali iskasapljeni odmah po ulasku u logor, nadala se
da će se u potpunosti odvojiti od svog protivnika.
„Dozvolite da razjasnim jednu stvar. Ne želim da se priča da nije
bilo činova dobrote i prkosa među pristojnim ljudima koji su
prepoznali i shvatili užas Dahaua. Postoje mnogi izveštaji o
krijumčarenju hrane radnicima robovima. Nažalost, takvi izuzeci ipak
su bili veoma retki.”
Približavala se suštini svoje poruke. Mamcu za navodnog sina
Martina Bormana. Raniji poziv Denija Danijelsa potvrdio je da zaista
postoje fotografski dokazi koji potvrđuju optužbe. Eva Braun i Martin
Borman možda su imali sina.
Ali da li je to bio Pol?
To je tek trebalo da se vidi.
Podigla je primerak Nacional cajtunga, ekstremističkog lista
ultradesničarske stranke DVU iz pedesetih godina.
„Ovde se nalazi jedan apsurdni opis toga kako su savezničke
snage posle rata primoravale esesovce da prave gasne komore i
peći ovde u Dahauu. Ono što danas postoji ovde, gasna komora bez
prozora nazvana ’tuš-kabina’ i četiri ciglene peći za kremiranje, u
ovom članku ocenjeno je kao podmetačina bez ikakve
dokumentarne vrednosti.”
Mahnula je jednom od svojih pomoćnika koji je stajao sa
suprotne strane spomenika. Čovek je pogurao kolica od nerđajućeg
čelika zastrta platnom prema bini. Stao je, podigao platno s kolica pa
se izmakao.
Na njima su bile gomile knjiga.
„Ova izdanja, na jedan ili drugi način, takođe poriču ono što je
istorija tako jasno zabeležila.”
Posegnula je ispod bine za jednom knjigom. Jedan od članova
njene pratnje izdvojio je tu knjigu u sklopu priprema za ovaj trenutak.
Visoko je podigla knjigu.
„Sva su slična ovoj knjizi. Nemačka kroz vekove. Na ovim
stranicama, koncentracioni logori opisani su kao neophodni, a
ubijanje Jevreja okarakterisano je kao puki čin nepoštovanja. Autor,
takođe, ne nalazi nikakav nedostatak u tvrdnji da su gasne komore i
peći ovde u Dahauu napravili zarobljeni esesovci posle rata. On,
takođe, izražava sumnju da je posleratno suđenje četrdesetorici
logorskih čuvara bilo pošteno. Tvrdi da su svi oni koji su iznosili
optužbe bili profesionalni svedoci i da čuvari nisu imali nikakve
šanse, pošto nije mogao da bude pronađen nijedan svedok odbrane.
Pritom se, razume se, ignoriše činjenica da je devedeset četiri
svedoka odbrane, zapravo, dalo izjave u prilog čuvara na suđenju za
ratne zločine. U knjizi se nadalje osuđuje konačno pogubljenje
dvadeset osam čuvara kao kolektivno ubistvo.”
Spustila je knjigu.
„Ovaj takozvani istorijski pregled, Nemačka kroz vekove, i sve
knjige na ovoj gomili ispred mene, objavio je moj protivnik. Ovo je
vrsta fantazija iz kojih Teodor Pol izvlači profit. Ona vrsta izmišljotina
koje on predstavlja kao istoriju. To je čovek koji želi da vodi
Nemačku.”
Zastala je da nekoliko puta brzo udahne i sabere misli.
Rukavica je bačena u lice protivnika.
Linija je povučena. Nema povratka.
„Narod ove zemlje mora da postavi samom sebi jedno
jednostavno pitanje. Jesmo li spremni da se uzdignemo iznad
beščašća koje su naši preci svalili na nas? Da bismo to uradili,
moramo da budemo iskreni prema samima sebi. Poricanje je slično
opravdanju za sve ovo. Mi smo veliki i moćan narod. Naša istorija
puna je dostignuća i slave. Ne može se i ne sme dopustiti da
dvanaest godina Trećeg rajha potpuno izbrišu našu drevnu kulturu.
To može da se dogodi samo ako mi, kao nacija, podlegnemo
iskušenju poricanja i primamljivosti izmišljanja. Ono što se desilo,
desilo se. Ne možemo da poništimo te činjenice. Niti ikada možemo
da nadoknadimo to što se desilo, jer je užas, jednostavno, bio
preveliki, ali možemo da ne dopustimo da naše emocije budu
zloupotrebljene, naši strahovi pojačani, ili naš osećaj za dobrobit
poništen. Oni među nama koji koriste strah i mržnju da se izdignu
iznad ostalih moraju i treba da budu odbačeni. To je jedini način da
osiguramo našu budućnost.”
Sišla je s podijuma i, držeći se saveta svog sekretara za štampu,
nije odgovarala na pitanja novinara.
Njene reči izgovorene na podijumu biće njena poruka.
Ispitivanje bi moglo samo da razblaži učinak njenih izuzetnih
izjava. Umesto toga, sada je u planu bio obilazak logora. Ona je
viđena u gasnoj komori, kako pregleda peći i hoda između
međunarodnih spomenika. Posle toga otići će iz Bavarske i počeće
dvodnevni obilazak zapadne Nemačke.
Do sutra će ili imati jasno vidljivu prednost...
Ili toliko zaostati da sve ovo više neće ni biti važno.
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Santijago, Čile
11.30

Kasiopeja je izašla iz auta na trotoar pun ljudi. Oko nje su se

uzdizale veličanstvene zgrade, ali grlo joj je sa svakim udisajem
gorelo od gustog smoga. Plaza de armas je u podne bila puna ljudi
koji su išli u kupovinu, a grad je kipeo od posla i aktivnosti. Hotel je
bio tri ulaza dalje niz ulicu, a prednji ulaz čuvao je uniformisani
karabinero. Huan Vergara strpljivo je čekao u hladovini bresta pored
proširenja na ulici, pušeći cigaretu. Održao je reč i avion je došao da
doveze Kasiopeju s juga u prestonicu. Ona će se baviti stvarima na
ovoj strani, dok će Koton ostati na jugu.
„Dobro došli, senjorita”, rekao je Vergara, dodajući svom
pozdravu osmeh koji se njoj odmah učinio više iritirajućim nego
ljubaznim. Ugasio je cigaretu o stablo drveta. „Vidim da je senjor
Malon ostao tamo. Nadam se da će imati uspešan dan. Ovde je telo
odneto pre nekoliko sati, ali sve ostalo je netaknuto. Čeka na vaš
dolazak.”
Pošla je za njim unutra.
Zrnca prašine lebdela su u plavičastim zracima sunca koji su se
probijali kroz prljave prozore na prednjoj strani. Mala fasada isturena
na trotoar skrivala je predvorje s visokim plafonom i zidovima
obloženim gipsanim pločama. Sve je bilo pomalo zapušteno, ali na
neki nostalgičan način. Stepenice koje su vodile na drugi sprat čuvao
je drugi karabinero koji je stajao pored jednih otvorenih vrata.
Odmah iza praga, na podu se videla tamna mrlja. Primetila je njen
nepravilan oblik i veličinu. Očigledno je žrtva izgubila dosta krvi.
Vergara je pokazao na pod. „Telo je pronađeno ovde. Čovek je
uboden u grudi, a sečivo mu je zabijeno pravo u srce. Kao što već
možete zamisliti, obilno je krvario.” Prišao je stolici od trske i
dohvatio najlonsku kesu s nje. „Ovo je pronađeno pored tela.”
Ona je pregledala bodež SS jedinica umrljan krvlju.
 „Ovakvi se svakako ne viđaju svakog dana”, rekao je Vergara.
„Ubistvo je izvršeno jedinstvenim oružjem.”
„Ima li svedoka?”, pitala je ona.
„Ne, koliko smo uspeli da saznamo. Nažalost, ovo je stari hotel u
kome nema nadzornih kamera. Vreme smrti je rano jutros ili kasno
sinoć. Dosad niko nije istupio s informacijama, ali istraga je tek
počela.”
Mogla je da primeti da on želi da je pita još nešto. Zato je sama
počela da govori. „Nikada nismo sreli ovog čoveka. Kao što znate,
njega je angažovala lično kancelarka. Plan je bio da se danas
sastanemo s njim.”
„Možda je to što je ubijen upravo ove noći smišljeno da se spreči
da se to dogodi.”
Ona se slagala s tim. To je bilo moguće. „Da li je ovde išta
pronađeno? Zabeleške? Dokumenti? Laptop? Mobilni telefon?”
Vergara je odmahnuo glavom. „Baš ništa. Ko god da ga je ubio,
najverovatnije je to odneo sa sobom. Nameravate li da dodatno
objasnite šta se dešava? Situacija se... pogoršala.”
„Objasnićemo. Kada budemo mogli. Rekli ste Kotonu da postoji
nešto što treba da vidimo?”
„Pokojnik je obavio neke telefonske pozive iz ove sobe. Locirali
smo ih i ustanovili da je zvao u jedan stan na drugoj strani grada.
Tamo treba da odete, ali hteo sam da prvo vidite ovo.”

Odvezla se s Vergarom do jednog uličnog ugla u centru grada, u

kvartu Providensija. Postojalo je mnogo tihih ulica nedaleko od
središta grada u kojima uglavnom nije bilo saobraćaja. Svuda su bile
radnje i restorani, pored mnoštva starih i novih stambenih zgrada.
Izašla je iz auta.
Jesenje lišće šuštalo je po trotoaru limenim zvukom.
Vergara joj se pridružio. „Ovde prvenstveno žive stariji stanovnici
grada. Nekoliko blokova dalje su neke od najskupljih kuća u gradu,
sada pretvorene u kancelarije. Ovde je mnogo stranih ambasada.”
Petospratnica od cigala ispred nje izgledala je kao jedna od
starijih građevina, ali bila je u besprekornom stanju.
Ispred ulaznih vrata čekao je uniformisani policajac.
 „Hoćete da kažete da je ovde skupo za život?”, upitala je ona.
On je klimnuo glavom. „Upravo tako.”
Ušli su i popeli se uz stepenice na treći sprat, pa otvorili vrata
jednog stana koji je čuvao drugi policajac.
„Tražimo vlasnika stana”, objasnio je Vergara.
„Mislite da je vlasnik ovog stana ubica?”
„Moguće je.”
„Ako je tako, izgleda da je za sobom ostavio trag koji je lako
pratiti.”
Čileanac se osmehnuo. „Trenutno želimo samo da razgovaramo
s njim.”
Ona je razgledala savršeno doteranu unutrašnjost stana.
Sastojao se od dnevne sobe, kuhinje, ostave, dve spavaće sobe i
dva kupatila. Svuda su bile lampe, zidovi krem boje, podni laminat i
moderni nameštaj, uz sve očekivane uređaje i pogodnosti,
uključujući i pažljivo izabran ugradni stereo-sistem. Primetila je da se
s prozora pruža impresivan pogled. „On ili ona živi dobro. Ovo je
divno mesto.”
„Proverio sam kod vlasnika zgrade. Stanar plaća kiriju,
gotovinom, na vreme, svakog meseca. Živeo je ovde šest godina.”
„Šta treba da vidim?”, upitala je ona.
„Ovuda.”
Poveo ju je kroz kratki hodnik do spavaće sobe, koja je
pretvorena u kancelariju s malim pisaćim stolom, sofom i tri staklene
vitrine u kojima su bile poredane raznovrsne sitnice.
Nekoliko njih privuklo joj je pažnju.
Kao prvo, srebrna ogrlica u obliku srca na koju je bilo prikačeno
pozlaćeno osmokrako sunce. Unutar sunca bio je orao i Sonnenrad.
Znala je da je crno sunce, odnosno kukasti krst u obliku sunca, bio
popularni nacistički ukras. Pored njega su ležali redenik i neke
rukavice. Na drugoj polici bila je pisaća mašina, čije je kućište od
crnog metala bilo zarđalo i olupano. Obratila je pažnju na tastere.
Red s brojevima imao je uobičajenu dvostruku funkciju, a prekidač
za promenu funkcije aktivirao se tasterom za velika slova, što je
omogućavalo drugu mogućnost u odnosu na uobičajene znake
interpunkcije. Ali iznad broja 5 bila je dvostruka runa zig. SS. Vrlo
specifično.
 Na gornjoj polici bila je porcelanska figurica. Atina u cvetnoj
haljini, iz čijeg se otvorenog dlana podizao stub. Podigla je figuricu i
razgledala njenu donju stranu. Dve isprepletene rune zig bile su
urezane u porcelan, što je značilo da je napravljen u
koncentracionom logoru u okviru dodatnih poslova SS jedinica.
„Svi ovi ukrasi su sramni”, rekla je.
„Slažem se. Razgovarali smo s komšijama. Niko nije ni pomislio
da je korisnik ovog stana simpatizer nacista, ali niko od njih nikada
nije ni bio u ovom stanu.”
Nju je nerviralo to što joj je davao informacije na kašičicu. „Mora
da postoji nešto više od ovoga ako ste me već doveli ovamo.”
„Postoji.” Pokazao je na metalni ormarić za dokumenta. „Sve u te
četiri fioke odnosi se na rat.”
„Pregledali ste ih?”
On je odmahnuo rukom na njeno pitanje. „Samo površni pregled,
dovoljno da znam da treba da ih vidite. Molim vas.”
I dao joj je znak da pogleda pažljivije.
Ona je prišla do ormarića i otvorila jednu fioku. U njoj su bili
redovi tesno zbijenih fascikli. Izvukla je srednji deo, odnela fascikle
do pisaćeg stola i prelistala krte stranice. Sve su bile otkucane na
mašini. Uglavnom kopije napravljene pomoću indiga. Na mnogima je
bio pečat Trećeg rajha. Većinom su to bile beleške o finansijskim
transakcijama. Transferi zlata. Dojče banka, Dojče orijent banka,
Banko Aleman transatlantiko i Banko Germaniko pojavljivale su se
najčešće. S datumima od 1942. do 1951. godine.
Pregledala je još stranica.
Pominjane su određene korporacije.
Simens. Krup. Manesman. Tisen. IG Farben. Sve nacističke
kompanije koje su podržavale nacističke ratne napore, sa Švajcariše
kreditanštalt, očigledno bankom u Cirihu koja je omogućavala
transfere ovih kompanija u banke u Čileu.
Vergara je gledao dokumente preko njenog ramena. „Šta piše?”
„Ne govorite nemački?”
On je odmahnuo glavom. „Samo španski i engleski. Da li vi dobro
vladate nemačkim?”
Ona je klimnula glavom. „Kako ste znali šta je ovo?”
 „Pozvao sam službenog prevodioca koji mi je dao opšti uvid u
ono što dokumenti sadrže.”
Ona je nastavila da čita.
Četiri reči na jednoj stranici privukle su joj pažnju.
Spende der Deutsche Wirtschaft.
Fond nemačkih firmi.
Ili kako je to nazvano u istoriji, Hitlerov plen.
Novac je poticao od nemačkih industrijalaca - neki od njih
svojevoljno su davali priloge, dok je druge trebalo podstaknuti na to.
Bila je to cena koja se plaćala za profitiranje od rajha i to je postala
Hitlerova lična škrinja s blagom koja ga je učinila najbogatijim
čovekom u Evropi.
Novac je uglavnom isplaćivan u vidu poreza od pola procenta na
dobit kompanije, s tarifom propisanom za svaku proizvedenu tonu
čelika ili bačvu nafte, i sve je isplaćivano direktno Fireru. Svi istoričari
slagali su se da je Martin Borman imao isključivo pravo kontrole ovih
fondova - radilo se o stotinama miliona maraka - koji su nestali posle
rata. A ovde je bio neporecivi dokaz o transferima u inostranstvo,
uključujući i brojeve računa i šifre za autorizaciju, većinom odobrene
šifrovanim potpisom M. Bormana, koje su se odnosile direktno na
određeni fond.
„Da li se pominje nešto važno?”, pitao je Vergara, primećujući
njenu zainteresovanost.
Ona je zaključila da je u ovom slučaju laž bolja od istine. „Još
ništa, ali hoću da vidim sve pre nego što zaključim da je ovo traćenje
vremena.”

Tokom naredna dva sata pregledala je fascikle. Bilo je tu na stotine

transfera sredstava, s tapijama na nekretnine u Paragvaju, Urugvaju,
Brazilu, Argentini i Čileu. Kao i patenata na zaštićene proizvode. Sa
stranicama koje su se odnosile na nešto što se zvalo Fond za
kulturu, a novac su uplaćivali ljudi i ustanove koji su koristili Hitlerove
slike na stvarima kao što su plakati i pečati, što je donosilo još
milione maraka. Sve je to prebačeno iz Nemačke u Čile i Argentinu
od 1944. godine pa nadalje.
 Vergara je ulazio u kancelariju i ponovo izlazio iz nje, primećujući
ponešto od onoga čime se ona bavila, ali je inače ostavljajući na
miru. Ona je morala da razgovara s Kotonom.
Ali ne sada.
„Moraću da pokupim sve ove fascikle”, doviknula je Vergari.
On je zakoračio u kancelariju, a Kasiopeja je odlučila da podeli s
njim nešto od informacija.
„Ovo pokazuje ogromno bogatstvo koje je dospelo iz Nemačke u
Južnu Ameriku. Kada pronađete vlasnika ovog stana, moraćemo da
mu postavimo mnogo pitanja.”
„Shvatam. Aktivno tragamo za njim i trebalo bi da uskoro imamo
rezultate. Reći ću vam da smo se ovom vrstom finansijskih pitanja
bavili i ranije. Jedna od naših lokalnih institucija, Banko del estado,
više puta povezivana je s ratnim transferima sredstava. Znam za
nekoliko istraga koje su vođene o ranijim aktivnostima te banke.”
To ime zvučalo joj je poznato.
Neki od dokumenata koje je upravo pregledala bili su dokaz
transfera u tu banku četrdesetih godina prošlog veka. Možda bi
poseta banci mogla da bude korisna.
„Volela bih da odem tamo”, rekla je.
Vergarino lice ostalo je bezizražajno, a ona se pitala koliko je
vežbe potrebno da čovek tako bez napora kontroliše osećanja.
„U redu, senjorita. Mogu to da vam ugovorim.”

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Bremen, Nemačka
16.30

Pol je bio zapanjen. Nije verovao da je Mari Ajzenhut sposobna za

tako smeo politički potez da javno osudi njegova izdanja i ukaže na
to kako on poriče Holokaust. Očigledno ju je potcenio i rešio je da
nikada ne ponovi tu grešku.
„Jesmo li spremni?”, upitao je jednog od svojih pomoćnika.
 „Bićemo do pet, kao što smo i obećali.”
„Da li su se novinari okupili?”
„Čekaju vas.”
Namestio je kravatu i očešljao talasastu kosu. Mada je uvek imao
visok krvni pritisak, a telesna težina mu je varirala, ćelavost nije bila
nešto o čemu je ikada trebalo da brine. Prišao je stolu na kome je
uprava hotela poslužila ranu večeru. Iako još nije imao problema sa
holesterolom, lekari su mu preporučili vegetarijansku ishranu.
Nažalost, on je voleo ovdašnju vestfalsku šunku. To meso bilo je
jakog i raskošnog ukusa kome nije mogao da odoli, pa je isekao
jednu krišku i uzeo komad raženog hleba.
Seo je na stolicu pored prozora i pojeo improvizovani sendvič.
Napolju, s druge strane ulice, Birgerpark se zeleneo od brestova,
hrastova i breza. Drveće je očigledno osetilo dolazak toplog
vremena. Površinu jezera u pozadini mreškale su samo patke koje
su plivale po njemu.
Bremen je bio zaista lep deo Nemačke. Slobodan grad. Suverena
država sam po sebi. Najmanja u Nemačkoj. Mesto koje je vuklo
korene direktno iz vremena Karla Velikog.
On se veoma divio političkoj nezavisnosti.
Male doze nezavisnosti bile su izvanredno gorivo za ogromne
društvene pokrete. Međutim, velike doze mogle su da budu
katastrofalne. Ljudima je svakako potrebna sloboda, ali potrebna im
je i disciplina. Toliko je želeo da se slava Nemačke vrati na onu od
pre Prvog svetskog rata, kada nije bilo versajskog poniženja, ni
Vajmarske republike i ničega od besmislica iz Drugog svetskog rata.
Nazad u tačku u kojoj nade i snovi nisu bili ukaljani glupošću i
pohlepom. Hitler je bio politički manijak koji je unakazio dobru ideju i
uništio svaku mogućnost da ona ikada uspe.
Očigledno je to zlo trebalo ignorisati.
Ali ne i zaboraviti.
Samo Hitlerovo ime i dalje je kod mnogih izazivalo duboki osećaj
dužnosti, a poslušnost nikada ne treba potceniti. U stvari, to je bila
odlika nemačkog naroda na koju je Pol računao.
Dovršio je sendvič i vratio se do kolica sa hranom. Sipao pola
čašice šnapsa i iskapio jako, bistro piće u jednom gutljaju.
 Čulo se kucanje na vratima i drugi pomoćnik dao mu je znak da
je vreme za polazak.
Odlično.
Bio je spreman.

U tišini su se dovezli na marktplac.

Osoblje koje je učestvovalo u njegovoj kampanji bilo je pametno i
efikasno. Pažljivo su analizirali situaciju i brzo smislili efektan
odgovor na predstavu koju je Ajzenhutova ranije izvela u Dahauu.
Njihov trud bio je u skladu s pravilom naučenim iz američke politike.
Nikada ne puštaj svog protivnika da govori sam.
To je bio najbrži način da se izgube izbori.
Javno mnjenje ostalo je nepostojano. Dani Jozefa Gebelsa i
sovjetskog Politbiroa, kada je nekolicina lako mogla da kontroliše
misli miliona ljudi, nepovratno su prošli. Današnja štampa bila je
raznolika i gladna uspeha, podsticana nezavisnim korporacijama i
nezamislivim novčanim iznosima, a internet je dodao potpuno novu
dimenziju umetnosti propagande, i dobru i lošu. Za manipulaciju je
danas bio potreban raznolik pristup, koji spaja veštinu filmskog
režisera sa sposobnostima glumca, dok istovremeno ispoljava
mudrost profesora filozofije.
Težak zadatak. Ali on je bio dobar u tome.
I postajao je sve bolji.
Auto se zaustavio i on je izašao na trg.
Impresivni bremenski rathaus5, pun bareljefa, uzdizao se s jedne
strane, a gradska gotska katedrala s druge. Obe zgrade poslužiće
kao pozadina, kao što je Dahau poslužio Ajzenhutovoj. Umesto da
fokusna tačka bude spomenik žrtvama, njegovo osoblje izabralo je
kip Rolanda koji je krasio marktplac, s binom postavljenom u
njegovoj senci. U njegovom podnožju, okrenute prema mnoštvu
novinara, bile su hrpe knjiga, otprilike dvesta sve zajedno.
Odšetao je od kola pravo do podijuma, zakopčavajući sako evan-
pikone odela u hodu. Pogledao je kameni kip visok deset metara.
Roland, nećak Karla Velikog, stajao je s podignutim mačem pravde i
štitom na kome je Pol znao da piše: DAJEM VAM SLOBODU
OTVORENO.
 Ta simbolika izgledala je savršeno.
„Guten abend”, rekao je u mikrofone kada se popeo na podijum.
„Ranije u toku dana moja protivnica našla je za shodno da me
otvoreno optuži da sam simpatizer nacista, čovek koji izvlači profit iz
poricanja zabeležene istorije. Pokazala je primerke knjiga koje su
tokom godina objavljivale izdavačke kuće u mom vlasništvu ili pod
mojom kontrolom.” Netremice se zagledao u publiku. „Ja ne poričem
njene optužbe. Kako bih mogao? Te knjige postoje. Izbačene su na
tržište i prodate uz profit. Tako je to u poslu. Ja se ne izvinjavam
zbog toga.”
Pretraživao je pogledom redove novinara i kamermana.
„Ipak, lični napad moje protivnice je zbunjujući. S jedne strane,
ona se zalaže za slobodnu debatu. Traži živahnu raspravu kao način
da se suočimo sa svojom prošlošću i pozabavimo našim nasleđem.”
Na trenutak je zastao. „Pa zašto nju brinu knjige koje zastupaju
stavove toliko otvoreno suprotne dokumentovanoj istoriji? Zar ti pisci
nemaju pravo na istu mogućnost da izraze svoje stavove? Sloboda
govora ne znači cenzuru onoga što mi, lično, možda smatramo
smešnim, apsurdnim ili uvredljivim. To pravo na raspolaganju je
svima, a moje izdavačke kuće nikada nisu preuzimale na sebe ulogu
cenzora.”
Pokazao je na knjige naslagane na pločniku ispred podijuma.
„Sve ove knjige takođe su objavile moje firme. Napisali su ih
istaknuti istoričari i jevrejski advokati, i u njima se vrlo detaljno iznosi
sve ono što se dogodilo između 1933. i 1945. godine. One ni na koji
način ne laskaju ovoj naciji, već predstavljaju ono za šta je svaki
pojedini od njihovih autora zaključio da je istina. Mnoge od njih
osvojile su nagrade i prepoznate su kao važna istorijska dela u
svojoj oblasti.”
Opet je zastao, hvatajući ritam.
„Iza mene je kip Rolanda, simbol ovog grada, koji predstavlja
dugu bremensku tradiciju nezavisnosti i tolerancije. Kažu da će, sve
dok ovaj kip stoji, Bremen ostati slobodan. Ja verujem u slobodu. To
je najvažniji deo moje političke filozofije. Ali, za razliku od moje
protivnice, ja ne vidim potrebu da filtriram tu slobodu kroz sito koje
zadržava određene ideje, ako su one uvredljive za mene lično.
Umesto toga, ja verujem da nemački narod treba da čita, uči i
procenjuje ono što želi, kada želi i kako želi. Odbacite ono što je
besmisleno, prihvatite ono što je logično. To je vaše pravo.”
Nekoliko novinara za koje je odavno zaključio da su prijatelji
zaklimalo je glavom u istom trenutku. Sve se više ispostavljalo da je
ovo sjajan dan, pogotovo pošto je Jozef Engle izvestio da se u Čileu
sve odvija tačno prema planu. Samo još nekoliko dana i svetska
štampa imaće priču epskih razmera, u celosti potvrđenu od strane
bivšeg advokata iz američkog ministarstva pravde i bivšeg
predsednika. Slabašni pokušaj Mari Ajzenhut da izvede veličanstven
politički napad biće potpuno zaboravljen.
Mahnuo je rukom u širokom luku prema kipu iza sebe. „Na ovom
kipu piše: DAJEM VAM SLOBODU OTVORENO. To je parola ovog
grada-države i vekovima je dobro služila građanima Bremena.
Roland je bio hrabar, dinamičan pojedinac. Nije se plašio da
predvodi, ali bio je podjednako smeo u verovanju ljudima. Ja
verujem u to isto. Na svakog nacistu, neonacistu, simpatizera
desnice ili Hitlerovog obožavaoca, ima na desetine hiljada drugih koji
misle drugačije. Drska uvreda moje protivnice upućena ljudima iz
Dahaua, njeno jadikovanje da nikoga nije briga za te patnje, bila je
neizazvana i potpuno nepotrebna.”
Zagledao se pravo u kamere i dao izjavu za koju su ga njegovi
stručnjaci za odnose s javnošću uveravali da će biti objavljena u
svim vestima.
„Pobeda na izborima ne bi trebalo da podrazumeva klevetanje
jednog velikog naroda.”
Zadovoljno je sišao s podijuma i, za razliku od Ajzenhutove, dao
znak da će primati pitanja. Novinari su se natisnuli oko njega,
usmeravajući kamere i podmećući diktafone. Sada će u večernjim
vestima biti dva izveštaja s predizbornih mitinga. Jedan iz Dahaua
na jugu, drugi iz Bremena na severu. Gledaoci će moći sami da
zaključe koju poruku prihvataju, a ankete urađene u toku večeri
potvrdiće njihovu odluku.
Sutra bi zaista mogao biti sasvim novi dan.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Čileanska jezerska oblast
12.15

Koton je izašao sa šumske staze na travnati proplanak na kome se

nalazila hacijenda. Sve je bilo promočeno od kiše koja je pala u toku
noći. Zraci sunčeve svetlosti probijali su se kroz ostatke niskih sivih
oblaka i bojili daleke planine zlatnom nijansom, pre nego što su se
izgubili u ogromnim zimzelenim šumama niže. Jato ptica pastelnih
boja lepršalo je u toplom, vlažnom vazduhu. Jake jesenje kiše
ukazivale su na to da bi zima ove godine mogla da porani.
Koton se sam dovezao iz Los Arane.
Jedan od karabinerosa odvezao je Kasiopeju na jug do
aerodroma u Puerto Montu. Drugi policajac ponudio se da prati
Kotona, ali on je to odbio, pošto je više voleo da radi sam.
Iznenađujuće, policajac nije pravio probleme i rekao je da će
sačekati u alpskoj kući dok se on ne vrati i moći će da ga dobije
preko telefona ako mu bude potreban, posle čega mu je dao svoj
broj.
Kuća je delovala mirno i tiho, baš kao i juče.
Razgledao je okolni teren i primetio pašnjak dalje prema zapadu,
zarastao u visoku travu. Da li je ovo nekada bilo nacističko
skrovište? Utočište u kome su se ljudi koji su bežali od posleratne
pravde krili i pronašli sopstveni način da ostanu neprimećeni i
nepoznati. Bilo je zanimljivo to koliko je njih, koji su se tako rado
zaklinjali partiji, tako brzo napustilo njene ciljeve i uverenja. Malo ih
je bilo koji su posle rata stajali iza svojih navodnih uverenja. Kada su
moć i status nestali, nestao je i njihov entuzijazam. Pravi pacovi na
brodu koji tone. Da li je sada pred njim bila jedna od njihovih sigurnih
luka?
Možda.
On je bio u poteri.
Što mu se dopadalo.
Kao i prodaja knjiga, koja je, zapravo, bila njegovo trenutno
zanimanje. U tome je bilo mnogo toga da se traži. Tri meseca pošto
je otvorio radnju, imao je dovoljno sreće da pronađe primerak
Bajronovih Uspomena jednog begunca iz 1806. godine. Zatim je
pronašao izvanredno prvo izdanje knjiga Grimizna studija Artura
Konana Dojla i Sumrak Roberta Frosta. Prodao je sve tri
kolekcionarima za skoro trista hiljada evra, zaradivši dovoljno da
uspešno zaključi prvu godinu poslovanja. Ti poslovi takođe su
učvrstili njegovu reputaciju čoveka koji može da nađe ono što kupac
traži.
A upravo takav bio je i njegov zadatak ovde.
Neki pokret u blizini kuće privukao mu je pažnju.
Čovek. Sredovečan.
Pomisao na onu dvojicu s puškama od juče preporučivala mu je
oprez. Oružje mu je bilo čvrsto zadenuto za pojas iza leđa i savio je
desnu ruku unazad, spreman da potegne pištolj.
Jak vetar podigao je smeđi pončo, ali ogromni crni sombrero
ostao je na mestu, zahvaljujući vrpci ispod čovekove brade. Taj tip
nosio je kožnu kecelju iste boje kao njegov preplanuli ten, a s levog
kuka njihao mu se nož u kanijama. Lice mu je bilo izborano, a ispod
kukastog nosa videli su se mali brkovi. Pridošlica je bila zauzeta
pregledanjem zidova.
„Buenas tardes”, doviknuo je Koton. Čovek se okrenuo, ugledao
Kotona i krupnim koracima krenuo kroz mokru travu. „Govoriš li
engleski?”, pitao je Koton.
„Naravno. Zar ga svi ne govore?” Ova izjava bila je propraćena
osmehom, koji je otkrio toliko iskrivljene gornje zube da su izgledali
kao da su postavljeni u dva reda.
„Jesi li ti gaučo?” Po odeći je izgledalo da bi ovo mogao biti jedan
od čuvenih goniča krava s nekog obližnjeg ranča.
„Teško. Oni postoje samo za turiste. Ali nekada sam želeo to da
budem.”
Koton se predstavio i objasnio zbog čega je ovde.
„Ja motrim na ovo mesto. Karabinerosi su me juče zatekli ovde i
raspitivali su se za neke nacističke stvari u kući.”
„Šta si im rekao?”
„Poslednji put kada sam bio ovde, tih stvari nije bilo.”
„Kada je to bilo?”
„Pre nekoliko nedelja. Dolazim samo kada moram.”
On je osetio nešto u toj konstataciji. „Zašto je to tako?”
 Sa istočne strane, pored ivice guste šume, uniformisani
karabinero izašao je iz čestara, s puškom okačenom o rame. Koton
se setio da je Vergara rekao da je kuća pod nadzorom.
„Primetio sam ga kada sam tek došao”, rekao je čovek. „Ovo
mesto izaziva nevolje. To je racupillán.”
On ga je upitno pogledao.
„Lokalna mapuče6 reč. Kuća đavola.”
„Zvuči kao da si već dugo ovde.”
„Celog života.” Mahnuo je rukom kroz vazduh. „Sve je ovo
napravljeno za Nemce. Oni su odavno kupili ovo zemljište.”
„Gde su vlasnici?”
„Oni ne žive u Čileu. Nije dovoljno dobar za njih.”
„Ako se već tako osećaš zbog njih, zašto paziš na ovo mesto?”
Čovek je zbacio šešir s glave. Vrpca ispod brade zadržala ga je
na njegovim ramenima. Provukao je prste kroz masnu plavkastu
kosu. Pored gomilica peruti, činilo se da na ramenima ima i naslage
čipsa. „Ovo je za njih bilo mesto samo da dolaze na piknik i jašu
konje. Nisu ga shvatali ozbiljno.” Čovek je slegnuo ramenima. „Ali
treba mi posao.”
„Ne izgleda kao da ovde ima mnogo šta da se čuva. Kuća je u
raspadu. Pume su je zauzele.”
Čovek se zakikotao. „Odavno sam ih pustio da se nastane ovde.
One su izvrsni čuvari. U pravu si. Kuća je propala, uglavnom u
nekoliko proteklih godina. Nema sredstava za popravke, nije kao u
staro vreme.”
„Kada je poslednji put bila nastanjena?”
„Decenijama unazad. Nemci su dolazili i odlazili. Mnogo njih.
Ostajali su neko vreme pa odlazili dalje. Ja sam radio ovde. Brinuo
sam se za krave i konje. U to vreme, ovo je bila prava hacijenda.”
Koton je izvadio fotografije iz džepa i dao sagovorniku jednu na
kojoj su bili Borman i Braunova. „Da li si ikada video ovo dvoje
ovde?”
Čovek je razgledao slike, pa odmahnuo glavom. „Ko su oni?”
„Samo neki ljudi koje tražim.” Koton je procenio da gaučo nema
više od pedeset godina. Bio je premlad da zna iz prve ruke išta o
posleratnom Čileu. „Ima li nekoga u blizini ko je ovde živeo
četrdesetih godina? Nekoga ko bi mogao da prepozna ljude na
fotografiji?”
„Ti si policajac?”
On je odmahnuo glavom. „Samo tražim informacije.”
„S vremena na vreme dolaze nam ljudi kao što si ti. Ne dopadaju
mi se nimalo više od Nemaca.”
Poruka je bila jasna. „Ja nisam lovac na blago ni bilo šta slično.
Samo tražim informacije.”
Čovek je na trenutak ćutao i Koton se upitao da li on uopšte zna
išta bitno. „Ada je bila ovde u to vreme.”
Zanimljivo. „Gde ona živi?”
Čovek je pokazao na jug. „U Tilkari. To je dole, niz glavni put,
četrdesetak kilometara južno. Ona bi mogla da prepozna te ljude sa
slike.”
„Zašto to misliš”?
„Ada je stara. Ona poznaje sve Nemce, 1 oni poznaju nju.”

DVADESET PETO POGLAVLJE

Koton je usporio kada je ušao u Tilkaru. Video je mnogo prodavnica,

kafana, hotela i turističkih agencija. Jednostavnim sivim
građevinama nedostajala je rustična grubost sela kao i doterana
elegancija grada, ali su, svejedno, bile šarmantne. U daljini se
uzdizao još jedan vulkan, a jedan krak plavog jezera pružao se
prema jugu. Palme i mimoze davale su utisak sličniji Španiji nego
Čileu.
Gaučo mu je rekao gde da nađe Adu, pa se odvezao pravo do
Bogorodičine crkve. Crkva je bila na osami odmah iza granica, s
obojenom fasadom između dva zvonika i dugačkim niskim krilom od
okrečenih cigala koje se pružalo na jednu stranu. Uz nju se nalazio
samostan u kome su živele Sestre dobrog pastira, i one su u
susednoj zgradi vodile dom za stara lica. Rečeno mu je da Ada nije
bila opatica, ali im je dugo pomagala radeći u staračkom domu.
 Ustanova nije bila ništa posebno. Jedan sprat, zidovi od
betonskih blokova okrečeni u svetloplavu boju, s krovom od crepa sa
zabatom. Nalazila se između stabala, sa žardinjerama sa cvećem
ispod svakog prozora. Jednostavna ali dobro održavana. Na svu
sreću, njegova majka nikada nije morala da živi na ovakvom mestu.
Njegov otac odavno je nestao i ona je naučila da se snalazi sama.
Nastavila je da upravlja njihovom porodičnom farmom luka u
središnjoj Džordžiji, kao što je uvek i radila otkad je deda umro.
Finansijski, bila je dobro obezbeđena. Istinu govoreći, najverovatnije
je bila bogata žena. Razgovarali su telefonom otprilike jednom
mesečno i znao je da bi trebalo češće da je zove, ali komunikacija je
dvosmerna ulica, kojom je, izgleda, i ona bila sasvim zadovoljna da
prođe samo povremeno.
Ušao je u zgradu i rekli su mu da će Adu naći u crkvi. Prešao je
ulicu i otvorio glomazna hrastova vrata. Luk iznad njih bio je ukrašen
napola izbrisanim Kristom i anđelima sa sažaljivim licima. Unutra je
postojao samo jedan prolaz između klupa, brod crkve bio je širok i
visokog svoda, a na zidovima se videlo šarenilo raznih slikarskih
stilova. Žena je klečala ispred jedne klupe, s brojanicom u ruci, glava
joj je bila pokrivena kapuljačom belog ogrtača, a usne su joj se
pomerale kao da mrmlja čarobnjačke čini.
On je seo na drugu drvenu klupu i čekao.
„Buenas tardes, senjor Malone.”
On se trenutno trznuo na ovakav pozdrav.
„Primila sam poziv od prijatelja”, rekla je starica dubokim,
promuklim glasom na engleskom s jakim akcentom. „Rečeno mi je
da očekujem vašu posetu.”
To nije bilo iznenađujuće. „Taj gaučo bio je tamo s određenim
ciljem, zar ne?”
Ona je ustala ispred klupe uz izvestan napor i okrenula se licem
prema njemu. „Htela sam da razgovaram s vama. Nasamo. Na svu
sreću, danas ste se ponovo pojavili bez pratilaca, što je olakšalo
upućivanje ovog poziva.”
Morao je da prizna da je onaj tip odigrao svoju ulogu s veštinom
prvoklasnog glumca koji dobro zna svoj tekst. „Niste ljubitelj
policije?”
„Nasuprot tome, ja čvrsto podržavam snage reda i zakona.”
 Prišla je bliže i podigla kapuljaču. Lice joj je bilo mršavo, upalih
obraza, a koža oko plavih očiju bila je zbrčkana od poodmaklih
godina. Imala je nisko čelo i povijena ramena, što se nije moglo
sakriti ispod široke crne haljine. Seda kosa bila joj je srebrnom
vrpcom vezana u konjski rep.
On je ostao da sedi dok mu se približavala kroz prolaz između
klupa. „Šta radite ovde?”
„Provodim vreme sa stanarima doma. Idem u šetnje. Učestvujem
u aktivnostima. Radim u kuhinji. Pomažem osoblju. Posećujem
stanare koji završe u bolnici. To je veoma pogodan život za udovicu.”
„Koliko ste živeli ovde?”
„Više od sedamdeset godina. Moji roditelji došli su odmah posle
rata.”
Pošto je njegovo prisustvo već bilo očekivano, izvadio je
fotografije koje je našao u hacijendi i dao ih njoj.
„Vidim da ste našli ono što sam ostavila”, rekla je ona.
Njeno priznanje nije ga iznenadilo.
Mahnula je slikama. „Ovo dvoje živeli su u blizini Lago Todos los
Santosa, na argentinskoj granici.”
„Kako su se zvali?”
„On je bio Smeđa Eminencija.”
On je povezao u glavi. Taj pojam korišćen je u vezi s Martinom
Bormanom za vreme rata zbog njegovog uticaja na Hitlera. Ime je
bilo izvedeno od Crvene Eminencije, kardinala Rišeljea, glavnog
ministra kralja Luja XIII, koji je bio dominantna ličnost u monarhiji i
praktično vladao Francuskom. Rišeljeov pomoćnik, otac Žozef, dobio
je nadimak Siva Eminencija, jer je, kao i njegov pretpostavljeni, bio
ličnost iz senke i vešt u tihoj diplomatiji i prikrivenom vršenju vlasti.
Crveno i sivo odnosili su se na boje odora tih sveštenika, a smeđa je
bila boja nacističkih uniformi.
„Živeli su na zabačenoj farmi i držali se izdvojeno. On je sebe
nazvao Luis Soreno, ali moj otac znao je njegov pravi identitet. On je
rukovodio svim poslovima Smeđe Eminencije.”
„A žena?”
„Koristila je ime Rika, ali svi smo znali da je ona Hitlerova
udovica. Eva Braun.”
Koton je pokazao na fotografije. „Da li je dete rođeno tamo?”
 Ona je odmahnula glavom. „Tu se istina razlikuje od priče sa
slika. Tamo nije bilo nikakvog deteta. Postojalo je jedno dete, ali nije
rođeno tamo.”
„Gde je onda rođeno?”
Ona je oklevala. Na trenutak je ćutala, pa rekla: „U Africi.”
„Nije trebalo da mi ovo kažete?”
„Trebalo je da vam kažem da je dete, dečak, umro ovde.”
„Da ne bi bilo sina Martina Bormana koji je još živ i koji se može
pronaći?” Ada je klimnula glavom. „To je bio deo svrhe Kajzerove
mreže. Da vas skrene s tog traga.”
„Vi poznajete Teodora Pola?”
„Nažalost, poznajem.”
„Niste njegov obožavalac?”
„Teško. On je zao čovek.”
Koton je nameravao da se kasnije na zaobilazan način vrati na tu
temu. Trenutno je želeo da zna ostatak njene priče. „Šta se dogodilo
s Bormanom i Braunovom?”
„Ostali su ovde neko vreme pa otišli dalje. Smeđa Eminencija
stalno je bio paranoičan, plašio se da bi neko mogao da ga
prepozna. Nikoga nije bilo briga za udovicu. Malo je bilo onih koji su
uopšte znali njeno lice ili ime. Ali on - njega su ljudi želeli da nađu.
Quetrupillän.”
On nije znao tu reč.
„Nemi đavo”, rekla je ona.
Koton je shvatao da je svet četrdesetih godina prošlog veka bio
drugačije mesto. Nije bilo sveprisutne televizije. Nije bilo interneta.
Bilo je jednostavnije sakriti se i mnogi ratni zločinci su vrlo uspešno
nestali. Pogotovo su u tome uspešni bili ovo dvoje, za koje je većina
sveta već mislila da su mrtvi. „Kuda su otišli?”
„Kao što sam rekla, u Afriku.”
„Kako vi ovo znate?”
Ona je zurila u njega očima koje su izgledale mutno ispod teških
kapaka. „Moj brat otišao je s njima i vodio računa o njihovim
potrebama.”
On je čekao.
„Kada je otišao iz Čilea, prestao je da koristi svoje špansko ime,
kakvo nam je svima dato kada smo došli ovamo. Umesto toga vratio
se svom nemačkom poreklu i ponovo postao Gerhard Šib.”
Opet to ime.
Ali sada je znao ko je taj čovek.
Pod uslovom da ova starica nije predstavljala još jedno skretanje
na pogrešan trag.
Proučavao je njeno neupadljivo lice, koje nije ostavljalo poseban
utisak, možda zato što nije imalo nikakav izraz. Međutim, svi njegovi
instinkti signalizirah su mu da ona govori istinu.
Zato je upitao: „Zašto mi ovo govorite?”
„Kajzer ne sme da uspe. On zamišlja sebe kao imperatora.
Sličnog Cezaru, pretpostavljam.” Pljunula je na pod. „To je ono što
mislim o njemu. Vas su iskoristili. Kajzer plete mrežu u koju ste vi
uvučeni. Osvrnite se oko sebe. Ovu crkvu napravili su jezuiti 1672.
godine. Banditi su je pljačkali i uništavali, bila je spaljena i pustošena
zemljotresima. A ipak još stoji. Ovde su na delu stvari koje su
izdržale podjednaku količinu napada, a one i dalje stoje.”
Mogao je da primeti da ona ima još nešto da kaže.
„Ja sam stara žena koja je otkrila da me životne zabave više ne
zabavljaju. Hrana mi povređuje stomak. Muzika me čini nervoznom,
a sećanja se gadim. Celog života živela sam u skladu sa svojim
dužnostima i umorna sam od služenja. Malo-pomalo, moj um
oslobađao se predrasuda u koje je bio zatočen. Bio je to težak
poduhvat, ali bližim se kraju. Shvatam da nemate razloga da
poverujete ni reč od onoga što kažem. Zato mi recite, her Malone, da
li bi originalni spisi pomogli da vas ubedim u svoju iskrenost?”
On je klimnuo glavom. Zašto da ne? Kada je već došao ovoliko
daleko.
„Imam ih mnogo.”
„Jesu li i oni deo Kajzerove mreže?”
Ona se osmehnula. „Neki je trebalo da budu.”
On je shvatio poruku. „Ali ne svi?”
„Teško.”
„Onda bih voleo da vidim te spise.”

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Santijago de Čile
13.00

Kasiopeja je ušla s Vergarom u otmenu Banko del estado, s

neoklasičnom fasadom neprijatne žute boje. S druge strane ulice, na
trgu u senci visokih stabala, orkestar je zabavljao grupu slušalaca.
Muzika je utihnula kada su se teška staklena vrata polako zatvorila
iza nje.
Dok su se vozili ovamo, Vergara joj je objasnio da je banka još od
devetnaestog veka ugledna čileanska institucija, koja je preživela
brojne revolucije pa čak i komuniste. U dokumentima koje su našli,
više puta pominjana je banka kao primalac novčanih transfera, a
Vergara je upotrebio svoj uticaj i odmah ugovorio sastanak. Direktor
ih je očekivao, pa su ih brzo uveli u kancelariju na drugom spratu,
gde ih je visok i mršav čovek retke smeđe kose dočekao, rukovao se
s njima i predstavio se kao Visente Donoso. Prepoznala je da
Donoso nosi skupo odelo fabio ingirami s upadljivom guči kravatom.
„Preneo sam vaš zahtev za uvid u dokumenta našem pravnom
savetu i, dok je on razmatran, uputili su me da razgovaram s vama”,
rekao je Donoso na engleskom. „Mi se ponosimo saradnjom s
policijom. Ova banka ima dugotrajne odnose s vladom. Zato mi,
molim vas, objasnite šta tačno želite.”
Ona je sela na ponuđenu stolicu i ispričala bankaru za
dokumente koje je upravo pregledala prethodnih nekoliko sati.
„Posedujem nemačke ratne registratore koji ukazuju na to da su
razni računi otvoreni u ovoj banci od 1942. do 1951. godine. Glasili
su na imena više pojedinaca i korporacija.”
„Mogu li da vidim te dokumente?”, pitao je Donoso.
Ona je otvorila akten-tašnu koju joj je Vergara dao i izvadila
svežanj od dvadeset stranica. Pregledala je sve papire i suzila
interesovanje na određene dopise, sve od Martina Bormana, kojim je
odobravan prenos različitih iznosa u zlatu i gotovini iz Nemačke u
Banko del estado. Dala je papire Donosu, koji je pregledao svaku
stranicu pojedinačno s očiglednim zanimanjem.
„Vi čitate nemački?”, upitala je ona.
 On je podigao pogled. „Moja majka insistirala je na tome da
naučim njen maternji jezik.”
Osmehnuo joj se, pokazujući blistave zube, pre nego što je
nastavio čitanje.
„Fascinantno”, rekao je kada je završio. „U knjigama sam čitao
mnoge verzije priče o tome kako je nacistički novac poslat u
inostranstvo, ali ništa od informacija iz prve ruke. A Martin Borman
lično je odobrio mnoge od tih transakcija. Izuzetno zanimljivo.”
„On je bio direktno zadužen za Hitlerov plen”, odgovorila je ona.
„Skupljeno je na stotine miliona maraka i samo je Borman znao gde
su ta sredstva na kraju deponovana.” Uzela je papire od Donosa.
„Imate li u arhivu papire iz četrdesetih godina? Imam neke brojeve
računa u ovoj banci.”
„Hajde da to otkrijemo.”
„Mislila sam da ćemo morati da sačekamo vašeg pravnika”,
primetila je ona.
„Ne verujem da ću naneti sebi štetu ako pogledam. A vi? Mogu li
da dobijem brojeve tih računa?”
Kasiopeja mu je dala list papira. On je preusmerio pažnju na
kompjuter na svom pisaćem stolu, počeo da kuca, pa se zagledao u
ekran. „Većina navedenih računa odavno je zatvorena. Nekoliko ih je
i dalje aktivno.”
Da li je dobro čula? „I dalje su aktivni?”
„Si. Tri računa koja ste naznačili trenutno su otvorena.”
„Što znači da novac stiže na njih i biva podignut?”
„Vi shvatate da ne mogu da odgovorim na to pitanje. Morali
bismo da sačekamo pravnika. Kad je reč o neaktivnim ili zatvorenim
računima, od pre pedeset godina, nemam problem da razgovaram o
njima. Ali nešto što je aktivno, to je potpuno druga stvar.”
„Senjor Donoso”, oglasio se Vergara. „Mi zahtevamo informacije
o tim aktivnim računima. Važno je zbog istrage ubistva. Da li sam bio
jasan?”
„Bez ikakve sumnje, gospodine ministre, ali zakon propisuje da
ne smem da otkrijem ništa u vezi s aktivnim računom. Vi mi svakako
ne govorite da zanemarim zakon.”
Vergara se ispravio na stolici. „Nikada nikoga ne bih savetovao
da to uradi. Ali mogu da dobijem sudski nalog koji će mi omogućiti
pregled dokumenata.”
Bankar je klimnuo glavom. „Kao što me je moj pravni savetnik
ranije obavestio. Preporučujem da se tako i uradi.”
Vergara je pokazao na kompjuter na Donosovom stolu. „Ako
otvorite svoju elektronsku poštu, mislim da ćete naći nalog koji sam
tražio pre tri sata. Dobio sam uveravanja da će ga sud poslati
direktno ovamo.”
Bankar ih je čudno pogledao pre nego što je privukao kožnu
fotelju bliže kompjuteru i ponovo počeo da kuca po tastaturi. Ekran je
bio okrenut na drugu stranu od Kasiopeje. Trenutak kasnije, Donoso
se osvrnuo prema njima i rekao: „U pravu ste. Potpisao ga je sudija i
omogućava vam potpunu inspekciju. Original će biti dostavljen u
međuvremenu, dok mi razgovaramo.”
„Moramo li da čekamo?”, pitao je Vergara.
„Ne, ministre. Izgleda da su svi pravni zahtevi ispunjeni.”
Bankar je pritisnuo dugme na telefonskoj konzoli i progovorio u
slušalicu na španskom. Kasiopeja je razumela svaku reč uputstava
izdatih asistentu da prikupi dokumente.
„Potrajaće samo nekoliko trenutaka”, rekao im je Donoso kada je
završio. „I ranije smo imali izvesna iskustva s ovakvim stvarima. Pre
desetak godina došlo je do međunarodnog suđenja u sklopu koga
smo dobili sudski poziv da dostavimo svoje dokumente. Ja sam se
bavio tim pitanjem u ime banke. Bilo je fascinantno saznati šta se
dešavalo za vreme rata. Čitanje dokumenata koje ste vi upravo
doneli podsetilo me je na sve to. Da li znate za Aktion Aderflung?”
Ona se setila tih reči iz razgovora s Mari Ajzenhut. „Projekat
Orlov let. Bormanov plan da izvuče bogatstvo iz Nemačke.”
Donoso je klimnuo glavom. „Ogroman poduhvat. I veoma
domišljat. Saznao sam za to u toku pomenutog sudskog procesa.”
Slušala je dok je objašnjavao kako je od 1943. do 1945. godine
više od dve stotine nemačkih korporacija osnovalo južnoameričke
ispostave, uglavnom u Čileu i Argentini. Gotovina i druga sredstva
prebacivani su preko fiktivnih firmi u Švajcarsku, Španiju i
Portugaliju, pa dalje prosleđivana u Južnu Ameriku, u tamošnje
filijale nemačkih banaka. Napravljeni su proizvodni pogoni i
kupovane su i otvarane razne firme.
 „Upoznat sam sa situacijom korporacije Mercedes-Benc”, rekao
je Donoso. „Oni su napravili prvu svoju fabriku izvan Nemačke u
Argentini. I smislili lukav plan za pranje novca. Argentinska ispostava
Mercedes-Benca naplaćivaće sedištu kompanije u Nemačkoj mnogo
veću proizvodnu cenu za svako napravljeno vozilo. Ako je istinska
cena proizvodnje auta bila tri hiljade maraka, Mercedes-Benc iz
Nemačke plaćao je pet hiljada maraka za delove potrebne za
njegovu proizvodnju. Razlika je zatim potajno prebacivana u
južnoameričku banku za kasniju upotrebu, posle rata. Na stotine
miliona maraka sklonjene su na taj način i nije im se moglo ući u
trag. Naravno, kada imate punu saradnju banaka i vlade u takvoj
zaveri, možete da radite što god želite.”
Ona se slagala s tim.
„A sve te nemačke korporacije koje su radile na ovom kontinentu
takođe su obezbeđivale zaposlenje ratnim zločincima u bekstvu.
Ajhman je, na primer, radio u fabrici Mercedes-Benca u Argentini
kada je uhvaćen.”
„Vi mnogo znate o ovoj temi”, primetila je ona.
„Odavno se interesujem za Drugi svetski rat.”
Ona je slušala dok je bankar nastavljao da dodatno objašnjava.
Borman je 10. avgusta 1944. godine sazvao masovni sastanak
nemačkih industrijalaca, poslovnih lidera i partijskih zvaničnika u
francuskom gradu Strazburu, u hotelu Mezon ruž. Bili su prisutni
predstavnici Krupa, Meseršmita, Rajnmetala, Bisinga, IG Parbena,
Folksvagena i mnogih drugih kompanija.
„Ali ne i Borman”, dodao je Donoso. „Međutim, poslao je
izaslanika, koji je pred čitavim skupom rekao da je rat izgubljen. Bilo
je samo pitanje vremena kada će se završiti. Bilo je važno da
Nemačka preživi posle toga. Niko nije želeo da sredstva zemlje leže
na otvorenom na raspolaganju pobednicima, kao što se desilo 1919.
godine, posle Prvog svetskog rata.”
Zato su podsticani savezi sa stranim firmama. Gotovina i druga
sredstva su odneti. Da bi to postigao, Borman je ignorisao Zakon o
izdaji države usvojen 1933. godine, koji je propisivao smrtnu kaznu
za svakog Nemca koji prekrši propise o trgovini i razmeni sa
inostranstvom.
 „I odliv je počeo”, zaključio je Donoso. „Odliv kapitala iz Nemačke
bio je ogroman. Zlato, srebro, platina, drago kamenje, patenti,
obveznice. Sve je to preneto u banke i sefove širom sveta, a veliki
deo na ovaj kontinent.”
„Nikada nisam shvatala da se to radilo tako sistematski”, rekla je
ona.
„Ključna radna snaga korporacija takođe je preusmerena u
inostranstvo, pogotovo u neutralne zemlje. Malo toga trebalo je da
bude ostavljeno pobednicima da se naslađuju svojim plenom - i na
kraju je zaista malo i ostalo. U stvari, sami saveznici su na kraju
obnovili Nemačku sopstvenim novcem.”
Čulo se tiho kucanje na vratima kancelarije i starija žena sa
kestenjastom kosom spustila je tri debele fascikle na pisaći sto.
„Tražio sam odštampane izveštaje o aktivnosti tih otvorenih
računa u proteklih pedeset godina.” Donoso je otvorio gornju fasciklu
i pregledao stranice. „Sva tri aktivna računa otvorena su u drugom
delu 1946. godine. U to vreme deponovana je znatna količina zlatnih
poluga. Do sedamdesetih je to zlato pretvoreno u gotov novac,
američke dolare - da budem konkretan, i višestruko mu je uvećana
vrednost.”
„Kolika je ta vrednost?”, pitala je Kasiopeja.
„Sve ukupno, skoro sedam stotina miliona dolara.”
Ta informacija privukla joj je pažnju. „Kako je to bilo moguće?”
„Jednostavno povećanje vrednosti zlata odgovorno je za veliki
deo toga. Uostalom, zlato tada nije donosilo toliki kamatni prinos kao
sada. Uz to, postojale su investicije koje su donosile unosan povrat.
Neke od njih nadzirala je banka. Mi se ponosimo svojim
investicionim upravljanjem. Ovo je primer naše uspešnosti.”
Nju nije zanimalo njegovo samozadovoljstvo. „Da li neko i dalje
koristi te račune?”
„Taj podatak će se pojaviti.”
Vergara se nagnuo preko njegovog stola. „Mogu li da vidim
dokumente?”
Bankar je gurnuo fasciklu preko stola prema njemu. Ministar je
pažljivo pregledao svaku stranicu. Kasiopeja je primetila da je sve na
španskom - njenom prvom jeziku, pošto je odrasla u okolini
Barselone.
 „Šta je sa zatvorenim računima?”, pitao je Vergara. „Šta se
dogodilo s njima?”
„Prema našoj dokumentaciji, svi su stavljeni u neaktivno stanje
do 1980. godine, stanje na njima dovedeno je na nulu. Ostali su
samo ovi. Nažalost, naša dokumentacija od pre toliko mnogo godina
ne pokazuje da li su računi jednostavno zatvoreni ili su sredstva
prebačena na drugi račun ili u drugu banku.”
„Sva ova tri računa otvorio je Luis Soreno”, pročitao je Vergara iz
fascikle.
„Da li vam je to ime poznato?”, upitala je Kasiopeja policajca.
„Hacijenda u kojoj ste bili juče. Od 1946. do 1953. godine bila je u
vlasništvu Luisa Sorena.”
Ona se okrenula prema bankaru. „Koliko su aktivna ova tri
računa?”
„Nije bilo mnogo transakcija u prošlih pedeset godina. Više u
poslednjih dvadeset nego u trideset ranijih. Bilo je uključeno nekoliko
korporacija.”
„A neko pojedinačno?”
On je odmahnuo glavom. „Nije zabeleženo. Sve se odvijalo preko
računa firmi.”
Ona je pokušala da se seti informacija koje im je Mari Ajzenhut
dala o poslovima Teodora Pola. On je bio vlasnik četiri nemačka
konglomerata, a svi su bili povezani sa izdavaštvom, kao i dva
holandska i jedan belgijski koncern. Takođe je imao poslovne
interese u trima nemačkim bankama. Imala je dosije poslat imejlom
u svom telefonu.
„Da li bi vam smetalo da ja pogledam te dokumente?”, upitala je.
Vergara joj je dao fascikle. Ona je preletela pogledom preko
stranica, primećujući da je zaista bilo isplata s tih računa.
Obratila je pažnju na lokacije.
Kao što se i moglo očekivati, radilo se o Švajcarskoj, ali su
pominjani i Rim, London, Njujork, Kajmanska ostrva, Andora i
Luksemburg. Na svakoj transakciji je u posebnoj koloni bio naveden
primalac sredstava. Otvorila je dokument poslat imejlom na svom
telefonu i uporedila informacije. Nije bilo imena koja su se
podudarala. Zatim su joj dve transakcije na odštampanoj stranici
privukle pažnju.
 Ta imena bila su joj poznata.
Ajzenhut industrija. Hanover.
Koncern Hercog. Frankfurt.
Onda je ponovo pogledala odredišta na koja su sredstva
upućena. Pa još jednom. Počela je da broji. Više od dvadeset
zemalja. Transferi su izvršeni iz Banko del estado u finansijske
institucije sa sedištem u Nemačkoj i računima u tim firmama u
inostranstvu.
Bila je šokirana.
Brzo je potražila informacije na internetu, koristeći se svojim
telefonom, i saznala da je Ajzenhut industrija u vlasništvu i pod
kontrolom Kurta Ajzenhuta. Muža nemačke kancelarke. Koncern
Hercog nekada je bio u vlasništvu Alberta Hercoga, oca nemačke
kancelarke, iste one žene koja ih je poslala u Čile da otkriju istinu.
„Ovo je nemoguće”, prošaputala je.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Čileanska jezerska oblast

12.45

Koton je išao za Adom kroz crkvu. Izašli su na zadnja vrata u ovalno

dvorište opasano grubim kamenim zidom. Bilo je obraslo travom,
svenulom i punom ogolelih mesta. Betonska staza vodila je do
samostana, ali nisu pošli na tu stranu. Umesto toga krenuli su
drugom krivudavom stazom do male četvrtaste kuće smeštene
između drveća.
„Moj dom”, rekla je ona dok su hodali prema kući.
Bila je to starinska kuća sa zidovima od maltera i cigala
naslaganih po šablonu sličnom tkanju tapiserije. Imala je krovne
prozore s drvenim prečkama. Unutra je izgledala kao tipična
bavarska buržoaska kuća. Masivni stolovi, komode s fiokama i
tapacirane stolice, s preovlađujućom zelenom i zlatnom bojom. Veliki
deo drvenarije bio je ukrašen veselim geometrijskim šarama u stilu
domaće radinosti. Seli su u salon natrpan stvarima skupljanim
čitavog životnog veka. Kroz dva prozora zastrta zavesama sa
cvetnom šarom probijalo se podnevno sunce. Svetlucava prašina
poigravala je u svežim senovitim delovima prostorije.
„Izigrali su vas kao budalu”, rekla je ona.
To nije bilo iznenađujuće. „Ko?”
„Smeđa Eminencija.”
„On je odavno mrtav.”
„Ali ne i njegovi naslednici.”
„Da li to znači Teodor Pol?”
Na obrazima joj se pojavilo tek malo boje, u nagoveštaju
osmeha. „Oni ne žele da saznate za Afriku. Žele da mislite da su
Borman i Braunova živeli i umrli ovde. Ali to nije istina.”
Da nije bilo događaja iz prethodnih nekoliko dana, on bi
zanemario staričine reči, smatrajući je ludom.
Zurila je u njega. „Šta mislite, koliko imam godina?”
On se pitao isto to. „Osamdeset do osamdeset pet.”
Prvi put stvarno se osmehnula. „Laskate mi, her Malone. Meni su
devedeset tri.”
„Dobro starite.”
„Arijevski geni, možda. Ali ja nikada nisam verovala u sve te priče
o rasnoj nadmoći.” Zastala je. „Moj otac radio je Ministarstvu
bezbednosti rajha u Štutgartu, u tamošnjem štabu Gestapoa. Bio je
izaslanik koji je putovao po celoj Evropi i obavljao razne dužnosti.
Nemam pojma kakve bi to dužnosti mogle biti. Imala sam šesnaest
godina kada se rat završio. Sve oko nas bilo je rastureno na
komade. Jednoga dana 1945. godine, moj otac je otišao i nikada se
nije vratio. Moja majka, brat i ja nismo imali pojma šta se dogodilo s
njim. Mrtav? Živ? Mi to nismo znali. Jednostavno je nestao. Onda
nam je, 1947. godine, majka rekla da odlazimo iz Nemačke i selimo
se u Argentinu. Ja sam bila zapanjena. Nikada nisam putovala dalje
od sto kilometara od Štutgarta, ali moram da priznam, bilo mi je
drago što idem. Nemačka je bila u ruševinama.
„Prvo smo otišli u Italiju, pa odatle otplovili u Buenos Ajres. Dobili
smo nova imena i identitete, što smo svi smatrali čudnim. Ja sam
postala Margarita, ali odavno sam ostavila tu izmišljotinu za sobom i
vratila ime koje sam dobila na rođenju. Ada. Nekoliko dana pošto
smo došli, pojavio se moj otac. Živ i zdrav. To je bilo neverovatno.
Vozio nas je autom na zapad dok nismo videli Ande. Putovali smo
dalje u brda i na kraju došli do gvozdene kapije koju su nam otvorili
naoružani ljudi i pustili nas da prođemo. Nekoliko dana posle toga
došli smo u Čile.”
„Otad ste uvek bili ovde?”
Klimnula je glavom. „Bila sam mlada i pomalo naivna;
jednostavno, bilo mi je drago što sam daleko od rata. Na kraju sam
shvatila da su moćnim ljudima potrebni drugi da sprovedu u delo ono
što oni žele da bude urađeno. Ti drugi nisu važni ljudi, jednostavno
oni na koje moćnici mogu da se oslone. Moj otac bio je to za Martina
Bormana.”
On se sada dodatno zainteresovao.
„Obavljao je mnoge zadatke. Lične i poslovne. Jedna od njegovih
dužnosti bila je da obezbeđuje zaštitu. Zato je stvorio mnoge
Bormane. U Evropi, Aziji, širom Južne Amerike. Oni koji su tražili
Smeđu Eminenciju pronašli su većinu njih, ali nikada nisu prišli ni
blizu onom pravom.”
On se setio još nekih stvari koje je ranije čitao na internetu.
Decenijama posle rata redovno su prijavljivana viđenja Bormana po
celom Brazilu, Argentini, Boliviji i Paragvaju. Čak je i Vergara opisao
jedan mogući takav susret. Nekoliko Bormana na kraju se predalo
vlastima, tvrdeći da imaju potrebu za pravdom u starosti, ali za sve
njih se na kraju pokazalo da su ili poremećeni ili senilni. Nikada se
nije pojavio ozbiljan dokaz da je Martin Borman živ.
„Vaš otac dobro je obavio posao.”
„Zaista jeste. Njegova ideja bila je da se Borman i Braunova
presele u Afriku. Čuo je za Slobodnu Državu Oranje7 i Borman je na
kraju pristao da ode tamo.”
On je pokušavao da je proceni, da zaključi može li joj se verovati.
Ali ona se mnogo potrudila da ga dovede ovamo.
„Ja mrzim naciste”, rekla je.
„Vaš otac bio je nacista.”
„To je tačno. A za ćerku koja želi da ga se seća s ljubavlju, tu
činjenicu bilo je teško prihvatiti.”
Činilo se da želi da ispriča šta joj je na duši, pa ju je pustio.
 „Jednom sam išla da slušam Hitlerov govor.” Njena izjava bila je
protkana tugom dok su je naizgled preplavljivala sećanja. „Umarširao
je u dvoranu uz neku živahnu vojnu muziku, u smeđoj uniformi i
najizglancanijim čizmama koje sam ikada videla. Svi su ustali dok je
govorio. To se izričito zahtevalo. Imao je glas poput grmljavine i
uživao je u podsmevanju svojim neprijateljima, i pričao nam je o
poslednjim nesnosnim uvredama koje je otadžbina pretrpela. Voleo
je da koristi mitologiju i antiku da naglasi našu slavnu sudbinu.
Publika se dva sata smejala, aplaudirala i vikala u znak odobravanja.
Bilo je odvratno.”
Čuo je zgađenost u njenom glasu.
„On je bio zao čovek koji je potcenjivao žene. Jednom je dolazio
u našu kuću. Čula sam ga kako govori mojoj majci kako žena mora
da bude umilno, drago, naivno stvorenjce, nežno, slatko i glupo.
Njena dužnost je da rađa decu i udovoljava svom mužu. Bio je
svinja.”
„A Borman?”
Ona je pljunula na pod. „Bio je još gori. Aljkavi gad. Bedno se
odnosio prema Evi.”
Koton je povezao stvari. Evi. Nadimak Eve Braun, koji su koristili
samo njeni najbliži prijatelji.
„U to vreme, živeti ovde, na jugu Čilea, bilo je kao da ste u
Nemačkoj”, nastavila je ona. „U školi smo svi govorili nemački. Na
zidovima naše učionice bili su kukasti krstovi i Hitlerovi portreti.
Pridružili smo se omladinskoj organizaciji i učili da poštujemo vredan
rad i autoritet. Čitali smo Majn kampf i stare primerke Das Rajha.
Proučavali smo Gebelsove govore i obučavani smo da budemo
osvetnici, govorili su nam da ćemo jednoga dana biti učesnici
sledeće velike borbe za novu Nemačku. Kakva besmislica. Ali svi
smo živeli zajedno, gajili sopstvenu hranu i brinuli jedni o drugima u
mestu koje su mnogi nazivali Hitlerovom dolinom. Ona se prostirala
kroz Patagoniju i imala je tri glavna naselja: Dojčland, Hajmat i
Faterland.” Nemačka. Domovina. Otadžbina.
„Bila je veoma lepa”, dodala je ona. „Borman je bio glavni u
svemu tome. Dok nije otišao. Onda je moj otac preuzeo upravu nad
dolinom. Kada je on umro, sve odgovornosti prešle su na mene.”
Odmerila ga je pogledom u kome se videla i uvređenost i trijumf.
„Mnogi su dolazili da traže i pre vas. A mi smo uvek izlazili na kraj s
njima. Poslednji susret odigrao se pre nekoliko godina. Dvojica
Amerikanaca. Jedan je poginuo. Drugi je obmanut.”
Džonatan Vajat. Kris Kombs.
„Vi ste učestvovali u tome?”, upitao je.
„Ja sam organizovala čitavu obmanu.”
„Zašto?”
„To je bilo u sklopu mojih dužnosti. Ali Kajzer je naredio da jedna
moja prijateljica bude ubijena u toku izvođenja obmane. Divna žena
po imenu Izabel. Za to nema oproštaja. Više ne dugujem ništa tom
odvratnom čoveku.”
„Pa zašto ste pristali da budete učesnik u onome što se ovde
dešavalo?”
Ona se osmehnula. „To je moja poslednja prilika da se odužim
Kajzeru.”
„Pol nas je sve vreme navodio prema svojim zamislima? Da
dođemo baš ovamo?”
Ona je klimnula glavom, a na licu joj se videlo samopouzdanje i
smirenost. „Ali sada sam ja preuzela vaš povodac.”
„S kakvim ciljem?”
Ona je prezrivo odmahnula rukom pa pokazala prstom. „To ćete
saznati ako pogledate u plastičnu kantu tamo na stolu.”
On je pogledao kroz lučni prolaz u malu trpezariju i video
pomenutu posudu.
„Spremila sam ovo samo za vas”, dodala je ona.
Baš zgodno.
„Molim vas, uzmite to i idite.”
Sastanak je očigledno bio završen. Zato je ustao, prišao stolu i
uzeo posudu. Ali, pre nego što je izašao, izvadio je iz džepa
metalnog vojnika koga je našao u hacijendi i spustio ga na sto.
„Verujem da je ovo vaše.”

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Čileanska jezerska oblast
15.15

Engle je dovezao auto blizu drugog vozila parkiranog na proširenju

pored puta u gustom šumarku stabala arakaurije. Zaustavio se tačno
pored prozora na vozačkoj strani i spustio svoj prozor.
„Šta se desilo?” upitao je čoveka u drugom autu, čiji je prozor već
bio spušten.
„Malon je došao pre tri sata. On i Ada razgovarali su u crkvi. Ja
sam se ušunjao na zadnja vrata i prišao dovoljno blizu da mogu da
čujem.”
On je pažljivo slušao dok je njegov špijun izveštavao o svemu što
je čuo.
Ništa od toga nije zvučalo dobro.
„Malon nije došao tamo putanjom koju smo mu mi odredili”,
izvestio ga je njegov čovek. „Ada ga je sama dovela.”
Još gore.
„Zatim ga je odvela u svoju kuću. Nisam mogao da im priđem a
da na budem viđen.”
Dakle, nisu imali pojma šta je još rečeno.
Ada je bila nezgodna, u najboljem slučaju. Zbog toga je on
naredio pojačani nadzor kao dodatnu meru sigurnosti. Nije imao
drugog izbora, osim da uključi i nju. Najvažnije je bilo da onaj ko
prenosi poruku bude odgovarajućih godina i nacionalnosti. Skoro svi
Izvorni bili su mrtvi. Ostalo ih je samo nekoliko, a niko u Jezerskoj
oblasti osim Ade.
„Ostali su u kući otprilike pola sata, a onda je Malon otišao s
nekom plastičnom kantom.”
Šta je bilo u njoj? Još jedna uznemirujuća informacija.
„Još nešto?”
Njegov potčinjeni odmahnuo je glavom. „Otad je sve mirno.”
To je ostavljalo samo jednu mogućnost.
Odvezao se nazad do glavnog puta i prešao preostalih kilometar i
po do Bogorodičine crkve. Našao je seosku kuću iza nje i protrčao
kroz ulazna vrata bez kucanja. Starica je sedela na velikom kauču s
plavim satenskim jastučićima.
Čekala je.
 „Misliš da si mnogo pametna”, rekao je on na nemačkom.
„Predugo te poznajem, Jozefe.”
„Zašto je bilo neophodno pominjati Afriku? Ili her Pola? Šta to
radiš, Ada?”
„Zašto je bilo neophodno špijunirati me?”
„Da bih znao za tvoje izdajstvo.”
„Tvoj Kajzer neće uspeti.”
Njegovi strahovi su se munjevitom brzinom pretvarali u stvarnost.
Ona je i dalje sedela mirno, povremeno izgledajući sasvim
odsutno, kao da je negde daleko, na nekom drugom mestu. On je
zadržao mir u glasu dok ju je pitao: „Šta si mu rekla?”
„Rekla sam mu da su Borman i Braunova otišli u Afriku.”
„Trebalo je da on sazna da je njihov sin umro ovde, ništa više.”
Sve što je toliko planirao sada je naizgled bilo dovedeno u veliku
opasnost. Morao je da zna još nešto. „Šta je s tom posudom s kojom
je otišao? Šta si mu dala?”
„Informacije koje je morao da sazna.”
Ona nikada nije bila ovoliko drska. „Šta se promenilo, Ada?”
Njen pogled sekao ga je kao nož. „Sve. A ti si to promenio,
Jozefe. Kada si ubio Izabel. Bez razloga, osim da zaštitiš vašu
dragocenu mrežu. Cenim to što si mi pružio priliku da ispravim tu
nepravdu.”
„Nikada nisi rekla ni reč o Izabel kada se to dogodilo.”
„Ne. Samo sam je sahranila, a zatim se zaklela da ću, kada mi se
pruži odgovarajuća prilika, osvetiti njenu smrt. Za razliku od tebe, ja
sam poznavala Smeđu Eminenciju. On je bio užasan čovek. Ali od
njega sam naučila da ne otkrivam neke stvari.”
I odlično je to naučila.
„Bilo je neizbežno da ta starica umre”, odgovorio je on.
„Amerikanci su morali da budu ubeđeni.”
„Zvala se Izabel. Bila je draga žena. Moja bliska prijateljica.
Učestvovala je u tom poduhvatu samo da meni učini uslugu.”
Strpljenje je počinjalo da ga izdaje. Očigledno je napravio
ogromnu grešku kada je u priču uključio ovu staricu, i moraće da
odgovara Teodoru Polu za tu pogrešnu procenu. U najmanju ruku,
njihov vremenski raspored je narušen. U najgorem slučaju, čitav plan
mogao bi da se sruši. A izbori su se brzo približavali. Pol nije bio
naviknut na katastrofalne greške.
A nije ni on.
A ova ogorčena žena koja je zurila u njega, upravo mu je zadala
žestok udarac.
Streljala ga je pogledom koji je izražavao samo mržnju i prezir.
„Nadam se da ćete ti, tvoj Kajzer i Smeđa Eminencija trunuti u
paklu.”
Adin posao bio je da namesti sve u hacijendi, ostavi u njoj
fotografije i suvenire, a zatim podbode Malona i Vitovu tako što bi se
danas sastala s njima i obavestila ih da je sin Martina Bormana i Eve
Braun, koji se navodno video na jednoj od fotografija, mrtav. Posle
toga, sledeća faza njegovog pažljivo smišljenog konundruma već je
bila spremna, ali sada je morala da bude odložena na neograničeno
vreme. Nije smeo da dozvoli ovoj ženi da se ponovo vidi s Malonom.
Bilo je vreme da se ovaj problem okonča.
Posegnuo je ispod sakoa i obuhvatio dlanom brauning automatik
koji je nabavio juče u Santijagu. Nije bilo svrhe da previše razmišlja o
nastaloj situaciji. Uperio je pištolj.
I čuo metalno škljocanje.
Iza sebe.
Okrenuo se.
U lučnom prolazu u dnevnu sobu stajala su dvojica ljudi, obojica
s puškama uperenim u njega. Ista ona dvojica svetlokosih mladića
koji su juče pucali na hacijendu iz kamioneta, unajmljeni da nateraju
Malona i Vitovu da nastave da idu dalje.
„Ja to ne bih uradila, Jozefe”, rekla je Ada.
On je spustio pištolj.
„Ja nisam Izabel”, objavila je ona. „A nije dovoljno da te ubijem
odmah i na licu mesta da bi se utišao moj gnev. Umesto toga, želim
da iskusiš neuspeh. Onda će se Kajzer pobrinuti za tebe. Reci mu
da ovo neće biti onako kao što je on planirao.”
On je osetio snagu te pretnje i shvatio da je ozbiljno mislila svaku
reč koju je izgovorila.
„Njegova mreža biće pokidana.”
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

15.30

Koton se vratio u alpsku kuću nadomak Los Arane. Njegov

karabinero radoznalo ga je pogledao kada je spustio plastičnu kantu
na podne pločice pored trpezarijskog stola. Koton je usput svratio u
grad i na brzinu ručao. Još se nije čuo sa Kasiopejom i pitao se šta
se dešava u Santijagu, ali pretpostavljao je da će se ona javiti kada
bude imala nešto da mu saopšti.
Privukao je stolicu do stola, nagnuo se i otvorio posudu, koja je
bila puna izbledelih belih koverata. Svi su bili adresirani na Adu i
imali poštanski pečat JAU.
On je prepoznao tu skraćenicu.
Južnoafrička Unija, naziv zemlje pre političke reforme u
Južnoafričkoj Republici krajem dvadesetog veka. Podigao je gornji
koverat s gomile i izvadio tri lista svetloplavog papira, koji su bili u
izuzetno dobrom stanju.
Pažljivo je otvorio presavijene listove.
Sve je bilo na nemačkom, napisano ženskim rukopisom. Pročitao
je prvi odlomak teksta, ali sledeći je bilo teško prevesti. Nije to bio
onaj tečni nemački koji je bio navikao da viđa. Ovaj jezik bio je
grublji, a reči je bilo teže povezati. To je ličilo na ono što je sleng
mogao da uradi sa engleskim.
Karabinero se došetao do njega.
„Od ovoga neću imati naročite koristi”, rekao je Koton policajcu.
„Ovo mogu da razumem samo delimično.”
Čovek je pogledao preko njegovog ramena. „Nadam se da ćeš
ovo pismo primiti u dobrom zdravlju. Šteta je što ne mogu da kažem
da...”
„Izgleda da ti nemaš isti problem koji imam ja.”
„To je staronemački. Učio sam taj jezik na fakultetu.” Policajac se
naizgled ponosio svojom sposobnošću. „Ume da bude težak ako nisi
navikao na takav način izražavanja.”
 „Onda bi možda mogao da mi pomogneš?”
Čovek se osmehnuo. „Zbog toga sam ovde.”
„Privuci stolicu i počni da čitaš naglas.”

