Ova knjiga posvećena je svim čitaocima koji su tako divan deo mog života

poslednjih petnaest godina. Kada smo se prvi put sreli, mnogi od vas bili su
tinejdžeri blistavih, prelepih očiju, punih snova o budućnosti. Nadam se da ste u
godinama koje su otad protekle ispunili svoje snove i da je njihovo ostvarenje bilo
čak i bolje nego što ste se nadali.
 1. PRVI POGLED

Bilo je ovo doba dana kada sam najviše želeo da mogu da spavam.
Srednja škola.
Ili bi možda primerenija reč bila čistilište? Da postoji način da se iskupim
za svoje grehe, ovo bi moralo barem u nekoj meri da se uračuna u konačni zbir.
Na dosadu se nisam navikao: svaki dan činio se nemoguće monotonijim od
prethodnog.
Možda bi se ovo čak moglo smatrati nekim mojim oblikom sna – ako se san
karakteriše kao stanje mirovanja između perioda aktivnosti.
Zurio sam u ispucale linije na malteru u udaljenom kraju kafeterije i
zamišljao obrasce kojih u njima nije bilo. Bio je to način da isključim glasove koji
su u mojoj glavi šumeli poput nabujale reke.
Nekoliko stotina tih glasova ignorisao sam iz dosade.
Kada je u pitanju bio ljudski um, sve sam to već nebrojeno puta čuo. Danas
su sve misli bile okupirane trivijalnom dramom pridošlice u mali kolektiv učenika.
Tako je malo bilo potrebno da se uzbude. Video sam novo lice u njihovim mislima
iz svakog ugla. Obična devojka. Uzbuđenje zbog njenog dolaska bilo je zamorno
predvidivo – identično reakciji koju dobijete kada grupi male dece pokažete neki
svetlucavi predmet. Polovina momaka – svi odreda nalik ovcama – već je videla
sebe opčinjena njome samo zato što je bila nešto novo. Uložio sam više truda da
ih isključim.
Samo sam četiri glasa isključio iz pristojnosti pre nego odbojnosti: glasove
moje porodice, moja dva brata i dve sestre, koji su toliko bili navikli na manjak
privatnosti u mom prisustvu da su retko za to brinuli. Pružao sam im ono što sam
mogao. Trudio sam se da ih ne slušam ako sam mogao na to da utičem.
Ali, ma koliko se trudio, ipak sam... znao.
Rozali je, kao i obično, mislila na sebe – njen um bio je ustajala bara koja
nije krila mnoga iznenađenja. Uhvatila je odraz svog profila na nečijim naočarima
i razmišljala je o svom savršenstvu. Ničija kosa nije bila bliže istinskoj boji zlata,
niko nije bio tako savršene građe peščanog sata, ničije lice nije bilo tako
besprekoran simetrični oval. Nije ona poredila sebe sa ljudskim bićima ovde; to
poređenje bilo bi smešno, besmisleno. Razmišljala je o drugima kao što smo mi,
niko joj nije bio ravan.
Emet je na obično bezbrižnom licu sada nosio izraz namrgođene frustracije.
Čak i sada je provlačio ogromnom šakom kroz kao gar crne uvojke i gužvao kosu
u pesnici. Još je bio ljut što ga je Džasper savladao u rvanju prošle noći. Biće mu
potrebno njegovo celokupno ograničeno strpljenje da pregura dan u školi da bi
mogao da priredi revanš. Nikada nisam imao osećaj da sam nametljiv kada sam
slušao Emetove misli zato što on nikada nije mislio ni o čemu što ne bi rekao
naglas i sproveo u delo. Možda sam osećao krivicu što drugima čitam misli prosto
zato što sam znao da u njima ima nečeg što oni ne bi želeli da znam. Ako je Rozalin
um bio ustajala bara, onda je Emetov bio jezero bez senki, kristalno čisto.
A Džasper je... patio. Potisnuo sam uzdah.
Edvarde. Alis mi se obratila u mislima i smesta mi privukla pažnju. Bilo je
to isto kao da me je naglas pozvala po imenu. Bilo mi je drago što je moje kršteno
ime izašlo iz mode u poslednjih nekoliko decenija – u prošlosti je to bilo iritantno;
svaki put kada bi neko pomislio na nekog Edvarda, ja bih automatski okrenuo
glavu.
Sada to nisam uradio. Alis i ja bili smo dobri u ovim privatnim razgovorima.
Retko je neko uspevao da nas uhvati. Ja sam gledao pukotine u malteru.
Kako se drži? Pitala je.
Namrštio sam se, tek neznatno skupio usne. Ništa što bi me odalo drugima.
Lako sam mogao da se mrštim iz dosade.
Džasper je suviše dugo mirovao. Nije ispoljavao ljudske tikove onako kako
smo svi mi bili prinuđeni da se neprestano pomeramo da se ne bismo isticali u
masi – Emet je čupao kosu, Rozali je prekrštala najpre levu nogu preko desne, pa
desnu preko leve, Alis je tapkala stopalom po linoleumu, a ja sam pomerao glavu
i gledao u različite obrasce na zidu. Džasper je izgledao paralisano, vitko telo bilo
mu je pravo kao strela, čak ni njegova kosa boje meda kao da nije reagovala na
vazduh koji je dopirao iz ventilacionih otvora.
Alisin glas u mojoj glavi sada je bio uplašen, i ja sam u njenim mislima video
da posmatra Džaspera perifernim vidom. Postoji li neka opasnost? Pretraživala je
neposrednu budućnost, pretraživala vizije monotonije tražeći razlog za moje
mrštenje. Ali i pored toga se setila da stavi sićušnu pesnicu pod oštru bradu i
redovno trepće. Sklonila je zašiljeni pramen kratke, neravnomerno ošišane crne
kose iz očiju.
Polako sam okrenuo glavu ulevo, kao da gledam ciglu u zidu, uzdahnuo, pa
je okrenuo udesno, nazad prema pukotini u zidu. Ostali će pretpostaviti da glumim
ljudsko biće. Samo je Alis znala da odmahujem glavom.
Opustila se. Obavesti me ako postane suviše loše.
Pomerio sam samo oči, do tavanice i nazad.
Hvala ti na ovome.
 Bilo mi je drago što ne mogu da joj odgovorim naglas. Šta bih joj rekao?
Drago mi je što mogu da ti pomognem? Teško da mi je bilo drago. Nisam uživao
u praćenju Džasperovih muka. Zar je zaista bilo nužno eksperimentisati na ovaj
način? Zar ne bi bilo bezbednije prosto priznati da on možda nikada neće moći da
kontroliše svoju žeđ kao mi ostali a da mu to ne padne suviše teško? Zašto
koketirati sa katastrofom?
Prošle su dve nedelje od poslednjeg lova. Za nas ostale to i nije bilo jako
dugo. Povremeno nam je bilo pomalo neprijatno – ako bi čovek prošao suviše
blizu, ukoliko bi vetar dunuo u pogrešnom smeru. Ali ljudi su nam retko prilazili.
Instinkti su im govorili ono što njihov svesni um nikada ne bi mogao da razume:
bili smo opasnost koja se mora izbeći.
Džasper je sada bio veoma opasan.
Nije se to dešavalo često, ali s vremena na vreme upadalo mi je u oči koliko
nas ljudi nisu svesni. Bili smo na to navikli, očekivali smo to, ali povremeno je
ovo postajalo upadljivije nego obično. Niko nas nije primećivao ovde za ovim
izgrebanim stolom u kafeteriji, premda bi čopor tigrova na našem mestu bio manje
smrtonosan. Oni su videli pet osoba neobičnog izgleda koje su dovoljno nalikovale
ljudima. Teško je bilo zamisliti da su uspeli da prežive sa tako otupelim čulima.
U tom trenutku sitna devojka zastala je pored stola najbližeg našem, stala je
da porazgovara sa drugaricom. Zabacila je kratku kosu boje peska i prošla prstima
kroz nju. Zagrejani vazduh naneo je njen miris prema nama. Ja sam navikao na
osećaj koji je taj miris u meni budio – suvi bol u grlu, šuplju čežnju u stomaku,
automatsko grčenje mišića, navalu otrova u usta.
Bilo je to sasvim normalno i obično mi je bilo lako da to ignorišem. Sada mi
je bilo teže nego inače jer su moje reakcije bile snažnije, udvostručene, zato što
sam nadzirao Džaspera.
Džasper je dozvolio da mu se mašta otme kontroli. Zamišljao je – video je
sebe kako ustaje sa stolice pored Alis i staje pored devojčice. Zamišljao je kako se
saginje kao da će joj nešto šapnuti na uvo, zamišljao kako spušta usne na luk
njenog vrata. Zamišljao kakav će pod njegovim usnama biti vreli tok pulsa ispod
tanane barijere njene kože...
Šutnuo sam njegovu stolicu.
Susreo je moj pogled, crne oči su mu na trenutak bile gnevne, a zatim je
oborio pogled. Čuo sam kako mu se u glavi bore stid i bunt.
„Izvini“, promrmljao je Džasper.
Slegnuo sam ramenima.
„Nismo ni nameravali da reagujemo“, promrmljala je Alis umirujući njegov
stid. „Videla sam.“
 Potisnuo sam mrštenje kojim bih odao njenu laž. Alis i ja morali smo da se
držimo zajedno. Nije bilo lako biti čudak među čudacima. Štitili smo tajne onog
drugog.
„Pomaže donekle ako razmišljaš o njima kao o ljudskim bićima“, predložila
je Alis, čiji je visoki, melodični glas bio suviše brz da bi ga ljudi razumeli, u slučaju
da je neko i bio dovoljno blizu da je čuje. „Zove se Vitni. Ima mlađu sestru koju
obožava. Njena majka je pozvala Ezme na onu baštensku zabavu, sećaš se?“
„Znam ko je ona“, rekao je Džasper kratko. Okrenuo se i zagledao kroz jedan
od malih prozora velike prostorije. Njegov ton ubio je svaki dalji razgovor.
Moraće da lovi noćas. Besmisleno je bilo ovako rizikovati, na ovaj način
pokušavati proveriti njegovu snagu i povećati njegovu izdržljivost. Džasper bi
prosto trebalo da prihvati svoja ograničenja i funkcioniše unutar njih.
Alis je tiho uzdahnula i ustala, pa ponela svoju tacnu sa hranom – svoj
rekvizit – i ostavila ga samog. Znala je kada mu je bilo dosta njene podrške.
Premda su Rozali i Emet upadljivo isticali svoju vezu, Alis i Džasper poznavali su
potrebe onog drugog kao svoje. Kao da su i oni mogli da čitaju misli – samo onog
drugog.
Edvard.
Refleksna reakcija. Okrenuo sam se na zvuk svog imena, premda me niko
nije pozvao, u pitanju je bila misao.
Moj pogled se na delić sekunde susreo sa pogledom krupnih očiju boje
čokolade na bledom, srcolikom ljudskom licu. Poznavao sam to lice, premda ga
nikada pre ovog trenutka nisam video. Danas je to lice bilo svim ljudima u
mislima. Nova učenica, Izabela Svon. Ćerka gradskog šefa policije, koja je došla
da živi ovde zbog neke promene u starateljstvu. Bela. Ispravljala je sve koji su
koristili njeno puno ime.
Nezainteresovano sam sklonio pogled. Bio mi je potreban trenutak da
shvatim kako nije ona pomislila moje ime.
Naravno da je već pala na Kalenove, čuo sam kako se nastavlja nečija misao.
Sada sam prepoznao „glas“.
Džesika Stenli – neko vreme nije me mučila svojim unutrašnjim
monolozima. Kakvo je to olakšanje bilo kada je najzad prevazišla svoju pogrešno
usmerenu fiksaciju. Bilo je gotovo nemoguće pobeći njenom večitom, budalastom
sanjarenju. Poželeo sam, tada, da mogu da joj objasnim šta bi joj se tačno desilo
kada bi se moje usne, i zubi iza njih, našli u njenoj blizini. To bi ućutkalo njene
iritantne fantazije. Pomisao na njenu reakciju gotovo da mi je izmamila osmeh.
Neće od toga biti nikakve vajde, nastavila je Džesika. Nije čak ni lepa. Ne
znam zašto Erik tako pilji u nju... i Majk.
 U mislima se trgla na ovo poslednje ime. Njena nova opsesija,
opštepopularni Majk Njuton, nije ni znao da ona postoji. Ali izgleda da je bio
svestan postojanja nove devojke. Još jedno dete koje pruža ruku prema
svetlucavom predmetu. Ovo je Džesikinim mislima dalo zlobnu notu, premda je
pridošlici srdačno objašnjavala ono što se znalo o mojoj porodici. Nova učenica
mora da je pitala za nas.
I mene danas svi gledaju, pomislila je Džesika samozadovoljno. Nije li sreća
što Bela sa mnom sluša dva predmeta? Kladim se da će Majk želeti da me pita šta
ona...
Pokušao sam da potisnem dosadni žamor iz glave pre nego što me sitničavo
i trivijalno izludi.
„Džesika Stenli novoj učenici iznosi sav prljav veš klana Kalen“, tiho sam
rekao Emetu da skrenem sebi misli.
Zasmejao se sebi u bradu. Nadam se da je priča dobra, pomislio je.
„Zapravo, prilično nemaštovita. Tek nagoveštaj skandala. Ni trunke užasa.
Pomalo sam razočaran.“
A nova devojka? Je li i ona razočarana tračem?
Slušao sam da čujem šta ova nova devojka Bela misli o Džesikinoj priči. Šta
je videla kada je gledala neobičnu, kao kreč bledu porodicu koju su svi izbegavali?
Moja je odgovornost bila da znam kakva je njena reakcija. Ja sam bio
izvidnica, u nedostatku bolje reči, mojoj porodici. Da nas zaštitim. Ako bi neko
počeo da sumnja u nas, mogao sam na vreme da upozorim svoju porodicu da
bismo mogli da se povučemo bez poteškoća. Dešavalo se to povremeno – neko
ljudsko biće bujne mašte videlo bi u nama likove iz knjige ili filma. Obično bi sve
pogrešno protumačili, ali bolje je bilo preseliti se u novo mesto nego rizikovati
pažljiviju proveru. Retko se dešavalo, izuzetno retko, da neko nasluti pravu istinu.
Nismo im davali priliku da provere svoje pretpostavke. Prosto smo nestajali, i
postajali tek zastrašujuće sećanje.
To se nije desilo već decenijama.
Nisam čuo ništa, premda sam pažljivo osluškivao prostor oko Džesikinog
nabujalog površnog unutrašnjeg monologa. Činilo se da niko ne sedi pored nje.
Kako čudnovato. Je li devojka otišla? To mi se činilo malo verovatnim, jer je
Džesika i dalje pričala sa njom. Podigao sam pogled osećajući se izbačenim iz
ravnoteže. Morao sam da proverim svoj posebni „sluh“ – to nikada nisam morao
da radim.
I ponovo je moj pogled susreo one krupne smeđe oči. Sedela je na istom
mestu i gledala nas – što je bilo sasvim prirodno, pretpostavio sam, zato što ju je
Džesika i dalje čašćavala lokalnim tračevima o Kalenovima.
 I prirodno bi bilo da je razmišljala o nama.
Ali ja nisam čuo ni šapat.
Toplo, prijatno crvenilo obojilo joj je obraze kada je skrenula pogled u
trenutku kad je uhvaćena kako zuri u neznanca. Bilo je dobro što je Džasper i dalje
gledao kroz prozor. Nisam želeo da zamišljam kakav bi uticaj ova navala krvi
imala na njegovu samokontrolu.
Osećanja na njenom licu su bila jasna kao da su bila ispisana slovima:
iznenađenje dok je nesvesno upijala naznake suptilnih razlika između njene vrste
i moje; znatiželja dok je slušala Džesikinu priču; i nešto više... Fascinacija? Ne bi
bilo prvi put. Mi smo njima, našem plenu, bili lepi. I, naposletku, stid.
A ipak, premda su joj se misli tako jasno čitale u onim njenim neobičnim
očima – neobičnim zbog njihove dubine – sa mesta na kom je sedela, čuo sam
samo tišinu. Samo... tišinu.
Na trenutak sam osetio nelagodu.
Ovo mi se nikada nije desilo. Je li sve u redu sa mnom? Osećao sam se
jednako kao i uvek. Zabrinut, oslušnuo sam pažljivije.
U glavi su iznenada počeli da viču svi glasovi koje sam do tada blokirao.
... pitam se kakvu muziku voli... možda bih mogao da spomenem novi CD...,
razmišljao je Majk Njuton dva stola dalje – baveći se u mislima Belom Svon.
Gledaj kako pilji u nju. Zar mu nije dovoljno što polovina devojka u školi
čeka da on... Misli Erika Jorkija bile su otrovne i vrtele su se oko nove devojke.
... odvratno. Čovek bi pomislio da je poznata ili tako nešto... Čak i Edvard
Kalen zuri u nju... Lice Loren Malori trebalo je da bude tamne boje žada s obzirom
na to koliko je bila ljubomorna. I Džesika, koja se razmeće novom najboljom
drugaricom. Kakva sprdačina... Nastavljao je da šiklja otrov iz misli devojka.
... kladim se da su je svi to pitali. Ali volela bih da razgovaram sa njom. Što
je nešto originalnije, razmišljala je Ešli Dauling.
... možda će biti sa mnom na čašu španskog..., nadala se Džun Ričardson.
... mnogo posla mi je ostalo za večeras! Matematika, i test iz engleskog.
Nadam se da je mama... Andžela Veber, tiha devojka, čije su misli bile
neuobičajeno blagonaklone, bila je jedina za stolom koja nije bila opsednuta ovom
Belom.
Sve sam ih čuo, čuo sam svaku beznačajnu sitnicu koja im je prošla kroz
glavu. Ali ni reči od nove učenice sa varljivo komunikativnim očima.
I, naravno, čuo sam šta je rekla kada je razgovarala sa Džesikom. Nisam
morao da budem sposoban da čitam misli kako bih čuo njen tihi, jasni glas sa druge
strane prostorije.
 „Koji od njih je mladić sa crvenkastosmeđom kosom?“, čuo sam kako pita i
krišom me gleda krajičkom oka, samo da bi žurno skrenula pogled kada je videla
da i dalje zurim u nju.
Ako sam i imao vremena da se ponadam da će mi zvuk njenog glasa pomoći
da prepoznam ton njenih misli, čekalo me je razočaranje. Obično su ljudi
razmišljali istim tonom kojim su i govorili. Ali ovaj tihi, stidljivi glas nije mi bio
poznat, nije pripadao nijednoj od stotina misli koje su se odbijale od zidova ove
prostorije, u to sam bio siguran. Bio je potpuno nov.
O, srećno ti bilo, idiote, pomislila je Džesika pre nego što joj je odgovorila
na pitanje. „To je Edvard. Prelep je, naravno, ali nemoj da traćiš vreme. Ne izlazi
ni sa kim. Po svemu sudeći, nijedna devojka ovde nije dovoljno lepa za njega.“
Tiho je frknula.
Okrenuo sam glavu da sakrijem smešak. Džesika i njene drugarice nisu znale
koliko su sreće imale što mi nijedna od njih nije bila naročito privlačna.
Ispod prolazne razonode osetio sam neobičan impuls koji nisam najbolje
razumeo. Bio je na neki način povezan sa okrutnom oštrinom Džesikinih misli
koje nova devojka nije bila svesna... Osetio sam neobičnu želju da stanem između
njih, da zaštitim Belu Svon od mračnih struja Džesikinog uma. Kakvo neobično
osećanje. Pokušavajući da iskopam motiv koji se krio iza ovog impulsa, još
jednom sam pogledao novu devojku, sada Džesikinim očima. Moj pogled
privukao je previše pažnje.
Možda je to prosto bio neki odavno zakopani zaštitnički instinkt – nagon
snažnog da zaštiti slabog. Nekako mi je ova devojka izgledala krhkije od njenih
drugarica. Koža joj je bila toliko providna da je bilo teško poverovati da ju je štitila
od spoljašnjeg sveta. Video sam ritmično pulsiranje krvi kroz njene vene pod
čistom, bledom membranom... Ali ne bi trebalo da se usredsređujem na to. Bio
sam dobar u ovom životu koji sam odabrao, ali bio sam jednako žedan kao Džasper
i nije bilo svrhe izlagati se iskušenju.
Obrve su joj bile blago nabrane, ali činilo se da ona toga nije svesna. Osećao
sam se neverovatno frustrirano! Video sam da za nju predstavlja napor što mora
tu da sedi, što mora da razgovara sa neznancima, što je u centru pažnje. Osećao
sam njenu stidljivost po načinu na koji je držala krhka ramena, blago povijeno,
kao da u svakom trenutku očekuje ukor. A ipak sam mogao samo da vidim, da
osetim i da zamišljam. Od ove sasvim obične devojke ljudske vrste nisam čuo ništa
osim tišine. Zašto?
„Hoćemo li?“, promrmljala je Rozali, poremetivši moju usredsređenost.
Laknulo mi je što mogu da skrenem misli sa devojke. Nisam želeo da
nastavim da doživljavam neuspeh – retko sam doživljavao neuspeh, i on je za
mene bio samim tim iritantan. Nisam želeo da razvijem interesovanje za njene
skrivene misli prosto zato što su bile skrivene. Bez sumnje će, kada ih dešifrujem
– a pronaći ću način da to uradim – one biti jednako trivijalne kao i misli svakog
drugog ljudskog bića. Neće biti vredne truda koji ću uložiti da bih dopro do njih.
„Dakle, da li nas se nova devojka već plaši?“, upitao je Emet još čekajući
moj odgovor na svoje ranije pitanje.
Slegnuo sam ramenima. Nije bio dovoljno zainteresovan da bi navaljivao.
Ustali smo od stola i izašli iz kafeterije.
Emet, Rozali i Džasper pretvarali su se da su učenici četvrte godine; otišli
su na časove. Ja sam izigravao nekog mlađeg od njih. Krenuo sam na čas biologije
za učenike treće godine, pripremajući se u mislima na dosadu. Malo je verovatno
bilo da će gospodin Baner, čovek tek prosečnog intelekta, uspeti da izvuče nešto
iz ovog predavanja što bi moglo da iznenadi nekoga ko ima dve fakultetske
diplome iz medicine.
U učionici sam seo na stolicu i bacio knjige – ponovo, tek rekvizite jer se u
njima nije nalazilo ništa što već nisam znao – na sto. Ja sam bio jedini učenik koji
je sedeo sam. Ljudi nisu bili dovoljno pametni da znaju da me se plaše, ali su
njihovi instinkti samoodržanja bili dovoljni da se drže podalje.
Prostorija se polako punila učenicima koji su se vraćali sa pauze za ručak.
Navalio sam se na naslon stolice i čekao da vreme prođe. Opet sam poželeo da
mogu da spavam.
Pošto sam razmišljao o novoj devojci kada ju je Andžela Veber uvela na
vrata, njeno ime mi se nametnulo u misli.
Bela me podseća na mene. Kladim se da joj ovaj dan teško pada. Volela bih
da mogu da kažem nešto... ali to bi verovatno zvučalo glupo.
To! Pomislio je Majk Njuton okrenuvši se u stolici da posmatra devojke
kako ulaze.
No ipak se, sa mesta na kom je Bela Svon stajala, nije čulo ništa. Prazan
prostor gde bi njene misli trebalo da budu mučio me je i uznemiravao.
Šta ako sve izgubim? Šta ako je ovo prvi simptom nekakvog psihičkog
propadanja?
Često sam želeo da mogu da umaknem kakofoniji. Da mogu da budem
normalan – koliko je to bilo moguće za mene. Ali sada sam osećao nalet panike
na ovu misao. Šta bih bio bez onoga što mogu da radim? Nikada nisam čuo tako
nešto. Videću da li je Karlajl čuo.
Devojka se zaputila prolazom između klupa prema katedri. Sirotica; jedino
slobodno mesto je bilo pored mene. Automatski sam raščistio njenu stranu stola i
nagurao svoje knjige na gomilu. Nisam verovao da će se tu osećati preterano
prijatno. Čekalo ju je dugačko polugodište – barem na ovom času. Međutim,
možda ću, sedeći pored nje, uspeti da pronađem skrovište njenih misli... mada mi
nikada pre nije bila potrebna neposredna fizička blizina za to. I premda neću
pronaći ništa što vredi slušati.
Bela Svon ušetala je u struju zagrejanog vazduha koji je duvao prema meni.
Njen miris pogodio me je poput udarnog ovna, poput granate. Ne postoji
nijedna slika dovoljno nasilna da opiše silinu onoga što mi se u tom trenutku
desilo.
Iznenada sam se preobrazio. Nisam bio ni blizu ljudskom biću kakvo sam
nekada bio. Nije ostalo ni traga od trunke ljudskosti u koju sam uspeo da se
umotam tokom godina.
Postao sam grabljivica. Ona je bila moj plen. Nije na svetu postojalo ništa
drugo osim te istine.
Nije bilo prostorije pune svedoka – oni su u mojoj glavi već bili kolateralna
šteta. Misterija njenih misli bila je zaboravljena. Njene misli nisu značile ništa jer
neće još dugo razmišljati.
Bio sam vampir, a ona je imala najslađu krv koju sam namirisao u poslednjih
osamdeset godina.
Nisam ni pomišljao da takav miris može da postoji. Da sam znao da postoji,
odavno bih pošao da ga tražim. Pretražio bih planetu u potrazi za njom. Mogao
sam da zamislim ukus...
Žeđ je gorela u mom grlu poput vatre. Usta su mi bila kao ispečena i isušena,
i ni sveža navala otrova taj osećaj nije mogla da odagna. Stomak mi se grčio od
gladi koja je bila odjek žeđi. Mišići su mi se zgrčili u oprugu.
Nije prošla ni puna sekunda. Još je bila usred koraka koji ju je spustio niz
vetar od mene.
Kada je njeno stopalo dotaklo tlo, pogled joj je kliznuo prema meni, sa
jasnom namerom da taj pokret ostane neopažen. Njen pogled susreo je moj, i ja
sam video svoj odraz u njenim očima.
Šok zbog lica koje sam tamo video spasao joj je život na nekoliko trnovitih
trenutaka.
Nije mi olakšavala situaciju. Kada je obradila izraz na mom licu, krv joj je
iznova pokuljala u obraze, bojeći ih najlepšom bojom koju sam ikada dosad video.
Miris je bio poput guste izmaglice u mom mozgu. Misli nisu mogle da se probiju
kroz nju. Instinkti su mi besneli, otimali se kontroli, potpuno pometeni.
Sada je hodala brže, kao da je svesna da mora da umakne. U žurbi je postala
trapava – saplela se i poletela napred i gotovo pala na devojku koja je sedela ispred
mene. Ranjiva, slaba. Čak i više nego što je uobičajeno za ljude.
 Pokušao sam da se usredsredim na lice koje sam video u njenim očima, lice
koje sam sa gađenjem prepoznao. Lice čudovišta u meni – lice koje sam potisnuo
zahvaljujući decenijama truda i beskompromisne discipline. Kako je samo lako
sada izbilo na površinu!
Miris se ponovo uskovitlao oko mene, razvejao mi misli i umalo me nije
naterao da poletim prema njoj.
Ne.
Rukom sam uhvatio ivicu stola pokušavajući da se zadržim na stolici. Drvo
nije bilo doraslo izazovu. Ruka mi je proletela kroz ploču i izbila na drugu stranu
puna iscepanog iverja, ostavljajući za sobom obris prstiju utisnut u preostalo drvo.
Uništi dokaze. To je bilo osnovno pravilo. Žurno sam jagodicama u prah
pretvorio ivice obrisa ostavljajući samo nazubljenu šupljinu i gomilu iverja na
podu ispod nje, koju sam rasuo stopalom.
Uništi dokaze. Kolateralna šteta...
Znao sam šta je sada moralo da se desi. Devojka će morati da sedne pored
mene, a ja ću morati da je ubijem.
Nedužnim svedocima u učionici – osamnaestoro druge dece i jednom
muškarcu – ne sme biti dozvoljeno da odu nakon što vide ono što će uskoro
uslediti.
Trgao sam se od pomisli na ono što moram da uradim. Čak ni u svom
najgorem stanju nisam učinio ovakvo zverstvo. Nikada nisam ubio nedužne. A
sada sam planirao da ubijem dvadeset odjednom.
Lice čudovišta u mom odrazu mi se podsmevalo.
I dok se deo mene drhteći povlačio pred njim, drugi deo je planirao ono što
sledeće moram da uradim.
Ako ubijem devojku prvu, imaću svega petnaest ili dvadeset sekundi sa njom
pre nego što ljudska bića u prostoriji odreaguju. Možda malo duže ukoliko najpre
ne shvate šta radim. Ona neće imati vremena da vrisne ili oseti bol: neću je ubiti
okrutno. Toliko mogu da pružim ovoj neznanki sa neopisivo poželjnom krvi.
Ali zatim ću morati da ostalima onemogućim beg. Neću morati da brinem
za prozore, suviše su visoko i previše su mali da bi bilo ko mogao da umakne tuda.
Samo vrata – blokirati njih i biće zarobljeni.
Biće sporije i teže pokušati sve ih pobiti kada se uspaniče i kad počnu
haotično da jurcaju naokolo. Ne nemoguće, ali biće mnogo više buke. Imaće
vremena da vrište. Neko će ih čuti... pa ću biti primoran da ubijem još više
nedužnih u ovaj crni čas.
A njena krv će se ohladiti dok budem ubijao druge.
 Miris me je kažnjavao, zatvarao mi grlo suvim bolom...
Znači, najpre svedoci.
Iscrtao sam sve u glavi. Nalazio sam se u sredini prostorije, u delu
najudaljenijem od čela prostorije. Najpre ću počistiti desnu stranu. Mogu da
slomim četiri ili pet vratova u sekundi, procenio sam. To neće biti bučno. Desna
strana će imati sreće, neće ni naslutiti šta se dešava. Za prolazak preko čela
prostorije i vraćanje levom stranom biće mi potrebno, u najboljem slučaju, pet
sekundi da okončam svaki život u prostoriji.
Dovoljno dugo da Bela Svon nakratko vidi šta joj sleduje. Dovoljno dugo da
oseti strah. Dovoljno dugo, možda, ako je šok ne zaledi u mestu, da ispusti vrisak.
Tih, na koji se niko neće odazvati.
Duboko sam udahnuo, a miris je postao vatra koja je pokuljala mojim suvim
venama i planula mi iz grudi da spali svaki plemenitiji impuls za koji sam bio
sposoban.
Sada se okretala. Za nekoliko sekundi sešće svega nekoliko centimetara od
mene.
Čudovište u mojoj glavi je klicalo.
Neko je, sa leve strane, zatvorio fasciklu. Nisam podigao pogled da vidim
koje je od na smrt osuđenih ljudskih bića to bilo, ali taj pokret je poslao talas
običnog vazduha, lišenog svakog mirisa, preko mog lica.
Na jedan kratak trenutak uspeo sam da jasno razmišljam. U tom dragocenom
trenutku video sam dva lica u glavi, jedno pored drugog.
Jedno je bilo moje, odnosno bilo je moje nekada: crvenooko čudovište koje
je ubilo toliko ljudi da sam prestao da brojim. Bila su to racionalizovana,
opravdana ubistva. Ubijao sam ubice, ubijao druga manje moćna čudovišta.
Izigravao sam boga, bio sam svestan toga – odlučivao ko je zaslužio smrtnu kaznu.
Bio je to kompromis koji sam sklopio sa samim sobom. Hranio sam se ljudskom
krvlju, ali samo u najširem smislu te reči. Moje žrtve su, zbog svojih raznovrsnih
razonoda, mogle da se tek jedva nešto više od mene smatraju za ljudska bića.
Drugo lice bilo je Karlajlovo.
Nije bilo sličnosti između naša dva lica. Bila su vedri dan i najcrnja noć.
Nije bilo razloga da sličnost postoji. Karlajl nije bio moj otac u onom
osnovnom, biološkom smislu. Ništa nam nije bilo zajedničko. Sličnost u tenu bila
je posledica onoga što smo bili; svaki vampir je bled kao leš. Sličnost u boji očiju
je bila nešto sasvim drugo – bila je odraz zajedničkog izbora.
A ipak sam, premda nije bilo osnove za sličnost, zamišljao da je moje lice
počelo da odražava njegovo, u izvesnoj meri zbog toga što sam poslednjih
sedamdeset i nešto godina prihvatio njegov izbor i pratio njegove stope. Crte mog
lica nisu se promenile, ali činilo mi se da se u izrazu mog lica videlo nešto od
njegove mudrosti, da se nešto od njegovog saosećanja naziralo u izrazu mojih
usana, i da je nagoveštaj njegovog strpljenja bio vidljiv na mom čelu.
Sva ta sitna poboljšanja izgubila su se sa lica čudovišta. Za nekoliko
trenutaka neće se na meni zapaziti ništa po čemu će se videti godine koje sam
proveo sa svojim tvorcem, svojim mentorom, svojim ocem u svakom važnom
pogledu. Moje oči zasijaće crveno kao oči đavola, i svaka sličnost zauvek će
nestati.
U mojoj glavi, Karlajlove tople oči nisu mi sudile. Znao sam da će mi
oprostiti ovaj užasan čin. Zato što me je voleo. Zbog toga što je mislio da sam bolji
nego što sam bio.
Bela Svon sela je na stolicu pored mene, kretala se kruto i neprirodno – bez
sumnje od straha – a miris njene krvi se rascvetao i okružio me u oblaku kome
nisam mogao da umaknem.
Dokazaću svom ocu da se prevario u vezi sa mnom. Očaj zbog ove činjenice
boleo me je gotovo jednako kao i vatra u grlu.
Odmakao sam se zgađeno od nje – zgađen čudovištem koje je žudelo da je
ugrabi.
Zašto je morala da dođe ovamo? Zašto je morala da postoji? Zašto je morala
da uništi ono malo mira što sam imao u ovom mom neživotu? Zašto je ovo
iritantno ljudsko biće moralo da bude rođeno? Uništiće me.
Okrenuo sam lice od nje kada me je prepravila iznenadna žestoka,
iracionalna mržnja.
Nisam želeo da budem čudovište! Nisam želeo da ubijem mnoštvo
bezopasne dece! Nisam želeo da izgubim sve što sam stekao životnim vekom
provedenim u odricanju i poricanju!
Neću.
Miris je bio problem, jezivo privlačni miris njene krvi. Samo kada bi
postojao način da se oduprem... kada bi samo još jedan nalet svežeg vazduha
mogao da mi razbistri misli.
Bela Svon je rastresla dugu, gustu kosu boje mahagonija.
Da li je poludela?
Ne, nije bilo blaženog povetarca. Ali nisam morao da dišem.
Zaustavio sam protok vazduha kroz pluća. Olakšanje je bilo trenutno, ali
nepotpuno. I dalje sam imao sećanje na miris u glavi, osećao njegov ukus na
jeziku. Čak ni tome neću moći dugo da se opirem. Svi životi u ovoj prostoriji bili
su u opasnosti dok smo ona i ja boravili u njoj. Trebalo bi da bežim. Želeo sam da
bežim, da se sklonim od njene vreline, i kazne plamenog bola, ali nisam bio
potpuno siguran da neću, ako opustim zgrčene mišiće da se pomerim, pa makar
samo da ustanem, podivljati i počiniti pokolj koji sam već isplanirao.
Ali možda ću moći da se odupirem jedan sat. Hoće li jedan sat biti dovoljan
da povratim kontrolu i uspem da se pomerim a da nikoga ne napadnem? Sumnjao
sam u to, ali sam naterao sebe da se obavežem na to. Moraću da se postaram da
bude dovoljno. Taman dovoljno da izađem iz ove prostorije pune žrtava koje
možda i nije trebalo da postanu žrtve. Ako uspem da se oduprem jedan kratki sat.
Nelagodno je bilo ne disati. Mom telu kiseonik nije bio potreban, ali je
zaustavljanje daha bilo protivno svim mojim instinktima. U trenucima stresa
oslanjao sam se na miris više nego na sva ostala čula. On me je vodio u lovu; bio
je prvo čulo koje me je upozoravalo na opasnost. Nisam često nailazio na nešto
opasno kao što sam bio ja, ali je instinkt samoodržanja bio jednako snažan kod
moje vrste kao i kod prosečnog ljudskog bića.
Neprijatno, ali podnošljivo. Podnošljivije nego da osetim njen miris i ne
zarijem zube u tu finu, tanku, providnu kožu sve do vrele, vlažne, pulsirajuće...
Jedan sat! Samo jedan sat. Ne smem da razmišljam o mirisu, ukusu.
Nema devojka spustila je zavesu kose između nas i nagnula se napred tako
da joj je kosa pala preko ramena. Nisam mogao da joj vidim lice, pa nisam mogao
ni da pokušam da pročitam osećanja u njenim jasnim, dubokim očima. Je li
pokušavala da sakrije te oči od mene? Iz straha? Stidljivosti? Da bi sačuvala svoje
tajne?
Moja ranija ljutnja zbog nemogućnosti da doprem do njenih nemih misli bila
je slaba i bleda u poređenju sa potrebom – i mržnjom – koja me je sada obuzela.
Mrzeo sam ovu krhku devojku koja je sedela pored mene, mrzeo sam je sa svim
žarom sa kojim sam se držao onoga što sam nekada bio, ljubavi prema mojoj
porodici, snova da mogu da postanem nešto bolje od onoga što sam bio. To što
sam je mrzeo – što sam mrzeo osećanje koje je u meni budila – malo mi je
pomoglo. Da, ljutnja koju sam ranije osećao bila je slaba, ali je i ona malo
pomogla. Držao sam se svake misli koja mi nije dozvoljavala da zamišljam kakav
bi ukus imala...
Mržnja i ljutnja. Nestrpljenje. Hoće li ovaj sat ikada proći?
A kada sat prođe, ona će izaći iz prostorije. A šta ću ja uraditi?
Kada bih uspeo da kontrolišem čudovište, nateram da ga uvidi da će se
odlaganje isplatiti... mogao bih da se predstavim. Zdravo, zovem se Edvard Kalen.
Mogu li da te otpratim na sledeći čas?
Pristala bi. To bi bilo pristojno. I pored toga što me se već plašila, u to sam
bio siguran, povinovala bi se običaju i pošla sa mnom. Lako bi bilo odvesti je u
pogrešnom pravcu. Ogranak šume se pružao kao prst i dodirivao je zadnji deo
parkinga. Mogao bih da joj kažem da sam zaboravio knjigu u kolima...
Da li bi neko primetio da je poslednji put viđena sa mnom? Padala je kiša,
kao i obično. Dva tamna kišna mantila koja idu u pogrešnom pravcu ne bi privukla
preveliku pažnju i ne bi me odala.
Samo što ja nisam bio jedini učenik koji je danas bio svestan nje – premda
niko nije bio ovako žestoko svestan nje. Majk Njuton je, konkretno, obraćao
posebnu pažnju na nju i bio svestan svakog njenog meškoljenja na stolici – bilo
joj je neprijatno da mi sedi tako blizu, kao što bi svakome bilo, kao što sam i
očekivao da će biti pre nego što je njen miris razorio svaku blagonaklonu brigu.
Majk Njuton će primetiti ako ona izađe iz učionice sa mnom.
Ako mogu da izdržim jedan sat, da li bih mogao da izdržim dva?
Trgao sam se od vrelog bola.
Vratiće se u praznu kuću. Šef policije Svon imao je osmočasovno radno
vreme. Znao sam gde živi, poznavao sam svaku kuću u ovom majušnom gradu.
Njegova kuća bila je smeštena tik do guste šume, a u blizini nije bilo suseda. Čak
i kada bi imala vremena da vrisne, a neće ga imati, niko je neće čuti.
To bi bio odgovoran način da se ovo reši. Izdržao sam više od sedam
decenija bez ljudske krvi. Ako zadržim dah, mogu da izdržim dva sata. A kada je
uhvatim samu, neće biti šanse da još neko bude povređen. I neće biti razloga da
žurim, čudovište u mojoj glavi se složilo.
Zavaravanje je bilo misliti da ću, ako poštedim, ulažući napor i strpljenje,
devetnaest ljudskih života u ovoj prostoriji, biti manje čudovište kada ubijem
nedužnu devojku.
I premda sam je mrzeo, bio sam potpuno svestan da je moja mržnja
nepravedna. Znao sam da sam zapravo mrzeo sebe. I da ću nas oboje mrzeti još i
više kada bude mrtva.
Sat sam izdržao razmišljajući kako je najbolje da je ubijem. Pokušao sam da
izbegnem da razmišljam o samom činu. To bi moglo biti previše za mene. Pa sam
smišljao strategiju i ništa više.
Jednom je, pred sam kraj, provirila prema meni kroz lepršavi zid svoje kose.
Osećao sam kako neopravdana mržnja sagoreva u meni kada sam susreo njen
pogled – kada sam video odraz mog pogleda u njenim uplašenim očima. Krv joj
je obojila obraz pre nego što je ponovo uspela da se sakrije i ja sam se gotovo
raspao.
Ali zvono se oglasilo i – kakvog li klišea – spaslo nas. Nju od smrti, mene,
nakratko, od pretvaranja u košmarno čudovište koga sam se plašio i koje sam
prezirao.
 Sada sam morao da se pomerim.
Čak i kada sam svu pažnju usmerio na najjednostavniju aktivnost, nisam
mogao da hodam onoliko sporo koliko je trebalo; izleteo sam iz prostorije. Da me
je neko posmatrao, pomislio bi kako nešto nije bilo u redu sa načinom na koji sam
izašao. Niko nije obraćao pažnju na mene; sve misli su se vrtložile oko devojke
koja je bila osuđena da umre za nešto više od jednog sata.
Sakrio sam se u svom automobilu.
Nisam voleo da razmišljam o sebi kao o nekome ko mora da se skriva. Kako
je to kukavički zvučalo. Ali nisam imao dovoljno discipline da sada ostanem u
blizini ljudi. Zbog silnih napora koje sam uložio da ne ubijem jednog od njih, ostao
sam sasvim bez snage da odolevam drugima. Kakvo bi to rasipništvo bilo. Ako ću
već popustiti pred čudovištem, onda bih mogao baš i da se potrudim da taj poraz
ima vrednost.
Pustio sam CD koji mi je obično pomagao da se smirim, ali sada to nije
imalo efekta. Ne, najviše mi je pomagao hladni, vlažni vazduh koji je sa blagom
kišom dopirao kroz otvorene prozore. I premda sam se savršeno jasno sećao mirisa
Bele Svon, udisanje ovog čistog vazduha bilo je kao ispiranje unutrašnjosti tela od
infekcije. Opet sam postao uračunljiv. Mogao sam da razmišljam. I mogao sam da
se borim. Mogao sam da se borim protiv onoga što nisam želeo da budem.
Nije bilo potrebe da idem do njene kuće. Nisam morao da je ubijem.
Očigledno, bio sam razumno biće i imao sam mogućnost izbora. Uvek je postojala
mogućnost izbora.
Nije mi se tako činilo u učionici... ali sada sam se sklonio od nje.
Nisam morao da razočaram oca, nisam morao da izazovem stres, brigu... i
bol majci. Da, to bi povredilo i majku, koja me je usvojila. A ona je bila tako blaga,
nežna i puna ljubavi. Povrediti nekoga kao što je bila Ezme bilo je istinski
neoprostivo.
Možda neće biti potrebe da se moj život menja ako budem, vrlo pažljivo,
izbegavao ovu devojku. Sve sam namestio sebi po volji. Zašto da dozvolim nekoj
iritantnoj i sočnoj nevažnoj neznanki da to uništi?
Kako je samo ironično što sam želeo da zaštitim ovo ljudsko biće od
ništavne, bezopasne pretnje koju su predstavljale pakosne misli Džesike Stenli. Ja
sam bio poslednja osoba koja može da bude zaštitnik Izabeli Svon. Nikada je ni
od čega neće biti potrebno štititi koliko će biti potrebno štititi je od mene.
Gde je Alis? Iznenada sam se zapitao. Zar me nije videla kako ubijam
Svonovu na mnogo načina? Zašto mi nije priskočila u pomoć – da me spreči ili mi
pomogne da počistim dokaze, šta bilo? Zar je bila toliko okupirana nevoljom koja
bi mogla da snađe Džaspera da joj je promakla ova mnogo užasnija mogućnost?
Ili sam bio snažniji nego što sam mislio? Zar zaista ništa ne bih uradio devojci?
Ne. Znao sam da to nije istina. Alis mora da je totalno usredsređena na
Džaspera.
Pružio sam misli u pravcu u kom sam znao da se nalazi moja sestra, prema
maloj zgradi u kojoj su se držali časovi engleskog. Nije mi bilo potrebno mnogo
vremena da pronađem poznati „glas“. I bio sam u pravu. Svaka njena misao bila
je okrenuta Džasperu, i pažljivo je analizirala sve njegove sitne odluke.
Poželeo sam da mogu da zatražim savet od nje, ali mi je u isti mah bilo drago
što ne zna za šta sam sposoban. Osetio sam novi plamen u telu – plamen stida.
Nisam želeo da bilo ko od njih sazna.
Ako uspem da izbegnem Belu Svon, ako uspem da je ne ubijem – čim sam
to pomislio, čudovište je počelo da se grči i frustrirano škljoca zubima – nema
potrebe da bilo ko sazna. Ako uspem da se držim podalje od njenog mirisa...
Nema razloga da barem ne probam. Da ne donesem ispravnu odluku. Ne
pokušam da budem ono što Karlajl misli da sam.
Poslednji sat škole gotovo se završio. Odlučio sam da smesta sprovedem u
delo novi plan. Bolje nego da sedim na parkingu, gde bi mogla da prođe pored
mene i osujeti me. I ponovo sam osetio neopravdanu mržnju prema toj devojci.
Hodao sam žurno – suviše žurno, ali nije bilo svedoka – preko malog
školskog dvorišta do kancelarije.
U njoj nije bilo nikoga osim sekretarice, koja nije primetila kada sam tiho
ušao.
„Gospođo Koup?“
Žena sa neprirodno crvenom kosom uplašeno je podigla pogled. Uvek ih je
to izbacivalo iz ravnoteže, sitne odlike koje nisu razumeli ma koliko puta da su
pre toga videli nekog od nas.
„O“, udahnula je pomalo usplahireno. Zagladila je košulju. Budalasto,
pomislila je. Mogao bi sin da mi bude. „Zdravo, Edvarde. Kako mogu da ti
pomognem?“ Zatreptala je iza naočara.
Neprijatno. Ali umeo sam da budem šarmantan kada sam to želeo. Bilo je
lako, pošto sam istog časa znao kako ljudi reaguju na svaki moj ton ili gest.
Nagnuo sam se napred, susreo njen pogled kao da gledam u njene
bezizražajne smeđe oči. Misli su joj već bile zbrkane. Ovo bi trebalo da bude
jednostavno.
„Pitao sam se da li biste mogli da mi pomognete oko mog rasporeda“, rekao
sam tihim glasom koji sam koristio kada nisam želeo da uplašim ljude.
 Čuo sam kako joj srce ubrzava.
„Naravno, Edvarde. Kako mogu da ti pomognem?“ Suviše mlad, suviše
mlad, ponavljala je u sebi. Pogrešno, naravno. Bio sam stariji od njenog dede.
„Pitao sam se da li bih mogao da se prebacim sa biologije na prirodne
predmete četvrte godine. Možda na fiziku?“
„Postoji li neki problem sa gospodinom Banerom, Edvarde?“
„Ni najmanje, samo, već sam proučavao ovaj materijal...“
„U onoj školi za darovite učenike koju ste pohađali na Aljasci. Da.“ Skupila
je tanke usne dok je razmišljala o ovome. Trebalo bi da su svi već na koledžu. Čula
sam profesore kako se žale. Savršene petice, nikada ne oklevaju kada odgovaraju,
nikada ne greše na testovima – kao da su pronašli način da varaju iz svakog
predmeta. Gospodin Varner će pre poverovati da svi varaju u matematici nego
pomisliti da je učenik pametniji od njega. Kladim se da ih majka podučava...
„Zapravo, Edvarde, fizika je puna. Gospodin Baner ne voli da ima više od dvadeset
pet učenika na času...“
„Neću izazivati nevolje.“
Naravno da neće. Savršeni Kalen to nikada ne bi uradio. „Znam to, Edvarde.
Ali nema dovoljno mesta...“
„Mogu li onda prestati da slušam predmet? Mogao bih to vreme da
iskoristim i učim nešto drugo.“
„Da odustaneš od biologije?“ Otvorila je usta. To je ludo. Koliko teško može
biti da sediš i slušaš ono što već znaš? Mora da postoji neki problem sa
gospodinom Banerom. „Nećeš imati dovoljno bodova da diplomiraš.“
„Nadoknadiću sledeće godine.“
„Možda bi trebalo da porazgovaraš sa roditeljima.“
Vrata iza mene su se otvorila, ali, ma ko to bio, nije razmišljao o meni, pa
sam ignorisao pridošlicu i usredsredio se na gospođu Koup. Blago sam se nagnuo
bliže njoj i zagledao se kao da je dublje gledam u oči. Ovo bi bolje funkcionisalo
da su danas zlatne, a ne crne. Crnilo je plašilo ljude, kao što bi i trebalo.
Moja pogrešna procena naterala je ženu da se trgne. Povukla se zbunjena
suprotstavljenim instinktima.
„Molim vas, gospođo Koup?“, promrmljao sam što sam prijatnije i
zavodljivije mogao, i njena trenutna averzija je iščezla. „Zar ne mogu nigde drugde
da se prebacim? Siguran sam da negde ima slobodno mesto? Ne može biologija u
podne biti jedina mogućnost...“
Nasmešio sam joj se pazeći da ne pokazujem zube da je ponovo ne uplašim,
i svesno smekšao izraz lica.
 Srce joj je brže zatutnjalo. Previše mlad, podsetila je sebe usplahireno. „Pa,
možda bih mogla da razgovaram sa Bobom – mislim sa gospodinom Banerom.
Mogla bih da vidim da li...“
Sekunda je bila dovoljna da sve promeni: atmosferu u prostoriji, moju
nameru, razlog iz kog sam se naginjao prema crvenokosoj ženi... Ono što sam
došao da uradim sa jednom namerom sada sam radio sa drugom.
Bila je potrebna samo sekunda da Samanta Vels uđe u prostoriju, spusti
potpisano opravdanje u korpu pored vrata i žurno izađe napolje iz želje da što pre
ode iz škole. U mene je udario iznenadni nalet vetra kroz otvorena vrata i ja sam
shvatio zašto me osoba koja je ušla nije prekinula svojim mislima.
Okrenuo sam se, premda nije bilo potrebe.
Bela Svon je stajala naslonjena leđima na zid pored vrata sa listom papira u
ruci. Oči su joj bile još krupnije nego pre dok je posmatrala moj nečovečni, nasilni
pogled.
Miris njene krvi zasitio je svaku česticu vazduha u majušnoj, vreloj
prostoriji. Grlo mi je buknulo.
Čudovište me je, nalik na masku zla, ponovo gledalo iz ogledala njenih
očiju.
Ruka mi je zastala u vazduhu iznad radnog stola. Ne bih morao da se
osvrnem da bih pružio ruku i tresnuo glavom gospođe Koup o sto dovoljno snažno
da je ubijem. Dva života pre nego dvadeset. Zamena.
Čudovište je nemirno, i gladno, čekalo da to uradim.
Ali uvek postoji mogućnost izbora – mora da postoji.
Obustavio sam kretanje pluća i pred očima zadržao Karlajlovu sliku. Ponovo
sam se okrenuo prema gospođi Koup i čuo njeno iznenađenje zbog promene mog
izraza. Povukla se od mene, ali nije strah izrazila suvislim rečima.
Uložio sam svu samokontrolu kojom sam ovladao u decenijama
samoodricanja, pa se potrudio da mi glas zvuči glatko i ravnomerno. Imao sam
dovoljno vazduha u plućima da progovorim još jednom, da zbrzam reči.
„Nije važno. Vidim da nije moguće. Hvala vam mnogo na pomoći.“
Okrenuo sam se i izjurio iz prostorije trudeći se da ne osetim toplokrvnu
vrelinu tela devojke dok sam prolazio na svega nekoliko centimetara od nje.
Nisam se zaustavio dok nisam seo u automobil, sve vreme se krećući suviše
brzo. Većina ljudi je već otišla, pa nije bilo mnogo svedoka. Čuo sam učenika
druge godine D. Dž. Gareta kako to primećuje, a zatim i odbacuje.
Odakle li se Kalen stvorio? Kao da je pao s neba. Eto, ponovo puštam mašti
na volju. Mama uvek kaže...
 Kada sam seo u volvo, ostali su već bili u njemu. Pokušao sam da
kontrolišem disanje, ali gutao sam svež vazduh kao da sam se gušio.
„Edvarde?“, izgovorila je Alis zabrinuto.
Samo sam odmahnuo glavom.
„Šta ti se, dođavola, desilo?“, upitao je Emet, na trenutak skrenuvši misli sa
činjenice da Džasper nije bio raspoložen za revanš.
Umesto da odgovorim, ubacio sam automobil u rikverc. Morao sam da se
izgubim sa ovog parkinga pre nego što me Bela Svon i ovde pronađe. Moj lični
demon koji je došao da me muči... Okrenuo sam automobil i ubrzao. Kazaljka se
popela na šezdeset i pre nego što sam izašao s parkinga. Kada sam izbio na put,
popela se do stotke pre nego što sam stigao do ugla.
Nisam morao da gledam da bih znao da su Emet, Rozali i Džasper gledali
Alis. Ona je slegnula ramenima. Nije mogla da vidi šta se desilo, samo ono što se
sprema.
Pogledala je unapred. Oboje smo obradili ono što je videla, i oboje se
iznenadili.
„Odlaziš?“, prošaputala je.
Ostali su me sada prodorno gledali.
„Zar?“, zarežao sam kroza zube.
Tada je videla, kad se moja rešenost pokolebala i kad je još jedna mogućnost
usmerila moju budućnost u mračnijem smeru.
„O!“
Bela Svon mrtva. Moje oči crvene od sveže krvi. Potraga koja će uslediti.
Vreme koje ćemo biti prinuđeni da provedemo ovde pre nego što bude bezbedno
da se preselimo iz Forksa i započnemo iznova negde drugde...
„O!“, ponovila je. Slika je postala konkretnija. Prvi put sam video
unutrašnjost kuće šefa policije Svona, video sam Belu u maloj kuhinji sa žutim
ormarićima, stajala mi je okrenula leđima dok sam je vrebao iz senki i puštao da
me njen miris vuče prema njoj...
„Prestani!“, zaječao sam jer nisam mogao više da podnesem.
„Izvini“, prošaputala je.
Čudovište se radovalo.
A vizija u njenoj glavi se opet promenila. Prazan auto-put u noći, drveće
pored njega prekriveno snegom proleće pored mene brzinom od gotovo trista
kilometara na čas.
„Nedostajaćeš mi“, rekla je. „Ma koliko kratko budeš odsustvovao.“
Emet i Rozali pogledali su se zabrinuto.
 Gotovo smo stigli do skretanja na dugački prilazni put do našeg doma.
„Ostavi nas ovde“, rekla je Alis. „Trebalo bi da sam kažeš Karlajlu.“
Klimnuo sam, pa uz škripu kočnica zaustavio automobil.
Emet, Rozali i Džasper izašli su u tišini; nateraće Alis da im objasni nakon
što ja odem. Alis me je dodirnula po ramenu.
„Postupićeš ispravno“, promrmljala je. Nije to ovog puta bila vizija – već
naređenje. „Ona je Čarliju Svonu jedina porodica. I njega bi to ubilo.“
„Da“, rekao sam, složivši se samo sa ovim poslednjim.
Odmakla se da bi se pridružila ostalima, uznemireno mršteći obrve. Nestali
su u šumi, izgubili mi se iz vida i pre nego što sam stigao da okrenem automobil.
Znao sam da će vizije u Alisinoj glavi bleskati iz mračnih u svetle kao svetla
stroboskopa dok sam jurio nazad u Forks brzinom od sto pedeset kilometara na
čas. Nisam bio siguran kuda idem. Da se oprostim sa ocem? Ili da prigrlim
čudovište u sebi? Put je nestajao pod točkovima mog automobila.
 2. OTVORENA KNJIGA

Naslonio sam se na meki snežni brežuljak svojom težinom utiskujući obris u suvi
praškasti sneg. Koža mi se ohladila do temperature vazduha oko mene, i sićušni
kristali leda činili su mi se poput baršuna na koži.
Nebo nada mnom bilo je vedro, blistavo od zvezda, koje su negde sijale
plavo, a negde žuto. Zvezde su stvarale veličanstvene uskovitlane oblike naspram
crne pozadine praznog svemira – zadivljujući prizor. Izvanredno lepo. Ili je, pre,
trebalo da bude izvanredno. Bilo bi da sam bio kadar da to zaista vidim.
Moje stanje nije se poboljšavalo. Prošlo je šest dana, šest dana sam se krio
ovde u praznoj divljini planine Denali, ali nisam bio ništa bliže slobodi od onog
trenutka kada sam prvi put osetio njen miris.
Kada sam gledao u dragim kamenjem okićeno nebo, činilo se kao da se neka
prepreka nalazi između mojih očiju i njegove lepote. Ta prepreka bilo je lice, ni
po čemu posebno ljudsko lice, ali ja nikako nisam sasvim uspevao da ga odagnam
iz misli.
Čuo sam misli pre nego što sam čuo korake onih koji su mi se približavali.
Zvuk pokreta bio je tek bledi šapat na praškastom snegu.
Nisam se iznenadio što me je Tanja pratila ovamo. Znao sam da je
razmišljala o ovom predstojećem razgovoru poslednjih nekoliko dana i da ga je
odlagala dok nije bila sigurna šta je tačno želela da kaže.
Pojavila se u mom vidnom polju šezdesetak metara od mene, skočila na vrh
isturene crne stene i ostala da balansira na prstima.
Tanjina koža bila je srebrna na svetlosti zvezda, a njene dugačke plave lokne
sijale su bledim, gotovo ružičastim sjajem. Oči boje ćilibara zasjale su kada me je
spazila delimično zakopanog u snegu, a pune usne su se polako razvukle u osmeh.
Izvanredna. Da sam zaista mogao da je vidim. Uzdahnuo sam.
Nije se oblačila za ljudske oči; nosila je tanku pamučnu potkošulju i šorts.
Spustila se u čučanj na stenovitoj izbočini i dotakla kamen vrhovima prstiju, pa se
zgrčila.
Đule, pomislila je.
Poletela je u vazduh. Pretvorila se u vrtlog tamne senke dok se graciozno
vrtela između zvezda i mene. Skupila se u loptu u trenutku kada je udarila u
nagomilani snežni nanos pored mene.
 Oko mene se podigla snežna mećava. Zvezde su se zacrnele, a ja sam ostao
zakopan duboko u paperjastim ledenim kristalima.
Ponovo sam uzdahnuo udišući led, ali nisam se pomerio da se izvučem ispod
nanosa. Crnilo ispod snega nije ni škodilo pogledu, ali ga nije ni menjalo nabolje.
I dalje sam video isto lice.
„Edvarde?“
Sneg je ponovo poleteo kada me je Tanja iskopala iz nanosa. Obrisala je
sneg sa moje kože, izbegavajući moj pogled.
„Izvini“, promumlala je. „Bila je to šala.“
„Znam. Bilo je smešno.“
Oborila je uglove usana.
„Irina i Kejt rekle su da bi trebalo da te ostavim na miru. Misle da ti idem na
živce.“
„Ni najmanje“, uverio ju je. „Upravo suprotno, ja sam nepristojan – užasno
nepristojan. Strašno mi je žao.“
Ideš kući, zar ne7. Pomislila je.
„Nisam to još... sasvim... odlučio.“
Ali nećeš ostati ovde. Njena misao sada je bila čežnjiva.
„Ne. Čini se da ne... pomaže.“
Napućila je usne. „Ja sam kriva, zar ne?“
„Naravno da nisi.“ Nije mi olakšala, to je sigurno, ali jedina istinska smetnja
bilo je lice koje me je progonilo.
Nemoj da si kavaljer.
Nasmešio sam se.
Zbog mene se osećaš nelagodno, optužila me je.
„Nije istina.“
Podigla je jednu obrvu sa takvim izrazom neverice da sam morao da se
nasmejem. Kratko, nakon čega sam ponovo izdahnuo.
„U redu“, priznao sam. „Malo.“
I ona je uzdahnula, pa spustila bradu u ruke.
„Hiljadu puta si lepša od zvezda, Tanja. Naravno, već si toga dobrano
svesna. Nemoj dozvoliti da moja tvrdoglavost podrije tvoje samopouzdanje.“
Zasmejao sam se zbog izgleda da se to desi.
„Nisam navikla na odbijanje“, progunđala je, pa isturila donju usnu
privlačno.
 „Svakako nisi“, složio sam se, pokušavajući neuspešno da blokiram njene
misli dok je u njima pretresala sećanja na hiljade uspešnih osvajanja. Tanju su,
uglavnom, privlačili muškarci ljudskog roda – za početak, bilo ih je više, a imali
su i tu prednost da su bili meki i topli. I uvek orni, to sigurno.
„Sukubo“, zadirkivao sam je u nadi da ću prekinuti tok slika koje su joj
proletale kroz glavu.
Nasmešila se pokazujući zube. „Prvobitna.“
Za razliku od Karlajla, Tanja i njene sestre otkrile su savest polako.
Naposletku ih je njihova naklonost prema muškarcima odvratila od pokolja. Sada
su muškarci koje su volele... ostajali živi.
„Kada si se pojavio ovde“, rekla je Tanja polako, „mislila sam da...“
Znao sam šta je mislila. I trebalo je da pretpostavim da će se tako osećati.
Ali nisam bio u tom trenutku u stanju da razmišljam analitički.
„Mislila si da sam se predomislio.“
„Da“, namrštila se.
„Osećam se loše što sam se poigravao tvojim očekivanjima, Tanja. Nije mi
to bila namera – nisam razmišljao. Prosto sam otišao... u žurbi.“
„Pretpostavljam da mi nećeš reći zašto?“
Seo sam ukrućenih ramena i prekrstio ruke preko grudi. „Ne želim da pričam
o tome. Molim te da mi oprostiš na uzdržanosti.“
Ponovo je ućutala, i dalje je razmišljala. Ignorisao sam je, uzalud
pokušavajući da se divim zvezdama.
Nakon trenutka tišine odustala je, i njene misli su krenule u drugom smeru.
Kuda ćeš odavde otići, Edvarde? Vratićeš se Karlajlu?
„Mislim da neću“, prošaputao sam.
Kuda ću otići? Nisam mogao da se setim nijednog mesta na planeti koje mi
je bilo iole zanimljivo. Ništa nisam želeo da vidim, i ništa nisam želeo da radim.
Zato što, ma kuda da odem, neću ići ka nečemu – bežaću od nečega.
Mrzeo sam to. Kada sam postao takva kukavica?
Tanja je prebacila vitku ruku preko mojih ramena. Ukrutio sam se malo, ali
nisam se trgao od njenog dodira. Bila je to prijateljska uteha. Ponajviše.
„Mislim da ćeš se vratiti“, rekla je, a u glasu joj se čuo tek nagoveštaj davno
izgubljenog ruskog akcenta. „Ma šta... ili ma ko... da te muči. Suočićeš se sa tim.
Ti si taj tip.“
Njene misli govorile su da iskreno veruje u ono što govori. Pokušao sam da
prihvatim sliku koju je imala o meni. Sliku onoga koji se suočava sa problemom.
Prijatno je bilo opet misliti o sebi na taj način. Pre onog nedavnog užasnog sata na
času biologije u srednjoj školi, nikada nisam sumnjao u svoju hrabrost, sposobnost
da se suočim sa teškoćama.
Poljubio sam je u obraz, pa se žurno povukao kada je okrenula lice prema
meni. Nasmešila se žalosno zbog moje brze reakcije.
„Hvala, Tanja, to mi je bilo potrebno.“
U mislima je počela da se duri. „Nema na čemu, valjda. Volela bih kada bi
bio razumniji u vezi sa svim ovim, Edvarde.“
„Žao mi je, Tanja. Ti si suviše dobra za mene. Ja prosto... nisam još pronašao
ono što tražim.“
„Pa, ako odeš pre nego što me ponovo vidiš... zbogom, Edvarde.“
„Zbogom, Tanja.“ Još dok sam izgovarao ove reči, video sam. Video sam
sebe kako odlazim. Kako sam dovoljno jak da se vratim na jedino mesto na kom
sam želeo da budem. „I još jednom, hvala.“
Jednim okretnim pokretom skočila je na noge i potrčala, letela je poput senke
preko snega toliko brzo da njena stopala nisu imala vremena da propadnu u njega.
Nije ostavljala tragove za sobom. Nije se osvrtala. Moje odbijanje smetalo joj je
više nego što je pokazivala, čak i u mislima. Neće želeti da me vidi ponovo pre
nego što odem.
Oborio sam uglove usana. Nije mi se dopadalo što je povređujem, premda
njena osećanja nisu bila duboka, teško da su bila čista i ja nikako nisam mogao da
joj uzvratim istom merom. Ali ipak sam imao utisak da se nisam poneo kao
kavaljer.
Spustio sam bradu na kolena i ponovo se zagledao u zvezde, premda sam
iznenada jedva čekao da krenem. Znao sam da će Alis videti da se vraćam kući,
da će reći ostalima. To će ih usrećiti – pogotovo Karlajla i Ezme. Ali još jedan
trenutak gledao sam u zvezde pokušavajući da pogledom zaobiđem lice u mojoj
glavi. Između mene i blistavih svetala na nebu mojim motivima se čudio par
zbunjenih čokoladnosmeđih očiju, koji kao da me je pitao šta ova moja odluka
znači za nju. Naravno, nisam mogao biti siguran da su njene znatiželjne oči tražile
baš tu informaciju. Čak ni u mašti nisam mogao da čujem njene misli. Oči Bele
Svon i dalje su me upitno gledale i meni je izmicao slobodan pogled na zvezde.
Teško sam uzdahnuo i ustao. Ako potrčim, za manje od jednog sata vratiću se do
Karlajlovog automobila.
U žurbi da vidim svoju porodicu – i silno želeći da budem Edvard koji se
suočava sa problemima – požurio sam preko zvezdama obasjanog snežnog polja,
ne ostavljajući za sobom tragove stopa.
„Biće sve u redu“, rekla je Alis tiho. Pogled joj je bio zamagljen, a Džasper ju je
lako držao za lakat dok smo tesno zbijeni ulazili u oronulu kafeteriju. Rozali i
Emet išli su na čelu, a Emet je izgledao budalasto, kao telohranitelj usred
neprijateljske teritorije. I Rouz je izgledala oprezno, ali više ljutito nego zaštitnički
nastrojeno.
„Naravno“, progunđao sam. Njihovo ponašanje bilo je smešno. Da nisam
bio siguran da mogu da savladam iskušenje, ostao bih kod kuće.
Iznenadni prelazak iz našeg normalnog, čak razigranog jutra – u toku noći
je pao sneg, a Emetu i Džasperu nije bilo ispod časti da iskoriste moje duševno
rastrojstvo da me zaspu grudvama vlažnog snega; a kako im je nedostatak reakcije
sa moje strane brzo dosadio, okomili su se jedan na drugog – u ovu preteranu
budnost bio bi komičan da nije bio tako iritantan.
„Još nije stigla, ali, kada uđe... nećemo biti niz vetar u odnosu na nju ako
budemo sedeli na našem uobičajenom mestu.“
„Naravno da ćemo sedeti na našem uobičajenom mestu. Prestani, Alis.
Počinješ da me nerviraš. Biću savršeno dobro.“
Trepnula je jednom dok joj je Džasper pomagao da sedne, i najzad je
usredsredila pogled na moje lice.
„Hmm“, izgovorila je iznenađeno. „Mislim da si u pravu.“
„Naravno da sam u pravu“, promrmljao sam.
Bilo mi je mrsko što brinu za mene. Iznenada sam snažno saosećao sa
Džasperom, setivši se svih onih trenutaka kad smo svi zaštitnički lebdeli nad njim.
Na trenutak je susreo moj pogled i nasmešio se.
Iritantno je, zar ne?
Gnevno sam ga pogledao.
Da li mi se to koliko prošle nedelje ova dugačka, depresivna prostorija činila
tako ubistveno dosadnom? Da li mi se činilo da je boravak u njoj nalik na san, na
komu?
Danas su mi nervi bili napeti – poput žica klavira, zategnuti da zapevaju i na
najmanji pritisak. Čula su mi bila preko svake mere izoštrena; analizirao sam svaki
zvuk, svaki prizor, svako kretanje vazduha koje mi je dotaklo kožu, svaku misao.
Pogotovo misli. Samo sam jedno čulo potisnuo, odbijao da ga koristim. Čulo
mirisa, razume se. Nisam disao.
Očekivao sam da u mislima koje sam pretresao čujem više o Kalenovima.
Čitav dan sam čekao, tražio nekog novog prijatelja kome je Bela Svon mogla da
se poveri, pokušavao da vidim pravac kojim će novi trač krenuti. Ali nije bilo
ničega. Niko nije obraćao naročitu pažnju na pet vampira u kafeteriji, baš kao i pre
nego što je nova devojka stigla. Nekoliko učenika je još mislilo na nju, vrtelo iste
misli od prošle nedelje. Sada me je ovo, umesto da mi bude neizrecivo dosadno,
fasciniralo.
Zar nikome nije rekla ništa o meni?
Nije bilo šanse da nije primetila moj crni, ubistveni pogled. Video sam kako
reaguje na njega. Bio sam uveren da će to nekome spomenuti, možda čak i malo
preuveličati priču da bi zvučala bolje. Pripisati mi poneku preteću rečenicu.
A i čula je kako pokušavam da promenim čas biologije koji smo zajedno
slušali. Mora da se pitala, nakon što je videla izraz na mom licu, da nije ona uzrok.
Normalna devojka bi se raspitala, uporedila svoje iskustvo sa drugima, potražila
još nekoga sa sličnim iskustvom, čime bi mogla da objasni moje ponašanje da se
ne bi osećala izdvojeno. Ljudi su neprestano očajnički pokušavali da se osećaju
normalno, da se uklope. Da se stope sa svima oko sebe, kao bezlično stado ovaca.
Ta potreba je bila naročito snažna tokom nesigurnog adolescentnog uzrasta. Ova
devojka neće biti izuzetak od tog pravila.
Ali niko nije obratio pažnju na nas dok smo sedeli na našem uobičajenom
mestu. Bela mora da je izuzetno stidljiva ako se nikome nije poverila. Možda je
rekla nešto ocu; možda je to bila najsnažnija veza... premda se to činilo malo
verovatno s obzirom na to da je tako malo vremena u životu provela sa njim.
Verovatno je bliskija s majkom. No ipak ću morati uskoro da prođem pored šefa
policije Svona i čujem o čemu razmišlja.
„Ima li nešto novo?“, upitao je Džasper.
Usredsredio sam se puštajući rojeve tuđih misli da ponovo preplave moj um.
Ništa se nije isticalo; niko nije mislio na nas. Uprkos mojim ranijim brigama,
činilo se da je sa mojim sposobnostima sve u redu, ako se izuzme tiha devojka.
Izneo sam svoje brige Karlajlu nakon što sam se vratio, ali on je samo čuo da
talenti s vremenom postaju jači. Nikada nije čuo da njihove sposobnosti odumiru.
Džasper je nestrpljivo čekao.
„Ništa. Mora da... nikome ništa nije rekla.“
Svi su podigli obrve na ovu vest.
„Možda nisi strašan kao što misliš“, rekao je Emet zasmejavši se. „Kladim
se da bih ja mogao bolje da je zastrašim.“
Zakolutao sam očima.
„Pitam se zašto...“ Ponovo se zamislio nad onim što sam rekao o devojčinoj
jedinstvenoj odluci da svoje iskustvo ne podeli ni sa kim.
„Već smo to prošli. Ne znam“
„Dolazi“, promrmljala je Alis. Telo mi se ukočilo. „Pokušaj da izgledaš kao
ljudsko biće.“
 „Ljudsko biće, kažeš?“, upitao je Emet.
Podigao je desnu šaku, pa sklonio prste i otkrio grudvu na dlanu. Nije se
istopila; stiskom ju je pretvorio u kvrgavi komad leda. Gledao je Džaspera, ali ja
sam video u kom smeru se kreću njegove misli. A videla je i Alis, razume se. Kada
je naglo zavitlao komad leda na nju, ona ga je namernim pokretom prstiju odbacila
u stranu. Led je poleteo čitavom dužinom kafeterije, suviše brzo da ga ljudsko oko
primeti, i razbio se uz oštar prasak o zid od cigle. I na zidu se pojavila pukotina.
Sve glave u tom delu prostorije zagledale su se u hrpu razbijenog leda na
podu, pa se okrenule da pogledom potraže krivca. Pogled im nije išao dalje od
nekoliko okolnih stolova. Nas niko nije ni pogledao.
„Baš se tako ljudska bića ponašaju, Emete“, rekla je Rozali prekorno. „Što
ne proletiš kroza zid?“
„Izgledalo bi impresivnije kada bi ti to uradila, lepotice.“
Pokušao sam da obratim pažnju na njih, da zadržim osmeh na licu kao da
učestvujem u njihovom razgovoru. Nisam dozvolio sebi da pogledam u red u kom
sam znao da stoji. Ali samo sam tu grupu slušao.
Čuo sam Džesikino nestrpljenje prema novoj devojci, koja je, činilo se,
takođe bila rasejana jer je nepomično stajala u redu koji se pomerao. U Džesikinim
mislima video sam da su obrazi Bele Svon opet postali rumeni od krvi.
Udahnuo sam nekoliko puta kratko i plitko, spreman da opet prestanem da
dišem ako makar i nagoveštaj njenog mirisa zalebdi u vazduhu oko mene.
Majk Njuton stajao je sa dvema devojkama. Čuo sam oba njegova glasa, i
onaj u glavi i njegov stvarni glas, kada je pitao Džesiku šta nije u redu sa
Svonovom. Njegove misli su se na odbojan način obavijale oko nje u titraju već
uspostavljenih fantazija, koje su mu mutile um dok ju je gledao kako se trza iz
misli i podiže pogled kao da je zaboravila da je on tu.
„Ništa“, čuo sam Belu kako kaže onim tihim, jasnim glasom. Činio se jasan
kao zvono u žamoru kafeterije, ali ja sam znao da je to samo zato što je tako
pažljivo slušam.
„Danas ću uzeti samo sok“, nastavila je, pokrenuvši se da sustigne red.
Nisam mogao da se suzdržim da ne pogledam prema njoj. Zurila je u pod,
krv joj se polako povlačila s lica. Žurno sam skrenuo pogled, prema Emetu, koji
se sada smejao bolnom smešku na mom licu.
Izgledaš bolesno, brate moj.
Na lice sam nabacio nemaran, opušten izraz.
Džesika se naglas čudila Belinom gubitku apetita. „Zar nisi gladna?“
„Zapravo, malo mi je muka.“ Glas joj je bio tiši, ali i dalje jasan.
 Zašto mi je zasmetala zaštitnička briga koja je iznenada počela da se širi u
mislima Majka Njutona? Zašto mi je smetala posesivna nota u njima? Nije me se
ticalo što je Majk Njuton nepotrebno brinuo za nju. Možda su svi ovako reagovali
na nju. Zar nisam i ja instinktivno želeo da je zaštitim? Pre nego što sam poželeo
da je ubijem...
Ali da li je devojka bila bolesna?
Teško je bilo proceniti – izgledala je nežno sa onom njenom providnom
kožom... Tada sam shvatio da brinem, baš kao i onaj glupavi klinac, pa sam
primorao sebe da ne mislim na njeno zdravlje.
No ipak mi se nije dopalo da je pratim kroz Majkove misli. Prebacio sam se
na Džesikine misli, pažljivo prateći kako biraju za koji će sto sesti. Na sreću, seli
su sa Džesikinim uobičajenim društvom, za jedan od prvih stolova u prostoriji.
Nismo bili niz vetar od njih, baš kao što je Alis i obećala.
Alis me je gurnula laktom. Uskoro će pogledati. Ponašaj se kao ljudsko biće.
Stegao sam zube iza smeška.
„Opusti se, Edvarde“, rekao je Emet. „Stvarno. Ubiješ jedno ljudsko biće.
Teško da je to kraj sveta.“
„Ti znaš“, promrmljao sam.
Emet se nasmejao. „Moraš naučiti da prevaziđeš to. Kao ja. Večnost je
suviše duga da se utapaš u osećanju krivice.“
U tom trenutku Alis je bacila manju šaku leda, koji je do tada skrivala,
Emetu u lice.
Trepnuo je iznenađeno, a zatim se vedro nasmešio.
„Tražila si“, rekao je, pa se nagnuo preko stola i protresao led iz kose prema
njoj. Zapljusnule su je kapi i komadići leda iz njegove kose.
„Fuj!“, požalila se Rouz dok su ona i Alis pokušavale da se izmaknu.
Alis se nasmejala i svi smo joj se pridružili. Video sam u Alisinoj glavi kako
je majstorski izvela ovaj savršen trenutak i znao sam da je devojka – trebalo bi da
prestanem na taj način da mislim o njoj, kao da je jedina na svetu – da će nas Bela
videti kako se smejemo i šalimo, i izgledamo srećno i ljudski, i nerealno idealno
kao slike Normana Rokvela.
Alis je nastavila da se smeje i drži poslužavnik kao štit. Devojka – Bela –
mora da i dalje gleda u nas.
... ponovo zuri u Kalenove, privukla mi je pažnju nečija misao. Automatski
sam odreagovao na ovaj nenamerni poziv, prepoznavši glas čim je moj pogled
pronašao onoga kome je pripadao – danas sam ga baš mnogo slušao.
 Ali pogled mi je kliznuo pored Džesike i usredsredio se na devojčin
prodoran pogled.
Žurno je oborila oči i iznova se sakrila iza kose.
O čemu li razmišlja? Činilo se da moja frustracija s vremenom postaje sve
izraženija umesto da se gasi. Pokušao sam – nesigurno jer nikada to pre nisam
uradio – da umom ispitam tišinu oko nje. Posebno izoštreni sluh za mene je oduvek
bio nešto prirodno, koristio sam ga ne dovodeći ga u pitanje; nikada nisam morao
da se trudim da ga postignem. Ali sada sam se koncentrisao pokušavajući da
probijem oklop koji ju je okruživao.
Ništa osim tišine.
Šta to ima u njoj? Pomislila je Džesika, čija je misao predstavljala odjek
moje iritacije.
„Edvard Kalen zuri u tebe“, prošaputala je Svonovoj na uho, pa se
zakikotala. U njenom glasu nije bilo ni traga njenoj ljubomornoj ljutnji. Činilo se
da Džesika vešto ume da glumi prijateljstvo.
Osluškivao sam, suviše zaokupljeno, devojčin odgovor.
„Ne izgleda gnevno, zar ne?“, prošaputala je u odgovor.
Znači da je ipak primetila moju divlju reakciju od prošle nedelje. Naravno
da je primetila.
Njeno pitanje zbunilo je Džesiku. Video sam svoje lice u njenim mislima
dok je procenjivala izraz na njemu, ali nisam sreo njen pogled. Još sam se
koncentrisao na devojku, pokušavao da čujem nešto. Činilo se da napeta
usredsređenost ne daje rezultate.
„Ne“, rekla joj je Džesika i ja sam znao da bi volela da je mogla kazati da –
kako ju je samo žuljao taj moj pogled – premda se to po njenom glasu nije moglo
naslutiti. „Zar bi trebalo bude?“
„Mislim da mu se ne dopadam“, prošaputala je devojka u odgovor,
spuštajući glavu na ruku kao da je iznenada umorna. Pokušao sam da razumem
ovaj njen pokret, ali mogao sam samo da nagađam. Možda je zaista bila umorna.
„Kalenovima se niko ne dopada“, uverila ju je Džesika. „Pa, ne primećuju
nikoga dovoljno da im se dopadne.“ Nikada pre to nije bio slučaj, gunđajući se
požalila u mislima. „Ali on i dalje zuri u tebe.“
„Prestani da gledaš u njega“, rekla je devojka uznemireno, podižući glavu
sa ruke da se uveri da će Džesika poslušati njeno naređenje.
Džesika se zakikotala, ali je uradila kako joj je rečeno.
Do kraja pauze za ručak devojka više nije podizala pogled sa stola. Mislio
sam – premda naravno nisam mogao da budem siguran – da je namerno tako
postupila. Činilo se da kao da želi da me pogleda. Blago bi se okrenula prema
meni, počela da okreće bradu, a zatim bi se zaustavila, duboko udahnula i
zagledala se u onog ko je u tom trenutku govorio.
Uglavnom sam ignorisao druge misli oko nje, jer se u tom trenutku nisu
bavile njome. Majk Njuton je planirao grudvanje na parkingu posle škole ne
primećujući, po svemu sudeći, da je sneg već prešao u kišu. Lepršanje mekih
pahulja na krovu pretvorilo se u uobičajeno dobovanje kišnih kapi. Zar zaista nije
mogao da čuje promenu? Za mene je ona bila glasna.
Kada se završila pauza za ručak, ostao sam da sedim za stolom. Ljudi su
izlazili, a ja sam uhvatio sebe kako pokušavam da izdvojim zvuk njenih koraka od
zvuka koraka ostalih, kao da je u njima bilo nečeg važnog ili neobičnog. Kakva
glupost.
Ni moja porodica se nije pomerila. Čekali su da vide šta ću uraditi.
Hoću li otići na čas, sesti pored devojke, gde ću moći da osetim onaj
besmisleno snažni miris njene krvi i osetim toplinu njenog pulsa u vazduhu na
mojoj koži? Jesam li dovoljno snažan za to? Ili mi je bilo dosta za danas?
Kao porodica, već smo raspravili ovaj trenutak iz svakog mogućeg ugla.
Karlajl nije odobravao rizik, ali nije želeo da mi nameće svoju volju. Džasper mi
je gotovo jednako zamerao, premda iz straha od razotkrivanja pre nego brige za
ljudski rod. Rozali je brinula samo kako će to da utiče na njen život. Alis je videla
toliko nejasnih, suprotstavljenih budućnosti da su njene vizije bile netipično
beskorisne. Ezme je verovala da ne mogu da pogrešim. A Emet je samo želeo da
uporedi sa mnom svoja iskustva u vezi sa naročito primamljivim mirisima.
Uvukao je Džaspera u svoja prisećanja, premda je Džasper tek kratko vreme
uspevao da uspostavi samokontrolu, i to ne svaki put, pa nije mogao da bude
siguran da li ga je ikada slična muka mučila. Emet se, s druge strane, sećao dva
takva događaja. Njegova sećanja nisu ulivala ohrabrenje. Ali bio je mlađi tada,
nije tako vešto uspevao da uspostavi samokontrolu. Ja sam, bio sam siguran, jači.
„Mislim... da je u redu“, rekla je Alis oklevajući. „Odlučio si. Mislim da ćeš
izdržati jedan sat.“
Ali Alis je dobro znala koliko brzo je moguće predomisliti se.
„Zašto da izaziva sudbinu. Edvarde?“, upitao je Džasper. Premda nije želeo
da likuje što sam ja sada slab, čuo sam mu u glasu da je ipak likovao, samo malo.
„Idi kući. Nemoj da žuriš.“
„Zašto se oko ovoga pravi problem?“, izrazio je neslaganje Emet. „Ili će je
ubiti, ili neće. Mogao bi baš i da završi s tim.“
„Ne želim da se selim“, požalila se Rozali. „Ne želim da krećem iznova.
Gotovo smo završili srednju školu, Emete. Najzad.“
 Ja sam se kolebao u ovom pogledu. Želeo sam, očajnički, da se suočim sa
ovim problemom pre nego da ponovo bežim. Ali nisam želeo ni da vršim preveliki
pritisak na sebe. Prošle nedelje je Džasper pogrešio što je tako dugo čekao da ode
u lov; da li je i ovo bila jednako besmislena greška?
Nisam želeo da teram porodicu da se seli. Niko mi neće biti zahvalan na
tome.
Ali želeo sam da odem na čas biologije. Shvatio sam da želim ponovo da joj
vidim lice.
To je prevagnulo. Ta znatiželja. Bio sam ljut na sebe što je osećam. Nisam
li obećao sebi da neću dozvoliti da me izolovanost njenog uma natera da razvijem
preterano interesovanje za nju? A evo me ipak – preterano sam zainteresovan.
Želeo sam da znam o čemu razmišlja. Njen um je bio zatvoren, ali su njene
oči bile vrlo otvorene. Možda bih mogao njih da čitam.
„Ne, Rouz, misli da će sve biti u redu“, kazala je Alis. „Sada sve postaje...
sigurnije. Devedeset tri procenta sam sigurna da se ništa loše neće desiti ako odeš
na čas.“ Pogledala me je upitno, pitajući se šta je to u mojim mislima njenu viziju
budućnosti učinilo pouzdanijom.
Hoće li znatiželja biti dovoljna da Beli Svon sačuva život?
Emet je bio u pravu – zašto da ne završim s tim, pa šta bude? Suočiću se sa
iskušenjem.
„Idite na čas“, naredio sam, pa ustao. Okrenuo sam se i bez osvrtanja se
udaljio od njih. Pratili su me Alisina briga, Džasperova osuda, Emetovo
odobravanje i Rozalina uznemirenost.
Još jednom sam duboko udahnuo na vratima učionice, a zatim zadržao taj
dah u plućima dok sam ulazio u malu, toplu prostoriju.
Nisam zakasnio. Gospodin Baner je još postavljao opremu za današnju
vežbu. Devojka je sedela za mojim – našim stolom oborene glave i zurila u
fasciklu po kojoj je crtala. Pogledao sam crtež dok sam joj prilazio, zanimala me
je čak i ova trivijalna tvorevina njenog uma, ali bio je beznačajan. Nasumično
upisivanje petlji unutar petlji. Možda nije bila usredsređena na šaru, možda je
razmišljala o nečem drugom?
Nepotrebno grubo izvukao sam stolicu zastrugavši njome preko linoleuma
– ljudi su se uvek osećali lagodnije kada je buka najavljivala nečije približavanje.
Znao sam da je čula struganje; nije podigla pogled, ali je preskočila jednu
petlju u crtežu koji je ispisivala, zbog čega je on izgledao neuravnoteženo.
Zašto nije podigla pogled? Verovatno se plašila. Moram se postarati da ovog
puta ostavim drugačiji utisak na nju. Da je navedem da pomisli kako joj se ono što
se pre desilo učinilo.
 „Zdravo“, rekao sam tihom glasom koji sam koristio kada sam želeo da se
ljudi pored mene osećaju prijatnije, uz učtiv smešak koji nije otkrivao zube.
Tada je podigla pogled, a krupne smeđe oči bile su joj uplašene i pune nemih
pitanja. Bio je to isti izraz koji mi je čitave prošle nedelje bio pred očima.
Dok sam zurio u te čudnovato duboke smeđe oči – bile su boje mlečne
čokolade, ali je njihova bistrina pre mogla da se uporedi sa jakim čajem, bilo je u
njima dubine i prozračnosti; a oko zenica su se videle tačkice kao ahat zelene boje
i boje zlatne karamele – shvatio sam da je moja mržnja, mržnja koju sam zamišljao
da ova devojka nekako zaslužuje prosto zato što postoji, nestala. Kako sada nisam
disao, nisam osećao njen ukus, teško mi je bilo da poverujem da neko toliko ranjiv
zaslužuje mržnju.
Obrazi su joj se zažarili, ali nije ništa rekla.
Nisam sklanjao pogled sa njenih očiju, koncentrisao sam se samo na pitanja
u njihovim dubinama i pokušao da ignorišem za jelo privlačnu boju njene kože.
Imao sam dovoljno vazduha da govorim još malo a da ne moram da udahnem.
„Zovem se Edvard Kalen“, rekao sam, premda je to već znala. Bio je to učtiv
način da se otpočne poznanstvo. „Nisam imao prilike da ti se predstavim prošle
nedelje. Ti mora da si Bela Svon.“
Delovala je zbunjeno – ponovo joj se između očiju pojavila ona mala bora.
Odgovorila je sa pola sekunde zakašnjenja.
„Otkud znaš moje ime?“, upitala je tek malo drhtavim glasom.
Mora da sam je istinski prestravio, i zbog toga sam osećao krivicu. Nežno
sam se nasmejao – znao sam da taj smeh utiče na ljude da se osećaju opuštenije.
„O, mislim da svi znaju tvoje ime.“ Mora da je postala svesna da je dospela
u središte pažnje u ovom monotonom mestu. „Čitav grad je čekao da stigneš.“
Namrštila se kao da je ova informacija za nju bila neprijatna. Pretpostavljao
sam da je, s obzirom na to da se činilo da je stidljiva, za nju privlačenje pažnje bilo
nešto loše. Većina ljudi je imala drugačije mišljenje. Premda nisu želeli da štrče iz
krda, u isti mah su čeznuli da u prvi plan istaknu svoju individualnu jednolikost.
„Ne“, rekla je. „Htela sam da pitam zašto si rekao da je moje ime Bela?“
„Zar ti se više sviđa Izabela?“, upitao sam, zbunjen što nisam shvatio šta je
želela da me pita. Nisam je razumeo. Onog prvog dana je nekoliko puta jasno
naglasila kako želi da joj se ljudi obraćaju. Da li su svi ljudi bili ovako nerazumljivi
bez smernica mentalnog konteksta? Koliko moram da se oslanjam na to dodatno
čulo. Hoću li biti potpuno slep bez njega?
„Ne, dopada mi se Bela“, odgovorila je, kriveći blago glavu u jednu stranu.
Na licu su joj se – ako sam pravilno tumačio njen izraz – borile postiđenost i
zbunjenost. „Ali mislim da me Čarli – to je moj tata – zove Izabela meni iza leđa.
Jer se čini da me svi ovde znaju pod tim imenom.“ Koža joj je postala za nijansu
tamnije ružičasta.
„O“, rekao sam, pa žurno skrenuo pogled sa njenog lica.
Upravo sam shvatio šta je njeno pitanje značilo: odao sam se – napravio sam
grešku. Da nisam prisluškivao druge učenike onog prvog dana, obratio bih joj se
punim imenom. Primetila je razliku.
Osetio sam žalac nelagode. Vrlo je brzo primetila moju omašku. Što je bilo
sasvim oštroumno, pogotovo za nekoga koga bi moja blizina trebalo da užasava.
Ali imao sam veće probleme od sumnji koje je možda gajila prema meni
duboko u sebi.
Ponestajalo mi je vazduha. Ako ću ponovo da joj se obratim, moraću da
udahnem.
Biće teško izbeći razgovor. Na njenu nesreću, njeno prisustvo za ovim
stolom značilo je da će morati da mi bude partnerka u sprovođenju vežbe i da ćemo
danas morati da sarađujemo. Izgledaće čudno – i neopisivo neučtivo – ako je
budem ignorisao za vreme vežbe. A kod nje će to izazvati još veću sumnju, veći
strah.
Nagnuo sam se što sam mogao dalje od nje a da ne pomerim stolicu i
okrenuo glavu prema prolazu. Pripremio sam se, zaključao mišiće i žurno udahnuo
na usta.
Ahh!
Bol je bio žestok, kao gutanje vrelog uglja. I premda nisam mogao da osetim
njen miris, osećao sam njen ukus na jeziku. Žudnja je bila jednako snažna kao i
kada sam prvi put osetio njen miris prošle nedelje.
Stegao sam zube i pokušao da se priberem.
„Počnite“, zapovedio je gospodin Baner.
Bilo mi je potrebno svako zrno samokontrole, koju sam teškom mukom
sticao sedamdeset četiri godine, da se okrenem prema devojci koja je zurila u sto
i nasmešim se.
„Dame imaju prednost, partneru?“, rekao sam.
Pogledala je u mene, a sa lica joj je nestalo boje. Da nije nešto bilo pogrešno?
U njenim očima sam video odraz mog uobičajenog prijateljskog izraza. Fasada je
izgledala savršeno. Da li se ponovo plašila? Nije progovarala.
„Ili ću ja početi prvi, ako želiš“, kazao sam tiho.
„Ne“, rekla je, a lice joj se ponovo zarumenelo. „Ja ću početi.“
Zurio sam u opremu na stolu – izgrebani mikroskop, kutiju slajdova – samo
da ne gledam krv kako joj navire na obraze i povlači se sa njih pod besprekornom
kožom. Još jednom sam žurno udahnuo kroza zube i trgao se kada mi je njen ukus
opekao unutrašnjost grla.
„Profaza“, rekla je nakon kraćeg ispitivanja. Krenula je da sklanja slajd,
premda jedva da ga je pogledala.
„Imaš li nešto protiv da ja pogledam?“ Instinktivno sam – glupo, kao da sam
pripadnik njene vrste – pružio ruku da je sprečim da skloni slajd. Na jednu sekundu
vrelina njene kože palila je moju. Kao električni impuls – vrelina mi se kroz prste
popela uz ruku. Naglo je izvukla ruku ispod moje.
„Izvini“, promrmljao sam. Kako sam morao u nešto da gledam, zgrabio sam
mikroskop i na trenutak pogledao slajd. Bila je u pravu.
„Profaza“, složio sam se.
I dalje sam bio suviše uznemiren da je pogledam. Dišući što sam tiše mogao
kroz stegnute zube i trudeći se da ignorišem žeđ, usredsredio sam se na
jednostavan zadatak, ispisivanje reči na odgovarajućem mestu na radnom listiću,
i stavljanje drugog slajda.
O čemu je sada razmišljala? Šta je osećala kada je dodirnula moju ruku?
Moja koža mora da je bila ledena kao led – odvratna. Nije ni čudo što je bila tako
tiha.
Pogledao sam slajd.
„Anafaza“, rekao sam sebi dok sam zapisivao reč na drugu liniju.
„Mogu li?“, upitala je.
Podigao sam pogled iznenađen što me je gledala sa iščekivanjem i pružala
jednu ruku prema mikroskopu. Nije izgledala uplašeno. Zar je zaista mislila da
sam dao pogrešan odgovor?
Nisam mogao da se ne nasmešim nadi na njenom licu dok sam gurao
mikroskop prema njoj.
Željno je pogledala u mikroskop, ali se brzo snuždila. Oborila je uglove
usana.
„Treći slajd?“, pitala je ne dižući pogled sa mikroskopa, već je samo pružila
ruku. Spustio sam naredni slajd u njen dlan, ovog puta se trudeći da je ne
dodirnem. Osećao sam se kao da sedim pored grejalice. Osećao sam kako mi se
blago podiže temperatura tela.
Nije dugo gledala slajd. „Interfaza“, izgovorila je nonšalantno – možda se
malo suviše trudeći da tako zvuči – pa gurnula mikroskop prema meni. Nije
dodirnula papir, već je čekala da ja zapišem odgovor. Proverio sam – ponovo je
bila u pravu.
 Završili smo zadatak ovako, progovarali smo reč po reč i izbegavali da se
pogledamo u oči. Mi smo jedini završili – ostalima je vežba bila teška. Majku
Njutonu je, čini se, bilo teško da se koncentriše; pokušavao je da gleda mene i
Belu.
Voleo bih da je ostao tamo gde je bio, pomislio je Majk gledajući me
zajedljivo. Zanimljivo. Nisam bio svestan da je mladić gajio neka naročito kivna
osećanja prema meni. Ovo je bio sasvim novi momenat, skorašnji koliko i dolazak
ove devojke, činilo se. Što je bilo još zanimljivije, otkrio sam – na svoje
iznenađenje – da je ovo osećanje bilo uzajamno.
Opet sam pogledao u devojku, čudeći se ogromnim razmerama haosa i
nemira koje je, uprkos svojoj običnoj, nimalo pretećoj pojavi, unela u moj život.
Nije da nisam mogao da vidim ono što je i Majk video. Bila je zapravo
prilično lepa za ljudsko biće, na neobičan način. Čak i bolje nego da je bilo lepo,
njeno lice je bilo... neočekivano. Nije bilo sasvim simetrično – uska brada je bila
u neskladu sa širokim jagodicama; i drastičnim kontrastom između svetle kože i
tamne kose; a bile su tu i one njene oči, suviše velike za njeno lice, prepune nemih
tajni...
Oči koje su se iznenada prodorno zagledale u moje.
Uzvratio sam joj pogled pokušavajući da naslutim makar jednu od njenih
tajni.
„Jesi li nabavio sočiva?“ upitala me je naglo.
Kakvo neobično pitanje. „Nisam.“ Gotovo sam se nasmešio pomisli da bi
trebalo da popravim vid.
„O“, procedila je. „Učinilo mi se da su ti oči drugačije.“
Iznenada sam osetio jezu kada sam shvatio da nisam bio jedini koji je danas
pokušavao da razotkrije tuđe tajne.
Slegnuo sam krutim ramenima i zagledao se pravo napred u profesora, koji
je počeo da obilazi parove.
Naravno da su mi oči bile drugačije od poslednjeg puta kada je imala prilike
da se zagleda u njih. Da bih se pripremio za današnje iskušenje, čitav vikend sam
proveo u lovu gaseći žeđ što sam više mogao, zapravo sam čak i preterao. Nasitio
sam se krvi životinja, mada to nije mnogo značilo pri susretu sa prenaglašenom
aromom koja je lebdela u vazduhu oko Bele. Kada sam je poslednji put streljao
pogledom, moje oči su bile crne od žeđi. Sada su, kada mi je telo bilo puno krvi,
oči bile tople zlatne boje – boje svetlog ćilibara.
Još jedna greška. Da sam video šta želi da postigne pitanjem, mogao sam
samo da kažem da.
 U ovoj školi sam već dve godine sedeo pored ljudi, a ona je bila prva koja
me je dovoljno pažljivo pogledala da primeti promenu boje mojih očiju. Ostali su,
premda su se divili lepoti članova moje porodice, brzo obarali pogled kada bismo
mi pogledali u njih. Povlačili su se, odbijajući da primete pojedinosti našeg izgleda
u instinktivnom nastojanju da ne dozvole sebi da shvate šta smo. Neznanje je za
ljudski um bilo blaženstvo.
Zašto je baš ova devojka morala da vidi previše?
Gospodin Baner je prišao našem stolu. Zahvalno sam udahnuo nalet svežeg
vazduha koji je došao sa njim pre nego što je stigao da se izmeša sa njenim
mirisom.
„Dakle, Edvarde“, rekao je gledajući naše odgovore „,zar nisi smatrao da bi
i Izabela trebalo da pogleda u mikroskop?“
„Bela“, ispravio sam ga bez razmišljanja. „Zapravo, ona je identifikovala tri
od pet slajdova.“
Misli gospodina Banera su bile skeptične kada se okrenuo da pogleda
devojku. „Jesi li već radila ovu vežbu?“
Posmatrao sam, zaokupljeno, kako se pomalo postiđeno smeši.
„Ne sa korenom crnog luka.“
„Zametni mehur belice?“, proveravao je gospodin Baner.
„Da.“
Ovo ga je iznenadilo. Današnju vežbu izdvojio je iz programa četvrte
godine. Zamišljeno je klimnuo devojci. „Jesi li bila u programu za darovite učenice
u Finiksu?“
„Da.“
Bila je darovita, znači, inteligentna za ljudsko biće. Ovo me nije iznenadilo.
„Pa“, rekao je gospodin Baner skupivši usne. „Pretpostavljam da je dobro
što ste vas dvoje par za vežbu.“ Okrenuo se i udaljio, gunđajući sebi u bradu: „Da
bi drugi učenici imali priliku da nauče nešto.“ Nisam verovao da je devojka to
mogla da čuje. Iznova je počela da crta petlje po svojoj fascikli.
Dve greške za pola sata. Izuzetno sam se loše pokazao. Premda nisam imao
predstavu šta ona misli o meni – koliko se plašila, koliko je slutila? – znao sam da
se moram više potruditi da ostavim drugačiji utisak na nju. Nešto što će ugušiti
njena sećanja na onaj surovi poslednji susret.
„Šteta za sneg, zar ne?“, kazao sam ponavljajući neobavezno ćaskanje koje
sam čuo od nekoliko drugih učenika danas. Vremenske prilike – uvek bezbedna
tema.
 Gledala me je sa očiglednom sumnjom u očima – što je bila nenormalna
reakcija na moje normalne reči. „Zapravo ne.“
Pokušao sam da vratim razgovor na banalne teme. Došla je sa mnogo
sunčanijeg, toplijeg mesta – njena koža to nekako kao da je oslikavala uprkos
njenom bledilu – pa joj hladnoća verovatno ne prija. Moj ledeni dodir joj svakako
nije prijao.
„Ne voliš hladnoću“, pretpostavio sam.
„Ni vlagu“, složila se.
„Mora da ti je teško da živiš u Forksu.“ Možda nije trebalo da dođeš ovamo,
želeo sam da dodam. Možda bi trebalo da se vratiš tamo gde ti je mesto.
Ali nisam bio siguran da sam to želeo. Uvek ću se sećati tog mirisa njene
krvi – da li je postojala garancija da neću naposletku poći za njom? A i ako bi
otišla, njen um bi za mene zauvek ostao tajna, večita zagonetka koja mi ne bi dala
mira.
„Nemaš pojma koliko“, odvratila je tihim glasom, pa na trenutak besno
pogledala iza mene.
Njeni odgovori nisu bili ono što sam očekivao. Terali su me da joj postavim
dodatna pitanja.
„Zašto si onda došla ovamo?“, upitao sam, shvativši u tom trenutku da je
moj ton suviše optužujući, da nije dovoljno opušten za neobavezan razgovor. Moje
pitanje zvučalo je nepristojno, nametljivo.
„To je... komplikovano.“
Trepnula je ne rekavši ništa više, a ja se umalo nisam urušio od znatiželje –
u tom trenutku ona je gorela gotovo jednako vrelo kao i žeđ u mom grlu. Zapravo,
shvatio sam da mi je postalo neznatno lakše da dišem; agonija je postajala trunčicu
podnošljivija jer mi je bila poznata.
„Mislim da ću moći da razumem“, navaljivao sam. Možda će je pristojnost
naterati da odgovori na moja pitanja ako budem dovoljno neučtiv da ih postavim.
Nemo je zurila u svoje ruke. Ovo je u meni izazvalo nestrpljenje. Želeo sam
da stavim ruku pod njenu bradu i podignem je da bih mogao da pročitam njen
pogled. Reči su se žurno prosule iz nje:
„Moja majka se ponovo udala.“
Ah, ovo je bilo dovoljno ljudski, lako da se razume. Tuga joj je preletela
preko lica, nateravši je da blago nabere obrve.
„To mi ne zvuči suviše komplikovano“, rekao sam nežnim glasom, premda
nisam uložio napor da on tako zvuči. Njena utučenost ostavljala me je neobično
bespomoćnim i terala me da poželim da mogu nekako da je oraspoložim. Neobičan
impuls. „Kada se to desilo?“
„Prošlog septembra.“ Teško je izdahnula – nije to bio baš uzdah. Zaledio
sam se na trenutak kada mi je njen topli dah očešao lice.
„I on ti se ne dopada“, pretpostavio sam nakon kraće pauze, i dalje
pokušavajući da izvučem dodatne informacije.
„Ne, Fil nije loš“, rekla je ispravljajući me. Oko njenih punih usana sada se
video nagoveštaj smeška. „Možda je suviše mlad, ali je sasvim fin.“
To se nije uklapalo u scenario koji sam sklapao u glavi.
„Zašto onda nisi ostala s njima?“ Glas mi je bio suviše željan; zvučao je kao
da sam previše radoznao. Što sam, istini za volju, i bio.
„Fil mnogo putuje. Igra bejzbol.“ Blagi smešak je sada bio naglašeniji; nju
je njegov izbor karijere zabavljao.
I ja sam se nasmešio, premda to nisam svesno uradio. Nisam se trudio da je
opustim. Njen smešak me je prosto terao da se i ja njoj nasmešim – da poželim da
podeli sa mnom tajnu.
„Jesam li čuo za njega?“ U glavi sam prelistao spisak profesionalnih igrača
bejzbola pitajući se koji je Fil njen.
„Verovatno nisi. Ne igra naročito dobro.“ Još jedan smešak. „Igra isključivo
u drugoj ligi. Često se seli.“
Spiskovi u mojoj glavi su se smesta promenili i ja sam za manje od jedne
sekunde izlistao sve mogućnosti. U isto vreme sam zamišljao novi scenario.
„I majka te je poslala ovamo da bi ona mogla da putuje s njim“, upitao sam.
Činilo se da je iznošenje pretpostavki uspevalo da izvuče više odgovora od nje od
direktnih pitanja. Ponovo je upalilo. Isturila je bradu i na licu joj se iznenada
pojavio tvrdoglav izraz.
„Nije me ona poslala“, rekla je, a u glasu joj se čula nova oštrina. Moja
pretpostavka ju je ljutila, premda nisam razumeo zašto. „Sama sam sebe poslala
ovamo.“
Nisam mogao da pogodim značenje njenih reči, kao ni izvor njene iritacije.
Bio sam potpuno izgubljen.
Nisam uspevao da razumem ovu devojku. Nije bila kao druga ljudska bića.
Možda tišina njenih misli i njen zanosni miris nisu bili jedino što je kod nje bilo
neobično.
„Ne razumem', priznao sam, premda mi je to bilo mrsko.
Uzdahnula je i zagledala se u moje oči duže nego što je većina normalnih
ljudi mogla da podnese.
 „Ostala je sa mnom, ali joj je on nedostajao“, objasnila je Bela polako, a
njen glas je sa svakom rečju postajao sve utučeniji. „Bila je nesrećna... pa sam
odlučila da je vreme da provedem malo kvalitetnog vremena sa Čarlijem.“
Sićušna bora između obrva se produbila.
„Ali sada si ti nesrećna“, promrmljao sam. Nastavio sam naglas da iznosim
pretpostavke u nadi da ću saznati nešto iz njenog pobijanja. No čini se da ova
pretpostavka i nije bila daleko od istine.
„I?“, rekla je kao da ovo čak i nije bilo nešto što je trebalo da se uzme u
razmatranje.
Nastavio sam da je gledam u oči osećajući kako sam najzad uspeo da
pogledam u njenu dušu. Ta jedna reč rekla mi je gde je ona sebi odredila mesto
među prioritetima. Za razliku od većine ljudi, njoj su njene potrebe bile daleko pri
kraju spiska.
Bila je nesebična.
Kada sam to shvatio, misterija osobe koja se krije u ovom tihom umu počela
je polako da postaje jasnija.
„To mi se ne čini pošteno“, rekao sam. Slegnuo sam ramenima trudeći se da
izgledam nemarno.
Nasmejala se, ali nije u njenom smehu bilo veselja. „Zar ti niko nikada nije
rekao? Život nije pošten.“
Poželeo sam da se nasmejem njenim rečima. Premda ni ja nisam osećao
istinsko veselje, znao sam ponešto o nepravičnosti života. „Mislim da sam to već
negde čuo.“
Zagledala se u mene, ponovo je izgledala zbunjeno. Skrenula je pogled, pa
ga vratila.
„I to je sve“, rekla mi je.
Nisam bio spreman da dozvolim da se razgovor završi. Malo slovo v između
njenih očiju, ostatak njene tuge, smetalo mi je.
„Dobro glumiš.“ Govorio sam polako, još razmišljajući o ovoj novoj
hipotezi. „Ali spreman sam da se opkladim da patiš više nego što dozvoljavaš da
drugi vide.“
Složila je grimasu, suzila oči i izvila usne u jednu stranu, pa pogledala opet
prema čelu učionice. Nije joj se dopadalo kada bih izneo ispravnu pretpostavku.
Nije ona bila običan mučenik – nije želela da drugi vide njen bol.
„Grešim li?“
Trgla se, blago, ali je nastavila da se pretvara da me nije čula.
To me je nateralo da se nasmešim. „Nisam ni mislio.“
 „Zašto ti je to važno?“, upitala je, i dalje odvraćajući pogled od mene.
„To je veoma dobro pitanje“, priznao sam više sebi nego njoj.
Bila je pronicljivija od mene – videla je samu suštinu stvari, dok sam se ja
koprcao po obodu i naslepo tražio nagoveštaje. Detalji njenog krajnje ljudskog
života ne bi trebalo da su mi važni. Pogrešno je bilo sa moje strane mariti za ono
što ona misli. Osim što su služile da mi pomognu da zaštitim porodicu od sumnje,
ljudske misli nisu imale nikakav značaj.
Nisam bio navikao da budem manje intuitivna strana ni u kakvom društvu.
Previše sam se oslanjao na svoj posebno izoštreni sluh – očigledno nisam bio
onoliko perceptivan koliko sam mislio.
Devojka je uzdahnula i ljutito pogledala prema čelu učionice. Bilo je nečeg
komičnog u njenom ozlojeđenom izrazu. Čitava ova situacija, čitav ovaj razgovor
bio je komičan. Niko nikada nije bio u većoj opasnosti u mojoj blizini od ove sitne
devojke – u svakom trenutku bih mogao, zanet besmislenom udubljenošću u ovaj
razgovor, da udahnem na nos i napadnem je pre nego što stignem da se zaustavim
– a ona se ljutila jer joj nisam odgovorio na pitanje.
„Da li te nerviram?“, upitao sam, smešeći se besmislenosti svega ovoga.
Pogledala me je žurno, a zatim se činilo da je moj pogled zarobio njen.
„Ne sasvim“, rekla mi je. „Više nerviram samu sebe. Moje lice je jako lako
pročitati – moja majka za mene uvek kaže da sam otvorena knjiga.“
Nezadovoljno se namrštila.
Gledao sam je začuđeno. Ljutila se jer je mislila da sam je suviše lako
prozreo. Kako je to čudnovato. Nikada u životu – bolje rečeno nikada u svom
postojanju jer teško da je život bio odgovarajuća reč pošto nisam istinski bio živ –
nisam uložio toliko napora da nekoga razumem.
„Upravo suprotno“, izrazio sam neslaganje osećajući se neobično... oprezno,
kao da ovde postoji neka skrivena opasnost koju nisam uspevao da vidim. Nešto
više od one vrlo očigledne opasnosti... Iznenada sam postao napet, slutnja je u
meni izazivala nemir. „Vrlo mi je teško da te pročitam.“
„Onda mora da dobro čitaš ljude“, rekla je i sama iznevši pretpostavku i opet
pogodila pravo u metu.
„Obično“, složio sam se.
Tada sam joj se široko nasmešio, dozvolivši usnama da se povuku i otkriju
redove sjajnih, poput čelika snažnih zuba.
Bio je to glup potez, ali ja sam naglo, neočekivano očajnički želeo da uputim
ovoj devojci neko upozorenje. Njeno telo bilo mi je bliže nego pre jer se i nesvesno
približila za vreme razgovora. Činilo se da svi sitni nagoveštaji i znaci koji su bili
dovoljni da zastraše ostatak ljudskog roda na nju kao da nisu delovali. Zašto nije
prestravljeno zazirala od mene? Mora da je videla dovoljno moje tamne strane da
shvati da je u opasnosti.
Nisam imao prilike da vidim da li je moje upozorenje postiglo željeni efekat.
Gospodin Baner je baš u tom trenutku zamolio odeljenje za pažnju i Bela se smesta
okrenula od mene. Činilo se da joj je laknulo zbog ovog prekida, pa je možda i
nesvesno razumela pretnju.
Nadao sam se da jeste.
Prepoznao sam fascinaciju koja je rasla u meni, iako sam pokušao da je
iskorenim. Nisam mogao da dozvolim sebi da me Bela Svon zainteresuje. Ili pre,
ona nije smela to sebi da dozvoli. Već sam jedva čekao novu priliku da
razgovaram sa njom. Želeo sam da znam više o njenoj majci, njenom životu pre
nego što je došla ovamo, njenom odnosu sa ocem. Sve one beznačajne pojedinosti
koje bi mi dodatno razotkrile njen karakter. Ali svaki trenutak koji sam proveo sa
njom predstavljao je grešku, rizik kome nije smela da se izloži.
Odsutno je zabacila gustu kosu baš u trenutku kada sam dozvolio sebi da
ponovo udahnem. Naročito koncentrisani talas njenog mirisa zastao mi je u grlu.
Bilo je to kao i prvog dana – kao granata da me je pogodila. Bol od užarene
suvoće izazvao mi je vrtoglavicu. Morao sam ponovo da se uhvatim za sto da ne
ustanem sa mesta. Ovog puta sam imao malo više kontrole. Barem nisam ništa
slomio. Čudovište u meni je zarežalo, ali nije uživalo u mom bolu. Bio je suviše
čvrsto sputan. Zasad.
Potpuno sam prestao da dišem i odmakao sam se od nje što sam dalje mogao.
Ne, nisam mogao da dozvolim sebi da me ona zainteresuje. Što mi bude
zanimljivija, to je veća verovatnoća da ću je ubiti. Već sam danas napravio dve
sitne greške. Hoću li napraviti i treću, ne tako sitnu?
Čim se zvono oglasilo, pobegao sam iz učionice – verovatno uništivši utisak
učtivosti koji sam donekle uspeo da ostavim u toku ovog sata. I opet sam gladno
udisao čisti, sveži vazduh napolju kao da je isceljujući melem. Žurio sam da se što
je moguće više udaljim od devojke.
Emet me je čekao ispred vrata kabineta za španski. Na trenutak je posmatrao
moj divlji izraz.
Kako je prošlo, upitao je oprezno.
„Niko nije umro“, promumlao sam.
Pretpostavljam da je i to nešto. Kada sam video Alis kako juri pred kraj
časa, pomislio sam...
Dok smo ulazili u kabinet, video sam njegovo sećanje od pre nekoliko
trenutaka, pogled kroz otvorena vrata prethodnog časa: Alis kako žurno i praznog
lica prelazi preko dvorišta do zgrade za prirodne nauke. Osetio sam njegovo
sećanje na želju da ustane i pođe sa njom, a zatim i odluku da ostane. Da je Alis
bila potrebna njegova pomoć, zatražila bi je.
Sklopio sam oči od užasa i gađenja dok sam se rušio na stolicu. „Nisam bio
svestan da je bilo toliko blizu. Nisam mislio da ću... Nisam smatrao da je toliko
loše“, prošaputao sam.
Nije bilo, uverio me je. Niko nije umro, zar ne?
„Tako je“, procedio sam kroza zube. „Ne ovog puta.“
Možda će postati lakše.
„Naravno.“
A možda ćeš je ubiti. Slegnuo je ramenima. Ne bi bio prvi koji je zabrljao.
Niko ti ne bi suviše oštro sudio. Ponekad osoba prosto previše dobro miriše.
Impresioniran sam što si i ovoliko izdržao.
„Ne pomažeš mi, Emete.“
Gadilo mi se njegovo mirenje sa mišlju da ću ubiti devojku, da je to na neki
način neizbežno. Zar je ona bila kriva što miriše dobro?
Znam kada se desilo meni..., sećao se vraćajući me pola veka u prošlost na
seoski puteljak u sumrak, gde je jedna sredovečna žena skidala suve čaršave sa
konopca za sušenje veša zategnutog između dva stabla jabuke. Ovo sam već video,
jače od njegova dva susreta, ali je sećanje sada bilo naročito živo – možda zato što
me je grlo još bolelo od vreline koja ga je palila proteklih sat vremena. Emet se
sećao mirisa jabuka koji je teško visio u vazduhu – berba se završila i odbačeno
voće je ležalo rasuto po zemlji i kroz modrice na kori ispuštalo miris u gustim
oblacima. Sveže pokošena livada predstavljala je pozadinu za taj miris, harmoniju.
Išao je stazom gotovo potpuno nesvestan žene, išao je da obavi neki poslić na koji
ga je Rozali poslala. Nebo je bilo ljubičasto, narandžasto nad planinama na
zapadu. Nastavio bi krivudavim putem za kola i ne bi imao razloga da pamti to
veče da iznenada nije dunuo povetarac i napeo bele čaršave kao jedra i raširio
ženin miris preko Emetovog lica.
„Ah“, zaječao sam tiho. Kao da sećanje na moju žeđ nije bilo dovoljno.
Znam. Nisam izdržao ni pola sekunde. Nisam čak ni pomislio da se oduprem.
Njegovo sećanje je postalo suviše eksplicitno da bih ga izdržao.
Skočio sam stežući snažno zube.
„Estás bien, Edvard?“, upitala je gospođa Gof, zatečena mojim iznenadnim
pokretom. Video sam svoje lice u njenim mislima, i znao da ne izgledam nimalo
dobro.
„Perdóname“, promrmljao sam, pa pojurio prema vratima.
 „Emete, porfavor, puedes ayudar a tu hermano?“, upitala je pokazujući
beznadežno prema meni.
„Naravno“, čuo sam kako on kaže. A zatim se našao iza mene.
Pratio me je na drugu stranu zgrade, gde me je sustigao i spustio mi ruku na
rame.
Nepotrebno silovito odgurnuo sam njegovu ruku. Taj pokret slomio bi kosti
ljudske šake i ruke sa kojom je bila spojena.
„Izvini, Edvarde.“
„Znam.“ Gutao sam vazduh pokušavajući da izbistrim glavu i pročistim
pluća.
„Je li toliko loše?“, upitao je, pokušavajući da ne razmišlja o mirisu i ukusu
svog sećanja, ali ne uspevajući u tome.
„Gore, Emete, gore.“
Na trenutak je ćutao.
Možda...
„Ne, ne bi bilo bolje kada bih to uradio. Vrati se na čas, Emete. Želim da
budem sam.“
Okrenuo se bez ijedne reči više, ili misli, i žurno se udaljio. Emet će reći
profesorki španskog da mi je zlo, ili da sam pobegao, ili da sam vampir koji je
opasno van kontrole. Je li njegov izgovor zaista bio važan? Možda se neću vratiti.
Možda moram da odem.
Vratio sam se do svog automobila i čekao da se nastava završi. Da se
sakrijem. Ponovo.
Trebalo je vreme da provedem donoseći odluke ili se trudeći da učvrstim
svoju rešenost, ali ja sam kao zavisnik uhvatio sebe kako pretražujem žamor misli
iz zgrada škole. Poznati glasovi su se isticali, ali nisu me u ovom trenutku zanimale
Alisine vizije ni Rozaline pritužbe. Lako sam pronašao Džesiku, ali devojka nije
bila sa njom, pa sam nastavio da tražim. Misli Majka Njutona su mi privukle
pažnju, i ja sam je najzad pronašao, bila je na fizičkom sa njim. Nije bio srećan jer
sam danas razgovarao sa njom na biologiji. Razmišljao je o njenom odgovoru kada
je potegao ovu temu.
Nikada ga pre nisam video da je razmenio više od poneke reči sa nekim.
Naravno da je rešio da će da razgovara sa Belom. Ne dopada mi se način na koji
je gleda. Ali ona nije izgledala suviše oduševljeno njime. Šta je ono rekla ranije?
„Pitam se šta mu je bilo prošlog ponedeljka.“ Tako nešto. Nije zvučalo kao da
mari. Nije to mogao biti naročito zanimljiv razgovor...
 Bodrio se idejom da Bela nije bila zainteresovana za razgovor sa mnom. To
me je prilično nerviralo, pa sam prestao da slušam.
Pustio sam CD sa nasilnom muzikom, a zatim pojačao ton dok nije ugušila
sve druge glasove. Morao sam da se snažno koncentrišem na muziku da ne bih
dozvolio sebi da se vratim mislima Majka Njutona da bih mogao da špijuniram
nedužnu devojku.
Varao sam nekoliko puta dok se sat bližio kraju. Nisam špijunirao,
pokušavao sam da ubedim sebe. Samo sam se pripremao. Želeo sam da znam kada
će tačno izaći iz sale za fizičko, kada će izaći na parking. Nisam želeo da me
iznenadi.
Kada su učenici počeli da izlaze iz sale, ja sam izašao iz automobila ne
znajući zašto sam to uradio. Kiša je sipila – ignorisao sam je dok mi je polako
natapala kosu.
Jesam li želeo da me vidi ovde? Jesam li se nadao da će mi prići da
porazgovara sa mnom? Šta sam ja to radio?
Nisam se pomerao, premda sam pokušao da ubedim sebe da se vratim u auto,
znajući da je moje ponašanje dostojno prekora. Prekrstio sam ruke na grudima i
veoma polako disao dok sam je gledao kako polako ide prema meni. Nekoliko
puta pogledala je namrgođeno u oblake, kao da su je uvredili.
Bio sam razočaran kada je stigla do svog automobila pre nego što je morala
da prođe pored mene. Da li bi mi se obratila? Da li bih se ja obratio njoj?
Sela je u izbledeli ševrolet pikap, zarđalu grdosiju koja je bila starija od
njenog oca. Posmatrao sam je kako pokreće motor – stari motor zagrmeo je
glasnije od bilo kog drugog vozila na parkingu – pa pruža ruke prema grejačima.
Hladnoća joj je bila neprijatna – nije joj se dopadala. Prošla je prstima kroz gustu
kosu, pa počela da povlači pramenove kroz tok toplog vazduha kao da pokušava
da ih osuši. Zamišljao sam kako miriše kabina kamioneta, a zatim žurno isterao tu
misao iz glave.
Osvrnula se dok se spremala da krene u rikverc i najzad pogledala prema
meni. Zurila je u mene svega delić sekunde, a ja sam u njenim očima uspeo da
pročitam samo iznenađenje pre nego što je otrgla pogled i ubacila menjač u rikverc
jednim snažnim trzajem. A zatim je uz škripu guma stala jer je zadnji deo
kamioneta promašio mali automobil Nikol Kejsi za svega nekoliko centimetara.
Zurila je u retrovizor otvorenih usta, užasnuta ovim skoro bliskim susretom.
Kada je drugi automobil prošao pored nje, dva puta je proverila sve slepe tačke, a
zatim toliko polako i oprezno izašla sa parking-mesta da sam se nasmešio. Ona
kao da je mislila da je opasna u svom oronulom kamionetu.
 Pomisao da je Bela Svon opasna po bilo koga, ma šta da vozi, naterala me
je da se nasmejem dok je devojka prolazila pored mene zureći pravo preda se.
 3. RIZIK