Koton je pogledao na svoj sat.

Bilo je već skoro sedam posle podne.
Slušao je karabinera već skoro tri sata. Sva pisma je naizgled
napisala Eva Braun i potpisala ih lažnim imenom Rika Soreno, što je
bilo ime koje je Ada ranije pomenula. Poslata su Adi od druge
polovine 1949. do 1952. godine. Izgleda da su Braunova i Borman
pobegli iz Čilea 1947. da žive u Slobodnoj Državi Oranje, delu
tadašnje Južnoafričke Unije. On je bio iznenađen njihovim izborom
utočišta i prisetio se pojedinosti o onome što se sada jednostavno
zvalo Slobodna Država.
Holandski beli doseljenici, Buri - kako su na kraju nazvani,
pobegli su u tu severozapadnu oblast Južne Afrike u osamnaestom
veku. Stekli su nezavisnost od Velike Britanije sredinom
devetnaestog veka, kada su osnovali Bursku republiku posvećenu
vladavini belaca i rasnoj segregaciji. Čak i u državi nerazdvojno
povezanoj s aparthejdom. Politika Slobodne Države Oranje bila je
krajnje desničarska. Žene nisu imale pravo glasa. Afrikanci nisu
mogli da imaju nikakve privilegije. Azijci nisu mogli da borave u
zemlji duže od dvadeset četiri sata. Krvavi rat s Engleskom
početkom dvadesetog veka nametnuo je potčinjavanje države vlasti
Engleza, ali tek devedesetih godina dvadesetog veka, kada je Afrički
nacionalni kongres preuzeo vlast, država se pročistila od prošlosti s
većinski crnačkom vladom i izbacila iz naziva reč Oranje, koja je sa
sobom nosila podsećanje na holandsku rasističku prošlost.
Međutim, do tog vremena, taj region nudio je skoro savršeno
utočište za neke od najtraženijih ratnih zločinaca na svetu. Drugi
svetski rat bio je u Africi tek malo više od novinskih izveštaja, sukob
koji se nije širio mnogo dalje od oblasti Sahare, na hiljade kilometara
severno. Martin Borman tamo bi bio nepoznat, a Luis Soreno bio bi
još nevažniji. Iz pisama se moglo zaključiti da je Borman nastavio
svoju politiku iz vremena rata da ne skreće pažnju na sebe. U
pismima su pominjane žirafe, antilope, zebre i gazele. Sorenovi su
živeli u rančerskoj kući sa zidovima od krečnjaka i zarđalim
gvozdenim krovom. Sa široke verande pružao se pogled na ravne
planine i mirisne voćnjake trešanja. Ali bilo je tuge u tim napisanim
rečima, koja je ukazivala na život pun problema.
„Ko je bila ta žena?”, upitao je karabinero pošto je završio čitanje
još jednog pisma.
Koton je znao da ne može da odgovori iskreno. „Razočarana
supruga. Nesrećna.”
„Muž deluje kao surov čovek.”
On nije mogao da ospori tu činjenicu, pogotovo kada je reč o
nekome ko u svom dosijeu ima Holokaust.
Posegnuo je u posudu i izvadio poslednja dva svežnja pisama.
Na dnu je bio jedan list belog papira. Bio je ispisan jasno vidljivim
plavim mastilom, a rukopis je bio ženski.
Ovo je očigledno pisano nedavno.
Uzeo je pismo i počeo da čita tekst na engleskom.

Sada razumeš bol koji udovica podnosi iz ljubavi prema

svom istinskom mužu. Trebalo je da umre s njim u bunkeru,
ali on je zahtevao da ona pobegne. Kao što su supruge i
inače radile u to vreme, poslušala je svog muža, ali njena
tuga bio je život bez njega. Što god mi možda mislili o
Hitleru, ona ga je volela. Idi u Afriku, na mesto pomenuto u
pismima. Tamo će sve postati jasno. Sigurna sam da misliš
da sam ili opsednuta ili luda. Ko bi mogao da te krivi? Nema
razloga da mi veruješ, pošto je čitava svrha mog boravka
ovde bila da te obmanem. Ali ja stvarno mrzim Kajzera, a ti
si bila izmanipulisana. Ako je moguće, molim te, dozvoli mi
da ti ponudim još jednu, poslednju, potvrdu. U planinama
ovde u blizini, pored severne obale Lago Hirasola, nalazi se
jedan schlöss. Mesto gde su se sledbenici nekada okupljali.
Odlazak tamo pokazaće ti da govorim istinu.

Još jedno podbadanje da ga potera napred po nekoj pažljivo

izabranoj stazi. Deo Kajzerove mreže? Zamka? Ili ponuda istinskog
dokaza?
Ko zna?
 Tok misli iznenada mu je prekinulo otvaranje ulaznih vrata.
Podigao je pogled i video Kasiopeju, u pratnji Vergare. Njen pogled
bio je nervozan. To mu se nije dopadalo.
„Problemi?”, upitao je.
Ona je klimnula glavom i krenula na sprat da bi mogli da
razgovaraju na miru. Ispričala mu je za dokumente o finansijskim
transakcijama i vezu sa Ajzenhut industrijom i Koncernom Hercog.
On je upitao: „Koliko je novca prebačeno?”
„Skoro sto miliona evra u dužem periodu.”
Sada je razumeo. „Poslati smo ovamo da nađemo te dokumente.
Ovde uopšte nije reč o tome da li je Pol Bormanov sin. Reč je o Mari
Ajzenhut. Ovde smo da nađemo dokaze koji će nju oboriti.”
Ispričao joj je o Adinoj dvostrukoj igri.
„Pol je podmetnuo originalne informacije Ajzenhutovoj, koristeći
ime Gerharda Šiba, da bi kancelarka krenula u potragu”, rekao je on.
„Zatim su ubili Hanu Kres, a taj istražitelj zadržavao nam je pažnju i
pobrinuo se da mi nađemo dokumente o tim finansijskim
transakcijama. Izgleda da je samo Adina improvizacija bila
neočekivana.”
Kasiopeja je sela na ivicu kreveta. „Dakle, verovatno ne postoji
sin Braunove i Bormana. Zašto bi Pol rizikovao takvo razotkrivanje
ovim planom?”
„I ne bi. Ovde je reč o tome da su porodice Ajzenhut i Hercog bile
povezane s nacističkim blagom. A koji je bolji način da se dokaže
autentičnost takve tvrdnje nego da to otkrijemo mi?”
Rekao joj je za Adinu rukom pisanu poruku. „Mora da je ona
govorila istinu. U podacima poslatim Ajzenhutovoj nigde se ne
pominje Afrika. Ali, kada razmislim o tome, uopšte se ne pominju
nikakve lokacije. Samo pojedinosti o susretima koji su mogli da se
dogode bilo gde. Prema Adinim rečima, Borman i Braunova otišli su
iz Čilea 1947. i nikada se nisu vratili. A pisma Braunove to
potvrđuju.”
„Pod uslovom da su autentična.”
„Jesu.” On uopšte nije sumnjao u to.
„To znači da su finansijski podaci o ocu i mužu Mari Ajzenhut
tačni. Zašto bi nas inače uputili pravo na njih?”, rekla je Kasiopeja.
On je klimnuo glavom. Kasiopeja je bila u pravu.
 „Potrebno nam je više informacija”, rekao je.
A znao je i gde da ih nađe.
„Treba da se ponovo vidimo s Adom.”

TRIDESETO POGLAVLJE

20.15

Sunce je već bilo zašlo kada su Koton i Kasiopeja izašli iz alpske

kuće i povezli se prema Tilkari. Bila je to četrdesetominutna vožnja
mračnim planinskim putevima okruženim šumom. Vergara se
ponudio da im pravi društvo, ali oni su to odbili.
Na ovaj put morali su da odu sami.
Usporio je na ulasku u mali grad i polako se provezao pored
zamračenih zgrada. Ulične svetiljke obasjavale su samo raskrsnice.
Zatim je dodao gas. Farovi su prosecali crnilo ispred njih.
Ugledao je crkvu u koju je ranije dolazio.
Svaki prozor bio je jedan bezbojni pravougaonik. Da nije bilo
svetlosti polumeseca koji se podigao visoko na istočnom nebu,
građevina bi bila samo mrlja u noći. Parkirao se ispred crkve i prošli
su iza nje do Adine kuće. Ni u njoj nije bilo upaljeno nijedno svetlo,
ali ulazna vrata bila su odškrinuta. Kasiopeja je očigledno takođe
osetila nevolju i oboje su posegnuli ispod jakni za pištoljima.
Ja idem s prednje strane, izgovorio je on, bezglasno oblikujući
reči ustima. Ti obiđi sa zadnje strane i proveri postoji li drugi ulaz.
Krenuo je prema vratima.
Kasiopeja je obišla oko ugla i prošla sa zadnje strane kuće. On je
stao i oslušnuo, pogledom tražeći neki pokret. Nije bilo vetra koji bi
tresao drveće. Žabe su jednoglasno kreketale u daljini, a koncertu su
se pridružili i zrikavci. Pripio se uz dovratak i provirio unutra, ali tama
je bila potpuna i neprozirna. Odranije se sećao pojedinosti u salonu.
Nije bilo svetla na plafonu, samo lampe raspoređene po stolovima.
Da bi uključio neku od njih, morao bi da uđe i nađe se na izloženom
položaju.
 Zato je izabrao direktan pristup.
„Ada”, pozvao je. „Ja sam, Koton Malon.”
Sačekao je, ali nije bilo odgovora.
„Ada.”
I dalje nije bilo odgovora.
Odjednom se unutrašnjost kuće obasjala svetlošću.
„Uđi”, rekla je Kasiopeja.
Ušao je.
Ona je stajala na suprotnoj strani prostorije s pištoljem spuštenim
pored boka.
Na podu je ležao čovek. Mlad. U farmerkama, košulji i jakni. Na
čelu je imao crvenu tačku, a u rukama sklopljenim na grudima držao
je list papira na kome je pisalo ZA IZABEL.
„Pretpostavljam da je radio za onoga koga je Pol unajmio da vodi
ovaj poduhvat”, rekao je Koton. „Ada je rekla da su oni ubili njenu
prijateljicu. Sada im je uzvratila na isti način.”
„To je malo previše za staricu koja radi u domu za brigu o
starima.”
On se slagao s time.
Nije se moglo poreći da imaju posla s nečim mnogo većim.
Ali prvo...
„Pretražimo ovo mesto.”

Jozef Engle parkirao se ispred alpske kuće.

Posmatrao je s puta kako vozilo u kome su bili Koton Malon i
Kasiopeja Vit odlazi. Još je bio napet od susreta s Adom. Morao je
da izvesti Pola o svemu ovome i nije se baš radovao tom pozivu. Ali
prvo je morao da se pozabavi drugim problemom.
Izašao je iz kola i krenuo pošljunčanom stazom do prednjih vrata.
Pokucao je i trenutak kasnije otvorio mu je zamenik ministra Huan
Vergara.
„Kuda su otišli?”, upitao je.
„Vratili su se da vide staricu. Pošto je Malon pročitao pisma.”
Odlično. Njegov čovek koji je bio na licu mesta i motrio na Adinu
kuću videće šta se događa. „Gde su ta pisma?”
 Pošao je za Čileancem u drugu prostoriju u kojoj je na podu
ležala otvorena plastična posuda. Sto je bio zatrpan kovertima.
Uniformisani policajac sedeo je u fotelji i opušteno čitao pisma.
Ovo je samo postajalo sve gore.
„Ima li nečega zanimljivog?”, upitao je karabinera na španskom,
proprativši pitanje osmehom.
„Si senor. Mnogo toga. Ovo je pisala jedna Nemica. Ponosna. Ali
veoma nesrećna.”
Njega uopšte nije bilo briga za to, izuzev činjenice da je ovaj
stranac znao više nego što bi trebalo. Okrenuo se prema Vergari.
„Pričaj mi o Malonu i Vitovoj.”
„Popeli su se na sprat kada smo se vratili iz Santijaga i
razgovarali nasamo. Pretpostavljam da ga je Vitova izvestila o
onome što je saznala u Santijagu. Zatim su otišli, rekavši da idu da
opet vide Adu.”
„Reci mi šta je bilo u Santijagu.”
„Vitova je pronašla finansijske beleške, kao što si i želeo, a banka
je potvrdila informacije. Senjor Donoso u Banko del estado savršeno
je obavio svoj posao, kao što sam i znao da će uraditi.”
„A kakva je bila tvoja reakcija?”
„Rekao sam joj da čileanski zakon iziskuje da zvanično ispitam
sve što se odnosi na naciste. Zatim sam zvao
Bundesnachrichtendienst i obavestio ih o onome što je otkriveno.
Poslao sam im dokumente imejlom i zatražio zvaničnu istragu BND-
a.”
Upravo ono što je on i hteo da se dogodi. Stručnjaci Savezne
istražne službe u Berlinu brzo će potvrditi da su sve informacije
tačne. Pošto su, uostalom, i bile. Što će dodati još goriva na požar
koji se već brzo širio.
Konačno je nešto krenulo kako treba.
Prvi put sreo se s Vergarom pre pet godina i Čileanac mu se od
početka nije svideo. Gadili su mu se ljudi nejasnih principa i
preterane pohlepe, a Vergara je posedovao obe ove osobine u
izobilju.
Da se i ne pominje neobuzdana radoznalost.
Vergara ne bi ni bio na svojoj funkciji da nije bilo intervencije
Teodora Pola kod izvesnih čileanskih zvaničnika. Ipak, nigde u
njihovom dogovoru nije se pominjalo da Vergara, ili bilo koji drugi
Čileanac, bude upućen u toliko poverljivih pojedinosti, a pogotovo
onih koje nisu bile deo prvobitnog plana, kao što su pisma koja je
čuvala starica potpaljena željom za osvetom.
„Ima još nešto”, rekao je Vergara. Ministar mu je dao rukom
ispisan list papira. „Ovo je bilo na dnu posude.”
On je pročitao reči napisane Adinom rukom.
Dođavola.
Kakva katastrofa.
U kuću pored Lago Hirasola bio je strogo zabranjen pristup. To
nije bilo mesto kome bi Koton Malon i Kasiopeja Vit ikada trebalo da
se približe.
Isto je važilo i za Afriku.
Ada je zaista sve sabotirala.
Doneo je odluku.
Onakvu kakvu su ga Istočni Nemci naučili da donese kada je rizik
daleko veći od nagrade. Tu lekciju odavno je naučio.
Ništa se nikada ne postiže nesmotrenošću.
Zato je bilo jasno šta treba uraditi.
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Koton je pošao u jednu sobu, a Kasiopeja u drugu.

Kuća je imala manje od sto kvadratnih metara.
Primetio je još nemačkog dekora. Izanđali porcelanski bokal, na
kome je u beloj i smeđoj boji bio naslikan mlin za žito. Lampe s
vezenim humel abažurima. Raznobojne svećnjake. Drveno raspeće
na zidu, ispod malog šiljatog krova od čempresa ili kedra. Viđao je
slične predmete širom Bavarske.
U spavaćoj sobi videli su starinski toaletni sto s ovalnim
ogledalom. Po njemu su bile poredane kreme i šminka. Na komodi
su stajale razne sitnice koje su očigledno imale neko posebno
značenje. Koton je počeo odatle, preturajući po fiokama. U njima je
bilo mnogo odeće, ali u donjoj je našao album za slike u dotrajalom
kožnom povezu. Stranice su bile od krutog platna, a slike na njima
zalepljene u uglovima. On već duže vreme nije video nešto ovakvo.
Njegova baka u Džordžiji lepila je stare slike u albume na sličan
način.
Pregledao je stranice.
Jedna mu je odmah privukla pažnju.
Crnobela fotografija Adolfa Hitlera u prkosnom stavu. Nije to bila
nameštena slika ili nešto napravljeno zbog marketinških razloga.
Lična fotografija.
Ada je rekla da je Hitler jednom dolazio u kuću njenog oca.
Setio se jedne popularne satire s početka četrdesetih, koja je
tačno opisivala nemačkog vođu. On koji vlada na ruski način, frizira
se u francuskom stilu, potkresuje brkove po engleski, a sam nije ni
rođen u Nemačkoj, uči nas rimskom salutiranju i traži od naših žena
da rađaju mnogo dece, ali on lično ne može da napravi nijedno - on
je vođa Nemačke.
Kasiopeja je ušla u sobu i videla fotografiju. „Ovo se ne viđa
svakog dana.”
On se složio s tim i nastavio da prelistava stranice.
 Bilo je mnogo starih crnobelih fotografija ljudi i mesta, od kojih je
većina izbledela s vremenom. Na njima se stalno pojavljivao visoki,
muževni čovek u SS uniformi. Na njegovom licu nisu se videle
nikakve emocije, samo je prazno zurio ispred sebe, kao da bi osmeh
bio skoro bolan za njega. Na jednoj slici, u pozadini se videla obala
jezera, a čoveka je okruživalo visoko drveće.
Još jedna slika privukla mu je pogled.
Na njoj su bila deca, svako starosti od sedam do osam godina.
Dva dečaka i tri devojčice, obučeni u odela i haljine kao da su pošli u
crkvu, pozirali su zajedno, izgledajući srećno. Zagledao je njihova
mlada lica, ali nijedno se nije moglo prepoznati kao Bormanov
navodni sin s drugih fotografija u hacijendi.
Nastavio je da gleda.
Na jednoj stranici bila je samo jedna slika.
Dvojica muškaraca. Prvi je bio onaj isti čovek s drugih fotografija,
samo bez SS uniforme. Nosio je lederhozen, kožne kratke pantalone
s tregerima spojenim ukrasnom trakom na grudima na kojoj je bio
blistavi kukasti krst, košulju svetle boje, dokolenice i vunenu kapu.
Ovog puta se osmehivao.
Drugi čovek bio je nizak i širokih grudi, s retkom crnom kosom.
Bio je u odelu sa zakopčavanjem na dva reda, s nacističkom trakom
oko leve nadlaktice. Koton je pažljivo proučavao lice starijeg od
dvojice ljudi i primetio izveštačen osmeh koji nije pokazivao zube,
stegnutu vilicu i lukav pogled.
Video je to i ranije. „Jesam li u pravu?”
„To je otac Mari Ajzenhut, Albert Hercog.”
Čiju su sliku videli u kući Ajzenhutove.
„Prvo transferi novca. Sada i ovo.” Osvrnuo se po spavaćoj sobi.
„Kancelarki Ajzenhut neće se dopasti ništa od ovoga.”
„Trebalo bi da razgovaramo s njom.”
„Mislim da bi prvo trebalo da proverimo još nešto. Ada se veoma
potrudila da nas usmeri na Lago Hirasol. Dugujemo joj posetu toj
kući pored jezera. Uradimo to sutra.”
„Ti shvataš da bi to mogla da bude zamka.”
Njemu je ta misao, takođe, već pala na pamet. „Mi živimo opasan
život.” Ona se osmehnula. „Stvarno.”
 Završili su pretragu i izašli iz kuće, ponevši album za slike sa
sobom. Kada su se vratili do vozila, spazio je nešto što je ležalo na
vozačkom sedištu. Nešto što nije bilo tu pre nekoliko minuta, kada su
stigli.
Svežanj koverata.
Sva čula su mu se napregnula. „Izgleda da je i naš povratak
ovamo očekivan. Predviđeno je da nađemo to telo, album i ovo.”
Skinuo je gumenu vrpcu i izbrojao pedeset tri koverta. S
poštanskim markama iz Južne Afrike, ali rukopis na njima je ovoga
puta bio muški i svi su bili adresirani na Adu u Tilkari. Otvorio je
jedan i pod svetlom u kabini džipa pregledao rukom ispisanu
stranicu.
„Potpisano je sa Gerhard.”
„A datumi na kovertima?”
Prelistao je svežanj. „Različiti su, od četrdesetih do šezdesetih
godina.”
„Ona je očigledno želela da pročitamo i ovo”, rekla je Kasiopeja.
On se složio.
Ali glavno pitanje bilo je zašto.

Koton se probudio iz isprekidanog dremeža, probijajući se kroz

slojeve nejasnih snova, i pogledao u fosforni brojčanik svog sata:
3.45. Spavao je otprilike dva sata, pošto su se on i Kasiopeja vratili
iz Tilkare. Prijavili su da su našli leš, ali su odlučili da zadrže album i
nove koverte za sebe. Sakrili su ih u platneni ranac koji su našli u
džipu i ostavili ga ispod kreveta.
Kasiopeja je mirno spavala pored njega.
Ovde se događalo mnogo toga, a on, izgleda, nije mogao da
raspetlja svoje misli. Zašto je uporno provodio najbolje godine svog
života jurcajući po svetu i rešavajući probleme drugih ljudi? Nekada
je bio advokat, u najčudnijem smislu te reči. Njegovi klijenti nisu bili
ljudi s problemima koji sede naspram njega, s druge strane njegovog
pisaćeg stola. Umesto toga, on je zastupao ciljeve, politike, nacije.
Igrač u globalnoj igri.
Njegova firma bio je Magelan bilet, a Stefani Nel - stariji partner u
firmi. Njegovi zadaci bili su neki od najvažnijih za koje je Bilet ikada
bio zadužen.
I to s dobrim razlogom.
Stefani je verovala u njegove sposobnosti.
A sada je u njih verovala i nemačka kancelarka.
Zbacio je sa sebe toplo ćebe od dlake vikunje i ustao s kreveta.
Jedina svetlost u sobi dopirala je ispod vrata prema hodniku.
Nešto ga je uznemirilo.
Zvuk.
Dohvatio je svoj pištolj sa stočića pored kreveta i odšunjao se do
vrata, pa polako pritisnuo kvaku. Hodnik iza njih bio je osvetljen
sijalicama na zidnim nosačima koje su prosipale ćilibarsku svetlost
prema plafonu. Promolio je glavu iza dovratka i pogledao na obe
strane.
Nije bilo nikoga.
Preko ograde se videla velika soba u prizemlju.
Kuća je bila napravljena u alpskom stilu sa visokim kosim
plafonom, s mnogo prozora i veoma prostrana. Samo u boksericama
i potkošulji, na prstima je prešao preko tepiha do drvene ograde,
držeći se podalje od ivice, pa provirio dole, držeći pištolj na gotovs.
Dvojica karabinerosa ležali su opruženi na sofama, čvrsto usnuli.
Svetlost je dopirala u veliku sobu iz trpezarije, gde je za stolom
sedeo Vergara, zadubljen u čitanje pisama Eve Braun.
Mobilni telefon na stolu iznenada je počeo da vibrira.
Poskakivao je po stolu uz bučno rat-tat-tat i Koton je prepoznao
taj zvuk kao ono što ga je probudilo iz sna.
„Ja. Šta se dešava?”, upitao je Vergara na nemačkom, javljajući
se na poziv.
Zanimljivo. Kasiopeja je rekla da čovek ne zna taj jezik.
Usledila je pauza dok je govorio čovek na drugoj strani linije.
Vergara je nastavio da govori na nemačkom, prigušenim
šapatom, brzo i ljutito. Koton je čuo samo deliće razgovora.
„Pobrini se... treba mi... neophodno... ako se ne dešava u mojoj
zemlji...”
Još jedna pauza.
„Moja odgovornost... zahvalnost... avion... sve će biti...”
Vergara je prekinuo vezu i nastavio čitanje.
 Njih dvoje ispričali su Vergari za Lago Hirasol i pokazali mu Adinu
poruku. Zamenik ministra rekao je da zna za to jezero, ali nije imao
pojma da se na severnoj obali nalazi bilo kakva kuća. Napomenuo je
da je taj kraj retko naseljen i u njemu se nalazi jedan od mnogih
nacionalnih parkova u Jezerskoj oblasti, blizu granice Argentine.
Ponudio je da pošalje istražni tim, ali oni su to odbili, pošto su više
voleli da odu tamo sami. Međutim, prihvatili su ponuđeni prevoz i
zamolili za bilo kakve dodatne informacije o tom mestu.
Sada su se u njegovom mozgu uključivali novi alarmi.
Posmatrao je Vergaru još nekoliko minuta, pa se vratio u spavaću
sobu i tiho zatvorio vrata.
„Šta je bilo?”, šapnula je Kasiopeja. Bila je budna i čekala ga.
„Još problema.”

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Petak, 14. jun

18.45

Koton je pojeo još jednu krofnu s medom i zalio doručak gorkim

sokom od pomorandže. Probudio se pre pola sata uz cvrkut ptica u
krošnji obližnje mimoze. Mirno okruženje naglašavalo je činjenicu da
je okružen neprijateljima. Vergara je svakako bio sumnjiv. Ako se
moglo verovati Adi, skoro svaki njegov i Kasiopejin pokret bio je
predviđen, a lokalni zamenik ministra unutrašnjih poslova svakako je
mogao da bude učesnik u tome. Nažalost, da bi preokrenuo
situaciju, morao je da ode na današnji izlet na Lago Hirasol, ako ni
zbog čega drugog, onda, jednostavno, da potvrdi ono u šta je
verovao u vezi sa Huanom Vergarom.
„Spreman za polazak?”, pitala je Kasiopeja, koja je, takođe, jela
već drugu krofnu.
Plastična posuda koju im je Ada dala i dalje je ležala na podu, a
pisma su bila naslagana na stolu.
„Šta ćemo s ovim?”, pitala je Kasiopeja.
 „Ostavi ih.”
„Misliš li da će ostati sačuvana?”
„Pretpostavljam da bi se, ako je bilo šta trebalo da im se dogodi,
to već dogodilo.” Želeo je da isto to može da kaže i za njih dvoje.
„Jesi li jutros videla našeg domaćina?”
Sedeli su u trpezariji u prizemlju, a dvojica večno prisutnih
karabinerosa odmarali su se u blizini u glavnom salonu. Hrana i piće
sačekali su ih na stolu.
„Čula sam ga kako odlazi pre otprilike jednog sata”, odgovorila je
ona.
„Moramo da ostanemo budni. Zamke nikada nisu prijatne.”
On se osmehnuo. „Naročito za plen.”
Iz prednje prostorije čula se tiha zvonjava. Telefon. Nekoliko
trenutaka čulo se pištanje, a zatim zvuk koraka. Viši od dvojice
karabinerosa ušao je u prostoriju. „Senjor Vergara čeka vas na
jezeru. Avion je tamo.”
„Dobro”, rekao je Koton. „Povedi nas tamo.”

Vožnja od alpske vile trajala je manje od petnaest minuta. Jezero se

nalazilo odmah severno od glavnog trga u Los Arani. S mirne vode
podizala se laka izmaglica kroz koju se cedila svetlost izlazećeg
sunca, dajući inače kobaltnoplavoj vodi primesu olovnosive. Daleko
na zapadu, iznad magle, sunce je obasjavalo kupu vulkana ravnog
vrha, čiji su grimizni obronci izgledali kao umrljani krvlju. Nebo je bilo
istačkano sivkastim oblacima.
Avion je bio dvomotorni hidroplan s krilima na gornjoj strani,
jedan od starih modela tvin bi, izrađen u obliku cilindra s dugim
nizovima zakovica, debelim podupiračima krila i debelim zidovima od
metalnih ploča. Ležao je na vodi kao čamac, dok mu je jezero blago
zapljuskivalo bokove, a sunce bleštalo na njegovoj glatkoj površini.
„E ovo mi vraća neke uspomene”, rekla je Kasiopeja.
On se slagao s tim. Jednim ovakvim leteli su u Kini pre nekoliko
godina. „Već su me jednom oborili s neba ove nedelje”, napomenula
je ona.
Koton se osmehnuo. „Pokušaću da budem pažljiviji.”
 Vergara je čekao ispred kratke daske za ukrcavanje na doku
presvučenom gumom. „Rekli su mi da je magla niska i nestaće do
devet sati. Ne bi trebalo da bude problema sa sletanjem kada
stignete na Lago Hirasol. To je visoko u planinama. Vazduh je tamo
razređeniji. Sigurni ste da vam neće biti potreban pilot?”
„Ja mogu da upravljam”, odgovorio je Koton. Poslednje što mu je
trebalo bilo je još dadilja. „Šta je s telom koje je sinoć nađeno u
Adinoj kući?”
„Identifikovan je kao meštanin. I dalje pokušavamo da
ustanovimo kakve je veze imao sa staricom. Sada je i ona nestala.”
Koton nije brinuo za Adu. Ona je očigledno umela da vodi računa
o sebi. Njegov problem stajao je tačno ispred njega.
„Lago Hirasol je na 120 kilometara ka severoistoku”, dodao je
Vergara. „U avionu postoji karta, koju sam ja obeležio.
Pretpostavljam da se snalazite i s navigacijom?”
„Na nacionalnoj akademiji imali su nekoliko tečajeva o tome.”
Koton je propratio svoje reči širokim osmehom.
„Naravno, vrlo je glupo od mene što nisam shvatio. U zalivu na
severnoj strani jezera je kuća. Nikakvi putevi ne vode do nje, može
joj se prići jedino preko vode. Ostavio sam u avionu neke informacije
o njoj, sa slikama s Gugl mape.”
„Da li je avion napunjen gorivom?”
„Lično sam se pobrinuo da rezervoari budu puni do vrha.”
Njega nije umirilo ovo uveravanje.
„Prijatan let”, rekao je Vergara. „Baš bi me zanimalo da čujem
vaš izveštaj.”
Koton je pošao za Kasiopejom na dok. Ona je nosila platneni
ranac s albumom za slike, pismima koja su im ostavljena i
fotografijama iz hacijende.
Ušli su u kabinu.
Kožna sedišta bila su postavljena jedno pored drugog, s klupom
iza njih. Komandna tabla nije se pružala do suvozačke strane
letelice, što mu je davalo širok pogled napred kroz vetrobran.
Privezao je pojas i pregledao komande aviona pa posegnuo iznad
glave i podesio gas, propelere i mešanje goriva. Pogledao je dole u
kobilicu na dnu trupa i primetio da trup naizgled nigde ne pušta vodu.
Pokrenuo je motore i podešavao mešanje goriva dok propeleri nisu
počeli da se okreću ravnomerno. Pomerio je vertikalne i horizontalne
zakrilce i prilagodio uglove.
Avion je kliznuo po vodi, udaljavajući se od doka.
Stegnuo je palicu upravljača obema rukama i izvezao se na
otvorenu vodu. Bilo je mnogo prostora, jezero je bilo dugo nekoliko
kilometara, a magla retka. Tvin bi klizio je po površini i upravljač se
zategnuo. Krila su zasekla vazduh i avion je uzleteo, glatko i
ravnomerno.
Jezero se završilo i sada je ispod njih brzo promicala šuma.
Podigli su se iznad magle do sunčanog neba na visini od dvesta
metara. Daleki vulkani, koji su se uzdizali poput prišteva na pejzažu,
nestali su kada je svetloružičasto nebo, koje se videlo kroz
vetrobran, brzo počelo da dobija plavu boju. Skrenuo je udesno i
usmerio letelicu prema severoistoku.
Kasiopeja je proučavala mapu, naizgled zadovoljna njegovim
pilotiranjem. „Usput nailazimo na nekoliko jezera i dva manja grada.”
Ispod njih se unedogled prostirala bujna šuma. Činilo se da je
magla ograničena samo na područja gde je bilo vode. „Trebalo bi da
možemo da dopešačimo do tamo i nazad.”
„Pod pretpostavkom da je ova mapa tačna.”
Shvatao je na šta ona ukazuje.
„Vergarina uveravanja nisu bila naročito uverljiva”, dodala je ona.
On je pokazao na merač na komandnoj tabli. „Osim ako nije
čačkao po ovome, imamo trista litara goriva u glavnom i šezdeset
litara u rezervnom tanku. Pun je do vrha. Osim toga, svuda dole je
voda. Mnogo mesta za spuštanje.”
Dopadalo mu se što je ponovo u vazduhu.
„Zaboravimo sve ove nevolje na neko vreme”, rekao je. „Pročitaj
mi nekoliko pisama Gerharda Šiba.”

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Engle je posmatrao Vergaru dok je ministar razgovarao mobilnim

telefonom. Radio-prijemnik stajao je na trpezarijskom stolu između
gomile Adinih pisama. Druga dvojica policajaca unela su uređaj u
vilu pre nekoliko minuta i sada su povezivala antenu i uključivala ga
u struju. On je prekraćivao vreme čitajući neka od Adinih pisama
koja je ona dostavila Malonu i Vitovoj.
Prepoznao je ime Rika Soreno i lokaciju u Južnoj Africi, ali u svim
uputstvima koja je Pol dao uopšte se nije pominjalo da je Eva Braun
održavala toliko obimne kontakte s Južnom Amerikom. Takođe, nije
pomenuto ni dugotrajno prijateljstvo s Adom, ali ne bi trebalo da
bude iznenađen zbog toga. Previše igrača. Prošlo je previše
vremena. Premalo informacija. Sve je bilo moguće.
Kao i obično.
Leš nađen u Adinoj kući bio je čovek zadužen da motri na nju.
Starica ga je ubila i otkrila svoja osećanja.
ZA IZABEL.
Još jedna starica koju je on eliminisao pre nekoliko godina da
ohladi drugi trag koji su dvojica američkih agenata pokušavali da
prate. On uopšte nije shvatio da je ta smrt toliki problem. Ovde u
Čileu niko nije pomenuo da se ne slaže s onim što se tada dogodilo.
Međutim, Ada je očigledno ostala ogorčena. Morao je da je pronađe.
I to brzo.
Takođe, nije smeo da dozvoli da Vitova ili Malon odu iz Čilea živi.
Pol mu je rekao da se pobrine za njih kada prestanu da budu korisni.
A to vreme je došlo.
Ponovo je usmerio pažnju na telefonski razgovor.
„Ovde ministar Vergara. Imam informacije o avionu s drogom koji
se trenutno kreće prema argentinskoj granici. Izvršen je pokušaj da
se avion zaustavi pre poletanja, ali nije uspeo. Imam koordinate leta i
opis letelice. Hoću da odmah bude organizovano presretanje.”
Nastala je pauza dok je Vergara slušao sagovornika. „Bueno.
Gracias.” Ponovo pauza. „Odlično. Nadziraću komunikacije. Imate
moj telefonski broj. Držaču liniju slobodnu. Vi uradite to isto.”
Čileanac je prekinuo vezu i okrenuo se prema njemu. „Lovački avion
poleće.”
„Kakva je procedura?” Morao je da zna pojedinosti.
„Imamo sporazum o radarskom praćenju s Argentincima. Ima
mnogo neovlašćenih letova preko granice. Amerikanci nam čak
pomažu u našim naporima pomoću mobilne radarske platforme.”
 „Jeste li uključili i njih?”
Vergara je odmahnuo glavom. „Nema potrebe. Ovo se radi po
mom naređenju, lokalnim sredstvima.”
„Šta je s radio-kontaktom sa hidroplanom?”
„Komandir Malon i senjorita Vit otkriće da njihov uređaj sasvim
dobro prima signal, ali da ima nedostatke u odašiljanju.”
„Pretpostavljam da nije neuobičajeno da se trgovci drogom ne
javljaju na radio-pozive?”
„Vrlo je uobičajeno, zapravo. Pokušavaju da izbegnu presretanje.
Neki su vesti u navigaciji kroz planine. Drugi i nisu baš toliko.”
„Da li onaj ko ih presreće razume šta treba da uradi?”
Na Vergarinim tankim usnama pojavio se lukav osmeh. „Razume
izvanredno dobro.”

Koton je slušao dok je Kasiopeja čitala nekoliko pisama naglas.

Svako je predstavljalo veoma zanimljiv izveštaj o čoveku koji je
prešao pola sveta, služeći cilju koji samo nejasno razume, daleko od
svoje sestre.

7. februar 1949.
... Naš dolazak u Blumfontejn prošao je mirno. Ovo je čudno
mesto. Skoro kilometar i po iznad nivoa mora, i vazduh je
svetao i čist. Svuda se vide tragovi Evrope. Vodenice, farme,
vrtovi s ružama, čvrste i solidne kuće. Skoro stalno vodi se
borba sa sušom, gamadi i bankarima. Luis se neprekidno žali.
Njemu se izbor mesta ne dopada naročito. Ova Južnoafrička
Unija je čudna država. Ima dve prestonice. Johanesburg na
severu je politički centar. Blumfontejn, ovde u Slobodnoj Državi,
pravni je centar. Zašto je to tako, niko ne ume valjano da
objasni, mada se priča da će se obe te stvari spojiti ovde u
Blumfontejnu. Slobodna Država prepuna je holandskog uticaja.
Oni su se, u vidu Bura, naselili ovde. Mnogi i dalje pričaju o
englesko-burskom ratu, koji je završen pre manje od pedeset
godina. Još se sećaju koncentracionih logora. Luis voli da mi
priča kako su Britanci izmislili taj koncept upravo ovde, kada su
pobili hiljade žena i dece u toku rata. Sve što je britansko i dalje
se strastveno mrzi, na veliko Luisovo zadovoljstvo.
Voleo bih da možeš da vidiš ovu zemlju. Zaista je prelepa.
Sivkastosmeđa polja istačkana onim što ovdašnji ljudi nazivaju
biberovim žbunjem, ravnice ispresecane brežuljcima boje
gvožđa. Horizont je oivičen planinama ravnih, kao odsečenih
vrhova. Oluje besne po zemlji satima, a kiša pada u gustim
mlazevima, ali toplo sunce ujutro potpuno razvedri nebo. Uzeli
smo kuću na obodu grada. Ona stoji u hladovini borova i
eukaliptusa. Dopadala bi ti se bugenvilija koja raste po
zidovima. Iza nas su ambar i štala. Vodenični točkovi okreću se
u proleće i pune rezervoare i čine život mogućim. Bez vode ne
bi bilo ničega osim golih polja stotinama kilometara uokolo. Noć
je najbolja od svega. Polja se utišaju i dobiju srebrnu boju na
mesečini. Tama je potpuna, drveće izgleda kao da je isečeno od
kartona. Naši psi okupljaju se ispod otvorenih prozora. Dobro je
što su oni tu. Oni drže lavove podalje od nas. Psi su neustrašivi i
zavidim im na smelosti.

23. maj 1949.

Vreme je ovde skoro potpuno nebitno. Ova zaboravljena zemlja
istinski je raj na mnogo načina. Belci sve kontrolišu, a Afrikanci
obrađuju zemlju. Pre nekoliko dana bio sam svedok čudnog
prizora. Luis i ja odvezli smo se do grada nekoliko kilometara
zapadno od naše farme. Tamo nema mnogo čega drugog osim
prodavnice sa crvenim krovom, holandske reformističke crkve i
benzinske pumpe. Jedna mala farma nuđena je na prodaju i
Luis je želeo da bude prisutan kada se objavi licitacija zbog
neisplaćene hipoteke. Kakav čudan prizor. Nagomilani nameštaj
pod jarkom svetlošću sunca, zajmodavac koji predvodi aukciju,
zakupac u otrcanoj odeći, njegova žena i deca u suzama pošto
su njihova kuća i sva imovina nestali. Shvatio sam da će ih
uskoro samo ograda od bodljikave divlje kruške razdvajati od
Afrikanaca izvan nje. Pitao sam Luisa o toj situaciji. Njegova
ponuda procenjena je kao previše niska i nije uspeo da dođe do
tog imanja, tako da nije bio dobro raspoložen. Održao mi je
predavanje o tome kako na ovom svetu nema mesta za slabe.
Oni opterećuju jake porokom saosećanja i zbog toga moraju da
budu eliminisani. Nije osećao ništa prema porodici koja će te
noći spavati na zemlji, bez ikakve zaštite i skloništa. Međutim,
meni ih je bilo žao. Kako bi moglo da mi ih ne bude žao? Ali Luis
kao da je bio ispunjen isključivo prezirom. On je grub čovek,
pokretan mržnjom i još više kajanjem. Riki je veoma teško. On
neće da je vodi na plivanje u Mazelsport ni na izlet čamcem na
reci, pa je čak ne pušta ni da, jednostavno, sedi ispod drveća i
uživa u danu. Ona pokušava da učini život podnošljivim, ako ne
za njega, onda svakako za sebe. On pokušava da joj udovolji
luksuzom. Njihova kuća puna je srebra, mahagonija i knjiga.
Ipak, niko im ne dolazi u goste. On ne dopušta pristup
posetiocima. Njegove sumnje narasle su otkad smo došli ovamo
i fobija ga proždire svakog dana. Veoma zavisi od mene. To je,
zapravo, čudno. To što sam ovom bogatom i moćnom čoveku
toliko potreban ja. Ja sam njegove oči, uši i noge. Radim,
govorim i vidim sve ono što on ne može. On je paralizovan
strahom, a meni je delimično drago zbog toga.

14. januar 1951.

Ponovo smo se preselili. Ovog puta bliže granici Basutolanda u
istočnim visijama. Godine su prolazile sporo. Obećano mi je da
ću biti oslobođen od službe do Božića, ali sada mi je rečeno da
Luis neće da me pusti da odem. On i dalje zavisi od mene.
Izgleda da sam jedini kome veruje, ako se taj izraz može
upotrebiti za čoveka kao što je on. Neće da me pusti da odem,
mada ja nameravam da uskoro ponovo pokrenem to pitanje.
Naša nova farma je divna. To je imanje kupljeno profitom od
rudnika zlata. Luis je bio pametan što je investirao u njih.
Zaradio je čitavo bogatstvo, ali nastavlja da živi usamljeničkim
životom. Ja sam i dalje kurir koji odlazi u Blumfontejn da izvesti
o bilo kakvim novostima. Knjige su moja glavna, dužnost. On ih
čita po deset i više svakog meseca. Ja naručujem ono što on
traži i vozim se u grad na svake tri nedelje kada pošiljka stigne.
Najveći deo njegovih čitalačkih prohteva ispunjavaju američki
književni klubovi. To je njegovo jedino zadovoljstvo, a Rika ga
podstiče i ohrabruje u tome, pošto je to pošteđuje njegovog
 gneva nastalog iz dosade. On je istinski zao čovek, u to sam
siguran. Ne zaslužuje nikakav luksuz u životu. Da nije moje
dužnosti, okončao bih ovu šaradu. Ali ne mogu. To nije u mojoj
prirodi, a siguran sam da ti to razumeš.

Kasiopeja je nastavljala da čita, a Koton je opčinjeno slušao kako

Gerhard Šib opisuje život u Južnoj Africi. Pisma su pisana u dugom
periodu, sva na nemačkom, i sadržala su duboke uvide, jer je Šib
sve preciznije analizirao svog poslodavca. Njemu se očigledno nije
dopadao Martin Borman, ali je nastavljao da revnosno vrši svoju
dužnost. Svako pismo bilo je uredno potpisano uz zvanični pozdrav:
Voli te tvoj brat Gerhard.
„Izgleda da je Šib mrzeo Bormana”, rekla je Kasiopeja.
„To je veliki paradoks nacizma. Iako su mrzeli sve u vezi s njim,
mnogi su mu se spremno u potpunosti prepuštali.”
Kasiopeja je prelistala ostale stranice. „Poslednje pismo je iz
1961. godine.”
Koton je ispred sebe ugledao mrlju kobaltnoplave vode uokvirene
obalama punim zelenog niskog rastinja i bukovih stabala bakarne
boje. Magla je svetlucala i visila u vazduhu, boreći se sa žarkim
suncem. Iskrzani planinski vrhovi sive i ljubičaste boje uzdizali su se
s tri strane, s kućama zaklonjenim njihovim padinama. Dalje u
pozadini, guste tamne planinske šume pružale su se u svim
pravcima, pejzaž je bio zelen kao smaragd i iz njega se cedila vlaga.
Procenio je da je jezero nekoliko kilometara dugo i isto toliko široko.
Lago Hirasol.
Obala je bila obrasla gustom šumom.
Spazio je zaliv. Uzak. Isturen u šumoviti pejzaž. Malo ostrvo
obraslo drvećem zatvaralo je ulaz u njega, a na njemu se uzdizala
kula zidana ciglom.
Kakvo čudno mesto.
Preleteli su preko njega.
„To je kula stražara”, rekla je ona.
On se složio. Poput nekog tornja s pogledom na Rajnu u
Nemačkoj.
Opazio je schlöss zavučen između drveća. Po izgledu je bio
sličan onome koji je pripadao Mari Ajzenhut. Ogroman. Zabačen.
Nepristupačan. Sagrađen od kamena. Mnogo više evropski nego
južnoamerički. Još šume štitilo je kuću s tri strane. Kuća je bila
okrenuta na jug i videla se samo s jezera. Koton nije video nikakve
naznake da u kući ima nekoga. Nije bilo vozila. Nije bilo dima iz
dimnjaka. Ničega.
Kej se pružao napolje u plavu vodu.
„Možemo da privežemo avion uz taj dok”, rekao je.
I usmerio je letelicu prema njemu.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Engle je mogao da primeti da je Vergara zadovoljan izveštajima koje

je dobio preko radija.
„Meta je dole na jezeru”, javio je pilot lovačkog aviona preko
radija na španskom. „Sleteli su i privezali avion uz dok. Dvoje ljudi
krenulo je na obalu prema velikoj kući.”
Vergara je primio ovu informaciju klimajući glavom, pa se obratio
njemu: „Ove razgovore prati mnogo vladinih agencija. Važno je da
jasno stavimo do znanja da je avion s drogom u pokretu. Zaustavili
su se u blizini granice ko zna zbog čega. Radio-kontakt je nemoguć,
pošto meta neće da odgovori na pozive. Čileanski protokol zahteva
da avion bude spušten na zemlju. Standardna procedura ne zahteva
da avioni budu uništeni u vazduhu. Preveliki je rizik od žrtava na
zemlji. Umesto toga, ideja je da se iznudi sletanje.”
„Ali on je već sleteo.”
„Što je dobro za nas. Sada se bavimo tvojim problemom.”

Kasiopeja je izašla za Kotonom na obalu, ponevši sa sobom ranac

sa pismima, albumom i fotografijama. Nijedno od njih nije želelo da
gubi dokaze iz vida ni na trenutak.
Oboje su proučavali pogledom veličanstvenu kuću.
Trospratna građevina od uglačanog kamena sa ukrasnom
gvozdenom ogradom u rokoko stilu. Imala je nizove prozora s
pogledom na vrt i jezero, a svaki je bio zaštićen debelim gvozdenim
rešetkama. Na tabli na kraju doka na španskom je pisalo PRIVATNI
POSED.
„U Južnoj Americi ne viđaju se često ovakvi krovovi s
mansardom”, rekla je ona.
Koton je pomislio to isto. Bili su daleko uobičajeniji u Evropi.
Popeli su se prema kamenoj terasi uz padinu obraslu vlažnom,
pokošenom travom. Plac je bio okružen visokim drvećem golih
debala. Mestimično su se mogli videti barokni kipovi između bujnih
jesenjih cvetova. Bilo je primetno odsustvo bilo kakve aktivnosti, a
tišina u prohladnom vazduhu bila je pomalo iritirajuća.
„Ovo je prelepo i dobro održavano mesto”, primetila je ona.
„Što te navodi da se upitaš...”
Ona je čula sablasni zov slavuja, kao znak za upozorenje. Nebo
je postalo sivo i turobno. Bila je to ona vrsta oblačnog dana koji sluti
na kišu koja nikada i ne padne. Vetar je neprekidno duvao s planina i
šibao ih po licu, a vazduh je bio svež i redak, prožet mirisom
borovine. Terasa je bila besprekorna, a baštenski nameštaj zaštićen
ciradama. Nigde nije bilo ni mrlje budi ili rđe.
Koton je prišao staklenim vratima.
Bila su zaključana.
„Ne vidim razlog da budemo suptilni”, rekao je.
Ni ona nije videla razlog za to.
Izvadio je pištolj i njime razbio jednu staklenu ploču pa uvukao
ruku i otključao vrata.
Unutrašnjost je bila spektakularna.
Najveći deo prizemlja zauzimao je veliki hol. Tamni lovački trofeji
isticali su se na zidovima krem boje. Dva zida bila su zastrta
tapiserijama, uglavnom s prizorima iz lova. Plafon je bio oslikan
pticama i životinjama. Parket je bio zastrt tepisima živih boja. U
jednom uglu bila je visoka kaljeva peć sa blistavim mesinganim
vratancima. Sve je odavalo srednjovekovni utisak, a taj starinski stil
ukazivao je na bogatstvo i moć.
„Ovo je očigledno evropski dekor”, rekao je Koton.
Ona se složila.
Na sredini velikog stola zastrtog stolnjakom u trpezariji stajala je
vaza sa sveže ubranim cvećem.
„Da li je ovo za nas?”, upitao je on.
 Dobro pitanje.
Nastavili su da istražuju prizemlje, koje se naizgled pružalo u
beskraj. Osim prostrane kuhinje i svetle i prozračne trpezarije,
postojala je sala sa bilijarskim stolom i radna soba, slična onoj u
hacijendi, samo mnogo veća, kojoj su atmosferu davale vitrine za
knjige od svetle hrastovine, a tapacirung od crvenog baršuna dobro
se uklapao uz zidove pastelnih boja. Iznad vitrina su visile slike, ulja
na platnu u masivnim drvenim ramovima.
Koton je razgledao slike.
„Šta je bilo?”, upitala je ona.
„Ovo je Rihard Vagner”, rekao je on, pokazujući na jednu sliku.
„Hitlerov omiljeni kompozitor. Ono tamo su slike Franca Štuka i Karla
Špicvega. Još dvojica Hitlerovih omiljenih umetnika. One tamo tri
slike pijanih monaha delo su Eduarda fon Gricnera, koga je Hitler,
takođe, voleo.”
„Ti se baš razumeš u nacističku umetnost.”
„To su samo stvari koje su mi ostale u glavi posle čitanja. To
negde mora da izbije na površinu. Niko od ovih umetnika nikada nije
stekao veliku slavu, što je uvek zbunjivalo Hitlera. Da li si primetila
knjige u vitrinama?”
Ona je prišla bliže.
Teme su bile različite, od književnosti do istorije, nauke,
arhitekture. Onda je videla jedan red knjiga koje su joj izgledale
poznato. Izdanja o umetnosti. Filozofska dela Ničea i Šopenhauera.
Grčke, rimske i grčke istorije. Gete. Ibzen. Libreta Vagnerovih opera.
Nordijska mitologija. Vojna istorija.
„Iste su kao u hacijendi”, rekla je.
On je klimnuo glavom. „Upravo to sam i ja pomislio. Ada ih je
postavila tu zbog nas.”
Kasiopeja je prišla prozorima. Kosi zraci sunca padali su kroz
roletne. Ogromna fotelja od mahagonija, s debelim jastučićima,
stajala je ispred jednog od njih, okrenuta napolje.
„Moraš da se upitaš ko je sedeo ovde”, rekla je ona. „Izgleda kao
kraljevski presto.”
Takođe je prizivala u sećanje drugu vilu o kojoj je čitao, ne toliko
udaljenu odavde, s druge strane granice u Argentini. Blizu mesta
San Karlos de Bariloče, u podnožju Anda, na južnoj obali jezera
Nahuel Huapi.
Rezidencija Inalko.
Popularna predanja volela su da prenose kako su Hitler i Eva
Braun pobegli iz Firerbunkera 1945. godine i uspeli da stignu do
Argentine, gde su, navodno, neko vreme živeli u Inalku. Većina ljudi
slagala se da je ta priča izmišljotina, stvorena da se privuče više
turista u Patagoniju, ali je priča opstala zahvaljujući raznim knjigama
i televizijskim emisijama s mnogo nagađanja, a malo dokaza. Ipak, u
Bariločeu se jesu skrivali ratni zločinci. Mnogo njih. A tu su se
osećali baš kao kod kuće, uz mnogo arhitekture u alpskom stilu,
zahvaljujući Nemcima koji su se naselili u tom kraju u kasnom
devetnaestom veku. Kada se na to dodaju sveža klima, duboka
plava jezera i planine s belim vrhovima, područje je bilo verna
predstava Bavarske. Istorija je zabeležila da je Huan Peron, koji je
bio na čelu Argentine posle rata, dozvolio da se oko trinaest hiljada
nacista koji su bežali iz Evrope u tajnosti dosele u zemlju.
Sada je Kasiopeja stajala pored još jednog južnoameričkog
jezera koje je zračilo sumnjom, u kući koja je ličila na muzej, u kojoj
niko nije živeo, i bila je nedodirnuta ljudskom toplinom. Šta je ovo?
Nečije mesto stanovanja? Mesto za okupljanje? Spomeničko
zdanje? Finansirano zlatom koje su u južnoameričkim bankama
nagomilali nacisti koji su nameravali da dožive duboku starost?
I zašto ovo i dalje postoji?
Drugi svetski rat odavno je završen. Skoro svi nemački učesnici u
njemu bili su mrtvi. Oni koji su još živi morali bi da budu niži oficiri,
pripadnici najnižih ešalona, regrutovani u poslednjim danima Trećeg
rajha. Tada su bili mladi ljudi, mnogi samo dečaci, koji su pokušavali
da impresioniraju svog firera ubijajući civile. U Nirnbergu su njihovi
postupci označeni kao zločini protiv čovečnosti i otad su neprekidno
progonjeni - ne sa istom tvrdoglavom odlučnošću kao Mengele,
Ajhman ili Klaus Barbi, ali su svejedno progonjeni.
„Ovo je jezivo”, rekla je.
„Slažem se. Svuda su podsetnici na Treći rajh, samo pritajeni.
Ništa nije otvoreno prikazano. Moraš da znaš u šta gledaš.
Pogledajmo na spratu.”
Negde u kući otvorila su se vrata.
 Glasno.
Neprikriveno.
Oboje su posegnuli za oružjem.
Koraci su zatoptali kroz spoljašnji hodnik, približavajući se radnoj
sobi.
Nije bilo mesta za skrivanje, pa su stali pored otvorenih vrata
prema hodniku, s pištoljima nagotovs.
Ušla su dvojica ljudi s puškama.
Onda se pojavila Ada i okrenula se prema njima.
„Guten morgen. Moramo da idemo. Odmah.”

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Štutgart, Nemačka
13.00

Pol je završio poslednji intervju, zadovoljan time kako je protekao

prethodni sat. Medijska pokrivenost očigledno je bila najefikasnija
alatka u nemačkoj politici. Glupa ograničenja plaćenih televizijskih
reklama sputavala su broj političkih spotova i vreme njihovog
emitovanja, a uz to je bilo nužno jasno naznačiti da su sve to
stranačke izjave. Podrazumevalo se da je malo ljudi gledalo, a još
manje slušalo te poruke.
Ipak, tok-šou programi, intervjui i televizijske vesti bili su nešto
drugo. Kao i internet. Tu nije bilo pravila i ograničenja, što ih je činilo
savršenim za širenje propagande. Njegova politika, ustanovljena od
prvog dana kampanje, bila je da učini sebe raspoloživim najmanje
sat svakog dana za odgovaranje na pitanja. Naravno, birao je
novinare kojima je posvećivao vreme, a njegovo osoblje prećutno je
dodeljivalo tu privilegiju kao nagradu za povoljno izveštavanje o
njemu. Bio je to jedan od načina na koje je olakšavao posao
novinarima. Metod da oni učvrste položaj kod svojih urednika. A
dosad je izabrana grupa odgovarala na njegovu velikodušnost
rafalima reportaža koje su se pretvarale u pozitivne procente u
predizbornim anketama.
Ali on nije bio naročito iznenađen.
Za razliku od Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, gde
je većina štampe naginjala levici, sedma sila u Nemačkoj bila je
okrenuta udesno.
A on je zbog toga osećao neizmernu zahvalnost.
Pogledao je na svoj sat. Poslednji intervju s novinskom ekipom iz
Hamburga malo se odužio. Bilo mu je potrebno nekoliko minuta
privatnosti pa je zamolio svoje osoblje da se povuče, pod izgovorom
da će malo da odrema. Ostatak dana biće užurban, sa zakazanim
zaustavljanjima u Kilerbergsparku, na univerzitetu i u Institutu za
međunarodne odnose, gde je trebalo da govori posle večere. Sutra
će ići u fabriku Dajmler u istočnom predgrađu i malo se rukovati s
ljudima ispred kapije. U Štutgartu i okolini živelo je šeststo hiljada
ljudi. Dve njegove izdavačke kuće imale su sedište južno od grada,
kao i pozamašan deo ostatka nemačke izdavačke industrije. Iako je
on bio lokalni poslodavac s vezama koje su sezale duboko u
gradsku politiku, a poslednje ankete pokazivale su da ima čvrste
pozicije i u gradu i u okolnim selima, ipak je zakazao puna dva dana
boravka u ovom području - nije imalo smisla da išta prepušta slučaju
- a imao je nameru da novine i televizija danas i sutra budu prepune
njegovih nastupa.
Štab je smestio u Hotel am Štajgenberger. Vlasnik hotela, njegov
dugogodišnji pristalica, obezbedio mu je apartman s pogledom na
Vrt palate. Kada je i poslednji član njegovog štaba izašao iz njegove
sobe na drugom spratu, dohvatio je telefon i pozvao broj koji je
odavno naučio napamet. Zahvaljujući poruci koju je prošle noći
poslao preko svog pomoćnika, njegov poziv biće očekivan.
Jedno zvono.
Dva.
„Veoma je lepo od tebe što si tačan”, javio se glas s druge strane
posle trećeg zvona.
„Rekli su mi da je to vrlina.”
Kurt Ajzenhut se nasmejao. „S tobom, sve je vrlina.”
„Ja sam samo skromni izdavač. Ne veliki industrijalac kao što si
ti.”
 „Laskaš mi, Teodore. Ali imamo problem.”
„To sam i posumnjao posle tvog zahteva da odmah
razgovaramo.”
„Reč je o Mari.”
„Kako je Oma danas? Sigurno ne može da bude zadovoljna.”
Njegov ispitivač javnog mnjenja već mu je javio da su brojke
preko noći narasle na jasna dva procenta prednosti za njega. U „bici
knjigama”, kako su mediji nazvali njihove jučerašnje nastupe, on je
očigledno bio neosporni pobednik.
„Namerava da izvede još onoga što se dešavalo juče”, rekao je
Kurt. „Neće se povući.”
„Odlično.” I stvarno je tako mislio. „Ohrabruj je u tom smislu.”
„Ti je uzimaš previše olako.”
„Govoriš kao odani muž. Uveravam te, Kurte, ja ne potcenjujem
tvoju ženu. Ona je i sposobna i inteligentna, što se vidi u njenoj
sposobnosti da toliko dugo zadrži vlast. To je opasna kombinacija
kod političkog protivnika. Ipak, pretpostavljam da imaš da mi kažeš
nešto više od toga. U tvojoj poruci navedeno je da je ovo važno.”
„Naišao sam na neke njene beleške koje je napravila u toku
telefonskog razgovora. Dvoje Amerikanaca trenutno su u Čileu i
proveravaju nešto što se odnosi na tebe. Šta tačno, ja to ne znam,
ali mislio sam da bi trebalo da znaš za to.”
Nije smeo da kaže on to već vrlo dobro zna. Da, u stvari, on
orkestrira sve što se trenutno dešava s druge strane Atlantika. Zato
je samo rekao: „Zanimljivo.”
„U beleškama se pominju neke fotografije i ništa više. Znaš li o
čemu je reč?
„Ne brini. To nema nikakve veze sa mnom.”
I stvarno je tako mislio.
Kao što će Mari Ajzenhut i ova zlosrećna budala na drugoj strani
linije uskoro otkriti.
„Ona je prilično zbunjena. Čak uznemirena”, napomenuo je Kurt.
„Kao što i treba da bude. Taj nastup juče bio je glup. Molim te,
kao što rekoh, da je podstakneš na još sličnih.”
„Bojim se da ona ne sluša ništa što ja kažem.”
„O, u tome grešiš, prijatelju stari. Ona te posluša i odmah uradi
suprotno. Upamti to. Ljutitog psa najbolje je voditi za rep.”
 Kurt se nasmejao. „Imaću to na umu. Ali deluje kao da nisi
zabrinut što ti ljudi istražuju o tebi.”
„Nije to prvi put, a siguran sam da neće biti ni poslednji. To ide uz
kandidaturu za javnu funkciju. Ja nemam šta da krijem, pa neka
onda istražuju.”
„Hoćeš li pobediti na ovim izborima?”
„To mi je cilj.”
„Mari veruje da si ti demon. Otelotvorenje svega čega se grozi.”
Njega uopšte nije bilo briga za to. „Ona ne može da shvati mnogo
više od sopstvene centrističke filozofije. Za nju je sve suprotno tome
povratak u prošlost. Uskoro će saznati da je Nemačka jača nego što
ona veruje.”
„Ali da li je dovoljno jaka da preživi ono što ti imaš na umu?”
On se zakikotao. „Uveravam te, Kurte, ova nacija ima kičmu za
bilo šta, kao što je istorija dokazala.”
Ljudi kao što je Kurt Ajzenhut nikada ne bi mogli da shvate ono
što je on vizionarski zamislio. Oni su sledbenici. On je vođa. Car.
Kajzer.
„Govoriš kao budući kancelar”, odgovorio je Kurt. „Neću ti više
oduzimati vreme. Samo sam mislio da bi hteo da znaš ovu
informaciju.” U ovoj izjavi osetio se tračak rezigniranosti.
„Cenim tvoj trud.”
I prekinuo je vezu.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton i Kasiopeja išli su za Adom i dvojicom naoružanih ljudi kroz

kuću. On je video osećaj hitnosti na staričinom licu i shvatio da je
došla da pomogne.
Zato se nisu raspravljali.
„Saznala sam da je ovo mesto postalo meta”, rekla je Ada.
„Moramo da požurimo i odemo što pre.”
Prošli su kroz prizemlje do kuhinje. Iz ostave su jedna vrata
vodila na stepenište podruma. Put su im osvetljavale neonske
svetiljke. Vazduh je postajao sve hladniji dok su silazili.
„Šta se dešava?”, upitao je on dok su žurili niz stepenice.
„Ministar Vergara izvršava Kajzerov nalog”, odgovorila je starica.
„Teodor Pol želi da vas dvoje budete mrtvi. Odmah.”
To je uvek bilo pomalo uznemirujuće čuti.
Sišli su do dna stepeništa i Koton je video skupo uređen podrum
koji se prostirao ispod cele površine prizemlja. Svuda su bili uredno
poslagani alat i oprema. Kroz odvojena vrata ulazilo se u vešernicu i
rashlađeni vinski podrum. Tu su bile i peći za grejanje u zimskim
mesecima. Ostala vrata bila su zaključana katancima. Ada je
naizgled tačno znala šta radi dok su se kretali prema stražnjem zidu
od betonskih blokova.
„Ova kuća sagrađena je krajem četrdesetih”, rekla je. „Ali otad je
modernizovana nekoliko puta.”
Stala je ispred zida i dala znak jednom od dvojice ljudi s
puškama, a on je, izgleda, znao šta treba da radi. Mladić je dodao
pušku svom kolegi pa skočio i uhvatio se za jednu od metalnih cevi
koje su se pružale po plafonu, ispod podnih greda. Izdigao se
napregnuvši mišiće ruku, pa pesnicom udario gredu sa strane.
Jedna ploča u betonskom zidu se otvorila.
„Ljudi koji su decenijama dolazili u ovu kuću uvek su želeli da
imaju izlaz za hitne situacije”, objasnila je Ada. „U slučaju nevolje.”
„Kao, na primer, približavanja lovaca na naciste?”, upitao je on.
„To je svakako spadalo u takve slučajeve.”
Svi su se brzo provukli kroz otvoreni prolaz u tunel širok otprilike
jedan metar a visok malo manje od dva, velikim delom prav kao
strela, sa sijalicama postavljenim na svakih šest ili sedam metara.
„Hodajte brzo”, rekla je Ada. „Ne brinite za mene. Stići ću vas.”
Nosila je haljinu boje kafe do ispod kolena i debelu jaknu koja joj
je pokrivala čitav gornji deo tela. U ruci je imala štap koji joj je,
izgleda, pomagao da drži ravnotežu. I kretala se iznenađujuće brzo
za ženu u devedesetim godinama.
Vrata u zidu zatvorila su se za njima.
Sada su bili zatvoreni u tesnom prostoru. Oko njih nije bilo ničega
osim kamenja i zemlje. Kotona je preplavio poznati osećaj panike i
tada je osetio umirujući dodir Kasiopejine ruke na ramenu. Ona je
znala koliko on mrzi ovakve zatvorene prostore, ali nije bilo vremena
za fobije. Na svu sreću, kretali su se brzo, udaljavajući se od vile, a
tunel se spuštao.
Da bi skrenuo misli s nelagode koja ga je obuzimala, Koton je
proučavao način gradnje tunela. Imao je oblik potkovice. S grubim
zidovima od cigala. I zemljanim podom. To najverovatnije nije ni bio
tunel već kanal iskopan od kuće pa pokriven i zaklonjen.
To mu nije donosilo utehu.
Trčali su napred pedesetak metara, do mesta gde je prolaz
skretao malo ulevo i naglo se spuštao. Sledećih trideset metara
takođe je bilo osvetljeno sijalicama.
Koton je prikupio snagu i održavao korak.
Na kraju tunela bile su metalne merdevine. Jedan od mladića
popeo se uz prečke i otvorio drvena vrata u svodu prolaza.
Svi su krenuli za njim gore.
Stajali su u prostoriji koja je ličila na ambar. Dva traktora, ručni
alat i motorna kosilica videli su se u senkama pored zidova. Jedina
svetlost probijala se kroz prljavi prozor visoko na jednom zidu.
„Ova šupa daleko je od glavne kuće”, rekla je Ada. „I niže od nje,
pored nasipa.”
Koton je klimnuo glavom Kasiopeji i oboje su izvadili pištolje pa ih
uperili u ostalo troje.
„Spustite te puške. Lepo i polako”, naredio je on.
Mladići su ga poslušali.
„Her Malone”, rekla je Ada. „Nema potrebe za ovim.”
„Oprostite mi ako sam malo nepoverljiv.”
„Možemo li da izađemo?”, upitala je starica. „Postoji nešto što
treba da vidite i čujete.”
On je pogledao u Kasiopeju, koja je slegla ramenima. U redu.
Zašto da ne?
„Povedi.”
Otvorili su bočna vrata i izašli na prohladan jutarnji vazduh.
Grane starog drveća preplitale su se iznad njihovih glava, stvarajući
barijeru prema oblačnom nebu. Video je da su zaista daleko i ispod
u odnosu na veliku kuću, a s jedne strane uzdizao se nasip zasađen
stablima. Uski makadamski put vodio je od ambara. Kroz drveće se
mestimično probijao sjaj sunca. Na nebu se čula udaljena
grmljavina.
 Poznat zvuk.
„Lovački avion?”, upitao je on.
Ada je klimnula glavom. „Pratio vas je ovamo po Vergarinom
naređenju.”
Ništa u vezi s ovim nije zvučalo dobro.
Tišinu je narušio gromoviti prasak, praćen naletom vrelog
vazduha koji je proleteo nebom iznad njih.
Eksplozija.
Svi su se instinktivno sagli i zaklonili lice.
Vrhovi drveća zatresli su se od udarnog talasa eksplozije. Na svu
sreću, bili su dovoljno daleko i nisko da ih udar ne zahvati. Čuo je
padanje krša koji je eksplozija podigla u vazduh, pucketanje vatre i
šuštanje zemlje i kamenčića koji su padali kroz lišće.
Sačekao je da se sve utiša, pa požurio uz šumovitu padinu.
Kasiopeja ga je pratila.
Kuća je bila obuhvaćena vatrenom kuglom, svedena na
izlomljenu, užarenu masu, a elegantni oblik onoga što je nekada bio
schlöss sasvim je nestao. Vatra se probijala kroz prljavi dim,
kovitlajući se i trepereći. Zemlja je u svim pravcima bila zasuta
kršem.
„Raketa vazduh-zemlja”, rekao je on.
Tutnjava se približila.
Postajala je sve glasnija.
Oni su ostali skriveni između drveća.
Meci velikog kalibra zasuli su zapaljene ruševine i uz tup zvuk
žarili se u mokru zemlju iza kuće. Lovački avion proleteo je iznad njih
i nestao u oblacima.
„Hteo je da se osigura da smo mrtvi”, promrmljao je Koton, zureći
u zadimljene ruševine. Vazduh je bio gust od smrada spaljenog
drveta.
Lovački avion se vratio.
Ali prošao je dalje od njih.
Onda se u daljini čula druga eksplozija.
„Vaš avion”, doviknula je Ada odozdo.
On se okrenuo i upitao: „Znala si da će se ovo dogoditi?”
„Sreća vaša što imam prijatelje koji su me upozorili.”
Da. Sreća naša.
 Sišli su s nasipa.
„Šta sada?”, upitao je on.
„Pešačićemo”, rekla je Ada.
Krenuli su makadamskim putem do utabane staze koja je vijugala
između drveća. Ada i njena dvojica pomagača išli su prvi. Posle
nekoliko stotina metara naišli su na još jednu stazu koja se odvajala.
Bila je prohodna i jasno se videla. Krenuli su njom, prolazeći kroz
gustu paprat i vres. Zemlja pod nogama bila je meka od gustog sloja
lišća i prigušivala im je korake, tako da se čuo poj ptica. Staza se
suzila, pa se završila na niskoj čistini. Ibis ružičaste boje je uzleteo,
razmetljivo mlateći krilima po vazduhu. Ivice čistine bile su obrasle
ljubičicama. Koton je spazio razbijene komade krečnjaka i granita
između grubih bokora poljske trave.
„To su grobovi”, rekla je Kasiopeja.
On je ušao na groblje i odmah video da su svi spomenici
razlupani u sitno kamenje. Sagnuo se i pregledao njihove ostatke.
„Čini mi se da bi identifikacijom pokojnika koji ovde leže moglo da se
nađe nekoliko ratnih zločinaca.”
„Dobro ti se čini”, rekla mu je Ada.
Odbacio je jednu kamenu krhotinu u stranu pa se osvrnuo,
zagledajući visoke i debele bukve i araukarije. Zlatni sunčevi zraci
probijali su se kroz vrhove drveća.
„Ko si, dođavola, ti?”, upitao je on Adu.
„Neko ko ti je upravo spasao život.”

Engle je gledao Vergaru dok je razgovarao mobilnim telefonom.

Poslednji izveštaj pilota lovačkog aviona ukazivao je na to da je kuća
potpuno uništena.
Vergara je završio razgovor. „Hidroavion je takođe uništen, kao
što si tražio. Pilot kaže da ništa nije ostalo ni od njega ni od kuće.
Takođe je zasuo ruševine mecima velikog kalibra.”
Nije bilo izbora. Schlöss je morao biti uništen tako da ne ostanu
nikakvi tragovi. Ipak, to je bila prava šteta. Engle je nekoliko puta
dolazio u njega i znao je da je veličanstven. Pol neće biti zadovoljan,
ali nije bilo druge mogućnosti. Malon i Vitova morali su da umru i trag
je posle toga ostajao potpuno hladan, baš kao što je bio pre nego što
su se drugi usudili da priđu previše blizu.
„Lokalne karabinerose su na eksplozije upozorile čamdžije. Sada
su na putu tamo preko jezera, ali biće im potreban sat ili više da
stignu. Možemo da objasnimo uništenje kuće kao nasumični
pogodak.” Ministar se osmehnuo. „Takve stvari se dešavaju. Senjor
Engle, izgleda da je vaš problem rešen.”
„A ja to izuzetno cenim. Ovo je daleko više od onoga što sam
očekivao od vaše službe.”
„Gracias. Zadovoljstvo je služiti her Polu. On je velikodušan
dobročinitelj.”
Dvojica karabinerosa sedela su s druge strane stola. Sve su
slušali s neskrivenim zanimanjem. On je znao da to nisu obični
policajci već deo Vergarinog ličnog osoblja, a obojica su, takođe, bili
na Polovom privatnom platnom spisku. Njihov zadatak u poslednjih
nekoliko dana bio je da motre na Malona i Vitovu i izveštavaju o
svemu. Međutim, otišli su predaleko u čitanju Adinih pisama. Sada
su bili problem koji treba rešiti. Kao i Vergara. Na svu sreću, sve što
se ovde dogodilo, vodilo je do ove trojice.
Ništa nije vodilo do njega ili Pola.
Posegnuo je ispod jakne i stegnuo pištolj. Kočnica je već bila
otpuštena. Izvukao je oružje i ispalio dva hica, po jedan u čelo obojici
karabinerosa. Vergara je isprva izgledao zapanjeno, a zatim je i on
posegnuo za svojim pištoljem. Ali Engle je ispalio dva metka ministru
u grudi. Dovršio je posao ispalivši mu treći iznad nosa, i zamenik
ministra unutrašnjih poslova sručio se na pod.
Opipao je puls svoj trojici.
Nije ga bilo.
Vergara i njegovi poslušnici njuškala nisu više bili dostupni za
ispitivanje. Koton Malon i Kasiopeja Vit bili su mrtvi, a kuća pored
jezera je nestala. Svi finansijski podaci iz ormarića kojih se Vitova
juče dokopala vraćeni su u Santijago u Vergarinu kancelariju.
Što je bilo savršeno.
Želeli su da ti podaci budu nađeni i razotkriveni.
Možda će Vergarina smrt biti povezana s to dvoje. Ono malo
dokumenata koje je Vergara imejlom poslao u Nemačku poslužiće
nameravanoj svrsi i podstaći će nemačke vlasti na akciju. Ada je
svakako predstavljala problem, a pisma koja je ona dostavila i dalje
su bila razlog za brigu, ali ona se najverovatnije negde sakrila. Sada
bi bilo i teško i rizično tražiti je.
Pozabaviće se njom posle izbora.
Trenutno je postojao drugi hitni problem.
Koji će proučiti na putu nazad u Nemačku.
Zato je mirno ubacio pisma u plastičnu posudu, zatvorio je i
izašao iz alpske kuće, odlučivši da usput spali pisma, a zatim na
brzinu ruča u gradu pre nego što avionom otputuje u Afriku.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Koton je hodao stazom.