Zaista nisam bio žedan, ali sam odlučio da ponovo te noći odem u lov. Mala doza
preventive, nedovoljna, znao sam.
Karlajl je pošao sa mnom. Nismo bili sami otkako sam se vratio sa Denalija.
Dok smo trčali kroz crnu šumu, čuo sam kako razmišlja o onom žurnom oproštaju
od prošle nedelje.
U njegovom sećanju sam video kako mi se lice grčilo u divljem očajanju.
Ponovo sam osetio njegovo iznenađenje i iznenadnu brigu.
„Edvarde?“
„Moram da odem, Karlajle. Moram odmah da odem.“
„Šta se desilo?“
„Ništa. Još. Ali desiće se ako ostanem.“
Pružio je ruku prema meni. Video sam da ga je povredilo kada sam se
izmakao.
„Ne razumem.“
„Da li si ikada... da li je ikada postojao trenutak...“
Posmatrao sam sebe kako duboko udišem, video divlju svetlost u mojim
očima kroz filter njegove duboke brige.
„Da li ti se ikada desilo da ti neka osoba miriše bolje od ostalih? Mnogo
bolje?“
„O!“
Kada sam postao svestan da je razumeo, lice mi se snuždilo od stida.
Pružio je ruku prema meni, ignorišući moje povlačenje, pa ju je spustio na
moje rame.
„Uradi šta moraš da bi se odupro, sine. Nedostajaćeš mi. Evo, uzmi moj
auto. Rezervoar je pun.“
Sada se pitao da li je dobro postupio tada što me je pustio da odem. Pitao se
da li me je povredio nedostatkom poverenja.
„Nisi“, prošaputao sam dok sam trčao. „To mi je bilo potrebno. Lako sam
mogao da izdam tvoje poverenje da si mi rekao da ostanem.“
„Žao mi je što patiš, Edvarde. Ali trebalo bi da uradiš sve što je u tvojoj moći
da sačuvaš život tom detetu. Pa makar to značilo da ponovo moraš da nas
napustiš.“
 „Znam, znam.“
„Zašto si se vratio? Znaš koliko sam srećan što si ovde, ali, ako ti je suviše
teško...“
„Nije mi se dopalo da se osećam kao kukavica“, priznao sam.
Usporili smo – sada smo išli tek lakim trkom kroz tamu.
„Bolje i to nego izložiti je opasnosti. Otići će za godinu ili dve.“
„U pravu si, znam to.“ Ali njegove reči imale su na mene sasvim suprotan
uticaj, izazivale su u meni veću želju da ostanem. Devojka će otići za godinu ili
dve...
Karlajl je prestao da trči i ja sam stao s njim. Okrenuo se da pažljivije
pogleda izraz na mom licu.
Ali nećeš pobeći, zar ne?
Oborio sam glavu.
Je li to ponos, Edvarde? Nije sramota...
„Ne, ne zadržava mene ponos ovde. Ne sada.“
Nemaš kuda da odeš?
Kratko sam se nasmejao. „Ne. To me ne bi sprečilo kada bih mogao da
nateram sebe da odem.“
„Poći ćemo s tobom, razume se, ako ti je to potrebno. Dovoljno je samo da
nas zamoliš. I ti si se setio bez pritužbi zbog svih ostalih. Neće ti ovo zameriti.“
Podigao sam obrvu.
Nasmejao se. „Da, Rozali bi mogla, ali ona ti je dužna. Kako bilo, mnogo je
bolje da odemo sada kada još nema nikakve štete nego da idemo kasnije nakon što
se nečiji život okonča.“ Veselja je nestalo do kraja rečenice.
Trgao sam se na njegove reči.
„Da“, složio sam se. Moj glas je zvučao promuklo.
Ali nećeš otići?
Uzdahnuo sam. „Trebalo bi.“
„Šta te zadržava ovde, Edvarde? Ne mogu da razumem...“
„Ne znam da li mogu da objasnim.“ Čak ni meni samom to nije imalo smisla.
Dugo je odmeravao moj izraz.
Ne, ne razumem. Ali ću poštovati tvoju privatnost, ako tako želiš.
„Hvala ti. To je velikodušno od tebe, s obzirom na to da ja nikome ne dajem
pravo na privatnost.“ Sa jednim izuzetkom. A i radio sam sve što je bilo u mojoj
moći da je lišim njene privatnosti, zar ne?
 Svi imamo svoje osobenosti. Ponovo se nasmejao. Hoćemo li?
Upravo je osetio miris malog stada jelena. Teško je bilo probuditi u sebi
uzbuđenje prema nečemu što, čak ni u najboljim okolnostima, nije bila naročito
privlačna aroma. Ovaj miris mi je sada, zbog svežeg sećanja na devojčinu krv,
izazivao mučninu.
Uzdahnuo sam. „Hajdemo“, složio sam se, premda sam znao da mi gutanje
sveže krvi na silu neće mnogo pomoći.
Obojica smo se spustili u čučanj za lov i dozvolili neprivlačnom mirisu da
nas tiho privuče sebi.

Bilo je hladnije Kada smo se vratili kući. Otopljeni sneg se zaledio; činilo se kao
da tanki sloj stakla prekriva sve oko nas – svaka borova iglica, svaki list paprati i
svaka vlat trave bili su prekriveni ledom.
Karlajl je otišao da se obuče za jutarnju smenu u bolnici, ja sam ostao pored
reke i čekao sam da sunce izađe. Osećao sam se gotovo... otečeno od količine krvi
koju sam popio, ali sam znao da će odsustvo istinske žeđi biti beznačajno kada
ponovo sednem pored devojke.
Nastavio sam da sedim, hladan i nepomičan kao kamen, i zurim u tamnu
vodu koja je tekla pored ledene obale. Zurio sam kroz nju.
Karlajl je bio u pravu. Trebalo bi da odem iz Forksa. Mogli bi da izmisle
neku priču kojom bi objasnili moje odsustvo. Internat u Evropi. Poseta daljim
rođacima. Adolescentni bunt i bežanje od kuće. Priča nije bila važna. Niko je ne
bi previše dovodio u pitanje.
Bilo bi to tek na godinu ili dve, a tada bi devojka nestala. Nastavila sa svojim
životom – imala bi život koji bi mogao da se nastavi. Otišla negde na neki koledž,
započela karijeru, možda se i udala za nekoga. Mogao sam to da zamislim – mogao
sam da je vidim kako obučena u belo gazi odmerenim korakom držeći oca
podruku.
Neobično je bilo što je ova slika u meni budila bol. Nisam mogao to da
razumem. Da li sam joj zamerao na budućnosti jer je to bilo nešto što ja nikada
neću moći da imam? To nije imalo smisla. Svako ljudsko biće oko mene imalo je
isti potencijal pred sobom – život – a ja sam retko zastajao da im na tome zavidim.
Trebalo bi da je ostavim njenoj budućnosti. Da prestanem da dovodim njen
život u opasnost. To bi bilo ispravno. Karlajl je uvek birao ispravan put. Trebalo
bi da ga poslušam sada. Hoću.
Sunce se podiglo iza oblaka i bleda svetlost je zasvetlucala na celokupnom
zaleđenom staklu oko mene.
 Još jedan dan, odlučio sam. Videću je još jednom. To mogu da podnesem.
Možda ću i spomenuti predstojeći odlazak, pripremiti teren.
Biće to teško. Osećao sam to u teškoj nevoljnosti koja me je već terala da
tražim izgovore da ostanem – da produžim rok na dva dana, tri, četiri... Ali uradiću
pravu stvar. Znao sam da mogu da se pouzdam u Karlajlov savet. Takođe sam
znao da sam bio suviše rastrzan da sam ispravno odlučim.
Suviše rastrzan. Koliko je ove nevoljnosti poticalo od moje opsesivne
znatiželje, a koliko od nezadovoljenog apetita?
Pošao sam da se presvučem za školu.
Alis me je čekala, sedela je na gornjem stepeniku na ulazu na drugi sprat.
Ponovo odlaziš, optužila me je.
Uzdahnuo sam i klimnuo.
Ovog puta ne vidim kuda ideš.
„Ne znam još kuda idem“, prošaputao sam.
Želim da ostaneš.
Odmahnuo sam glavom.
Možda bismo Džas i ja mogli da pođemo sa tobom?
„Bićete im potrebniji ako ja nisam ovde da ih pazim. A misli i na Ezme. Da
li bi joj jednim udarcem oduzela polovinu porodice?“
Biće jako nesrećna.
„Znam. Zato ti moraš da ostaneš.“
Nije to isto kao kada si ti ovde, i ti to znaš.
„Znam. Ali moram da postupim ispravno.“
Mnogo je načina da se postupi ispravno, i mnogo je načina da se postupi
pogrešno, zar ne?
Na trenutak ju je ponela jedna od njenih čudnih vizija; zajedno sa njom
gledao sam kako nejasne slike trepere i vrtlože se. Video sam sebe izmešanog sa
neobičnim senkama koje nisam uspeo da razaznam – mutnim, neodređenim
oblicima. A zatim je, iznenada, moja koža svetlucala na jarkoj sunčevoj svetlosti
na maloj otvorenoj livadi. Ovo sam mesto poznavao. Sa mnom je na livadi stajala
jedna prilika, ali je opet bila nejasna, nije bila dovoljno prisutna da je prepoznam.
Slike su podrhtavale i nestajale dok je milion sitnih odluka ponovo menjalo
budućnost.
„Nisam uspeo mnogo da vidim“, rekao sam joj kada je vizija potamnela.
Ni ja. Tvoja budućnost se toliko menja da ne mogu da je pratim. Ali mislim
da...
 Stala je, pa prelistala veliki broj nedavnih vizija u vezi sa mnom. Sve su bile
iste – zamagljene i neodređene.
„Mislim da se nešto menja“, rekla je naglas. „Čini se da si sada na raskrsnici
života.“
Sumorno sam se nasmejao. „Svesna si da zvučiš kao vašarska proročica?“
Isplazila je mali jezik.
„Ali danas je sve u redu, zar ne?“, upitao sam naglo uznemiren.
„Ne vidim da ćeš danas nekoga ubiti“, uverila me je.
„Hvala, Alis.“
„Idi da se obučeš. Neću ništa reći – pustiću te da kažeš ostalima kada budeš
spreman.“
Ustala je, pa odjurila nazad niz stepenice blago povijenih ramena.
Nedostajaćeš mi. Zaista.
Da, i ona će meni zaista nedostajati.
Do škole smo se vozili u tišini. Džasper je osećao da je Alis zbog nečega
uznemirena, ali je znao da bi ona već progovorila da je želela da o tome razgovara.
Emet i Rozali su bili potpuno nesvesni, opet su upali u jedno od svojih stanja,
gledali su jedno drugo sa obožavanjem – prilično ih je bilo odvratno posmatrati
spolja. Svi smo bili sasvim svesni koliko su očajnički bili zaljubljeni jedno u
drugo. Ili sam ja možda samo bio ogorčen jer sam jedini bio sam. Bilo je dana
kada je bilo teže živeti sa tri savršena para. Ovo je bio jedan od tih dana.
Možda će svi biti srećniji kada mene ne bude, ovako zlovoljnog i svadljivog
poput starca, kakav bi do sada već trebalo da budem.
Naravno, prvo što sam uradio kada smo stigli do škole bilo je da potražim
devojku. Ponovo, samo da se pripremim.
Da.
Ponižavajuće je bilo koliko se činilo da u mom svetu nema ničega osim nje.
Ali bilo je to sasvim lako razumeti. Nakon što osamdeset godina i danju i
noću proživljavam isto, svaka promena postane tačka preokupiranosti.
Još nije bila stigla, ali sam čuo gromoglasno brektanje njenog motora u
daljini. Naslonio sam se na automobil i čekao. Alis je ostala sa mnom, a ostali su
otišli na čas. Već im je dosadila moja fiksacija – nisu mogli da razumeju kako je
moguće da neko ljudsko biće može toliko dugo da mi okupira pažnju ma koliko
primamljivo mirisalo.
Devojka se polako dovezla u moje vidno polje, pažljivo je gledala put i
čvrsto rukama stezala volan. Činilo se da zbog nečega oseća nemir. Bio mi je
potreban trenutak da shvatim šta je to bilo, da shvatim da se na licima svih ljudi
nalazio isti izraz. Ah, put je bio klizav od leda, i svi su se trudili da voze pažljivije.
Video sam da ozbiljno shvata ovaj dodatni rizik.
To mi činilo u skladu sa onim što sam uspeo da otkrijem o njenom karakteru.
Dodao sam ovo mom malom spisku: bila je ozbiljna osoba, odgovorna.
Parkirala je nedaleko od mene, ali još nije primetila da stojim i da zurim u
nju. Pitao sam se šta će uraditi kada me ugleda? Porumeneti i udaljiti se? To mi je
prvo palo na pamet. Ali možda će mi uzvratiti pogled. Možda će prići da razgovara
sa mnom.
Duboko sam udahnuo i napunio pluća za svaki slučaj, u nadi da će se to
desiti.
Pažljivo je izašla iz kamioneta proveravajući klizavo tlo pre nego što je svom
težinom stala na njega. Nije podigla pogled i to me je žuljalo. Možda ću otići da
razgovaram sa njom...
Ne, to bi bilo pogrešno.
Umesto da krene prema školi, pošla je prema zadnjem delu kamioneta
smešno se pridržavajući za ogradu tovarnog dela jer se bojala da se ne oklizne.
Nasmešio sam se i osetio Alisin pogled na licu. Nisam slušao misli koje su joj se
javile na ovu moju reakciju – suviše mi je bilo zabavno da posmatram devojku
kako proverava lance. S obzirom na to kako su joj noge poigravale, činilo se da bi
zaista mogla da padne. Niko drugi nije imao sličnih poteškoća – je li parkirala baš
na samom ledu?
Zastala je, pa se sa neobičnim izrazom zagledala u točkove. Izraz na njenom
licu je bio... nežan. Kao da je nešto u vezi sa gumom kod nje budilo... osećanja?
I ponovo me je znatiželja bolela kao žeđ. Bilo je to kao da moram da znam
o čemu razmišlja – kao da ništa drugo nije važno.
Otići ću da porazgovaram sa njom. Svakako je izgledala kao da joj je
potrebna pomoć, barem dok se ne skloni sa klizavog asfalta. Naravno, ne mogu da
joj ponudim pomoć, zar ne? Oklevao sam kolebajući se. Ma koliko da joj je sneg
bio mrzak, teško da bi joj prijao dodir moje hladne, bele ruke. Trebalo je da uzmem
rukavice...
„NE!“, glasno je udahnula Alis.
Smesta sam pogledao njene misli, najpre pomislivši kako sam doneo lošu
odluku, zbog čega je videla da radim nešto neoprostivo. Ali to nije imalo nikakve
veze sa mnom.
Tajler Krouli odlučio je da na parking skrene neprilagođenom brzinom.
Zbog te odluke proklizaće na ledu i izgubiće kontrolu nad automobilom.
Vizija je stigla delić sekunde pre realnosti. Tajlerov kombi pojavio se iza
ugla dok sam ja još gledao ono što je nateralo Alis da užasnuto krikne.
 Ne, vizija nije imala ništa sa mnom, a ipak se sasvim odnosila na mene, jer
će Tajlerov kombi – a njegovi točkovi su upravo pod najgorim mogućim uglom
naleteli na led – poleteti preko parkinga i zdrobiti devojku koja je, nepozvana,
postala središte mog sveta.
Čak i bez Alisine vizije bilo bi sasvim jednostavno proceniti putanju vozila
nad kojim je Tajler izgubio kontrolu.
Devojka, koja se upravo nalazila na pogrešnom mestu kod zadnjeg dela
kamioneta, podigla je pogled zbunjena zvukom škripe guma. Pogledala je pravo u
moje užasnute oči, a zatim se okrenula da pogleda u neizbežnu smrt.
Ne nju! Reči su mi odjeknule u glavi kao da su pripadale nekom drugom.
Još udubljen u Alisine misli, video sam da se vizija menja, ali nisam imao
vremena da vidim ishod.
Poleteo sam preko parkinga i bacio se između kombija koji je klizio preko
leda i u mestu ukopane devojke. Pomerao sam se toliko brzo da je sve oko mene
postalo mutno osim predmeta moje pažnje. Nije me videla – nijedno ljudsko oko
ne bi moglo da prati moj let – i dalje je zurila u masivni predmet koji se spremao
da utisne njeno telo u lim njenog kamioneta.
Uhvatio sam je oko struka i pomerio je prebrzo da bih bio nežan. U stotom
deliću sekunde koji je protekao između trenutka kada sam povukao njeno sitno
telo sa putanje smrti i pao na tlo držeći je u naručju, živo sam bio svestan njene
krhkosti i lomljivosti.
Kada sam čuo kako glavom udara o led, učinilo mi se da sam se i sam
pretvorio u led.
Ali nisam imao punu sekundu da proverim u kakvom je stanju. Čuo sam
kombi kako struže i škripi kriveći se oko čvrste gvozdene karoserije devojčinog
kamioneta. Menjao je pravac, pa lučnom putanjom opet krenuo prema njoj – kao
da je ona bila magnet koji ga je privlačio nama.
Reč koju nikada pre nisam izgovorio u prisustvu dame otela mi se kroz
stegnute zube.
Već sam uradio previše. Potpuno sam bio svestan da grešim još dok sam
leteo kroz vazduh da je odgurnem. Svest da grešim nije me sprečila u mojoj
nameri, ali nisam bio nesvestan rizika kome sam izlagao ne samo sebe već i čitavu
moju porodicu.
Rizika od razotkrivanja.
A ovo svakako neće pomoći, ali nisam nameravao da dozvolim da joj kombi
iz drugog pokušaja oduzme život.
Spustio sam je i ispružio ruke da dočekam kombi pre nego što stigne da
dotakne devojku. Silina udara bacila me je na automobil parkiran pored njenog
kamioneta i ja sam osećao kako se lim ugiba pod mojim ramenima. Kombi se
zatresao i zaneo pred nepopustljivom preprekom koju su predstavljale moje ruke,
pa počeo nestabilno da se klati održavajući ravnotežu na dva bočna točka.
Znao sam da će, ako pomerim ruke, kombi pasti njoj na noge.
O, za ime svega svetoga, zar se ova katastrofa nikada neće završiti? Je li još
nešto moglo poći po zlu? Nisam mogao da sedim i držim kamionet i čekam
spasioce. A nisam mogao ni da ga odbacim – morao sam da vodim računa o
vozaču, čije su misli bile potpuno nerazumljive zbog panike koja ga je obuzela.
Zaječao sam u sebi i na trenutak odgurnuo kombi od nas. Dok se kombi rušio
nazad prema meni, uhvatio sam donji deo karoserije desnom rukom, a levu sam
ponovo obmotao devojci oko struka i izvukao je ispod opasne gume sasvim je
privijajući uza se. Telo joj se mlitavo klatilo dok sam je pomerao u stranu da joj
noge ne ostanu ispod kombija – da li je bila bez svesti? Koliko sam joj štete naneo
mojim ishitrenim pokušajem spasavanja?
Pustio sam kombi da padne sada kada nije više mogao da je povredi. Tresnuo
je o asfalt, a svi prozori na njemu istog časa su se razleteli.
Znao sam da sam usred krizne situacije. Koliko je videla? Je li još neko video
kako se pojavljujem pored nje, a zatim držim kombi jednom rukom i pokušavam
da nju izvučem ispod njega? Ta pitanja bi trebalo da su mi najveća briga.
Ali bio sam suviše uznemiren da bih brinuo zbog pretnje od razotkrivanja u
onoj meri u kojoj je trebalo da brinem. Suviše obuzet panikom da sam je povredio
u pokušaju da joj spasem život. Suviše uplašen što mi je ovako blizu, svestan šta
ću namirisati ako dozvolim sebi da udahnem. Suviše svestan vreline njenog mekog
tela privijenog uz moje – a ja sam čak i kroz obe naše jakne osećao toplinu njenog
tela.
Prvi nalet straha bio je najveći. Dok je vriska svedoka eruptirala oko nas, ja
sam se sagnuo da pogledam njeno lice, da vidim da li je pri svesti – divlje se
nadajući da nigde ne krvari.
Oči su joj bile otvorene, zurila je prazno u šoku.
„Bela?“, upitao sam zabrinuto. „Jesi li dobro?“
„Dobro sam“, izgovorila je automatski omamljenim glasom.
Na zvuk njenog glasa preplavilo me je olakšanje toliko snažno da se
graničilo sa bolom. Udahnuo sam vazduh kroza zube i prvi put mi nije smetala
agonija koja je pratila osećaj vreline u grlu. Na neobičan način sam je pozdravio.
Pokušala je da sedne, ali nisam bio spreman da je pustim. Činilo mi se
nekako... bezbednije? U najmanju ruku bolje da je držim privijenu uza se.
„Pazi“, upozorio sam je. „Mislim da si prilično jako udarila glavu.“
 Nisam osećao miris sveže krvi – što je bila velika sreća – ali to nije
isključivalo unutrašnje povrede. Iznenada sam poželeo da je odvedem do Karlajla
na pregled kompletnom radiološkom opremom.
„Jao“, izgovorila je komično zaprepašćenim glasom kada je shvatila da sam
u pravu u vezi sa udarcem u glavu.
„To sam i ja pomislio.“ Zbog olakšanja mi se ovo činilo smešno, gotovo da
me je obuzeo vrtoglavo ushićenje.
„Kako li si, za ime...“ Ućutala je, a kapci su joj zatreperili. „Kako si tako
brzo stigao do mene?“
Olakšanja i razonođenosti je nestalo. Primetila je više nego što je trebalo.
Sada kada se činilo da je u dobrom stanju, obuzela me je strašna briga za
moju porodicu.
„Stajao sam pored tebe, Bela.“ Iz iskustva sam znao da će onaj ko me
ispituje, ako budem lagao sa samopouzdanjem, početi da preispituje sam sebe i da
će biti manje siguran u istinu.
Ponovo je pokušala da se pomeri, i ja sam je ovog puta pustio. Morao sam
da dišem da bih mogao dobro da igram svoju ulogu. Morao sam da se odmaknem
od vreline njenog tela i njene krvi da se ona ne izmeša sa njenim mirisom i ne
savlada me. Odmakao sam se od nje onoliko koliko je to bilo moguće u skučenom
prostoru između dva slupana automobila.
Gledala me je prodorno, a ja sam joj uzvraćao istom merom. Samo bi nevešt
lažov napravio grešku i prvi skrenuo pogled. Moj izraz bio je opušten, dobroćudan.
Činilo se da ju je zbunio. To je bilo dobro.
Mesto nezgode sada je bilo opkoljeno. Uglavnom učenicima, decom koja su
virila i gurala se kroz pukotine da provere da li se vidi neko unakaženo telo. Čuo
se žamor povika i kuljanje zaprepašćenih misli. Pregledao sam sve misli čisto da
proverim da li se kod nekoga javila neka sumnja, a zatim ih potisnuo iz glave i
usredsredio se na devojku.
Haos oko nas je i njoj odvlačio pažnju. Osvrnula se sa još omamljenim
izrazom lica i pokušala da ustane.
Lako sam joj spustio ruku na rame da je zadržim.
„Ne pomeraj se za sada.“ Izgledala je kao da je sve u redu, ali da li bi smela
da pomera vrat? I ponovo sam poželeo da je Karlajl ovde. Moje godine teoretskih
studija medicine nisu mogle da se porede sa vekovima njegove neposredne
medicinske prakse.
„Ali hladno je“, požalila se.
Dva puta je gotovo bila nasmrt zgnječena, a nju je brinula hladnoća. Smeh
mi se oteo iz grla pre nego što sam stigao da se setim da situacija nije smešna.
 Bela je trepnula, pa se iznova usredsredila na moje lice. „Bio si tamo.“
Ovo me je ponovo otreznilo.
Pogledala je prema jugu, premda se tamo sada nije videlo ništa osim
izgužvanog boka kombija. „Stajao si pored svog automobila.“
„Nisam.“
„Videla sam te“, nije odustajala. Glas joj je bio nalik dečjem u njenoj
tvrdoglavosti. Isturila je bradu.
„Bela, stajao sam sa tobom, i povukao sam te u stranu.“
Zagledao sam se duboko u njene oči pokušavajući da je snagom volje
nateram da prihvati moju verziju događaja – jedinu razumnu verziju koja se
nametala.
Stegla je vilicu. „Nisi.“
Pokušao sam da ostanem miran. Da ne paničim. Kada bih samo mogao da
je nateram da ućuti na nekoliko trenutaka i pruži mi priliku da uništim dokaze... i
podrijem njenu priču isticanjem njene povrede glave.
Zar ne bi trebalo da je lako ućutkati ovu tihu, tajanstvenu devojku? Kada bi
samo sledila moj primer, samo na nekoliko trenutaka...
„Molim te, Bela“, rekao sam sa suviše žestine jer sam iznenada želeo da mi
veruje. Želeo sam to očajnički, i ne samo u vezi sa ovom nezgodom. Bila je to
glupa želja. Da li bi bilo razumno da ona veruje meni?
„Zašto?“, pitala je i dalje defanzivno.
„Veruj mi“, molio sam je.
„Hoćeš li mi obećati da ćeš mi sve kasnije objasniti?“
Bio sam ljut što sam morao ponovo da je lažem kada sam tako silno želeo
da mogu nekako da joj pokažem da zaslužujem njeno poverenje. Odgovorio sam
joj oštro:
„U redu.“
„U redu“, ponovila je istim tonom.
Kada je pokrenuta akcija izvlačenja – stigli su odrasli, obaveštene su vlasti,
čule su se sirene u daljini – ja sam se trudio da ignorišem devojku i da dovedem u
red prioritete. Zavirio sam u svaki um na parkingu, u umove svedoka i pridošlica,
ali nisam pronašao ništa opasno. Mnogi su se iznenadili što me vide pored Bele,
ali su svi pretpostavili – jer nije bilo drugog mogućeg zaključka – da me prosto
nisu primetili da stojim pored devojke pre nezgode.
Jedino ona nije prihvatala jednostavno objašnjenje, ali nju će smatrati za
najmanje pouzdanog svedoka. Bila je uplašena i istraumirana, i pretrpela je udarac
u glavu. Možda je čak bila i u šoku. Biće prihvatljivo što je njena priča
nepovezana, zar ne? Niko neće verovati njenoj reči pored izjava tolikih drugih
svedoka.
Trgao sam se kada sam uhvatio misli Rozali, Džaspera i Emeta, koji tek što
su stigli na mesto nezgode. Noćas ću debelo platiti.
Želeo sam da ispeglam udubljenje koje je moje rame ostavilo na
svetlosmeđem automobilu, ali devojka je bila suviše blizu. Moraću da sačekam da
joj nešto odvuče pažnju.
Frustrirajuće je bilo čekati – toliko očiju na meni – dok su se ljudi borili sa
kombijem pokušavajući da ga odvoje od nas. Mogao sam da im pomognem, da
ubrzam sve, ali bio sam već u dovoljno velikoj nevolji, a devojka je imala oštro
oko. Najzad su uspeli da ga pomere dovoljno da bolničari dođu do nas sa nosilima.
Poznato izborano lice me je procenilo.
„Hej, Edvarde“, rekao je Bret Vorner. On je bio bolničar i dobro sam ga
poznavao iz bolnice. Bila je to sreća – možda jedina srećna okolnost danas – što
je on prvi stigao do nas. U mislima je primetio da izgledam budno i smireno. „ Jesi
li dobro, mali?“
„Savršeno, Brete. Mene ništa nije dotaklo. Ali se plašim da bi Bela mogla
da ima potres mozga. Udarila je glavu kada sam je povukao da je sklonim s puta.“
Bret je pažnju posvetio devojci, koja me je prostrelila žestokim pogledom
kojim mi je poručila da se oseća iznevereno. O, to je bila istina. Bila je tihi mučenik
– volela je da pati u tišini.
Ali nije odmah protivrečila mojoj priči, pa me je to malo opustilo.
Sledeći bolničar koji je došao insistirao je da dozvolim da mi saniraju
povrede, ali nije bilo suviše teško odgovoriti ga od njegove namere. Obećao sam
da će me otac pregledati, pa je odustao. Sa većinom ljudi bilo je dovoljno
razgovarati sa hladnom samouverenošću. Sa većinom, ali ne i sa devojkom,
naravno. Da li se ona uklapala u bilo koji normalan šablon?
Dok su joj stavljali kragnu – a njeno lice se crvenelo od stida – ja sam
iskoristio trenutak nemara da stopalom tiho ispravim udubljenje na svetlosmeđem
automobilu. Samo su moji braća i sestre primetili šta radim, i čuo sam kako mi je
Emet u mislima obećao da će on ispraviti sve što je meni promaklo.
Bio sam mu zahvalan na pomoći – i još zahvalniji što mi je barem on već
oprostio moju opasnu odluku – i mnogo sam opuštenije seo na prednje sedište kola
hitne pomoći pored Breta.
Šef policije stigao je pre nego što su smestili Belu u kola hitne pomoći.
Premda su misli Belinog oca prevazilazile reči, panika i briga koje su izbijale
iz njegovog uma gušile su sve druge misli u blizini. Nemi nemir i osećanje krivice
u velikom talasu izbili su iz njega kada je video svoju jedinu ćerku na nosilima.
 Alis nije preterivala kada je rekla da ću ubiti Čarlija Svona ako mu ubijem
ćerku.
Pognuo sam glavu od osećanja krivice dok sam slušao njegov uspaničeni
glas.
„Bela!“, povikao je.
„Savršeno sam dobro, Čar... tata.“ Uzdahnula je. „Nisam povređena.“
Nije uspela da ublaži njegov strah. Okrenuo se smesta najbližem bolničaru i
zatražio da mu kaže kakvo je njeno stanje.
Tek kada sam ga čuo kako govori, kako uspeva da formuliše savršeno
razumljive rečenice uprkos panici, shvatio sam da njegov nemir i briga nisu bili
nemi. Samo... nisam mogao da čujem tačne reči.
Hmm. Čarli Svon nije bio nem kao njegova ćerka, ali sam video od koga je
nasledila ovu osobinu. Zanimljivo.
Nikada nisam provodio mnogo vremena u blizini šefa policije. Oduvek sam
ga smatrao za čoveka koji sporo misli – sada sam shvatio da sam ja bio spor.
Njegove misli samo su bile delimično skrivene, ali ne i nepostojeće. Mogao sam
da dokučim dominantan osećaj njegovih misli, njihov ton.
Želeo sam da slušam pažljivije ne bih li video mogu li da u ovoj novoj,
manjoj zagonetki pronađem ključ za devojčine tajne. Ali Belu su do tada već
utovarili u zadnji deo vozila i kola hitne pomoći su krenula prema bolnici.
Bilo mi je teško da se odvojim od mogućeg rešenja misterije koja me je
opsedala. Ali sada sam morao da razmislim – da ono što se danas desilo sagledam
iz svakog ugla. Morao sam da slušam, da se uverim da nas nisam sve doveo u
toliku opasnost da moramo smesta da odemo. Morao sam da se koncentrišem.
U mislima bolničara nije bilo ničega što bi me zabrinulo. Koliko su oni
mogli da procene, sa devojkom je sve bilo u redu. A Bela se držala priče koju sam
ja izneo, bar za sada.
Prvi prioritet po dolasku u bolnicu bio mi je da pronađem Karlajla. Požurio
sam kroz automatska vrata, ali nisam mogao sasvim prestati da pazim na Belu.
Držao sam je na oku, figurativno govoreći, kroz misli bolničara.
Bilo je lako pronaći poznati um mog oca. Bio je u svojoj maloj kancelariji,
sasvim sam – što je bila druga srećna okolnost ovog zlosrećnog dana.
„Karlajle.“
Čuo me je kako dolazim i uplašio se čim je video izraz na mom licu. Skočio
je na noge i nagnuo se preko urednog stola od orahovine.
Edvarde... nisi...
„Ne, ne, nije to.“
 Duboko je udahnuo. Naravno da nije. Izvini što sam to uopšte pomislio.
Tvoje oči, naravno, trebalo je da znam. Sa olakšanjem je primetio moje još zlatne
oči.
„Ali povređena je, Karlajle, verovatno ne teško, ali ipak...“
„Šta se desilo?“
„Budalasta automobilska nezgoda. Bila je na pogrešnom mestu u pogrešno
vreme. Ali nisam mogao mirno da stojim... da dozvolim da je zdrobi...“
Kreni iz početka, ne razumem. Kako to da si ti upleten?
„Kombi je proklizao na ledu“, prošaputao sam. Zurio sam u zid iza njega
dok sam pričao. Umesto gomile uramljenih diploma, on je na zidu držao samo
jedno ulje na platnu – njegovo omiljeno delo, neotkriveno Hasamovo delo. „Bila
je tačno na udaru kombija. Alis je videla šta će se desiti, ali nisam imao vremena
ni za šta drugo osim da pojurim preko parkinga i gurnem je u stranu. Niko nije
primetio... osim nje. Morao sam da zaustavim i kombi, ali ponovo, niko to nije
video... osim nje. Žao mi je, Karlajle. Nisam želeo da nas dovedem u opasnost.“
Zaobišao je sto i zagrlio me na trenutak, pre nego što se povukao.
Ispravno si postupio. Nije moglo da ti bude lako. Ponosan sam na tebe,
Edvarde. Tada sam ga pogledao u oči. „Ona zna da nešto... nije u redu sa mnom.“
„To nije važno. Ako budemo morali da odemo, otići ćemo. Šta je rekla?“ Pomalo
frustrirano sam odmahnuo glavom. „Još ništa.“
Još?
„Pristala je da podrži moju verziju događaja – ali očekuje objašnjenje.“
Namrštio se razmišljajući o ovome.
„Udarila je glavu – pa, ja sam kriv za to“, nastavio sam žurno. „Prilično
snažno sam je oborio. Čini se da je dobro, ali... mislim da neću morati mnogo da
se trudim da diskreditujem njenu priču.“
Osećao sam se kao kukavica zbog ovih mojih reči.
Karlajl je čuo gađenje u mom glasu. Možda to neće biti nužno. Hajde da
vidimo šta će se desiti, šta kažeš? Čini se da me čeka pacijent.
„Molim te“, rekao sam. „Plašim se da sam je povredio.“
Karlajl se razvedrio. Zagladio je svetlu kosu – svega nekoliko nijansi svetliju
od zlatnih očiju – i nasmejao se.
Bio je ovo zanimljiv dan za tebe, zar ne? U njegovim mislima video sam
ironiju i bila je smešna, barem njemu. Kakva zamena uloga. Negde u toku one
kratke, nepromišljene sekunde kada sam potrčao preko zaleđenog parkinga,
pretvorio sam se iz ubice u zaštitnika.
 Nasmejao sam se s njim setivši se koliko sam bio siguran da sam ja po Belu
predstavljao najveću opasnost. Međutim, u mom smehu čula se oštrina, jer je to i
dalje bila istina.

Čekao sam sam u Karlajlovoj kancelariji – bio je to jedan od najdužih sati koje
sam proživeo – i slušao bolnicu punu misli.
Činilo se da je Tajler Krouli, vozač kombija, bio povređen teže od Bele, pa
su pažnju posvetili njemu dok je ona čekala da je snime na rendgenu. Karlajl se
držao u pozadini, imajući poverenja u dijagnozu lekarskog asistenta da su
devojčine povrede neznatne. Ovo je u meni izazivalo nemir, ali sam znao da je u
pravu. Jedan pogled na njegovo lice, i ona bi se odmah setila mene, činjenice da
nešto nije sasvim u redu sa mojom porodicom i to bi moglo da je natera da
progovori.
Svakako je imala vrlo voljnog sagovornika. Činilo se da Tajler, kog je
izjedala krivica jer je umalo nije ubio, ne može da prestane da priča o tome. Kroz
njegove oči sam video izraz ne njenom licu, i bilo je jasno da je ona želela da on
ućuti. Kako to nije video?
Nastupio je napet trenutak za mene kada ju je Tajler pitao kako je uspela da
umakne.
Čekao sam, zaleđen, dok je ona oklevala.
„Uh..,“, čuo sam je kako kaže. A zatim je toliko dugo ćutala da se Tajler
pitao da li ju je njegovo pitanje zbunilo. Najzad je nastavila: „Edvard me je gurnuo
u stranu.“
Izdahnuo sam. A zatim sam počeo ubrzano da dišem. Nikada je pre nisam
čuo da izgovara moje ime. Dopadalo mi se kako zvuči – premda sam ga čuo preko
Tajlerovih misli. Želeo sam da to sam čujem...
„Edvard Kalen“, rekla je kada Tajler nije dokučio o kome govori. Shvatio
sam da stojim pored vrata sa rukom na kvaci. Želja da je vidim postajala je sve
snažnija. Morao sam da podsetim sebe na potrebu za oprezom.
„Stajao je pored mene.“
„Kalen?“ Ha! To je čudno. „Nisam ga video.“ Mogao bih se zakleti da je...
„Auh, sve se desilo brzo. Je li on dobro?“
„Mislim da jeste. Ovde je negde, ali njega nisu terali da legne na nosila.“
Video sam zamišljen izraz na njenom licu, sumnjičavo skupljanje očiju, ali
Tajler nije primetio ove sitne promene u njenom izrazu.
 Lepa je, razmišljao je gotovo iznenađeno. Čak i sva neuredna. Nije moj
uobičajeni tip. Ipak... trebalo bi da je izvedem. Da se iskupim za ovo danas.
Tada sam izašao u hodnik i bio sam na pola puta do urgentnog centra, ni na
sekundu ne razmišljajući šta radim. Na sreću, sestra je ušla u prostoriju pre mene
– bio je red da Belu snime na rendgenu. Naslonio sam se na zid u jednoj mračnoj
niši tik iza ugla i pokušao da se saberem dok su nju vozili u kolicima niz hodnik.
Nije bilo važno što je Tajler mislio da je lepa. To će svi primetiti. Nije bilo
razloga da ja osećam... šta sam osećao? Uznemirenost? Ili je to pre bila ljutnja?
To nije imalo smisla.
Ostao sam gde sam bio što sam duže mogao, ali me je nestrpljenje savladalo
i ja sam obilaznim putem otišao do sobe za radiologiju. Već su je vratili u urgentni
centar, ali sam uspeo da pogledam u njene snimke dok je sestri pažnja bila
okupirana nečim drugim.
Smirio sam se nakon što sam ih pogledao. Nije imala povrede glave. Nisam
je povredio.
Karlajl me je zatekao tu.
Izgledaš bolje, prokomentarisao je.
Gledao sam pravo preda se. Nismo bili sami, hodnici su bili puni bolničara
i posetilaca.
Ah, da. Stavio je snimke na osvetljenu tablu, ali ja nisam više morao da ih
gledam. Dobro je. Bravo, Edvarde.
Zvuk očeve pohvale u meni je izazvao izmešana osećanja. Bio bih
zadovoljan, ali sam znao da neće blagonaklono gledati na ono što sam se spremao
sada da uradim. Barem ne bi na to blagonaklono gledao kada bi znao moj pravi
motiv.
„Mislim da ću razgovarati sa njom – pre nego što te vidi“, promrmljao sam
sebi u bradu. „Ponašati se prirodno, kao da se ništa nije desilo. Ublažiti sve.“ Sve
je to bilo prihvatljivo.
Karlajl je odsutno klimnuo i dalje gledajući njene snimke. „Dobra zamisao.
Hmm.“
Pogledao sam ono što mu je privuklo pažnju.
Pogledaj sve ove zarasle povrede! Koliko li ju je puta majka ispustila?
Karlajl se nasmejao svojoj šali.
„Počinjem da mislim da ona prosto nema sreće. Uvek je na pogrešnom mestu
u pogrešno vreme.“
Forks je svakako pogrešno mesto za nju jer si ti ovde.
Trgao sam se.
 Idi. Ublaži sve. Pridružiću ti se začas.
Žurno sam se udaljio osećajući krivicu. Možda sam suviše dobar lažov ako
sam uspeo da prevarim Karlajla.
Kada sam stigao u urgentni centar, Tajler je mumlao sebi u bradu i dalje se
izvinjavajući. Devojka je pokušala da izbegne njegovo kajanje pretvarajući se da
spava. Oči su joj bile sklopljene, ali joj je dah bio neravnomeran i povremeno je
nestrpljivo trzala prstima.
Dugo sam zurio u njeno lice. Ovo je poslednji put da je vidim. Ova činjenica
je izazvala oštar bol u mojim grudima. Je li to bilo zato što nisam voleo da
ostavljam nerešenu zagonetku? To mi se nije činilo kao dovoljno dobro
objašnjenje.
Najzad sam duboko udahnuo i pojavio se pred njima.
Tajler je zaustio da nešto kaže kada me je video, ali sam ja prineo prst
usnama.
„Spava li?“, promrmljao sam.
Bela je otvorila oči i pogledala me. Najpre su joj se oči raširile, a zatim se
skupile u gnevu ili sumnjičavosti. Setio sam se da moram da igram određenu
ulogu, pa sam joj se nasmešio kao da se ništa neobično nije desilo jutros – osim
što je zadobila udarac u glavu i što je pustila mašti na volju.
„Hej, Edvarde“, rekao je Tajler. „Zaista mi je žao...“
Podigao sam ruku da ga zaustavim. „Sve je u redu samo kad nema krvi“,
rekao sam smešeći se jednom stranom usta. Ne razmišljajući, široko sam se
nasmešio mojoj privatnoj šali.
Tajler je zadrhtao i skrenuo pogled.
Neverovatno je lako bilo ignorisati Tajlera, koji je ležao tek na nešto više od
metra od mene i još krvario iz dubljih rana. Nikada nisam razumeo kako je Karlajl
to mogao da radi – da ignoriše krv svojih pacijenata dabi ih lečio. Zar ne bi stalno
iskušenje bilo mučno, opasno? Ali sada... sada sam uvideo da je, ako se dovoljno
snažno usredsredite na nešto drugo, iskušenje postajalo beznačajno.
Čak sveža i prosuta, Tajlerova krv nije mogla da se poredi sa Belinom.
Držao sam se dalje od nje, pa sam seo na ivicu Tajlerovog madraca.
„Pa, šta kažu?“, pitao sam je.
Malo je izbacila donju usnu. „Sve je u redu, ali neće da me puste kući. Kako
to da ti nisi bio vezan za nosila kao mi ostali?“
Njeno nestrpljenje ponovo mi je izmamilo osmeh.
Sada sam čuo Karlajla u hodniku.
 „Sve se svodi na to koga poznaješ“, rekao sam vedro. „Ali ne brini, došao
sam da te izvučem odavde.“
Pažljivo sam pratio njenu reakciju kada je moj otac ušao u sobu. Oči su joj
se raširile, a usta otvorila od iznenađenja. U sebi sam zaječao. Da, svakako je
primetila sličnost.
„Dakle, gospođice Svon, kako se osećaš?“, upitao je Karlajl. Imao je vrlo
prijatan odnos prema pacijentima, koji je većinu njih opuštao za svega nekoliko
trenutaka. Nisam mogao da procenim kako je uticao na Belu.
„Dobro sam“, odvratila je tiho.
Karlajl je stavio njene snimke na osvetljenu tablu pored njenog kreveta.
„Tvoji rendgenski snimci izgledaju doro. Boli li te glava? Edvard kaže da si je
prilično snažno udarila.“
Uzdahnula je i ponovila: „Ne boli“, ali joj se u glasu ovog puta čulo
nestrpljenje. Besno je pogledala prema meni.
Karlajl joj je prišao bliže i nežno počeo da prelazi prstima preko njenog
skalpa dok nije pronašao čvorugu ispod kose.
Talas osećanja koji me je preplavio uhvatio me je potpuno nespremnog.
Viđao sam Karlajla hiljadu puta kako radi sa ljudima. Pre nekoliko godina
sam mu čak i bio nezvanični pomoćnik – premda samo u situacijama u kojima nije
bilo krvi. Stoga za mene nije bila novina da ga gledam kako se ophodi prema
devojci kao da je i sam ljudsko biće. Često sam mu zavideo na samokontroli, ali
ovo osećanje bilo je potpuno drugačije. Zavideo sam mu na njemu više nego na
samokontroli. Patio sam zbog razlike između Karlajla i mene – patio što on može
tako nežno da je dodiruje bez straha, svestan da je on nikada neće povrediti.
Trgla se, a ja sam poskočio u stolici. Morao sam na trenutak da se
koncentrišem da povratim opušteno držanje.
„Bolno?“, pitao je Karlajl.
Podigla je malo bradu. „Ne baš“, rekla je.
Još jedan komadić njenog karaktera seo je na mesto: Bila je hrabra. Nije
volela da pokazuje slabost.
Možda je najranjivije stvorenje koje sam ikada video, ali nije želela da ostavi
utisak slabosti. Iz grla mi se oteo smeh.
Ponovo me je besno prostrelila pogledom.
„Pa“, rekao je Karlajl, „tvoj otac je u čekaonici – možeš da ideš kući s njim.
Ali vrati se ukoliko ti se bude vrtelo u glavi ili ako budeš imala bilo kakav problem
sa vidom.“
 Njen otac je ovde? Prošao sam kroz misli u prepunoj čekaonici, ali nisam
uspeo da primetim njegov suptilni mentalni glas pre nego što je ponovo
progovorila, sa nemirom na licu.
„Zar ne mogu da se vratim u školu?“
„Možda bi danas trebalo da se odmoriš“, predložio je Karlajl.
Pogledala je u mene. „Hoće li se on vratiti u školu?“
Ponašam se normalno, zaglađujem stvari... ignorišem osećaj koji se javlja
kada me pogleda u oči...
„Neko mora da prenese dobru vest da smo preživeli“, rekao sam.
„Zapravo“, ispravio me je Karlajl, „čini se da je veći deo škole u čekaonici.“
Ovog puta sam predvideo njenu reakciju – predvideo sam da će pokazati
averziju prema pažnji. Nije me razočarala.
„O, ne“, zaječala je, pa pokrila rukama lice.
Bio sam zadovoljan što sam najzad ispravno pogodio. Što sam počinjao da
je razumem.
„Želiš li da ostaneš?“, upitao je Karlajl.
„Ne, ne!“, rekla je, pa prebacila noge preko ivice madraca i kliznula dok nije
spustila stopala na pod. Zateturala se unapred, izgubivši ravnotežu, i pala Karlajlu
u naručje. Uhvatio ju je i umirio.
Ponovo me je preplavila zavist.
„Dobro sam“, rekla je pre nego što je stigao da bilo šta kaže, i blago se
zarumenela.
Naravno, to njega neće uznemiriti. Proverio je da li je povratila ravnotežu, a
zatim spustio ruke.
„Uzmi ibuprofen protiv bolova“, kazao joj je.
„Ne boli toliko.“
Karlajl se nasmešio i potpisao njen karton. „Čini se da si imala mnogo
sreće.“ Okrenula je glavu blago u stranu da me prodorno pogleda. „Sreća je bila
što je Edvard stajao pored mene.“
„O, pa da“, složio se Karlajl žurno jer je u njenom glasu čuo ono što sam i
ja čuo. Nije svoju sumnjičavost odbacila kao tvorevinu svoje mašte. Ne još.
Tvoja je, pomislio je Karlajl. Reši ovo kako smatraš da je najbolje.
„Baš ti hvala“, prošaputao sam žurno i tiho. Nijedno ljudsko biće me nije
čulo. Karlajl je blago izvio usne na moj sarkazam dok se okretao prema Tajleru.
„Plašim se da ćeš ti morati da ostaneš sa nama još malo“, rekao je, počevši da
pregleda površne posekotine nastale od krhotina rasutog vetrobranskog stakla.
 Pa, napravio sam problem i jedino je pošteno bilo da ga i rešim.
Bela je pošla prema meni ne zaustavljajući se dok mi nije bila neprijatno
blizu. Setio sam se kako sam se nadao, pre haosa, da će mi prići. Ovo je bilo nalik
na podsmeh toj želji.
„Možemo li da porazgovaramo na trenutak?“, prosiktala je.
Njen topli dah mi je udario u lice i ja sam morao da se povučem za korak.
Njena privlačnost nije nimalo popustila. Svaki put kada mi je bila blizu, budila je
moje najgore, najnužnije instinkte. Usta su mi se napunila otrovom, a moje telo je
žudelo da je napadne – da je privuče u naručje i zarije zube u njen vrat.
Moj um je bio snažniji od mog tela, ali neznatno.
„Otac te čeka“, podsetio sam je stegnute vilice.
Pogledala je Karlajla i Tajlera. Tajler uopšte nije obraćao pažnju na nas, ali
je Karlajl pratio svaki moj udah.
Oprezno, Edvarde.
„Želela bih da razgovaram nasamo sa tobom, ako nemaš ništa protiv“,
izgovorila je tiho.
Želeo sam da joj kažem da imam nešto protiv toga, ali sam znao da ovo
moram u nekom trenutku da uradim. Pa bih mogao baš i sada.
Preplavila su me brojna suprotstavljena osećanja dok sam izlazio iz sobe
osluškujući kako pokušava da me stigne nesigurnim koracima.
Sada sam morao dobro da glumim. Znao sam kakvu ulogu moram da igram
– sasvim sam razradio lik: biću zlikovac. Lagaću i ismevaću je i biću okrutan.
To se protivilo svim mojim porivima – ljudskim porivima kojih sam se tolike
godine grčevito držao. Nikada nisam želeo da zaslužim poverenje više nego u
ovom trenutku, kada sam morao da razorim svaku mogućnost da uspostavim to
poverenje.
A svest da će ovo biti poslednje sećanje koje će imati na mene dodatno je
sve pogoršavala. Ovo je bila moja oproštajna scena.
Okrenuo sam se prema njoj.
„Šta hoćeš?“, upitao sam hladno.
Blago se trgla na neprijateljstvo u mom glasu. Pogledala me je zbunjeno, a
na licu joj se pojavio isti onaj izraz koji me je progonio.
„Duguješ mi objašnjenje“, izgovorila je sitnim glasom. Povuklo se i ono
malo boje sa njenog lica boje slonove kosti.
Bilo mi je teško da joj se obraćam grubo. „Spasao sam ti život – ne dugujem
ti ništa.“
 Trgla se – pogled na bol koji su joj moje reči prouzrokovale pekao je kao
kiselina.
„Obećao si“, prošaputala je.
„Bela, udarila si glavu, ne znaš o čemu pričaš.“
Tada je podigla bradu. „Sa mojom glavom je sve u redu.“
Sad je bila ljuta, što je za mene predstavljalo olakšanje. Susreo sam njen
pogled, pa na lice nabacio još hladniji, suroviji izraz.
„Šta hoćeš od mene, Bela?“
„Želim da znam istinu. Želim da znam zašto lažem za tebe.“
Ono što je želela bilo je pošteno – ljutilo me je što moram to da joj uskratim.
„Šta misliš da se desilo?“, gotovo sam zarežao.
Iz nje je pokuljala bujica reči: „Znam samo da nisi bio ni blizu mene... ni
Tajler te nije video, zato nemoj da mi govoriš da sam suviše snažno udarila glavu.
Onaj kombi je trebalo da nas oboje zdrobi, ali nije, a tvoje ruke napravile su
udubljenja na njegovoj bočnoj strani... a napravio si udubljenje i na onom drugom
automobilu, i nisi povređen... i kombi je trebalo da mi zdrobi noge, ali ti si ga
podigao...“ Iznenada je stegla zube, a oči su joj zasjale od neprolivenih suza.
Gledao sam je sa podsmešljivim izrazom na licu, premda sam zapravo bio
zadivljen; videla je sve.
„Misliš da sam podigao kombi zbog tebe?“, pitao sam sa još naglašenijim
sarkazmom u glasu.
Odgovorila je jednim krutim klimanjem glave.
Moj glas je postao još podsmešljiviji. „Niko u to neće poverovati, znaš.“
Potrudila se da kontroliše svoja osećanja – činilo se da je u pitanju bio gnev.
Kada mi je odgovorila, svaku reč je izgovorila polako i naglašeno: „Neću nikome
reći.“
Mislila je to – video sam joj to u očima. Čak i gnevna i izneverena, ona će
čuvati moju tajnu.
Zašto?
Zaprepašćenje je na pola sekunde upropastilo moj pažljivo namešteni izraz
lica, a zatim sam se pribrao.
„Zašto je onda važno?“, upitao sam, trudeći se da mi glas zvuči oštro.
„Meni je važno“, odvratila je vatreno. „Ne volim da lažem – tako da bi bolje
bilo da postoji razlog zašto to radim.“
Tražila je od mene da joj verujem. Baš kao što sam ja tražio da ona veruje
meni. Ali tu liniju nisam smeo da pređem.
 Glas mi je ostao bezosećajan. „Zar ne možeš da mi zahvališ i prevaziđeš to?“
„Hvala“, rekla je, a zatim počela da se puši od gneva u tišini i čeka.
„Nećeš odustati, zar ne?“
„Ne.“
„U tom slučaju...“ Nisam mogao da joj kažem istinu ni da sam hteo... a nisam
hteo. Radije bih da ona sama izmisli priču nego da zna šta sam, jer ništa nije moglo
da bude gore od istine – bio sam neživi košmar pravo sa stranica nekog romana.
„Nadam se da ćeš uživati u svom razočaranju.“
Namršteno smo se pogledali.
Porumenela je i ponovo stegla zube. „Zašto si se uopšte trudio?“
Nisam očekivao ovo pitanje i nisam bio spreman da na njega odgovorim.
Izgubio sam konce nad ulogom koju sam igrao. Osetio sam kako mi maska spada
s lica i rekao joj – ovog jedinog puta – istinu.
„Ne znam.“
Poslednji put sam upamtio njeno lice – i dalje je na njemu bio gnevan izraz,
a krv joj se još nije bila povukla iz obraza – a zatim sam se okrenuo i udaljio od
nje.
 4. VIZIJE

Vratio sam se u školu. To je bilo najispravnije, najmanje upadljivo ponašanje.

Do kraja dana su se i gotovo svi drugi učenici vratili na nastavu. Odsutni su
bili samo Tajler i Bela i nekoliko drugih – koji su verovatno koristili nezgodu kao
priliku da pobegnu sa časova.
Ne bi trebalo da je toliko teško da uradim ono što je ispravno. Ali čitavog
poslepodneva stezao sam zube i borio se sa željom da i ja pobegnem sa nastave –
da bih opet pronašao devojku.
Kao manijak. Opsednuti manijak. Opsednuti manijak vampir.
Škola je danas bila – nekako, nemoguće – još dosadnija nego što mi se činila
pre nedelju dana. Nalik na komu. Kao da je nestalo boje iz cigli, drveća, neba, lica
oko mene... Zurio sam u pukotine na zidu.
Još nešto ispravno trebalo bi da radim... a nisam radio. Naravno, bilo je to i
pogrešno. Sve je zavisilo od perspektive.
Iz perspektive jednog Kalena – ne samo vampira već jednog pripadnika
porodice Kalen, što je bila retkost u našem svetu – ono što je ispravno izgledalo bi
ovako:
„Čudi me što te vidim u školi, Edvarde. Čuo sam da si jutros učestvovao u
onoj strašnoj nezgodi.“
„Da, jesam, gospodine Banere, ali imao sam sreće.“ Prijateljski smešak.
„Nisam povređen. Voleo bih da mogu to da kažem za Tajlera i Belu.“
„Kako su oni?“
„Mislim da je Tajler dobro... ima površne ogrebotine od vetrobranskog
stakla. Ali za Belu nisam siguran.“ Zabrinuto skupljanje obrva. „Možda ima
potres mozga. Čuo sam daje neko vreme bila prilično nesuvisla – da joj se čak
štošta i priviđalo. Znam da su lekari bili zabrinuti...“
Tako je to trebalo da izgleda. To sam dugovao svojoj porodici.
„Čudi me što te vidim u školi, Edvarde. Čuo sam da si jutros učestvovao u
onoj strašnoj nezgodi.“
Nije bilo smeška. „Nisam povređen.“
Gospodin Baner je nelagodno prebacio težinu s noge na nogu.
„Znaš li kako su Tajler Krouli i Bela Svon? Čuo sam da su povređeni...“
Slegnuo sam ramenima. „Ne bih znao.“
 Gospodin Baner je pročistio grlo. „Uh, dobro…, izgovorio je pomalo
napetim glasom zbog mog ledenog pogleda.
Žurno se vratio na čelo učionice i počeo da predaje.
Pogrešno sam postupio. Ako niste na to gledali sa jedne manje jasne tačke
gledišta.
Činilo mi se prosto tako... nekavaljerski da oklevetam devojku iza leđa,
pogotovo kada se ona pokazala pouzdanijom nego što sam mogao i da sanjam.
Ničim me nije odala uprkos činjenici da je imala dobar razlog za to. Zar da je
izdam kada nije uradila ništa do čuvala moju tajnu?
Gotovo identičan razgovor vodio sam i sa gospođom Gof – samo na
španskom umesto na engleskom – na šta se Emet zagledao u mene.
Nadam se da imaš uverljivo objašnjenje za ono što se danas desilo. Rouz je
spremna za rat.
Zakolutao sam očima ne gledajući ga.
Zapravo sam iznašao savršeno razumno objašnjenje. Pretpostavimo da
nisam uradio ništa da sprečim kombi da zdrobi devojku. Trgao sam se na samu
ovu pomisao. Ali da ju je kombi udario, da je završila osakaćena i da je počela da
krvari, da se crvena tečnost iz njenog tela prosipala, propadala na asfaltu, a miris
sveže krvi se širio vazduhom...
Ponovo sam zadrhtao, ali ne samo od užasa. Deo mene drhtao je od požude.
Ne, ne bih mogao da je gledam kako krvari a da nas sve ne dovedem u opasnost
na mnogo užasniji i jeziviji način.
Bio je to savršeno razuman izgovor... ali neću ga upotrebiti. Bilo je to suviše
sramno. A i setio sam ga se tek dugo nakon što se sve desilo.
Čuvaj se Džaspera, nastavio je Emet, nesvestan moje zamišljenosti. On nije
toliko ljut... ali je odlučniji.
Video sam šta je hteo da kaže i na trenutak se prostorija zavrtela oko mene.
Nalet gneva bio je toliko silovit da mi je crvena izmaglica zamutila vid. Mislio
sam da ću se ugušiti njime.
EDVARDE! SABERISE! Povikao je Emet na mene u mojoj glavi. Spustio mi
je ruku na rame da me zadrži u stolici pre nego što sam stigao da skočim. Retko je
koristio punu snagu – gotovo nikada nije bilo potrebe za tim jer je bio snažniji od
svakog drugog vampira koga smo ikada sreli – ali ju je upotrebio sada. Uhvatio
me je za ruku, ali me nije gurnuo dole. Da me je gurnuo, stolica poda mnom bi se
raspala.
POLAKO! Naredio je.
Pokušao sam da se smirim, ali bilo je teško. Gnev mi je buktao u glavi.
 Džasper neće uraditi ništa dok svi ne porazgovaramo. Samo sam smatrao
da bi trebalo da znaš u kom pravcu razmišlja.
Usredsredio sam se na opuštanje i osetio kako Emet popušta stisak.
Gledaj da ne skrećeš preveliku pažnju na sebe. U dovoljno si velikoj nevolji.
Duboko sam udahnuo, a Emet me je pustio.
Rutinski sam proverio misli prisutnih, ali naš sukob je bio toliko kratak i tih
da je svega nekoliko učenika koji su sedeli iza Emeta primetila da se nešto dešava.
Niko nije znao šta da misli o tome, pa su svi prosto rešili da to zanemare. Kalenovi
su bili čudaci – svi su to već znali.
Dođavola, mali, potpuno si rastrojen, dodao je Emet saosećajno.
„Nosi se“, promrmljao sam i čuo ga kako se tiho smeje.
Emet nije bio zlopamtilo, i verovatno je trebalo da mu budem zahvalniji na
opuštenom prihvatanju. Ali video sam da je on video smisao u Džasperovim
namerama, da je razmišljao kako bi to još mogao biti najbolji način da se reši
problem.
Jedva suzdržani gnev ključao je u meni. Da, Emet je bio snažniji od mene,
ali me još nije pobedio u rvanju. Tvrdio je da je to zato što sam ja varao, ali slušanje
misli bilo je deo mene koliko je njegova neizmerna snaga bila deo njega. Bili smo
ravnopravni u borbi.
Borba? Je li ovo išlo u tom smeru? Hoću li se boriti sa svojom porodicom
zbog ljudskog bića koje sam jedva poznavao?
Zamislio sam se na trenutak nad ovim, setio se krhkosti devojčinog tela u
mom naručju u poređenju sa Džasperom, Rouz i Emetom – koji su bili natprirodno
snažni i brzi, po prirodi mašine za ubijanje.
Da, borio bih se za nju. Protiv svoje porodice. Zadrhtao sam.
Ali ne bi bilo pošteno ostaviti je bez odbrane kada sam je ja doveo u
opasnost!
Međutim, nisam mogao da pobedim sam, ne protiv njih troje, i počeo sam
da se pitam ko će stati na moju stranu.
Karlajl sigurno. On se ne bi borio ni sa kim, ali bi se protivio Rouzinim i
Džasperovim planovima. To bi moglo biti dovoljno.
Za Ezme nisam bio siguran. Ona ne bi bila protiv mene, i ne bi volela da
izrazi neslaganje sa Karlajlom, ali ona bi stala na stranu svakog plana koji bi
sačuvao porodicu na okupu. Njen prioritet ne bi bilo ono što je ispravno, već ja.
Ako je Karlajl bio duša porodice, Ezme je bila njeno srce. On je bio vođa koga je
vredelo slediti, a ona je to pretvorila u čin ljubavi. Svi smo se mi voleli – čak i
ispod besa koji sam u ovom trenutku osećao prema Džasperu i Rouz, čak i dok
sam planirao da se borim sa njima da spasem devojku, znao sam da ih volim.
Alis... nisam imao predstavu. To bi verovatno zavisilo od onog što bi videla
da sledi. Ona bi stala na stranu pobednika, pretpostavljao sam.
Stoga ću to morati da uradim bez pomoći. Nisam mogao sam da se merim
sa njima, ali nisam nameravao da dozvolim da povrede devojku zbog mene. To bi
moglo značiti da ću morati da koristim taktiku izbegavanja.
Iznenadni crni humor ublažio je moj gnev. Pokušao sam da zamislim kako
bi devojka reagovala kada bih je oteo. Naravno, retko sam uspevao ispravno da
predvidim njene reakcije – ali koja bi druga reakcija mogla biti osim užasa?
Ali nisam bio siguran kako da to izvedem – kako da je otmem. Ne bih mogao
da podnesem da joj dugo budem blizu. Možda bi prosto trebalo da je vratim njenoj
majci. A čak bi i to bilo opasno. Po nju.
Ali i po mene, iznenada sam shvatio. Ako bih je slučajno ubio... nisam bio
siguran koliko bi mi to tačno bola prouzrokovalo, ali sam znao da bi on bio
višeslojan i snažan.
Vreme je prošlo brzo dok sam razmišljao o komplikacijama koje su bile
preda mnom: raspravi koja me je čekala kod kuće, sukobu sa porodicom i merama
koje ću biti primoran da preduzmem nakon toga.
Pa, nisam mogao da se žalim da je život izvan škole monoton. Devojka je
toliko toga promenila.
Emet i ja pošli smo nemo prema automobilu kada se zvono oglasilo. Brinuo
je za mene i brinuo za Rozali. Znao je da neće imati izbora kada dođe vreme da
bira stranu, i to ga je mučilo.
Ostali su nas, takođe u tišini, čekali u kolima. Bili smo veoma tiha družina.
Samo sam ja mogao da čujem povike.
Idiote! Ludače! Moronu! Kretenu! Sebična, neodgovorna budalo! Urlala je
Rozali u mislima u neprekidnoj bujici uvreda. Od nje mi je bilo teško da čujem
druge, ali sam je ignorisao što sam bolje umeo.
Emet je bio u pravu za Džaspera. On je bio siguran u svoj pravac.
Alis je bila uznemirena, brinula je za Džaspera, prelistavala slike
budućnosti. Ma kako da je Džasper napadao devojku, Alis je uvek tu videla mene
kako ga sprečavam. Zanimljivo je bilo što ni Rozali ni Emet u tim vizijama nisu
bili sa njim. Znači Džasper je nameravao da napadne sam. To znači da ćemo biti
ravnopravni.
Džasper je bio najbolji, svakako najiskusniji, borac među nama. Moja
prednost ležala je u činjenici da sam mogao da čujem njegove poteze pre nego što
ih napravi.
 Nikada se sa braćom nisam borio, osim iz razonode – kada smo se glupirali.
Osetio sam mučninu na pomisao da zaista pokušam da povredim Džaspera.
Ne, neću ga povrediti. Samo ću ga sprečiti. To je bilo sve.
Usredsredio sam se na Alis pamteći različite Džasperove pravce napada.
Dok sam to radio, njene vizije su se promenile i počele da se udaljavaju od kuće
Svonovih. Uspeo sam da ga sprečim da je napadnem pre nego što je stigao do
njene kuće.
Prestani, Edvarde, brecnula se. Ovo ne može da se desi. Neću to dozvoliti.
Počela je da traži vizije dalje u budućnosti, u maglovitom, nesigurnom polju
manje verovatnih mogućnosti. Sve je bilo senovito i neodređeno.
Napeta tišina nije popuštala tokom puta do kuće. Parkirao sam auto u velikoj
garaži pored kuće. Karlajlov mercedes je bio tu, pored Emetovog velikog džipa i
Rouzinog BMW-a M3 i mog venkviša. Bilo mi je drago što je Karlajl već stigao
kući – ova tišina bi mogla da se završi eksplozivno i ja sam želeo da on bude
prisutan kada se to desi.
Otišli smo pravo u trpezariju.
Ova prostorija se, naravno, nikada nije koristila za ono čemu je bila
namenjena. Ali se u njoj nalazio dugački, ovalni sto od mahagonija okružen
stolicama – pazili smo da svi rekviziti budu na svom mestu. Karlajl je voleo da
koristi trpezariju kao salu za konferencije. U grupi tako snažnih i raznovrsnih
ličnosti, ponekad je bilo nužno raspraviti nešto smireno i sedeći.
Imao sam osećaj da nam to danas neće mnogo pomoći.
Karlajl je sedeo na svom uobičajenom mestu u istočnom uglu prostorije.
Ezme je sedela pored njega, držali su se za ruke, koje su bile spuštene na stolu.
Ezme me je gledala, zlatne dubine njenih očiju bile su pune brige.
Ostani. Bila je to njena jedina misao. Nije znala šta se sprema da izbije;
samo je brinula za mene.
Poželeo sam da mogu da se nasmešim ženi koja mi je bila istinska majka,
ali u ovom trenutku nisam mogao ničim da je umirim.
Seo sam pored Karlajla sa druge strane.
Karlajl je imao jasniju sliku o onome što sledi. Usne su mu bile stisnute, a
čelo nabrano. Izraz na njegovom licu izgledao je suviše staro za njegovo mlado
lice.
Ostali su počeli da zauzimaju mesta jasno pokazujući na koju stranu naginju.
Rozali je sela tačno preko puta Karlajla, na drugi kraj dugačkog stola.
Netremice me je streljala gnevnim pogledom.
Emet je seo pored nje, sa brigom na licu i u mislima.
 Džasper je oklevao, a zatim stao uza zid iza Rozali. On je odlučio šta će da
uradi bez obzira na ishod rasprave. Stegao sam zube.
Alis je ušla poslednja, pogleda usredsređenog na našto u daljini – budućnost,
još suviše daleku da bi mogla da je iskoristi. Činilo se da je bez mnogo razmišljanja
sela pored Ezme. Protrljala je čelo kao da je boli glava. Džasper se nelagodno trgao
i pomislio da joj se pridruži, ali je ostao na mestu.
Duboko sam udahnuo. Ja sam ovo započeo – trebalo bi da ja progovorim
prvi.
„Žao mi je“, rekao sam gledajući Rouz, pa Džaspera, a zatim Emeta. „Nisam
želeo da vas dovedem u opasnost. Bilo je to nepromišljeno i preuzimam punu
odgovornost za svoj ishitreni postupak.“
Rozali me je prostrelila ubistvenim pogledom. „Šta ti znači ’preuzimam
punu odgovornost’? Da ne nameravaš nekako ovo da popraviš?“
„Ne onako kako ti to misliš“, odvratio sam trudeći se da mi glas bude
ravnomeran i tih. „Svakako sam nameravao da odem i pre nego što se ovo desilo.
Otići ću sada...“ Ako se uverim da će devojka biti bezbedna, dodao sam u sebi. Ako
budem verovao daje niko od vas neće ni dotaći. „Situacija će se sama rešiti.“
„Ne“, promrmljala je Ezme. „Ne, Edvarde.“
Potapšao sam je po ruci. „To je na svega nekoliko godina.“
„Ezme je u pravu“, rekao je Emet. „Ne možeš nigde da ideš. Ne bi nam time
pomogao, upravo suprotno. Sada nam je više nego ikada pre potrebno da znamo
šta ljudi misle.“
„Alis će primetiti sve važne događaje“, izrazio sam neslaganje.
Karlajl je odmahnuo glavom. „Mislim da je Emet u pravu, Edvarde. Veća je
verovatnoća da će devojka progovoriti ako ti odeš. Ili ćemo svi otići, ili neće ići
niko.“
„Neće ona ništa reći“, odvratio sam žurno. U Rouz se gomilao bes, bila je
spremna da eksplodira, i ja sam želeo da najpre iznesem ovu činjenicu.
„Ne možeš da joj pročitaš misli“, podsetio me je Karlajl.
„Toliko znam. Alis, podrži me.“
Alis me je gledala oprezno. „Ne mogu da vidim šta će se desiti ako ovo
budemo ignorisali.“ Pogledala je Rozali i Džaspera.
Ne, nije mogla da vidi budućnost – ne kada su se Rozali i Džasper toliko
protivili ignorisanju incidenta.
Rozali je glasno udarila dlanom o sto. „Ne smemo da pružimo ljudskom biću
priliku da nešto kaže, Karlajle, mora da si toga svestan. Čak i kada bismo svi
odlučili da nestanemo, nije bezbedno ostavljati priče za sobom. Živimo toliko
drugačije od drugih naše vrste – znaš da ima onih koji bi jedva dočekali razlog da
upru prstom u nas. Moramo biti oprezniji od svih drugih!“
„Ostavljali smo mi glasine za sobom i ranije“, podsetio sam je.
„Samo glasine i sumnje, Edvarde. Ne svedoke i dokaze!“
„Dokaze!“, podsmehnuo sam se.
Ali Džasper je klimao glavom sa nemilosrdnim pogledom u očima.
„Rouz...“, zaustio je Karlajl.
„Dozvoli mi da završim, Karlajle. Ne mora to da bude veliki poduhvat.
Devojka je danas udarila glavu. Može se ispostaviti da je povreda bila teža nego
što je izgledala.“ Rozali je slegnula ramenima. „Svaki put kada neki smrtnik zaspi,
postoji mogućnost da se neće probuditi. Ostali bi očekivali da počistimo za sobom.
Tehnički bi to bio Edvardov zadatak, ali on za to očigledno nije kadar. Znaš da
sam sposobna da se kontrolišem. Ne bih ostavila dokaze za sobom.“
„Da, Rozali, svi znamo koliko si efikasan ubica“, zarežao sam.
Prosiktala je na mene, na trenutak nemoćna da bilo šta kaže od besa. Bilo bi
dobro kada bi tako ostalo.
„Edvarde, molim te“, rekao je Karlajl. A zatim se okrenuo Rozali. „Rozali,
u Ročesteru sam skrenuo pogled jer sam smatrao da zaslužuješ pravdu. Muškarci
koje si ubila čudovišno su se ogrešili o tebe. Ovo nije ista situacija. Ova devojka
je sasvim nedužna.“
„Nije to ništa lično, Karlajle“, procedila je Rozali kroza zube. „To je način
da nas sve zaštitim.“
Na trenutak je nastupila tišina dok je Karlajl promišljao svoj sledeći
odgovor. Kada je klimnuo, Rozali su oči zasjale. Trebalo je bolje da ga poznaje.
Čak i da nisam mogao da mu čitam misli, znao bih šta će reći. Karlajl nikada nije
pravio kompromise.
„Znam da imaš dobre namere, Rozali, ali... silno bih voleo da naša porodica
bude porodica koju vredi štititi. Povremene... nezgode ili gubitak kontrole
predstavljaju žalosni deo našeg postojanja.“ Ličilo je na njega da uvek računa i
sebe, premda on sam nikada nije pokleknuo i izgubio kontrolu. „Sasvim je nešto
drugo hladnokrvno ubiti nedužno dete. Verujem da opasnost koju ona predstavlja
za nas, bilo da izrazi svoje sumnje ili da ih prećuti, nije ništa u poređenju sa jednim
većim rizikom. Ako napravimo izuzetke da se zaštitimo, rizikujemo da izgubimo
nešto mnogo značajnije. Rizikujemo da izgubimo suštinu onoga što jesmo.“
Pažljivo sam kontrolisao izraz svog lica. Ne bi bilo dobro široko se smešiti.
Ili aplaudirati, premda bih voleo da sam mogao.
Rozali se namrštila. „To je prosto odgovorno.“
 „To je bezosećajno“, ispravio ju je Karlajl nežno. „Svaki život je dragocen.“
Rozali je teško uzdahnula i isturila donju usnu. Emet ju je potapšao po
ramenu. „Biće sve u redu, Rouz“, hrabrio ju je tihim glasom.
„Pitanje je“, nastavio je Karlajl, „da li bi trebalo da odemo odavde.“
„Ne“, zaječala je Rozali. „Tek što smo se smestili. Ne želim ponovo da
krećem u drugu godinu srednje škole!“
„Mogla bi da ostaneš u svom sadašnjem uzrastu, naravno“, rekao je Karlajl.
„Što bi značilo da ćemo tim pre morati ponovo da se selimo?“, usprotivila
se. Karlajl je slegnuo ramenima.
„Dopada mi se ovde! Ima toliko malo sunčeve svetlosti da gotovo možemo
da budemo normalni.“
„Pa, svakako ne moramo sada da odlučimo. Možemo da sačekamo i vidimo
hoće li to postati nužno. Edvard je uveren da će devojka ćutati.“
Rozali je frknula.
Ali nisam ja više brinuo za Rouz. Video sam da će pristati na Karlajlovu
odluku ma koliko gnevna bila na mene. Njihov razgovor je prešao na nevažne
pojedinosti.
Džasper se i dalje držao svoje odluke.
Razumeo sam i zašto. Pre nego što su se on i Alis sreli, živeo je u ratnoj
zoni, na nemilosrdnoj pozornici rata. Znao je cenu nepoštovanja pravila – video je
jezive posledice svojim očima.
Mnogo je govorilo što nije pokušao svojim dodatnim sposobnostima da
umiri Rouz, ali nije pokušavao ni da je dodatno razjari. Držao se po strani od ove
rasprave – iznad nje.
„Džaspere“, rekao sam.
Praznim očima je susreo moj pogled.
„Ona neće platiti moju grešku. Neću to dozvoliti.“
„Onda će ona imati koristi od nje? Trebalo je da umre danas, Edvarde. Ja
bih se samo postarao da se desi ono što je sudbina namerila.“
Ponovio sam naglašavajući svaku reč: „Neću to dozvoliti.“
Podigao je obrve. Nije očekivao ovo – nije ni pomišljao da ću pokušati da
ga sprečim.
Odmahnuo je glavom. „A ja neću dozvoliti da Alis živi u opasnosti, pa
makar i neznatnoj. Ti ni prema kome ne osećaš ono što ja osećam prema njoj,
Edvarde, i nisi proživeo ono što sam ja proživeo, bilo da si video moja sećanja ili
ne. Ne razumeš.“
 „Ne osporavam ja to, Džaspere. Ali ti kažem da neću dozvoliti da povrediš
Izabelu Svon.“
Gledali smo se – nismo se streljali pogledima, odmeravali smo protivnika.
Osetio sam kako proverava moje raspoloženje, moju rešenost.
„Džeze“, rekla je Alis prekidajući nas.
Još jedan trenutak je zadržao pogled na mom, a zatim pogledao u nju.
„Nemoj se truditi da mi kažeš da umeš sama da se zaštitiš, Alis. Ja to već znam.
To ne menja...“
„Nisam to htela da kažem“, prekinula ga je Alis. „Htela sam da te zamolim
za uslugu.“
Video sam šta joj je na umu, i ja sam zinuo u čudu i glasno udahnuo. Zurio
sam u nju zapanjeno, tek nejasno svestan da su me sada svi osim Alis i Džaspera
oprezno gledali.
„Znam da me voliš. Ali zaista bih ti bila zahvalna kada ne bi pokušao da
ubiješ Belu. Na prvom mestu zato što je Edvard sasvim ozbiljan i ja ne želim da
se vas dvojica sukobite. A na drugom mestu zato što mi je prijateljica. Odnosno,
postaće mi prijateljica.“
Bilo je u njenoj glavi jasno kao staklo. Alis se smešila i ledenom belom
rukom grlila devojčina topla, krhka ramena. I Bela se smešila i grlila Alis oko
struka.
Vizija je bila potpuno čvrsta; samo je trenutak njenog ostvarenja bio
nesiguran.
„Ali... Alis…“, glasno je udahnuo Džasper. Nisam mogao da okrenem glavu
da mu vidim izraz na licu. Nisam mogao da sklonim pogled sa slike Alisine vizije
da bih čuo njegove misli.
„Jednog dana ću je voleti, Džeze. Biću veoma kivna na tebe ako joj ne
dozvoliš da živi.“
Još sam bio usredsređen na Alisine misli. Video sam kako budućnost treperi
kada je Džasperova rešenost počela da se koleba suočena sa njenom
neočekivanom molbom.
„Ah“, uzdahnula je – njegova neodlučnost otvorila je put novoj budućnosti.
„Vidiš? Bela neće ništa reći. Nema razloga da brinemo zbog toga.“
Devojčino ime je izgovorila... kao da su već bliske prijateljice.
„Alis“, procedio sam stegnutim glasom. „Šta... ovo...“
„Rekla sam ti da osećam promenu. Ne znam, Edvarde.“ Ali je stegla vilicu
i video sam da tu ima još nečeg. Trudila se da ne misli o tome. Iznenada se snažno
usredsredila na Džaspera, premda je on bio suviše zapanjen da bi mnogo
napredovao u procesu odlučivanja.
Ovo je ponekad radila kada je želela da sakrije nešto od mene.
„Šta je u pitanju, Alis? Šta kriješ?“
Čuo sam Emeta kako gunđa nešto. On je uvek postajao napet kada bismo
Alis i ja vodili ovakve razgovore.
Odmahnula je glavom trudeći se da mi ne dozvoli da vidim njene misli.
„Je li u vezi sa devojkom?“, upitao sam. „Ima li veze sa Belom?“
Stegla je zube u čvrstoj nameri da me odbije, ali je pokleknula kada sam
izgovorio Belino ime. Njeno popuštanje je trajalo svega delić sekunde, ali to je
bilo dovoljno dugo.
„NE!“, povikao sam. Čuo sam kako moja stolica udara o pod i tek tada
shvatio da sam ustao.
„Edvarde!“ I Karlajl je skočio i uhvatio me za rame. Jedva sam ga bio
svestan.
„Postaje izvesnije“, prošaputala je Alis. „Svakog minuta si sve odlučniji. Za
nju postoje samo dve mogućnosti. Jedno ili drugo, Edvarde.“
Video sam šta je videla... ali nisam to mogao da prihvatim.
„Ne“, ponovio sam. U mom odricanju nije bilo siline. Noge su mi iznenada
popustile i morao sam da se pridržim za sto. Karlajl je sklonio ruku.
„Ovo je tako iritantno“, požalio se Emet.
„Moram da odem“, rekao sam Alis šapatom ignorišući ga.
„Edvarde, o tome smo već govorili“, kazao je Emet glasno. „To je najbolji
način da je nateraš da progovori. A i ako odeš, nećemo znati da li je progovorila
ili nije. Moraš ostati i moraš ovo rešiti.“
„Ne vidim da ćeš otići, Edvarde“, rekla mi je Alis. „Mislim da ne možeš više
da odeš.“ Misli o tome, dodala je tiho. Pomisli na odlazak.
Razumeo sam šta je htela da kaže. Da, pomisao da nikada više neću videti
devojku bila je... bolna. Već sam to osetio u hodniku bolnice, gde smo se onako
grubo rastali. Ali sada je moj odlazak bio još nužniji. Nisam mogao da odobrim
nijednu budućnost na koju sam je po svemu sudeći osudio.
Nisam sasvim sigurna u Džaspera, Edvarde, nastavila je Alis. Ako odeš,
ukoliko pomisli da ona predstavlja opasnost po nas...
„Ne čujem to“, usprotivio sam joj se i dalje delimično nesvestan naše
publike. Džasper se kolebao. Neće uraditi ništa što bi moglo da povredi Alis.
Ne ovog trenutka. Hoćeš li rizikovati njen život i ostaviti je nezaštićenu?
 „Zašto mi ovo radiš?“, zaječao sam. Položio sam glavu u ruke.
Nisam bio Belin zaštitnik. Nisam to mogao biti. Zar nije Alisina podeljena
budućnost dovoljan dokaz za to?
I ja je volim. Ili ću je voleti. Nije isto, ali želim da bude ovde.
„I ti je voliš?“, prošaputao sam u neverici.
Uzdahnula je. Tako si slep, Edvarde. Zar ne vidiš kuda si krenuo? Zar ne
vidiš gde si već stigao? To je neizbežnije nego sutrašnji izlazak sunca. Pogledaj
šta ja vidim...
Užasnuto sam odmahnuo glavom. „Ne.“ Pokušao sam da istisnem iz glave
vizije koje mi je otkrivala. „Ne moram da sledim taj pravac. Otići ću. Izmeniću
budućnost.“
„Možeš da pokušaš“, rekla je skeptično.
„O, ma hajde!“, zaurlao je Emet.
„Obrati pažnju“, prosiktala je Rouz. „Alis vidi kako on pada na ljudsko biće!.
Kakva klasika, Edvarde!“ Zagrcnula se kao da će da povrati.
Jedva sam je čuo.
„Molim?“, izgovorio je Emet preneraženo. A zatim je njegov glasan smeh
odjeknuo prostorijom. „Zar je to u pitanju ovde?“ Ponovo se nasmejao. „Teško
tebi, Edvarde.“
Osetio sam kako spušta ruku na moju, ali sam je odsutno otresao. Nisam
mogao da obraćam pažnju na njega.
„Pada na ljudsko biće?“, ponovila je Ezme zapanjenim glasom. „Pada na
devojku koju je danas spasao? Zaljubljuje se u nju?“
„Šta vidiš, Alis? Tačno?“, upitao je Džasper.
Okrenula se prema njemu. Nastavio sam tupo da zurim u njen profil.
„To zavisi od toga da li će biti dovoljno snažan. Ili će je ubiti sam“, srdito
me je prostrelila pogledom, „što bi me zaista naljutilo, Edvarde, da ne spominjem
šta bi tebi uradilo...“ A zatim je ponovo pogledala Džaspera. „Ili će ona jednog
dana postati jedna od nas.“
Neko je glasno udahnuo; nisam podigao pogled da vidim ko.
„To se neće desiti!“, ponovo sam viknuo. „Ništa od toga!“
Alis je progovorila kao da me nije čula. „Sve zavisi“, kazala je. „Možda je
dovoljno snažan da je ne ubije – ali biće tesno. Biće mu potrebna neverovatna
samokontrola“, razmišljala je. „Čak i veća od Karlajlove. Jedino za šta nije
dovoljno snažan jeste da se drži podalje od nje. Od toga nema ništa.“
Nisam uspevao da progovorim. Činilo se da to ne uspeva ni drugima. U
prostoriji je vladala tišina.
 Zurio sam u Alis, a svi ostali su zurili u mene. Video sam svoj užasnuti odraz
iz pet različitih perspektiva.
Karlajl je nakon dugog trenutka tišine uzdahnuo. „Pa, ovo... komplikuje
sve.“
„Bogami“, složio se Emet. U glasu mu se i dalje čuo smeh. Mogao sam i
očekivati da će Emet uspeti da pronađe šaljivu stranu u raspadu mog života.
„Pretpostavljam da je plan i dalje isti“, rekao je Karlajl zamišljeno.
„Ostaćemo i pratićemo situaciju. Očigledno je da niko neće... povrediti devojku.“
Ukrutio sam se.
„Ne“, izgovorio je Džasper tiho. „Na to mogu da pristanem. Ako Alis vidi
samo dve mogućnosti.“
„Ne!“ Moj glas nije bio ni povik, ni režanje, ni krik očajanja, već neka čudna
mešavina svega toga. „Ne!“
Morao sam da odem, da pobegnem od buke njihovih misli – Rozalinog
licemernog gađenja, Emetovog veselja, Karlajlovog beskrajnog strpljenja...
Od nečeg još goreg: Alisinog čvrstog uverenja i Džasperove sigurnosti u
njeno uverenje.
I najgoreg od svega: Ezmine... radosti.
Gnevnim korakom krenuo sam napolje. Ezme je pošla da me uhvati za ruku
dok sam prolazio pored nje, ali nisam joj to dozvolio.
Potrčao sam i pre nego što sam izašao iz kuće. Prešao sam preko travnjaka i
reke jednom skokom i pojurio u šumu. Kiša je opet počela da pada, i to toliko
snažno da sam bio natopljen za svega nekoliko sekundi. Dopadala mi se gusta
zavesa vode – podizala je zid između mene i ostatka sveta. Odsecala me je,
dozvoljavala mi da budem sam.
Trčao sam na istok, preko planina i kroz njih, ne menjajući putanju sve dok
nisam ugledao magloviti nagoveštaj svetala Sijetla na drugoj strani tesnaca. Zastao
sam pre nego što sam dotakao granice ljudske civilizacije.
Odsečen kišom, sasvim sam, najzad sam naterao sebe da pogledam ono što
sam uradio – da pogledam način na koji sam osakatio budućnost.
Najpre vizija Alis i devojke kako se grle i zajedno idu kroz šumu blizu
srednje škole – poverenje i prijateljstvo je bilo toliko očigledno da je prosto
izbijalo iz te slike. Beline raširene oči boje čokolade nisu bile zbunjene u ovoj
viziji, ali su i dalje bile pune tajni – međutim, u ovom trenutku činilo se da su
srećne. Nije pokušavala da izbegne Alisinu ledenu ruku.
Šta je to značilo? Koliko je znala? Šta li je u ovom isečku budućnosti mislila
o meni?
 A zatim ona druga slika, gotovo ista, samo što je ovog puta bila obojena
užasom. Alis i Bela na prednjem tremu moje kuće i dalje u zagrljaju prijateljstva i
poverenja. Ali sada nije bilo razlike u njihovim rukama – obe su bile bele, glatke
kao mermer i čvrste kao čelik. Beline oči nisu više bile boje čokolade. Dužice su
joj bile zapanjujuće crvene boje. A tajne u njima nedokučive – prihvatanje ili
duboka žalost? Nemoguće je bilo reći. Lice joj je bilo hladno i besmrtno.
Zadrhtao sam. Nisam mogao da potisnem pitanja, slična ali različita: Šta je
to značilo – kako se to desilo? I šta je sada mislila o meni?
Mogao sam da odgovorim na ovo poslednje pitanje. Ako sam je svojom
slabošću prisilio na ovaj prazni poluživot, onda mora da me mrzi.
Ali bila je tu jedna još užasnija scena – gora od svake koja se meni javljala
u mislima.
Moje oči, tamnocrvene od ljudske krvi, oči čudovišta. Belino slomljeno telo
u mom naručju, pepeljastobelo, isceđeno, beživotno. Bila je to tako snažna slika,
tako jasna.
Nisam mogao to da podnesem. Nisam mogao da to gledam. Pokušao sam da
je oteram iz uma, pokušao da vidim nešto sasvim drugačije. Pokušao opet da vidim
izraz na njenom živom licu, koje mi je bilo pred očima u ovom najnovijem
poglavlju mog života. Ali uzalud.
Alisina sumorna vizija ispunila mi je misli, i ja sam se u sebi grčio od agonije
koju je ona u meni izazivala. A u međuvremenu je čudovište u meni kiptelo od
veselja, ushićeno zbog svog uspeha. Izazivalo mi je mučninu.
Ovo ne sme da se dozvoli. Mora da postoji način da se izbegne ova
budućnost. Neću dozvoliti da se upravljam prema Alisinim vizijama. Mogu da
odaberem drugačiji put. Uvek postoji mogućnost izbora.
Morala je da postoji.
 5. POZIVI

Srednja škola. Nije to više bilo čistilište, bio je to sada čisti pakao. Mučenje i
vatra... da, i jedno i drugo.
Sada sam sve radio pravilno. Trudio se da obraćam pažnju na sve sitnice,
ništa nisam prepuštao slučaju. Niko nije mogao da se požali da sam izbegavao
svoje dužnosti.
Da bih udovoljio Ezme i zaštitio ostale, ostao sam u Forksu. Vratio sam se
svom starom rasporedu. Lovio sam jednako koliko i ostali. Svakog dana išao sam
u školu i izigravao ljudsko biće. Svakog dana pažljivo sam slušao ne bih li čuo
nešto o Kalenovima – nikada nije bilo ničeg novog. Devojka nije rekla ni reč o
svojim sumnjama. Ponavljala je istu priču – stajao sam pored nje i sklonio je u
stranu – dok ta priča nije željnim slušaocima dosadila i dok nisu prestali da
zapitkuju i traže da čuju više. Nije bilo opasnosti. Moj nepromišljeni postupak
nikoga nije povredio.
Nikoga osim mene samog.
Bio sam rešen da izmenim budućnost. Nije to bio baš najlakši zadatak na
svetu, ali nije postojala nijedna druga mogućnost sa kojom sam mogao da živim.
Alis je rekla da neću biti dovoljno snažan da se držim podalje od devojke.
Dokazaću joj da greši.
Mislio sam da će prvi dan biti najteži. Do kraja tog dana bio sam siguran da
je to istina. Ali prevario sam se.
Izjedalo me je što sam znao da ću je povrediti. Tešio sam se činjenicom da
će njen bol biti tek neznatan – tek blago peckanje odbijanja – u poređenju sa
mojim. Bela je bila ljudsko biće i znala je da sam ja nešto drugo, nešto pogrešno,
nešto zastrašujuće. Verovatno će pre osetiti olakšanje nego uvređenost kada
okrenem glavu od nje i budem se pretvarao da ne postoji.
„Zdravo, Edvarde“, pozdravila me je tog prvog dana na času biologije. Njen
glas bio je srdačan, prijateljski, potpuno različit od onog kojim mi se obraćala kada
sam poslednji put razgovarao s njom.
Zašto? Šta je ta promena značila? Je li zaboravila? Rešila da je umislila
čitavu tu epizodu? Je li mogla da mi oprosti što nisam ispunio obećanje?
Pitanja su se zabadala u mene i zarivala se dublje poput žeđi koja me je
napadala svaki put kada bih udahnuo.
Samo jedan trenutak da pogledam u njene oči. Samo da vidim da li bih
mogao da pročitam odgovore u njima...
 Ne. Nisam smeo sebi da dozvolim čak ni to. Ne ako sam želeo da izmenim
budućnost.
Pomerio sam bradu za milimetar prema njoj, ne sklanjajući pogled sa čela
učionice. Klimnuo sam jednom, pa okrenuo glavu pravo napred.
Nije mi se više obraćala.
Tog poslepodneva sam, čim se škola završila, i kada sam odigrao svoju
ulogu, pretrčao pola puta do Sijetla kao i prethodnog dana. Činilo se da sam bolje
podnosio bol kada sam jurio preko tla i kada se sve oko mene pretvaralo u zelenu
mrlju.
Ovo trčanje postalo mi je svakodnevna navika.
Da li sam je voleo? Mislio sam da nisam. Ne još. Alisine vizije o takvoj
budućnosti zadržale su mi se u glavi, i ja sam video koliko bi lako bilo zaljubiti se
u Belu. Bilo bi to bukvalno nalik na pad: nije zahtevalo nikakav napor. A moji
napori da ne dozvolim sebi da se zaljubim u nju bili su suprotni padu – osećao sam
se kao da se penjem uz liticu, polako, mučno, kao da raspolažem samo ljudskom
snagom.
Prošlo je više od jednog meseca i svaki dan je postajao sve teži. To nije
imalo nikakvog smisla – čekao sam da prevaziđem to osećanje, da borba postane
lakša ili da se barem zadrži na trenutnom nivou. Mora da je Alis na ovo mislila
kada je rekla da neću moći da se držim podalje od devojke. Videla je eskalaciju
bola.
Ali bol sam mogao da podnesem.
Neću razoriti Belinu budućnost. Ako mi je suđeno da je volim, zar nije po
nju najbolje da je izbegavam?
Ali izbegavanje je bilo krajnja granica onoga što sam mogao da podnesem.
Mogao sam se pretvaram da je ignorišem i da ne pogledam u nju. Mogao sam da
se pretvaram da me ona ne zanima. Ali sam i dalje žudno pratio svaki njen udah,
svaku njenu reč.
Nisam mogao da je gledam sopstvenim očima, pa sam je gledao očima
drugih. Veliki deo mojih misli vrteo se oko nje kao da je ona centar gravitacije
mog uma.
Dok se ovaj pakao nastavljao, ja sam svoje patnje nagurao u četiri kategorije.
Prve dve su mi bile poznate. Njen miris i njena tišina. Odnosno – da
preuzmem odgovornost na sebe kako i dolikuje – moja žeđ i moja znatiželja.
Žeđ je za mene predstavljala najveću patnju. Sada mi je već prešlo u naviku
da na biologiji ne dišem. Naravno, uvek je bilo izuzetaka – kada sam morao da
odgovorim na pitanje jer mi je dah bio potreban da bih progovorio. Svaki put kada
bih okusio vazduh oko devojke, moja reakcija je bila ista kao i prvog dana – vatra
i požuda, i očajnička želja za brutalnim nasiljem. U tim trenucima bilo je teško
zadržati makar malo razuma ili kontrole. I baš kao i prvog dana, čudovište u meni
riknulo bi vrebajući tik ispod površine.
Znatiželja je bila najupornija patnja. U glavi mi je večito bilo pitanje: O
čemu sada razmišlja? Kada bih čuo njen tihi uzdah. Kada bi prstom odsutno
počela da vrti pramen kose. Kada bi bacila knjige silovitije nego obično. Kada bi
utrčala na čas jer je kasnila. Kada bi nestrpljivo tapkala nogom. Svaki pokret koji
bih primetio perifernim vidom bio je izluđujuća misterija. Kada je razgovarala sa
drugim učenicima, analizirao sam svaku njenu reč i ton. Je li govorila ono što
stvarno misli, ili je govorila ono što je mislila da bi trebalo da kaže? Često mi je
zvučalo kao da se trudi da kaže ono što je njena publika očekivala, i to me je
podsetilo na moju porodicu i naš svakodnevni prividni život – nama je to išlo bolje
od ruke nego njoj. Ali zašto bi ona morala da glumi? Bila je jedna od njih – ljudsko
biće i adolescent.
Samo što se... povremeno nije tako ponašala. Na primer, kada nam je
gospodin Baner dodelio grupni projekat iz biologije. On je imao naviku da
učenicima dozvoljava da sami sebi odaberu partnere. Kao i uvek kada su grupni
projekti bili u pitanju, najhrabriji i najambiciozniji učenici – Bet Doz i Nikolas
Lagari – žurno su me pitali da li bih im se pridružio. Slegnuo sam ramenima u
znak pristanka. Znali su da ću ja svoj zadatak završiti savršeno, ali i njihov ako
nešto ostane nedovršeno.
Nije me iznenadilo što je Majk odabrao Belu. Ali neočekivano je bilo Belino
navaljivanje da treći član grupe bude Tara Galvaz.
Gospodin Baner je Taru obično morao da dodeli nekoj grupi. Izgledala je
pre iznenađeno nego zadovoljno kada ju je Bela tapnula po ramenu i trapavo pitala
da li bi želela da se pridruži njoj i Majku.
„Ako moram“, rekla je Tara.
Kada se vratila na mesto, Majk je prosiktao: „Ona je stalno uduvana. Neće
ništa uraditi. Mislim da će pasti biologiju.“
Bela je odmahnula glavom i prošaputala: „Ne brini. Ja ću odraditi sve što
njoj promakne.“
Majka ovo nije umirilo. „Zašto si to uradila?'
Isto to pitanje sam i ja žudeo da joj postavim, premda ne istim tonom.
Tara je zaista trebalo da padne biologiju. Gospodin Baner je sada razmišljao
o njoj, iznenađen i dirnut Belinim izborom:
Niko tom detetu ne želi da pruži priliku. Bela je lepo postupila – čovečnija
je od većine ovih kanibala.
 Je li Bela primetila da su Taru ostali učenici odbacivali? Nisam mogao da
zamislim nijedan drugi razlog da odabere Taru osim želje da joj ukaže ljubaznost,
pogotovo kad se uzme u obzir Belina stidljivost. Pitao sam se koliko joj je to
nelagode izazvalo i zaključio da je njena nelagoda verovatno bila veća od one koju
je bilo koje drugo ljudsko biće bilo voljno da istrpi zbog neznanca.
S obzirom na Belino vladanje biologijom, zapitao sam se da li će ocena iz
ovog projekta spasti Taru od neuspeha, barem iz ovog predmeta. I upravo se to
desilo.
A bio je tu i onaj trenutak za vreme ručka kada su Džesika i Loren
razgovarale o odredištu iz snova koje se nalazi na prvom mestu spiska onoga što
moraju da urade u životu. Džesika je odabrala Jamajku, ali ju je Loren nadmašila
izabravši Francusku rivijeru. Tajler je spomenuo Amsterdam, imajući na umu
čuvenu Četvrt crvenih fenjera, nakon čega su i drugi počeli da nabrajaju svoje
destinacije. Sa nestrpljenjem sam čekao da čujem Belin odgovor na ovo pitanje,
ali, pre nego što je Majk (kome se dopadao Rio) stigao da je pita šta ona ima na
umu, Erik je sav ozaren naveo festival stripa Komik kon i svi za stolom su prasnuli
u smeh.
„Kakav kreten“, prosiktala je Loren.
Džesika se zacerekala. „Znam, baš.“
Tajler je zakolutao očima.
„Nikada nećeš pronaći devojku“, rekao je Majk Eriku.
Bela je, glasom koji je bio glasniji od uobičajenog snebivljivog tona kojim
je govorila, presekla raspravu.
„Ne, to je super“, kazala je. „I ja bih tamo želela da odem.“
Majk je odmah počeo da se povlači. „Mislim, valjda su neki kostimi baš kul.
Robinja Leja.“ Trebalo je da ćutim.
Džesika i Loren su se pogledale mršteći se.
Uh, molim te, pomislila je Loren.
„Trebalo bi da odemo“, rekao je Erik Beli oduševljeno. „Mislim, nakon što
uštedimo dovoljno novca.“ Komik kon sa Belom! Čak i bolje od odlaska na Komik
kon sam...
Bela je na trenutak bila zatečena, ali je nakon što je pogledala Lorenin izraz
lica odlučno rekla: „Da, baš bih volela. Ali verovatno je preskupo, zar ne?“
Erik je počeo da poredi cenu karata i boravka u hotelu sa spavanjem u
kolima. Džesika i Loren su nastavile svoj raniji razgovor, a Majk je sav nesrećan
slušao Belu i Erika.
„Misliš li da je do tamo potrebno dva ili tri dana vožnje?“, pitao je Erik.
 „Nemam pojma“, rekla je Bela.
„Pa, koliko je duga vožnja odavde do Finiksa?“
„Može da se pređe put za dva dana“, izgovorila je samouvereno. „Ako si
voljan da voziš petnaest sati dnevno.“
„San Dijego bi trebalo da je malo bliže, zar ne?“
Čini se da sam ja bio jedini koji je primetio da se Beli upalila sijalica iznad
glave.
„O da, San Dijego je svakako bliže. Ali i dalje će put trajati dva dana.“
Jasno je bilo da nije čak ni znala gde se Komik kon održava. Samo se ubacila
da zaštiti Erika od zadirkivanja. To je otkrivalo njen karakter – a ja sam večito
sastavljao spisak njenih osobina – ali sada neću otkriti šta bi ona sama odabrala.
Majk je bio gotovo jednako nezadovoljan, ali činilo se da nije svestan njenih
pravih motiva.
Često je bilo tako s njom: nikada nije izlazila iz svoje tihe zone komfora
osim kada bi primetila da je drugome potrebna podrška; menjala je temu kada bi
ljudi u njenoj grupi postajali suviše zlobni jedni prema drugima; zahvalila bi
profesoru na predavanju ako bi joj se učinilo da je profesor potišten; prihvatila bi
ormarić na manje povoljnom mestu da bi dve najbolje drugarice mogle da imaju
ormariće jedna pored druge; smešila se smeškom koji nikada nije pokazivala
svojim zadovoljnim prijateljima i koji je čuvala samo za onoga ko je patio. Bile su
to sitnice koje niko od njenih poznanika, ili obožavalaca, nikada nije primećivao.
Zahvaljujući svim ovim sitnicama, ja sam na svoj spisak uspeo da dodam
najvažnije od svega, ono što je najviše o njoj govorilo, jednostavno koliko i retko.
Bela je bila dobra. Sve drugo se uklapalo u tu celinu: bila je srdačna, skromna,
nesebična i hrabra – bila je dobra do srži. I činilo se da toga niko osim mene nije
svestan. Premda ju je Majk sasvim sigurno posmatrao jednako često kao i ja.
I tu je ležala moja najneverovatnija patnja: Majk Njuton. Ko bi mogao i
pomisliti da bi jedan tako običan, dosadan smrtnik mogao da bude tako iritantan?
Pošten da budem, trebalo je da mu budem zahvalan; više nego drugima, zato
što je on terao devojku da priča. Iz ovih razgovora sam saznao mnogo toga o njoj,
ali Majkovo učešće u ovom projektu samo me je dodatno ljutilo. Nisam želeo da
on otključa sve njene tajne.
Radovalo me je što se činilo da on nikada ne primećuje sitnice, njene male
omaške. Nije znao ništa o njoj. On je u glavi stvorio Belu koja nije postojala –
devojku koja je bila obična kao i on. Nije primetio njenu nesebičnost i hrabrost,
po kojima se razlikovala od drugih ljudi, nije čuo neverovatnu zrelost u njenim
izgovorenim mislima. Nije primetio da je, kada je govorila o majci, pre zvučala
kao roditelj koji govori o detetu nego dete koje govori o roditelju – nežno,
popustljivo, blago razonođeno, i žestoko zaštitnički nastrojeno. Nije čuo strpljenje
u njenom glasu kada je glumila interesovanje za njegove nesuvisle priče i nije
mogao ni da nasluti saosećanje koje se krilo iza njenog strpljenja.
Ali ova korisna otkrića nisu me naterala da osetim blagonaklonost prema
ovom momku. Posesivan način na koji je gledao Belu – kao da je ona svojina koju
bi trebalo steći – provocirao me je gotovo jednako koliko i njegove vulgarne
fantazije o njoj. A i postajao je sigurniji u nju kako je vreme prolazilo jer se činilo
da joj je on miliji od onih na koje je gledao kao na rivale – Tajlera Kroulija, Erika
Jorkija i čak, povremeno, i mene. Redovno je sedeo na njenoj strani našeg stola
pre časa biologije i ćaskao sa njom, osećajući se ohrabreno njenim smeškom. Bio
je to učtiv smešak, govorio sam sebi. No ipak sam se često zabavljao zamišljajući
kako ga udaram nadlanicom i silinom tog udarca ga šaljem na naspramni zid
prostorije. Verovatno ne bi zadobio smrtonosne povrede...
Majk nije često o meni razmišljao kao o suparniku. Nakon nezgode je brinuo
da Belu i mene vezuje zajedničko iskustvo, ali je bilo očigledno da je iz toga
proisteklo upravo suprotno. Tada mu je još smetalo što sam izdvojio Belu i
posvećivao joj pažnju. Ali sada sam je ignorisao jednako kao i sve ostale, pa je
postao nadmen.
O čemu li je sada razmišljala? Je li joj njegova pažnja prijala?
I najzad, moja poslednja patnja, i najbolnija: Belina ravnodušnost. Ignorisao
sam ja nju, ali je i ona ignorisala mene. Nikada nije pokušavala da razgovara sa
mnom. Koliko sam mogao da procenim, o meni nije razmišljala.
Ovo bi me izludelo – ili bi, još gore, nagrizlo moju odlučnost – da nije
ponekad zurila u mene kao pre. Nisam to video ja, jer nisam smeo da dozvolim
sebi da je pogledam, ali nas je Alis uvek upozoravala; ostali su i dalje bili zabrinuti
zbog onoga što je ona znala.
Donekle mi je ublažavala bol činjenica da je s vremena na vreme iz daljine
gledala u mene. Naravno, verovatno se samo pitala do koje sam mere nenormalan.
„Bela će uskoro početi da zuri u Edvarda. Izgledajte normalno“, rekla je Alis
jednog utorka u martu, a ostali su se potrudili da se vrpolje i prebacuju težinu.
Obraćao sam pažnju na to koliko je često gledala u mene. Godilo mi je,
premda nije trebalo, što nije ništa manje gledala u mene kako je vreme prolazilo.
Nisam znao šta to znači, ali sam se osećao bolje.
Alis je uzdahnula. Volela bih...
„Ne mešaj se, Alis“, rekao sam tiho. „Ništa od toga.“
Skupila je usne. Alis je želela da sklopi svoje predviđeno prijateljstvo sa
Belom. Na neki neobičan način devojka koju nije poznavala joj je nedostajala.
 Moram priznati, bolji si nego što sam mislila. Budućnost je ponovo postala
zamršena i besmislena. Nadam se da si srećan.
„Meni to ima mnogo smisla.“
Tiho je frknula.
Pokušao sam da je isključim, suviše nestrpljiv da čujem razgovor. Nisam bio
naročito dobre volje – bio sam napetiji nego što sam dozvolio bilo kome od njih
da to vidi. Samo je Džasper video koliko sam napet, jer je svojom jedinstvenom
sposobnošću da oseća raspoloženje drugih i da utiče na njega osećao kako iz mene
izbija nemir. Nije razumeo razloge moje ćudljivosti i – pošto sam poslednjih dana
stalno bio zle volje – rešio je da je ignoriše.
Današnji dan biće težak. Po sada već ustaljenom šablonu teži od svih
prethodnih.
Majk Njuton pozvaće Belu da izađe sa njim.
Bližila se igranka za koju su devojke birale partnere, a on se nadao da će
Bela pozvati njega. Činjenica da to do sada još nije uradila poljuljala mu je
samopouzdanje. Sada je bio u neprijatnom položaju – uživao sam u njegovoj
nelagodi više nego što je trebalo – zato što ga je Džesika Stenli direktno pozvala
na igranku. Nije želeo da pristane jer se još nadao da će Bela odbrati njega (i
dokazati da je on odneo pobedu nad ostalim potencijalnim udvaračima), ali nije
želeo da odbije i da sasvim propusti igranku. Povređena njegovim oklevanjem,
ispravno naslutivši koji razlog se krije iza toga, Džesika je streljala Belu
ubistvenim mislima. I ponovo mi se javila želja da stanem između Bele i
Džesikinih gnevnih misli. Sada sam bolje razumeo taj instinkt, ali sam se osećao
još osujećenije jer nisam mogao da reagujem u skladu sa njim.
Kad pomislim da je do ovoga došlo. Sada sam potpuno bio usredsređen na
sitne srednjoškolske drame koje sam nekada tako silno prezirao.
Majk je skupljao hrabrost dok je pratio Belu na čas biologije. Slušao sam
kako se bori sa sobom dok sam ih čekao da stignu. Mladić je bio slab. Namerno je
čekao ovaj ples, plašio se da pokaže svoju zanesenost pre nego što je ona pokazala
naglašenu naklonost prema njemu. Nije želeo da se izloži opasnosti da ga odbije i
više je voleo da pusti nju da napravi prvi korak.
Kukavica.
Ponovo je seo na naš sto, opušten jer je ovo već bila uobičajena situacija, a
ja sam zamišljao zvuk koji će se čuti kada njegovo telo udari u suprotni zid sa
dovoljno siline da mu većina kostiju popuca.
„Dakle“, rekao je devojci gledajući u pod. „Džesika me je pozvala na
prolećnu igranku.“
 „To je sjajno“, odgovorila je istog časa oduševljeno. Bilo je teško sakriti
smešak dok je Majk obrađivao njen ton. Nadao se da će ona biti poražena. „Biće
ti zabavno sa Džesikom.“
Potražio je uspaničeno pravi odgovor. „Pa...“, oklevao je i gotovo podvio
rep i pobegao. A zatim se sabrao: „Rekao sam joj da ću razmisliti.“
„Zašto?“, upitala je. U njenom glasu se čulo neodobravanje, ali čuo se i
neznatni nagoveštaj olakšanja.
Šta je to značilo? Neočekivani, žestoki bes me je naterao da skupim šake u
pesnice.
Majk nije čuo olakšanje. Lice mu je porumenelo – snažno, kao što je snažan
bio i moj bes, ovo se činilo kao otvoren poziv – pa je ponovo pogledao u pod.
„Pitao sam se... pa, da nisi možda ti planirala da me pozoveš na igranku.“
Bela je oklevala.
U tom trenutku sam video budućnost jasnije nego Alis ikada pre.
Devojka će možda odgovoriti potvrdno na Majkovo neizgovoreno pitanje
sada, a možda i neće, ali, kako bilo, uskoro će nekome reći da. Bila je lepa i
zagonetna i muškarci su toga bili svesni. Bilo da prihvati nekoga iz ove sumorne
mase, ili da sačeka da ode iz Forksa, doći će dan kada će reći da.
Video sam njen život onako kako sam ga video i pre – koledž, karijera...
ljubav, brak. Video sam je ponovo kako drži oca podruku u prozračnoj beloj haljini
lica rumenog od sreće dok korača u ritmu Vagnerovog Svadbenog marša.
Bol koji sam osećao dok sam zamišljao ovu budućnost podsetio me je na
agoniju transformacije. Proždirao me je.
I ne samo bol već i čisti gnev.
Ova razjarenost tražila je da bude fizički oslobođena. I premda Bela možda
neće reći da ovom beznačajnom, nedostojnom mladiću, žudeo sam da mu zdrobim
lobanju pesnicom, da njega kaznim umesto tog drugog.
Nisam razumeo ovo osećanje – bilo je ono mešavina bola i gneva, požude i
očajanja. Nikada ga pre nisam osetio; nisam umeo da ga imenujem.
„Majk, mislim da bi trebalo da pristaneš“, rekla je Bela nežnim glasom.
Majku su sve nade potonule. Pod drugim okolnostima uživao bih u tome, ali
moja radost se izgubila u propratnom udaru kajanja zbog onoga što su mi bol i
gnev uradili.
Alis je bila u pravu. Nisam bio dovoljno snažan.
Sada ona verovatno gleda kako se budućnost vrtloži i vrti i ponovo postaje
sakata. Da li će joj to biti po volji?
 „Jesi li već nekoga pozvala?“, upitao je Majk nadureno. Pogledao je u mene,
ponovo sumnjičav prvi put nakon nekoliko nedelja. Shvatio sam da sam se odao;
nagnuo sam glavu prema Beli.
Divlja zavist u njegovim mislima – zavist prema onome ko je ovoj devojci
bio miliji od njega – iznenada mi je pomogla da imenujem svoje osećanje.
Bio sam ljubomoran.
„Ne“, odgovorila je devojka sa prizvukom razonode u glasu. „Ne idem na
igranku.“
I pored sveg kajanja i gneva, osetio sam olakšanje na ove njene reči. Bilo je
pogrešno, čak opasno, smatrati Majka i druge smrtnike koji su pokazali
interesovanje za Belu kao rivale, ali morao sam da priznam da su oni za mene to
postali.
„Zašto?“, upitao je Majk grubo. Vređalo me je što koristi ovaj ton sa njom.
Potisnuo sam režanje.
„Idem u Sijetl u subotu“, odgovorila je.
Znatiželja nije bila onako žestoka kao što bi bila pre – pošto sam čvrsto rešio
da saznam odgovore na sve. Uskoro ću znati razloge ovog njenog otkrića.
Majkov glas pretvorio se u neprijatno moljakanje: „Zar ne možeš da ideš
nekog drugog vikenda?“
„Izvini, ne mogu“, rekla je sada odsečnije. „Ne bi trebalo da dozvoliš da
Džes ovoliko dugo čeka odgovor – to je nepristojno.“
Njena zabrinutost za Džesikina osećanja sada je raspirila moju ljubomoru.
Ovaj odlazak u Sijetl je verovatno bio samo izgovor – je li odbila poziv iz odanosti
prema drugarici? Bila je i više nego dovoljno nesebična za tako nešto. Je li želela
da može da pristane? Ili su obe moje pretpostavke bile pogrešne? Ili je možda
zainteresovana za nekog drugog?
„Da, u pravu si“, promumlao je Majk toliko poraženo da umalo nisam
saosećao sa njim. Umalo.
Spustio je pogled sa devojke i onemogućio mi dalji pogled na njeno lice u
njegovim mislima.
Nisam nameravao da to tolerišem.
Okrenuo sam se da sam pročitam njen izraz. Osećao sam oštro olakšanje što
sam sebi ovo dozvolio. Bilo je to kao prislanjanje leda na opekotinu. Usledio je
nagli prestanak bola.
Oči su joj bile sklopljene, a ruke prislonjene uz obraze. Ramena je
defanzivno povila prema napred. Blago je zatresla glavom kao da pokušava da
potisne neku misao iz glave.
 Frustrirajuće. Fascinantno.
Glas gospodina Banera trgao ju iz misli i ona je polako otvorila oči.
Pogledala je u mene jer je možda osetila moj pogled. Gledala me je u oči sa istim
zbunjenim izrazom koji me je tako dugo progonio.
U tom trenutku nisam osećao ni krivicu, ni gnev, ni kajanje. Znao sam da će
se ova osećanja vratiti, i da će se vratiti uskoro, ali u ovom trenutku me je nosilo
neko neobično, treperavo ushićenje. Kao da sam pobedio, a ne izgubio.
Nije skrenula pogled, premda sam zurio u nju sa neprimerenom žestinom,
uzalud se trudeći da joj pročitam misli iz sjajnih smeđih očiju. Bile su pre pune
pitanja nego odgovora.
Video sam odraz svojih očiju crnih od žeđi. Prošle su gotovo dve nedelje od
poslednjeg odlaska u lov; ovo nije bio najbezbedniji dan za urušavanje moje volje.
Ali činilo se da nju crnilo ne plaši. I dalje nije skretala pogled, a zatim je nežno,
razorno privlačno rumenilo počelo da joj boji kožu.
O čemu sada razmišljaš?
Malo je nedostajalo da je ovo pitam naglas, ali gospodin Baner me je
prozvao. Pronašao sam tačan odgovor u njegovim mislima i pogledao na trenutak
u njega i žurno uvukao vazduh.
„Krebsov ciklus.“
Žeđ mi je opekla grlo – zategla mi mišiće i ispunila mi usta otrovom – i ja
sam sklopio oči pokušavajući da prevaziđem požudu za njenom krvlju koja je
besnela u meni.
Čudovište je bilo snažnije nego pre, radovalo se. Prigrlilo je ovu dvojnu
budućnost koja mu je davala pedeset odsto šansi da dobije ono za čim je tako
krvoločno žudelo. Treća, nesigurna budućnost koju sam pokušao da stvorim
čistom snagom volje urušila se – razorila ju je, ni manje ni više, nego obična
ljubomora – i ono je sada bilo mnogo bliže svom cilju.
Kajanje i krivica sada su goreli pored žeđi, i da sam bio sposoban da
proizvedem suze, oči bi mi se sada njima napunile.
Šta sam uradio?
Znajući da je bitka već izgubljena, činilo se da nema razloga da se odupirem
onome što sam želeo. Okrenuo sam se i ponovo se zagledao u devojku.
Sakrila se iza kose, ali video sam da joj je obraze sada bojilo tamno
rumenilo.
Čudovištu se to dopalo.
 Nije ponovo susrela moj pogled, već je počela nervozno između prstiju da
provlači pramen kose. Njeni nežni prsti, njen krhki zglob – bili su tako lomljivi,
izgledali su kao da bih pukim dahom mogao da ih slomim.
Ne, ne, ne. Nisam to mogao da uradim. Bila je suviše krhka, suviše dobra,
suviše dragocena da to zasluži. Nisam mogao da dozvolim da se moj život sudari
s njenim, da ga uništi.
Ali nisam mogao ni da se držim podalje od nje. Alis je bila u pravu u vezi s
tim.
Čudovište u meni je prosiktalo od gneva zbog mog otpora.
Kratkih sat vremena sa njom proteklo mi je suviše brzo dok sam se kolebao
između čekića i nakovnja. Oglasilo se zvono i ona je počela da sakuplja svoje
stvari ne gledajući u mene. Ovo me je razočaralo, ali nisam mogao da očekujem
ništa drugo. Moje ponašanje prema njoj nakon nezgode je bilo neoprostivo.
„Bela?“, izgovorio sam nemoćan da se obuzdam. Moja volja bila je iskidana
na komade.
Oklevala je pre nego što me je pogledala. Kada se okrenula, izraz na licu bio
joj je oprezan, sumnjičav.
Podsetio sam sebe da ima mnogo razloga da gaji nepoverenje prema meni. I
da bi i trebalo da je nepoverljiva.
Čekala je da nastavim, ali ja sam je samo gledao i pokušavao da pročitam
njen izraz. Uvlačio sam plitke udahe na usta boreći se protiv žeđi.
„Šta je bilo?“, najzad je oštro upitala. „Zar ponovo razgovaraš sa mnom?“
Nisam bio siguran kako da odgovorim na njeno pitanje. Da li sam ja to
ponovo razgovarao sa njom u tom smislu u kom je ona mislila?
Ne, ako se ja budem pitao. A pokušaću.
„Ne, ne zapravo“, rekao sam joj.
Sklopila je oči, zbog čega je meni bilo samo teže. Onemogućila mi je jedini
pristup njenim osećanjima. Duboko je, polako udahnula, ne otvarajući oči, i pitala:
„Šta onda hoćeš, Edvarde?“
Ovo nije bio normalan način komunikacije među ljudima. Zašto je onda to
uradila?
Ali kako da joj odgovorim?
Istinom, odlučio sam. Od sada ću biti što je moguće iskreniji prema njoj.
Nisam želeo da zaslužim njeno poverenje, premda je zadobiti ga bilo nemoguće.
„Žao mi je“, rekao sam joj. Nikada neće znati koliko je ovo bilo istinito.
Nažalost, mogao sam da se bezbedno izvinim samo za banalnosti. „Ponašam
se vrlo nepristojno, znam. Ali bolje je ovako, zaista.“
 Otvorila je oči, njen pogled je i dalje bio oprezan. „Ne znam šta hoćeš da
kažeš.“
Pokušao sam da je upozorim koliko je to bilo moguće: „Bolje je da ne
budemo prijatelji.“ Mora da je to i sama osećala. Bila je bistra. „Veruj mi.“
Skupila je oči i ja sam se setio da sam joj ovo već rekao – pre nego što sam
prekršio obećanje. Trgao sam se kada je snažno stegla zube – jasno je bilo da se i
ona sećala.
„Šteta što to nisi shvatio ranije“, odvratila je gnevno. „Mogao si da poštediš
sebe silnog kajanja.“
Gledao sam je u neverici. Šta je ona znala o mom kajanju?
„Kajanje? Zbog čega?“, upitao sam.
„Što nisi dozvolio da me onaj glupi kombi zdrobi!“, planula je.
Zaledio sam se od zaprepašćenja.
Kako može to da pomisli? Bilo je to jedino prihvatljivo što sam uradio
otkako sam je upoznao. Jedino čega se nisam stideo, zbog čega mi je bilo drago
da postojim. Borim se da joj sačuvam život od trenutka kada sam osetio njen miris.
Kako može da sumnja u moje jedino dobro delo u svom ovom haosu?
„Misliš da se kajem što sam ti spasao život?“
„Znam da se kaješ“, odgovorila je.
U meni je planuo gnev zbog načina na koji je protumačila moje namere. „Ne
znaš ti ništa.“
Kako je samo zbunjujući i nerazumljiv bio njen način razmišljanja! Mora da
ona ne razmišlja na isti način kao drugi ljudi. To mora da je objašnjenje za tišinu
njenih misli. Bila je sasvim drugačija.
Okrenula je glavu, pa ponovo stegla zube. Obrazi su joj bili rumeni, ovog
puta od gneva. Uz tresak je pokupila knjige, pa ih silovito podigla u naručje i
odmarširala prema vratima i ne pogledavši me više.
I premda sam bio uzrujan, nešto u njenom gnevu ublažilo je moju ljutnju.
Nisam bio siguran zbog čega mi je njena ozlojeđenost bila nekako... ljupka.
Hodala je kruto, ne gledajući kuda ide, pa je stopalom zapela za prag. Stvari
su joj se rasule po podu. Umesto da se sagne da ih pokupi, ostala je kruto da stoji,
čak i ne gledajući nadole, kao da nije bila sigurna da knjige vredi podizati.
Nikoga nije bilo da me vidi. Stvorio sam se pored nje i pokupio njene stvari
pre nego što je stigla da proceni situaciju.
Sagnula se dopola, ugledala me, pa se zaledila. Pružio sam joj njene knjige
starajući se da ledenim prstima ne dodirnem njene.
„Hvala“, rekla je oštro.
 „Nema na čemu.“ Glas mi je i dalje bio grub od ljutnje, ali, pre nego što sam
stigao da pročistim grlo i pokušam ponovo, ona se naglo uspravila i odjurila na
sledeći čas.
Gledao sam za njom dok mi se njena srdita prilika nije izgubila iz vida.
Španski je prošao u magnovenju. Gospođa Gof nije isticala moju
rastrojenost – znala je da španski govorim bolje od nje, pa je prema meni bila
mnogo popustljiva – i dala mi je slobodu da se pozabavim svojim mislima.
Nisam mogao da ignorišem devojku. To je bilo očigledno. Ali zar je to
značilo da nemam izbora nego da je uništim? To nije mogla da bude jedina
dostupna budućnost. Morala je postojati još neka mogućnost, neka nežna
ravnoteža. Pokušao sam da pronađem neko drugo rešenje.
Nisam obraćao mnogo pažnje na Emeta sve dok čas gotovo nije istekao. Bio
je znatiželjan – Emet nije bio preterano intuitivan u pogledu nijansi tuđih
raspoloženja, ali je video očiglednu promenu na meni. Pitao se šta je uklonilo
neumoljivi mrk pogled sa mog lica. Mučio se da definiše promenu koju je video i
najzad je zaključio da delujem optimistično.
Optimistično? Zar sam tako izgledao drugima?
Razmišljao sam o ovome dok smo išli prema mom volvu, pitajući se čemu
bi tačno trebalo da se nadam.
Ali nisam imao mnogo vremena da o tome razmišljam. Kako sam bio
osetljiv na misli o devojci, pažnju mi je privukao zvuk Belinog imena u glavama
onih ljudskih bića o kojima zaista ne bi trebalo da razmišljam kao o rivalima.
Nakon što su sa velikim zadovoljstvom saznali za Majkov neuspeh, Erik i Tajler i
sami su se spremali da je pozovu na igranku.
Erik je već zauzeo poziciju pored njenog kamioneta, tako da ne može da ga
izbegne. Tajler se duže zadržao na času da bi dobio zadatak, pa je bio u očajničkoj
žurbi da je stigne pre nego što mu umakne.
To sam morao da vidim.
„Čekaj ostale ovde, važi?“, rekao sam tiho Emetu.
Posmatrao me je sumnjičavo, ali je zatim slegnuo ramenima i klimnuo
glavom.
Klinac je načisto odlepio, pomislio je razonođeno.
Bela je izlazila iz sale za fizičko, a ja sam stao tako da ne može da me vidi.
Kako se približavala Erikovoj zasedi, izbio sam iz skrovišta i podesio korak tako
da prođem pored njih baš u pravom trenutku.
Video sam kako se ukrutila kada je ugledala momka da je čeka. Zaledila se
na trenutak, a zatim se opustila i nastavila dalje.
 „Hej, Erik“, čuo sam je kako kaže srdačnim glasom.
Naglo sam, i neočekivano, osetio nemir. Šta ako je ovaj krakati adolescent
čija je koža izgledala nezdravo njoj iz nekog razloga bio privlačan? Možda ona
ljubaznost koju mu je ranije pokazala nije bila sasvim nesebična?
Erik je glasno progutao pljuvačku, a Adamova jabučica mu je poskočila.
„Zdravo, Bela.“
Činilo se da nije svesna njegove nervoze.
„Šta se dešava?“, upitala je otključavajući kamionet i ne gledajući njegov
uplašeni izraz.
„Uh, pitao sam se... da li bi želela da ideš sa mnom na prolećnu igranku?“,
glas mu se slomio.
Najzad je podigla pogled. Je li bila zatečena ili srećna? Erik nije mogao da
susretne njen pogled, pa nisam mogao da u njegovim mislima vidim njeno lice.
„Mislila sam da devojke biraju“, izgovorila je, zvučeći usplahireno.
„Pa, da“, složio se očajno.
Ovaj patetični mladić me nije iritirao onoliko koliko je to činio Majk Njuton,
ali nisam mogao da saosećam sa njim zbog teskobe koja ga je obuzela dok mu
Bela nije nežnim glasom rekla: „Hvala što si me pozvao, ali idem u Sijetl.“
Ovo je već čuo; ali je ipak bio razočaran.
„O“, promumlao je, jedva se usuđujući da podigne pogled do njenog nosa.
„Pa, možda sledeći put.“
„Naravno“, složila se. A zatim se ugrizla za donju usnu kao da se pokajala
što mu je ostavila nadu. To mi je bilo milo.
Erik se pogurio i udaljio krenuvši u smeru suprotnom od smera u kom se
nalazio njegov automobil jer je samo želeo da pobegne.
Prošao sam pored nje u tom trenutku i čuo je kako uzdiše od olakšanja.
Nasmejao sam se pre nego što sam stigao da se obuzdam.
Okrenula se na zvuk mog smeha, ali sam ja gledao pravo preda se trudeći se
da ne dozvolim usnama da se razvuku u razonođen smešak.
Tajler je bio iza mene, gotovo je trčao žureći da je uhvati pre nego što se
odveze. Bio je odvažniji i samouvereniji od druge dvojice. Čekao je ovoliko da
priđe Beli iz poštovanja prema Majku.
Iz dva razloga želeo sam da uspe da je sustigne. Ako je – kako sam počinjao
da sumnjam – sva ova pažnja Belu iritirala, želeo sam da uživam u posmatranju
njene reakcije. Ali ako nije bilo tako – ukoliko se nadala Tajlerovom pozivu –
onda sam i to želeo da znam.
 Odmerio sam Tajlera Kroulija kao konkurenciju, svestan da je to dostojno
svakog prekora. Meni je on delovao zamorno prosečno i obično, ali šta sam znao
o Belinim sklonostima? Možda je ona volela prosečne mladiće.
Trgao sam se bolno na ovu misao. Ja nikada ne bih mogao da budem
prosečan mladić. Kako je budalasto bilo što sam ponudio sebe kao kandidata za
njenu naklonost. Kako da mari za nekoga ko je, po definiciji, bio zlikovac u ovoj
priči?
Bila je suviše dobra za zlikovca.
Premda je trebalo da je pustim da umakne, moja neoprostiva znatiželja nije
mi dozvoljavala da uradim pravu stvar. Ponovo. Šta ako Tajler sada propusti
priliku, samo da bi kontaktirao sa njom kasnije, kada neću moći da znam ishod?
Izvezao sam volva u uski prolaz i preprečio joj put.
Emet i ostali su prilazili automobilu, ali on im je opisao moje neobično
ponašanje, pa su išli polako, gledajući me i pokušavajući da procene šta smeram.
Posmatrao sam devojku u retrovizoru. Besnim pogledom streljala je zadnji
deo mog automobila, ali nije sretala moj pogled, i izgledala je kao da bi u tom
trenutku želela da vozi tenk pre nego zarđali ševrolet pikap.
Tajler je požurio prema svom automobilu, pa stao u red iza nje, srećan zbog
mog neobjašnjivog ponašanja. Mahnuo joj je pokušavajući da joj privuče pažnju,
ali nije ga primetila. Sačekao je trenutak, a zatim izašao iz automobila, pa laganim
korakom prišao suvozačevom prozoru njenog automobila. Pokucao je na staklo.
Poskočila je, pa ga zbunjeno pogledala. Nakon jedne sekunde je, mučeći se
sa ručicom, spustila prozor.
„Žao mi je, Tajlere“, kazala je, zvučeći iznervirano. „Zaglavila sam se iza
Kalena.“
Moje prezime izgovorila je oštrim glasom.
„O, znam.“ Rekao je Tajler, ne dozvoljavajući da ga njena zlovolja pomete.
„Samo sam želeo da te pitam nešto kad smo već zarobljeni ovde.“
Drsko se smešio.
Zadovoljno sam primetio kako je prebledela kada je shvatila njegovu
nameru.
„Hoćeš li me pozvati na prolećnu igranku?“, upitao je potpuno siguran u
svoj uspeh.
„Neću biti u gradu, Tajlere“, rekla mu je sa očiglednom iritacijom u glasu.
„Da, Majk mi je rekao.“
„Zašto onda…“, pitala je.
 Slegnuo je ramenima. „Nadao sam se da si pokušala na fin način da ga
odbiješ.”
Oči su joj sevnule, pa se ohladile. „Žao mi je, Tajlere“, rekla je, ali nije
zvučala kao da joj je zaista žao. „Zaista odlazim iz grada.“
S obzirom na njenu sklonost da pretpostavlja tuđe potrebe svojima, bio sam
pomalo iznenađen njenom nepokolebljivošću u pogledu ove igranke. Odakle je
ona izbijala?
Tajler je prihvatio njen izgovor nepoljuljanog samopouzdanja. „To je u redu.
Imamo maturu.“
Razmetljivim korakom vratio se do automobila.
Bio sam u pravu što sam sačekao.
Užasnuti izraz na njenom licu bio je neprocenjiv. Rekao mi je ono što nije
očajnički trebalo da želim da znam – da ne gaji osećanja ni prema jednom od ovih
ljudskih bića koja su želela da joj se udvaraju.
A i njen izraz lica je, vrlo je moguće, bio nešto najsmešnije što sam ikada
dosad video.
Moja porodica je u tom trenutku stigla, zbunjena što se, za promenu, tresem
od smeha umesto da ubistveno streljam pogledom sve oko mene.
Šta je tako smešno? Zanimalo je Emeta.
Odmahnuo sam glavom dok je Bela gnevno turirala svoj bučni motor.
Ponovo je izgledala kao da želi da vozi tenk.
„Hajdemo!“, rekla je Rozali nestrpljivo. „Prestani da se ponašaš kao idiot.
Ako možeš.“
Njene reči me nisu ljutile – bio sam suviše veseo. Ali sam uradio ono što je
tražila od mene.
Na putu do kuće niko nije progovarao. Nastavio sam da se cerekam, svaki
čas se prisećajući izraza na Belinom licu.
Kada sam skrenuo na prilaz kući – ubrzavši sad kad više nije bilo svedoka –
Alis mi je pokvarila raspoloženje.
„Smem li sada da razgovaram sa Belom?“, upitala je iznenada.
„Ne“, brecnuo sam se.
„Nije pošteno! Šta čekam?“
„Nisam još ništa odlučio, Alis.“
„Kako god ti kažeš, Edvarde.“
Beline dve sudbine su u njenoj glavi ponovo bile jasne.
 „Zašto da se trudiš da je upoznaješ?“, promumlao sam, osetivši kako me
iznenada obuzima zlovolja. „Ako ću je već ubiti?“
Alis je oklevala delić sekunde. „U pravu si“, priznala je.
Savladao sam poslednju oštru krivinu pri brzini od sto četrdeset kilometara
na čas, pa uz škripu kočnica zaustavio automobil centimetar od vrata garaže.
„Uživaj u trčanju“, rekla je Rozali nadmeno kada sam izašao iz automobila.
Ali danas nisam išao na trčanje. Otišao sam u lov.
Trebalo je da ostali idu u lov sutradan, ali nisam smeo dozvoliti sebi da sada
budem žedan. Preterao sam, popio više nego što mi je bilo potrebno, ponovo sam
se prezasitio – malim krdom jelena i jednim crnim medvedom koga sam imao
sreće da sretnem ovako rano početkom godine. Bio sam toliko sit da mi je bilo
nelagodno. Zašto mi to nije moglo biti dovoljno? Zašto je njen miris morao da
bude toliko snažniji od svega ostalog?
I nije samo njen miris bio u pitanju – bilo je tu još nečega zbog čega je bila
predodređena za katastrofu. U Forks je došla pre svega nekoliko nedelja, a već je
dva puta za dlaku uspela da izbegne nasilnu smrt. Koliko sam znao, možda je u
ovom trenutku išla ka novoj smrtnoj presudi. Šta će biti ovog puta? Meteorit će
pasti na njenu kuću i zdrobiti je u postelji?
Nisam više mogao da lovim, a do izlaska sunca su ostali sati. Pošto mi je
pala na pamet, nisam više mogao da se otarasim pomisli na meteorit i sve ono što
ga je pratilo. Pokušao sam da budem racionalan, da razmotrim izglede za sve
katastrofe koje sam mogao da zamislim, ali uzalud. Kakve su bile šanse,
naposletku, da se devojka doseli u grad u kom je trajno bio nastanjen pristojan
procenat vampira? I kakvi su bili izgledi da jednom od njih bude tako savršeno
primamljiva?
Šta ako joj se nešto desi tokom noći? Šta ako sutra odem u školu svih čula
usmerenih na mesto na kom bi trebalo da bude, samo da bih otkrio da je njeno
mesto prazno?
Naglo mi se ovaj rizik učinio neprihvatljivim.
Jedini način da budem siguran da je bezbedna bio je da neko pokuša da
uhvati meteorit pre nego što je dotakne. Ponovo me je obuzelo nemirno ushićenje
kada sam shvatio da ću poći da pronađem devojku.
Bila je prošla ponoć, pa je Belina kuća bila mračna i tiha. Njen kamionet bio
je parkiran pored ivičnjaka, a patrolni automobil njenog oca bio je na prilaznom
putu. Nigde u susedstvu se nije čula nijedna svesna misao. Posmatrao sam kuću iz
crnila šume koja se graničila sa kućom sa istočne strane.
Nije bilo dokaza ni o kakvoj opasnosti... osim mene.
 Osluškivao sam i razaznao zvuk disanja dvoje ljudi u kući, zvuk
ravnomernih otkucaja dva srca. Što znači da sve mora da je u redu. Naslonio sam
se na deblo kanadske cuge i odlučio da sačekam zalutali meteorit.
Problem sa čekanjem je bio u tome što je umu davao slobodu da se bavi
raznovrsnim pretpostavkama. Očigledno je bilo da je meteorit bio samo metafora
za sve ono malo verovatno što može da pođe po zlu. Ali neće svaka opasnost
preleteti nebom uz blesak blistavog plamena. Mogao sam se setiti mnogih
opasnosti za koje nije postojalo upozorenje, opasnosti koje su bešumno mogle da
se uvuku u mračnu kuću, koje su već mogle da budu u kući.
Bile su to budalaste brige. U ovoj ulici nije bilo gasovoda, pa je malo
verovatno bilo da dođe do curenja ugljen-monoksida. Nisam verovao da često
koriste ugalj. Na poluostrvu Olimpik nije bilo mnogo opasnih divljih životinja.
Ničega velikog što bih mogao sada da čujem. Nije bilo zmija otrovnica, škorpija
ni stonoga, već svega nekoliko vrsta paukova, od kojih nijedna nije bila
smrtonosna po zdravu odraslu osobu i bilo je malo verovatno da se neki od njih
nađe u kući. Smešno. Znao sam to. Znao sam da se ponašam iracionalno.
Ali osećao sam teskobu i nemir. Nisam mogao da potisnem mračne slutnje
iz glave. Kada bih samo mogao da je vidim...
Prići ću joj bliže.
Za svega polovinu sekunde prešao sam dvorište i popeo se uza zid kuće.
Prozor na spratu će biti spavaća soba, verovatno glavna spavaća soba. Možda je
trebalo da krenem od zadnjeg dela. Tako je manje sumnjivo. Viseći sa strehe iznad
prozora na jednoj ruci, provirio sam kroz prozor i zaustavio dah.
Bila je to njena soba. Video sam je u malom krevetu, pokrivači su ležali na
podu, a čaršav joj je bio izgužvan oko nogu. Bila je savršeno dobro, naravno, kao
što je racionalni deo moje ličnosti već znao. Bezbedna... ali ne i spokojna. Gledao
sam kako se nemirno grči i prebacuje ruku preko glave. Nije dobro spavala, barem
ne noćas. Je li osećala da joj je opasnost blizu?
Osetio sam gađenje prema sebi dok sam je gledao kako se opet prevrće u
postelji. Po čemu sam ja to bolji od nekog bolesnog voajera? Nisam ništa bolji od
njega. Bio sam mnogo, mnogo gori.
Opustio sam prste, spremao se da skočim. Ali sam najpre sebi dozvolio da
joj pažljivo pogledam lice.
I dalje nije bilo spokojno. Između obrva joj se videla mala brazda, a uglovi
usana su joj bili oboreni. Usne su joj zadrhtale, pa se razdvojile.
„Dobro, mama“, promrmljala je.
Bela je pričala u snu.
 Znatiželja je buknula i savladala gađenje. Toliko sam dugo pokušavao da je
čujem, samo da bih doživeo neuspeh. Neodoljivo me je privlačila mogućnost da
čujem njene nesputane, nesvesno izgovorene misli.
Šta su za mene, naposletku, bila ljudska pravila? Koliko sam ih svakog dana
zanemarivao?
Pomislio sam na mnoštvo nezakonitih dokumenata koji su mojoj porodici
bili potrebni da bismo mogli da živimo kako želimo. Lažna imena i lažne prošlosti,
vozačke dozvole zahvaljujući kojima smo mogli da se upišemo u školu i diplome
medicinskog fakulteta koje su omogućavale Karlajlu da radi kao lekar.
Možda je upravo zbog te lažne dokumentacije naša neobična grupa odraslih
osoba koje su izgledale kao da su istih godina ljudima bila prihvatljiva kao
porodica. Ništa od toga ne bi bilo neophodno da nismo pokušavali da ostvarimo
kratke periode trajnosti, da nismo želeli da imamo dom.
A bio je tu, razume se, i način na koji smo finansirali svoje potrebe. Zakoni
o trgovini poverljivim podacima nisu bili poverljivi za vidovite, ali svakako ono
što smo radili nije bilo pošteno. Ni prenos nasledstva sa jednog izmišljenog imena
na drugo nije bio zakonit.
A bila su tu i sva ona ubistva.
Nismo ih shvatali olako, ali očigledno nikoga od nas nijedan ljudski sud
nikada nije kaznio za naše zločine. Zataškavali smo naše zločine – što je samo po
sebi bilo zločin.
Zašto bih onda osećao krivicu zbog jednog manjeg prestupa? Na mene se
nikada nisu odnosili ljudski zakoni. A teško da mi je ovo bio prvi susret sa
nedozvoljenim ulaskom u tuđu kuću.
Znao sam da mogu to da izvedem bezbedno. Čudovište je bilo nemirno, ali
sputano.
Držaću se na bezbednoj udaljenosti. Neću je povrediti. Neće ni znati da sam
bio ovde. Samo sam želeo da se uverim da je bezbedna.
Sve je to bila racionalizacija, zli argumenti đavola sa mog levog ramena.
Znao sam to, ali nisam imao anđela na desnom ramenu. Ponašaću se kao košmarno
biće kakvo sam i bio.
Pokušao sam da otvorim prozor, nije bio zatvoren, ali je bio zaglavljen jer
dugo nije korišćen. Duboko sam udahnuo – bio je to poslednji udah za vreme koje
ću provesti u njenoj blizini – pa polako pomerio prozorsko krilo u stranu grčeći
lice svaki put kada bi metalno krilo prozora zaškripalo. Najzad sam ga otvorio
dovoljno da mogu da se provučem.
„Mama, čekaj…“, mrmljala je. „Brže je ako idemo Skotsdejl roudom.“
 Njena soba bila je mala, haotična i zatrpana mnoštvom stvari, ali nije bila
prljava. Pored kreveta su bile nagomilane knjige kojima su hrbati bili okrenuti od
mene, i CD-ovi su bili rasuti pored jeftinog CD plejera – a na vrhu se nalazila
samo prazna providna kutija jednog od diskova. Oko kompjutera, koji je izgledao
kao da mu je mesto u muzeju posvećenom zastareloj tehnologiji, bila je rasuta
gomila papira. Po podu su bile razbacane cipele.
Silno sam želeo da pročitam naslove njenih knjiga i CD-ova, ali rešio dam
da ne rizikujem više. Pa sam seo u staru stolicu na ljuljanje u udaljenom uglu
prostorije. Teskoba je počela da popušta, crne misli su se povukle, i moj um je
ponovo bio bistar.
Zar sam zaista nekada mislio da je ona prosečna? Setio sam se onog prvog
dana i gađenja prema mladićima koji su bili opčinjeni njome. Ali, kada sam se
setio njenog lica među njihovima, nisam mogao da razumem zašto mi odmah nije
bila lepa. Činilo mi se to tako očigledno.
Sada mi je – tamne kose zamršene i razbarušene oko bledog lica, u istanjenoj
majici kratkih rukava koja je bila puna rupa i otrcanom donjem delu trenerke, lica
opuštenog u snu i blago razdvojenih usana – oduzimala dah. Ili bi mi ga oduzimala,
pomislio sam zajedljivo, da sam disao.
Nije progovarala. Možda se san okončao.
Zurio sam u njeno lice i pokušavao da osmislim neki način da budućnost
učinim prihvatljivom.
Neprihvatljivo je bilo povrediti je. Je li to značilo da mi je jedino još ostalo
da pokušam opet da odem?
Ostali nisu mogli sada da se raspravljaju sa mnom. Moje odsustvo neće ih
dovesti u opasnost. Neće biti nikakve sumnje, ničega što bi ih povezalo sa
nezgodom.
Pokolebao sam se kao i danas po podne, i ništa mi se nije činilo moguće.
Mali smeđi pauk ispuzao je ispod vrata ormana. Mora da ga je moj dolazak
uznemirio. Eratigena agrestis – hobo pauk, po veličini bih rekao mladi mužjak.
Nekada su ga smatrali opasnim, ali skorašnja naučna otkrića su dokazala da njegov
otrov nema nikakav uticaj na čoveka. Ali njegov ugriz i dalje je bio bolan... pružio
sam prst i u tišini ga zdrobio.
Možda je trebalo da ga ostavim na miru, ali za mene je pomisao da bi bilo
šta moglo da je povredi bila nepodnošljiva.
No tada su mi iznenada i sve moje misli postale nepodnošljive.
Zato što sam mogao ubiti sve paukove u njenoj domu, odseći trnje sa svakog
ružinog žbuna koji bi mogla da dotakne, držati svaki automobil na kilometar i po
od nje, ali ništa nisam mogao da uradim da ja sam postanem nešto drugo od onog
što sam bio. Zurio sam u moju belu ruku nalik na kamen – tako groteskno ljudsku
– i osetio očajanje.
Nisam mogao da se nadmećem sa mladićima ljudskog roda, bilo da joj se
oni dopadaju ili ne. Ja sam bio zlikovac, košmar. Kako bi mogla da me gleda kao
ma šta drugo? Istina o meni bi kod nje izazvala gađenje i odbojnost. Pobegla bi
užasnuto višteći kao žrtva u nekom horor filmu.
Setio sam se njenog prvog dana na času biologije... i znao da je to bila upravo
prava reakcija.
Budalasto je bilo maštati da bi ona otkazala na brzinu donete planove kada
bih je ja pozvao na školsku igranku i pošla sa mnom.
Nije joj bilo suđeno da meni kaže da. Već nekom drugom, toplom ljudskom
biću. A ja čak nisam mogao da dozvolim sebi – jednog dana kada se to da izgovori
– da ga pronađem i ubijem jer ga je ona zaslužila, ma ko bio. Zaslužila je da bude
srećna i da voli koga odabere da voli.
Bio sam dužan da sada uradim ono što je ispravno. Nisam više mogao da se
pretvaram da sam samo u opasnosti da zavolim ovu devojku.
Naposletku, nije bilo važno hoću li otići, jer Bela nikada neće moći da me
vidi onako kako sam ja želeo da me vidi. Nikada me neće videti kao nekog vrednog
ljubavi.
Može li se mrtvo, zaleđeno srce slomiti? Činilo mi se da će se moje slomiti.
„Edvarde“, rekla je Bela.
Zaledio sam se i zagledao se u njene sklopljene oči.
Da li se probudila, zatekla me ovde? Izgledala je kao da spava, ali je njen
glas bio savršeno razgovetan.
Tiho je uzdahnula, a zatim iznova počela da se bacaka i okreće se na stranu
– i dalje je čvrsto spavala, sanjala je.
Sanjala je mene.
Može li mrtvo, zaleđeno srce ponovo početi da kuca? Činilo mi se da će
moje početi da kuca.
„Ostani“, uzdahnula je. „Nemoj da ideš. Molim te... nemoj da ideš.“
Sanjala je mene i to nije bio košmar. Želela je da ostanem sa njom, u snu.
S mukom sam pokušao da imenujem osećanja koja su potekla kroz mene,
ali nisam poznavao dovoljno snažne reči da ih opišem. Dugo sam se davio u njima.
Kada sam izbio na površinu, nisam više bio onakav kakav sam bio pre.
Moj život bio je beskrajna, nepromenjiva ponoć. Za mene uvek mora vladati
ponoć, prosto iz nužde. Kako je onda moguće da sunce izlazi usred moje ponoći?
 U vreme kada sam postao vampir, kada sam prodao dušu i smrtnost u
besmrtnost u plamenom bolu transformacije, moje srce je zaista bilo zaleđeno.
Moje telo se pretvorilo u nešto više nalik na kamen nego na meso, večito i
nepromenjivo. I moje biće se zaledilo u trenutku u kom su se tada nalazile – moja
ličnost, sklonosti, ćudi i požude; sve je ostalo zaleđeno u mestu.
Isto se desilo i ostalima. Bili smo zaleđeni. Živi kamen.
Kada bi promena došla nekom od nas, bilo je to nešto retko i trajno. Video
sam kako se to desilo Karlajlu, a zatim deset godina kasnije i Rozali. Ljubav ih je
zauvek promenila, promenila ih na način koji nikada neće izbledeti. Više od
osamdeset godina je prošlo otkako je Karlajl pronašao Ezme, a on ju je i dalje
gledao sa divljenjem i nevericom rane ljubavi. Za njih će zauvek biti tako.
I za mene će zauvek biti tako. Voleću ovu krhku devojku do kraja svog
beskrajnog postojanja.
Pogledao sam njeno usnulo lice osećajući kako se ljubav prema njoj zavlači
u svaki deo mog kamenog tela.
Sada je spavala mirnije sa blagim smeškom na usnama.
Počeo sam da kujem planove.
Voleo sam je i pokušaću da budem dovoljno snažan da je ostavim. Znao sam
da sada nisam dovoljno snažan. Radiću na tome. Ali možda sam dovoljno snažan
da izbegnem budućnost na neki drugi način.
Alis je za Belu videla samo dve mogućnosti, i sada sam ih obe razumeo.
To što je volim neće me sprečiti da je ubijem ako sebi dozvolim da grešim.
Da, sada nisam osećao čudovište, nisam mogao da ga pronađem u sebi.
Možda ga je ljubav ućutkala zauvek. Ako bih je ubio sada, to ne bi bilo namerno,
bila bi to užasna nezgoda.
Moraću da budem izuzetno oprezan. Nikada, nikada neću moći da se
opustim. Moraću da kontrolišem svaki udah. Moraću uvek da se držim na
bezbednoj udaljenosti.
Neću grešiti.
Najzad sam razumeo tu drugu budućnost. Bio sam zbunjen onom vizijom –
šta bi moglo da se desi, pa da Bela postane zatvorenik ovog besmrtnog života?
Sada sam – razoren čežnjom za devojkom – mogao da razumem kako sam mogao,
iz neoprostivog sebičluka, da zamolim oca za tu uslugu. Da ga zamolim da joj
oduzme život i dušu da bih mogao da je zadržim zauvek.
Zaslužila je bolje.
Ali video sam još jednu budućnost, tanku žicu po kojoj bih mogao da hodam
ako uspem da održim ravnotežu.
 Mogu li ja to? Da budem sa njom ali da ona ostane ljudsko biće?
Namerno sam telo zaključao u savršeno nepomičnom položaju, zaledio ga u
mestu, a zatim duboko udahnuo. Pa još jednom, i još jednom, puštajući da njen
miris protutnji mojim telom kao šumski požar. Vazduh u sobi je bio zasićen njenim
mirisom; nalazio se na svakoj površini. U glavi mi se zavrtelo od bola, ali sam se
borio protiv vrtoglavice. Moraću da se naviknem na to ako ću već pokušati da
redovno boravim u njenoj blizini. Još jedan duboki, plameni udah.
Gledao sam je kako spava dok sunce nije izašlo iza oblaka na istoku,
planirao i disao.

Stigao sam kući neposredno nakon što su ostali otišli u školu. Žurno sam se
presvukao izbegavajući Ezmin upitni pogled. Videla je grozničavu svetlost na
mom licu i osetila i brigu i olakšanje. Moja dugotrajna melanholija silno ju je
bolela i bilo joj je drago što se činilo da je najzad prošla.
Otrčao sam u školu i stigao nekoliko sekundi nakon moje braće i sestara.
Nisu se okrenuli, premda Alis mora da je znala da stojim u gustoj šumi pored puta.
Čekao sam da se uverim da niko ne gleda prema meni, a zatim nemarno između
drveća izašao na parking pun automobila.
Čuo sam Belin kamionet kako grmi iza ugla, pa zastao iza jednog saburbana,
odakle sam mogao neprimetno da je posmatram.
Dovezla se na parking, pa dugo gnevnim pogledom streljala moj volvo pre
nego što je parkirala na jednom od najudaljenijih parking-mesta, sve vreme se
mršteći.
Neobično je bilo setiti se da je verovatno još bila ljuta na mene, i s pravom.
Poželeo sam da se nasmejem samom sebi – ili da sam sebe šutnem nogom.
Uzalud sam ja kovao planove ako njoj nije stalo do mene, zar ne? Mogla je da
sanja nešto sasvim bezazleno. Kakva sam ja nadmena budala bio.
Pa, mnogo bolje po nju ako ne mari za mene. To me neće odvratiti od nje,
neće me sprečiti da pokušam da joj se približim. Ali uvažiću njeno ne. To sam joj
bio dužan. Bio sam joj dužan mnogo više. Bio sam joj dužan istinu, koju nisam
smeo da joj kažem. Pa ću joj reći onu istinu koju budem mogao. Pokušaću da je
upozorim. A kada mi potvrdi da ja nikada neću biti neko kome će reći da, otići ću.
U tišini sam krenuo prema njoj, pitajući se kako da joj priđem.
Bilo je lako. Ključ kamioneta iskliznuo joj je iz ruke dok je izlazila iz
automobila i pao u duboku lokvu.
Sagnula se, ali sam ja stigao prvi i podigao ključeve pre nego što je morala
da umoči prste u hladnu vodu.
 Naslonio sam se na njen kamionet i gledao kako se trza, a zatim i uspravlja.
„Kako si to izveo?“, upitala je.
Da, još je bila ljuta.
Ponudio sam joj ključeve. „Šta?“
Pružila je ruku i ja sam joj ih spustio na dlan. Duboko sam udahnuo uvlačeći
njen miris.
„Pojavio se niotkuda“, pojasnila je.
„Bela, nisam ja kriv što ti ne gledaš oko sebe“, rekao sam ironično, gotovo
šaljivo. Je li postojalo nešto što ona nije primetila?
Je li čula kako se moj glas obavio oko njenog imena kao milovanje?
Prostrelila me je pogledom, čime mi je pokazala da ne ceni moj smisao za
humor. Njeno srce je počelo brže da kuca – od gneva? Straha? Nakon jednog
trenutka spustila je pogled.
„Zašto si sinoć napravio zastoj u saobraćaju?“, upitala je ne gledajući me u
oči. „Mislila sam da bi trebalo da se pretvaraš da ne postojim, a ne da me nasmrt
iznerviraš.“
I dalje je veoma ljuta. Moraću da uložim napor da to izgladim. Setio sam se
svoje rešenosti da budem iskren.
„To sam uradio zbog Tajlera, ne zbog sebe. Morao sam da mu pružim
priliku.“ A zatim sam se nasmejao. Nisam mogao da odolim, jer sam se setio
njenog izraza lica. Pošto sam morao da ulažem veliki napor da je zaštitim i da
kontrolišem svoju fizičku reakciju na nju, nisam uspevao najbolje da kontrolišem
svoja osećanja.
„Ti si…“, glasno je udahnula, a zatim ućutala, naoko suviše gnevna dabi
dovršila rečenicu. I ponovo joj se na licu pojavio isti izraz. Potisnuo sam novi nalet
smeha. Bila je dovoljno ljuta.
„I ne pretvaram se da ne postojiš“, dovršio sam. Činilo mi se ispravnim da
se potrudim da mi glas bude opušten, šaljiv. Nisam želeo dodatno da je uplašim.
Morao sam da krijem dubinu svojih osećanja, da se trudim da naš odnos bude
vedar.
„Znači da pokušavaš da me nasmrt iznerviraš? Pošto već Tajlerov kombi
nije obavio posao?“
Žurni nalet gneva prostrujio je mojim telom. Kako može u to da veruje?
Iracionalno je bilo da osećam takvu uvređenost – nije znala koliki sam napor
uložio da joj sačuvam život, nije znala da sam se sukobio sa porodicom zbog nje,
nije znala za transformaciju od prošle noći. Ali ipak sam bio ljut. Nisam uspeo da
zauzdam tu emociju.
 „Bela, načisto si smešna“, brecnuo sam se.
Lice joj je porumenelo i ona mi je okrenula leđa. Počela je da se udaljava.
Kajanje. Nije bilo pošteno da se ljutim.
„Čekaj“, molio sam je.
Nije stala, pa sam pošao za njom.
„Žao mi je, to je bilo nepristojno. Ne kažem da nije istina“, jeste bilo smešno
pomisliti da bih ja želeo da je na bilo koji način povredim, „ali je ipak bilo
nepristojno.“
„Zašto me ne ostaviš na miru?“
Je li ovo bilo ne? Je li to želela? Zar zaista ništa nije značilo što je u snu
dozivala moje ime?
Savršeno sam se sećao tona njenog glasa, izraza na njenom licu kada me je
zamolila da ostanem.
Ali, ako sada kaže ne... pa, onda će to morati da bude to. Znao sam šta moram
da uradim.
Gledaj da razgovor bude vedar, podsetio sam se. Možda je sada poslednji
put vidim. Ako je tako, moram da joj ostavim lepo sećanje. Pa ću izigravati
normalnog mladića ljudskog roda. Što je još važnije, daću joj da bira, i prihvatiću
njen odgovor ma kakav bio.
„Želeo sam nešto da te pitam, ali si me pomela.“ Upravo mi se javila ideja,
i ja sam se nasmejao.
„Da nemaš podeljenu ličnost?“, pitala je.
Mora da joj se tako čini. Moje raspoloženje je bilo divlje nestabilno, a kroz
mene je sada prolazilo čitavo mnoštvo novih osećanja.
„Ponovo to radiš“, rekao sam.
Uzdahnula je. „U redu. Šta si hteo da me pitaš?“
„Pitao sam se da li bi nedelju dana od naredne subote...“ Posmatrao sam
kako joj preko lica preleće zaprepašćenje, i potisnuo novi napad smeha. „Znaš, na
dan prolećne igranke...“
Presekla me je i ponovo me pogledala u oči. „Da li ti to pokušavaš da budeš
duhovit?“
„Hoćeš li mi, molim te, dozvoliti da završim?“
Čekala je u tišini, grizući donju usnu.
Ovaj prizor me je na trenutak pomeo. Neobične, nepoznate reakcije
uskomešale su se duboko u mom zaboravljenom ljudskom središtu. Pokušao sam
da ih se oslobodim da bih mogao da nastavim da glumim.
 „Čuo sam da si rekla da ideš u Sijetl, pa sam se pitao da li ti je potreban
prevoz?“, ponudio sam. Shvatio sam da bih, umesto da samo saznam njene
planove, mogao u njima i da učestvujem. Ako kaže da.
Zurila je prazno u mene. „Molim?“
„Želiš li prevoz do Sijetla?“ Da bude sama sa mnom u kolima – grlo me je
zapeklo od ove pomisli. Duboko sam udahnuo. Navikni se na to.
„S kim?“, upitala je zbunjeno.
„Sa mnom, očigledno“, izgovorio sam polako.
„Zašto?“
Zar je nju zaista toliko čudilo što želim da budem u njenom društvu? Mora
da je mom ranijem ponašanju pripisala najgore moguće značenje.
„Pa“, rekao sam što sam nemarnije mogao, „nameravao sam da odem u Sijetl
u narednih nekoliko nedelja, i iskren da budem, nisam siguran da će tvoj kamionet
izdržati put.“ Smatrao sam da je bezbednije da je zadirkujem nego da dozvolim
sebi da budem suviše ozbiljan.
„Moj kamionet sasvim dobro radi, hvala što brineš“, izgovorila je istim
iznenađenim glasom. Ponovo je počela da korača. Održavao sam korak s njom.
Nije to bilo otvoreno odbijanje, ali je bilo dovoljno blizu. Je li bila učtiva?
„Ali može li da se stigne tamo sa jednim rezervoarom?“
„Ne vidim kako se to tebe tiče“, progunđala je.
Srce joj je ponovo brže kucalo i ubrzano je disala. Mislio sam da ću je
zadirkivanjem opustiti, ali možda sam je ponovo samo plašio.
„Traćenje ograničenih izvora energije tiče se svakoga.“ Meni je moj
odgovor zvučao normalno i opušteno, ali nisam mogao da procenim da li je ona to
čula na isti način. Zbog tišine njenih misli stalno sam grešio.
„Iskreno, Edvarde, ne mogu da te pratim. Mislila sam da ne želiš da mi budeš
prijatelj.“
Ushićenje me je prostrelilo kada je izgovorila moje ime, i ja sam se iznova
našao u njenoj sobi i slušao sam kako me doziva u snu, kako me moli da ostanem.
Poželeo sam da ostanem večito u tom trenutku.
Ali u ovome je samo iskrenost bila prihvatljiva.
„Rekao sam da bi bilo bolje kada ne bismo bili prijatelji, a ne da ne želim da
to budemo.“
„O, hvala, važno je da si mi sve sada razjasnio“, odvratila je sarkastično.
Zastala je pod ispod krova kafeterije i ponovo susrela moj pogled. Srce je
počelo da joj preskače. Od straha ili gneva?
 Pažljivo sam birao reči. Morala je da vidi. Da razume da je njoj u interesu
da mi kaže da idem.
„Bilo bi... razborito da mi ne budeš prijatelj?“ Sasvim sam izgubio dodir sa
vedrinom dok sam zurio u dubine njenih očiju boje čokolade. „Ali umoran sam od
pokušaja da se držim podalje od tebe, Bela.“ Činilo mi se kao da su ove reči
prokrčile sebi put iz mene.
Prestala je da diše, a mene je u toj jednoj sekundi, koliko joj je bilo potrebno
da opet počne da diše, obuzela panika. Zaista sam je prestrašio, zar ne?
Tim bolje. Prihvatiću odbijanje i pokušaću da ga podnesem.
„Hoćeš li poći sa mnom Sijetl?“, upitao sam otvoreno.
Klimnula je, a srce joj je glasno bubnjalo.
Da. Rekla mi je da.
A zatim je savest počela da me guši. Koliko će je ovo koštati?
„Zaista bi trebalo se da držiš podalje od mene“, upozorio sam je. Da li me je
čula? Hoće li izbeći budućnost kojom sam joj pretio? Zar nisam mogao da uradim
ništa da je spasem od mene?
Trudi se da razgovor bude vedar, povikao sam na sebe. „Vidimo se na času.“
A tada sam se setio da se nećemo videti na času. Zbog nje sam načisto bio rasejan.
Morao sam da uložim napor da ne potrčim dok sam bežao od nje.
 6. KRVNA GRUPA