Ada je vodila, i dalje držeći u ruci starinski štap za šetnju, a tlo je
za njom ostajalo istačkano rupama od njegovog oštrog vrha dok se
oslanjala na njega u hodu. Kasiopeja je išla za njim, održavajući
korak, još s rancem na ramenima. Čuo je zvuk vode koja teče i staza
je sada vodila po ivici nabujalog potoka, kroz gusto isprepleteno
šipražje. Udaljavali su se od schlöss-a, iz kog se crni dim još podizao
u sivo nebo. Najzad su izašli iz šume na široki makadamski put koji
je vodio nazad prema jezeru.
„Nemamo vremena za propisno predstavljanje”, rekla je Ada.
„Mora da ste vi frojlajn Vit. Drago mi je što sam vas upoznala.”
„Moram reći da je meni još veće zadovoljstvo što sam upoznala
vas. Hvala vam za ovo što ste upravo uradili.”
„Napisala sam onu poruku da vas oboje podstaknem da dođete
ovamo, ne znajući šta bi tačno ministar Vergara mogao da uradi. Ali
onda sam primila poziv o onome šta Vergara hoće da uradi, pa smo
smesta došli.”
„Neverovatno si dobro obaveštena”, rekao je Koton. „Pogotovo
za nekoga ko samo radi u staračkom domu.”
„Sreća je za tebe što imaš toliko raznovrsna interesovanja.”
On se osmehnuo.
 „Srećom, imamo dovoljno vremena za delanje. Rečeno mi je da
će oni sačekati nekoliko minuta pošto uđete, pre nego što ispale
raketu. Hteli su da i vi kuća nestanete.”
„Pošto nije trebalo da vi ikada pomenete to mesto, zar ne?”,
upitala je Kasiopeja.
„Tačno. Kada sam ga pomenula, znala sam da će Vergara nešto
da preduzme. Kako? Nisam znala pouzdano. Ali oni takođe nisu
želeli da odete u Afriku.”
„Ko su oni?”, upitao je Koton.
„Teodor Pol i njegovi saradnici.”
„On želi da kažemo Mari Ajzenhut da su njeni otac i muž
povezani sa izgubljenim nacističkim bogatstvom”, rekla je Kasiopeja.
„Takođe, želi da nemački narod vidi te dokumente i čuje tu istinu.
Vergara je jedva čekao da izađe iz one banke i podnese zvanični
izveštaj.”
„Izgleda da je pitanje hoćete li vi dozvoliti da se to dogodi.”
„Kakav izbor imamo?”, pitao je on.
„Idite u Afriku.”
„Zašto?”
„Tamo vas čeka istina.”
„Čitali smo pisma koja si ostavila”, rekao je on. „Tvoj brat,
Gerhard Šib, dugo je živeo tamo. Ali poslednje pismo koje imamo
staro je više od pedeset godina. Šta se dogodilo od tada? Kako ti
znaš išta o Africi?”
„Zar nije dovoljno to što znam?”
Njemu je ponestajalo strpljenja. „Stojimo ovde u šumi u blizini
nečega što je nekada bilo nekakva nacistička svetinja. O kojoj si ti
sve znala. A onda su tu i ovi mladići s puškama, koji očigledno
primaju naređenja od tebe. Po tvom sopstvenom priznanju, tvoj otac
radio je za Bormana. Onda si ti preuzela...”
„Her Malone, ovo područje Čilea, i deo Argentine odmah ovde iza
granice, nekada su bili puni Nemaca pobeglih od rata. Mnogi su došli
ovamo legalno da izbegnu razaranje kod kuće. Oni nisu bili nacisti.
Još mnogo više došlo ih je ilegalno da se sakriju i pokušavali su da
budu neupadljivi. Njima je bila potrebna pomoć.”
„Neki od njih bili su ratni zločinci”, napomenuo je on.
 „I većina njih na kraju su uhvaćeni. Borman je primenio Aktion
Aderflung i Aktion Feuerland kao svoje planove da izvuče ključne
ljude i sredstva iz Nemačke. I da, moj otac rukovodio je tim akcijama
ovde u Čileu. Međutim, moj brat imao je mnogo teži zadatak. Da. Mi
smo se starali o nacistima. Ali moj brat i ja vršili smo svoje dužnosti u
čast našeg oca, kog smo oboje mnogo voleli.”
„A šta je bila ta kuća koju smo upravo videli?”
„Mesto za starce da uživaju u njemu. Bilo ih je ostalo još samo
nekoliko, ali i dalje su dolazili ovamo s vremena na vreme. Pogotovo
20. aprila.”
„Na Hitlerov rođendan”, rekao je on.
Ona je klimnula glavom. „Ti znaš istoriju.”
„Ja znam kada sam izigran, a nas dvoje izigrani smo od početka.
Ali dopustili smo to da bismo mogli da pokrenemo ovo.”
„Ja sam to završila.”
On se zakikotao. „Ne. Samo si započela novu melodiju po kojoj
ćemo igrati.”
„Her Malone, od mene se tražilo da namestim ono što se
dogodilo u hacijendi koju ste posetili. I to sam i uradila. Priznajem
to.”
„Pomoću nekih od knjiga iz schlöss-a?”
Starica je ponovo klimnula glavom. „Njih i zastave. Mnogo starih
suvenira čuvano je u podrumu. Ali sada je i to nestalo.”
„Ne zvučite tužno”, primetila je Kasiopeja.
„To je kao da izgubiš kancer koji te je izjedao.”
On se složio s tim.
„Rekli su mi da vas poteram dalje iz hacijende, što sam i uradila,
kada su ovi mladići pucali na kuću. Rekli su mi da neupadljivo
podmetnem neke fotografije. One koje su ostavljene da ih nađete na
zidu u kući. Na njima su Borman i Braunova. Ali one nisu snimljene
ovde. Dete koje ste videli s Bormanom je stranac. Neka pisma
trebalo je da budu dostavljena da pojačaju moje izjave kako ne
postoji nikakav sin Martina Bormana.” Starica se osmehnula. „Ali ja
sam taj deo izmenila.”
„Ti si ostavila ona pisma u autu prošle noći?”
Klimnula je glavom. „Bilo je važno da ih pročitate. Kajzer nema
pojma da ona postoje niti zna da smo se Eva Braun i ja tajno
dopisivale mnogo godina. Moj brat je to omogućio sa svoje strane u
Africi. Njoj je bila potrebna prijateljica. Neko kome može da se
poveri, a ja sam poslužila toj svrsi.”
Kasiopeja je skinula ranac s leđa i pokazala joj album za slike.
„Hteli ste da i ovo pronađemo?”
Ada je klimnula glavom. „Naredila sam da Kajzerov špijun bude
ubijen i ostavljen tamo kao poruka za njegovog glavnog čoveka.
Pretpostavila sam da ćete se vratiti da me tražite, a zatim pretražiti
prostorije, pa sam ostavila to da ga vi nađete.”
„Hoćeš li da ti ga vratimo?”, upitao je Koton.
„Ne. Uzmite ga. Biće vam potreban.”
„A finansijski dokumenti?”, pitala je Kasiopeja.
„Oni su želeli da ih nađete, pa su vas naveli pravo na njih.
Kancelarkin istražitelj ubijen je da se vašoj potrazi da dodatni značaj.
Bodež je uzet iz drugog nacističkog skloništa i upotrebljen da se
njime izvrši ubistvo. Bili biste šokirani time koliko je nacističkih stvari
ostalo na ovom kontinentu.
Nažalost, ima i više nego dovoljno tih finansijskih dokumenata da
povežu sadašnju kancelarku Nemačke sa smradom Trećeg rajha.
Oni nisu lažni. Sve je to istina i kancelarka će morati da se nosi s
tom tužnom realnošću.” Zastala je. „Možemo, jednostavno, da
kažemo da su se za mene stvari promenile. Iako sam nekada
pomagala čoveku koji voli da ga zovu Kajzer, to više nije tako.
Preuzimam veliki rizik na sebe time što vam pomažem, i to bi me na
kraju moglo koštati života, a kao što ste upravo videli, i vaši životi su
u opasnosti. Ali rečeno mi je da ste vas oboje i više nego sposobni
da se brinete za sebe.”
„A ko vam je to rekao?”, pitala je Kasiopeja.
„Neko ko to zna.”
„Ona je prava kraljica zagonetaka”, rekao je on Kasiopeji.
„Pritajenost je izgubljena veština”, rekla je Ada. „Ipak, postoji još
nešto.” Dala je znak rukom i jedan od mladića dao joj je mobilni
telefon, koji je ona prosledila Kotonu. Video je sliku nekog čoveka na
ekranu. Bio je srednjih pedesetih godina, preplanule kože, sa
špicastom bradom prošaranom srebrnosedim dlakama.
„On se zove Jozef Engle”, rekla je starica. „Upamtite njegovo lice.
On je Kajzerova desna ruka.” Zastala je. „On je ubio moju prijateljicu
Izabel. Ubio je i istražitelja koga je kancelarka poslala u Santijago.
Čovek koga sam ja sinoć ubila radio je za Englea. Engle je platio
Vergari da vas oboje ubije. Kada sazna da taj pokušaj nije uspeo,
uveravam vas, ponovo će pokušati da vas eliminiše.”
On je memorisao čovekove crte lica.
„Moj otac služio je Smeđu Eminenciju dok Borman nije otišao
1947. godine. Nikada više nisam videla ni Bormana ni Evi. Oni su
postali odgovornost mog brata. Moj otac nastavio je da se stara za
potrebe onih koji su pobegli ovamo da potraže utočište. Borman je
otvorio mnogo računa u mnogo banaka, a moj otac bio je poverenik
svih njih, odgovoran za održavanje solventnosti i podizanje potrebnih
sredstava. U Afriku su redovno podnošeni izveštaji dok moj otac nije
umro, a Borman je i dalje bio uključen u donošenje svih važnih
odluka. Ali, kada je moj otac umro, ja sam preuzela njegova
zaduženja i odlučila da više ne podnosim izveštaje. To niko nikada
nije osporavao. Pretpostavljala sam da je dotad i Borman već bio
mrtav. Ja sam dugo bila der regler tog novca. Senjor Donoso, koga
ste juče upoznali u banci, čovek je sumnjivog morala i radi za
svakoga ko mu plati. Vergara je godinama bio njegov dobročinitelj.”
„Dakle, vi ste dozvolili da oni finansijski dokumenti budu
pronađeni?”, upitala je Kasiopeja.
Starica je klimnula glavom. „Zaustaviti to značilo bi zaustaviti sve
ovo da se i dalje dešava. Žao mi je što će kancelarka Ajzenhut platiti
cenu, ali to je cena koja je odavno prispela na naplatu. Vreme je da
sazna istinu.”
„Odakle poznaješ Teodora Pola?”, pitao je Koton.
„On i ja poznajemo se već godinama. S vremena na vreme tražio
je usluge. To se dešavalo uglavnom kada su ljudi dolazili ovamo da
istražuju. Imali smo razne ovde. Vladine ljude, lovce na blago, pisce,
novinare, filmadžije, čak i ekipu filmske televizijske serije koja se
bavila suludom teorijom da je Hitler nekako uspeo da živi ovde dugo
i spokojno. Sve smo ih obeshrabrili i poslali u lov na senke.”
„Da zaštitite novac?”, rekao je on.
Starica je odmahnula glavom. „Da zaštitimo prošlost. Poslednji
problem desio se pre nekoliko godina. Dvojica američkih agenata. To
je dovelo do Izabelinog ubistva. Tada sam znala da ću jednoga dana
morati da nateram Kajzera da plati za taj surovi postupak. I nemojte
da sumnjate, Huan Vergara učestvovao je u Izabelinom ubistvu. On
je podjednako odgovoran. Svi će platiti zbog toga.”
„U tebi ima mnogo gorčine”, primetio je Koton.
„Ona potiče od života punog loših izbora.”
„Šta želite da mi uradimo?”, upitala je Kasiopeja.
„Pratite ono što piše u pismima koja sam vam dala”, rekla je Ada.
„Ona će vas navoditi u Africi.”
„Zašto bismo verovali u bilo šta od onoga što govoriš?”, hteo je
Koton da zna.
„Upravo sam vam spasla život. Da sam želela vašu smrt, bili
biste mrtvi.”
On nije sumnjao u tu izjavu.
„Zašto se vi i vaš brat nikada niste ponovo sastali?”, pitala je
Kasiopeja.
„Nikada nisam rekla da nismo.”
„Dakle, tvoj brat je živ?”, uključio se on.
„Odgovor na to pitanje čeka te u Africi. Dozvolite da vam kažem
da je ulog u ovome mnogo veći nego što vi shvatate. Kada je Pol
odlučio da namami Mari Ajzenhut da dođe ovamo i otkrije one
finansijske dokumente, nikada nije ni zamišljao kakva vrata otvara.
Nikada nije shvatio razmere mržnje i ogorčenja koji ga čekaju. Kao
što arogantni i glupi formalisti često rade, on sebe smatra
najpametnijim i najlukavijim. Izatkao je mrežu koja je sada umršena.
Vama dvoma ostaje samo da je razmrsite. Samo je na vama izbor da
li ćete to uraditi ili ne.”
Starica je zastala.
„Izaberite mudro.

Čamcem su ih prevezli preko Lago Hirasola, a zatim ih autom vratili

dvesta kilometara do doka na jezeru s koga su ranije krenuli. Njihov
džip još je bio tu, i njime su se odvezli u alpsku kuću. Ispred nje bila
su parkirana dva policijska vozila. To je značilo da su karabinerosi i
Vergara tu. Oprezno su prišli kući i provirili kroz prozor sa zadnje
verande da osmotre situaciju unutra. Njihovo pojavljivanje sigurno će
biti iznenađenje, pogotovo ako se moglo verovati Adi da je Vergara
bio umešan u pokušaj njihovog ubistva.
 Velika soba bila je prazna, ali u trpezariji je bilo potpuno
drugačije. Dvojica karabinerosa klonulo su ležala u foteljama, a
Vergara na podu.
Na svim telima videle su se rupe od metaka.
„Misliš li da je ovo uradila Ada?”, upitala je Kasiopeja. „Ili Polov
čovek Engle?”
„Ja bih se kladio na njega. Uklanja preostale tragove.”
Ušli su kroz otključana francuska vrata.
Na stolu je bio radio-uređaj.
„Ovo ranije nije bilo ovde”, rekla je ona.
Ne, nije bilo. Onda je primetio. Adina pisma su nestala.
Kasiopeja je takođe to primetila.
„Ovo znači da je Polov čovek Engle izvršio ova ubistva”,
zaključila je ona.
„Ada je želela da mi dobijemo ta pisma. On nije.”
Upravo tako.
Srećom, on je zahvaljujući svom fotografskom pamćenju jasno
zapamtio reči karabinera koje su mu doslovno prevedene. Godine su
mu iskakale u pamćenju u munjevitom nizu: 1949, 1951, 1962.
Mesta. Imena. A još su imali ostala pisma, album i fotografije.
On je pogledao na svoj sat. 14.35.
„U svemu ovome dobro je što smo mi mrtvi”, primetila je ona.
„Samo ne ovako trajno kao ova trojica.”
„Ali glavno pitanje glasi: idemo li u Afriku?”
Ona je klimnula glavom. „Kad smo već stigli ovoliko daleko.” On
se složio.

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Nemačka
15.30

Mari je strepela od leta. Dok je bila mlađa, jun je uvek značio

dobrodošlo olakšanje od sumorne hladnoće, vreme toplih dana,
prijatnih večeri i sunca koje je ostajalo na nebu do kasno uveče.
Ali sve se to promenilo pre skoro pedeset godina.
Četrnaestog juna.
Na dan kada su njeni roditelji umrli.
Boing 707, na letu od Atine do Rima, pao je u Jonsko more. Svih
osamdeset osmoro ljudi koji su bili u njemu su poginuli, zbog bombe
sakrivene u spremištu za prtljag koja je oborila avion u okean.
Sve zbog Bliskog istoka.
Palestinska oslobodilačka organizacija proterana je iz Jordana pa
je premestila svoj štab na jug Libana, gde je lako vrbovala militante
iz obližnjih izbegličkih logora. U to vreme, južni Liban bio je poznat
kao Fatahland, zbog prevlasti militantnih organizacija koje su
koristile to područje da izvode napade na Izrael. Fatah je bila
najbezobzirnija od palestinskih oslobodilačkih grupa i na kraju je
učestvovala i u bombaškom napadu u kome su poginuli njeni
roditelji, mada nikada ništa nije dokazano.
Ali osamdeset osmoro ljudi je stradalo.
Dvoje od njih bili su najvažniji ljudi u njenom životu.
Pogotovo njen otac.
Ona ga je obožavala.
Pre nego što je kampanja počela, obavestila je svoje osoblje da
ostave popodne i veče 14. juna kao slobodan termin. Nije im
ponudila nikakvo objašnjenje niti joj ga je iko tražio. Svake godine na
taj dan odlazila je na groblje. Nalazilo se pored drevne Klostern
Egern, velike opatije koju su osnovali sveti rimski carevi, i još je bila
dom bratije benediktinskih monaha. Prošlih četrdeset šest godina
dolazila je i palila sveću u maloj crkvi. Kasnije bi otišla do grobova i
ostavila na njima žute ruže, što je bio njen način da oda počast tim
ljudima koji su prerano oteti iz njenog života. Kurt je godinama išao s
njom, ali ne tako često u protekloj deceniji.
Upalila je šibicu i prinela treperavi plamen sveći. Trebalo je malo
vremena da se fitilj upali. Slabašna svetlost svece jedva je probijala
polutamu koja ju je okruživala. Sama crkva bila je oličenje
jednostavnosti. Od crvenog kamena sa dostojanstvenim ukrasima,
tiho mesto da se na njega dođe jednom godišnje i upita viša sila
kakvoj svrsi su služile te dve preuranjene smrti.
Kleknula je ispred jedne klupe.
 Monasi su bili dovoljno ljubazni da zatvore crkvu za to popodne i
obezbede joj privatnost. Pratila su je samo dvojica ljudi iz
obezbeđenja, i obojica su stajali napolju ispred vrata. Ona se nije
često molila. Mada su oboje njenih roditelja bili predani katolici,
religija nikada nije bila preovlađujuća sila u njenom životu.
Ali joj nije bila ni strana.
Zadnja vrata zaškripala su i otvorila se, i ona se upitala ko bi
sada mogao da ovako upadne ovamo. Podigla je glavu, a kada se
okrenula, videla je svog muža na vratima glavne odaje u crkvi.
Ušao je u kapelu. „Mislio sam da ove godine možda nećeš doći.”
„Bolje pitanje je zašto si ti ovde.”
„Pitam se da li su ovi godišnji podsetnici na taj bol zdravi za
tebe”, upitao je on.
„Cenim tvoju brigu, ali oni su mi bili roditelji.”
„Nisam mislio ništa loše. Reč je samo o tome da su nas oni
odavno napustili.”
Ona je shvatala na šta je mislio. U nekom trenutku živi moraju da
ostave mrtve i krenu dalje. „Možda nikada neću moći da ih ostavim i
krenem dalje. Ubijeni su ni zbog čega.”
Nije ni pokušavala da prikrije ogorčenost u glasu.
„Slažem se. I ja tugujem za njima.”
U ovakvim trenucima Kurt je najviše ličio na čoveka koga se
sećala odranije. Otmen. Zgodan. Avanturističkog duha. Venčali su se
mladi. Dvoje potomaka bogatih porodica. Spoj starog kapitala i moći.
Njihov život uvek je bio privilegovan, a ona je uspela da to pretvori u
izuzetnu karijeru u državnoj službi. Ali Kurt je sazreo u čoveka koga
ona, jednostavno, više nije poznavala. Dok je ona razvijala
saosećanje i globalne stavove, on je uzgajao svoje predrasude i
nacionalizam. Umesto da pokušava da razume njegov čudni
preobražaj, ona se povukla, što je njemu omogućilo da se sve više
udaljava u suprotnom pravcu. Postali su kao polovi magneta, spojeni
u jedno, ali zauvek razdvojeni silama na koje nijedno od njih nije
moglo da utiče. Ipak, u ovom trenutku, dok je zurila u njega u slaboj
svetlosti u crkvi, lepa sećanja podsticala su je da ga uzme za ruku i
uteši ga. Ali ružna su je glasno upozoravala da to više nije moguće.
Zato je samo rekla: „Poginuli su zbog mržnje. Srećom, Bliski istok
danas je drugačije mesto nego što je bio pre pedeset godina.
Postignut je napredak.”
„Mari, Jevreji i Arapi međusobno se ubijaju već pet hiljada
godina. To nikada neće prestati. Ta mržnja prelila se na čitav svet i ni
to nikada neće prestati. Pitam se šta bi tvoj otac mislio o tvojim
mandatima na mestu kancelara.”
Kada se nalazila u blizini kostiju svojih roditelja, to kao da joj je
uvek davalo dodatnu snagu. To je možda bio još jedan razlog zašto
je svake godine dolazila ovamo. Obnova snage i podmlađivanje,
koje joj je bilo i te kako potrebno u njenim poodmaklim godinama.
„Oboje bi bili ponosni”, izjavila je.
„Nemoguće je da stvarno veruješ u to. Sumnjam da bi tvoj otac
prihvatio politiku otvorenih granica koja omogućava bilo kome da
uđe u ovu zemlju. Ozbiljno sumnjam da bi se on povinovao volji
Sjedinjenih Američkih Država ili povlađivao Rusiji. On je mrzeo
NATO i smatrao je da je užasno to što Nemačka u potpunosti zavisi
od stranih sila u pogledu svoje spoljašnje zaštite. On i ja smo više
puta razgovarali o tome.”
„Moj otac živeo je u drugačije vreme i imao drugačija gledišta.
Ipak, pre svega bio je nemački patriota, kao što sam i ja.”
„Koja se boriš za svoj politički opstanak. Taj nastup u Dahauu
imao je negativne posledice. Uvredila si polovinu Bavarske. Šta si
uopšte mislila kada si obeležila te ljude kao nezainteresovane
rasiste? Da li je vređanje nacije tvoj način predvođenja? Olakšala si
Polu da stekne prednost.”
„Onda je možda on najzad dobio i tvoj glas?”
On je odmahnuo glavom. „Eto ti sad. Ako se ne slažem s tobom,
odmah sam tvoj neprijatelj.”
Nju je obuzeo gnev. „Ovo nije ni vreme ni mesto za političku
diskusiju. Treba da prestanemo.”
„Možda tvoj otac želi da čuje ono što imaš da kažeš.”
Ona je mrzela pritisak koji je vršio na nju pa je ponovila: „Moji
roditelji odobravali bi ono što radim.”
„Možeš li to da kažeš s potpunom ubeđenošću?”
Ona nije nameravala da se raspravlja s njim ovde, na ovom
svetom mestu, na ovaj poseban dan. Zato je zakoračila prema
vratima, ali on joj je preprečio put.
 „Hoćeš li pobeći i iz Bundestaga kada tvoja politika bude
dovedena u pitanje? Da li ti je neslaganje toliko odvratno?”
Nju je zahvatio jak osećaj nelagode. „Skloni mi se s puta.”
„Imaš li ikakvu predstavu o onome što radiš?”
Ona nije bila naviknuta da joj se obraćaju na takav način,
pogotovo ne njen muž. „Idi dođavola, Kurte.”
„Osećam se kao da sam već tamo.”
Njegova agresivnost bila je nešto novo, što je nju zbunjivalo. „Šta
je bilo, Kurte? Šta te muči?”
On ništa nije odgovorio.
Ona je želela da zna. „Ako sam ti toliko odbojna, želiš li da živimo
razdvojeno?”
„Već to radimo.”
„Želiš li razvod?”
„Ne želim.”
„Zašto me onda prekorevaš? Zašto me omalovažavaš?
Upravljala sam ovom zemljom šesnaest godina. Nemačka je jaka i
vitalna. Moje liderstvo poštuje se širom sveta. Tačno znam šta radim.
Zašto me onda, jednostavno, ne bi ostavio na miru? Živi svoj život,
sa svojim idejama, a mene pusti da živim svoj.”
„Voleo bih da su stvari tako jednostavne.”
U njemu je bilo tuge koja ju je mučila. To je, takođe, bila novina.
Ipak, bavljenje time delovalo je kao gubljenje vremena. Nju više,
jednostavno, nije bilo briga. „Hoću da idem na grob mojih roditelja.
Hoćeš li se, molim te, skloniti s vrata i pustiti me da prođem? Ili
moram da zovem obezbeđenje?”
„Zbog sopstvenog muža?”
„Ako je neophodno.”
On je ostao da stoji u mestu kao ukopan. Za oboje bi bilo bolje da
svako krene na svoju stranu. Ali okolnosti su ih držale spojene.
Povukao se unatraške kroz vrata.
Ona se progurala pored njega.
On ju je uhvatio ispod desne ruke i zadržao je.
Netremice su se gledali u oči.
„Nastavi ovako i sve ćeš nas uništiti”, procedio je on.
Ona se istrgla iz njegovog stiska i izašla napolje.
 TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Slobodna Država, Južna Afrika

Subota, 15. jun
12.30

Koton je kroz bočne prozore aviona gledao panoramu ispod sebe.

Iznajmio je dvomotornu cesnu u Durbanu, posle dugog leta iz
Santijaga u istom vojnom avionu koji ih je dovezao iz Nemačke u
Čile. Poziv Deniju Danijelsu smesta je omogućio let preko okeana.
Uz to su mu objasnili šta se desilo, ne izostavljajući ni optužujuće
finansijske dokumente koje je Huan Vergara poslao u Nemačku, a
koji bi mogli da se pokažu kao pogubni po Ajzenhutovu. Deni je
nagovestio da će se on sa svoje strane pozabaviti tim informacijama.
Slobodna Država bila je petsto kilometara zapadno od Durbana,
u unutrašnjosti zemlje, iza teritorija koje su spadale u najsurovije i
najnepristupačnije u Južnoj Africi, tako da se tamo najbrže i
najsigurnije stizalo vazdušnim putem. Prema podacima s
navigacijske karte, pre nekoliko minuta prešli su istočnu granicu
Slobodne Države. Ispod njih se pružao neravni teren pun isturenih
krečnjačkih stena, šiljaka visokih brda i dubokih rečnih dolina.
Sunce, belo a ne zlatno, obasjavalo je stenovito tlo magnezijumskim
bleskom. Antilope i gazele pasle su na planinskim obroncima između
klisura obraslih retkom šumom. Dalje napred video je kako brda i
drveće ustupaju mesto travnatim zaravnima i pašnjacima, takođe
istačkanim krečnjačkim stenama.
Pojavio se grad.
Zbijen, bez drveća i bez hladovine pod vrelim suncem koje je
žarilo iz visine. Treperava jara podizala se sa asfaltnog puta i
krovova od crvenog crepa. Sa obronaka jedne krečnjačke planine,
izvan varoši, stado tamnosmeđih koza poskakivalo je preko
kamenja, možda uplašeno preletom aviona. Prizor je podsećao na
isušeni akvarijum, i da nije bilo divljih životinja jedinstvenog izgleda,
on bi pomislio da nadleće američki jugozapad.
 Pratio je krivinu reke Moder prema Blumfontejnu, prostranoj
prestonici Slobodne Države. Nebo je bilo vedro s tek ponekim
iscepkanim, visokim oblakom. Krila aviona bila su vodoravna, a kljun
podignut i leteli su veoma glatko. Kasiopeja mu je čitala još pisama
koja im je Ada dostavila, prevodeći nemački tekst i otkrivajući
najdublje misli i osećanja Gerharda Šiba. Pregledala je pedeset tri
koverta tokom leta preko Atlantika i ponovo čitala delove pisama
koje je smatrala najzanimljivijim.

19. novembar 1951

...Ova zemlja nije mesto za vegetarijance, ali nudi pravu gozbu
za mesoždere. Naučio sam da šnicle, ražnjići i kotleti ispečeni
napolju na vatri i pojedeni prstima pod vedrim nebom imaju
mnogo bolji ukus nego bilo šta što jedeš u kući iz tanjira.
Navikao sam se da boravim napolju, iako to ovde može da bude
vrlo nepredvidivo. Oluje se silovito sručuju s planina. Munje su
bleštavije od ijednih koje sam ranije viđao. Prasak groma je
poput artiljerijske paljbe i potresa zemlju. Kiša pada u gustim
mlazevima, a onda može da prestane u trenutku. Posle nje, na
hiljade žaba zaglušujuće krekeću. O, Ada, ovo je veličanstveno
mesto.
Pre tri dana otišli smo na farmu daleko na jugu, ali još u
jurisdikciji Slobodne Države Oranje. Luis nikada ne izlazi daleko
izvan njenih granica. Jedan drugi gost na farmi rekao nam je da
nikada ne pričamo o ratu Engleza i Bura. Afrikaneri koji su živeli
ovde pretrpeli su ponižavajuće porodične gubitke od Britanaca i
još su duboko ogorčeni. Taj rat završen je pre više od pedeset
godina pa sam se čudio tom upozorenju. Uprkos tome što smo
se trudili da izbegnemo ovu temu, naš domaćin rado je pričao o
ratu. Kako su Britanci sakupili sve bele žene i decu i zatvorili ih
u logore. Trideset hiljada njih umrlo je od zaraznih bolesti i gladi.
Bio je to njihov način da slome Bure, da nateraju njihove
komandose na predaju. Ipak, to je imalo suprotan efekat. Buri
su se borili još žešće. Tek kada su zarobljeni komandosi
primamljeni da se bore protiv svojih sunarodnika, uz obećanje
da će njihovi voljeni biti oslobođeni iz logora, Burima je
slomljena kičma. Mnogi su prihvatili ovu ponudu i njihova izdaja
na kraju je koštala Bure pobede. Naš domaćin imao je poseban
naziv za ove ljude. Hensopers. Pitao sam ga šta to znači, a on
mi je rekao: „Podizači ruku.” Zatim je pljunuo na zemlju da mi
pokaže šta misli o njima.

15. mart 1952

Odvezao sam se severno do Johanesburga da preuzmem
Luisove knjige iz pošte i nabavim neke posebne stvari koje je
Rika želela. U poslednje vreme počela je da se interesuje za
pletenje. Njeni dovršeni radovi veoma su lepi, mada ovde nema
mnogo potrebe za džemperima i šalovima. Izgleda da ih pravi,
jednostavno, da bi nervirala Luisa, pošto je on stalno prekoreva
zbog traćenja vremena. Ona kao da se naslađuje njegovim
nezadovoljstvom.
Johanesburg je potpuno drugačiji od Države Oranje. To je
mlad grad, podignut pre manje od šezdeset godina, pun visokih
zgrada, autobusa, tramvaja, neonskih svetala, prodavnica i
limuzina. Možda su najčudniji prizor od svega piramide na kraju
dugih ulica. To je jalovina iz rudnika zlata, koja je izvađena iz
zemlje i čeka da bude prerađena. Te piramide su za ovo mesto
ono što je Akropolj za Atinu. One privlače pogled u svim
prilikama i simbolizuju neizrecivo bogatstvo ovog područja. Luis
je mnogo uložio u rudnike i ubira ogromne profite. Njegovi
poslovni saradnici veoma su velikodušni i on je čak podelio
mrvicu tog bogatstva sa mnom, što je bilo dovoljno da kupim
susedni komad zemlje i napravim kuću. To je građevina od
peščara s krovom od opeke i okružena je stablima trešanja.
Takođe, ima trem na kome uveče sedim i gledam zebre, kudue i
gazele. Indijske zanatlije uradile su unutrašnje uređenje. To je
moj dom i bar jednom osećam zahvalnost prema Luisu.

23. jun 1956

Luis je već nekoliko nedelja grozno raspoložen. Čitao je knjige o
ratu. U jednoj je citirano kako je Gebels rekao: „Borman nije
čovek za narod. On nema kvalifikacije za stvarne predvodničke
zadatke. On je samo administrator, službenik i ništa više.” Kipeo
je od besa zbog tih drskih reči jedne kukavice koji je ubio i sebe
 i svoju ženu i decu, sve zbog brbljanja jednog ludog čoveka. On
govori sve najgore o Fireru. Prema njemu oseća samo prezir.
Govori mi kako je svakom političkom pokretu potreban
revolucionar. Neko ko će uzeti vlast svim sredstvima. Ipak, kada
je ona uzeta, ta vlast postepeno prelazi na one koji su sposobniji
za organizaciju i kontrolu, one koji umeju da upravljaju, i oni na
kraju vladaju. „Ponosi se time što si birokrata”, rekao mi je, „jer
službenici vladaju svetom.”
Hitler je, kaže on, živeo u svetu fantazije, kojim je bilo lako
manipulisati, pogotovo kada je on spoznao sve Hitlerove
slabosti i razumeo kako da podstiče njegovo samozadovoljstvo.
„Nikada ne dopusti nikome da spozna tvoje slabosti”,
upozoravao je. „To je pogubno.”
U drugoj knjizi, koja je govorila o njemu, veoma je uživao u
svim iznetim netačnostima. „Svima bi trebalo omogućiti da
pročitaju svoju biografiju”, rekao je. Pisac ga je opisao kao
„osobu bez potreba”, nazivajući ga „preterano inteligentnim,
spremnim da služi i sposobnim da preuzme tuđu ideju ne
iskrivljujući je sopstvenom.” Njega je vrlo zabavljao taj zaključak.
Nacionalsocijalizam, rekao mi je, bio je samo instrument za
njegovu ambiciju, ne razlog za koji treba umreti. Zbog toga je on
i dalje živ, dok su Hitler, Gebels, Gering, Himler i svi ostali mrtvi.
Ne govori mi ništa o onome što želi. Znam da se redovno
sastaje s grupom meštana, ali ja nisam uključen u njihove
razgovore. To je u redu. Ne želim ništa da znam o tome.

Olinjali kondor mlatarao je krilima malo dalje ispred njih.

Koton je skrenuo cesnu i preleteo Blumfontejn. Grad je imao
šeststo hiljada stanovnika, a zgrade su bile prijatna mešavina
britanske, mediteranske, renesansne i klasične arhitekture. Centralni
trg prepun drveća bio je žarište svih zbivanja u kvartu koji je izgledao
kao staro gradsko jezgro. Automobili, kamioni i autobusi vrveli su po
putevima kao mravi po trulom balvanu. Aerodrom se nalazio otprilike
osam kilometara istočno od grada i Koton se javio kontrolnom tornju
da bi dobio instrukcije za sletanje. Toranj se javio na njegov radio-
poziv i rekao mu da napravi jedan krug oko piste, a zatim sačeka
instrukcije.
 Ispred njega su bila dva komercijalna leta.
Skrenuo je na sever i krenuo dugačkom kružnom putanjom oko
aerodroma.
SAA erbas protutnjao je preko neba nekoliko kilometara istočno,
u brzini za spuštanje, približavajući se izrovašenom asfaltu na pisti.
Iz tornja su poručili Kotonu da krene za njim.
I spusti se sledeći.

ČETRDESETO POGLAVLJE

Engle je raskopčao sigurnosni pojas i ustao. Let iz Kejptauna do

Blumfontejna u ostarelom SAA erbasu bio je neprijatan, nimalo
sličan glatkom prelasku Atlantika u privatnom mlažnjaku. Uhvatio je
let u Buenos Ajresu posle kratkog puta kroz Argentinu u
Lančileovom avionu na lokalnoj liniji iz Puerto Monta. Bio je zahvalan
što je dobio sedište. Iskustvo koje je imao s Adom, ako ništa drugo,
ukazalo mu je na značaj budnosti i opreza, kao i na cenu nečije
korisnosti.
Stajao je u pretrpanoj kabini, puštajući druge putnike da izađu.
Nije žurio, tako da nije bilo potrebe da tako izgleda. U ušima mu je i
dalje očekivao jučerašnji prekor Teodora Pola. Pozvao je svog
poslodavca i izvestio ga o svim smrtima u Čileu, a uz to mu je
preneo i loše vesti o onome što se dogodilo.
„Ti shvataš da su male šanse da se ovo pitanje na vreme ponovo
pokrene”, rekao je Pol. „Ta luda starica mogla bi da me košta
položaja kancelara.”
Ni gubitak schlöss-a nije dobro primljen.
„Ta kuća stajala je tamo šezdeset godina”, naglasio je Pol. „To je
bilo posebno mesto.”
„Ali predstavljalo je rizik kada ga je Ada razotkrila. Odlučio sam
da ga uklonim.”
„Veoma si širokogrud u uništavanju skupih stvari. Vredelo je
milione. A šta je s Adom?”
 „Pozabaviću se njom kada ovo bude završeno. Trenutno sam
rezervisao mesto u avionu za Kejptaun. Sutra ću biti u Africi.”
„Pronađi postoji li išta na toj strani što zahteva našu pažnju. Ne bi
trebalo da postoji, ali ta starica zna daleko više nego što bi trebalo. A
ja sam zabrinut. Ne bi smelo da postoji ništa u Africi što će
predstavljati bilo kakav problem. Gerhard Šib je mrtav. Ali bog mi je
svedok da ne želim da se pojave nikakvi dodatni dokazi iz prve ruke.
Ne želim još pisama. Ni bilo kakvih rukopisa. jasno?”
„Potpuno.”
„Pobrini se da sve u Africi bude savršeno čisto. Dobro je što je
sada u igri finansijski ugao posmatranja situacije. Bar je to prošlo
dobro, a to bi moglo biti dovoljno da postignemo svoj cilj. Pozabavi
se Afrikom, a onda se vrati ovamo. I, Jozefe...” Pol je na trenutak
zastao, a on je znao šta sledi. „Nemoj ponovo da me razočaraš.”
Poslednji putnici kretali su se prema prednjem delu aviona.
On ih je pratio.
Neće ponovo razočarati Pola. Ali još važnije, neće razočarati
samog sebe. Sve je tako pažljivo isplanirao. Trebalo je da uspe.
Uspevalo je. Samo jedna pogrešna procena s Adom. Bar je
eliminisao Kotona Malona i Kasiopeju Vit, a i Huana Vergaru i
njegove previše radoznale potčinjene. Ostala je samo Afrika.
To ne bi trebalo da bude problem.
U glavi je nabrojao šta treba da se uradi u predstojećim satima.
Da prođe kroz carinsku kontrolu. Uzme prtljag. Iznajmi auto.
A zatim se odveze na jug u Nohanu.
I pobrine se da tamo nema šta da se nađe.

Koton je vozio rendž rover iznajmljen na aerodromu. Kasiopeja je

sedela na suvozačkom sedištu i navodila ih niz Ulicu predsednika
Branda u centru Blumfontejna. Bulevar je bio zakrčen vozilima koja
su se sporo kretala. Jednom su se zaustavili ispred robne kuće i
kupili odeću u koju će se presvući, pošto su doputovali iz srazmerno
hladnih čileanskih planina u toplotu južne Afrike. Lagane pamučne
pantalone i košulje, tanke čarape i čizme za pešačenje predstavljali
su presudnu razliku. Koton je, takođe, svratio do bankomata i
podigao dovoljno randa za dane koji su bili pred njima.
 Informacije koje su pouzdano znali bile su oskudne.
Martin Borman i Eva Braun, ili Luis i Rika Soreno, sa Gerhardom
Šibom, navodno su živeli u okolini Blumfontejna od dolaska 1949. do
nekog trenutka 1952. godine, kada su se preselili dublje u
unutrašnjost onoga što se tada zvalo Slobodna Država Oranje. U
Šibovim pismima je više puta pominjan gradić Pari, a ipak to mesto
više nije bilo obeleženo ni na jednoj mapi sadašnje Slobodne
Države. Zato su prvo morali da ustanove gde se Pari nalazio.
Kada su parkirali rendž rover u bočnoj ulici, on i Kasiopeja obišli
su niz sumornih betonskih državnih zgrada, ali tokom vikenda su sve
bile zatvorene. Međutim, našli su turistički biro koji je radio punom
parom, a turisti su stalno ulazili u kancelarije i izlazili iz njih. Unutra je
osmehnuta Afrikanka razmotala razne stare mape ovog područja iz
dvadesetog veka i pronašla Pari. Nalazio se oko osamdeset
kilometara jugoistočno od Blumfontejna, ali mu je ime promenjeno
krajem osamdesetih.
„To je sada Nohana”, objasnila je žena. „Ljubak gradić. U blizini
planina, gde je sveže. Oh, kako bih volela da sam tamo.”
„Ima li farmi u tom kraju?”, pitao je Koton.
„Mnogo. To je plodno mesto. Ima mnogo drveća i brežuljaka. Išla
sam tamo više puta.”
Ispričala im je još ponešto o toj oblasti i preporučila da idu na jug
putem N6, a zatim u planine uz R26. Zahvalili su joj za informacije i
otišli. Napolju, na zagušljivoj podnevnoj vrućini, Koton je, takođe,
poželeo da je u planinama.
„Trebalo je da je pitamo za kancelariju matičara”, rekla je
Kasiopeja, „i da li tamo u ponedeljak možemo da pronađemo
spiskove preminulih građana. Nikad se ne zna. Moglo bi da nam se
posreći.”
On se složio.
Zato su se vratili unutra i saznali od one žene da se matične
knjige umrlih i rođenih za celu državu čuvaju u zgradi tri bloka odatle.
„Ali unosi iz tog vremena nisu baš najbolji”, napomenula je.
„Država je tek u novije vreme počela kvalitetno da vodi arhiv. U
slučaju mnogih koji su nekada umrli u poljima, njihove smrti nikada
nigde nisu zabeležene.”
 A on bi bio zaprepašćen ako bi postojale potvrde o smrti Luisa ili
Rike Soreno. Ne bi ličilo na Martina Bormana da preduzme takve
mere predostrožnosti u životu, a zatim dozvoli da njegovi ostaci budu
tako lako pronađeni posle smrti. On je, zajedno s Braunovom,
verovatno umro u poljima, gde su i sahranjeni u neobeleženom
grobu.
Kada su se našli napolju, na ulici zažarenoj od sunca, obrisao je
čelo nadlanicom.
„Ostalo je da uradimo samo jedno”, rekla je Kasiopeja. „Kao što
je žena rekla, idemo na jug Auto-putem N6 do Nohane.”
On se zagledao u vrelo nebo. Vrućina ga je pritiskala kao
poklopac lonca u kome sve ključa. Nije se mnogo razlikovalo od
središnje Džordžije u leto, koje se sećao iz tinejdžerskih godina.
„Nadam se da su planine stvarno svežije.”
 ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

Schlöss Hercog, Bavarska

12.30

Mari je gurnula ruke u rukave sakoa i završila oblačenje. Prošle noći

uradila je nešto što nikada nije.
Zaključala je vrata svoje sobe.
Duže od decenije ona i Kurt živeli su zajedno ali zapravo
razdvojeno, i oboje su bili zadovoljni tom distancom. Međutim, u
nekom trenutku posle ponoći, usred tutnjave groma i dobovanja
letnje kiše, ona se izvukla iz kreveta i zaključala vrata. Isprva je
mislila da je sve to samo san, da je čula varaju i da ono što su
registrovala da je ona uradila nije stvarno.
Ko bi uradio takvo nešto?
U polusvesnom stanju skliznula je četvrt veka unazad, u vreme
kada su Kurt i ona uživali jedno u drugom. Kada su ljubav i strast bili
element njihove veze koji su oboje naizgled veoma cenili. Ipak, otad
se desilo toliko toga. A pogotovo juče. Još je mogla da oseti njegov
čvrsti stisak na svojoj ruci.
Godinama su pokušavali da dobiju bebu.
Na kraju su testiranja pokazala da je to obostrani problem. On je
imao malo sperme, a ona nije mogla da stvori održivu jajnu ćeliju.
Nauka nije bila uznapredovala do današnje tačke, a kada jeste, bili
su prestari da imaju decu.
Ona je mnogo puta pomišljala da je zbog tog gubitka počelo
opadanje u njihovoj vezi.
Možda.
Ili možda od početka uopšte nije ni trebalo da budu zajedno.
Kurt je bio prvi muškarac kome se ikada dala i biće poslednji.
Imala je sedamdeset četiri godine i odavno je prošlo vreme koje bi
bilo ko smatrao naponom životne snage. Nije bila stara. Nije bila
gotova. Ali svakako je bila umorna. A ipak je sada, gledajući se u
ogledalu, zaključila da je vreme svakako bilo blago prema njoj,
poštedelo ju je nedostojanstvene nabreklosti struka i kože s borama
poput prevoja na zgužvanom listu papira. Fizički je dobro prošla kroz
život. A emocionalno... to je zavisilo od doba godine.
Jun je uvek bio njen mesec obnove.
Trebalo je da juče podbode Kurta da govori i otkrije zašto se
odnosi prema njoj s takvim prezirom, da ga ispita u vezi s njegovim
gnevom i gorčinom, možda i da pokuša da razume njegovu mržnju
prema svemu što je strano.
Ali, kao i uvek, ona je ćutala.
Kada se jutros probudila, brzo je otključala vrata, stideći se sebe
što je bila tako nepoverljiva.
Srećom, niko nije primetio njen ispad.
Blago kucanje na vratima vratilo ju je u sadašnjost.
Čula je kako se vrata spavaće sobe otvaraju pa zatvaraju.
Izašla je iz garderobe i videla kako Kurt ide po parketu prema
njoj. Nosio je upečatljivo odelo caneti s tri dugmeta na sakou i belu
šarve košulju sa fasonabl svilenom kravatom.
„Hteo sam da se izvinim za ono juče”, rekao je. „Ono što sam
uradio bilo je neprimereno. To što sam onako govorio i uhvatio te za
ruku.”
Ona je cenila njegovo popuštanje, ali je morala da kaže: „Da,
jeste. Oba.”
„Neće se ponoviti.”
Mogla je da vidi da je iskren.
„Divno izgledaš”, dodao je.
Ona se obukla konzervativno, izabrala je plavi sako, nabranu
suknju i svilenu bluzu boje slonovače. Danas se vraćala u rutinu
kampanje.
„Da li je prošla kiša?”, upitala je, pokušavajući da započne
ćaskanje.
„Upravo sam bio napolju. Sunčano je i toplo. Nebo je vedro.” On
je naizgled takođe pažljivo tražio odgovarajuće reči.
Njoj je ova situacija bila zbunjujuća. Ponašali su se kao dvoje
adolescenata posle prvog izlaska. U jednom smislu bilo je komično a
u drugom tragično.
 Prišla je svojoj vitrini s nakitom i našla nisku mikimoto bisera,
Kurtov poklon za jedan Božić decenijama unazad.
„Daj da ti pomognem”, rekao je on.
Prišao je bliže i ona je osetila poznatu mešavinu njegovog
losiona za brijanje, duvana za lulu i biljnog mirisa žvakaće gume koju
je voleo. Stao je iza nje i posegnuo preko njenih ramena pa blago
zakopčao ogrlicu iza njenog vrata. Zatim je nežno poljubio kožu
ispod njenog levog uha. Ona je na to sklopila oči. Bilo joj je drago što
ne može da vidi njenu reakciju.
Ali to je bilo dovoljno.
Izmakla se i okrenula licem prema njemu.
„Šta je sve ovo?”, upitala je i njega i sebe.
„Muž pokazuje naklonost svojoj ženi.” Bilo je tepanja u njegovom
glasu koje joj se nije dopadalo.
„Posle onoga juče?”
„Za šta sam se upravo izvinio.”
„A ja sam ti zahvalila za to, ali to ne menja ono što se dogodilo.”
On je prekrstio ruke iza leđa i stajao uspravno kao ratnik. Ona je
zadrhtala od osećaja iščekivanja.
Evo nas opet.
„Mari, oboje smo stari. Vreme nam ističe. Možda bi, pre nego što
umremo, trebalo da pokušamo da zaboravimo politiku, da
zaboravimo naše razlike i uživamo u ono malo života što nam je
ostalo.”
„Uopšte nisam znala da imaš želju pred smrt. Potpuno si zdrav i
mogao bi da živiš još dvadeset godina.”
„Ne, Mari. Mogao bih da dišem još dvadeset godina. Život je
nešto sasvim drugo.”
„Šta ti hoćeš, Kurte? Zar ne možeš da shvatiš zašto sam
zbunjena?”
On je oborio glavu i prišao prozoru. Bilo je nečega dečačkog u
njegovom stavu što je bilo u suprotnosti s njegovim namerama
odraslog čoveka. Izgledao je kao čovek u nedoumici, a ona je
očajnički pokušavala da razume njegovu dilemu.
„Mari, moguće je da ćeš postati predvodnik ove nacije koji je
najduže zadržao taj položaj u istoriji. Da li zaista razumeš šta to
podrazumeva?”
 „Ne želim da vodim filozofsku raspravu s tobom.”
„To ne želim ni ja, ali želim da se suočimo sa stvarnošću. Mi smo
na raskrsnici. Ti i ja. Kulminacija čitavog tvog života mogla bi da se
dogodi u sledećih nekoliko nedelja.”
„Mogla? Moguće je? Tako je lepo čuti koliko vere moj muž ima u
moje šanse za pobedu.”
Uglovi njegovih usana su se spustili. „Nisam hteo da iskazujem
nepoštovanje. Naravno da želim da pobediš.”
„Ovo je prvi put da čujem da to kažeš.”
„Ja ti nisam neprijatelj.”
Želela je da mu veruje, ali godine prekora i zatupljujuće patnje
zbog njegovih predrasuda podigle su nepremostive barijere. Začudo,
dok joj je brak propadao, politička karijera joj je napredovala. Otkrila
je da je ambicija moćno sredstvo za smirenje, koje sve otupljuje,
uključujući i brigu. Čovek koji je stajao ispred nje, sa svojom
aristokratskom spoljašnošću, bio joj je nepoznat na mnogo načina,
ali za razliku od njega, ona se nije odrekla svoje savesti.
I ostala je veoma sumnjičava.
Zašto? Nije mogla da kaže.
„Kažeš da ti nisi moj neprijatelj. Ko jeste, Kurte?”
Njegovo lice nije ništa izražavalo posle ovog pitanja, dok je
naizgled tražio prave reči. Na trenutak je osetila saosećanje prema
Nemcima koji su se nekada suočili sa istovetnom dilemom. Članovi
porodica bili su oprezni jedni prema drugima. Nisu znali kome ni
kada da veruju. Kolektivna paranoja, koju su vlasti podsticale, na
kraju je paralizovala naciju. Šta je ono Martin Borman jednom rekao?
Strah je neophodan.
Kurtove oči suzile su se i stvrdnule poput gvožđa. „Odgovor na
tvoje pitanje sasvim je jednostavan. Tebi nisu potrebni neprijatelji. Ti
savršeno igraš tu ulogu sama za sebe.”
Okrenuo se prema vratima.
I otišao.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

Slobodna Država, Južna Afrika
14.00

Koton je bio iznenađen Nohanom. Napola je očekivao napušteno

granično selo, puno sirotinje i oronulih zgrada, ali grad je, umesto
toga, bio živahno stanište skoro deset hiljada ljudi, pun modernih
zanatskih radnji, uključujući i one ovdašnjeg naroda Basoto. Veliki
broj prodavnica služio je za snabdevanje uzgajivača trešanja i
špargli iz okoline. Postojala je i limarska radionica, prodavnica
duvana, kao i dve crkve, jedna holandska, a druga anglikanska.
Crvene planine predstavljale su savršenu pozadinu za građevine od
peščara i sijale su na suncu kao da su od metala. Neobičan zvuk
domorodačke muzike, koji je dopirao s trga gde je svirao lokalni
orkestar, davao je mestu prazničnu atmosferu.
Svež vazduh bio je ispunjen aromatičnim mirisom hiljada
trešnjevih stabala. Taj miris bio je primamljiv za Kotona posle
zagušljive vrućine i sumpornog smrada Blumfontejna. U jednoj od
zanatskih radnji saznali su da mnogi radnici obližnjeg hidroprojekta
na Visoravni žive u Nohani ili okolini. Sistem s više brana nalazio se
odmah iza granice, u susednom Lesotu. Hteo je da pita prodavačicu
za Sorenove i Gerharda Šiba, ali je bolje razmislio o tome i odustao.
Nije bilo svrhe da plaši meštane. Odlučili su da malo predahnu u
kafeu na drugoj strani ulice. Gospođa u radnji preporučila im je
ukusne burske hlebove, peciva i čaj.
U kafeu su se smestili za sto u izlogu i na brzinu ručali. Auto im je
bio na vidiku, odmah ispred izloga kafea, a ranac sa svim njihovim
dokaznim materijalom bio je zaključan u njemu.
„Ovo moramo da izvedemo pažljivo”, rekao je on.
Kasiopeja se slagala. „Ne želimo ponavljanje Minska.”
On se iscerio. „Nećeš mi nimalo popuštati, zar ne?”
„Otprilike koliko i ti popuštaš meni.”
Ponovo se iscerio. „Dvoje stranaca koji traže ljude mrtve već
decenijama svakako će privući pažnju.” Govorio je tiho, mada je
vlasnik kafea bio zauzet u kuhinji, a samo dva od ostalih stolova bila
su zauzeta, i za oba je sedelo po dvoje ljudi, koji su naizgled bili
zainteresovani isključivo jedno za drugo.
 Kako beše ono o bezuslovnoj ljubavi? On i njegova bivša žena
nekada su brinuli jedno o drugom na taj način, ali nešto se
promenilo. Menjalo se sporo i postojano, što je dovelo do varanja i
međusobnog otuđenja. Na obe strane. Šta se dešava kada dvoje
ljudi sve dele? Da li je zajedništvo prethodnik podele? Upravo ta
sumnja držala ga je na oprezu sa Kasiopejom. Teško je ispreplesti
različite živote. Ličnosti kao da se nikada sasvim ne stope
međusobno. Umesto toga, sam život razdvaja ljude. Često su uzrok
toga svakodnevni pritisci, što se većinom ispoljava kroz jednostavne
ispade. On je podlegao tim pritiscima. Njegova bivša žena takođe,
mada bi ona mrzela da to prizna.
Ispio je ostatak čaja. „Razdvojimo se i ponovo nađimo ovde za
jedan sat. Manje je sumnjivo ako razdvojeno obilazimo radnje.
Nadam se da će se neko, ako budemo pametni, setiti Luisa Sorena
ili Gerharda Šiba.”

Kasiopeja je krenula prema jednoj od suvenirnica na drugoj strani

ulice, odlučivši da počne odatle. Unutra se nalazila šarolika
mešavina skulptura, štitova iz lokalnih plemena i uokvirenih Zulu
vezenih ukrasa od vune. Vlasnica radnje bila je visoka, vitka žena
kratke sede kose, koja se naročito ponosila izloženim crtežima na
kamenu na kojima su bile prikazane životinje, ljudi i natprirodni
motivi. Replike, objasnila je žena, koje lokalne zanatlije rade po
uzorcima originala nađenih u okolini.
„Izuzetno”, rekla je Kasiopeja.
„Originali su stari hiljadama godina. Ako imate vremena, idite da
ih vidite.”
„Možda ću to i uraditi. Došla sam da proučavam lokalnu
umetnost. Imate li išta od Gerharda Šiba?”
Pažljivo je pratila da li će biti reakcije. Nije je bilo.
„Ne znam za njega. Da li je on odavde?”
„Rekli su mi da je živeo u ovom kraju pre mnogo godina i bio je
prilično talentovan.”
„Ja živim ovde čitavog svog života i nikada nisam čula to ime.”
„A Luis Soreno? Rekli su mi da su i njegovi radovi izuzetni.”
 Žena je odmahnula glavom. „Odakle god da te informacije
dolaze, nemaju veze s Nohanom. To ime takođe mi je nepoznato, a
volim da mislim o sebi da znam za sve naše ovdašnje umetnike.”
Kasiopeja je mislila da bi njena igra mogla da upali, ali ništa u
ženinim rečima ili držanju nije ukazivalo na to da ne govori istinu.
Kasiopeja je još nekoliko minuta nastavila da razgleda izložene
predmete, pa zahvalila ženi i otišla. U još dvema galerijama imala je
isti rezultat. Četvrta je bila lepa građevina belih zidova, s pokrivenim
tremom s ukrasnom gvozdenom ogradom i krovom od zarđalog lima.
Unutra je bila pažljivo postavljena izložba fotografija plemena Bantu,
Zulu i Svazi. Crnobele slike bile su izvanredne i Kasiopeja je shvatila
da je opčinjena njima.
„Većina ih je snimljena starinskim foto-aparatom u kutiji”, rekao je
prodavač u galeriji. „Ovako su Buri i drugi prvobitni doseljenici iz
dvadesetih godina devetnaestog veka videli domoroce u tom veku,
pre bilo kakvog evropskog uticaja.”
Ona je već primetila sirovi ton slika, više afrički nego evropski ili
svetski.
„Danas je nemoguće snimiti domoroca bez nekog podsetnika na
Evropu, bilo u odeći, izgledu ili nasleđu”, naglasio je čovek.
Ona je nastavila da razgleda slike. Čovek ju je u stopu pratio,
možda predosećajući zaradu, jer je ispod izloženih fotografija pisalo
da mogu da se kupe njihove kopije.
„Kada bi domoroci jednom obukli neki deo evropske odeće,
izgleda da je on tu i ostajao. Uskoro se tako desilo i sa običajima”,
rekao je on.
Ona je htela da pita za Šiba i Sorena, koristeći isti trik o
umetnosti kao i ranije, kada joj je pogled skrenuo kroz izlog na
prometnu ulicu. Auto svetle boje s dvoja vrata zaustavio se na
slobodnom mestu na parkingu i vozačka vrata su se otvorila. Čovek
koji je izašao bio je visok, srednjih pedesetih godina i preplanuo.
Kosa i špicasta brada bile su mu blistavocrne, protkane srebrno-
sedim vlasima. Nosio je laganu košulju krem boje i plave pamučne
pantalone.
Odmah je prepoznala njegovo lice.
Sa slika koje im je Ada pokazala.
Jozef Engle.
 ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Engle je na trenutak zastao, razgledajući grad za koji je znao da je

nekada bio Pari, sada nazvan Nohana. Pored neizostavnih crkava,
video je advokatsku kancelariju, školu, poštu, kafiće, nekoliko
prodavnica hrane i odeće i toliko umetničkih galerija da nije mogao
da ih izbroji. Ovo je izgledalo kao staro mesto sa šarmom i
karakterom i odisalo je uspehom, što se odražavalo u čistim ulicama
i potkresanim živim ogradama i drveću. Očigledno je prosperitet
pustio koren u ovom uglu Južne Afrike.
Engle je iznajmio auto na aerodromu u Blumfontejnu i odvezao
se pravo na jug. Od Pola je čuo priče o svemu što se dešavalo ovde
posle rata, ali ovo je bio njegov prvi dolazak na afrički kontinent.
Morao je da ustanovi da li je ovde ostalo nešto što bi moglo da
izaziva brigu, da reši te probleme i vrati se u Nemačku. Kada su
ranije razgovarali telefonom, Pol mu je jasno rekao da je potrebno da
se vrati, jer će morati da aktiviraju alternativni plan. Ohrabrujuća je
bila činjenica da se podrška Polu izgleda uvećavala, kako su
pokazivale ankete, zahvaljujući greškama Ajzenhutove, ali njegov
poslodavac nije bio spreman da zasnuje čitav ishod izbora na
greškama druge strane.
„To je najbrži način da se izgubi”, rekao je Pol. „Moramo
obezbediti da se to desi.”
A on se slagao.
Pogledao je na sat i video da je skoro tri posle podne. Nije jeo
posle leta preko Atlantika, od čega je prošlo već mnogo sati. Zato je
odlučio da odvoji malo vremena i ode u kafe preko puta.
Bez žurbe.
Ovo je bilo samo njegovo putovanje.

Kasiopeja je prišla izlogu i stala tako da može da vidi Englea, ali da

on ne može da vidi nju. Vlasnik galerije i dalje je zurio u jednu od
slika, brbljajući o njenoj autentičnosti, ali ona nije čula ništa od onoga
što je govorio. Posmatrala je Englea dok je razgledao grad i zurio u
čisto ažurno nebo. Držanje mu je bilo ležerno, nije brinuo da li će ga
neko videti, što je bilo razumljivo. Verovao je da su ona i Koton
poginuli u schlöss-u, šest hiljada kilometara zapadno odavde.
Pa zašto je došao ovamo?
Odjednom je ponovo postala svesna vlasnika galerije.
„Ima li tamo napolju nečega zanimljivog?”, pitao ju je čovek.
Okrenula se prema njemu sa osmehom na licu. „Samo sam se
divila gradu. Divno mesto.”
Njemu se, izgleda, dopao taj kompliment. „Mi smo vrlo ponosni
na našu zajednicu. Razvila se u napredno mesto.”
Kada se ponovo okrenula prema izlogu i ulici, videla je kako
Engle korača prema kafeu u kome su ona i Koton sedeli ranije.
Šta je Koton rekao?
„Razdvojićemo se i ponovo naći ovde za jedan sat.”
Nije smela dozvoliti da Engle vidi ijedno od njih. Efekat
iznenađenja konačno je bio na njihovoj strani. Ponovo se okrenula
prema vlasniku galerije. „Vratiću se uskoro. Kada još malo pogledam
okolo. Bili ste veoma ljubazni.”
Prišla je vratima i izašla baš kada je Engle ušao u kafe preko
puta. Požurila je dva ulaza dalje do natkrivenog trema ispred zgrade
koja je izgledala kao neka vladina ispostava, trenutno zatvorena.
Zaklonila se u alkovu ispred prednjih vrata i pobrinula da može videti
i kafe i ulicu u oba pravca.
Nije smela da otvoreno krene u potragu za Kotonom, pa je iz
džepa izvadila mobilni telefon da ga pozove.
Nije imala signal na telefonu.
Zato je odlučila da ostane tu gde je i nada se da će ga videti pre
Englea.

Koton je hodao ulicama, osećajući nemačku osnovu u strukturi

Nohane. U jednom kafeu, dva bloka od onoga u kome su Kasiopeja i
on obedovali, čuo je kako gost zove konobara Herr Ober. Na
istaknutim jelovnicima ispred nekoliko restorana video je nemačka
piva i jela tevtonske kuhinje. U izlozima radnji bile su hohner
harmonike, satovi s kukavicama i optičke naprave cajs. Postojalo je
nešto što je ličilo na nemački klub, koji je delovao skupo, kao i
pozorište i, iznenađujuće, mala koncertna sala. Prošao je pored
dveju prodavnica nakita dobro snabdevenih raznim poludragim
kamenjem, od koga je najupadljiviji bio garnet, vrlo popularan kamen
u južnoj Nemačkoj.
Odmah iza male vešernice naišao je na čudnu ustanovu s
upadljivim nazivom Burska kuća. Pritisnuo je mesinganu kvaku i
ušao u prostor koji je izgledao kao muzej. Bilo je mnogo redenika,
prepariranih divljih životinja, kamenja i fosila, kao i slika, knjiga,
isečaka iz novina i artefakata koji su kazivali lokalnu priču. Pomislivši
da bi unutra moglo da bude nekoga ko će mu biti od koristi, počeo je
da razgleda razne izložene predmete, upijajući pojedinosti u
pamćenje.
S pločica ispod predmeta saznao je da je naziv Afrikaner pomalo
nejasan. On se ni u kom smislu nije odnosio na Afrikanca, već
umesto toga na svakog belca nebritanskog porekla koji govori
iskrivljeni oblik holandskog poznat kao afrikans. Većina Afrikanera
bili su Holanđani, Flamanci, francuski hugenoti ili, veoma zanimljivo,
Nemci. Buri su bili holandskog porekla, uglavnom farmeri, i oni su
prvobitno zasnovali Slobodnu Državu. Buri su mrzeli Britance,
Britanci su mrzeli Bure, a i jedni i drugi mrzeli su domoroce, kako su,
izgleda, Afrikanci nazivani.
Izložba je prikazivala neke od prostih, pretrpanih šatorskih
naselja, zatim sela u nastajanju, a zatim dolazak belih magnata.
Pristup temama bio je izrazito burski, i koncentracioni logori iz
englesko-burskog rata bili su verno prikazani. Baš kao što je
Gerhard Šib rekao u svojim pismima Izabel, na hiljade žena i dece
umrlo je u britanskim koncentracionim logorima od 1899. do 1902.
godine. Zanimljivo, iako se na fotografijama videlo da su i Afrikanci
bili zatvoreni u logorima, njihove patnje su malo ili nimalo pominjane.
Ali afrička kultura nije bila zanemarena na izložbi.
Možda je, pomislio je on, to bio ustupak većinski crnačkoj vladi
koja je sada vladala i Slobodnom Državom i celom Južnoafričkom
Republikom. Na raznim mutnim slikama bili su prikazani Afrikanci
kao naočiti ljudi povijenog nosa, niskog čela i strogog izraza lica.
Mnoge žene nosile su haljine iz viktorijanskog perioda koje su se
vukle po zemlji, a muškarci su uživali u očiglednom luksuzu. Počeo
je više da obraća pažnju na opise ispod fotografija i način na koji su
prikazivale, mada sigurno ne s namerom, sličan stav i držanje i
domorodaca i Bura.
I jedni i drugi tražili su slobodu i mir.
A oni su im uskraćeni.
O gospode, pomozi nama koji lutamo. Pomozi nama koji smo
dospeli u Afriku i nemamo svoje mesto za život. Vrati nam dom. O
bože, sva moć je tvoja na nebu i zemlji.
„Mogu li da vam pomognem?”
Okrenuo se. Belac od pedesetak godina, lica izboranog poput
stvrdnutog lepka, stajao je ispred njega. Njegov engleski zvučao je
kao kombinacija koknija i nemačkog.
„Samo sam pokušavao da malo upijem lokalnu atmosferu.”
Pokušao je da zvuči vedro, ali činilo se da je kustos imao nameru da
ostane ozbiljan.
„Ovde nećete naći dobar ukus.”
„Vaši izloženi predmeti vrlo su informativni.”
„To je propaganda. Koja nam je nametnuta.”
Čudna primedba od jednog belca u Africi.
„Naša nova vlada želi da sve bude bez predrasuda. Moramo da
iznesemo pošten pogled na naše nasleđe.” U njegovoj izjavi čuo se
sarkazam.
„Shvatam da niste zadovoljni vladavinom većine.”
„Ja nisam liberal.”
A Koton je poverovao u ovu napomenu. Zaključio je da bi
direktno pitanje moglo da bude najbolji pristup. „Znate li za čoveka
po imenu Gerhard Šib?”
Kustos je odmahnuo podbulom glavom. „Nikad čuo.”
„A za Luisa Sorena?”
Čovek je ponovo odmahnuo glavom. „Žao mi je. Ne.”
Koton je mogao da oseti da ovaj razgovor ne vodi nikuda, pa je
rekao: „Mislim da ću još malo da razgledam. Ako nemate ništa
protiv.”
Njegov domaćin podigao je ruke. „Uživajte u svemu što vidite.”
Zdepasti čovek prošao je kroz prostoriju i nestao.
Koton je ponovo usmerio pažnju na izložbu i došao do dela koji
se bavio zlatom. Tek posle rata, 1947. godine, počelo je iskopavanje
ogromnih količina rude, a zatim i izvoz koji je donosio milionske
godišnje prihode. U isključivom vlasništvu belaca, mada su u njima
radili samo crnci, rudnici zlata pretvorili su Slobodnu Državu Oranje
u bastion ultraaparthejda na površini od sto trideset hiljada
kvadratnih kilometara. Baš kao u vreme zlatne groznice na Divljem
zapadu, čitavi gradovi dugovali su svoje postojanje blizini rudnika, a
Koton je primetio da Nohana/Parl nije spadao u mesta koja su imala
koristi od toga. Većina rudnika bila je na zapadu i severu, na drugoj
strani Slobodne Države.
Zurio je u niz fotografija u vezi s rudnicima dijamanata kada mu je
jedno lice privuklo pažnju. Trojica muškaraca stajala su na drvenom
podu salona ukrašenog kožama lavova i zebri. Nosili su safari
košulje, pantalone svetle boje i šešire širokog oboda. Svi su bili
visoki, vitki i ponositi. Bilo je veselja u njihovim izrazima lica, kao da
problemi koji muče većinu ljudi - glad, siromaštvo, represija - njima
ništa ne znače. Lice čoveka u sredini smesta je prepoznao.
Albert Hercog.
Otac Mari Ajzenhut.
Pogledao je pažljivije da bi bio siguran.
Oči, nos i usta bili su isti kao na fotografijama koje je video u
kancelarkinom schlöss-u i Adinoj kući.
Očigledno su sve snimljene u otprilike istom periodu.
Posleratnom.
Još jedna veza.
Situacija nije izgledala dobro za Mari Ajzenhut.
Hteo je da pita kustosa za ovu sliku, ali je zaključio da je, čak i
ako čovek nešto zna, malo verovatno da će dobiti korisne informacije
od njega, pa je rešio da nađe Kasiopeju.
A onda će odlučiti šta sledeće da urade.

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Kasiopeja se pripila uz drveni zid u alkovu i trudila se da izgleda kao

da se zaklanja od podnevnog sunca, ali joj je pažnja i dalje bila
usmerena na kafe preko puta. Jozef Engle bio je unutra skoro
petnaest minuta. Nekoliko gostiju ušlo je i izašlo, ali Engle se još nije
pojavio.
Njoj su se po glavi ubrzano vrtele razne mogućnosti.
Engle je došao ovamo s razlogom, i to je sigurno imalo veze s
Gerhardom Šibom. Šta bi ga inače dovelo u Nohanu? Bilo je to
jedino objašnjenje koje je imalo smisla. Engle je sigurno imao više
informacija nego što su ih ona i Koton otkrili. Šta je on to znao, a oni
nisu? U svojim pismima, Šib je zvučao kao nevoljni učesnik u
Bormanovom velikom planu, ali, kada je reč o nacistima, ubeđenima
ili regrutovanima, činilo se da je najsigurnije nikada ništa ne uzimati
zdravo za gotovo.
Nevažno.
Jozef Engle bio je stvarni i sadašnji problem. Ovde. U Nohani.
Na drugoj strani ulice.
Posegnula je ispod jakne i napipala pištolj. Dodir oružja na kuku
ju je umirivao. I ona i Koton odlučili su da zadrže oružje sa sobom.
Dobar izbor.
Pogotovo sada, kad se pojavio čovek koji je možda ubio
istražitelja koga je Ajzenhutova poslala, zamenika čileanskog
ministra i dva karabinerosa koji su se zatekli u blizini.
Pogledala je na sat. 15.35.
Njihov auto ostao je parkiran ispred kafea. Preletala je pogledom
po ulici, tražeći Kotona. Okolo se kretao veliki broj ljudi. Rekao je za
jedan sat i vreme za njihov sastanak brzo se približavalo. Nije smela
da dopusti da Engle vidi ijedno od njih.
Morala je da presretne Kotona.
Ali njega nije bilo nigde na vidiku.
Primetila je natpis na izlogu jedne radnje koji je na engleskom
reklamirao trku do vrha obližnje planine, koja će biti održana za
nekoliko dana. Na drugom natpisu objavljen je predstojeći festival
trešnje. Iza niskih zgrada prostiralo se polje, sa zelenim brežuljcima
u daljini. Između drveća je spazila farme sa blistavim vodeničnim
točkovima koji su se okretali. Kada bi se promenila fauna i
topografija, ovo mesto ne bi se mnogo razlikovalo od južne Nemačke
ili Čileanske jezerske oblasti. To su bila sveža i zelena mesta između
planina gde su se arijevci, izgleda, okupljali.
 Usudila se da još jednom proviri prema kafeu.
Tamo se i dalje ništa nije dešavalo.
Nije smela da pređe ulicu - Engle je mogao da gleda kroz glavni
izlog kafea bez ikakve prepreke koja bi mu zaklanjala pogled. Iako
se nikada nisu sreli, on je sigurno znao njihova lica, kao i oni
njegovo.
On bi mogao biti njihov najbolji trag do onoga što je moglo da se
pronađe ovde. Morali su da budu goniči, a ne gonjeni.
Još jednom je pogledala na sat.
Koton se pojavio iza jednog uličnog ugla.
Išao je pravo prema kafeu.

Engle je ručao izdubljenu veknu belog hleba napunjenu piletinom s

karijem, pasuljem i pirinčem. Jelo je bilo malo ljuto, ali ukusno i
zaista ga je zasitilo. Zalio je obrok slabim pivom koje je bilo prilično
bezukusno, ali ledeno i osvežavajuće. Hrana je bila zadovoljstvo u
kome je istinski uživao. Srećom, njegov poslodavac bio je širokogrud
i dozvoljavao mu da troši koliko god je potrebno da završi zadatke uz
neophodnu udobnost. Pomislio je kako bi lako mogao da ima
problem s telesnom težinom da se nije s religijskom posvećenošću
držao režima vežbi. Njegov nepostojani i grozničavi način života
takođe je pomagao metabolizmu. Prošlih nekoliko meseci bili su
naročito napeti. Pol ga je upozorio da će biti mnogo posla. Dve
godine planiranja pretvorilo se u odluku da se kandiduje za
kancelara. Sada je do izbora ostalo manje od dva meseca. Nažalost,
malo toga odvijalo se onako kao što su on ili Pol zamislili, a za
pokretanje poduhvata iznova bio bi potreban svaki od tih preostalih
šezdeset dana. Međutim, imali su sreće što bi otkrića u vezi sa
finansijskim transakcijama mogla sama da obave posao, ali u dva
razgovora koje su vodili od juče, Pol je zvučao zabrinuto.
„Samo se pobrini da nam ništa u Africi ne uzrokuje probleme”,
glasilo je njegovo jednostavno uputstvo. „Starica je s razlogom
pokušala da pošalje ovamo Malona i Vitovu.”
Pretpostavio je da će sada, takođe, pribeći istoj vrsti taktike koju
su koristili i ranije. Političke učene, podmićivanje, pretnje i
nagoveštaji nasilja - dovoljno da se protivnici odagnaju, ali ne toliko
da se izgubi kontrola. Polov postojani politički uspon bio je pomognut
pažljivom mešavinom svih ovih elemenata, a rezultat je bio nastanak
čitave čete službenika, ministara, novinara i političara koji su na
jedan ili drugi način bili njegovi dužnici. Možda će ti dugovi sami biti
dovoljni da katapultiraju Pola do položaja kancelara?
Mogao je samo da se nada, pošto njegov trud nije urodio plodom.
Ustao je od stola i bacio na njega nekoliko randa pa krenuo
prema vratima.
Trenutno nije bilo potrebe da brine o bilo čemu od toga.
Bilo je vreme da se da na posao.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE

Levenberg
14.40

Pol je ustao s fotelje u rokoko stilu, ne skrećući pogled s belgijske

tapiserije na suprotnom zidu. Dopadao mu se prizor na njoj. Bio je
prikazan početak jesenjeg lovačkog izleta, sa živahnim psima,
gustom šumom i plemićima ispunjenim iščekivanjem. Bio je to
poklon od jednog od njegovih saradnika iz Rajnlanda, poklon za
useljenje od nekoga ko je mogao sebi da priušti kupovinu skupih
tapiserija iz sedamnaestog veka. On je voleo ljude koji imaju novac.
Oni su odisali samopouzdanjem specifičnim za one koji su navikli da
sve bude po njihovom.
Za nekoliko sati, njegova kampanja postaće visokotehnološka, s
pažljivo smišljenim zbivanjem na internetu. On će iz sale gradske
skupštine preko interneta komunicirati s učesnicima skupa, ćaskati i
odgovarati na njihova pitanja.
Dopadala mu se ta zamisao.
Nije bilo potrebe da putuje od grada do grada.
Daleko je bolje obraćati se čitavoj zemlji istovremeno.
Ranije je zatražio da ga ne uznemiravaju, bar još sat, i znao je da
će se njegov glavni sluga, čovek koji je upravljao Levenbergom,
pobrinuti da mu bude obezbeđena privatnost. Zakoračio je prema
stolu tapaciranom kožom u jednom uglu ovalne prostorije i uzeo
jabuku iz kalajne činije. Svake godine dobijao je vagone ovih jabuka
iz svojih voćnjaka.
Ogromna kaljeva peć, s pločicom na kojoj je pisalo da je
napravljena 1651. godine, sezala je skoro do plafona s ručno
tesanim potpornim gredama. Njegov krevet na debelim nogarima od
mahagonija bio je ogroman. Anđeli pitomog lika, bucmastih obraza i
s krilima koja su im se podizala iza ušiju, ukrašavali su četiri stuba
kreveta. Dopao mu se pažljiv izraz njihovih lica od trenutka kada ih je
spazio u jednoj antikvarnici u Frankfurtu.
Prošao je kroz spavaću sobu i ušao u alkov koji je nekada, pre
šeststo godina, služio kao kupatilo. Postojao je kameni nužnik
uklesan u spoljašnji zid sa otvorom koji je obezbeđivao da sadržaj
slobodnim padom dospe u jamu tri sprata niže. To je svakako bilo
primitivno, ali pretpostavljao je da je ovaj metod ipak bio neuporedivo
bolji od čučanja iznad rupe iskopane u zemlji. Nužnik više nije
postojao, kao ni rupa u spoljašnjem zidu. Sada je postojala ukrasna
klupa ispod isturenog prozora s rešetkama s koga se otvarao
neverovatan pogled na šumovitu dolinu ispod.
Ipak, bio je to još jedan anahroni zaostatak starih vremena.
Plemići koji su izgradili zamak u petnaestom veku bili su gotovo
fanatični u svom strahu da će ih napadači zarobiti u klopku u zamku.
Zato je svaki njegov deo imao najmanje dva izlaza i ulaza. Spavaća
odaja iza njega nije bila izuzetak. U stvari, ona je u to vreme
obezbeđivala maksimalnu sigurnost.
S tajnim putem za bekstvo.
Prišao je jednom od unutrašnjih kamenih zidova i dovoljno jako
pritisnuo jedan omalterisani spoj između kamenih blokova. Deo zida
se otvorio, otkrivajući spiralne stepenice koje su se strmo spuštale u
pravcu suprotnom od kazaljke na satu.
Pritisnuo je unutra postavljeni prekidač i niz sijalica male voltaže
obasjao je skriveni put naniže.
Ušao je i zatvorio kamenu ploču za sobom.
Stepenice su bile uske i spuštale su se skoro vertikalno. Otkrio je
ovo stepenište pre nego što je kupio zamak i imanje, i njegovo
postojanje, kao i prostrane odaje ukopane u zemlju, presudilo je u
donošenju odluke o kupovini. U to vreme, u prizemlju je postojao još
jedan put u podzemne odaje, ali on ga je nedavno zazidao. Sada se
moglo ući samo preko stepeništa.
Na dnu je pritisnuo još jedan prekidač i tminu je raspršio niz
ukrasnih kalajnih lampi usađenih u zid. Vazduh je bio klimatizovan, a
automatska kontrola vlažnosti omogućavala je da buđ ne ostavi trajni
učinak u odaji. Pod je bio od uglačanog krečnjaka oivičenog tankim
linijama crnog maltera.
Izvukao je nož iz džepa i počeo da ljušti jabuku. Samo sečivo
noža bilo je specijalno. Poklon od oca. Nosio ga je još od detinjstva,
uživajući da ga povremeno oštri, podmazuje i doteruje kao što juvelir
alatkama doteruje nakit. Hodao je u tišini i ubacio vlažno parče
jabuke u usta.
Ovamo je dolazio kada je morao da razmisli.
Mnogo toga dogodiće se uskoro.
Što je on toliko dugo planirao.
Najvažnije je bilo da zapamti sve što je naučio, pogotovo o
Trećem rajhu.
U tom planiranju takođe je bilo preciznosti koja je mogla da urodi
plodom da nije bilo bezobzirne pohlepe i neobjašnjive gluposti.
Često se pitao zbog čega nijedan fanatik ne vlada dugo. Odgovor je
bilo lako dati. Njima je zdravo rasuđivanje ometalo ili nepriznato
preterivanje ili nasledne slabosti. Oba ova nedostatka bila su
neizbežno pogubna, a nijedan despot nikada nije prepoznao taj
problem. Demokratski procesi su, pored svih nedostataka,
primoravali vođe da se suoče sa sopstvenim greškama. Postojala je
javna rasprava. Pažnja. Spektakl.
Sama borba održavala je čoveka oštrim.
Nijedan diktator nikada nije preživeo takve provere.
Priroda apsolutne moći zahtevala je apsolutnu odanost, a
sposobnost samoposmatranja, nažalost, nije bila prirođena ni
autokratiji ni ličnosti nekoga ko je uspeo da prigrabi apsolutnu vlast.
Proređeni vazduh na vrhu planine kao da je uvek zamagljivao
razmišljanje.
Isekao je još jedno parče jabuke i osmehnuo se.
Trik je bio u tome da ne postanete žrtva tog fenomena.
 Zamislio je kako je moralo izgledati stajanje na balkonu Berghofa,
s kog se u daljini vide Alpi. Hitler je premišljao o svojoj najnovijoj
ideji, uniformisani oficiri vrzmali su se okolo, uživajući u rajnskom
vinu i francuskom šampanjcu, hvatajući se za svaku njegovu reč.
Kakva romantična zamisao. Ali, uostalom, u tome i jeste bila čitava
ideja. Nacisti su bili dobri u tome da prekriju trulež navodno slatkim
površnim ukusom. A Hitler je bio majstor. Vođa propalog puča 1923.
Zatvoren 1924. Rajhskancelar 1933. Apsolutnu moć ostvario je
1934.
Neuporediv politički uspon. Za udžbenike.
Na čemu mu se moglo zavideti.
Od 1933. do 1941. Hitler je ostvario praktično sve što je
preduzeo. Izvrnuo je naglavačke Versajski mirovni sporazum 1935,
raspisavši regrutaciju za vojsku. Sledeće godine je ponovnom
militarizacijom Rajnlanda prekršio Sporazum iz Lokarna. Austrija je
1938. uključena u sastav rajha bez ijednog ispaljenog metka, a
sudetske teritorije dobijene su uz dopuštenje Engleske i Francuske.
Češka, Moravska i Klajpeda okupirane su 1939. godine, a Poljska je
poražena. Godinu posle toga pokorene su Danska, Norveška,
Holandija, Belgija, Luksemburg i Francuska, bez mnogo napora.
Grčka i Jugoslavija pregažene su 1941.
Do 1942. ostvarena je potpuna prevlast u Evropi.
Izvanredno za čoveka s tako čudnim idejama, uglavnom
pozajmljenih od drugih, koji nisu radili ništa drugo osim što su
propovedali kraj očaja.
Bacio je koru jabuke u metalnu korpu za otpatke na koju je
naišao.
Da je samo Hitler mogao da bude zaustavljen.
Dvanaest godina pobeda. Posle kojih su usledile četiri godine
krajnjeg neuspeha. Šta se promenilo? Svakako ne sam Hitler. On je
zadržao svoje jednoumlje do trenutka kada je povukao obarač u
bunkeru. Ne. Ono što se promenilo bila je snaga njegovih protivnika.
Nažalost, taj čovek mogao je da pobedi samo one koji su se već
kolebali, skoro mrtvi. Ipak, njegov talenat, istinski smisao Adolfa
Hitlera, bila je njegova jeziva sposobnost da uoči te slabosti.
A to je trebalo naučiti od nacista.
Slabost drugih biće njegov saveznik.
 Pomislio je na novu ujedinjenu Nemačku. Trista pedeset sedam
hiljada kvadratnih kilometara, pola obradivog zemljišta, trećina šume.
Osamdeset tri miliona ljudi. Osamdeset jedan odsto Nemci, ostali
mešavina. Devedeset devet odsto pismenih. Ogroman bruto
nacionalni proizvod meren u trilionima evra. Inflacija manja od dva
odsto, a zaposlenost tek nešto veća od pet odsto.
Pa šta je slabost koju treba iskoristiti?
Devetnaest odsto stranaca.
Mešavina drugih Evropljana, Azijaca, Afrikanaca, Turaka i Arapa.
Osnovna prikrivena mržnja prema strancima već je postojala i
bilo je potrebno samo gorivo da se podloži vatra. Hitler je bio
pametan što je podsticao mržnju prema Jevrejima. Prodžarao je
mržnju koja je sezala do vremena Martina Lutera i reformacije. Ali u
dvadeset prvom veku, da bi požnjeo korist od kolektivne mržnje, on
će morati da upotrebi novi pristup.
Da pažljivo izabere neprijatelje.
Turci su bili deo tih 19 odsto stranaca i uglavnom su bili
muslimani. Ne samo što je bilo malo onih koji su imali urođenu
mržnju prema Jevrejima nego je njihovo prisustvo dodatno
razrađivalo političku snagu nekolicine Jevreja koji su ostali u
Nemačkoj.
Nijedan Nemac danas nije morao da mrzi Jevrejina.
Neki od Turaka izgledali su i više nego spremni da to preuzmu na
sebe.
Pa neka im bude.
Nemačka više nije imala vojnu moć da nametne ideologiju. Ali za
šta je znao da je istina - i što nikada nije smeo da zaboravi - bilo je
da se nemačka psihologija nije mnogo razvila od poslednjeg rata.
Zbog spoljašnjeg izgleda, njegova nova nemačka država mora da
potiskuje antisemitizam, pošto svet ne bi trpeo ništa manje od toga.
Ipak, ta ista svetska zajednica naizgled nikada nije marila kada su
Arapi izloženi represiji.
Zato je pravac delovanja bio jasan.
Neka Turci mrze Jevreje, a neka Nemci mrze Turke. Ako se te
dve krajnosti vešto okrenu jedna protiv druge, vlast se može i steći i
održati. Međutim, da bi ostvario uspeh, morao je da uči iz još jedne
od Hitlerovih grešaka. Dok je vladao Nemačkom, igrajući na
strahove stanovništva, okrećući jednu grupu protiv druge, Hitler je
uspeo da iscrpi jedan od najdragocenijih resursa nacije.
Znanje.
Trećina svih svetskih dobitnika Nobelove nagrade pre Prvog
svetskog rata došla je iz Nemačke, ali većina njih je posle 1933.
pobegla u Ameriku i Veliku Britaniju. Fizičari, hemičari, biolozi,
matematičari, biohemičari, inženjeri. Dvadeset sedmoro je na kraju
dobilo Nobelovu nagradu. Ta imena postala su spisak najboljih na
svetu. Fermi, Born, Bloh, Haber, Ajnštajn, Štern, Pauli, Teler.
Amerika je napravila atomsku bombu, stigla na Mesec i postala
supersila, jednim delom zahvaljujući nemačkim umovima.
Ta greška nije smela da bude ponovljena.
Svet neće cvetati dok Nemačka vene.
Osmehnuo se sam za sebe.
Ne.
Svet je, u stvari, i sam napravio dosta grešaka.
Nemačke masovne ubice sprovele su Holokaust s mašinskom
preciznošću. Ipak, šta se dogodilo? U roku od deset godina posle
završetka rata, nemački suverenitet je vraćen i zemlja je obnovljena
novcem Saveznika. Mnogi od onih koji su pomagali i podsticali
vršenje zločina regrutovani su za borbu protiv Staljina. Nemačka
nacija trebalo je da bude ugašena, izbrisana s mape, a njena
teritorija podeljena njenim susedima bez šanse za ikakvu
restauraciju. Umesto toga, strah od komunizma izbio je na prvo
mesto i prevladao nad zdravim razumom, i Nemačkoj je dozvoljeno
da preživi.
Krajnja glupost.
On je znao šta mora da se uradi.
Potpalite vatru. Podstaknete plamen. Gledate njegov sjaj. Ali
nikada mu ne dozvolite da gori nekontrolisano.
I imate na umu ono što je Hitler rekao.
Neka laž bude velika, neka bude jednostavna, a onda je stalno
ponavljajte, i oni će na kraju poverovati.
Pogledao je ispred sebe.
Podzemni lavirint završavao se jednim drvenim vratima. Uvek je
završavao svoj dolazak na ovo mesto ovde.
Iza tih vrata bilo je njegovo istinsko nadahnuće.
 Zakoračio je napred, uhvatio ručku od konopca...
I pripremio se.