Pratio sam je čitav dan kroz oči drugih ljudi jedva svestan svog okruženja.
Nisam je pratio kroz oči Majka Njutona jer nisam mogao da podnesem
njegove uvredljive fantazije, i ne kroz oči Džesike Stenli zato što me je njena
netrpeljivost prema Beli iritirala. Andžela Veber bila je dobar izbor kada su joj oči
bile dostupne. Ona je bila ljubazna – u njenoj glavi je bilo prijatno boraviti. A
ponekad su profesori pružali najbolji pogled.
Iznenadio sam se dok sam je posmatrao kako joj dan prolazi u spoticanju –
spoticala se o pukotine na trotoaru, knjige, a često i o sopstvena stopala – kada
sam otkrio da ljudi kroz koje sam je posmatrao smatraju da je trapava.
Zamislio sam se. Istina je bila da joj je često bilo teško da ostane da stoji
uspravno. Sećam se da je onog prvog dana udarila o sto, da se klizala na ledu pre
nezgode, da je juče zapela za prag. Kako neobično – bili su u pravu. Bila je trapava.
Nisam znao zašto mi je to tako smešno, ali smejao sam se naglas dok sam
išao sa časa američke istorije na čas engleskog, zbog čega me je nekoliko ljudi
oprezno pogledalo ispod oka, pa žurno skrenulo pogled videvši moje ogoljene
zube. Kako je moguće da to nisam pre primetio? Možda zato što je bilo nečeg
posebno gracioznog u njenom mirovanju, u načinu na koji je držala glavu, u luku
njenog vrata...
Sada nije bila nimalo graciozna. Gospodin Varner ju je posmatrao kako
zapinje vrhom čizme o pod i bukvalno pada u stolicu.
Ponovo sam se nasmejao.
Vreme se kretalo neverovatno usporeno dok sam čekao priliku da je vidim
svojim očima. Najzad se oglasilo zvono. Žurno sam otišao do kafeterije da
obezbedim sebi mesto. Stigao sam među prvima. Odabrao sam sto koji je obično
bio prazan, i bio sam siguran da će tako i ostati jer sam ja sedeo za njim.
Moja porodica nije se iznenadila kada je ušla i videla da sedim sam na ovom
mestu. Alis mora da ih je upozorila.
Rozali je prošla pored mene i ne pogledavši me.
Idiote.
Odnos između Rozali i mene nikada nije bio lak – uvredio sam je prvi put
kada me je čula da govorim, i otad se naš odnos samo pogoršavao – ali činilo se
da je poslednjih nekoliko dana bila još zlovoljnija. Uzdahnuo sam. U Rozalinoj
glavi sve se uvek vrtelo oko nje.
 Džasper mi se nasmešio jednom stranom usana dok je prolazio pored mene.
Srećno, pomislio je sumnjičavo.
Emet je zakolutao očima i odmahnuo glavom.
Pomerio pameću, siroto dete.
Alis se ozareno smešila pokazujući sve zube.
Mogu li sada da razgovaram sa Belom?
„Ne mešaj se“, rekao sam joj tiho.
Lice joj se snuždilo, ali se ponovo razvedrilo.
Dobro. Samo se ti tvrdoglavi. To je sada pitanje trenutka.
Ponovo sam uzdahnuo.
Ne zaboravi na današnju vežbu iz biologije, podsetila me je.
Klimnuo sam. Nerviralo me je što je gospodin Baner napravio ove planove.
Protraćio sam toliko časova biologije sedeći pored nje i pretvarajući se da je
ignorišem; i sada mi je bilo bolno ironično da ću danas morati da propustim taj
jedan sat sa njom.
Dok sam čekao Belu da stigne, pratio sam je očima učenika prve godine koji
je išao iza Džesike na putu do kafeterije. Džesika je blebetala o predstojećoj
igranci, ali Bela nije ništa govorila. Mada joj Džesika nije ni pružila priliku da
nešto kaže.
Čim je Bela ušla na vrata, pogled joj je pao na sto za kojim su sedeli moja
braća i sestre. Na trenutak je zurila u njih, a zatim nabrala čelo i oborila pogled.
Nije me primetila.
Izgledala je tako... tužno. Osetio sam snažnu potrebu da ustanem i priđem
joj, da je nekako utešim, samo što ne znam šta bi je utešilo. Džesika je nastavila
da brblja o igranci. Je li Bela bila uznemirena što će je propustiti? Nije mi se to
činilo verovatno.
Ali, ako je to bila istina... voleo bih da mogu da joj ponudim tu opciju.
Nemoguće. Fizička blizina koju ples zahteva bila bi suviše opasna.
Kupila je piće i ništa drugo. Je li to bilo dobro? Zar joj nije bilo potrebno
više hranljivih materija? Nikada pre nisam obraćao pažnju na ljudski ishranu.
Ljudi su bili sasvim iritantno krhki! Bilo je milion različitih stvari oko kojih
je trebalo brinuti.
„Edvard Kalen ponovo zuri u tebe“, čuo sam Džesiku kako govori. „Pitam
se zašto danas sedi sam.“
Bio sam joj zahvalan – premda je sada bila još ozlojeđenija – zbog toga što
je Bela naglo podigla glavu i potražila me pogledom.
 Sada na njenom licu nije bilo ni traga tuge. Dozvolio sam sebi da se nadam
da je bila nesrećna jer je mislila da sam otišao ranije iz škole, i ta nada mi je
izmamila osmeh.
Pozvao sam je prstom da mi se pridruži. Izgledala je toliko preneraženo da
sam poželeo da je zadirkujem. Pa sam joj namignuo, a ona je zinula.
„Misli li on to na tebe?“, upitala je Džesika neučtivo.
„Možda mu je potrebna pomoć oko domaćeg iz biologije“, rekla je tihim,
nesigurnim glasom. „Uh, bolje da odem da vidim šta želi.“
Ovo je bilo gotovo još jedno da.
Spotakla se dva puta na putu do mog stola, premda nije bilo nijedne prepreke
osim savršeno ravnog linoleuma. Ozbiljno, kako mi je to promaklo?
Pretpostavljao sam da sam više pažnje posvećivao njenim skrivenim mislima. Šta
još nisam video?
Već je bila gotovo prišla mom novom stolu. Pokušao sam da se pripremim.
Gledaj da budeš iskren i vedar, ponavljao sam u sebi.
Oklevajući, zastala je iza stolice preko puta mene. Duboko sam udahnuo,
ovog puta na nos, ne na usta.
Oseti kako peče, pomislio sam suvo.
„Zar nećeš sedeti danas sa mnom?“, upitao sam je.
Izvukla je stolicu i sela, sve vreme me gledajući. Delovala je nervozno.
Čekao sam da progovori.
Bio je potreban trenutak, ali najzad je izgovorila: „Ovo je drugačije.“
„Pa...“, oklevao sam. „Odlučio sam da ću, kada već idem dođavola, to da
uradim temeljno.“
Šta me je nateralo da to kažem? Pretpostavljao sam da je to barem bilo
iskreno. I možda će čuti nimalo suptilno upozorenje u mojim rečima. Možda će
shvatiti da bi trebalo da ustane i udalji se što brže može.
Nije ustala. Zurila je u mene, i čekala, kao da nisam dovršio rečenicu.
„Znaš da nemam pojma šta si time hteo da kažeš“, rekla je kada nisam
nastavio.
Ovo je bilo olakšanje. Nasmešio sam se. „Znam.“
Bilo je teško ignorisati vrištanje misli iza njenih leđa – a i želeo sam da
promenim temu.
„Mislim da su tvoji prijatelji ljuti na mene što sam te oteo.“
Činilo se da je ovo ne brine. „Preživeće.“
 „Ali možda te ne vratim.“ Ni ja nisam znao da li sam ponovo pokušavao da
je zadirkujem ili sam bio iskren. Njena blizina načisto mi je remetila misli.
Bela je glasno progutala knedlu.
Nasmejao sam se njenom izrazu. „Izgledaš zabrinuto.“ Zaista ne bi trebalo
da je smešno. I trebalo bi da brine.
„Nisam.“ Znao sam da ovo mora da je laž; glas joj se slomio, odajući njenu
prevaru. „Zapravo sam iznenađena... Otkud sad ovo?“
„Rekao sam ti“, podsetio sam je. „Umorio sam se od pokušaja da se držim
podalje od tebe. Pa sam odustao.“ Uz napor sam uspeo da zadržim smešak. Ovo
nije delovalo – pokušaj da u isti mah budem iskren i opušten.
„Odustao?“, ponovila je zbunjeno.
„Da – odustao sam od pokušaja da budem dobar.“ A izgleda da sam odustao
i od pokušaja da budem opušten. „Sada ću da radim ono što želim, pa šta bude.“
Ovo je bilo dovoljno iskreno. Neka vidi da sam sebičan. Neka joj i to bude
upozorenje.
„Ponovo te ništa ne razumem.“
Bio sam dovoljno sebičan da mi bude drago što je tako. „Uvek kažem
previše kada razgovaram sa tobom – to je jedan od problema.“ Prilično beznačajan
problem u poređenju sa ostalima.
„Ne brini“, utešila me je. „Ne razumem ni reč od onoga što si rekao.“
Dobro. Ostaće. „Računam na to.“
„Dakle, reci mi na prostom engleskom da li smo sada prijatelji?“.
Razmišljao sam jednu sekundu. „Prijatelji...“, ponovio sam. Nije mi se
dopadalo kako to zvuči. Nije bilo... dovoljno.
„Ili nismo“, promumlala je postiđeno.
Zar je mislila da mi se ne dopada previše?
Nasmešio sam se. „Pa, pretpostavljam da možemo da pokušamo. Ali te sada
upozoravam da ja nisam dobar prijatelj za tebe.“
Čekao sam njen odgovor kolebajući se – želeo sam da ona najzad čuje i
razume, i mislio sam da ću umreti ako se to desi. Kako melodramatično.
Srce joj je brže zakucalo. „Često to govoriš.“
„Da, zato što me ne slušaš“, rekao sam, ponovo sa suviše žestine. „Još
čekam da mi poveruješ. Ako si pametna, izbegavaćeš me.“
Mogao sam samo da naslutim kakav ću bol osetiti kada bude razumela
dovoljno da donese ispravnu odluku.
 Skupila je oči. „Mislim da si dovoljno jasno izrazio i svoje mišljenje o mom
intelektu.“
Nisam bio sasvim siguran šta je htela da kaže, ali sam se nasmešio u znak
izvinjenja pretpostavivši da mora da sam je slučajno uvredio.
„Dakle“, izgovorila je polako. „Dokle god... nisam pametna, pokušaćemo da
budemo prijatelji?“
„To zvuči ispravno.“
Spustila je pogled, pa se zagledala u bocu limunade koju je držala obema
rukama.
Stara znatiželja me je mučila.
„O čemu razmišljaš?“, pitao sam. Silno olakšanje predstavljalo mi je to što
najzad mogu da izgovorim ove reči. Nisam mogao da se setim kakav je osećaj bio
žudeti za kiseonikom u plućima, ali sam se pitao da li je olakšanje udaha bilo nalik
ovome.
Susrela je moj pogled i disanje joj se ubrzalo, a obrazi se blago zarumeneli.
Udahnuo sam proveravajući vazduh.
„Pokušavam da dokučim šta si.“
Zadržao sam osmeh i zaključao crte lica u trenutnom izrazu dok mi je panika
strujala telom.
Naravno da se to pitala. Imala je bistar um. Nisam mogao da se nadam će
biti nesvesna nečeg tako očiglednog.
„Napreduješ li u tome?“, upitao sam što sam nonšalantnije mogao.
„Ne mnogo“, priznala je.
Zasmejao sam se od iznenadnog olakšanja. „Koje su tvoje teorije?“
Nisu mogle biti gore od istine, ma šta da joj je palo na pamet.
Obrazi su joj se zažarili i nije rekla ništa. Osećao sam toplinu njenog
rumenila.
Pokušaću na njoj da primenim moj ubedljivi ton. Dobro je delovao na
normalne ljude.
Nasmešio sam se ohrabrujuće. „Nećeš da mi kažeš?“
Odmahnula je glavom. „Suviše me je sramota.“
Uh! Ne znati je bilo gore od svega. Zašto bi se stidela svojih pretpostavki?
„To je veoma iritantno, znaš.“
Moja pritužba podstakla je nešto u njoj. Oči su joj sevnule, a reči potekle
brže nego inače.
 „Ne, ne mogu da zamislim zašto bi bilo iritantno kada neko odbije da ti kaže
šta misli, a sve vreme iznosi zagonetne primedbe smišljene da te drže budnom
noću i teraju te da se pitaš šta je time mislio... eto, zašto bi to bilo iritantno?“
Namrštio sam se uznemiren svešću da je bila u pravu. Nisam bio pošten.
Nije mogla da zna za odanosti i ograničenja koja su meni sputavala jezik, ali to
nije menjalo nesklad koji je ona videla.
Nastavila je: „Ili još bolje, recimo da osoba još povrh svega uradi i mnoštvo
bizarnih stvari – jednog dana ti spase život pod nemogućim okolnostima, a
sledećeg se ponaša kao da si šugav, i ništa ti ne objasni, premda je obećala. To bi
takođe bilo vrlo iritantno?
Bio je to najduži govor koji sam od nje čuo, i omogućio mi je da na spisak
dodam još jednu odliku.
„Pomalo si preke naravi, zar ne?“
„Ne volim duple standarde.”
Bila je ljuta opravdano, naravno.
Zurio sam u Belu pitajući se kako da na bilo koji način budem pošten prema
njoj, dok mi pažnju nisu privukli povici u glavi Majka Njutona. Bio je toliko
razdražen i toliko nezrelo vulgaran da sam se ponovo zasmejao.
„Šta je bilo?“, pitala je.
„Čini se da tvoj momak misli da sam neprijatan prema tebi – koleba se da li
da priđe i prekine našu svađu.“ Voleo bih da pokuša. Ponovo sam se nasmejao.
„Ne znam o kome pričaš“, rekla je ledenim glasom. „Ali sam sigurna da u
svakom slučaju grešiš.“
Mnogo mi se dopadao način na koji ga se odrekla jednom ravnodušnom
rečenicom.
„Ne grešim. Rekao sam ti, većinu ljudi je lako pročitati.“
„Osim mene, naravno.“
„Da. Osim tebe.“ Je li morala biti izuzetak u svemu? „Pitam se zašto je to
tako?“
Zagledao sam se u njene oči i iznova pokušao.
Skrenula je pogled, pa otvorila limunadu i žurno je otpila, sve vreme
gledajući u sto.
„Zar nisi gladna?“, upitao sam.
„Nisam.“ Posmatrala je prazan prostor između nas. „Ti?“
„Ne, nisam gladan“, rekao sam. Zaista nisam to bio.
Oborila je pogled i skupila usne. Čekao sam.
 „Možeš li da mi učiniš uslugu?“, upitala je, iznenada opet susrevši moj
pogled. Šta ona može da želi od mene? Hoće li tražiti da čuje istinu koju nisam
smeo da joj kažem – istinu koju nisam želeo da sazna?
„Zavisi od onoga što želiš.“
„Ne mnogo“, obećala je.
Čekao sam, a znatiželja je bolno buktala u meni kao i obično.
„Samo sam se pitala...“, rekla je, polako zureći u bocu limunade i prelazeći
malim prstom preko svog grla, „da li bi mogao da me upozoriš pre nego što sledeći
put rešiš da me ignorišeš za moje dobro? Čisto da budem spremna.“
Želela je upozorenje? Onda za nju mora da je bilo loše što sam je ignorisao.
Nasmešio sam se.
„To zvuči pošteno“, složio sam se.
„Hvala“, kazala je, pa podigla pogled. Na licu joj se videlo takvo olakšanje
da sam poželeo da se nasmejem od olakšanja koje sam ja osetio.
„Mogu li onda ja da zatražim jednu uslugu zauzvrat?“, upitao sam pun nade.
„Jednu“, dozvolila je.
„Reci mi jednu teoriju.“
Porumenela je. „Ne može to.“
„Nisi precizirala, obećala si mi jedan odgovor“, insistirao sam.
„A ti si prekršio obećanja“, odgovorila je.
Tu me je uhvatila.
„Samo jednu teoriju – neću se smejati.“
„Da, hoćeš.“ Izgledala je veoma sigurno u to, premda nisam mogao da
zamislim šta bi tu moglo da bude smešno.
Ponovo sam pokušao sa ubeđivanjem. Zagledao sam se duboko u njene oči
– što je bilo lako sa tako dubokim očima – i prošaputao: „Molim te?“
Trepnula je, a lice joj se potpuno ispraznilo.
Pa, to nije bila reakcija kakvoj sam se nadao.
„Šta je bilo?“, upitala je sekundu kasnije. Izgledala je dezorijentisano. Da
nije imala neki problem?
Pokušao sam opet.
„Molim te, reci mi jednu malu teoriju“ molio sam je tiho, prijatnim glasom
i sve vreme je gledao u oči.
Najzad je, na moje iznenađenje i zadovoljstvo, upalilo.
„Uh, pa, da te je ujeo radioaktivni pauk?“
 Stripovi? Nije ni čudo što je mislila da ću se smejati.
„To nije naročito kreativno“, ukorio sam je, pokušavajući da sakrijem sveži
nalet olakšanja.
„Žao mi je, to je sve što imam“, rekla je uvređeno.
Ovo je u meni izazvalo još veće olakšanje. Mogao sam ponovo da je
zadirkujem.
„Nisi čak ni blizu.“
„Nema paukova?“
„Ne.“
„A radioaktivnosti?“
„Nimalo.“
„Dođavola“, uzdahnula je.
„Ni kriptonit mi ne smeta“, kazao sam žurno pre nego što je mogla da pita
za ugriz – a zatim sam morao da se zasmejem jer je mislila da sam superjunak.
„Ne bi trebalo da se smeješ, sećaš se?“
Stisnuo sam usne.
„Naposletku ću već dokučiti“, obećala je.
A kada to uradi, pobeći će.
„Voleo bih da ne pokušavaš“, rekao sam ovog puta bez šale.
„Zbog...“
Dugovao sam joj iskrenost. Ipak sam pokušao da se nasmešim da bi moje
reči zvučale manje preteći. „Šta ako nisam superjunak? Šta ako sam zlikovac?“
Oči su joj se raširile, a usne blago razdvojile. „O“, izustila je. A zatim je,
nakon jedne sekunde, rekla: „Razumem.“
Najzad me je čula.
„Razumeš li?“, upitao sam, trudeći se da sakrijem svoju agoniju.
„Opasan si?“, pogodila je. Počela je ubrzano da diše, a srce joj je brže
zakucalo.
Nisam mogao da joj odgovorim. Je li ovo bio moj poslednji trenutak sa
njom? Da li će sada pobeći? Hoću li moći da joj kažem da je volim pre nego što
ode? Ili će je to još više uplašiti?
„Ali nisi loš“, prošaputala je odmahujući glavom, i bez straha u bistrim
očima. „Ne, ne verujem da si loš.“
„Grešiš“, izgovorio sam tiho.
 Naravno da sam bio loš. Nisam li sada uživao u činjenici da je mislila da
sam bolji nego što sam zasluživao? Da sam dobra osoba, ja bih se držao podalje
od nje.
Pružio sam ruku preko stola koristeći kao izgovor želju da uzmem poklopac
njene boce s limunadom. Nije povukla ruku od moje. Nije me se plašila. Ne još.
Zavrteo sam čep kao čigru i zagledao se u njega, ne u nju. Misli su mi bile
upletene u čvor.
Beži, Bela, beži. Nisam mogao naterati sebe da ove reči izgovorim naglas.
Skočila je, i baš kada sam počeo da brinem da je nekako čula moje nemo
upozorenje, rekla je: „Zakasnićemo.“
„Ne idem danas na čas.“
„Zašto?“
Jer ne želim da te ubijem. „Zdravo je povremeno pobeći sa časa.“
Preciznije rečeno, za ljude je bilo zdravije da vampiri pobegnu sa časa u
danima kada će se ljudska krv prolivati. Gospodin Baner je rešio da danas određuje
krvnu grupu učenicima. Alis je već pobegla sa svog jutarnjeg časa.
„Pa, ja idem“, kazala je. Ovo me nije iznenadilo. Bila je odgovorna – uvek
je postupala ispravno.
Bila je moja suprotnost.
„Vidimo se kasnije“, rekao sam trudeći se da ponovo zvučim opušteno i
zureći u čep koji se vrteo na stolu. Molim te, spasi se. Molim te, ne ostavljaj me
nikada.
Oklevala je i ja sam se na trenutak ponadao da će ipak ostati sa mnom. Ali
zvono se oglasilo i ona se žurno udaljila.
Sačekao sam da ode, a zatim stavio čep u džep – suvenir za ovaj najznačajniji
razgovor – pa kroz kišu otišao do svog automobila.
Stavio sam svoj omiljeni umirujući CD u plejer – isti onaj koji sam slušao
onog prvog dana – ali nisam dugo slušao Debisijeve note. Druge note prolazile su
mi glavom, delić melodije koja mi je bila prijatna i koja me je zainteresovala.
Utišao sam plejer i poslušao muziku u glavi poigravajući se sa fragmentom dok
nije prerastao u puniju harmoniju. Automatski sam počeo da pomeram prste nad
zamišljenim dirkama klavira.
Nova kompozicija je sasvim lepo napredovala, kada mi je pažnju privukao
talas psihičke uznemirenosti.
Hoće li izgubiti svest? Šta da radim, uspaničio se Majk.
Sto metara dalje Majk Njuton je spuštao Belino beživotno telo na pločnik.
Mlitavo se sručila na vlažan beton, sklopljenih očiju i kože bele kao u leša.
 Umalo nisam otkinuo vrata automobila.
„Bela?“, povikao sam.
Na njenom beživotnom licu nije bilo nikakve promene nakon što sam
povikao njeno ime.
Čitavo telo bilo mi je hladnije od leda. Ovo je bilo nalik potvrdi svakog
sumanutog scenarija koji sam zamišljao. Čim sam je ispustio iz vida...
Bio sam svestan Majkovog srditog iznenađenja dok sam mahnito pretresao
njegove misli. On je razmišljao samo o svoj ljutnji na mene, pa nisam znao šta nije
u redu sa Belom. Ako ju je nekako povredio, uništiću ga. Ni najmanji delić
njegovog tela neće ostati.
„Šta je bilo – je li povređena?“, upitao sam pokušavajući da ga nateram da
usredsredi misli. Izluđivalo me je što moram da hodam ljudskim korakom. Nije
trebalo da mu skrenem pažnju na sebe pre nego što se približim.
Tada sam čuo da joj srce kuca i da ravnomerno diše. I video sam kako
snažnije steže kapke. To je donekle ublažilo moju paniku.
Video sam treptaj sećanja u Majkovoj glavi, blesak slika iz kabineta za
biologiju. Bela je spustila glavu na naš sto, a koža joj je poprimila zelenu nijansu.
Crvene kapi na belim karticama.
Određivanje krvne grupe.
Stao sam u mestu i zadržao dah. Njen miris je bio jedno, ali, ako joj je krv
tekla, to je bilo nešto sasvim drugo.
„Mislim da se onesvestila“, rekao je Majk u isti mah uplašen i kivan. „Ne
znam šta se desilo. Nije se čak ni ubola u prst.“
Preplavilo me je olakšanje i ja sam iznova počeo da dišem i osećam ukus
vazduha. Ah, osećao sam blago krvarenje mesta sićušnog uboda na prstu Majka
Njutona. Nekada bi mi taj miris bio privlačan.
Kleknuo sam pored nje dok se Majk motao oko mene gnevan zbog mog
mešanja.
„Bela. Čuješ li me?“
„Ne“, zaječala je. „Odlazi.“
Olakšanje je bilo toliko divno da sam se nasmejao. Nije bila u opasnosti.
„Vodio sam je u ambulantu“, kazao je Majk. „Ali nije htela dalje da ide.“
„Ja ću je odvesti. Ti se vrati na čas“, rekao sam prezrivo.
Majk je stegao zube. „Ne. Ja bi trebalo da je odvedem.“
Nisam imao nameru da stojim i raspravljam se sa moronom.
 Ushićen i užasnut, delimično srećan, a delimično kivan zbog neprilike koja
me je primorala da dotaknem Belu, nežno sam je podigao sa pločnika i uzeo je u
naručje dodirujući joj samo jaknu i farmerke i trudeći se da držim što je moguće
veću distancu između naših tela. Požurio sam, držeći je tako, da je odnesem na
bezbedno – drugim rečima što dalje od mene.
Zapanjeno je otvorila oči.
„Spusti me“, naredila je slabašnim glasom – ponovo postiđena, naslutio sam
po izrazu njenog lica. Nije volela da pokazuje slabost. Ali njeno telo je bilo toliko
mlitavo da sam bio uveren da ne može ni da stoji bez pomoći, a kamoli da hoda.
Ignorisao sam Majkove povike iza nas.
„Izgledaš užasno“, rekao sam, nemoćan da prestanem da se osmehujem jer
je sa njom sve bilo u redu, samo joj se vrtelo u glavi i imala je slab želudac.
„Spusti me“, kazala je. Usne su joj bile blede.
„Dakle, od pogleda na krv gubiš svest“, dodao sam osmehujući se šire.
Zatvorila je oči i stisnula usne.
„I to ne čak na svoju krv“, dodao sam, široko se nasmešivši.
Stigli smo do kancelarije. Vrata su bila odškrinuta, otvorio sam ih nogom.
Gospođa Koup je uplašeno skočila. „Pobogu“, glasno je udahnula
posmatrajući pepeljasti ten devojke u mom naručju.
„Izgubila je svest na biologiji“, objasnio sam pre nego što joj se mašta otme
kontroli.
Gospođa Koup je požurila do vrata ambulante. Bela je ponovo otvorila oči i
posmatrala me. Čuo sam unutrašnje čuđenje postarije medicinske sestre dok sam
spuštao Belu na otrcani krevet. Čim sam je pustio iz naručja, odmakao sam se na
drugi kraj prostorije. Moje telo je bilo suviše uzbuđeno, suviše željno, a mišići
napeti i usta puna otrova. Bila je tako topla i mirisna.
„Malo ju je uhvatila nesvestica“, rekao sam sestri Hamond. „Rade
određivanje krvnih grupa na času biologije.“
Klimnula je shvativši. „Uvek neko izgubi svest.“
Prigušio sam smeh. Naravno da će Bela biti u toj grupi.
„Samo ostani da ležiš, mila“, rekla je gospođa Hamond. „Proći će.“
„Znam“, odvratila je Bela.
„Da li se ovo često dešava?“, upitala je sestra.
Pokušao sam da kašljem sakrijem smeh.
Ovo je sestri skrenulo pažnju na mene. „Ti sada možeš da se vratiš na čas“,
rekla je.
 Pogledao sam je pravo u oči i savršeno samouvereno slagao: „Trebalo bi da
ostanem sa njom.“
Hmm. Pitam se... O, dobro. Klimnula je.
Na sestru je delovalo'. Zašto je sa Belom moralo da bude toliko teško?
„Doneću ti led za glavu, mila“, rekla je sestra, koja je osećala blagu nelagodu
nakon što me je pogledala u oči – što bi ljudska bića i trebalo da osete – pa izašla
iz sobe.
„Bio si u pravu“, zaječala je Bela sklopivši oči.
Šta je pod tim mislila? Odmah sam pomislio najgore: Prihvatila je moja
upozorenja.
„Obično sam u pravu“, kazao sam, trudeći se da mi glas zvuči vedro, premda
je ona sada zvučala kiselo. „Ali šta je tačno ovog puta u pitanju?“
„Bežanje je zdravo“, uzdahnula je.
Ah, ponovo olakšanje.
Tada je ućutala. Polako je udisala i izdisala. U usne joj se vraćala boja. Usne
su joj bile pomalo nesrazmerne, gornja usna malo previše puna u odnosu na donju.
Osećao sam se čudno dok sam zurio u njene usne. Poželeo sam da joj se približim,
što nije bila dobra ideja.
„Uplašila si me na trenutak“, rekao sam pokušavajući da opet pokrenem
razgovor. Tišina je bila bolna na neobičan način, ostavljala me je samog bez
njenog glasa. „Pomislio sam kako Njuton vuče tvoj leš da ga sahrani u šumi.“
„Ha-ha“, odgovorila je.
„Časna reč... viđao sam leševe sa lepšom bojom.“ To je bila istina. „Počeo
sam da brinem da ću morati da te osvetim.“ I učinio bih to.
„Siroti Majk“, uzdahnula je. „Kladim se da je ljut.“
Gnev me je prostrelio, ali sam ga brzo obuzdao. Njena briga je sasvim
sigurno bila samo izraz sažaljenja. Bila je dobra. To je sve.
„On me načisto prezire“, rekao sam joj, ozarivši se na ovu pomisao.
„Ne možeš to da znaš.“
„Video sam mu izraz na licu – sve mi je bilo jasno.“ Verovatno je bila istina
da bi mi čitanje izraza na njegovom licu dalo dovoljno informacija da dođem do
tog konkretnog zaključka. Vežbanje sa Belom počinjalo je da izoštrava moju
veštinu.
„Kako si me video? Mislila sam da si pobegao.“ Lice joj je izgledalo bolje
– zelene nijanse je nestalo iz njene prozračne kože.
„Bio sam u kolima, slušao sam muziku.“
 Usne su joj se trznule kao da ju je moj obični odgovor nekako iznenadio.
Otvorila je oči ponovo kada se gospođa Hamond vratila sa ledenim
oblogom.
„Izvoli, mila“, rekla je sestra stavljajući oblogu Beli preko čela. „Izgledaš
bolje.“
„Mislim da sam dobro“, kazala je Bela, pa se uspravila i sklonila oblogu.
Naravno. Nije volela da se o njoj neko brine.
Izborane ruke gospođe Hamond poletele su prema devojci kao da će je
gurnuti nazad, ali baš tada je gospođa Koup otvorila vrata ambulante i provirila.
Sa njom je stigao i miris sveže krvi, tek dašak.
Nevidljiv u kancelariji iza nje, Majk Njuton je i dalje bio veoma ljut, želeći
da je teški momak koga je upravo sada dovukao bio devojka koja je bila u
ambulanti sa mnom.
„Imamo još jednog“, rekla je gospođa Koup.
Bela je žurno skočila sa kreveta željna da se skloni iz centra pažnje.
„Evo“, rekla je pružajući hladni oblog gospođi Hamond. „Meni nije
potrebno.“
Majk je zastenjao gurajući Lija Stivensa kroz vrata. Krv je još kapala niz
ruku koju je Li prineo licu i curila je prema njegovom zglobu.
„O, ne.“ Ovo je bio znak meni da odem, ali i Beli, činilo se. „Izađi napolje,
Bela.“
Iznenađeno se zagledala u mene.
„Veruj mi – kreni.“
Okrenula se i stigla do vrata pre nego što su se zatvorila požurivši napolje.
Bio sam svega nekoliko centimetara iza nje. Njena kosa je, njišući joj se na leđima,
ovlaš dotakla moju ruku.
Okrenula se da me pogleda, još nesigurna.
„Poslušala si me.“ Ovo se desilo prvi put.
Nabrala je mali nos. „Namirisala sam krv.“
Gledao sam je iznenađeno. „Ljudi ne mogu da namirišu krv.“
„Pa, ja mogu – to mi izaziva mučninu. Miriše na rđu i na... so.“
Lice mi se zaledilo.
Je li ona bila ljudsko biće? Izgledala je kao ljudsko biće. Bila je meka kao
ljudsko biće. Mirisala je kao ljudsko biće – pa, zapravo bolje. Ponašala se kao
ljudsko biće... donekle. Ali nije razmišljala kao ljudsko biće i nije reagovala kao
ljudsko biće.
 Ali koje su druge opcije postojale?
„Šta je bilo?“, upitala je.
„Ništa.“
Majk Njuton nas je tada prekinuo, ušavši u prostoriju ispunjen gnevnim,
nasilnim mislima.
„Izgledaš bolje“, rekao joj je nepristojno.
Ruka mi se trznula u želji da ga nauči pristojnosti. Moraću da se kontrolišem
ili ću naposletku zaista ubiti ovog mrskog klinca.
„Samo drži ruku u džepu“, rekla je. Na trenutak sam pomislio da se meni
obraća.
„Ne krvari više“, odvratio joj je nadureno. „Hoćeš li se vratiti na čas?“
„Šališ se? Morala bih da se okrenem i vratim nazad.“
Ovo je bilo vrlo dobro. Mislio sam da ću propustiti čitav čas sa njom, a sada
sam dobio još i dodatno vreme. Poklon koji očigledno nisam zaslužio.
„Da, pretpostavljam progunđao je Majk. „Ideš li za vikend? Na plažu?“
Šta je ovo? Nešto su se dogovarali. Gnev me je zaledio u mestu. Ali bio je
to grupni odlazak. Majk je u glavi nabrajao i ostale učesnike, brojao je mesta. Nisu
išli samo njih dvoje. To nije ublažilo moju jarost. Naslonio sam se kruto na pult
kontrolišući svoju reakciju.
„Naravno, rekla sam da idem“, obećala je.
Znači i njemu je rekla da. Ljubomora me je pekla bolnije od žeđi.
„Naći ćemo se u radnji mog tate, u deset“. I Kalen NIJE pozvan.
„Doći ću“, rekla je.
„Vidimo se na fizičkom.“
„Vidimo se“, odgovorila je.
Otišao je na čas vukući noge, pun gnevnih misli. Šta vidi u tom čudaku?
Naravno, bogat je. Devojkama je zgodan, ali ja to ne vidim. Previše je... previše
savršen. Kladim se da njegov tata na svima njima eksperimentiše sa plastičnom
hirurgijom. Zato su svi tako beli i lepi. To nije prirodno. A on izgleda... pomalo
zastrašujuće. Ponekad bih se, kada me gleda, mogao zakleti da se bavi mišlju da
me ubije. Čudak.
Majk nije bio sasvim lišen sposobnosti percepcije.
„Fizičko“, ponovila je Bela tiho. Pa zaječala.
Pogledao sam je i shvatio da je ponovo zbog nečeg nesrećna. Nisam bio
siguran zašto, ali jasno je bilo da nije želela da ode na sledeći čas sa Majkom, i ja
sam to sasvim podržavao.
 Prišao sam joj i sagnuo se do njenog lica osećajući kako se toplina njene
kože širi prema mojim usnama. Nisam se usudio da dišem.
„Mogu za to da se pobrinem“, promrmljao sam. „Idi sedi i izgledaj bledo.“
Uradila je kako sam joj rekao, sela je na jednu od stolica na rasklapanje i
naslonila glavu na zid, a gospođa Koup je izašla iz zadnje prostorije i prišla svom
stolu. Bela je, sklopljenih očiju, izgledala kao da je ponovo izgubila svest. Još joj
se nije vratila boja u lice.
Okrenuo sam se prema sekretarici. Nadam se da Bela obraća pažnju na ovo,
pomislio sam zajedljivo. Ovako bi ljudsko biće trebalo da reaguje.
„Gospođo Koup?“, obratio sam joj se ponovo ubedljivim glasom.
Zatreptala je i srce joj je brže zakucalo. Saberi se! „Da?“
To je bilo zanimljivo. Kada bi se puls Šeli Koup ubrzao, to je obično bilo
zato što me je smatrala fizički privlačnim, ne zato što me se plašila. Navikao sam
na to kod žena, onih koje su se donekle navikle na moju vrstu zbog stalne
izloženosti... a ipak nisam razmišljao da bi to moglo da objasni i ubrzani rad
Belinog srca.
Dopadala mi se ta pomisao. Možda i previše. Nasmešio sam se pažljivo,
osmehom koji je bio osmišljen da umiri ljude, a gospođa Koup je počela glasnije
da diše.
„Bela bi trebalo da sledeći čas ima fizičko, a meni se čini da se ne oseća
dovoljno dobro. Zapravo sam mislio da bi trebalo da je odvedem kući. Možete li
da joj opravdate čas?“ Zurio sam u njene oči, koje nisu imale neku naročitu dubinu,
uživajući u haosu koji je to unelo u njene misli. Je li moguće da je Bela...
Gospođa Koup je morala glasno da proguta pre nego što je odgovorila: „Je
li i tebi potrebno opravdati čas, Edvarde?“
„Ne, ja imam čas kod gospođe Gof. Ona mi neće zameriti.“
Nisam obraćao pažnju na nju sada. Istraživao sam ovu novu mogućnost.
Hmm. Voleo bih da mislim da sam Beli privlačan kao i ostalim ljudima, ali
kada je Bela reagovala kao svi ostali ljudi? Ne bi trebalo previše da se nadam.
„Dobro, rešeno. Osećaš li se bolje, Bela?“
Bela je slabašno klimnula – pomalo preterujući sa glumom.
„Možeš li da hodaš, ili želiš da te ponovo nosim?“, upitao sam razonođen
njenom lošom glumom. Znao sam da će želeti da hoda – neće želeti da izgleda
slabo.
„Hodaću“, rekla je.
Ponovo sam bio u pravu.
 Ustala je, na trenutak zastala kao da proverava ravnotežu. Pridržao sam joj
vrata, pa smo izašli na kišu.
Posmatrao sam je kako sklopljenih očiju podiže lice prema slaboj kiši, i
blago se smeši. O čemu je razmišljala? Nešto u ovom njenom postupku delovalo
mi je čudno i ja sam brzo shvatio zašto mi je njeno držanje izgledalo nepoznato.
Normalne devojke ne bi podigle lice prema kiši na takav način; normalne devojke
obično su bile našminkane, čak i ovde na ovom vlažnom mestu.
Bela nikada nije bila našminkana, i ne bi ni trebalo da se šminka.
Kozmetička industrija zarađivala je milijarde dolara godišnje od žena koje su
pokušavale da imaju kožu kao što je njena.
„Hvala“, izgovorila je smešeći mi se. „Zbog propuštanja fizičkog je gotovo
vredelo izgubiti svest.“
Zurio sam preko kampusa pitajući se kako da produžim vreme sa njom.
„Nema na čemu“, rekao sam.
„Ideš li? Mislim, u subotu?“ Zvučala je kao da se nada.
Njena nada je ublažila žalac moje ljubomore. Želela je da ja budem sa njom,
ne Majk Njuton. I ja sam želeo da pristanem. Ali mnogo šta je trebalo uzeti u obzir.
Za početak, ova subota će biti sunčana.
„Kuda tačno idete?“, pokušao sam da zvučim nonšalantno kao da odgovor
nije bio naročito važan. Ali Majk je spomenuo plažu. Tu neće biti mnogo prilike
da se izbegne sunčeva svetlost. Emet bi se ljutio kada bih otkazao naš dogovor, ali
me to ne bi sprečilo ako postoji bilo kakav način da provedem više vremena s
njom.
„Dole u La Puš, do Prve plaže.“
Znači nemoguće.
Obuzdao sam razočaranje, pa spustio pogled prema njoj smešeći joj se
jednom stranom usta. „Mislim da nisam pozvan.“
Uzdahnula je, već pomirena sa sudbinom. „Upravo sam te pozvala.“
„Hajde da ne provociramo sirotog Majka više ove nedelje. Ne želimo da
eksplodira.“ Pomislio sam kako bih ja mogao da raznesem sirotog Majka, i
neizmerno sam uživao u toj mentalnoj slici.
„Majk seronja“, izgovorila je prezrivo. Nasmešio sam se.
A zatim je počela da se udaljava od mene.
I ne razmišljajući o svom postupku, pružio sam ruku i uhvatio je za jaknu.
Trgla se i stala.
„Kuda misliš da si krenula?“ Bio sam uznemiren – gotovo ljut što odlazi.
Nisam proveo dovoljno vremena s njom.
 „Idem kući“, odvratila je očigledno zbunjena što me je to naljutilo.
„Zar nisi čula da sam obećao da ću te ja bezbedno odvesti kući? Zar misliš
da ću ti dozvoliti da voziš u takvom stanju?“ Znao sam da joj se to neće dopasti –
moj nagoveštaj da je slaba. Ali morao sam da vežbam za put za Sijetl – da vidim
hoću li moći da podnesem njenu blizinu u skučenom prostoru. Ovo putovanje bilo
je mnogo kraće.
„U kakvom sam ja to stanju?“ upitala je. „I šta je sa mojim kamionetom?“
„Alis će ti ga dovesti posle škole.“ Ponovo sam je povukao, ovog puta prema
mom automobilu, pažljivo. Izgleda da je za nju kretanje napred predstavljalo
dovoljno veliki izazov.
„Pusti me!“, rekla je, pa se okrenula u stranu i umalo se nije saplela. Pružio
sam ruku da je uhvatim, ali ona se uspravila pre nego što je to bilo nužno. Ne bi
trebalo da tražim izgovore da je dodirnem. To me je nateralo da se setim reakcije
gospođe Koup na mene, ali sam to ostavio za kasnije. O mnogo čemu u vezi sa
tim trebalo je da razmislim.
Pustio sam je kao što je tražila, a zatim se pokajao – istog časa se saplela i
zanela prema suvozačevim vratima mog automobila. Moraću da budem još
pažljiviji, i da u obzir uzmem njenu lošu ravnotežu.
„Tako si nametljiv!“
Bila je u pravu. Moje ponašanje bilo je čudno, i to je bio najlepši način da
se ono opiše. Hoće li mi sada reći ne?
„Otključan je.“
Ušao sam i pokrenuo motor. Držala se kruto, još stojeći napolju, premda je
kiša počela jače da pada, a ja sam znao da ne voli hladnoću i vlagu. Voda joj je
natapala gustu kosu, zbog čega je potamnela i postala gotovo crna.
„Savršeno sam sposobna da vozim kući!“
Naravno da je bila. Ali ja sam žudeo da provedem vreme sa njom onako
kako nikada pre nisam žudeo ni za čim drugim. Nije to bila trenutna i uporna želja
kao žeđ, ovo je bilo nešto drugačije, drugačija vrsta želje, i drugačija vrsta bola.
Drhtala je.
Spustio sam prozor sa suvozačeve strane i nagnuo se prema njoj. „Molim te,
uđi u kola, Bela.“
Skupila je oči, a ja sam pretpostavio da razmišlja da li da pokuša da mi
umakne.
„Mogao bih da te odvučem nazad...“, našalio sam se, pitajući se da li sam
dobro pretpostavio.
Zaprepašćenje na njenom licu reklo mi je da jesam.
 Kruto je podigla bradu, otvorila vrata, pa sela. Kosa joj se cedila na kožu
sedišta, a čizme su škripale stružući jedna o drugu.
„Ovo je sasvim bespotrebno“, rekla je.
Pomislio sam kako pre izgleda postiđeno nego razljućeno. Zar je moje
ponašanje bilo potpuno neprimereno? Mislio sam da je moje ponašanje razigrano,
da se ponašam kao svaki prosečni zatreskani tinejdžer, ali šta ako sam pogrešio?
Da li se osećala prisiljeno? Shvatio sam da je imala razloga za to.
Nisam znao kako da se ponašam. Kako da se udvaram kao normalan,
moderan muškarac u dve hiljade petoj godini. Kao ljudsko biće, naučio sam samo
običaje mog vremena. Zahvaljujući mom neobičnom daru, dobro sam znao kako
ljudi sada razmišljaju, šta rade, kako se ponašaju, ali, kada sam pokušao da se
ponašam opušteno i moderno, sve se nekako činilo pogrešno. Verovatno zato što
nisam bio ni normalan, ni moderan, ni ljudsko biće. I nije da sam naučio nešto
korisno od moje porodice. Nijedna njihova veza nije bila započeta nečim što bi
makar i izdaleka podsećalo na normalno udvaranje, čak i kada bismo izostavili
one druge dve stvari.
Rozali i Emet bili su kliše, klasična priča o ljubavi na prvi pogled. Nijedno
od njih ni u jednom trenutku nije dovodilo u pitanje ono što su jedno drugom bili.
U prvoj sekundi susreta sa Emetom, Rozali su privukle nevinost i iskrenost koji
su njoj u životu izmicali i ona ga je želela. U prvoj sekundi susreta sa Rozali, Emet
je video boginju koju je bez prestanka obožavao od tog trenutka. Nikada između
njih nije bilo neprijatnog prvog razgovora prepunog sumnji, nijednog napetog
trenutka u iščekivanju potvrdnog ili odričnog odgovora.
Alisina i Džasperova veza bila je još manje normalna. Dvadeset osam godina
pre njihovog prvog susreta, Alis je znala da će voleti Džaspera. Videla je godine,
decenije, vekove njihove zajedničke budućnosti. A Džasper, osećajući sve njene
emocije u tom trenutku koji je dugo čekala, čistotu i pouzdanost i dubinu njene
ljubavi, nije mogao da ne poklekne. Njemu mora da se činilo da ga je pogodio
cunami.
Pretpostavljao sam da su Karlajl i Ezme bili malo tipičniji od ostalih. Ezme
je već bila zaljubljena u Karlajla – na njegovo zaprepašćenje – ali ne na neki
mistični, magični način. Srela je Karlajla kao devojčica i još tada ga je, privučena
njegovom nežnošću, pameću i onostranom lepotom, zavolela ljubavlju koja ju je
progonila do kraja njenog ljudskog veka. Život nije bio blag prema Ezme, i zato i
ne čudi što u njenom srcu ništa nije moglo da istisne ovo zlatno sećanje na dobrog
čoveka. Nakon plamenih muka preobražaja probudila se i ugledala lice svog dugo
željenog sna i sva njena ljubav je pripala njemu.
Ja sam bio tu da upozorim Karlajla na njenu neočekivanu reakciju. Očekivao
je da će biti u šoku usled preobražaja, izmučena bolom, užasnuta onim što je
postala, baš kao što sam i ja bio. Očekivao je da će morati da joj objašnjava i
izvinjava se, da je teši i okajava greh. Znao je da postoji realna mogućnost da mu
kaže da bi joj smrt bila milija, da ga prezre zbog odluke koju je doneo bez njenog
znanja ili pristanka. I zato nije bio spreman kada se ispostavilo da je ona odmah
bila spremna da pristupi ovom životu – ne stvarno životu, već njemu.
Nikada sebe nije video kao mogući predmet romantične ljubavi pre tog
trenutka. Činilo mu se to suprotno onome što je bio – vampir, čudovište. Znanje
koje sam mu dao izmenilo je način na koji je gledao Ezme, način na koji je gledao
sebe.
I više od toga, veoma je moćna bila svojevoljna odluka da se neko spase.
Nije to bila odluka koju bi razborita osoba olako donela. Kada me je Karlajl
odabrao, on je osetio mnoštvo snažnih osećanja prema meni i pre nego što sam se
probudio u novoj realnosti. Odgovornost, nemir, nežnost, sažaljenje, nadu,
saosećanje... postojalo je nekakvo prirodno pravo posedovanja u ovom činu koje
nikada nisam iskusio, već samo video u njegovim i Rozalinim mislima. On se već
osećao kao moj otac i pre nego što sam saznao njegovo ime. Meni je bilo lako i
instinktivno da prihvatim ulogu sina. Ljubav je došla lako – premda sam je oduvek
više pripisivao odlikama njegove ličnosti nego činjenici da je on bio taj koji je
izazvao moj preobražaj.
Nikada neću znati, i pored dara da sve vidim u trenutku dok se dešavalo, da
li je to bilo iz ovih razloga ili prosto zato što je Karlajlu i Ezme bilo suđeno da
budu zajedno. Volela ga je i on je ubrzo otkrio da je kadar da joj uzvrati ljubav.
Za vrlo kratko vreme njegovo iznenađenje pretvorilo se u čuđenje, otkriće i ljubav.
Toliko mnogo sreće.
Svega nekoliko trenutaka nelagode koju je lako bilo prevazići i zagladiti
pomoću malo čitanja misli. Ništa ni izdaleka neprijatno kao što je bilo ovo. Niko
od njih nije bio potpuno u mraku i nesiguran kao ja.
Ni puna sekunda nije prošla dok su mi kroz glavu prošli ovi manje
komplikovani parovi; Bela je zatvarala vrata. Žurno sam uključio grejanje da joj
ne bude nelagodno, i utišao muziku. Pošao sam prema izlazu posmatrajući je
krajičkom oka. Donja usna joj je bila tvrdoglavo isturena.
Iznenada je sa interesovanjem pogledala u plejer i prestala da se duri. „Clair
de Lune?“, upitala je.
Voli klasike? „Dobro poznaješ Debisijeva dela?“
„Ne naročito“, rekla je. „Moja majka često pušta klasičnu muziku u kući –
ja poznajem samo one melodije koje volim.“
„I meni je ova melodija jedna od omiljenih.“ Zgledao sam se u kišu
razmišljajući o tome. Zapravo sam imao nešto zajedničko sa ovom devojkom.
Počeo sam da mislim da smo sušte suprotnosti u svakom pogledu.
 Sada je delovala opuštenije, zurila je praznim pogledom u kišu kao i ja.
Iskoristio sam njenu trenutnu zamišljenost da eksperimentišem sa disanjem.
Oprezno sam udahnuo kroz nos.
Moćno.
Snažno sam stegao volan. Zbog kiše je mirisala bolje. Nikada ne bih
pomislio da je to moguće. Jezik je počeo da mi bridi u iščekivanju ukusa.
Čudovište nije bilo mrtvo, shvatio sam sa gađenjem. Samo je čekalo priliku.
Pokušao sam da progutam pljuvačku kroz zažareno grlo. Nije vredelo. Ovo me je
razljutilo. Imao sam tako malo vremena sa devojkom. Kad samo pomislim šta sam
morao da uradim da obezbedim dodatnih petnaest minuta sa njom. Još jednom
sam udahnuo boreći se sa svojom reakcijom. Morao sam da budem snažniji od
ovoga.
Šta bih radio kada ne bih bio zlikovac u ovoj priči, zapitao sam se. Kako bih
koristio ovo dragoceno vreme?
Otkrivao bih više o njoj.
„Kakva je tvoja majka?“, upitao sam je.
Bela se nasmešila. „Liči na mene, ali je lepša.“
Gledao sam je sumnjičavo.
„Ja imam previše Čarlijevih osobina“, nastavila je. „Ona je otvorenija od
mene, i hrabrija.“
Mogao sam da poverujem da je otvorenija. Hrabrija? Nisam bio siguran.
„Ona je neodgovorna i pomalo ekscentrična, i veoma je nepredvidiva
kuvarica. Ona mi je najbolja drugarica.“ Glas joj je postao melanholičan. Nabrala
je čelo.
Kao što sam već primetio, ona je pre zvučala kao roditelj nego kao dete.
Stao sam pred njenom kućom zapitavši se prekasno da li bih smeo da znam
gde živi. Ne, ovo neće biti sumnjivo u ovako malom gradu u kom je njen otac
javna figura.
„Koliko imaš godina, Bela?“ Mora da je starija od ostalih učenika. Možda
je kasno krenula u školu, ili je možda morala da odloži polazak u školu. Ali to je
bilo malo verovatno s obzirom na to koliko je bila bistra.
„Imam sedamnaest godina“, odgovorila je.
„Ne izgledaš mi tako.“
Nasmejala se.
„Šta je bilo?“
 „Moja mama kaže da sam rođena sa trideset pet godina i da svake godine
postajem sve sredovečnija.“ Ponovo se nasmejala, a zatim uzdahnula. „Pa, neko
mora da bude odrasla osoba.“
Ovo mi je pojasnilo štošta. Lako je bilo videti kako je neodgovornost majke
za posledicu mogla da ima zrelost ćerke. Morala je rano da odraste, da postane
staratelj. Zato nije volela da se neko o njoj brine – smatrala je da je to njena
obaveza.
„Ni ti mi ne izgledaš baš kao učenik treće godine srednje škole“, rekla je
trgnuvši me iz misli.
Namrštio sam se. I pored svega što sam ja primetio o njoj, ona je i previše
toga primetila u vezi sa mnom. Promenio sam temu.
„Zašto se tvoja majka udala za Fila?“
Oklevala je minut pre nego što je odgovorila. „Moja majka je... veoma mlada
za svoje godine. Mislim da se pored Fila oseća još mlađe. U svakom slučaju, luda
je za njim.“ Popustljivo je odmahnula glavom.
„Prihvataš li ti tu njenu vezu?“, upitao sam je.
„Zar je važno?“, odvratila je. „Želim da bude srećna... a njega želi.“
Nesebičnost njenog komentara šokirala bi me da se nije suviše dobro
uklapala u ono što sam otkrio o njenom karakteru.
„To je veoma velikodušno... Pitam se.“
„Šta?“
„Šta misliš, da li bi ona imala isti takav stav prema tebi? Ma koga ti
odabrala?“
Bilo je to budalasto pitanje i ja nisam uspeo da zadržim nezainteresovan ton
dok sam ga postavljao. Koliko je glupo uopšte pomisliti da bi neko mogao da
prihvati mene kao izbor svoje ćerke. Koliko glupo čak pomisliti da bi Bela
odabrala mene.
„Mislim... da bi“, rekla je zamuckujući u odgovor na moj pogled. Da li ju je
bio strah? Ponovo sam se setio gospođe Koup. Šta ju je još odavalo? Raširene oči
mogu da ukažu na oba osećanja. Ali ubrzano treptanje je, činilo se, isključivalo
strah. Bela je razdvojila usne...
Oporavila se. „Ali ipak je ona roditelj. To je malo drugačije.“
Nasmešio sam se zajedljivo. „Znači, u obzir ne dolazi niko suviše strašan.“
„Definiši strašno? Brojni pirsinzi po licu i mnoštvo tetovaža?“ Nasmešila mi
se.
„Pretpostavljam da bi to bila jedna definicija.“ Veoma bezazlena, u mojoj
glavi.
 „Šta je za tebe strašno?“
Uvek je postavljala pogrešna pitanja. Ili možda baš prava. U svakom slučaju,
ona na koja nisam želeo da odgovorim.
„Misliš li da bih ja mogao da budem strašan?“, upitao sam je, trudeći se da
se malo nasmešim.
Promislila je pre nego što mi je ozbiljnim glasom odgovorila: „Hmm...
Mislim da bi mogao da budeš, ako bi želeo.“
I ja sam se uozbiljio. „Da li me se sada plašiš?“
Odgovorila je istog časa, bez razmišljanja: „Ne.“
Nasmešio sam se opuštenije. Nisam bio uveren da je sasvim govorila istinu,
ali nije ni lagala. U najmanju ruku nije se plašila dovoljno da poželi da ode. Pitao
sam se kako bi se osećala ako bih joj rekao da vodi ovaj razgovor sa vampirom, a
zatim se u sebi zgrčio zamišljajući njenu reakciju.
„Hoćeš li ti meni sada pričati o svojoj porodici? Mora da je mnogo
zanimljivija od moje.“
U svakom slučaju – strašnija.
„Šta te zanima?“, upitao sam oprezno.
„Kalenovi su te usvojili?“
„Da.“
Oklevala je, a zatim sitnim glasom pitala: „Šta se desilo tvojim roditeljima?“
Ovo nije bilo previše teško. Nisam čak morao ni da lažem. „Umrli su davno.“ „Žao
mi je“, promrmljala je, očigledno brinući da me je povredila.
Ona je brinula za mene. Kakvo neobično osećanje – videti da joj je stalo,
čak i na ovako običan način.
„Ne sećam ih se najjasnije“, uverio sam je. „Karlajl i Ezme su već dugo moji
roditelji.“
„I voliš ih“, zaključila je.
Nasmešio sam se. „Da. Ne bih mogao da zamislim dvoje boljih ljudi.“
„Veoma si srećan.“
„Znam.“ Moja sreća u tom jednom pogledu, povodom roditelja, nije mogla
da se porekne.
„A tvoji braća i sestre?“
Ako je pustim da postavi previše pitanja, možda ću morati da lažem.
Pogledao sam na sat obeshrabren činjenicom da mi je vreme sa njom isteklo, ali i
osećajući olakšanje. Bol je bio ozbiljan i ja sam brinuo da bi osećaj pečenja u grlu
mogao naglo da bukne dovoljno snažno da preuzme kontrolu.
 „Moji brat i sestra, i Džasper i Rozali, kad smo već kod njih, biće prilično
uznemireni ako budu morali da stoje na kiši i čekaju me.“
„O, izvini, pretpostavljam da moraš da ideš.“
Nije se pomerila. Ni ona nije želela da se naše druženje završi.
Pomislio sam kako bol i nije tako strašan. Ali trebalo bi da se ponašam
odgovorno.
„I verovatno želiš da ti dovezemo kamionet pre nego što se šef Svon vrati
kući, da ne moraš da mu prepričavaš incident sa biologije.“ Nasmešio sam se
setivši se njene postiđenosti dok sam je držao u naručju.
„Sigurna sam da je već čuo. Nema tajni u Forksu.“ Ime grada izgovorila je
sa naglašenim gađenjem.
Nasmejao sam se njenim rečima. Zaista nema tajni. „Lepo se provedi na
plaži.“ Pogledao sam u kišu koja je lila, znajući da neće potrajati, i želeći snažnije
nego ikada da ipak potraje. „Lepo vreme za sunčanje.“ Pa, biće u subotu. Uživaće.
A njena sreća mi je postala najvažnija. Važnija od moje.
„Zar te neću videti sutra?“
Briga u njenom glasu me je radovala, ali me je i naterala da poželim da ne
moram da je razočaram.
„Ne. Emet i ja ćemo ranije započeti vikend.“ Sada sam bio ljut na sebe što
sam imao već ugovorenu obavezu. Mogao bih da se izvučem... ali u ovom trenutku
nije bilo moguće previše loviti, a moja porodica će dovoljno brinuti za mene i ako
im ne otkrijem koliko sam počinjao da postajem opsednut. Još nisam bio siguran
kakvo me je ludilo sinoć obuzelo. Zaista sam morao da pronađem način da
kontrolišem impulse. Možda će mi malo distance pomoći u tome.
„Šta ćeš da radiš?“, upitala je, ne zvučeći nimalo srećno mojim otkrićem.
Više zadovoljstva – više bola.
„Idemo na pešačenje na Gout roks, južno od planine Renir.“ Emet je želeo
da lovi medvede.
„O, dobro, lepo se provedi“, rekla je mlako. I ponovo me je njen nedostatak
entuzijazma obradovao.
Dok sam je gledao, počeo sam da osećam bol od same pomisli da ću morati,
makar privremeno, da se oprostim od nje. Bila je tako nežna, tako ranjiva. Činilo
se budalasto pustiti je iz vida, jer bi svašta moglo da joj se desi. A ipak, najgore
što bi moglo da joj se desi zapravo bi moglo biti posledica moje blizine.
„Hoćeš li mi učiniti uslugu za vikend?“, upitao sam ozbiljno.
Klimnula je, premda je očigledno bila zbunjena mojom žestinom.
Nemoj vršiti preveliki pritisak.
 „Nemoj da se vređaš, ali čini mi se da si od onih što nezgode privlače kao
magnet. Pa... pokušaj da ne upadneš u okean i gledaj da te ništa ne pregazi, važi?“
Nasmešio sam joj se pokajnički nadajući se da ne može da vidi iskrenu žalost
u mojim očima. Kako sam žalio što joj je mnogo bolje bez mene, bez obzira na to
šta da bi moglo da joj se desi tamo.
Beži, Bela, beži. Volim te previše, i za moje i za tvoje dobro.
Uvredilo ju je moje zadirkivanje; mora da sam opet pogrešio. Prostrelila me
je pogledom. „Videću šta mogu da uradim“, brecnula se, pa iskočila na kišu i što
je moguće snažnije tresnula vratima.
Sklopio sam ruku oko ključa koji sam upravo uzeo iz džepa njene jakne i
duboko udahnuo njen miris dok sam se udaljavao.
 7. MELODIJA

Kada sam se vratio u školu, morao sam da čekam. Poslednji čas još nije bio
završen. To je bilo dobro, jer sam morao da razmislim i bilo mi je potrebno da
budem sam.
Njen miris zadržao se u automobilu. Ostavio sam podignute prozore i
prepustio se njegovom udaru pokušavajući da se naviknem na osećaj namernog
paljenja grla.
Privlačnost.
Problematično je bilo o njoj razmišljati. Toliko je strana imala, toliko
različitih značenja i nivoa. Nije bila isto što i ljubav, ali je neodvojivo bila vezana
za nju.
Nisam znao da li privlačim Belu. (Hoće li me tišina njenih misli sve više
frustrirati dok ne poludim? Ili postoji granica koju ću naposletku dostići?)
Pokušao sam da uporedim njene fizičke reakcije sa reakcijama drugih, kao
što su reakcija žene na prijemu i Džesike Stenli, ali zaključci nisu bili dovoljno
uverljivi. Isti markeri – promena srčanog ritma i disanja – jednako su mogli da
ukazuju i na strah, ili šok, ili nemir kao i na interesovanje. Svakako su druge žene,
i muškarci, reagovali na moje lice sa instinktivnom teskobom. Mnogo ih je više
reagovalo strahom. Malo je verovatno bilo da je Bela gajila iste misli kakve je
gajila Džesika Stenli. Naposletku, Bela je savršeno dobro znala da sa mnom nešto
nije u redu, premda nije znala šta tačno. Dotakla je moju ledenu kožu, a zatim
naglo povukla ruku od mraza.
A ipak... setio sam se onih fantazija koje su me odbijale, ali sam ovog puta
umesto Džesike video u njima Belu.
Disao sam brže, a vatra je grabila uz moje grlo i spuštala se niz njega.
Šta bi bilo da je Bela zamišljala kako grlim njeno krhko telo? Osećala kako
je čvrsto privijam na grudi, a zatim joj stavljam ruke pod bradu? Sklanjam tešku
zavesu njene kose sa njenog rumenog lica? Vrhovima prstiju pratim obris njenih
punih usana? Naginjem lice bliže njenom da osetim vrelinu njenog daha na
usnama? Još više se približavam...
Trgao sam se iz sanjarenja jer sam znao, kao što sam znao i kada je Džesika
maštala o ovako nečemu, šta bi se desilo kada bih joj se toliko približio.
Privlačnost je bila nemoguća dilema jer me je Bela već privlačila na najgori
mogući način.
 Jesam li želeo da Bela oseti privlačnost prema meni kao žena prema
muškarcu?
To je bilo pogrešno pitanje. Ispravno pitanje bi bilo da li bi trebalo da želim
da Bela oseti privlačnost prema meni na takav način, i odgovor je bio ne. Jer ja
nisam bio ljudsko biće i to nije bilo pošteno prema njoj.
Svakim atomom svog bića čeznuo sam da budem normalan muškarac da bih
mogao da je grlim a da ne dovodim njen život u opasnost. Da bih imao slobodu da
tkam svoje fantazije, fantazije koje se nisu završavale sa njenom krvlju na mojim
rukama i sjajem njene krvi u mojim očima.
Moja nastojanja da joj se približim bila su neoprostiva. Kakvu sam vezu
mogao da joj ponudim kada nisam smeo da rizikujem da je dotaknem?
Pokrio sam lice rukama.
Ovo me još više zbunjivalo jer se nikada u životu nisam više osećao kao
ljudsko biće – čak ni kada sam bio ljudsko biće, koliko sam mogao da se setim. U
tim danima moje misli bile su okupirane vojničkom slavom. Veliki rat je besneo
većim delom moje adolescencije i od osamnaestog rođendana me je delilo svega
devet dana kada je udario grip. Imao sam samo nejasna sećanja na te ljudske
godine, mračna sećanja koja su postajala sve manje stvarna sa prolaskom svake
decenije. Najjasnije sam se sećao majke i osećao sam drevni bol kada bih se setio
njenog lica. Nejasno sam se sećao koliko je mrzela budućnost prema kojoj sam
tako željno jurio, i kako se svake večeri dok je izgovarala molitvu pre večere
molila za okončanje „užasnog rata“. Nisam imao sećanja na neku drugu vrstu
žudnje. Osim majčine ljubavi, nije bilo druge ljubavi koja bi me naterala da
poželim da ostanem.
Ovo je za mene bilo potpuno novo. Nisam mogao da povučem paralelu,
nisam imao sa čim ovo da uporedim.
Ljubav koju sam osećao prema Beli došla je čisto, ah sada je voda bila
zamućena. Silno sam želeo da mogu da je dodirnem. Je li i ona osećala isto?
To nije bilo važno, pokušao sam da ubedim sebe.
Zurio sam u svoje bele ruke, mrzeći njihovu čvrstinu, hladnoću, neljudsku
snagu...
Poskočio sam kada su se suvozačeva vrata otvorila.
Ha! Iznenadio sam te. Ovo se još nije desilo, pomislio je Emet dok je sedao.
„Kladim se da gospođa Gof misli da se drogiraš s obzirom na tvoje čudno
ponašanje u poslednje vreme. Gde si bio danas?“
„Činio sam... dobra dela.“
A?
Zasmejao sam se. „Negovao bolesne i slično.“
 To ga je još više zbunilo, ali tada je udahnuo i osetio miris u autu.
„O! Ponovo ona devojka?“
Namrštio sam se.
Ovo postaje čudno.
„Pričaj mi o tome“, promumlao sam.
Ponovo je udahnuo. „Hmm, baš ima posebnu aromu, zar ne?“
Režanje mi se otelo iz grla i pre nego što su mi njegove reči potpuno doprle
do svesti, bila je to automatska reakcija.
„Polako, mali, samo kažem.“
Tada su stigli i ostali. Rozali je smesta osetila miris i zarežala na mene, još
ne uspevajući da prevaziđe svoju ljutnju. Pitao sam se šta nju zapravo muči, ali od
nje sam čuo samo uvrede.
Ni Džasperova reakcija mi se nije dopala. Kao i Emet, i on je primetio
privlačnost Belinog mirisa. Premda miris nijednom od njih dvojice nije bio ni
izdaleka onoliko privlačan kao meni, ali me je ipak ljutilo što je njena krv i njima
slatko mirisala. Džasper nije umeo baš najbolje da vlada sobom.
Alis je doskakutala do mog prozora i pružila ruku da joj dam ključeve
Belinog kamioneta.
„Samo sam videla da moram“, rekla je – kao što je u poslednje vreme imala
naviku – nejasno. „Moraćeš da mi kažeš zašto.“
„To ne znači...“
„Znam, znam. Čekaću. Neću se zadržavati.“
Uzdahnuo sam i dao joj ključ.
Vozio sam za njom do Beline kuće. Kiša je sada tukla kao milion malih
čekića, toliko glasno da Beline ljudske uši možda neće čuti grmljavinu motora
kamioneta. Gledao sam njen prozor, ali nije se pojavila na njemu. Možda nije bila
kod kuće. Nije bilo misli koje bih mogao da čujem.
Žalostilo me je što nisam mogao da čujem dovoljno njenih misli da proverim
da li je dobro – da se postaram da je srećna ili, u najmanju ruku, bezbedna.
Alis je sela na zadnje sedište, pa smo pojurili kući. Putevi su bili prazni, pa
nam je do kuće trebalo svega nekoliko minuta. Ušli smo svi zajedno u kuću i svako
se posvetio svojoj razonodi.
Emet i Džasper bili su usred složene partije šaha i koristili su osam spojenih
šahovskih tabli raširenih duž zida u staklu i imali su svoja komplikovana pravila.
Nisu mi dozvoljavali da igram; samo je Alis još želela da igra igre sa mnom.
Alis je prišla svom kompjuteru iza ugla u odnosu na njih i čuo sam kada su
njeni monitori oživeli. Radila je na projektu modnog dizajna za Rozalinu
garderobu, ali joj se Rozali nije danas pridružila da stoji iza nje i diktira kroj i boju
dok je Alis rukom prelazila preko ekrana osetljivih na dodir. Rozali se danas
natmureno opružila na kauču i počela da prelistava kanale na televizoru ravnog
ekrana i ne trudeći se da zastane. Čuo sam je kako pokušava da odluči da li da ode
do garaže i ponovo se pozabavi poboljšanjem performansi motora svog BMW-a.
Ezme je bila na spratu, pevušila je sebi u bradu radeći na planovima za
gradnju kuće. Uvek je dizajnirala nešto novo. Možda će ovo biti naš naredni dom,
ili onaj posle njega.
Alis je provirila iza zida nakon jednog minuta i počela da Džasperu šapatom
govori Emetove naredne poteze – Emet je sedeo na podu i bio joj je okrenut
leđima, a Džasper se trudio da zadrži bezizražajan izraz na licu dok je presretao
Emetovog omiljenog konja.
A ja sam, nakon toliko dugo vremena da me je bilo stid, prišao koncertnom
klaviru smeštenom odmah pored ulaza.
Nežno sam odsvirao skale da proverim intonaciju. Još je bio savršeno
naštimovan.
Ezme je prestala da piše i nagnula glavu u stranu.
Počeo sam da sviram melodiju koja mi se nametnula u automobilu danas, i
sa zadovoljstvom utvrdio da je još bolja nego što sam zamišljao.
Edvard ponovo svira, pomislila je Ezme radosno i široko se nasmešila.
Ustala je od stola za crtanje i tiho pritrčala vrhu stepenica.
Dodao sam harmonizaciju kroz koju sam protkao dominantnu melodiju.
Ezme je zadovoljno uzdahnula, pa sela na gornji stepenik i naslonila glavu
na gelender. Nova pesma. Toliko je dugo vremena prošlo. Kakva divna melodija.
Pustio sam melodiju da ode u drugom smeru, prateći je basom.
Edvard ponovo komponuje, pomislila je Rozali, pa je stegla zube u žestokoj
ljutnji.
U tom trenutku je pokleknula i ja sam pročitao sav njen gnev. Video sam
zašto je tako zle volje prema meni. Zašto ubistvo Izabele Svon ni najmanje ne bi
opteretilo njenu savest.
Sa Rozali je uvek u pitanju bila taština.
Muzika je naglo stala i ja sam se, ne uspevši da se obuzdam, nasmejao oštrim
razonođenim smehom koji se naglo prekinuo kada sam pokrio rukom usta.
Rozali se okrenula i besno me pogledala očima sjajnim od stida i gneva.
Emet i Džasper su se takođe okrenuli i oštro me pogledali, a i Ezme je bila
zbunjena. U trenu se stvorila u prizemlju zastavši da pogleda Rozali, pa mene.
„Nemoj prestati, Edvarde“, ohrabrila me je Ezme nakon trenutka napetosti.
 Ponovo sam počeo da sviram okrenuvši leđa Rozali, pokušavajući svim
silama da zauzdam osmeh koji mi se širio preko lica. Ustala je i besno izašla iz
sobe više gnevna nego postiđena. Ali svakako prilično postiđena.
Ako samo reč kažeš, ubiću te kao psa.
Ponovo sam ugušio smeh.
„Šta je bilo, Rouz?“, doviknuo je Emet za njom. Rozali se nije okrenula.
Zaputila se prema garaži leđa pravih kao strela, a zatim se zavukla pod svoj
automobil kao da može pod njim da se zakopa.
„Šta je to bilo?“, upitao me je Emet.
„Nemam pojma“, slagao sam.
Emet je frustrirano zabrundao.
„Nastavi da sviraš“, molila je Ezme. Ponovo sam stao.
Uradio sam kako me je molila, a ona je stala iza mene i spustila ruke na moja
ramena.
Pesma je bila moćna, ali nedovršena. Poigravao sam se sa prelaznim
elementom, ali mi nekako tu nije pasao.
„Lepa je. Ima li ime?“, upitala je Ezme.
„Još nema.“
„Postoji li priča u vezi sa njom?“, upitala je sa osmehom u glasu. Ovo joj je
pričinjavalo veliko zadovoljstvo, i ja sam osećao krivicu što sam tako dugo
zanemarivao svoju muziku. Bilo je to sebično.
„To je... uspavanka, pretpostavljam.“ Tada sam uspeo da ubacim prelazni
element. Lako je vodio do sledeće stavke razvijajući se sasvim nezavisno od mene.
„Uspavanka“, ponovila je za sebe.
Postojala je priča u vezi sa ovom melodijom, i kada sam je video, delići su
lako seli na mesto. Priča je bila o usnuloj devojci u uskom krevetu čija je tamna
kosa ležala rasuta, gusta i zamršena, na jastuku...
Alis je ostavila Džaspera da se sam snalazi i sela pored mene na klupu.
Svojim treperavim, zvonkim glasom, bez reči je skicirala diskant dve oktave iznad
osnovne melodije.
„Dopada mi se“, izgovorio sam tiho. „Ali šta kažeš na ovo?“
Dodao sam melodiju harmoniji – ruke su mi letele preko dirki da sjedine sve
delove – modifikujući je malo, vodeći je u novom pravcu.
Uhvatila je raspoloženje i zapevala.
„Da. Savršeno“, rekao sam.
Ezme mi je stegla rame.
 Ali sada sam, dok se Alisin glas podizao iznad melodije i nosio je na neko
drugo mesto, video završetak. Video sam kako pesma mora da se završi, jer je
usnula devojka bila savršena baš takva kakva je bila, i svaka promena bila bi
pogrešna, izazvala bi tugu. Pesma je zaplovila prema toj spoznaji, sporije, niže. I
Alis je spustila glas, koji je sada zvučao svečano, bio je to ton kome je mesto bilo
pod zvonkim svodovima svećama osvetljene katedrale.
Odsvirao sam poslednju notu, a zatim pognuo glavu nad dirkama.
Ezme mi je pomilovala kosu. Biće sve u redu, Edvarde. Ovo će izaći na
najbolje. Zaslužuješ sreću, sine. Sudbina ti to duguje.
„Hvala“, prošaputao sam, poželevši da mogu da joj verujem. I da je moja
sreća bila važna.
Ljubav ne dolazi uvek u pogodnom obliku.
Nasmejao sam se jednom neveselo.
Ti si, od svih na ovoj planeti, možda najbolje opremljen da se nosiš sa tako
teškom neprilikom. Ti si najbolji i najpametniji od nas.
Uzdahnuo sam. Svaka majka je to isto mislila za svog sina.
Ezme je i dalje bila puna radosti koja me je dirnula u srcu bez obzira na
mogućnost tragedije. Ona je mislila da ću zauvek ostati sam.
Voleće i ona tebe, pomislila je iznenada i iznenadila me pravcem kojim su
se kretale njene misli. Ukoliko je bistra. Nasmešila se. Ali ne mogu da zamislim
nikoga ko bi bio toliko spor da ne uvidi kakva si prilika.
„Prestani, mama, teraš me da pocrvenim“, zadirkivao sam je. Ali njene reči
su me, premda malo verovatne, razvedrile.
Alis se nasmejala i zasvirala duet Heart and Soul. Nasmešio sam se i dovršio
sa njom ovu jednostavnu harmoniju. A zatim sam je počastio melodijom
Chopsticks.
Nasmejala se, pa uzdahnula. „Tako bih volela da mi kažeš zašto si se smejao
Rouz“, rekla je Alis. „Ali vidim da nećeš.“
„Neću.“
Prstom me je bocnula u uho.
„Budi pristojna, Alis“, ukorila ju je Ezme. „Edvard se ponaša kao kavaljer.“
„Ali želim da znam.“
Nasmejao sam se plačljivom tonu u njenom glasu. A zatim sam rekao: „Evo,
Ezme“, i počeo da sviram njenu omiljenu pesmu, neimenovanu melodiju
poštovanja ljubavi između nje i Karlajla kojoj sam tolike godine svedočio.
„Hvala, mili.“ Ponovo mi je stegla rame.
 Nisam morao da se koncentrišem da odsviram ovaj poznati komad.
Razmišljao sam o Rozali, koja se i dalje, figurativno rečeno, grčila od poniženja u
garaži i nasmešio se za sebe.
Nakon što sam i sam tek otkrio silinu ljubomore, donekle sam je žalio. Bio
je to užasan osećaj. Naravno, njena ljubomora je bila hiljadu puta sitničavija od
moje. Zavidna i zlobna.
Pitao sam se kakvi bi Rozalin život i ličnost bili da nije uvek bila najlepša.
Da li bi bila srećnija osoba – manje egocentrična? Saosećajnija? – da nije lepota
oduvek bila njena najjača tačka? Pa, pretpostavljam sam da je beskorisno bilo
pitati se to jer je prošlost prošla, a ona je oduvek bila najlepša. Čak i kao ljudsko
biće živela je pod svetlima reflektora svoje ljupkosti. Premda to njoj nije smetalo.
Upravo suprotno – iznad svega je najviše volela divljenje. To se nije promenilo sa
gubitkom smrtnosti.
Ne čudi onda što je, kada se ova njena potreba shvati kao podrazumevana,
bila uvređena kada ja nisam od samog početka obožavao njenu lepotu onako kako
je očekivala od svih muškarca da je obožavaju. Premda ona mene ni na koji način
nije želela – daleko od toga. Ali ju je ljutilo što ja nisam želeo nju, uprkos tome.
Sa Džasperom i Karlajlom bilo je drugačije – obojica su već bili zaljubljeni.
Ja sam bio potpuno slobodan, a ipak sam tvrdoglavo ostao imun.
Verovao sam da je ta stara ljutnja zakopana, da ju je odavno prevazišla. I
jeste... dok nije došao dan kada sam pronašao nekoga čija me je lepota dirnula
onako kako njena nije. Naravno. Trebalo je da budem svestan da će je to iritirati.
I verovatno bih i bio svestan toga da nisam bio toliko zaokupljen.
Rozali je odlučila da veruje da nema lepote na svetu koja bi mene mogla da
dodirne ako njenu lepotu nisam smatrao vrednom obožavanja. Bila je razjarena od
trenutka kada sam spasao Beli život naslutivši, zahvaljujući svojoj oštroj,
takmičarskoj intuiciji, interesovanje koga ni sam gotovo nisam bio svestan.
Rozali je bila smrtno uvređena što sam beznačajno ljudsko biće smatrao
privlačnijim od nje.
Potisnuo sam nagon da se ponovo nasmejem.
Ali donekle mi je smetao način na koji je gledala Belu. Rozali je smatrala da
je devojka neugledna. Kako je mogla da u to veruje? Meni je to bilo nerazumljivo.
Bez sumnje posledica ljubomore.
„O!“, rekla je Alis naglo. „Džaspere, znaš šta?“
Video sam ono što je upravo ugledala i ruke su mi se zaledile na dirkama.
„Šta, Alis?“, pitao je Džasper.
„Piter i Šarlot dolaze u posetu sledeće nedelje! Biće u susedstvu. Nije li to
lepo?“
 „Šta je bilo, Edvarde?“, upitala je Ezme, osetivši da su mi se ramena napela.
„Piter i Šarlot dolaze u Forks?, prosiktao sam na Alis.
Zakolutala je očima. „Smiri se, Edvarde. Nije im ovo prva poseta.“
Stegao sam zube. Jeste bila njihova prva poseta otkako je Bela stigla, a njena
slatka krv nije samo meni bila privlačna.
Alis se namrštila kada je videla moj izraz. „Nikada ovde ne love. Znaš to.“
Ali Džasperov brat, da se tako izrazim, i mala vampirica koju je voleo nisu
bili kao mi; oni su lovili na uobičajeni način. I nije im se smelo verovati da će
moći da se kontrolišu u Belinoj blizini.
„Kada?“, upitao sam.
Nezadovoljno je skupila usne, ali mi je rekla ono što me je zanimalo.
Ponedeljak ujutro. Niko neće povrediti Belu.
„Ne“, složio sam se, a zatim se okrenuo od nje. „Jesi li spreman, Emete?“
„Mislio sam da krećemo ujutro?“
„Vraćamo se do nedelje u ponoć. Pretpostavljam da je na tebi da odlučiš
kada želiš da krenemo.“
„U redu, dobro. Idem samo da se pozdravim sa Rouz.“
„Naravno.“ Biće to kratak pozdrav s obzirom na Rozalino raspoloženje.
Zaista si odlepio, Edvarde, pomislio je dok je išao prema zadnjim vratima.
„Pretpostavljam da jesam.“
„Odsviraj mi novu pesmu još jednom“, zamolila je Ezme.
„Ako želiš“, složio sam se, premda sam pomalo oklevao da pratim melodiju
do njenog neizbežnog kraja – kraja koji je u meni izazivao do tada nepoznat bol.
Na trenutak sam se zamislio, a zatim izvadio čep boce iz džepa i spustio ga na
prazan držač za note. To mi je malo pomoglo – moja mala uspomena na njeno da.
Klimnuo sam sebi i zasvirao.
Ezme i Alis su se pogledale, ali nijedna nije ništa pitala.

„Zar ti niko nikada nije rekao da se ne igraš hranom?“, doviknuo sam Emetu.
„O, hej, Edvarde!“, doviknuo je on meni smešeći se i mašući. Medved je
iskoristio trenutak nepažnje da ga teškom šapom dohvati preko grudi. Oštre
kandže su pocepale košulju i zaškripale preko njegove kože kao noževi preko
čelika.
Medved je prodorno riknuo.
 O, dobro, Rouz mi je poklonila ovu košulju!
Emet je rikom odgovorio razjarenoj životinji.
Uzdahnuo sam i seo na stenu. Ovo bi moglo da potraje. Ali Emet je gotovo
završio. Pustio je medveda da pokuša da mu otkine glavu još jednim zamahom
šape, pa se nasmejao kada se udarac odbio od njega i naterao medveda da se
zatetura unazad. Medved je riknuo i Emet je ponovo riknuo kroz smeh. A zatim
se bacio na životinju, koja je uspravljena na zadnje noge bila za glavu viša od
njega, nakon čega su, prepleteni, pali na zemlju i oborili stablo omorike. Režanje
medveda prekinulo se krkljanjem.
Emet je nekoliko minuta kasnije dotrčao do mesta na kom sam ga čekao.
Košulja mu je bila uništena, pocepana i krvava, lepljiva od smole i prekrivena
krznom. A ni tamna, kovrdžava kosa nije mu bila u mnogo boljem stanju. Na licu
je imao širok osmeh.
„Ovaj je bio snažan. Gotovo da sam mogao da osetim kada me je dohvatio
kandžama.“
„Kakvo si ti derište, Emete.“
Pogledao je moju neizgužvanu, čistu belu košulju. „Zar nisi uspeo da
pronađeš onu pumu?“
„Naravno da jesam. Ja samo ne jedem kao divljak.“
Emet se gromoglasno nasmejao. „Voleo bih da su jače, bilo bi zabavnije.“
„Niko nije rekao da moraš da se boriš za hranu.“
„Da, ali sa kim da se borim? Ti i Alis varate, Rouz ne želi da kvari frizuru,
a Ezme se ljuti ako se Džasper i ja zaista dohvatimo.“
„Život je težak, zar ne?“
Emet mi se nasmešio, pa prebacio težinu tako da se iznenada našao u
položaju za napad.
„Hajde, Edvarde. Isključi to na minut i bori se pošteno.“
„Ne isključuje se“, podsetio sam ga.
„Pitam se kako te ona devojka drži podalje od svojih misli“, razmišljao je
Emet. „Možda bi mogla da mi da neki savet.“
Mog raspoloženja je nestalo. „Drži se podalje od nje“, zarežao sam kroza
zube.
„Kako smo samo osetljivi.“
Uzdahnuo sam. Emet je seo pored mene na stenu.
„Izvini. Znam da si u nezgodnom položaju. Zaista se trudim da ne budem
previše bezosećajan kreten, ali pošto mi je to donekle prirodno stanje...“
 Sačekao je da se nasmejem njegovoj šali, a zatim je složio lice u grimasu.
Stalno tako ozbiljan. Šta te sada muči?
„Mislim na nju. Zapravo, brinem za nju.“
„Kakvog razloga imaš za brigu? Ti si ovde“. Glasno se nasmejao.
Ponovo sam ignorisao njegovu šalu, ali sam mu odgovorio na pitanje. „Jesi
li ikada razmišljao o tome koliko su krhki? Koliko toga lošeg može da se desi
smrtniku?“
„Ne zapravo. Pretpostavljam da mogu da razumem šta hoćeš da kažeš. Prvi
put i nisam baš mogao da pariram medvedu, zar ne?“
„Medvedi“, promrmljao sam, dodavši novi strah već velikoj gomili. „Ona bi
baš bila te sreće, zar ne? Da medved zaluta u grad. Naravno da bi pošao pravo na
Belu.“
Emet se zasmejao. „Zvučiš kao ludak. Čuješ to, zar ne?“
„Zamisli samo na trenutak da je Rozali ljudsko biće, Emete. I da bi mogla
da naleti na medveda... ili podleti pod automobil... ili je udari munja... ili padne
niz stepenice... ili se razboli – dobije neku bolest!“ Reči su burno izletele iz mene.
Osećao sam olakšanje što sam ih izbacio – gnojile su se u meni čitavog vikenda.
„Požari, zemljotresi i tornado! Uh! Kada si poslednji put slušao vesti? Jesi li video
šta im se sve dešava? Provale i ubistva...“ Stegao sam zube i naglo toliko pobesneo
od pomisli da bi drugo ljudsko biće moglo da je povredi da nisam mogao da dišem.
„Ehej, ehej! Stani, mali. Ona živi u Forksu, sećaš se? Što znači da je kiša
poliva.“ Slegnuo je ramenima.
„Mislim da je prati ozbiljan maler, Emete, zaista tako mislim. Pogledaj
dokaze. Od svih mesta u koja je mogla da ode, ona završi u gradu u kom vampiri
čine znatan procenat stanovništva.“
„Da, ali mi smo vegetarijanci. Nije li to sreća, a ne maler?“
„S obzirom na njen miris? Maler. A zatim, ponovo maler, način na koji
miriše meni.“ Besno sam pogledao svoje šake, ponovo osetivši mržnju prema
njima.
„Ali ti imaš više samokontrole od svih osim Karlajla. Ponovo sreća.“
„Kombi?“
„To je bila nezgoda.“
„Trebalo je da vidiš kako je krenuo na nju, Em, nekoliko puta. Časna reč,
kao da ga je privlačila kao magnet.“
„Ali ti si bio tamo. To je bila sreća.“
Emet se na trenutak zamislio u tišini. Zamislio je devojku u glavi, i njemu ta
slika nije bila naročito zanimljiva. Iskreno, ne vidim draž.
 „Pa ni ja ne vidim šta je to privlačno kod Rozali“, odvratio sam nepristojno.
„Časna reč, čini mi se da je u nju potrebno uložiti više truda nego što to lepo lice
zaslužuje.“
Emet se zasmejao: „Pretpostavljam da mi nećeš reći...“
„Ne znam šta nju muči, Emete“, slagao sam, naglo se široko nasmešivši.
Video sam njegovu nameru na vreme da se pripremim. Pokušao je da me
gurne sa stene, i začuo se glasan zvuk pucanja kada se u kamenu između nas
otvorila pukotina.
„Varalice“, promrmljao je.
Sačekao sam da iznova pokuša, ali je napad došao iz drugog pravca. Ponovo
je zamislio Belino lice, ovog puta je ono bilo belje, a oči su joj bile jarkocrvene.
„Ne“, izgovorio sam stegnutim glasom.
„To rešava tvoje brige oko njene smrtnosti, zar ne? A i tada ne bi želeo da
je ubiješ. Nije li to najbolji način?“
„Za mene? Ili za nju?“
„Za tebe“, odgovorio je lako. A njegov ton je poručio: razume se.
Neveselo sam se nasmejao. „Pogrešan odgovor.“
„Nije mi mnogo smetalo“, podsetio me je.
„Rozali jeste.“
Uzdahnuo je. Obojica smo znali da bi Rozali učinila sve, odrekla se svega,
ako bi joj to pomoglo da opet postane ljudsko biće. Svega. Čak i Emeta.
„Da, jeste“, tiho se složio.
„Ne mogu... ne bi trebalo... neću uništiti Beli život. Zar ti ne bi osećao isto
da je u pitanju Rozali?“
Emet se na trenutak zamislio. Zaista je... voliš?
„Ne mogu to čak ni da opišem, Em. Iznenada je ona postala čitav moj svet.
Ne vidim svrhu ostatka sveta ako nje nema u njemu.“
Ali nećeš da je promeniš? Neće živeti doveka, Edvarde.
„Znam to“, zaječao sam.
I, kao što si istakao, donekle je lomljiva.
„Veruj mi, i to znam.“
Emet nije bio taktičan, suptilni razgovori mu nisu bili jača strana. Sada se
mučio jer nikako nije želeo da me uvredi.
Možeš li uopšte daje dodirneš? Mislim, ako je voliš... zar ne bi želeo da je,
pa, dodirneš?
 Emet i Rozali uživali su u žestokoj telesnoj ljubavi. Njemu je bilo teško da
razume kako čovek može da voli bez tog aspekta.
Uzdahnuo sam. „Ne mogu čak ni da mislim na to, Emete.“
Auh! Šta uopšte možeš da uradiš?
„Ne znam“, prošaputao sam. „Pokušavam da pronađem način da... da je
ostavim. Samo ne mogu da dokučim kako da nateram sebe da se držim podalje od
nje.“
Sa dubokim zadovoljstvom shvatio sam da je bilo ispravno da ostanem –
barem za sada, kada su Piter i Šarlot rešili da nas posete. Bila je bezbednija ovde
pored mene, privremeno, nego što bi bila kada bih otišao. U tom trenutku ću moći
da budem njen malo verovatni zaštitnik.
Ova pomisao je u meni izazvala nemir. Žudeo sam da se vratim da bih
mogao da što je duže moguće obavljam tu ulogu.
Emet je primetio promenu u mom izrazu. O čemu razmišljaš.
„U ovom trenutku“, priznao sam pomalo postiđeno, „jedva čekam da se
vratim u Forks da je obiđem. Ne znam da li ću izdržati do nedelje uveče.“
„Uh, ne! Ne ideš kući ranije. Pusti Rozali da se malo ohladi. Molim te! Mene
radi.“
„Pokušaću da ostanem“, odvratio sam sumnjičavo.
Emet je potapšao telefon u mom džepu. „Alis će zvati ako postoji bilo kakva
osnova za tvoj napad panike. I ona se čudno ponaša u vezi sa tom devojkom kao i
ti.“
Nisam imao šta da kažem na to. „U redu. Ali neću ostati posle nedelje.“
„Nema smisla da žurimo nazad – ionako će biti sunčano. Alis je rekla da
smo oslobođeni škole do srede,“
Kruto sam odmahnuo glavom.
„Piter i Šarlot umeju da se kontrolišu.“
„Ne marim, Emete. Kakve je sreće, otići će da prošeta šumom u pogrešnom
trenutku i...“ Stresao sam se. „Vraćam se u nedelju.“
Emet je uzdahnuo. Baš kao ludak.

Bela je mirno spavala kada sam se u ponedeljak rano ujutro popeo do prozora
njene spavaće sobe. Poneo sam ulje da podmažem mehanizam – sasvim se
predavši tom konkretnom đavolu – i prozor mi se sada bešumno sklonio s puta.
 Po načinu na koji joj se kosa glatko širila preko jastuka zaključio sam da je
ova noć bila manje nemirna od one prethodne kada sam bio ovde. Ruke je sklopila
ispod obraza kao dete, a usne su joj bile blago razdvojene. Čuo sam kako polako
udiše i izdiše.
Osećao sam silno olakšanje što sam se vratio, što mogu ponovo da je vidim.
Shvatio sam da nisam istinski opušten ako nije tako. Ništa mi se nije činilo
ispravno kada sam bio daleko od nje.
A nije da je sve bilo u redu kada sam bio sa njom. Uzdahnuo sam, pa
udahnuo, puštajući vatru žeđi da zastruže niz grlo. Suviše dugo nisam osetio njen
miris. A vreme koje sam proveo bez bola i izazova sada je osećaj činilo još
snažnijim. Bilo je toliko loše da sam se plašio da kleknem pored njenog kreveta
da bih mogao da pročitam naslove njenih knjiga. Želeo sam znam priče u njenoj
glavi. Ali plašio sam se nečeg goreg od moje žeđi, plašio sam da se ću, ako
dozvolim sebi da joj se približim, želeti da joj budem još bliže.
Njene usne izgledale su veoma meko i toplo. Mogao sam da zamislim kako
ih dodirujem vrhom prsta. Tek ovlaš...
Upravo sam tu vrstu greške morao da izbegavam.
Ponovo sam prešao pogledom preko njenog lica tražeći na njemu promene.
Smrtnici su se stalno menjali – a meni je nemir izazivala misao da bih mogao nešto
da propustim.
Pomislio sam kako izgleda... umorno. Kao da nije dovoljno spavala tokom
vikenda. Je li izašla?
Nasmejao sam se tiho i kiselo kada sam shvatio koliko mi je to smetalo. Pa
šta ako je izašla? Nije bila moje vlasništvo. Nije bila moja.
Ne, nije bila moja – pa sam se ponovo rastužio.
„Mama“, promrmljala je tiho. „Ne... pusti me. Molim te...“
Duboko usečen između obrva bio joj je znak nemira, bora u obliku malog
slova v. Jasno je bilo da ju je brinulo ono što je njena majka radila u tom snu.
Naglo se okrenula na drugu stranu, ali joj kapci nisu zatreperili.
„Da, da“, promrmljala je, a zatim uzdahnula. „Uh! Suviše je zeleno.“
Jedna ruka joj se trznula i ja sam primetio plitke, još sveže ogrebotine preko
korena dlana. Povređena je? Premda povreda očigledno nije bila ozbiljna, ipak me
je zabrinula. Zamislio sam se zbog mesta povrede i zaključio da mora da se saplela.
To mi se činilo kao razumno objašnjenje kada se sve uzme u obzir.
Još nekoliko puta molila je majku, mrmljala nešto o suncu, a zatim utonula
u mirniji san i nije se više pomerala.
Utešno je bilo misliti kako neću morati doveka da nagađam rešenja ovih
malih misterija. Sada smo bili prijatelji – ili smo barem pokušavali da budemo
prijatelji. Mogao bih da je pitam kako je provela vikend – kako je bilo na plaži, i
da mi kaže kako se provela u noćnim aktivnostima zbog kojih je izgledala tako
umorno. Mogao bih da je pitam kako se povredila. Mogao bih malo i da se
nasmejem kada potvrdi moju teoriju.
Nežno sam se nasmešio dok sam se pitao da li je upala u okean. Pitao sam
se da li joj je bilo lepo na izletu. Je li mislila na mene. Jesam li joj nedostajao
makar majušni deo onoga koliko je ona meni.
Pokušao sam da je zamislim na suncu na plaži. Ali ta slika je bila nepotpuna
jer nikada lično nisam bio na Prvoj plaži. Video sam je samo na slikama.
Osetio sam blagu nelagodu kada sam se setio razloga iz kog nikada nisam
bio na toj lepoj plaži, koja se nalazila vrlo blizu moje kuće. Bela je provela dan na
plaži La Puš – mestu na kom je meni bio zabranjen pristup sporazumom. Mestu
na kom se nekoliko staraca još sećalo priča o Kalenovima, sećalo se i verovalo u
njih. Mestu gde su znali za našu tajnu.
Zatresao sam glavom. Nisam imao razloga za brigu. I Kvilijute je vezivao
ugovor. Čak i da je Bela naletela na jednog od tih ostarelih mudraca, ništa ne bi
mogli da joj otkriju. I zašto bi uopšte načinjali tu temu? Ne – Kvilijuti su možda
bili jedino zbog čega nisam morao da brinem.
Naljutio sam se na sunce kada je počelo da izlazi. Podsetilo me je da neću
moći još nekoliko dana da zadovoljim znatiželju. Zašto je baš sada rešilo da sija?
Uzdahnuo sam i izašao kroz njen prozor pre nego što je bilo dovoljno svetlo
da me neko vidi. Nameravao sam da ostanem u gustoj šumi pored njene kuće i
ispratim je u školu, ali sam se, kada sam zašao među drveće, iznenadio kada sam
osetio trag njenog mirisa na uskoj stazi.
Žurno sam ga, znatiželjno, pratio, brinući sve više jer je vodio sve dublje u
tamu. Šta je Bela radila ovde?
Trag koji je ostavila naglo je prestajao na potpuno nasumičnom mestu.
Udaljila se nekoliko koraka od staze, zašla u paprat i dotakla deblo palog drveta.
Možda čak i sedela na njemu...
Seo sam gde je ona sedela i osvrnuo se. Mogla je da vidi samo paprat i šumu.
Verovatno je padala kiša – miris je bio sapran i nije se uvukao duboko u drvo.
Zašto bi Bela dolazila da sedi ovde sama – a bila je sama, u to nije bilo
sumnje – usred vlažne, mračne šume?
To nije imalo smisla i, za razliku od ostalog što me je zanimalo, ovo nisam
mogao da spomenem u neobaveznom razgovoru.
I, Bela, pratio sam tvoj miris kroz šumu nakon što sam izašao iz tvoje sobe
– malo sam provalio, nema razloga za brigu, ja sam... ubijao paukove... Da, to bi
baš razbilo led.
 Nikada neću znati šta je radila ovde i o čemu je razmišljala, zbog čega sam
frustrirano stegao zube. Što je bilo još gore, ovo je bilo suviše nalik scenariju koji
sam izneo Emetu – Bela sama u šumi, gde će njen miris dozvati svakog ko ima
dovoljno izoštrena čula da ga prati.
Zaječao sam. Nije nju samo pratio maler, ona je koketirala sa njim.
Pa, za sada je imala zaštitnika. Bdeću nad njom, čuvati je dokle god to
budem mogao da opravdam.
Iznenada sam poželeo da Piter i Šarlot dođu u dužu posetu.
 8. DUH

Nisam često viđao Džasperove goste u toku dva sunčana dana koja su
proveli u Forksu. Kući sam dolazio samo da Ezme ne bi brinula. Inače sam živeo
pre kao duh nego kao vampir. Lebdeo sam nevidljiv u senkama, odakle sam mogao
da pratim predmet moje ljubavi i opsesije – odakle sam mogao da je vidim i čujem
u umovima srećnika koji su mogli da hodaju na sunčevoj svetlosti pored nje i
ponekad slučajno očešu ruku o njenu. Nikada nije reagovala na te dodire; njene
ruke su bile tople kao i njihove.
Prisilno odsustvo iz škole nikada mi nije bilo ovoliko mučno. Ali činilo se
da je sunce čini srećnom, pa nisam mogao previše da se ljutim na njega.
U ponedeljak ujutro prisluškivao sam razgovor koji je imao potencijal da mi
uništi samopouzdanje i učini mi vreme koje sam bio prisiljen da provodim daleko
od nje zaista mučnim. Ali naposletku mi je ulepšao dan.
Morao sam da osetim malo poštovanja prema Majku Njutonu. Bio je hrabriji
nego što sam mislio. Nije odustao i povukao se da liže rane – nameravao je da
pokuša ponovo.
Bela je u školu stigla veoma rano i, naoko rešena da uživa u suncu dok sija,
sela na jednu od retko korišćenih klupa dok je čekala da se oglasi prvo zvono.
Kosa joj je sijala na suncu na neočekivan način, sijala je crvenkastim sjajem koji
nisam očekivao.
Majk ju je tu pronašao kako ponovo nešto žvrlja i nije mogao da veruje
svojoj sreći.
Bilo mi je mučno što samo mogu da gledam, bespomoćan, vezan za senke
šume na jarkoj sunčevoj svetlosti.
Pozdravila ga je sa dovoljno oduševljenja da on oseti ushićenje, a ja suštu
suprotnost.
Dopadam joj se. Ne bi se smešila ovako da joj se ne dopadam. Kladim se da
je želela da ide na igranku sa mnom. Pitam se šta je to tako važno u Sijetlu...
Primetio je promenu boje njene kose. „Nikada to pre nisam primetio – tvoja
kosa ima crveni sjaj.“
Slučajno sam pomerio iz korena mlado drvo omorike na koje sam se
naslonio rukom, kada je između prstiju provukao pramen njene kose.
„Samo na suncu“, rekla je. Na moje duboko zadovoljstvo, povukla se blago
od njega kada joj je zatakao pramen kose iza uha.
 Majku je bio potreban minut da skupi hrabrost, pa je nekoliko minuta
protraćio na neobavezni razgovor.
Podsetila ga je na esej koji je trebalo svi da napišemo za sredu. Na osnovu
blago nadmenog izraza njenog lica, zaključio sam da je ona svoj već napisala. On
je sasvim zaboravio na esej, i to mu je ozbiljno umanjilo slobodno vreme.
Najzad je prešao na stvar – toliko sam snažno stegao zube da sam mogao
njima da zdrobim granit u prah – a čak ni tada nije mogao da natera sebe da je
otvoreno pita.
„Hteo sam da te pitam da li bi želela da izađeš.“
„O!“, rekla je.
Nastupila je kraća tišina.
„O“? Šta to znači? Hoće li pristati? Čekaj – pretpostavljam da je ja nisam
zapravo pozvao.
S mukom je progutao knedlu.
„Pa, mogli bismo da odemo na večeru ili tako nešto... a ja ću kasnije raditi
na njemu.“
Glupane – ni to nije bio poziv.
„Majk...“
Agonija i gnev moje ljubomore bili su jednako siloviti kao i prethodne
nedelje. Silno sam želeo da potrčim preko kampusa, suviše brzo za ljudske oči,
ugrabim je – otmem je ovom mladiću koga sam u ovom trenutku tako strašno
mrzeo da sam ga mogao ubiti prosto samo zato što bih u tome uživao.
Hoće li pristati na izlazak?
„Mislim da to ne bi bila najbolja ideja.“
Opet sam počeo da dišem. Ukočeno telo mi se opustilo.
Sijetl je ipak bio izgovor. Nije trebalo da pitam. Šta mi je bilo na pameti?
Kladim se da je upitanju onaj čudak, Kalen.
„Zašto?“, upitao je nadureno.
Oklevala je. „I ako ikada ponoviš ono što ću ti sada reći, veselo ću te prebiti
nasmrt...“
Naglas sam se nasmejao na pretnju smrću sa njenih usana. Kreja je uplašeno
kriknula i pobegla od mene.
„Ali kladim se da bi to povredilo Džesiku.“
„Džesiku?“ Šta? Ali... Dobro. Pretpostavljam... ha.
Njegove misli nisu više bile suvisle.
„Zaista, Majk, zar si slep?“
 Ponovio sam njenu izjavu. Ne bi trebalo od svih da očekuje da budu jednako
perceptivni kao ona, ali ovo je zaista bilo i više nego očigledno. S obzirom na to
koliko je nevolje i sam imao da natera sebe da pozove Belu da izađu, zar nije
mislio da bi jednako teško bilo i Džesiki da pozove njega? Mora da je od sebičluka
bio slep za druge. A Bela je bila toliko nesebična da je videla sve.
Džesika. Ha. Opa. Ha. „O!“, uspeo je da kaže.
Bela je iskoristila njegovu zbunjenost da izađe iz ove situacije.
„Čas počinje, ne smem ponovo da kasnim.“
Majk je od tog trenutka postao nepouzdana tačka gledišta. Zaključio je, dok
je prevrtao Džesiku u glavi, da mu se dopada što joj se dopada. Bilo je to na
drugom mestu, nije bilo jednako dobro kao kada bi se Bela tako osećala.
Ali slatka je. Ima pristojno telo – veće grudi od Bele. Vrabac u ruci...
A zatim se predao novim maštanjima, koja su bila jednako vulgarna kao i
ona o Beli, ali sada su me ona samo više nervirala nego što su me dovodila do
besa. Nije zaslužio nijednu od ove dve devojke; one su njemu bile gotovo potpuno
zamenjive. Nakon toga sam se držao podalje od njegovih misli.
Kada mi je Bela izašla iz vidnog polja, sklupčao sam se pored hladnog debla
ogromne planike i počeo da šetam iz uma u um sve vreme je držeći na oku, uvek
srećan kada sam mogao da je gledam kroz oči Andžele Veber. Poželeo sam da
postoji način da zahvalim Veberovoj prosto zato što je dobra osoba. Osećao sam
se bolje što Bela ima jednu kvalitetnu drugaricu.
Posmatrao sam Belino lice iz onog ugla koji mi se u tom trenutku pružao, i
video sam da ju je nešto uznemirilo. To me je iznenadilo – mislio sam da će
sunčeva svetlost biti dovoljna da joj zadrži smešak na licu. Za ručkom sam video
kako svaki čas gleda u prazan sto Kalenovih i bio sam presrećan zbog toga. Možda
sam i ja njoj nedostajao.
Posle škole je planirala da izađe sa drugim devojkama – automatski sam
isplanirao nadzor – ali su ovi planovi odloženi kada je Majk pozvao Džesiku na
večeru koju je najpre bio namenio Beli.
Pa sam otišao pravo do njene kuće i na brzinu pregledao šumu da se uverim
kako niko opasan ne luta u blizini. Znao sam da je Džasper upozorio svog
nekadašnjeg brata da izbegava grad – navodeći moju duševnu pomerenost i kao
objašnjenje i kao upozorenje – ali nisam želeo da rizikujem. Piter i Šarlot nisu
nameravali da stupe u sukob sa mojom porodicom, ali namere su bile nešto
promenljivo.
Dobro, preterivao sam. Znao sam to.
 Kao da je bila svesna da je neko posmatra, kao da se sažalila na agoniju koju
sam osećao kada nisam mogao da je vidim, Bela je izašla u dvorište nakon dugog
sata u kući. Nosila je knjigu u ruci i ćebe pod rukom.
Tiho sam se popeo više u krošnju najbližeg drveta koje je gledalo na
dvorište.
Raširila je ćebe preko vlažne trave, pa legla na stomak i počela da lista
izlizanu, očigledno često čitanu knjigu, pokušavajući da pronađe gde je stala.
Čitao sam preko njenog ramena.
Ah – ponovo klasik. Razum i osećajnost. Bila je obožavalac Ostinove.
Okusio sam način na koji su sunčeva svetlost i otvoren vazduh uticali na
njen miris. Činilo se da je njen miris postao slađi na toploti. Grlo mi je planulo od
požude, a bol je ponovo bio svež i žestok jer sam tako dugo bio daleko od nje.
Morao sam da odvojim trenutak da ovladam sobom, primoravajući sebe sve vreme
da dišem na nos.
Čitala je brzo i svaki čas ukrštala gležnjeve u vazduhu. Knjiga mi je bila
poznata, pa nisam čitao s njom. Posmatrao sam kako se sunčeva svetlost i vetar
poigravaju u njenoj kosi kada joj se telo iznenada ukrutilo, a ruka ukočila na
stranici. Stigla je do poslednje stranice drugog poglavlja. Stranica je počinjala
usred rečenice: „... ovim dvema gospama zajednički život postao nemoguć, uprkos
svim obzirima, lepom vaspitanju i materinskoj ljubavi gospođe Dašvud...“
Zgrabila je nekoliko stranica knjige i grubo ih okrenula, kao da ju je nešto
na stranici razgnevilo. Ali šta? Priča je tek započinjala i pripremao se sukob
između svekrve i snahe. Pojavljuje se glavni junak Edvard Ferars. Veličaju se
vrline Elinor Dašvud. Prisetio sam se prethodnih poglavlja, pokušavajući da
pronađem nešto potencijalno uvredljivo u prekomerno učtivoj prozi Ostinove. Šta
je moglo da je naljuti?
Zastala je kod naslova Mensfild park. Počinjala je novu priču – knjiga je bila
zbirka sabranih dela.
Ali stigla je do sedme stranice – ovog puta sam je pratio; gospođa Noris je
podrobno iznosila opasnost u slučaju da do Tomovog i Edmundovog prvog susreta
sa rođakom dođe u odraslom dobu – kada je Bela zaškripala zubima i silovito
zatvorila knjigu.
Duboko je udahnula kao da želi da se smiri, pa bacila knjigu u stranu i
okrenula se na leđa. Zasukala je rukave uz podlaktice otkrivajući više kože suncu.
Zašto je ovako reagovala na nešto što je očigledno bilo poznata priča? Još
jedna misterija, uzdahnuo sam.
 Sada je ležala veoma mirno, pomerila se samo jednom da skloni silovito
kosu sa lica. Raširila joj se oko glave poput reke boje kestena, pa ponovo ostala
nepomična.
Izgledala je vrlo spokojno dok je tako ležala na suncu. I činilo se da je sada
uspela da pronađe mir koji joj je malopre izmicao. Dah joj se usporio. Nakon
nekoliko dugačkih minuta, usne su počele da joj se pomeraju. Pričala je u snu.
Osetio sam nelagodni grč krivice. Jer ono što sam sada radio nije bio baš
dobro, ali nije bilo ni izbliza loše kao moje noćne zanimacije. Tehnički, sada nisam
čak ni nedozvoljeno boravio u njenoj kući – osnova drveta rasla je na susednom
placu – a kamoli činio neki veći prestup. Ali znao sam da ću, kada padne noć,
nastaviti da postupam pogrešno.
Čak i sada je deo mene želeo da nedozvoljeno kroči u njenu kuću. Želeo sam
da skočim na zemlju, dočekam se bešumno na prste i zađem u njen osunčani krug.
Samo da joj budem blizu. Da čujem reči koje mrmlja kao da ih šapuće meni.
Nije mene zadržavala u tome moja nepouzdana moralnost – već pomisao na
moju pojavu na sunčevom sjaju. Dovoljno je loše bilo što je moja koža bila kamen
i neljudskog izgleda u senci; nisam želeo da vidim Belu i sebe jedno pored drugog
na sunčevoj svetlosti. Razlika među nama je već bila nepremostiva i dovoljno
bolna i bez te slike u glavi. Da li sam mogao da budem groteskniji? Zamislio sam
njen užas ako bio otvorila oči i videla me pored sebe.
„Mmm…“, zaječala je.
Naslonio sam se na deblo, zavukao se dublje u senke.
Uzdahnula je. „Mmm.“
Nisam se plašio da se probudila. Glas joj je bio tek nizak, čežnjiv žubor.
„Edmunde. Ah!“
Edmund? Ponovo sam se setio mesta na kom je prestala da čita. Baš kada se
Edmund Bertram prvi put spominje.
Ha! Sumorno sam shvatio da nije sanjala mene. Samoprezir se vratio svom
silinom. Sanjala je likove iz knjiga. Možda je to oduvek bio slučaj, i sve vreme su
njeni snovi bili puni Hjua Granta u kravati. Toliko o mojoj taštini.
Nije više rekla ništa razumljivo. Popodne je prolazilo, a ja sam je posmatrao
iznova se osećajući bespomoćno, dok je sunce polako tonulo na nebu i senke se
navlačile preko travnjaka prema njoj. Želeo sam da ih odgurnem, ali tama je,
naravno, bila neizbežna; senke su je uzele. Kada je svetlosti nestalo, njena koža je
izgledala suviše bledo – sablasno. Kosa joj je bila ponovo tamna, gotovo crna
naspram lica.
 Bilo je to zastrašujuće gledati – jednako kao videti ostvarenje Alisinih vizija.
Belini ravnomerni, snažni otkucaji srca bili su jedina uteha, zvuk koji nije
dozvoljavao da mi ovaj trenutak liči na košmar.
Osetio sam olakšanje kada joj je otac stigao kući.
Nisam čuo mnogo njegovih misli dok je dolazio ulicom prema kući. Neku
blagu ljutnju... u prošlosti, nešto s posla. Iščekivanje izmešano sa glađu –
pretpostavljao sam da se radovao večeri. Ali njegove misli su bile toliko tihe i
suzdržane da nisam mogao da budem siguran da sam bio u pravu. Uspevao sam
da čujem samo suštinu.
Pitao sam se kako njena majka zvuči – kakva je bila genetička kombinacija
koja ju je stvorila tako jedinstvenu.
Bela je počela da se budi, podigla se u sedeći položaj kada su gume
automobila njenog oca zagazile na prilazni put popločan ciglama. Osvrnula se oko
sebe, zbunjena neočekivanom tamom. Na trenutak su joj oči pale na senke u
kojima sam se krio, ali je žurno sklonila pogled.
„Čarli?“, upitala je tihim glasom, i dalje gledajući u drveće oko malog
dvorišta.
On je zalupio vratima automobila, a ona je pogledala u pravcu iz kog se
začuo zvuk. Žurno je ustala i pokupila stvari, bacivši još jedan pogled prema šumi.
Prešao sam na drvo bliže zadnjem prozoru male kuhinje i slušao kako
provode veče. Bilo je zanimljivo porediti Čarlijeve reči sa njegovim prigušenim
mislima. Njegova ljubav i briga prema njegovom jedinom detetu bili su silni, ali
su njegove reči bile osorne i nemarne. Veći deo vremena su sedeli u prijatnoj tišini.
Čuo sam je kako mu govori o planu da sledeće večeri ode u Port Andželes u
kupovinu sa Džesikom i Andželom, pa sam slušajući je i ja izmenio svoje planove.
Džasper nije upozorio Pitera i Šarlot da ne idu u Port Andželes. Premda sam
znao da su se nedavno nahranili i da nisu nameravali da love u blizini našeg doma,
paziću na nju, za svaki slučaj. Naposletku, uvek postoje drugi moje vrste. I,
naravno, sve one ljudske opasnosti o kojima nikada nisam razmišljao pre.
Čuo sam da brine što će ostaviti oca da priprema večeru sam, i nasmešio se
ovom dokazu moje teorije – da, i ovde je ona bila ta koja se starala o drugima.
A zatim sam otišao, znajući da ću se vratiti dok bude spavala, ignorišući
moralne i etičke norme kojima se moje ponašanje protivilo.
Ali svakako neću narušiti njenu privatnost onako kako bi to uradio običan
voajer. Ja sam bio ovde da je štitim, ne da je gledam pohotljivo kao što bi je bez
sumnje gledao Majk Njuton da je dovoljno vešt da se kreće po krošnjama drveća.
Ne bih se ponašao prema njoj tako neotesano.
 Kuću sam, kada sam se vratio, zatekao praznu, što je meni savršeno
odgovaralo. Nisu mi nedostajale zbunjene ni prezrive misli koje su u pitanje
dovodile moj zdrav razum. Emet je zalepio poruku za gelender.
Fudbal na polju Renir – hajde! Molim te?
Pronašao sam olovku i napisao žao mi je ispod njegove molbe. U svakom
slučaju, bez mene su bili ravnomerno podeljeni u timove.
Otišao sam u najkraći mogući lov, zadovoljivši se manjim, nežnijim
stvorenjima koja nisu bila ukusna kao druge grabljivice, a zatim se presvukao i
otrčao nazad u Forks.
Bela nije dobro spavala noćas. Bacala se po pokrivačima, a lice joj je na
trenutke bilo zabrinuto, a na trenutke utučeno. Pitao sam se koji je košmar
progoni... a zatim sam shvatio da možda ne želim da znam.
Kada bi progovorila, uglavnom je mrzovoljnim glasom prezrivo govorila o
Forksu. Samo jednom je, kada je uzdahnula, izgovorila: „Vrati se“, i otvorila ruku
u nemoj molbi – imao sam šansu da se ponadam da sanja mene.
Naredni dan u školi, poslednji dan koji je trebalo da provedem kao zatočenik
sunca, bio je isti kao i prethodni. Bela je izgledala čak sumornije nego juče, i ja
sam se pitao da li će odustati od planova – činilo se da nije raspoložena za
kupovinu. Ali, kako je to bila Bela, verovatno će na prvo mesto staviti
zadovoljstvo svojih prijateljica.
Danas je nosila tamnoplavu bluzu i ta boja je savršeno isticala njenu kožu,
koja je izgledala kao sveža pavlaka.
Škola se završila, Džesika je rekla da će doći po obe devojke.
Otišao sam kući po automobil. Kada sam otkrio da su Piter i Šarlot tu,
zaključio sam da mogu dati devojkama sat ili nešto više prednosti. Bila bi muka
pratiti ih i voziti po ograničenju – užasna misao.
Svi su se okupili u osvetljenoj velikoj sobi. Piter i Šarlot primetili su moju
rastrojenost kada sam im zakasnelo poželeo dobrodošlicu, mlako se izvinjavajući
zbog svog odsustva, i ljubio nju u obraz, a sa njim se rukovao. Nisam bio kadar da
se dovoljno usredsredim da pratim njihov razgovor. Čim je prošlo dovoljno
vremena da sam mogao učtivo da se izvinim, prišao sam klaviru i počeo tiho da
sviram.
Kakvo neobično stvorenje, mislila je Šarlot, koja je bila Alisine građe i imala
svetloplavu kosu. A bio je tako normalan i prijatan kada smo poslednji put bili
ovde.
Piterove misli su bile sasvim u skladu sa njenima, kao što je obično i bio
slučaj.
 Mora da je zbog životinja. Nedostatak ljudske krvi ih naposletku sve izludi,
zaključio je. Njegova kosa bila je jednako svetla kao i njena i bila je gotovo
jednako dugačka. Bili su veoma slični – osim po visini, jer je on bio gotovo
jednako visok kao Emet. Oduvek sam smatrao da su lep par.
Zašto se uopšte trudio da dođe kući? Prezrivo je pomislila Rozali.
Ah, Edvard. Mrsko mi je što ga vidim da toliko pati. Ezme je briga počinjala
da kvari radost. Trebalo bi da brine. Ova ljubavna priča koju je zamišljala za mene
svakog trenutka je sve vidljivije naginjala ka tragediji.
Lepo se provedi u Port Andželesu večeras, pomislila je Alis veselo. Reci mi
kada smem da razgovaram sa Belom.
Žalostan si. Ne mogu da verujem da si sinoć propustio utakmicu samo da bi
gledao nekoga kako spava, progunđao je Emet.
Svi osim Ezme su nakon jednog trenutka prestali da misle na mene, a ja sam
namerno svirao diskretnije da im ne skrenem pažnju na sebe.
Dugo vremena nisam obraćao pažnju na njih, puštao sam da mi muzika
skrene misli sa moje nelagode. Nikada nisam mogao da izbegnem osećanje nemira
kada mi devojka nije bila pred očima. Ponovo sam obratio pažnju na njihov
razgovor kada su počeli da se opraštaju.
„Ako ponovo vidiš Mariju“, govorio je Džasper pomalo oprezno, „reci joj
da joj želim sve najbolje.“
Marija je bila vampirica koja je preobratila i Džaspera i Pitera – Džaspera u
drugoj polovini devetnaestog veka, Pitera u skorije vreme, u četrdesetima.
Potražila je Džaspera jednom dok smo živeli u Kalgariju. Bila je to zanimljiva
poseta – morali smo smesta da se selimo, a Džasper ju je učtivo zamolio da se u
buduće drži na odstojanju.
„Mislim da nam se putevi neće uskoro ukrstiti“, rekao je Piter smejući se –
Marija je bila neporecivo opasna i ona i Piter se nisu mnogo voleli. Piter je,
naposletku, bio ključan za Džasperov prelazak kod Kalenovih. Džasper je oduvek
bio Marijin miljenik; smatrala je za nevažnu sitnicu činjenicu da je nekada
planirala da ga ubije. „Ali, ako se to desi, svakako ću joj preneti tvoje želje.“
Rukovali su se i spremali se za odlazak. Dozvolio sam da se pesma koju sam
svirao završi i žurno ustao.
„Šarlot, Pitere“, rekao sam klimajući glavom.
„Drago mi je što sam te ponovo videla, Edvarde“, izgovorila je Šarlot
neiskreno. Piter je samo klimnuo glavom.
Ludak, dobacio je Emet za mnom.
Idiot, pomislila je Rozali u istom trenutku.
 Sirotan. Bila je to Ezme.
A Alis je, prekornim tonom, pomislila: Idu na istok, u Sijetl. Neće biti ni
blizu Port Andželesa. Pokazala mi je dokaz iz svojih vizija.
Pretvarao sam se da nisam to čuo. Moji izgovori su ionako bili labavi.
Opustio sam se kada sam seo u automobil. Snažno predenje motora koji je
Rozali preradila – prošle godine, kada je bila blagonaklonije raspoložena prema
meni – umirivalo me je. Laknulo mi je što se krećem, što znam da sam sa svakim
kilometrom koji mi nestane pod gumama bliže Beli.
 9. PORT ANDŽELES

Kada sam stigao u Port Andželes, bilo je suviše svetlo da ulazim u grad.
Sunce je još bilo na nebu, i premda su prozori bili dovoljno zatamnjeni da mi pruže
kakvu takvu zaštitu, nije bilo razloga da se izlažem nepotrebnom riziku. Još ne-
kom nepotrebnom riziku, trebalo bi da kažem.
Kako sam samo snishodljivo nekada sudio Emetu zbog njegovog
nepromišljenog ponašanja i Džasperu zbog nedostatka samodiscipline – a sada
sam ja svesno gazio sva pravila sa divljom razuzdanošću zbog koje su njihovi
propusti izgledali ništavno. Nekada sam ja bio onaj koji je bio odgovoran.
Uzdahnuo sam.
Bio sam siguran da ću iz daljine uspeti da pronađem Džesikine misli – njene
su bile glasnije od Andželinih, ali, nakon što pronađem prvu, moći ću da čujem i
drugu. A zatim ću, kada se senke izduže, prići bliže. Tik ispred grada skrenuo sam
s puta na zarasli prilazni put koji je izgledao kao se ne koristi često.
Znao sam u kom smeru da počnem da ih tražim – nije bilo mnogo mesta za
kupovinu u Port Andželesu. Uskoro sam pronašao Džesiku kako se vrti pred
trokrilnim ogledalom i video sam Belu njenim perifernim vidom kako procenjuje
dugačku crnu haljinu koju je nosila.
Bela i dalje izgleda besno. Ha-ha. Andžela je bila upravu – Tajler je kenjao.
Ali ne mogu da verujem da se još ljuti zbog toga. Bar zna da ima rezervu za
matursko veče. Šta ako Majku ne bude lepo na igranci i ne pozove me na matursko
veče? Šta ako pozove Belu na matursko veče? Misli li da je ona lepša od mene?
Misli li ona daje lepša od mene?
„Mislim da mi se plava više sviđa. Zaista ti ističe oči.“
Džesika se nasmešila Beli sa lažnom toplinom odmeravajući je sumnjičavo.
Zar to zaista misli? Ili želi da u subotu izgledam kao krava?
Već sam se umorio od Džesikinih misli. Tražio sam u njenoj blizini Andželu
– ah, Andžela je oblačila haljinu, pa sam žurno izašao iz njene glave da joj
obezbedim malo privatnosti.
Pa, Bela nije mogla da upadne u preveliku nevolju u tržnom centru. Pustiću
ih da obave kupovinu, a zatim ću ih pronaći kada završe sa tim. Još malo pa će
mrak, oblaci su već počinjali da se vraćaju, da dolaze sa zapada. Video sam ih tek
povremeno kroz gusto drveće, ali bilo mi je jasno da će ubrzati zalazak sunca.
Posmatrao sam i želeo ih više nego što sam ikada pre čeznuo za njihovom senkom.
Sutra ću ponovo u školi sedeti pored Bele i monopolisati njenu pažnju za ručkom.
Mogu da joj postavim sva pitanja koja sam čuvao.
Znači, pobesnela je zbog Tejlorove drskosti. Video sam u njegovoj glavi da
je bukvalno mislio, kada je spominjao maturu, da je on polagao pravo na Belu.
Prizvao sam u sećanje izraz na njenom licu od onog drugog poslepodneva – gnev
i nevericu – i nasmejao se. Pitao sam se šta će mu reći u vezi s ovim. Ili će se pre
pretvarati da ništa ne zna, da će blefirati i nadati se da će ga to odbiti? Biće to
zanimljivo gledati.
Vreme je prolazilo polako dok sam čekao da se senke izduže. Povremeno
sam proveravao Džesikine misli; njen mentalni glas je bilo najlakše pronaći, ali
nisam želeo da se dugo zadržavam na njemu. Video sam mesto u kom su planirale
da jedu. Biće mračno do večere... možda bih mogao slučajno da odaberem isti
restoran. Dotakao sam telefon u džepu, razmišljajući da pozovem Alis da mi se
pridruži. Dopalo bi joj se to, ali bi želela i da razgovara sa Belom. Nisam bio
siguran da sam spreman da dozvolim da Bela dublje uđe u moj svet. Nije li jedan
vampir predstavljao dovoljno veliku nevolju?
Rutinski sam ponovo proverio Džesikine misli. Razmišljala je o nakitu,
tražila da čuje Andželino mišljenje.
„Možda bi trebalo da vratim ogrlicu. Imam kod kuće jednu koja će
verovatno poslužiti, a i potrošila sam više nego što je trebalo.“ Mama će odlepiti.
Šta mi je bilo na pameti?
„Ne smeta mi da se vratimo do prodavnice. Misliš li da će nas Bela tražiti?“
Šta je ovo? Bela nije bila sa njima? Pogledao sam najpre kroz Džesikine oči,
pa prešao na Andželine. Bile su na trotoaru ispred niza prodavnica i upravo su se
okrenule i pošle nazad. Bele nije bilo nigde na vidiku.
O, koga briga za Belu, pomislila je Džesika nestrpljivo pre nego što je
odgovorila Andželi na pitanje. „Dobro je. Stići ćemo u restoran na vreme čak i
ako se vratimo. Kako bilo, želela je da bude sama.“ Na trenutak sam video knjižaru
u koju je Džesika mislila daje Bela otišla.
„Požurimo“, rekla je Andžela. Nadam se da Bela neće pomisliti da smo je
ostavile. Bila je tako fina prema meni u kolima. Ali zaista čitav dan deluje
potišteno. Pitam se da to nije zbog Edvarda Kalena? Kladim se da se zato
raspitivala za njegovu porodicu?
Trebalo je da budem pažljiviji. Šta mi je još ovde promaklo? Bela je otišla i
lutala je sama, i raspitivala se za mene? Andžela je sada slušala Džesiku – Džesika
je brbljala o onom imbecilu Majku – i ništa više nisam mogao da izvučem iz nje.
Procenio sam senke. Sunce će uskoro biti iza oblaka. Ako se budem držao
zapadne strane ulice, gde će zgrade zaklanjati ulicu od sve slabije svetlosti...
 Osećao sam nemir dok sam vozio kroz redak saobraćaj u centru grada.
Nisam o ovome razmišljao – da će se Bela izdvojiti – i nisam imao predstavu kako
da je pronađem. Trebalo je da to uzmem u obzir.
Dobro sam poznavao Port Andželes. Odvezao sam se pravo do knjižare u
Džesikinoj glavi, nadajući se da će moja potraga biti kratka, ali uveren da to neće
ići tako lako. Kada je bilo šta sa Belom bilo lako?
I naravno, u maloj knjižari nije bilo nikoga osim žene u zastareloj odeći koja
je stajala iza pulta. Ovo nije izgledalo kao mesto koje bi Beli bilo zanimljivo –
suviše u nju ejdž fazonu za praktičnu osobu. Pitao sam se da li se uopšte potrudila
da uđe u knjižaru.
Ugledao sam mesto u senci gde sam mogao da parkiram automobil. Od njega
se pružala staza u senci sve do tende prodavnice. Zaista ne bi trebalo. Nije bilo
bezbedno lutati naokolo dok sunce sija. Šta ako se sunčevi zraci odbiju od
automobila u prolazu i obasjaju me u pogrešnom trenutku?
Ali nisam znao kako drugačije da tražim Belu!
Parkirao sam auto i izašao napolje držeći se najdublje senke. Žurno sam
otišao do prodavnice primetivši blagi trag Belinog mirisa u vazduhu. Bila je tu, na
trotoaru, ali nije bilo nagoveštaja njenog mirisa u prodavnici.
„Dobro došli! Mogu li da vam pomognem...“, krenula je da kaže
prodavačica, ali ja sam već izašao napolje.
Pratio sam Belin miris dokle mi je to senka dozvoljavala zastavši kada bih
stigao do ivice senke i sunčeve svetlosti.
Kako sam se samo bespomoćno osećao – ograničen linijom između tame i
svetlosti koja se pružala preko trotoara ispred mene.
Mogao sam samo da pretpostavim da je nastavila preko ulice, pa otišla na
jug. Nije bilo mnogo čega u tom smeru. Da li se izgubila? Pa, to nije zvučalo
sasvim nekarakteristično za nju.
Vratio sam se u automobil i polako se vozio ulicama tražeći je. Zašao sam u
još nekoliko senki, ali sam njen miris osetio samo jednom, u smeru koji me je
zbunio. Kuda je pokušavala da ode?
Nekoliko puta provozao sam se između knjižare i restorana, nadajući se da
ću je videti na ulici. Džesika i Andžela već su bile tamo i pokušavale su da odluče
da li da poruče ili da čekaju Belu. Džesika je želela da poruči odmah.
Počeo sam da prolećem kroz umove neznanaca i gledam kroz njihove oči.
Neko mora da ju je negde video.
Postajao sam sve nemirniji što je duže nije bilo. Nisam razmišljao koliko bi
teško moglo biti da je pronađem kada bi mi, kao sada, bila izvan vidokruga i van
uobičajenih staza.
 Oblaci su se gomilali na horizontu i za nekoliko minuta moći ću da je pratim
pešice. Tada mi neće biti potrebno mnogo vremena. Zbog sunca sam sada bio
toliko bespomoćan. Samo još nekoliko minuta, a zatim će prednost biti na mojoj
strani i svet ljudi će biti bespomoćan.
Još jedan um, pa još jedan. Toliko trivijalnih misli.
... mislim da beba ponovo ima infekciju. uha...
Je li bilo šeststo četiri ili četiristo šest...
Ponovo kasni. Moram da mu kažem...
Aha! Evo je!
Najzad, njeno lice. Najzad ju je neko primetio!
Olakšanje je trajalo samo delić sekunde, a zatim sam pažljivije pročitao misli
muškarca koji je likovao nad njenim licem dok je ona oklevala u senkama.
Njegov um mi je bio stran, ali mi nije bio sasvim nepoznat. Nekada sam
lovio ovakve umove.
„NE!“, riknuo sam, a iz grla mi se otelo otegnuto režanje. Nagazio sam
papučicu gasa do poda, ali kuda sam išao?
Znao sam uopšteni pravac iz kog su stigle njegove misli, ali lokacija nije bila
dovoljno jasna. Nešto, moralo da je da bude nešto – naziv ulice, izlog prodavnice,
nešto u njegovom vidnom polju što će ga odati. Ali Bela je bila duboko u senci, a
njegov pogled je bio prikovan samo za njen uplašen izraz – uživao je u njenom
strahu.
Njeno lice je u njegovim mislima bilo zamagljeno sećanjem na druga lica.
Bela nije bila njegova prva žrtva.
Zvuk mog režanja potresao je karoseriju automobila, ali to mi nije odvratilo
pažnju.
Na zidu iza nje nije bilo prozora. Neka industrijska zona, daleko od
prometne trgovačke četvrti. Gume su zaškripale dok sam skretao za ugao
izbegavajući drugo vozilo i krećući se u pravcu za koji sam se nadao da je ispravan.
Dok je drugi vozač zatrubio, zvuk se već odavno izgubio iza mene.
Pogledaj kako drhti! Smejuljio se muškarac u iščekivanju. Privlačio ga je
strah – u njemu je uživao.
„Ne prilazi mi.“ Glas joj je bio tih i ravnomeran, nije vikala.
„Nemoj da si takva, šećeru.“
Gledao je kako se trza na zvuk grubog smeha koji je dopro iz drugog smera.
Ova buka mu je zasmetala – Umukni, Džefe! Pomislio je – ali je uživao u načinu
na koji se zgrčila. Uzbuđivalo ga je to. Počeo je da zamišlja njene molbe, način na
koji će preklinjati...
 Nisam bio svestan da nije sam dok nisam čuo glasan smeh. Proširio sam
svest izvan njega očajnički tražeći nešto što bih mogao da iskoristim. Napravio je
prvi korak prema njoj skupljajući i opuštajući šake.
Umovi oko njega nisu bili septička jama kakva je bio njegov um. Bili su svi
blago opijeni, ali niko nije bio svestan koliko je daleko čovek koga su zvali Lani
planirao da ide u ovom slučaju. Slepo su sledili njegov primer. Obećao im je malo
zabave...
Jedan od njih je nervozno pogledao niz ulicu – nije želeo da ga uhvate kako
maltretira devojku – i pružio mi je ono što mi je bilo potrebno. Prepoznao sam
poprečnu ulicu u koju je zurio.
Proleteo sam kroz crveno i jedva se provukao između dva automobila u
raskrsnici. Trube su treštale iza mene.
Telefon mi je zavibrirao u džepu. Ignorisao sam ga.
Lani je polako išao prema devojci, otezao je neizvesnost – trenutak užasa ga
je uzbuđivao. Čekao je da čuje njen vrisak, pripremao se da uživa u njemu.
Ali Bela je stegla vilicu i pripremila se. Bio je iznenađen – očekivao je da će
pokušati da beži. Iznenađen i blago razočaran. Voleo je da juri plen, da oseti
adrenalin lova.
Hrabra je. Možda i bolje, pretpostavljam – više će se opirati.
Bio sam udaljen jedan blok. Đavo je mogao da čuje riku mog motora, ali
nije obraćao pažnju na to, bio je suviše usredsređen na svoju žrtvu.
Videću kako će uživati u lovu kada on bude plen. Videću kako će mu se
dopasti moj stil lova.
U jednom drugom odeljku u glavi već sam prolazio kroz užase kojima sam
bio svedok u mojim osvetničkim danima, tražio najbolnije. Nikada nisam mučio
svoj plen ma koliko da je on to zaslužio, ali ovaj čovek je bio drugačiji. On će
patiti. Grčiće se u agoniji. Drugi će prosto umreti zbog saučesništva, ali ovo
stvorenje po imenu Lani preklinjaće za smrt dugo pre nego što mu je poklonim.
Približavao joj se.
Naglo sam izbio iza ugla obasjavši farovima prizor i zaledivši ih sve u mestu.
Mogao sam da pregazim vođu, koji se sklonio s puta, ali to bi bila suviše laka smrt
za njega.
Pustio sam automobil da se sasvim okrene prema smeru iz kog sam došao i
da suvozačeva vrata budu okrenuta prema Beli. Otvorio sam ih, a ona je već
potrčala prema automobilu.
„Ulazi“, zarežao sam.
Koji đavo?
 Znao sam da je ovo loša zamisao! Nije sama.
Da li da bežim?
Mislim da ću povratiti...
Bela je bez oklevanja uskočila u automobil i zatvorila vrata za sobom.
A zatim me je pogledala sa izrazom poverenja kakav nisam video ni kod
jednog ljudskog bića, i svi moji nasilni planovi su se urušili.
Bilo mi je potrebno mnogo, mnogo manje od jedne sekunde da shvatim da
ne bih mogao da je ostavim u automobilu da bih se obračunao sa četvoricom
muškaraca u ulici. Šta bih joj rekao, da ne gleda? Ha! Je li ikada uradila ono što
sam joj rekao da uradi?
Da li bih ih odvukao dalje da ne može da vidi, i ostavio je samu ovde? Malo
je verovatno bilo da bi se neki drugi psihopata mogao noćas šunjati ulicama Port
Andželesa, ali male su šanse bile i za postojanje ovog prvog! On je bio dokaz da
nisam bio lud – kao magnet je privlačila sve što je opasno. Ako ne budem dovoljno
blizu da joj pružim zaštitu, neko drugo zlo bi moglo da zauzme moje mesto.
Njoj će se ubrzavanje automobila činiti kao nastavak prethodnog kretanja
koji je nosi dalje od njenih napadača toliko brzo da su ostali da otvorenih usta sa
zbunjenim izrazom na licu zevaju za mojim automobilom. Neće prepoznati
trenutak oklevanja kod mene.
Nisam čak mogao ni da ga udarim automobilom. To bi je uplašilo.
Toliko sam divljački želeo njegovu smrt da mi je potreba za njom odjekivala
u ušima, mutila mi vid i ostavljala gorak ukus na jeziku, snažniji od vatre moje
žeđi. Mišići su mi bili zgrčeni od nužde, želje, potrebe. Morao sam da ga ubijem.
Polako ću ga rastavljati, komad po komad, najpre kožu od mišića, pa mišiće od
kosti...
Ali devojka je – jedina devojka na svetu – sedela držeći se obema rukama
za sedište i zurila u mene očima koje su bile neobično smirene i jasne. Osveta će
morati da čeka.
„Veži se“, naredio sam. Glas mi je bio grub od mržnje i želje za krvlju.
Neuobičajene. Odavno sam se obavezao na apstinenciju od ljudske krvi i ne bih
dozvolio ovom stvorenju da tu moju odluku promeni. Ovo će biti samo osveta.
Zakopčala je pojas i blago poskočila na zvuk koji se začuo. Ta mala buka
naterala ju je da poskoči, ali nije se ni trznula dok sam jurio kroz grad ignorišući
sva saobraćajna pravila. Osećao sam kako me gleda. Delovala je neobično
opušteno. To nije imalo smisla – ne ako se uzme u obzir ono što joj se upravo
desilo.
„Jesi li dobro?“, upitala je glasom grubim od stresa i straha.
Nju je zanimalo da li sam ja dobro?
 Jesam li bio dobro?
„Ne“, shvatio sam, glas mi je ključao od gneva.
Odvezao sam je na isti napušteni prilaz na kom sam proveo poslepodne u
najlošijem nadzoru koji sam u životu izveo. Sada je pod drvećem bio potpuni
mrak.
Bio sam toliko gnevan da mi se telo zaledilo u mestu, ostalo potpuno
nepomično. Moje ukočene ruke žudele su da zdrobe njenog napadača, da ga
samelju u komade, unakaze toliko da njegovo telo nikada neće moći da se
identifikuje.
Ali šta bih rizikovao kada bih je ostavio ovde samu, nezaštićenu u mračnoj
noći.
U glavi su mi proletale slike iz dana kada sam lovio ljude, slike koje sam
želeo da mogu da zaboravim. Pogotovo sada, kada je želja da ubijem bila mnogo
snažnija od svake nužde za lovom koju sam u životu osetio.
Ovaj čovek, ova gnusoba, nije bio najgori, premda je teško bilo razvrstati
dubine zla prema zaslugama. No ipak sam se sećao najgoreg. Nikada nije postojalo
ni zrno sumnje da je tu titulu zasluživao.
Većina muškaraca koje sam lovio u danima kada sam bio sudija, porota i
dželat osećala je nekakvu vrstu kajanja ili barem strah da će biti uhvaćena. Mnogi
od njih su se okretali alkoholu ili narkoticima da utišaju svoje brige. Drugi su
odvajali taj deo sebe, cepali svoju ličnost i živeli životom dvojice ljudi, jedan je
bio aktivan na svetlosti, drugi u tami.
Ali za najgoru, najpoganiju nakazu koju sam ikada sreo kajanje nije
predstavljalo problem.
Nikada nisam pronašao nikoga ko je tako temeljno prigrlio svoje zlo – ko je
uživao u njemu. Bio je potpuno oduševljen svetom koji je stvorio, svetom
bespomoćnih žrtvi i njihovih napaćenih krika. Bol je bio predmet svih njegovih
aktivnosti i naučio je majstorski da ga nanosi, da ga produžava.
Ja sam bio posvećen svojim pravilima, mom opravdanju za svu krv na koju
sam polagao pravo. Ali u ovom slučaju sam se pokolebao. Činilo mi se da bi brza
smrt za ovog čoveka predstavljala suviše lak izlaz.
Nikada nisam bio tako blizu da pređem granicu. No ipak sam ga ubio brzo i
efikasno kao i ostale.
Možda bi bilo drugačije da dve njegove žrtve nisu bile u onom podrumu
užasa kada sam ga otkrio. Dve mlade žene već teško povređene. Premda sam obe
odneo u bolnicu najvećom mogućom brzinom, samo je jedna preživela.
Nisam imao vremena da popijem njegovu krv. Nije to bilo važno. Bilo je
toliko mnogo drugih koji su zaslužili da umru.
 Kao ovaj Lani. I on je bio životinja, ali ne gori od onog kojeg sam pamtio.
Zašto mi se onda činilo ispravno, čak nužno, da on pati mnogo više?
Ali najpre...
„Bela?“, pitao sam kroza zube.
„Da?“, odgovorila je promuklo. Pročistila je grlo.
„Jesi li ti dobro?“ To je bilo najvažnije, prioritet. Odmazda je bila na drugom
mestu. Znao sam to, ali moje telo je bilo toliko puno gneva da je teško bilo
razmišljati.
„Da.“ Glas joj je još bio stegnut – bez sumnje od straha.
I nisam mogao da je ostavim.
Čak i da nije bila u večitoj opasnosti iz svih mogućih iritantnih razloga –
neke šale univerzuma na moj račun – čak i da sam mogao da budem siguran da će
biti savršeno bezbedna u mom odsustvu, nisam mogao da je ostavim samu u
mraku.
Mora da se silno plaši.
Ali nisam bio sposoban da je utešim – čak i da sam tačno znao kako da to
postignem, što nisam znao. Mora da je osećala kako iz mene izbija brutalnost,
mora da je to barem bilo očigledno. Uplašiću je još više ako ne uspem da umirim
želju za ubijanjem koja je ključala u meni.
Moram da mislim o nečem drugom.
„Skreni mi misli, molim te“, molio sam je.
„Izvini, šta?“
Jedva sam imao dovoljno kontrole da pokušam da joj objasnim šta mi je bilo
potrebno.
„Samo...“, nisam mogao da se dosetim kako da to izrazim. Odabrao sam
najbližu reč koje sam mogao da se setim. „Brbljaj o nečem nevažnom dok se ne
smirim.“ Bio je to loš izbor reči, shvatio sam čim sam ih izgovorio, ali nisam imao
snage da marim za to. Samo me je činjenica da sam joj bio potreban zadržavala u
automobilu. Čuo sam muškarčeve misli, razočaranje i gnev. Znao sam gde da ga
pronađem. Sklopio sam oči poželevši da nisam to mogao i da vidim.
„Uh oklevala je – dok je pokušavala da shvati moj zahtev, pretpostavljao
sam, ili je možda bila uvređena? – a zatim je nastavila: „Pregaziću Tajlera Kroulija
sutra pre škole?“ Izgovorila je ovo kao pitanje.
Da – to mi je bilo potrebno. Naravno da će Bela pronaći nešto neočekivano.
Kao i ranije, pretnja nasiljem sa njenih usana bila je neuobičajena, smešna. Da
nisam goreo od želje da ubijem, nasmejao bih se.
„Zašto?“, zarežao sam da bih je primorao da opet progovori.
 „Priča svima da ću biti njegov par na maturskoj večeri“, rekla je uvređenim
glasom. „Ili je poludeo, ili još pokušava da se iskupi što me umalo nije ubio
prošle... pa, sećaš se“, ubacila je suvo. „I misli da je matursko veče nekako
ispravan način da to uradi. Pa nešto mislim da ćemo, ako dovedem njegov život u
opasnost, poravnati račune, i neće moći da nastavi da pokušava da se iskupi. Nisu
mi potrebni neprijatelji, i možda će Loren o’laditi malo ako me on ostavi na miru.
Ali možda ću morati da napravim totalnu štetu na njegovoj nisan sentri“, nastavila
je, sada zamišljeno. „Ako ne bude imao kola, neće nikoga moći da vodi na
matursko veče...“
Bilo je ohrabrujuće videti da je nekad umela i da pogreši. Tajlerova upornost
nije imala nikakve veze sa nezgodom. Činilo se da nije bila svesna koliko je bila
privlačna momcima u srednjoj školi. Zar nije videla ni koliko je bila privlačna
meni?
Ah, delovalo je. Zagonetni načini funkcionisanja njenog uma uvek su bili
intrigantni. Počinjao sam da uspostavljam kontrolu nad sobom, da vidim nešto
osim osvete i ubijanja.
„Čuo sam za to“, rekao sam joj. Prestala je da priča, pa sam morao da
nastavim.
„Jesi?“, upitala je u neverici. A zatim se u njenom glasu začulo još više
gneva. „A neće moći da ide na matursko veče i ako bude paralisan od vrata
nadole.“
Poželeo sam da postoji način da je zamolim da nastavi s iznošenjem pretnji
smrću i telesnim povredama a da ne zvučim poremećeno. Nije mogla da odabere
bolji način da me umiri. A njene reči – samo sarkazam u njenom slučaju, hiperbola
– bile su podsetnik koji mi je u ovom trenutku bio očajnički potreban.
Uzdahnuo sam i otvorio oči.
„Da li ti je bolje?“, upitala je bojažljivo.
„Ne zapravo.“
Ne, bio sam smireniji, ali mi nije bilo bolje. Zato što sam upravo shvatio da
neću moći da ubijem zlikovca po imenu Lani. Jedino što sam u ovom trenutku
želeo više nego da počinim nadasve opravdano ubistvo bila je ova devojka. I
premda nisam mogao da je imam, samo san o tome da bude moja onemogućavao
mi je da noćas krenem u ubilački pohod.
Bela je zaslužila boljeg muškarca, ne ubicu.
Više od sedam decenija proveo sam pokušavajući da budem nešto – bilo šta
– osim ubice. Te godine napora nikada me ne bi mogle učiniti dostojnim devojke
koja sedi pored mene. A ipak sam osećao da bi mi ona, kada bih se makar samo
na jednu noć vratio tom životu, doveka bila izvan domašaja. Čak i ako ne bih pio
njihovu krv – čak i kada ne bi taj dokaz plamteo crvenom bojom u mojim očima
– zar ona ne bi osetila razliku?
Pokušavao sam da budem dovoljno dobar za nju. Bio je to nemoguć cilj. Ali
nisam mogao da podnesem pomisao da odustanem.
„Šta je bilo?“, prošaputala je.
Njen miris mi je ispunio nos, i podsetio me zašto ne mogu da je zaslužim.
Nakon svega ovoga, i pored toga što sam je toliko silno voleo, i dalje mi je voda
udarala na usta pri pomisli na nju.
Biću onoliko iskren prema njoj koliko je to moguće. To sam joj bio dužan.
„Ponekad imam problem sa svojom naravi, Bela.“ Zurio sam u crnilo noći
želeći da ona čuje užas u mojim rečima, i da ga ne čuje. Ali više sam želeo da ga
čuje. Beži, Bela, beži. Ostani, Bela, ostani. „Ali ne bi bilo korisno da se okrenem
i pohvatam one. Sama pomisao na to me je gotovo izvukla iz automobila. Duboko
sam udahnuo puštajući da mi njen miris pali grlo. „Barem to pokušavam da
ubedim sebe.“
„O!“
Nije rekla ništa drugo. Koliko je razumela? Pogledao sam je krišom, ali ništa
nisam mogao da pročitam sa njenog lica. Možda je prazno od šoka. Pa, nije od
užasa zavrištala. Ne još.
„Džesika i Andžela će se zabrinuti“, izgovorila je tiho. Glas joj je bio veoma
smiren, a ja nisam bio siguran kako je to moguće. Da nije bila u šoku? Možda joj
večerašnji događaji još nisu doprli do svesti. „Trebalo je da se nađem sa njima.“
Je li želela da se udalji od mene? Ili je samo bila zabrinuta da će njene
drugarice brinuti?
Nisam joj odgovorio, već sam pokrenuo motor i vratio je do njih. Što sam
bliže bio gradu, to mi je teže bilo da se držim svoje rešenosti. Bio sam mu tako
blizu...
Ako je bilo nemoguće – ukoliko nikada nisam mogao da pripadam ovoj
devojci i ako nikada nisam mogao da je zaslužim – gde je bilo logike da pustim
čoveka da prođe nekažnjeno? Mora da mogu barem toliko sebi da dozvolim.
Ne. Neću odustati. Ne još. Želeo sam je previše da bih se predao.
Stigli smo do restorana u kom je trebalo da se nađe sa drugaricama pre nego
što sam počeo da pronalazim neki smisao u svojim mislima. Džesika i Andžela
završile su sa obrokom, i sada su obe bile istinski zabrinute za Belu. Krenule su
da je traže i išle su mračnom ulicom.
Nije to bila dobra noć za lutanje ulicama.
 „Kako si znao gde...“ Belino nedovršeno pitanje me je prekinulo i ja sam
shvatio da sam napravio još jedan kiks. Bio sam suviše rastrojen da se setim da je
pitam gde je trebalo da se nađe sa drugaricama.
Ali umesto da dovrši pitanje i navaljuje na odgovoru, Bela je samo
odmahnula glavom i nasmešila se.
Šta je to značilo?
Pa, nisam imao vremena da razmišljam o njenom neobičnom prihvatanju
mog prilično čudnog znanja. Otvorio sam vrata.
„Šta to radiš?“, upitala je zvučeći uplašeno.
Ne ispuštam te iz vida. Ne dozvoljavam sebi da večeras budem sam. I zato:
„Vodim te na večeru.“
Pa, ovo bi trebalo da bude zanimljivo. Činilo se kao sasvim drugo veče od
onog u kom sam zamišljao da pozovem Alis i pretvaram se da smo sasvim slučajno
odabrali isti restoran kao i Bela i njene drugarice. A sada sam praktično bio u
izlasku sa devojkom. Samo što se to nije računalo, jer joj nisam dao priliku da
odbije.
Već je bila delimično otvorila vrata pre nego što sam zaobišao automobil –
nije me obično toliko frustriralo što moram da se krećem neupadljivom brzinom –
umesto da mi dozvoli da joj ja otvorim vrata.
Sačekao sam da mi se pridruži sve nemirniji kako su se njene drugarice
približavale mračnom uglu.
„Idi da zaustaviš Džesiku i Andželu pre nego što i njih budem morao da
tražim“, naredio sam joj žurno. „Nisam siguran da bih mogao da se obuzdam kada
bih ponovo naleteo na one tvoje prijatelje.“ Ne, ne bih bio dovoljno snažan za to.
Zadrhtala je, pa se brzo pribrala. Napravila je pola koraka prema njima
glasno ih dozivajući: „Džes! Andžela!“ Okrenule su se, pa je mahnula rukom iznad
glave da im privuče pažnju.
Bela! O, dobro je, pomislila je Andžela s olakšanjem.
Malo kasni, progunđala je Džesika, ali je i ona bila srećna što se Bela nije
izgubila i što nije povređena. Zbog toga mi se dopala malo više nego pre.
Požurile su nazad, pa zastale zaprepašćeno kada su mene videle pored nje.
Aha! Pomislila je Džes zapanjeno. Nema šanse!
Edvard Kalen? Da li se odvojila od nas da bi njega pronašla? Ali zašto bi
pitala da li su otišli na put ako je znala da je on ovde... Nakratko mi je pred očima
sevnuo postiđeni izraz na Belinom licu kada je pitala Andželu da li porodica često
odsustvuje iz škole. Ne, nije mogla da zna, zaključila je Andžela.
 Džesikine misli su od iznenađenih postale sumnjičave. Bela krije nešto od
mene.
„Gde si bila?“, upitala je zureći u Belu, ali gledajući u mene krajičkom oka.
„Izgubila sam se. A zatim sam naletela na Edvarda“, rekla je Bela mašući
rukom prema meni. Glas joj je bio iznenađujuće normalan. Kao da je to zaista bilo
jedino što se desilo.
Mora da je u šoku. To je jedini način da se objasni njena smirenost.
„Mogu li da vam se pridružim?“, upitao sam, učtivosti radi. Znao sam da su
već jele.
Sunce ti, baš je zgodan, pomislila je Džesika, čije su misli iznenada postale
blago nepovezane.
Andžela nije bila mnogo pribranija. Volela bih da nismo već jele. Auh. Samo.
Auh.
Zašto nisam to mogao da uradim Beli?
„Uh... naravno“, složila se Džesika.
Andžela se namrštila. „Uh, zapravo, Bela, mi smo jele dok smo te čekale“,
priznala je. „Izvini.“
Umukni, požalila se Džesika u sebi.
Bela je nemarno slegnula ramenima. Tako opušteno. Očigledno je u šoku.
„U redu je – nisam gladna.“
„Mislim da bi trebalo nešto da pojedeš“, izrazio sam neslaganje. Morala je
da unese šećer – premda je njena krv i ovako mirisala dovoljno slatko, pomislio
sam zajedljivo. Užas će je svakog časa savladati, a prazan stomak joj neće pomoći.
Iz iskustva sam znao da je lako gubila svest.
Ove devojke neće biti ni u kakvoj opasnosti ako smesta odu kući. Opasnost
nije vrebala svaki njihov korak.
I ja bih radije bio nasamo s Belom – ukoliko je ona bila voljna da bude
nasamo sa mnom.
„Imate li nešto protiv da ja vratim Belu kući?“, upitao sam Džesiku pre nego
što je Bela stigla da odgovori. „Nećete morati da je čekate dok ne završi sa
večerom.“
„Uh, nema problema, valjda...“, Džesika je prodorno zurila u Belu tražeći
neki znak da ona ovo želi.
Verovatno ga želi za sebe. Ko ne bi, pomislila je Džes. U isto vreme je
gledala Belu kako joj namiguje.
Bela joj je namignula?
 „Dobro“, složila se Andžela žurno, želeći da se što pre skloni ako je Bela
tako želela. A činilo se da ona to želi. „Vidimo se sutra, Bela... Edvarde.“ S mukom
je izgovorila moje ime nemarnim tonom. A zatim je zgrabila Džesiku za ruku i
počela da je vuče za sobom.
Pronaći ću način da zahvalim Andželi za ovo.
Džesikin automobil je bio u blizini u jarkom krugu svetlosti ulične svetiljke.
Bela ih je pažljivo posmatrala, sa malom borom brige između očiju, dok nisu
sele u automobil, što znači da mora da je donekle svesna opasnosti u kojoj je bila.
Džesika je mahnula dok su se udaljavale, i Bela je mahnula njoj. Tek nakon što je
automobil nestao, ona je duboko udahnula i okrenula se prema meni.
„Časna reč, nisam gladna“, rekla je.
Zašto je sačekala da odu pre nego što je progovorila? Zar je zaista želela da
bude sama sa mnom – čak i sada nakon što je videla moj bukvalno ubilački gnev?
Bilo to slučaj ili ne, moraće nešto da pojede.
„Udovolji mi“, rekao sam.
Otvorio sam vrata restorana i ostao da čekam.
Uzdahnula je i ušla.
Išao sam pored nje do stalka za kojim je stajala hostesa. Bela je i dalje
izgledala sasvim pribrano. Želeo sam da joj dodirnem ruku, čelo, da joj proverim
temperaturu. Ali moja ledena ruka bila bi joj odbojna, kao i pre.
O, bože. Prilično bučan mentalni glas hostese uvukao mi se u misli. Bože,
mili bože.
Čini se da je bio red na mene da teram sve da se okreću za mnom. Ili sam to
počeo samo više da primećujem jer sam toliko silno želeo da me Bela vidi na taj
način? Uvek smo bili privlačni našem plenu, ali nikada pre nisam toliko razmišljao
o tome. Obično je – ukoliko nije bilo, kao u slučaju Šeli Koup i Džesike Stenli,
stalnog prisustva da ublaži užas – strah nastupao prilično brzo nakon prvobitne
privlačnosti.
„Sto za dvoje?“, rekao sam kada hostesa nije progovorila.
Mmm! Kakav glas! „O, da. Dobro došli u restoran Bela Italija. Molim vas
pođite za mnom.“ Njene misli su bile zaokupljene – procenjivala je.
Možda mu je rođaka. Ne može mu biti sestra, ne liče. Ali svakako je član
porodice. Ne može biti da je on s njom.
Ljudske oči bile su zamagljene; ništa nisu videle jasno. Kako je ova
uskogruda žena mogla da smatra moje fizičke draži – zamke za plen – toliko
privlačnim, a nije mogla da vidi nežno savršenstvo devojke pored mene?
 Pa, nema potrebe da joj pomažem, za svaki slučaj, razmišljala je hostesa dok
nas je vodila do porodičnog stola u sredini najkrcatijeg dela restorana. Mogu li da
mu dam moj broj dok je ona ovde, razmišljala je.
Izvukao sam novčanicu iz zadnjeg džepa. Ljudi su uvek bili spremni na
saradnju kada je u pitanju bio novac.
Bela je već bez pogovora sedala na stolicu koju joj je hostesa pokazala.
Odmahnuo sam glavom, a ona je zastala i znatiželjno nagnula glavu u stranu. Da,
biće veoma znatiželjna večeras. Masa nije bila idealno mesto za takav razgovor.
„Možda nešto privatnije?“, upitao sam hostesu pružajući joj novac. Trgla se
iznenađeno, a zatim sklopila ruku oko napojnice.
„Naravno.“
Pogledala je krišom novčanicu dok nas je vodila iza zida koji je odvajao
jedan deo prostorije.
Pedeset dolara za bolji sto? I bogat je. To ima smisla – kladim se da njegova
jakna košta više od moje mesečne plate. Dođavola. Zašto želi privatnost sa njom?
Ponudila nam je separe u jednom tihom uglu restorana gde niko neće moći
da nas vidi – videti Beline reakcije na ono što bih mogao da joj kažem. Nisam
imao predstavu šta bi mogla da traži od mene večeras. Ni šta bih mogao da joj
dam.
Koliko je naslutila? Kakvo je objašnjenje za večerašnje događaje izmislila
da bi pronašla neki smisao u njima?
„Kako vam se ovo čini?“, upitala je hostesa.
„Savršeno“, rekao sam joj iznenada osetivši ljutnju zbog njenog prezrivog
stava prema Beli, pa sam joj se široko nasmešio otkrivajući zube. Dozvolio joj da
me dobro vidi.
Oho! „Uh... konobar će uskoro doći.“ Ne može biti stvaran. Možda će ona
nestati... možda ću napisati moj broj na njegov tanjir sa špagetama u marinara
sosu. Udaljila se blago zanoseći u jednu stranu.
Čudnovato. Nije bila uplašena. Iznenada sam se setio kako me je Emet
zadirkivao u kafeteriji pre mnogo nedelja. Kladim se da sam ja mogao bolje da je
zastrašim.
Da li sam gubio oštrinu?
„Zaista ne bi trebalo to da radiš ljudima“, prekinula mi je Bela tok misli sa
neodobravanjem. „To nije pošteno.“
Zagledao sam se u njen prekoran izraz. Šta je htela da kaže? Nisam uspeo
da uplašim hostesu, uprkos najboljim namerama. „Šta?“
„Da ih tako očaravaš – verovatno sirotica sada hiperventilira u kuhinji.“
 Hmm. Bela je bila vrio blizu istini. Hostesa je bila tek delimično suvisla u
ovom trenutku dok je iznosila svoju netačnu procenu o meni svojoj koleginici
konobarici.
„O, ma hajde“, ukorila me je Bela kada joj nisam odmah odgovorio. „Mora
da znaš kako utičeš na ljude.“
„Ja očaravam ljude?“ Zanimljiv izbor reči. Dovoljno precizan za večeras.
Pitao sam se zašto je razlika...
„Nisi primetio?“, upitala je i dalje prekornim glasom. „Zar misliš da svi tako
lako isteraju svoje?“
„Da li i tebe očaravam?“, impulsivno sam pokazao znatiželju.
Ali, pre nego što sam stigao suviše duboko da se pokajem što sam naglas
izgovorio ove reči, ona je odgovorila: „Često.“ A obrazi su joj zasijali bledim
ružičastim sjajem.
Očaravam je.
Srce mi se nadulo do nade kakvu se nisam sećao da sam pre osetio.
„Zdravo“, rekao je neko – konobarica, predstavila se. Njene misli su bile
glasne, i eksplicitnije od hostesinih, ali sam je isključio. Zagledao sam se u Belu,
i posmatrao kako joj se krv širi preko jagodica, ne primećujući kako mi se grlo na
to žari, već kako rumenilo ističe bledilo njene kože.
Konobarica je čekala nešto. Ah, pitala je da li želimo da poručimo piće.
Nastavio sam da gledam u Belu, pa je i konobarica nevoljno pogledala u nju.
„Ja ću koka-kolu?“, rekla je Bela kao da traži odobrenje.
„Dve koka-kole“, rekao sam. Žeđ – obična, ljudska žeđ – bila je znak šoka.
Postaraću se da joj još više šećera iz gaziranog napitka dospe u krv.
Ali izgledala je zdravo. I više nego zdravo. Blistala je.
„Šta je bilo?“, upitala je, pretpostavljam pitajući se zašto zurim u nju. Bio
sam neodređeno svestan da je konobarica otišla.
„Kako se osećaš?“, upitao sam.
Trepnula je iznenađena pitanjem. „Dobro sam.“
„Ne osećaš vrtoglavicu, mučninu, nije ti hladno?“
Sada je bila još zbunjenija. „ Da li bi trebalo?“
„Pa, čekam da upadneš u šok.“ Nasmešio sam joj se jednom stranom usta
očekujući da porekne. Neće želeti da neko vodi računa o njoj.
Bio joj je potreban trenutak da mi odgovori. Oči su joj bile pomalo
zamagljene. Tako je ponekad izgledala kada sam joj se smešio. Je li bila...
očarana?
 Voleo bih da poverujem u to.
„Mislim da se to neće desiti. Oduvek sam bila dobra u potiskivanju onoga
što je neprijatno“, odgovorila je pomalo zadihano.
Da li se često susretala s neprijatnostima? Je li njen život oduvek bio ovako
opasan?
„Ipak“, rekao sam joj, „osećaću se bolje kada uneseš malo šećera i hrane u
sebe.“
Konobarica se vratila sa koka-kolom i korpom sa hlebom. Spustila je sve
ispred mene i pitala me želim li da poručim, pokušavajući pritom da susretne moj
pogled. Pokazao sam da bi trebalo najpre da se pobrine za Belu, a zatim nastavio
da je isključujem. Imala je vulgaran um.
„Uh...“, Bela je žurno pogledala meni. „Ravioli s pečurkama.“
Konobarica me je željno pogledala. „A vi?“
„Za mene ništa.“
Bela je složila lice u grimasu. Mora da je primetila da nikada ne jedem hranu.
Primećivala je sve. A ja sam uvek zaboravljao da budem pažljiv u njenoj blizini.
Sačekao sam da ponovo ostanemo sami.
„Pij“, insistirao sam.
Iznenadio sam se kada me je odmah i bez pogovora poslušala. Pila je dok
čaša nije ostala potpuno prazna, pa sam gurnuo i drugu kolu prema njoj blago se
mršteći. Žeđ ili šok?
Otpila je još malo, a zatim zadrhtala.
„Da li ti je hladno?“
„To je od koka-kole“, rekla je, ali je ponovo zadrhtala i usne su joj blago
zatreperile kao da je počela da cvokoće zubima.
Lepa bluza koju je nosila izgledala je suviše tanko da je na pravi način zaštiti.
Lepila se uz nju kao druga koža, i gotovo je jednako bila krhka. „Zar nemaš
jaknu?“
„Imam.“ Osvrnula se oko sebe zbunjeno. „O – ostavila sam je u Džesikinom
automobilu.“
Svukao sam jaknu, poželevši da ovaj moj gest nije nagrdila moja telesna
temperatura, a obrazi su joj se ponovo zažarili. O čemu je sada razmišljala?
Pružio sam joj jaknu preko stola, pa ju je smesta obukla i ponovo zadrhtala.
Da, bilo bi veoma lepo biti topao.
„Hvala“, rekla je. Duboko je udahnula, pa je spustila preterano dugačke
rukave nazad niz ruke. Još jednom je duboko udahnula.
 Da li je najzad mogla da se smiri za to veče? Boja joj je i dalje bila dobra.
Koža joj je bila bleda i ružičasta naspram tamnog plavetnila njene majice.
„Plava boja ti divno pristaje uz ten“, udelio sam joj kompliment. Čisto da
budem iskren.
Izgledala je dobro, ali nije vredelo rizikovati. Gurnuo sam korpu s hlebom
prema njoj.
„Zaista“, usprotivila se naslutivši moje namere. „Ne upadam u šok.“
„Trebalo bi – normalna osoba bi bila u šoku. Ti čak i ne izgledaš potreseno.“
Zurio sam u nju s neodobravanjem, pitajući se zašto ne može da bude normalna, a
zatim sam se pitao da li zaista želim da tako bude.
„Osećam se veoma bezbedno pored tebe“, objasnila je, a oči su joj se ponovo
ispunile poverenjem. Koje nisam zasluživao.
Njeni instinkti bili su pogrešni – naopaki. To mora da je bio problem. Nije
prepoznavala opasnost onako kako bi ljudsko biće trebalo da je u stanju. Imala je
suprotne reakcije. Umesto da beži, ona je ostajala, privučena onim što bi trebalo
da je plaši.
Kako da je zaštitim od sebe kada nijedno od nas to nije želelo?
„Ovo je komplikovanije nego što sam planirao“, promrmljao sam.
Video sam je kako prevrće moje reči u glavi i zapitao se šta je mislila o
njima. Uzela je štapić hleba i počela da jede potpuno nesvesna svojih postupaka.
Na trenutak je žvakala, a zatim je zamišljeno nagnula glavu u stranu.
„Obično si bolje volje kada su ti oči tako svetle“, izgovorila je nemarnim
tonom.
Njeno zapažanje, izneto tako trezveno, potpuno me je ošamutilo. „Molim?“
„Uvek si lošije volje kada su ti oči crne – tada takvo raspoloženje očekujem.
Imam i teoriju o tome“, dodala je vedro.
Znači ima svoje objašnjenje. Naravno. Osetio sam duboki strah dok sam se
pitao koliko je bila blizu istini.
„Još teorija?“
„Mm-hm.“ Žvakala je novi zalogaj hleba potpuno smireno. Kao da nije
razgovarala o osobinama demona sa samim demonom.
„Nadam se da si ovog puta bila kreativnija“, slagao sam kada nije nastavila.
Zapravo sam se nadao da je pogrešila – da je potpuno promašila metu. „Ili i dalje
kradeš ideje iz stripova?“
„Pa, ne, nisam dobila ideju iz stripa“, rekla je pomalo postiđeno. „Ali nisam
ni sama došla do nje.“
„I!?“, upitao sam kroza zube.
 Sigurno ne bi tako smireno govorila da se spremala da zavrišti.
Dok je oklevala i grizla usnu, konobarica se vratila sa njenom hranom. Malo
sam pažnje posvećivao konobarici dok je spuštala hranu pred Belu, pa se okrenula
prema meni da me pita da li želim nešto.
Odbio sam, ali sam tražio da donese još koka-kole. Konobarica nije
primetila prazne čaše.
„Šta si htela da kažeš?“, podsetio sam je nemirno čim smo ponovo ostali
sami.
„Pričaću ti o tome u kolima“, rekla je tihim glasom. Ah, ovo će biti loše.
Nije bila voljna da svoje pretpostavke iznosi pred drugima. „Ako...“, dodala je
iznenada.
„Postoje uslovi?“ Bio sam toliko napet da sam gotovo režeći izgovorio ove
reči.
„Imam nekoliko pitanja, naravno.“
„Naravno“, složio sam se grubim glasom.
Njena pitanja će mi verovatno biti dovoljna da zaključim u kom pravcu
razmišlja. Ali kako ću odgovoriti na njih? Odgovornim lažima? Ili ću je oterati
istinom? Ili joj neću reći ništa jer neću moći da odlučim?
Sedeli smo u tišini dok je konobarica donosila novu turu pića.
„Pa, izvoli, pitaj“, rekao sam stegnute vilice kada je konobarica otišla.
„Zašto si u Port Andželesu?“
Ovo je bilo suviše lako pitanje – za nju. Nije odavalo ništa, a moj odgovor
će, kad joj odgovorim iskreno, odati previše. Neka mi najpre nešto otkrije.
„Sledeće“, kazao sam.
„Ali to je bilo najlakše!“
„Sledeće“, ponovio sam.
Moje odbijanje ju je frustriralo. Skrenula je pogled sa mene na hranu. Polako
je, zamišljeno, uzela zalogaj i počela pažljivo da ga žvaće.
Iznenada mi se, dok je jela, javilo čudno poređenje. Samo na sekundu sam
video Persefonu sa narom u ruci. Kako osuđuje sebe na podzemni svet.
Da li sam ja to bio? Had lično koji toliko žudi za prolećem da je rešio da ga
ukrade i osudi na beskrajnu noć. Pokušao sam bezuspešno da se oslobodim tog
utiska.
Zalila je zalogaj koka-kolom, pa najzad pogledala u mene. Oči su joj bile
sumnjičavo sužene.
 „Dobro“, kazala je. „Recimo, hipotetički, naravno, da... neko... može da zna
šta ljudi misle, da čita misli, znaš – uz poneki izuzetak.“
Moglo bi biti gore.
Ovo je objašnjavalo onaj mali smešak u automobilu. Bila je brza – niko
nikada ovo nije ni naslutio. Osim Karlajla, a to je bilo prilično očigledno u
početku, kada sam odgovarao na sve njegove misli kao da ih je naglas izgovorio.
On je znao i pre mene.
Pitanje nije bilo toliko loše. I premda je bilo jasno da je znala da nešto sa
mnom nije u redu, nije to bilo onoliko ozbiljno koliko je moglo da bude. Čitanje
misli, naposletku, nije spadalo u vampirski arsenal. Odlučio sam da podržim ovu
pretpostavku.
„Samo jedan izuzetak“, ispravio sam je. „Hipotetički.“
Potisnula je smešak – moja nejasna iskrenost bila joj je po volji. „Dobro, uz
jedan izuzetak. Kako to funkcioniše? Koja su ograničenja? Kako bi... taj neko...
pronašao nekog drugog tačno na vreme? Kako bi znao da je ona u nevolji?“
„Hipotetički?“
„Naravno“. Usne su joj se trznule, a sjajne smeđe oči željno zasjale.
„Pa...“, oklevao sam. „Ako bi... taj neko...“
„Zovimo ga Džo“, predložila je.
Morao sam da se nasmešim njenom oduševljenju. Zar je zaista mislila da će
istina biti dobra? Da su moje tajne prijatne, zašto bih ih krio od nje?
„Dobro, Džo“, složio sam se. „Da je Džo obraćao pažnju, odabir trenutka ne
bi morao da bude baš toliko tesan.“ Zatresao sam glavom i potisnuo drhtaj na
pomisao koliko je malo nedostajalo da danas zakasnim. „Samo ti možeš da
upadneš u nevolju u ovako malom gradu. Poremetila bi im statistiku stope zločina
za čitavu deceniju, znaš.“
Usne je oborila u uglovima i nadurila se. „Pričali smo o hipotetičkom
slučaju.“
Nasmejao sam se njenoj ljutnji.
Njene usne, koža... izgledali su tako meko. Želeo sam da vidim da li su
baršunasti kao što su izgledali. Nemoguće. Moj dodir bi joj bio odbojan.
„Da, jesmo“, rekao sam vraćajući se na razgovor pre nego što sam stigao da
se suviše temeljno ubacim u depresiju. „Hoćemo li tebe zvati Džejn?“
Nagnula se preko stola prema meni, sa lica joj je nestalo razonode i iritacije.
„Kako si znao?“, upitala je tihim, napetim glasom.
Da li da joj kažem istinu? I ako ću joj reći istinu, u kolikoj meri da to učinim?
 Želeo sam da joj kažem. Želeo sam da zaslužim poštovanje koje sam i dalje
video na njenom licu.
Prošaputala je kao da čuje moje misli: „Možeš da mi veruješ, znaš.“ Pružila
je jednu ruku kao da želi da dotakne moje šake koje su počivale na stolu ispred
mene.
Povukao sam ih – mrzeći pomisao na njenu reakciju na moju ledenu, kamenu
kožu – a ona je spustila ruku.
Znao sam da mogu da joj verujem da će čuvati moje tajne. Bila je sasvim
časna, dobra do srži. Ali nisam mogao da joj verujem da neće biti užasnuta.
Trebalo bi da bude užasnuta. Istina je bila užas.
„Ne znam da li imam izbora“, promrmljao sam. Setivši se kako sam je
zadirkivao rekavši joj da nimalo nije pronicljiva. Uvredio je, ako sam ispravno
pročitao izraz na njenom licu. Pa, mogao sam barem da ispravim tu malu
nepravdu. „Pogrešio sam – mnogo si pronicljivija nego što sam bio spreman da ti
priznam.“ I premda možda toga nije svesna, ja sam već bio spreman da joj priznam
mnogo toga.
„Mislila sam da si uvek u pravu“, rekla je, smešeći se dok me je zadirkivala.
„Nekada sam bio.“ Nekada sam znao šta radim. Nekada sam uvek bio
siguran u svoj kurs. A sada je sve bilo u haosu i prevratu. Ali ja to ne bih menjao
ni za šta na svetu. Ne ako je haos značio da ću moći da budem blizu Bele.
„Pogrešio sam u vezi s tobom u još jednom pogledu“, nastavio sam
ispravljajući još jednu nepravdu. „Nisi ti magnet za nezgode – to nije dovoljno
široka klasifikacija. Ti si magnet za nevolje. Ako postoji neka opasnost u krugu
od petnaest kilometara, ti ćeš je bez greške pronaći.“ Zašto ona? Šta je uradila da
zasluži ovo?
Bela se ponovo uozbiljila. „A ti sebe stavljaš u tu kategoriju?“
Iskrenost je u vezi sa ovim pitanjem bila važnija nego u vezi sa bilo kojim
drugim. „Bez i najmanje sumnje.“
Blago je suzila oči – nije to sada bila sumnja, već neka čudna zabrinutost.
Usne su joj izvile u onaj karakteristični smešak koji sam samo jednom video na
njenom licu kada je videla nečiji bol. Ponovo je pružila ruku preko stola, polako,
promišljeno. Povukao sam ruke dva centimetra od nje, ali je ona to ignorisala
rešena da me dodirne. Zadržao sam dah – ovog puta ne zbog njenog mirisa, već
zbog iznenadne, snažne napetosti. Moja koža će joj se gaditi. Pobeći će.
Lako je prešla prstima preko moje nadlanice. Vrelina njenog nežnog,
svojevoljnog dodira nije bila nalik ničemu što sam pre osetio. Bilo je to gotovo
čisto zadovoljstvo. Bilo bi, da nije bilo mog straha. I dalje ne dišući, posmatrao
sam njeno lice dok je dodirivala hladni kamen moje kože.
 Njen brižni osmeh se pretvorio u nešto šire, nešto toplije.
„Hvala“, rekla je odgovorivši mi upornim pogledom. „To je sada već drugi
put.“
Njeni nežni prsti su se zadržali na mojoj koži kao da joj je bilo prijatno da
ih tu zadrži.
Odgovorio sam joj onoliko nemarno koliko sam mogao: „Hajde da ne
pokušavamo da dođemo do broja tri, slažeš li se?“
Blago se namrštila na to, ali je klimnula.
Izvukao sam ruke ispod njenih. Ma koliko mi njen dodir prijao, nisam imao
nameru da čekam da prođe magija njene tolerancije, da se pretvori u odbojnost.
Sakrio sam ruke ispod stola.
Pročitao sam izraz njenih očiju, premda su joj bile neme, i video u njima
poverenje i čuđenje. Shvatio sam u tom trenutku da želim da joj odgovorim na
pitanja. Ne zato što sam joj to bio dužan. Ne zato što sam želeo da mi veruje.
Želeo sam da me upozna.
„Pratio sam te u Port Andželes“, rekao sam joj, prosipajući reči suviše brzo
da bih ih izmenio. Znao sam opasnosti istine, rizik koji sam preduzimao. U svakom
trenutku njen neprirodni mir mogao bi da se razleti u histeriju. Ali svest o tome
samo me je naterala da brže pričam. „Nikada nisam pokušao da održim određenu
osobu u životu, i to je mnogo veći problem nego što bih pomislio. Ali to je
verovatno zato što si u pitanju ti. Obični ljudi, čini se, uspevaju da prežive dan bez
ikakve katastrofe.“
Gledao sam je i čekao.
Nasmešila se još šire. Njene bistre, tamne oči izgledale su dublje nego ikada
pre. Upravo sam priznao da sam je progonio, a ona se smešila.
„Jesi li ikada pomislio da je prosto još onog prvog puta došao red na mene,
onda kad je naleteo kombi, i da se petljaš sa sudbinom?“, upitala je.
„Nije to bio prvi put“, rekao sam zureći u tamnosmeđi stolnjak, ramena
povijenih od stida. Kako su sve barijere bile spuštene, istina se i dalje bezobzirno
prosipala. „Red na tebe je bio kada sam te prvi put ugledao.“
Bila je to istina i ljutila me je. Visio sam nad njenim životom kao sečivo
giljotine – kao da me je sudbina za to odredila, baš kao što je rekla. Kao da ju je
ta okrutna, nepravedna sudbina obeležila za smrt i ona je, nakon što se pokazalo
da nisam bio dovoljno efikasno oružje, nastavila da pokušava da je pogubi.
Zamišljao sam sudbinu kao masnu, ljubomornu vešticu, osvetoljubivu harpiju.
Želeo sam da neko, nešto, bude odgovoran za ovo da bih mogao da se borim
protiv nečeg konkretnog. Da bih imao nešto, bilo šta, da uništim da bi Bela bila
bezbedna.
 Bela je ćutala. Disala je ubrzano.
Pogledao sam u nju očekujući da ću videti strah koji sam očekivao. Zar joj
nisam upravo priznao koliko je malo nedostajalo da joj iscedim život iz tela. A
ipak je njeno lice bilo smireno, oči i dalje skupljene, ali samo od brige.
„Sećaš se?“
„Da“, rekla je ravnim, ozbiljnim glasom. Njene duboke oči bile su pune
svesti.
Znala je. Znala je da sam želeo da je ubijem. Zašto nije vrištala?
„A ipak si ovde“, rekao sam ističući ovu značajnu protivrečnost.
„Da, ovde sam... zbog tebe?“ Izraz na njenom licu se promenio, postao
znatiželjan, kao da je suptilno promenila temu. „Zato što si nekako znao kako da
me danas pronađeš…“
Beznadežno sam još jednom naleteo na barijeru koja je štitila njene misli,
očajnički želeći da je razumem. To za mene nije imalo nikakve logike ni smisla.
Kako može da mari za ostalo pored te užasne istine na stolu.
Čekala je, bila je samo znatiželjna. Koža joj je bila bleda, što je za nju bilo
prirodno, ali me je ipak brinulo. Večera je stajala gotovo netaknuta ispred nje. Ako
nastavim da joj govorim previše, biće joj potreban štitnik kada je šok najzad
pogodi.
Naveo sam uslov: „Jedi, a ja ću govoriti.“
Obrađivala je to delić sekunde, a zatim ubacila zalogaj u usta brzinom koja
je protivrečila njenom spokoju. Željnije je iščekivala moj odgovor nego što se to
moglo videti u njenim očima.
„Teže je nego što bi trebalo da bude – držati tebe na oku“, rekao sam joj.
„Obično vrlo lako mogu nekoga da pronađem nakon što čujem njegove misli i
ranije.“
Oprezno sam posmatrao njeno lice dok sam ovo govorio. Pogoditi ono što
je ispravno je jedno, čuti potvrdu nešto sasvim drugo.
Sedela je nepomično praznih očiju. Osetio sam kako stiskam zube dok sam
u panici čekao.
Ali ona je samo jednom trepnula, glasno progutala pljuvačku, pa žurno
strpala još jedan zalogaj u usta. Jedva je čekala da nastavim.
„Pratio sam Džesiku“, nastavio sam prateći svaku reč kako joj je dopirala do
svesti. „Ne preterano pažljivo – kao što sam rekao, samo ti možeš da pronađeš
nevolju u Port Andželesu“, nisam odoleo da ne dodam. Je li svesna da drugi ljudi
nisu bili opterećeni bliskim susretima sa smrću, ili je mislila da je ono što se njoj
dešava normalno? „I zato u početku nisam primetio kada si se odvojila od njih. A
tada sam, kada sam shvatio da nisi više sa njima, pošao da te tražim u knjižari koju
sam video u njenoj glavi. Bilo mi je jasno da nisi ušla, i da mora da si otišla na
jug... i znao sam da ćeš uskoro morati da se okreneš. Pa sam prosto čekao i tražio
te nasumično u mislima ljudi na ulici – da vidim da li te je neko primetio da bih
znao gde si. Nisam imao razloga za brigu... ali sam bio jako uznemiren...“ Počeo
sam da dišem brže kada sam se setio onog osećanja panike. Njen miris mi je goreo
u grlu i bilo mi je drago zbog toga. Bio je to bol koji je značio da je živa.
Dok me je peklo, ona je bila bezbedna.
„Počeo sam da vozim ukrug, i dalje... slušajući.“ Nadao sam se da razume
ovu reč. Mora da je ovo bilo zbunjujuće. „Sunce je najzad počelo da zalazi, i ja
sam se spremao da izađem i pratim te pešice. A zatim sam...“
Kada mi se sećanje javilo pred očima – savršeno jasno i živo kao da sam
ponovo tamo – osetio sam kako mi se telom širi isti onaj ubistveni gnev i ledi ga
u mestu.
Želeo sam da umre. Trebalo je da umre. Stegao sam vilicu usredsređen na
svoje mesto za ovim stolom. Beli sam i dalje bio potreban. To je bilo važno.
„Šta?“, prošaputala je ogromnih tamnih očiju.
„Čuo sam šta su mislili“, procedio sam kroza zube, nemoćan da sprečim
sebe da ove reči propratim režanjem. „Video sam tvoje lice u njegovom umu.“
I dalje sam znao gde tačno da ga pronađem. Njegove crne misli usisavale su
noćno nebo, privlačile me sebi.
Pokrio sam lice znajući da mi je na licu izraz lovca, ubice. Smestio sam
njenu sliku iza sklopljenih očiju da se obuzdam. Nežna struktura njenih kostiju,
tanka navlaka blede kože – nalik na svilu razvučenu preko stakla, neverovatno
mekog i krhkog. Bila je suviše ranjiva za ovaj svet. Bio joj je potreban zaštitnik.
A nekom izopačenom lošom odlukom sudbine, jedino sam joj ja bio na
raspolaganju.
Pokušao sam da joj objasnim moju nasilnu reakciju da bi je razumela.
„Bilo je veoma... teško – ne možeš da zamisliš koliko teško – da te prosto
odvedem, i ostavim ih… žive“, prošaputao sam. „Mogao sam da te pustim da odeš
sa Džesikom i Andželom, ali sam se plašio da ću, ako me ostaviš samog, poći da
ih tražim.“
Po drugi put večeras priznao sam nameru da ubijem nekoga. Barem sam ovu
mogao da opravdam.
Ćutala je dok sam se borio da se obuzdam. Slušao sam otkucaje njenog srca.
Ritam je bio nepravilan, ali je usporavao kako je vreme prolazilo dok najzad nije
ponovo postao ravnomeran. I njen dah je bio tih i ravnomeran.
Bio sam preblizu ivice. Morao sam da je vratim kući pre nego...
 Da li ću ga tada ubiti? Hoću li ponovo postati ubica iako mi je ona verovala?
Postoji li način da zaustavim sebe?
Obećala je da će mi reći svoju poslednju teoriju kada ostanemo sami. Jesam
li želeo da je čujem? Sa nemirom sam čekao da je čujem, ali hoće li nagrada za
moju znatiželju biti gora od neznanja?
U svakom slučaju, mora da joj je bilo dosta istine za jedno veče.
Opet sam je pogledao i video da joj je lice bilo bleđe nego pre, ali pribrano.
„Jesi li spremna da ideš kući?“, upitao sam.
„Spremna sam da krenem“, rekla je, pažljivo birajući reči, kao da prosto da
nije potpuno izražavalo ono što je želela da kaže.
To je bilo frustrirajuće.
Konobarica se vratila. Čula je Belinu poslednju izjavu dok se motala sa
druge strane pregrade pitajući se šta bi još mogla da mi ponudi. Želeo sam da
zakolutam očima na neke ponude koje su joj pale na pamet.
„Kako smo?“, upitala me je.
„Spremni smo za račun, hvala“, rekao sam joj gledajući Belu.
Konobarica je počela ubrzano da diše i odmah je – da upotrebim Beline reči
– bila očarana mojim glasom.
U iznenadnom trenutku bistrine, nakon što sam čuo način na koji je moj glas
zvučao u glavi ovog beznačajnog ljudskog bića, shvatio sam zašto sam večeras
privlačio toliko divljenje – neukaljano uobičajenim strahom.
Bilo je to zbog Bele. Trudeći se silno da budem bezbedan po nju, da budem
manje zastrašujući, da budem ljudsko biće, zaista sam izgubio oštrinu. Ostali ljudi
su, pošto sam svoj urođeni užas držao pod kontrolom, videli samo lepotu.
Pogledao sam u konobaricu čekajući da se oporavi. Bilo je to pomalo
smešno, sada kada sam shvatio razlog.
„N-naravno. Izvolite.“ Pružila mi je futrolu sa računom misleći na karticu
koju je ubacila pored računa. Karticu sa njenim imenom i brojem telefona.
Da, bilo je to prilično smešno.
Ponovo sam imao spreman novac. Odmah sam joj vratio futrolu da ne bi
traćila vreme čekajući poziv koji nikada neće doći.
„Zadržite kusur“, rekao sam joj, nadajući se da će veličina napojnice biti
dovoljna da ublaži njeno razočaranje.
Ustao sam, a Bela je sledila moj primer. Želeo sam da joj ponudim ruku, ali
pomislio sam kako bih time izazivao sudbinu malo previše za jedno veče. Zahvalio
sam konobarici, ne skidajući pogled sa Belinog lica. Činilo se da je i Beli nešto
zabavno.
 Išao sam iza nje onoliko blizu koliko sam se usuđivao. Dovoljno blizu da
toplina koja se podizala sa njenog tela bude nalik na fizički dodir na levoj strani
mog tela. Dok sam joj pridržavao vrata, tiho je uzdahnula, a ja sam se zapitao
kakvo je kajanje pritiska. Zurio sam u njene oči, spremao se da je to pitam, kada
je ona iznenada pogledala u zemlju, izgledajući postiđeno. To mi je samo još više
podstaklo znatiželju, premda sam bio nevoljan da postavim pitanje. Tišina među
nama se nastavila dok sam joj otvarao vrata i sedao u automobil.
Uključio sam grejanje – toplo vreme se naglo završilo; hladni automobil biće
joj neprijatan. Ušuškala se u moju jaknu sa malim smeškom na usnama.
Čekao sam, odlažući razgovor, dok su svetla šetališta bledela za nama.
Osećao sam se tako više nasamo sa njom.
Je li to bilo ispravno? Automobil mi se činio malen. Njen miris vrteo se u
njemu kroz strujanje vazduha kroz grejače, gomilao se i pojačavao. Postao je sila
za sebe, poput trećeg bića u automobilu. Prisustvo koje je zahtevalo da bude
priznanje.
To je dobilo; goreo sam. Ali osećaj pečenja je bio prihvatljiv. Činilo mi se
to neobično primereno. Toliko sam mnogo dobio večeras – više nego što sam
očekivao. A ona je bila ovde i dalje svojevoljno pored mene. Dugovao sam joj
nešto zauzvrat. Žrtvu. Žrtvu paljenicu.
Bilo bi dobro kad bih sad mogao to da zadržim tako – samo kao osećaj
pečenja i ništa više. Ali usta su mi se napunila otrovom, a mišići se napeli u
iščekivanju kao da sam u lovu.
Morao sam da potisnem te misli iz glave. I znao sam šta će mi odvući pažnju.
„A sada je“, rekao sam joj dok je strah od njenog odgovora blažio oštrinu
vatre u grlu, „red na tebe.“
 10. TEORIJA