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Slobodna Država, Južna Afrika

15.50

Koton se nadao da ga Kasiopeja čeka u kafeu. Ohrabrila ga je slika

Alberta Hercoga koju je video u muzeju. Bar su bili na pravom mestu
i na pravom tragu.
Nastavio je da hoda i zagledao se u tamnoplavo nebo bez ijedne
mrlje na njemu. Sunce je počinjalo da se spušta ka zapadu,
obasjavajući obližnje planine blistavim nijansama grimizne i sive
boje. Skrenuo je iza ugla i zatekao se pred oblakom prašine,
masnog dima i isparenja iz tri kamiona koja su protutnjala pored,
zaklanjajući sunce, na putu izvan grada prema glavnom putu.
Ugledao je rendž rover koji je i dalje bio parkiran ispred kafea.
Trotoari su vrveli od šarolike mase Afrikanaca, Indijaca i belaca.
Većina muškaraca nosili su laku odeću prilagođenu tropima, neki sa
šeširima za zaštitu od sunca, a žene haljine do ispod kolena u živim
bojama. Razgovori su bili otvoreni i prijateljski, neki na engleskom,
neki na afrikansu. On nije razumeo afrikans. Bio je to težak dijalekat
koji je ličio na holandski onako kao što američki sleng liči na
engleski, veštačka zamena za jezik koja je pozajmljivala reči iz
flamanskog, francuskog i nemačkog.
Ponovo se usredsredio na ulicu i odjednom spazio Kasiopeju.
Pojavila se iz ulaza ispod natkrivenog trema s druge strane ulice i
mahnula mu da se skloni.
„Vrati se. Idi iza ugla i sačekaj”, doviknula mu je.
Njemu je trebalo trenutak-dva da shvati njenu naredbu, i pre
nego što je stigao da išta kaže ili uradi, ona je nestala u senkama.
Okrenuo se i povukao iza ugla, prateći njeno uputstvo i pokušavajući
da ne privlači pažnju. Pustio je dve žene s kesama iz prodavnice da
prođu, pa polako provirio iza ugla niske kamene građevine.
Kasiopeje i dalje nije bilo na vidiku.
Čudno.
Onda je video jednog čoveka kako izlazi iz kafea i prilazi fordu
niže srednje klase. Na prednjem staklu forda bila je ista narandžasta
nalepnica koja je bila i na rendž roveru i označavala da je vozilo
iznajmljeno. Limarija bež boje bila je prašnjava od puta. Čovek je
seo u kola pa ih polukružno okrenuo i zaputio se na zapad, prema
glavnom putu.
Prepoznao je njegovo lice.
Jozef Engle.
Kasiopeja je potrčala preko ulice do rendž rovera.
On ju je pratio.
Sela je za volan i pokrenula motor kada je on otvorio druga vrata
i uskočio. Pritisnula je gas i polukružno okrenula terenac.
„Ovo postaje sve bolje i bolje”, rekao je on.

Engle se držao smernica koje mu je Teodor Pol dao juče preko

telefona. Vozio je šest kilometara ka zapadu pa skrenuo ka severu.
Put je bio u iznenađujuće dobrom stanju, sa strana oivičen stablima
eukaliptusa, šibljem i šumarcima guste žakarande.
Postepeno se uspinjao, zalazeći sve dublje u planine, bliže
granici nezavisnog Lesota. Zamišljao je kakav je život ovde morao
biti posle rata, kada je Južna Afrika bila krhka unija koju je na okupu
održavalo malo šta drugo osim mržnje. Čitao je ponešto o istoriji
zemlje. U onome u čemu su nacisti i komunisti omanuli, južnoafrički
nacionalisti su uspeli i stvorili skoro jednovekovnu podelu zemlje na
crnački i belački deo.
Velika je šteta što to nije funkcionisalo.
Pitao se, zureći kroz prozore u bogate farme, šta će sadašnja
većinska crnačka vlada da uradi sa svim ovim. Slušao je kada Pol
govori o tome i znao je šta njegov poslodavac misli o belačkoj
supremaciji. Šta je on sam mislio o tome?
To je bilo teško reći.
 Pošto je sada bio ovde i osećao snažnu privlačnost koju su belci
sigurno vekovima osećali prema ovoj zemlji, mogao je da vidi da je
ona nešto za šta se vredi boriti.

Koton je gledao kroz vetrobran pravo ispred sebe.

„Spazila sam ga dok je ulazio u kafe. Bio je opušten i nimalo
pritajen”, rekla je Kasiopeja.
On joj je ispričao za Bursku kuću i fotografiju Alberta Hercoga.
„Još jedan negativni poen za Mari Ajzenhut.”
„Pa zašto je Engle ovde? Da pronađe Gerharda Šiba? Zbog
čega? Mi čak i ne znamo da li je on još živ.”
„Ada je bila vrlo nejasna povodom toga.” Pokazao je rukom
ispred sebe. „Uspori malo ispred onog proširenja da mogu da
pogledam napred.”
Pratili su jedan veliki kamion na glavnom putu. Ona je blago
skrenula rendž rover udesno, a on je ugledao Engleov auto kako se
lagano kreće dva automobila ispred njih.
Kasiopeja je vratila auto na sredinu trake.
„Idemo ka severu”, rekao je on. „U planine.”
Pogledom je proučavao teren u daljini, koji je izgledao kao
mešavina Velsa i Švajcarske. Svuda su se videli nagoveštaji Evrope.
Vodenice, seoska domaćinstva, lepe farmerske kuće, čak i vrt ruža
pored jedne od njih.
„Mislim da je došao da počisti i obriše tragove”, rekla je ona. „Ako
je Šib živ, možda želi da ga eliminiše. Ako je mrtav, onda traži
zaostatke njegovog života. Nije bilo predviđeno da nam Ada ispriča
za Afriku. Zato je on ovde, da se uveri da je sve mirno na ovom
frontu.”
To je imalo smisla.
Prešli su dugački most sa gvozdenim nosačima koji su bacali
mrežastu senku po blatnjavoj vodi trideset metara niže. Drveće se s
obe strane puta okupilo u gustu šumu koja je prianjala uz padine
strmog grebena. Koton je u fioci ispod komandne table našao putnu
kartu Južnoafričke Republike i video da put vodi na severozapad,
preko granice u Lesoto, prema hidroprojektu u Visoravni, što je
objašnjavalo prisustvo teškog kamiona na putu ispred njih.
 Kasiopeja je ponovo usmerila rendž rover na sredinu puta.
„Izgleda da Engle zna kuda ide.”
„Drago mi je što neko od nas to zna. Približavamo se Lesotu.”
On je bio tamo i ranije. Planinsko kraljevstvo. Izuzetno nezavisno
i surovo. Čak su ih i nekadašnji južnoafrički nacionalisti ostavljali na
miru. Kada je pre nekoliko godina bio na jednom zadatku, ušao je u
gadan sukob s njihovom nacionalnom policijom, za koju je otkrio da
je i surova i sklona korupciji. Dvojica policajaca su poginula i bilo je
potrebno da se umeša Stejt department da se situacija smiri.
„To nije mesto na koje želim da odem”, promrmljao je.
„Možda nemamo izbora.”
Bila je u pravu.
Moraće da idu bilo gde kuda ih Engle vodi.

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

Engle je usporio i savladao oštru krivinu kontrolisanom brzinom. Put

je vijugao uza strmu padinu. S jedne strane bile su stene, s druge
drveće i sitnije kamenje. Menjač je zavijao i zveketao kao metal kada
struže o šljunak. Tražio je makadamski put koji bi, kako je Pol rekao,
trebalo da se pojavi svakog trenutka.
Njegova uputstva bila su jasna.
Sagledati situaciju, proceniti rizik i poslati izveštaj.
Ušao je u zemlju nenaoružan, ali ne bi trebalo da bude potrebe
za pištoljima. Svi afrički učesnici u planu su mrtvi. Uključujući i
Gerharda Šiba, koji je navodno umro pre dve godine, zbog čega su
koristili njegovo ime u kontaktima s Ajzenhutovom. Ipak, Ada je
usmerila Malona i Vitovu ovamo. Zašto? Pol je znao da su Ada i Šib
sestra i brat. Šta je to ona znala što oni nisu? Ako je išta i znala?
Sve bi to moglo biti varka. Jednostavno, način da Pol gubi vreme
jureći duhove. Možda čak i da napravi grešku. Situacija je zahtevala
istragu, ali istorija kojom se sada bavio obuhvatala je ljude koji su u
sebi imali nepostojanu kombinaciju fanatizma i pameti. Kao s
pozitivnim i negativnim nabojem, rezultat je bio izbijanje varnica.
 Zato je rekao sebi da ostane budan i oprezan.
Da bude spreman za bilo šta.
Već je odlučio da će, kada napravi početnu procenu, pronaći
udoban smeštaj. Vlasnik kafea pomenuo je lepu kuću u obližnjoj
dolini, s okruglim krovom od trske, smeštenu u voćnjaku bresaka,
gde je hrana navodno izvanredna. Jedna noć opuštanja bila bi i te
kako dobrodošla. Njegova putovanja obično su bila prožeta
strepnjom i opterećena nervozom.
Perfekcionizam je zaista strog gospodar.
Kada se vrati u Nemačku, nedelje koje su pred njim biće naročito
grozničave. Pol će ga poslati da jurca od jednog do drugog pristalice
i proveri njihovu odanost. On je, zapravo, bilo prilično dobar u
ubeđivanju, a još bolji u tome da pokaže da zaista misli ono što je
rekao.
Ispred sebe je ugledao pošljunčani put, s obe strane oivičen
kamenim zidovima, koji su se izdizali u jednoj tački i formirali upadljiv
ulaz. Odgovarao je Polovom opisu.
Usporio je.

Koton je pokazao rukom. „Okreće se.”

Kasiopeja je podigla nogu s papučice gasa.
„Ne. Prođi pored njega. Nastavi dalje.”
Ona je ubrzala i nastavila da prati kamion ispred njih. Koton je
gledao kako Engleov auto skreće levo. Pažljivo je provirio iza
Kasiopeje kroz prozor s vozačke strane kada su prošli krivinu. Zadnji
deo Engleovog auta bio je zaklonjen oblakom prašine koja se
podizala za njim.
Kasiopeja se odvezla nešto više od pola kilometra niz put, pa se
okrenula na suprotnu stranu. Ponovo su se približili pošljunčanom
skretanju i zaustavili. Na znalački izrezbarenom kamenu na ulazu
bila je okačena izrezbarena drvena tabla na kojoj je pisalo:
ALLESVERLOREN.
„Šta to znači?”, upitala je ona.
„Pretpostavljam da je to ime imanja.” Izvadio je telefon i otkucao
tu reč u pretraživaču. „Sve je izgubljeno.” Zurio je u nju. „Kakvo
čudno ime za kuću.”
 „Možda neko pokušava da na taj način pošalje poruku?”
„Moramo saznati ko živi ovde.”
Ona je bila u pravu. Koton je pogledao na sat. Skoro pet posle
podne.
Pokazao je ispred njih. „Parkiraj se između onog drveća.”
Povezla je auto trista metara dalje niz put i zaustavila se na
proširenju sa suprotne strane.
„Ti ostani ovde i motri na taj ulaz.”
„Gde ti ideš?”
„Vraćam se u grad da dobijem neke informacije. Instinkt me
navodi na to. Vratiću se za sat.”
Ona je otvorila vrata i izašla. „U redu. Pokušaj, Šerloče.”
On je prešao na vozačko sedište. „Nadajmo se da je to jedini ulaz
na mesto na koje se Engle zaputio.”
„A ako on ode pre nego što se vratiš?”
„Onda smo ga ugasili.”
Stegnuo je volan i pritisnuo gas, pa se zaputio nazad u Nohanu.
Ponovo je razmislio o imenu.
Allesverloren.
Sve je izgubljeno.
Vrlo zanimljivo.

Engle se dovezao do kraja puta oivičenog vrbama. Ispred njega je

bila prostrana jednospratna kuća u zaklonu bujnog drveća. Zemljište
se naglo spuštalo prema kamenitom koritu potoka i on je gledao
kako eskadrila lasta uleće ispod drvenog mosta preko brze vode. Na
zapad se pružalo jednolično polje, kopje, kako se to zvalo na
afrikansu. Kilometri trave pružali su se prema horizontu istačkanom
grebenima koji su bacali plave senke i izgledali, u čistom vazduhu,
kao da su toliko blizu da se do njih brzo može stići pešice, ali su
sigurno bili udaljeni mnogo kilometara.
Parkirao se i iskoračio napolje na svež vazduh.
Sada je bio na većoj visini, vazduh je bio ređi i bilo ga je teže
udisati. Engle je bio impresioniran i kućom i pogledom.
Kakvo imanje.
 Obavezni natkriveni trem, koji je, izgleda, bio deo svake kuće u
Slobodnoj Državi, bio je naročito prostran i pun stolica za ljuljanje.
Neke su bile okrenute na zapad prema spektakularnom pogledu, a
druge prema poljima i planinama na drugoj strani.
Kroz ulazna vrata izjurio je čovek vrećaste građe, bledog lica i
krupnih šaka, i potrčao po daskama na tremu. Bio je skoro potpuno
ćelav i nosio je naočari, a lice mu je bilo napeto i imalo strog i
zapovednički izgled. Engle je odmah procenio da je to čovek usijane
glave i hladnog srca, kome se osmeh retko pojavljuje na usnama i
liči na naprslinu na ljušturi ostrige.
„Goeinaand”, rekao je čovek.
„Žao mi je, ne govorim afrikans”, odgovorio je on na nemačkom,
malo ispitujući teren.
„Guten abend, onda.”
„Vi govorite jezik moje zemlje?”, Engle je nastavio da govori na
nemačkom.
Čovek je slegnuo ramenima i odmahnuo rukom. „To je jezik za
koji sam odvojio vreme da ga naučim.”
Stao je u podnožju drvenih stepenica, presvučenih, kao i stolice
za ljuljanje, gustim slojem sive boje. Kod ograde sa suprotne strane
trema spavao je rotvajler, i morao je da preusmeri jedan deo pažnje
na psa. Njegov domaćin je, izgleda, primetio njegovo zanimanje.
„Ne brinite. Vrlo je pitoma.” Čovek je zastao. „Uglavnom.”
On je odlučio da pređe na stvar. „Da li ste vi na neki način
povezani s Gerhardom Šibom?”
Čovek ga je odmerio radoznalim pogledom. „Dakle, to je čudan
način predstavljanja.”
„Zovem se Jozef Engle. Došao sam u ime Teodora Pola.”
U daljini su se čuli cvrčci, dok se trenutak ćutanja rastezao u
nešto što je ukazivalo na sumnjičavost. Na čovekovom okruglastom
licu pojavila se zabrinutost. „To je ime koje nisam čuo već neko
vreme.”
„Moram da razgovaram s vama. Na miru i nasamo.”
Krupni čovek zakikotao se i mahnuo debelim rukama. „Onda
uđite, her Engle. Razgovaraćemo i možda ćete saznati ono što ja
znam. A opet, možda i nećete.”
 ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

Koton se odvezao pravo do Burske kuće. Proveriće da li ćutljivi

kustos može da ponudi bilo kakve informacije o vlasniku imanja
Alesferloren. Nadao se da muzej ostaje otvoren posle pet po podne i
bilo mu je drago što vidi da, zapravo, radi do šest.
„Sećate li me se?”, upitao je kada je ušao.
Unutra nije bilo nikog drugog.
„Moj radoznali posetilac koji je već dolazio ranije. Da li ste
pronašli Gerharda Šiba?”
Zanimljivo je bilo što se čovek sećao baš tog određenog pitanja.
Možda je Kotonov osećaj bio tačan.
„Skratimo trabunjanje, važi?” Koton je objasnio ko je i zašto je
došao, pa izvadio sedamsto randa, deo novca koji je podigao na
bankomatu. „Ovo je sigurno više nego što si danas zaradio ovde. I
sigurno više nego dovoljno da te ubedi da mi pomogneš.”
„Da li svi Amerikanci misle da je svako na prodaju?”
„Ne svi, samo ja. Obično bih bio suptilniji, ali žurim, a imam
osećaj da si ti čovek koji zna razne stvari.”
Spustio je šuštave novčanice na pult. Čovek ih je privukao sebi
prljavim punačkim prstima. „Šta želiš da znaš?”
„Ko živi na imanju Alesferloren?”
„Bogami, bio si vredan. To je petnaest kilometara izvan grada.”
„Znam geografiju. Odgovori na pitanje.”
„Imanje se vodi na Jana Brojna. Burskog patriotu. Njegova
porodica već dugo je vlasnik te zemlje.”
„Od poslednjeg svetskog rata?”
„Posle tog vremena.”
„Čudno ime za mesto. Sve je izgubljeno.”
„Nisam znao da razumeš afrikans. Malo je onih koji se potrude da
nauče drugi jezik. Pogotovo među Amerikancima.”
„Nazovi to hobijem. Sada odgovori na moje pitanje. Šta znači to
ime?”
 „Na to ne mogu da odgovorim. Pretpostavljam da to znači nešto
posebno za porodicu. Većina velikih farmi ima imena i ona su vrlo
lična.”
„Pričaj mi o Janu Brojnu.”
„Njegova majka bila je od stare loze holandskih doseljenika.
Dobra, blaga žena koja je divno svirala violinu. Otac mu je bio
Nemac.”
Ta informacija privukla mu je pažnju. „Kako se zvao?”
„Tomas.
„Tomas Brojn ne zvuči kao nemačko ime.”
„E sad, to je prilično stereotipno razmišljanje, zar ne misliš tako?
Ne moraju svi Nemci da se zovu Hans ili Diter.”
On je preskočio tu kritiku i postavio sledeće pitanje. „Šta znaš o
njegovom ocu?”
„Zašto je to toliko važno?”
On je postajao nestrpljiv. „Da li je on bio imigrant?”
„Sada shvatam. Možda iz nekadašnjeg rajha? To je zamorna
pretpostavka, zar ne misliš tako?”
„Oraspoloži me.”
„Zaista ne znam mnogo o ocu. Umro je pre dve godine. Majka je
preminula nekoliko godina ranije. Sin je druga priča. On je pokrovitelj
ovog muzeja i svake godine daje velikodušne priloge u ime majke.
Gospodin za koga imam samo pohvale.”
„Onda mi reci nešto više o njemu.”
Čovek je ispustio zvuk na pola puta između kašlja i smeha.
Izgledao je iznervirano. Ali poruka je bila jasna.
Daj mi još randa.
Koton je to i uradio.
„Jan je rođen ovde, u Slobodnoj Državi, a obrazovao se u
Engleskoj. Počeo je u poslu s dijamantima kao kancelarijski
pomoćnik u Dinkelsbileru i kompaniji. To je velika londonska
trgovačka kuća. Vratio se ovamo da upravlja nalazištima za tu firmu i
na kraju je i sam kupio dva rudnika. Neko vreme bio je naš
gradonačelnik, a sada predstavlja Slobodnu Državu u nacionalnoj
skupštini.”
„Koliko ima godina?”
 „Kao ja. Srednjih četrdesetih.” Čovek je pokazao na drugu stranu
prostorije. „Dođi da ti nešto pokažem.”
Koton je pošao za njim do nekih izložbenih fotografija, gde je
čovek pokazao sliku blistavog plavobelog kamena. „Četrdeset šest
karata. Postoje samo tri plava dijamanta te veličine na svetu. Nađen
je u jednom Brojnovom rudniku. Neverovatan je, zar ne?”
Koton je razgledao izbliza snimljenu sliku svetlucavog kamena,
koji je očigledno bio postavljen ispod jake svetiljke. Čelično plavetnilo
delovalo je zlokobno, čak preteče. Možda kao i vlasnik kamena.
Okrenuo se prema kustosu. „Već sam te pitao. Da li si ikada čuo za
imena Gerhard Šib ili Luis Soreno?”
„Nisam lagao. Nijedno od ta dva nije mi poznato.”
„Oni su, navodno, živeli u ovom kraju pedesetih i šezdesetih
godina.”
„Pre mog vremena. Ali i pored toga, ja sam celog života živeo
ovde i ne prepoznajem nijedno od tih imena.”
Koton je osećao da je dobio sve informacije koje je mogao.
Morao je da se vrati kod Kasiopeje. „Cenim to što si mi posvetio
vreme.”
Stvarno je to mislio, mada je platio uslugu.
„Vrati se kad god hoćeš. Uživam u poslovanju s tobom.”
Koton je izašao i krenuo prema rendž roveru, ali neki unutrašnji
glas rekao mu je da ne žuri toliko. Zato je obišao oko vozila i prišao
bočnom prozoru Burske kuće. Oprezno je provirio unutra, stojeći sa
strane pored prozora.
Baš kao što je i posumnjao.
Kustos je već telefonirao nekome.

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE

Vorms, Nemačka
18.00
Mari je otvorila cedulju koju joj je pomoćnica dodala. Na njoj je
ženskim rukopisom bilo napisano da jedan gospodin želi da se vidi s
njom. Vozila se sedamdeset pet kilometara i strpljivo čekala u hotelu
celog dana. Odmah je prepoznala ime i zaključila da mora da odvoji
vreme za ovo, pošto se taj čovek nikada nje pojavljivao, osim ako
nije imao nešto važno o čemu treba da razgovaraju. Okrenula se
prema pomoćnici i prošaputala joj uputstva, pa se ponovo
usredsredila na ljude oko sebe.
Upravo je provela dva sata u najstarijoj sinagogi u zemlji sa oko
hiljadu dvesta ljudi koji su prisustvovali njenom otvorenom forumu.
Sinagoga je otvorena u jedanaestom veku kao versko okupljalište
značajne ovdašnje jevrejske populacije, ali nacisti su srušili
građevinu 1938. godine. Skoro četvrt veka kasnije, zidovi su ponovo
podignuti, a građevina koja je dovršena sedamdesetih godina
svakako je bila impresivna. Odmah pored sinagoge nalazio se
jevrejski muzej, u kome je detaljno prikazana istorija lokalne
jevrejske zajednice kroz mešavinu bola, tuge, nade i radosti. Pozvali
su je da dođe ovamo pre nekoliko nedelja, a njeni savetnici su posle
onog nastupa u Dahauu smatrali da bi to bilo u skladu s njenom
porukom o istini i nadi. Mada su Jevreji činili tek vrlo mali deo
stanovništva Nemačke, u neizvesnim izborima niko nije smeo biti
zanemaren.
Njeni ispitivači javnog mnjenja i dalje su je upozoravali da je
nadmetanje između kandidata previše izjednačeno da bi se smatralo
rešenim.
Morala je da se usredsredi.
Ali celog dana mučio ju je Kurtov današnji nastup. Izjurio je iz
njene spavaće sobe i odmah otišao iz kuće.
Da li ga je prejako pritisnula?
Možda je on bio u pravu.
Oboje su starili. Njihovo vreme na ovom svetu uskoro će biti
završeno. Nekada ga je volela. Možda čak još. Možda može
nastaviti da ga voli u budućnosti. A opet, možda i ne. Razlike između
njih bile su ogromne, a politika kao da je neprekidno diktirala sve u
njihovom odnosu. Ali nije važno. On je otišao, zasad. Ako je ranije
iskustvo bilo ikakav pokazatelj, neće se vraćati nekoliko dana, a
onda će se ponovo pojaviti i uopšte neće pominjati svađu koja je
izazvala njegovo odsustvo. Ona se često pitala šta je radio takvim
danima.
Da li je tu bilo drugih žena?
Verovatno.
Jednom zamalo da unajmi nekoga da to otkrije, a onda je
zaključila da je bolje da ne zna. Ona nije bila neka naročita supruga,
a on nije bio naročiti muž, tako da nije bilo smisla pokušavati da se
krivica svali na nekog drugog. Ako je Kurt imao ljubavnicu, možda je
tako i bilo najbolje, pod uslovom da je diskretan. Jedno je da on
zadovoljava svoje potrebe, a nešto sasvim drugo da ona zna za to. A
nedopustivo je da javnost postane svesna toga.
Zadržala se još dvadeset minuta pa se izvinila i izašla iz muzeja,
zastavši na trenutak na ulici. Limuzina koju je pomoćnica pozvala
prema njenom uputstvu izašla je iza ugla i stala ispred nje.
Zadnja vrata su se otvorila i ona je ušla.
Ljudi iz obezbeđenja pratili su je u drugim kolima.
Ervin Brimer sedeo je udobno zavaljen na zadnjem sedištu.
„Ti si strpljiv čovek”, rekla je, sedajući na crnu kožu pored njega.
„Ja sam tražio od tebe da odvojiš vreme. Ti si zauzeta žena.”
Nekada duboki bas, Brimerovo čuveno lično obeležje, sada je bio
ublažen efektima koje osamdeset godina ostavlja na glasne žice.
Kao i glas, i Brimerovo telo je, izgleda, popuštalo pred godinama,
mada su njegov prezrivi glas, razbarušena kosa i tamne oči koje su
retko treptale ostali isti. Možda je to bilo zbog cigareta za koje je ona
znala da ih se nije odrekao, ili dijabetesa koji mu je pustošio
bubrege. Ipak, stari Her Doktor nije odustajao od života, a um mu je
bio oštar kao i uvek. Njen otac izabrao je njega za porodičnog
advokata kada je ona bila još tek devojčica. Bio je prisutan u njenom
životu uvek posle toga i zauzeo je mesto njenog oca kada je on
umro, nudeći savete i preporuke na koje se ona s vremenom sve
više oslanjala.
Želela je da zna zašto je došao, ali je znala da će joj reći kada
bude spreman. Njega nije trebalo požurivati. Nikada.
„Dobio sam neke uznemirujuće informacije. Mislio sam da je
najbolje da razgovaram s tobom pre nego što se obratim Kurtu.”
Ova objava privukla joj je pažnju.
 Brimer je odavno izrazio svoje strepnje u vezi s Kurtom. I
Ajzenhut industrijom i Koncernom Hercog upravljao je isključivo njen
muž. Kad je reč o Koncernu Hercog, to je bilo propisano
testamentom njenog oca, mada je Brimer imenovan za izvršitelja tog
testamenta. Konsolidacija uprave nad dvema korporacijama
obavljena je na njeno insistiranje, a ipak je Brimer uvek budno motrio
na svaku važnu odluku, pogotovo Hercogove strane. Pored svih
svojih političkih mana, Kurt je vodio kompanije srazmerno dobro.
Trenutno ju je mučilo to što je Ervin Brimer retko dolazio pravo kod
nje. On je bio pripadnik stare škole, koja je zahtevala da se lanac
komande strogo poštuje.
A Kurt je bio u tom lancu.
Čekala je da Brimer objasni o čemu je reč.
„BND se raspitivao u našim bankama. Zahtev za informacije
posledica je zvanične istrage čileanske policije i čoveka po imenu
Huan Vergara. Neki delovi naših finansijskih dokumenata zatraženi
su uz sudski nalog. Te zvanične istrage trebalo bi da budu tajna, ali u
bankama su smatrali da bi bilo najbolje da ja znam za to. Mi dosta
poslujemo s njima.”
„Kakvi su to finansijski dokumenti?”
„Transferi gotovine na naše korporativne račune u inostranstvu.
Konkretno, s računa u čileanskoj banci koji je pedesetih godina
otvorio Martin Borman.”
„Ervine, moraš da objasniš šta hoćeš da kažeš.”
Nije mogla da sakrije zapanjenost u glasu.
„Milioni evra prešli su iz Banko del estado u Santijago de Čileu,
preko Luksemburga, Lihtenštajna, Holandije i Švajcarske, u banke
ovde u Nemačkoj, na račune koje kontrolišu naše kompanije. Nema
ničega sumnjivog u samim transakcijama. Slične transakcije
dešavaju se svakog dana u bankama širom sveta. Ono što ove čini
jedinstvenim jeste to što su sada direktno povezane s Martinom
Bormanom i Hitlerovim plenom. Ne moram da ti govorim kakve su
implikacije toga.”
Ne, nije morao.
Šta se uopšte dešava?
Kasiopeja Vit i Koton Malon trebalo je da nađu vezu između
Teodora Pola i Martina Bormana. Celog dana nije dobila nikakve
vesti od njih ni od Denija Danijelsa. Sada je postojao trag koji je
vodio do nje? Trag koji bi mogao da uništi njenu kandidaturu samo
na osnovu neproverenog navoda.
„Gde je taj novac završio?”, htela je da zna.
„Nemoguće je utvrditi. Izmešan je s drugim korporativnim
sredstvima. Niko u računovodstvu nije obraćao posebnu pažnju na
te transfere. Kao što sam rekao, mnoge transakcije vrše se
svakodnevno između naših saradnika u celom svetu.”
„Kako si siguran da je taj novac prljav?”
„Moji izvori u BND-u potvrdili su da se trenutno vrši istraga i o
Ajzenhut industriji i o Koncernu Hercog. Čileanci su našoj službi
poslali informacije koje uspostavljaju nesumnjivu vezu i zahtevaju da
bude preduzeta odgovarajuća akcija. Postoje stari nacistički
dokumenti koji dokazuju izvor novca. To je prioritetna istraga, u koju
je upućeno malo ljudi. Ali to bi moglo pomoći da ovo ne dospe u
medije u neposrednoj budućnosti.” Starac je zastao i ona je primetila
kakav mu je pogled bio u očima. „Rekli su mi da su na terenu bivši
američki operativac i jedna žena koji rade na zadatku koji si im ti
dala. Hoćeš li da mi kažeš šta se dešava?”
Ona je shvatila da se ne mora reći mnogo šta. On je već znao
skoro sve. Kao i uvek. Težina na njenim ramenima kao da se
udvostručila u proteklih nekoliko minuta. Ovo se pretvaralo u ludilo.
Auto je sporo klizio prema drugoj strani Vormsa, gde je imala
zakazano sledeće pojavljivanje.
Okrenula se licem prema starcu i ispričala mu sve što je znala.
„Izgleda da je lovac sada postao lovina”, rekao je on. „Taj prljavi
novac očigledno je otišao na naše račune.”
„Moram da razgovaram s Kurtom.”
„I ja bih tako rekao.”
„Ja ne znam ništa ni o jednom od tih transfera. Baš ništa.”
„Očigledno. Zašto bi poslala ljude da potpuno uništiš samu sebe?
Ipak, problem je vreme. Ovo se može sačuvati u tajnosti samo
određeno vreme. Ti imaš neprijatelje u službama bezbednosti koji će
uživati u prilici koja im se pružila.”
U tome je bio u pravu. „Naći ću Kurta.”
Brimer je uzdahnuo i zavalio se na sedištu. „Uradi to. Ali ne
zavidim ti na tom zadatku, Mari. Ni najmanje.”
 PEDESETO POGLAVLJE

Slobodna Država, Južna Afrika

18.15

Engle je zurio u akvarijum. Ogromna ružičasta anemona blago se

njihala u uzburkanoj vodi dok je jato narandžastocrnih riba klovnova
promicalo između njenih neprozirnih pipaka. Dugački salon za odmor
i razonodu zauzimao je istočnu stranu kuće i bio je pun ugradnih
akvarijuma, a u svakom su se mogle videti različite šarene ribe iz
slanih voda i slatkovodne vrste koje su bile prilično bezbojne. Knjige i
globusi stvarali su dodatni utisak o avanturizmu čoveka koji je uredio
salon.
„Slatkovodne vrste u drugim akvarijumima daleko su skuplje”,
rekao je njegov domaćin pošto je on prokomentarisao ovu razliku.
„One potiču iz raznih staništa na ovom kontinentu. Neke su vrlo
retke.”
A njegov domaćin očigledno je bio zagriženi kolekcionar. U
prolazu je primetio po jednu sliku Sezana i Van Goga i dve Dijega
Rivere, kineski porcelan i razne artefakte afričke umetnosti, o kojoj je
on malo znao. Zidne vitrine i drvena komoda bile su pune srebrnine
lepe izrade. Takođe, saznao je da se krupni čovek zove Jan Brojn i
da je vlasnik imanja. Upravo onaj čovek koga je trebalo da nađe po
Polovom nalogu.
Seli su i pojavio se mršavi afrički sluga u uštirkanoj košulji s
kravatom, pa se ponovo udaljio kada su naručili piće od njega. Engle
se smestio na sofu okrenutu prema nizu kožnih fotelja. Izrezbareni
drveni sto postavljen na četiri blistave slonovske kljove popunjavao
je prostor između sofe i fotelja, a na njemu je bio šah, naizgled
napravljen od sedefa. Okolni zidovi bili su zastrti tapiserijama u
elizabetanskom stilu i trofejima i fotografijama iz prošlih lovova. Ova
prostorija izgledala je kao mesto na kome se sedi i seća.
„Pomalo politički nekorektno”, rekao je on na nemačkom,
pokazujući na sto, pa na glave lava, slona i nosoroga na zidovima.
 „Ovde nije”, izjavio je Brojn na engleskom. „Lov je za nas bio
način života. Ipak, u pravu ste u jednom pogledu. Ti dani su prošli.
Sada nišanimo kamerama. Ali sećam se, kada sam bio dete, koliko
je uzbudljiv lov umeo da bude.” Brojn ga je prodorno pogledao.
„Napolju ste rekli da ste došli u ime Teodora Pola. Kako je Kajzer?”
Poslužitelj se vratio s pićem i Engle je na trenutak uživao u prvih
nekoliko gutljaja. Vino je bilo oporo i ukusno.
„Izvrsno vino”, rekao je.
„Napravljeno je ovde, u Južnoj Africi. Možete li sada da
odgovorite na pitanje?”
On je zaključio da je bilo dovoljno pretvaranja, pogotovo pošto je
ovaj čovek znao Polov nadimak. „Upustio se u ogorčenu predizbornu
borbu za mesto kancelara Nemačke.”
„Čitao sam o tome. Vi znate da se on i ja nikada nismo sreli?”
„Znam. Ali, her Brojne, znam i za vaše poreklo. Vaš otac bio je
čovek po imenu Gerhard Šib. On se doselio u Južnu Afriku posle
rata. Došao je iz Čilea s drugim čovekom, po imenu Luis Soreno, i
Sorenovom ženom Rikom. Koliko sam razumeo, vaš otac preminuo
je pre dve godine.”
„Jeste. Proživeo je potpun život. Majka mi je umrla pre njega.
Imala je sreće.”
„U kom smislu?”
„Da takođe dugo poživi. Kom drugom?”
On se nije bavio tom primedbom i upitao je: „Da li ste bili u
kontaktu s vašom tetkom Adom, koja živi u Čileu?”
„Zbunjen sam. Uopšte nisam znao da imam tetku.”
„Vaš otac nikada nije govorio o njoj?”
„Moj otac bio je veoma pritajen čovek. Mnogo toga zadržavao je
u sebi. Nisam znao da imamo bilo kakve žive rođake s njegove
strane porodice.”
„Da li je vaš otac ostavio neke papire za sobom? Pisma, možda?
Od njegove sestre Ade.”
Brojn je zbunjeno nabrao obrve. „To uopšte ne bi ličilo na njega.
Kajzer je dobro poznavao mog oca, tako da on zna odgovore na ova
pitanja. Moj otac nije čuvao stvari kod sebe. I kao što rekoh, nisam
imao pojma da imam tetku, tako da nema nikakvih pisama koja bi
mogla da budu nađena.”
 „Da li je ostavio neke papire u vezi s Luisom Sorenom?”
„Zar me niste čuli? Moj otac nije ostavio za sobom nikakve papire
posle smrti. Ništa. Zbog čega je ovo sada razlog za brigu? Već dugo
nisam dobio nikakve vesti iz Nemačke. A sada ovo ispitivanje.”
On se zasmejuljio. „Jesam li rekao da postoji razlog za brigu?”
„Niste ni morali. Vaše prisustvo na ovom mestu sve govori.
Moram da vam kažem, her Engle, ne volim ništa što je makar i
izdaleka povezano s politikom nove desnice.”
„Vrlo čudan stav za nekoga ko živi u Slobodnoj Državi. Zar ovo
nije bilo prvobitno uporište aparthejda? Njegovo rodno mesto.”
Brojn je na ovu napomenu odmahnuo krupnom šakom sličnom
šapi. „Pre mog vremena. Ja se nikada nisam držao takve politike.
Nije svaki Južnoafrikanac rasista ili beli supremacionista. Ni moj otac
to nije bio. On je bio dobar čovek koji je vršio svoju dužnost do smrti.
Nikada nije podržavao nijednu od tih politika. U stvari, upravo
suprotno od toga. Ni on ni ja nismo imali mnogo strpljenja za ciljeve
fanatika.”
„Ja ne zastupam neki takav cilj.”
„Stvarno? Ovde ste u Južnoj Africi, u mom domu i raspitujete se
o nacistima od pre više od pola veka. Kakve bi uopšte važnosti
danas moglo da ima bilo šta od toga?”
„Zašto pominjete naciste?”
Brojn je odmahnuo glavom, naizgled zgađeno. „Kao što ste rekli,
hajde da ne igramo igre. I vi i ja znamo za Luisa Sorena. I Riku. Toga
sam odmah bio svestan.”
Engle je pustio da prođe jedan trenutak, uzimajući čašu i pijući
još vina. „Mislim da je najbolje da nijedan od nas ne govori o njima.”
„Slažem se. Poslednje što želim jeste da se ceo svet obruši na
ovu kuću. Neka on i njegova nevesta počivaju u svojim grobovima.
Nema opasnosti da ću ja ikada govoriti o tome. To bi bilo poslednje
što bih želeo.”
„Kako vi znate za njih?”
„Otac mi je rekao, baš pre nego što je umro. Tada to više nije bilo
važno. Svi su već bili mrtvi. Ali jasno je rekao da je to njegova stvar,
ne moja, i da je završena, i to odavno.”
Pa zašto je onda Ada usmerila Malona i Vitovu ovamo?
 Brojn je uperio prst u njega. „Vratite se i recite Kajzeru da on
ovde nema šta da čuje. On može da postane kancelar Nemačke, a
ja uopšte neću mariti za to. Ja sam, takođe, u politici. Predstavljam
ovo područje u nacionalnoj skupštini, ali samo s minimalnom
revnošću. Više volim da se držim po strani, uzgajam trešnje i nojeve.
I jedno i drugo donosi mi mnogo radosti.”
„Nemate ženu?”
„Nikada se nisam ženio. Živim ovde sam, ako se izuzmu moji psi,
ptice, ribe i nekoliko zaposlenih.” Izgledalo je da se ponosi tom
činjenicom.
„Dozvolite da upitam još jednom. Vaš otac nije ostavio nikakve
papire? Nema prepiske? Ničega?”
„Her Engle, moj otac bio je povučen čovek koji se tek u
poslednjih nekoliko meseci života otvorio prema meni. To je za njega
bilo teško, ali želeo je da znam ko je on bio i u šta je verovao pre
nego što je umro. Prezirao je Luisa Sorena i sve ono što je Smeđa
Eminencija predstavljao. Moj otac došao je u Afriku zbog jednog
razloga, ali je ostao u njoj zbog sasvim drugog.”
On je popio još vina dok je puštao čoveka da govori. „A koji je to
bio razlog?”
„Voleo je ovu zemlju. Ona je postala njegov dom. Uspeo je da
sakupi nešto novca i kupi ovaj posed. Ja danas ovde imam uloženo
pravo bogatstvo. Želeo je da moj život bude drugačiji od njegovog, i
bio je. Neka nacisti ostanu mrtvi i iščezli. Niko više nikada ne treba
da brine zbog njih. Ja prvi ne traćim vreme na razmišljanje o
njihovim gadostima.” Usledila je pauza, kao da mu se u svest
nametnulo neko sećanje, pa odmah nestalo. „Možete li sada da mi
tačno kažete zašto ste ovde?”
„Poslat sam da se uverim da ono što vi i ja znamo ne može da se
pojavi u javnosti.”
„Ja sam za ovo znao već godinama i čuvao sam tu informaciju za
sebe. Nema razloga za sumnju da neću nastaviti da je čuvam.”
On se još dvoumio zbog tog zaključka.
Ada je morala da odnekle sazna ono što je znala.
Da li je to saznala od ovog čoveka?
Ipak, shvatio je da bi se ubistvo Jana Brojna moglo pokazati kao
rizično. Pol mu je ispričao nešto od njegove lične istorije. Brojn je bio
skroman. On je, zapravo, bio političar sa izvesnim značajem. Nije bio
čuven u smislu da su njegovi postupci podvrgavani velikom
ispitivanju, ali je, svejedno, bio poznat. Nasilna smrt mogla bi da
privuče mnogo pažnje. Možda je Brojn bio u pravu. Neka to ostane u
prošlosti. Ali nije bilo na njemu da donese tu odluku. Morao je da se
konsultuje s Polom i pusti svog poslodavca da odluči o sledećim
potezima. Zato je dovršio vino i spustio čašu na sto. „U pravu ste.
Ostavimo stvari onakvima kakve sada jesu. Izvestiću gospodina Pola
o onome što ste rekli.” Ustao je sa sofe. „Cenim to što ste mi
posvetili svoje vreme. I hvala vam na diskreciji.”
Brojn je takođe ustao i otpratio ga do ulaznih vrata i napolje na
natkriveni trem. Rotvajler je i dalje spavao pored ograde.
„Hoćete li prenoćiti u Nohani?”, upitao je Brojn.
„Mislim da bih mogao. Onda sutra odlazim.”
Primetio je reči uklesane u zabat iznad vrata.
RUST-EN-VREUGD.
Broju je primetio njegovo interesovanje. „Odmor i zadovoljstvo.
Bila je to želja koju je moj otac imao za sve koji su ulazili ovde.”
„Vrlo prikladno, siguran sam.”
„Ja sam uvek tako mislio. Deluje naročito primenljivo na ovaj
trenutak.” On je shvatio poruku.
Spuštalo se veče, a zemlja je postojano ispuštala vrelinu u
vazduh dok se sunce povlačilo ka zapadu. Na trenutak se divio
dalekim planinama i poljima smaragdne boje.
Impresivno.
Pozdravio se s domaćinom i pošao prema svojim kolima. Kada je
stigao do stepenica trema, rotvajler se prenuo iz sna i ustao.
Brojn je prišao i pomilovao životinju. „Her Engle, recite Kajzeru da
ja nisam pretnja, ali mogu da budem prilično zastrašujući ako me na
to podstaknu.”
Možda je bio u pravu.
Poput rotvajlera kog je Jan Brojn nastavljao da miluje, usnule
pse, pogotovo one agresivne i nepredvidive, bilo je najbolje ostaviti
na miru.
 PEDESET PRVO POGLAVLJE

Koton je napustio Nohanu i ponovo se odvezao na sever do imanja

Alesferloren. Pažljivo je motrio da li će se na putu pojaviti Engleovo
vozilo, ali to se nije desilo. Našao je Kasiopeju tamo gde ju je i
ostavio, u gustom šipražju odmah pored puta.
Pogledao je na sat. 19.20.
Sunce je nestajalo, a senke se produžavale.
„Engle je otišao pre desetak minuta. Krenuo je na sever, prema
granici”, rekla je Kasiopeja, sedajući u rendž rover. „Jesi li nešto
saznao?”
Ispričao joj je ono što mu je čovek u muzeju rekao.
„Pretpostavljam da je red na nas da posetimo Jana Brojna?”,
upitala je ona kada je završio.
On je okrenuo vozilo prema ulazu na imanje. „Da.”
Vozio je skoro kilometar niz makadamski put pre nego što se
parkirao ispred nečega što se moglo opisati samo kao pitoma stara
kuća ukrašena veličanstvenom drvenarijom i isklesanim kamenom.
Zidovi od crvenih cigala mestimično su bili gusto obrasli lozom i na
njima je postojalo mnoštvo prozora, a nedostatak simetrije bio je
jasan dokaz decenija odlučnog preuređivanja. Na bakarnom tornjiću
na jednom uglu, pozelenelom od vremena, stajao je lepo napravljen
vetrokaz. Tri kamena dimnjaka podizala su se prema večernjem
nebu. Bučno zujanje insekata koji su leteli svuda okolo podsećalo je
na pucketanje drveta u vatri.
Krupan čovek u farmerkama i košulji s dugim rukavima iskoračio
je iz natkrivenog trema. Njegova retka kosa, koja kao da je bila
izbeljena od sunca, imala je boju slame. Širina njegovih ramena i
grudi ukazivala je na to da je navikao na naporan rad. Predstavio se
kao Jan Brojn. Koton je brzo objasnio zašto su on i Kasiopeja došli,
zaključivši da će direktan pristup biti najbolji.
„Pretpostavljam da ste primili poziv čoveka iz Burske kuće”,
rekao je Brojnu na engleskom. „Uzeo je telefon čim sam izašao iz
muzeja.”
„Jesam. Želeo je da znam za vaša pitanja.”
„Potrebni su nam neki odgovori. Da li bi vam smetalo da
porazgovaramo?”
„Zašto ne bismo seli ovde na trem? Ovde napolju je divno u ovo
doba dana.”
Popeli su se za njim uz nekoliko stepenika i oboje seli na stolice
za ljuljanje s visokim naslonom, napravljene od južnoafričkog
lovora8, po Kotonovom mišljenju. Uvek je mislio da je to čudan naziv,
s obzirom na to da to drvo nije imalo nikakav miris. Na zapadu je
krvavocrvena sunčeva kugla bojila udaljene grebene u ljubičasto.
„Postoji jedna žena”, započeo je on, „ime joj je Ada, koja živi u
Čileanskoj jezerskoj oblasti. Da li vam je to ime poznato?”
Brojn kao da je na trenutak razmišljao o ovom pitanju pre nego
što je odgovorio. „Nikada nisam bio u Čileu.”
„To nije odgovor na moje pitanje.”
„Odgovor je ne. To ime mi je potpuno nepoznato.”
„Ona nas je poslala ovamo”, rekla je Kasiopeja. „Ili bi trebalo da
kažem, poslala nas je u Afriku, a trag je vodio ovamo.”
„Trag do čega?”
Koton nije nameravao da previše otkriva. Umesto toga, odlučio je
da proveri koliko će njihov domaćin biti iskren. „Verujemo da će
čovek po imenu Jozef Engle doći da se vidi s vama. Da li se to već
dogodilo?”
Brojn je odmahnuo glavom. „Nije dolazio niko ko se tako zove.”
„Možda je koristio lažno ime”, primetila je Kasiopeja i opisala
Englea onakvog kakav se ovde pojavio pre manje od jednog sata, pa
upitala: „Da li je čovek koji odgovara ovom opisu bio ovde?”
Brojn je odmahnuo rukom na ovo pitanje. „Isti odgovor. Nije
dolazio niko takav. U stvari, već nekoliko dana uopšte nisam imao
posetioce.”
Koton je posmatrao Brojnovu uvežbanu samokontrolu dok je
lagao. Kasiopejino lice takođe je bilo ukočeno i nijedno od njih dvoje
ništa nije otkrivalo.
„Možda će navratiti”, rekao je Koton. „Imamo razlog da verujemo
da je on ovde u Nohani.”
„Šta treba da radim ako se pojavi?”
 „Mi bismo voleli da saznamo šta on želi”, rekla je Kasiopeja. „A
onda bismo voleli da nam to kažete.”
„O čemu je ovde uopšte reč?”
„Čovek u Barskoj kući rekao je da se vaš otac zvao Tomas Brojn i
da je bio nemački doseljenik. Da li je Tomas bilo ime koje je dobio po
rođenju?”
„Dakle, gospodine Malone, to pitanje moglo bi se shvatiti kao
nametljivo.”
Glas mu je zvučao blago iritirano.
„Umem ja da budem takav ponekad. Rizik koji donosi profesija.
Ali možete li da odgovorite na pitanje?”, Koton nije nameravao da se
povuče.
Brojn je razmišljao o ovom odgovoru, očigledno zabavljen. „Moj
otac rođenje kao Tomas Brojn u Štutgartu. Doselio se u Južnu Afriku
posle rata. Kao i veliki broj drugih, od kojih niko nije bio nacista ili
ratni zločinac, samo muškarci i žene koji su želeli bolji život na
nekom drugom mestu. Uostalom, Nemačka je bila u ruševinama.”
„Da li vam ime Gerhard Šib nešto znači?”, upitao je Koton.
Pitanje je na trenutak visilo u vazduhu dok je Brojn oklevao s
odgovorom. „Ne znači mi baš ništa. Da li je to još jedan imigrant?”
„Nismo sigurni”, odgovorio je on. „Nadali smo se da ćete nam vi
pomoći i da ćemo moći da saznamo nešto više.”
„Izgleda da oboje znate vrlo malo o onome što vas interesuje.”
„Upravo zbog toga smo prešli ovoliki put”, rekao je on. „Da
učimo.” Iznad njihovih glava čulo se tiho brujanje, praćeno
lepršanjem krila. Sova se vratila na svoje mesto za izviđanje na
obližnjem drvetu. Insekti su i dalje zujali kroz vazduh, koji je svakog
trenutka postajao sve svežiji. Oko temelja kuće rasli su žbunovi ruže,
odmah iza ograde, i kremastožuti cvetovi podrhtavali su na vetru. Na
horizontu, u daljini iza polja, podigao se oblak prašine.
„Gnuovi”, rekao je Brojn. „Idu na pojilo. Ogromni su i snažni.
Uživao sam da ih lovim.”
„Zašto to više ne radite?”, pitala je Kasiopeja.
„Nema sporta u tome.”
Koton se začudio na ovaj komentar. Bio je čudan, s obzirom na to
da je dolazio od čoveka rođenog i odgojenog u mestu s izobiljem
divljači. Brojn je nastavio da se ljulja na stolici, zureći u daljinu.
Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je rekao: „Ima li još nešto?”
„Ime ovog imanja. Alesferloren. Sve je izgubljeno. Kako je
izabrano?”, upitao je Koton.
„Kakve važnosti to ima?”
„Nikakve. Samo sam radoznao.”
„Moj otac izabrao je to ime. Nikada nije objasnio zašto.”
„A vi ga niste pitali?”
„Nisam imao običaj da ispitujem svog oca.”
Koton je najbolje sačuvao za kraj. „Još jedno ime. Luis Soreno.
Da li vam je ono poznato?”
Vilica njihovog domaćina stegla se na trenutak i Koton je pomislio
da on oseća otpor i gađenje. Ali Brojn se i dalje držao ravnodušno,
lice mu je bilo hladno i bezizražajno. Još obmana? Bilo je teško reći
pouzdano, s obzirom na to s koliko malo napora je ovaj čovek
maločas lagao.
„Ni to ime nije mi poznato. Zvuči kao špansko, a mi imamo vrlo
malo Španaca u ovoj oblasti.”
Koton je mogao da zaključi kako će ovde saznati malo toga.
Frontalni nastup nije funkcionisao. Bilo je vreme da se uvuče na
zadnja vrata.
Ali ne sada. Kasnije.
Ustao je sa stolice.
„Nećemo vas više gnjaviti. Cenimo vreme koje ste nam posvetili.”
Brojn je takođe ustao, a za njim i Kasiopeja. „Ako se Jozef Engle
pojavi, savetujem vam da budete oprezni. On je možda ubio nekoliko
ljudi, uključujući i čileanskog zamenika ministra policije. On nije
čovek s kojim se treba igrati.”
„Cenim vašu zabrinutost, ali bojim se da bi njegov dolazak
ovamo, kao i vaš, predstavljao traćenje vremena. Ja ništa ne znam, i
to ću mu i reći ako se pojavi.”

PEDESET DRUGO POGLAVLJE

Frankfurt, Nemačka
19.30

Mari je pronašla Kurta brže nego što je mislila da je to moguće. Prvo

je pozvala u schlöss i rekli su joj da se nikome nije javljao. Pozvala je
Ajzenhut industriju i saznala da Kurt nije bio u kancelarijama od
ranog popodneva, ali je ukazao na to da namerava da ostane u
gradu još nekoliko dana. Kompanija je imala stan u kvartu
Sahsenhauzen, među gostionicama, restoranima i prodavnicama u
starom gradu. Zato je ona iznenada otkazala večernje obaveze u
Vormsu, tvrdeći da je boli grlo, pa pozajmila auto od svoje
pomoćnice i, kada se spustio mrak, rekla jednom od ljudi iz
obezbeđenja da je odveze na sever u veliki grad.
Dobro je poznavala taj stan.
Pripadao je njenim roditeljima. Živeli su tamo posle rata, kada je
zgrada obnovljena posle bombardovanja. Nije to bio njen dom iz
detinjstva - to je bio schlöss u Alpima - nego mesto gde su njeni otac
i majka kasnije živeli.
Kada se njen otac promenio.
Sećala se kako je postao mrzovoljan i zatvoren, govorio je veoma
malo, skoro nikada se nije osmehivao, pritiskalo ga je nešto što
nikada nije objavio, a ipak je uvek bilo prisutno. Mnogi su bili kao on.
Kasnije su psiholozi smislili naziv za ono što ih je mučilo.
Posttraumatski stresni poremećaj. Prirodna, psihološka posledica
iznenadne onesposobljavajuće traume. U haosu posleratnog sveta
nije bilo pomodnih imena za taj problem, samo shvatanje da su
njegovi efekti stvarni i široko rasprostranjeni. Njen otac proveo je
osam meseci u pritvoru u Nirnbergu, čekajući suđenje kao navodni
kolaborant, i to je, izgleda, imalo ogroman učinak na njegovu psihu.
Nikada više nije bio isti. Da li je bio postiđen? Ponižen? Da li je
njegova reakcija bio osećaj krivice zbog užasa Trećeg rajha? Ako je
bilo tako, on nikada nije rekao ni reč koja bi ukazivala ni da to
priznaje ni da se kaje.
U protekle tri godine, ona je vrlo retko dolazila u taj stan. Koristio
ga je uglavnom Kurt kada je boravio u Frankfurtu. Ako je to, takođe,
bilo ljubavno gnezdo gde se sastajao sa svojim ljubavnicama, ona to
nije želela da zna. Bilo je to još jedno od njihovih nepisanih pravila,
još njihove razdvojene privatnosti koju nijedno nije naglas
proklamovalo, ali ju je oboje tražilo. To je nekada bila neodređena i
promenljiva zapovest koja je postala čvrsta u toku prošle decenije.
Međutim, problem koji joj je sada opterećivao misli bio je sasvim
drugačiji od muža preljubnika. Hitlerov plen. Martin Borman. Računi
u Južnoj Americi. Ajzenhut industrija. Koncern Hercog. Kada se
spoje te tačke, linija između tih naizgled nepovezanih stvari stvarala
je neizrecivu sliku. Pozvala je Denija Danijelsa i saznala da su joj
smestili, da je sve bila zamka da se ona zavuče duboko u Čile, gde
su finansijski dokumenti ponuđeni predstavnicima zakona na
srebrnom poslužavniku, garnirani krvlju njenog ubijenog istražitelja
kao i čileanskog inspektora koji je tražio istragu. Kakvu je ogromnu
grešku napravila. Ali šta je Kurt znao?
Morala je da to otkrije.
Vozač ju je ostavio u sporednoj ulici, dva bloka od poznatog niza
povezanih gradskih kuća. Fasade sa zabatima ostavljale su
srednjovekovni utisak kojim je ovaj deo grada inače odisao. Rekla je
čoveku iz obezbeđenja da je ne prati do stana. Njemu se to nije
dopalo, ali ju je poslušao. Popela se do vrata na prvom spratu i
blago pokucala.
Iznutra nije dopirao nikakav zvuk.
Opet je pokucala, ovog puta jače.
I dalje nije bilo odgovora. Da li je Kurt bio unutra s nekim?
Čula je kako se dole ulazna vrata zgrade otvaraju i zatvaraju, i
koraci su krenuli uz kameno stepenište s mesinganom ogradom.
Čekala je.
Stariji par izašao je na odmorište pa produžio na drugi sprat. Ona
ih je kratko pogledala, pa po treći put pokucala na vrata. Nekada je
imala ključ ovog stana, ali prošle su godine otkad ga je poslednji put
videla. Par je zastao na stepenicama i mogla je da oseti da zure u
nju.
Okrenula se licem prema njima.
„On nije ovde, Frau Bundeskanzlerin”, rekao je muškarac,
nazivajući je njenom zvaničnom titulom u ženskom rodu. „On je u
Knoblauhu, večera. Upravo smo došli odande.”
Talas nelagode prostrujao je između njih. Poželela je da pita da li
je Kurt bio sam, ali znala je da ne treba to da uradi. Muškarac kao da
je osetio njenu dilemu, skoro kao da joj je čitao misli pogledom koji je
podsećao na prezrivo zurenje njenog oca.
„Redovno jede tamo kada je ovde. Uvek sam, pre osam sati
uveče. To je čovek navike, vaš muž.”
Muškarac nije rekao ništa više, a starija žena pored njega uopšte
se nije ni oglašavala. Jednostavno su se okrenuli, držeći se podruku,
i počeli da se penju prema gornjim spratovima. Ona je želela da ih
zaustavi, pita kako se zovu, zahvali im, igra ulogu kandidatkinje na
izborima, ali je umesto toga samo slušala kako se njihovi koraci
udaljavaju.

Knoblauh je bio tri bloka od stana. Restoran se nalazio u podrumu

nekadašnjeg karmelićanskog manastira, namešten stolovima od
tesanog drveta, osvetljen lampama od kovanog gvožđa i mirisnim
svećama. Ime lokala, koje je značilo beli luk, bilo je razjašnjeno
odmah po ulasku, pošto je oštar miris tog povrća prožimao vazduh.
Kurt je sedeo sam za stolom u uglu i čitao novine. Bilo je zauzeto
još samo nekoliko stolova osim njegovog. Ona je došla sama. Njeni
čuvari ostali su napolju pored kola. Nije obratila pažnju na šefa sale i
prišla je pravo do stola. Kurt je podigao pogled, i nju je zabrinulo to
što se na njegovom licu nije videlo iznenađenje.
Da li je očekivao njen dolazak?
Sela je. „Moramo nešto da raspravimo.”
„Ne verujem da je ovo mesto da raspravljamo o našem privatnom
životu.”
„Nije reč o onome od jutros.” Govorila je tiho. Melodija harfe iz
suprotnog ugla dodavala je pozadinu prigušenom razgovoru drugih
gostiju. Trebalo bi da izađu, ali pomislila je da će ostankom na
javnom mestu sprečiti da se on naljuti i ode.
„Savezna policija istražuje finansije naših kompanija.”
On je podigao obrve u neverici. Informacija mu je očigledno
zaokupila pažnju. Izgledao je iznenađeno.
Mari je tihim glasom prenela šta joj je ispričao Ervin Brimer.
„Čileanske vlasti podnele su zvanični zahtev za informacije i izdati su
sudski nalozi. Hoću da znam, Kurte. Ima li neke istine u tome?”
 Konobar mu je doneo večeru, ali on je naredio da je vrate u
kuhinju. Otpio je vodu iz čaše i upitao da li ona želi nešto da pije.
Ona je odbacila njegovu ponudu i ponovo upitala šta se dešava.
„Mari, mi imamo klijente u Čileu, Argentini, Paragvaju i Brazilu.
Takođe, imamo investitore, mušterije i banke na tom kontinentu. Nije
neobično što nam odatle stiže novac. Ali ne znam ni za kakvu vezu s
Hitlerovim plenom ili Martinom Bormanom.”
Ona je pokušavala da proceni istinitost njegovog odgovora, ali
njihovo međusobno udaljavanje otupilo je njenu sposobnost da
sigurno zna kada je on obmanjuje. Ona ga je već veoma dugo
ignorisala - jednostavno ga je puštala da bude po njegovom, pod
uslovom da se nikada ne petlja u njene stavove i osećanja. Sada je
proklinjala svoju nezainteresovanost. „Uviđaš li kakve su posledice
ovoga?”
„Ako je tačno, to će sve da uništi. I tebe i mene. Kako je Brimer
obavešten o tome pre mene? Bio sam u sedištu kompanije celog
dana i niko mi nije rekao ni reč.”
„Upiti su upućeni samo u naše banke. One su u obavezi čuvanja
tajnosti i ne mogu da otkriju da je u toku istraga. Ali Ervin je saznao
preko kontakata koje tamo ima.”
„Ako on zna, znaju i drugi. Dosad možda čak i štampa.”
Osetila je kako joj se stomak prevrće od ove mogućnosti.
„Nikakva pitanja dosad nisu upućena mojoj službi za medije.”
Ali to je bilo samo pitanje vremena.
„Mari, naše firme izbegle su tužbe za ratnu odštetu. Bilo je
mnoštvo istraga, ti to znaš, i mnoge korporacije bile su umešane, ali
ne i mi. Kako to da smo sada, na neki tajanstven način, povezani s
Hitlerovim novcem? Mora da je posredi greška, ili je ovo prljava
politika tvog protivnika?”
Poželela je da mu ispriča sve o informacijama koje su prvobitno
podstakle njeno interesovanje, i o Kasiopeji Vit i Kotonu Malonu koji
su bili negde u Čileu, i kako je sve to sada izgledalo kao zamka, ali
je bolje razmislila i odustala. On bi, jednostavno, rekao da može da
krivi jedino samu sebe zbog toga i, u izvesnom smislu, bio bi u
pravu.
Uostalom, ona je zagrizla mamac.
 Očigledno je prvobitna pretpostavka da je Teodor Pol sin Martina
Bormana i Eve Braun bila izmišljotina.
Sada se sve to okrenulo protiv nje.
„Kurte, ovo je ozbiljno. Ne samo zbog političkih implikacija već
zbog moralnih. Ako su naše firme prihvatile taj novac, čiji se trag
može pratiti do Bormana i Trećeg rajha, mi nismo nimalo bolji od
njih. Naše bogatstvo, naši životi, bar delimično su izgrađeni na krvi.
To je žig koga nikada nećemo moći da se oslobodimo.”
„Ja nisam nacista”, tiho je izjavio on.
„Ali ti i ja možda smo imali koristi od tog zla.”
„To je besmislica.”
Njegova naivnost bila je i više nego iritantna. Bilo je dovoljno loše
što je morala da trpi njegove rasističke napomene i teoriju o
nemačkoj nadmoći, ali, ako se te apsurdne predstave spoje s
političkom zaslepljenošću, dobije se ona vrsta budale kakvu Teodor
Pol traži kao svog pristalicu.
„Uveravam te, Kurte, ako su ti navodi tačni, rezultat će biti sve
samo ne besmislica. Ne moram da te podsećam na to šta se
dogodilo drugim kompanijama obuhvaćenim tužbama za ratnu
odštetu.”
Znala je da je on svestan užasnog publiciteta i miliona evra koji
su pustošili desetak nemačkih kompanija za koje je ustanovljeno da
su profitirale od robovskog rada za vreme rata. Nije bilo važno što su
ti sudski postupci vođeni pedeset godina posle dolaska mira. Otrov
tužilaca bio je podjednako jak kao i ranije, rezultati podjednako
razorni, efekti podjednako strašni.
„Ma hajde, Mari, ovde nije reč o meni. Reč je o tvojoj političkoj
budućnosti. Tebe uopšte nije briga za kompanije.”
Mrzela je to što je on optužuje za sebičnost. „Ne, Kurte, reč je o
tome šta je ispravno, a šta pogrešno. Ne bih mogla da živim sa
samom sobom, znajući da smo dobili ikakva sredstva od Trećeg
rajha.”
On nije izgledao impresioniran njenim ubeđenjima. „Reci mi šta
znaš o tim transferima novca.”
Njegova iznenadna pramena teme zatekla ju je nespremnu.
Da li je ovo bio proračunat potez?
 „Ervin kaže da su se događali u periodu dužem od šezdeset
godina.”
On se zavalio na stolici i pogledao je na način koji joj se učinio i
kao iritantan i zbunjujući. „Ti shvataš šta to znači?”
Naravno da je shvatala. „Možda je moj otac bio umešan.”
Albert Hercog lično je upravljao kompanijom sve do dana kada je
umro. Mada su postojali upravni odbor i razni savetodavni komiteti,
on je imao potpunu kontrolu. Sve transfere pre njegove smrti
nesumnjivo je odobrio on lično.
Kroz glavu su joj se kovitlale uznemirujuće misli.
Desničarska filozofija njenog oca. Njegovo odbijanje da ikada
govori loše o Trećem rajhu. Njegove tvrdnje da Nemačkoj nije nimalo
bolje posle rata nego što je bilo pre rata i, u stvari - kao što je mnogo
puta jasno rekao - podeljena Nemačka gora je od bilo čega što je
Hitler ikada uradio. Ona je odbacivala njegova uverenja kao nešto
tipično za čoveka koji je poznavao neku Nemačku nepoznatu njoj
samoj. Mnogi iz njegove generacije osećali su to isto. Sada ih je
ostalo samo nekoliko. Ali, dok je bila dete, i u njenim tinejdžerskim
godinama, ti muškarci i žene dominirali su Nemačkom.
„Moraš da nastupaš oprezno”, prošaputao je Kurt.
„Ništa neću prikrivati.”
„Čak i ako to znači kraj tvoje političke karijere i kaljanje
uspomene i na tebe i na tvog oca?”
Bilo je nečega uznemirujućeg u Kurtovom tonu. „Uopšte mi nisi
rekao da li si znao odakle potiču ta čileanska sredstva.”
„Mislim da sam rekao da nisam imao pojma ni o kakvoj vezi s
Martinom Bormanom ili Hitlerovim blagom.”
„Što nije nikakav odgovor.”
On je odmahnuo glavom. „Možda ti rasterećuje savest ako me
smatraš neprijateljem. Da li to pomaže u opravdavanju odbacivanja
našeg braka i mene?”
Upozorila je samu sebe da su na javnom mestu. Njen ton i
držanje morali su da budu kontrolisani. On je dobro znao da je
namami na svađu. Morala je da ga nadmudri i ne prihvati ponuđeni
mamac. „Ništa ja nisam odbacila”, šapnula je. „Ti si taj koji ne može
da podrži mene.”
„Ja imam pravo na svoja uverenja, kao i ti na svoja.”
 „Otišli smo mnogo dalje od uverenja, Kurte. Ovo ima
međunarodne implikacije.”
On je slegnuo ramenima. „Što se mene ne tiče.”
„Prilično uživaš u mom mogućem neuspehu, zar ne?”
„Ne naslađujem se nikakvim bolom koji te obuzima. Ali ja nisam
nacista niti bih dozvolio da nacisti finansiraju naše poslove. Lično ću
ovo da istražim sutra i otkrijem šta se dešava.”
Ali ona nije bila toliko sigurna u to.
Bilo je nečega u njegovom ležernom tonu što je pozivalo na
uzbunu.
Bilo joj je odbojno da na bilo koji način bude povezana sa
Hitlerom. Pomisao da je njen otac možda učestvovao u svemu tome
i profitirao od tog zla izazivala joj je mučninu. Ali nešto drugo
pritiskalo je njenu savest. Bar ovog puta bilo joj je drago što je došla
da se suoči s Kurtom. Da sama proceni njegovu reakciju. Da gleda
njegove oči i lice.
I u tome je bio problem.
On je znao više nego što je govorio.

PEDESET TREĆE POGLAVLJE

Slobodna Država, Južna Afrika

20.20

Koton je bio vrlo zadovoljan smeštajem.

Pansion se nalazio u hrastovoj šumi s pogledom na visoravan,
sada već prekrivenu tamom. Sobe su izdavane u izdvojenim
bungalovima od peščara raspoređenim po travnatom prostoru ispod
krošnji drveća, poput pečuraka u hladovini. Recepcioner je objasnio
da se u najvećoj kući s okruglim trščanim krovom, malo odvojenoj od
ostalih, do deset sati služi odlična večera.
U svojoj sobi, oboje su se istuširali i sprali sa sebe prašinu i umor.
Kasiopeja je duže ostala pod mlazom vruće vode, očigledno
uživajući u nekoliko minuta mira. On je iskoristio to vreme i povezao
svoj laptop na bežični internet pa obavestio Denija o razvoju situacije
i rekao mu da će se sutra ponovo javiti. Zatim je obukao novu odeću
koju su doneli sa sobom. U njegovom slučaju, to su bile platnene
pantalone boje kamena i čvrsta košulja s dugmetima. Primetio je da
je i Kasiopeja odlučila da se obuče za večeru. Izašla je iz kupatila u
kariranim pantalonama i laganoj svilenoj bluzi, a odeća joj je bila iste
nijanse sive i maslinaste boje, u sportskom stilu koji joj je dobro
stajao.
Zastala je na drugoj strani sobe i peškirom obrisala dugu tamnu
kosu. Njen pištolj ležao je na krevetu i sada je odbacila peškir i
proverila šaržer. On je već uradio isto sa svojim oružjem, koje mu je
sada bilo zadenuto za pojas ispod lagane jakne. Prošao je pored nje
i miris njenog sapuna za tuširanje zadržao mu se u nozdrvama duže
nego što bi trebalo.
„Mogao bih da se naviknem na ovo”, rekao je.
„Na šta? Na to da delimo sobu?”
„Da sve delimo.”
„Oprezno. Bližiš se onoj strašnoj reči na slovo B.”
Tako je i bilo.
Izraz lica mu se smekšao. „Mogao bih da se naviknem i na to.” I
oboje su izgledali zadovoljni da ostane na ovome što su već rekli.
Zasad.
„Nisi rekao ni reč o tome što nas je Jan Brojn lagao”, primetila je
ona.
On nije pokretao tu temu, jer je još premišljao šta da rade.
„Očigledno je on uključen u sve što se ovde dešava, inače ne bi
lagao.”
„Ali mi ne znamo na kojoj je strani. Mogao je da ispriča Engleu o
nama, i tako propade naša prednost.”
„Znali smo za taj rizik kada smo došli kod njega. Bili smo na
Brojnovom terenu. Ovo bi moglo da postane gruba igra.”
Ona je dohvatila peškir i završila brisanje kose, pa prišla ogledalu
i blagim pokretima češlja namestila vlažne pramenove. „Kako bi bilo
da nešto pojedemo pa da se malo odmorimo? S Engleom i Brojnom
u okolini moramo biti oprezni. Ja ću preuzeti prvu smenu straže, a ti
možeš drugu.”
 „A ja sam mislio da ćemo se lepo prošetati poljem po mesečini, a
onda... kasnije...”
Ona mu se nestašno osmehnula. „Ko zna, budi dobar dečko i
možda ćeš i dobiti tu šetnju.”

Večera je bila izvrsna, mešavina afričkih i evropskih poslastica. I to

po razumnim cenama. Kasiopeja je izbegla vino, prepoznajući
potrebu da joj glava ostane bistra. On uopšte nije pio, pošto nikada
nije razvio ukus za alkohol.
I dalje nije znao šta sledeće da uradi.
Bili su na raskrsnici.
Možda je bilo vreme da se uključe zvanični kanali. Deni bi mogao
da obavesti Stejt department i zahteva intervenciju. Ministarstvo
pravde i dalje je imalo odeljenje tužilaštva posvećeno ratnim
zločincima i postojali su sporazumi između nacija, uključujući i Južnu
Afriku, koji bi omogućili ekstradiciju. I Engle i Brojn mogli su da budu
ispitani, a štampa obaveštena, čime bi se dosta pažnje usmerilo na
ovu situaciju, možda dovoljno da se rasvetli šta se stvarno dešava i
da se ukaže na Polovu umešanost.
Srećom, imali su neke dokaze.
Fotografije. Album. Šibova pisma. Sve je bilo bezbedno
zaključano u sefu u bungalovu. Nestala su ostala pisma Eve Braun
koja im je Ada dostavila, ali on se sećao svake reči koju mu je
karabinero pročitao. Nažalost, fotografsko pamćenje neće biti
dovoljan dokaz da se ubedi sud javnosti, a na kraju će biti važna
jedino odluka tog suda i njegove porote.
Izašli su iz restorana i pošli nazad prema svom bungalovu.
Zvezde su svetlucale i treperile na blistavom noćnom nebu, dok je
vetar njihao grane s utešnom blagošću uspavanke. Staza je bila
osvetljena fenjerima okačenim na drveće i oni su bacali zaljuljane
senke oko sebe. Svetla iz susednih bungalova dodatno su
raspršivala tamu. Pas je zalajao u daljini, a grubi i neskladni jauk
hijene obznanio je da je životinja gladna.
„Sutra ćemo videti šta još možemo da saznamo o Janu Brojnu”,
rekao je on. „On nam je najbolji trag u ovom trenutku.”
„Šta je s Engleom?”
 On je, takođe, želeo njega, ali nije želeo da se trag ovde prekine.
Glavna nagrada i dalje je bio Teodor Pol, koji je od početka sve
vukao za nos.
Njegov mobilni telefon je zavibrirao.
Zvao ga je Deni.
Direktno. Preskačući šifrovane tekstualne poruke. Ovo nije bilo
dobro. Javio se.
„Nastao je pravi pakao”, bez uvoda je rekao Deni. „BND aktivno
istražuje kancelarku u vezi s tim transferima novca. Ona je
obaveštena. Situacija je loša. Može li išta da se učini s vaše strane?”
„To tek ostaje da se vidi. S razlogom smo poslati ovamo u Afriku,
samo što nisam siguran koji je to razlog.”
„Nastavi da kopaš dok ne udariš u podlogu od stene. To nam je
jedino preostalo.”
„Takav je plan.”
Poziv se završio.
„Nije zadovoljan”, rekao je Kasiopeji.
„Nema mnogo razloga za zadovoljstvo. Dali smo Polu upravo ono
što je želeo.”
Nastavili su da hodaju po stazi obasjanoj sa još fenjera. Video je
bungalov ispred sebe, s ulazom osvetljenim zidnom lampom
ćilibarske boje. Pored klupe odmah ispred vrata, na stazi od cigala
stajao je čovek. Bio je nizak, mršav i star, ležerno obučen.
Prišli su mu.
„Dobro veče. Ja sam Gerhard Šib. Koliko sam razumeo, želeli ste
da razgovarate sa mnom.”

PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Engle se smestio na stolicu pored kreveta i otkucao međunarodni

pozivni broj za Nemačku. Poslušao je savet vlasnika kafea i
rezervisao jedan od bungalova s okruglim krovom od trske, smešten
u voćnjaku bresaka, dvadesetak kilometara od Nohane, blizu granice
Lesota. Hrana je bila izvanredna, kao što mu je i obećano. Jeo je
volovski rep u sosu od crvenog vina i uz to pio jako pivo koje ga je
podsećalo na domovinu. Odložio je poziv za posle večere, jer je bio
relativno siguran šta će Teodor Pol da kaže.
Pozvao je privatnu liniju u spavaćoj odaji u hesenskom stilu u
Levenbergu i Pol se javio posle drugog zvona.
„Čekao sam vrlo dugo”, rekao je Pol.
„Morao sam da znam kakva je situacija pre poziva. Mislio sam da
ne želiš nepotpun izveštaj.”
„Slušam te.”
Ispričao je svom poslodavcu šta se tačno događalo od njegovog
dolaska u Južnu Afriku.
„Misliš li da je lagao, da je možda bio u kontaktu s Adom?”
„Nemoguće je reći. Odlučno je poricao da je uopšte znao da ona
postoji. Možda je govorio istinu. Možda je her Šib zadržao tu
informaciju za sebe?”
„Moguće je. Starac je bio vrlo ćutljiv. Ali ne smem da prihvatim taj
rizik.
Previše je veliki. Hoću da ta situacija tamo bude rešena.”
On je znao na šta Pol misli. Na ubistvo Jana Brojna. „To bi moglo
da predstavlja problem. On je javna ličnost, član nacionalne
skupštine.”
„Slobodna Država je nasilno mesto. Čitava zemlja je odgajalište
usijanih glava. Loše stvari se dešavaju. Osim toga, nemamo mnogo
izbora. On previše zna. On i Ada komuniciraju. Mogu to da osetim.
Njegovog oca više nema. Ni ostalih više nema. Taj sin i njegova
tetka su sve što je tamo ostalo.”
„Šta ako su sačuvani dokumenti? Kao u Adinom slučaju?”
„Ja nikada nisam sreo Brojna, ali slažem se s njegovom
procenom. Šib nije bio čovek koji bi čuvao inkriminišuće stvari kod
sebe. Osim toga, bez ikoga ko bi mogao da potvrdi njihovu
autentičnost, oni spadaju u domen čistog nagađanja. Tu nema
nikakvog razloga za brigu. Možda će njihov autor napisati još jednu
od onih knjiga o teorijama zavere, a jedna od mojih izdavačkih kuća
mogla bi da je objavi. Verovatno bih prodao dosta primeraka.”
Da ubiju Adu? Da, to bi bilo pametno. Ali on se nije slagao s
idejom da napadnu Jana Brojna. On je bio sin Gerharda Šiba,
čoveka koji je odano služio i Treći rajh i Martina Bormana. To je bila
dobra loza. Oni su decenijama obavljali svoje dužnosti. Nije bilo
razloga da sada budu nelojalni.
„Da li je to pristup koji želiš?”, najzad je upitao.
„Čemu oklevanje?”
„Možda bi bilo dovoljno dobro da sve ostavimo tako kako jeste.”
„Da nisi podbacio u Čileu, Afrika nikada ne bi ni bila u igri. Čitav
ovaj poduhvat postao je preopterećen neprihvatljivim rizikom.
Umoran sam od dokaza i svedoka koji se pojavljuju. Dakle, ovo treba
da uradimo na moj način. Počela je istraga u vezi s kancelarkom.
Samo je pitanje vremena pre nego što štampa sazna za to i njene
nevolje počnu. Pobrini se da tamo sve bude u redu. Dovrši svoj
zadatak. Noćas. Onda se sutra vrati ovamo. Pobrinućemo se za Adu
kada ovo bude završeno, a ja budem kancelar.”
Veza se prekinula.

Koton je zurio u čoveka koji je rekao da se zove Gerhard Šib, jasno

zamišljajući sliku muževnog vojnika u SS uniformi koju je video na
Adinoj komodi.
Godine su uzele danak. Sivobela kosa imala je plavičasti odsjaj,
a ispod kože su se jasno videle nabubrele vene. Lice se povuklo u
sebe, stegnuto i usko, ali svetle plave oči još su izgledale živo. Tanki
pramenovi sede kose padali su niz kupasto čelo. Ruke su
neprekidno podrhtavale. Prošlo je šezdeset godina otkad je
snimljena ona fotografija i stvarnog čoveka koji je stajao ispred
njega, a ipak je bio siguran da je to isti čovek.
„Mislio sam da je vreme da razgovaramo”, rekao je Šib skoro
nečujnim glasom.
Možda je šapat bio nameran, budući da je dolazio od nekoga ko
je retko ponavljao ono što kaže.
„Vi ste navodno mrtvi”, primetila je Kasiopeja.
„Kao i vi.”
„Ada vas o svemu obaveštava?”, upitao je Koton.
„Ona je draga sestra puna ljubavi.”
Izgledalo je da je za starca skoro bolno da govori, samoglasnici
su nevoljno uzmicali pred suglasnicima, a u glasu se jasno čula
promuklost od duvana.
 „Jan je vaš sin?”, pitala je Kasiopeja.
Starac je klimnuo glavom. „Dobar momak. Danas vas je lagao o
Jozefu Engleu i Adi, po mojim uputstvima. Ja još nisam, kao što se
često dešavalo, bio odlučio šta da uradim.”
„A sada?”, pitao je Koton.
„Ostali su mrtvi. Ostao sam samo ja. Možda je meni namenjeno
da okončam sve ovo.”
„A Ada?”, rekla je Kasiopeja.
„Ona je obavila dobar posao u Čileu. Sada je ostalo na meni.”
„Zašto se nikada niste vratili tamo?”, hteo je Koton da zna.
„Sredinom šezdesetih više nije bilo šanse da se ikada vratim u
Čile. Živeo sam ovde skoro dvadeset godina. Ovo je bio moj dom.
Stekao sam imanje, ugled, prijatelje.”
„Izgleda i ženu”, primetio je Koton.
Šib je klimnuo glavom. „Još jedna divna žena koja me je volela.
Jan je rođen i on mi je mnogo značio. Zato sam doneo odluku da
ostanem. I Ada i ja odlučili smo da ispunimo svoje obaveze prema
našem ocu. Razdvojeno.”
„Možete li da nam ispričate kako su Borman i Braunova došli u
Afriku?”, zatražio je Koton, nadajući se da će starac odgovoriti.
Šib je na trenutak stajao ćutke, pa progovorio istim onim
zagrobnim glasom. „Hajde da prošetamo i ispričaću vam priču.”

U roku od nekoliko sati posle Hitlerovog samoubistva, Borman je

obukao uniformu SS general-majora, nagurao papire u kožni mantil i
pobegao iz Firerbunkera. Na mostu Vajdendamer naišao je na paljbu
iz ručnog bacača, ali je uspeo da umakne odatle samo s manjim
povredama. Zaplenio je jedno ostavljeno vozilo i odvezao se do
drugog podzemnog bunkera koji je u tajnosti napravio Adolf Ajhman,
snabdeven vodom, hranom i generatorom za struju. Tamo je ostao
tokom celog dana, pa se iskrao iz Berlina i zaputio na sever, odeven
u zelenu uniformu šumara.
S druge strane danske granice našao je grupu za spašavanje,
koja se tu smestila nedeljama ranije, da pomogne nacistima u
bekstvu. On se mesecima unapred pripremio za putovanje i zakopao
je dva sanduka zlatnika, jedan na severu, drugi na jugu. Takođe je u
raznim švajcarskim sefovima sakrio vrednosne papire koji su kasnije
mogli da se pretvore u gotovinu. Odavno je nadgledao deponovanje
ogromnih iznosa u zlatu i valuti u bankama u Južnoj Americi. Njegov
politički položaj omogućavao mu je pristup avionima, teretnim
brodovima i podmornicama, i on je koristio te privilegije u prvim
mesecima 1945. da izveze iz Nemačke sve što bi mu moglo biti
potrebno u predstojećim godinama.
Aktion Aderflung i Aktion Feuerland su pokrenuti.
Projekti Orlov let i Zemlja vatre sada će poslužiti svojoj svrsi.
Do kraja 1945. godine, Borman je bio u Španiji. Ostao je tamo do
marta 1946. Njegovo lice bilo je relativno nepoznato do oktobra
1945, kada se, pošto je osuđen za ratne zločine, pojavilo na
poternicama širom Evrope. Tada je odlučio da napusti kontinent, ali
ne pre nego što se pozabavi Evom Braun.
Tokom celog rata ona je namerno držana u pozadini, uskraćivana
joj je svetlost reflektora i bila je primorana da najveći deo vremena
boravi u bavarskim Alpima. Samo oni u krugu najbližih Hitlerovih
saradnika znali su njeno lice, tako da je njoj bilo lako da se stopi s
posleratnim svetom. Vratila se u Berlin 15. aprila, nasuprot Hitlerovoj
naredbi, da ga obavesti da je trudna. Hitler je primio tu vest
iznenađujuće mirno, ali je odgađao četrnaest dana pre nego što se
najzad oženio njom. Za to vreme je, preko Bormana, ugovorio njeno
bekstvo. Do 22. aprila, Hitler je znao da nikada neće živ otići iz svog
bunkera. Hteo je da umre kao mučenik. Braunova je prigovarala ideji
da ona ostane živa. Želela je da umre s Hitlerom, ali Firer nije hteo ni
da čuje za to, s obzirom na to da je bila trudna.
Na kraju, ona je pristala da uradi kao što je on tražio.
Žena iz SS-a, kapetan po činu, koja je bila slične građe i izgleda
kao Braunova, dobrovoljno se javila da zauzme njeno mesto,
ponosna na činjenicu da će biti s Hitlerom u njegovim poslednjim
trenucima. Ta žena ušla je u bunker 30. aprila oko jedan sat posle
podne, sat pre nego što je bilo dogovoreno da se Hitler i Braunova
zaključaju u sobi u njihovim poslednjim trenucima. U zbrci tog dana
niko nije primetio zamenu. Ljudi su neprekidno dolazili i odlazili. Dok
je Borman posmatrao, žena je pregrizla kapsulu sa cijanidom i
oduzela sebi život. Njeno telo, u identičnoj plavoj haljini kakvu je
nosila Braunova, ostavljeno je u predsoblju.
 Borman je prvi ušao u sobu posle Hitlerove smrti.
Odmah je pokrio telo Braunove, pretvarajući se da štiti njeno
dostojanstvo. Shvatio je da će sva pažnja biti na Hitleru, i bio je
upravu. Zadatak Braunove bio je da leži mirno i pravi se mrtva.
Borman ju je izneo iz sobe i odmah ostavio njeno telo u predsoblju,
pošto ga je pozvao jedan stražar. Taj postupak nije bio unapred
smišljen, ali je pružio Bormanu laku mogućnost da zameni tela,
ostavljajući Braunovu sakrivenu u predsoblju, dok je njena zamena
gorela s Hitlerom na lomači u vrtu kancelarskog skloništa na površini
zemlje. U zbrci koja je kasnije nastala, Braunova, izmenjenog
izgleda pomoću maske i obučena kao oficirka SS-a koja je došla
nekoliko sati ranije, otišla je iz bunkera.
Avionom su je prevezli iz Berlina u Austriju u jednom od
poslednjih letova. Odatle je vozom otputovala u Švajcarsku, ni po
čemu se ne razlikujući od hiljada dragih raseljenih žena. Njeno lice
bilo je nevažno. Njeno ime bukvalno nepoznato. Zato je putovala
sasvim lako, koristeći nove lične dokumente i novac koji joj je
obezbedio Borman.
Na kraju je stigla u Španiju.
Ostali su tamo do proleća 1946. godine. Prevoz iz zemlje
ugovoren je na brodu za prevoz nafte, u vlasništvu grčkog
simpatizera nacista, a Borman i Braunova stigli su u Brazil mesec
dana kasnije. Na kraju su otputovali u Čile. Nacisti su se okupljali
tamo od kraja rata, uglavnom na utvrđenim imanjima južno od
Santijaga. Sve je to bio deo projekta Orlov let. Smestili su se blizu
argentinske granice u Jezerskoj oblasti, sve dok ih primamljivost
Afrike nije navela da se vrate preko Atlantika.

„Slušao sam tu priču od Bormana u više prilika”, rekao je Šib. „Toliko

puta da znam svaku pojedinost. On se podsmevao Braunovoj do
dana kada je umrla. Potcenjivao ju je i omalovažavao na najgrozniji
način. Želeo je da ona nikada ne zaboravi da je njegov dužnik.
Uživao je da bude u nadmoćnom položaju i voleo je da mu ljudi
duguju.”
Koton je bio zapanjen onim što je čuo.
 „Na kraju su se zvanično venčali ovde, u Slobodnoj Državi”,
nastavio je Šib. „Pod izmišljenim imenima. Luis i Rika Soreno.”
„Zašto je ostala s njim?”, upitala je Kasiopeja. „Istorija nam govori
da ga je mrzela.”
„Ponovo je zatrudnela, a niko nije želeo vanbračno potomstvo.
Nažalost, Braunova je volela Hitlera. Imala je posebno mesto u svom
srcu za njega. Pretpostavljam da je istina ono što ljudi govore. Za
svakoga postoji neko poseban. Makar i čudovište. Hitler je jasno
rekao da želi da ona ode s Bormanom i odgaja njihovo dete. Zato je
ona poslušala, ali Borman je imao druge zamisli. S njim je bilo
izuzetno teško živeti, ali ona je volela da mu se podsmeva iza leđa.
Njen omiljeni opis bio je previše napaljeni žabac.”
„Dakle, udala se za njega zbog deteta?”
Šib je klimnuo glavom. „Zbog čega se i Borman oženio njom. On
je bio čudna ličnost. Bio je u stanju da ubije milione ljudi, a ipak se
brinuo da će njegov potomak biti obeležen kao kopile.”
„Da li je ona rodila njihovo dete?”, pitao je Koton.
„Rodila je blizance, dečake. Sasvim neočekivano i teško.”
„Kada?”, pitao je on.
„Hiljadu devetsto pedeset druge.”
Iste godine kada je navodno rođen i Pol.
„A posle toga? Šta se dogodilo?”
„Nije bilo ničega posle.”
Koton je čekao nastavak.
„Braunova je umrla na porođaju. Bila je prestara da rađa.
Iskrvarila je do smrti u jednoj kući nedaleko odavde.”
Koton se setio prepiske između Eve Braun i Ade i datuma.
Nijedan nije bio posle 1952. godine, što je bila izvesna potvrda
ovoga što je sada slušao.
„Šta se desilo s Hitlerovim detetom?”, upitala je Kasiopeja.
Koton je, takođe, želeo da to sazna.
„Ona se porodila u januaru 1946. godine. Beba je bila krupna i
zdrava. To se dogodilo u Španiji. Braunova je stigla u Čile tek
početkom 1947. Dete nikada nije krenulo na to putovanje.”
On je bio zbunjen. „Kako to mislite?”
„Borman je uzeo bebu odmah posle rođenja. Braunova uopšte i
nije videla novorođenče.”
 „Zašto?”, pitala je Kasiopeja.
„Nije želeo da učestvuje u odgajanju Hitlerovog potomka.”
„Pretpostavljam”, rekla je Kasiopeja, „da to nije bilo ono što je
Hitler želeo.”
„Potpuno tačno. Trebalo je da se Borman brine za Braunovu i
dete. Ali Hitlerova greška bila je to što je mislio da se Bormanu može
verovati.”
On je shvatio. „Pošto je Hitler bio mrtav, Borman je uveo
sopstvena pravila.”
„A Braunova je morala da ih prihvati”, dodala je Kasiopeja.
Šib je klimnuo glavom. „Njoj je rečeno da je dete umrlo odmah po
rođenju. Niko nije znao ništa suprotno od toga, osim Bormana i
babice koja je obavila porođaj.”
„I vas”, rekao je Koton.
„To je tačno. I mene.”
„Šta se desilo s Hitlerovim detetom?”, htela je Kasiopeja da zna.
„Borman to nikada nije rekao. Ipak, znajući njega, verovatno ga je
ubio.”
„Ne znate čak ni kog je pola bilo?”
Starac je odmahnuo glavom.
U Kotonovoj glavi počela je da se pojavljuje sumnja. „Imamo sliku
Braunove kako drži novorođenče u Čileu.”
Starac je pokazao prvi znak iznerviranosti. „Samo jedan deo
plana za usmeravanje u pogrešnom pravcu. Nijedno dete Eve Braun
nikada nije bilo u Čileu, a ona nikada nije videla nijednu od beba koje
je rodila.”
U vazduhu iznad njih čuo se prigušen zvuk, poput povetarca.
Koton je podigao pogled i video ptice. Nije to bio užurban ili zbrkan
let, već mirno hodočašće. Njihove senke lebdele su preko meseca.
„Flaminzi”, prošaputao je Šib.
„Kuda idu?”, upitao je on.
„Noć je vreme kada traže utočište. Vratiće se u zoru.”
Koton je nastavio da gleda dok i poslednja senka nije nestala u
crnilu neba. Zatim se okrenuo prema Šibu i rekao: „Takođe, imamo
sliku Bormana i dečaka. Dete je imalo tri ili četiri godine.”
„On je retko dopuštao sebi da ga fotografišu, samo u posebnim
prilikama. Tu sam snimio ja, ovde u Africi, pre mnogo vremena, i
poslao je Adi pre nekoliko godina da ona može da je upotrebi.
Pretpostavljam da se pobrinula da je vi pronađete na odgovarajući
način.”
„Vi i ona komunicirate?”, pitala je Kasiopeja.
Starac je klimnuo glavom. „Neprestano. Nekada samo telefonom
ili pismima. Ali sada, s modernom tehnologijom, možemo čak da
vidimo jedno drugo dok razgovaramo.”
„Stari pas uči nove veštine?”, pitao je Koton.
Šib se osmehnuo. „Tako nekako. Juče sam joj rekao da vas
pošalje meni. Bilo je vreme da se vratim iz mrtvih.”
„Zna li Pol za ovu vezu?”, rekla je Kasiopeja.
Starac je ponovo klimnuo glavom. „Zna. Ali on je čvrsto ubeđen
da sam ja mrtav.”
„Pa kako je Pol povezan s vama?”, upitao je Koton.
„Nikada nisam rekao da jeste.”
„Niste ni morali. On nije poslao svog lovačkog psa ovamo iz čista
mira. Taj tip Engle došao je pravo u vašu kuću.”
Usledila je pauza dok je starac nastojao da povrati dah. Mršave
grudi jedva da su mu se pomerale dok je disao. „Duga je to priča.”
„Mi slušamo.”
Šib je okrenuo glavu kao sova i izgledalo je kao da nešto traži
pogledom.
Najzad, starac reče: „Budite strpljivi i sve ću vam ispričati.”

PEDESET PETO POGLAVLJE

Engle je prešao otvorenu preriju, na kojoj je rasla niska i gusta trava,

i iskoristio okrilje noći da ponovo uđe na imanje Alesferloren.
Odmerio je pogledom ovo neobično okruženje. Čulo se isprekidano
brujanje krila insekata, pištanje šišmiša i cvrčanje cvrčaka koje je
potpuno prigušivalo zvuk njegovih koraka dok se približavao. Setio
se rotvajlera i pomislio da na imanju ima još pasa, a ipak dosad nije
susreo nijednog četvoronožnog čuvara.
 Držao se blizu drveća koje je mestimično raslo po poljani, sve
vreme nastavljajući da se kreće prema senci kuće koja se izdizala
ispred njega. Bilo je tek malo prošlo deset sati uveče i njegove
pretpostavke u vezi s Janom Brojnom pokazale su se kao tačne. On
je očigledno rano išao na spavanje, pošto ni u jednom prozoru nije
bilo svetla. On se nije slagao s odlukom svog poslodavca da
eliminiše Južnoafrikanca, ali nije imao naviku da dovodi u pitanje
odluke nadređenog, pa je rešio da obavi zadatak s uobičajenom
efikasnošću, a psi neka idu dođavola.
Prošao je kroz voćnjak trešanja i došao do stepenica koje su
vodile na prednji trem.
Sova se oglasila dubokim i tužnim hukanjem.
Popeo se uz stepenice.
Nikakav zvuk nije odavao njegovo prisustvo.
Primetio je nešto prilikom prvog dolaska ovamo. Dok se
pozdravljao s Brojnom, i dok je njegov domaćin objašnjavao moto
odmor i zadovoljstvo, video je da na prednjim vratima nema reze,
ključa ni lanca. Pomislio je da je to čudno, ali namerno nije skretao
pažnju svom domaćinu na tu činjenicu. Jednostavno je pretpostavio
da čoveku kao što je Jan Brojn nisu potrebne brave za zaštitu. Činilo
se da je to jasna objava da zaštita Alesferlorena obuhvata mnogo
više toga od komada metala. Dođi ako hoćeš. Upadni ako se
usuđuješ. Sav rizik je na tebi.
A to ga je brinulo.
Čovek kao što je Jan Brojn zna kakav je svet u kome živi. Pol je
bio u pravu kada su razgovarali telefonom. Južna Afrika je, ako ništa
drugo, bila surovo mesto. Njena istorija bila je puna besmislenog
nasilja. Tek nedavno uspostavljena je određena mera razuma. Brojn
sigurno odlično zna kakva je priroda njegove zemlje, ali naređenja su
naređenja, a Engleova su bila sasvim jasna, pa se prikrao ulaznim
vratima i pritisnuo kvaku.
Vrata su se otvorila.
Ušao je u mračni foaje i polako zatvorio vrata.
Vazduh je unutra bio topao i prožet mirisom kuvanog krompira i
ustajalog dima cigare. Prešao je preko glatkih kamenih ploča na
plodu, do parketa u obližnjem hodniku. Išao je širokim prolazom
pored staklene bašte i sobe za bilijar, do lovačkog salona u kome su
on i Brojn ranije razgovarali. Sve je odisalo starinom i nasleđenim
novcem. Primetio je još posuđa iz Ruena, nešto poredana iz Delfta i
poredan iz Limoža.
Trofeji na zidovima i akvarijumi privlačili su pogled u tami i tišini
prostorije, a jedina svetlost dopirala je kroz prozor, od meseca u
trećoj meni. Njemu su se oči potpuno prilagodile na mrak i s lakoćom
se kretao između nameštaja do ukrasnog ormarića za oružje koga
se sećao odranije. Bio je napravljen od istog raskošnog drveta,
javora - kako je Engle mislio, kao i ostali nameštaj u salonu. Setio se
da je video najmanje dvanaest vrsta probranih pušaka, kao i
nekoliko pištolja i samostrel.
Prišao je ormariću i otvorio staklena vrata.
Ponovo nije bilo brave i nije bilo iznenađenja zbog toga.
Uzeo je jedan određeni primerak oružja. Vebli streljački revolver -
sa crnim premazom za zaštitu od rđanja, cevi od petnaest
centimetara, lagan, težak kilogram ili otprilike toliko, s drškom od
vulkanske stene. Dobro je poznavao to oružje. Nijedan takav nije
napravljen još od 1945. godine.
Možda je nasleđen, pomislio je.
Prineo je revolver licu i sa zadovoljstvom udahnuo gorku aromu
ulja, što je bila potvrda da je Jan Brojn vodio računa o svom oružju.
Proverio je šaržer. Baš kao što je i mislio. Šest metaka. Napunjen do
kraja. Čovek kao što je Brojn nikada ne bi izložio prazno oružje.
Stegnuo je dršku i izašao iz prostorije kroz najbliža vrata. Nije
znao raspored prostorija u kući, pa je, jednostavno, išao drugim
hodnikom dok nije došao do raskrsnice. S obe strane hodnika bila su
vrata uokvirena gipsanim ukrasima složene izrade, dovoljno
razmaknuta da ukažu na to da su sobe iza njih prostrane. Na
suprotnoj strani bila su panel-vrata, mnogo veća od ostalih.
Prišao je tim vratima i polako okrenuo kvaku.
Debelo izrezbareno drvo bilo je dobro postavljeno na šarke i
vrata su se otvorila bez ikakvog zvuka. Bio je u pravu. Prostorija iza
tih vrata zaista je bila pažljivo uređena spavaća soba. Osmotrio je
siluete u prostoru. Visoki, masivni nameštaj, krevet s baldahinom,
odeća razbacana po maloj sofi. Na sredini je bio tepih, ali od itisona
u hodniku do ovog tepiha je bilo dobrih pet koraka. Osmotrio je
pokrivače na krevetu i primetio uzvišenje na sredini, što je
pokazivalo gde Jan Brojn spava. Visina i širina uzvišenja odgovarali
su građi krupnog čoveka.
Mogao je da priđe bliže, ali drveni pod mogao bi da zaškripi i
otkrije njegovo prisustvo. Zato je odmerio mogućnosti koje je imao
na raspolaganju. Međutim, pre nego što je stigao da odluči šta da
uradi, neki pokret na desnoj strani privukao mu je pažnju. Na vratima
se pojavilo zdepasto crno obličje, a onda iznenada jurnulo napred na
četiri noge.
Rotvajler.
Najzad.
Šape su kuckale po podu dok je pas jurio ka njemu. Režanje je
postajalo glasnije dok se približavao. Beli očnjaci blesnuli su
naspram crvenog jezika. U trenutku pre nego što je životinja skočila,
on je uperio pištolj i opalio. Prasak je bio glasan, a žalosno cviljenje
označilo je da je pogodio metu. Pas se otkotrljao u stranu uz bolni
urlik.
Još jedan pucanj i životinja se utišala.
Pre nego što je Jan Brojn stigao da reaguje, ispalio je tri hica u
pokrivač na krevetu. Brojn se uopšte nije ni pomerio.
Morao je da dela brzo.
Kuća je bila velika, i mada je Brojn rekao da živi sam, sigurno su
negde bile smeštene sluge. Nameravao je da pobegne kroz jedan od
prozora i nestane u poljima iza kuće, a zatim se vrati do svog vozila i
odveze se iz ovog kraja, ali morao je da bude siguran da je Brojn
mrtav. U streljačkom oružju ostao je jedan metak, pa je prišao
krevetu i posegnuo za debelim pokrivačem.
Prostorija se iznenada osvetlila.
Podigao je ruku da zakloni oči od bolnih zraka svetlosti,
pokušavajući da obezbedi zenicama trenutak da se prilagode.
Okrenuo se.
Jan Brojn stajao je na vratima hodnika, sa cevi puške uperenom
pravo u njega. Još trojica muškaraca - momci širokih ramena,
bronzane boje kože, jednostavnog izgleda - izašli su iz drugih vrata u
spavaćoj sobi, takođe s oružjem uperenim u njega.
„Jesi li mislio da sam toliko glup?”, upitao je Brojn na nemačkom.
On nije ništa rekao.
 Brojn je ušao u sobu i prišao psu, čije je telo krvarilo na drveni
pod. Kleknuo je i nežno pomilovao životinju. „Jadni Golijat. Morao
sam da ga žrtvujem zbog tebe.” Brojn se uspravio. „A to me ljuti.
Gade mi se ljudi kao što si ti.”
On je i dalje držao revolver, mada spušten pored boka.
„Spusti oružje na krevet”, naredio je Brojn.
Nije imao izbora pa je bacio revolver.
„Ništa mi ne bi činilo veće zadovoljstvo nego da te ubijem”, rekao
je Brojn. „Otac me je mnogo puta upozoravao na ljude kao što si ti.
Znao je on takve. Pratite naređenja. Slepo. Ali, nažalost, tvoje
ubistvo samo bi poslužilo kao poziv da ih dođe još takvih, a to je
poslednje što želim.”
Engleove oči sada su se prilagodile na svetlost. Posegnuo je
rukom i povukao pokrivač. Jastuci su bili naslagani na gomilu koja je
predstavljala Brojna na krevetu. „Kako si znao da ću doći noćas?”
„Noćas, sutra, prekosutra. Neka od tih pretpostavki svakako bi
bila tačna. Ti nisi, ili treba da kažem da tvoj poslodavac nije mogao
da me ostavi u životu kada si postao svestan da nešto znam. Zbog
toga sam ti rekao ono što sam rekao.”
On je skrenuo pogled ka ostaloj trojici ljudi koji su stajali mirno, i
dalje držeći upereno oružje.
„Nema razloga za brigu”, rekao je Brojn. „Oni ne razumeju
nemački. Ovaj razgovor vodi se isključivo između tebe i mene.”
„Šta sada?” Zaista ga je zanimao odgovor.
„Vratićeš se u Nemačku i reći Teodoru Polu što god želiš. Nije me
briga. Samo želim da me ostave na miru.”
On nije naročito uživao u tome što je uhvaćen u zamku, miš se
nikada ne zabavlja mnogo u takvim situacijama, ali nije bio u poziciji
da pregovara. „Plaćen sam da radim ono što Pol želi, baš kao što su
tvoji ljudi plaćeni da rade ono što im ti kažeš. Pretpostavljam da
zahtevaš odanost. Kao i moj poslodavac. Ovo nije ništa lično.”
Brojn je puškom pokazao na psa. „Ovo je bilo lično, her Engle.”
„Tužno ali neizbežno. Ali ti si smislio ovu obmanu. Pas je bio
igrač uključen u nju po tvom izboru.”
„Stvarno? Zar nisi očekivao da sretneš jednog u nekom trenutku?
Kakvog sam izbora imao?”
„Postajao sam sumnjičav zašto tako lako prolazim kroz kuću.”
 „Ali to te nije zaustavilo. Ljude kao što si ti teško je zaustaviti.
Vrati se u Nemačku. Noćas. Reci Kajzeru da sam mrtav. Reci mu što
god želiš. Ali ne vraćaj se ovamo. Nikada.”
„Ako to uradim?”
„Onda će lavovi u polju pojesti tvoj leš.”
On je razmislio o ovoj pretnji i zaključio da je takav ishod zaista
moguć. Bio je sam u stranoj zemlji. U teškoj situaciji. Zato je
pametno postupio. „Jesam li slobodan?”
„Ovi ljudi ispratiće te do tvog hotela da uzmeš stvari, a zatim do
aerodroma u Blumfontejnu. Budi zahvalan što si mi vredniji živ nego
mrtav.”
„Kako možeš da budeš toliko siguran da neću ispričati istinu?”
„Ti nisi čovek koji bi izvestio o neuspehu, pogotovo kada se svaki
tvoj potez očekuje. A posle debakla u Čileu, to bi moglo da te učini
prevaziđenim i nepotrebnim.”
„Dobro si informisan.”
„Više nego što ćeš ikada shvatiti. Ali ja nisam pretnja. Zato laži,
her Engle.”
„Šta je s tvojom tetkom? Ona je pretnja.”
„Ja ću se pobrinuti za nju. Neće predstavljati problem za tebe.
Ostavi je na miru.”
„To možda neće biti moguće.”
„Onda ćeš ti, ili bilo ko poslat da joj naudi, umreti.”
Njega je nerviralo što ga Afrikaner tako dobro poznaje. Da li je
bio toliko providan? Ipak, Brojn je bio u pravu. Prvo haos izazvan
Adinim luđačkim postupcima. Sada ovo. Možda je bilo bolje da se
osloni na Brojnova uvećavanja i da Pol ništa ne sazna. „Kako ti
kažeš, her Brojne. Nisam u položaju da se raspravljam. Izvestiću o
tvojoj preuranjenoj smrti.”
Brojn se okrenuo prema jednom od ljudi i progovorio na jeziku za
koji je Engle pretpostavio da je afrikans. Onda se krupni čovek opet
obratio njemu: „Budi dobar, her Engle. Ništa ne pokušavaj. Postoji
još mnogo ljudi ako se ova trojica pokažu kao nedovoljni.”
Engle se odmakao od kreveta. Trojica ljudi su ga pratila.
Pre nego što je izašao, zastao je na vratima i rekao: „Ti možda
poznaješ mene, ali i ja poznajem ljude kao što si ti. Istina, potcenio
sam situaciju, ali, pošto shvatam dubinu tvojih veza, pogotovo s
tvojom tetkom, vidim da u ovome ima nečega mnogo više. A ipak si
možda u pravu. Sve je ovo bilo neaktivno decenijama, i bolje je da
tako i ostane.”
„Uveravam te, her Engle. To je zaista najbolje, pogotovo za tvog
poslodavca i za tvoje vlastito dobro zdravlje.”

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je slušao dok je Šib nastavljao da priča o Martinu Bormanu.

„Čile i Južna Amerika bili su posle rata u celini preplavljeni
lovcima na blago. Naročito su aktivni bili Izraelci. Postajalo je sve
teže ostati u senci, čak i uz pomoć meštana. Saznali smo za
Slobodnu Državu Oranje od drugog nemačkog emigranta, pa smo
1947. uspeli da ubedimo Bormana da dođemo ovamo.”
„Ovo je, u stvari, bilo sjajno mesto za skrivanje”, primetio je
Koton.
Šib je klimnuo glavom. „Zaista jeste. Rat je bio nepoznanica na
ovom mestu. Imao je malo ili nimalo uticaja. U okolini je već bilo
mnogo Nemaca, iz vremena kada je jugozapadna teritorija
kolonizovana decenijama pre toga. Ali Bormanu nikada nije postalo
zaista prijatno ovde. Međutim, udovica je volela ovo mesto.”
Koton je bio zaintrigiran. „Zvuči kao da je bila složenija ličnost
nego što je istorija prikazuje.”
„Nedugo pošto smo došli, Luis i ja otišli smo u lov. Udovica je,
takođe, pošla s nama. On nikada nije puštao da mu odluta izvan
domašaja pogleda. Ustrelio je zaista veličanstvenu lavicu koja je
čuvala jedno mladunče. Uhvatili smo mladunče i vratili ga sa sobom
u logor. Luis je želeo da ga zadrži i izdresira, ali životinja nije htela da
sarađuje. Kao da je sve podsticalo mačkin gnev. Udarala je glavom o
daske drvenog kaveza. Nije htela da jede. Grizla je ljude koji joj
priđu. Jedne noći, životinja je udarala glavom dovoljno jako da
razlabavi jednu zakucanu dasku na vrhu sanduka. Uspela je da
provuče glavu tek toliko da oseti ukus slobode. Nažalost, nije bilo
dovoljno prostora da provuče telo, pa je visila tako, s glavom na
slobodi ali i dalje zarobljena, dok se nije udavila.” Šib je zastao da
povrati dah. „Tako sam našao tog mladog lava sledećeg jutra.
Mnogo godina razmišljao sam o tom mladunčetu. Udovica je bila ista
takva. Jedan deo nje bio je slobodan, a ostatak zarobljen. Na kraju ju
je ta kombinacija ubila.”
„Zašto je Borman uopšte želeo Braunovu?”, pitala je Kasiopeja.
„Svi istoričari slažu se u tome da ju je smatrao plitkom i
neobrazovanom. Zašto je, jednostavno, nije pustio i otarasio je se?”
„Ona je bila Hitlerova, a to joj je davalo vrednost. Sećam se kada
je saznala da je drugi put trudna. On se samo osmehnuo i naredio
da se pripremi njihovo venčanje. Nije je voleo. Jednostavno je želeo
da je poseduje. Ona se nikada nije protivila toj odluci. To nije bio njen
način.”
Koton je odlučio da vrati razgovor na ono što je važno. „Šta se
dogodilo s dečacima posle smrti Braunove?”
„Jedan je poslat daleko odavde. Drugog je odgajao Luis, dok
dečak nije poginuo u jesen.”
„Gde je poslat onaj koji je preživeo?”, pitala je Kasiopeja.
„U Nemačku.”
„Zašto je jednog zadržao?”
„On je imao desetoro dece sa svojom prvom ženom. Bio je
ponosan na to, ali mrzeo je to što se sva njegova deca javno odriču
svog porekla. Njegov najstariji sin čak je bio zarobljenik posle rata,
što ga je naročito razljutilo. Zato je taj dečak trebalo da bude njegov
naslednik, neko ko će ga bezuslovno obožavati.”
„Šta se dogodilo pošto je jedan dečak nastradao?”, pitao je
Koton.
„Bilo je to jedini put da sam ga video da je pustio suzu. U stvari,
to je bio prilično zastrašujući prizor. Tuga Martina Bormana.”
Koton je primetio sarkazam, kao i ogorčenost. Hteo je da bolje
razume. „Čitao sam vaša pisma upućena sestri. Zašto ste ostali
ovde ako ste istinski mrzeli Bormana?”
„Bila je to moja dužnost. Bio sam mlad i taj koncept mi je nešto
značio. Možda je to, kada razmislim, bilo glupo, ali nije tako izgledalo
u to vreme. Onda sam, pošto je udovica umrla, ostao zbog dečaka.
Luis je bio neizmerno surov prema detetu. Terao ga je da bude
apsolutno tih i strogo ga kažnjavao šibom za pse ili, još gore,
šutirajući ga. Sećam se kako ga je jednom prebio zato što se uplašio
velikog psa. On je to nazivao disciplinom, ali to nije bilo ništa više od
zlostavljanja. Dečaku je bilo potrebno da ja budem u blizini. On i ja
provodili smo mnogo vremena zajedno. A onda sam posle njegove
smrti ostao sam. Dotad sam upoznao svoju suprugu i zaljubio se i u
nju i u ovu zemlju. Ovde sam bio neko. Tomas Brojn. Bilo gde
drugde ne bih bio niko.”
On je želeo da zna više o samom Šibu. „Zašto ste lažirali svoju
smrt?”
„Pre dve godine, Pol je počeo da planira svoju kampanju za
mesto kancelara. Takođe, počeo je da mi se javlja. Ispipavao je
teren, tražio sve više informacija, pomoći, novca. Mislio sam da je
najbolje da se povučem iz toga. Zato je objavljena moja prirodna
smrt. Obavljena je sahrana, a onda sam otišao iz zemlje i otad uvek
živeo na drugom mestu. Retko sam se vraćao ovamo.”
„Gde ste živeli?”, pitao je Koton.
„U Švajcarskoj. Tamo sam, takođe, neko drugi. Stari ekscentrik
koji nikoga ne gnjavi. Ali odvratna mi je mogućnost da bi Teodor Pol
zaista mogao da postane nemački kancelar. On je uz to iskoristio
moje ime da namami sadašnju kancelarku da istražuje u Čileu.
Naravno, on veruje da sam mrtav. Čitava mreža koju je ispleo
ugrožava sve što smo Ada i ja radili prošlih šest decenija. Ne mogu
da mu dozvolim da uspe.”
On je osećao da je ovo čovek s misijom. „Vi sve znate, zar ne?
Sve tajne.”
Neki udaljeni zvuk privukao je Kotonovu pažnju i trgao je glavu u
stranu i usredsredio se na tamu iza drveća.
„Hijene”, rekao je Šib. „Lutaju po noći. One i šakali drže se blizu
gazela, traže one slabe, ali nikada se ne mešaju jedni s drugima.
Grabljivci su takvi.”
On je ponovo pogledao starca i sačekao odgovor na svoje
pitanje.
„Ja, her Malone. Ja sam jedini još živ koji sve zna.”

Šib je išao stazom od cigala. Sunce je visilo na afričkom nebu i peklo

ulice i krovove Johanesburga sažižućim zracima. Nežno je nosio
bebu u naručju, privijajući je na vlažnu košulju, vodeći računa da
sunce ne dopire do njene mlečnobele kože.
Na trenutak je stao i pogledao dete.
Dečak je spavao, umotan u pokrivač i odeven u odelce za
krštenje koje se Eva Braun nekoliko meseci mučila da sašije. Niko
nije znao da nosi blizance i umeće babice bilo je stavljeno na veliko
iskušenje pri teškom porođaju. On je pitao Bormana da li bi mogli da
pozovu doktora, ali taj demon je to odbio i udovica je umrla u agoniji
kada je drugi dečak izašao iz njene materice. Borman kasnije nije
ništa rekao, samo je nekoliko sekundi zurio u telo Braunove pa
preusmerio pažnju na svoja dva sina, obojicu pažljivo zagledajući,
proučavajući njihovu plavkastu kožu, brišući krv i telesne tečnosti s
njih vlažnom krpom, procenjujući njihova lica kao što bi potencijalni
kupac procenjivao redak predmet. „Ovaj izgleda jači”, rekao je
Borman, pokazujući na dete s leve strane.
I dalje uzdrman smrću Braunove, Šib se primorao da skrene
pogled s leša na krevetu, na kolevku koju je jedan od Afrikanaca
napravio posebno za ovu priliku. „Da li je to važno?”
Borman ga je prostrelio pogledom. „Veoma je važno.”
„Tvoja žena je mrtva.”
„Ne treba me podsećati na ono što je očigledno.”
„I dalje nameravaš da izvedeš dogovorenu transakciju?”
„Naravno.”
„Šta s tvojom ženom?”
„Sahrani je negde gde njeni ostaci neće biti nađeni.”
„Zar se nje ne bi trebalo sećati?”
Borman je posegnuo u kolevku i podigao bebu s leve strane.
„Ovaj će biti moj. On je sve sećanje koje mi je potrebno. Uzmi
drugoga i ispuni dogovor.”
Šib je nastavio da gleda tu bebu, sada sigurnu u njegovom
naručju, onu koja je ležala sa desne strane.
Odbačenu.
Dečačić je rođen pre samo nekoliko sati, a već se prvi put vozio
autom, na sever iz Slobodne Države. Prošlih mesec dana, jedan par
čekao je u Johanesburgu, dok se vreme za porođaj Braunove
približavalo. Sve je ugovoreno mesecima unazad, odmah pošto je
Braunova otkrila da je trudna i pošto su se ona i Borman venčali. Da
je preživela, Braunovoj bi bilo rečeno da je dete umrlo na porođaju.
On se nije slagao s Bormanom povodom toga, ali je mudro zadržao
svoje primedbe za sebe. Njegov poslodavac nije bio čovek sklon
debati ili kritici.
Nežno je pomilovao dečaka po obrazu. Usne su usisavale kao da
je vreme za hranjenje. On nije imao šta da mu ponudi, pa je čvršće
privio sićušno telo uz sebe i prišao ulazu u hotel Maseru. Na drugom
spratu, u sobi na uglu, čovek mu je otvorio vrata. Okrugla glava bila
mu je glatko obrijana, kao i njegovo srdačno lice. Imao je debele
udove, naduvane šake i prste slične kobasicama. Žena koja je
stajala pored njega bila je sva meka i punačka, prijatnog,
neupadljivog, pomalo muškobanjastog lica.
„Guten abend” rekao je muškarac kada je zatvorio vrata.
Žena mu je pritrčala i zagledala se u bebu. „Takva mila dušica.”
Ispružila je ruke i Šib je znao šta ona želi.
Predao joj je odojče.
„Liebling. Divna je”, rekla je ona i oči su joj se ovlažile. Niz obraze
su počele da joj teku suze. „Kog je pola?”
„Dečak”, odgovorio je Šib.
„Sjajno”, rekla je žena kroz suze. Okrenula se prema mužu.
„Dečak. Naš sin.”
Muškarac je prišao bliže. I njegove oči bile su vlažne. Pružio je
ruku i pomilovao pramenove ulepljene crne kosice na detetovoj glavi.
„On je pravo čudo.”
Šib je znao da ne bi trebalo da to radi, ali njegova naređenja bila
su jasna. „Postoji jedan uslov. Odnosi se na ime.”
Žena je podigla pogled i osmehnula se. „Znamo. Kako će se on
zvati?”
„Teodor.”

PEDESET SEDMO POGLAVLJE

„Teodor Pol?”, rekao je Koton.

 Šib je klimnuo glavom. „Prošla je čitava decenija pre nego što
sam ponovo video porodicu Pol. U Nemačkoj. Dečak je dotad bio
pravi uzorak svoje vrste. Naslednik Martina Bormana. Imenovan po
Bormanovom ocu. Mada se on odrekao deteta, i dalje je želeo da
ima kontrolu, pa je izabrao i staratelje i ime za dečaka.”
„U čemu je bila svrha da pošalje dete daleko od sebe?”, pitala je
Kasiopeja.
„On je isplanirao taj scenario mnogo pre nego što je znao da će
se roditi blizanci. Da je Eva Braun preživela, njeno dete nikada ne bi
ostalo u Africi. Zato je ugovorio da ga usvoji nemačka porodica, neka
koja je bila odana rajhu. Ali, kada je ona umrla, a on video dve bebe,
pomislio je da je to neki znak. Bio je sujeveran na mnogo načina.
Zato je odlučio, tu, na licu mesta, da zadrži jednu bebu kao vezu s
Nemačkom. Uvek je bio nepoverljiv prema Africi. Prezirao je
domoroce i nije mnogo cenio Afrikanere. Za njega su ovi prvi bili niža
rasa ljudi, a drugi arogantna imitacija arijevaca.”
Koton je bio zbunjen. „Zato je zadržao sina za koga je smatrao
da je snažan.”
„Tačno. Nikada nije verovao udovici, zbog čega je prvobitno i
planirao da nekome da bebu. Ali, pošto nje više nije bilo, osećao je
da može da zadrži dete. Imao je viziju za tog dečaka. Ja sam u to
vreme mislio da su ti planovi smešni, ali naučio sam da njegovi snovi
ne moraju biti toliko besmisleni.”
Koton je upitao: „Ko su bili Polovi?”
„Vilfrid Pol bio je sitni partijski zvaničnik u Hesenu za vreme rata.
Jedan od mnogih Bormanovih doušnika, pa ga je on nagradio. Ali
setite se, Borman je u to vreme verovao da je taj dečak slabiji od
dvojice i zato ga nije želeo, tako da, po njegovom mišljenju, to i nije
bila neka nagrada.”
„Dok dete koje je zadržao nije umrlo”, rekla je Kasiopeja.
„Upravo tako, što je značilo da je imao drugu priliku s onim
odbačenim.
Po njegovom mišljenju, slabijem od dvojice.”
„Ostao je u kontaktu s porodicom?”, pitao je Koton.
Šib je klimnuo glavom. „Sve vreme dečakovog odrastanja. Onda,
kada je Teodor krenuo na fakultet u Nemačkoj, pošto je Vilfrid Pol
umro, rekao je dečaku istinu.”
 „Pol zna ko je njegov biološki otac?”
„Zna, i oni su postali vrlo bliski. U poslednjih nekoliko godina
Bormanovog života, on i ja provodili smo mnogo vremena s
momkom. Teodor ga je obožavao. Naravno, dečak nikada nije
saznao da je on bio odbačeni.”
„Kada je Borman umro?”
„Uspeo je da doživi starost. Bilo je to 1981. godine, pre nego što
su ga cigarete najzad ubile.”
Kasiopeja se premestila s noge na nogu na travi. „Rekli ste da je
on imao planove. Šta je Borman imao na umu?”
„Sanjao je da njegov sin jednoga dana vlada ujedinjenom
Nemačkom. Mrzeo je Sovjete. Prezirao je komuniste. Gadio se
Amerikanaca. Želeo je Nemačku drugačiju od Hitlerovog sna, ali ipak
sličnu na mnogo načina.”
„Fašizam danas nikada ne bi bio tolerisan”, primetila je ona.
„Ne budite toliko sigurni. Jevreje su redovno maltretirali po celoj
Nemačkoj, i tako je bilo već dugo. Stranci su zlostavljani, čak i
ubijani. Zakoni se sada menjaju iz dana u dan sporim, neprimetnim
prilagođavanjima, ali u jasnom skretanju udesno. To se dešava u
celoj Evropi. Krug je ponovo započet. Sporo ali postojano.”
Koton nije bio impresioniran. „Osnovni zakon Nemačke, njen
ustav, ima kontrolne mehanizme koji će sprečiti uspon demagoga.”
„Pogrešno ste razumeli”, brzo je odgovorio Šib. „Ja ne govorim o
Hitleru. Ili diktatoru. Umesto toga, Borman je prepoznao potrebu za
propisno izabranim vođom. Koji je došao na vlast na poštenim i
otvorenim izborima. U pravu ste kada kažete da se svet promenio.
Borman je predvideo te promene, ali shvatio je da demokratski
proces može biti podjednako efikasan instrument kontrole kao i
totalitarizam. Možda čak i više, pošto bi ljudi zaista izabrali tog vođu
između niza kandidata koji se takmiče za to mesto. Istinska narodna
volja, ako hoćete.”
Komarac mu je zazujao pored uha i Koton je oterao insekta
rukom. Nastavio je da sluša dok je Šib brzo ispuštao vazduh iz
pluća, kao da se oslobodio nečega neprijatnog.
„Sećam se jednog drugog lova u koji smo išli. Severno, na
teritoriju Tanganjike. Čuli smo kršenje rastinja, pucanje grana i teške
korake na ivici reke. Bilo je mračno i Borman je osvetilo to mesto
baterijskom lampom.
Ugledao je oči nosoroga. Velika životinja odmah se dala u kas
prema zraku svetlosti i došla je na dvanaest metara od nas pre nego
što je stala, ispuštajući paru kroz nozdrve. Borman je počeo da se
igra svetiljkom, od čega je životinju obuzeo slepi bes. Nosorog je
jurcao napred i nazad za zrakom svetlosti, jureći senke na ivici
osvetljenog kruga. Začudo, uopšte nije shvatio odakle svetlost
dolazi, samo je nastavljao da maršira napred-nazad, gubeći nam se
iz vida i opet se vraćajući. Onda mu je zrak odjednom obasjao oko,
okrenuo se prema nama pružajući glavu, s dva roga uperena pravo
napred. Napravio je dva nezgrapna koraka napred na zdepastim
nogama. Spremao se na juriš. Ja sam naciljao puškom, ali Borman
je, jednostavno, isključio baterijsku lampu i stajali smo u potpunom
mraku. Nosorog, veličine standardnog automobila, bio je na
dvanaest metara od nas.”
Koton je pokušao da zamisli tu scenu. To nije bilo mesto na kome
bi želeo da bude. „Šta se dogodilo?”
„Nosorog je, jednostavno, otišao. Ništa nije uradio. Samo se
mirno udaljio.” Starac je zastao. „Kroz mrak se začuo Bormanov
glas. Rekao mi je da naučim nešto iz toga. Svaka životinja može se
navoditi. Talenat je u kontroli metoda i posedovanju sposobnosti
pokretanja i zaustavljanja, nikada ne dopuštajući nikome da shvati
da je navođen. Onaj koji to poseduje, poseduje sve.”
Koton je gledao u mirne staklaste oči koje su, izgleda, videle
toliko toga.
„On je voleo da poučava”, nastavio je Šib. „Mrzeo je da priča s
udovicom, i pošto je ona umrla, nije stupio u novu vezu s nekom
ženom. Kada je dečak poginuo, ostao sam mu samo ja, dok Teodor
nije porastao. Zato mi je pričao mnogo toga. Često je predviđao
razne stvari. Ja sam, po njegovom mišljenju, bio njegov učenik.”
„Ali vi nikada niste bili impresionirani time?”, pitala je Kasiopeja.
„Setite se, u istoriji je on nazvan Hitlerovom senkom. To je bio
vrlo tačan opis, pošto je senka uvek mračnija od čoveka. Ovo je
pogotovo bilo tačno u Bormanovom slučaju. Zadrhtim kada pomislim
kakva bi još zverstva Nemačka počinila da je on zaista bio na vlasti.”
 Noćni mir narušio je dug prodoran krik. Njih dvoje dobijali su
mnogo informacija, ali postojalo je nešto što su zaista morali da
znaju.
„Gde su Borman i Braunova sahranjeni?”, upitao je Koton.
Šib je slegnuo ramenima s iznenađujućom ravnodušnošću. „Da li
je to važno?”
„Od životne je važnosti. Niko neće poverovati ni u šta od ovoga
ako ne budemo imali dokaz. Kosturi su prokleto dobri dokazi.
Možemo da uđemo u trag njihovih predaka i uporedimo DNK radi
potvrde, a zatim i povežemo Pola s njima. To što je on sin Martina
Bormana i Eve Braun imalo bi političke posledice. Ovo mora biti
neosporno dokazano na zadovoljstvo celog sveta.”
„Ja nisam dovoljan dokaz?”
„Teško.”
Starac je zaćutao u tami. Na kraju je rekao: „U redu. Sutra ćemo
otići do grobova.”

PEDESET OSMO POGLAVLJE

Levenberg
23.15

Pol se pripremao za prvu od debata s Mari Ajzenhut. Svaka će biti

prenošena na televiziji u celoj zemlji za dvanaest dana, a njegovo
osoblje je za njega već sastavilo nekoliko priručnika prepunih
informacija. Bilo je od ključne važnosti da on deluje i samouvereno i
upućeno. Tema njihovog prvog suočavanja biće ekonomija, posle
čega će na red doći zaposlenost, inostrani poslovi i, na kraju, na
njegovo insistiranje, imigracija.
Bio je iznenađen što je Ajzenhutova pristala na završnu temu.
Njen stav bio je jednostavan. Nemačka duguje svetu zbog
Holokausta i cena da nadoknadi taj dug bila je otvorena granica.
Nijedna druga zemlja na svetu nije bila opterećena takvim legalnim
zahtevom. Samo Nemačka. A sve zbog onoga što se dešavalo tri
generacije unazad. Svaka anketa pokazivala je da su dve trećine
nacije želele promenu te politike, a pramena je bila ono što je on
nameravao da ponudi. Zatvaranje granica. Ograničavanje imigracije.
Ograničavanje prava onih koji su već u Nemačkoj, uz nadu da će da
odu. Ipak, uz oprez u pogledu represije. Samo uz korišćenje
ksenofobije koja se neobuzdano širila po celom kontinentu. Ako mu
se pridruže Francuska, Belgija, Holandija, Danska, Italija i Španija, a
sve je ukazivalo na to da će ove zemlje na kraju to učiniti, onda taj
poduhvat neće biti posmatran kao represija nego kao stav naroda.
Zajedno mogu da postignu ono što im je pojedinačno bilo
zabranjeno.
Ali oprezno. Polako. Metodično.
Seti se Hitlerove greške.
Ne prenagljuj.
Bio je na trećem spratu zamka, u sobi s lamperijom od
ovdašnjeg, hesenskog drveta, s lučnim svodom, okrečenoj u različite
nijanse zelene. Sat sa klatnom zauzimao je jedan ugao prostorije i
ostalo je manje od četrdeset pet minuta pre nego što bučno otkuca
ponoć. Papiri su bili razbacani po stolu od hrastovine okruženom sa
četiri stolice ravnog naslona. Odaja je nekada bila mesto gde su se
izborni knezovi okupljali da daju svoje glasove, pošto je nekadašnji
vlasnik zamka imao jedan od dragocenih glasova za biranje svetog
rimskog cara. On je koristio prostor za sastanke svog izbornog štaba
pošto se nalazio na gornjim spratovima i obezbeđivao privatnost.
Dohvatio je bokal s pivom i ponovo napunio kriglu.
Pogledao je slike na zidovima. Ulja na platnu koja su prikazivala
različite scene. Monasi u molitvi. Vitez u oklopu koji je izgledao kao
da ga boli da ga nosi, i plemić i plemkinja koji s neodobravanjem
gledaju naniže. Svaka slika bila je originalna i posedovala je
određenu vrednost; nisu to bila remek-dela, ali su bila interesantna
za kolekcionare. Dopadale su mu se, a to je bilo jedino važno, pošto
je smatrao da je važno da čovek bude okružen stvarima koje mu se
dopadaju. Čulo se tiho kucanje na vratima i jedan od poslužitelja
ušao je i rekao: „U prizemljuje posetilac.”
On je dohvatio kriglu i počeo da pije pivo. „Ko je to ovako kasno?”
„Kurt Ajzenhut.”
 On nije pokazao da je iritiran, mada je dolazak tog imbecila ovde,
u njegov dom, predstavljao problem. Ali smisao dolaska tog čoveka
izazvao mu je još veću zabrinutost.
Nešto nije bilo u redu.
„Dovedi ga ovamo gore.”
Kada je poslužitelj otišao, prišao je prozoru i pogledao dole.
Nadao se da su se, izvan ovih zidina, predstavnici medija primirili
preko noći. Ranije ga je njegovo osoblje izvestilo da se nikakvi
novinari nisu utaborili na početku prilaznog puta do ulaska u zamak.
Svi su, izgleda, bili uvereni da se kandidat za kancelara povukao u
svoj dom do jutra. Ponovo će zauzeti svoje položaje rano ujutro,
spremni za još jedan dan praćenja kampanje. On je, takođe, bio
spreman. Nešto je najzad počelo da se dešava.
A sada ovo.
Kurt Ajzenhut ušao je u sobu.
„Zatvori vrata”, rekao je on, ne okrećući se od prozora. Kada je
čuo zatvaranje brave, dodao je: „Nadam se da je ovo važno.”
„Mari se suočila sa mnom pre nekoliko sati. Htela je da zna za
velike iznose novca koji su prebacivani iz čileanske banke na račune
kompanije. Novca za koji kaže da potiče od Hitlerovog plena.”
On se osmehnuo u sebi, sklonio pramen kose sa čela, pa se
polako okrenuo. „A šta je tu problem?”
„Uopšte nije trebalo da ona sazna za to.”
On je slegnuo ramenima. „Takve stvari se dešavaju.”
„Rekao si da nemam zbog čega da brinem u vezi s tim
inspektorom u Čileu.”
„To otkriće bilo je neophodno.”
„Šta to znači?”
Glas mu se povisio od gneva. Zanimljivo.
„Upravo ono što sam rekao. Ona je morala da sazna.”
„Jesi li ti lud? Ako se uspostavi veza s prošlošću, i ona i ja smo
gotovi.”
On je prišao stolu i uzeo pivo. „Ma hajde, Kurte. Zar nisi malo
melodramatičan? Za sve to okrivi njenog oca.”
„Već jesam. Ali ona, takođe, zna za transfere posle njegove
smrti.”
 „Da li ti motriš na svaki evro koji dospe u trezore kompanije? Ne.
Jednostavno reći da je Albert Hercog organizovao sve to, a ti si tek
sada saznao.”
Kurt je zakoračio napred, bliže, previše blizu. „I ti i ja znamo da je
taj novac došao posle smrti njenog oca. A njega već dugo nema na
ovom svetu.”
On je s uživanjem otpio još piva, procenio pretnju, pa rekao: „Ovo
nije vreme da postaneš pravednički raspoložen. Taj novac bio je
nadoknada za mnoga teška vremena.” Zastao je. „I lošu upravu. Ne
sećam se nikakvih tvojih primedaba na to.”
„To je Albert započeo. Ja sam, jednostavno, nasledio tu beneficiju
i iskoristio je.”
„Ali prihvatio si sredstva. Bez pitanja. Bez odbijanja. Hitlerovo
blago bilo je sasvim dobro za tebe.”
„Ti si lud. Sve ćeš nas uništiti.”
On je spustio kriglu na sto. „Tvoja žena mora biti zaustavljena.
Njeno vreme na mestu našeg vođe je završeno. Oma mora da bude
poslata u penziju. Ona želi da me razotkrije kao nekakvog nacistu,
ali ona je istinski fašista. Ona je imala koristi od tog zla. Nacija će u
potpunosti razumeti njeno licemerje kada ova informacija bude
otkrivena.”
„A ti nameravaš da je objaviš?”
„Neću morati. To je ono čudesno u vezi s ovom mrežom koju sam
ispleo. Kada transferi budu potvrđeni i izvor proveren, što neće biti
teško da se uradi, tvoja žena će sve sama da obavi za mene. Takvi
su ljudi skloni ideologiji. Njihov osećaj za vlastitu vrednost primorava
ih na luđačku iskrenost. Ona će sve otkriti umesto mene. Ja neću
morati da uradim baš ništa, osim da izrazim bes. Moja stranka će
zatim munjevito preuzeti vlast.”
„Možda potcenjuješ Mari.”
„Govoriš kao odani muž. Pozdravljam tvoju lojalnost, mada ne
verujem da ti je uopšte stalo.”
„Da li ću i ja biti žrtvovan?”
E ovo je sada bio pravi razlog ove posete.
Slegnuo je ramenima. „Ma hajde, Kurte. Mnoge nemačke
korporacije profitirale su od rata i od toga nije bilo ništa posebno,
osim simboličnih isplata preživelima. One su napredovale, a ljudi su
zaboravili. Reći ću ti ovo: nadoknadiću sve reparacije koje kompanija
bude morala da isplati.”
„Sa još prljavog novca?”
„On se troši isto kao i onaj koji je čist.”
„Nisi odgovorio na moje pitanje.”
On je sada gledao dosad neviđenu stranu ličnosti Kurta
Ajzenhuta, koja je, izgleda, pokrenula nagon za samoodržanjem. Ali,
shvatio je on, čak je i najslabija životinja programirana da preživi.
Zato je odlučio da zvuči pomirljivo. „Ne, Kurte, ti nećeš biti žrtvovan.”
„Mari se neće smiriti dok sve ne sazna. Ne mogu da dozvolim da
otkrije moju umešanost. Jedva sam uspeo da se lažima izvučem iz
teškog susreta s njom.”
„Plašiš li se da će te tvoja slabost uniziti u njenim očima? Da će
misliti gore o tebi? Mislio sam da se vaš odnos već toliko pogoršao
da ste prevazišli takvu sitničavost.”
„Ne znaš ti ništa o našem odnosu.”
On ga je pogledao pravo u oči i rekao: „Znam da vaš brak
bukvalno ne postoji. Znam da ti imaš nekoliko ljubavnica. Pa zašto
ne bi bilo novog početka za tebe? Nema više pretvaranja. Budi ono
što jesi. Čemu sve ovo neprijateljstvo?”
„Želiš da me okreneš protiv Mari? Javno?”
„Zašto da ne? Pravi se da nisi znao. Okrivi njenog oca. Uostalom,
on jeste bio nacista.”
„Ona će ga braniti sama protiv svih.”
„Upravo tako. Do svoje propasti.”
Primetio je da se Kurtov izraz lica ublažio, kao da je njegov bes
prošao isto toliko brzo kao što se probudio. Ispravno je procenio
ovog čoveka.
Ali to i nije bilo toliko teško.
Želeo je da se osmehne, kao čovek koji je upravo rešio đavolski
domišljatu zagonetku, ali je znao da ne treba to da uradi.
Umesto toga nastavio je da navaljuje. „Ja sam nada za ovu
zemlju, Kurte. I ti i ja to znamo. Vreme za izvinjavanje je prošlo.
Naše kajanje mora da se okonča. Mari je proizvod vremena koje je
prošlo. Ja sam taj koji mora da ispuni sudbinu Nemačke. Moramo da
se bavimo stvarnošću, Kurte. Koliko god nam se možda ne sviđala
ta stvarnost, nemamo izbora.” On je, takođe, govorio utišanim
glasom, kao otac koji savetuje dete. „Mari je razočaranje. Ti to znaš.
Zbog čega smo se ti i ja na početku i udružili.”
„Ja to u potpunosti shvatam.”
Priznanje je izletelo u jednom dahu.
Kurt Ajzenhut bio je alatka, ništa više, i u tome je Hitler bio u
pravu. Kao savesni farmer, koristi svoje alatke, vodi računa o svakoj
od njih, a onda ih odloži da budu upotrebljene drugog dana.
Bilo je vreme da se ova alatka odloži.
„Kurte, potrebna nam je istrajnost. Držim situaciju pod kontrolom.
Zato idi kući. Budi strpljiv. A uveravam te, tvoja žena biće jedina
žrtva svega ovoga.”

PEDESET DEVETO POGLAVLJE

Slobodna Država, Južna Afrika

Nedelja, 16. jun
7.00

Koton je ustao iz kreveta. Kasiopeja je još spavala pored njega.

Uzeo je svoj laptop i uključio ga. Deni Danijels morao je da sazna za
najnoviji razvoj situacije, ali on je želeo da bude siguran u vezi s
Gerhardom Šibom, ili ko god zaista bio taj starac od sinoć, pre nego
što mu se javi. Jedna konstanta koja je postala bolno očigledna u
poslednjih nekoliko dana bila je da ništa nije onako kao što izgleda.
Šib je svakako ostavio utisak, kao navodni svedok iz prve ruke
činjenice da su Martin Borman i Eva Braun preživeli rat i dobili sina,
koji je sada bio kandidat za kancelara Nemačke.
To je bilo upravo ono što su njega poslali da potvrdi.
To bi moglo da bude istina. A opet, moglo bi i da ne bude.
Zato je bilo prikladno da se obavi malo domaćih zadataka.
Našao je dosije o Polu koji je Mari Ajzenhut dostavila i ponovo
pročitao informacije.

Matični list iz knjige rođenih u Hesenu pokazuje da je datum

rođenja 15. mart 1952. Roditelji su Vilfrid i Kornelija Pol. Vilfrid
Pol studirao je nacionalnu ekonomiju na Univerzitetu u Berlinu.
Posle Prvog svetskog rata bio je osnivač Nemačke demokratske
partije i zastupao je nacionalnu demokratiju. Bio je primoran da
napusti stranku posle unutrašnjeg skandala. Promenio je
ideologiju i izabran je u Rajhstag kao poslanik konzervativne
Nemačke narodne partije, posle čega je postao član
Ekonomskog saveta rajha. Na kraju je predvodio kancelariju
Rajhsbanke u Frankfurtu do 1941. godine. Zatim je postao
predsednik senata u Hesenu i radio za nacionalsocijaliste.
Nema dokaza da je išta kriminalno ikada iskrsnulo u njegovoj
prošlosti i izbegao je tužbe posle rata. O Kameliji Pol ne zna se
mnogo.
Teodor je njihovo jedino dete. Odrastao je na jugu Hesena.
Išao je na Univerzitet u Kelnu, ali je studije dovršio u Minhenu, s
prosečnim ocenama. Nije dobijao nagrade. Kratko je bio u
braku, a sada je razveden. Koliko je poznato, nema dece.
Tri razgovora sa osobama koje su živele u Hesenu
četrdesetih i pedesetih godina potvrđuju da su Polovi bili roditelji
dečaka po imenu Teodor. Niko ne može da se seti nikakvih
pojedinosti u vezi s njegovim rođenjem. Posle rata došlo je
vreme haosa, kako su svi objašnjavali. Svi su izgledali
iznenađeni tvrdnjom da Polovi možda nisu bili pravi roditelji
deteta, ali svi su prokomentarisali da je u to vreme bilo mnogo
siročadi kojima je bio potreban dom i da je svako činio ono što
može. Svi napominju da su Polovi bili tihi i uzdržani. Niko ne
može da se seti nikakve kontroverze u vezi s njima.
Vilfrid Pol, iako zvaničnik Nacističke partije, služio je u
posleratnoj vladi i pomagao u obnovi bankarskog sistema
Nemačke. To, takođe, nije bilo neobično, pošto su mnogi bivši
nacisti angažovani da rade za posleratnu vladu. Polovi su živeli
skromno. Vilfrid Pol umro je 1974. a njegova žena 1977. godine.
Teodor je ušao u poslovni svet odmah posle fakulteta.
Godinama je bio špekulant na berzi nekretnina i napravio neke
mudre investicije u Frankfurtu, koje su mu donele ogromne
profite. Finansirao je nekoliko velikih građevinskih projekata i
nastavio da ubira izdašne kirije. Prešao je u posao sa
izdavaštvom u trideset petoj godini i sada upravlja jednim od
 najvećih medijskih konglomerata u Nemačkoj. Knjige, časopisi,
radio, televizija, filmovi. Štern je nedavno procenio njegovu
ukupnu imovinu na dve i po milijarde evra. Podaci o pasošu
ukazuju...

Kasiopeja se uspravila u sedeći položaj u krevetu i protrljala oči.

Bila je potpuno obučena, kao i on. Oboje su spavali spremni za
nevolje.
„Pol je mnogo putovao”, rekao je on. „Ali ne ovamo. I mislio sam
da se sedam te pojedinosti. Pogledaj ovo još jednom.”
Dodao joj je laptop, pa ušao u kupatilo, umio se toplom vodom i
oprao zube. Proteklih nekoliko dana bili su dugi i naporni, a on je i
dalje osećao vremensku razliku posle leta preko Atlantika.
Mnogo toga se dešavalo.
A trebalo bi da je u penziji.
Pitao se šta se dešava u njegovoj knjižari. Voleo je to mesto,
vazduh koji stalno miriše na stari papir i vlagom načetu kožu. Bivši
vlasnik nije uredno održavao svoje zalihe robe i on je radio tri
meseca, preuređujući sve u radnji, pre nego što ju je otvorio. U
pogledu organizacije upravljao se prema drugim radnjama u
Kopenhagenu. Knjižarstvo je, izgleda, bilo neki vid umetnosti u
Danskoj. Ljudi su zaista cenili pisanu reč, a on je počeo da se divi
tome. Čak je uradio nešto neuobičajeno za sebe. Učlanio se u
Udruženje danskih prodavača antikvarnih knjiga i trudio se da
prisustvuje njihovim mesečnim okupljanjima. Srećom, zaposlio je
sjajne ljude i shvatio da će oni voditi računa o svemu, kao i uvek.
Vratio se u sobu, brišući lice peškirom.
„Mislim da je Šib iskren”, rekla je ona. „Možemo da završimo
priču s Teodorom Polom. Ali ti finansijski dokumenti takođe će
završiti priču s Ajzenhutovom.”
„Oboje ovih političara žele da se pojavi vod za streljanje, ali oni
će biti izvedeni pred njega. Ipak, nešto u vezi s ovim ne deluje kako
treba. Mučilo me je cele noći. Dešava se više toga nego što mi
možemo da vidimo.”
„Imaš li neke teorije?”
Pre nego što je stigao da odgovori, pažnju mu je privuklo kucanje
na vratima bungalova. Bilo je vrlo rano za posete. Prišao je i provirio
kroz prozor dok je Kasiopeja posezala za oružjem. Ispred vrata je
stajao Jan Brojn. Sam.
Koton je dao Kasiopeji znak da je sve u redu i otvorio vrata.
„Dobro jutro”, rekao je Afrikaner na engleskom. „Došao sam da
vas odvedem kod mog oca.”
Koton se izmakao u stranu i pustio krupnog čoveka da uđe. Brojn
je na sebi imao farmerke i radnu košulju. Šib im je sinoć rekao da će
neko doći kod njih.
„Hladno jutro garantuje topao dan”, rekao je Brojn.
Kotona nije zanimala vremenska prognoza. „Izgleda da je vaš
otac glavni, uprkos činjenici da je navodno mrtav.”
Brojn se zakikotao. „On zaista izgleda dobro za jedan leš. Ali ja
mu se povinujem zbog toga što je stariji. Uostalom, on mi je otac.”
Brojn se okrenuo prema Kasiopeji. „Dobro jutro i vama, frojlajn Vit.
Moram oboma da vam se izvinim što sam vas juče obmanuo.
Pretpostavljam da ste znali da lažem u vezi sa her Engleom.”
„Znali smo”, potvrdio je Koton.
„Niste otkrili tu činjenicu”, primetio je Brojn. „Bravo.”
„Vi ste i sami prilično dobar lažov”, rekla je Kasiopeja.
Brojn se ponovo zasmejuljio. „Morali smo da izvršimo procenu.
Moja draga tetka Ada zvala je i rekla nam da čete možda doći.
Ispričala nam je sve što se događalo u Čileu i rekla da ste vi ljudi
kojima možemo da verujemo. Ali mi smo naučili da budemo oprezni.
Prošle noći pobrinuo sam se za Jozefa Englea. Toliko sam želeo da
ga ubijem, ali otac je imao mnogo bolju zamisao.”
Brojn im je preneo šta se dogodilo u njegovoj kući. „Engle je ušao
u avion pre šest sati. Sada je na putu za Pariz.”
„A zatim za Nemačku?”, upitala je Kasiopeja.
„Bez ikakve sumnje”, rekao je Brojn. „Verujem da su očeve
pretpostavke tačne i da Engle neće reći Polu da sam ja još živ.”
„Dobro došli u kraljevstvo leševa”, rekao je Koton. „Izgleda da
smo svi mrtvi. Dakle, šta sada?”
„Hteli ste da vidite grobove. Došao sam da vas povedem do njih.
Otac će nas sačekati na groblju. I doneće vam neke stvari. Nećemo
se vraćati ovamo.”
Koton je već zaključio da je južnoafrička veza istražena do kraja.
„Kako bi bilo da krenemo za pola sata? Dobro bi nam došlo
tuširanje.”
Kasiopeja je ustala s kreveta. „Slažem se.”