„Mogu li da postavim samo još jedno pitanje?“, zamolila je umesto da odgovori

na moj zahtev.
Bio sam na ivici, strepeo od najgoreg. A opet, kako je primamljivo bilo
otegnuti ovaj trenutak. Privoleti je da ostane pored mene, svojevoljno, samo još
nekoliko sekundi. Uzdahnuo sam i rekao: „Jedno.“
„Pa...“ Oklevala je trenutak, kao da pokušava da odluči koje pitanje da
postavi. „Rekao si da si znao da nisam ušla u knjižaru, i da sam otišla na jug. Pitala
sam se kako si to znao.“
Zurio sam kroz vetrobransko staklo. Ovo je bilo još jedno pitanje koje nije
otkrivalo ništa sa njene strane, a previše s moje.
„Mislila sam da samo prevazišli izbegavanje odgovora“, kazala je
razočaranim, prekornim tonom.
Kakva ironija. Ona je neumoljivo izbegavala da pruži ma kakav odgovor, a
nije se čak ni trudila.
Pa, želela je da budem otvoren. A ovaj razgovor, u svakom slučaju, nije
vodio dobrom završetku.
„U redu“, rekao sam. „Sledio sam tvoj miris.“
Želeo sam da je gledam u lice, ali sam se plašio onoga što ću videti. Zato
sam slušao kako joj se dah ubrzava, a zatim smiruje. Progovorila je ponovo nakon
jednog trenutka i glas joj je bio smireniji nego što bih očekivao.
„A i nisi mi odgovorio na jedno od prvih pitanja…“, dodala je.
Pogledao sam je i namrštio se. I ona je odugovlačila.
„Koje?“
„Kako to funkcioniše – to čitanje misli?“, upitala je ponavljajući pitanje iz
restorana. „Možeš li da pročitaš misli bilo kome, bilo gde? Kako to radiš? Može li
ostatak tvoje porodice da…“, ućutala je, pa ponovo porumenela.
„To je više od jednog pitanja“, rekao sam.
Pogledala me je čekajući odgovore.
Zašto da joj ne kažem? Već je većinu ovoga i sama naslutila, a i bila je to
lakša tema od one koja se nadvijala nad nama.
„Ne, samo ja to mogu. I ne mogu da čujem svakoga, svugde. Moram da
budem prilično blizu. Što mi je nečiji... ʼglas’ poznatiji, to ga čujem sa veće
daljine. Ali ipak ne sa udaljenosti veće od nekoliko kilometara.“ Pokušao sam da
smislim kako da joj to opišem da bi razumela. Da pronađem analogiju koja joj je
srodna. „To je pomalo nalik na ogromnu dvoranu punu ljudi gde svi razgovaraju
uglas. Čuje se samo žamor – brujanje glasova u pozadini. Dok se ne usredsredim
na jedan glas, tada mi ono o čemu on misli postaje jasno. Uglavnom sve to
isključujem – ume da odvlači pažnju. A i lakše mi je da izgledam normalno“,
namrštio sam se, „kada ne odgovaram slučajno nekome na njegove misli umesto
na reči koje mi je uputio.“
„Šta misliš, zašto ne možeš da čuješ mene?“, pitala se.
Dao sam joj još jednu istinu i još jednu analogiju.
„Ne znam“, priznao sam. „Mogu samo pretpostaviti da tvoj um ne
funkcioniše onako kako funkcioniše um ostalih ljudi. Kao da tvoje misli
funkcionišu na AM frekvenciji, a ja hvatam samo FM.“
Čim sam ovo izgovorio, shvatio sam da joj se ova analogija neće dopasti.
Počeo sam da se smešim u iščekivanju njene reakcije. Nije me razočarala.
„Moj um ne funkcioniše ispravno?“, upitala je i podigla glas. „Ja sam
čudak?“
A, ponovo ironija.
„Ja čujem glasove, a ti brineš da si ti čudak.“ Nasmejao sam se. Razumela
je sitnice, ali je ono što je krupno potpuno pogrešno shvatala. Uvek pogrešni
instinkti.
Bela je grizla usnu, a bora između obrva joj je bila naglašena.
„Ne brini“, utešio sam je. „To je samo teorija...“ A o jednoj važnijoj teoriji
tek je trebalo da raspravljamo. Želeo sam da to što pre obavimo. Svaka sekunda
mi se sve više činila kao pozajmljena. „Što nas vraća na tebe.“
Izdahnula je i dalje grizući usnu – brinuo sam da će se povrediti. Gledala me
je u oči sa zabrinutim izrazom na licu.
„Zar nismo prevazišli izbegavanje odgovora?“, upitao sam tiho.
Oborila je pogled, boreći se sa nekom svojom unutrašnjom nedoumicom.
Iznenada se ukrutila i naglo otvorila oči. Strah joj je prvi put preleteo preko lica.
„Sunce ti!“, glasno je udahnula.
Uspaničio sam se. Šta je videla? Kako sam je uplašio?
Tada je povikala. „Uspori.“
„Šta je bilo?“ Nisam razumeo odakle dolazi njen strah.
„Voziš 160 na sat!“, povikala je na mene. Na trenutak je pogledala kroz
prozor, pa se trgla od pogleda na tamno drveće koje je jurilo pored nas.
Ova sitnica, malo brzine, naterala ju je da počne uplašeno da viče?
Zakolutao sam očima. „Opusti se, Bela.“
 „Da li ti to pokušavaš da nas ubiješ?“, upitala je visokim, stegnutim glasom.
„Nećemo doživeti nezgodu“, dao sam joj reč.
Oštro je uvukla vazduh, a zatim smirenijim tonom progovorila: „Zašto toliko
žuriš?“
„Uvek ovako vozim.“
Sreo sam njen pogled, zabavljen zaprepašćenjem na njenom licu.
„Gledaj put!“, povikala je.
„Nikada nisam doživeo nezgodu, Bela. Nikada nisam čak ni kaznu dobio.“
Nasmešio sam joj se i dotakao čelo. Zbog toga je situacija bila još komičnija –
zbog apsurdne mogućnosti da se šalim sa njom na račun nečeg tako tajnog i
neobičnog. „Imam ugrađen detektor za radare.“
„Duhovito“, rekla je sarkastično, ali joj se u glasu i dalje više osećao strah
nego gnev. „Čarli je policajac, sećaš se? Mene su odgojili da poštujem saobraćajna
pravila. A i ako nas pretvoriš u volvo đevrek oko nekog od ovih stabala, ti ćeš
verovatno samo odšetati sa mesta nezgode.“
„Verovatno“, ponovio sam, a zatim se neveselo nasmejao. Da, sasvim bismo
drugačije prošli u saobraćajnoj nezgodi. Bila je u pravu što se plašila uprkos mojoj
vozačkoj veštini. „Ali ti ne možeš.“
Uzdahnuo sam i usporio toliko da mi se činilo da puzimo. „Srećna?“
Pogledala je merač brzine. „Skoro.“
Je li ovo i dalje bilo suviše brzo za nju? „Mrzim da vozim polako“,
promrmljao sam, ali sam pustio da kazaljka još malo padne.
„Ovo je polako?“, upitala je.
„Dosta je bilo komentara na račun moje vožnje“, rekao sam nestrpljivo.
Koliko puta je do sada izbegla moje pitanje? Tri? Četiri? Zar su njene pretpostavke
bile toliko užasne? Morao sam da znam – smesta. „Još čekam da čujem tvoju
poslednju teoriju.“
Ponovo se ugrizla za usnu, izraz na licu joj je bio zabrinut, gotovo bolan.
Zauzdao sam svoje nestrpljenje i smekšao glas. Nisam želeo da je uznemirim.
„Neću se smejati“, obećao sam, poželevši da ona okleva samo zbog stida.
„Više se plašim da ćeš se naljutiti na mene“, prošaputala je.
Primorao sam sebe da odmerenim glasom kažem: „Zar je toliko loše?“
„Prilično, da.“
Spustila je pogled odbijajući da susretne moj. Sekunde su prolazile.
„Hajde“, ohrabrio sam je.
Glas joj je bio sitan. „Ne znam odakle da krenem.“
 „Kreni od početka.“ Setio sam se njenih reči pre večere. „Rekla si da nisi
sama došla na ovu ideju.“
„Nisam“, složila se, a zatim ponovo ućutala.
Pomislio sam ono što je moglo da je nadahne. „Šta te je nateralo da počneš
da razmišljaš u tom smeru – knjiga? Film?“
Trebalo je da pregledam njenu zbirku dok nije bila u kući. Nisam znao da li
u gomili izlizanih knjiga u mekom povezu ima Brema Stokera ili En Rajs.
„Ne“, ponovila je. „Subota, na plaži.“
Ovo nisam očekivao. Lokalni tračevi o nama nisu nikada naginjali ničem
bizarnom – ili preterano preciznom. Zar mi je promakao neki novi trač? Bela je
provirila kroz prste i videla iznenađenje na mom licu.
„Naletela sam na starog porodičnog prijatelja – Džejkoba Bleka“, nastavila
je.
„Njegov tata i Čarli su prijatelji još otkako sam bila dete.“
Džejkob Blek – ime mi nije bilo poznato, ali me je podsećalo na nešto...
nekada, davno... zurio sam kroz vetrobransko staklo listajući sećanja da pronađem
vezu.
„Njegov tata je jedan od starešina Kvilijuta“, rekla je.
Džejkob Blek. Efraim Blek. Potomak, bez sumnje.
Bilo je loše da gore nije moglo biti.
Znala je istinu.
Moj um leteo je kroz posledice dok je automobil proletao kroz mračne
krivine puta, telo mi je bilo ukočeno – nepomično ako se izuzmu sitne, automatske
reakcije koje su bile potrebne za upravljanje vozilom.
Znala je istinu.
Ali... ako je saznala istinu u subotu... onda ju je znala čitavo veče, a ipak...
„Otišli smo u šetnju“, nastavila je. „I pričao mi je neku staru legendu –
mislim da je pokušavao da me uplaši. Ispričao mi je jednu...“
Stala je, ali sada nije bilo potrebe da se ustručava. Znao sam šta će reći.
Jedina tajna je sada bila zašto je sada ovde sa mnom.
„Nastavi“, rekao sam.
„O vampirima“, izgovorila je tiho, tiše od šapata.
Nekako je gore od svesti da zna bilo čuti je kako izgovara ovu reč naglas.
Trgao sam se kada sam je čuo, a zatim sam ponovo ovladao sobom.
„I odmah si se setila mene?“, upitao sam.
„Ne. On je... spomenuo tvoju porodicu.“
 Kakva ironija da Efraimovo potomstvo naruši sporazum koji se on zakleo
da će poštovati. Unuk, ili možda praunuk. Koliko je godina prošlo? Sedamdeset?
Trebalo je da shvatim da opasnost neće predstavljati starci koji veruju u
legende. Naravno, opasnost od razotkrivanja pretila je od mlađe generacije – onih
koji su upozoreni, ali koji su verovali da su drevna sujeverja smešna.
Pretpostavljao sam da sam sada bio slobodan da pokoljem malo,
bespomoćno pleme na obali ukoliko mi se tako prohte. Efraim i njegov čopor
zaštitnika bili su odavno mrtvi.
„On je prosto mislio da je to budalasto sujeverje“, rekla je Bela iznenada, sa
novom strepnjom u glasu, gotovo kao da je ona mogla meni da čita misli. „Nije
očekivao da ću to ozbiljno shvatiti.“
Krajičkom oka video sam kako nemirno krši ruke.
„Ja sam kriva“, rekla je nakon kraće pauze, pa oborila glavu kao da se stidi.
„Primorala sam ga da mi kaže.“
„Zašto?“ Sada mi nije bilo teško da umirim glas. Najgore je prošlo. Dok smo
razgovarali o pojedinostima otkrića, nismo morali da se bavimo njegovim
posledicama.
„Loren je rekla nešto o tebi – pokušavala je da me isprovocira.“ Napravila
je grimasu dok je razmišljala o ovome. Bio sam pomalo rastrojen, pitao se kako je
moguće da Belu isprovociraju spominjanjem mog imena. „A jedan stariji momak
iz plemena rekao je da tvoja porodica ne dolazi u rezervat, ali je zvučao kao da mu
je na umu nešto drugo. Pa sam uhvatila Džejkoba nasamo i prevarom izvukla iz
njega priču.“
Oborila je glavu još više dok je ovo priznavala, a na licu joj se pojavio izraz...
krivice.
Skrenuo sam pogled i naglas se nasmejao; bio je to grub zvuk, oštar. Ona je
osećala krivicu? Šta je mogla da uradi da zasluži takav ukor?
„Kako si ga prevarila?“, upitao sam.
„Pokušala sam da flertujem... upalilo je bolje nego što sam mislila“ objasnila
je sa nevericom u glasu dok se sećala svog uspeha.
Mogao sam samo da zamislim – s obzirom na činjenicu da je bila privlačna
svim muškarcima, potpuno nesvesno – koliko je to snažno moralo da bude kada
se trudila da bude privlačna. Iznenada sam osetio sažaljenje prema sirotom
mladiću na kome je primetila tako moćnu silu.
„Voleo bih da sam to video“, rekao sam, a zatim se ponovo mračno
nasmejao. Voleo bih da sam mogao da čujem mladićevu reakciju, da svojim očima
vidim razaranje. „A mene si optužila da očaravam ljude – siroti Džejkob Blek.“
 Nisam bio onoliko gnevan na krivca za moje razotkrivanje koliko sam mislio
da ću biti. Nije znao šta radi. A i kako sam mogao da očekujem da neko ovoj
devojci odbije ono što ona želi? Ne, osećao sam samo sažaljenje zbog štete koju
je nanela njegovom duševnom miru.
Osetio sam kako njeno rumenilo zagreva vazduh između nas. Pogledao sam
je i video da zuri kroz prozor. Nije ponovo progovorila.
„Šta si zatim uradila?“, podstakao sam je. Vreme je da se vratimo na jezivu
priču.
„Istraživala sam na internetu.“
Večito praktična. „I da li te je to ubedilo?“
„Nije“, rekla je. „Ništa se nije uklapalo. Većina onoga što sam pronašla
predstavljala je budalaštine. A zatim...“, iznova je ućutala i ja sam čuo kako steže
zube.
„Šta je bilo?“, upitao sam. Šta je pronašla? Šta je njoj u toj košmarnoj priči
imalo smisla?
Nastupila je kraća pauza, a zatim je prošaputala: „Odlučila sam da nije
važno.“
Zaledila mi je misli na polovinu sekunde, a zatim se sve uklopilo. Zašto je
poslala drugarice kući noćas umesto da umakne s njima. Zašto je sela u kola sa
mnom umesto da pobegne i urlajući koliko je grlo nosi doziva policiju.
Njene reakcije su uvek bile pogrešne – uvek potpuno pogrešne. Privlačila je
opasnost. Prizivala je.
„Nije važno?“, procedio sam kroza zube sada ispunjen gnevom. Kako da
zaštitim nekoga ko... ko je... toliko rešen da bude nezaštićen?
„Ne“, izgovorila je tihim glasom, koji je bio neobjašnjivo nežan. „Nije mi
važno šta si.“
Bila je nemoguća.
„Ne mariš što sam čudovište? Što nisam ljudsko biće?“
„Ne.“
Počeo sam da se pitam da li je ona sasvim stabilna.
Pretpostavljao sam da mogu da udesim da dobije najbolju moguću negu...
Karlajl ima veze da pronađe najveštije lekare, najtalentovanije terapeute. Možda
nešto može da se uradi da se popravi to što s njom nije u redu, ma šta to bilo zbog
čega je bila zadovoljna što sedi pored vampira i što joj je srce tuklo potpuno
smireno i ravnomerno. Ja ću nadzirati ustanovu, razume se, i posećivati je onoliko
često koliko mi dozvoli.
„Ljut si“, uzdahnula je. „Nije trebalo ništa da ti kažem.“
 Kao da bi skrivanje ovih njenih sklonosti što uznemiravaju pomoglo bilo
kome od nas.
„Ne. Volim da znam šta misliš – čak i ako je to sumanuto.“
„Znači, opet sam pogrešila?“, upitala je, ovog puta pomalo ratoborno.
„Nisam na to mislio!“ Ponovo sam stegao zube. „’Nije važno!‘, ponovio sam
oštrim tonom.
Glasno je udahnula. „U pravu sam?“
„Je li to važno?“, pitao sam je.
Duboko je udahnula. Gnevno sam čekao njen odgovor.
„Ne zapravo“, odgovorila je ponovo pribranim glasom. „Ali sam
znatiželjna.“
Ne zapravo. Nije zaista bilo važno. Nije marila. Znala je da nisam ljudsko
biće, da sam užas, i to njoj nije mnogo značilo.
Osim što sam brinuo za njeno duševno zdravlje, počeo sam da osećam
nadimanje nade. Pokušao sam da je ugušim.
„Šta te zanima?“ upitao sam je. Nije više bilo tajno, samo sitnice.
„Koliko imaš godina?“, upitala sam.
Odgovorio sam automatski i uvežbano: „Sedamnaest.“
„Koliko dugo već imaš sedamnaest godina?“
Trudio sam se da se ne smešim njenom snishodljivom tonu. „Neko vreme“,
priznao sam.
„Dobro“, odvratila je, naglo puna entuzijazma. Nasmešila mi se. Kada sam
joj uzvratio pogled, opet strepeći za njeno duševno zdravlje, ona mi se nasmešila
šire. Namrštio sam se.
„Nemoj se smejati“ upozorila me je. „Ali kako možeš da izlaziš napolje
tokom dana?“
Nasmejao sam se uprkos njenoj molbi. Čini se da joj istraživanje nije otkrilo
ništa neobično. „Mit“, rekao sam joj.
„Opekotine od sunca?“
„Mit.“
„Spavanje u kovčezima?“
„Mit.“
San toliko dugo nije bio deo mog života – do ove poslednje dve noći kada
sam gledao Belu kako spava.
„Ne mogu da spavam“, promrmljao sam, odgovarajući joj na pitanje
potpunije.
 Na trenutak je ćutala.
„Nikako?“, upitala je.
„Nikada“, rekao sam tiho.
Dok sam susretao njen prodoran pogled i iznenađenje i sažaljenje u njemu,
naglo sam osetio želju za snom. Ne za zaboravom, kao pre, ne da bih izbegao
dosadu, već zato što sam želeo da sanjam. Možda bih, ako bih bio bez svesti, ako
bih mogao da sanjam, mogao da živim nekoliko sati na mestu na kom ona i ja
možemo da budemo zajedno. Sanjala je mene. Želeo sam i ja da sanjam nju.
Gledala me je sa čuđenjem na licu. Morao sam da skrenem pogled.
Nisam mogao da sanjam nju. Ona nije mogla da sanja mene.
„Još me nisi pitala ono najvažnije“, rekao sam. Kameno srce u mojim nemim
grudima činilo mi se hladnije i čvršće nego pre. Morao sam da je nateram da
razume. U nekom trenutku je morala da shvati da je sve ovo bilo važno – više od
bilo koje druge okolnosti. Okolnosti kao što je činjenica da sam je voleo.
„Koje?“, pitala je iznenađeno i nesvesno.
Moj glas je zbog ovoga postao grublji. „Ne brine te moja ishrana?“
„O! To“, rekla je tihim glasom koji nisam uspeo da rastumačim.
„Da, to. Zar ne želiš da znaš da li pijem krv?“
Uplašila se ovog pitanja. Najzad.
„Pa, Džejkob mi je rekao nešto o tome“, kazala je.
„Šta je Džejkob rekao?“
„Rekao je da ne... lovite ljude. Rekao je da tvoja porodica ne bi trebalo da
je opasna jer lovite samo životinje.“
„Rekao je da nismo opasni?“, ponovio sam cinično.
„Ne baš“, pojasnila je. „Rekao je da ne bi trebalo da budete opasni. Ali vas
pleme ne želi na svojoj teritoriji, za svaki slučaj.“
Zurio sam u put ispred sebe, beznadežno zapletenih misli i grla bolnog od
poznate vatre.
„Dakle, je li bio u pravu?“, upitala je mirno kao da potvrđuje vremensku
prognozu. „Da ne lovite ljude?“
„Kvilijuti pamte događaje iz daleke prošlosti.“
Klimnula je udubljena u misli.
„Ali nemoj da dozvoliš da te to uljuljka“, rekao sam žurno. „S punim pravom
se drže podalje od nas. I dalje smo opasni.“
„Ne razumem.“
Nije razumela. Kako da je nateram da shvati?
 „Mi se... trudimo“, kazao sam joj. „Obično smo veoma dobri u onome što
radimo. Ponekad grešimo. Ja, na primer, što dozvoljavam sebi da budem sam sa
tobom.“
Njen miris je i dalje svom silinom ispunjavao automobil. Navikavao sam se
na njega, gotovo da sam mogao da ga ignorišem, ali nisam mogao da poreknem
da je moje telo i dalje žudelo za njom iz najgoreg mogućeg razloga. Usta su mi
bila puna otrova. Progutao sam knedlu.
„Ovo je greška?“, upitala je sa bolom u glasu.
Taj zvuk me je razoružao. Želela je da bude sa mnom – uprkos svemu je
želela da bude sa mnom.
Nada je ponovo nadošla, a ja sam je potisnuo.
„Veoma opasna“, rekao sam, iskreno poželevši da istina zaista nekako može
da prestane da bude važna.
Na trenutak mi nije odgovorila. Čuo sam kako joj se disanje menja – dah joj
je zastajao na čudan način koji mi nije zvučao kao strah.
„Pričaj mi više“, rekla je iznenada glasom iskrivljenim od bola.
Pažljivo sam je pogledao.
Činilo se da trpi nekakav bol. Kako sam mogao da dozvolim ovo?
„Šta te još zanima?“, upitao sam, trudeći se da pronađem način da je zaštitim
od bola. Ne sme da pati. Ne smem da dozvolim da pati.
„Reci mi zašto loviš životinje umesto ljude“, pitala je i dalje izmučenim
glasom.
Nije li to bilo očigledno? Ili možda ni to njoj nije bilo važno.
„Ne želim da budem čudovište?“, promrmljao sam.
„Ali životinje nisu dovoljne?“
Potražio sam drugo poređenje, način da joj objasnim da razume. „Ne mogu
da budem siguran, naravno, ali poredio bih to sa životom na tofuu i sojinom mleku;
za sebe kažemo da smo vegetarijanci, to je naša mala interna šala. Ne zadovoljava
sasvim glad – ili pre žeđ. Ali nam daje snage da izdržimo. Uglavnom.“ Spustio
sam glas. Stideo sam se opasnosti u kojoj sam dozvolio da se nađe. I nastavljao da
je dovodim u nju. „Ponekad je teže.“
„Da li ti je sada veoma teško?“
Uzdahnuo sam. Naravno da će postaviti pitanje na koje nisam želeo da
odgovorim. „Jeste“ priznao sam.
Ovog puta sam ispravno predvideo njenu fizičku reakciju: dah joj je ostao
smiren, srce je nastavilo ravnomerno da kuca. Očekivao sam to, ali nisam to
razumeo. Kako može da se ne plaši?
 „Ali sada nisi gladan“, izjavila je savršeno sigurna u sebe.
„Zašto tako misliš?“
„Zbog tvojih očiju“, odvratila je nemarnim tonom. „Rekla sam ti da imam
teoriju. Primetila sam da ljudi – pogotovo muškarci – postaju razdražljivi kada su
gladni.“
Nasmejao sam se njenom izboru reči: razdražljiv. To je bilo blago rečeno.
Ali je, kao i obično, pogodila pravo u centar. „Perceptivna si, zar ne?“, ponovo
sam se nasmejao.
Nasmešila se, ali joj se bora vratila između očiju kao da se koncentriše na
nešto.
„Jesi li za vikend išao u lov sa Emetom?“, upitala je nakon što je moj smeh
zamro. Nemarni način na koji je ovo izgovorila bio je u istoj meri i fascinantan i
frustrirajući. Može li zaista toliko toga da prihvati bez problema? Činilo se da sam
ja bio bliže šoku nego ona.
„Jesam“, rekao sam joj, a zatim sam, kada sam rešio da neću dalje da
objašnjavam, osetio istu potrebu kao i u restoranu: Želeo sam da me upozna.
„Nisam želeo da odem“, nastavio sam polako, „ali je bilo nužno. Lakše je biti u
tvojoj blizini kada nisam žedan.“
„Zašto nisi želeo da odeš?“
Duboko sam udahnuo, a zatim sam se okrenuo da susretnem njen pogled.
Ovakva vrsta iskrenosti je bila teška na sasvim drugačiji način.
„Zato što osećam... teskobu“, pretpostavljao sam da će ta reč biti dovoljna,
premda nije bila dovoljno snažna, „kada sam daleko od tebe. Nisam se šalio
prošlog četvrtka kada sam te zamolio da se potrudiš da ne upadneš u okean i ne
dozvoliš da te nešto pregazi. Čitavog vikenda sam brinuo za tebe. A nakon onoga
što se večeras desilo, čudi me da si pregurala vikend bez ijedne ogrebotine.“ Tada
sam se setio oderanih dlanova. „Pa, bez većih ogrebotina“, ispravio sam se.
„Molim?“
„Tvoje ruke“, podsetio sam je.
Uzdahnula je i oborila uglove usana. „Pala sam.“
„Tako sam i mislio“, rekao sam, ne mogavši da suzbijem smešak.
„Pretpostavljam da je, s obzirom na to da si ti u pitanju, moglo da bude i mnogo
gore – i ta me je mogućnost mučila sve vreme mog odsustva. Bila su to veoma
duga tri dana. Verovatno sam silno nervirao Emeta, i ostale članove porodice.
Osim Alis.“
„Tri dana?“, upitala je iznenada oštrim glasom. „Zar nisi danas došao s
puta?“
 Nisam razumeo oštrinu u njenom glasu. „Ne, vratili smo se u nedelju.“
„Zašto onda niko od vas nije bio u školi?“, upitala je. Njena ljutnja me je
zbunila. Činilo se da nije svesna da je ovo bilo pitanje koje se ponovo odnosilo na
mitologiju.
„Pa, pitala si me da li mi sunce smeta, ne smeta mi“, rekao sam. „Ali ne
mogu da izlazim na sunčevu svetlost – barem ne gde ljudi mogu da me vide.“
Ovo joj je skrenulo pažnju sa njene tajanstvene ljutnje. „Zašto?“, upitala je
nagnuvši se u stranu.
Nisam bio siguran da ću moći da pronađem odgovarajuću analogiju za ovo.
Pa sam joj prosto rekao: „Pokazaću ti jednom prilikom“, a zatim se zapitao hoću
li prekršiti ovo obećanje – tako sam lako izgovorio ove reči, ali nisam mogao
zamisliti da ostvarujem ono što sam obećao.
Nije to bilo nešto zbog čega je trebalo sada da brinem. Nisam znao da li ću
smeti ponovo da je vidim nakon ove večeri. Da li sam je voleo dovoljno da
podnesem da je ostavim?
„Mogao si me nazvati“, rekla je.
Kakav neobičan zaključak. „Ali znao sam da si bezbedna.“
„Ali ja nisam znala gde si ti bio. Ja sam...“ Naglo je ućutala, pa pogledala u
ruke.
„Šta?“
„Nije mi se dopalo“, rekla je stidljivo, a koža na jagodicama joj se zagrejala.
„Što te nisam viđala. I ja osećam teskobu.“
Jesi li sada srećan? Pitao sam sebe. Pa, evo mi nagrade za nadu.
Bio sam zbunjen, ushićen, užasnut – uglavnom užasnut – jer sam shvatio da
moje najluđe fantazije nisu mnogo promašile metu. Zato njoj nije bilo važno što
sam čudovište. Upravo je to bio razlog što pravila meni više nisu bila važna. Zašto
ispravno i pogrešno nisu više imali težinu. Zašto su se svi moji prioriteti pomerili
stepenik niže da naprave mesta za ovu devojku na samom vrhu.
I Beli je bilo stalo do mene.
Znao sam da je to ništavno u poređenju sa tim koliko sam ja nju voleo – ona
je bila smrtna, promenjiva. Nije bila zaključana u sebi bez nade u oporavak. Ali
ipak joj je bilo stalo dovoljno da rizikuje život i sedi ovde pored mene. I to rado.
Dovoljno da je zaboli ako uradim ono što je ispravno i ostavim je.
Mogu li sada da uradim bilo šta što je neće povrediti? Bilo šta?
Svaka reč koju smo ovde izgovorili – svaka je bila još jedno zrno nara. Ta
neobična vizija u restoranu sadržala je mnogo više suštine nego što sam bio
svestan.
 Trebalo je da se držim podalje od nje. Nije trebalo da se vraćam u Forks.
Samo ću joj zadati bol.
Hoće li me to sputati da ne ostanem i sada? Da sve ne pogoršam?
Kako sam se osećao u ovom trenutku dok sam osećao njenu toplinu na koži...
Ne. Ništa me neće sprečiti.
„Ah!“, zaječao sam. „Ovo je pogrešno.“
„Šta sam rekla?“, upitala je, požurivši da preuzme krivicu na sebe.
„Zar ne vidiš, Bela? Jedno je što sebi zadajem bol, ali sasvim je drugo uvući
tebe u sve ovo. Ne želim da čujem da se ti tako osećaš.“ Bila je to istina i bila je
to laž. Najsebičniji deo mene je poleteo u visine kada je saznao da me ona želi
jednako kao i ja nju. „To je pogrešno. Nije bezbedno. Ja sam opasan, Bela – molim
te, shvati to.“
„Neću.“ Tvrdoglavo je skupila usne.
„Ne šalim se.“ Snažno sam se borio protiv sebe – deo mene je očajnički
želeo da ona prihvati moja upozorenja, drugi deo je očajnički želeo da ne dozvolim
sebi da ih izgovorim – da su moje reči, cedeći se kroza zube, bile nalik na režanje.
„Ni ja se ne šalim“ navaljivala je. „Rekla sam ti, nije mi važno šta si.
Prekasno je.“
Prekasno? Ova reč je bila turobno crno-bela na jednu beskrajnu sekundu dok
sam u sećanju posmatrao kako senke puze preko osunčanog travnjaka prema
Belinoj usnuloj prilici. Neizbežne, nezaustavljive. Ukrale su boju iz njene kože, i
bacile je tamu, u podzemni svet.
Prekasno? Alisina vizija mi se zakovitlala u glavi, vizija u kojoj me je Bela
krvavocrvenim očima gledala bezizražajno, ravnodušno. Ali nije bilo šanse da me
ne bi mrzela zbog takve budućnosti. Mrzela me što sam joj ukrao sve.
Ne može biti previše kasno.
„Nikada to ne govori“, rekao sam.
Zurila je kroz prozor ponovo zagrizavši zubima donju usnu. Ruke je skupila
i pesnice u krilu. Dah joj je povremeno zastajao.
„O čemu razmišljaš?“, morao sam da znam.
Odmahnula je glavom ne gledajući me. Video sam kako nešto sija, nalik na
kristal, na njenom obrazu.
Agonija. „Plačeš li?“ Ja sam je rasplakao. Toliko sam je povredio. Obrisala
je suzu nadlanicom.
„Ne“, slagala je, a glas joj se slomio.
 Neki davno zakopani instinkt naterao me je da pružim ruku prema njoj – u
toj jednoj sekundi osećao sam se više kao ljudsko biće nego ikada pre. A zatim
sam se setio da nisam ljudsko biće. I spustio ruku.
„Izvini“, rekao sam stegnute vilice. Kako da joj kažem koliko mi je žao? Žao
zbog svih glupih grešaka koje sam napravio. Žao zbog moje beskrajne sebičnosti.
Žao što je bila tako zle sreće da probudi ovu moju prvu, i poslednju, tragičnu
ljubav. Žao i zbog svega nad čim nisam imao kontrolu – što sam bio izvršilac koga
je sudbina odabrala da okonča njen život.
Duboko sam udahnuo – ignorišući prokletu reakciju na njenu aromu u
automobilu – i pokušao da se saberem.
Želeo sam da promenim temu, da pronađem nešto drugo. Srećom pa je moja
znatiželja prema njoj bila nezasita.
„Reci mi nešto“, kazao sam.
„Da?“, upitala je promuklo glasom u kom su se i dalje čule suze.
„O čemu si razmišljala večeras, neposredno pre nego što sam izbio iza ugla?
Nisam mogao da razumem izraz na tvom licu – nisi izgledala uplašeno, izgledala
si kao da se snažno na nešto koncentrišeš.“ Setio sam se njenog lica –
primoravajući sebe da zaboravim one oči kroz koje sam gledao – izraza odlučnosti
na njemu.
„Pokušavala sam da se setim kako da onesposobim napadača“, rekla je
pribranijim glasom. „Znaš, samoodbrana. Htela sam da mu nabijem nos u mozak.“
Njena pribranost nije trajala do kraja njenog objašnjenja. Ton joj se izmenio toliko
da je naposletku ključao od mržnje. Ovo nije bila hiperbola, a njen gnev sada nije
bio smešan. Mogao sam da vidim njenu krhku priliku – svilu preko stakla –
zasenjenu masivnim ljudskim čudovištima teških pesnica koja su želela da je
povrede. Jarost mi je proključala u glavi.
„Htela si da se boriš sa njima?“, prostenjao sam. Njeni instinkti bili su
smrtonosni – po nju. „Zar nisi pomišljala na beg?“
„Često padam kada trčim“, odvratila je postiđeno.
„A da pokušaš da dozoveš pomoć?“
„Spremala sam se za to.“
Odmahnuo sam glavom u neverici. „Bila si u pravu“, rekao sam joj kiselo i
oštro. „Zaista se borim protiv sudbine u pokušajima da te zadržim u životu.“
Uzdahnula je i pogledala kroz prozor. A zatim je pogledala u mene.
„Hoću li te videti sutra?“, upitala je naglo.
Pa kad smo već počeli da tonemo u pakao – zašto da ne uživamo u
putovanju?
 „Da – i ja moram da predam rad.“ Nasmešio sam joj se i prijalo mi je to.
Očigledno je bilo da nisu samo njeni instinkti bili naopaki. „Čuvaću ti mesto za
vreme ručka.“
Srce joj je zatreperilo; moje mrtvo srce kao da je postalo toplije.
Zaustavio sam automobil pred kućom njenog oca. Nije pokušala da ode.
„Obećavaš li da ćeš doći sutra?“, navaljivala je.
„Obećavam.“
Kako mi pogrešan postupak može pričiniti toliko sreće? Mora da u tome ima
nešto loše.
Klimnula je za sebe, zadovoljno, i krenula da skida moju jaknu.
„Zadrži je“, uverio sam je brzo. Želeo sam da joj ostavim nešto moje.
Simbol, kao što je bio mali zatvarač boce koji se sada nalazio u mom džepu.
„Nemaš jaknu za sutra.“
Vratila mi ju je smešeći se snuždeno. „Ne želim ništa da objašnjavam
Čarliju“, rekla je.
I mislio sam da neće to želeti. Nasmešio sam joj se. „U redu.“
Spustila je ruku na kvaku, pa zastala. Nije želela da ode, baš kao što ja nisam
želeo da ona ode.
Da je ostavim bez zaštite, makar i na nekoliko minuta...
Piter i Šarlot su već daleko odmakli, već su bez sumnje otišli i iz Sijetla. Ali
uvek je bilo drugih.
„Bela?“, pitao sam zadivljen prostim zadovoljstvom koje me je ispunilo
kada sam izgovorio njeno ime.
„Da?“
„Hoćeš li mi nešto obećati?“
„Da“, pristala je lako, a zatim je skupila oči kao da se dosetila razloga iz kog
bi trebalo da se usprotivi.
„Ne idi sama u šumu“, upozorio sam je pitajući se hoće li ova molba
probuditi prigovor u njenim očima.
Trepnula je, pa se trgla. „Zašto?“
Zagledao sam se sumnjičavo u nepouzdanu tamu. Nedostatak svetlosti nije
predstavljao problem za moje oči, ali neće smetati ni drugom lovcu.
„Nisam ja uvek najopasniji stvor u svetu“, rekao sam joj. „Hajde da ne idemo
dalje.“
Zadrhtala je, ali se brzo oporavila i čak se smešila kada mi je rekla: „Kako
god ti kažeš.“
 Osetio sam njen dah na licu, tako sladak.
Mogao bih ostati čitavu noć ovako, ali njoj je bio potreban san. Dve želje
bile su jednako snažne dok su nastavljale da se bore u meni: želja za njom protiv
želje da ona bude dobro.
Uzdahnuo sam zbog ovih nemogućnosti. „Vidimo se sutra“, rekao sam,
znajući da ću ja nju videti mnogo pre toga. Ali ona mene neće videti do sutra.
„Sutra“, složila se dok je otvarala vrata.
Ponovo agonija dok sam je gledao kako odlazi.
Nagnuo sam se za njom želeći da je zadržim ovde. „Bela?“
Okrenula se, pa se zaledila, iznenađena što su nam lica tako blizu jedno
drugom.
I mene je snažno pogodila ova blizina. Vrelina se podizala sa nje u talasima,
milovala mi lice. Mogao sam gotovo da osetim svilu njene kože.
Njeno srce izgubilo je ritam, a usne su se razdvojile.
„Lepo spavaj“, prošaputao sam i odmakao se pre nego što bi me nužda tela
– ili poznata žeđ ili veoma nova i neobična glad koju sam iznenada osetio –
naterala da uradim nešto čime bih mogao da je povredim.
Sedela je na trenutak nepomično, raširenih očiju i zatečena. Očarana,
pretpostavio sam.
Kao i ja što sam bio.
Oporavila se – premda joj je lice i dalje bilo donekle zbunjeno – i gotovo
ispala iz automobila, saplevši se o sopstvena stopala, pa je morala da se uhvati za
okvir vrata da se uspravi.
Zasmejao sam se – suviše tiho da bi me čula, nadao sam se.
Posmatrao sam je kako se tetura prema lokvi svetlosti koja je okruživala
ulazna vrata. Zasad bezbedna. A ja ću se uskoro vratiti da se postaram da tako i
ostane.
Osećao sam kako me prati pogledom dok sam se udaljavao mračnom
ulicom. Potpuno drugačije osećanje od onog na koje sam bio navikao. Obično sam
mogao da gledam sebe kroz oči osobe koja me je pratila pogledom, ako sam to
želeo. Ovo je bilo neobično uzbudljivo – ovo neopipljivo osećanje da me neko
prati pogledom. Znao sam da je to samo zato što su to njene oči.
Milion misli proletalo mi je kroz glavu dok sam besciljno vozio kroz noć.
Dugo sam kružio ulicama, ne idući nikuda, misleći na Belu i neverovatan
osećaj oslobođenja zbog razotkrivanja istine. Nisam više morao da strepim da će
saznati ko sam. Znala je. Nije joj to bilo važno. Premda je ovo očigledno po nju
bilo loše, za mene je predstavljalo neverovatno oslobođenje.
 A ponajviše sam mislio na Belu i uzvraćenu ljubav. Nije mogla da me voli
onako kako sam ja voleo nju – takva silna, sveprožimajuća, razorna ljubav
verovatno bi slomila njeno krhko telo. Ali njena su osećanja bila dovoljno jaka.
Dovoljno jaka da potisnu instinktivni strah. Dovoljno jaka da poželi da bude sa
mnom. A za mene je biti sa njom bila najveća sreća koju sam ikada spoznao.
Neko vreme sam – pošto sam bio sasvim sam i za promenu nisam nikoga
povređivao – dozvolio sebi da osetim tu sreću a da se ne bavim u isti mah i
tragedijom. Da se radujem što joj je stalo do mene. Da se predam zanosu što sam
uspeo da osvojim njenu naklonost. Da zamišljam da sedim blizu nje sutra, slušam
njen glas i zaslužujem njene osmehe.
Ponavljao sam njen smešak u glavi, gledao kako se uglovi njenih punih
usana podižu, nagoveštaj jamice na njenoj zašiljenoj bradi, način na koji su joj se
oči grejale i topile. Njeni prsti bili su tako topli i meki na mojoj ruci ove večeri.
Zamišljao sam kako bi bilo dodirnuti nežnu kožu koja se zatezala preko njenih
jagodica – svilenkastu, toplu... tako krhku. Svila preko stakla... zastrašujuće
lomljiva.
Nisam video kuda me misli vode dok nije bilo prekasno. Dok sam se ja bavio
tom razornom ranjivošću, druge slike njenog lica uvukle su mi se u fantazije.
Izgubljeno u senkama, bledo od straha – ali odlučno stegnute vilice,
usredsređenog pogleda i vitkog tela spremnog da napadne masivna tela koja su se
okupila oko nje, košmare u tami.
„Ah“, zaječao sam kada je treperava mržnja koju sam gotovo bio zaboravio
u radosti ljubavi prema njoj iznova planula u pakao gneva.
Bio sam sâm. Bela je bila, verovao sam, bezbedna kod kuće; na trenutak sam
bio divlje srećan što je Čarli Svon – glava lokalnih snaga reda, obučen i naoružan
– bio njen otac. To mora da nešto znači, da joj pruži neku zaštitu.
Bila je bezbedna. Neće mi biti potrebno mnogo vremena da uništim smrtnika
koji je želeo da joj naškodi.
Ne. Zaslužila je bolje. Nisam mogao da joj dozvolim da voli ubicu.
Ali... šta je sa ostalima?
Bela je bila bezbedna, da. Andžela i Džesika takođe mora da su bile
bezbedne u svojim posteljama.
Ali grabljivac je šetao ulicama Port Andželesa. Ljudsko čudovište – je li to
značilo da je on problem ljudi? Nismo se često mešali u probleme ljudi, ako se ne
računa Karlajl i njegovi večiti napori da isceli i spase. Za nas ostale je naša slabost
prema ljudskoj krvi bila ozbiljna prepreka bliskoj saradnji sa njima. A i bili su tu,
razume se, naši udaljeni nadzornici, de fakto vampirska policija, Volturi. Mi,
Kalenovi, živeli smo drugačije. Privlačenje njihove pažnje bilo kakvom loše
promišljenom egzibicijom u stilu nekog superjunaka bilo bi opasno po našu
porodicu.
Ovo je svakako bio problem smrtnika, ne problem našeg sveta. Počiniti
ubistvo koje sam žudeo da počinim bilo bi pogrešno. Znao sam to. Ali ostaviti ga
na slobodi da ponovo napadne nije moglo da bude ispravno.
Ona plavokosa hostesa iz restorana i konobarica koju nikada nisam ni
pogledao iritirale su me na trivijalan način, ali to nije značilo da su zaslužile da
budu u opasnosti.
Okrenuo sam automobil prema severu i ubrzao, pošto sam imao jasan
zadatak u glavi. Kad god sam bio u dilemi koja je prevazilazila moje mogućnosti
– nešto opipljivo kao što je bilo ovo – znao sam kome da se obratim za pomoć.
Alis je sedela na tremu i čekala me. Stao sam ispred kuće ne uvozeći auto u
garažu.
„Karlajl je u radnoj sobi“, rekla mi je pre nego što sam pitao.
„Hvala“, odvratio sam razbarušivši joj kosu u prolazu.
Hvala što si mi odgovorio na poziv, pomislila je sarkastično.
„O“, zastao sam na vratima, pa izvadio telefon i otvorio ga. „Izvini. Nisam
proverio ni da vidim ko zove. Bio sam... zauzet.“
„Da, znam. I meni je žao. Dok sam ja videla šta će desiti, ti si već krenuo.“
„Bilo je tesno“, promrmljao sam.
Izvini, ponovila je postiđeno.
Lako je bilo biti velikodušan kada sam znao da je Bela bezbedna. „Nema
potrebe da se izvinjavaš. Znam da ne možeš da vidiš sve. Niko od tebe ne očekuje
da budeš sveznajuća, Alis.“
„Hvala.“
„Malo je nedostajalo da te pozovem na večeru večeras – jesi li to primetila
pre nego što sam se predomislio?“
Nasmešila se. „Ne, i to mi je promaklo. Volela bih da sam znala. Došla bih.“
„Na šta si se usredsredila kada ti je toliko toga promaklo?“
Džasper razmišlja o našoj godišnjici. Nasmejala se. Trudi se da ne donese
odluku o poklonu za mene, ali mislim da imam jasnu ideju...
„Nemaš stida.“
„Aha.“
Skupila je usne i zagledala se u mene sa nagoveštajem optužbe u izrazu.
Posle toga sam bila pažljivija. Hoćeš li im reći da ona zna?
Uzdahnuo sam. „Hoću. Kasnije.“
 Neću reći ništa. Učini mi uslugu i reci Rozali kada ja ne budem u blizini,
hoćeš li?
Trgao sam se. „Naravno.“
Bela je to dobro podnela.
„Previše dobro.“
Alis mi se nasmešila. Ne potcenjuj Belu.
Pokušao sam da blokiram sliku koju nisam želeo da vidim – Bela i Alis,
najbolje drugarice.
Teško sam uzdahnuo, sada već nestrpljiv. Želeo sam da obavim naredni deo
večeri; želeo sam da sve završim. Ali sam brinuo zbog odlaska iz Forksa.
„Alis...“, zaustio sam. Videla je šta sam hteo da je pitam.
Biće dobro noćas. Sada bolje pazim. Njoj je potreban
dvadesetčetvoročasovni nadzor, zar ne?
„U najmanju ruku.“
„Kako bilo, bićeš brzo sa njom.“
Duboko sam uzdahnuo. Ove njene reči su mi zvučale prelepo.
„Hajde – obavi to da bi mogao da budeš gde želiš da budeš“, rekla mi je.
Klimnuo sam i požurio u Karlajlovu radnu sobu.
Čekao me je, gledajući u vrata, a ne u debelu knjigu na stolu.
„Čuo sam da ti je Alis rekla gde da me pronađeš“, rekao je i nasmešio se.
Olakšanje je bilo biti s njim, videti empatiju i duboku inteligenciju u
njegovim očima. Karlajl će znati šta da radi.
„Potrebna mi je pomoć.“
„Bilo šta, Edvarde“, obećao je.
„Da li ti je Alis rekla šta se večeras desilo Beli?“
Umalo desilo, ispravio me je.
„Da, umalo. U nedoumici sam, Karlajle. Vidiš, želim... mnogo... da ga
ubijem.“ Reči su potekle, brzo i strastveno. „Silno. Ali znam da bi to bilo
pogrešno, jer bi to bila osveta, a ne pravda. Gnev, bez nepristrasnosti. Ipak, ne
može biti ispravno ostaviti serijskog silovatelja i ubicu da luta ulicama Port
Andželesa! Ne poznajem ljude tamo, ali ne mogu da dozvolim da neka druga žena
umesto Bele postane njegova žrtva. One druge žene – nije u redu...“
Njegov široki, neočekivani osmeh zaustavio je bujicu mojih reči.
Ona je mnogo dobra po tebe, zar ne? Toliko saosećanja, toliko kontrole.
Impresioniran sam.
 „Ne tražim komplimente, Karlajle.“
„Naravno. Ali ne mogu da kontrolišem svoje misli, zar ne?“ Ponovo se
nasmešio. Ja ću se postarati za to. Opusti se. Niko neće biti povređen umesto Bele.
Video sam plan u njegovoj glavi. Nije to bilo ono što sam želeo – nije
zadovoljilo moju želju za brutalnošću – ali sam video da je to ispravno.
„Pokazaću ti gde da ga pronađeš“, rekao sam.
„Hajdemo.“
Uzeo je svoju crnu torbu usput. Ja bih više voleo neki agresivniji oblik
sedativa – naprslu lobanju, na primer – ali pustiću Karlajla da uradi ovo na svoj
način.
Seli smo u moj automobil. Alis je i dalje sedela na stepenicama. Smešila se
i mahala dok smo odlazili. Video sam da je pogledala u budućnost. Nećemo imati
poteškoća.
Vožnja je, na mračnom, praznom putu trajala veoma kratko. Nisam uključio
farove, da ne privlačim pažnju. Smešio sam se dok sam razmišljao o tome kako bi
Bela reagovala na ovu brzinu. Već sam vozio sporije nego inače – da produžim
vreme sa njom – kada se usprotivila zbog brzine.
Karlajl je takođe mislio na Belu.
Nisam predvideo da će ona tako dobro uticati na njega. To je bilo
neočekivano. Možda je ovo nekako suđeno. Možda služi nekoj višoj svrsi. Samo...
Zamislio je Belu sa ledenom kožom i kao krv crvenim očima, a zatim se
povukao od te slike.
Da, zaista. Ali. Jer kako može biti bilo šta dobro u uništenju nečeg tako čistog
i lepog?
Pogledom sam sekao noć, nestalo je sve radosti ove večeri.
Edvard zaslužuje da bude srećan. Sudbina mu to duguje. Žestina Karlajlovih
misli me je iznenadila. Mora da postoji način.
Voleo bih da mogu da verujem u makar jednu njegovu nadu. Ali nije bilo
nikakve više svrhe u onome što se dešavalo Beli. Samo zla harpija, ružna, gorka
sudbina koja nije mogla da podnese da ona u životu dobije ono što je zaslužila.
Nisam se zadržao u Port Andželesu. Odveo sam Karlajla do bara u kom je
izopačeno stvorenje po imenu Lani utapalo svoje razočaranje sa svojim
prijateljima – od kojih su dvojica već bila izgubila svest. Karlajl je video koliko
mi je teško bilo da budem blizu – da slušam misli zlikovca i vidim njegova sećanja,
sećanja na Belu izmešana sa sećanjima na manje srećne devojke koje niko sada
nije mogao da spase.
Počeo sam ubrzano da dišem. Počeo da grčim ruke na volanu.
 Idi, Edvarde, rekao mi je nežno. Ja ću se pobrinuti da druge budu bezbedne.
Ti se vrati Beli.
Bile su to prave reči. Njeno ime je bilo jedino značajno što je moglo da mi
skrene misli i jedino što je meni nešto značilo.
Ostavio sam Karlajla u automobilu i otrčao nazad u Forks pravom linijom
kroz usnulu šumu. Trajalo je kraće nego prvo putovanje u brzom automobilu. Tek
nekoliko minuta kasnije peo sam se uza zid njene kuće i podizao njen prozor.
Tiho sam uzdahnuo od olakšanja. Sve je bilo baš kao što bi i trebalo da bude.
Bela je bila bezbedna u postelji, sanjala je, a vlažna kosa joj je bila zamršena na
jastuku.
Ali, za razliku od većine noći, ležala je sklupčana u loptu ispod pokrivača,
snažno razvučenih ramena. Pretpostavio sam da joj je hladno. Pre nego što sam
stigao da se smestim na svoje uobičajeno mesto, zadrhtala je u snu i usne su joj
zatreperile.
Na trenutak sam se zamislio, pa izašao tiho u hodnik, prvi put istražujući
neki drugi deo njene kuće.
Čarli je hrkao glasno i ravnomerno. Gotovo da sam mogao uhvatiti ivicu
njegovog sna. Nešto sa vodom i strpljivim iščekivanjem... možda pecanje?
Tamo je, na vrhu stepeništa, stajao orman koji je izgledao vrlo pogodno.
Otvorio sam ga i pronašao ono što sam tražio. Odabrao sam najdeblje ćebe iz
ormana i odneo ga u njenu sobu. Vratiću ga pre nego što se probudi, i niko ništa
neće znati.
Zadržavajući dah, oprezno sam raširio ćebe preko nje. Nije reagovala na
dodatnu težinu. Vratio sam se u stolicu za ljuljanje.
Dok sam nemirno čekao da se ugreje, pomislio sam na Karlajla i zapitao se
gde je sada. Znao sam da će njegov plan teći glatko – Alis je to videla.
Pomisao na oca naterala me je da uzdahnem – Karlajl je imao previše vere
u mene. Poželeo sam da sam osoba za kakvu me je smatrao. Ta osoba, ona koja je
zasluživala sreću, mogla bi da se nada da je vredna ove usnule devojke. Kako bi
drugačije sve bilo kada bih mogao da budem taj Edvard.
Ili, ako ne mogu da budem ono što bi trebalo, onda bi barem trebalo da
postoji neka ravnoteža u univerzumu da poništi moju tamu. Zar ne bi trebalo da
postoji jednako i suprotno dobro? Zamišljao sam sudbinu sa licem matore veštice
kao objašnjenje za užasne i neverovatne košmare koji su dolazili po Belu – najpre
ja, pa kombi, i najzad ona opasna zver noćas. Ali, ako je ta sudbina imala takvu
moć, zar ne bi trebalo da postoji neka sila koja će je osujetiti?
Neko kao što je Bela trebalo bi da ima zaštitnika, anđela čuvara. Zaslužila
je to. A ipak je, očigledno, bila bez zaštite. Voleo bih da verujem da nad njom bdi
neki anđeo, ili nešto drugo, nešto što bi joj pružilo kakvu-takvu zaštitu, ali kada
sam pokušao da zamislim tog junaka, bilo je očigledno da je tako nešto nemoguće.
Koji bi anđeo čuvar dozvolio Beli da dođe ovamo? Da se nađe meni na putu
stvorena tako da nije bilo šanse da je ne primetim? Neverovatno moćan miris koji
je tražio da ga primetim, nemi um da podstakne moju znatiželju, diskretna lepota
da mi zadrži pogled, nesebična duša da zasluži moje divljenje. Tome treba dodati
i potpuni nedostatak instinkta za samoodržanje, zbog čega joj nisam bio odbojan,
i još ozbiljan niz jako loše sreće zbog čega se večito nalazila na pogrešnom mestu
u pogrešno vreme.
Nije postojao snažniji dokaz da su anđeli čuvari bili čista izmišljotina.
Nikome nije potrebniji i niko ga nije zasluživao više od Bele. Ali svaki anđeo koji
je dozvolio da se nas dvoje sretnemo mora da je tako neodgovoran, tako nemaran,
tako... lakouman da ne može nikako da bude na strani dobra. Više bih voleo da je
odurna harpija stvarna nego neko tako neefikasno nebesko biće. Protiv ružne
sudbine bar sam mogao da se borim.
I boriću se, i nastaviću da se borim. Svaka sila koja želi da povredi Belu
moraće da prođe pored mene. Ne, nije imala anđela čuvara. Ali ću ja dati sve od
sebe da joj taj nedostatak nadomestim.
Vampir čuvar – to je bilo nategnuto.
Bela se nakon pola sata opustila. Počela je da diše dublje i da mrmlja.
Zadovoljno sam se nasmešio. Bila je to sitnica, ali je barem noćas udobnije spavala
jer sam ja bio ovde.
„Edvarde“, uzdahnula je, pa se i ona nasmešila.
Na trenutak sam gurnuo tragediju u stranu i dozvolio sebi da ponovo budem
srećan.
 11. ISPITIVANJA

Si-En-En je prvi objavio vest.

Bilo mi je drago što je dospela u novine pre nego što sam pošao u školu.
Želeo sam da vidim kako će ljudi opisati događaj i koliku će pažnju on privući. Na
sreću, bio je to dan pun vesti. Desio se zemljotres u Južnoj Americi i politička
otmica na Bliskom istoku, pa je vest dobila nekoliko sekundi medijskog prostora,
u nekoliko rečenica uz jednu mutnu fotografiju.
„Orlando Kalderas Volas, osumnjičeni za ubistvo koga traže vlasti u
Teksasu i Oklahomi, sinoć je uhapšen u Portlandu u Oregonu zahvaljujući
anonimnoj dojavi. Volas je pronađen rano jutros bez svesti u jednoj uličici svega
nekoliko metara od policijske stanice. Zvaničnici u ovom trenutku ne mogu da
nam kažu hoće li ga isporučiti Hjustonu ili Oklahoma Sitiju na suđenje.“
Fotografija je bila mutna, bila je to fotografija nastala prilikom hapšenja, i u
to vreme imao je gustu bradu. Čak i ako je Bela vidi, verovatno ga neće prepoznati.
Nadao sam se da neće; to bi je samo nepotrebno uplašilo.
„Vest neće privući preveliku pažnju u gradu. Suviše je daleko da bi bila
zanimljiva lokalnom stanovništvu“, rekla mi je Alis. „Dobro je bilo što ga je
Karlajl odneo izvan države.“
Klimnuo sam. Bela svakako nije često gledala televiziju, a njenog oca
nikada nisam video da gleda bilo šta drugo osim sportskih kanala.
Uradio sam šta sam mogao. Ovo odvratno stvorenje nije više lovilo, a ja
nisam bio ubica. Barem ne u skorije vreme. Dobro sam postupio što sam se poverio
Karlajlu, ma koliko žalio što se bednik tako lako izvukao. Uhvatio sam sebe kako
se nadam da će ga izručiti Teksasu, gde je smrtna kazna bila izuzetno popularna.
Ne. To nije bilo važno. Ostaviću ovo iza sebe i usredsrediti se na ono
najvažnije.
Otišao sam iz Beline sobe pre manje od jednog sata. Već sam čeznuo da je
ponovo vidim.
„Alis, da li bi mogla...“
Presekla me je: „Rozali će voziti. Ponašaće se kao da je besna, ali znaš da
će uživati u izgovoru da se razmeće svojim automobilom“. Alis se zvonko
nasmejala.
Nasmešio sam joj se. „Vidimo se u školi.“
Alis je uzdahnula, a moj osmeh pretvorio se u prodoran pogled.
 Znam, znam, pomislila je. Ne još. Sačekaću dok ne budeš spreman da me
Bela upozna. Ali trebalo bi da znaš da se ne radi ovde smo o mojoj sebičnosti. I ja
ću se Beli dopasti.
Nisam joj odgovorio jer sam požurio napolje. Bio je to drugačiji način da se
posmatra situacija. Da li bi Bela želela da upozna Alis? Da ima vampira za
drugaricu?
Ako je suditi po onome što znam o Beli, to njoj ni najmanje ne bi smetalo.
Namrštio sam se. Ono što je Bela želela i što je za nju bilo najbolje bile su
dve zasebne stvari.
Počeo sam da osećam nelagodu dok sam parkirao automobil na Belin
prilazni put. Jedna ljudska izreka je tvrdila da ujutro sve izgleda drugačije – da se
sve promeni kada prespavate. Hoću li Beli izgledati drugačije na slaboj svetlosti
maglovitog dana? Manje ili više zlokobno nego u crnilu noći? Da li joj je istina
doprla do svesti dok je spavala? Hoće li se najzad uplašiti?
Ali njeni snovi su bili mirni čitave noći. Kada je izgovarala moje ime,
nekoliko puta, smešila se. Više nego jednom tiho me je molila da ostanem. Zar to
neće ništa značiti danas?
Nervozno sam čekao, slušao je kako se kreće po kući – žurne, nesigurne
korake na stepenicama, oštro cepanje folije, sudaranje stari u frižideru kada su se
vrata zalupila. Zvučalo je kao da žuri. Kao da jedva čeka da stigne u školu? Ova
misao me je naterala da se ponovo, pun nade, nasmešim.
Pogledao sam na sat. Pretpostavljao sam da – ako se uzme u obzir brzina na
koju ju je ograničavao njen stari kamionet – jeste malo kasnila.
Bela je izletela iz kuće, torba joj je klizila s ramena, a kosu je pokupila u
neurednu punđu na potiljku koja je već počela da se raspliće. Debeli zeleni
džemper koji je nosila nije bio dovoljno topao da je spreči da povije mršava
ramena na hladnoj magli.
Dugački džemper bio je prevelik za nju i nije joj lepo stajao. Sakrivao je
njeno vitko telo i pretvarao sve njene nežne obline i meke linije u bezoblični haos.
Dopadalo mi se ovo, ali sam u isti mah poželeo da je obukla nešto što je više
bilo nalik onoj nežnoj plavoj bluzi koju je nosila sinoć. Tkanina je tako privlačno
prianjala uz njenu kožu i imala je dovoljno dubok izrez da otkrije zanosni oblik
njenih ključnih kostiju koje su se u luku širile od udubljenja njenog grla. Plava
boja je tekla kao voda preko nežnog oblika njenog tela.
Bolje je bilo – od ključnog značaja je bilo – da zadržim misli daleko, daleko
od tog oblika, pa sam bio srećan zbog neuglednog džempera. Nisam smeo sebi da
dozvolim grešku, a opasna greška bila bi baviti se neobičnom gladi koju su misli
o njenim usnama... njenoj koži... njenom telu... oslobađale u meni. Gladi koja mi
je izmicala sto godina. Ali nisam smeo sebi da dozvolim ni da pomislim da je
dodirnem, jer je to bilo nemoguće.
Slomio bih je.
Bela se toliko žurno okrenula od vrata da umalo nije protrčala pored mog
automobila i ne primetivši ga.
A zatim je naglo stala, ukočivši se u kolenima kao uplašeno ždrebe. Torba
joj je skliznula dalje niz ruku, a oči su joj se raširile kada je ugledala moj
automobil.
Izašao sam pazeći da se krećem ljudskom brzinom i otvorio joj suvozačeva
vrata. Neću više pokušavati da je obmanem – biću to što jesam, barem kada smo
sami.
Pogledala me je, ponovo zatečena, jer se činilo da sam se niotkuda stvorio
iz magle. A zatim se iznenađenje u njenim očima pretvorilo u nešto drugo, i ja više
nisam strepio – ili se nadao – da su se njena osećala prema meni promenila u toku
noći. Toplina, čuđenje, fascinacija – sve je to plivalo u providnim dubinama njenih
očiju.
„Želiš li danas da se voziš sa mnom?“, upitao sam. Za razliku od sinoć, kada
sam je pozvao na večeru, pustiću je da sama odabere. Od sada ona uvek mora da
bira.
„Hoću, hvala“, promrmljala je, sedajući u kola bez oklevanja.
Hoće li ikada prestati da me oduševljava što sam ja onaj kome ona govori
da?
Zaobišao sam automobil jedva čekajući da joj se pridružim. Nije ničim
pokazivala da je zaprepašćena mojim iznenadnim ponovnim pojavljivanjem.
Sreća koju sam osećao dok je sedela ovako pored mene bila je bez premca.
Ma koliko uživao u ljubavi i društvu moje porodice, uprkos različitim razonodama
i zabavama koje je moj svet nudio, nikada nisam bio ovako srećan. Čak i kada sam
znao da je to pogrešno, da ovo ne može da se završi dobro, nisam mogao da na
duže vreme sklonim osmeh sa lica kada smo bili zajedno.
Moja jakna bila je smotana preko naslona za glavu njenog sedišta. Video
sam da je gleda.
„Poneo sam je zbog tebe“, rekao sam joj. Ovo je bio izgovor, u slučaju da
se ukaže potreba za njim, za moj dolazak jutros. Bilo je hladno. Ona nije imala
jaknu. Mora da je ovo bio prihvatljiv oblik kavaljerstva. „Nisam želeo da se
razboliš, ili tako nešto.“
„Nisam baš toliko nežna“, rekla je zureći u moje grudi radije nego u moje
lice, kao da okleva da me pogleda u oči. Ali je obukla jaknu pre nego što sam
stigao da pribegnem nagovaranju ili preklinjanju.
 „Zar?“, promrmljao sam sebi u bradu.
Pogledala je put dok sam ubrzavao prema školi. Tišinu sam mogao da
podnesem na svega nekoliko sekundi. Morao sam da znam o čemu razmišlja
jutros. Toliko se toga promenilo među nama od poslednjeg izlaska sunca.
„Šta je, danas nemaš spremnih dvadeset pitanja?“, upitao sam ponovo
nastojeći da razgovor bude vedar.
Nasmešila se, činilo se da joj je drago što sam pokrenuo tu temu. „Smetaju
li ti moja pitanja?“
„Ne toliko koliko tvoje reakcije“, odgovorio sam joj iskreno, smešeći se u
odgovor na njen smešak.
Oborila je usne. „Zar su moje reakcije loše?“
„Ne, u tome je problem. Sve prihvataš tako hladnokrvno – to nije prirodno.“
Do sada nijednom nije vrisnula. Kako je to moguće? „To me tera da se zapitam
šta zaista misliš.“ Naravno, sve što je ona radila ili nije radila mene je teralo da se
to zapitam.
„Uvek ti kažem šta zaista mislim.“
„Pomalo urediš svoje misli.“
Ponovo je zagrizla usnu. Činilo se da ne primećuje kada ovo radi – bila je to
nesvesna reakcija na napetost. „Ne mnogo.“
Ove misli su bile dovoljne da moja znatiželja podivlja. Šta je svesno krila
od mene?
„Dovoljno da me izludiš“, rekao sam.
Oklevala je, a zatim prošaputala: „Ne želiš da čuješ.“
Morao sam da se zamislim na trenutak, da prođem u mislima kroz čitav naš
razgovor od prošle noći, od reči do reči, pre nego što sam povezao. Možda sam
morao toliko da se koncentrišem jer nisam mogao da zamislim ništa što ne bih
želeo da ona podeli sa mnom. A zatim sam se – pošto je ton njenog glasa bio isti
kao prethodne noći; iznenada se u njemu ponovo začuo bol – setio. Jednom sam
joj rekao da ne iznosi svoje misli. Nikada to ne govori, gotovo sam zarežao na nju.
Rasplakao sam je.
Je li to krila od mene? Dubinu svojih osećanja prema meni? Činjenicu da joj
nije bilo važno što sam čudovište i što je mislila da je prekasno da se predomisli?
Nisam mogao da progovorim zato što su radost i bol bili suviše snažni da ih
izrazim rečima, a sukob između njih suviše divlji da dozvoli suvisao odgovor. U
kolima je vladala tišina, ako se izuzme ravnomeran rad njenog srca i pluća.
„Gde je ostatak tvoje porodice?“, upitala je iznenada.
 Duboko sam udahnuo – prvi put osetivši njen miris sa istinskim bolom;
navikavao sam se na ovo, shvatio sam sa zadovoljstvom – pa primorao sebe da se
ponovo opustim.
„Otišli su Rozalinim autom.“ Parkirao sam na mestu pored automobila koji
sam upravo spomenuo. Sakrio sam smešak dok sam posmatrao kako širi oči.
„Razmetljivo, zar ne?“
„Uh, auh. Ako ima to, zašto se vozi s tobom?“
Rozali bi uživala u Belinoj reakciji... da je bila objektivna u vezi s Belom,
što se verovatno neće desiti.
„Kao što sam rekao, razmetljiv je. Trudimo se da se uklopimo.“
Naravno, Bela je bila potpuno nesvesna kontradiktornosti svojstvene mom
automobilu. Nije bilo slučajno što su nas najčešće viđali u volvu – automobilu
slavljenom zbog njegove bezbednosti. Bezbednost, jedino što vampirima nikada
neće biti potrebno kada je vozilo u pitanju. Malo ljudi bi prepoznalo manje
uobičajenu sportsku verziju, da se ne spominje dodatno doterivanje koje smo sami
obavili.
„Ne uspevate“, rekla mi je, pa se bezbrižno nasmejala.
Veseo, spokojan zvuk njenog smeha zagrejao je moje šuplje grudi.
„Zašto je Rozali danas vozila, ako je to upadljivije?“, upitala je.
„Zar nisi primetila? Sada kršim sva pravila.“
Moj odgovor trebalo je da bude blago zastrašujući – pa se Bela, naravno,
nasmešila.
Kada smo izašli iz automobila, išao sam onoliko blizu nje koliko sam se
usuđivao, pažljivo pokušavajući da uočim neki znak da joj je moja blizina smetala.
Dva puta se njena ruka trznula prema meni, a onda ju je povukla. Činilo se da ona
želi mene da dodirne... Počeo sam ubrzano da dišem.
„Zašto uopšte imate takve automobile? Ako želite privatnost?“, pitala je dok
smo išli.
„Slabost“, priznao sam. „Svi volimo brzo da vozimo.“
„Ima smisla“, promrmljala je kiselim tonom.
Nije podigla pogled da vidi moj smešak.
Ne! Ne verujem! Kako li je Bela to izvela?
Džesikina mentalna zapanjenost prekinula mi je misli. Čekala je Belu,
sklonivši se od kiše ispod krova kafeterije, držeći Belinu zimsku jaknu preko ruke.
Raširila je oči u neverici.
I Bela je u sledećem trenutku primetila nju. Blago rumenilo obojilo joj je
obraze kada je primetila Džesikin izraz.
 „Hej, Džesika. Hvala što si se setila“, pozdravila ju je Bela. Džesika joj je
bez reči pružila njenu jaknu.
Biću učtiv prema Belinim prijateljima, bilo da su joj ti prijatelji dobri ili ne.
„Dobro jutro, Džesika.“
Oho...
Džesika je još više raširila oči, ali nije se trgla ni povukla kao što sam
očekivao. Premda sam joj često u prošlosti bio privlačan, oduvek se držala na
sigurnoj udaljenosti, kao što su nesvesno činili svi naši obožavatelji. Bilo je
neobično i zanimljivo... i, iskreno, pomalo neprijatno... shvatiti koliko me je
boravak u Belinoj blizini smekšao. Činilo se da me se niko više nije plašio. Ako
Emet to otkrije, smejaće se čitav naredni vek.
„Uh... ćao“, promumlala je Džesika, pa na trenutak značajno pogledala Beli
u lice. „Pretpostavljam da ćemo se videti na matematici.“
O, kako ćeš progovoriti. Pojedinosti. Moram da čujem pojedinosti! Prokleti
Edvard KALEN!
Beline usne su se trznule. „Da, vidimo se tada.“
Džesiki su misli divljale dok je žurila na prvi čas povremeno gledajući
krišom prema nama.
Celu priču. Neću prihvatiti ništa manje. Da li su se dogovorili da se nađu
sinoć? Jesu. li zajedno? Koliko dugo? Kako je mogla to da krije? Zašto bi želela
da to krije? Ne može biti neobavezno – mora da joj se on ozbiljno sviđa. Saznaću
ja to. Pitam se da li se već ljubila s njim? O, onesvestiću se... Džesikine misli
iznenada su postale nepovezane, a kroz glavu su počele da joj se kovitlaju nema
maštanja. Trgao sam se zbog njenih pretpostavki, i ne samo zato što je u slikama
u svojoj glavi sobom zamenila Belu.
Ne može biti tako. A ipak sam... želeo...
Odupirao sam se da to priznam, čak i samom sebi. Na koliko pogrešnih
načina ću želeti Belu? Koji će je naposletku ubiti?
Zatresao sam glavom i pokušao da se razvedrim.
„Šta ćeš joj reći?“, upitao sam Belu.
„Hej!“, prošaputala je divlje. „Mislila sam da ne možeš da čitaš moje misli!“
„Ne mogu.“ Zurio sam u nju iznenađeno, pokušavajući da razumem njene
reči. Ah – mora da smo u isto vreme isto mislili. „No“, rekao sam joj, „mogu da
čitam njene – dočekaće te na času.“
Bela je zaječala, a zatim pustila da joj jakna klizne sa ramena. Nisam najpre
shvatio da mi je vraća – ne bih je tražio nazad; više bih voleo da je zadrži... kao
znak – pa joj nisam dovoljno brzo ponudio pomoć. Vratila mi je jaknu i obukla
svoju.
„I šta ćeš joj reći?“, navaljivao sam.
„Mala pomoć? Šta želi da zna?“
Nasmešio sam se i odmahnuo glavom. Želeo sam da čujem šta misli bez
podsticaja. „Nije pošteno.“
Skupila je oči. „Ne, nije pošteno što ne deliš sa mnom ono što znaš.“
Dobro – nije volela dvostruke aršine.
„Želi da zna da li smo u tajnoj vezi“, rekao sam polako. „I želi da zna šta
osećaš prema meni.“
Podigla je obrve – ne uplašeno, već nedužno. Izigravala je nevinašce.
„Jao“, promrmljala je. „Šta da joj kažem?“
„Hmmm.“ Uvek se trudila da me natera da odam više od nje. Razmišljao
sam kako da odgovorim.
Nemirni pramen njene kose, pomalo vlažan od magle, pao joj je preko
ramena i smotao se oko mesta na kom joj je ključna kost bila skrivena ispod onog
smešnog džempera. To mi je privuklo pogled, nateralo me da pogledam ostale
skrivene linije...
Oprezno sam pružio ruku prema pramenu, pazeći da joj ne dodirnem kožu –
jutro je bilo dovoljno hladno i bez mog dodira – pa ga vratio u njenu neurednu
punđu da mi ne odvlači više pažnju. Setio sam se kako joj je Majk Njuton dodirnuo
kosu, zbog čega sam snažno stegao vilicu. Ona se tada odmakla od njega. Njena
reakcija sada nije bila ni slična; krv joj se razlila ispod kože, a srce naglo počelo
neravnomerno da kuca.
Pokušao sam da sakrijem osmeh dok sam joj odgovarao na pitanje:
„Pretpostavljam da bi mogla da potvrdiš ono prvo... ako ti ne smeta.“ Njen
izbor, uvek njen izbor. „Lakše je od bilo kog drugog objašnjenja.“
„Ne smeta mi“, prošaputala je. Njeno srce još nije uspelo da uhvati normalan
ritam.
„A što se tiče njenog drugog pitanja…“, sada nisam mogao da sakrijem
osmeh. „Pa, i sam ću slušati da čujem odgovor na njega.“
Neka Bela misli o tome. Potisnuo sam smeh kada joj je zaprepašćenje
preletelo preko lica.
Žurno sam se okrenuo, pre nego što je stigla da postavi još neko pitanje.
Teško mi je bilo da joj ne udovoljim u svemu što traži. A i želeo sam da čujem
njene misli, ne svoje.
 „Vidimo se za ručkom“, doviknuo sam preko ramena, što je bio izgovor da
proverim da li još zuri za mnom. Usta su joj ostala otvorena. Ponovo sam se
okrenuo i nasmejao se.
Dok sam se udaljavao, bio sam neodređeno svestan zaprepašćenih,
znatiželjnih misli koje su se kovitlale oko mene – i pogleda koji su čas gledali
Belino lice, čas u moja leđa. Nisam obraćao pažnju na njih. Nisam mogao da se
usredsredim. Bilo je dovoljno teško terati stopala da se kreću prihvatljivom
brzinom dok sam prelazio gnjecavu travu idući na prvi čas. Poželeo sam da
potrčim – zaista potrčim, toliko brzo da nestanem, toliko brzo da mi se učini da
letim. Deo mene je već leteo.
Obukao sam jaknu kada sam stigao na čas puštajući da me njen teški miris
obavije. Goreću sada – dozvoliću da miris umanji moju osetljivost na njega – pa
će mi biti lakše da ga kasnije ignorišem kada ponovo budem s njom u vreme ručka.
Dobro je bilo što se profesori više nisu trudili da me prozivaju. Danas bi
mogli da me iznenade i uhvate me nespremnog. Misli su mi jutros bile rasute
kojekuda; samo mi je telo bilo u učionici.
Naravno da sam nadzirao Belu. Ovo je postajalo sasvim prirodno – kao
automatsko disanje, što je nešto o čemu jedva da sam morao svesno da razmišljam.
Čuo sam njen razgovor sa razočaranim Majkom Njutonom. Žurno je razgovor
preusmerila na Džesiku, a ja sam se nasmešio toliko široko da se Rob Sojer, koji
je sedeo za stolom sa moje desne stane, vidno trgao i povukao dublje u stolicu, što
dalje od mene.
Uh! Jezivo.
Pa, nisam sasvim izgubio sposobnost da zaplašim ljude.
Nemarno sam pratio Džesiku, pratio kako usavršava pitanja za Belu. Jedva
sam čekao četvrti čas, deset puta željniji i nemirniji od ove znatiželjne devojke
koja je želela da čuje svež trač.
A slušao sam i Andželu Veber.
Nisam zaboravio na zahvalnost koju sam osećao prema njoj – što su njene
misli prema Beli uvek bile ljubazne, i zbog pomoći koju mi je pružila sinoć. Pa
sam čitavog jutra čekao da čujem šta bi želela. Pretpostavio sam da će biti lako;
kao i svako drugo ljudsko biće, mora da želi neku tričariju ili igračku. Verovatno
nekoliko. Anonimno ću joj poslati nešto i poravnati račune.
Ali pokazalo se da Andžela nije ništa predusretljivija od Bele u svojim
mislima. Bila je neobično zadovoljna za tinejdžerku. Srećna. Možda je to bio
razlog njene neuobičajene dobrote – bila je jedna od onih retkih osoba koje su
imale šta su želele i želele ono što su imale. Ako nije slušala profesore i hvatala
beleške, onda je mislila na mlađu braću blizance koje je trebalo da za vikend vodi
na plažu – radovala se njihovom uzbuđenju sa gotovo materinskim zadovoljstvom.
Često je vodila računa o njima, ali nije joj to teško padalo. Bilo je to baš lepo.
Ali meni nije bilo ni od kakve koristi.
Mora da je nešto želela. Moraću da nastavim da tražim. Ali kasnije. Bilo je
vreme da Bela ode na čas matematike sa Džesikom.
Nisam gledao kuda idem dok sam išao na čas engleskog. Džesika je već
sedela na mestu i nestrpljivo tapkala stopalima o pod dok je čekala Belu.
Za razliku od nje, ja sam se potpuno umirio čim sam se smestio na svoje
mesto u učionici. Morao sam se podsetiti da se povremeno promeškoljim. Bilo je
teško – misli su mi bile usredsređene na Džesikine. Nadao sam se da će obratiti
pažnju, zaista pokušati da protumači Belin izraz.
Džesika je počela snažnije da lupka stopalima o pod kada je Bela ušla.
Izgleda... mrzovoljno. Zašto? Možda se ništa ne dešava sa Edvardom
Kalenom. To bi bilo razočaranje. Ali... onda je on i dalje slobodan... Ako je
iznenada zainteresovan za izlaske, ne smeta mi da mu u tome pomognem.
Belino lice nije izgledalo mrzovoljno, već nevoljno. Bila je zabrinuta – znala
je da ću sve ovo čuti.
„Pričaj sve!“, rekla je Džes dok je Bela još skidala jaknu da je prebaci preko
naslona stolice. Kretala se pažljivo, nevoljno.
Uh, kako je spora. Pređimo na sočne pojedinosti!
„Šta te zanima?“, odugovlačila je Bela dok je sedala.
„Šta se desilo sinoć?“
„Odveo me je na večeru, a zatim me je odvezao kući.“
A zatim? Ma hajde, mora da tu ima još nešto! Svakako laže, znam to.
Prozvaću je.
„Kako si stigla kući tako brzo?“
Posmatrao sam kako Bela koluta očima na Džesikinu sumnjičavost.
„Vozi kao manijak. Bilo je strašno.“
Nasmešila se malo, a ja sam se naglas nasmejao, prekinuvši gospodina
Mejsona u davanju obaveštenja. Pokušao sam da smeh pretvorim u kašljanje, ali
nikoga nisam prevario. Gospodin Mejson me je ljutito pogledao, ali se ja nisam
čak ni potrudio da slušam misli iza njegovog pogleda. Slušao sam Džesiku.
Ha! Zvuči kao da govori istinu. Zašto me tera da izvlačim sve ovo iz nje, reč
po reč? Ja bih se razmetala koliko me grlo nosi.
„Je li to bio sastanak – jesi li se našla s njim tamo?“
 Džesika je gledala kako zbunjenost preleće Beli preko lica, i ostala
razočarana činjenicom da je ona izgledala stvarno.
„Ne – iznenadila sam se što sam ga srela“, rekla joj je Bela.
Šta se dešava? „Ali danas te je dovezao u školu?“ Mora da tu ima još nečeg.
„Da – i to je bilo iznenađenje. Primetio je da sinoć nisam imala jaknu.“
To nije naročito zabavno, ponovo se razočarala Džesika.
Dosadilo mi je njeno ispitivanje – želeo sam da čujem nešto što već nisam
znao. Nadao sam se da nije toliko nezadovoljna da preskoči pitanja koja sam
čekao.
„I hoćete li ponovo izaći?“, upitala je Džesika.
„Ponudio je da me odveze u Sijetl u subotu jer misli da moj kamionet ne
može da podnese taj put – da li se to računa?“
Hmm. Svakako se trudi da... pa, d je pazi, na neki način. Mora da postoji
nešto sa njegove strane, ako već ne postoji sa njene. Kako je TO moguće? Bela je
luda.
„Da“, odgovorila je Džesika Beli na pitanje.
„Pa, onda, da“, zaključila je Bela.
„Opa... Edvard Kalen.“ Dopadao se on njoj ili ne, ovo je veliko.
„Znam“, uzdahnula je Bela.
Ton njenog glasa ohrabrio je Džesiku. Najzad – zvuči kao da kapira!
Pitao sam se da li je Džesika ispravno protumačila Belin ton! Poželeo sam
da zamoli Belu da objasni šta je pod tim mislila, umesto što je pretpostavila šta je
ona htela da kaže.
„Čekaj!“, rekla je Džesika, iznenada se setivši najvažnijeg pitanja. „Da li te
je poljubio?“ Molim te reci da jeste. A onda mi opiši svaku sekundu!
„Nije“, promumlala je Bela, a zatim je pogledala u svoje šake i snuždila se.
„Ništa slično.“
Dođavola. Volela bih... ha. Čini se da bi i ona volela.
Namrštio sam se. Bela je izgledala razočarano, ali nije to moglo biti
razočaranje kao što je Džesika pretpostavila. Nije mogla to da želi. Ne kada je
znala ono što je znala. Nije mogla da želi da bude toliko blizu mojim zubima.
Koliko je ona znala, imao sam očnjake.
Zadrhtao sam.
„Misliš li da će u subotu...“, pokušavala je da sazna Džesika.
Bela je izgledala još frustriranije kada je rekla: „Zaista ne verujem.“
Da, volela bi ona. Baš tužno po nju.
 Da li mi se činilo da je Džesika u pravu zato što sam sve ovo gledao kroz
filter Džesikine percepcije?
Na delić sekunde pažnju mi je odvukla ideja, nemogućnost, o poljupcu sa
Belom. Moje usne na njenima, hladni kamen na toploj, podatnoj svili...
A zatim ona umire.
Odmahnuo sam glavom, bolno se trgao, pa se ponovo usredsredio na njihov
razgovor.
„O čemu ste pričali?“ Jesi li pričala sa njim, ili si ga terala da izvlači svaku
informaciju iz tebe kao ja sada?
Nasmešio sam se žalosno. Džesika nije mnogo pogrešila.
„Ne znam, Džes, o mnogo čemu. Malo smo razgovarali o eseju za engleski.“
Veoma malo. Šire sam se nasmešio.
O, ma hajde. „Molim te, Bela! Daj neke pojedinosti.“
Bela se na trenutak zamislila.
„Pa... dobro, imam jednu. Trebalo je da vidiš kako je konobarica flertovala
s njim – bilo je tako očigledno. Ali nije uopšte obraćao pažnju na nju.“
Kakvu je neobičnu pojedinost odabrala da podeli. Iznenadio sam se što je
Bela to uopšte primetila. Činilo mi se da je to nevažno.
Zanimljivo... „To je dobar znak. Je li bila lepa?“
Hmm. Džesika je više pažnje tome pridavala nego ja.
„Veoma“, rekla je Bela. „I verovatno je imala devetnaest ili dvadeset
godina.“
Džesiki je na trenutak pažnju odvuklo sećanje na izlazak sa Majkom u
ponedeljak uveče – Majk je bio malo suviše prijateljski nastrojen prema
konobarici koju Džesika nije smatrala nimalo lepom. Potisnula je sećanje i
prigušila ljutnju, pa se iznova posvetila potrazi za pojedinostima.
„Još bolje. Mora da mu se dopadaš.“
„Mislim da mu se dopadam“, rekla je Bela polako, a ja sam seo na ivicu
stolice, krutog tela i nepomično. „Ali teško je proceniti. Uvek je tako zagonetan.“
Mora da nisam bio tako očigledan i van kontrole kao što sam mislio. Ipak,
onako pronicljiva kakva je bila... kako je mogla da ne shvati da sam zaljubljen u
nju? Ponovo sam prošao kroz naš razgovor, gotovo iznenađen što nisam ove reči
izgovorio naglas. Meni se činilo da ta spoznaja leži u osnovi svake naše
komunikacije.
Oho! Kako sediš preko puta muškog modela i razgovaraš? „Ne znam kako
to da imaš dovoljno hrabrosti da budeš sama s njim?“, rekla je Džesika.
 Beli je preko lica preleteo iznenađen izraz. „Zašto?“
Čudna reakcija. Šta misli da sam htela da kažem? „On je tako...“ Koja je
prava reč? „Zastrašujući. Ne bih znala šta da mu kažem. „Nisam jutros mogla
suvislo da razgovaram sa njim, a samo je rekao dobro jutro. Mora da sam zvučala
kao idiot.
Bela se nasmešila. „Da, pomalo mi je teško da zvučim suvislo kada sam u
njegovoj blizini.“
Mora da je želela da oraspoloži Džesiku. Bila je gotovo neprirodno pribrana
kada smo bili zajedno.
„O, dobro“, uzdahnula je Džesika. „Neverovatno je lep.“
Izraz na Belinom licu je iznenada postao hladniji. Oči su joj blesnule na isti
način kao kada bi je naljutila neka nepravda. Džesika nije obradila promenu u
njenom izrazu.
„Ima u njemu mnogo više od toga“, brecnula se Bela.
Ooo. Ovo je već nešto. „Zaista? Šta, na primer?“
Bela je na trenutak grizla usnu. „Ne mogu dobro da objasnim“, najzad je
rekla. „Ali još je neverovatniji iza tog lica.“ Skrenula je blago zamagljen pogled
sa Džesike kao da zuri u nešto u daljini.
Setio sam se kakav je osećaj bio kada su me Karlajl i Ezme hvalili više nego
što sam zaslužio. Ovo osećanje je bilo slično, ali snažnije, intenzivnije.
Prodaj tu priču nekom drugom – nema ničeg boljeg od tog lica! Ukoliko to
nije njegovo telo. Da poludiš za njim. „Je li to moguće?“, zasmejala se Džesika.
Bela se nije okrenula. Nastavila je da zuri u daljinu i ignoriše Džesiku.
Normalna osoba bi likovala. Možda da se trudim da postavljam jednostavna
pitanja. Ha-ha. Kao da razgovaram sa detetom u vrtiću. „Znači, dopada ti se?“
Ponovo sam se ukrutio.
Bela nije pogledala Džesiku. „Da.“
„Mislim, da li ti se zaista dopada?“
„Da.“
Pogledaj to rumenilo!
„Koliko ti se dopada?“, upitala je Džesika.
U kabinetu za engleski mogao je da izbije požar, a ja ne bih primetio.
Belino lice je sada bilo jarkocrveno – gotovo sam mogao da osetim vrelinu
kako izbija iz Džesikine mentalne slike.
„Previše“, prošaputala je. „Više nego što se ja dopadam njemu. Ali ne vidim
šta tu mogu da uradim.“
 Dođavola! Šta je gospodin Varner upravo pitao? „Uh – koji broj, gospodine
Varnere?“
Bilo je dobro što Džesika nije više mogla da ispituje Belu. Bio mi je potreban
minut.
O čemu li je, zaboga, devojka sada razmišljala? „Više nego što se ja
dopadam njemu?“ Otkud joj to? „Ali ne vidim šta tu mogu da uradim?“ Šta je to
trebalo da znači? Nisam mogao da pripišem nikakvo racionalno objašnjenje ovim
njenim rečima. Bile su praktično besmislene.
Činilo se da ništa ne mogu da prihvatim zdravo za gotovo. Ono očigledno,
što je imalo savršenog smisla, nekako je bivalo iskrivljeno i okrenuto naopačke u
onom njenom čudnom mozgu.
Zurio sam u sat i stezao zube. Kako je moguće da tek nekoliko minuta deluje
tako nemoguće dugo jednom besmrtniku? Gde mi je nestala perspektiva?
Vilica mi je bila stegnuta sve vreme tokom časa matematike gospodina
Varnera. Pažljivije sam pratio taj čas nego svoj. Bela i Džesika nisu više
progovorile, ali je Džesika nekoliko puta krišom pogledala Belu i jednom je
primetila da joj je lice ponovo, bez nekog očiglednog razloga, jarkocrveno.
Pauza za ručak nije mogla da dođe dovoljno brzo.
Nisam bio siguran hoće li Džesika dobiti neke od odgovora koje sam čekao
da čujem kada se čas završio, ali Bela je bila brža od nje.
Čim se zvono oglasilo, Bela se okrenula prema Džesiki,
„Na engleskom me je Majk pitao da li si rekla nešto o vašem izlasku u
ponedeljak uveče“, rekla je Bela sa smeškom. Shvatio sam šta je ovo bilo – napad
je najbolja odbrana.
Majk je pitao za mene? Zbog radosti su Džesikine misli iznenada postale
manje stegnute, mekše, bez uobičajene podle oštrine. „Šališ se! Šta si mu rekla?“
Jasno je bilo da je to bilo sve što ću danas čuti od Džesike. Bela se smešila
kao da misli to isto. Kao da je osvojila ovu rundu.
Pa, ručak će biti drugačija priča.
Ravnodušno sam se kretao na času fizičkog sa Alis, onako kako smo se uvek
kretali kada smo učestvovali u fizičkim aktivnostima s ljudima. Ona je bila moj
partner, razume se. Nijedno ljudsko biće ne bi odabralo da bude u paru sa nekim
od nas. Bio je to prvi dan badmintona. Uzdahnuo sam od dosade zamahujući
reketom usporeno da vratim lopticu na drugu stranu. U drugom timu bila je Loren
Malori; promašila je lopticu. Alis je vrtela reket kao palicu i zurila u tavanicu. Za
korak se približila mreži, a Loren se povukla dva koraka unazad.
Svi smo mrzeli fizičko, pogotovo Emet. Predavanje utakmica predstavljalo
je uvredu za njegovu ličnu filozofiju. A fizičko se danas činilo gorim nego inače
– nerviralo me je gotovo jednako koliko i Emeta. Pre nego što mi je glava
eksplodirala od nestrpljenja, trener Klap je prekinuo nadmetanja i pustio nas ranije
sa časa. Bio sam besmisleno srećan što je preskočio doručak – u novom pokušaju
da drži dijetu – pa je zbog gladi koja ga je obuzela žurio da što pre ode iz kampusa
i pronađe negde neki mastan ručak. Obećao je sebi da će sutra krenuti iznova...
Ovo mi je dalo dovoljno vremena da stignem do zgrade u kojoj se nalazio
kabinet matematike pre nego što se Belin čas završio.
Uživaj, pomislila je Alis dok je išla da se nađe sa Džasperom. Samo još
nekoliko dana strpljenja. Pretpostavljam da nećeš pozdraviti Belu u moje ime, zar
ne?
Odmahnuo sam glavom ozlojeđeno. Jesu li svi vidovnjaci bili tako nadmeni?
I čisto da znaš, biće sunčano sa obe strane moreuza. Možda ćeš želeti da
izmeniš planove.
Uzdahnuo sam dok sam nastavljao dalje u suprotnom smeru. Nadmena, ali
svakako korisna.
Naslonio sam se na zid pored vrata i čekao. Bio sam dovoljno blizu da čujem
Džesikin glas kroz cigle jednako dobro kao i njene misli.
„Ne sediš danas sa nama, zar ne?“ Sva... sija. Kladim se da mi more detalja
nije rekla.
„Mislim da ne sedim“, odgovorila je Bela neobično nesigurna.
Zar joj nisam obećao da ću za ručkom sedeti sa njom? O čemu li je
razmišljala?
Zajedno su izašle iz učionice i obema su se oči raširile kada su ugledale
mene. Ali sam ja mogao samo da čujem Džesiku.
Lepo. Opa! O, da, mnogo se tu više dešava nego što mi ona kaže.
„Vidimo se kasnije, Bela.“
Bela je prošla prema meni, pa nesigurno zastala na korak od mene. Koža na
jagodicama bila joj je rumena.
Sada sam je dovoljno dobro poznavao da znam da nema straha iza njenog
oklevanja. Navodno je u pitanju bio neki jaz koji je ona zamišljala da postoji
između njenih i mojih osećanja. Više nego što se ja njemu dopadam. Smešno!
„Zdravo“ rekao sam malo osornim glasom.
Lice joj se snažnije zarumenelo. „Ćao.“
Činilo se da nije bila raspoložena da kaže bilo šta drugo, pa sam pošao u
kafeteriju, a ona je nemo pošla sa mnom.
 Trik sa jaknom je upalio – njen miris nije predstavljao udar kao i obično.
Osetio sam samo jači bol. Mogao sam da ga ignorišem lakše nego što sam nekada
verovao da je moguće.
Bela se vrpoljila dok smo čekali u redu, odsutno se poigravala rajsferšlusom
na jakni i nervozno se prebacivala s noge na nogu. Često je gledala u mene, ali je
svaki put kada bi susrela moj pogled oborila svoj kao da se stidi. Da li je to bilo
zato što je toliko ljudi gledalo u nas? Možda je mogla da čuje glasnija šaputanja –
tračevi su se danas prenosili i rečima i vrteli u mislima.
Ili je možda na osnovu mog izraza shvatila da ću želeti da čujem neka
objašnjenja.
Nije rekla ništa dok nisam počeo da uzimam ručak za nju. Nisam znao šta
voli – ne još – pa sam uzeo pomalo od svega.
„Šta to radiš?“, prosiktala je tiho. „Nećeš valjda uzeti sve to za mene?“
Zatresao sam glavom i gurnuo poslužavnik na kasu. „Pola je za mene,
naravno.“
Podigla je skeptično obrve, ali nije rekla više ništa dok sam plaćao hranu i
pratio je do stola za kojim smo sedeli prošle nedelje. Činilo se da je prošlo mnogo
više vremena, a ne svega nekoliko dana. Sada je sve bilo drugačije.
Ponovo je sela preko puta mene. Gurnuo sam poslužavnik prema njoj.
„Uzmi šta želiš“, ohrabrio sam je.
Uzela je jabuku i počela da je vrti u rukama sa sumnjičavim izrazom na licu.
„Znatiželjna sam.“
Kakvog li čuda.
„Šta bi uradio kada bi ti neko uputio izazov i zatražio da nešto pojedeš?“,
nastavila je tihim glasom koji ljudske uši neće čuti. Uši besmrtnika bile su sasvim
nešto drugo, ako su slušale. Namrštio sam se.
„Uvek si znatiželjna“, požalio sam se. O, dobro. Nije da nisam i pre morao
da jedem. Bio je to deo predstave. Neprijatan deo.
Pružio sam ruku prema najbližoj hrani i odgrizao komadić. Nisam znao šta
je to bilo jer nisam gledao. Bilo je ljigavo, krupno i odvratno kao i sva ljudska
hrana. Sažvakao sam brzo i progutao trudeći se da ne zgrčim lice u grimasu.
Grudva hrane kretala se polako i neprijatno niz moje grlo. Uzdahnuo sam
razmišljajući kako ću morati da je kasnije povratim. Odvratno.
Bela je bila zapanjena. Impresionirana.
Želeo sam da zakolutam očima. Naravno da smo usavršili ovakve načine
obmane. „Ako bi ti neko uputio izazov i naterao te da pojedeš zemlju, mogla bi to
da uradiš, zar ne?“
 Nabrala je nos i nasmešila se. „I jesam jednom... jer mi je upućen izazov.
Nije bilo tako loše.“
Nasmejao sam se. „Pretpostavljam da nisam iznenađen.“
Kako je mogao? Sebični kreten! Kako je mogao to da nam uradi, moju
vedrinu je presekao Rozalin prodorni mentalni krik.
„Polako, Rouz“, čuo sam Emeta kako šapuće na drugoj strani kafeterije.
Grlio ju je oko ramena i snažno je privijao uza se – sputavao ju je.
Izvini, Edvarde, pomislila je Alis sa osećanjem krivice. Na osnovu vašeg
razgovora zaključila je da Bela zna previše... i, pa, bilo bi gore da joj nisam odmah
rekla istinu. Veruj mi.
Trgao sam se zbog mentalne slike koja je usledila, zbog onoga što bi se
desilo da sam priznao Rozali da Bela zna sam vampir tek nakon što bismo danas
stigli kući, gde Rozali ne bi morala da održava privid. Moraću da sakrijem aston
martin negde izvan države ako se ne smiri dovoljno do završetka nastave. Pogled
na moj omiljeni automobil, unakažen i zapaljen, izazivao je uznemirenost –
premda sam znao da sam zaslužio odmazdu.
Ni Džasper nije bio mnogo srećniji.
Sa ostalima ću se nositi kasnije. Vreme koje sam provodio sa Belom bilo je
ograničeno i nisam imao nameru da ga traćim.
Edvard i Bela izgledaju opušteno, zar ne? Dok sam se trudio da ignorišem
Rozali, nametnule su mi se Džesikine misli. Ovog puta nisam imao ništa protiv
smetnje. Govor tela je dobar. Izneću joj svoje mišljenje kasnije. Naginje se prema
njoj baš kao što bi trebalo ako je zainteresovan. Izgleda zainteresovano. Izgleda...
savršeno. Džesika je uzdahnula. Mljac.
Susreo sam Džesikin znatiželjni pogled, a ona je nervozno pogledala u
stranu i skupila se na stolici. Hmmm. Verovatno je bolje da se držim Majka.
Realnost, ne fantazija...
Malo vremena je prošlo, ali je Bela primetila moju rasejanost.
„Džesika analizira sve što radim, rekao sam, pravdajući se manje značajnom
smetnjom. „Kasnije će ti sve objasniti.“
Rozali je nastavila da besni, nastavila je sa otrovnim unutrašnjim
monologom koji jedva da je zaustavljala na sekundu ili dve dok je u sećanju tražila
nove uvrede koje bi uputila na moj račun. Potisnuo sam njene misli rešen da se
usredsredim na Belu.
Gurnuo sam hranu nazad prema Beli – bila je to pica, shvatio sam pitajući
se kako najbolje da započnem. Ponovo sam osetio razbuktavanje frustracije kada
sam u glavi opet čuo njene reči: Više nego što se ja dopadam njemu. Ali ne vidim
šta tu mogu da uradim.
 Zagrizla je isti komad pice koji sam i ja bio zagrizao. Ostao sam zapanjen
koliko je poverenja imala u mene. Naravno, nije znala da sam otrovan – premda
joj ništa ne bi moglo biti ako uzme zalogaj posle mene. Ipak sam očekivao da se
drugačije ophodi prema meni. Kao prema drugačijem. Nikada to nije uradila.
Počeću nežno.
„Znači, konobarica je bila lepa, zar ne?“
Ponovo je podigla obrvu. „Zaista nisi primetio?“
Kao da je bilo koja žena mogla da se nada da će mi odvući pažnju od Bele.
Smešno, ponovo.
„Ne. Nisam obraćao pažnju. Imao sam mnogo toga na umu.“
„Sirota devojka“, rekla je Bela smešeći se.
Dopadalo joj se što mi konobarica nije bila nimalo zanimljiva. To sam
mogao da razumem. Koliko puta sam ja zamišljao kako sakatim Majka Njutona u
kabinetu za biologiju?
Ali nije mogla zaista da veruje da su njena ljudska osećanja, plod sedamnaest
kratkih ljudskih godina, mogla biti snažnija od ove emotivne kugle za rušenje koja
me je razarala nakon čitavog veka praznine?
„Nešto od onoga što si rekla Džesiki...“, nisam mogao da govorim smireno.
„Pa, smeta mi.“
Odmah je postala defanzivna. „Ne čudi me što si čuo nešto što ti se ne
dopada. Znaš šta kažu za one koji prisluškuju.“
Izreka je glasila da oni koji prisluškuju nikada ne čuju ništa dobro o sebi.
„Upozorio sam te da ću slušati“, podsetio sam je.
„A ja sam tebe upozorila da ne želiš da znaš sve o čemu razmišljam.“
Ah, mislila je na onaj trenutak kada sam se rasplakao. Grlo mi se steglo od
kajanja. „Jesi. Ali nisi sasvim u pravu. Želim da znam o čemu razmišljaš – sve.
Samo bih voleo... da ne misliš nešto.“
Ponovo delimična istina. Znao sam da ne bi trebalo da želim da mari za
mene. Ali želeo sam to. Naravno da sam to želeo.
„To je ozbiljna razlika“, progunđala je i namrštila se na mene.
„Ali to sada nije važno.“
„Šta jeste?“
Nagnula se prema meni lako držeći ruku oko vrata. To mi je privuklo pažnju
– rastrojilo me je. Kako ta koža mora da je meka...
Usredsredi se, naredio sam sebi.
 „Zar zaista misliš da je tebi više stalo do mene nego meni do tebe?“, pitao
sam. Ovo pitanje je meni zvučalo smešno, kao da su reči pogrešno složene.
Zaledila se na trenutak; čak je prestala i da diše. A zatim je skrenula pogled,
pa počela žurno da trepće. Isprekidano je počela da uvlači vazduh.
„Ponovo to radiš“, promrmljala je.
„Šta?“
„Očaravaš me“, priznala je, oprezno susrevši moj pogled.
„O!“ Nisam bio sasvim siguran šta da uradim u vezi s tim. Još sam bio
oduševljen što mogu da je očaram. Ali to nije bilo korisno po ovaj konkretni
razgovor.
„Nisi ti kriv“, uzdahnula je. „Ne možeš protiv toga.“
„Hoćeš li mi odgovoriti na pitanje?“, zatražio sam.
Zurila je u sto. „Da.“
To je bilo sve što je rekla.
„Da, odgovorićeš mi, ili da, zaista to misliš?“, pitao sam nestrpljivo.
„Da, zaista to mislim', rekla je ne podižući pogled. U njenom glasu čuo se
blagi prizvuk tuge. Ponovo je porumenela i nesvesno je zubima počela da grize
usnu.
Iznenada sam shvatio da je njoj veoma teško da ovo prizna jer je iskreno u
to verovala. A ja nisam bio ništa bolji od kukavice Majka tražeći od nje da potvrdi
svoja osećanja pre nego što ja njoj potvrdim svoja. Nije bilo važno što sam smatrao
da sam vrlo jasno izneo svoja osećanja. To do nje nije doprlo, pa nisam imao
nikakav izgovor.
„Grešiš“, rekao sam. Mora da čuje nežnost u mom glasu.
Bela je podigla pogled prema meni, njene oči nisu ništa odavale. „Ne možeš
to da znaš“, prošaputala je.
„Zašto tako misliš?“, pitao sam. Zaključio sam da ona misli da potcenjujem
njena osećanja jer ne mogu da čujem njene misli. Ali istini za volju, problem je
bio što je ona neopisivo potcenjivala moja.
Gledala me je prodorno, nabranih obrva i grizući zubima usnu. Milioniti put
sam očajnički poželeo da mogu da je čujem.
Kada sam se spremao da počnem da je molim, podigla je prst da me spreči
da progovorim.
„Dozvoli da razmislim“, zatražila je.
Ako je samo organizovala misli, mogao sam da budem strpljiv.
Ili bih se mogao pretvarati da sam strpljiv.
 Pritisnula je ruke, pa počela da upliće i raspliće vitke prste. Dok je govorila,
posmatrala je svoje ruke kao da pripadaju nekom drugom.
„Pa, ako se izuzme očigledno“, promrmljala je. „Ponekad... ne mogu da
budem sigurna – ja ne umem da čitam misli – ali ponekad mi se čini kao da
pokušavaš da se oprostiš sa mnom kada govoriš nešto drugo.“ Nije podizala
pogled.
Primetila je to, zar ne? Je li shvatila da me ovde drže samo slabost i
sebičnost? Je li zbog toga imala lošije mišljenje o meni?
„Perceptivno“, rekao sam tiho, a zatim sa užasom video kako joj se crte lica
krive od bola. Požurio sam da protivrečim njenoj pretpostavci. „Ali upravo zato
grešiš…“, rekao sam, pa stao, setivši se prvih reči njenog objašnjenja. Mučile su
me, premda ih nisam razumeo. „Kako to misliš očigledno’?“
„Pa, pogledaj me“, rekla je.
Gledao sam je. Ništa drugo i nisam radio.
„Potpuno sam obična“, objasnila je. „Pa, ako se ne računaju sve ono loše
kao što su bliski susreti sa smrću i takva trapavost da sam praktično invalid. I
pogledaj sebe.“ Mahnula je rukama prema meni kao da iznosi toliko očigledan
argument da ga ne vredi naglas izgovarati.
Mislila je da je obična? Mislila je da imam nekakvu prednost u odnosu na
nju? Prema čijem kriterijumu? Budalastih, uskogrudih, slepih ljudi kao što je
Džesika ili gospođa Koup? Kako je mogla da ne vidi da je ona najlepša...
najbolja... Te reči nisu bile dovoljno snažne.
A ona čak nije imala ni predstavu o tome.
„Ne vidiš sebe jasno, znaš“, rekao sam joj. „Priznaću da si potpuno u pravu
u vezi sa onim što je loše…“, nasmejao sam se neveselo. Nije mi zla sudbina koja
ju je progonila bila komična. Ali je njena trapavost bila pomalo smešna.
Simpatična. Da li bi mi verovala ako bih joj rekao da je lepa i spolja i iznutra?
Možda će joj potvrda biti uverljivija. „Ali nisi čula šta su svi momci u školi mislili
onog prvog dana kada si se pojavila.“
Ah, nada, ushićenje, žudnja tih misli. Brzina kojom su se pretvorile u
nemoguće fantazije. Nemoguće jer ona nije želela nikog od njih.
Meni je rekla da.
Mora da je moj smešak bio nadmen.
Lice joj je bilo prazno od iznenađenja. „Ne verujem“, promumlala je.
„Veruj mi ovog jedinog puta – ti si sušta suprotnost običnom.“
Nije bila navikla na komplimente, to sam video. Porumenela je i promenila
temu. „Ali ne opraštam se.“
 „Zar ne vidiš? To dokazuje da sam u pravu. Meni je više stalo, jer ako mogu
to da uradim...“ Hoću li ikada biti toliko nesebičan da uradim pravu stvar?
Odmahnuo sam glavom u očajanju. Moraću da pronađem snagu. Zaslužila je život.
Ne ono što je Alis videla da je čeka. „Ako je odlazak ono što je ispravno...“ A i
morao je biti, zar ne? Beli nije bilo mesto pored mene. Ničim nije zaslužila moj
podzemni svet. „Onda ću povrediti sebe, da ne bih nastavio da povređujem tebe,
da te zaštitim.“
Dok sam izgovarao ove reči, snagom volje pokušavao sam da ih nateram da
budu istinite.
Streljala me je pogledom. Nekako su je moje reči razljutile. „I misliš da ja
ne bih uradila isto?“, upitala je razjareno.
Tako razjarena – tako meka i krhka. Kako bi ona mogla da povredi nekoga?
„Ti nikada nećeš morati da doneseš tu odluku“, rekao sam joj, ponovo
potišten zbog ogromne razlike između nas.
Zurila je u mene, briga je sada u njenim očima smenila gnev i istakla malu
boru između njih.
Zaista je bilo nečeg pogrešnog u poretku univerzuma ako neko tako dobar i
tako lomljiv nije zaslužio anđela čuvara da je štiti od nevolje.
Pa, pomislio sam sa crnim humorom, barem ima vampira čuvara.
Nasmešio sam se. Kako sam voleo što imam taj izgovor da ostanem pored
nje. „Naravno, briga o tvojoj bezbednosti se pokazala kao posao sa punim radnim
vremenom i zahteva moje neprestano prisustvo.“
I ona se nasmešila. „Danas niko nije pokušao da me sredi“, rekla je vedro, a
zatim joj se na licu na delić sekunde pojavio zamišljen izraz pre nego što su joj se
oči ponovo zatvorile.
„Zasad“, dodao sam suvo.
„Zasad“, složila se – na moje iznenađenje. Očekivao sam da će poreći svaku
potrebu za zaštitom.
Rozaline pritužbe su, sa druge strane kafeterije, postajale sve glasnije
umesto da se utišaju.
Izvini, opet je pomislila Alis. Mora da je videla kako se trzam.
Ali sam se, kada sam je čuo, setio da me čeka zadatak kome moram da se
posvetim.
„Imam još jedno pitanje za tebe“, rekao sam.
„Pucaj“, odvratila je Bela smešeći se.
„Da li zaista u subotu moraš u Sijetl ili je to bio izgovor da ne moraš da
odbiješ sve udvarače?“
 Namrštila se. „Znaš, nisam ti još oprostila ono za Tajlera. Ti si kriv što on
sada misli da idem na matursko veče s njim.“
„O, i bez mene bi pronašao priliku da te pozove – ja sam samo želeo da
gledam tvoje lice.“
Sada sam se nasmejao jer sam se setio njenog zaprepašćenog izraza. Ništa
iz moje mračne priče nije joj izmamilo tako užasnut izraz.
„Da sam te ja pozvao, da li bi i mene odbila?“
„Verovatno ne bih“, rekla je. „Ali bih otkazala kasnije – odglumila bih neku
bolest ili bih rekla da sam uganula gležanj.“
Kako neobično. „Zašto?“
Odmahnula je glavom kao da je razočarana što nisam odmah razumeo.
„Pretpostavljam da me nikada nisi video na fizičkom, ali bih očekivala da
razumeš.“
Ah! „Ti to govoriš o činjenici da nisi sposobna da pređeš preko ravne,
stabilne površine a da se o nešto ne sapleteš?“
„Očigledno.“
„To ne bi bio problem. Važno je kako se vodi.“
Na jedan kratak delić sekunde načisto me je onesposobila pomisao da bih
mogao da je držim u naručju na igranci – na kojoj bi sasvim sigurno nosila nešto
lepo i nežno, a ne ovaj užasni džemper.
Savršeno jasno sam se setio osećaja njenog tela pod mojim kada sam je
sklonio s puta kombija koji je išao na nju. Toga sam se sećao jasnije nego panike
i očajanja. Bila je tako topla i meka, i lako se uklapala sa mojom kamenim
oblikom...
Otrgao sam se od sećanja.
„Ali nikada mi nisi rekla...“, izgovorio sam žurno, ne dozvoljavajući joj se
da raspravlja sa mnom, kao što je očigledno nameravala da uradi. „Jesi li čvrsto
rešila da ideš u Sijetl ili bi možda bila raspoložena za nešto drugo?“
Podmuklo – dao sam joj mogućnost izbora, ali joj nisam pružio opciju da
tog dana pobegne od mene. To teško da je bilo pošteno. Ali obećao sam joj nešto
sinoć. Suviše opušteno, suviše nepromišljeno, ali ipak... ako ću ikada zaslužiti
poverenje koje mi je ukazala uprkos mojoj nedostojnosti, moraću da održim svako
obećanje koje budem mogao. Čak i ako me pomisao na to užasava.
Sunce će sijati u subotu. Mogao bih da joj pokažem pravog mene, ako budem
dovoljno hrabar da istrpim njen užas i gađenje. Znao sam pravo mesto za takav
rizik.
 „Otvorena sam za druge opcije“, rekla je Bela. „Ali moram da te zamolim
za uslugu.“
Uslovni pristanak. Šta bi mogla da traži od mene?
„Kakvu?“
„Mogu li ja da vozim?“
Zar je ovo bila njena ideja humora. „Zašto?“
„Pa, ponajviše zato što, kada sam rekla Čarliju da idem u Sijetl, pitao je idem
li sama, a ja sam u to vreme nameravala da idem sama. Da me pita ponovo,
verovatno ne bih lagala, ali mislim da neće ponovo pitati. Međutim, ukoliko bih
ostavila kamionet kod kuće, to bi ga nepotrebno nateralo da ponovo pokrene ovu
temu. A i zato što me tvoja vožnja plaši.“
Zakolutao sam očima. „Od svega što bi kod mene moglo da te uplaši, ti
brineš zbog moje vožnje.“ Njen mozak je zaista radio naopako. Zgađeno sam
zatresao glavom. Zašto nije mogla da plaši pravih stvari? Zašto nisam mogao da
želim da se ona plaši pravih stvari?
Nisam mogao da zadržim razigrani ton naše razmene. „Zar nećeš želeti da
kažeš ocu da ćeš dan provesti sa mnom?“, pitao sam, a u glas mi se uvlačila tama
dok sam razmišljao o svim razlozima iz kojih je to važno, ali već naslućujući kakav
će biti njen odgovor.
„Sa Čarlijem je manje uvek više“, rekla je Bela uverena u tu činjenicu. „A
kuda idemo?“
„Vreme će biti lepo“, rekao sam joj polako, boreći se sa panikom i
neodlučnošću. Koliko ću se pokajati zbog ove svoje odluke? „Pa ću se držati
daleko od očiju javnosti... a ti možeš da budeš sa mnom, ako želiš.“
Bela je odmah shvatila značaj mojih reči. Oči su joj zasijale, a pogled se
razvedrio. „I pokazaćeš mi na šta si mislio kada je u pitanju sunce?“
Možda će, kao i toliko puta do tada, njena reakcija biti sasvim suprotna od
onoga što sam očekivao. Nasmešio sam se na tu mogućnost boreći se da povratim
vedrinu. „Da. Ali. Nije pristala „Ali ako ne želiš da budeš... sama sa mnom, ipak
ne bih želeo da ideš sama u Sijetl. Drhtim od pomisli na nevolje na koje bi mogla
da naletiš u gradu te veličine.“
Stisnula je usne; bila je uvređena.
„Finiks je tri puta veći od Sijetla – samo u pogledu broja stanovnika. Što se
prostora tiče...“
„Ali, po svemu sudeći, nije bio na tebe red da stradaš dok si bila u Finiksu“,
rekao sam presekavši njeno pravdanje. „Zato bih radije da budeš pored mene.“
Mogla bi da ostane zauvek i to ne bi bilo dovoljno dugo.
 Ne bi trebalo da tako razmišljam. Nismo imali zauvek. Sekunde su bile
važnije nego ikada pre; svaka sekunda ju je menjala, a ja sam ostajao netaknut.
Barem fizički.
„Eto, nemam ništa protiv da budem sama sa tobom“, rekla je.
Ne – jer su njeni instinkti bili naopaki.
„Znam“, uzdahnuo sam. „Ali trebalo bi da kažeš Čarliju.“
„Zašto bih to uradila?“, upitala je, zgrožena ovom idejom. Prostrelio sam je
pogledom, premda sam gnev, kao i obično, usmerio prema sebi. Kako bih voleo
da sam imao drugačiji odgovor.
„Da mi daš mali podstrek da te vratim nazad“, prosiktao sam. Trebalo bi
barem to da mi da – jednog svedoka da me primora da budem oprezan.
Bela je glasno progutala knedlu, a zatim se dugo zagledala u mene. Šta je
videla?
„Mislim da ću rizikovati“, rekla je.
Uh! Je li za nju rizikovanje života predstavljalo uzbuđenje? Udar adrenalina
koji joj je bio potreban?
Hoćeš li umuknuti, Rozalin mentalni vrisak je dosegao vrhunac probivši se
kroz moju usredsređenost. Video sam šta misli o ovom razgovoru, o tome koliko
Bela već zna. Automatski sam se osvrnuo i video da me Rozali razjareno strelja
pogledom, ali sam shvatio da prosto ne marim. Neka uništi automobil. Bila je to
samo igračka.
„Pričajmo o nečem drugom“, predložila je Bela iznenada.
Pogledao sam je pitajući se kako može biti toliko nesvesna onog što je zaista
važno. Zašto ne vidi kakvo sam čudovište? Rozali me je sasvim sigurno videla kao
takvog.
„O čemu želiš da razgovaramo?“
Pogledala je levo pa desno, kao da proverava da nas niko ne prisluškuje.
Mora da namerava da spomene još nešto u vezi sa mitom. Pogled joj se zaledio na
trenutak i telo joj se ukočilo, a zatim je pogledala u mene.
„Zašto si prošlog vikenda išao na Gout roks... da loviš? Čarli je rekao da to
nije dobro mesto za pešačenje po planini, zbog medveda.“
Tako nesvesna. Zurio sam u nju podignute obrve.
„Medvedi?“, glasno je udahnula.
Nasmešio sam se jednom stranom usta posmatrajući kako joj ovo dopire do
svesti. Hoće li je ovo naterati da me shvati ozbiljno? Hoće li je išta naterati?
Ma samo joj reci sve. Nije da postoje pravila, siktale su Rozaline misli.
Borio sam se da je ne čujem.
 Bela se pribrala. „Znaš, nije sezona lova na medvede“, rekla je, strogo
skupivši oči.
„Ako pažljivo pročitaš, zakon pokriva samo lov vatrenim oružjem.“
Ponovo je na trenutak izgubila kontrolu nad licem. Zinula je u čudu.
„Medvedi?“, ponovila je – oprezno pitanje ovog puta pre nego zaprepašćen
udah.
„Emet najviše voli grizlije.“
Posmatrao sam joj oči dok se borila za zaprepašćenjem, pa se pribrala.
„Hmm“, promrmljala je. Uzela je zalogaj pice oborenog pogleda.
Zamišljeno je žvakala, a zatim je uzela gutljaj pića.
„Dakle“, rekla je podigavši najzad pogled. „Šta ti najviše voliš?“
Pretpostavljam da je trebalo da očekujem nešto slično, ali nisam.
„Planinskog lava“, odgovorio sam žurno.
„Ah“, rekla je neutralnim tonom. Srce joj je kucalo snažno i ravnomerno,
kao da smo razgovarali o omiljenom restoranu.
U redu. Ako želi da se ponaša da ovo nije neobično...
„Naravno, moramo da pazimo da ne naškodimo životnoj sredini
nerazumnim lovom“, rekao sam joj distancirano i klinički. „Pokušavamo da se
usredsredimo na oblasti u kojima postoji prekomeran broj grabljivica – i trudimo
se da idemo što dalje možemo. Ovde ima jelena i losova u izobilju, i oni mogu da
posluže, ali gde je tu zabava?“
Slušala je sa učtivim, zainteresovanim izrazom, kao da sam vodič u muzeju
i kao da opisujem ulje na platnu. Morao sa da se nasmešim.
„Zaista“, promrmljala je, uzevši još jedan zalogaj pice.
„Emet najviše voli da lovi medvede u rano proleće“, nastavio sam istim
tonom. „Izlaze iz hibernacije, pa su malo nervozni.“
Ni sedamdeset godina kasnije nije uspeo da preboli činjenicu da je onaj prvi
meč izgubio.
„Nema ničeg zabavnijeg od nervoznog grizlija“, složila se Bela klimajući
glavom ozbiljno.
Nisam mogao da potisnem smeh dok sam odmahivao glavom na njen
nelogični spokoj. Mora da je to bila gluma. „Molim te, reci mi šta zaista misliš.“
„Pokušavam da to zamislim – ali ne mogu“, pojasnila je, a bora joj se ponovo
ocrtala između očiju. „Kako lovite medvede bez oružja?“
„O, imamo mi oružje“, rekao sam joj, a zatim joj se široko nasmešio.
Očekivao sam da se povuče, ali ona je sedela mirno i posmatrala me. „Samo ne
oružje koje se uzima u obzir kada se pišu zakoni o lovu. Ako si ikada videla na
televiziji napad medveda, onda bi mogla da zamisliš kako Emet lovi.“
Pogledala je prema stolu za kojim su sedeli ostali, i zadrhtala.
Najzad. A zatim sam se nasmejao samom sebi jer sam znao da je deo mene
želeo da ona ostane u neznanju.
Pogledala me je raširenim, tamnim očima. „Jesi li i ti kao medved?“, upitala
je gotovo šapatom.
„Više kao lav, ili mi barem tako kažu“, rekao sam joj nastojeći da ponovo
zvučim nepristrasno. „Možda naši ukusi ukazuju na naš stil lova.“
Blago je podigla uslove usana. „Možda“, ponovila je. A zatim nagnula glavu
u stranu i sada joj je bilo lako pročitati znatiželju u očima. „Da li ću možda i to
videti?“
Na trenutak mi je u glavi bila jasna slika Belinog mlitavog, beskrvnog tela
u naručju – kao da sam ja video tu viziju, kao da je nisam gledao u Alisinom umu.
Ali nije mi bilo potrebno predviđanje da ilustruje taj užas; zaključak je bio
očigledan.
„Nikako“, zarežao sam.
Trgla se od mene, zaprepašćena i uplašena mojim iznenadnim gnevom.
I ja sam se odmakao do nje poželevši da napravim distancu među nama.
Nikada neće shvatiti, zar ne? Neće uraditi ništa da mi pomogne da joj sačuvam
život.
„Previše strašno za mene?“, upitala je ravnomernim glasom. No srce joj je
tuklo u dvostruko bržem ritmu.
„Da je samo to, izveo bih te noćas“, procedio sam kroza zube. „Potrebna ti
je zdrava doza straha. Ništa ne bi bilo korisnije za tebe.“
„Zašto onda?“, pitala je nimalo pokolebana.
Zurio sam u nju mračnu i čekao da se uplaši. Ja sam se plašio.
Pogled joj je ostao znatiželjan, nestrpljiv, ništa više. Čekala je odgovor i nije
nameravala da odustane.
Ali naš sat je istekao..
„Kasnije“, prasnuo sam i ustao. „Zakasnićemo.“
Osvrnula se dezorijentisano kao da je zaboravila da smo na ručku. Kao da je
zaboravila da smo u školi, pa se iznenadila što nismo sami. Dobro sam razumeo
taj osećaj. Bilo je teško setiti se ostatka sveta kada sam bio sa njom.
Žurno je ustala zateturavši se samo jednom, pa prebacila torbu preko
ramena.
„Onda, kasnije“, rekla je i odlučno stisnula usne. Držaće me za reč.
 12. KOMPLIKACIJE