ŠEZDESETO POGLAVLJE

Koton je uživao u vožnji od Nohane preko Slobodne Države. Prešli

su dvesta pedeset kilometara zemlje izbeljene od sunca i istačkane
izdignutim mravinjacima boje čokolade, od kojih su neki dosezali
visinu od dva metra. Povremeno je pustoš bila ispresecana
farmama, a sunce je bleštalo na njihovim zarđalim gvozdenim
krovovima.
Izašavši iz Slobodne Države, našli su se u susednoj provinciji i
gradu Kimberliju, odmah preko granice. On je znao za ovo mesto.
Središte industrije dijamanata u ovoj zemlji i sedište prvobitnih
rudnika De Bers, bilo je smeđe i ružno, s ulicama koje su kopači
napravili naizgled u žurbi, samo što njihovih baraka više nije bilo, a
zamenile su ih savremene građevine zgurane zajedno poput gomile
tih kopača koji se dive svom pronalasku. Pravo bogatstvo ovog kraja
očigledno nije bila sama zemlja, nego ono što je ispod nje - zlato,
dijamanti, minerali - dovoljno da učini neke ljude nepristojno bogatim.
Koton je vozio rendž rover, Kasiopeja je bila na zadnjem a Brojn
na suvozačkom sedištu. Sledio je uputstva krupnog čoveka dok su
krivudali kroz Kimberli i skretati na sever, naporedo s rekom Val.
Zemljište je bilo ravno, crveno i vrelo. Onda se pejzaž promenio i ušli
su u staro naselje Kristijana. Pored reke su se pojavili drvoredi
jablana, a kilometri betoniranih kanala usmeravali su vodu na zapad,
pretvarajući zemljište u zelena polja kukuruza, lucerke, ječma i
krompira. Prošli su kroz grad i stigli do groblja na istočnoj strani,
nadomak reke. Visoki belac s prljavim šeširom, safari košuljom i
otrcanim pantalonama prišao je autu kroz delimično otvorenu
gvozdenu kapiju. Brojn je izašao i porazgovarao s njim, pa im dao
znak da se provezu unutra kada se kapija širom otvorila.
„Parkirajte se tamo”, rekao je Brojn, pokazujući rukom.
 Groblje obraslo travom pružalo se po velikom prostoru u
hladovini drveća eukaliptusa. Bilo je opasano niskim omalterisanim
zidom. Iz ravnice su štrcali krstovi, obelisci i nadgrobni spomenici
različitih oblika. Cveće i žbunje bilo je mestimično zbijeno poput
grupica ožalošćenih, okupljenih oko grobova. Na groblju je postojao
niz raznih kapelica i mauzoleja.
„Ovo je donedavno zvanično bilo groblje samo za belce”, rekao je
Brojn.
„Zašto stičem utisak da je još tako?”, upitao je Koton.
„Nažalost, mnogo ih je u ovoj zemlji koji i dalje žale za
aparthejdom. Čak i u smrti.”
Na zapadu se spremala oluja, oblaci su bili gusto zbijeni i crni, ali
obasjani žarkim suncem koje je odbijalo da bude zaklonjeno. Koton
se zagledao u jedan od mauzoleja od mermera. Gerhard Šib stajao
je ispred otvorene kapije. Prišli su mu, prolazeći pored nadgrobnih
ploča od klesanog kamena i pobuđavelih grobova.
„Odlučio sam da ih sahranim ovde”, rekao je Šib kada su se
približili. „Borman je imao poslovne interese u nekoliko rudnika u
Kimberliju. Često je dolazio u ovaj kraj. A ovo mesto daleko je od
Nohane.”
„Iznenađena sam što je Borman uopšte dozvolio da njegovo telo
bude zakopano”, rekla je Kasiopeja.
„I on sam bio bi iznenađen”, odgovorio je Šib. „Njegovo
naređenje bilo je da njegov leš bude spaljen. Kao Hitlerov. Nije želeo
da niko nađe njegove ostatke.”
„Zašto ga niste poslušali?”, upitala je Kasiopeja.
Starac je slegnuo ramenima. „Nije više bilo neophodno da
poštujem naređenja. Zato sam uradio kako je meni bilo volja. Položio
sam ga pored udovice i njegovog sina. Mislio sam da je prikladno da
leži na istom bezopasnom mestu kao i oni.”
„Vi ste čudan čovek”, izjavio je Koton, ne mareći zbog toga da li
će uvrediti Nemca.
„Složio bih se s tim. Moj život bio je neobičan, u najmanju ruku.
Stid me je da kažem da sam dozvolio da lojalnost, pohlepa i ponos
upravljaju mojim odlukama. Ali, da nisam, ne bih imao Jana, a on je
moja radost.” Starac se osmehnuo sinu. „Otac treba da ima takvu
sreću.”
 Mlađi Brojn nije ništa rekao. Nije ni morao. Jasno se videla
njihova snažna povezanost.
„Zar sahranjivanje Bormana ovde pored Braunove nije bilo
uvreda za nju?”, upitala je Kasiopeja.
Šib je slegnuo ramenima. „To više nije bilo važno. Oboje su bili
mrtvi, a to je meni olakšavalo da motrim.”
Koton je sada bio radoznao. „Na koga?”
„Nikada to nisam zaista znao. Samo sam shvatao da moj zadatak
nije završen. Nešto mi je govorilo da bi mogao da dođe ovaj dan.”
Prišli su otvorenoj rešetki i razgledali unutrašnjost mauzoleja. Bila
je napravljena od jednostavnog spoja mermera i granita. Nije bilo
ničeg religioznog ili ličnog. Niti bilo kakvih natpisa.
„Vi niste čovek koji se plaši boga?”, upitao je on Šiba.
„Na osnovu svega što sam video u svom životu, ako bog postoji,
on je vrlo loš u onome što radi.” Šib je prišao bliže. „Udovica se
plašila da ne bude sahranjena u poljima - da će se zveri gostiti
njenim telom. Mnogo puta govorila je da ne želi da bude nigde gde
životinje mogu da je nađu.”
„Borman vas nikada nije pitao šta ste uradili s njenim telom?”,
pitala je Kasiopeja.
Koton je posmatrao starca dok je razmišljao o njenom pitanju. Te
oči bile su oči nekoga ko je odustao od očekivanja dobrih vesti.
Što je bilo razumljivo.
„Rekao mi je da je se rešim, i to sam i uradio. Nikada me nije
pitao gde sam je ostavio. Ovo je bilo moje mesto. Moja tvorevina.
Poznata samo meni.” Mahnuo je rukom. „Da uđemo?”
Zakoračili su u zagušljivi vazduh unutar prostora nešto hladnijeg
od okoline mauzoleja. Pravougaonik mutne svetlosti s vrata
obasjavao je suprotni zid. Unutrašnjost je bila duga oko sedam
metara i skoro isto toliko široka. Prostorijom su dominirala tri
izdignuta groba, dva dugačka i jedan mali, očigledno dečji.
Šib je, izgleda, primetio njihovu zainteresovanost. „Jednom sam
čitao šta je Borman napisao svojoj prvoj ženi za vreme rata i rekao
joj da ne želi jeftine predstave posle svoje smrti. One daju lažni
utisak, rekao je. Verujem da sam ispunio taj njegov zahtev. Osim
toga, mnogi u ovoj zemlji skromno obeležavaju svoje grobove.”
 Koton je izračunao u glavi. Braunova i dečak bili su mrtvi skoro
već sedamdeset godina, a Borman više od četrdeset. Međutim,
sigurno se ipak mogla otkriti neka podudarnost DNK i dobiti naučna
potvrda o ostacima, zahvaljujući poznatim potomcima koji bi se mogli
uporediti s Polom.
Prišao je najmanjem od tri sanduka i povukao poklopac od sivog
mermera tek toliko da može da proviri unutra. Očekivao je da vidi
ostatke deteta od možda pet ili šest godina. Raspadnuto telo, u
kome samo pocrnele kosti pokazuju da je to nekada bilo ljudsko
biće.
Ali, na njegovo iznenađenje, unutra nije bilo ničega.
„Prazan je.”
„To je nemoguće.”
Starac je prišao i zavirio unutra. Prvi put, Šib je pokazao
zbunjenost. „Ja sam ga položio ovde. Bilo je tako tužno. Srce me još
boli za njim. Bio je mio dečak.”
U starčevom glasu jasno se čuo bol.
Koton je prišao jednom od ostala dva groba. Ovaj je bio od
svetloružičastog mermera. Pretpostavio je da je to grob Eve Braun.
„Volela je tu boju”, rekao je Šib kao da mu čita misli.
Poklopac na mermernom pravougaoniku bio je debeo. Bila mu je
potrebna pomoć da ga povuče u stranu. Jan Brojn prišao je i zajedno
su pomerili jedan ugao ulevo, praveći na taj način tamni trouglasti
otvor.
„Ni ovde nema ničega”, rekao je Koton.
„Bio sam prisutan kada je poklopac stavljen na grob”, rekao je
Šib. „Decenijama sam održavao ovaj mauzolej. Ostao je netaknut.”
„Kada je grob poslednji put proveravan?”, upitala je Kasiopeja.
„S obzirom na moju ’smrt’, bilo je to pre više od dve godine.”
Koton je prešao na Bormanov kovčeg. On i Brojn malo su
pomerili poklopac od belog mermera. I ovaj grob bio je prazan.
Gerhard Šib stajao je duboko zamišljen i bilo je očigledno da je
ono što su pronašli bilo neočekivano. „Ovo sve menja.”
„Pretpostavljam da imate nešto na umu.”
„Imao sam, dosad. Moramo da odemo.”
„Kuda idemo?”
„Tamo gde su odgovori.”
 Koton i Brojn vratili su poklopac na mesto.
„Da li bi vam smetalo da kažete gde je to mesto?”
Šib je stajao na vratima, zureći u groblje. Kapi kiše počele su da
prskaju po gvozdenom krovu mauzoleja ravnomernim topotom.
Starac se okrenuo prema njemu i rekao: „U Švajcarsku.”
 ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE

Lugano, Švajcarska
Ponedeljak, 17. jun
14.00

Koton je stajao na terasi i divio se i jezeru i okolnim vrhovima Alpa

prekrivenim snegom. Italijani su zvali ovu vodu boje indiga Čerezio,
dok su je Švajcarci nazvali Lugano, što je pokazivalo dihotomiju ove
oblasti, pošto je Italija imala upravu nad južnom obalom a
Švajcarska nad severnom. Veliki oblak obavijao je Monte San
Salvatore u daljini pokrovom baršunaste izmaglice, a izvijeni vrh
planine izgledao je kao ogromna kljova ispružena prema nebu.
Vila i imanje Gerharda Šiba zauzimali su petnaest jutara
besprekorne linije obale jugozapadno od Lugana. Elegantna fasada
bila je od svetložute cigle ukrašene obojenim frizovima složene
izrade, i čak ni nametljivi ukrasi nisu mogli da prikriju njenu
grandioznost. Zimzelen i razgranate puzavice bujali su iz žardinjera
od crnog mermera. Vrata u renesansnom stilu, pozlaćene zidne
ploče, raskošne tapiserije i podovi od terakote upotpunjavali su
očigledno mediteransku atmosferu. Koton i Šib došli su u Lugano
vojnim avionom, dok su Kasiopeja i Brojn produžili dalje, za Minhen.
Smislili su plan. Kasiopeja će razgovarati s Mari Ajzenhut, a Brojn će
biti neporecivi dokaz potreban da je ubedi u ono što se događa i što
mora da se uradi.
Zurio je u jezero i usredsredio se na odraz svetlosti na površini,
obasjane daleke planinske vrhove, zaslepljujuće zračenje koje se
polako prikradalo preko mirne vode. I dalje je bio ispunjen
iščekivanjem, zabrinut, pomalo zbunjen i tražio je smirenje u ovom
spokojnom prizoru, posmatrajući dve veverice kako jure između
borovih šišarki razbacanih po blatnjavoj obali.
Vrata su se otvorila i Šib je izašao na terasu.
 Starac je prišao pravo do mesta na kome je on stajao pored
ograde. Nekoliko metara ispod, voda jezera blago je zapljuskivala
betonski zid. Kada se Nemac približio, kroz dva uska proreza u koži
videle su se oči koje su bile blage i krotke, ali, kao i on sam, takođe
pune strepnje.
„Ovde sam poznat kao Simone Tengleman, Austrijanac. U penziji
sam i živim udobno”, rekao je Šib. „To je čudesno u vezi sa
Švajcarskom. Ne postavlja se mnogo pitanja i poštuje se privatnost.”
„Divan izbor mesta za jednog mrtvaca.”
„Činjenica da je švajcarski grad okrenut prema jugu vrlo je
simbolična. Šezdesetih godina, Italijani su se sjatili ovde da izbegnu
poreze i komuniste. Severna Italija je u to vreme bila sedište najveće
komunističke partije u zapadnom svetu. Radnici u Italiji imali su
pravo glasa i postojala je stvarna opasnost od uspona boljševika.
Zato su bogataši dolazili ovamo da sklone svoje zlato, valutu i ostala
sredstva, većinom ih krijumčareći u zemlju. Banke su nicale na sve
strane, i sve su bile vrlo uslužne. Mnogo opuštenije nego u Cirihu ili
Ženevi. Bilo je malo pravila, a to važi čak i danas.”
„Ti si tada došao?”
Šib je klimnuo glavom. „Borman je želeo da novac bude u
švajcarskim bankama. Ostavio mi je detaljne naloge. Mnogo kasnije,
kada sam odlučio da ’umrem’ i odem iz Južne Afrike, ovo je bio
logičan izbor mesta za život.”
„Izgleda da si dobro zaradio od svih tih godina službe. Čini mi se
da ova kuća nije bila jeftina.”
„Imao sam potpunu kontrolu nad svim sredstvima kojima je
Borman nekada raspolagao.”
„Nacistički novac?”
„Jeste. Ali svejedno novac.”
„A šta je trebalo da radiš s tim sredstvima?”
„Trebalo je da sve dobije Teodor.”
„Ali ti si zaključio da to nije naročito dobra ideja.”
„Obezbedio sam mu skoro trista pedeset miliona evra u likvidnim
sredstvima.”
„Hoćeš da kažeš da si mu dao sredstva kojima se može ući u
trag. Interese u rudnicima dijamanata, nekretnine, deonice i
simboličan iznos nagomilanog novca.”
 Na smežuranom starčevom licu pojavio se osmeh. Koža mu je
bila požutela i nabrana kao prastari pergament. „Upravo tako. On
nije imao način da mi se suprotstavi. Ja sam jedini imao dokumente.”
„Koliko je novca ostalo?”
„Teško je reći. Ali bilo ga je mnogo. Možda pet milijardi evra.”
On nije sumnjao u tu procenu, sećajući se milijardi nagomilanih
ne samo u Holokaustu već i u samom ratu. Pljačka je donosila
ogromne nagrade.
Zagledao se preko terase u kip nagog mladića mlitavih udova.
Vajar je očigledno na slobodan način shvatao ideju prirodne lepote.
U mermernim nišama u zidovima bilo je još kipova. Njegov domaćin
sigurno je dobro platio zanatlije potrebne da se vila uredi. „Ne smeta
ti to odakle je novac dospeo?”
„Odavno sam izgubio svaki privid savesti. A filozofiranje to nimalo
neće popraviti. Nisam ja ukrao taj novac ni ubio žrtve pljačke.”
„Ti si samo uživao u plenu.”
Šib je stajao ravnodušno, kao da razmišlja o ovoj primedbi. Preko
lica mu je prešla senka tuge i kajanja.
U daljini su odjeknula zvona.
„Moj sin godinama mi je govorio to isto. Ne očekujem oproštaj ili
razumevanje, očekujem samo da pre smrti pokušam da izvršim
nadoknadu. Ti si u pravu. Dugujem to žrtvama, i vreme je da se taj
dug plati.”

Lugano je smešten na kraju dubokog zaliva uokvirenog Mon Breom

sa severa i Monte San Salvatoreom s juga. Put do grada vrluda kroz
grubi planinski pejzaž istačkan setnim sivim stablima maslina, belim
stepenasto građenim kućama i starinskim gostionicama, na koje
jezero baca hladni olovni odsjaj kada svetlost nestaje iza planinskih
vrhova. Centar grada je impresivan, sa čempresima, palmama i
araukarijama zasađenim u alejama koje vrve od grozničave
aktivnosti. Prizor više podseća na južnu Kaliforniju nego na južnu
Švajcarsku.
Vozač je ostavio Kotona i Šiba ispred neoklasične zgrade na
prometnoj Via Nasa. Samo su rešetke na prozorima i diskretna
bronzana tabla - E. ORELLI & CIE, BANKIERS - pokazivali da se
ovde nalazi banka.
„Ovo je privatna institucija”, rekao je Šib. „Stoga se od njih ne
traži da objavljuju dokumente ili prikazuju poslovni saldo. Čak ih i
lokalni poreznici ostavljaju na miru.”
Unutra su prostorije bile pune stilskog nameštaja i izbledelih
portreta obasjanih lusterima od češkog kristala. Eduar Oreli lično je
dočekao Šiba. Bio je to rumen, sitan čovek prijatnog izgleda, koji je
smrdeo na cigare. Razmenio je nekoliko ljubaznosti sa Šibom pa ih
poveo niz stepenice, kroz blindirana vrata, u podzemnu odaju. Oreli
se izvinio i povukao, a Koton je pošao za Šibom niz blistavo
osvetljen hodnik s vratima od nerđajućeg čelika s obe strane.
„Eduar mi je godinama mnogo pomagao. Osnovao je investicione
fondove, kupovao obveznice, nudio savete u vezi s porezom.” Došli
su do jednih čeličnih vrata u koja je Šib otkucao šifru.
Brava je škljocnula i otvorila se.
Šib je gurnuo vrata. „I dobio je zlatnu polugu za to.”
Prostorija bez prozora bila je površine oko četiri kvadratna metra,
a sive podne pločice bile su skoro zaklonjene gomilama zlatnih
poluga. Na obe strane bilo je po deset takvih gomila, naslaganih u
visinu od najmanje dvanaest poluga u svakoj. Koton je prišao i
razgledao jednu paletu sa zlatom. „Mora da su ove poluge ovde
vredne nekoliko stotina miliona dolara.”
„U stvari, malo više od milijarde.”
„Ovo je Hitlerov plen?”
„Ono što je ostalo od njega. Naravno, ja sam umnožio glavnicu
mudrim ulaganjima.”
On nikada nije video toliko zlata.
„Orelijevi su vrlo vesti u trgovini zlatom. To je jedno od
prepoznatljivih obeležja banaka iz Lugana. Zlato je zaista večno. S
njim teško možeš da pogrešiš.”
Koton je podigao jednu polugu. Petnaestak kilograma, procenio
je. Pogledao je gornju stranu, očekujući da vidi kukasti krst urezan u
površinu. Ali nije bilo ničega osim oznake čistoće zlata: 999,9.
„Susret u Južnoj Americi od pre nekoliko godina”, rekao je. „S
dva američka agenta. Džonatanom Vajatom i Kristoferom Kombsom.
Izvestili su o paletama zlata.”
 „Sve je bilo lažno”, odgovorio je Šib. „Mi smo namestili scenu. Ja
sam organizovao stvari odavde, uz Adinu pomoć tamo na licu mesta.
Samo nekoliko poluga od tog zlata bile su prave. Ostale smo
napravili od volframa. To je uobičajena praksa i lako izvodljiva. Imali
smo mnogo problema zbog tog susreta. Amerikanci su prišli
preblizu. Čak sam namestio lažne grobove s kovčezima, po uzoru na
one koje si juče video. Posle toga sve je uklonjeno i spalili smo kuću
da ne bi bilo ostataka koji mogu biti pronađeni. Jedan meštanin, bivši
oficir SS-a, glumio je mene. On je ubio jednog od Amerikanaca.
Kristofera Kombsa. Drugi agent, Džonatan Vajat, postao je kurir
koga smo na kraju diskreditovali.”
„Mnogo informacija koje sam čuo i video ovde bile su slične
onima tamo.”
Šib je klimnuo glavom. „Ja sam ih sve dostavio Adi. Vajatu su
pokazana neka od mojih pisama. Krivotvoreni originali. Takođe,
pokazane su mu informacije koje sam imao o Bormanu. Slične
onima koje si ti pročitao i čuo. Mislio sam da je istinu daleko lakše
iskoristiti nego laž. Ali njima je ispričana malo drugačija priča. U toj
verziji, Gerhard Šib bio je Hitlerov sin. Naravno, uopšte nije
očekivano Izabelino ubistvo u toku te operacije. To je bio Teodorov
dodatak planu.”
„Ada to nije zaboravila.”
„Znam. Otad je sve bilo tiho. Dosad. To je bila njena prilika, a ja
nisam učinio ništa da je obeshrabrim. Nažalost, za Teodora je nasilje
sredstvo kojim se stiže do svakog cilja.” Šib je na trenutak zastao da
povrati dah. „On i ja smo tada još bili u dobrim odnosima. Posle toga,
okolnosti su se promenile, a ja sam zaključio da mi je vreme da
umrem.”
U prostoriji je na trenutak zavladala tišina.
„Borman je žestoko mrzeo ljudske nedostatke”, nastavio je Šib.
„Svi koji su ga poznavali bili su toga svesni. Nije trpeo slabost ili
strast, nije imao milosti prema onima koji mu učine zlo, ni sažaljenja
prema onima koji mu nanesu štetu. Želeo je da njegovi neprijatelji
završe u paklu, i u svom srcu namenio im je to mesto. Bio je, sasvim
jednostavno, gnevan i osvetoljubiv čovek. Teodor je potpuno isti.”
„A ti si ipak služio Bormana sve do njegove smrti.”
 Šib je besciljno prošetao pored gomila zlatnih poluga,
posmatrajući sjajni metal u hladnoj beloj svetlosti neonskih sijalica na
plafonu. „Služio sam ga. Čak sam i profitirao od njega. Sve ovo zlato
pretopljeno je iz svog prvobitnog oblika i obeleženo drugačijim
predratnim pečatima da se sakrije njegovo poreklo. Ali ko zna kakvo
je zlo ono donelo ovamo. Sada sam spreman da uradim ono što
mora da se uradi kako bi se ispravila bar neka od tih zlodela.”
„Šta predlažeš? Mi ništa ne možemo da dokažemo. Nemamo tela
za DNK testiranje. Samo ovo zlato i tvoju reč.”
„To nije tačno.”
Sada je Koton bio zainteresovan. „Slušam te.”
Šib je pokazao u ugao trezora. Koton je usmerio pažnju na ono
što je očigledno i nije primetio drveni sanduk pored suprotnog zida.
Krenuo je za Šibom oko gomila zlata i zavirio u njega.
„Rekao sam ti da je Borman pred kraj života češće komunicirao s
Teodorom. Da bi upravljao susretima koje je imao sa sinom, Borman
je počeo da zapisuje svoje misli. To je radio i dok je služio Hitleru.
Bio je opsesivan u hvatanju beležaka. To je spas za jednog
administratora, rekao je. Pisao je detaljne dnevnike, koje je nazivao
priručnicima, da ih Teodor izučava. Čak smo upotrebili nekoliko
falsifikovanih u Čileu sa Kombsom i Vajatom. Pripremljeni su
nekoliko godina ranije da se s traga skrene drugi par radoznalih očiju
i ušiju. Pošto su bili krivotvoreni, to je davalo mogućnost da budu
nađeni, što bi potpuno diskreditovalo svakoga ko bi pokušao da tvrdi
da su pravi.”
„Pod uslovom da falsifikatori ćute.”
„Niko od njih nije dugo poživeo.”
On je shvatio poruku. „Povlačim ono što sam rekao o tebi u Africi.
Ti nisi čudan. Ti si opasan.”
„Obučavao me je jedan od najnemilosrdnijih ljudi na svetu i
naučio sam mnogo toga od njega.”
U to je Koton mogao da poveruje.
„Pošto je Borman umro”, rekao je Šib, „dao sam mnoge od
originala Teodoru, ali sam znatan broj njih zadržao za sebe. Uz to,
udovica je vodila privatne dnevnike koje je dala meni na čuvanje. Oni
pričaju celu priču daleko bolje nego što bih ja ikada mogao. Ali, kao
što sam rekao, ona nije znala ništa o svojoj deci. Njene misli
posvećene su Hitleru, Bormanu i sudbini koja joj je predodređena.
Međutim, Borrnanovi dnevnici daleko su opširniji.”
Koton je pogledao u otvoren sanduk i video unutra veći broj
beležnica povezanih u kožu. Bile su različitih oblika, veličina i boja,
sve u izuzetno dobrom stanju.
„Pažljivo sam ih čuvao. Bile su decenijama ovde. Uveravam te,
svaka je autentična i može da prođe svaku proveru kojoj bi je
stručnjak podvrgao. Bilo bi lako naći verifikovane uzorke rukopisa
Bormana i Braunove radi poređenja, a papir i mastilo su iz tog
vremena.”
Podigao je jednu beležnicu i otvorio korice, pa pogledao odlučan,
očigledno muški rukopis. Pročitao je deo prvog unosa. Borman se
žalio na Hruščova i tvrdio kako komunizam nikada neće uspeti. „Ovo
je pisano pedesetih godina?”
„Ne. Borman je većinu ovoga napisao sedamdesetih. Njegov
način izražavanja i sintaksa samo stvaraju iluziju da je pisano u
ranijem periodu. Seti se, Borman se bavio izmišljenim svetom. On je
bio kasapin i ubica koji je sebe smatrao briljantnim, i u osvrtu na to
vreme učinio je sebe takvim.”
„Što je navelo Pola da poveruje da je on bio genije.”
„Otprilike tako. Ja sam se zabavljao čitajući te dnevnike. Dodatno
su otkrivali Bormanovu sitničavu ličnost.”
On je bacio svesku nazad u sanduk. „Dakle, istorijski su
bezvredni. Da li sam i ja izmanipulisan?”
„Vreme za laži je završeno”, odgovorio je Šib. „Doveo sam te
ovamo da vidiš ovo. Ti si prva osoba ikada koja ima tu privilegiju.
Takođe, želim da pročitaš jedan odlomak iz dnevnika.”
Starac je pružio ruku u sanduk i izvadio drugu beležnicu.
„Još izmišljotina?”, upitao je Koton.
„Ne. Ovo je stvarno. Sedam se da sam kupio ovu beležnicu
prilikom jednog od mojih mesečnih odlazaka u Johanesburg. Trebalo
je uvek da ih kupim po pet-šest, nikada sličnih, i nikada na istom
mestu. Našao sam ovu u knjižari blizu pošte, u zimu 1956. Dugo je
ležala ovde, na vrhu gomile.” Šib mu je dodao svesku. „Važan deo je
označen.”
On je uzeo svesku i pažljivo je otvorio označenu stranu. Kožni
povez zapucketao je od pritiska. Stranica je bila ispisana onim istim
muškim rukopisom.
Počeo je da čita.
„Lično sam gledao Bormana kako ispisuje te reči”, rekao je Šib.
Koton je nastavio da čita. Pogled mu se zaustavio na jednom
mestu. Vratio se na taj deo i ponovo pogledao ispisane redove.
Podigao je pogled u neverici.
„Ovo je nemoguće.”
„Kao što rekoh, ovo je vreme za istinu. Ne samo da je moguće
već je istina.”

ŠEZDESET DRUGO POGLAVLJE

Minhen, Nemačka
20.30

Mari se naprezala da se koncentriše na operu. Sedela je u Rezidenc

teatru, kvadratnoj dvorani koja je predstavljala pravi dragulj rokoko
arhitekture, oivičenoj pozlaćenim kolonadama s otmenim ložama
koje su se uzdizale od poda do plafona. Svojevremeno je Mocart
lično zauzimao središnje mesto na ovoj pozornici, koja je vekovima
bila dvorsko pozorište bavarskog kralja. Sada je bila u vlasništvu
države. Večerašnji nastup bio je svečanost kojoj su prisustvovali neki
od najbogatijih ljudi u južnoj Nemačkoj. Raspoloženje je bilo izuzetno
dobro, praznično, a sam događaj predstavljao je godišnji spektakl.
Pošto su se nacionalni izbori bližili, pozvani su ona i Teodor Pol i
oboje su došli, što je bilo jedno od njihovih retkih pojavljivanja na
istom mestu dok ne započnu svoje debate pred medijima. Međutim,
ovo gala veče bilo je humanitarni događaj bez politike.
Što je njoj odgovaralo.
Ovo veče neće biti posvećeno politici.
Muzika se pojačavala i utišavala u talasima melodije, utanjajući u
prigušene akorde pre nego što zagrmi u dubokom basu. Opera je
imala tri čina i svaki je bio veličanstveniji od prethodnog. Simbolika je
bila očigledna i ona se skoro nasmešila na izbor dela za večerašnje
izvođenje. Zla grofica i njena nećaka, obe sa svilenim šalovima, pri
čemu nećaka baca svoj strgnuvši ga s vrata - u suštini odbacujući
jaram aristokratije, i ponovo postajući, kao što su stihovi napominjali,
iskrena građanska devojka.
Zanimljivo.
I proročanski.
Pogledala je kroz zamračenu dvoranu prema Polu. On je sedeo
na sličnoj stolici presvučenoj crvenim baršunom, oboje na istoj visini,
sa istim pogledom na pozornicu. Na zidu s Polove desne strane
izdizao se kip Device koja stoji na mesecu, ispod koga se delimično
pojavljivao đavo u velikoj postiđenosti. U ovom trenutku, ona se
osećala kao taj đavo. Njen položaj bio je podjednako potčinjen i
izložen pritisku. Njen protivnik sedeo je uspravno i mirno, usmerivši
pažnju na scenu. Pitala se o čemu razmišlja. Ništa što je čitala ili
čula o njemu nije ukazivalo na to da on oseća veliku ljubav prema
umetnosti. Sumnjala je da je uopšte razumeo ono što se dešavalo
na pozornici.
Osvrnula se po zamračenoj dvorani.
Čudno, ali nije osećala naklonost ni prema jednom od bogatih
posetilaca ovog pozorišta. Veću bliskost osetila je sa zadihanim
starim damama s punđama koje su radile u garderobi, i
penzionerima u frakovima koji su čuvali ključeve loža, kao i mlađom
gospodom u svečanim odelima sa zaduženjem da prate posetioce
do njihovih sedišta, a čak još i više s ljubaznim inspicijentkinjama
koje su brinule za publiku kao da su im to bliski prijatelji. Oni su bili
kičma Nemačke. Muškarci i žene koji su vredno radili na održavanju
njene velike kulture.
A ona nikada ne sme da ih zaboravi.
U jednoj stvari Pol je bio u pravu. Niko od ovih ljudi nije imao
nikakvu neposrednu odgovornost za ono što se dešavalo od 1933.
do 1945. godine. To je bila glupost jedne druge generacije, čijih je
pripadnika ostalo premalo da bi i dalje imali ikakvu stvarnu važnost.
Ono što su ljudi u ovoj sali i u ostatku Nemačke nosili na sebi bio je
teret stalnog uveravanja da se takvo nešto više nikada neće desiti. A
čovek koji je sedeo na suprotnoj strani dvorane, i dalje zureći dole u
pozornicu, bio je direktna veza s tom užasnom prošlošću.
On mora biti zaustavljen.
 Noćas.
Čim se zavesa spusti poslednji put.

Mari je ušla u salu za bankete smeštenu pored pozorišta. Pored

jednog zida bio je sto sa hranom. Poslužavnici su bili prepuni
svinjetine, govedine, dimljenog lososa i salate. Mada je bila gladna,
izbegla je dugačak red ispred stola i odšetala prema jednom od
svojih pomoćnika. Mladi čovek odmah se usredsredio, a ona mu je
rekla šta želi da on uradi. Klimnuo je glavom i nestao u gužvi
posetilaca koja ju je okruživala. Ranije joj je rečeno da će novinarima
biti zabranjen pristup, što će omogućiti opušteniju atmosferu, i ta
činjenica podstakla ju je na razmišljanje.
Pomoćnik se vratio trenutak kasnije i šapnuo joj na uho: „Her Pol
kaže da će mu biti drago da porazgovara s vama nasamo.”
Sačekala je nekoliko trenutaka da ostavi Polu vremena da izađe,
pa se izvinila i popela se uz mermerne stepenice na treći sprat, gde
se nalazila prostorija koju je tražila da joj rezervišu. Bilo je to mesto
za odmor izvođača pre nego što izađu na pozornicu.
Ušla je unutra.
Teodor Pol okrenuo se da je pozdravi. „Bio sam iznenađen tvojim
pozivom, ali dovoljno zainteresovan da ga prihvatim.”
Ona je zatvorila vrata.
Čudno, pomislila je. Njih dvoje bili su uključeni u jednu od
najžešćih političkih borbi u novijoj istoriji Nemačke, skoro
svakodnevno razmenjujući rafale silovite retorike, a ipak jedva da su
se poznavali. Njeni susreti s Polom pre kampanje svodili su se na
tek nekoliko laganih ćaskanja na raznim društvenim događajima.
Njihov odnos izrastao je iz različitih filozofija, a njihove razlike bile su
prevelike da ikada budu bilo šta drugo osim suprotstavljenih strana
na političkoj sceni.
„Her Pole, mislila sam da bi najbolje bilo da razgovaramo.”
„To sam shvatio. Šta je toliko važno?”
„Znam ko su tvoji roditelji.”
On je slegnuo ramenima. „Moji majka i otac bili su prilično poznati
u Hesenu.”
 „Ne mislim na Polove. Govorim o tvom biološkom ocu, Martinu
Bormanu, i tvojoj biološkoj majci, Evi Braun.”
On se zakikotao. „Jesi li nešto pila?”
Ignorisala je njegovo pitanje. „Nedavno su mi poslate neke
informacije. Naravno, ti ovo već znaš, pošto su došle od tebe.”
„Ovo je vrlo zanimljivo. Molim te, nastavi.”
„Rođen si u Slobodnoj Državi Oranje, u Južnoj Africi, kao jedan
od blizanaca. Eva Braun, tvoja majka, umrla je na porođaju. Dali su
te Polovima na usvajanje. Tvoj brat ostao je sa Bormanom do 1955.
godine, kada je poginuo pri padu s konja. Tada se Borman, tvoj
biološki otac, ponovo pojavio u tvom životu, i tu je i ostao dok nije
umro 1981.”
Pol je pošao prema maloj plišanoj sofi i seo. „Povlačim ono što
sam ranije rekao o tvojoj mašti. Zaista si talentovana.”
Već je očekivala hvalisavost od njega, tako da joj ovaj komentar
nije ništa značio. „Kada sam dobila informacije s pojedinostima tvoje
povezanosti s Bormanom i Braunovom, isprva sam verovala da je to
prevara, ali saznala sam šta je sve to zaista bilo.” Zastala je.
„Mamac. Da se ja upustim u istragu i uništim samu sebe.”
„A kako si došla do tog zaključka?”
Ona je zakoračila prema vratima i otvorila ih.
Ušli su Kasiopeja Vit i Jan Brojn.
Zatvorila je vrata i predstavila ih. „Otac her Brojna je čovek po
imenu Gerhard Šib, za koga mi je rečeno da ga veoma dobro
poznaješ.”
„A ko ti je to rekao?”
„Sam her Šib. On nije umro pre dve godine. Još je živ.” Pažljivo je
motrila na bilo kakvu reakciju. Svakako je to što je video Vitovu
predstavljalo šok - ona je navodno stradala u eksploziji - ali u spoju s
Janom Brojnom i Gerhardom Šibom, koji su, takođe, i dalje bili živi i
zdravi, morala je da ga potpuno rastroji.
Ali Pol je zadržao neprobojnu spoljašnju fasadu.
Stvarno je bio dobar u tome, morala je da prizna.
„Mi se nikada nismo sreli”, rekao je Brojn. „Ali moj otac mnogo mi
je pričao o tebi. Sreo sam tvog saradnika, her Englea. Došao je da
me ubije, ali, kao što možeš da vidiš, nije uspeo u tome.”
 „Nemam pojma o čemu pričaš”, izjavio je Pol tihim, ozbiljnim
glasom.
„Jozef Engle radi za tebe® rekla je Kasiopeja. „U Čileu je ubio
četvoro ljudi za koje znamo. Najverovatnije je ubio i jednu ženu ovde
u Nemačkoj, Hanu Kres. Kako tebe privatno zovu? Kajzer. Pre nego
što je umrla, Hana Kres izgovorila je tu reč.”
„Radoznao sam, kako nameravate da dokažete bilo šta od
ovoga? Rado ću se podvrgnuti svakoj proveri koju organizujete. Krv.
DNK. Što god predložite.”
„To je ljubazno od tebe”, rekla je Mari. „S obzirom na to da su
grobovi Braunove, Bormana i tvog brata prazni. Tvoja DNK nema sa
čim da se uporedi, ili bar nema ničega što bi moglo da obezbedi
neoboriv dokaz. Zar to nije baš zgodno?”
„Pronašli ste grobove?”
„Jesmo”, potvrdila je Kasiopeja. „Sanduci su prazni. Ali ti to već
znaš.”
Pol nije odgovorio. Umesto toga okrenuo se prema Mari.
„Pozivam te da ovo izneseš u javnost. Molim te. To je upravo ono što
narod treba da čuje. Uzalud si pokušavala da me obeležiš kao
opasnog fanatika. Neka cela zemlja vidi da si ti poremećeni
teoretičar zavere.”
„Dakle, ti možeš da usmeriš štampu prema tekućoj istrazi koja se
tiče moje porodice? Ti si želeo da nađemo te finansijske dokumente.
Pobrinuo si se da ih nađemo. Ali nikada nisi uračunao u plan da je
Šib još živ. Koristio si njegovo ime u svojim kontaktima sa mnom da
bi dao uverljivost svom mamcu. Ali sve se to okrenulo protiv tebe.”
„Pod pretpostavkom da je bilo šta od toga tačno, šta nameravaš
da uradiš?”
„Ne nameravam ništa da uradim”, mirno je odgovorila ona.
„U čemu je onda smisao ovoga?”
„Jednostavno, da te obavestim o onome što znam. Svi mi u ovoj
prostoriji znamo da je to istina. Prepustiću tebi ono što će se sledeće
dešavati. Šta god to moglo da bude, biće to uzajamno
zagarantovano uništenje. Ti i ja, i naše stranke, pašćemo zajedno.
Nijedno od nas neće biti sledeći kancelar. Nijedno od nas nikada
neće biti na državnoj funkciji.”
Usledio je trenutak napetog ćutanja između njih.
 „Pretpostavljam da je taj Gerhard Šib negde u blizini da potvrdi
ono što govoriš?”, upitao je Pol.
„U stvari, zaista je blizu. On je s Kotonom Malonom, koga tvoj
saradnik takođe nije uspeo da ubije.”
Pol je odmahnuo glavom. „Još jedan matori nacista pokušava da
proslavi svoje ime. Jadno.”
Zakoračio je prema vratima. „Ja sada idem.”
„Još jedna stvar, her Pole”, rekla je Mari.
Pol je zastao na vratima i okrenuo se.
„Jesam li rekla da je Gerhard Šib bio nacista? Samo sam
pomenula da je bio čovek koga si poznavao. Šta ti je dalo utisak da
sam rekla nešto drugo?”
Nije mogla odoleti da ovo ne kaže.
Pol je nepomično stajao.
„Lügen haben kurze beine”, tiho je rekla ona.
U laži su kratke noge.
Pol je izašao iz prostorije.

ŠEZDESET TREĆE POGLAVLJE

Marije izašla na svež noćni vazduh.

Prošlo je skoro dva sata od njenog razgovora s Polom.
Naknadno je primetila da ako je čovek iz Hesena bio besan, sakrio je
to iza izuzetno prijatne fasade. Obavio je ceo prijem s odlučnošću,
osmehujući se, razgovarajući i pozirajući za fotografisanje s jednim
gostom za drugim. Ona se takođe kretala od jedne do druge osobe,
zbližavajući se s njima s istrajnošću stranačkog vođe rešenog da
pobedi.
Putevi im se nijednom nisu ukrstili, što je bilo dobro.
Već je dovoljno rečeno.
Pol je otišao nekoliko minuta pre nje. Brzo je seo u najnoviji
model mercedesa, ignorišući novinare. Primetila je da je Kasiopeja
Vit budno osmatrala oko sebe, možda se nadajući da će u kolima biti
Jozef Engle, ali unutra nije bilo nikoga osim nepoznatog vozača.
Ona je ranije dala slobodno svom redovnom vozaču, i sada ju je za
volanom crnog BMW-a čekao Jan Brojn. Zadnja vrata sa suvozačke
strane bila su otvorena, i ona je sela na zadnje sedište. U vozilu
ispred njih bila su dvojica ljudi iz obezbeđenja.
Njima nije mogla da da slobodno.
Njen izlazak iz pozorišta bio je obasjan blicevima foto-aparata.
Novinari i fotografi zadržani su iza pregrade na trotoaru, i sada su
koristili priliku da snimaju. Nekoliko njih dovikivalo je pitanja, ali ona
im je odlučno ali ljubazno odmahnula rukom dok je zatvarala zadnja
vrata na BMW-u.
„Idemo”, rekla je Vitova sa suvozačkog sedišta.
Brojn se izvezao s proširenja.
Kretali su se prema jugu, izvan Minhena, do jezerske oblasti i
naslednog schlöss-a Hercogovih.
„Mislite li da je Pol zagrizao mamac?”, upitala je Mari sa zadnjeg
sedišta.
„Nije imao izbora”, rekla je Vitova. „Nije smeo da preuzme rizik da
ćete vi nešto preduzeti, bez obzira na dokaze. On sada zna da je u
ranjivom položaju.”
Ideja je bila da uplaše Pola onim što znaju, ukazujući na to da
znaju još više, i obaveste ga da su svi za koje je mislio da su mrtvi,
zapravo, živi. Sve da bi ga zabrinuli. Igrajući na njegove iracionalne
strahove. Primoravajući ga, može biti, na grešku.
„Prvo što će da uradi jeste da se obruši na Englea”, rekao je
Brojn. „Njegov plaćenik očigledno je lagao o mojoj smrti. On to neće
trpeti. Trebalo bi da to izazove određeni haos.”
„Takođe, želeće da zna zašto smo Koton i ja još u igri”,
napomenula je Vitova. „Pol će biti ljut, ali i dalje mu je potreban
Engle. Sada više nego ikada.”
„Sada smo svi zajedno mete”, promrmljala je Mari.
„Sasvim tačno”, složio se Brojn. „On je u prastaroj dilemi s kojom
se svaki despot suočava kada ima previše meta pred sobom.
Moraće da izabere bitke koje će da vodi.”
Ostavili su svetla i saobraćaj Minhena za sobom i zašli u tamu
puta s dve trake koji se postojano uspinjao prema podnožju Alpa,
prateći ljude iz obezbeđenja u vozilu ispred njih.
„Da li se her Malon javljao?”, upitala je Mari.
 „Nismo čuli ni reč od njega”, odgovorila je Vitova.
Mari je znala da je Šib želeo da Malon pođe s njim u Švajcarsku.
Tamo je postojalo nešto važno, nešto što je starac želeo da podeli s
njima. Zato je produženo ćutanje zaista bilo zabrinjavajuće.
„Moj otac sklon je tajnosti”, rekao je Brojn. „Saznao sam istinu o
njegovom životu tek kada sam imao skoro trideset godina. Obučen
je da čuva za sebe ono što zna.”
„I moj otac bio je isti”, rekla je ona.
Pomislila je na svog dragog tatu. Rođen je u staroj aristokratskoj
porodici reakcionarnih političara, sa strastvenim uverenjima, a ipak
praktičnih u primeni tih uverenja. Njena majka bila je ćerka majora, a
brak je bio ugovorni. Držeći se nasleđa Hercogovih, njen otac
predvodio je antipoljski pokret koji se proširio Nemačkom početkom
tridesetih godina, i na kraju sakupljao novac od industrijalaca da se
bori protiv omražene Vajmarske republike. Kada je Hitler došao na
vlast, njen otac preuzeo je kontrolu nad jednom državnom firmom i
na kraju prodavao Nacističkoj partiji urednički i reklamni prostor u
novinama po bagatelnoj ceni, pomažući uspon smeđih košulja od
terorista do predvodnika države. Zatim je pokrenuo niz publikacija i
predvodio Nemačku narodnu partiju, koja se na kraju udružila s
nacistima i pomogla da se osigura nestanak Vajmarske republike.
Sećala se da je njen otac zauvek ostao ponosan na to dostignuće.
Podigao je troje dece - dva sina i ćerku. Nijedan od sinova nije
dočekao kraj rata. Jedan je umro u Rusiji, drugi u Francuskoj. Posle
dolaska mira, njen otac postao je jedan od bezbroj razočaranih ljudi
koji su učinili Hitlera onim što je bio, ali nikada nije mogao da prizna
tu grešku. Izgubio je sve svoje novine, ali su, srećom, njegove
cementare, fabrike papira i rafinerija nafte bili potrebni za obnovu
države, pa su njegovi gresi ako ne oprošteni, svakako bili
zaboravljeni. Ali ona ih nije zaboravila.
Bila je to podela između njih koja nikada nije ublažena. Njen otac
bio je nacista. Verovao je u Hitlera i nikada nije uvideo svoju grešku i
glupost.
Ona je to jasno videla.
„Frau Bundeskanzlerin.”
Naglo se vratila u sadašnjost. Kasiopeja Vit obraćala se njoj.
„Najvažnije je da pojačamo vaše obezbeđenje.”
 „Slažem se, ali, ako Pol planira da nešto preduzme, on ne sme
da posumnja da očekujemo bilo kakvu njegovu akciju. To novo
obezbeđenje treba da bude nevidljivo.”
Misli su joj se ponovo vratile njenom ocu.
Uplašili su se za njega, oko godinu dana pre pada aviona. On se
teško razboleo i nju su pozvali u schlöss. Došla je rano uveče i
otrčala u njegovu sobu.
„Papa.” Kleknula je pored kreveta i uzela ga za ruku.
Starac je otvorio oči i na ispucalim usnama pojavio mu se osmeh.
Možda je u njemu još ostalo života.
„Čekao sam te”, šapnuo je.
„Ne pričaj gluposti. Nikada nije vreme da se odustane.”
„Odlično. Želim da ostaneš jaka.” Reči su dopirale samo kao
dašak s njegovih usana i morala je da se napregne da ga razume.
„Papa, zar ti ne želiš da živiš?”
Njemu su oči bile staklaste od vlažnosti i taj neusredsređeni
pogled ju je uznemiravao. O čemu je razmišljao?
Polako je odmahnuo glavom.
„Želiš da umreš?”
„Ja sam odavno umro.”
„Kako to misliš?”
„Moj svet odavno je umro, a ja s njim. Ti si jedino što je ostalo.”
Ona je razumela staje mislio. Njena braća nastradala su u ratu.
Nijedan se nikada nije ženio. Ona je bila jedina preživela od
Hercogovih. Počela je da govori, da ga umiruje, ali njen stisak na
njegovoj ruci je popustio i gledala je kako mu grudi trepere.
Oči su mu se odjednom raširile, kao plave tačke koje su zurile
negde iza nje.
Usta su mu se otvorila i tiho je izgovorio: „Hajl... Hitler.”
Osetila bi žmarce na kičmi svaki put kada se seti opakih reči svog
oca. Volela je tog čoveka svim srcem, ali ga je istovremeno i mrzela
zbog toga što obožava nešto toliko zlo. On je retko ikada izgovarao
Hitlerovo ime.
Čuvao je svoje misli za sebe, a ipak, suočen sa smrću, osetio se
primorano da izjavi svoju odanost.
Niko osim nje nije čuo te reči.
Čak ni njena majka.
 Bogu hvala.
Kada se oporavio, suočila se s njim, a on je sve to odbacio kao
delirijum izazvan bolešću. Sporedni efekat Jekova protiv bolova.
Možda je bilo tako. A možda i ne.
Porodica Hercog bukvalno je zbrisana za vreme rata. Skoro sve
njene tetke, stričevi i rođaci su izginuli. Ostalo ih je veoma malo,
osim nekih dalekih srodnika. Pošto ona nije imala decu, nestanak
loze sada je izgledao zagarantovano.
Moj svet. Nestao je. Ti si jedino što je ostalo.
Decenijama pošto je njen otac prošaputao tu izjavu, njen svet nije
bio mnogo bolji. Njeni roditelji bili su mrtvi. Kurt je bio stranac. Nacija
je bila jedino što je ostalo. To što je sada znala da je Teodor Pol
zaista potomak čudovišta, unelo je novu rešenost u njen cilj.
Nije se plašila smrti.
Samo neuspeha.

ŠEZDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Lugano, Švajcarska
21.30

Koton je otkucao broj u mobilni telefon. Bio je u svojoj sobi, na

drugom spratu Šibove vile. Odlagao je ovaj poziv, želeći da bude
siguran, ali na kraju je shvatio da to neće biti moguće.
„Ovo se razvilo u nešto daleko veće od onoga što je na početku
bilo”, rekao je Deniju Danijelsu.
„Prosvetli me.”
Ispričao mu je sve što je dosad znao, uključujući i ono što je
saznao u trezoru banke pre nekoliko sati.
„Neverovatno”, izjavio je Deni kada je Koton završio.
„Kao da ja to ne znam.”
„Da li su ove informacije pouzdane?”
„Dođavola, ne. Ali svi moji instinkti govore mi da je ovo istina.”
„Imaš li neki predlog?”
 „Idem u Nemačku”, odgovorio je on. „Posle toga ćemo videti.
Hajde da idemo korak po korak.”
„Siguran sam da shvataš da u ovome postoje ogromni
bezbednosni problemi. S međunarodnim implikacijama”, ukazao je
Deni. „Moramo ovo da obuzdamo.”
„To je kao da pokušavamo da obuzdamo uragan.”
„Možda je tako, ali trenutno to znamo samo ti i ja i starac. A ti si
čovek na terenu. Zato je na tebi da odlučiš šta da radiš.”
On se slagao, ali ipak... „Gospodine predsedniče...”
„Znam. Sledeći put kada mi bude bila potrebna usluga, neću te
zvati.”

Sišao je niz stepenice u prizemlje.

Šib je sedeo u prostranoj biblioteci okrenutoj prema jezeru. Koton
je iz navike pogledom pretražio police i spazio redak Senekin tekst i
Vergilijev rukopis, naporedo s engleskim klasičnim delima iz teologije
i prava. Šib je, izgleda, bio ili predani čitalac ili strastveni kolekcionar.
Starac je sedeo ispred tihe vatre u kaminu s mermernim ložištem.
Ispred nogu mu je dremao poveliki engleski mastif.
On je seo pored svog domaćina i rekao: „Razgovarao sam sa
svojim nadređenim. Prepustio je sve meni da odlučim.”
„S bivšim predsednikom Danijelsom?”
„Dobro si obavešten.”
„To me je dugo održalo u životu.”
„Koliko je široka tvoja mreža informacija?”
„Dovoljno da znam ono što moram.”
Koton bi mogao to i da iskoristi. „Pa ko je ubio Hanu Kres u onoj
policijskoj stanici?”
„Bio je to Teodor. Ili, tačnije, čovek koji radi za njega, Jozef Engle.
Kada je kancelarka naredila njeno hapšenje, pretpostavljam da je to
izgledalo kao način da se dodatno naglasi važnost informacija koje
je on podmetnuo. Zadatak Kresove svakako je bio da dostavi te
dokumente i podstakne nastavak istrage. Njeno ubistvo samo je to
učinilo hitnijim. Ada je iz Čilea pažljivo motrila na situaciju. Pol i
Engle sigurno bi izmanipulisali istražitelja koga Ajzenhutova pošalje.
Ali, kada se pojavio Deni Danijels i uključio tebe i frojlajn Vit, to je
ponudilo još bolje sredstvo za postizanje njihovog cilja.”
„Lepo je kada te toliko cene. Nažalost, istražitelj je izgubio život.”
„Znam. To je strašno.”
Bilo je malo reći da je strašno.
„Ada mi je rekla šta Teodor radi, koristeći moje ime kod
kancelarke, zabacujući mamac. Nisam bio siguran kako će se to
odvijati, moram da priznam. I dalje nisam siguran.”
„Odakle su stigli dokumenti o Bormanu koji su prosleđeni
kancelarki? Pročitao sam ih. Na nekima je bio pečat iz sovjetskih
arhiva.”
Šib je klimnuo glavom. „Ja sam ih nabavio. I još mnogo drugih,
pre nekoliko godina. Kupio sam mnogo originalnih informacija iz
Moskve kada su sovjetski arhivi postali dostupni, i potpuno sam
ispraznio to konkretno skladište. Das Leck je bio stvaran. Stvarno je
postojao sovjetski špijun u Firerbunkeru. Staljin je znao sve što se
tamo dešavalo. To mu je olakšalo da obmane Zapad da bi Hitler i
dalje mogao biti živ. Ali nešto od onoga što si ti pročitao ja sam
pripremio pre mnogo vremena i dao to Teodoru. Izveštaje o mojim
susretima s Bormanom. Takođe, dostavio sam mu neke od pravih
sovjetskih dokumenata iz vremena dok smo još razgovarali jedan s
drugim.”
„On nikada nije saznao za Jana?”
Šib je slegnuo ramenima. „Uvek sam održavao rastojanje između
moja dva života. On je znao za njega. To je sve. Jan je znao samo
ono što sam mu ja rekao, i mada je Teodor znao da Jan postoji, bilo
ga je briga jedino za samog sebe. U stvari, bilo je vrlo lako držati ih
razdvojene.”
On je u Nemčevom krilu spazio fotografije iz hacijende i albuma
sa slikama, i pismima koja je Ada dostavila. On ih je ranije dao Šibu,
kada su se vratili iz banke.
„Podsećanja?”, upitao je.
Starac je klimnuo glavom.
„Jesi li to ti na slici?”
„Jesam, kada sam bio mlad. Otišao sam u Čile s Adom i našom
majkom posle rata. Imao sam jedva dvadeset godina. Samo mladić
koji je obećavao. Otac mi je kupio uniformu. Mnogi su sačuvali nadu
da fašistički pokret može biti obnovljen. Ali do pedesetih godina, ta
nada je isparila i pretvorila se u samoodržanje. Holivud i pisci
romana voleli su da tvrde kako su nacisti nastavili da postoje, ali
pokret je umro, kao i sami njegovi predvodnici, zbog nedostatka
predvodništva. Znaš, u ovom svetu postoje kapetani i poručnici.
Jedni predvode, drugi slede. Borman je sebe smatrao kapetanom, ali
bio je samo podnošljivo dobar poručnik.”
„Istorija ga prikazuje malo drugačije.”
Šib se zakikotao. „Znam, i bilo bi sjajno videti njegovu reakciju.
Hitler ga je nazivao svojim najodanijim partijskim drugom i navodno
rekao da ne može da pobedi u ratu bez Bormana.” Starac je
odmahnuo glavom. „Samo još jedan primer Hitlerove nesposobnosti
da razume ljude.”
„Ti verovatno poznaješ Bormana bolje od bilo koga ko je ikada
živeo na ovom svetu.”
„To je tačno. On je postao predmet mog doživotnog proučavanja.
Mnogi ne shvataju da je on došao u Nacionalsocijalističku partiju
kasno, tek 1926. Zato su ga alte kampfler, stari borci, koji su bili tu
od početka, ignorisali. Naravno, ignorisanje Martina Bormana bilo je
pogubna greška. On je bolje delovao iz senki. Bio je preduzimljiv,
odlučan, organizovan, taktički vešt, lukav i posedovao je izvanredno
pamćenje. On je pretvarao Hitlerova haotična naređenja u razumljive
zadatke. Kao što rekoh, naučio me je mnogo stvari, ali tri su se
trajno zadržale. Uvek krivi druge. Ne ostavljaj trag ničega što radiš. I
pomaži onima koji mogu ili da ti pomognu ili naude - korist od njih je
ista.
Na kraju je želeo samo novac i imao je potpunu kontrolu nad
njim. Na nesreću svih ostalih u Južnoj Americi koji su bili u bekstvu i
uplašeni, Borman je držao jedini ključ banke. Ajhman je pokušao da
ga razotkrije pre nego što su Izraelci obesili to kopile, ali uzalud.”
Starac se najzad raspričao. Popunjavao je praznine. A njemu su
ti dodaci bili očajnički potrebni. „Zašto je Borman želeo baš tebe?”
„Nije. Moj otac me je preporučio i na početku sam obavio
nekoliko malih zadataka, čime je on bio zadovoljan. Srećom, on je
bio čovek s mnogo potreba. Znao je kako da udovolji onima koji su
iznad njega, istovremeno zlostavljajući one koji su ispod. Tako se
učvrstio uz Hitlera. Zato je nekome kao što sam ja bilo lako da ostavi
sličan utisak. Naravno, pomagalo je to što je on potpuno zavisio od
drugih. Malo toga mogao je da uradi sam, pošto bi to podrazumevalo
rizik od razotkrivanja. Samo smo ja i nekolicina drugih uopšte znali
da je on živ. Na kraju sam ostao samo ja.”
Starac je zaćutao, prinoseći svoju sliku od pre više od pola veka
ispred vodnjikavih očiju. „Ada je dugo čuvala ovu sliku.” Šib je
odmahnuo glavom. „Ona je dobra sestra. Nažalost, nikada nije
upoznala Jana. Voleo bih to da ispravim.”
Šib je ponovo spustio sliku u krilo, na pisma koja je slao sestri.
Izgledalo je da prikuplja snagu, da dužnost preuzima vlast nad
emocijama.
„Pratio sam zbivanja u Evropi. Nova desnica svakim danom
dobija sve veću podršku. Baš kao što je Borman predvideo.”
On je sačekao da starac objasni.
„On mi je u više prilika jasno izneo Hitlerove greške. Voleo je da
mi priča kako je Nemačka lako mogla da pobedi u pohodu na Rusiju
politički, dok je vojna pobeda bila nemoguća. Teritorija je,
jednostavno, bila prevelika da bi se odgovarajuće snabdevala toliko
velika vojska kolika je bila potrebna za pobedu. Ali ljudi su tamo
mrzeli Staljina. Uz pravilan odnos prema njima, oni bi dočekali
Nemce s dobrodošlicom kao oslobodioce i snabdevali vojsku radi
pobede nad komunistima. Umesto toga, Hitler ih je ubijao na hiljade i
oni su počeli da mrze Nemce više nego Staljina. Glupost, govorio je
Borman.”
„Zar on nije bio u lancu komande za donošenje tih odluka? Koliko
se sećam, jedna od njegovih dužnosti bila je da nadgleda lokalne
guvernere. Gaulajtere. Oni su bili odgovorni direktno Bormanu.”
„On nikada ne bi priznao nikakvu svoju umešanost u neuspeh.
Rekao je da je Hitler donosio sve te odluke.”
„To su gluposti.”
„Slažem se. Ali nikada se nisam raspravljao, samo sam slušao. I
on i Hitler naredili su smrt miliona ljudi. Nije bilo nacionalnog interesa
koji je nalagao ubijanje Jevreja, Roma, sveštenika, Slovena i psihički
bolesnih ljudi. Hitler nije bio osvajač, kao Aleksandar ili Napoleon.
On je bio masovni ubica, i to je bila, bez sumnje, njegova najveća
greška.”
„A Borman je imao bolju zamisao?”
 „Pre će biti viziju. Verovao je da se moć može i steći i održati
pažljivim posvećivanjem pažnje organizaciji i detaljima. Uostalom,
uspeo je da to postigne s Hitlerom. Njegovo oružje nisu bile puške i
bombe. Samo reči. Ubio je milione ljudi samo memorandumima.
Religiozno se držao onoga što je Hitler jednom rekao. Mase nemaju
mnogo vremena za razmišljanje. A koliko je neverovatna spremnost
suvremenog čoveka da veruje. Na kraju je s jednakim žarom utisnuo
tu filozofiju u Teodora.”
„Bio je u pravu. Tako svaki despot uspeva da stekne vlast.”
„Trenutno su u Francuskoj, Italiji, Austriji, Belgiji, Danskoj,
Holandiji, Mađarskoj, pa čak i ovde, u Švajcarskoj, ljudi skloni
skretanju prema novoj desnici. To nisu samo konzervativci. To su
ultraradikali, i oni stiču moć. Verujem da je Teodorova želja da
postavi Nemačku na čelo ove revolucije. On je najjači od kandidata
za sticanje neposredne vlasti i jedini koji je, u ovom trenutku, na ivici
postizanja nacionalnog konsenzusa. Ideja je, bez sumnje, da se
utiče na izbore za Evropski parlament zakazane da se održe za
nekoliko meseci. Tu oni žele da steknu stvarnu kontrolu. Borman je
mnogo puta rekao da se istorija nikada ne ponavlja kroz stvarne
događaje, ali postoje paralele. Ja bih se složio s tim. Nema
pokazatelja da će se Nemačka vratiti u varvarizam, ali ko bi bio
dovoljno glup da veruje da Borman koji je trenutno među nama
nema priliku da ostvari izvanredan uspeh? Teodor bi sasvim lako
mogao da bude povod koji bi ih sve uzdigao u visine.”
„Ali šta on može da uradi?”
„Antiimigracioni stavovi su u srži svakog od tih nacionalnih
pokreta. Kao i antisemitizam. Nedavno sam razgovarao s jednim
francuskim saradnikom. Ispričao mi je za lokalnu sinagogu koja je
spaljena i koliko su vlasti malo preduzele u vezi s tim. Danas je
mržnja dobila novu formu. Počinioci ove nove vrste nasilja su ili
fašisti ili mladi muslimani, koji vide lokalne Jevreje kao način da se
osvete za navodne grehe Izraela. U Francuskoj, kao i u najvećem
delu Evrope, društvo je postalo izdeljeno, svaka grupa drži se sama
za sebe. Nova desnica iskorišćava ovu stvarnost da izaziva strah.
Ironično, neki Jevreji u Francuskoj čak podržavaju novu desnicu, jer
veruju da je sadašnja francuska vlast uradila malo toga da im
pomogne, pa se okreću alternativi. Bilo kakvoj. Što je i glupo i
opasno.”
On je počinjao da shvata. „Slično onome što je Hitler uradio.
Igrao je na nezaposlenost i poniženje posle Prvog svetskog rata da
okupi ljude iza sebe.”
Šib je klimnuo glavom. „Današnja evropska nova desnica neće
propovedati nasilje ili genocid. Ne, ona će se tome protiviti u svakoj
pojavnoj formi, bar javno. Privatno? To je druga priča. Umesto toga,
politika koju će zastupati biće pritajena, više u glavnom toku.
Zalagaće se za stvari kao što je davanje prioriteta u dobijanju posla
državljanima konkretne zemlje u odnosu na imigrante.
Ograničavanje povlastica u stambenom sektoru i zdravstvo samo na
državljane. Finansiranje izdvojenog zdravstva za strance da se
sredstva državljana ne bi trošila na to. Napuštanje evra. Povećanje
policijskih snaga. Gradnju novih zatvora. Ponovno uvođenje smrtne
kazne. Pisanje novih udžbenika da bi se sačuvalo takozvano
nacionalno pamćenje. Zahtevanje od svih građana da učestvuju u
patriotskim priredbama. Gak uspostavljanje nacionalnog jezika i
religije. To su direktive koje će naši novi despoti izneti, a narod će ih
spremno pratiti, jer, uostalom, ko može da se protivi bilo čemu od
toga?”
Ono što je Šib govorio imalo je smisla.
„Nedavno opadanje Evropske unije pomoglo je ovim
reakcionarima. Svaka zemlja članica Evropske unije ima duboke
kulturne korene i jak nacionalizam, a ništa od toga ne obuhvata
islamske elemente. Nasuprot tome, evropska istorija obiluje
primerima kada je islamska kultura predstavljala otvorenu pretnju.
Španija i Portugalija vekovima su bile okupirane zemlje. Istočna
Evropa se kroz istoriju suočavala s neprekidnom pretnjom od
islamskog osvajanja. Zato jedinstveno, snažno islamsko prisustvo u
Evropi nikada neće biti dopušteno. A nova desnica vrlo efikasno
koristi strah od ponovne pojave te pretnje.”
„Borman je tome učio Pola?”
„To i mnogo drugog. Borman je bio izvanredan strateg. On je
razumeo umeće manipulacije masama. Takođe, cenio je ulogu
vremenskog planiranja u politici. U stvari, kao što je mnogo puta
govorio, vremensko planiranje je najvažniji od svih elemenata.”
 Koton nije mogao ništa da prigovori na taj zaključak.
„Vreme je da odemo u Nemačku”, rekao je Šib. „Moramo da
razgovaramo s Teodorom i Mari Ajzenhut. Ali postoji još nešto što
prvo moramo da uradimo.”
On je pogledao u svog domaćina.
„Postoji jedno mesto. U austrijskim Alpima, blizu nemačke
granice. Kuća koju je nekada posedovao Borman, a sada vlasničko
pravo na nju glasi na jedno od mojih lažnih imena. Moramo da se
usput zaustavimo tamo.”
„Hoćeš li mi reći zašto?”
„Više bih voleo da ti pokažem.”

ŠEZDESET PETO POGLAVLJE

Levenberg
Utorak, 18. jun
10.00

Pol je otvorio teška hrastova vrata i ušao u ugaoni toranj. Spoljašnji

zid bio je okrenut ka jugozapadu i poticao je iz petnaestog veka. Na
svakom od četiri sprata u tornju bila je jedna soba, a gornja je
nekada bila oružarnica zamka. Pre nekoliko minuta vratio se kući s
putovanja u Minhen. Unapred je pozvao i ugovorio sastanak. Samo
je nakratko svratio u svoju radnu sobu pre nego što je krenuo u
toranj.
Popeo se uz spiralne stepenice, pored otvora za strelce, i ušao u
odaju na gornjem spratu. Zatvorio je vrata za sobom i navukao rezu.
Jozef Engle stajao je sa suprotne strane prostorije, pored
gotskog kamina. Dekor sobe više nije obuhvatao oružje i oklope.
Sada su zidovi delimično obloženi drvetom bili goli, a ovaj prostor
korišćen je uglavnom kao ostava. Nezemaljska zelena svetlost
probijala se kroz prljava i neprozirna prozorska stakla. Vazduh je bio
prohladan i prožet zadahom vremena i starosti. Prešao je preko
prljavog podnog kamenja, iz džepa izvukao pištolj koji je uzeo iz
svog radnog stola i uperio cev u Engleovu glavu. „Moram da znam
zašto te ne bih ubio.”
„Zato što kakav god prestup da sam počinio, on je minimalan u
poređenju s tvojom potrebom za mojim uslugama.” Njegov saradnik
nije pokazivao nikakve emocije.
„Ti lukavo kopile. Rekao sam ti da ubiješ Vitovu, Malona i Jana
Brojna. A oni su svi živi i progone me.”
„Vitova i njen partner su mrtvi. Bio sam tamo kada je čileanski
borbeni avion prijavio da je razneo kuću u kojoj su se oni nalazili.”
Ova konstatacija izgovorena je poslovnim tonom, još bez
zabrinutosti. On je zadržao pištolj uperen u sagovornika, a prst na
okidaču. „Pogrešio je.”
„Video si ih?”
Primetio je iznenađenost u tom pitanju.
„Vitovu i Brojna uživo. Reci mi šta se dogodilo s Janom Brojnom.
Hoću istinu.”
„Čekao me je. Ja se od početka nisam slagao s tvojom odlukom.
Na kraju je moja procena bila tačna. Brojn je očekivao naš potez i
bio je spreman. Trebalo ga je ostaviti na miru. Umesto toga, samo
smo ga probudili iz njegovog samonametnutog sna.”
„Nije mi potrebno da ti dovodiš u pitanje moja naređenja.”
„Nisam to radio. Samo napominjem da je odluka bila pogrešna.
Brojn mi je jasno naredio da se vratim i prijavim ti njegovu smrt, da bi
bio ostavljen na miru. Pošto sam se ja slagao s takvim pristupom,
nisam video razlog da ga ne poslušam.”
„Brojn je lagao. Izigrao te je. On je ovde, u Nemačkoj. Zbog toga
sam ti upravo i naredio da ga ubiješ.” Mahnuo je pištoljem. „Ti nisi
nezamenljiv. Ima mnogo onih koji su spremni da obavljaju tvoje
zadatke.”
„Ali nikoga ne možeš da zavrbuješ, obučiš i pripremiš za vreme
koje imaš na raspolaganju.”
Pol je spustio oružje. Engle je bio u pravu. On ga neće ubiti,
koliko god to želeo.
Bar ne sada.
„Brojnova obmana bila je nesrećna okolnost”, nastavio je Engle
pomirljivim tonom, „ali pomislio sam da on zvuči iskreno. Dugo je
čuvao za sebe ono što je znao. Nije bilo razloga za sumnju da neće
nastaviti to da radi. Osim toga, sačekao me je s naoružanim
telohraniteljima. Nisam imao drugog izbora nego da ga poslušam.”
„Mogao si da mi kažeš istinu.”
„To nije bilo ono što si želeo da čuješ.”
On je naglo podigao pištolj i opalio. Metak je proleteo pored
Engleovog levog uha i odbio se od zida od grubog kamena. Engle se
uopšte nije pomerio i hladnoća tog čoveka ohladila je i njegovu
odlučnost.
„Sve što sam planirao - propalo je. Vitova, Brojn, Malon, čak i
stari Šib su ovde.”
Nije bio naviknut da bude sateran u ćošak i nije mu se dopadao
taj osećaj.
„Šib je živ? Šta se desilo?”
Spustio je pištolj i ispričao svom saradniku za suočavanje u
dvorskom pozorištu u Minhenu. „Ajzenhutova me je podbadala da
vidi kako ću da reagujem. Ali nisam joj ništa odao.”
„Mamila te je da reaguješ.”
„Rekla mi je da smo u pat-poziciji u kojoj oboje možemo da
uništimo ono drugo. Ali daćemo joj odgovor. Pre nego što bude imala
vremena da se pripremi.”
„To je upravo ono što ona želi da uradiš.”
„Zahvaljujući tvojim greškama. Više nemam izbora. Ili ja ili ona.
Ovo je sada borba do smrti. Pretpostavljam da imaš ljude spremne
da se pobrinu za ovo i prihvate odgovornost.”
„Naši kineski saveznici jedva čekaju da se umešaju. Rekao sam
ti to mesecima unazad. Oni preziru kancelarku Ajzenhut. Ona se
redovno svrstava uz Amerikance protiv njih, tako da su se više puta
nudili da pomognu.”
Kina je bila najveći trgovinski partner Nemačke. Samo prošle
godine ostvaren je promet od skoro dvesta milijardi evra. Njihov
odnos datirao je još od Kinesko-nemačkog sporazuma iz 1861.
godine. Diplomatske misije na visokom nivou između dveju zemalja
bile su uobičajene, kao i uzajamna saradnja. Ali odnos Kineza s
Ajzenhutovom postajao je sve napetiji, do te mere da su se
angažovali i potajno podsticali na promenu rukovodstva Nemačke, u
čemu su bili voljni da pomognu bilo novcem ili odgovarajućim
uslugama. Pol je imao posla s Pekingom bezbroj puta dok je bio u
Bundestagu i uvek je smatrao da se s njim može pregovarati, ali
odbijao je da bude dužnik, i umesto toga opredelio se za grandiozni
plan upotrebe svojih južnoameričkih veza da otkrije finansijsku
mrežu koja će uništiti Ajzenhutovu.
Čitava zamisao izgledala je besprekorno.
Do prošle noći.
Sada mu je bio potreban drugačiji pristup. „Može li kineski
predlog da bude obnovljen?”
Engle je klimnuo glavom. „Sasvim lako.”
„Uradi to. Bez odlaganja. Želim brzi udarac.”
„A šta sa Kasiopejom Vit?”
„Eliminiši i nju.”
„A Jana Brojna?”
„Takođe.”
„A Gerharda Šiba?”
On nije ništa rekao.
„Kotona Malona?”
Sada je shvatio. Previše prokletih ubistava. „U redu, dokazao si
ono što si hteo. Samo Ajzenhutovu, zasad. Ali moraćemo da se
pobrinemo i za ostale, pošto su oni očigledno isto tako dobro
obavešteni. Najvažnije je da ništa ne može da se poveže s nama.”
„Ove informacije koje su izašle na svetlost dana predstavljaće
problem”, rekao je Engle. „Mogu se pronaći potomci i srodnici
Bormana i Braunove. Borman je imao mnogo dece, od kojih neka
imaju svoju decu i unuke. Može se pratiti i porodična linija Braunove.
Moguće je izvršiti DNK testiranje.”
„Ne bez moje saradnje.”
„Moglo bi se pokazati da je nju teško odbiti. Slažem se, bilo bi
bolje na kraju eliminisati sve učesnike. Ali te akcije moraju dobro da
se isplaniraju.”
„Zbog čega ti mnogo plaćam. Pronađi način.”
Nešto što je Ajzenhutova sinoć rekla stalno mu je odzvanjalo u
glavi. „Imamo pomoć Amerikanca, Kotona Malona, koji radi sa her
Šibom na pronalaženju dodatnih dokaza.” A šta je rekla kada ju je
upitao gde se Šib nalazi? „U blizini.”
Mozak mu je ubrzano radio.
 Trebalo je toga da se seti ranije. „Možda imamo laku mogućnost
da se dočepamo Šiba i Amerikanca, Malona.”
Setio se kada je pre mnogo godina Gerhard Šib doputovao na
sever iz Južne Afrike. Krajem sedamdesetih, stari Nemac dolazio je
na svakih nekoliko meseci, uvek donoseći beležnice pune mudrosti.
Njemu je taj žilavi Šib čak počeo da se dopada. Sastali bi se, ne u
Nemačkoj, nego odmah preko granice u Gornjim bavarskim visijama
u Austriji, u otmenoj seoskoj kući smeštenoj u prelepoj planinskoj
dolini.
„Malon i Šib mogli bi da budu u Austriji”, objavio je.
„Kako možeš da budeš siguran?”
„To je samo osećaj, ali dobar, čini mi se.”
„Šta želiš da uradim?”
„Pošalji naše kineske prijatelje da provere i, ako sam u pravu,
pobrini se za njih dvojicu. Odmah.”