Bela i ja smo u tišini krenuli na čas biologije. Prošli smo pored Andžele Veber,
koja je stajala na stazi i razgovarala o zadatku sa momkom koji ide sa njom na
matematiku. U prolazu sam joj površno zavirio u misli očekujući veće razočaranje,
samo da bih se iznenadio njihovim čežnjivim tonom.
Ah, znači postoji nešto što Andžela želi. Nažalost, to nisam mogao lako da
joj upakujem i predam.
Na trenutak sam osetio neobičnu utehu čuvši Andželine beznadežne čežnje.
Obuzeo me je osećaj bliskosti i ja sam, na sekundu, bio jedno sa ljubaznom
devojkom.
Neobično je utešno bilo znati da nisam jedini koji proživljava tragičnu
ljubavnu priču. Slomljena srca su bila na sve strane.
U sledećoj sekundi naljutio sam se iznenada i propisno. Jer Andželina priča
nije morala da bude tragična. Ona je bila ljudsko biće, i on je bio ljudsko biće, a
prepreka koja je u njenoj glavi izgledala tako nepremostivo bila je istinski smešna
u poređenju sa mojom situacijom. Nije postojao razlog da njeno srce bude
slomljeno. Kakvo rasipanje žalosti. Zašto ne bi ova priča imala srećan kraj?
Želeo sam da joj dam nešto na dar... Pa, daću joj ono što želi. Znajući ono
što sam ja znao o ljudskoj prirodi, to verovatno i neće biti tako teško. Prečešljao
sam svest mladića pored nje, objekta njene naklonosti, i nije mi se činio nevoljan,
prosto je i njega blokirala ista poteškoća kao i nju.
Ja ću morati samo da posejem predlog.
Lako sam skovao plan; scenario se ispisao i bez mog svesnog napora. Biće
mi potrebna Emetova pomoć – jedina prava poteškoća biće naterati ga da pristane
da mi pomogne. Ljudima je bilo mnogo lakše manipulisati nego besmrtnima.
Bio sam zadovoljan svojim rešenjem, mojim darom Andželi. Bila je to lepo
skretanje misli sa mojih problema. Kada bi samo moje probleme bilo tako lako
rešiti.
Raspoloženje mi se malo popravilo kada smo Bela i ja seli. Možda bi trebalo
da budem pozitivniji. Možda postoji rešenje za nas koje je meni izmicalo na isti
način na koji je Andželi njeno očigledno rešenje izmicalo. Malo verovatno... Ali
zašto traćiti vreme na očajanje? Nisam imao vremena za traćenje kada je Bela bila
u pitanju. Svaka sekunda je bila važna.
Gospodin Baner je ušao vukući za sobom stari televizor i video-plejer.
Preskakao je gradivo koje ga nije naročito zanimalo – genetski poremećaji – time
što će naredna tri dana puštati film. Lorencovo ulje nije bio veseo film, ali to nije
zauzdalo uzbuđenje u prostoriji. Nema beleški, nema materijala za učenje. Ljudska
bića su likovala.
Meni nije bilo važno. Nisam nameravao da obraćam pažnju ni na šta osim
na Belu.
Danas nisam odmakao stolicu od njene da dam sebi prostora da dišem. Sedeo
sam blizu nje kao i svako drugo normalno ljudsko biće. Bliže nego što smo sedeli
u mojim kolima, dovoljno blizu da mi se činilo da je moja leva strana tela
potopljena u toplinu njene kože.
Bilo je to neobično iskustvo, prijatno, a uznemiravalo je, ali mi je ovo bilo
više po volji nego da sedim preko puta nje. Bilo je to više nego što sam navikao,
ali sam brzo shvatio da nije dovoljno. Nisam bio zadovoljan. Želeo sam, zbog ove
blizine, da joj budem još bliže.
Optužio sam je da je magnet za opasnost. Upravo sada se činilo da je to
istina. Ja sam bio opasnost, i silina njene privlačnosti rasla je sa svakim
centimetrom kojim sam joj bio bliže.
A tada je gospodin Baner isključio svetla.
Čudnovato je bilo koliku je ovo razliku napravilo, s obzirom na to da je
nedostatak svetlosti malo značio mojim očima. Mogao sam da vidim jednako
savršeno kao i pre. Svaka pojedinost u sobi bila je kristalno jasna.
Odakle onda iznenadni udar elektriciteta u prostoriji? Je li to bilo zato što
sam znao da sam jedini koji jasno vidi? Da smo i Bela i ja nevidljivi drugima? Kao
da smo sami, samo nas dvoje, skriveni u mračnoj prostoriji, jedno pored drugog.
Pomerio sam ruku ka njoj bez dozvole. Samo da joj dotaknem ruku, da je
držim u tami. Da li bi to bila tako strašna greška? Ako joj moja koža bude
neprijatna, dovoljno je da povuče ruku.
Povukao sam ruku silovito, pa prekrstio ruke preko grudi i stegao pesnice.
Nema grešaka, obećao sam sebi. Ako je uhvatim za ruku, želeću više – još jedan
beznačajan dodir, još jedan dodir kojim bih joj bio bliže. Osećao sam to. Znao sam
kakva požuda raste u meni i nastoji da prevaziđe moju samokontrolu.
Nema grešaka.
Bela je prekrstila ruke preko grudi, pa je i ona skupila ruke u pesnice kao i
ja.
O čemu razmišljaš? Umirao sam da joj šapnem ove reči, ali prostorija je bila
suviše tiha čak i za razgovor šapatom.
Film je počeo, tama je tek malo osvetlela. Bela je pogledala u mene.
Primetila je da se držim kruto – baš kao i ona – i nasmešila se. Usne su joj se blago
razdvojile, a oči su se činile pune toplih poziva.
 Ili sam možda video ono što sam želeo da vidim.
Nasmešio sam se i ja njoj. Dah joj je zastao uz blagi udah i ona je naglo
okrenula glavu.
To je samo dodatno pogoršalo sve. Nisam znao šta misli, ali sam iznenada
bio siguran da sam bio u pravu i da je ona želela da je dodirnem. Osećala je ovu
opasnu želju jednako koliko i ja.
Elektricitet je treperio između njenog i mog tela.
Čitav sat se nije pomerila, sve vreme se držeći kruto i kontrolisano jednako
kao i ja. Povremeno bi krajičkom oka opet pogledala prema meni i treperenje
elektriciteta bi se iznenada pretvorilo u udar.
Čas je prošao – polako, a opet nedovoljno polako. Ovo je bilo toliko novo
da sam mogao da sedim sa njom danima samo da bih u potpunosti iskusio ovo
osećanje.
Vodio sam desetak različitih rasprava sa samim sobom dok su minuti
prolazili, a razum se borio sa željom.
Najzad je gospodin Baner ponovo uključio svetla.
Pod jarkim neonskim svetlima, atmosfera prostorije se vratila u normalu.
Bela je uzdahnula i protegla se, pa opustila prste pred sobom. Mora da joj je bilo
neprijatno da tako dugo održava isti položaj. Meni je bilo lakše – mirovanje je za
mene bilo prirodno.
Nasmejao sam se videvši olakšanje na njenom licu. „Pa, to je bilo
zanimljivo.“
„Aha“, promrmljala je, očigledno shvativši na šta sam mislio, ali rešivši da
ne komentariše. Šta ne bih dao da čujem o čemu sada razmišlja.
Uzdahnuo sam. Nikakve mi želje tu ne mogu pomoći.
„Hoćemo li?“, upitao sam i ustao.
Složila je lice u grimasu i nesigurno ustala, šireći ruke kao da se plašila da
bi mogla da padne.
Mogao bih da joj ponudim ruku. Ili bih mogao tu ruku da spustim pod njen
lakat – lagano – i pomognem joj da povrati ravnotežu. To ne bi bio tako strašan
prekršaj.
Nema grešaka.
Bila je veoma tiha dok smo išli prema fiskulturnoj sali. Bora između očiju
joj je bila jasno izražena, bio je to znak da je duboko zamišljena. I ja sam bio
duboko zamišljen.
Jedan dodir moje kože ne bi je povredio, rezonovala je moja sebična strana.
 Lako sam mogao da prilagodim pritisak šake. Nije to bilo teško. Moje čulo
dodira bilo je razvijenije od ljudskog; mogao sam da žongliram sa desetak
kristalnih kugli a da ne slomim nijednu; mogao sam da dodirnem balon od
sapunice a da on ne pukne. Dok god sam imao čvrstu kontrolu nad sobom.
Bela je bila poput balona od sapunice – krhka i prolazna. Privremena.
Koliko ću dugo moći da opravdavam prisustvo u njenom životu? Koliko sam
vremena imao? Hoće li mi se pružiti još jedna prilika kao što je ova, kao ovaj
trenutak, ova sekunda? Neće mi uvek biti nadohvat ruke.
Bela se na vratima fiskulturne sale okrenula prema meni. Raširila je oči kada
je videla izraz na mom licu. Nije progovorila. Pogledao sam svoj odraz u njenim
očima i video sukob kako besni u mojima. Gledao sam kako mi se lice menja dok
je bolja strana mene gubila raspravu.
Ruka mi se podigla bez svesne zapovesti. Delikatno, kao da je od najtanjeg
stakla, kao da je krhka kao balon od sapunice koji sam zamišljao, prstima sam
pomilovao nežnu kožu koja je prekrivala njenu jagodicu. Zagrejala se pod mojim
dodirom, i ja sam osetio kako joj se pulsiranje krvi ubrzava ispod providne kože.
Dosta, naredio sam, premda je moja ruka čeznula da se priljubi uz njeno lice.
Dosta.
Teško je bilo povući ruku, zaustaviti se da joj se ne približim još više.
Hiljadu različitih mogućnosti proletelo mi je u trenutku kroz glavu – hiljadu
različitih načina da je dodirnem. Vrhom prsta da opišem obris njenih usana. Da
dlanom obuhvatim njenu bradu. Izvučem šnalu iz njene kose i pustim je da mi se
prospe preko šake. Da obmotam ruke oko njenog struka, privijem je uza se
čitavom dužinom dela.
Dosta.
Primorao sam sebe da se okrenem, da se odmaknem od nje. Telo mi se
kretalo kruto – nevoljno.
Um sam zadržao na njoj, da je pratim, dok sam se žurno udaljavao gotovo
bežeći od iskušenja. Uhvatio sam misli Majka Njutona – one su bile najglasnije –
dok je posmatrao Belu kako prolazi pored njega u zanosu zamućenog pogleda i
rumenih obraza. Besno je streljao pogledom i moje ime se iznenada u njegovoj
glavi izmešalo sa psovkama. Nisam mogao da potisnem smešak u odgovor na ovu
njegovu reakciju.
Ruka mi je bridela. Širila se i skupljala u pesnicu, ali je nastavila da me
bezbolno pecka.
Ne, nisam je povredio – ali sam ipak pogrešio što sam je dotakao.
Osećaj je bio nalik tinjanju žara, kao da se mojim telom raširila prigušena
vatra moje žeđi.
 Hoću li moći, kada se sledeći put nađem pored nje, da se obuzdam da je
ponovo ne dodirnem? I ako je dodirnem drugi put, hoću li moći da se zaustavim?
Ne smem više da grešim. To je bilo to. Uživaj u sećanju, Edvarde, rekao
sam sebi sumorno, i drži ruke podalje od nje. Ili to, ili ću morati da nateram sebe
da odem... nekako. Zbog toga što nisam smeo da dozvolim sebi da budem blizu
nje ako ću nastaviti da činim greške.
Duboko sam udahnuo i pokušao da umirim misli.
Emet me je sustigao ispred zgrade u kojoj se nalazio kabinet engleskog.
„Hej, Edvarde.“ Izgleda bolje. Čudno, ali bolje. Srećno.
„Hej, Em.“ Zar sam izgledao srećno? Pretpostavljao sam da sam, uprkos
haosu u glavi, osećao nešto blisko tome.
Samo ti drži jezik za zubima, mali. Rozali će ti ga iščupati.
Uzdahnuo sam. „Izvini što sam te ostavio da se nosiš sa tim. Jesi li ljut na
mene?“
„Ne. Rouz će već to prevazići. Moralo je da se desi u nekom trenutku.“ A
pored onoga što Alis vidi da sledi...
U ovom trenutku nisam želeo da razmišljam o Alisinim vizijama. Zurio sam
preda se stežući zube.
Dok sam tražio nešto čime bih skrenuo sebi misli, ugledao sam Bena Čejnija
kako ulazi u kabinet za španski pre nas. Ah – evo prilike da Andželi Veber dam
njen dar.
Stao sam i uhvatio Emeta za ruku. „Samo časak.“
Šta je bilo?
„Znam da nisam zaslužio, ali da li bi mi učinio uslugu?“
„Kakvu uslugu?“, upitao je znatiželjno.
Šapatom sam mu – i brzinom zbog koje bi reči ljudskom biću bile
nerazumljive – objasnio šta želim.
Zurio je u mene kada sam završio, a glava mu je bila jednako prazna kao i
izraz lica.
„I?“, pitao sam. „Hoćeš li mi pomoći?“
Bio mu je potreban trenutak da mi odgovori. „Ali zašto?“
„Hajde, Emete. Zašto da ne?“
Ko si ti i šta si uradio s mojim bratom?
„Ti se uvek žališ kako je u školi sve uvek isto. Evo ti nešto malo drugačije.
Smatraj to za eksperiment – eksperiment u proučavanju ljudske prirode?“
 Zurio je još jedan trenutak u mene pre nego što je popustio. „Pa, drugačije
jeste, to priznajem. U redu, dobro.“ Emet je frknuo, pa slegnuo ramenima.
„Pomoći ću ti.“
Nasmešio sam mu se, osećajući, pošto je pristao, veći entuzijazam prema
svom planu. Rozali je bila davež, ali doveka ću joj biti dužan što je odabrala
Emeta; niko nije imao boljeg brata.
Emet nije morao ništa da uvežbava. Došapnuo sam mu tekst jednom dok
smo ulazili u učionicu.
Ben je već sedeo na mestu iza mene i pripremao domaći zadatak koji je
trebalo da preda. Emet i ja smo seli i počeli da radimo to isto. U učionici još nije
vladala tišina; žamor prigušenog razgovora će se nastaviti dok gospođa Gof ne
zamoli učenike za tišinu. Nije joj se žurilo, ocenjivala je testove sa prošlog časa.
„Dakle“, rekao je Emet malo glasnije nego što je bilo nužno. „Jesi li već
pozvao Andželu Veber da izađete?“
Zvuk šuštanja papira iza mene naglo je prestao kada se Ben ukočio iznenada
posvetivši pažnju našem razgovoru.
Andžela? Pričaju o Andželi?
Dobro. Zainteresovao sam ga.
„Ne“, rekao sam, polako odmahujući glavom da bih izgledao kao da žalim.
„Zašto?“, improvizovao je Emet. „Zar nam nedostaje hrabrosti?“
Namrštio sam se na njega. „Ne. Čuo sam da je zanima neko drugi.“
Edvard Kalen je nameravao da pozove Andželu da izađu? Ali... ne. Ne
dopada mi se to. Ne želim da joj prilazi. On nije... dobar za nju. Nije... pouzdan.
Nisam očekivao viteštvo. Zaštitnički instinkt. Ciljao sam na ljubomoru. Ali,
ako pali, odlično.
„Dozvolićeš da te to spreči?“, upitao je Emet, prezrivo ponovo
improvizujući. „Nisi dorastao konkurenciji?“
Prostrelio sam ga pogledom, ali sam iskoristio ono što mi je dao. „Vidi,
pretpostavljam da joj se taj Ben baš dopada. Neću pokušati da je ubedim u
suprotno. Ima i drugih devojaka.“
Reakcija u stolici iza mene bila je električna.
„Ko?“, pitao je Emet, nastavivši da se pridržava dogovorenog teksta.
„Moja partnerka sa biologije rekla mi je da je to neki klinac po imenu Čejni.
Nisam siguran da znam ko je to.“
Potisnuo sam smešak. Samo je nadmenim Kalenovima moglo da se poveruje
da ne znaju svakog učenika u ovoj malenoj školi.
 Benu se u glavi zavrtelo od šoka. Ja? Pre nego Edvard Kalen? Ali zašto bih
joj se dopadao ja?
„Edvarde“, izgovorio je Emet tišim glasom, kolutajući očima prema
mladiću. „Iza tebe je“, oblikovao je usnama toliko očigledno da je ljudsko biće
moglo da mu to pročita sa usana.
„O!“, procedio sam.
Okrenuo sam se i odmerio pogledom momka iza sebe. Na sekundu, crne oči
iza naočara bile su uplašene, ali tada se ukrutio i ispravio ramena uvređen mojom
očigledno ponižavajućom procenom. Isturio je bradu, a zlatnosmeđu kožu oblilo
mu je gnevno rumenilo.
„Ha“, rekao sam nadmeno, ponovo se okrenuvši Emetu.
Misli da je bolji od mene. Ali Andžela to ne misli. Pokazaću ja njemu...
Savršeno.
„Zar nisi rekao da vodi Jorkija na igranku?“, upitao je Emet, frknuvši dok je
izgovarao ime momka koga su mnogi prezirali zbog njegove nespretnosti.
„To je, navodno, bila grupna odluka.“ Želeo sam da budem siguran da Ben
ovo jasno shvati. „Andžela je stidljiva. Ako je B... pa, ako tip nema petlje da je
pozove da izađe, ona njega nikada neće pozvati.“
„Tebi se dopadaju stidljive devojke“, rekao je Emet, ponovo se vrativši na
improvizaciju. Tihe devojke. Devojke kao... hmmm, ne znam. Možda Bela Svon?
Nasmešio sam mu se. „Upravo tako.“ A zatim nastavio da glumim. „Možda
će Andželi dosaditi da čeka. Možda ću je pozvati na matursko veče.“
Nećeš, pomislio je Ben, pa se uspravio u stolici. Pa šta ako je viša od mene?
Ako njoj ne smeta, ne smeta ni meni. Ona je najpristojnija, najlepša devojka u
školi... i želi mene.
Dopadao mi se ovaj Ben. Činilo se da je bistar i dobronameran. Možda čak
i dostojan devojke kao što je Andžela.
Podigao sam palčeve ispod stola da pokažem Emetu da smo uspeli, dok je
gospođa Gof ustajala da pozdravi razred.
Dobro, priznajem – ovo je bilo zabavno, pomislio je Emet.
Nasmešio sam se sebi u bradu, zadovoljan što sam uspeo da oblikujem
napredak jedne ljubavne priče. Bio sam siguran da će Ben sprovesti svoju nameru
u delo i Andžela će primiti moj anonimni dar. Moj dug bio je otplaćen.
Kako su budalasti ljudi što su dozvoljavali da se razlika od petnaest
centimetara ispreči na putu njihovoj sreći.
 Uspeh mi je popravio raspoloženje. Ponovo sam se nasmešio dok sam sedao
u stolicu i pripremao se da se zabavim. Naposletku, kao što je Bela rekla za
ručkom, nikada je pre nisam video na času fizičkog.
Majkove misli bilo je najlakše pronaći u žamoru glasova koji su se rojili
fiskulturnom salom. Njegov um mi je postao suviše poznat tokom poslednjih
nekoliko nedelja. Uzdahnuo sam i pomirio se sa činjenicom da ću pratiti čas preko
njega. Barem sam mogao da budem siguran da će on obraćati pažnju na Belu.
Stigao sam taman na vreme da čujem kako joj nudi da joj bude partner u
badmintonu; dok je iznosio ovaj predlog, kroz glavu su mu proleteli drugi oblici
partnerstva sa Belom. Moj osmeh je izbledeo i ja sam snažno stegao zube i morao
da podsetim sebe da nije dozvoljeno ubiti Majka Njutona.
„Hvala, Majk – ne moraš ovo radiš, znaš.“
„Ne brini, neću ti dozvoliti da sama sebi smetaš.“
Nasmešila mu se, a Majku su kroz glavu proletele slike brojnih nezgoda –
koje su uvek na neki način bile povezane sa Belom.
Majk je u početku igrao sam, a Bela se držala u zadnjem delu terena oprezno
držeći reket kao da bi mogao da eksplodira ako ga suviše grubo pomeri. A zatim
je trener Klap naišao laganim korakom i naredio Majku da pusti Belu da igra.
Uh, pomislio je Majk kada je Bela uzdahnula i prišla držeći reket pod
čudnim uglom.
Dženifer Ford servirala je lopticu pravo na Belu, proprativši je nadmenim
tokom misli. Majk je video Belu kako leti prema lopti zamahujući reketom daleko
od mete, pa je požurio da spase loptu.
Zabrinuto sam pratio putanju Belinog reketa. I naravno, pogodio je
zategnutu mrežu, odbio se nazad prema njoj i zakačio je preko čela pre nego što
je odleteo i pogodio Majka u ruku uz glasan udarac.
Jao! Jao! Uh! Ostaće mi modrica.
Bela je trljala čelo. Teško mi je bilo da ostanem da sedim na času znajući da
je povređena. Ali šta sam mogao da uradim čak i da sam bio tamo? A i činilo se
da nije ozbiljno. Oklevao sam, i nastavio da posmatram.
Trener se nasmejao. „Izvini, Njutone.“ Ta devojka je najgori maler koji sam
video. Ne bi trebalo da je namećem drugima.
Namerno im je okrenuo leđa i otišao da prati drugu igru da bi Bela mogla da
se vrati u ulogu gledaoca.
Jao, ponovo je pomislio Majk masirajući ruku. Okrenuo se prema Beli. „Jesi
li dobro?“
„Jesam, a ti?“, upitala je postiđeno.
 „Mislim da ću preživeti.“ Ne želim da zvučim kao plačljivac. Ali, čoveče, to
boli.
Majk je zamahnuo rukom grčeći lice od bola.
„Ostaću ovde pozadi“, rekla je Bela sa izrazom stida, pre nego bola, na licu.
Možda je Majk primio teži udarac. Svakako sam se nadao da je tako. Barem više
nije igrala. Držala je reket toliko oprezno iza leđa i sa takvim izrazom kajanja... da
sam morao da prikrijem smeh nakašljavanjem.
Šta je smešno, zanimalo je Emeta.
„Reći ću ti kasnije“, promrmljao sam.
Bela više nije ulazila u igru. Trener ju je ignorisao i puštao Majka da igra
sam.
Proleteo sam kroz kviz na kraju časa, a gospođa Gof mi je dozvolila da
izađem ranije. Pažljivo sam slušao Majka dok sam prelazio preko kampusa.
Odlučio je da porazgovara sa Belom o meni.
Džesika se kune da su zajedno. Zašto? Zašto je morao da odabere nju?
Nije uočio pravi fenomen – ona je odabrala mene.
„Tako.“
„Šta tako?“, upitala je.
„Ti i Kalen, a?“ Ti i onaj čudak. Ako ti je bogataš tako važan...
Stegao sam zube na ovu njegovu ponižavajuću pretpostavku.
„Ne tiče te se, Majk.“
Defanzivna. Znači, istina je. Sranje. „Ne dopada mi se to.“
„I ne mora da ti se dopada“, brecnula se.
Kako ne vidi kakva je ona nakaza? Kakve su svi oni nakaze. Kako samo zuri
u nju. Jeza me hvata od njegovog pogleda. „Gleda te kao da... da si nešto za jelo.“
Zgrčio sam se od ovog njegovog komentara čekajući njen odgovor.
Lice joj je poprimilo jarkorumenu boju, a usne je stisnula kao da zadržava
dah. A zatim joj se, iznenada, sa usana oteo kikot.
Sada mi se smeje. Sjajno.
Majk se natmureno okrenuo i otišao da se presvuče.
Naslonio sam se na zid fiskulturne sale i pokušao da se smirim.
Kako je mogla da se nasmeje na Majkovu optužbu – toliko tačnu da sam
počeo da brinem da Forks postaje suviše svestan našeg prisustva. Zašto bi se
smejala nagoveštaju da bih mogao da je ubijem kada je znala da je to sasvim
istina?
Šta nije bilo u redu s njom?
 Je li imala morbidan smisao za humor? To se nije uklapalo u moje viđenje
njenog karaktera, ali kako sam mogao da budem siguran? Ili je možda moja ideja
o budalastom anđelu bila istinita u jednom pogledu: Nije imala svest o strahu.
Jedna reč da se to opiše je – hrabra. Drugi bi mogli reći glupa, ali ja sam znao
koliko je bistra. Ma koji razlog bio, da li ju je ovaj čudnovati nedostatak straha
tako stalno dovodio u opasnost? Možda ću joj uvek biti potreban.
I tek tako, raspoloženje mi se podiglo u visine.
Kada bih mogao da dovedem sebe u red, da postanem bezbedan po nju,
možda bi bilo ispravno da ostanem blizu nje.
Kada je izašla kroz vrata fiskulturne sale, ramena su joj bila kruta i ponovo
je grizla donju usnu – što je bio siguran znak nemira. Ali, čim je njen pogled sreo
moj, opustila se i širok osmeh joj se raširio preko lica. Bio je to čudnovato
spokojan izraz. Bez oklevanja mi je prišla, zastavši tek kada je bila dovoljno blizu
da njena telesna toplina udari u mene poput talasa.
„Zdravo“, prošaputala je.
Sreća koju sam u tom trenutku osetio ponovo je bila bez premca.
„Zdravo“, odvratio sam, a zatim sam – pošto sam bio tako vedrog
raspoloženja, nisam mogao da odolim da je na zadirkujem – dodao: „Kako je bilo
na fizičkom?“
Osmeh joj je zadrhtao. „Dobro.“
Bila je loš lažov.
„Stvarno?“, upitao sam, spremajući se da navaljujem – još sam bio zabrinut
zbog onog udarca u glavu; da li je trpela bol? – ali su misli Majka Njutona bile
toliko glasne da su mi razbile koncentraciju.
Mrzim ga. Voleo bih da umre. Nadam se da će sleteti onim svojim blistavim
automobilom sa litice. Zašto nije mogao da je ostavi na miru? Da se drži svoje
sorte – čudaka.
„Šta je bilo?“, upitala je Bela.
Ponovo sam se usredsredio na njeno lice. Pogledala je u Majkova leđa, pa u
mene.
„Njuton me nervira“, priznao sam.
Otvorila je usta i osmeha je nestalo. Mora da je zaboravila da sam imao moć
da posmatram njen nesrećni poslednji čas, ili se nadala da je nisam koristio. „Nisi
valjda ponovo slušao?“
„Kako glava?“
 „Neverovatan si!“, procedila je kroza zube, a zatim se okrenula od mene i
besno pošla prema parkingu. Koža joj je planula tamnim rumenilom – bilo joj je
neprijatno.
Držao sam korak s njom nadajući se da će je gnev brzo pustiti. Obično mi je
brzo praštala.
„Ti si rekla da te nikada nisam video na fizičkom“, objasnio sam. „To je u
meni probudilo znatiželju.“
Nije odgovorila. Nabrala je obrve.
Iznenada se zaustavila na parkingu kada je shvatila da joj put do mog
automobila blokira masa u najvećoj meri muških učenika.
Pitam se koliko su brzo išli u ovome.
Pogledaj ručice SMG menjača. Video sam ih samo u časopisima.
Lepe škrge za krila!
Voleo bih da imam šezdeset hiljada dolara pri ruci...
Upravo je iz ovog razloga bilo bolje po Rozali da svoj automobil vozi izvan
grada.
Probio sam se kroz masu pohotljivih momaka do svog automobila. Nakon
sekunde oklevanja, Bela je pošla za mnom.
„Razmetljivo“, promrmljao sam dok sam sedao.
„Kakav je to automobil?“, pitala se.
„M3.“
Namrštila se. „Ne govorim jezik automobila i vozača.“
„To je BMW.“ Zakolutao sam očima, pa se usredsredio na izvoženje
automobila unazad a da pritom nikoga ne pregazim. Morao sam da ukrstim pogled
sa nekoliko momaka koji su delovali kao da nisu voljni da mi se sklone s puta.
Činilo se da je pola sekunde gledanja oči u oči sa mnom bilo dovoljno da ih ubedi
da to učine.
„Jesi li i dalje ljuta?“, pitao sam je. Čelo joj je bilo opuštenije.
„Jesam“, odgovorila je kratko.
Uzdahnuo sam. Možda nije trebalo to da potežem. O, dobro. Pretpostavljao
sam da bih mogao da pokušam da se iskupim. „Hoćeš li mi oprostiti ako se
izvinim?“
Zamislila se na trenutak. „Možda... ako to iskreno budeš mislio“, odlučila
je. „I ako obećaš da to više nećeš uraditi.“
Nisam nameravao da je lažem, i nije bilo šanse da pristanem na to. Možda
ako bih joj ponudio nešto drugo u zamenu.
 „A šta ako to iskreno budem mislio i dozvolim ti da u subotu voziš?“,
zadrhtao sam u sebi na ovu misao.
Bora između očiju se pojavila dok je razmišljala o ovoj ponudi.
„Dogovoreno“, rekla je nakon trenutka zamišljenosti.
A sad što se tiče izvinjenja... Nikada pre nisam namerno pokušao da očaram
Belu, ali ovo mi se činilo kao dobar trenutak. Zagledao sam joj se duboko u oči
dok sam se udaljavao od škole, pitajući se da li to radim na pravi način. Upotrebio
sam moj najubedljiviji ton.
„Onda mi je iskreno žao što sam te naljutio.“
Srce joj je zagrmelo glasnije nego pre i iznenada je zakucalo u stakato ritmu.
Oči su joj bile ogromne. Izgledala je omamljeno.
Nasmešio sam se blagim polusmeškom. Činilo se da sam uspeo. Naravno, i
za mene je skretanje pogleda sa njenih očiju predstavljalo malu teškoću. Jednako
sam bio očaran. Dobro je bilo što sam ovaj put znao napamet.
„I biću ti na pragu ranom zorom u subotu ujutro“, dodao sam iznoseći
završni argument.
Brzo je trepnula i zatresla glavom kao da želi da je izbistri. „Uh“, rekla je,
„neću baš moći Čarliju da objasnim nepoznati volvo na prilaznom putu.“
Ah, kako je malo znala o meni. „Nisam imao nameru da dođem kolima.“
„Kako...“, krenula je da pita.
Prekinuo sam je. Odgovor bi doveo do nove runde pitanja. „Ne brini za to.
Doći ću bez automobila.“
Nakrivila je glavu u stranu i na trenutak izgledala kao da će navaljivati da
joj kažem nešto više, ali tada kao da je promenila mišljenje.
„Je li već nastupilo kasnije?“, pitala je, podsetivši me na nedovršen razgovor
danas u kafeteriji.
Trebalo je da odgovorim na ono drugo pitanje. Ovo mi je bilo mnogo
nesimpatičnije u odnosu na prethodno. „Pretpostavljam da jeste kasnije“, složio
sam se nevoljno.
Parkirao sam auto pred njenom kućom, napevši se dok sam pokušavao da se
dosetim kako da joj objasnim... a da moja čudovišna priroda ne dođe suviše do
izražaja, da je ponovo ne uplašim. Ili je pogrešno bilo umanjiti moju tamu?
Čekala je sa istom učtivo zainteresovanom maskom na licu kao i za vreme
ručka. Da sam bio manje uznemiren, njen besmisleni spokoj bi me nasmejao.
„I dalje želiš da znaš zašto ne možeš da me vidiš kako lovim?“, pitao sam.
„Pa, ponajviše me je zanimala tvoja reakcija“, rekla je.
„Jesam li te uplašio?“, pitao sam uveren da će poreći.
 „Ne.“ Bila je to tako očigledna laž.
Pokušao sam potisnem osmeh, ali nisam uspeo. „Izvinjavam se što sam te
uplašio.“ A zatim je mog osmeha nestalo. „Sama pomisao da su tamo... dok
lovimo.“
„To bi bilo loše?“
Slika koju sam imao u glavi bila je previše za mene – Bela, tako ranjiva u
praznoj tami; ja van kontrole... Pokušao sam da je istisnem iz glave. „Izuzetno.“
„Zbog...
Duboko sam udahnuo koncentrišući se na trenutak na plamen žeđi. Osetio
sam je, iskontrolisao, ovladao njome. Nikada ona više neće imati kontrolu nada
mnom – snagom volje sam želeo da to bude istina. Biću bezbedan po nju. Zurio
sam u dobrodošle oblake ne videći ih zaista i želeći da verujem da bi moja
odlučnost mogla da utiče na mene ako bih u lovu osetio njen miris.
„Kada lovimo... prepuštamo se potpuno čulima“, rekao sam joj promišljajući
svaku reč pre nego što bih je izgovorio. „Manje nama upravlja um. Ponajviše čulo
mirisa. Ako bi se našla blizu mene kada bih na takav način izgubio kontrolu...“
Odmahnuo sam glavom u agoniji pri pomisli šta bi – ne šta bi moglo, već šta
bi joj se tada sasvim sigurno desilo.
Slušao sam nagli skok otkucaja njenog srca, a zatim se, uznemiren, okrenuo
da je pogledam u oči.
Izraz na licu joj je bio pribran, a oči ozbiljne. Usne blago skupljene u izrazu
koji sam tumačio kao izraz brige. Ali brige za šta? Njenu bezbednost? Ima li nade
da sam najzad uspeo da joj pojasnim realnost? Nastavio sam da je gledam
pokušavajući da prevedem njen nejasni izraz u sigurnu činjenicu.
Uzvratila mi je pogled. Oči su joj nakon jednog trenutka postale veće, a
zenice su se raširile, premda se osvetljenje nije promenilo.
Počeo sam ubrzano da dišem i iznenada tišina u automobilu kao da je počela
da bruji. Baš kao i u zamračenom kabinetu biologije danas posle podne. Ponovo
je između nas prostrujao elektricitet i moja želja da je dodirnem je, nakratko, bila
snažnija čak i od zahteva moje žeđi.
Zbog pulsiranja elektriciteta činilo mi se da ponovo imam puls. Moje telo je
pevalo. Kao da sam ponovo ljudsko biće. Više od svega na svetu želeo sam da
osetim vrelinu njenih usana na svojima. Na sekundu sam se očajnički borio da
pronađem snagu, kontrolu, da uspem toliko da približim usne njenoj koži.
Drhtavo je uvukla vazduh, i tek tada sam shvatio da je, kada sam počeo da
dišem brže, potpuno prestala da diše.
Sklopio sam oči pokušavajući da prekinem vezu među nama.
 Nema više grešaka.
Belino postojanje je bilo u vezi sa hiljadu oprezno izbalansiranih hemijskih
procesa koje je bilo tako lako poremetiti: ritmično širenje njenih pluća, tok
kiseonika je za nju predstavljao život ili smrt. Ustreptali ritam njenog krhkog srca
moglo je da zaustavi mnoštvo glupih nezgoda ili bolest ili... ja.
Bio sam uveren da nijedan član moje porodice – osim možda Emeta – ne bi
oklevao kada bi mu se pružila prilika da povrati izgubljeno, da trampi besmrtnost
za smrtnost. Rozali i ja, kao i Karlajl, ušli bismo u vatru zbog toga. Goreli bismo
onoliko dana ili vekova koliko je potrebno.
Većina naše vrste cenila je besmrtnost više od svega. Bilo je čak i ljudi koji
su žudeli za nama, koji su tražili na mračnim mestima one koji bi mogli da im daju
ovaj najcrnji dar.
Ali ne i mi. Ne moja porodica. Mi bismo sve dali za ljudskost.
Međutim, niko od nas, čak ni Rozali, nikada nije toliko očajnički želeo da
pronađe put nazad kao ja sada.
Otvorio sam oči i zagledao se u mikroskopske jamice i mane u
vetrobranskom staklu kao da se u nesavršenom staklu krije neko rešenje.
Elektricitet nije izbledeo i ja sam morao da se koncentrišem da držim ruke na
volanu.
Desna ruka je opet počela da me bezbolno peče, u znak sećanja na raniji
dodir.
„Bela, mislim da bi sada trebalo da uđeš u kuću.“
Odmah me je poslušala, bez pogovora je izašla iz automobila i zatvorila
vrata za sobom. Je li jednako jasno kao i ja osećala potencijal za opasnost?
Je li nju bolelo što odlazi kao što je mene bolelo što je gledam kako odlazi?
Jedina uteha mi je bila da ću je videti uskoro. Pre nego ona mene. Nasmešio sam
se na ovo, a zatim spustio prozor i nagnuo se da joj se još jednom obratim. Sada
je bilo bezbednije jer se u automobilu nije više osećala toplina njenog tela.
Okrenula se, znatiželjno, da vidi šta želim.
Uvek je tako znatiželjna, premda sam odgovorio na gotovo sva njena brojna
pitanja. Moja znatiželja je ostala sasvim nezadovoljena. To nije bilo pošteno.
„O, Bela?“
„Da?“
„Sutra je na mene red.“
Nabrala je čelo. „Za šta?“
„Da postavljam pitanja.“ Sutra ću, kada budemo na sigurnijem mestu,
okruženi svedocima, dobiti odgovore na moja pitanja. Nasmešio sam se na ovu
pomisao, a zatim se okrenuo jer nije pokazivala nameru da ode. I premda nije bila
u automobilu, odjek elektriciteta treperio je u vazduhu. I ja sam želeo da izađem,
da je otpratim do vrata kako bih imao izgovor da ostanem pored nje.
Nema više grešaka. Pritisnuo sam papučicu gasa, a onda uzdahnuo kada je
nestala iza mene. Činilo mi se kao da večito ili trčim prema Beli ili bežim od nje,
da nikada ne stojim u mestu. Moraću da pronađem način da se zadržim u mestu
ako želim da pronađem malo mira.

Dok sam išao prema garaži, moja kuća je spolja izgledala mirno i tiho. Ali čuo
sam previranje – i ono izgovoreno naglas i ono u mislima. Čežnjivo sam pogledao
moj najmiliji automobil – za sada besprekoran – pre nego što sam otišao da se
suočim sa lepom babarogom ispod kreveta. Nisam uspeo da pređem ni kratku
stazu od garaže do kuće pre nego što se okomila na mene.
Rozali je izletela na ulazna vrata čim su se začuli moji koraci. Stala je u
podnožje stepenica i iskezila zube.
Stao sam dvadeset metara od nje, ali u mom držanju nije bilo agresije. Znao
sam da sam ovo zaslužio.
„Žao mi je, Rouz“, rekao sam joj pre nego što je stigla da se spremi za napad.
Verovatno neću imati prilike da kažem ništa drugo.
Ispravila je ramena i podigla bradu.
Kako si mogao da budeš tako glup?
Emet je polako sišao niz stepenice iza nje. Znao sam da će Emet stati između
nas ako me Rozali napadne. Ne da zaštiti mene. Da spreči nju da me isprovocira
do te mere da joj uzvratim.
„Žao mi je“, ponovio sam.
Video sam da je iznenađena nedostatkom sarkazma u mom glasu, mojom
brzom kapitulacijom. Ali bila je suviše gnevna da bi prihvatila izvinjenje.
Jesi li sada srećan?
„Nisam“, rekao sam, a dokaz je bio bol u mom glasu.
Zašto si to onda uradio? Zašto si joj rekao? Samo zato što je pitala? Same
reči nisu bile oštre – već je ton njenih mislio bio oštar kao žilet. A u njenim mislima
videlo se i Belino lice – karikatura lica koje sam voleo. Ma koliko me Rozali
mrzela u ovom trenutku, to nije bilo ništa u poređenju sa mržnjom koju je osećala
prema Beli. Želela je da veruje da je njena mržnja opravdana i da je bila utemeljena
samo na mom neprimerenom ponašanju – da je Bela bila problem zato što je sada
za sve nas predstavljala opasnost. Prekršeno pravilo. Bela je znala previše.
 Ali video sam koliko joj je ljubomora prema devojci mutila razum. Njena
ljubomora sada je bila više od činjenice da mi je Bela bila privlačnija od Rozali.
Njena ljubomora imala je izmešten i iskrivljen fokus. Bela je imala sve što je
Rozali želela. Bila je ljudsko biće. Imala je mogućnost izbora. Rouz je bila van
sebe od gneva što je Bela bila voljna da ugrozi to, da je bila spremna da flertuje sa
tamom kada je imala druge opcije.
Rouz je čak mislila da bi prihvatila i devojčino lice, koje je smatrala za
neugledno, ako bi ono bilo deo pogodbe za povratak ljudskosti.
Premda se trudila da ne razmišlja o svemu ovome dok je čekala moj
odgovor, Rozali nije mogla sasvim da potisne ove misli iz glave.
„Zašto?“, pitala je naglas jer ja nisam ništa govorio. Nije želela da nastavim
da je čitam. „Zašto si joj rekao?“
„Zapravo sam iznenađen što si bio sposoban da to uradiš“, rekao je Emet pre
nego što sam stigao da odgovorim. „Retko kada i reč progovaraš, čak i s nama.
Nije ti to omiljeni oblik komunikacije.“
Razmišljao je kako smo Rouz i ja slični u ovom pogledu, kako smo oboje
izbegavali pravo na neživot koji smo mrzeli. Emet nije imao takvih zadrški.
Kako bi bilo osećati se onako kako se Emet osećao? Biti tako praktičan, tako
lišen žaljenja? Moći tako lako prihvatiti to i nastaviti dalje?
I Rouz i ja bili bismo srećniji kada bismo mogli da sledimo njegov primer.
Nakon što sam tako jasno video ovo – video ove sličnosti među nama – bilo
mi je još lakše da pronađem opravdanje za otrovne iglice koje je Rouz slala u mom
pravcu.
„Grešiš“, rekao sam Emetu. „Mislim da nikada to sam ne bih mogao da
kažem.“
Emet je nagnuo glavu u stranu. Iza njega sam, u kući, osećao šok ostatka
publike. Samo Alis nije bila iznenađena.
„Kako onda?“, prosiktala je Rouz.
„Nemoj preterano burno da odreaguješ“, odvratio sam bez mnogo nade.
Podigla je obrve.
„Nije u pitanju bilo namerno kršenje sporazuma. Verovatno je to nešto što
je trebalo da predvidimo.“
„O čemu pričaš?“, upitala je.
„Bela je prijatelj sa praunukom Efraima Bleka.“
Rozali se zaledila od iznenađenja. I Emet je bio zatečen. Nisu očekivali da
ovo čuju, kao što ni ja nisam to očekivao.
 Karlajl se pojavio na vratima. Ovo je sada bilo više od sukoba između mene
i Rozali.
„Edvarde?“, upitao je.
„Trebalo je da znamo, Karlajle. Logično je bilo da starešine upozore sledeću
generaciju kada smo se vratili. I naravno da ta generacija tome neće pripisati veliki
značaj. To je za njih samo budalasta priča. Momak koji je odgovorio Beli na
pitanja nije verovao ni reč onoga što joj je govorio.“
Nisam strepeo od Karlajlove reakcije. Znao sam kako će on reagovati. Ali
sam sada napeto slušao šta se dešava u Alisinoj sobi, da čujem šta će Džasper
pomisliti.
„U pravu si“, rekao je Karlajl. „Moglo se očekivati da se tako sve odigra.“
Uzdahnuo je. „Nesreća je što je Efraimov potomak imao tako upućenu publiku.“
Džasper je čuo Karlajlov odgovor i bio je zabrinut. Ali je on više razmišljao
o odlasku sa Alis nego o ućutkivanju Kvilijuta. Alis je već gledala njegove ideje
za budućnost i spremala se da ih pobije. Nije nameravala nigde da ide.
„Teško da je to nesreća“, procedila je Rozali kroza zube. „Edvard je kriv što
devojka bilo šta zna.“
„Istina“, složio sam se žurno. „Ja sam kriv. I žao mi je.“
Molim te, rekla mi je u mislima Rozali. Dosta je bilo tog poniznog
ponašanja. Prestani sa izigravanjem pokajnika.
„Ne izigravam ja ništa“, rekao sam joj. „Znam da sam ja kriv za sve ovo.
Izazvao sam pravi haos.“
„Alis ti je rekla da sam se bavila mišlju da spalim tvoj automobil, zar ne?“
Nasmešio sam se – u neku ruku. „Rekla mi je. Ali zaslužio sam to. Ako ćeš
se osećati bolje, slobodno.“
Dugo me je gledala baveći se mišlju da sprovede svoj razorni plan. Testirala
me je da proveri da li blefiram.
Slegnuo sam ramenima. „To je samo igračka, Rouz.“
„Promenio si se“, ponovo je procedila kroza zube.
Klimnuo sam potvrdno. „Znam.“
Okrenula se i odjurila prema garaži. Ali ona je blefirala. Njen postupak nije
imao smisla ako me neće povrediti. Od sve moje porodice, samo je ona volela
automobile onako kako sam ih ja voleo. Moj je bio suviše lep da ga bez razloga
uništi.
Emet je pogledao za njom. „Pretpostavljam da mi nećeš sve ispričati sada.“
„Ne znam o čemu pričaš“, odvratio sam nedužno. Zakolutao je očima, pa
pošao za Rozali.
 Pogledao sam Karlajla i usnama oblikovao Džasperovo ime.
Klimnuo je. Da, mogu da zamislim. Razgovaraću s njim.
Alis se pojavila na vratima. „Čeka te“, rekla je Karlajlu. Karlajl joj se
nasmešio – pomalo kiselo. Premda smo bili navikli na Alis koliko je to bilo
moguće biti, ona je često bila zastrašujuća. Karlajl ju je pomilovao po kratkoj crnoj
kosi dok je prolazio pored nje.
Sedeo sam na vrhu stepenica, a Alis je sedela pored mene, oboje smo slušali
razgovor koji se vodio na spratu. Nije bilo napetosti u Alis – znala je kako će se
završiti. Pokazala mi je, pa je i moje napetosti nestalo. Sukob se završio i pre nego
što je počeo. Džasper se divio Karlajlu koliko i svako od nas, i rado je sledio
njegov primer... dok ne bi pomislio da bi Alis mogla biti u opasnosti. Shvatio sam
da sada bolje razumem Džasperovu perspektivu. Čudno je bilo koliko toga pre
Bele nisam razumeo. Promenila me je više nego što sam mislio da je moguće da
se promenim a da ipak ostanem to što jesam.
 13. JOŠ JEDNA KOMPLIKACIJA

Te noći, kada sam se vratio u Belinu sobu, nije me mučilo uobičajeno osećanje
krivice, premda sam znao da bi trebalo. No činilo mi se to kao ispravan postupak
– jedino ispravno što bih mogao da uradim. Došao sam da spalim grlo što je više
bilo moguće. Naučiću sebe da ignorišem njen miris. To može da se postigne. Neću
dozvoliti da ovo postane prepreka između nas.
Bilo je to lakše reći nego uraditi. Ali znao sam da ovo pomaže. Vežba.
Prihvatiću bol, dozvoliti da to bude najsnažnija reakcija. Sasvim isterati element
želje iz sebe.
Nije bilo mira u Belinim snovima. I nije bilo mira za mene dok sam je gledao
kako se trza nemirno i slušao kako ponavlja šapatom moje ime. Fizička
privlačnost, nesavladiva hemija iz mračne učionice bila je još snažnija ovde u
njenoj spavaćoj sobi u mrkloj noći. I premda nije bila svesna mog prisustva, činilo
se da je i ona oseća.
Probudila se više nego jednom. Prvi put nije otvorila oči; prosto je zavukla
glavu pod jastuk i zaječala. To je po mene bila srećna okolnost – druga prilika koju
nisam zaslužio jer je nisam iskoristio i otišao kao što je trebalo. Već sam seo na
pod u najudaljeniji mračni, senoviti ugao prostorije i nadao se da me njene ljudske
oči neće primetiti.
Nije me primetila, čak ni kada je ustala i odmarširala u kupatilo da pije vode.
Kretala se gnevno, možda frustrirano što joj je san još izmicao.
Poželeo sam da mogu nešto da preduzmem, kao onda kada sam doneo toplo
ćebe iz komode. Ali mogao sam samo da gledam sa vatrom u grlu, beskoristan.
Osetio sam olakšanje kada je najzad utonula u obamrlost bez snova.
Bio sam u krošnjama kada je nebo iz crnog posvetlilo u sivo. Zadržavao sam
dah – ovog puta da zadržim njen miris. Odbijao sam da dozvolim čistom jutru da
izbriše bol u mom grlu.
Slušao sam je tokom doručka sa Čarlijem dok sam s mukom pokušavao da
pronađem reči u njegovim mislima. Bilo je to fascinantno – mogao sam da
pogodim razloge iza reči koje je izgovorio naglas, gotovo osetim njegove namere,
ali one nikada nisu prerasle u potpune rečenice kao kod svih ostalih. Uhvatio sam
sebe kako priželjkujem da su mu roditelji još živi. Bilo bi zanimljivo pratiti ovu
genetsku crtu.
Kombinacija njegovih nemih misli i izgovorenih reči bila je dovoljna da
sklopim njegovo uopšteno stanje uma ovog jutra. Bio je zabrinut za Belu, za njeno
fizičko stanje i njeno emotivno stanje. Jednako ga je brinula misao da će Bela sama
lutati Sijetlom kao što bi brinula i mene – samo ne baš toliko manijakalno. A opet,
on nije raspolagao svim informacijama kojima sam ja raspolagao; nije imao
predstavu o broju bliskih susreta sa smrću koje je nedavno preživela.
Veoma pažljivo je sročila odgovor na njegovo pitanje, ali to samo tehnički
nije bila laž. Očigledno nije nameravala da mu kaže za promenu plana. Za mene.
Čarli je brinuo i zbog činjenice da ona neće ići na igranku u subotu. Je li bila
razočarana zbog toga? Da li se osećala odbačeno? Jesu li momci u školi bili grubi
prema njoj? Osećao se bespomoćno. Nije izgledala depresivno, ali je podozrevao
da ona od njega krije sve negativno. Rešio je da tokom dana pozove njenu majku
i pita je za savet.
Barem sam mislio da to misli. Možda sam nešto i pogrešno protumačio.
Otišao sam po svoj automobil dok je Čarli tovario svoj. Čim je skrenuo za
ugao, ja sam stao na prilazni put. Video sam pomeranje zavese na njenom prozoru,
a zatim čuo i nesigurne korake kako jure niz stepenice.
Ostao sam da sedim radije nego da odem da joj pridržim vrata kao što je
možda trebalo. Smatrao sam da je važnije da posmatram. Nikada se nije ponašala
onako kako sam očekivao, a morao sam da budem u stanju da ispravno predvidim
njeno ponašanje; morao sam da je proučim, da otkrijem kako se kreće kada je
prepuštena sama sebi, da pokušam da dokučim njene motive. Oklevala je trenutak
ispred automobila, a zatim ušla sa malim smeškom na usnama – pomalo stidljivim,
pomislio sam.
Danas je nosila tamnu rolku boje kafe. Nije bila pripijena, ali joj je lepo
pratila obris tela i ja sam iznenada osetio da mi nedostaje ružni džemper. Bio je
bezbedniji.
Ovde je fokus trebalo da bude na njenim reakcijama, ali mene su iznenada
savladale moje. Nisam znao kako mogu da se osećam tako spokojno pored svega
što nam je oboma visilo nad glavom, ali njena blizina je bila protivotrov za bol i
nemir.
Duboko sam udahnuo na nos – ne za svaku vrstu bola – i nasmešio se.
„Dobro jutro. Kako si danas?“
Dokazi njene nemirne noći bili su očigledni na njenom licu. Njena providna
koža ništa nije skrivala. Ali znao sam da se neće žaliti.
„Dobro, hvala“, rekla je uz još jedan smešak.
„Izgledaš umorno.“
Pognula je glavu i protresla kosu oko lica, što se činilo da joj je navika.
Skrivala joj je deo levog obraza. „Nisam mogla da spavam.“
Nasmešio sam joj se. „Nisam ni ja.“
 Nasmejala se, a ja sam upijao zvuk njene sreće.
„Pretpostavljam da je tako“, rekla je. „Pretpostavljam da sam spavala malo
više od tebe.“
„Kladim se da je tako.“
Provirila je u mene ispod kose, a oči su joj zasjale na onaj prepoznatljiv
način. Zanimljivo. „Šta si radio sinoć?“
Tiho sam se nasmejao, srećan što imam izgovor da je ne lažem. „Nema šanse
da ti kažem. Danas je moj dan za postavljanje pitanja.“
Mala bora joj se pojavila između obrva. „O, tako je. Šta želiš da znaš?“ Njen
glas je bio blago skeptičan, kao da nije mogla da veruje da mene nešto zaista može
da zanima. Činilo se da nije ni slutila koliko sam bio znatiželjan.
Mnogo toga nisam znao. Odlučio sam da krenem polako.
„Koja ti je omiljena boja?“
Zakolutala je očima – i dalje sumnjičava prema nivou mog interesovanja.
„Menja se iz dana u dan.“
„Koja ti je omiljena boja danas?“
Na sekundu se zamislila. „Verovatno smeđa.“
Pretpostavio sam da mi se podsmeva, pa sam i ja promenio ton i uskladio ga
sa njenim sarkazmom. „Smeđa?“
„Naravno“, kazala je, a zatim neočekivano postala defanzivna. Možda je
trebalo ovo da očekujem. Nikada nije volela osudu. „Smeđa je topla boja.
Nedostaje mi smeđa boja. Sve što bi trebalo da je smeđe – debla, kamenje, zemlja
– ovde je prekriveno gnjecavim zelenilom!“
Njen glas podsetio me je na zvuk njenih pritužbi u snu od pre neko veče.
Previše zeleno – je li na to mislila? Zurio sam u nju razmišljajući koliko je bila u
pravu. Časna reč, gledajući sada u njene oči, shvatio sam da je i meni smeđa boja
omiljena. Nisam mogao da zamislim lepšu nijansu.
„U pravu si“, rekao sam joj. „Smeđa je topla boja.“
Počela je blago da rumeni i nesvesno da se sakriva dublje iza kose. Oprezno
sam joj, pripremajući se za neku neočekivanu reakciju, sklonio kosu iza ramena
da bih ponovo mogao nesmetano da joj vidim lice. Jedina reakcija bila je
iznenadno ubrzanje srčanog ritma.
Skrenuo sam na školski parking i parkirao na mestu pored mog uobičajenog
parking-mesta; njega je zauzela Rozali.
„Koji CD ti se trenutno nalazi u plejeru?“, pitao sam dok sam vadio ključeve
iz brave. Nikada nisam dozvolio sebi da joj se toliko približim dok spava, a
neznanje me je mučilo.
 Nagnula je glavu u stranu i činilo se da pokušava da se seti. „O, da“, rekla
je. „Linkin park. Hybrid Theory.“
Nisam to očekivao.
Dok sam vadio isti taj CD iz muzičke riznice u mom automobilu, pokušao
sam da zamislim šta je ovaj album njoj značio. Činilo se da ne odgovara nijednom
raspoloženju koje sam kod nje video, a opet, toliko je toga što nisam znao.
„Od Debisija do ovoga?“, čudio sam se.
Zurila je u kutiju CD-a, a ja nisam mogao da razumem njen izraz.
„Koja ti je omiljena pesma?“
„Mmm“, promrmljala je i dalje gledajući u sliku na kutiji. „Mislim da je
With You.“
Žurno sam prošao kroz reči pesme. „Zašto?“
Nasmešila se malo i slegnula ramenima. „Nisam sigurna.“
Pa, to nije bilo od neke koristi.
„Omiljeni film?“
Na trenutak se zamislila.
„Nisam sigurna da mogu da odaberem samo jedan.“
„Dobro, omiljeni filmovi?“
Klimnula je dok je izlazila iz automobila. „Hmm. Svakako Gordost i
predrasuda, šestočasovna verzija sa Kolinom Fertom. Vrtoglavica. I... Monti
Pajton i Sveti gral. Ima ih još... ali mi više nijedan ne pada na pamet.
„Reci mi kada se setiš“, predložio sam dok smo išli prema kabinetu za
engleski, gde je ona trebalo da ima prvi čas. „Dok budeš razmišljala o tome, reci
mi koji ti je omiljeni miris.“
„Lavanda. Ili... možda čist veš.“ Gledala je pravo preda se, ali iznenada je
pogledala ispod oka u mene i na obrazu joj se pojavilo blago rumenilo.
„Ima li još nešto?“, pitao sam razmišljajući o značenju tog pogleda.
„Ne. Samo to.“
Nisam bio siguran zašto bi izostavila deo odgovora na tako jednostavno
pitanje, ali bio sam uveren da jeste.
„Koje slatkiše najviše voliš?“
Ovde je bila vrlo kategorična. „Gumeni slatkiši od sladića i kisele gumene
bombone.“
Nasmešio sam se njenom oduševljenju.
Stigli smo do njene učionice, ali je ona oklevala na vratima. A ni ja nisam
žurio da se rastanem sa njom.
 „Gde bi najviše volela da putuješ?“, upitao sam – pretpostavio sam da mi
neće reći da bi najviše volela da poseti Komik kon.
Nagnula je glavu u stranu, pa zamišljeno suzila oči. Gospodin Mejson je
pročistio grlo da bi privukao pažnju razredu. Zakasniće.
„Razmisli o tome, pa mi odgovori za vreme ručka“, predložio sam.
Nasmešila se i pošla rukom da uhvati kvaku, pa se okrenula da me pogleda.
Osmeh joj je izbledeo, a između očiju joj se pojavilo slovo v.
Mogao sam da je pitam o čemu razmišlja, ali bi zbog toga mogla da zakasni
i možda upadne u nevolju. A i mislio sam da znam. Barem sam znao kako sam se
ja osećao kada sam dozvolio da se vrata zatvore između nas.
Primorao sam sebe da joj se ohrabrujuće nasmešim. Uletela je u učionicu
kada je gospodin Mejson započinjao predavanje.
Žurno sam otišao na svoj čas, svestan da ću celog dana ponovo ignorisati
sve što se dešava oko mene. Ali bio sam razočaran jer niko nije razgovarao sa
njom ni na jednom od jutarnjih časova, pa nisam mogao da saznam ništa novo.
Video sam tek poneki letimičan pogled na nju kako zuri uprazno odsutnog izraza
lica. Vreme se vuklo dok sam čekao da je ponovo vidim svojim očima.
Čekao sam je kada je izašla sa časa matematike. Ostali učenici zurili su i
nagađali, ali Bela je samo požurila prema meni sa osmehom.
„Lepotica i zver“, objavila je. „I Imperija uzvraća udarac. Znam da je to
svima omiljeni film, ali...“, slegnula je ramenima.
„S razlogom“ uverio sam je.
Uhvatili smo korak. Već mi je bilo prirodno da skratim korak, da spustim
glavu da bude bliže njenoj.
„Jesi li razmišljala o mom pitanju u vezi sa putovanjem?“
„Jesam... mislim da bih volela da posetim Ostrvo princa Edvarda. Eni iz
Zelenih zabata, znaš. Ali volela bih da vidim i Njujork. Nikada nisam bila u
velikom gradu koji je u najvećoj meri vertikalan. Bila sam samo u prostranim
mestima kao što su Los Anđeles i Finiks. Volela bih da pokušam da zaustavim
taksi.“ Nasmejala se. „A zatim bih, ako bih mogla da biram gde ću da idem, otišla
u Englesku. Da vidim sve ono o čemu sam čitala.“
Ovo me je dovelo do nove trase ispitivanja, ali sam želeo da budem temeljan
pre nego što nastavim dalje.
„Reci mi koja su ti omiljena mesta koja si posetila.“
„Hmm. Dopalo mi se Pristanište Santa Monika. Mama je rekla da je
Monterej bolji, ali nismo išle toliko daleko obalom. Uglavnom smo se držale
Arizone; ali nismo imale mnogo vremena za putovanja, a ona nije želela da veći
deo putovanja protraći u automobilu. Volela je da posećuje ukleta mesta –
Džerom, Kupole, skoro svaki grad duhova. Nikada nismo videle duhove, ali je ona
rekla da sam ja za to kriva. Bila sam suviše skeptična, pa sam ih sve oterala.“
Ponovo se nasmejala. „Voli da posećuje renesansni vašar, idemo svake godine na
vašar koji se održava u Gold kanjonu... Pa, ja sam ga ove godine propustila.
Jednom smo videle divlje konje u Solt Riveru. To je bilo kul.“
„Koje je najudaljenije mesto od kuće na kom si ikada bila?“, pitao sam,
počevši malo da se brinem.
„Pa, ovo je“, rekla je, „u svakom slučaju, najdalje na sever od Finiksa.
Najdalje na istok – Albukerki, ali tada sam bila mala, ne sećam se. Najdalje na
zapad bi verovatno bila La Puš plaža.“
Iznenada je ućutala. Pitao sam se da li misli na svoju poslednju posetu plaži
i svemu što je tamo otkrila. Sada smo već stajali u redu u kafeteriji i ona je žurno
odabrala šta želi ne želeći da sačeka da ja kupim od svega pomalo. I požurila je da
sama plati.
„Nikada nisi išla nikuda van zemlje?“, nastavio sam da navaljujem nakon
što smo stigli do našeg stola. Bio je prazan. A deo mene se pitao da li su ostali
učenici smatrali da im je zauvek zabranjeno da sedaju za ovaj sto zato što sam ja
odlučio da sednem za njega.
„Ne još“, rekla je vedro.
I premda je imala tek sedamnaest godina, i dalje sam bio iznenađen. I osećao
sam... krivicu. Videla je tako malo, doživela tek bedna iskustva iz obilja koje je
život imao da joj pruži. Nemoguće je bilo da istinski zna šta sada želi.
„Gataka“, rekla je, zamišljeno žvaćući zalogaj jabuke. Nije primetila
iznenadnu promenu mog raspoloženja. „To je bio dobar film. Jesi li ga gledao?“
„Jesam. I meni se dopao.“
„Koji ti film najviše voliš?“
Odmahnuo sam glavom i nasmešio se. „Nije na tebe red da postavljaš
pitanja.“
„Ozbiljno, tako sam dosadna. Mora da ti ponestaje pitanja.“
„Moj je dan“, podsetio sam je. „I uopšte mi nije dosadno.“
Skupila je usne kao da želi da se raspravlja još malo o mom nivou
interesovanja, ali se zatim nasmešila. Pretpostavio sam da mi nije sasvim
poverovala, ali je odlučila da bude pravedna. Ovo je bio moj dan za postavljanje
pitanja.
„Pričaj mi o knjigama.“
„Ne možeš me naterati da odaberem omiljenu“, insistirala je gotovo divlje.
 „Neću. Reci mi koje sve knjige voliš.“
„Odakle da krenem? Uh, Male žene. To je bila prva velika knjiga koju sam
pročitala. I dalje je čitam gotovo svake godine. Sve od Ostinove, premda ne volim
previše Emu...“
Za Ostinovu sam već znao jer sam video njenu pohabanu antologiju onog
dana kada je čitala napolju, ali me je ovaj izuzetak začudio.
„Zašto?“
„Uh, tako je puna sebe.“
Nasmešio sam se, a ona je nastavila dalje i bez podsticaja:
„Džejn Ejr. I nju često čitam. To je junakinja po mom ukusu. Sve od bilo
koje sestre Bronte. Ubiti pticu rugalicu., naravno. Farenhajt 451. Sve Letopise
Narnije, ali ponajviše Putovanje namernika zore. Prohujalo s vihorom. Daglasa
Adamsa, Dejvida Edingsa, Orsona Skota Karda i Robin Makinli. Da li sam već
spomenula L. M. Montgomeri?“
„Toliko sam pretpostavio na osnovu tvojih putnih aspiracija.“
Klimnula je, a zatim se na trenutak kolebala. „Jesi li želeo da čuješ više?
Sada već navodim previše.“
„Želim“, uverio sam je. „Želim da čujem još.“
„Ove ne idu nikakvim posebnim redosledom“, upozorila me je. „Mama je
imala gomilu romana Zejna Greja u mekom povezu. Neki su prilično dobri.
Šekspir, uglavnom komedije.“ Nasmešila se. „Vidiš, sve je nepovezano. Uh, sve
od Agate Kristi. I knjige En Makafri o zmajevima... i kada smo kod velikih
zmajeva, Tooth and Claw Džo Volton. Princeza nevesta, mnogo bolja od filma...“
Tapkala se prstom po usnama. „Ima ih još milion, ali ponovo mi više ništa ne pada
na pamet.“
Izgledala je kao da je donekle pod stresom.
„To je dosta za sada.“ Istraživala je više u fikciji nego u realnosti i ja sam
ostao iznenađen što je navela knjigu koju nisam do sada pročitao – moraću da
pronađem primerak knjige Tooth and Claw.
Video sam elemente priča u njenoj ličnosti – likova koji su oblikovali
kontekst njenog sveta. Bilo je u njoj pomalo Džejn Ejr, delić Skaut Finč i Džo
Marč, doza Elenor Dašvud i Lusi Pevensi. Bio sam uveren da ću pronaći još
sličnosti kada budem saznao više o njoj.
Bilo je ovo nalik sklapanju slagalice sa stotinama hiljada delova, i to bez
kompletne slike koja bi služila kao smernica. Vremenski zahtevno sa mnoštvom
varljivih nagoveštaja, ali naposletku ću uspeti da vidim čitavu sliku.
 Prekinula je tok mojih misli. „Negde u vremenu. Volim taj film. Ne mogu
da verujem da ga se nisam odmah setila.“
Nije mi bio među omiljenima. Pomisao da dvoje ljubavnika mogu da budu
zajedno samo na nebu nakon smrti ozbiljno me je žuljala. Promenio sam temu.
„Pričaj mi o muzici koju voliš.“
Zastala je da ponovo proguta pljuvačku. A zatim je, neočekivano,
porumenela.
„Šta je bilo?“, upitao sam.
„Pa, nisam... naročito muzikalna, rekla bih. CD Linkin parka bio je Filov
poklon. Pokušava da unapredi moj ukus.“
„Šta si slušala pre Fila?“
Uzdahnula je i bespomoćno podigla ruke. „Slušala sam šta je mama imala.“
„Klasičnu muziku?“
„Ponekad.“
„A u drugim prilikama?“
„Sajmona i Garfankela. Nila Dajmonda. Džoni Mičel, Džona Denvera.
Takve stvari. Ona je kao ja – sluša šta je njena majka slušala. Volela je da peva uz
radio tokom putovanja kolima.“ Iznenada joj se uz širok smešak pojavila
asimetrična jamica. „Sećaš li se onih definicija strašnog o kojima smo razgovarali
pre?“ Nasmejala se. „Nećeš spoznati strah dok ne čuješ moju mamu i mene kako
pokušavamo da pogodimo visoke note uz muziku iz Fantoma iz opere.“
Nasmejao sam se s njom, ali sam poželeo da sam to mogao da vidim i čujem.
Zamišljao sam je na blistavom putu kako vijuga kroz pustinju sa spuštenim
prozorima, a kosa joj na suncu sija crvenim sjajem. Poželeo sam da znam kako
izgleda njena majka, pa čak i kojim su se automobilom vozile da bi slika bila što
je moguće preciznija, Želeo sam da budem tamo sa Belom, da je slušam kako loše
peva, da je gledam kako se smeši na suncu.
„Omiljena televizijska emisija?“
„Ne gledam često televiziju.“
Pitao sam se da li se plaši da zalazi u detalje, ponovo strepeći da će mi biti
dosadno. Možda će je nekoliko lakih pitanja opustiti.
„Koka-kola ili pepsi?“
„Doktor peper.“
„Omiljeni sladoled?“
„Testo za keks.“
„Pica?“
 „Sa sirom. Dosadno ali istinito.“
„Fudbalski tim?“
„Uh, dalje?“
„Košarka?“
Slegnula je ramenima. „Nisam baš sportski tip.“
„Balet ili opera?“
„Pretpostavljam balet. Nikada nisam išla na operu.“
Nije mi promakla činjenica da ovaj spisak koji sam sastavljao može da
koristi još nečemu osim pokušajima da o njoj saznam što je više moguće. Otkrivao
sam i šta bi moglo da joj se dopadne. Kakve bih poklone mogao da joj kupim. Na
kakva bih mesta mogao da je vodim. Sitnice i ono što je krupno. Preko svake mere
bilo je nadmeno pomisliti da bih ikada mogao da imam takvu ulogu u njenom
životu. Ali kako sam samo želeo...
„Koji ti je omiljeni poludragi kamen?“
„Topaz.“ Rekla je to odlučno, ali joj se koža oko očiju tada iznenada zategla
i rumenilo joj je se razlilo preko jagodica.
Uradila je to i kada sam pitao za mirise. Tada sam odlučio da ne navaljujem,
ali ne i ovog puta. Bio sam siguran da će me ona druga nezadovoljena znatiželja
dovoljno mučiti.
„Zašto te je zbog toga... stid?“ Nisam bio siguran da sam pravilno odredio
emociju.
Žurno je odmahnula glavom zureći u svoje šake. „Ništa.“
„Želeo bih da razumem.“
Ponovo je odmahnula glavom, i dalje odbijajući da me pogleda.
„Molim te, Bela?“
„Sledeće pitanje.“
Sada sam već očajnički želeo da znam. Bio sam frustriran.
„Reci mi“, navaljivao sam. Nepristojno. Smesta sam se postideo.
Nije podigla pogled. Vrtela je pramen kose između prstiju.
Ali je najzad odgovorila.
„To je boja tvojih očiju danas“, priznala je. „Pretpostavljam da bih, da me
pitaš za dve nedelje, rekla oniks.“
Baš kao što je moja omiljena boja sada bila bogata čokoladnosmeđa.
Povila je ramena i ja sam iznenada prepoznao njeno držanje. Isto kao juče
kada je oklevala da odgovori na moje pitanje da li misli da joj je stalo do mene
više nego meni do nje. Ponovo sam je doveo u isti položaj, naterao je da potvrdi
svoje interesovanje za mene a da ja zauzvrat nisam potvrdio interesovanje za nju.
Vratio sam se na svoje pitanje, proklinjući svoju znatiželju. Možda će je
moja očigledna fascinacija svakom pojedinošću u vezi sa njenom ličnošću ubediti
u opsesivni nivo mog interesovanja.
„Kakvo cveće voliš?“
„Uh, dalije. Zbog izgleda. Lavandu i jorgovan zbog mirisa.“
„Ne voliš da gledaš sport, ali da li si ikada igrala u nekom timu?“
„Samo u školi, kada su me naterali.“
„Majka te nikada nije upisala na evropski fudbal?“
Slegnula je ramenima. „Mama je volela da vikendom idem u avanture. Neko
vreme sam bila u izviđačima, i jednom me je čak odvela na čas plesa, ali je to bila
greška.“ Podigla je obrve kao da me izaziva da izrazim sumnju. „Mislila je da bi
to bilo zgodno jer je bilo dovoljno blizu da mogu da odem peške posle škole, ali
nikakva pogodnost nije bila vredna pustoši koju je to izazvalo.“
„Pustoši, zaista?“, upitao sam skeptično.
„Da imam broj telefona gospođe Kamenev, potvrdila bi moju priču.“
Iznenada je podigla pogled. Učenici oko nas su sakupljali svoje stvari. Kako
je vreme tako brzo prošlo?
Ustala je u odgovor na metež i ja sam ustao sa njom, sakupljajući smeće na
poslužavnik dok je ona prebacivala ranac preko ramena. Pružila je ruke kao da želi
da uzme poslužavnik od mene.
„Ja ću“, rekao sam.
Tiho je dunula, pomalo razdraženo. Još joj se nije dopadalo da neko vodi
brigu o njoj.
Nisam mogao da se usredsredim na još neodgovorena pitanja dok smo išli
na biologiju. Sećao sam se jučerašnjeg dana, pitao se hoće li ona ista napetost,
čežnja i elektricitet i danas biti prisutni. I naravno, čim su se svetla isključila,
vratila se ona ista nesavladiva žudnja. Danas sam stolicu postavio dalje od nje, ali
nije vredelo.
Onaj sebični deo mene i dalje je tvrdio da nema ničeg pogrešnog u tome da
je uhvatim za ruku, čak nagoveštavao da bi to bio dobar način da proverim njene
reakcije, da se pripremim za vreme koje ćemo provesti nasamo. Pokušao sam da
ignorišem ovaj sebični glas i iskušenje što sam bolje mogao.
Video sam da je i Bela ulagala napor. Nagnula se napred i naslonila bradu
na ruke, a ja sam video kako prstima steže ivicu stola toliko snažno da su joj
zglavci pobeleli. Zapitao sam se protiv kog se iskušenja konkretno borila. Danas
me nije ni pogledala. Nijednom.
Toliko toga u vezi sa njom nisam razumeo. Toliko toga nisam mogao da
pitam.
Telom sam se blago naginjao prema njoj. Povukao sam se.
Kada su se svetla ponovo uključila, Bela je uzdahnula, i da sam morao da
pogađam, izraz na njenom licu okarakterisao bih kao olakšanje. Ali od čega?
Otpratio sam je na sledeći čas boreći istu unutrašnju bitku kao i prethodnog
dana.
Zastala je pored vrata i pogledala me jasnim, dubokim očima. Da li je to bilo
očekivanje, ili zbunjenost? Poziv ili upozorenje? Šta je ona želela?
Ovoje samo pitanje, rekao sam sebi dok se moja ruka pružala prema njoj kao
od svoje volje. Druga vrsta pitanja.
Napet, bez daha, dozvolio sam sebi da nadlanicom tek ovlaš pređem preko
njenog obraza, od slepoočnice do uske vilice. Kao i juče, koža joj se zagrejala na
moj dodir, a srce počelo brže da kuca. Glavu je nagnula tek delić centimetra
naginjući se prema mom milovanju.
Bila je to druga vrsta odgovora.
Ponovo sam se žurno udaljio od nje znajući da je ova strana moje
samokontrole poljuljana, osećajući kako me ruka peče na isti onaj bezbolni način.
Emet je već sedeo na svom mestu kada sam stigao u kabinet za španski jezik.
A tu je bio i Ben Čejni. Njih dvojica su jedini primetili moj dolazak. Čuo sam
znatiželju drugih učenika, i Belino ime u njihovim mislima pored mog,
nagađanja...
Ben je bio jedino ljudsko biće koje nije mislilo na Belu. Zbog mog prisustva
se malo nakostrešio, ali nije bio neprijateljski nastrojen. Već je razgovarao sa
Andželom i dogovorili su se da izađu za vikend. Ona je njegov poziv prihvatila
toplo i još ga je nosio taj talas oduševljenja. Premda je bio oprezan u pogledu
mojih namera, bio je svestan da sam ja bio katalizator njegove trenutne sreće. Dok
god sam se držao podalje od Andžele, on nije imao problem sa mnom. Čak se
osećao i nagoveštaj zahvalnosti, premda nije imao predstavu da je to upravo bio
ishod koji sam i ja želeo. Činio se kao veoma pametan momak – porastao mi je u
očima.
Bela je bila na fizičkom, ali kao i u drugom delu jučerašnjeg časa, nije
učestvovala. Pogled joj je bio udaljen kad god bi se Majk Njuton okrenuo da
pogleda u nju. Očigledno je bila izgubljena u mislima. Majk je pretpostavio da ne
bi dobrodošlicom dočekala ono što bi on imao da kaže.
 Pretpostavljam da nikada nisam ni imao šanse, pomislio je delimično
rezignirano, ali i donekle zlovoljno. Kako se to uopšte desilo? Desilo se, ono,
preko noći. Pretpostavljam da Kalenu nije potrebno dugo da dobije ono što želi.
Slike koje su usledile, slike onoga što sam dobio, bile su uvredljive. Prestao sam
da slušam.
Nije mi se dopala njegova perspektiva. Kao da Bela nije imala svoju volju.
Ona je birala, zar ne? Da je zatražila od mene da je ostavim na miru, ja bih se
okrenuo i otišao. Ali želela je da ostanem, i tada i sada.
Misli su mi se vratile u kabinet španskog i prirodno su se okrenule
najpoznatijem glasu, ali moj um je, kao i obično, bio upleten oko Bele, pa na
trenutak nisam shvatio šta čujem.
A tada sam toliko snažno škljocnuo zubima da su me čak i osobe u blizini
čule. Jedan momak se osvrnuo tražeći izvor škljocanja.
Auh, pomislio je Emet.
Pogledao sam na sat. Još petnaest minuta neću moći da ga mlatnem preko
lica.
Nisam mislio ništa loše. Hej, stao sam na tvoju stranu, u redu? Džasper i
Rouz se samo ludiraju kad se klade protiv Alis. To je najlakša opklada koju ću
dobiti.
Opklada hoće li Bela preživeti vikend ili će umreti.
Četrnaest i po minuta.
Emet je počeo da se vrpolji u sedištu svestan šta je moja potpuna
nepomičnost značila.
Ma hajde, Ede. Mora da si svestan da to nije bilo ništa ozbiljno. Kako bilo,
čak nema nikakve veze sa devojkom. Ti bolje od mene znaš šta se dešava s Rouz.
Nešto između vas dvoje, rekao bih. Još je ljuta i ne želi da prizna ni za šta na svetu
da zapravo navija za tebe.
Uvek je bio spreman da o njoj misli najbolje, i premda sam znao da sam ja
prema njoj imao suprotan stav – ja sam uvek spremno mislio najgore – smatrao
sam da ovog puta nije bio u prvu. Rozali bi se obradovala mom neuspehu.
Radovala bi se kada bi videla kako Bela za svoje loše izbore dobija nagradu koju
je Rozali smatrala potpuno zasluženom. Ali bi i dalje bila ljubomorna kada bi
Belina duša pobegla u ono što je čeka dalje, ma šta to bilo.
I Džaspa, znaš. Dosadilo mu je da bude najslabija karika. Tvoja
samokontrola je savršena i to postaje iritantno. Karlajl je drugačiji. Priznaj, ti si
pomalo... nadmen.
Trinaest minuta.
 Za Emeta i Džaspera ovo je bila samo lepljiva jama živog peska u koju sam
se sam uvalio. Bilo da doživim uspeh ili neuspeh – za njih će to naposletku biti
samo još jedna anegdota u vezi sa mnom. Bela nije bila deo jednačine. Njen život
bio je prosto parametar u njihovoj opkladi.
Nemoj to lično da shvataš.
Postojao je neki drugi način? Dvanaest i po minuta.
Hoćeš da se povučem? Povući ću se.
Uzdahnuo sam i ublažio kruto držanje tela.
Čemu da raspirujem svoj gnev? Da li da im zamerim njihovu nesposobnost
da razumeju? Kako mogu da razumeju?
Kako je sve ovo bilo besmisleno. Izluđujuće, da, ali... da li bih ja bio
drugačiji od njih da se moj život nije promenio? Da nije u pitanju bila Bela?
U svakom slučaju, nisam imao vremena sada da se tučem sa Emetom.
Čekaću Belu na izlazu iz fiskulturne sale. Toliko je još delova slagalice koje
moram da otkrijem.
Čuo sam Emetovo olakšanje kada sam izjurio kroz vrata na prvi zvuk zvona,
sasvim ga ignorišući.
Kada je Bela prošla kroz vrata fiskulturne sale i ugledala me, licem joj se
raširio osmeh. Osetio sam isto olakšanje kao i jutros u kolima. Sve sumnje i muke
kao da su mi spale sa pleća. Znao sam da su one i dalje veoma stvarne, ali je teret
bio mnogo lakše nositi kada sam mogao da je vidim.
„Pričaj mi o svom domu“, rekao sam dok smo išli prema kolima. „Šta ti
nedostaje?“
„Uh... mojoj kući? Ili Finiksu? Ili misliš domu ovde?“
„Mislim na sve to.“
Pogledala me je upitno – da li sam bio ozbiljan?
„Molim te?“, zatražio sam pridržavajući joj vrata.
Podigla je jednu obrvu sedajući na sedište, i dalje sumnjičava.
Ali, nakon što sam i ja seo i pošto smo ponovo ostali sami, ona kao da se
opustila.
„Zar nikada nisi bio u Finiksu?“
Nasmešio sam se. „Nisam.“
„Dobro“, rekla je. „Naravno. Sunce.“ Na trenutak je nemo razmišljala o
ovome. „Za tebe to predstavlja određeni problem...“
„Zaista.“ Nisam nameravao da joj objašnjavam ovaj odgovor. To je zaista
bilo nešto što mora videti da bi razumela. A i Finiks je bio pomalo preblizu
teritoriji na koju su pravo polagali agresivni južni klanovi da bih se tu osećao
prijatno, ali ni to nije bila priča koju sam bio spreman da joj ispričam.
Čekala je pitajući se da li ću pojasniti odgovor.
„Pričaj mi o tom mestu koje nisam video“, podstakao sam je.
Zamislila se na trenutak. „Grad je veoma ravan, nema zgrada koje imaju više
od dva sprata. U centru ima nekoliko malih nebodera, ali to je bilo prilično daleko
od dela grada u kom sam ja živela. Finiks je ogroman. Čitav dan možeš da se voziš
kroz predgrađe. Ima mnogo štukature, pločica i šljunka. Nije sve meko i gnjecavo
kao ovde – sve je tvrdo i većina svega ima trnje.“
„Ali dopada ti se.“
Klimnula je sa osmehom. „Tako je... otvoreno. Samo nebo. Stvari koje
zovemo planine su samo brda – tvrda, trnovita brda. Ali veći deo doline je velika,
plitka činija i imaš osećaj da je sve vreme ispunjena sunčevom svetlošću.“ Rukama
je pokazala oblik doline. „Biljke su u poređenju sa ovdašnjima nalik na modernu
umetnost – mnogo uglova i ivica. Uglavnom bodljikavih.“ Ponovo osmeh. „Ali i
one su otvorene. Čak i ako imaju lišće, ono je paperjasto i retko. Ništa tu ne može
da se krije. Ništa ne blokira sunce.“
Zaustavio sam automobil pred njenom kućom. Na mom uobičajenom mestu.
„Pa, povremeno pada kiša“, ispravila se. „Ali drugačije. Uzbudljivije je. Uz
mnogo grmljavine, munja i naglih poplava – nema neprestane kišice koja ovde
sipi. A i vazduh lepše miriše. To je zbog kreozota.“
Bili su mi poznati zimzeleni pustinjski žbunovi na koje je mislila. Video sam
ih kroz prozor automobila u Južnoj Kaliforniji – samo noću. Nisu bili nešto
naročito lep prizor.
„Nikada nisam osetio miris kreozota“, priznao sam.
„Oseti se samo kada pada kiša.“
„Kakav je?“
Zamislila se na trenutak. „Slatko i gorko u isti mah. Pomalo miriše na smolu,
pomalo na neki lek. Ali to zvuči loše. Miriše sveže. Kao čista pustinja.“ Zasmejala
se. „Ne pomažem ti, zar ne?“
„Upravo suprotno. Šta sam još propustio ne posetivši Arizonu?“
„Sagvaro kaktuse, ali sigurno si video fotografije.“
Klimnuo sam potvrdno.
„Veći su nego što misliš kada ih vidiš na fotografijama. Sve novajlije to
iznenadi. Da li si ikada živeo negde gde ima cikada?“
„Jesam“, nasmejao sam se. „Neko vreme smo živeli u Nju Orleansu.“
 „Onda znaš“, rekla je. „Prošlog leta sam radila u rasadniku. Krici su nalik
na grebanje noktima po tabli. Izluđivalo me je.“
„Šta još?“
„Hmm. Boje su drugačije. Planine – brda ili kako li se već zovu – najvećim
delom su vulkanskog porekla. Mnogo je ljubičastih stena. Dovoljno su tamne da
zadrže veliki deo toplote sunca. Kao i asfalt. Leti se nikada ne hladi – možeš ispeći
jaje na trotoaru, to zaista nije urbani mit. Ali ima mnogo zelenila zbog golf terena.
Neki ljudi imaju travnjake, premda mislim da je to sumanuto. Kako bilo, kontrast
boja je baš lep.“
„Gde si najviše volela da provodiš vreme?“
„U biblioteci.“ Nasmešila se. „Ako se već nisam odala da sam kapitalni
štreber, pretpostavljam da me ovo sada odaje. Prvo mesto na koje sam otišla kada
sam dobila vozačku dozvolu bila je centralna biblioteka u centru grada. Mogla bih
da živim tamo.
„Gde još?“
„Leti idemo na bazen u Kaktus park. Mama me je vodila tamo na časove
plivanja pre nego što sam prohodala. Uvek je u vestima bila neka priča o detetu
koje se udavilo i nju je to nasmrt plašilo. Zimi smo išle u Roudraner park. Nije
ogroman, ali se u njemu nalazi jedno malo jezero. Tu smo puštale papirne brodiće
kada sam bila mala. Ništa naročito uzbudljivo, kao što pokušavam da ti kažem...“
„Mislim da zvuči baš lepo. Ne sećam se svog detinjstva.“
Nestašni osmeh joj je spao s lica i nabrala je obrve. „To mora da je teško. I
neobično.“
Sada je na mene došao red da slegnem ramenima. „To je jedino što znam.
Svakako nije razlog za brigu.“
Dugo je ćutala i razmišljala o ovome.
Čekao sam u tišini koliko sam mogao da podnesem, pre nego što sam je
najzad pitao: „O čemu razmišljaš?“
Njen osmeh sada je bio suzdržaniji. „Imam mnogo pitanja. Ali znam...“
Uglas smo rekli:
„Danas je moj dan.“
„Danas je tvoj dan.“
Sada smo se uglas i nasmejali, a ja sam pomislio kako je neobično lako bilo
biti sa njom na ovaj način. Taman dovoljno blizu. Opasnost se činila dalekom.
Toliko sam se zabavljao da sam gotovo zaboravio na bol u grlu, premda nije bio
tup. Nije bilo zanimljivo baviti se njime koliko je bilo zanimljivo baviti se njom.
„Jesam li te već navukla na Finiks?“, upitala je nakon jednog trenutka tišine.
 „Možda mi je potrebno još malo ubeđivanja.“
Zamislila se. „Postoji jedna vrsta akacije – ne znam kako se zove. Podseća
na ostale, bodljikava je i polumrtva.“ Na licu joj se iznenada pojavio čežnjiv izraz.
„Ali u proleće je puna žutih paperjastih cvetova koji izgledaju kao vunene
grudvice.“ Pretvarala se da drži cvet između palca i kažiprsta da bi pokazala
njegove dimenzije. „Mirišu... predivno. Taj miris nije nalik ničem drugom. Blag,
nežan – osetiš nagoveštaj mirisa na povetarcu i onda nestane. Volela bih da neko
napravi sveću sa tim mirisom, ili tako nešto.
„I zalasci sunca su neverovatni“ nastavila je naglo promenivši temu. „Ne
šalim se, ovde nećeš videti ništa slično.“ Na trenutak se zamislila. „A čak i usred
dana nebo je... to je najveća razlika. Nije plavo kao nebo ovde – kada uspeš da ga
vidiš. Svetlije je, bleđe. Ponekad je gotovo belo. I svugde je vidljivo.“ Naglasila
je reči rukama opisujući luk iznad glave. „Tamo je mnogo više neba. Ako uspeš
da umakneš svetlima grada, videćeš milione zvezda.“ Nasmešila se čežnjivim
smeškom. „Zaista bi trebalo da skokneš da pogledaš kada ti se pruži prilika.“
„Tebi je lepo.“
Klimnula je. „Pretpostavljam da nije svakome.“ Zastala je i zamislila se, ali
sam video da ima još nešto da kaže, pa sam je pustio da razmisli.
„Dopada mi se... minimalizam“, odlučila je. „To je iskreno mesto. Ne skriva
ništa.“
Pomislio sam na sve što je od nje ovde bilo skriveno, i zapitao se da li njene
reči znače da je toga svesna, da je svesna nevidljive tame koja se skuplja oko nje.
Ali gledala me je bez osude u očima.
Nije više ništa dodala, a ja sam pomislio, po načinu na koji je blago uvukla
bradu, da možda ponovo ima utisak da je previše pričala.
„Mora da ti mnogo nedostaje“, podstakao sam je.
Izraz na licu nije joj se pomračio kao što sam delimično očekivao. „Jeste u
početku.“
„A sada?“
„Pretpostavljam da sam se navikla.“ Nasmešila se kao da se i više nego
pomirila sa kišom i šumom.
„Pričaj mi o svom domu tamo.“
Slegnula je ramenima. „Nije bio ništa posebno. Štukatura i pločice, kao što
sam rekla. Prizemlje, tri spavaće sobe, dva kupatila. Najviše mi nedostaje moje
malo kupatilo. Stresno je deliti kupatilo sa Čarlijem. Šljunak i kaktusi napolju. Sve
unutra je iz sedamdesetih – drvena oplata, linoleum, čupavi tepih, laminirane radne
ploče u boji senfa, sve po redu. Moja mama ne voli renoviranje. Tvrdi da stare
stvari imaju karakter.
 „Kakva je tvoja spavaća soba?“
Izraz na njenom licu naterao me je da se zapitam da nije u pitanju neka šala
koju ne razumem. „Sada ili kada sam živela tamo?“
„Sada?“
„Mislim da je pretvorena u salu za jogu ili tako nekako. Moje stvari su u
garaži.“
Zurio sam u nju zatečeno. „Šta ćeš raditi kada se vratiš?“
Nije izgledala zabrinuto. „Nekako ćemo ugurati krevet nazad.“
„Zar niste imali i treću spavaću sobu?“
„To je njena radionica. Samo viša sila bi mogla da oslobodi prostor za krevet
tamo.“ Nasmejala se ushićeno. Mislio sam da planira da provodi više vremena s
majkom, ali ona je govorila kao da je vreme koje je provela u Finiksu pre prošlost
nego budućnost. Bio sam svestan osećanja olakšanja koje je ovo u meni izazvalo,
ali sam se trudio da ne dozvolim da mi se ono vidi na licu.
„Kakva je tvoja soba bila kada si živela tamo?“
Malo rumenilo. „Uh, u haosu. Nisam baš najurednija.“
„Opiši je.“
Ponovo mi je uputila pogled kojim kao da me je pitala da li se ti to šališ, ali
kako nisam reagovao, povinovala se rukama prikazujući oblike.
„Uska je. Krevet samac na južnom zidu i komoda na severnom pod
prozorom, sa lepim, uskim prolazom između njih. Imala sam mali garderober, što
bi bilo sjajno da sam mogla da ga održavam dovoljno urednim da mogu zapravo
da uđem u njega. Moja ovdašnja soba je veća i manje je katastrofalna, ali to je
samo zato što nisam dovoljno dugo ovde da napravim ozbiljan nered.“
Trudio sam se da mi izraz na licu ostane neutralan da bih sakrio činjenicu da
sam dobro znao kako izgleda ovdašnja njena soba, ali i svoje iznenađenje što je
njena soba u Finiksu bila još neurednija.
„Uh...“ Podigla je pogled da vidi želim li da čujem još, a ja sam klimnuo da
je ohrabrim. „Ventilator na plafonu je pokvaren, samo sijalica svetli, pa sam držala
veliki, bučni ventilator na komodi. Leti zvuči kao aero-tunel. Ali je mnogo bolji
za san od kiše ovde. Zvuk kiše nije dovoljno dosledan.“
Pomisao na kišu naterala me je da pogledam u nebo, a zatim ostanem zatečen
prigušenom svetlošću. Nisam mogao da razumem način na koji se vreme krivilo i
sabijalo kada sam bio sa njom. Kako je moguće da nam je vreme već isteklo?
Pogrešno je razumela moj trenutak odsutnosti.
„Jesi li završio?“, upitala je sa olakšanjem.
„Nikako“, rekao sam joj. „Ali tvoj otac će uskoro doći kući.“
 „Čarli!“, glasno je udahnula kao da je zaboravila da on postoji. „Koliko je
sati?“ Pogledala je na sat na komandnoj tabli.
Zurio sam u oblake – i premda su bili gusti, jasno je bilo gde bi sunce iza
njih trebalo da se nalazi.
„Sumrak je“, rekao sam. Vreme kada vampiri izlaze napolje da se igraju –
to je vreme kada nismo morali da se plašimo da bi nas pomeranje oblaka moglo
dovesti u nepriliku – kada smo mogli da uživamo u poslednjim ostacima svetlosti
na nebu bez brige da ćemo se razotkriti.
Spustio sam pogled i zatekao je kako znatiželjno zuri u mene i čuje u mom
glasu više od reči koje sam izgovorio.
„To je za nas najbezbednije vreme“, objasnio sam. „Najprijatnije. Ali i
najtužnije, na neki način... kraj još jednog dana, povratak noći.“ Toliko godina
noći. Pokušao sam da oteram težinu iz glasa. „Tama je tako predvidiva, zar ne?“
„Volim noć“, rekla je suprotno uobičajenom mišljenju. „Bez tame ne bismo
videli zvezde.“ Namrštila se. „Premda ih ovde ne vidiš često.“
Nasmejao sam se njenom izrazu. Znači, još se nije sasvim pomirila sa
životom u Forksu. Pomislio sam na zvezde koje je opisala da je gledala u Finiksu
i zapitao se da li su iste kao zvezde na Aljasci – jasne i blistave, i tako blizu.
Poželeo sam da mogu večeras da je odvedem tamo da bismo mogli da ih
uporedimo. Ali morala je da vodi normalan život.
„Čarli će doći za nekoliko minuta“, rekao sam joj. Čuo sam nagoveštaj
njegovog uma, možda kilometar i po dalje. Polako se približavao. Razmišljao je o
njoj. „Pa, ako ne želiš da mu kažeš da ćeš biti sa mnom u subotu...“
Znao sam da je mnogo razloga iz kojih Bela ne bi želela da njen otac zna za
našu bliskost. Ali sam želeo... ne samo zato što mi je bilo potrebno dodatno
ohrabrenje da se trudim da bude bezbedna, ne samo zato što sam mislio da će mi
svest o pretnji po moju porodicu pomoći da kontrolišem čudovište u sebi. Poželeo
sam da ona... želi da njen otac zna za mene. Da želi da budem deo normalnog
života koji je vodila.
„Hvala, ali ne hvala“, rekla je žurno.
Naravno da je to bila nemoguća želja. Kao i mnoge druge.
Počela je da slaže stvari dok se spremala da ode. „Znači, sutra je na mene
red?“, upitala je. Pogledala me je bistrim, znatiželjnih očima.
„Nikako! Rekao sam ti da nisam završio, zar ne!“
Zbunjeno se namrštila. „Šta još možeš da saznaš?“
Sve. „Saznaćeš sutra.“
 Čarli se približavao. Pružio sam ruku preko nje da otvorim vrata i čuo kako
srce počinje da joj kuca glasno i neravnomerno. Pogledi su nam se sreli i ponovo
mi se to činilo kao poziv. Smem li da joj dodirnem lice, samo još jednom?
A tada mi se ruka na vratima zaledila.
Jedan drugi automobil je prilazio uglu. Nije to bio Čarlijev automobil; on je
još bio dve ulice dalje, pa nisam obraćao pažnju na ove nepoznate misli koje su
išle ka, pretpostavljao sam, jednoj od drugih kuća u ulici.
Ali jedna reč mi je sada privukla pažnju.
Vampiri.
Mora da je dovoljno bezbedno za malog. Nema razloga da ovde naleti na
vampire, razmišljao je um, premda je ovo neutralna teritorija. Nadam se da nisam
pogrešio što sam ga doveo u grad.
Kakve su bile šanse?
„Nije dobro“, rekao sam tiho.
„Šta?“, pitala je, uznemireno posmatrajući promenu na mom licu. Ništa sada
nisam mogao da uradim. Kakva trula sreća.
„Još jedna komplikacija“, priznao sam.
Automobil je skrenuo u kratku ulicu i krenuo pravo prema Čarlijevoj kući.
Kada su farovi obasjali moj automobil, čuo sam mladu, uzbuđenu reakciju drugog
uma u starom fordu tempo.
Oho! Da lije ono S60 R? Nikada nisam video neki uživo. Super! Pitam se ko
to ovde vozi? Naknadno ugrađeni, po porudžbini obojeni, prednji nastavak
branika... sportske gume... Ta stvar mora da proždire put. Moram da pogledam
auspuh...
Nisam se koncentrisao na dečaka, premda sam bio siguran da bih nekog
drugog dana uživo u njegovom znalačkom interesovanju. Otvorio sam vrata šire
nego što je bilo nužno, a zatim se povukao naginjući se prema nadolazećim
svetlima i sačekao.
„Čarli je iza ugla“, upozorio sam je.
Žurno je iskočila na kišu, ali nije imala vremena da uđe unutra pre nego što
su nas videli zajedno. Zalupila je vrata, ali je ostala da stoji i zuri u vozilo koje se
približavalo.
Automobil je stao naspram mog obasjavajući farovima moj automobil.
Iznenada su misli starijeg muškarca počele da urlaju od šoka i straha.
Hladni! Vampir! Kalen!
Zurio sam kroz vetrobransko staklo u njega.
 Nije bilo šanse da vidim sličnost sa njegovim dedom; nikada Efraima nisam
video u njegovom ljudskom obliku. Ali ovo je sasvim sigurno bio Bili Blek sa
svojim sinom Džejkobom.
Kao da želi da potvrdi moju pretpostavku, mladić se sa smeškom nagnuo
napred.
O, Bela!
Mali deo mene je primetio da je ona sasvim sigurno nanela izvesnu štetu za
vreme svog cunjanja po plaži La Puš.
Ali ponajviše sam bio usredsređen na oca, na onog koji je znao.
Bio je u pravu malopre – ovo je bila neutralna teritorija. Imao sam jednaka
prava da budem ovde kao i on, i on je to znao. Video sam to u zatezanju njegovog
uplašenog, gnevnog lica i stezanju vilice.
Šta radi ovde? Šta da radim?
U Forksu smo već dve godine; niko nije povređen. Ali njegov užas ne bi bio
snažniji ni da smo ubijali novu žrtvu svakog dana.
Zurio sam u njega tek neznatno otkrivši zube u automatskoj reakciji na
njegovo neprijateljstvo.
Ali nije bilo dobro ljutiti ga. Karlajl ne bi bio zadovoljan kada bih uradio
nešto čime bih zabrinuo starca. Mogao sam samo da se nadam da će se pridržavati
sporazuma bolje od svog sina.
Izvezao sam se u rikverc, a dečak je uživao u škripanju mojih guma – koje
su bile zakonite za korišćenje u svakodnevnoj upotrebi tek za dlaku – na vlažnom
asfaltu. Okrenuo se da posmatra auspuh dok sam se udaljavao.
Prošao sam pored Čarlija kada sam skrenuo iza ugla, automatski usporivši
kada je on, službeno se namrštivši, primetio brzinu kojim sam vozio. Nastavio je
prema kući i ja sam čuo prigušeno iznenađenje u njegovim mislima, nemo ali
jasno, kada je ugledao automobil koji je stajao ispred kuće. Zaboravio je istog časa
srebrni volvo koji je kršio ograničenje brzine.
Zaustavio sam se dve ulice dalje i ostavio automobil neupadljivo parkiran
pored šume između dve široke parcele. Za nekoliko sekundi bio sam potpuno
mokar, skriven u gustim granama omorike koja je gledala na njeno dvorište, na
istom onom mestu na kom sam bio skriven ovog prvog sunčanog dana.
Bilo je teško pratiti Čarlija. Nisam čuo ništa zabrinjavajuće u njegovim
nejasnim mislima. Samo entuzijazam – mora da je bio srećan što vidi svoje
posetioce. Nisu rekli ništa što bi ga uznemirilo... za sada.
U Bilijevoj glavi se komešalo mnoštvo pitanja kada ga je Čarli pozdravio i
poveo u kuću. Koliko sam mogao da procenim, Bili nije doneo nikakvu odluku.
Bilo mi je drago što sam čuo misli o sporazumu izmešane sa njegovim nemirom.
Nadao sam se da će mu one vezati jezik.
Mladić je pošao za Belom kada je umakla u kuhinju – ah, njegova očaranost
je bila jasna u svakoj njegovoj misli. Ali njegov um nije bilo teško slušati kao što
je teško bilo slušati Majka Njutona i druge njene obožavaoce. Bilo je nečeg
veoma... privlačnog u umu Džejkoba Bleka. Bio je čist i otvoren. Pomalo me je
podsećao na Andželin um, premda nije bio tako smeran. Iznenada mi je bilo žao
što je ovaj mladić rođen kao moj neprijatelj. Bio je od one retke vrste umova u
kojima je bilo lako boraviti. Gotovo smirujuće.
U dnevnoj sobi Čarli je primetio Bilijevu rasejanost, ali nije ništa pitao. Bilo
je između njih neke napetosti – neko staro neslaganje iz prošlosti.
Džejkob je pitao Belu za mene. Kada je čuo moje ime, nasmejao se.
„Pretpostavljam da to sve objašnjava“, rekao je. „Pitao sam se zašto se moj tata
ponašao tako čudno.“
„Tako je“, odgovorila je Bela preterano nedužno. „Ne voli Kalenove.“
„Sujeverni starac“, promrmljao je mladić.
Da, trebalo je da predvidimo da će biti ovako. Naravno da će mladi članovi
plemena svoju prošlost posmatrati kao mit – neprijatan, šaljiv, još i više tim što su
je stariji članovi shvatali tako ozbiljno.
Pridružili su se svojim očevima u dnevnoj sobi. Bela nije skladanja pogled
sa Bilija dok su on i Čarli gledali televiziju. Činilo se da, kao i ja, čeka kršenje
sporazuma.
Nije ga bilo. Blekovi su otišli pre nego što je postalo kasno. Ipak je bio radni
dan. Pratio sam ih pešice do granice između naših teritorija čisto da se uverim da
Bili neće tražiti od sina da se vrati. Ali njegove misli su i dalje bile zbunjene.
Bilo je tu imena koja su mi bila nepoznata, ljudi sa kojima će večeras
razgovarati. I premda je nastavljao da paniči, znao je šta će druge starešine reći da
ga je susret oči u oči sa vampirom uznemirio, ali da to ništa ne menja.
Dok su prolazili automobilom pored tačke odakle sam mogao da ih čujem,
bio sam prilično siguran da nema nove opasnosti. Bili će poštovati pravila. Kakvog
je izbora imao? Da mi prekršimo sporazum, starac ništa nije mogao da uradi. Nisu
više imali zube. Da oni prekrše sporazum... pa, bili smo snažniji nego pre.
Sedmoro nas je umesto petoro. Mora da će zbog toga biti oprezni.
Premda Karlajl nikada ne bi dozvolio da ih na takav način prisilimo da
poštuju sporazum. Umesto da se smesta vratim u Belinu kuću, odlučio sam da
svratim do bolnice. Moj otac je noćas radio noćnu smenu.
Čuo sam njegove misli u urgentnom centru. Pregledao je vozača kamiona iz
Olimpije koji je imao duboku ubodnu ranu na ruci. Ušao sam u lobi i prepoznao
Dženi Ostin na prijemnom. Bila je zaokupljena telefonskim pozivom ćerke
tinejdžerke i jedva da je odgovorila na moje mahanje dok sam prolazio pored nje.
Nisam želeo da ometam Karlajla, pa sam samo prošao pored zavese iza koje
je bio skriven i nastavio prema njegovoj kancelariji. Prepoznaće zvuk mojih
koraka – koji nije propraćen otkucajima srca – i moj miris. Znaće da želim da ga
vidim i da stvar nije hitna.
Pridružio mi se nekoliko trenutaka kasnije.
„Edvarde? Je li sve u redu?“
„Jeste. Samo sam želeo da ti odmah kažem – Bili Blek me je video pred
Belinom kućom večeras. Nije ništa rekao Čarliju, ali...“
„Hmm“, promrmljao je Karlajl. Ovde smo tako dugo da bi bila prava
nesreća ako bi ponovo došlo do napetosti među nama.
„Verovatno nije ništa. Nije bio spreman da se nađe na dva metra od hladnog.
Ostali će ga smiriti. Naposletku, šta mogu da urade?“
Karlajl se namrštio. Ne bi trebalo da o tome razmišljaš na taj način. „Mi za
njih ne predstavljamo opasnost, premda su ostali bez zaštitnika.“
„Ne. Naravno da ne.“
Polako je odmahnuo glavom pokušavajući da dokuči šta bi bilo najbolje
uraditi. Činilo se da ne može da se uradi ništa osim da se ignoriše ovaj nesrećni
susret. Ja sam već došao do istog zaključka.
„Hoćeš li... dolaziti kući uskoro?“, upitao je Karlajl iznenada.
Osetio sam stid čim je postavio ovo pitanje. „Je li Ezme jako ljuta na mene?“
„Nije ljuta na tebe... brine za tebe, to da.“ Brine. Nedostaješ joj.
Uzdahnuo sam i klimnuo. Bela će biti bezbedna u svojoj kući narednih
nekoliko sati. Verovatno. „Idem kući sada.“
„Hvala ti, sine.“