ŠEZDESET ŠESTO POGLAVLJE

Schlöss Hercog, Bavarska

11.00

Mari je bila iznenađena što se Kurt tako brzo vratio kući. Obično je
posle njihovih svađa bio odsutan najmanje po čitavu nedelju. Ovog
puta vratio se posle samo nekoliko dana. Možda je njihov razgovor u
Frankfurtu od pre neku noć imao efekta? Otad nije čula ni reč od
njega, a njegovo ćutanje nije bilo dobar znak. Iako bi trebalo da se
sprema za prvu debatu s Polom, pregledajući svežnjeve informacija
koje joj je njeno osoblje sakupilo, misli su joj lutale. Situacija se
preokrenula. Sada je i Pol bio u opasnosti.
Šta će on da uradi?
To je bilo pitanje na koje joj je bio potreban odgovor. Nažalost,
imala je vrlo malo dokaza, osim onoga što je Gerhard Šib ispričao, a
kao što je Pol ispravno napomenuo, te izjave nosile su sa sobom
razne probleme verodostojnosti. Istraga BND-a o prljavom novcu tek
je trebalo da izađe u javnost. Ipak, trenutno nije mogla da dozvoli da
joj išta od toga skreće pažnju. Morala je da razgovara s Kurtom. Zato
je pošla u prizemlje da ga pronađe čim ju je služavka obavestila o
njegovom dolasku.
On je bio u sobi s ogledalima, prikladno nazvanoj zbog baroknih
zidova prekrivenih stotinama ogledala, od kojih je svako prikazivalo
izlomljene odraze iz svih zamislivih uglova. Francuska vrata i prozori
omogućavali su da se sunce poigrava tim odrazima, a iskošene ivice
ogledala rasipale su spektar boja. Njoj se ta prostorija nikada nije
dopadala pošto su iskrivljeni odrazi u najmanju ruku delovali
rastrojavajuće, više iracionalni nego lepi, fantastični a ne stvarni.
Njen otac voleo je to mesto, i dok je on bio živ, tamo je bilo mnogo
ukrasnog nameštaja. Ali ona je prostor držala prazan. Bila je to više
zanimljivost nego funkcionalan deo kuće.
Iz hodnika je zakoračila na popločani pod živahnih boja, čije su
šare samo dodavale još veću zbrku u ukupnu iluziju koju je prostorija
stvarala.
„Iznenađena sam što si se već vratio”, rekla je.
Kurt se okrenuo od jednog ogledala, lepe izrade s pozlaćenim
okvirom. Nosio je trodelno odelo od škotske vune i kožne oksford
cipele, pomalo ležerno za njegov radni dan, što ju je nateralo da se
upita gde je bio. „Nema smisla da se večno svađamo.”
On je umeo da bude takav naknadno, naizgled nikada nije
ostajao ozlojeđen, ili bar nije dopuštao da ona pomisli da je i dalje
ljut.
„Šta si saznao u kompaniji?”
„Nema ni zdravo ni kako si? Samo: Šta si saznao?”, odgovorio je
on.
„Ne nameravam da budem neljubazna, ali jedva čekam da
saznam šta se, ako uopšte išta, pojavljuje u našim dokumentima. Ti
to svakako možeš da razumeš?”
„Računajući u vrednosti naše sadašnje valute, od 1965. godine
na naše račune prebačeno je nešto više od trista sedamdeset
miliona evra. Iznosi su bili različiti, i u nepravilnim vremenskim
razmacima. BND je proveo dva dana u našem sedištu u Frankfurtu
pretražujući dokumentaciju. Ništa nije pobudilo sumnju s naše
strane, pošto se, kao što sam već rekao, na hiljade takvih transfera
vrše svake godine iz banaka sa svih strana sveta.”
„Dakle, otac je znao”, rekla je ona, više samoj sebi nego Kurtu.
„Bez ikakve sumnje. U stvari, skoro polovina novca stigla je od
1965. do 1972. Kao što se sećaš, to je bilo vreme kada su kompanije
patile zbog inflacije i komunista. Stvari su se preokrenule tek
početkom osamdesetih.”
Ona je ovu priču slušala i ranije.
Navodno je Kurt ropski radio skoro čitavu deceniju da bi poništio
protekcionističku politiku njenog oca. Pričao joj je kako je
konsolidovao i refinansirao dugove, sklopio nove ugovore o radu,
proširio tržište i u suštini spasao ih od sramote stečaja. Ervin Brimer
nikada nije mnogo cenio ono što je Kurt možda uradio ili nije uradio.
Najveći deo preokreta, objasnio je Brimer, mogao se pripisati naglom
rastu ekonomije koja je poterala Zapadnu Nemačku na čelo sveta
industrije. Firme Ajzenhut i Hercog jednostavno su bile među
mnogim drugim na pravom mestu u pravo vreme.
Ali i dalje je želela da zna. „Da li smo imali korist od tog novca?”
On je klimnuo glavom. „Sredstva su pomogla da naše firme
ostanu održive i funkcionalne i da nastave da se šire.”
„Da li si ti znao odakle novac dolazi?”
„Šta ako jesam?”
Nije joj se dopalo njegovo izazivanje. „Kako uopšte možeš da
pitaš takvo nešto? Nepojmljivo je koristiti sredstva potekla od tog zla.
Idi u Dahau, kao što sam ja nedavno, da vidiš peći. Samo pomisliti
da sam mogla da imam koristi od toga, na bilo koji način, odvratno
mi je i protivi se svemu u šta verujem. Mislila sam da isto važi i za
tebe.”
„A šta bi to trebalo da znači?”
Ona se uzdržala da ne zadrhti. „Proklet bio, Kurte. Da li si znao
odakle dolaze ta sredstva?” Reči su joj se probijale kroz stisnute
zube. „Prestani s igrama.”
„Da, jesam.”
Da li ga je dobro čula?
Stajala je nepomično, razmišljajući o ovom priznanju. „Nisi mi
tako rekao u Frankfurtu.”
„Lagao sam.” Izgledalo je da ga nije briga za bol koji joj nanosi.
 Suze su joj se nakupile u očima. Borila se protiv poriva da
zaplače. Morala je da bude jaka, ali sve čega se ikada plašila u vezi
s Kurtom kao da je sada bilo potvrđeno. „Šta ti to govoriš?”, upitala
je, obuzdavajući emocije.
Kurt je prišao bliže. „Govorim ono što je očigledno. Novac je
ponuđen i ja sam ga prihvatio.”
„Ko ga je ponudio?”
„To će te najviše boleti.”
Čekala je da objasni.
„Tvoj otac.”
„Kako to misliš?” Njena očajna molba za razumevanje probila se
kroz izmaglicu šoka.
„U godinama pre njegove smrti, on i ja vodili smo mnoge
razgovore. Rekao mi je za ta sredstva, odakle potiču i kako doći do
njih. Reći ću ti da sam se neko vreme opirao porivu da ih prihvatim,
ali sam najzad podlegao. Novac se na kraju pokazao kao veoma
koristan. Uz ispravno ulaganje, povrat je bio ogroman.”
Reči su mu bile mirne, neutralne, izdvojene. Nije bilo kajanja. Nije
bilo osećaja krivice.
„Moj otac je znao sve ovo?”
„Mari, tvoj otac bio je nacista. Ti možeš da poričeš tu činjenicu,
ignorišeš ono što je očigledno, ali tvoj otac voleo je Adolfa Hitlera.”
Njena desna ruka sama je poletela i ošamarila ga.
Bila je to skoro nesvesna reakcija.
On se samo izmakao i protrljao obraz. „Jake emocije. Nasilje.
Dakle, ipak si ljudsko biće.”
Grozila se ove njegove analize. Po čelu su joj izbile graške znoja.
Nije mislila ni da to može da joj se dogodi. „Moj otac bio je dobar
čovek. Njegova politička uverenja možda su bila neuobičajena, ali
nije bio nacistički ubica.”
Živci su joj podrhtavali od uzbuđenja.
„Dakle, činjenica da nije zaista ubio nekoga čini ga drugačijim?
Da li stvarno veruješ u to? Slagao se sa svime što je Hitler zastupao.
Mrzeo je Jevreje, komuniste i Amerikance. Skupio je milione za
nacionalsocijaliste i aktivno pomagao njihov cilj. Spremno je koristio
robovski rad. Ne, zaista nije ubio nekoga, samo je olakšao Hitleru,
Bormanu, Himleru i ostalima da to rade, sve vreme profitirajući od
tog njihovog truda.”
Ona više nije htela da ga sluša. Okrenula se i pošla prema
vratima. Kurt se bacio napred, uhvatio je za ruku i okrenuo je.
„Nećeš mi tako okretati leđa. Ne ovog puta.”
„Pusti me.” Bila je to slabašna naredba, naročito u poređenju s
jasno vidljivom pretnjom u njegovim očima.
„Muka mi je od toga da paradiraš okolo u svojoj ulozi pravednice i
naše spasiteljke. Veoma lako govoriš svima drugima šta je ispravno.
Jesi li u stanju da napraviš istu procenu kada se odnosi na tebe?”
„Ja nisam uradila ništa loše.”
„A tvoj otac? Možeš li da njemu sudiš tako strogo kao što sudiš
Teodoru Polu?”
„Moj otac bio je bezazlen.”
Ali te reči imale su gorak ukus na njenom jeziku.
„Stvarno? Svi oni Jevreji koji su umrli u logorima možda bi to
doveli u pitanje. Ljudi kao što je tvoj otac doveli su naciste na vlast, a
onda radili na tome da ih i zadrže na vlasti.”
„Ti si gad dostojan prezira. Muka mi je da te gledam.”
On ju je privukao jednom ogledalu. Zurila je u svoj odraz, vidljiv i
u drugim ogledalima po celoj sobi. Odraz se pokretao pod čudnim
uglovima. „Pogledaj svoje lice, Mari. Ljudi će trpeti mnogo toga kod
svojih vođa. Oprostiće im krađu, nesposobnost, seksualne ispade.
Ali postoje dve stvari koje neće oprostiti. Aroganciju i licemerje. Za
tebe će, draga moja, biti utvrđeno da patiš od oba. Niko neće trpeti
tvoje propovedi kada je tvoj otac bio najkrivlji od svih. Nisam to ja,
Mari, nego ćeš ti morati da objašnjavaš.”
Istrgla se iz njegovog stiska i naglo okrenula da se suoči s njim.
„Šta god misliš da je ispravno, Kurte. Uradi to. I ti i Pol. Uradi to. Ja
sam spremna.”
„Možda si ti spremna, Mari? Ali da li je i tvoja politička stranka?
Tvoje pristalice? Sve ćeš ih mnogo koštati.”
Pustila je da ovaj mamac proleti pored nje, opirući se porivu da
se ponovo sukobi s njim. Time ništa ne bi postigla.
Zato je samo izjurila iz sobe.
 ŠEZDESET SEDMO POGLAVLJE

Austrijski Alpi
17.00

Kada je ušao u oštru krivinu, Koton je popustio gas mercedesa u

kome su se on i Šib vozili. Put je vrludao u blagim lukovima kroz
visoke livade između alpskih bregova, spuštajući se podjednako
naglo kao što se malopre uspinjao, na silasku u široku dolinu
usečenu između strmih obronaka. Jablanovi i borovi oivičavali su
stazu uz kamenitu strminu, ali nije bilo uobičajenih skijaških putanja,
pa je pejzaž bio i pust i utešno miran. Viši vrhovi, zaodenuti tmurnim
oblacima, bili su obloženi snegom, i shvatio je da će proći samo još
nekoliko meseci pre nego što se led i sneg spuste u dolinu.
Blaga kiša prskala je po vetrobranu i Koton je uključio brisače.
Šib je sedeo na suvozačkom sedištu i sada je pokazivao na istok, u
dolinu, gde se iz magle na vidiku pojavila seoska kuća.
Na putu na sever iz Švajcarske, Šib je objasnio da je kuću odmah
posle Prvog svetskog rata napravio nemački Jevrejin koji je voleo
šiljate krovove, kamen i malter i zidove od drveta i šindre kakvi se
mogu videti na farmama u Crnoj šumi. Zato je napravio repliku takve
kuće u Austrijskim Alpima. Nacisti su mu na kraju oduzeli zemlju i
boravili u kući za vreme rata. Kada je najzad vraćena njegovoj
porodici početkom pedesetih godina, oni nisu mogli da priušte njeno
održavanje pa je imanje prodato. Borman se sećao tog mesta iz rata
i smatrao ga je savršenim, pa je odobrio kupovinu i preneo
vlasništvo na jedno od Šibovih brojnih lažnih imena.
„Austrijanci ne postavljaju mnogo pitanja. Kao ni Švajcarci. S
njima je vrlo lako sarađivati”, rekao je Šib.
Koton je vozio putem koji se poravnao izašavši u dolinu, pa
skrenuo na kameniti drum koji je vijugao između gustog drveća, dok
su se senke produžavale u smiraj dana. Prošli su pored nekoliko
tirolskih sela, simpatičnih kao da su prizor iz nekog Diznijevog
crtanog filma, s kućama od snežnobelog maltera i prastarog drveta.
Najzad su se približili svom odredištu i video je da su svi kapci na
prozorima i vratima kuće zatvoreni. Prostor između kuće i grupica
borova i jela bio je posut opalim granjem i iglicama.
Ništa u vezi s tim mestom nije ukazivalo na to da neko u njemu
boravi.
„Prošlo je dosta vremena otkad je iko dolazio ovamo”, rekao je
Šib. „Imam jednog čuvara koji živi u Salcburgu. On povremeno
navrati da proveri u kakvom je stanju kuća.”
Izašli su iz auta na kišu.
Šib je prvi krenuo prema ulaznim vratima.
Izgledalo je da kuća ima oko trista kvadratnih metara na tri nivoa.
U njoj je bilo struje, zbog čega je Koton bio zahvalan, pošto su kiša i
poodmaklo doba dana sve prekrivali sumornim i mutnim sumrakom.
Šib je uključio svetla i Koton je video da je u sobama topao,
tradicionalni nameštaj.
„Vidim da se pazikuća postarao da sve ostane čisto”, rekao je
Šib.
„Često si dolazio ovamo?”
„Četiri do pet puta godišnje. Ovde smo se Teodor i ja sastajali.
Proveli smo mnoge sate ovde zajedno.”
Pošao je za Šibom na sprat.
Prostorija ispod visokog šiljatog krova bila je nameštena
foteljama i malom sofom sa starinskim vezenim prekrivačem,
ćilimima, indijskim sitarom i nečim što je izgledalo kao nojeva jaja
smeštena u pletenu korpu.
„Većinu ovih stvari doneo sam iz Afrike. Pokloni Bormana
njegovom sinu. Lepa su dekoracija.” Šib je prišao prozoru i zagledao
se u vlažno popodne koje se bližilo kraju. „Često smo sedeli ovde.
Pričao sam Teodoru o Bormanu, a on bi čitao najnoviju beležnicu
koju sam mu doneo. Momak mi se, zapravo, sviđao u svojim mlađim
danima. Bio je naočit i jak. Dosta je ličio na majku. Ona je uvek bila
tu, u njegovim očima i ustima.” Šib se okrenuo od prozora. „Znaš li
za heimliche Kaiser!”
„Tajnog cara?” Koton je odmahnuo glavom. „Ne znam šta je to.”
Slušao je kako Šib priča o 1189. godini i Barbarosi, jednom od
ranih svetih rimskih careva, tvorcu nemačke imperijalne
veličanstvenosti koja je izazivala čitavo hrišćanstvo. Nažalost, njegov
san ostao je neispunjen pošto je poginuo na putu kada je krenuo u
krstaški pohod. Otad je postojala legenda da je Barbarosa još živ,
usnuo u utrobi planine, gde čeka da bude probuđen i istrgne
domovinu iz čeljusti poraza i ponovo povede Nemačku do slave.
„Nije slučajno što je Hitler nazvao invaziju na Rusiju Operacija
Barbarosa”, rekao je Šib. „On je dobro znao priču o heimliche
Kaiser-u. Kao i ostali nacisti, koristio je legende da podstakne nade.
Veoma je tužno što smo mi Nemci izgubili iz vida političku realnost
pred čežnjivim snovima i romantičnim zamislima.”
On je čitao isti zaključak mnogih istoričara.
„Borman je igrao na ovu lažnu zamisao”, nastavio je Šib. „Pisao
je Teodoru kako da koristi moć narodnih predanja. Navodno je
zadatak heimliche Kaiser-a. da ukloni sve zaostatke zapadne
civilizacije i donese zdravlje nemačkom narodu. Hitler je pokušao da
to uradi i nije uspeo. On je bio lažni heimliche Kaiser, govorio je
Borman.” Šib je odmahnuo glavom. „Mitovi su uvek bili opojni za
Nemce. Naizgled nikada nismo shvatali da su oni poziv u propast.”
„Može li Pol to da razume?”
„Zaboga, ne. On obožava taj koncept. Borman je i rekao da će
mu se to dopasti i u tome je bio u pravu. Legende su pobuđivale
momkovo zanimanje.”
„Jesi li ikada pokušao da mu ispričaš istinu o Bormanu?”
„Dvaput. Oba puta bez uspeha. Teodor ga je obožavao. Ugledao
se na njega, što je zbunjujuće, pošto čovek nikada ničim nije
doprineo Nacističkoj partiji. Bio je samo navigator. Za njega su
postojali oni kojima može da vlada i oni kojih treba da se plaši. Dela
su bila daleko važnija od ideja.” Starčeve oči postale su hladne.
„Bormanov tast je to najbolje rekao, posle rata. On, jednostavno, nije
mogao da podnese razređeni vazduh na vrhovima vlasti. Toga je
izluđivalo. Međutim, pričao sam momku o njegovoj majci.”
„Ti si i nju možda poznavao bolje nego bilo ko drugi.”
„Hitler se loše odnosio prema njoj. On bi rekao da inteligentan
muškarac treba da ima isključivo glupu ženu, kako ona nikada ne bi
mogla da utiče na njegove odluke. Ali ona ga je ipak volela. Bog bi
ga znao zašto, ali istinski je volela Hitlera. Jedini razlog zašto je
pobegla iz bunkera i udružila se s Bormanom bilo je to što joj je njen
muž rekao da tako uradi. Bila je brižna osoba koja nikome nije želela
zlo, iako je bila okružena čudovištima.” Šib je pokazao obojeni
sanduk pored suprotnog zida. „Poput nameštaja u ovoj sobi. Lepa na
oko, nikada se nije čula i nije imala moć ni na šta da utiče.”
„Kada si shvatio da je voliš?”
Koton se pitao da li je njegova slutnja bila tačna.
„Često sam razmišljao o tom pitanju. Tada sam bio veoma mlad.
Ona je bila lepa žena. Bio sam usamljen, u stranoj zemlji.”
On je pogledom proučavao starca. Dvanaest godina koje je
proveo kao terenski agent naučilo ga je mnogim stvarima koje
godine posle povlačenja iz službe nisu izbrisale. Jedna od tih stvari
bilo je znanje kada neko ima nešto da kaže.
„Reci mi zašto si me doveo ovde.”

ŠEZDESET OSMO POGLAVLJE

Šib je ležao nag pored Eve Braun, zadovoljen pošto je po drugi put
svršio u nju. Napolju je kiša nastavljala da li je s afričkog neba
silinom vodopada.
„Toliko sam zahvalna što si ovde”, šapnula mu je na uho,
privijajući se uz njega.
„A ja što si ti ovde.”
„Da li se Martin ipak vraća sutra?”
„Zadržao se u rudnicima u Kimberliju.”
„To znači da je njegova najnovija ljubavnica želela još jednu noć
s njim.”
On se osmehnuo. Dobro je poznavala Bormana, ali i trebalo bi da
je tako, posle šest godina koje su proveli zajedno. „Ja se ne petljam
u njegove stvari.”
Ona se zakikotala. „O, Gerharde. Ti si stvarno odani sluga.
Martin je dobro birao kada je odabrao tebe. On ne shvata tu
činjenicu, ali dobro je birao.”
„Radim što on traži, ništa više.”
„Da li je tražio da spavaš sa mnom?”
„To je bio moj izbor.”
 „On me ne smatra vrednom seksa. Dolazi samo ponekad, retko.
Kada mu to odgovara.”
Od te pomisli okrenuo mu se stomak, ali nije ništa rekao. Nije
mogao. Ono što je radio nije bilo u redu. Znao je to još od prvog
puta, pre godinu dana, i svaki put posle toga govorio je sebi da se to
više neće ponavljati.
Ali uvek se vraćao.
Možda je Borman znao. Ali verovatno ipak nije.
On je bio fanatičan u svojim stvarima, a Eva Braun bila je njegov
najdragoceniji posed. Njih dvoje bili su oprezni, sastajali su se samo
kada je Borman bio negde daleko. Srećom, na farmi je živelo samo
njih troje, a slugama nije bilo dopušteno da ostaju posle mraka.
Još jedno od Bormanovih brojnih pravila.
Ležali su mirno. On je voleo da leži nag u krevetu kad pada kiša.
Često je ležao u sopstvenom krevetu i osluškivao noć, pitajući se da
li je ona s Bormanom.
„Budi zahvalna što se zadržao”, najzad je rekao.
„I jesam.”
„Njega ne treba ljutiti. U njemu postoji žestoka vatra.”
„On je budala koja bi bila niko i ništa da nije bilo mog Adolfa.”
Uvek kada je pominjala Hitlera, koristila je njegovo ime. Šib je
nikada nije pitao da li joj je to bila navika i kada je Hitler još bio
prisutan u njenom životu. Nije želeo da zna ništa o njenim drugim
ljubavnicima.
„Borman je odlučan čovek. Nemoj lako da ga otpisuješ.”
„Ja ga prezirem”, rekla je ona. „Ovde sam jer nemam kuda da
odem.”
„Svi smo u takvoj situaciji.”
„Nikada ne smeš da se vratiš u Čile”, izjavila je ona, kao da mu
čita misli. „Baš kao što ja nikada ne smem da se vratim u Nemačku.
Oboje smo zatvorenici, istorija je naš čuvar, na čudan i perverzan
način.”
Priljubila se uz njega i nogama obuhvatila njegove. „Drago mi je
što imam tebe.”
On je osećao to isto. Mada je Braunova bila jedanaest godina
starija od njega, uvek mu je puštala da preuzme vodstvo. To joj je
bilo potrebno. Fizički je bila odrasla žena, a emocionalno još
adolescent. Zavisnost je bila njena najveća mana, ali to je, takođe,
bilo ono što ih je spojilo.
Kiša je nastavila da tutnji po limenom krovu.
Nasuprot onome što mu je razum govorio, on je počeo da
reaguje na njenu blizinu.
Ona kao da je osetila njegovo iščekivanje.
„Odlično, Gerharde. I ja želim tebe.”

Koton je slušao dok je Šib završavao priču o svom odnosu s Evom

Braun, sećajući se kako je starca pre nekoliko dana izdao glas kada
je pričao o njenoj smrti, i kako Borman nije obraćao pažnju na njen
leš, koncentrisan na dva novorođenčeta, u pokušaju da odluči koga
od njih dvojice da zadrži.
„Zato si je sahranio toliko svečano”, rekao je on, najzad
shvatajući.
„Bio je to moj način da joj odam počast. Ona je bila moj
häschen.” Njegov zečić.
„Bili smo potrebni jedno drugom.”
„Koliko je ta veza trajala?”
„Poslednje dve godine njenog života.”
„Borman nikada nije saznao?”
„Ako jeste, nikada mi nije rekao ni reč. U stvari, posle njene smrti,
nikada više nije govorio o njoj. Ona je za njega bila niko i ništa.
Samo alatka. Upotrebljena i zatim odbačena. Istina je za njega bila
veoma teška. Mnogo puta govorio je da je istina potrebna samo
kada je opravdani razlozi učine neophodnom.” Šib je zastao, s
osmehom na usnama. „Volela je da mu se podsmeva. Bio je nizak i
svestan te činjenice. Ona je bila viša, pa nikada nije stajao blizu nje.
Ali ona bi mu se neprimetno približila, pogotovo kada bi bili prisutni i
drugi ljudi. Umela je da bude pravi đavo. Volela je da igra. Bila je
strastveni pušač. I cipele s visokom potpeticom, kako im se samo
radovala. Jednom sam joj doneo takve cipele iz Johanesburga.”
„Da li smo zbog toga ovde?”
Šib se naizgled vratio iz prošlosti i, kao da odgovara na pitanje,
prošao pored njega pa krenuo niz stepenice. Kada su se našli u
prizemlju, Koton je pošao za starcem u kuhinju, do kredenca od
jelovine, s policama na koje su bili naslagani tanjiri i tiganji od kalaja.
„Ovde nismo mnogo kuvali, ali ja bih ponekad ispekao hleb”,
rekao je Šib.
Starac je posegnuo u kredenac.
U tišini se jasno čulo škljocanje i police su počele da se rotiraju.
Sve su očigledno bile postavljene na jednu centralnu osovinu.
„Prethodni vlasnik napravio je ovu modifikaciju. Rečeno mi je da
je ovde sakrio porodične dragocenosti dok se rat približavao.
Nažalost, pronađene su.”
Šib je posegnuo u mračni prostor i povukao lančić kojim se palila
jedna gola sijalica. Soba iza kredenca bila je tek malo veća od
plakara, širine samog kredenca, a dubine oko metar i po. Na
zadnjem zidu, od poda do plafona, bile su postavljene police.
Sve su bile prazne.
„O, zaboga”, rekao je Šib.
Koton je čekao objašnjenje.
„Ovde sam čuvao udovičine dnevnike. Želeo sam da ih jednog
dana pokažem Teodoru. Mislio sam da će on možda želeti da
upozna svoju majku. Ona je zapisala mnogo toga. Misli pune ljubavi.
Svoja osećanja. Trebalo je da momak sazna to o svojoj majci.”
„Kada si poslednji put bio ovde?”
„Pre četiri godine.”
„Ko još zna za ovu prostoriju?”
„Samo Teodor.”
„Izgleda da on sada zna sve o svojoj majci.”
„Ne zna sve.”
Šib je isključio svetlo i vratio kredenac u prvobitni položaj. „Nisam
bio sasvim iskren prema tebi, her Malone.”
„Hoćeš da mi kažeš ono što mislim da već znam.”
„Ja sam otac Teodora Pola.”
„Ima li neke sumnje u to?”
„Nikakve.”
„Braunova je znala?”
Šib je klimnuo glavom. „To je jedini razlog zašto je nosila bebu do
porođaja. Nije bilo šanse da bi rodila Bormanovo dete. Naravno, nije
imala pojma da će to biti blizanci, a u to vreme nije bilo načina da se
sazna da nosi dve bebe. Blizanci su se često rađali u mojoj porodici.”
„Mora da je mnogo bolelo prepustiti to dete Polovima.”
„Više nego što sam uopšte shvatao, sve do trenutka kada se
desilo. Gledao sam kako žena koju sam voleo umire bolnom smrću,
a onda sam bio primoran da izdržim Bormanove odluke. Posle toga
morao sam da prepustim sina neznancima. Bilo je skoro
nepodnošljivo. A onda, još gore, gledao sam koliko je surov prema
mom drugom sinu. Zatim sam sahranio tog dečaka.”
„Ali kakvog si izbora imao?”
„To je najbolnije od svega. Nisam ga imao. Po sopstvenom
izboru. I živeo sam s tim kajanjem celog života.”
„Pol ne zna ništa o ovome?”
„Nikada nisam našao odgovarajući trenutak da mu kažem.”
Koton je shvatio da se sada sve promenilo. „Mislim da je došao
trenutak da mu kažeš.”
„Slažem se.”

ŠEZDESET DEVETO POGLAVLJE

Hildeshajm, Nemačka
18.30

Kasiopeji se nije dopadala situacija. Gomila ljudi ispred katedrale se

povećavala i svi su čekali Mari Ajzenhut, čiji će javni nastup početi
za malo više od pola sata. Ni unutra nije bilo mnogo bolje, pošto su
se ljudi iz katedrale i razni sveštenici i časne sestre vrzmali okolo,
pripremajući enterijer. Ovaj nastup u sklopu kampanje ugovoren je
nedeljama unapred, kao jedan od retkih prelazaka Ajzenhutove kroz
centralni deo Nemačke, čiji je veći deo bio odlučno konzervativan i
nekada deo Istočne Nemačke. Dok je razgledala lica oko sebe,
učinilo joj se da na njima vidi mnogo napetosti i iščekivanja, što je,
nažalost, samo povećavalo njene strepnje.
 Pre glavnog govora, Ajzenhutova i novinari obići će veličanstvenu
unutrašnjost katedrale. To je bio način, kako su Kasiopeji rekli, da
popularni gradonačelnik bude viđen s Ajzenhutovom, pošto je on
pristao da javno podrži njenu kandidaturu kasnije, za vreme
večernjih svečanosti. Samo jedan veliki medijski šou, zaključila je
Kasiopeja, ali i prva primamljiva prilika za Teodora Pola.
Koju bi on mogao da prihvati.
Oni su mu namerno postavili mamac.
Saterali su ga u ćošak.
U nadi da će iznuditi njegov potez.
Ovo je bio njen prvi dolazak u Hildeshajm. Ranije je osmotrila
uske ulice i zaključila da je ta varoš u Donjoj Saksoniji tek malo više
od prostranog spoljašnjeg muzeja sastavljenog od srednjovekovnih
kuća sa fasadnim gredama. Dok su hodali do hotela, divila se
okrečenim fasadama s lepo izvajanim frizovima i starinskim
natpisima na kojima su bili datumi gradnje kuća. Katedrala je,
takođe, bila impresivna, mada ne u toj meri kao obližnja Crkva
Svetog Mihaila, gde je Ajzenhutova trebalo da se pojavi sutra.
Lokalni zvaničnici odlučno su zahtevali da katedrala ostane
otvorena i za vreme obilaska s predstavnicima medija i za vreme
govora. Ajzenhutova je pristala, ne želeći da sprečava ljudima ulazak
u njihovu crkvu niti upozorava štampu na bilo kakve bezbednosne
probleme. Kasiopeja je upozorila na to da bi situacija lako mogla da
izmakne kontroli, ne izgovarajući ono što je bilo jasno razumljivo: da
je Teodor Pol tamo negde napolju i možda čeka da napadne. Zato je
Ajzenhutova pristala na jedan ustupak - zaštitni prsluk, koji je sada
nosila ispod poslovnog odela tamnoplave boje.
Bilo bi bolje da su postavili kontrolni punkt na glavnom ulazu i
pretresli svakoga ko ulazi, ali Ajzenhutova je to nedvosmisleno
odbila. Zato se Kasiopeja zadovoljila diskretnim osmatranjem iz
grupe lokalnih policajaca u civilu koji su sada formirali prsten oko
ogromne unutrašnjosti katedrale.
Ležerno se kretala po ivici mase dok su ljudi popunjavali klupe i
kretali se po prolazima s obe strane dugačkog broda crkve.
Katedrala je bila prepuna zidnih otvora i senki, s visokim stubovima
raspoređenim čitavom njenom dužinom, a sve je to moglo da
predstavlja izvanredan zaklon za potencijalnog napadača.
Ajzenhutova i novinari ostali su u prolazu, gde su im pokazivali grm
ruže star hiljadu godina, lokalnu zanimljivost koja je bila prilično
poznata. Kasiopeja je bila u radio-kontaktu s drugim ljudima iz
obezbeđenja, preko sićušne slušalice u levom uhu i mikrofona
prikačenog s unutrašnje strane kaputa. Svima je rekla da što manje
pričaju. Svi su bili naoružani i spremni. Ona je vršila obilazak,
procenjivala opasnosti, donosila odluke. Snage bezbednosti nisu s
odobravanjem gledale na njeno prisustvo, ali Ajzenhutova je izdala
naređenje da svi moraju da sarađuju i Kasiopeja je mogla da se
kreće okolo po sopstvenoj volji.
Pažnju joj je privukao metež na suprotnoj strani broda crkve.
Jarka svetlost i kamere označili su ulazak Ajzenhutove u glavnu
prostoriju crkve. Među stotinama prisutnih ljudi podigao se žamor
kada su novinari polako krenuli prema oltaru, praćeni
kandidatkinjom.
Kasiopejin pogled odlutao je prema glavnom ulazu, kroz koji je
pristizalo još ljudi. Mnogi su zastajali da se prekrste ispred fontane
sa svetom vodicom. Pokušaj da se zaključi postoji li opasnost bio je
nemoguć. A da li bi ikakva pretnja bila tako očigledna?
Ne, ne bi.
Ajzenhutova je došla do uzdignutog oltara. Novinari su kleknuli
ispred prve klupe da bi ljudi koji su već sedeli mogli da vide preko
njihovih glava. Neko je kačio bežični mikrofon na kancelarkin sako.
Ona će očigledno reći nekoliko reči prisutnima. Ovo nije bilo u
rasporedu, što je bilo još bolje, pošto je nepredvidivost bila njihovo
najbolje oružje.
„Ako mogu da vas zamolim za malo pažnje”, rekla je
Ajzenhutova. Njen glas odjeknuo je kroz crkvu, zahvaljujući
zvučnicima postavljenim visoko ispod plafona.
Razgovori su počeli da se utišavaju.
„Svima vam zahvaljujem što ste došli večeras. Napolju ću govoriti
kratko, ali htela sam da kažem nekoliko reči vama koji ste ovde
unutra.”
Kasiopeja je promenila položaj, krećući se kroz središnji prolaz
između klupa, zaobilazeći ljude koji su stajali i slušali. Srećom,
prolaz nije bio zakrčen i bilo joj je lako da se kreće. Proklinjala je
sebe što je dopustila da se išta od ovoga uopšte događa. Bilo je
glupo misliti da bi se ovako pristupačno mesto moglo sasvim
obezbediti. A da li će Pol zaista pokušati da ubije nemačku
kancelarku? Zavere tih razmera nikada nisu uspevale. Taj potez bio
bi nesmotren. Preteran, zapravo. Ali, sudeći na osnovu jednog
susreta s njim, Pol je izgledao kao čovek spreman na sve, pogotovo
s obzirom na to da mu je otac bio Martin Borman.
„Ova katedrala je nadahnuće”, govorila je Ajzenhutova. „Kao i
vaš grad. Vaš gradonačelnik pričao mi je o bombama i razaranju
koje su one izazvale u prošlom ratu. Ipak, obnova ove zajednice
dokaz je vaše otpornosti, a to je ono što nas sve čini Nemcima.”
Razlegao se aplauz kojim je publika naizgled odobravala ovaj
patriotski iskaz.
Mnogi od sveštenika i kaluđerica prekinuli su ono čime su se
bavili i usredsredili se na Ajzenhutovu. Kasiopeja je naizmenično
motrila na crkvenjake i publiku. Progurala se kroz poslednji red
gledalaca i izašla ispred baršunastih konopaca koji su razdvajali sve
prisutne od oltara. Nikoga od policajaca nije bilo u blizini, pa se
provukla ispod debelog užeta razvučenog preko središnjeg prolaza i
krenula prema senkama s jedne strane. Dvojica pripadnika
obezbeđenja stajala su s obe strane oltara i primetili je, ali se nisu
pomerili sa svojih mesta.
Ajzenhutova je i dalje govorila.
Ljudi su se i dalje kretali po zadnjem delu katedrale. Njihovi
koraci odjekivali su kao podloga za kancelarkin glas. Primetila je
čoveka koji se brzo provukao pored fontane sa svetom vodicom. Bio
je nizak, svetle kože i rićkastoplave kose. Lice mu je bilo ukočeno u
ozbiljnom izrazu koji ju je na trenutak zabrinuo. Prišla je bliže oltaru,
zaobilazeći ljude koji su stajali svuda okolo i slušali. S desne strane
spazila je onog riđokosog čoveka. On se, takođe, probijao napred
kroz malo ređe zbijene ljude u južnom prolazu.
Zatim je stao.
Stajao je kao i svi ostali.
Slušao je.
Ništa nije radio.
Drugi čovek pobudio joj je zanimanje. Očigledno je bio sa Bliskog
istoka, verovatno Turčin. Čulo se još blagih aplauza. Ona je i dalje
bila usredsređena na Turčina. Čovek je držao desnu ruku u džepu
pantalona, što je izgledalo čudno. Leva ruka bila mu je opuštena
pored boka. Nije joj se dopadao pogled u njegovim nervoznim
očima. Razmišljala je da li da upozori ostale, ali je odlučila da sačeka
još trenutak.
„Imam metu”, rekao je muški glas u njenom levom uhu. „Žena.
Uzbuđena je. Komentariše.”
„Gde?”, prošaputala je ona.
„Severni prolaz, napred, blizu oltara.”
Ona se okrenula i usredsredila, prvo primećujući agenta, a zatim i
ženu. Bila je srednjih tridesetih godina. Tamnokosa. Grubog lica.
Koje je izgledalo ljutito.
Žena je počela da viče. „Ti ćeš nas uništiti.”
Ispad je bio usmeren na Ajzenhutovu, koja je preusmerila pažnju
na ženu koja ju je kritikovala.
„Guraš nas u anarhiju.”
Dvojica ljudi iz obezbeđenja brzo su preprečila ženi put. Činilo se
da drže situaciju pod kontrolom pa se Kasiopeja okrenula i videla da
je Turčin nestao. Pogledom je pretraživala gomilu ljudi, ali nije ništa
otkrila. Žena u prednjim redovima i dalje je vikala. Dvojica agenata
uhvatila su je za ruke i počela da je vuku iz katedrale. Kasiopeja je
spazila Turčina kako izlazi iz mase ljudi blizu oltara.
Progurala se napred.
„Muškarac. Desno od oltara. Turčin. Ne dopada mi se njegov
izgled”, rekla je u mikrofon.
Nadala se da je neko bliži čoveku, pošto je ona i dalje bila
udaljena petnaest metara i odvojena gomilom ljudi. U prolazima je
gužva bila manja i mora da je to bio razlog zašto je Turčin uspeo da
se pokrene napred tako brzo.
Probivši se kroz poslednji red gledalaca, stala je ispred konopaca
koji su blokirali prilaz oltaru. Turčin joj je i dalje bio sa desne strane,
ali je prestao da se kreće. Nije primetila druge agente u njegovoj
blizini. Spustila je desnu ruku na dršku pištolja u futroli na kuku.
Prišla je na tri metra od Turčina kada mu je prišla neka žena i
uhvatila ga podruku. Poljubila ga je u obraz i na njegovom licu jasno
se videlo iznenađenje, a zatim prepoznavanje i osmeh dok su
počinjali da ćaskaju, očigledno se radujući što vide jedno drugo.
Zatim su se okrenuli i pošli podruku nazad prema glavnom ulazu.
 „Lažna uzbuna”, rekla je ona u mikrofon.
Ajzenhutova je ponovo počela da govori.
Onda joj je nešto novo privuklo pogled. Jedan od sveštenika.
Svetle kose i kože. Glatko obrijan. Provlačio se postrance pored
ostalih. Sporo. Promišljeno. Nije skretao pogled s Ajzenhutove za
govornicom. Niko od ostalih sveštenika nije se gurao da zauzme
bolje mesto. Svi su stajali mirno, usredsređeni na govornicu, ali ne i
ovaj tip. On je nastavljao da se približava. Postojano. Odlučno.
Odjednom je odgurnuo ljude u stranu, oborivši ih nekoliko na
pod, i pojurio u otvoren prostor između oltara i klupa. Preskočio je
preko konopca na čistinu koja se morala braniti po svaku cenu. Bilo
je to jedino mesto u katedrali koje je Kasiopeja smatrala srazmerno
dobro obezbeđenim, s publikom grupisanom s tri strane, a
Ajzenhutovom na četvrtoj.
Sveštenik je potrčao napred, raskopčavajući mantiju i izlažući
gole grudi obmotane pakovanjima plastičnog eksploziva, s
najlonskim kesama sa šrapnelima iznad njih, pripremljenim da se
rasprsnu i pobiju sve u prečniku od trideset metara ili više. Nastavio
je da se kreće, prinoseći desnu ruku kratkoj žici koja je visila iz
paketa privezanih uz njegovo telo.
Detonator.
Kasiopeja je gurnula ruku ispod kaputa i zgrabila pištolj.
On je sada bio deset metara od Ajzenhutove, koja je prestala da
govori i usredsredila se na približavanje napadača. Jedan od ljudi iz
obezbeđenja pored oltara zurio je u čoveka, dok se drugi bacio
prema kancelarki.
Ali nijedan od njih neće uspeti da ga spreči, zaključila je
Kasiopeja.
Izvukla je oružje iz futrole i spremila se da puca. Sveštenikova
ruka uhvatila je žicu detonatora. Naciljala je, ali je shvatila da će
metak stići prekasno. I ona, i Ajzenhutova i dobar deo publike biće
mrtvi pre nego što bombaš samoubica bude onesposobljen.
Onda se čovekova glava rasprsnula, a lice mu se pretvorilo u
crvenu tečnu masu. Jednog trenutka lobanja mu je bila netaknuta, a
sledećeg se raspukla kao lubenica u erupciji krvi, kostiju i mozga.
Telo mu je od udara posrnulo napred, obe ruke su se instinktivno
ispružile napred, ali mu je telo, jednostavno, omlitavelo i palo na pod
kao list donet na vetru. Usledio je trenutak potpune tišine, kako joj se
učinilo, a onda se unutrašnjost katedrale ispunila vikanjem i
vrištanjem. Potrčala je napred i uperila pištolj u telo.
„Izvedite je odavde”, povikala je na ljude iz obezbeđenja, koji su
brzo vodili Ajzenhutovu od oltara, dok je panika terala publiku da
beži prema vratima na suprotnoj strani.
Kasiopeja je kleknula pored tela i ispustila uzdah olakšanja.
Blesnuli su blicevi foto-aparata, stvarajući skoro zaslepljujuću
svetlost. Iskoračila je u stranu i usmerila pogled na zadnji deo crkve,
petnaest metara uvis. Iza kamene ograde, sa svetlucavim bakarnim
cevima orgulja iza leđa, s puškom u ruci stajao je Jan Brojn.
„Dobar pogodak”, rekla je ona u mikrofon.
Krupni Južnoafrikanac nagnuo je cev prema njoj, pokazujući da
ceni njen kompliment.
„Ipak, tužno je što ništa nećemo saznati od te nesrećne budale”,
rekao je Brojnov glas iz slušalice u njenom uhu.

SEDAMDESETO POGLAVLJE

Austrijski Alpi
19.00

Koton je slušao vetar i kišu. Sunce je zašlo i dolina je ostala u skoro

potpunom mraku. Stajao je ispred farmerske kuće, pod zaklonjenim
ulazom, i posmatrao šumu ispred sebe, proveravajući šta je možda
mogao da propusti. Sećao se situacija na mnogim mestima kada bi
osetio nešto dugo pre nego što se bilo šta zaista dogodi. Jednom je
pokušao da identifikuje šta u njegovom mozgu pokreće taj osećaj
iščekivanja, ali nije došao do odgovora. Jednostavno, njegov um bio
je sposoban da upija okruženje i najčešće ustanovi da stvari nisu
onakve kao što izgledaju.
Kao sada.
Slušao je kako oluja prolazi kroz dolinu. Vetar je hujao, a kiša
šibala zemlju. Ne divlja ili rušilačka, samo postojan pljusak čiji je
ritam remetio samo jak vetar. Drveće je šuštalo sa svih strana,
obznanjujući svoje prisustvo. Tamu je probijao samo pravougaonik
ćilibarske svetlosti iz otvorenih vrata. Šib mu je rekao da je on
vlasnik najvećeg dela doline i da na nekoliko kilometara okolo nema
drugih stanovnika, što je bio još jedan razlog zašto je Borman
izabrao ovo mesto.
„Moramo da krenemo”, rekao je Šibu kada se vratio unutra.
Starac je gasio svetla.
Stvarno bi trebalo da pozove Kasiopeju i kaže joj za Šibovo
priznanje o očinstvu i ostalo što je saznao u Luganu, ali to će morati
da sačeka razgovor licem u lice.
„Jesi li odlučio kuda?”, upitao je.
„U Hesen. Teodor tamo živi. Juče mi je rečeno da će do sutra biti
u svojoj rezidenciji.”
„Šta misliš, kako će reagovati kada sazna da si ti njegov otac?”
Šib je odmahnuo glavom. „On je obožavao Bormana. Zato će on
to poricati, ali, srećom, danas postoje načini da se dokaže
roditeljstvo. U mojoj glavi nema sumnje u to. Evi je bila sigurna.
Pretpostavljam da nikoga nije briga što bih ja mogao biti njegov otac.
Ali Evi, kao njegova majka, i dalje bi mogla biti problem za njega.”
Ponovo je čuo taj nadimak odmila. Evi.
Činilo se da Šib voli da ga koristi.
„Ispraviću ono što je toliko dugo bilo pogrešno.”
Mogao je da vidi da je stari Nemac ozbiljan. Čitav jedan dugi
život pun teških izbora izgleda da se sveo na sledeća dvadeset četiri
sata.
„Imaš li ti dete?”, upitao je Šib.
„Imam sina.”
„Jesi li ponosan na njega?”
„Više nego što mogu da iskažem. On je prilično staložen. Više
nego ja u njegovim godinama. Ja nikada nisam zaista upoznao svog
oca. Poginuo je kada sam imao deset godina. Ne želim da moj sin
prolazi kroz to.”
Zapravo, nije znao zašto je naglas izgovorio tu svoju brigu.
Možda zbog toga što se onaj osećaj nelagode još nije smirivao u
njemu.
 „Dobri sinovi su dragoceni”, rekao je Šib. „Moj Jan je radost za
mene. Ali Teodor... Taj je sam đavo. Izgleda da mi je on kazna za to
što sam celog života radio šta mi je volja.”
On je upitao: „Šta bi se dogodilo da je Eva Braun preživela
porođaj?”
„Nastavili bismo kao i ranije. Oboje smo bili zarobljeni, a ipak
nijedno nije imalo hrabrosti da ode. Čudno je kako nas mladost puni
energijom, ali nam uskraćuje mudrost da napravimo prave izbore. Ja
nisam napravio svoje, her Malone. Siguran sam da si i ti u svom
životu pravio izbore. Neke dobre, neke loše.”
To je bilo tačno, ali nije mogao da zaključi da li dobri imaju
prevagu u odnosu na loše. Bar je bio živ, živeo je u Evropi, radio
nešto što je oduvek želeo, a bio je i zaljubljen. To je bilo važno. Zatim
je shvatio da je trenutno u zabačenoj alpskoj dolini, sa opasnim,
nepredvidivim čovekom koji bi mogao da izbaci čitav izborni proces u
Nemačkoj iz šina. Možda čak i uzdrma samu Evropsku uniju. To ga
je vraćalo na onaj osećaj nelagode.
„Moramo da idemo”, ponovio je još jednom.
Šib je posegnuo prema poslednjoj lampi i upravo je hteo da ugasi
sijalicu kada je kroz otvorena ulazna vrata sevnula svetlost dva
automobilska fara u mraku i u daljini, i jedno vozilo pojurilo je prema
farmerskoj kući.
„Ugasi svetlo”, rekao je Koton, zalupivši ulazna vrata.
Čuo je kako zvuk motora napolju postaje glasniji.
Zagledao se kroz prozor.
Farovi su se približavali.
Išli su pravo na kuću.
Bacio se prema Šibu i oborio starca s nogu. Obojica su pali u
stražnju sobu. Tresnuli su o drveni pod baš kada se prednji zid
srušio od udarca vozila. Zidovi kuće očigledno su bili dobro sazidani i
unutrašnje pregrade između prostorija sprečile su da se plafon sruši.
„Jesi li dobro?”, šapnuo je on.
Šib se promeškoljio ispod njega. „Moje stare kosti prilično su
tvrde.”
Koton je pokazao prema zadnjem delu kuće i kuhinji. „Idi tamo.
Drži se nisko. I budi tih.”
 Šib je zaista bio izuzetno pokretljiv za nekoga u devedesetim
godinama života. Starac je uspeo da se uspravi na noge, a zatim se
sagnuo i otišao u kuhinju. Prednji deo kuće bio je uništen. Napolju su
se čuli zvuci. Koton je ostao miran i osluškivao kroz kišu.
Glasovi.
Dvojica ljudi.
Izvukao je pištolj i dao znak Šibu da se povuče dublje u kuhinju.
Nijedan od napadača nije izgovorio nijednu reč, zbog čega je bilo
teško odrediti gde se nalaze, a vetar je dodatno prigušio njihov
ulazak. Provukao se kroz otvor na zidu i izašao na kišu. Video je da
jedan od napadača drži automatsku pušku. Možda su mislili da će
frontalnim napadom autom rešiti problem. U stvari, to je bio dobar
zaključak.
Nekoliko puta kratko je zviznuo.
Melodija iz stare reklame za old spajs.
Senka se pomerila ali nije stigla da se okrene.
Opalio je čoveku u noge.
Čovek je pao na mokru zemlju. Pucanje u grudi možda ne bi bilo
efikasno, jer su ovi ljudi došli pripremljeni, a u njihove pripreme mogli
su da spadaju i prsluci od kevlara. Čovek se uvijao od bola, ali je
uspeo da podigne pušku i spremi se da ispali rafal.
Ne noćas.
Koton mu je pucao u glavu.
To je okončalo ovaj problem.
Ali je upozorio drugog napadača.
Odšunjao se nazad do oštećene kuće i doviknuo na nemačkom:
„Imam ga”, nadajući se da će prevara upaliti.
Čuo je kretanje iza ugla i pripremio se da opali, ali nešto mu je
pritisnulo lobanju. Tvrdo. Neprijatno.
Cev pištolja.
Trojica ljudi?
Toliko o tome da će ostati u prednosti u odnosu na njih.
„Baci oružje”, rekao je muški glas na engleskom.
Drugi napadač s jurišnom puškom pojavio se ispred njega s
druge strane kuće.
„Rekao sam da baciš oružje.”
 On nije ispuštao pištolj. Cev mu je i dalje bila prislonjena na
potiljak, a drugi tip, onaj s automatskom puškom, nastavio je da se
približava.
Ovo će biti nezgodno.
Kiša je nastavljala da pada, a vetar je zavijao kroz planine.
On je ostao miran i nepomičan.
Strpljiv, sve dok...
Sagnuo se da izbegne pištolj prislonjen na lobanju i levim laktom
udario čoveka u rebra. Istovremeno je naglo podigao desnu ruku i
opalio u čoveka ispred sebe, koji se sručio unatraške od udarca
metka u grudi. Napadač iza njega oporavio se od udarca, ali su ga
njegov nezgodan položaj i činjenica da je ostao bez vazduha od
udarca učinili na trenutak ranjivim.
Pucanj je odjeknuo u noći.
I čovek se srušio na mokru zemlju.
Tamno obličje iskrsnulo je iz kiše.
Šib.
Sa sačmaricom.
Koja se podigla, ispravila i ponovo opalila.
On se naglo okrenuo.
Čovek iza njega pokušao je da ustane, ali Šib je okončao taj
njegov pokušaj.
Starac je spustio pušku.
„Odavno sam držao puške ovde. Srećom, ko god da je pokrao
dnevnike, njih je ostavio. Izgleda da je Teodor saznao da nisam
mrtav i da sam došao ovamo. On je jedini osim mene koji zna za ovo
mesto.”
Pregledao je sva tri leša. Belci. Srednjih godina. Bez
identifikacija. Mrtvi. Vratili su se u kuću da se sklone s kiše.
Šib je odložio sačmaru.
Koton je pronašao svoj mobilni telefon.
„Moramo da odemo odavde. I to brzo.”
 SEDAMDESET PRVO POGLAVLJE

Hildeshajm, Nemačka
22.40

Mari je mirno sedela u fotelji. Uzbuna u javnosti zbog onoga što se

desilo u katedrali pre nekoliko sati još se nije utišala. Bombaš
samoubica nikada nije snimljen u akciji, ali pokušaj atentata na nju
zabeležen je u celosti na traci. Svaka nemačka televizija, kao i sve
kablovske televizije širom sveta, više puta prikazale su dramatični
snimak u prošlih nekoliko sati. Stručnjaci su odmeravali mnoštvo
mogućih gledišta o tome ko, šta i zašto. Ubistvo napadača pripisano
je policijskom snajperisti, ali ona je znala kome treba da zahvali.
Bila je sama u svojoj hotelskoj sobi.
Kasiopeja Vit zahtevala je da ostane zatvorena u njoj, s
obezbeđenjem napolju, dok ne budu mogle da budu procenjene
pune razmere pretnje. Zaključivši da je dovoljno naprezala Vitovu za
taj dan, Mari se nije protivila. Njen sekretar za štampu bučno je
tražio od nje da razgovara s novinarima. Bilo je mnogo pitanja, a
njeni odgovori uveriće naciju da je ona dobro. Svi njeni pomoćnici bili
su vrlo uzbuđeni. Nema ničega boljeg da kandidatkinja postane
omiljena u narodu, nego da joj život bude otvoreno doveden u
opasnost. Za njih je ovo bila prilika koja mora da se iskoristi.
A ona se slagala s tim.
Ali iz drugog razloga.
Ona je videla napadača kada je pojurio prema njoj.
Svetle kože i kose - arijevac.
Bila je sigurna da će temeljna istraga otkriti da on nije bio
sveštenik. Umesto toga, verovatno je imao veze s novom desnicom i
radikalnom politikom. Biće lako povezati ga s radikalnim
konzervativcima, a zatim njih s Polom, zatim Pola s Bormanom i
najzad Bormana s Hitlerom. Možda će neuspeli atentat biti dovoljan
da upozori uspavanu većinu Nemaca na zaostalo zlo koje ih
okružuje. Uostalom, neuspeli atentator nije bio stranac. Oni se nisu
oslobodili fanatizma. U stvari, ta pošast i dalje je postojala, trenutno
manifestovana u Teodoru Polu. A ipak je i dalje postojao problem
novca koji su njen muž i otac primali. Šta je ono Kurt ranije rekao u
sobi s ogledalima? Tvoj otac bio je nacista. Ti možeš da poričeš tu
činjenicu, ignorišeš ono što je očigledno, ali tvoj otac voleo je Adolfa
Hitlera.
Bio je u pravu.
Njeni otac i muž svesno su profitirali od Trećeg rajha. Nije mogla
da porekne tu činjenicu, a niko joj nikada neće poverovati da ona nije
znala ni za šta od toga do danas.
Razumevanje te tužne činjenice kipelo je u njoj.
Kao virus, nasleđe Hitlera i njegovog obećanog hiljadugodišnjeg
rajha i dalje je kružilo kroz vene Nemačke. Oslobađanje nacije od te
zaraze delovalo je kao nemoguć zadatak. Njen lični trud da pronađe
lek, za šesnaest godina na položaju kancelara, mogao bi da se
završi u narednih nekoliko dana. Štampa će je nazvati licemernom i
njenu poruku stoga niko neće čuti.
Proklet bio. Proklet bio Hitler.
Prokleti bili svi oni.
Ustala je od stola na koji je njeno osoblje ranije namestilo mapu
Nemačke. Planirali su događaje u narednih nekoliko dana i odlučili
se za najbržu putanju od grada do grada.
Zurila je u svoju domovinu na karti.
Hildeshajm je bio samo nekoliko kilometara udaljen od
severoistoka susedne države Hesen. Levenberg, Polov utvrđeni
dom, bio je odmah preko granice. Prstom je pratila liniju puta i
procenila da je za vožnju tamo potrebno manje od jednog sata.
Nije bilo izbora. Morala je da dela.
Osim toga, šta je mogla da izgubi što već nije izgubljeno?
Njena karijera bila je završena.
Prišla je vratima i rekla čoveku iz obezbeđenja da joj je potreban
auto i da želi da ga odmah dovezu iza hotela. Nije želela da novinari
i njeno osoblje saznaju za to.
„Odlazite?”, pitao je čovek.
„To tebe ne treba da bude briga. Samo naredi da dovezu auto.”
Kasiopeja je preskakala po dve stepenice odjednom dok se pela na
treći sprat hotela. Jedan od agenata koji su stajali u prizemlju
upozorio ju je na to da Ajzenhutova traži auto iza zadnjeg ulaza.
Dvojica ljudi iz obezbeđenja ostali su ispred kancelarkine sobe i
obojica su joj dali znak da je ona još unutra i sprema se da ode.
Kasiopeja je ušla u sobu bez kucanja.
„Spori ste”, rekla je Ajzenhutova, izlazeći iz kupatila. „Rekla sam
im da vam ne kažu, ali pretpostavila sam da će ignorisati tu
naredbu.” Starija žena nosila je lagane pantalone i crnu rolku.
„Kuda idete?”
„Da vidim Teodora Pola.”
„To je ludilo.”
„Verovatno. Ali, pošto od prekosutra, po svoj prilici, neću biti na
čelu ove zemlje, svejedno idem.”
„Šta bi uopšte moglo da se postigne time? Taj čovek upravo je
pokušao da vas ubije.”
„Šta će da uradi? Da me ubije u sopstvenoj kući? Ne verujem.
On, takođe, ima ozbiljan politički problem.”
„Ovo je glupost. Zar neće biti političkih posledica ako štampa
sazna za vaš odlazak tamo?”
Lice starije žene je otvrdnulo. „Ti novčani transferi u kompaniju
mog oca okončaće moju karijeru, bez obzira na to ko su Polovi
roditelji. Muka mi je od političkih posledica. Ovo radim za sebe.”
„Idem s vama.”
„Ovo nije vaša borba”, rekla je Ajzenhutova.
„Možda nije, ali sumnjam da će vam ovi ljudi napolju dozvoliti da
idete sami.”
Kancelarka je slegla ramenima. „Znam. Tražim samo da mi se
sklonite s puta kada se nađemo tamo.”

Pol je isključio televizor. Prošlih nekoliko sati gledao je vesti s velikim

zanimanjem. Mari Ajzenhut je, izgleda, bila na sigurnom u
Hildeshajmu, bombaš samoubica bio je mrtav, a istraga je bila u
punom jeku.
Pogledao je na sat. Bilo je skoro jedanaest.
 Pre jednog sata dao je izjavu u kojoj je osudio napad i iskazao
olakšanje koje oseća, jer je kancelarka nepovređena. Osudio je
žalosno stanje stvari u kome nasilje izgleda kao odgovor na sve, pa
pozvao nemački narod da nastupi odlučno na predstojećim izborima
i pošalje poruku teroristima. Sve u svemu, bilo je to efektno izvrtanje
žalosne situacije.
Ali šta se desilo?
Engle ga je uverio da Kinezi hoće da pomognu i privatno im
naglasio da će nova vlada voditi kooperativniju politiku. Ali atentator
nije bio s Bliskog istoka, pa čak ni stranac, kao što je on očekivao.
Umesto toga, čovek je očigledno bio Nemac, a to je predstavljalo
gadan problem. Istraga će sigurno otkriti njegovu povezanost s
novom desnicom. U gradovima, varošicama i selima bilo je na
hiljade sličnih gnevnih mladih ljudi. Kod nekih su njihove radikalne
ideje bile popularne, ali su mnoge druge plašile. Brinuo se da bi i
njega mogli da umešaju povezivanjem s njima, pošto on još nije
otvoreno osudio nijednu od ekstremističkih organizacija. Nije mogao
- oni su činili veliki deo njegove podrške. Zapravo, možda će biti
primoran da zauzme stav koji će otuđiti njegovu političku bazu od
njega, i nikakvo spinovanje njegovih savetnika neće moći da
preokrene takvo stanje stvari.
Odmahnuo je glavom.
Kakva istinski grozna situacija.
Kako se srozao do ovoga? Pre dva meseca bio je u silovitom
usponu. Pre samo nekoliko dana, pre debakla Ajzenhutove u
Dahauu, procenat podrške birača njemu i njegovoj stranci je rastao.
Sada je izgledalo da je sve to ugroženo.
Vrata sobe su se otvorila i ušao je Jozef Engle.
„Šta se desilo, za ime božje?”, upitao je svog saradnika,
pokušavajući da ostane miran.
Engle je seo u fotelju naspram njega. „Izgleda da su Kinezi
iskoristili priliku koja im se pružila da srede i tebe i Ajzenhutovu.
Mogu samo da pretpostavljam da su zbog naše neodlučnosti da
odmah na početku prihvatimo njihovu podršku sklopili bolji dogovor s
nekom od ostalih stranaka. Ako ste i ti i kancelarka onesposobljeni,
treća opcija sada bi mogla da izgleda privlačnije biračkom telu.
Upravo sam saznao da je atentator bio pripadnik Konzervativne
arijevske partije.”
On se trgnuo na pominjanje te organizacije. Očigledno je bila
ovdašnja. A to je bio problem. Grupa je bila povezana s nekoliko
nerešenih slučajeva bombaških napada. „Mislio sam da Kinezi žele
prijatelja u nemačkoj vladi?”
„Žele. Ali ne tebe ili nju. Očigledno su odlučili da se okrenu
nekom drugom.”
On je odmahnuo glavom. „A ti nisi posumnjao ni u šta od toga
kada si se dogovarao s njima?”
„Izgledalo je da su vrlo spremni da pomognu. Kako sam mogao
da znam da lažu?”
„Ti ne shvataš, zar ne? Taj mrtvi gad koji leži ispred oltara u
Hildeshajmu nije imigrant. On je Nemac.”
„Ti si naredio hitnu akciju. Ja bih čekao. Brzini nedostaje pažljivo
promišljanje i donosi previše rizika. Nije bilo vremena da
razotkrijemo moguću prevaru Kineza.”
„Trebalo je da te juče ubijem.”
Engle nije ništa rekao, a njegovo ćutanje bilo je iritirajuće.
„Sutra ću je napasti preko novca od Hitlerovog plena, ali to neće
biti dovoljna protivteža saosećanju koje ljudi imaju prema njoj.
Dodatni napad na nju mogao bi da još više preokrene raspoloženje u
njenu korist. Ona bi mogla da prikaže te transfere kao lažnu zaveru
desnice. Još njihovih napada na nju, pored pokušaja atentata. Kinezi
možda ne žele da ona zadrži položaj kancelara, ali su joj ga možda
upravo poklonili. Šta je s Austrijom? Da li su Amerikanac i Šib bili
tamo? Jesu li mrtvi?”
„Nisam dobio izveštaj.”
On se nagnuo napred u fotelji. „Šta to znači?”
„Znači da nisam čuo ništa o tome.”
Naterao se da diše duboko, da kontroliše bes. Bes neće biti
produktivan.
Fiksni telefon na drugom stolu prekinuo je tišinu.
Engle mu je prišao i javio se, govoreći prigušenim glasom.
Njegov saradnik spustio je slušalicu i rekao: „Kurt Ajzenhut je u
prizemlju.”
On je odmahnuo glavom. „Upravo ono što mi treba.”
 „Šta želiš da uradim?”
Ideja se formirala u njegovoj glavi. Pojavila se brzo i odmah je
imala smisla.
Okrenuo se prema Engleu.
„Dovedi tu budalu.”

SEDAMDESET DRUGO POGLAVLJE

Koton se okrenuo na sedištu i potapšao pilota helikoptera po

ramenu. Bili su negde iznad jugoistočne Nemačke i kretali se na
sever prema hesenskom zamku Teodora Pola.
„Spoj me s njim”, rekao je u mikrofon na šlemu.
Deni Danijels bio je na direktnoj radio-vezi s letelicom.
Koton je pogledao na sat. 11.20.
Posle njegovog poziva pre skoro dva sata, Deni je ugovorio da
vazdušne snage Austrije pošalju helikopter i prevezu ih tamo gde
treba da odu. Nisu imali mnogo vremena da razgovaraju, osim da
sve ugovore, i znao je da Danijels sada hoće pojedinosti.
„Kotone, reci mi zašto je neophodno da ljutim mnoštvo ljudi u
NATO-u ugovaranjem ovog leta?”, govorio je Denijev glas kroz šum
u njegovim ušima.
„Ono roditeljstvo koje smo pretpostavili nije istinito. Otac je Šib, a
ne onaj drugi čovek.” Morao je da pazi na svoje reči, iako su govorili
preko zaštićenog kanala. U kabini su bili dvojica oficira austrijskog
vazduhoplovstva, zajedno sa Šibom, i mada su rotori bili glasni, a
oficiri nisu nosili šlemove s radio-vezom, mogli su da ga čuju dok
govori u mikrofon prikačen na vratu.
„To je sjajno, ali onaj drugi aspekt, koji si pomenuo ranije, da li i
dalje postoji?”
„Da.”
„Nešto se dešava u Nemačkoj”, rekao je Deni. „Večeras je
izvršen neuspešan atentat na Ajzenhutovu u katedrali u
Hildeshajmu. Reci her Šibu da je njegov sin, Jan, izvanredan
strelac.”
 „Da li je ona dobro?”
„Savršeno dobro. Ali trenutno je na putu u Polov zamak.”
To ga je šokiralo. „Zašto?”
„Želi da se suoči s njim.”
„To je glupost.”
„Naviše načina. Samo stigni tamo. Kasiopeja je s njom.
Verovatno stižu tamo za pola sata.”
„Mi stižemo za četrdeset pet minuta. Ovo se i te kako otima
kontroli.”
„Pričaj mi o tome. Ali ti si čovek na licu mesta, zato to reši.”
„Ja sam u penziji.”
„Zar nismo svi?”
I veza se prekinula.

Polov pogled usmerio se na vrata dok je Kurt Ajzenhut ulazio u

radnu sobu. Odmah je primetio čudan plamen u čovekovim očima.
Neobično za nekoga ko ne poseduje ništa slično kičmi.
„Ti si to uradio, zar ne?”, upitao je Kurt, podižući glas. „Ti si
pokušao da ubiješ Mari.”
On nije video razlog da bilo šta poriče. „Nažalost, pokušaj nije
uspeo.”
Kurt je izvukao ruku iz džepa sakoa i u njoj je bio mali pištolj zig
zauer.
Kratka cev bila je uperena pravo u Pola.
„Nameravaš da me ubiješ?”, upitao je Pol bez straha.
„Trebalo bi da učinim uslugu ovoj zemlji i završim s tobom ovde i
sada.”
Pre dva sata Pol je odbio ponudu da mu se pojača obezbeđenje.
Poslednje što mu je bilo potrebno jesu radoznali telohranitelji koji
motre na svaki njegov pokret. Zato je ljubazno odbio, uveravajući
Ministarstvo pravde da će organizovati svoje privatno obezbeđenje.
Naravno, nije bilo stvarne potrebe za to, mada je sada, dok je zurio u
pištolj uperen u njega, poželeo da je dodao bar jednog čoveka da
pretresa posetioce. Međutim, nešto mu je govorilo da bezopasna
budala koja stoji na drugoj strani sobe ne predstavlja opasnost. Više
je ličio na velikog psa koji izjuri iz ograde, režeći, iskeženih zuba, ali
se ipak uvek zaustavi na trotoaru i nikada se ne usudi da izađe na
ulicu, gde je mogućnost neuspeha postajala previše stvarna.
„Onda svakako povuci okidač”, rekao je, „i ponovo izaberi svoju
nesposobnu ženu za predvodnika Nemačke.”
„Nikada nisam pristao da ona bude povređena.”
„Ne, samo si mi dopustio da je uništim. Pod uslovom, razume se,
da ti ne budeš umešan.” Izazivao je starijeg čoveka, ali mislio je da
ga poznaje dovoljno dobro da razume njegove slabosti. „Kada ćeš
prihvatiti stvarnost? Ja sam jedino što nam je ostalo. Ubij me, i to će
umreti po drugi put.”
Ruka s pištoljem počela je da se trese. On se skoro osmehnuo.
Pogodio je tačno u živac.
„Ponekad su žrtve neophodne”, dodao je.
„Ne ona”, izjavio je Kurt.
On je to skoro smesta osetio. Godine tumačenja izraza lica
prijatelja i neprijatelja naučile su ga da primeti signale. Bio je to
manje izgled nego unutrašnji osećaj. Čak i oni obučeni da kriju
emocije odavali su signale. Treperenje očnih kapaka. Blago
nabiranje čela. Drhtanje usana. Znaci su se razlikovali od jedne do
druge osobe, ali uvek je postojao bar jedan.
Kao u ovom slučaju.
Što je pokazivalo da Kurt Ajzenhut zna više nego što govori.
Opsovao je sebe što je potcenio ovog čoveka. Trebalo je da to
shvati mnogo ranije, ali ipak, on nikada nije shvatao ovu budalu
previše ozbiljno.
Prišao je Kurtu. Zig zauer ostao je uperen u njega. Stao je kada
mu je cev bila na samo nekoliko centimetara od grudi. „Ti znaš, zar
ne?”
Čovekove oči su zasijale i taj sjaj bio je kao onaj koji marcipan
daje kolačima, a sve mutniji pogled bio je odgovor na njegovo
pitanje.
Kurt je klimnuo glavom.
„To je dobro”, rekao je. „Drago mi je zbog toga.”
Posegnuo je i uhvatio pištolj, vrlo blago izvlačeći ga iz Kurtovog
stiska.
Ovaj poraz bio je dodatno istaknut suzama.
 On je stavio pištolj u svoj zadnji džep. „Pođi sa mnom, Kurte.
Postoji nešto što mislim da treba da vidiš.”

Pošao je prvi niz vijugave stepenice u podzemne prostorije. Kurt ga

je pratio. Na dnu stepeništa pritisnuo je prekidač i upalio svetlo.
„Bože moj”, prošaputao je njegov gost, ugledavši prve predmete
u kolekciji.
Na desnoj strani bio je Sturmbannfahne jarkih boja. Zastava je
imala crvenu osnovu, s velikim crnim kukastim krstom na belom
okruglom polju. U gornjem desnom uglu, izvezen srebrnim nitima,
video se broj 14, koji je označavao 14. Signalni bataljon SS-a iz
Beča.
Primetio je Kurtovo interesovanje.
„Dobio sam je od austrijskog veterana koji je imao razuma da
pažljivo sačuva platno.”
„Besprekorna je, kao da je juče sašivena.”
„Zbog čega sam je i istakao ovde, na samom početku. Imam
mnogo zastava, ali malo ih je u ovako sjajnom stanju.” Pokazao je
ispred sebe. „Hajde, imam još toga što treba da ti pokažem.”
Poveo je gosta pored izloženih predmeta. Uniforme, šlemovi,
kape, grbovi, oružje, plakati, značke, medalje, igračke, poredan,
staklo. Sve iz takozvanog hiljadugodišnjeg rajha. Bilo je i nekoliko
komada nameštaja. Jedan je privukao Kurtovu pažnju i on je zastao
da pregleda sto s belim stolnjakom okružen lakiranim stolicama.
„Ovo je iz Berhtesgadena. Original iz jedne od kuća u kojoj su bili
smešteni generali i partijski zvaničnici kada je Hitler tamo živeo. Na
terasama su bili postavljeni ovakvi stolovi. Jedan od meštana uspeo
je da sakrije ovaj pre nego što su Amerikanci sve spalili.”
Sto s belim stolnjakom bio je postavljen za četvoro, sa kristalnim
čašama, srebrnim escajgom sa sićušnim kukastim krstom i šoljama i
činijama od belog porcelana s delikatnim naslikanim ružama.
„Možeš li da zamisliš generale kako sede oko stola, uživajući u
šupi i vinu, možda tanjiru peciva, hlebu, i razgovaraju o ratu, čekajući
da budu pozvani pred svog Firera?”
Posmatrao je kako Kurt nastavlja da bulji u sto i stolice.
 „Nikada nisam shvatao dubinu tvoje posvećenosti”, najzad je
rekao Kurt.
On se nasmejao. „Posvećenost? Ja je uopšte nemam.”
„Ali sve ovo... Zašto imaš sve ovo, ako nisi posvećen?”
„Dragi moj Kurte, ljudi skupljaju stvari zbog raznih razloga. Neki
zbog same vrednosti tih stvari. Drugi zbog lične opsednutosti. Neki,
prosto, zbog radosti koju im to donosi. Ništa od toga ne odnosi se na
mene. Ja se, zapravo, grozim Trećeg rajha. To je pouka o neuspehu
koji ja ne nameravam da ponovim.”
Prišao je postolju na kome je bila postavljena kamuflažna
uniforma za obuku. Šareno platno bilo je na ramenima ukrašeno
činovima Obersturmführer-a. Odlikovanja su bila prikačena na vrpcu
na džepu na grudima. Oko vrata je bio okačen crno-srebrni kraljevski
krst. „Čovek koji bi nosio ovu uniformu izgledao bi prilično čudno.
Pogledaj je. Kamuflažno platno ukrašeno trakama i medaljama.
Samo bi nadmeni nacista bio ponosan na takvo nešto. Oni su bili
istinski čudni ljudi. Nemamo mesta za njih u novoj Nemačkoj.”
„A ti ipak sakupljaš njihove simbole.”
„Da me podsećaju na nesposobnost. Zbog toga sam sakupio sve
ovo.” Mahnuo je rukom ispred njih. „Treba da krenemo dalje.”
Išao je niz popločani hodnik, praćen Kurtom. Okrenuo je glavu i
video gosta kako zastaje i zuri u još izloženih predmeta, opipavajući
izgrebano platno uniformi, blago dodirujući uvoštene širite na
kapama, pažljivo milujući porcelan, očigledno sa strahopoštovanjem.
Njihova šetnja završila se ispred jednih drvenih vrata.
Kurt je stao. „Šta je unutra?”
„Otvori i vidi.”
Kurt je zakoračio napred i pritisnuo gvozdenu kvaku.
Vrata su se bešumno otvorila.
Odaja iza njih bila je prostrana i neupadljivo osvetljena zidnim
lampama. Uza zidove su bile poredane staklene vitrine, a svaka je
bila osvetljena malim reflektorom ugrađenim u plafon. Drvene police
iza stakla bile su prepune tesno zbijenih knjiga čudnih oblika. Rikne
su sijale na svetlosti u raznim bojama, ali prostorijom su dominirala
tri mrtvačka sanduka u sredini, svaki osvetljen plavobelom svetlošću.
Bili su od mermera, jedan siv a drugi ružičast, oba slične veličine, i
treći, mnogo manji, prošaran nijansama sive.
 Kurt je ušao u odaju i prišao pravo do kovčega. „Ko su oni?”
„Moja majka, otac i brat.”
Kurt se okrenuo licem prema njemu. „Zašto ih držiš ovde?”
„Zato što nisu sigurni nigde drugde.”
„Tvoji otac i majka nisu bili ljudi na lošem glasu. Šta dovodi u
opasnost njihove grobove?”
„Moj otac bio je Martin Borman. Majka mi je bila Eva Braun.”
Izgovorio je imena s ponosom, pošto je veoma retko imao privilegiju
da ovo izjavi.
Kurt Ajzenhut zapanjeno je zurio u njega. „Govoriš besmislice.”
„Stvarno?” Prišao je policama. „Reči koje ovi dnevnici sadrže ne
govore besmislice. Napisali su ih moji otac i majka, svojeručno.”
Stao je ispred polica. „Oni kazuju priču o njihovim životima posle
rata. Njihove reči naučile su me mnogo toga.”
Kurt nije ništa rekao.
„Na ivici sam da postignem ono što moj otac i njegovi
savremenici nisu mogli. Po celom evropskom kontinentu
raspoređene su vođe spremne da istupe. Izbornom telu samo je
potrebna varnica, a Nemačka će biti ta varnica. Moj izbor biće znak
za juriš. Biće to nova revolucija desnice. Evropa će se otrgnuti od
svih onih koji pokušavaju da nas razrede i razblaže. Kada se
poduhvat završi, više neće biti liberala i umerenjaka, a nova
ujedinjena Evropa biće jaka i slavna.”
Prišao je bliže Kurtu.
„Sada te pitam. Molim te, reci mi sve što znaš.”

SEDAMDESET TREĆE POGLAVLJE

Sreda, 19. jun

00.10

Kasiopeja je ugledala zamak. Njegovi prljavosivi zidovi bili su

obasjani sjajem natrijumskih sijalica, a prizor je bio mutan ispod
baršunastog tamnog neba. Levenberg je bio impresivan. Tvrđava se
jasno i prkosno isticala iznad okolne nizije, nekada sigurno dom
ovdašnjih barona, a sada uporište čoveka povezanog s neizrecivo
strašnom prošlošću.
Mari je ćutala celim tokom vožnje iz Hildeshajma. Ona je ostavila
kancelarku da se na miru nosi sa svojim mislima, pitajući se šta će
se tačno dogoditi kada se nađu licem u lice s Polom. On sigurno
neće priznati nikakav pokušaj atentata. U stvari, sam njihov dolazak
ovamo pokrenuće daleko više pitanja nego što će doneti odgovora.
Ali kancelarka se nije dala razuveriti, želela je da razgovara s Polom
još noćas, tako da će upravo to i da urade.
Povezla je auto uz prilazni put prema kapiji u zidu zamka.
Usamljeni čuvar u kabanici stajao je ispred ulaza.
Ona je polako dovezla auto do njega i stala.
„Došle smo da vidimo her Pola”, rekla je čuvaru.
„Prošla je ponoć.”
„On nas je pozvao. Ovo je kancelarka Nemačke. Sigurno je
prepoznaješ.” Čovek je provirio kroz otvoren prozor sa suvozačke
strane i bilo je jasno da je prepoznao to lice.
„Her Pol je ranije zvao telefonom i tražio da dođemo. On nas
čeka”, rekla je Mari ljubaznim tonom.
Čovek je oklevao na trenutak pre nego što im je mahnuo da
prođu.
Ovo je uspevalo svaki put. Govorite jasno, ponašate se
autoritativno, ne prihvatate prigovore, i većina ljudi ustukne. Naročito
kada u kolima imate šefa države.
Provezla se kroz kapiju i ušla u prostrano unutrašnje dvorište
koje je, izgleda, služilo kao parking. Kameni zidovi raznih građevina
okruživali su ga sa svih strana. Neki od prozora s prečkama bili su
osvetljeni, ali većinom su bili mračni i tihi. Ona je pogledom odmerila
visinu zidova i širinu dvorišta, proučavajući okruženje, pripremajući
se za sve što bi moglo da usledi, pa se parkirala sa strane između
volva i mercedes kombija.
Izašle su u toplu, vedru noć.
„Ona osvetljena vrata tamo izgledaju kao ulaz”, rekla je,
pokazujući na svetli pravougaonik u zidu.
Krenule su preko kaldrme, prolazeći pored drugih auta u kojima
nisu gorela svetla. Mari je odjednom stala ispred zasvođenog lučnog
ulaza.
„Šta je bilo?”, upitala je Kasiopeja.
Premijerkin pogled bio je usmeren na BMW, čija je blistava
površina odražavala sjaj obližnjeg ulaza. Mari je prišla autu. Zatim je
obišla oko prtljažnika i prišla vratima s vozačke strane. Zavirila je
kroz prozor u nalepnicu na prednjem vetrobranu.
„Ovo je auto mog muža. Nalepnica je obeležje naše firme. Ovo je
njegovo lično vozilo.”
U njenom glasu čula se zapanjenost.
„Šta će ovaj auto ovde?”, upitala je Kasiopeja.
„Ne auto”, odgovorila je Mari. „Šta će on ovde?”
Na licu starije žene video se šok. Bio je to izgled nekoga ko je do
kraja izneveren. Ali Kasiopeja se pitala to isto.
Šta Kurt Ajzenhut radi ovde?
U Marinim očima pojavila se odlučnost. Zatim je starija žena
odmarširala do vrata i, ne kucajući niti na drugi način obznanjujući
svoje prisustvo, podigla rezu.
Obe su zakoračile unutra.

Engle je stajao pored prozora na drugom spratu. Gledao je kako

Mari Ajzenhut i Kasiopeja Vit ulaze svojim vozilom u dvorište pa
nastavljaju do jedinih osvetljenih vrata. Primetio je da kancelarka
zagleda BMW i zaključio da je sada shvatila da je njen muž u zamku.
Ranije je, takođe, posmatrao kako Pol vodi Kurta Ajzenhuta u
podzemnu odaju. To je bilo neobično, pošto je njegov poslodavac tu
tajnu vrlo brižljivo čuvao.
Kancelarkin dolazak ovamo bio je zbunjujući.
Što god da je Pol imao na umu, događaji su se ubrzano odvijali.
Prišao je krevetu, dohvatio telefon s noćnog stočića i otkucao
šifru za interkom.

Oštra zvonjava telefona u podzemnoj odaji razbila je Polovu

koncentraciju poput iznenadnog udarca.
„Čekaj”, rekao je, podižući ruku prema Kurtu.
Otišao je do telefona na zidu i zgrabio slušalicu.
„Imaš još gostiju”, rekao je Engle.
 Slušao je dok ga je njegov potčinjeni obaveštavao šta se dešava
gore. Neverovatno. Došla je kancelarka lično. Pogledao je prema
Kurtu Ajzenhutu. Možda je i dalje postojao način da izbaci svoju
protivnicu iz trke i sačuva sopstvene šanse za pobedu. Okrenuo se
od Kurta prema zidu.
„Pošalji je ovamo dole”, prošaputao je.
„Šta sa Kasiopejom Vit?”
„Zabavi je.”
„Razumem.”
Spustio je slušalicu, vratio se svom gostu i rekao: „Molim te,
nastavi.”

Engle je izašao iz spavaće sobe i tiho produžio kroz gornje hodnike.

Zastao je nadomak ograde na otvorenoj galeriji i oprezno provirio
dole u predvorje. Kasiopeja Vit i Mari Ajzenhut stajale su,
razgledajući oko sebe, diveći se raskoši prostora. Svi poslužitelji
otišli su, završivši svoj posao za večeras. Pol je nameravao da ranije
ode na počinak, navodno uznemiren vestima o smrti Ajzenhutove.
Njegovi zaposleni kasnije bi bili odlični svedoci ranijeg prizora tuge i
zabrinutosti, šoka i razočaranja.
Ali to se nije dogodilo.
Stao je pored ograde i rekao: „Guten nacht.”
Obe žene podigle su glavu.
„Ko ste vi?”, upitala je kancelarka.
„Jozef Engle”, odgovorila je Kasiopeja umesto njega.
„Vama na usluzi”, dodao je on.
„Gde je her Pol?”, upitala je Ajzenhutova.
„Krenite tim hodnikom ispred vas u glavnu spavaću sobu. Tamo
su otvorena vrata i stepenište. On je na dnu tog stepeništa.”
„Da li je i moj muž tamo?”
„Jeste.”
Ajzenhutova je pokazala naviše i okrenula se prema Vitovoj. „Taj
čovek je ubica. Uhapsite ga.”
I kancelarka je odmarširala.

Kasiopeja je zurila gore u Englea. „Ada mi je rekla da te ubijem.”

 Čovek se zakikotao. „Siguran sam da jeste. Uostalom, kao što je
kancelarka napomenula, ja sam ubica. Ubio sam njenu prijateljicu.”
Ona je posegnula rukom za oružjem na svom boku. Engleova
desna ruka, koja je bila ispod ograde i izvan domašaja pogleda,
sada se pojavila. U njoj je bio pištolj. Kasiopeja je izvukla oružje i
bacila se udesno, tresnuvši o tvrdi pod, na trenutak zaklonjena od
direktne paljbe. Otkotrljala se, okrenula oružje uvis, držeći ga obema
rukama, i naciljala visoko.
Engle je nestao.

SEDAMDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Koton je osmatrao Levenberg iz vazduha dok se helikopter spuštao i

približavao zamku. Video je razne građevine, od kojih su nekoliko
njih sigurno bile stambene, kao i kule, kapele, prostorije za poslugu,
bedeme, garažu za kočije i kuhinju. Ove zidove verovatno su
podizali različiti vlasnici, koji su očigledno imali vremena i novca. Na
zidovima je postojalo mnoštvo velikih lučnih i elegantno isturenih
prozora. Lučne svetiljke davale su kamenim zidovima blagu ali
prkosnu srednjovekovnu lepotu.
Primetio je kola parkirana u širokom, kamenom popločanom
dvorištu, koje je možda nekada, pre mnogo vekova, bilo zanatlijsko
selo priljubljeno uz zamak poput koralne izrasline, čiji su stanovnici
bili bezbedni pod zaštitom debelih kamenih zidova. Nije video nikoga
drugog osim usamljenog čuvara na ulazu u dvorište.
Pokazao je naniže.
„Spusti se na put izvan zidova”, rekao je u mikrofon u kacigi.
Pilot je započeo sletanje. Šib je sedeo pored njega, ali starac nije
imao komunikacionu opremu.
„Mora da su kancelarka i Kasiopeja dosad već unutra”, rekao je
Šibu, nadjačavajući buku.
„Ja moram da se pozabavim Teodorom na svoj vlastiti način.”
On je želeo da zna. „Šta to znači?”
„To je između mene i njega.”
 On je odlučio da ne navaljuje. Decenije loših odluka dovele su
starog ratnika koji je sedeo pored njega do ovog problematičnog
mesta u centralnoj Nemačkoj. Akcije koje je luđak Martin Borman
zamislio da sačuva svoje bedno skrovište dovele su do rođenja sina i
poteza koje stvarnost nikada neće moći da pomiri s razumom.
Možda je Šib bio u pravu. Pola je najbolje bilo prepustiti njegovom
ocu.
Helikopter se spustio.
Koton je prvi izašao, škiljeći na vetru koji su rotori podizali dok je
helikopter ponovo uzletao, ostavljajući ih u tišini dok je nestajao na
istoku.
Prišli su usamljenom stražaru koji je stajao ispred stubova kapije.
„Došli smo da se vidimo sa her Polom”, rekao je na nemačkom.
„Mi smo iz kancelarkine službe.”
„Ništa nije rečeno o drugima koji će doći vazdušnim putem.”
Čovek je bio naoružan pištoljem, kao i on sam i Šib.
„To je samo previd. Kao što si video, došli smo vojnom letelicom.
Doleteli smo pravo ovamo po kancelarkinom naređenju.”
„Moram da proverim.”
On nije želeo da najavljuje svoje prisustvo, pa je zato, čim se
čuvar okrenuo prema kabini u kojoj je bio telefon, skočio čoveku na
leđa i udario ga u vilicu.
Čovek se sručio na hladnu kaldrmu.
„To je bilo grubo”, rekao je Šib.
„Ali neophodno.”
Mahnuo je rukom napred.
„Hoćemo li?”

Kasiopeja je trčala niz hodnik prema vratima sa suprotne strane.

Prostor iza njih bio je u polumraku. Jozef Engle navodio ju je u
zamku. Bez sumnje. Ali nje bilo drugog puta.
Morala je da ga prati.
Zastala je ispred dovratka.
Unutra nije bilo upaljeno nijedno svetlo.
Vodila je računa da nikada ne uleće u mračnu prostoriju. Zato je
brzo skliznula pored vrata i ušla u nekadašnju veliku vitešku
dvoranu, ukrašenu nizovima stubova sa sve četiri strane. Niz šarenih
zastavica visio je s njih. Najveći barjak, obasjan slabom svetlošću
široko razmaknutih neonki, bio je simbol nekadašnjeg Nemačkog
carstva - crn, crven i žut s grbom orla. Staklene vitrine pružale su se
s obe strane i u svakoj od njih bio je viteški oklop. Ova prostorija
očigledno je bila mesto za raskoš, gde su baroni nekada
impresionirali goste i potvrđivali svoj imperijalni autoritet. Pol je,
očigledno, voleo takve izložbe.
Ali ne bi trebalo da ona bude iznenađena zbog toga.
Pogledom je prodirala kroz tamu, gore i dole, u svaki od lučnih
otvora.
Stajala je odmah iza zraka svetlosti iz hodnika, na kraju jednog
luka ispod stubova. Da li je Engle ovde, u prizemlju? Ili je gore, na
nekoj od galerija, i motri dole? Da li je desno? Ili levo? Ili na
prostranoj drugoj strani sale?
Pištolj je opalio i metak se odbio s kamenog poda s njene desne
strane. Bacila se ulevo, tražeći zaklon iza jedne visoke izložbene
vitrine.
„Možda ćeš otkriti da je zadatak mog zarobljavanja teži nego što
si mislila”, rekao je Engle.

Koton je primetio da su jedina vrata koja vode iz dvorišta delimično

otvorena. Već je opipao haubu mercedesa svetle boje i osetio da je
motor ostao topao. To je verovatno bilo vozilo u kome su došle
Kasiopeja i Mari Ajzenhut. Šib je išao ispred njega, takođe naizgled
svestan da su vrata koja vode unutra malo odškrinuta. Starac je
odmarširao pravo do osvetljenih vratnica i ušao u zamak.
On je krenuo za Šibom unutra.
Odnekud iz zamka začuo se pucanj.
S leve strane i odozgo. Koton nije skretao pogled s balkona na
spratu i debele kamene ograde.
„Ja idem ovuda”, rekao je Šib. Starac je polako krenuo napred
prema širokom hodniku.
„A ja idem tamo”, odgovorio je on, pokazujući uz stepenište.
 SEDAMDESET PETO POGLAVLJE

Mari je našla Polovu spavaću odaju. Obično nikada ne bi ušla na

toliko privatno mesto, ali njen muž bio je ovde, a ona je očajnički
želela da zna zašto.
Ušla je u sobu i odmah videla ogromni krevet s debelim nogarima
u jakobinskom stilu. Iznad uzglavlja je bila okačena velika slika
arhanđela Mihaila s mačem, kako usmerava uplašene putnike prema
nebesima. Nije joj promakla simbolika slike. Pol je, izgleda, voleo
anđele, kao što su pokazivali i podupirači u obliku letećih nimfi,
isklesanih u drvetu, na kojima su bile visoko izdignute zidne svetiljke.
Onda je primetila ploču.
Sa suprotne strane, u alkovu isturenom iz glavnog dela prostorije.
Otvorena kamena vrata na šarkama.
Šta je Engle rekao?
„Krenite tim hodnikom ispred vas u glavnu spavaću sobu. Tamo
su otvorena vrata i stepenište. On je na dnu tog stepeništa.”
„Krenite tim hodnikom ispred vas u glavnu spavaću sobu. Tamo
su otvorena vrata.”
Prišla je, zakoračila unutra i videla kamene stepenice pokrivene
itisonom koje su vijugale naniže u tesnom krugu.
„On je na dnu tog stepeništa.”
Polako je silazila i zatekla se na podu od uglačanih kamenih
ploča, kako zuri u nacističku zastavu. Usmerila je pažnju napred i
ugledala još predmeta iz prošlosti, koji su svi bili pažljivo izloženi,
kao u muzeju. Ušla je u taj mračni i zlokobni svet, dok joj se u glavi
vrtelo od prizora ispred nje. Sećanja iz detinjstva živo su joj proletala
kroz glavu. Fotografije njenog oca s trakom s kukastim krstom oko
ruke, i jakna koju je jednom videla u njegovom ormaru, slična ovima
koje su sada bile izložene ispred nje. Okovratnik, redenik! rukavice -
sve joj je to bilo poznato, i ono što je bilo najviše uznemirujuće,
porcelansko štene baseta, slično onome kakvo je, kako se jasno
sećala, godinama bilo u kući njenog oca, nevino izloženo na polici u
njegovoj radnoj sobi. Kasnije je saznala da su te figurice pravili u
Alahu, u okolini Minhena, zatvorenici iz Dahaua.
Stala je i zagledala se u blistavo belo psetance.
Oči su joj se napunile suzama.
Njen otac. Ta jadna zabludela budala. Volela ga je zbog njegove
nežnosti, a ipak ga je mrzela zbog njegove politike. Na svu sreću, on
joj nikada nije nametao svoja uverenja i retko je uopšte i govorio o toj
temi, ali reči koje je izgovorio kada je mislio da je smrt blizu - Heil
Hitler - potvrdile su sve ono u šta je dugo sumnjala kad je reč o
njegovim vrednostima.
Glasovi su narušili tišinu.
Šapati.
Poput nežnog šuškanja papira.
Prikrala se napred, koračajući kao po krhotinama stakla. Stomak
joj se prevrtao od strepnje i obrisala je vlagu iz očiju. Obišla je oko
ugla i na suprotnom kraju prolaza ukazala su se otvorena vrata.
Ponovo glasovi.
Kurtov i Polov.
Noge su joj bile ukočene, ruke lepljive od znoja. Sputavajući strah
obuzeo joj je čitavo telo, sličan onome koji je osetila na dan kada je
sahranila roditelje.
Tiho je prišla vratima, pa stala u mestu.
I slušala dok je Kurt govorio.

Borman je gledao kako se Eva Braun uvija i vrišti od bola. Kučka se

borila protiv porođaja, mada ju je babica upozorila na to da se opusti.
Noge su joj se ukočile kada joj je stomak zahvatila još jedna
kontrakcija. Proteklih nekoliko meseci bila je veoma teška i naporna.
Izgledalo je da trudnoća nije stanje u kome uživa. Ali i njihovo stalno
kretanje komplikovalo je situaciju.
Najzad su se sastali u Barseloni.
On je došao sa severa, kroz Dansku i Holandiju. Ona je
doputovala s juga, krenuvši iz Švajcarske vozom u Italiju, pa zatim
preko Francuske. Kuća u Barseloni korišćena je za vreme rata i
ostala je sigurno mesto. Ne želeći ništa da rizikuje, on ih je oboje
preselio dublje u Španiju, do jednog nepoznatog mesta koje je
izabrao. Firer je bio mrtav. On je sada bio glavni.
I sve će biti drugačije.
Braunova je ponovo vrisnula.
On je bio umoran od slušanja njene slabosti. Žene su tako
nesposobne. Upravo zbog toga ih nijedna borbena sila na svetu nije
koristila ni za šta osim prostih zadataka. Bile su dobre samo za
jednu stvar, a to je bilo baš ono što je Eva Braun sada pokušavala
da uradi.
Rađanje dece.
Braunova je još jednom vrisnula.
„Kada će se ovo završiti?”, upitao je babicu. Ona je bila
Špankinja koja je, srećom, govorila nemački.
„Beba sada izlazi.”
Stao je iza te žene, čija je glava bila zaronjena između raširenih
nogu Braunove, kojoj su zglobovi bili vezani za stubove kreveta.
Braunova je nogama potezala vezove, ali debeli stubovi bili su čvrsti.
„Požuri s tim”, rekao je.
„Za to se obrati bogu”, odgovorila je babica, ne okrećući glavu od
karlice Braunove koja se grčevito uvijala.
Još jedan vrisak razlegao se kroz sobu. Na svu sreću, seoska
kuća bila je na osami.
Babica je pružila ruku kada je Braunova zaškrgutala zubima.
„Sada guraj svom snagom.”
Braunova je podigla glavu s kreveta. Na trenutak se Bormanov
pogled susreo s njenim. Zanimljivo. U njenom pogledu nije bilo
straha. Umesto njega osetio je rešenost. Zašto onda ublažavati tu
vrlinu potčinjavanjem bolu? Hteo je da joj kaže da umukne i završi,
ali izgledalo je da je kraj porođaja blizu. Braunova je čvrsto stezala
zube, iskrivljenog lica, naizgled potpuno usredsređena na
izbacivanje bebe iz materice.
„Si. Si”, rekla je babica.
Braunova se napregnula još jače. Disala je plitko i kratko. Čelo joj
se sijalo od znoja. Žena je posegnula između nogu Braunove i on je
gledao kako se pojavljuje glava, zatim ramena, ruke, grudi i na kraju
noge i čitava beba.
„Kog je pola?”, upitao je.
 Babica nije obraćala pažnju na njega. Pažnja joj je ostala
usmerena na novorođenče koje je sada držala u naručju, s
pupčanom vrpcom koja se pružala nazad u matericu. Braunova se
opustila na krevetu i izgledalo je da je izgubila svest.
Nije mogao jasno da vidi bebu pa je prišao bliže.
„Pol. Reci mi”, zatražio je.
„Devojčica.”
Da li je dobro čuo? „Stvarno?”
„Zvučiš zapanjeno.”
On je povratio kontrolu nad osećanjima. Niko ne mora da zna šta
on misli. „Razmišljam samo o radosti koju će donositi svojoj majci.”
„Dobro je imati ćerku.”
Babica je ponovo usmerila pažnju na Braunovu, koja je bila
potpuno iscrpljena posle porođaja.
On se izmakao u stranu i razmotrio situaciju.
Hitlerova ćerka.
Setio se šta mu je jednom vrhovni vođa rekao pošto je Braunova
u Firerbunkeru otkrila da je trudna. Neće biti besa ni radosti. Samo
mirnog prihvatanja još jednog razočaranja. Ali Hitler je želeo da beba
preživi, gajeći u sebi san da bi njegov izdanak jednog dana mogao
da obnovi pokret. Zataje oslobodio Bormana njegovih dužnosti i
naredio mu da se pobrine da i Braunova i beba prežive. On je
prihvatio zaduženje samo kao način da se najzad oslobodi
neizbežne smrti koju bi ostanak u Berlinu podrazumevao. On nije ni
želeo da ostane tu i podsticao je Hitlera da pobegne na jug u Alpe i
tamošnje utočište.
Ali fanatična budala je to odbila.
Ludilo.
Hitler je stvarno mislio da može sakupiti dovoljno vojne moći da
odbije i američku i rusku vojsku koje su napredovale kroz Nemačku.
Spustio je pogled i primetio da je babica odsekla pupčanu vrpcu i
privezala je. Beba je počela da plače, a žena je obrisala sićušno lice
mokrom krpom.
„Prava je lepotica”, rekla je babica.
„Nema telesnih nedostataka?”
„Ne, koliko vidim. Savršena je.”
To nije bilo ono što je želeo da čuje, ali bar je dete bilo žensko.
 „Daj je meni.”
Žena mu je spustila u ruke bebu koja je vrištala. Po lobanji su joj
štrčali retki pramenovi crne kose. Usta su bila otvorena dok je beba
krikom objavljivala svoje prisustvo celom svetu. Pitao se šta bi Adolf
Hitler mislio da je ovde i držao svoju ćerku, diveći se onome što su
on i Eva stvorili. Najverovatnije, samozadovoljna budala ne bi ništa
osećala, samo bi čestitao Braunovoj što je obavila svoju dužnost i
stvorila još jednog odanog građanina rajha. Da li bi mu bilo važno što
beba nije muško? Sigurno, ali Borman je sumnjao da bi bilo dodatnih
pokušaja dobijanja potomstva. Hitlera su uvek privlačila deca, ali
samo zato što su predstavljala savršen okvir za njegovu savršenu
sliku društva. Teško je bilo raspravljati se s vođom koji se okružio
nevinošću. Sada, zureći u ćerku koju Hitler nikada neće upoznati, bio
je ubeđeniji nego ikada šta mora da se uradi.
Spustio je bebu na ivicu kreveta, pored još nesvesne Eve Braun.
Izvukao je luger koji je nosio stalno otkad je otišao iz Firerbunkera i
ispalio jedan metak babici u glavu.
Ženino telo sručilo se na pod.
Eva Braun uopšte se nije pomerila.
Iscrpljenost ju je potpuno savladala.
Biće joj rečeno da je beba umrla na porođaju, a babica je ubijena
zbog nesposobnosti. Ona se neće raspravljati. Zašto bi? Sada su bili
povezani jedno s drugim. Njihovi životi bili su zauvek isprepleteni.
A to je bilo dobro.
Ona nije bila sasvim neprijatna, a njegova mogućnost da uživa u
društvu žena iz spoljašnjeg sveta u godinama koje su pred njim bila
je u najboljem slučaju ograničena. Mora da bude oprezan. Gledao je
kako žene mogu da unište muškarce. To se njemu neće dogoditi.
Eva Braun radiće šta joj se kaže, ili će i njoj ispaliti metak u lobanju.
Podigao je novorođenče s kreveta i izašao iz sobe. Napolju, u
hladovini trema ispred prednjeg dela seoske kuće, sedeo je čovek.
On mu je predao bebu. „Podiži je kao svoju rođenu.”
Čovekove oči zamaglile su se od ponosa. „Ona je njegova?”
„Naravno.”
„Čuo sam pucanj.”
„Babica je završila svoju dužnost.”
Čovek je, izgleda, razumeo. „Ne sme da bude svedoka.”
 „Samo ti i ja, prijatelju stari.”
„Dobro ću je čuvati.”
„To meni više nije važno. Uradio sam ono što sam morao, a zatim
ostalo prepuštam tebi.”
To je bila laž. Trebalo je da on sam podiže dete. Ali on je imao
druge ideje, koje nisu obuhvatale Adolfa Hitlera. Trebalo je da,
jednostavno, ubije bebu. To bi okončalo bilo kakve buduće
probleme. Ali time se ništa ne bi postiglo. Neka devojčica živi. Niko
nikada neće znati ko su joj roditelji.
Čovek je ustao sa stolice.
„Želim ti dug život, prijatelju stari”, rekao mu je on.
„I ja tebi.”
Kada je njegov gost pošao prema autu parkiranom u hladovini
razgranatog bresta, on je doviknuo: „Kako ćeš je nazvati?”
Albert Hercog se okrenuo.
„Zvaće se Mari, po mojoj prababi.”

„Ko ti je ispričao?”, upitao je Pol.

Slušao je kako Kurt Ajzenhut prepričava ono što je znao i dodao
je neke nedostajuće delove kako bi formirao potpunu sliku o onome
što se dogodilo u severnoj Španiji u januaru 1946. godine.
„Albert mi je sve ispričao pre nego što je umro”, odgovorio je
Kurt.
„Stari je dobro čuvao svoju tajnu.”
„Smatrao je čašću to što podiže Hitlerovu ćerku.”
„A ti, da li je tebi čast što si oženjen njom?”
„Jeste. Bila je dobra žena.” Kurtovo lice je smekšalo. „Izgleda da
je nasledila majčinu narav, ali postala je vođa zahvaljujući svom
biološkom ocu.”
„Ne očajavaj”, rekao mu je Pol. „Ja ću povesti ovu naciju svom
potrebnom snagom.”
Kurt je pokazao na grobove. „Zašto su oni ovde?”
„Da nas podsećaju.”
Na licu Kurta Ajzenhuta pojavio se zbunjen izraz. „Na šta?”
Mari je stajala kao zaleđena. Reči njenog muža, s Polovim
upadicama, učinile su jasnim nešto nezamislivo.
Nepojmljivo.
Ona je ćerka Adolfa Hitlera i Eve Braun.
Zurila je u svoje šake i ruke, grudi i noge. Da li je svako vlakno
njenog tela genetski povezano s neizrecivim zlom? Čitav svoj život
otkad je odrasla, utrošila je na odbacivanje onoga što je Treći rajh
predstavljao. Nikada nije rekla ništa osim svega najgoreg o Hitleru i
svakom od njegovih saučesnika. Njena politička filozofija užasavala
se svega što ima veze s nacionalsocijalizmom. Dok su neki u zemlji
propovedali ono što je dobro u nacizmu uz odbacivanje lošeg, ona je
sve to prezirala i nije skrivala krajnju odbojnost prema tome. Zbog
toga joj je bilo lako da nastupi u Dahauu. Pa šta ako istina ljuti
glasače? Morali su da je čuju i, još važnije, nikada nisu smeli da je
zaborave.
Ali sada...
Albert Hercog nije bio njen pravi otac. Usvojena je. Ili, tačnije,
napuštena je.
Predata tom čoveku.
Snagom volje naterala je noge da se pokrenu, pokušavajući da
skupi dovoljno hrabrosti da zakorači napred. Morala je da se suoči s
dvojicom muškaraca u drugoj prostoriji. Izgledalo je kao da su joj
mišići atrofirali od straha zbog zapanjujućeg priznanja njenog muža.
Još jedan korak prema vratima.
Mora da bude jaka. Da ne pokaže slabost.
Još nekoliko koraka.
Ušla je.
Kurt je stajao u sredini prostorije bez prozora, leđima okrenut
njoj, pored tri uzdignuta mermerna groba. Pol je bio sa suprotne
strane, licem okrenut njoj, ispred osvetljenih polica prepunih knjiga u
kožnom povezu.
Pol ju je odmah video.
Koliko god se trudila da to sakrije, njeno lice odavalo je činjenicu
da je čula svaku reč.
„Ah, najzad”, rekao je Pol. „Ovde si.”
Kurt se naglo okrenuo i promrmljao: „O, zaboga.”
 Pol je izgledao zadovoljan sobom. „Uđi, Frau Bundeskanzlerin.
Uostalom, ti i ja smo porodica i krajnje je vreme da odaš počast
našoj majci.”

SEDAMDESET ŠESTO POGLAVLJE

Kasiopeja se sklupčala na podu pored izložbene vitrine. Nije gajila

iluziju da je na sigurnom. Izgleda da je Engle želeo da se nađe
upravo tu gde je sada bila.
I dalje je stezala pištolj, ali on joj je bio od male koristi, jer je
Engle zauzimao gornji položaj. Uspela je da vidi blesak cevi u tami,
što je potvrdilo da je stajao na zamračenoj galeriji iznad nje, i imao
otvoren pogled na čitavu dvoranu.
„Dođi po mene”, pozvao ju je Engle.
Gad kao da je bio svuda, zahvaljujući čudnoj akustici.
„To i nameravam”, doviknula je ona.
Engle se nasmejao. „Dopadaš mi se, Fräulein.”

Koton je čuo pucanj i izvukao pištolj koji je uzeo od napadača u

Austriji. Zatim je prišao otvorenim vratima, slušajući šta Kasiopeja i
neki muškarac govore. Glasovi su im imali šupalj odjek u očigledno
velikom i praznom prostoru. Hodnik kroz koji je prolazio bio je dobro
osvetljen, a žuta svetlost iz njega prosipala se u polumrak iza vrata.
Nije želeo da otkrije svoje prisustvo, pa je stao i iskoristio visoku
vitrinu s mačevima kao zaklon dok je procenjivao situaciju.
Suprotna strana hodnika bila je utonula u senku, pošto je najbliža
neonka gorela tri metra iza mesta na kome je on stajao. Po jedna
slika Kloda Lorena i Lukasa Kranaha bila je okačena na kameni zid
koji se pružao prema narednoj prostoriji. Slike su bile crne u mutnoj
svetlosti.
Prošao je na suprotnu stranu hodnika. Ništa nije odavalo njegovo
kretanje. Pripio se uza zid i polako prošao pored slika. Sada je bio u
uglu direktno naspram ulaza. Kroz pomrčinu je video Kasiopeju,
sklupčanu iza jedne od nekoliko visokih vitrina u kojima su bili
izloženi oklopi. I ona je videla njega, i signalima rukom pokazala mu
da opasnost vreba odozgo. On je podigao pogled i spazio pokret na
gornjoj galeriji.
Jozef Engle?
Ko drugi?
Odlučio je da ne odaje svoje prisustvo i dao joj je znak da ide
gore. Ona je klimnula glavom, pokazujući da ga razume. To je bilo
nešto što je zaista poštovao kod nje. Bila je praktična. Hladna pod
pritiskom. Timski igrač.
Tiho je skliznuo u prostoriju i krenuo prema stepeništu sa svoje
desne strane koje je vodilo na sprat, ne odmičući se od zida.
Svuda su bile niše.
Tamne praznine iz kojih bi mogla da preti nevolja.

Engle je imao sve moguće prednosti. Bio je iznad Kasiopeje Vit i

njegov pogled na dvoranu ništa nije zaklanjalo. Samo su niže
galerije ostale zaklonjene, ali osoblje je otišlo iz zamka i neće se
vraćati do jutra, tako da ne bi trebalo da ga iko ometa. Poznavao je
svaki pedalj dvorane ispod njega i mogao je da potera Vitovu na koju
god stranu poželi.
To je bilo dobro. U tome je i bila čitava ideja.
Da je zabavi.
Da je drži zauzetu kako bi njegov poslodavac mogao da postigne
ono što je zamislio. Ali kancelarka je promenila stvari naredbom da
ga Vitova „uhapsi”, što je Vitova, očigledno, ozbiljno shvatila. Izabrao
je vitešku dvoranu upravo zbog mraka i velikog prostora. Stajao je u
udubljenju gornje galerije, blizu kraja niza izloženih predmeta ispod, i
pitao se o čitavoj situaciji.
Nikada nije bio plan da Mari Ajzenhut dođe ovamo u Levenberg.
Ali morao je verovati da Pol zna šta radi.
S obzirom na svoje neuspehe u poslednje vreme, odlučio je da
obavi svoj deo posla.
Počeo je da se prikrada niz galeriju, držeći se dva metra od
ograde, i izabrao novo mesto za osmatranje.
Ispod je vladala tišina. To je bilo u redu.
Zamisao je i bila da se troši vreme.
Kasiopeja je znala ko je taj gad iznad nje. Osećala se kao pacov u
lavirintu, koji nema kuda da ode, ali morala je da da Kotonu vremena
da zauzme položaj. Ipak, nije imala nameru da čuči iza staklene
vitrine, čekajući da Engle nešto preduzme. Šta će on da uradi, da je
ubije? Dok je nemačka kancelarka ovde? Teško. Kako bi Pol ikada
objasnio njenu smrt? Ne bi mogao. Ne. Nju su zamajavali.
Očigledno, njeno prisustvo nije bilo poželjno na mestu gde su se Pol
i Kurt Ajzenhut nalazili, gde god to bilo.
Ali ona se slagala s kancelarkom.
Trebalo se pozabaviti Engleom.
Mogla bi i da ga izazove sada i proveri dokle će ova igra da ide.
Zato se okrenula u sedećem položaju, i dalje stežući pištolj jednom
rukom, pa se otkotrljala udesno, opalivši jedan metak prema gornjoj
galeriji, što joj je dalo potreban trenutak da se otkotrlja prema
sledećoj izložbenoj vitrini.

Engle je video kako se Vitova pokrenula u tami, a onda i blesak iz

cevi pištolja kada je ispalila metak naviše. Srećom, on nije bio ni
blizu mesta na koje je ciljala.
Zato je uzvratio vatru.
Raznevši u paramparčad staklo na vitrini iza koje se skrivala.

Kasiopeja je znala da će imati samo vrlo malo vremena, zahvaljujući

trenutnoj zbunjenosti koju je sigurno izazvala kod Englea.
I on je nije razočarao.
Staklo iza nje se rasprsnulo.
Malo preblizu da bi to bilo prijatno.
Skočila je na noge i bacila se u tamu u dnu visokih zidova
dvorane. Bila je na desetak metara od lučnog prolaza koji je vodio na
galeriju na prvom spratu. Pogledom je prodirala kroz pomrčinu iznad
sebe, pokušavajući da vidi gde bi Engle mogao da bude. Prvi blesak
pištolja video se na drugoj strani dvorane. Ako je Engle i dalje bio
tamo, imao bi otvoren ugao za još hitaca.
Onda je shvatila.
 Engle se premestio.
Nagnula je glavu i pogledala gore. Kameni zidovi postajali su sve
mračniji dok su se uzdizali pored gornjeg sprata prema mračnom
svodu.
On je bio tamo.
Tačno iznad nje.
Na galeriji.

Koton je izbio na vrh stepeništa i zagledao se ispred sebe. Staklo je

zazveckalo po podu ispod kada je ispaljen drugi hitac. Dok se peo
ovamo, spazio je Kasiopeju kako se kotrlja iz zaklona vitrine i ulazi u
tamu. Skretala je pažnju Engleu. Držala ga je zauzetog, dajući njemu
vremena da se približi.
Ispred njega, u spoljašnjem zidu galerije bilo je još niša i sve su
izgledale kao crne rupe. Ispred je bilo podjednako mračno. Oči su
mu se još prilagođavale, ali uspeo je da spazi pokret na suprotnoj
strani dvorane. Iskoristio je tamu kojom je bio okružen i odšunjao se
napred, skrenuo levo i prešao kratku stranu dvorane do druge
dugačke strane, gde je Engle očigledno zauzeo položaj. Stao je
pored jednog od potpornih stubova, provirio iza njegove ivice i
shvatio da je Engle sada tačno iznad mesta na kome je poslednji put
video Kasiopeju. Dok je Engleova pažnja bila usmerena na
Kasiopeju, on se polako pomerao napred. Na trenutak je osetio deža
vi i vratio se nekoliko godina unazad u drugi nemački zamak, u kome
je bio u sličnoj situaciji. Tog dana imao je izvesnu pomoć, ali sada
ne. Sada je bio sam, a žena koju voli bila je u nevolji.
„Engle”, pozvala je Kasiopeja, a glas joj je odjeknuo kroz prazan
prostor. „Završeno je.”
„Ja to ne vidim tako.”
„Izbori su završeni za oba kandidata. To znači da si i ti završio
svoje.” Na suprotnoj strani zamračene sale, na udaljenoj galeriji,
Koton je spazio Englea, koji je ostao u senci iza jednog luka, što je
Kotonu onemogućavalo čist pogodak.
„Nećeš otići odavde”, rekla je Kasiopeja.
„Nasuprot tome, frojlajn, ti nikuda ne ideš.”
 Engle se pojavio na vidiku kada je Koton prišao gornjoj ogradi i
podigao pištolj, pa ga uperio dole, pravo u mesto gde je Kasiopeja
čekala.
Koton je opalio.
Metak je pogodio Englea u grudi i odbacio Nemca od ograde.
Koton je završio posao opalivši još jednom. Engle se zateturao pa
sručio na pod.
Kasiopeja se pojavila na vidiku ispod. „Nadala sam se da imaš
mogućnost da gađaš.”
On je spustio pištolj. „Ja sam se, takođe, nadao tome.”
„Kancelarka luta negde po zamku”, rekla je ona.
„Kao i Gerhard Šib.”
„Mislim da bi trebalo da ih oboje pronađemo.”

SEDAMDESET SEDMO POGLAVLJE

Mari je pogledom upijala neverovatan prizor ispred sebe. Iz

zlokobnog podzemnog muzeja nacističkih suvenira ušla je u nešto
što je ličilo na pogrebnu odaju. A šta je ono Pol beše rekao? „Uđi.
Uostalom, ti i ja smo porodica i krajnje je vreme da odaš počast
našoj majci.” Kurt je zurio u nju u neverici - ona je sigurno bila
poslednja osoba koju je očekivao da vidi. Ona je ignorisala njegovo
prisustvo i nastavila je da gleda u tri groba.
„U tome s tvoje leve strane nalaze se posmrtni ostaci tvoje
majke”, rekao je Pol. „Eva Ana Paula Braun Hitler Borman. Ona je
rodila i mene. Mada, kao što, izgleda, već znaš, očevi su nam bili
različiti.”
Ona se okrenula prema Kurtu i upitala: „Tata ti je ispričao sve ovo
što si sada izgovorio?”
„Čula si?”
„Do poslednje reči.”
On je na trenutak oklevao pre nego što je klimnuo glavom. „Ti si
Firerova ćerka. Hitlerov potomak. Njegovo zaveštanje. Nema sumnje
u to.”
 U toj izjavi osetilo se dovoljno ponosa da ona oseti mučninu u
stomaku. Ponovo je čula ono što je njen otac rekao na svojoj
samrtnoj postelji. „Moj svet odavno je umro, a ja s njim. Ti si jedino
što je ostalo.”
Sada je znala šta to znači.
„Hitler je napisao u svom testamentu”, rekao je Pol: „Umirem
srećan, jer sam svestan da će seme snažne renesanse pokreta
nacionalsocijalizma izniknuti. Ti si to seme o kome je govorio.”
Njoj je bila muka od te pomisli.
„Bila si spremna da me napadneš zbog mojih roditelja”, nastavio
je Pol. „Hoćeš li biti jednako stroga prema sebi? Da li ljudi zaslužuju
da znaju za tvog oca i majku?”
„Ne znam, Teodore, možda bi trebalo da to potpunije istražimo.”
Glas je dopro iza nje.
Okrenula se i videla sedog starca kako stoji u vratima. Na licu mu
je bio tužan, pokajnički izraz, mada su njegove oči - crne tačke u
uljastom moru - gorele od života. Ona je odmah znala ko ovo mora
da bude.
Gerhard Šib.
Starac je ušao.
Ona se okrenula i videla da Pol odmerava novog gosta pogledom
u kome su se mešali radoznalost i strepnja.
„Izgleda da je još jedan leš ustao iz mrtvih”, najzad je rekao Pol.
„Ti si umro pre dve godine.”
„Neophodna taktika da se izbegne tvoje motrenje. Tada sam
mogao da primetim da nešto planiraš. Zato sam odlučio da
nestanem, negde odakle mogu da posmatram, a da izmaknem tvojoj
budnoj pažnji.”
„Ti me dobro poznaješ.”
„Predobro, bojim se.”
Ona je posmatrala dvojicu muškaraca, koji su naizgled ignorisali
sve i svakoga oko sebe, usredsređeni jedan na drugoga. Napetost je
bila očigledna, jer se radilo o stvarima koje su razumeli samo njih
dvojica, kao između nje i Kurta.
„Šta ćeš ti ovde?”, upitao je Pol.
„Došao sam da te vidim. U posetu. Kao što smo radili toliko puta
u prošlosti.”
 Šib je proučavao ukrase u sobi i završio razgledanje zaustavivši
pogled na grobovima. „Dakle, ovamo si ih doneo. Zbog čega?”
„Ne zaslužuju neobeležene grobove u Africi. Oni su moja
porodica.”
Šib je prišao manjem od velikih mrtvačkih kovčega. Kovčegu Eve
Braun. „Ona bi bila užasnuta.”
„To je tvoje mišljenje.”
„Da li si je ti poznavao? Da li si ikada razgovarao s njom? Kako bi
ti uopšte mogao da razumeš šta bi njoj bilo po volji?” Starac je uperio
prstom u sagovornika. „Ništa ti ne znaš, Teodore.”
Pol je zamahnuo rukom prema policama iza staklenih ploča.
„Znam šta tamo piše. Njene reči. Njene misli. One su sasvim jasne.
Ja znam. Nju.”
„Ne, to je daleko od njenih misli.”
Pol kao da ga nije čuo. „Ispričala mi je sve o sebi, sve je napisala
svojeručno. I o mom ocu.”
„Ništa ona tebi nije ispričala”, procedio je Šib. „Jednostavno ti je
rekla ono što je želela da znaš. A uveravam te da je to veoma malo.”
Pol nije reagovao na prekor. Umesto toga je rekao: „Sećam se
naših razgovora. Govorio si o njoj s ponosom. Ti si mi, takođe,
ispričao mnogo toga o njoj i njemu.”
„Ja sam ti, takođe, rekao samo ono što sam želeo da znaš.”
Pol je jurnuo preko prostorije prema Šibu. Starac se nije pomerio
s mesta kada mu se drugi čovek približio. „Ponovo te pitam, šta ćeš
ti ovde?”
„Došao sam da ti nešto kažem.”
„Onda kaži i idi.”
„Godinama sam te pažljivo pratio. U prošlih nekoliko dana
saznao sam još više o tebi. Zamislio si izuzetnu mrežu.” Šib se
okrenuo prema kancelarki. „Teodor ti je poslao informacije pod mojim
imenom. Mislio je da sam mrtav pa je to izgledalo kao sigurna
taktika. Znao je da će te tvoj moral i vrednosti primorati da istražuješ,
što je on i želeo. Naravno, ideja je bila da otkriješ novac, a ne ko su
njegovi ili tvoji roditelji. Moja sestra Ada promenila je njegov plan i
usmerila frojlajn Vit i her Malona na Afriku i mene.” Šib je uputio Polu
proračunat pogled. „Rekli su mi da si s velikom radošću primio vest o
mojoj smrti.”
 Pol se nacerio. „Ne veruj svemu što čuješ.”
„U tome se slažemo. Pratio sam tvoj politički uspon i pitao se
kada ćeš najzad izaći iz zaklona. Bio sam potpuno svestan novčanih
transfera u koncerne Ajzenhut i Hercog. Borman ih je odobrio dok je
bio živ. I sam sam ih mnogo odobrio kada njega više nije bilo.” Šib je
prekrstio ruke iza leđa. „Frau Bundeskanzlerin, sve je bila prevara.
Trebalo je da ti sve shvatiš izvan konteksta. Nikada nije bilo nikakvih
slika Eve Braun s njenom decom. Niti je bilo Bormanovih slika s tom
decom. Zamenik čileanskog ministra unutrašnjih poslova, onaj koji je
pokrenuo istragu o tebi, bio je na Teodorovom platnom spisku. Ali on
je postao problem i nije doživeo da uživa u plodovima svog truda koji
su mu obećani. Martin Borman voleo je da kaže da, ako hoćeš da
dobiješ rat, ne napadaj vojsku, ni neprijateljske gradove, ni linije
snabdevanja, ni skladišta naoružanja. Da bi zaista dobio rat, napadaj
plan neprijatelja. To je Teodor uradio. Da bi pobedio na izborima,
usmerio te je u poteru koja bi dovela do tvog sopstvenog pada. Ipak,
napravio je dve greške. Prva je to što je pre dve godine ubio dragu
prijateljicu moje sestre. Druga je što je zaboravio na mene.”
Ona je slušala reči koje je izgovarao taj isprekidani, grleni glas.
Uglovi starčevih usana povili su se naniže kada je uperio prstom u
Pola i rekao: „Izabelina smrt bila je pogrešan proračun s tvoje strane.
Veoma pogrešan.”
Pol nije ništa rekao, ali jasno se osećala njegova nervoza. Njoj je
bilo zanimljivo da gleda kako se čitav njegov svet ruši oko njega.
„A ima još nešto”, rekao je Šib. „Ja sam tvoj otac.”
Pol je zurio pogledom koji kao da je sekao Šiba kao nožem.
Onda mu se sa stegnutih usana oteo ljutiti smeh. „Svakako se
nadam da nisi.”
Šib naizgled nije obratio pažnju na uvredu. „Eva Braun prezirala
je Bormana. Ostala je s njim samo iz nužde. Tražila je utehu i našla
ju je, kod drugih osoba. Pred kraj svog života, tu utehu tražila je kod
mene.”
Polovo lice postalo je bledo dok je slušao.
„Rodila je bebe samo zato što je znala da su moje, a ne
Bormanove. Rekla mi je to odmah pošto je zatrudnela. Nije bilo
sumnje. Ostao sam s tim gadom posle njene smrti samo zbog tvog
brata. On mi je bio sin i dugovao sam mu da ga zaštitim od tog
čudovišta. Nažalost, nisam to dobro radio i on je ipak nastradao.
Onda sam bio primoran da se bavim tobom.”
Šib je pokazao na manji grob.
„To dete bilo je milo. Nije zaslužio da umre tako mlad. Ali postoji
nešto što ti nikada nisam rekao. Na porođaju, kada je Borman video
da je reč o blizancima, doneo je odluku. Uvek sam ti govorio da je
razlog bio što su vremena bila takva i bilo bi teško odgajati dve bebe
u Africi. On ti je to i sam rekao. Ali ono što je izostavio da pomene
jeste da je on zadržao jednu. Drugu je odbacio.”
„Poslat sam u Nemačku da budem odgojen kao Nemac. To ste i ti
i on rekli.”
„Još jedna laž rečena detetu da se ne povrede njegova osećanja.
Ti si bio taj koga on nije želeo. Sve dok, naravno, tvoj brat nije umro.”
„Ti si lažov”, izjavio je Pol. „Potpuni i nepopravljivi lažov.”
„Voleo bih da jesam. Ali danas postoje testovi koji neporecivo
mogu da potvrde povezanost naše DNK. Na početku, dok si bio
mlađi, zapravo si počeo da mi se sviđaš. Ali, kako si postajao sve
više sličan Bormanu, počeo sam da se grozim i samog pogleda na
tebe. Imao si - koliko - trideset godina kada je on umro? Odrastao
čovek koji se pretvorio u njega. Nažalost, iako sam svim srcem želeo
da to nije istina, ti si moj potomak, ne njegov.”
Pol kao da je tražio prave reči kojima će da odgovori. Šib mu nije
dao priliku za to i okrenuo se prema njoj.
„A ti, draga moja, ti imaš možda najgoru sudbinu od svih. Dok je
ovom jadniku”, pokazao je na Pola, „poklonjen politički oproštaj što
se tiče njegovog oca, ti imaš neverovatnu titulu da si ćerka jednog od
možda najužasnijih ljudskih bića koja su ikada živela.”
Nju je zahvatio nalet vrtoglavice kada je čula njegove reči i
ponovo postala svesna stvarnosti.
„Isti ti DNK testovi mogu da potvrde i tu povezanost. Zaista mi je
žao jer, na osnovu svega što sam čitao, izgleda da si ti pristojna
osoba, dobrog srca, koja je vodila ovu zemlju na zadivljujući način.”
Glas mu je otežao od emocija. „Nažalost, to neće biti važno. Tvoji
geni osudiće te na večni progon.”
Njen um je utrnuo i otupeo od bola. Znala je da je ono što je
Gerhard Šib upravo rekao istina. Čovek za koga je mislila da joj je
otac, obmanuo ju je. Čovek za koga je mislila da ga je volela kao
muža, bar nekada, pre mnogo vremena, takođe ju je obmanuo. Čak
kao da ju je i sama sudbina napustila.
Ona je ćerka Adolfa Hitlera.
Pol je postao čudno tih. Stajao je pored najvećeg mrtvačkog
sanduka, onog u kome je bio Borman.
„Nije trebalo da me obmanjuješ, starče”, najzad je izgovorio Pol,
skoro šapatom.
„Zašto? Ceo tvoj život bio je laž. Ništa u vezi s tobom nije istina.
Ti si čista izmišljotina.”
Ona je čula korake i okrenula se. Videla je Kasiopeju Vit i Kotona
Malona kako ulaze u odaju. Oboje su nosili pištolje.
Mari je upitala Kasiopeju: „Šta se desilo?”
„Engle je mrtav.”
„Odlično”, rekao je Šib. „On je ubio Izabel. Ada će biti
zadovoljna.” Nemac je pokazao na Pola. „Upoznajte čoveka koji vas
je navodio oko celog sveta. Srećom, uspeli ste da skočite korak
ispred njega i otkrijete istinu a da on to uopšte ne sazna.”
Mari je primetila nešto u Malonovim očima, što su je godine
procenjivanja ljudi naučile da prepozna. „Vi znate za mene, zar ne?”
Malon je klimnuo glavom. „U švajcarskom trezoru čitao sam
dnevnički unos koji je napisao Borman i koji potvrđuje da je Eva
Braun stigla iz Nemačke u Španiju. A zatim i kako ste predati Albertu
Hercogu odmah po rođenju. Kada se to spoji sa Šibovim znanjem iz
prve ruke, rekao bih da nema sumnje. Vi ste Hitlerova ćerka.”
Kasiopeja je zapanjeno zurila u nju. „O tome se sve vreme
radilo?”
„Izgleda da su svi znali”, rekla je Mari, „osim mene.”
Malon je iskoračio napred. „Izgleda da je sada pitanje: šta da se
radi?”
„Vrlo jednostavno”, odgovorio je Šib, posežući ispod kaputa i
vadeći pištolj. Starac je naciljao direktno u Pola, koji je stajao na tri
metra od njega, i tri puta opalio. Pol se od metaka zateturao unazad
prema dnevnicima u vitrinama. Meci koji su probili njegovo telo
razbili su stakla na vitrinama. Šib je ponovo uperio pištolj i ispalio još
dva metka u glavu svog sina. Pol ništa nije stigao da kaže, napad je
bio prebrz da bi stigao da reaguje, i oči su mu postale prazne kada
se život ugasio u njemu. Noge su ga izdale i sručio se na pod na
krvave krhotine stakla.
Niko se nije ni pomerio.
Šib je bacio pištolj na pod. „Okončao sam problem čijem sam
početku doprineo. Više neće biti ustajanja iz mrtvih.”

SEDAMDESET OSMO POGLAVLJE

Koton je zurio u Šiba. Upravo je prisustvovao ubistvu, što bi mu

inače bilo odbojno, ali sada mu je bilo drago.
„Više neće biti ustajanja iz mrtvih.”
Šib je bio u pravu.
Ovo je moralo da se završi, a smrt je bila jedini način da se
osigura taj rezultat. Mada nisu bili genetski povezani, Pol je, kao i
Borman, imao instinkt za preživljavanje koji je, više od bilo čega
drugog, dominirao svim njegovim mislima. Istina, svet se promenio,
ali na mnogo načina ostao je isti kao pre osamdeset pet godina.
Mržnja je i dalje postojala. Fanatizmom se moglo manipulisati. Mase
su bile lakoverne. Ali bar jedan majstor pogrešnog političkog
usmeravanja više nije predstavljao problem.
„Moramo da odemo”, Kasiopeja je najzad rekla Mari.
Šib je izašao iz odaje nazad u galeriju kroz koju su ušli. Kurt
Ajzenhut pošao je prema svojoj ženi i posegnuo za njenom rukom.
Ona se trgla i izmakla.
„Ne prilazi mi”, rekla je. „Da me više nikada nisi dodirnuo. Je li to
jasno?” Kurt je zaustio da nešto kaže, ali ona ga je ućutkala,
odmahnuvši rukom. „Odlazi. Odmah.”
Njene naredbe zvučale su više kao preklinjanje.
Naizgled pomiren sa sudbinom, Kurt Ajzenhut se udaljio. U odaji
su ostali samo Koton, Kasiopeja i kancelarka.
„Želim da budem sama”, rekla je Mari.
„Moramo da idemo”, ponovila je Kasiopeja.
Mari je odmahnula glavom. „Vaše dužnosti su završene. Više mi
nisu potrebne vaše usluge. Molim vas, prenesite moju zahvalnost
Deniju za svu njegovu pomoć.”
„Biće posledica ovoga što se dogodilo”, rekla je Kasiopeja.
„Sigurna sam da hoće. One me ne brinu.”
Njen komentar bio je prožet tugom i kajanjem.
Koton je počinjao da shvata. „Sve je završeno i za vas.”
Njene ruke čvrsto su stegle mermer na grobu Eve Braun. „Jeste.
Ja sam ćerka Adolfa Hitlera. Znate li koliko njih će se naslađivati tom
činjenicom? Biću njihov idol koga obožavaju. Onih koji glupavo
veruju da je on bio nekakav veliki državnik. A verujte mi, ima mnogo
Nemaca koji u sebi misle baš to.” Odmerila ih je uvređenim
pogledom. „Čak i vas dvoje. Kada gledate u mene, mislite na njega,
zar ne?”
On nije mogao da laže. „Ja da. Ali vidim i vas i mislim na ono što
predstavljate. Vi ste potpuno drugačiji od njega.”
„Nažalost, malo ih je koji će uočiti tu razliku. Ja ću zauvek biti
njegova ćerka. Proizvod njega i Eve Braun, odvratne drolje koja leži
baš ovde, ispod ove ploče. I nemojte da se zavaravate, to je ona
bila. Drolja, prosto i jednostavno. Profitirala je od krvi miliona ljudi,
sve vreme izjavljujući ljubav manijaku koji je sve to pokrenuo.
Nemam želju ni da u sebi nosim njene gene.”
„Šta nameravate da uradite?”, upitala je Kasiopeja. „Da povučete
kandidaturu? Odete?”
Mari je prošla kroz odaju i našla pištolj koji je Gerhard Šib bacio.
Podigla ga je s poda. „Nameravam da uradim ono što je her Šib
upravo uradio i okončam problem.”
Kasiopeja je izgledala zapanjeno. „Niste valjda ozbiljni?”
„Sasvim sam ozbiljna. Nažalost, moj otac bio je nacista. Poricala
sam tu činjenicu celog svog života. Ali to je on bio. Za njega je
podizanje ćerke Adolfa Hitlera bilo velika čast. A to mi se gadi.”
Koton je gledao kancelarkino lice, koje je bilo promenljivi
kaleidoskop jakih emocija. Dođe vreme kada sve mora da se završi.
Njegova vojna karijera. Rad za vladu. Brak. Život u Džordžiji. Svi ti
trenuci sada su mu se vratili. Sada je žena koja je stajala pred njim,
predvodnik osamdeset tri miliona Nemaca, pravila svoj izbor, u kome
je ulog bio daleko veći.
Ali to je, svejedno, bio izbor.
 Prišao je bliže i posegnuo za pištoljem. Njegove oči govorile su
joj da je on neće sprečavati. U stvari, hteo je da pomogne. Dala mu
je oružje. On je izbacio šaržer i video da je prazan.
Šib je upotrebio sve metke koje je poneo.
Dao joj je svoj pištolj.
„Bitte, her Malone. Nadam se da će istorija biti blaga prema
meni.”
„Ne sumnjam u to.”
Ona mu je uputila slabašan osmeh. „To je veoma ljubazno od
vas.” Zatim je ispustila dug uzdah i kao da je skupila snagu, a njen
raniji prkos pretvorio se u rešenost. „Ako biste sada mogli da me
ostavite. Moram ovo da uradim na sopstveni način. Sama.”
On se okrenuo i pošao prema vratima, dajući Kasiopeji znak da
pođe za njim. Ona se nije raspravljala. Nije bilo svrhe.
Izašli su i tiho zatvorili drvena vrata za sobom.
Šib i Kurt Ajzenhut čekali su na suprotnoj strani vijugave galerije,
odakle su spiralne stepenice počinjale da se uspinju kroz kamen.
Svaki je bio udubljen u sopstvene misli.
„Gde je Mari?”, upitao je Kurt.
„Završava neki posao”, rekao mu je Koton.
„Kakav bi posao mogla da ima tamo unutra?”
„Onaj koji je trebalo obaviti pre mnogo vremena”, rekao je Šib.
Starac je očigledno znao šta se dešava.
„Ironično, u stvari”, nastavio je Šib. „Kada sam pravio plan za
preusmeravanje nekih radoznalih očiju pre nekoliko godina, zamislio
sam sličan kraj. Samo što nije tada sproveden u delo. Sve je bila
gluma. Predstava. Ali sada.
Odjeknuo je potmuli prasak, kao da je balon pukao ispod ćebeta.
„Šta je to bilo?”, hteo je Kurt da zna.
Koton je zamislio prizor u odaji iza njih i očaj od prihvatanja
situacije narastao je u njemu. Mari Ajzenhut uradila je upravo ono
isto što i njen biološki otac. Okončala je sebi život svojom rukom.
Ipak, razlika između njih dvoje bila je upadljiva. Dok je Hitler umro
kukavički da izbegne odmazdu za patnje koje je izazvao, njegova
ćerka uzela je sebi život u jednom hrabrom činu. Obično bi
samoubistvo bilo proglašeno za slabost, rezultat bolesnog uma i
napuštenog srca. U ovom slučaju bilo je jedino logično sredstvo da
se zaustavi nešto što je započeto pre mnogo vremena.
Sve ima svoj završetak.
Nacionalsocijalizam. Fanatična politika. Kampanje. Karijere.
Sam život.
Zato je na pitanje Kurta Ajzenhuta - Šta je to bilo? - odgovorio
istinom. „Das ende”, prošaputao je.
Kraj.

SEDAMDESET DEVETO POGLAVLJE

Garmiš, Nemačka
Utorak, 2. jul
11.05

Koton je izašao iz auta.

Prošle su dve nedelje od smrti Mari Ajzenhut. Na jugu, vidljiv s
mnogo kilometara udaljenosti, iskrzani vrh Cugšpica parao je nebo.
Minher haus na vrhu planine nije se mogao raspoznati od granitnih
stena obloženih snegom. Koton je bio na suprotnoj strani doline,
severno od Garmiša, na groblju pored opatije Kloster Egern. Nije bilo
mnogo grobova, jer su ovde počivali samo usamljeni monasi koji su
umrli služeći crkvi, i nekoliko izabranih mesta za one koji su bili
naročito velikodušni prema benediktincima.
Kao Hercogovi.
Albert Hercog, njegova žena i njegova usvojena ćerka sada su
bili ovde.
Duboko u zemlji Bavarske.
Gurnuo je ruke u džepove mantila i krenuo između grobova,
prateći stazu koja se blago spuštala. Kasiopeja je hodala naporedo s
njim. Državnoj sahrani prisustvovali su dostojanstvenici sa svih
strana sveta. Nacija je tugovala za Omom sa istinskim osećajem
gubitka. Prava sahrana bila je ovde, uz jednostavnu ceremoniju.
Neće biti načina da se sakrije bilo šta od onoga što se dogodilo, ne
kada su oba kandidata za kancelara Nemačke bila mrtva - jedan
ubijen, a druga mrtva od sopstvene ruke.
Zato je svetu rečena istina.
Nijedan detalj nije izostavljen.
Svi dnevnici Bormana i Braunove predati su na pregled,
podzemna odaja u Levenbergu otvorena je za fotografe, švajcarski
trezori razotkriveni, zlato konfiskovano. DNK testiranje potvrdilo je
sva navedena roditeljstva. Šib je učinio dostupnim sva sredstva koja
je i dalje kontrolisao, uključujući i zlato, koje je ukupno vredelo
milijarde evra. Deni Danijels pojavio se pred novinarima i izneo celu
priču. Kredibilitet bivšeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država
samo je pojačao njenu verodostojnost. Sudeći po početnim
reakcijama, istorija će možda biti blaga prema Mari Ajzenhut. Ona je
označena kao žrtva, celog svog života nesvesna gena koji su bili u
njoj. Nije bila kriva za profitiranje od nacističkog plena. Svi su žalili
što je izabrala da umre, ali su je razumeli s obzirom na okolnosti.
Koton i Kasiopeja prišli su grobu. Zemlja na njemu bila je tamna,
kao da je vlažna, a na jednostavnoj granitnoj ploči pisalo je puno ime
Mari Ajzenhut i jednostavan epitaf na nemačkom. OMA,
PREDVODNIK NEMAČKE ŠESNAEST GODINA.
Stajali su na trenutak u tišini, obuzeti mislima.
„Šteta”, rekla je Kasiopeja.
On se slagao, ali morao je da doda: „Nažalost, mrlja prošlosti bila
je previše neizbrisiva.”
„Nije zaslužila tu sudbinu.”
Ne, nije. Život ispunjen razumom, idealima i svrhom, u treptaju
oka pretvorio se u osvetu, fanatizam i sudbinu. Setio se Volterovih
reči. Mudri često podležu sudbini umesto da je stvaraju. Sudbina je
ono što ih čini mudrim.
Gerhard Šib ponovo je nestao. Niko nije pominjao da je on ubio
Teodora Pola. Procenjeno je da je tako najbolje, pošto bi se odluka
šta da se radi s njim mogla pokazati kao problematična. On nije bio
baš ratni zločinac, ali nije bio ni posmatrač sa strane. Hladnokrvno je
ubio Pola, ali suđenje bi samo pogoršalo već otvorenu ranu. Zato su
smislili laž da je Jozef Engle ubio Pola, Koton ubio Englea, a Mari
Ajzenhut ubila samu sebe. Bolje je bilo priznati za njenu smrt da je
bila samoubistvo, pošto je to učvršćivalo već narastajući osećaj da
ona ni za šta nije kriva. Iako svedok svih događaja, Kurt Ajzenhut
samo je ćutao i zakleo se da će zauvek ćutati. Tugovao je za svojom
ženom i kajao se zbog svojih grešaka, radije birajući da ga,
jednostavno, ostave na miru.
Deni Danijels krajnje je cenio sve što su njih dvoje uradili, stalno
im zahvaljivao i oboje ih uveravao da je njihov dužnik.
Veliki dužnik.
Što je i bio.
Naravno, mogli su da odu bilo kog trenutka, ali nijedno od njih
nije to uradilo. To im nije bilo u prirodi. A koliko god on mrzeo rizike,
voleo je izazove i potajno je bio zahvalan na prilici da još jednom igra
ovu igru. Stefani Nel jednom mu je rekla: Čak i ako padneš, možeš
da se oporaviš, sve dok si u igri.
Prokleto tačno.
Ipak, jedno je bilo sigurno.
Sve se završilo smrću Mari Ajzenhut.
Vreme je najzad pročistilo svet od svih poremećenih duša koje je
Nemačka izrodila tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Svi
originalni učesnici tih događaja bili su mrtvi. Njihovo nasleđe je
osramoćeno. Poslednji ostatak nekakvog grandioznog plana sada je
ležao u grobu pred njim.
Misli su mu se vratile na 1933. godinu.
Na tu nedelju u avgustu kada je narod Nemačke pozvan da
izabere novog vođu. Kao na svim izborima od tada, uključujući i ove
koji su trenutno obustavljeni, glasanju je predstojala kakofonija
retorike, čiji su tonovi sve podsticali da glasaju za Adolfa Hitlera. Ono
što je izostavljeno iz Hitlerove pobede te nedelje, što istorija pominje
samo u fusnotama, jeste činjenica da je četiri miliona Nemaca
glasalo nein. On se čudio hrabrosti tih četiri miliona ljudi, koji su
sumnjali u svoju budućnost i plašili se odmazde, potrebnoj da kažu
ne.
„Vreme je da krenemo”, rekao je on.
Okrenuo se i pošao nazad prema kolima.
Kasiopeja je hodala pored njega.
Izgledala je divno, s tamnom kosom vezanom u rep. Nije mu se
dopala kada su se prvi put sreli, njena nadmena zavodljivost bila je
previše problematična za čoveka njegovih godina. Ali s vremenom je
shvatio da je ona dobra žena. Bilo je zadovoljstvo biti s njom.
Srećom, ona nije bila od onih koje zahtevaju stalno maženje.
Niti je to bio on, kad smo već kod toga.
Stigli su do kola i on je osmotrio prizor sa strme padine. Planine
su se podizale na horizontu na jugu. Borova šuma uokvirivala je
isušena polja, a jezero je svetlucalo na jarkom suncu. Vazduh je bio
čist i svež, kao da priroda daje znak da su sve nedaće iz prošlosti
prošle i stigao je novi dan. Za nekoliko meseci zima će sve prekriti
snegom, a onda će proleće ukloniti beli pokrivač, još jednom
puštajući da sunce izvede svoju čaroliju na zemlji.
Krug.
Jasan u ovome kao i u politici.
Dobro, pa loše, pa dobro, pa još lošeg, i još dobrog.
Setio se kako je rekao Stefani kada se penzionisao, da je sit
besmislica. Promena navika sigurno mora da vodi do promene u
mislima. Mora da postoji neko mirnije mesto. Ona se osmehnula
njegovoj naivnosti i odmah objasnila da, sve dok je Zemlja
nastanjena ljudima, neće biti mirnog mesta. Igra je svuda ista: samo
se igrači menjaju, ne i pravila, niti ulozi, niti rizici - samo igrači.
I opet je bila u pravu.
Dohvatio je kvaku i otvorio vrata Kasiopeji.
Pre nego što je sela u auto, privukao ju je sebi. Ona mu je
položila ruke na grudi pa ga obgrlila oko vrata, spuštajući mu lice na
rame.
Osećaj je bio zaista dobar.
„Volim te”, šapnula mu je na uho.
 BELEŠKA AUTORA

Ova knjiga koristi se prednošću mnogih putovanja na koja smo

Elizabet i ja išli: u Nemačku, Austriju i Švajcarsku. Nisam putovao u
Čile ni u Južnu Afriku. Jednog dana stići ćemo i tamo, ali ljudi koje
poznajem posetili su obe te zemlje i od njih sam uspeo da saznam
mnogo toga. Ipak, sveukupno, mnoga mesta u romanu - Kein,
Čileanska jezerska oblast, Santijago, Hesen, Bremen, Slobodna
Država, Vorms, Minhen, Frankfurt i Lugano - verno su prikazana.
Pažljiv čitalac primetiće sličnost između ovog romana i Đavoljeg
zlata, romana koji sam objavio 2011. godine. Ta priča tada je bila
namenjena da bude uvod za moj roman Džefersonov ključ i u njoj se
uvodi lik Džonatana Vajata, ali oduvek sam planirao da taj roman
ima dvostruku ulogu i postane prethodnica za jednu sasvim drugu
priču.
To je ova priča.
Sada je vreme da razdvojimo činjenice od fikcije.
Kukasti krst opisan u šestom poglavlju zasnovan je na onom koji
je stvarno postojao u zabačenoj borovoj šumi u severoistočnoj
Nemačkoj, a drveće je zasađeno u toku 1938. godine. Na kraju je
izraslo i svake godine pokazivalo se u jasno prepoznatljivom obliku,
vidljivom samo iz vazduha, u mnogo boja. Prvi put primećeno je
1992. i na kraju posečeno 2000. godine.
Svi detalji u vezi s nemačkim izborima (poglavlja 12 i 35) tačni su.
Pad aviona u poglavlju 38 zaista se desio, samo ne 14. juna
nego 8. septembra 1974. godine, kao direktna posledica terorističke
bombe. Knjiga Pet jezika ljubavi stvarno postoji (poglavlje 13).
Napisao ju je Gari Čapman; prvi put objavljena je 1992. i postala je
hit broj jedan na listi Njujork tajmsa. Ostala je popularna i još se
pojavljuje, s vremena na vreme, na listama bestselera (Elizabet i ja
takođe smo popunili upitnik na kraju, sa sličnim rezultatima koje su
dobili Koton i Kasiopeja).
 Dahau se nalazi odmah severno od Minhena i bio je Hitlerov prvi
koncentracioni logor. Sve informacije iznete u poglavlju 21 stvarne
su, uključujući novinske članke, podršku logoru koju su iskazali
tamošnji Nemci, prezir koji su neki od njih pokazivali prema
zatvorenicima i knjige koje poriču Holokaust.
Razna pisma iz Slobodne Države Oranje koja prikazuju život u
njoj četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka napisana su na
osnovu stvarnih priča i događaja (poglavlja 29, 33 i 39).
Priča o onome što se dogodilo u Firerbunkeru (osmo poglavlje)
zasnovana je na istorijskim podacima. Važno je napomenuti da
nikada nećemo znati šta se tamo dešavalo. Svi svedoci kasnije su
davali međusobno suprotstavljene iskaze, a mnogi su naknadno
potpuno porekli ono što su ranije govorili. Najpouzdaniji izvor
podataka, knjiga Hitlerovi poslednji dani Hjua Trevor Ropera, puna je
nedostataka. Roper se mnogo oslanjao na ratne izveštaje koje su
slali britanski, američki i kanadski obaveštajni oficiri. On nikada nije
razgovarao ni sa kim ko je zaista bio u bunkeru, osim s nekoliko
nemačkih zarobljenika u američkom pritvoru, koji su imali mnogo
razloga da lažu. Uz to, nije imao pristup sovjetskim arhivima, koji su
postali dostupni tek posle 1991. godine. Naknadne istrage utvrdile su
da bi mnogo od onoga što je Trevor Roper izneo u svojoj knjizi
moglo biti netačno.
Da li je Hitler umro u bunkeru?
Neki kažu da nije.
Ja sam u ovom romanu rekao da jeste. Međutim, dodatak plave
haljine koja je bila mokra pa zatim suva, samo je moja izmišljotina
(osmo poglavlje). Istoričari su decenijama iznosili pretpostavke o
prisustvu das Leck-a, sovjetskog špijuna koji se navodno nalazio u
bunkeru (poglavlje 64). Odlučio sam da se složim s njima. To bi
svakako objasnilo kako je Staljin pouzdano znao da je Hitler mrtav.
Rusi su zaista prvi ušli u Firerbunker u maju 1945. godine.
Navodno su našli ugljenisana tela Hitlera i Eve Braun zakopana u
dvorištu kancelarskog štaba. Hitlerov zubar Hugo Blaške, njegova
pomoćnica Kete Hauserman i zubni tehničar Fric Ehtman potvrdili su
da su to zubi Hitlera i Eve Braun, ali sve je to prema rečima Sovjeta.
Nisu sačuvani nikakvi dokumenti ili drugi fizički dokazi koji bi podržali
taj zaključak. Sovjeti su zatim u tajnosti zakopali ostatke u
Magdeburgu u Istočnoj Nemačkoj, s telima Jozefa i Magde Gebels i
njihovo šestoro dece. Dvadeset pet godina kasnije, 4. aprila 1970,
tim KGB-a iskopao je na tom mestu pet drvenih sanduka. Oni su
zatim slomljeni i spaljeni, posle čega je pepeo bačen u reku Bideric.
Zašto je ovo bilo neophodno?
Niko ne zna.
Zna se da je Staljin stalno obmanjivao Zapad, tvrdeći da je Hitler
umakao i da je u bekstvu. Strah je svakoga držao u napetosti.
Takođe znamo da su FBI i američke obaveštajne agencije koje su
tada još bile u povoju aktivno tražili Hitlera po celom svetu. U Moskvi
su se 2000. godine pojavili delovi lobanje (deseto poglavlje) koja je
navodno bila Hitlerova, ali testiranje DNK izvršeno 2009. pokazalo je
da je to bila glava žene, a ne muškarca. Da li je to mogla biti Eva
Braun? Malo je verovatno, pošto nema dokaza da je njoj pucano u
glavu, a na lobanji se jasno videla rupa od metka. Tako do današnjih
dana nema nepobitnog dokaza da su ni Hitler ni Braunova umrli 30.
aprila 1945. godine. Odlična knjiga o ovoj temi jeste Sivi vuk
Sajmona Danstena i Džerarda Vilijamsa.
Postojanje nacističkih suvenira i u Južnoj Americi i u zamku
Teodora Pola nije nimalo neobično (poglavlja 22 i 72). Veliki deo tih
stvari i dalje postoji, kao što postoje i kolekcionari koji ih traže. U
junu 2017. nađena je zbirka od sedamdeset pet retkih nacističkih
predmeta u tajnoj odaji u predgrađu Buenos Ajresa (poglavlje 19).
Među pronađenim stvarima bili su bodež, medaljon sa utisnutim
Hitlerovim likom, komemorativne statue, medalje, nagrade, proizvodi
iz koncentracionih logora (poglavlje 75), fotografije i impresivna bista
samog Firera. Posebni deo kolekcije bile su hvataljke za merenje
obima glave, s drškom ukrašenom crno-belim kukastim krstom, a
sprava je korišćena za utvrđivanje takozvanog arijevskog oblika
lobanje.
Martin Borman ostaje misterija. Svi biografski podaci o njemu
izneti u romanu su tačni (poglavlja 9, 10, 20 i 64), kao što je tačno i
da su ga zvali Smeđa Eminencija (poglavlje 25). On je zaista
pobegao iz Firerbunkera posle Hitlerovog samoubistva. Prema
jednom izveštaju, poginuo je u Berlinu, a njegovo telo izgubljeno je u
ruševinama, da bi konačno bilo iskopano 1972. godine (deseto
poglavlje). Zvanično je proglašen mrtvim 1973, uz napomenu da
njegova smrt nije do kraja potvrđena (poglavlje 19). Testiranje DNK
pronađenih ostataka izvršeno je 1998. Navodno su testiranja
potvrdila da je telo Bormanovo, ali sve se to dešavalo u ranim
danima DNK analiza, kada je ta nauka bila mlada, a kosti su,
začudo, uništene 1999. i pepeo je rasut po Baltičkom moru (deseto
poglavlje), što je sprečilo svako naknadno istraživanje.
Bekstvo Bormana i Eve Braun iz Firerbunkera (poglavlja 20 i 54)
u celosti je moja izmišljotina. Viđenja Bormana u poglavlju 19
zasnovana su na stvarnim izveštajima. U stvari, takvi događaji
postali su uobičajeni pedesetih i šezdesetih godina. Da li je Martin
Borman preživeo rat - i dalje je predmet rasprave, ali ne može se
poreći da je on zaista kontrolisao nacističke trezore. Takođe,
pokrenuo je projekte Zemlja vatre i Orlov let (poglavlja 10, 26 i 54) i
upravljao je Hitlerovim plenom, formalnije nazvanim Fond nemačkih
firmi (poglavlje 22). Prilozi fondu bili su cena koju su korporacije
plaćale za mogućnost da profitiraju od Trećeg rajha. Sakupljeno je
toliko novca da je do 1945, godine Hitler bio najbogatiji čovek u
Evropi. Mnoge nemačke korporacije požnjele su ogromne nagrade
za podršku nemačkim ratnim naporima. Neke su čak koristile
robovski rad, a zapanjujući broj tih korporacija opstao je i do danas.
Povrh toga, mnoge strane zemlje redovno su poslovale s Trećim
rajhom. Na primer, za vreme rata, Švedska je prodavala Nemačkoj
rudu gvožđa i kuglične ležajeve, a sve je plaćano zlatom ili
švajcarskim francima. Švajcarska je postala kanal za pranje novca, a
njeni zakoni o privatnosti i numerisani računi bili su spas za Hitlera.
Neverovatno, ali čak su i američke firme i banke trgovale s
Nemačkom, sve do 1942. godine, kada je Kongres to konačno stavio
van zakona.
Sastanak Bormanovog predstavnika i nemačkih poslovnih ljudi u
Francuskoj 10. avgusta 1944. zaista je održan (poglavlje 26). Posle
njega, ogromne količine novca, plemenitih metala, dragog kamenja,
patenata i drugih sredstava prenete su iz Nemačke u Južnu
Ameriku. Borman je osnovao skoro hiljadu stranih kompanija,
većinom u neutralnim zemljama kao što su bili Portugalija, Španija,
Švedska, Turska i Švajcarska. Samo u Argentini bilo ih je više od
stotinu. Sve su korišćene i za pranje i za čuvanje novca. Sami Nemci
takođe su bežali preko Atlantika u Južnu Ameriku i mnogi su se
naselili u Argentini i Čileu (poglavlje 27). Danas skoro četiri miliona
od četrdeset pet miliona stanovnika Argentine imaju nemačko
poreklo.
Lago Hirasol (poglavlje 33) moja je izmišljotina, ali postoji mnogo
takvih jezera na jugu Čilea. Kuća opisana u poglavlju 34 takođe je
plod mašte, ali zasnovana je na rezidenciji Inalko smeštenoj blizu
grada San Karlos de Bariloče u Argentini. To je vila sa deset soba
blizu čileanske granice, na jezeru, skrivena od pogleda iza dva mala
ostrva na kojima su kule stražare.
Ne zvuči baš kao uobičajena vikendica.
Patagonija je dugo bila nemačko utočište. Na hiljade Nemaca
doselilo se tamo početkom dvadesetog veka. To je teritorija koja je
otprilike jedan i po put veća od Teksasa, omeđena s jedne strane
Andima a s druge južnim Atlantikom, i do 1939. godine na njoj je
živelo šezdeset hiljada Nemaca. Dokumenti Nacističke partije
zaplenjeni posle rata pokazuju da je partija imala sto hiljada članova
samo u Argentini. Južni vrh Patagonije zove se Tera del Fuego. To
na španskom znači Zemlja vatre. Zato nije slučajnost što je Borman
nazvao svoj plan za izvlačenje novca i sredstava iz Nemačke
Projekat Zemlja vatre. Ideja je bila da se stvori tajno, samodovoljno
utočište na zabačenom mestu. Borman nije želeo ponavljanje 1929.
godine, kada je Nemačka bila opljačkana i opustošena. Želeo je da
sve bogatstvo bude sačuvano na sigurnom. Pomoglo je i to što je
Huan Peron došao na vlast u Argentini početkom četrdesetih godina
dvadesetog veka, pošto je Peron bio prijateljski raspoložen prema
Nemcima. Do 1942. godine, sve zemlje Severne i Južne Amerike
prekinule su odnose s Japanom, Nemačkom i Italijom, osim Čilea i
Argentine (iako je to Argentina, bar na papiru, učinila 1944. godine).
Grad San Karlos de Bariloče postao je središte njihove sigurne
zone. Do današnjih dana, čitavo mesto odiše alpskom atmosferom i
izgledom. Znamo da ga je posle 1945. nekoliko ratnih zločinaca
nazivalo domom, a neprekidno se govorkalo da su Hitler i Eva Braun
takođe pobegli tamo i neko vreme živeli u rezidenciji Inalko.
Da li je to moguće?
To nikada nećemo znati.
Eva Braun je još jedna misteriozna ličnost - Hitlerova ljubavnica,
koja je na kraju, na nekoliko sati, postala njegova žena. Svi
biografski podaci o njoj u priči su stvarni, uključujući nadimak Evi
(poglavlja 20 i 27). Ona je bila samo fusnota u istoriji koja se odvijala
oko nje, ali ipak ključni igrač u igri zla. Ona je prezirala Bormana i
volela je da mu se podsmeva iza leđa (poglavlje 54). Ipak, nikada
nije rodila dete. Međutim, čak i suočena s približavanjem ruske
vojske, voljno se vratila u Berlin 15. aprila 1945. godine. Zašto? Niko
ne zna, a pitanje da li je preživela rat zauvek će ostati bez odgovora.
Ovaj roman bavi se usponom nove desnice širom Evrope. To je
problematična tema, koja nastavlja da se razvija (poglavlje 64).
Nasilni ispadi i način na koji ih lokalni sudovi i snage reda i zakona
ignorišu (poglavlje 18) nisu izmišljotina. Gnev prema Jevrejima i
imigrantima postojano se povećava (poglavlje 57). Nacionalističke
partije na celom kontinentu dobijaju sve više sledbenika.
Zašto se ovo dešava?
Tome doprinose brojni faktori.
Najveći masovni pokret ljudi od početka dvadesetog veka,
izbeglice iz Istočne Evrope, Turske, Afrike i Bliskog istoka, izvršile su
ogroman pritisak na resurse evropskih zemalja. Decenija malog ili
nikakvog ekonomskog rasta u Evropi samo je pojačala frustracije,
kao i propast nekadašnje države blagostanja. Generacija jakih vođa
stari i umire, a njihova mesta zauzimaju manje kompetentni populisti
koji podstiču razočaranje u Evropsku uniju. Oni tvrde da Evropska
unija više nije mesto mira, prosperiteta, kooperacije i sklada.
A mnogi se slažu s njima.
To olakšava podsticanje nacionalizma.
Na ovo treba dodati sveopštu bezvoljnost glasača i urođenu
nesposobnost vlada da se suprotstave ekstremizmu.
Zato su fanatici, umesto da nestanu, počeli da napreduju.
Nažalost, sećanja na Drugi svetski rat, Holokaust i gulage blede
iz dana u dan. Vođe nove desnice obećavaju povratak jake države
blagostanja iz prošlosti, ali uz uslov da ona bude etnički i rasno
uslovljena. Oni šire niz patrijarhalnih, rasističkih i homofobnih ideja, a
svaka od njih postaje prihvatljivija time što se takvi koncepti
umotavaju u rasnu čistotu i nacionalnu čast.
I oni dobijaju na izborima.
Još važnije, oni ukazuju na probleme.
A stara mudrost je tačna.
 Onaj ko iznosi probleme najčešće pobeđuje u raspravi o tom
problemu.
Nažalost, ono što je Hitler rekao pre toliko mnogo vremena i dalje
zvuči tačno.
Mase nemaju mnogo vremena za razmišljanje. A koliko je samo
neverovatna spremnost suvremenog čoveka da veruje.
 ZAHVALNICE

Još jednom, moja iskrena zahvalnost Džonu Sardžentu, šefu

izdavačke kuće Makmilan; Sali Ričardson, predsednici upravnog
odbora Sent Martin pablišinga; Džen Enderlin, koja vodi Sent Martin
pres, i mom izdavaču u Minotauru, Endruu Martinu. Ogromnu
zahvalnost dugujem i Hektoru Dedžinu iz odeljenja za odnose s
javnošću; Džefu Dodsu i svima ostalima u marketingu i prodaji, a
pogotovo Polu Hohmanu i Danijeli Prilip; En Meri Tolberg, čarobnici
za sva izdanja u mekom povezu; Dejvidu Rotstinu koji je napravio
korice, i Meri Bet Roše i njenoj inovativnoj ekipi u audio-sektoru.
Veliki naklon, kao i uvek, Sajmonu Lipskaru, mom agentu i
prijatelju.
Takođe, veliki naklon tebi, Madlin Houpt, koja omogućavaš da
sve završim u Minotauru. Zatim Meril Mos i njenom izvanrednom
timu za odnose s javnošću (naročito Deb Zipf), kao i Džesiki Džons i
Ester Garver, koje održavaju preduzeće Stiv Beri u pokretu bez
zastoja.
Kao i uvek, mojoj supruzi Elizabet, koja ostaje posebna u odnosu
na sve druge.
Proteklih sedam godina, Keli Ragland bila je moja urednica. Kada
sam prešao iz Random hausa u Makmilan 2014. godine, došao sam
s velikom strepnjom. Trinaest godina s jednom izdavačkom kućom,
jednom urednicom, jednim timom, uvelo me je u udobnu rutinu.
Brinuo sam da stvari više neće biti iste.
I bio sam u pravu, nisu bile.
Umesto toga, bile su još bolje.
A sve je počelo s Keli.
Ona je divna dama toplog srca, blagog držanja i zaraznog
osmeha. Nikada ne podiže glas i ne ljuti se. Nikada ne izgovori
nepristojnu reč ili potcenjivački komentar.
Ali ona ima svoja gledišta.
 A kada ih ponudi, ja se držim njenog saveta. Posle sedam godina
naučio sam ono što su drugi pre mene već znali. Ona je pametna,
razumna i sveukupno prvoklasna.
Zato je ova knjiga za tebe, Keli.
Hvala ti.
Za sve.
1 Šta bude biće, izraz vedrog fatalizma ili voljnog mirenja sa
sudbinom. (Prim. prev.)

2 Bavarska dinastija čiji su ogranci vladali mnogim zemljama Evrope

u različitim istorijskim periodima. (Prim. prev.)

3 Nemačka savezna obaveštajna služba. (Prim. prev.)

4 U španskim govornim područjima naziv za pripadnike nacionalne

policije, pogotovo one u pograničnim područjima. (Prim. prev.)

5 Gradska skupština, većnica. (Prim. prev.)

6 Jezik Mapuče domorodaca, autohtonog stanovništva središnjih

delova Čilea, južne Argentine i delova današnje Patagonije. (Prim.
prev.)

7 Slobodna republika Bura (holandskih kolonista) na području

centralne Južne Afrike u drugoj polovini devetnaestog veka, koja je
prestala da postoji posle Drugog burskog rata 1902. godine, kada je
pala pod britansku vlast. (Prim. prev.)

8 Engleski naziv za ovu danas zaštićenu biljku je stinkwood,

smrdljivo drvo. (Prim. prev.)