Veče sam proveo sa majkom dozvoljavajući joj da se stara o meni. Naterala me je

da obučem suvu odeću – više da zaštiti podove čijem uređenju je posvetila toliko
vremena. Ostali su se sklonili, i meni je bilo jasno da su to učinili na njen zahtev;
Karlajl je zvao da javi da dolazim. Prijao mi je mir. Sedeli smo za klavirom i ja
sam svirao dok smo razgovarali.
Njeno prvo pitanje bilo je: „Kako si, Edvarde?“ Nije to bilo usput
postavljeno pitanje. Sa strepnjom je iščekivala moj odgovor.
 „Nisam... sasvim siguran“, rekao sam joj iskreno. „Ponekad bolje, ponekad
lošije.“ Na trenutak je slušala note, povremeno dodirujući poneku dirku koja se
uklapala u melodiju.
Zadaje ti bol.
Odmahnuo sam glavom. „Sam sebi zadajem bol. Nije ona kriva.“
Nisi ni ti kriv.
„Ja sam to što sam.“
I to nije tvoja krivica.
Nasmešio sam se neveselo. „Okrivljuješ Karlajla?“
Ne. A ti?
„Ne.“
Zašto onda okrivljuješ sebe?
Nisam imao spreman odgovor. Zaista nisam zamerao Karlajlu ono što je
uradio, a ipak... zar ne bi neko trebalo da bude kriv? Nisam li to ja?
Ne volim da te gledam kako patiš.
„Nije sve samo patnja.“ Ne još.
Ova devojka te... usrećuje?
Uzdahnuo sam. „Da... kada se sam sebi ne isprečim na putu. Zaista me
usrećuje.“
„Onda je to u redu.“ Činilo se da joj je laknulo.
Iskrivio sam usta. „Zar?“
Ćutala je, analizirala u mislima moje odgovore, zamišljala Alisino lice,
razmišljala o njenim vizijama. Znala je za opkladu i znala je da ja znam za nju.
Bila je ljuta na Džaspera i Rouz.
Kako će na njega uticati njena smrt, ako umre?
Trgao sam se i sklonio prste sa dirki.
„Izvini“, rekla je žurno. „Nisam htela da...“
Odmahnuo sam glavom, a ona je ućutala. Zurio sam u svoje ruke, hladne,
oštrih uglova, neljudske.
„Ne znam kako...“, prošaputao sam. „Kako da to prevaziđem. Ne vidim
ništa... ništa posle toga.“
Zagrlila me je oko ramena i čvrsto preplela prste. „To se neće desiti. Znam
da neće.“
„Voleo bih da mogu da budem tako siguran u to.“
 Zurio sam u njene ruke toliko nalik mojima, a opet nimalo nalik njima.
Nisam mogao da ih mrzim na isti način. I one su bile kamen, ali nisu... nisu bile
ruke čudovišta. Bile su to ruke majke, tople i nežne.
Sigurna sam. Nećeš je povrediti.
„Znači ti si novac stavila na Alis i Emeta.“
Rasplela je prste da me lako udari po ramenu. „Nije ovo nešto sa čim se
možeš šaliti.“
„Ne, nije.“
Ali, kada Džasper i Rozali izgube, neću se ljuti ako im Emet bude malo
stajao na muku.
„Mislim da te u tom pogledu neće razočarati.“
A ni ti me nećeš razočarati, Edvarde. O, sine moj, kako te volim. Kada ono
teško prođe... Biću veoma srećna, znaš. Mislim da ću voleti ovu devojku.
Podigao sam obrve i pogledao je.
Nećeš biti tako okrutan, pa je nećeš držati podalje od mene, zar ne?
„Sada zvučiš kao Alis.“
„Ne znam zašto joj se suprotstavljaš u vezi sa bilo čime. Lakše je prihvatiti
neizbežno.“
Namrštio sam se, ali sam opet počeo da sviram. „U pravu si“, rekao sam
nakon nekog vremena. „Neću je povrediti.“
Naravno da nećeš.
Nastavila je da me grli i ja sam nakon nekoliko trenutaka spustio glavu na
njenu. Uzdahnula je i snažnije me stegla. Zbog toga sam se nekako neodređeno
osećao kao dete. Kao što sam rekao Beli, nisam se sećao detinjstva, ničeg
konkretnog. Ali postojala je neka vrsta čulnog sećanja koje je budio njen zagrljaj.
Mora da me je i moja prva majka grlila; mora da me je to na isti način tešilo.
Kada se pesma završila, uzdahnuo sam i ustao.
Hoćeš li sada ići kod nje?
„Da.“
Namrštila se zbunjeno. Šta radiš čitave noći?'
Nasmešio sam se. „Razmišljam... i gorim. I slušam.“
Dotakla je moje grlo. „Ne dopada mi se što ti ovo prouzrokuje bol.“
„To je najlakši deo. Nije to ništa, zaista.“
A najteži deo?
Na trenutak sam razmislio o tome. Mnogo je odgovora moglo biti istinito,
ali osećao sam da je jedan najistinitiji.
 „Mislim... da je to što ne mogu sa njom da budem ljudsko biće. Da je
najbolja verzija ona koja je nemoguća.“
Skupila je obrve.
„Sve će biti dobro, Ezme.“ Tako je lako bilo slagati je. Ja sam bio jedini koji
je u ovoj kući mogao da laže.
Da, biće. Ne bi mogla da bude u boljim rukama.
Nasmejao sam se, ponovo neveselo. Ali pokušaću da dokažem da je moja
majka u pravu.
 14. BLIŽE

Noćas je u Belinoj sobi bilo mirno. Čak je ni ćudljiva kiša, koja joj je obično
izazivala nelagodu, nije uznemiravala. I ja sam bio spokojan uprkos bolu – mirniji
nego što bih bio u svom domu u majčinom zagrljaju. Bela je mumlala moje ime u
snu, kao što je često činila, i smešila se.
Ujutro je za doručkom Čarli prokomentarisao njeno vedro raspoloženje, pa
je na mene došao red da se nasmešim. Ako ništa drugo, i ja sam nju mogao da
usrećim.
Danas je žurno sela u moj automobil sa širokim, nestrpljivim osmehom,
čineći se jednako željna da budemo zajedno kao i ja.
„Kako si spavala?“, pitao sam je.
„Dobro. Kako si ti proveo noć?“
Nasmešio sam se. „Prijatno.“
Skupila je usne. „Mogu li da pitam šta si radio?“ Mogao sam da zamislim
svoj nivo interesovanja kada bih morao da provedem osam sati bez svesti potpuno
nesvestan nje. Ali nisam sada bio spreman da odgovorim na to pitanje... a možda
nikada na to neću biti spreman.
„Ne. I ovaj dan je moj.“
Uzdahnula je i zakolutala očima. „Mislim da sam ti sve rekla.“
„Pričaj mi više o svojoj majci.“
Bila mi je to jedna od omiljenih tema jer je očigledno bila njoj najmilija.
„Dobro. Uh, mama je pomalo... divlja, rekla bih? Nije divlja kao tigar, više
kao vrabac, kao jelen. Ona prosto ne opstaje u kavezu? Moja baka – koja je,
uzgred, bila sasvim normalna i nije znala kako je mama tako ispala – zvala ju je
vilinska svetlost. Stekla sam utisak da nije bila pesma nju odgajati kroz
adolescentski period. Kako bilo, njoj je jako teško da ostane dugo na jednom
mestu. Prilika da luta sa Filom bez nekog konkretno odredišta na umu... pa, mislim
da je nikada nisam videla srećniju. Ali zbog mene se silno trudila. Zadovoljavala
se vikend-avanturama i neprestanim promenama posla. Ja sam se trudila koliko
sam mogla da je oslobodim svih banalnih stvari. Mislim da će Fil raditi to isto.
Osećam se... pomalo kao loša ćerka. Zato što mi je malo laknulo, znaš?“ Okrenula
je dlanove nagore sa pokajničkim izrazom na licu. „Ne mora više da živi na
jednom mestu zbog mene. Spao mi je teret sa pleća. A zatim i Čarli... nikada nisam
ni pomislila da bih njemu mogla biti potrebna, ali zaista jesam. Kuća je suviše
prazna za njega.“
 Zamišljeno sam klimnuo, pretresajući ovaj rudnik informacija. Želeo bih da
upoznam tu ženu koja je u tolikoj meri oblikovala Belin karakter. Deo mene bi
voleo da je Bela imala lakše, tradicionalnije detinjstvo – da je mogla da bude dete.
Ali ne bi bila ista osoba, i zaista se činilo da ona ni najmanje nije ozlojeđena.
Volela je da se brine o drugima, volela je da je potrebna drugima.
Možda je iz ovog razloga osetila da je ja privlačim. Je li ikada ikome bila
potrebnija?
Ostavio sam je pred vratima učionice i jutro je prošlo gotovo jednako kao i
prethodni dan. Alis i ja smo fizičko proveli mesečareći. Ja sam Belino lice ponovo
gledao očima Džesike Stenli, primetivši, kao i ona, koliko se činilo da Bela uopšte
nije prisutna u učionici.
Pitam se zašto Bela ne želi da priča o tome, pitala se Džesika.
Pretpostavljam da ga čuva za sebe. Ukoliko zaista nije rekla istinu kada je rekla
da se ništa ne dešava. Preletela je u mislima kroz Belino poricanje u sredu ujutro
– nije ništa takvo, kada ju je Džesika pitala za ljubljenje – i zaključila da je Bela
izgledala razočarano.
Bilo bi to nalik na mučenje, pomislila je Džesika sada. Gledaj, ali ne diraj.
Ova reč me je trgla.
Nalik na mučenje? Očigledno preterivanje, ali... da li bi tako nešto
prouzrokovalo Beli bol – ma koliko sitan? Ne bi smelo kada je znala, a znala je,
kakva je realnost. Namrštio sam se i uhvatio Alisin upitni pogled. Odmahnuo sam
glavom.
Ali izgleda sasvim srećno, mislila je Džesika posmatrajući Belu kako
zamišljeno zuri kroz visoke prozore ispod tavanice. Mora da me je lagala. Ili se
nešto novo desilo.
O! Pažnju mi je privikao Alisin iznenadni mir u isti mah kada i njen nemi
povik. U njenoj glavi je bila slika kafeterije u bliskoj budućnosti i...
Pa, bilo je i vreme! Pomislila je široko se nasmešivši.
Slike su se razvijale – Alis je stajala iza mog ramena u kafeteriji, sa druge
strane stola od Bele. Kratko upoznavanje. Kako je do toga došlo, još nije bilo
sasvim jasno. Slika je treperila u zavisnosti od nekog drugog faktora. Ali uskoro
će biti jasno, ako ne već i danas.
Uzdahnuo sam odsutno vraćajući lopticu za badminton preko mrežice.
Poletela je bolje nego da sam bio koncentrisan; osvojio sam poen baš u trenutku
kada je trener dunuo u pištanju da oglasi kraj časa. Alis je već krenula prema
vratima.
Nemoj da si takvo derište. Nije to ništa. A i već vidim da me nećeš sprečiti.
 Sklopio sam oči i odmahnuo glavom. „Ne, neće to biti ništa“, složio sam se
tiho dok smo zajedno izlazili.
„Umem ja da budem strpljiva. Polako.“
Zakolutao sam očima.
Uvek me je obuzimalo olakšanje kada sam mogao da za sobom ostavim
sekundarne osmatračnice i vidim Belu svojim očima, ali sam i dalje razmišljao o
Džesikinim pretpostavkama kada je Bela izašla na vrata učionice. Smešila se
širokim, toplim smeškom, pa se i meni činilo da je srećna. Ne bi trebalo da brinem
zbog nemogućeg kada njoj to nije smetalo.
Postojao je jedan pravac ispitivanja koji sam bio nevoljan da pokrenem do
sada. Ali kako su mi Džesikine misli još bile u glavi, iznenada je moja znatiželja
postala snažnija od moje odbojnosti.
Seli smo za sada već naš uobičajeni sto, a ona je probirala hranu koju sam
joj odabrao – danas sam bio brži od nje.
„Pričaj mi o svom prvom ljubavnom sastanku“, rekao sam.
Oči su joj postale veće, a obrazi se zažarili. Oklevala je.
„Nećeš da mi kažeš?“
„Samo nisam sigurna... šta se zapravo računa.“
„Uzmi najniže parametre“, predložio sam.
Zagledala se u tavanicu, pa skupila usne i zamislila se. „Pa, onda
pretpostavljam da bi to bio Majk – jedan drugi Majk“, rekla je žurno kada se moj
izraz promenio. „Bio je moj plesni partner u šestom razredu. Dobila sam pozivnicu
za njegov rođendan – išli smo da gledamo film.“ Nasmešila se. „Drugi deo filma
Moćne patke. Samo sam se ja pojavila. Kasnije su ljudi pričali da je to bio sastanak.
Ne znam ko je pokrenuo glasinu.“
Video sam njene fotografije iz osnovne škole u kući njenog oca, pa sam znao
kako je izgledala jedanaestogodišnja Bela. Čini se da njen život tada nije bio ništa
drugačiji. „Možda je to ipak bilo prenisko.“
Nasmešila se. „Rekao si najniže.“
„Nastavi.“
Iskrivila je usne u stranu dok je razmišljala. „Nekoliko mojih prijateljica išlo
je na klizanje sa momcima. Želeli su da i ja idem sa njima da bi bio paran broj. Ne
bih išla da sam znala da sam par sa Ridom Merčantom.“ Blago je zadrhtala. „A i,
naravno, brzo sam shvatila da je klizanje bilo loša ideja. Povrede su bile neznatne,
ali je prednost bila da sam mogla da sedim pored snek-bara i čitam ostatak večeri.“
Nasmešila se, gotovo... pobedonosno.
„Hoćemo li preći na pravi sastanak?“
 „Misliš u smislu da me je neko pozvao, pa smo otišli negde zajedno?“
„To zvuči kao primenjiva definicija.“
Nasmešila se istim onim pobedonosnim smeškom. „Izvini, u tom slučaju
nemam šta da ti pričam.“
Namrštio sam se. „Niko te nikada nije pozvao da izađete pre nego što si
došla ovamo? Stvarno?“
„Nisam sasvim sigurna. Je li u pitanju izlazak? Ili samo druženje?“ Slegala
je ramenima. „Premda to i nije bilo mnogo važno. Nisam imala vremena ni za
jedno ni za drugo. Nakon nekog vremena glas se proširi, pa te niko više i ne zove.“
„Jesi li zaista imala obaveze? Ili su to bili samo izgovori, kao ovi ovde?“
„Zapravo sam imala obaveze“, rekla je pomalo uvređeno. „Vođenje
domaćinstva je veoma vremenski zahtevno, a imala sam i posao sa polovinom
radnog vremena, da ne spominjemo školu. Ako ću da upišem koledž, biće mi
potrebna puna školarina i...“
„Zapamti gde si stala“, prekinuo sam je. „Pre nego što krenemo na drugu
temu, želeo bih da završimo ovu. Da nisi imala toliko obaveza, da li bi neke od
poziva prihvatila?“
Nagnula je glavu u stranu. „Ne zapravo. Mislim, osim možda prosto da
iskoristim priliku da izađem. Nisu to bili naročito zanimljivi momci.“
„A drugi momci? Oni koji te nisu pozvali da izađete?“
Odmahnula je glavom, a u njenom bistrom pogledu videlo se da ništa ne
krije. „Nisam obraćala mnogo pažnje na druge.“
Skupio sam oči. „Znači, nikada nisi srela nikoga koga si želela?“
Ponovo je uzdahnula. „Ne u Finiksu.“
Jedan trenutak smo se gledali dok sam ja obrađivao činjenicu da sam ja njena
prva... simpatija, u najmanju ruku, jednako kao što je ona moja prva ljubav. Ovo
poravnanje mi je na neki neobičan način bilo po volji, ali me je i uznemiravalo.
Ovo je sasvim sigurno bio iskrivljen, nezdrav način za ona otpočne svoj
ljubavni život. A bila je tu i svest da će ona meni biti i prva i poslednja. Za ljudsko
srce neće biti isto.
„Znam da nije moj dan, ali...“
„Ne, nije.“
„Ma hajde“, insistirala je. „Upravo sam prosula pred tebe svoju prošlost
lišenu makar ijednog izlaska.“
Nasmešio sam se. „I moja je sasvim slična, zapravo – ja nisam išao na
klizanje i niko me prevarom nije dovlačio na rođendanske proslave. Ni ja nisam
obraćao mnogo pažnje.“
 Izgledala je kao da mi ne veruje, ali bila je to istina. Imao sam i nekoliko
ponuda koje sam odbio. Ne iste ponude kakve je ona imala, priznao sam sebi,
zamišljajući Tanjino nadureno lice.
„Na koji bi koledž volela da ideš?“, pitao sam.
„Uh. Odmahnula je blago glavom kao da želi da se prilagodi novoj temi.
„Pa, mislila sam da je Državni univerzitet Arizone najpraktičniji jer bih mogla da
živim kod kuće. Ali, kako se mama sada često seli, pretpostavljam da mi je polje
otvoreno. Moraće to da bude državni fakultet – nešto razumno – i pored školarine.
Kada sam prvi put stigla ovamo... pa, bilo mi je drago što Čarli ne živi dovoljno
blizu Državnog univerziteta Vašingtona da to bude praktično.“
„Da li ti to nipodaštavaš kuguare naše lepe države?“
„Nemam ništa protiv institucije – samo protiv vremena.“
„Ako bi mogla da odeš bilo gde – ako cena ne bi bila problem – kuda bi
išla?“
Dok je razmišljala o mom pitanju o ovoj potencijalnoj budućnosti, ja sam
pokušao da zamislim budućnost sa kojom bih ja mogao da živim. Bela sa dvadeset
godina, dvadeset dve, dvadeset četiri... koliko će proći pre nego što me preraste
ovako nepromenljivog? Prihvatio bih tu vremensku granicu ako bi to značilo da
može da bude zdrava i ljudsko biće i srećna. Kada bih mogao samo da budem
bezbedan po nju, ispravan za nju, da nateram sebe da se uklopim u tu srećnu sliku
svake sekunde vremena koje mi ona pokloni.
Ponovo sam se zapitao kako da to ostvarim – da budem sa njom a da
negativno ne utičem na njen život. Da sačuvam Persefonino proleće i čuvam je iz
mog podzemnog sveta.
Lako je bilo videti da ona ne bi bila srećna na mojim uobičajenim mestima.
Očigledno. Ali dok me želi, slediću je. Značiće to mnoge duge dane u zatvorenom,
ali bila je to tako zanemarljiva cena da je jedva vredela pomena.
„Moraću da istražim. Većina otmenih škola je u snežnim zonama.“
Nasmešila se. „Pitam se kakvi su koledži na Havajima.“
„Divni, siguran sam. A posle škole? Šta dalje?“ Shvatio sam koliko mi je
važno da znam njene planove za budućnost. Da ih ne izbacim iz koloseka. Da
mogu da oblikujem ovu malo verovatnu budućnost u najbolju verziju koja će njoj
najviše odgovarati.
„Nešto sa knjigama. Oduvek sam mislila da bih volela da podučavam – pa,
ne baš kao moja mama. Ako bih mogla... volela bih da podučavam na koledžu
negde – verovatno državnom. Izborne časove engleskog – da bi svi koji se prijave
bili tu zato što to žele.“
„Jesi li to oduvek želela?“
 Slegnula je ramenima. „Uglavnom, jednom sam se čak bavila mišlju da
radim za izdavačku kuću – kao urednik ili tako nešto.“ Nabrala je nos. „Malo sam
istraživala. Mnogo je lakše pronaći posao kao predavač. Mnogo je praktičnije.“
Svi njeni snovi imali su potkresana krila – nisu to bili snovi uobičajeni za
tinejdžere koji su smatrali da će osvojiti svet. Očigledno je to bio proizvod
suočavanja sa realnošću mnogo pre nego što je trebalo.
Uzela je zalogaj đevreka i zamišljeno ga žvakala. Pitao sam se da li i dalje
razmišlja o budućnosti, ili nečem drugom. Pitao sam se da li je videla neki
nagoveštaj mene u toj budućnosti.
Moj um zalutao je u sutrašnji dan. Trebalo je da budem oduševljen –
pomisao na čitav dan sa njom. Toliko vremena. Ali ja sam mogao da mislim samo
na trenutak kada će videti kakav sam stvarno. Kada ne budem više mogao da se
krijem iza ljudske fasade. Pokušao sam da zamislim njenu reakciju, i premda sam
često grešio kada sam pokušavao da predvidim njena osećanja, znao sam da su
samo dve reakcije moguće. Jedina opravdana reakcija osim odbojnosti bila bi užas.
Želeo sam da verujem da postoji i treća mogućnost. Da će mi oprostiti ono
što sam bio kao i toliko puta u prošlosti. Da će me prihvatiti uprkos svemu. Ali
nisam to mogao da zamislim.
Hoću li imati hrabrosti da održim obećanje? Hoću li moći da živim sa sobom
ako ovo sakrijem od nje?
Setio sam se prvog puta kada sam video Karlajla na suncu. Bio sam tada
veoma mlad, još opsednut krvlju iznad svega ostalog, ali taj prizor mi je privukao
pažnju kao malo šta drugo. Mada sam potpuno verovao Karlajlu, premda sam već
počeo da ga volim, osetio sam strah. Bilo je suviše nemoguće, suviše strano.
Probudio mi se instinkt samoodbrane i prošlo je nekoliko dugih trenutaka pre nego
što su njegove smirene i utešne misli uspele da dopru do mene. Naposletku me je
nagovorio da i sam iskoračim na sunce, da vidim da taj fenomen ne škodi.
I sećao sam se kako sam video sebe na jarkom jutarnjem suncu i shvatio –
stvarnije nego ikada pre toga – da više ne postoji nikakva veza sa onim što sam
nekada bio. Da nisam ljudsko biće.
Ali nije bilo pošteno da se skrivam od nje. Bilo je to laganje prećutkivanjem.
Pokušao sam da je zamislim sa mnom na livadi, pokušao da zamislim kako
bi ta slika izgledala da nisam čudovište. Bilo je tako lepo, spokojno mesto. Kako
sam želeo da može da uživa u njemu sa mnom pored sebe.
Edvarde, pomislila je Alis sa nagoveštajem panike u tonu koji me je zaledio
u mestu.
Iznenada sam se našao u Alisinoj viziji i zurio u jarki krug svetlosti. Bio sam
dezorijentisan jer sam upravo zamišljao sebe i Belu tamo – malu livadu na koju
niko osim mene nije dolazio – pa nisam najpre bio siguran da li gledam sliku u
Alisinom umu ili mom.
Ali bila je to drugačija slika od one koju sam ja zamišljao – bila je to
budućnost, ne prošlost. Bela me je gledala zagonetnim pogledom, a preko lica joj
je poigravala duga. Znači, jesam bio dovoljno hrabar.
To je isto mesto, pomislila je Alis, čije su misli bile pune užasa koji nije bio
u skladu sa slikom. Napetost, možda, ali užas? Šta je htela da kaže, isto mesto?
A tada sam video.
Edvarde! Usprotivila se Alis piskavo. Volim je, Edvarde!
Ali nije volela Belu kao što sam je ja voleo. Njena vizija je bila nerazumna.
Pogrešna. Nekako je bila zaslepljena, videla je nemoguće. Laži.
Nije prošlo ni pola sekunde. Bela je i dalje žvakala i razmišljala o nekoj
misteriji koju nikada neću dokučiti. Nije mogla da vidi kratki blesak straha koji
mi je preleteo preko lica.
Bila je to samo stara vizija. Nije više bila validna. Sve se otad promenilo.
Edvarde, moramo da razgovaramo.
Alis i ja nismo imali o čemu da razgovaramo. Odmahnuo sam glavom,
neznatno, samo jednom. Bela nije videla.
Alis mi je sada mislima zapovedala. Gurnula mi je pred oči sliku koju nisam
mogao da gledam.
Volim je, Edvarde. Neću ti dozvoliti da ovo ignorišeš. Odlazimo i rešićemo
ovo. Dajem ti vremena do kraja pauze. Pronađi neki izgovor – o!
Potpuno bezazlena vizija koju je imala jutros za vreme časa fizičkog
prekinula je niz njenih naređenja. Kratki uvod. Sada sam tačno video kako će se
to desiti, sve do poslednje sekunde. Znači ova uvredljiva, netačna, zastarela vizija
je bila katalizator koji je ranije nedostajao? Stegao sam zube.
U redu. Razgovaraćemo. Žrtvovaću vreme sa Belom danas posle podne da
pokažem Alis koliko greši. Istini za volju, znao sam da neću imati mira dok je ne
nateram da to shvati, nateram je da prizna da je ovog puta pogrešila.
Videla je promenu budućnosti kada sam se predomislio. Hvala ti.
Čudnovato je bilo, s obzirom na iznenadni preokret u pogledu života i smrti,
koliko mi je teško padalo što ću izgubiti vreme sa njom na koje sam računao.
Trebalo bi da to bude prava sitnica – svega nekoliko minuta, zapravo.
Pokušao sam da se oslobodim užasa koji mi je Alis nanela da ne upropastim
minute koje su mi preostale.
„Trebalo je da ti dozvolim da danas dođeš svojim kolima“, rekao sam, silno
se trudeći da potisnem očajanje iz glasa.
 Oštro me je pogledala u oči. Progutala je knedlu. „Zašto?“
„Odlazim sa Alis posle ručka.“
„O’“ Lice joj se snuždilo. „U redu je, nije daleko.“
Namrštio sam se. „Neću te terati da peške ideš kući.“ Zar je zaista mislila da
ću je ostaviti na cedilu? „Otići ćemo po tvoj kamionet i dovesti ga.“
„Nemam ključ“, rekla je i uzdahnula. Ovo je za nju bila ogromna,
nepremostiva prepreka. „Zaista mi ne smeta da idem peške.“
„Tvoj kamionet će biti ovde i ključ će biti u bravi“, rekao sam joj. „Ukoliko
se ne plašiš da bi neko mogao da ga ukrade.“ Zvuk njenog motora je bio kao alarm.
Možda i glasniji. Usiljeno sam se nasmejao zamišljajući ovo, ali je zvuk bio
pogrešan.
Bela je skupila usne i pogledala me nedokučivim očima. „U redu“, kazala
je. Je li sumnjala u moje sposobnosti?
Pokušao sam da se nasmešim samouvereno – bio sam siguran da nisam
mogao da ne uspem da obavim tako jednostavan zadatak – ali su moji mišići bili
suviše kruti da bih to uspeo pravilno da izvedem. Činilo se da nije primetila. Imao
sam utisak da pokušava da se izbori sa svojim razočaranjem.
„Dakle“, rekla je. „Kuda ideš?“
Alis mi je pokazala odgovor na Belino pitanje.
„U lov.“ Čuo sam da mi je glas iznenada postao mračniji. Bilo je to nešto za
šta bih bez obzira na sve pronašao vremena. Nužnost ovog izleta je bila u jednoj
meri frustrirajuća i sramna. Ali neću je lagati.
„Ako ću sutra biti sam sa tobom, preduzeću sve mere predostrožnosti koje
su u mojoj moći.“ Gledao sam je u oči pitajući se može li da vidi strah u mojima.
Alisina vizija savladavala je moju pribranost. „Znaš, uvek možeš da otkažeš.“
Molim te, idi. Ne okreći se.
Spustila je pogled, a lice joj je još više prebledelo. Hoće li me najzad
poslušati? Alisina vizija ništa ne bi značila ako bi mi Bela sada rekla da je ostavim
na miru. Znao sam da bih to mogao da uradim ako bi to Bela tražila, Srce mi je
bilo spremno da se pokida nadvoje.
„Ne“, prošaputala je, a moje srce se smotalo na drugu stranu. Pretila je gora
vrsta slamanja. Pogledala me je. „Ne mogu.“
„Možda si u pravu“, prošaputao sam. Možda je, naposletku, bila jednako
vezana kao i ja.
Nagnula se prema meni, a oči su joj se zategle od nečega što je podsećalo na
brigu. „Kada se vidimo sutra?“
 Duboko sam udahnuo, pokušavajući da se smirim, da se oslobodim osećaja
predstojeće propasti. Primorao sam sebe da progovorim vedrijim glasom: „To
zavisi... subota je, želiš li da spavaš duže?“
„Ne“, odmah je ispalila.
Poželeo sam da se nasmešim. „Onda u isto vreme. Hoće li Čarli biti kod
kuće?“
Nasmešila se. „Ne, sutra ide na pecanje.“ Ovo je njoj očigledno bilo po volji
jednako koliko je mene njen stav o ovome ljutio. Zašto je bila voljna da se tako u
celosti prepusti meni na milost – na milost mom najgorem delu?
„A ako se ne vratiš kući?“, procedio sam kroza zube. „Šta će pomisliti?“
Lice joj je bilo glatko. „Nemam pojma. Zna da sam nameravala da perem
veš. Možda će misliti da sam upala u mašinu za pranje veša.“
Prostrelio sam je pogledom – nisam njenu šalu smatrao ni najmanje
smešnom. Na trenutak me je namrgođeno pogledala, a zatim joj se lice opustilo.
Promenila je temu. „Šta lovite večeras?“
Bilo je to tako neobično. Sa jedne strane se činilo da uopšte ozbiljno ne
shvata opasnost. Sa druge je tako smireno prihvatala najružnije aspekte mog
života.
„Ono što pronađemo u parku. Nećemo ići daleko.“
„Zašto ideš sa Alis?“
Alis je sada pažljivo slušala.
Namrštio sam se. „Alis mi... pruža najveću podršku.“ Bilo je i drugih reči
koje sam želeo da kažem radi Alis, ali one bi samo zbunile Belu.
„A ostali?“, gotovo je prošaputala Bela, čiji glas je sada umesto znatiželje
odavao strepnju. „Kakvi su oni?“ Užasnula bi se kada bi znala koliko im je svima
bilo lako da čuju taj šapat.
Bilo je mnogo načina da se odgovori i na ovo pitanje. Odabrao sam najmanje
zastrašujući. „U neverici, uglavnom.“ To je zaista bila istina.
Pogled joj je poleteo prema zadnjem uglu kafeterije, gde je sedela moja
porodica. Alis ih je upozorila, pa su svi gledali na drugu stranu.
„Ne dopadam im se“, naslutila je.
„Nije to u pitanju“, usprotivio sam se.
Hal Pomislila je Rozali.
„Ne razumeju zašto ne mogu da te ostavim na miru“, nastavio sam
pokušavajući da ignorišem Rouz.
Pa, to je donekle istina.
 Bela je složila grimasu. „Ni ja, kad smo već kod toga.“
Odmahnuo sam glavom misleći na njenu raniju smešnu pretpostavku – da
mi nije bilo stalo do nje koliko njoj do mene. Mislio sam da sam joj ovo objasnio.
„Rekao sam ti – ti ne vidiš sebe jasno. Nisi nalik nikome koga sam do sada
upoznao. Fasciniraš me.“
Izgledala je sumnjičavo. Možda sam morao da budem konkretniji.
Nasmešio sam joj se. Uprkos svemu što mi je bilo na umu, bilo je važno da
ovo razume. „Sa prednostima koje ja imam...“, prešao sam nemarno sa dva prsta
preko čela. „Više sam nego prosečno upućen u ljudsku prirodu. Ljudi su
predvidivi. Ali ti... ti nikada ne radiš ono što očekujem. Uvek me iznenadiš.“
Skrenula je pogled, i bilo je nekog nezadovoljstva u njenom izrazu. Ova
konkretna pojedinost očigledno nije bila dovoljno ubedljiva.
„Taj deo je dovoljno lako objasniti“, nastavio sam žurno čekajući da vrati
pogled na mene. „Ali to nije sve...“ Ni izdaleka nije sve. „I nije to lako pretočiti u
reči...“
Buljiš u mene, zar ne, napasti sa licem slepog miša?
Bela je prebledela. Izgledala je skamenjeno, kao da ne može da skrene
pogled sa zadnjeg dela prostorije.
Žurno sam se okrenuo i prostrelio Rozali pretećim pogledom, pa povukao
usne sa zuba. Tiho sam prosiktao na nju.
Pogledala me je krajičkom oka, a zatim okrenula glavu od nas dvoje.
Pogledao sam Belu, koja je sada vratila pogled na mene.
Ona je prva počela, pomislila je Rozali nadureno.
Beline oči su bile ogromne.
„Izvini zbog toga“, promrmljao sam žurno. „Samo je zabrinuta.“ Bio sam
ljut što sam morao da pravdam Rozalino ponašanje, ali nisam znao kako drugačije
da joj ovo objasnim. A u srcu Rozalinog neprijateljstva, to i jeste bio pravi
problem.
„Vidiš... nije opasno samo po mene ako, nakon što sam toliko vremena
provodio s tobom naočigled svih..
Nisam mogao da dovršim. Obuzet užasom i stidom, zagledao sam se u svoje
ruke – ruke čudovišta.
„Ako?“, podstakla me je.
Kako da joj sada ne odgovorim?
„Ako se ovo završi... loše.“
Spustio sam glavu u ruke. Nisam želeo da gledam njene oči kada shvati
značenje mojih reči, kada shvati šta sam rekao. Sve ovo vreme sam pokušavao da
zadobijem njeno poverenje. A sada ću morati da joj kažem koliko tačno ne
zaslužujem njeno poverenje.
Ispravno je bilo dati joj ovo do znanja. Sada će otići. I to je bilo dobro. Moje
prvo, instinktivno odbacivanje Alisine panike počinjalo je da se razvejava. Nisam
mogao iskreno da dam reč Beli da ne predstavljam opasnost po nju.
„I moraš sada da ideš?“
Polako sam podigao pogled prema njoj.
Lice joj je bilo smireno – video se nagoveštaj žalosti između njenih obrva,
ali nije bilo ni traga od straha. Savršeno poverenje koje sam video kada je uskočila
u moj automobil u Port Andželesu i sada joj se videlo u očima. Premda to nisam
zaslužio, ona mi je i dalje verovala.
„Da“, rekao sam joj.
Namrštila se na moj odgovor. Trebalo je da oseti olakšanje što odlazim, ali
ona je bila tužna.
Poželeo sam da mogu prstom da zagladim ono malo slovo v između njenih
obrva. Želeo sam da je ponovo vidim kako se smeši.
Primorao sam sebe da joj se nasmešim. „Verovatno je tako bolje. Imamo da
pogledamo još petnaest minuta onog čemernog filma na biologiji – mislim da ne
bih mogao više da podnesem.“
Pretpostavio sam da je to istina – da ne bih mogao da izdržim. Da bih
napravio još neku grešku.
Nasmešila mi se, i bilo je očigledno da je barem delimično razumela ono što
sam hteo da kažem.
A zatim je uplašeno poskočila u stolici.
Čuo sam Alisin korak iza leđa. Nisam se iznenadio. Već sam video deo ovog
prizora.
„Alis“, pozdravio sam je.
Njen uzbuđeni osmeh oslikavao se u Belinim očima.
„Edvarde“, odgovorila je oponašajući moj ton.
Držao sam se svog teksta.
„Alis, Bela“, rekao sam predstavljajući ih jednu drugoj što sam sažetije
mogao.
Gledao sam Belu mlitavo mahnuvši jednom rukom. „Bela, Alis.“
„Zdravo, Bela. Drago mi je što te najzad upoznajem.“
Naglasak je bio suptilan, ali iritantan. Na trenutak sam je prostrelio
pogledom.
 „Ćao, Alis“, odgovorila je Bela nesigurnim glasom.
Neću izazivati sreću, obećala je Alis. „Jesi li spreman?“, upitala je naglas.
Kao da nije znala odgovor. „Još malo. Vidimo se kod kola.“
Sad ću ti se skloniti s puta. Hvala.
Bela je gledala za Alis blago oborenih uglova usana. Kada je Alis izašla,
okrenula se prema meni.
„Da li bi trebalo da kažem ’lep provod’ ili je to pogrešno osećanje?“, upitala
je.
Nasmešio sam joj se. „Ne. ’Lep provod’ je sasvim primereno.“
„Onda, lep provod“, izgovorila je pomalo utučeno.
„Pokušaću.“ Ali to nije bila istina. Nedostajaće mi ona dok budem odsutan.
„A ti se potrudi da budeš bezbedna, molim te.“ Nije bilo važno koliko često sam
morao da se oprostim od nje, ista panika se vraćala svaki put kada bih pomislio da
je ostavljam bez zaštite.
„Da ostanem bezbedna u Forksu“, promumlala je. „Kakav izazov.“
„Za tebe je to izazov“, istakao sam. „Obećavaš li?“
Uzdahnula je, ali se dobroćudno smešila. „Obećavam da ću pokušati da
budem bezbedna“, rekla je. „Večeras ću da perem veš – to bi trebalo da bude
protkano opasnošću.“
Nije mi se dopao podsetnik. na naš raniji razgovor. „Nemoj upasti u
mašinu?“
Trudila se da ostane ozbiljna, ali nije uspela u tome. „Daću sve od sebe.“
Bilo je tako teško otići. Naterao sam sebe da ustanem. I ona je ustala. „Vidimo se
sutra“, uzdahnula je.
„Tebi se to čini kao jako daleko, zar ne?“ Bilo je neobično što je i meni
delovalo strašno daleko.
Potišteno je klimnula.
„Dolazim ujutro“, obećao sam.
Alis je bila u pravu u jednom – nisam završio sa greškama. Nisam mogao da
se obuzdam da se ne nagnem preko stola i ne pređem ovlaš prstima preko njenih
jagodica. Okrenuo sam se i ostavio je pre nego što sam stigao da nanesem još veću
štetu.
Alis me je čekala kod automobila.
„Alis...“
Najpre ono najvažnije. Moramo obaviti jedan poslić, zar ne?
 Kroz glavu su joj proletele slike Beline kuće. Prazne kuke – za ključeve –
na zidu kuhinje. Ja u Belinoj sobi kako pregledam gornju ploču njene komode i
sto. Alis je bukvalno pratila svoj nos kroz dnevnu sobu. Ponovo Alis u maloj
prostoriji u kojoj se nalazila mašina za pranje veša kako se smeši sa ključem u
ruci.
Žurno sam se odvezao do Beline kuće. Uspeo bih i sam da pronađem ključ
– miris metala bilo je dovoljno lako pratiti, pogotovo metala presvučenog
prirodnom masnoćom njenih prstiju – ali je Alisin način bio brži.
Slike su postale jasnije. Alis će ući sama, video sam, na ulazna vrata.
Dosetila se desetak različitih mesta na kojima bi mogla da potraži rezervni ključ,
a zatim je rešila problem kada je pogledala pod strehu iznad ulaznih vrata.
Kada smo stigli do kuće, Alis je bilo potrebno svega nekoliko sekundi da
isprati korake koje je već isplanirala. Zaključala je ulazna vrata, ali je rezu ostavila
sklonjenu kao što ju je i zatekla, pa je sela u Belin kamionet. Motor je oživeo
jačinom grmljavine. Sada nije bilo kod kuće nikoga da to primeti.
Putovanje do škole je bilo sporije, otežano maksimalnom brzinom koju je
stari ševi mogao da razvije. Pitao sam se kako Bela to može da podnese, ali činilo
se da ona više voli da vozi polako. Alis je parkirala na mestu koje je oslobodio
moj volvo i isključila bučni motor.
Pogledao sam zarđalog golijata zamišljajući Belu u njemu. Preživeo je udar
Tajlerovog kombija uz jedva koju ogrebotinu, ali očigledno je bilo da nije imao
vazdušne jastuke ni zone gužvanja. Osetio sam kako mi se obrve skupljaju.
Alis je sela na suvozačevo sedište.
Evo, pomislila je. Pružila mi je parče papira i olovku.
Uzeo sam ih od nje. „Priznajem da si korisna.“
Ne bi preživeo bez mene.
Napisao sam kratku poruku, a zatim izjurio da je ostavim na vozačevom
sedištu Belinog kamioneta. Znao sam da ovaj moj postupak nema nikakvu moć,
ali sam se nadao da će je podsetiti na njeno obećanje. A i ja sam trunku manje
strepio.
 15. VEROVATNOĆA

„Sad, Alis“, počeo sam dok sam zatvarao svoja vrata.

Uzdahnula je. Žao mi je. Volela bih da nisam morala.
„To nije stvarno“, prekinuo sam je ubrzavajući s parkinga. Nisam morao da
razmišljam o putu. Suviše dobro sam ga poznavao. „To je stara vizija. Pre svega.
Pre nego što sam znao da je volim.“
Ponovo je u njenoj glavi bila najgora od svih vizija – strašna mogućnost koja
me je nedeljama mučila, budućnost koju je Alis videla onog dana kada sam sklonio
Belu s puta kombiju.
Belino telo u mom naručju, iskrivljeno, belo i beživotno... sa neravnom
ranom modrih ivica preko slomljenog vrata... njena krv se crveni na mojim usnama
i plamti mi jarkocrveno u očima.
Grlo mi je pokidalo gnevno režanje na viziju u Alisinom sećanju – bio je to
nevoljni odgovor na bol koji je prostrujao kroz mene.
Alis se zaledila, pogled joj je bio teskoban.
To je isto mesto, shvatila je Alis danas u kafeteriji, a misli su joj bile obojene
užasom koji nisam u prvi mah razumeo.
Nisam gledao dalje od jezive centralne slike – jedva sam mogao podneti da
i nju vidim. Ali Alis je svoje vizije analizirala decenijama duže od mene. Znala je
kako da odstrani osećanja, kako da bude nepristrasna, kako da gleda sliku a da se
ne povuče u strahu od nje.
Alis je mogla da upije pojedinosti... kao što je predeo.
Ovaj košmarni prizor se nalazio na istoj onoj livadi na koju sam sutra
nameravao da odvedem Belu.
„Ne može još biti istinita. Nisi je više videla, samo si je se setila.“
Alis je polako odmahnula glavom.
Nije to samo sećanje, Edvarde. I sada je vidim.
„Otići ćemo negde drugde.“
U njenoj glavi su se pozadine njene vizije vrtele poput uskovitlanih
kaleidoskopa, smenjujući se od svetlih do tamnih i nazad. Centralna slika se nije
menjala. Bio sam zgrožen slikama i pokušavao sam da ih odgurnem od svog
duhovnog oka, poželeo da ga oslepim.
„Otkazaću“, procedio sam kroza zube. „I pre je umela da mi oprosti što sam
prekršio obećanje.“
 Vizija je zatreperila, zatitrala, a zatim se vratila, jasna i oštrih ivica.
Njena krv te snažno mami, Edvarde. Kako joj se budeš približavao...
„Onda ću nastaviti da se držim na distanci.“
„Mislim da to neće delovati. Nije delovalo pre.“
„Otići ću.“
Trgla se zbog bola u mom glasu, a slika u njenoj glavi ponovo je zadrhtala.
Godišnja doba su se promenila, ali su centralne figure ostale.
„Još je tu, Edvarde.“
„Kako to može biti?“, zarežao sam.
„Može jer ćeš se, ako odeš, vratiti“, rekla je neumoljivim glasom.
„Ne“, odvratio sam. „Mogu da se držim podalje. Znam da mogu.“
„Ne možeš“, izgovorila je smireno. „Možda... kada bi u pitanju bio samo
tvoj bol...“
Njen um listao je čitav niz budućnosti. Belino lice iz hiljadu različitih
uglova, uvek sivo, neveselo. Bila je mršavija, upalih obraza, sa tamnim
kolutovima ispod očiju, praznog izraza lica. Čovek bi to lice mogao nazvati
beživotnim – ali bila bi to samo metafora. Nije bilo nalik onim drugim vizijama.
„Šta se desilo? Zašto je takva?“
„Zato što si ti otišao. Ona nije... dobro.“
Mrzeo sam kada je Alis tako govorila, zvučalo je kao da se tragedija dešava
sada.
„To je bolje od drugih opcija“, rekao sam.
„Zar zaista misliš da bi mogao takvu da je ostaviš? Zar misliš da se ne bi
vratio da je obiđeš? Zar misliš da bi mogao da se uzdržiš da ne progovoriš kada bi
je video takvu?“
Dok mi je postavljala ova pitanja, video sam odgovore u njenoj glavi. Sebe
u senkama kako posmatram. Kako se krišom uvlačim u Belinu sobu. Vidim kako
proživljava košmar, sklupčana u loptu, kako se, rukama snažno obgrlivši grudi,
bori za vazduh u snu. I Alis se skupila i snažno, iz saosećanja, obmotala ruke oko
kolena.
Osetio sam odjek osećanja koja bih osetio u ovoj njenoj verziji budućnosti,
i znao sam da bih se vratio – samo da je obiđem. A zatim bih je, kada bih ovo
video... probudio. Ne bih mogao da je gledam kako pati.
Budućnosti su se složile u istu neizbežnu viziju samo malo odloženu.
„Nije trebalo da se vraćam“, prošaputao sam.
 Šta bi bilo da nikada nisam naučio da je volim? Šta bi bilo da ne znam šta
propuštam?
Alis je odmahivala glavom.
Dok si bio odsutan, videla sam nešto...
Čekao sam da mi pokaže, ali ona se snažno usredsredila na moje lice. Trudila
se da mi ne pokaže.
„Šta? Šta si videla?“
Pogled joj je bio pun bola. Nije to bilo ništa prijatno. U nekom trenutku – da
se nisi vratio kada si se vratio, da je nisi zavoleo – svakako bi se vratio po nju. Da
je... loviš.
I dalje nije bilo slika, ali nisu mi bile potrebne da bih razumeo. Povukao sam
se od nje umalo izgubivši kontrolu nad automobilom. Legao sam na kočnicu i
sklonio se s puta. Gume su pocepale paprat i bacile komade mahovine na asfalt.
Ta misao bila je tu, na samom početku, kada je čudovište bilo gotovo
nesputano. Misao da nije sigurno da neću naposletku poći za njom ma gde da ode.
„Daj mi nešto što će upaliti!“, eksplodirao sam. Alis se zgrčila i povukla od
mene zbog jačine mog glasa. „Reci mi koji mi je drugi put! Pokaži mi kako da se
držim podalje – kuda da idem!“
U njenim mislima je iznenada jedna druga vizija zamenila prvu. Uzdah
olakšanja mi se probio iz stegnutog grla kada je nestalo užasa. Ali ova vizija nije
bila mnogo bolja.
Alis i Bela, zagrljene, obe kao mermer bele i čvrste kao dijamanti.
Jedno zrno nara i vezana je u podzemnom svetu za mene. Nema povratka.
Proleće, sunčeva svetlost, porodica, budućnost, duša, sve joj je ukradeno.
Šezdeset – četrdeset... otprilike. Možda šezdeset pet – trideset pet. Još postoji
realna šansa da je nećeš ubiti. Njen ton je bio ohrabrujući.
„Mrtva je kako god da okreneš“, prošaputao sam. „Zaustaviću joj srce.“
„Nisam to mislila. Kažem ti da ona ima budućnosti posle livade... ali najpre
mora da prođe kroz livadu – metaforičku – ako me razumeš.“
Njene misli... teško je bilo opisati... raširile su se kao da sve teku
istovremeno – i ja sam video splet niti, a svaka je bila dugačka linija zaleđenih
slika, svaka budućnost ispričana u izdvojenim kadrovima, a svi zajedno uvezani u
neuredan čvor.
„Ne razumem.“
Svi njeni putevi vode do jedne tačke – svi njeni putevi su upleteni. Bilo da je
ta tačka na livadi, ili negde drugde, ona je vezana za taj trenutak odluke. Tvoje
odluke, njene odluke... Neke niti se nastavljaju sa druge strane. Neke...
 „Ne.“ Glas mi je pukao u stegnutom grlu.
Ne možeš to izbeči, Edvarde. Moraćeš da se suočiš s tim. Svestan da lako
može da izađe i na jedno i na drugo, moraš sa tim da se suočiš.
„Kako da je spasem? Reci mi!“
„Ne znam. Moraćeš sam da pronađeš odgovor, u čvoru. Ne mogu jasno da
vidim kako će tačno izgledati, ali desiće se trenutak, mislim – test, provera. To
vidim, ali ne mogu da ti pomognem tu. Samo vas dvoje možete da odaberete taj
trenutak.“
Stegao sam zube.
Znaš da te volim, zato me sada slušaj. Odlaganje neće ništa promeniti.
Odvedi je na livadu, Edvarde, i – mene radi, a pogotovo sebe radi – vrati je nazad.
Pokrio sam lice rukama. Osećao sam mučninu – kao oštećeno ljudsko biće,
kao žrtva bolesti.
„A šta kažeš na malo dobrih vesti?“, upitala je Alis nežno.
Pogledao sam je. Smešila mi se blago.
Ne šalim se.
„Reci mi.“
„Videla sam i treći način, Edvarde“, rekla je. „Ako uspeš da prevaziđeš
krizu, postoji i treći put.“
„Novi put?“, ponovio sam prazno.
„Nepotpuna je, ali pogledaj.“
Još jedna slika u njenoj glavi. Ne oštra kao ostale. Trio u skučenoj Belinoj
dnevnoj sobi. Ja sam sedeo na starom kauču, pored Bele, sa rukom nemarno
prebačenom preko njenih ramena. Alis je sedela na podu pored Bele naslonjena,
prisno, na njenu nogu. Alis i ja smo bili isti kakvi smo uvek bili, ali ovu verziju
Bele nisam nikada pre video. Koža joj je i dalje bila meka i providna, obrazi
ružičasti, zdravi. Oči su joj bile i dalje tople, smeđe i ljudske. Ali je bila drugačija.
Analizirao sam promene i shvatio šta vidim.
Bela nije bila devojka, već žena. Noge su joj bile malo duže, kao da je izrasla
dva ili tri centimetra, a telo suptilno zaobljeno, što je njenom vitkom stasu davalo
nove obline. Kosa joj je bila gar-crna, kao da je provodila malo vremena na suncu
u godinama koje su protekle. Nije to bilo mnogo, možda tri ili četiri godine. Ali je
i dalje bila ljudsko biće.
Radost i bol su me preplavili. Još je bila ljudsko biće; starila je. Ovo je bila
očajna, malo verovatna budućnost sa kojim sam jedino mogao da živim.
Budućnost koja joj nije otimala život i zagrobni život. Budućnost koja će je jednog
dana odvesti od mene, neizbežno kao što dan prelazi u noć.
 „I dalje je to malo verovatno, ali sam pomislila kako bi voleo da znaš da
postoji. Ako prebrodite krizu, to postaje opcija.“
„Hvala, Alis“, prošaputao sam.
Ubacio sam automobil u brzinu i ponovo ga izvezao na put presekavši put
monovolumenu koji je brektao putem brzinom manjom od ograničenja.
Automatski sam ubrzao jedva registrovavši šta radim.
Naravno, ovo je čisto tvoja budućnost, pomislila je. I dalje je gledala malo
verovatni trio na kauču. Ovo ne uzima u obzir njene želje.
„Kako to misliš, njene želje?“
„Je li ti ikada palo na pamet da Bela možda ne bi bila voljna da te izgubi?
Da jedan kratki smrtni život možda ne bi bio dovoljno dugačak za nju?“
„To je ludost. Niko ne bi odabrao...“
„Nema potrebe da se sada raspravljamo oko toga. Najpre kriza.“
„Hvala, Alis“, rekao sam, ovog puta otrovno.
Nasmejala se. Bio je to nervozan smeh, cvrkutav. Bila je jednako napeta kao
i ja, gotovo jednako užasnuta tragičnim mogućnostima.
„Znam da je i ti voliš“, promrmljao sam.
Nije to isto.
„Ne, nije.“
Naposletku, Alis i Džasper. Središte njenog univerzuma bilo je pored nje,
bezbedno – čak neuništivije od većine. A njegova duša nije bila na njenoj savesti.
Ona je Džasperu donela samo sreću i mir.
Volim te. Možeš ti to.
Želeo sam da joj verujem, ali znao sam kada su njene reči zasnovane na
čvrstim temeljima, a kada su bile samo puka nada.
Vozio sam u tišini do ivice nacionalnog parka i pronašao skriveno mesto na
kom sam parkirao automobil. Alis se nije pomerila kada je automobil stao. Videla
je da će mi biti potreban trenutak.
Sklopio sam oči i pokušao da je ne čujem, da ne čujem ništa, da zaista
usredsredim misli na odluku. Na rešenje. Snažno sam prstima pritisnuo
slepoočnice.
Alis je rekla da ću morati da biram. Želeo sam da zavrištim naglas da sam
već odabrao, da nema više odluka, ali premda mi se činilo kao da čitavo moje biće
žudi samo za Belinom bezbednošću, znao sam da je čudovište još živo.
Kako sam ga ubio? Zauvek ga ućutkao?
O, sada je ćutalo. Skrivalo se. Čuvalo snagu za borbu koja sledi.
 Nekoliko trenutaka sam zaista ozbiljno razmatrao mogućnost da se ubijem.
Bilo je to jedino što, bio sam siguran, čudovište neće preživeti.
Ali kako? Karlajl je iscrpio većinu mogućnosti na početku svog novog
života i nikada nije bio ni blizu da okonča svoju priču, uprkos nadasve stvarnoj
rešenosti da to uradi. Ne bih u tome uspeo sam.
Bilo ko od članova moje porodice mogao bi to da uradi za mene, ali znao
sam da niko od njih to ne bi uradio ma koliko ih preklinjao. Čak ni Rozali ne bi to
htela da uradi, premda sam bio siguran da će tvrditi da je dovoljno ljuta da to uradi,
i možda se čak, kada se sledeći put vidimo, razmetati i pretiti. Zato što me je,
premda me je ponekad mrzela, uvek volela. I ja sam znao da bih i ja, da mogu da
zamenim mesto sa nekim od njih, osećao i uradio isto što i oni. Ne bih mogao da
naškodim nijednom članu moje porodice ma kakav bol trpeli, ma koliko oni želeli
da umru.
Bilo je drugih... ali Karlajlovi prijatelji mi neće pomoći. Nikada ga ne bi tako
izdali. Znao sam jedno mesto na koje sam mogao da odem gde su imali moć da
vrlo brzo smaknu čudovište... ali to bi dovelo Belu u opasnost. Premda joj ja sam
nisam rekao istinu, znala je nešto što je bilo zabranjeno znati. Nikada to na nju ne
bi skrenulo neželjenu pažnju, ukoliko ja ne uradim nešto glupo, odem u Italiju na
primer.
Šteta je bila što su Kvilijuti ovih dana bili bezubi. Pre tri generacije bilo bi
dovoljno da kročim na La Puš. Sada je to bila beskorisna ideja.
Tako da ti načini ubijanja čudovišta nisu bili mogući.
Alis je delovala uvereno da moram da idem dalje, da se suočim sa ovim
neposredno. Ali kako je moguće da je to ispravno kada postoji mogućnost da ću
ubiti Belu?
Trgao sam se. Ova ideja je bila toliko bolna da nisam mogao da zamislim
kako bi čudovište moglo da zaobiđe moju averziju i savlada me. Nije se ničim
odavalo, samo je nemo čekalo priliku.
Uzdahnuo sam. Ima li ikakve šanse osim da se suočim sa ovim direktno? Je
li hrabrost i ako ste primorani da to uradite? Bio sam siguran da nije.
Mogao sam se samo, činilo se, držati moje odluke obema rukama, svom
snagom. Biću snažniji od čudovišta u meni. Neću povrediti Belu. Uradiću ono
najispravnije što mi je preostalo. Biću ono što je njoj bilo potrebno da budem.
A zatim mi se to, dok sam razmišljao o ovim rečima, više nije činilo tako
nemoguće. Naravno da ja to mogu. Mogu da budem Edvard kakvog Bela želi,
kakav joj je potreban. Mogu da se držim te jedne nesigurne budućnosti sa kojom
mogu da živim, a zatim snagom volje omogućim njeno ostvarenje. Naravno da to
mogu, ako je zbog nje.
 Ova odluka činila mi se snažnijom. Jasnijom. Otvorio sam oči i pogledao
Alis.
„Ah! To izgleda bolje“, rekla je. U njenoj glavi klupko niti i dalje mi je
izgledalo kao zbunjujući lavirint, ali je ona videla više od mene. „Sedamdeset –
trideset. Ma šta da misliš, samo nastavi.“
Možda je ključ bio prosto prihvatiti neposrednu budućnost. Suočiti se sa
njom. Ne potcenjujući svoje zlo. Pripremiti se za njega. Čekati.
Sada sam mogao da obavim osnovne pripreme. Zato samo došli ovamo.
Alis je videla šta ću uraditi i pre nego što sam se pokrenuo, pa je izašla iz
automobila i potrčala i pre nego što sam stigao da otvorim vrata. Osetio sam
slabašno osećanje razonode i gotovo se nasmešio. Nikada nije bila brža od mene;
uvek je pokušavala da vara.
A zatim sam i ja potrčao.
Ovuda, pomislila je Alis kada sam je gotovo sustigao. Njen um jurio je
napred, tražio plen. Ali jasno je bilo, premda sam uhvatio miris potencijalnog
plena u blizini, da ona nije to želela. Odbacivala je sve što sam video.
Nisam bio siguran šta tako pažljivo traži, ali sam je bez oklevanja sledio.
Ignorisala je još nekoliko stada jelena vodeći me dublje u šumu, pa skrenula prema
jugu. Video sam da traži nešto pred nama, da nas vidi u različitim delovima parka
– a svi su mi bili poznati. Otišla je na istok, pa počela ponovo da skreće prema
severu. Šta je tražila?
A zatim je misli usredsredila na šunjanje u rastinju, i svetlosmeđe krzno koje
se tek na trenutke videlo.
„Hvala, Alis, ali...“
Pst! Lovim.
Zakolutao sam očima, ali sam nastavio da je sledim. Pokušavala je da uradi
nešto lepo za mene. Nije mogla da zna koliko je to nevažno. Toliko sam se u
poslednje vreme na silu hranio da sam sumnjao da bih primetio razliku između
zeca i pume.
Nije nam bilo potrebno dugo da pronađemo njenu viziju sada kada je bila
usredsređena na nju. Kada su pokreti životinja mogli da se čuju, Alis je usporila i
prepustila vođstvo meni.
„Zaista ne bi trebalo, populacija puma u parku je...“
Alisine misli su zvučale razdraženo. Živi malo.
Nikada nije vredelo raspravljati se sa Alis. Slegnuo sam ramenima i prošao
pored nje. Sada sam osetio miris. Lako je bilo prebaciti se u drugi režim – prosto
dozvoliti da me krv privuče dok sam lovio plen.
 Prijatno je bilo prestati razmišljati na nekoliko minuta. Biti samo još jedna
grabljivica – grabljivica sa vrha lanca ishrane. Čuo sam Alis kako odlazi na istok,
traži sebi obrok.
Puma me još nije bila primetila. I ona je išla na istok u potrazi za svojim
plenom. Dan neke druge životinje će se završiti bolje zahvaljujući meni.
Okomio sam se na nju u sekundi. Za razliku od Emeta, nisam video zašto
bih pružio životinji priliku da se brani. To ne bi ništa promenilo i zar nije humanije
uraditi to brzo? Slomio sam pumi vrat, a zatim žurno ispio toplu krv. Nisam bio
žedan, pa nije bilo pravog olakšanja u ovom činu. Ponovo sam se na silu hranio.
Kada sam završio, pošao sam na sever za Alis, Pronašla je usnulu srnu u
šipražju. Alisin stil lova je više bio nalik mom nego Emetovom. Činilo se da se
životinja nije čak ni probudila.
„Hvala“, rekao sam joj iz učtivosti.
Nema na čemu. Ima jedno veće krdo na zapadu.
Ustala je, pa me ponovo povela. Potisnuo sam uzdah.
Oboje smo završili nakon još jednog plena. Ja sam ponovo bio i više nego
sit, a utroba mi se činila neprijatno tečna. Iznenadio sam se što je ona bila spremna
da odustane.
„Nemam ništa protiv da nastavim“, rekao sam joj, pitajući se da li je videla
da ću sledeću turu presedeti, pa je rešila da iz učtivosti odustane.
„Idem sutra sa Džasperom“, rekla je.
„Nije li on...“
„U poslednje vreme zaključila sam da je potrebno više priprema“, rekla je
smešeći se. Nova mogućnost.
U njenim mislima video sam naš dom. Karlajla i Ezme kako nestrpljivo
čekaju u dnevnoj sobi. Video sam kako se otvaraju vrata, i kako ulazim ja i za ruku
držim...
Alis se nasmejala, a ja sam pokušao da ovladam izrazom svog lica.
„Kako?“, pitao sam. „Kada?“
„Uskoro.“ Možda u nedelju...
„Sada u nedelju?“
Prekosutra.
Bela je u viziji bila savršena – ljudsko biće, zdrava, smešila se mojim
roditeljima. Nosila je plavu bluzu koja je isticala sjaj njene kože.
Za sada nisam sasvim sigurna. Ovo je tek mogućnost, ali želim da Džasper
bude spreman.
 Džasper je sada stajao u podnožju stepenica i učtivo klimao glavom Beli, i
gledao je svetlozlatnim očima.
„Ovo je posle čvora?“
Jedna od niti.
Ponovo su joj se niti raširile u glavi, dugački konopci mogućnosti. Mnogo
ih se preplitalo sutra... a nije ih dovoljno izlazilo na drugu stranu.
„Gde sam sada?“
Skupila je usne. Sedamdesetpet – dvadeset pet? Pomislila je ovo kao da
mene pita, i bilo mi je jasno da mi popušta.
Hajde, pomislila je kada je videla kako sam se povio. Prihvatio bi tu
opkladu. Ja jesam.
Automatski sam razvukao usne preko zuba.
„Molim te!“, rekla je. „Kao da ću dozvoliti da mi promakne takva prilika.
Ne radi se ovde samo o Beli. I ja sam relativno sigurna da će biti dobro. Ovde se
radi o tome da Rozali i Džaspera moramo da naučimo poštovanju.“
„Nisi sveznajuća.“
„Ali sam dovoljno blizu.“
Nisam bio sposoban za šalu. „Da si sveznajuća, mogla bi da mi kažeš šta da
radim.“
Već ćeš se dosetiti šta da radiš, Edvarde. Znam da hoćeš.
Kada bih samo i ja to mogao da znam.

Kada smo se vratili, kod kuće nije bilo nikoga osim moje majke i oca. Emet je bez
sumnje upozorio ostale da se sklone. Ali meni to i nije bilo važno. Nisam imao
snage da marim za njihovu glupu igru. I Alis je otišla da traži Džaspera. Bio sam
srećan zbog proređenosti mentalnog razgovora. Mogao sam lakše da se
koncentrišem.
Karlajl je čekao u podnožju stepenica, a njegove misli je bilo teško blokirati
jer su se u njima nalazila ista pitanja na koja sam upravo preklinjao Alis da mi
odgovori. Nisam želeo da mu priznam sve slabosti koje su me sprečavale da
pobegnem pre nego što nanesem još veću štetu. Nisam želeo da Karlajl zna kakav
bi se užas desio da se nisam vratio u Forks kada sam se vratio, dubine u koje bi
moje čudovište potonulo.
Kruto sam mu klimnuo glavom u znak pozdrava dok sam prolazio pored
njega. Znao je šta to znači – da sam svestan svih njegovih strahova i da nemam
dobar odgovor na njih. Uzdahnuo je i klimnuo mi u odgovor. Pošao je za mnom
stepenicama, ali sporije i ja sam čuo kako se pridružuje Ezme u njenoj radnoj sobi.
Nisu razgovarali. Pokušao sam da ignorišem njene misli dok je analizirala izraz
na njegovom licu: njen strah, njen bol.
Karlajl je najbolje od svih, bolje čak i od Alis, razumeo kako se osećam,
znao je za beskrajni žamor, brbljanje i metež u mojoj glavi; on je sa mnom živeo
najduže. I zato je bez reči poveo Ezme do velikog prozora kroz koji smo često
izlazili. Za nekoliko sekundi bili su dovoljno daleko da nisam ništa mogao da
čujem. Najzad tišina. Jedini metež u mojoj glavi sada je bio moj lični.
U početku sam se kretao polako, jedva nešto brže od prosečnog čoveka, dok
sam se tuširao, prao ostatke šume sa kože i iz kose. Kao i pre, u automobilu, osećao
sam se oštećeno, oslabljeno, kao da mi je snaga isceđena. Sve je to bilo u mojoj
glavi, razume se. Bilo bi to pravo čudo, dar, kada bih iznenada mogao da izgubim
snagu. Kada bih mogao da budem slab, bezazlen, bezopasan.
Gotovo sam zaboravio svoj raniji strah – kako je to bio samo nadmen strah
– da ću Beli biti odbojan kada joj otkrijem pravog sebe na sunčevoj svetlosti. Bio
sam zgađen samim sobom što sam protraćio makar i trenutak na tu sebičnu
zabrinutost. Ali morao sam ponovo da pomislim na to dok sam tražio čistu odeću.
Ne zato što je bilo važno da li ću se njoj smučiti, već zbog obećanja koje sam dao
i morao da održim.
Retko sam razmišljao o odeći koju nosim. Alis je punila moj orman
mnoštvom odevnih predmeta koji su lepo išli jedni sa drugima. Glavna svrha
odeće bila je da nam pomogne da se uklopimo – da prihvatimo modu ovog doba,
da umanjimo naše bledilo, i da pokrijemo što je moguće više kože, a da opet ne
budemo zapanjujuće neprimereno odeveni za određeno godišnje doba. Alis je
malo pomerala granice unutar ovih ograničenja, uvređena idejom da bi trebalo da
izgledamo neprimetno. Sama je sebi birala odeću, a nama ostalima je birala odeću
u nekoj vrsti umetničkog izraza. Pokrivala je našu kožu, njeno bledilo nikada nije
isticala tamnim bojama, i svakako smo uvek išli u korak sa najnovijim trendovima.
Ali, da smo se uklapali – nismo. Činilo se to kao bezazleno samougađanje. Kao i
naši automobili.
Ako zanemarimo Alisin napredni ukus, moja odeća je bila, ako ništa drugo,
smišljena da u najvećoj mogućoj meri pokrije moju kožu. Ako ću ispuniti duh
obećanja koje sam dao Beli, moraću da otkrijem nešto više od šaka. Što se manje
kože bude videlo, lakše će joj biti da klasifikuje moju bolest. Morala je da me vidi
onakvog kakav sam zapravo bio.
U tom trenutku sam se setio košulje koja se nalazila u nekom zabačenom
kutku ormana, koju nikada nisam obukao.
Košulja je bila anomalija. Obično Alis nije kupovala ništa što nije mogla da
nas vidi kako nosimo. I obično se veoma strogo pridržavala tog pravila. Setio sam
se poslepodneva, pre dve godine, kada sam prvi put video tu košulju zajedno sa
novom odećom koju je Alis kupila, zavučenu sasvim pozadi kao da je znala da je
košulja pogrešan izbor.
„Čemu ovo služi?“, upitao sam je.
Slegnula je ramenima. Ne znam. Izgledala je lepo na lutki.
U njenim mislima nije bilo ničeg skrivenog. Činilo se da je i ona zbunjena
ovom kupovinom koliko i ja. A ipak mi nije dozvolila da bacim košulju.
Nikad se ne zna, tvrdila je. Možda će ti jednog dana biti potrebna.
Sada sam je izvukao iz ormana i osetio neobičan nalet divljenja. Gotovo
jezu, da sam bio kadar da osetim tako nešto. Njeni zastrašujući predosećaji sezali
su toliko daleko, pružali pipke tako duboko u budućnost da čak ni ona nije
razumela korake koje preduzimala. Nekako je osetila, godinama pre nego što je
Bela odlučila da dođe u Forks, da ću se ja u nekom trenutku naći na ovoj bizarnoj
proveri.
Možda ipak jeste bila sveznajuća.
Obukao sam belu pamučnu košulju, uznemiren pogledom na moje gole ruke
u ogledalu na vratima. Zakopčao sam je, uzdahnuo, pa je ponovo raskopčao.
Suština je bila da pokažem kožu. Ali nisam morao da budem tako upadljiv od
samog početka. Uzeo sam svetlobež džemper i obukao ga preko nje. Mnogo sam
se prijatnije osećao sada kada se iznad izreza džempera videla samo kragna bele
košulje i kada sam bio pokriven kao što je i red. Možda neću ni skidati džemper.
Možda je potpuno razotkrivanje bilo pogrešno.
Nisam se više kretao sporo. Bilo je gotovo komično što je, pored svih
zloslutnih strahova i odluka koje su mi se motale po glavi, ovaj poznatiji strah, što
je donedavno određivao gotovo svaki moj korak, mogao tako lako da me
kontroliše.
Nisam Belu video satima. Je li sada bezbedna?
Bilo je neobično to što sam mogao da brinem za milion opasnosti koje nisu
poticale od mene. Nijedna nije bila ni izbliza tako smrtonosna. A ipak, ipak, ipak...
šta ako?
Nameravao sam da provedem noć sa Belinim mirisom, što je noćas bilo
važnije nego bilo koje druge noći, i sada sam žurio da stignem tamo.
Poranio sam i, naravno, sve je bilo u redu. Bela je još prala veš – čuo sam
udare i pljuskanje u neizbalansiranoj mašini za pranje veša i miris omekšivača iz
mašine za sušenje. Deo me želeo je da se nasmeši kada sam se setio njene šale
danas za ručkom, ali je površni humor bio suviše slab da prevaziđe paniku koja
me je obuzela. Čuo sam kako Čarli gleda sportski pregled u dnevnoj sobi. Njegove
tihe misli delovale su mi blago i pospano. Bio sam siguran da se Bela nije
predomislila i da mu nije rekla svoj stvarni plan za sutrašnji dan.
Uprkos svemu, lagani, jednostavni tok monotone večeri Svonovih bio je
umirujući. Smestio sam se na svoje uobičajeno drvo i pustio da me uljuljka.
Shvatio sam da sam ljubomoran na Belinog oca. On je vodio jednostavan
život. Ništa ozbiljno mu nije pritiskalo savest. Sutra je bio samo još jedan dan koji
je nameravao da provede baveći se poznatim, prijatnim hobijem.
Ali sledeći dan...
Nije imao moć da garantuje kakav će sledeći dan za njega biti. Jesam li ja
imao tu moć?
Iznenadio sam se kada sam čuo zvuk fena za kosu iz njihovog zajedničkog
kupatila. Bela se obično nije trudila da suši kosu. Kosa joj je bila, koliko sam
mogao da vidim u noćima zaštitničkog – premda neoprostivog – nadzora, vlažna
kada je legala da spava i sušila se tokom noći. Pitao sam se čemu ovo odstupanje.
Jedino objašnjenje koga sam mogao da se setim bilo je da je želela da joj kosa lepo
izgleda. A kako je sutra planirala da vidi mene, to je značilo da mora da je želela
da izgleda lepo za mene.
Možda sam grešio. Ali, ako sam bio u pravu... kako je to iritantno! Kako
opasno! Njen život nikada nije bio u većoj opasnosti, ali ona se ipak trudila da se
meni, pretnji po njen život, dopadne njen izgled.
Potrajalo je duže nego obično, čak i kada se uračuna dodatno vreme sušenja
kose fenom, da se svetla isključe u njenoj sobi, i ja sam čuo tihi metež pre nego
što se to desilo. Znatiželjan, uvek suviše znatiželjan, činilo mi se da su prošli sati
pre nego što sam dovoljno dugo čekao da zaspi.
Kada sam ušao, video sam da nisam morao da čekam toliko dugo. Noćas je
spavala spokojnije nego inače, kosa joj je bila raširena u lepezu preko jastučnice,
ruke su ležale opuštene pored tela. Duboko usnula, nije se nijednom oglasila.
Njena soba odmah mi je otkrila izvor meteža koji sam čuo. Gomile odeće
bile su razbacane preko svih površina, čak je nekoliko komada odeće ležalo
prebačeno preko podnožja njene postelje, ispod njenih bosih nogu. Opet sam
postao svestan zadovoljstva i bola spoznaje da želi da bude privlačna za mene.
Poredio sam osećanja, bol i ushićenje, sa mojim životom pre Bele. Bio sam
tako oguglao, tako umoran od sveta, kao da sam iskusio sva osećanja koja su
mogla da se dožive. Kakva sam budala bio. Jedva da sam okusio iz pehara koji je
život imao da mi ponudi. Tek sam sada bio svestan svega što sam propustio i
koliko sam još mnogo imao da učim. Mnogo je patnje bilo preda mnom, mnogo
više nego radosti, to je bilo sigurno. Ali radost je bila tako slatka i tako snažna da
nikada ne bih oprostio sebi ako bih propustio makar i sekundu.
 Razmišljao sam o praznini života bez Bele, i setio se jedne noći o kojoj dugo
nisam razmišljao.
Bio je decembar 1919. godine. Više od jedne godine je prošlo otkako me je
Karlajl preobratio. Moje oči su se ohladile iz jarkocrvene u blagu boju ćilibara,
premda je pritisak i napor koji sam ulagao u održavanje te boje očiju bio stalan.
Karlajl me je u tim prvim, neobuzdanim mesecima, držao izolovanog koliko
god je to bilo moguće. Nakon gotovo jedne godine bio sam sasvim siguran da je
ludilo prošlo i Karlajl je bez pitanja prihvatio moju samoprocenu. Spremio se da
me uvede u ljudsko društvo.
U početku je to bilo samo na poneko sporadično veče: šetali smo glavnom
ulicom malog grada, što je moguće više siti, nakon što bi se sunce bezbedno
povuklo ispod horizonta. Tada me je iznenadilo što je uopšte moguće da se
stopimo sa ljudima. Njihova lica bila su potpuno drugačija od naših – njihova koža
je bila siva i izbrazdana, nesavršena, sa mnoštvom fleka, a crte lica loše
oblikovane, nekako zaobljene i čvornovate. Njihove zamagljene vodnjikave oči
mora da su gotovo slepe, pomislio sam, ako zaista mogu da veruju da nam je mesto
u njihovom svetu. Nekoliko godina bilo mi je potrebno da se naviknem na ljudska
lica.
Toliko sam bio usredsređen na kontrolisanje svog instinkta za ubijanje
tokom ovih izleta da sam kakofoniju misli koja me je napadala jedva registrovao
kao jezik; bila je to prosto buka. Kako je moja sposobnost da kontrolišem žeđ
jačala, tako su i misli mase postajale jasnije i teže ih je bilo odbaciti, a opasnost
prvog izazova smenila je iritacija drugog.
Prošao sam ove prve testove, ako ne lako a onda sa savršenim uspehom.
Sledeći izazov bio je da živim među njima jednu nedelju. Karlajl je odabrao
prometnu luku u Sent Džonu u Nju Bransviku i unajmio nam sobe u maloj drvenoj
krčmi blizu dokova. Osim starog krčmara, svi susedi su nam bili mornari i radnici
na dokovima.
Bio je ovo težak izazov. Bio sam potpuno opkoljen. Miris ljudske krvi bio
je sveprisutan. Mogao sam da osetim dodir ljudskih ruku na tkanini u našoj sobi,
miris ljudskog znoja kako dopire kroz prozore. On je kaljao svaki moj udah.
Ali, premda sam bio mlad, bio sam tvrdoglav i rešen da uspem. Znao sam
da je Karlajl visoko cenio moj brz napredak i moj glavni motiv je bio da njemu
udovoljim. Čak i u relativnoj izolovanosti do tada, imao sam prilike da čujem
dovoljno ljudskih misli da znam da je moj mentor bio jedinstven na svetu. Bio je
dostojan mog obožavanja.
Znao sam njegov plan bega ukoliko se izazov pokaže kao suviše težak za
mene, premda je on želeo da ga sakrije od mene. Bilo je gotovo nemoguće da on
sačuva neku tajnu mojoj blizini. Uprkos osećanju da sam okružen sa svih strana
ljudskom krvlju, postojao je put za brzi beg kroz ledene vode luke. Bili smo svega
nekoliko ulica udaljeni od sivih, neprozirnih dubina. Ako iskušenje bude pretilo
da me savlada, on će me naterati da bežim.
Ali Karlajl je verovao da sam sposoban – suviše darovit, suviše snažan,
suviše inteligentan da podlegnem svojim niskim požudama. Mora da je video kako
sam reagovao na njegove neme pohvale. Mislim da sam zbog toga postao nadmen,
ali su njegove pohvale od mene napravile ličnost koju sam video u njegovoj glavi,
toliko sam rešen bio da zaslužim pohvale koje mi je već dao.
Karlajl je bio veoma promućuran.
I bio je veoma dobar.
Bio je to drugi Božić koji sam dočekao kao besmrtnik, premda je to bila prva
godina kada sam mogao da uživam u smeni godišnjih doba – prethodne godine me
je toliko mučila pomama novorođenog da nisam bio svestan gotovo ničeg drugog.
Znao sam da Karlajl brine u sebi zbog onoga što bi mi moglo nedostajati. Porodica
i prijatelji koje sam poznavao dok sam bio ljudsko biće, i tradicija koja je unosila
vedrinu u tmurne dane. Nije bilo potrebe da brine. Venci, sveće, muzika i
okupljanja... ništa od toga, činilo se, nije ostavljalo utisak na mene. Gledao sam
na sve to sa, činilo mi se, velike daljine.
Poslao me je jedne večeri, negde na polovini naše nedelje, da prvi put
prošetam sam. Shvatio sam svoj zadatak veoma ozbiljno i uradio sam sve što sam
mogao da izgledam što je moguće više kao ljudsko biće, umotao sam se u debele
slojeve odeće i pretvarao se da osećam hladnoću. Kada sam izašao, suzdržavao
sam se od svakog iskušenja i kretao se polako i promišljeno. Prošao sam pored
nekoliko muškaraca koji su išli kući sa ledenih dokova. Nijedan mi se nije obratio,
ali nisam se preterano trudio da izbegnem kontakt sa njima. Razmišljao sam o
svom budućem životu, kada ću vladati sobom kao što Karlajl vlada sobom i kada
ću biti jednako opušten, i zamišljao milion šetnji kao što je ova. Karlajl je
zaustavio svoj život da bi pomogao meni, ali sam ja bio rešen da uskoro postanem
vredan dodatak njegovom životu pre nego teret.
Bio sam sasvim ponosan na sebe kada sam se vratio u našu sobu i počeo da
otresam sneg sa vunene kape. Karlajl će jedva čekati moj izveštaj, i ja sam jedva
čekao da mu ga dam. Naposletku, i nije bilo tako teško izaći među ljude naoružan
samo snagom volje, i pretvarao sam se da sam bezbrižan dok sam prolazio kroz
vrata kasno osetivši snažan miris smole.
Ja sam se spremao da zadivim Karlajla lakoćom sa kojom sam postigao
uspeh, a on je čekao da meni priredi iznenađenje.
Kreveti su bili pažljivo složeni jedan na drugi u jednom uglu, a nesigurni sto
gurnut iza vrata da se oslobodi prostor za jelku koja je bila dovoljno visoka da
najvišim granama dodirne tavanicu. Iglice su bile vlažne, a sneg se na nekim
mestima još nije bio istopio, eto koliko je brzo stavio patrljke sveća na grane jelke.
Sve sveće su gorele obasjavajući Karlajlov glatki obraz toplim, žutim sjajem.
Široko se smešio.
Srećan Božić, Edvarde.
Pomalo postiđeno shvatio sam da je moj veliki uspeh, moja samostalna
ekspedicija, bio tek varka. Ali ponovo mi je bilo drago što je Karlajl imao toliko
vere u moju samokontrolu da je bio voljan da me pošalje na lažni zadatak samo da
bi mi priredio ovo iznenađenje.
„Hvala, Karlajle“, odgovorio sam žurno. „Srećan Božić i tebi.“ Iskren da
budem, nisam bio siguran kako sam se osećao u vezi sa ovim njegovim gestom.
Činilo mi se to... nekako detinjasto – kao da je moj ljudski život bio tek stadijum
larve koji sam ostavio za sobom, sa svim njenim simbolima, i da se sada od mene
očekuje da ponovo puzim u blatu uprkos činjenici da imam krila. Osećao se suviše
staro za ovako nešto, ali sam i isti mah bio dirnut što je Karlajl pokušao da mi
pruži ovaj trenutni povratak nekadašnjih radosti.
„Imam kokice“, rekao je. „Mislio sam da ćeš možda želeti da mi pomogneš
u ukrašavanju?“
U njegovom umu video sam šta je ovo za njega značilo. Čuo sam, ne prvi
put, dubinu krivice koju je osećao što je morao da me uvuče u ovaj život. Bio je
spreman da mi pruži sve komadiće ljudskih radosti za koje je bio sposoban. A ja
nisam želeo da se ponesem tako razmaženo i uskratim mu zadovoljstvo koje je on
za sebe u ovome pronalazio.
„Naravno“, složio sam se. „Mislim da će to ove godine ići brzo.“
Nasmejao se i otišao da podstakne vatru u ognjištu.
Nije bilo teško uroniti u njegovu viziju porodičnog praznika, iako je u
pitanju bila veoma mala i neobična porodica. I premda mi je lako bilo da igram
svoju ulogu, ostao je osećaj nepripadanja ovom svetu. Pitao sam se hoću li se s
vremenom prilagoditi životu koji je Karlajl stvorio, ili ću se uvek osećati kao neko
tuđinsko stvorenje. Da li sam ja više bio istinski vampir od njega? Previše
stvorenje krvi da bih prigrlio njegove ljudske senzibilnosti?
Na ova pitanja mi je vreme dalo odgovore. U tim danima i dalje sam bio više
novorođeni nego što sam bio svestan, i sve je postajalo lakše kako sam stario.
Osećaj nepripadanja je izbledeo, i ja sam shvatio da mi je mesto u Karlajlovom
svetu.
No u tom konkretnom trenutku moje brige učinile su me ranjivijim za misli
neznanca više nego što je trebalo da budem.
Sledeće večeri sreli smo se sa prijateljima – bio je to moj prvi susret sa
društvom.
 Bila je prošla ponoć. Napustili smo grad i otišli u brda na sever u potrazi za
oblašću koja je dovoljno daleko od ljudske vrste da bih mogao bezbedno da lovim.
Tada sam imao čvrstu kontrolu nad sobom, i kontrolisao sam željna čula koja su
žudela da se oslobode, da me povedu kroz noć do nečega što će zadovoljiti moju
žeđ. Morali smo da se uverimo da smo dovoljno daleko od ljudi. Nakon što
oslobodim svoja čula, neću biti dovoljno snažan da se uzdržim od mirisa ljudske
krvi.
Ovde bi trebalo da je bezbedno, saglasio se Karlajl, pa usporio da me pusti
da predvodim lov. Očekivali smo da ćemo pronaći vukove koji su takođe pošli u
lov po dubokom snegu. Ali veća je verovatnoća bila da ćemo po ovom snegu
morati da tražimo životinje u jazbinama.
Oslobodio sam čula – i osetio snažno olakšanje kada sam to učinio, bilo je
to nalik na opuštanje zgrčenog mišića. U početku sam osećao samo miris čistog
snega i golih grana listopadnog drveća. Bio sam svestan olakšanja što ne osećam
miris ljudi, ne osećam želju, ne osećam bol. Nemo smo jurili kroz gustu šumu.
I ja sam osetio novi miris, i poznat i nepoznat. Bio je sladak, jasan i čistiji
od svežeg snega. Bilo je u tom mirisu blistavosti koju sam povezivao sa dva mirisa
koja su mi bila poznata – Karlajlovim i mojim. Ali mi je sam miris bio nepoznat.
Uz trzaj sam stao. Karlajl je osetio miris i ukočio se. Na delić sekunde slušao
sam njegov nemir. A zatim se on pretvorio u prepoznavanje.
A, Šivon, pomislio je i smesta se umirio. Nisam znao da je u ovom delu sveta.
Pogledao sam ga upitno, ne znajući da li smem da progovorim naglas.
Uprkos njegovoj opuštenosti, bio sam pun zebnje. Nepoznato me je uvek teralo da
podignem gard.
Stari prijatelji, uverio me je. Pretpostavljam da je vreme da upoznaš i druge
pripadnike naše vrste. Hajde da ih pronađemo.
Činio se spokojan, ali sam ja otkrio prigušenu brigu iza misli koje je zbog
mene formulisao u reči. Prvi put sam se pitao zašto nikada do sada nismo bili u
kontaktu ni sa jednim drugim vampirom. Iz Karlajlovih priča znao sam da nismo
tako retki. Mora da me je namerno skrivao od drugih. Ali zašto? Sada nije strepeo
ni od kakve fizičke opasnosti. Šta bi drugo moglo da ga na to natera?
Miris je bio sasvim svež. Mogao sam da razlikujem dva različita traga.
Pogledao sam ga upitno.
Šivon i Megi. Pitam se gde je Lijam? Njih troje su zajednica. Obično putuju
zajedno.
Zajednica. Poznavao sam ovu reč, ali je ona uvek korišćena u kontekstu
većih militantnih zajednica koje je Karlajl spominjao u svojim lekcijama iz
istorije. Zajednica Volturi, a pre njih Rimljani i Egipćani. Ali, ako ova Šivon može
da ima tročlanu zajednicu, da li se ta reč onda odnosila i na nas? Jesmo li Karlajl
i ja bili zajednica? Činilo mi se da to nama ne odgovara. Bilo je suviše... hladno.
Možda moje razumevanje reči nije bilo potpuno.
Bilo nam je potrebno nekoliko sati da sustignemo naše gonjene zveri jer su
i one trčale. Trag nas je vodio sve dublje u snežnu pustoš, što je bila srećna
okolnost. Da smo se previše približili ljudskom staništu, Karlajl bi tražio da ga
sačekam. Korišćenje čula mirisa za praćenje nije se mnogo razlikovalo od
korišćenja čula mirisa za lov, i ja sam znao da ne bih mogao da se oduprem
iskušenju kada bih naišao na ljudski trag.
Kada smo bili dovoljno blizu da čujem zvuk njihovih stopa u trku ispred nas
– nisu se trudili da budu bešumni i očigledno nisu brinuli da bi neko mogao da ih
prati – Karlajl je glasno povikao: „Šivon!“
Kretanje pred nama je na trenutak stalo, pa su zatim pojurili nazad prema
nama, a u ovom zvuku je bilo izvesne samouverenosti koja je kod mene budila
napetost uprkos Karlajlovom poverenju prema njima. Stao je, a ja sam stao blizu
njega. Nikada do sada njegova procena nije bila pogrešna, ali sam ja ipak uhvatio
sebe kako se gotovo automatski spuštam u čučanj.
Polako, Edvarde. U početku je to teško, susret sa grabljivicom koja ti je
sasvim ravna. Ali nema razloga za brigu. Verujem joj.
„Naravno“, prošaputao sam i uspravio se pored njega premda nisam mogao
da se oslobodim krute napetosti.
Možda zato što me nije upoznao sa svojim poznanicima. Možda je ovaj
neobični instinkt odbrane bio suviše snažan kada nekim već vlada novorođena
strast. Povećao sam kontrolu nad zaključanim mišićima. Neću ga sada razočarati.
„Jesi li to ti, Karlajle?“, odjeknuo je glas nalik na jasni, duboki zvuk
crkvenog zvona.
Najpre je samo jedan vampir izašao iz snegom posutog drveća. Bila je to
najkrupnija žena koju sam ikada video – viša i od Karlajla i od mene, širih ramena
i još debljih ekstremiteta. Ali nije kod nje bilo ničeg muževnog. Njena građa bila
je sasvim ženska – agresivno, silovito ženska. Jasno je bilo da večeras nije imala
nameru da se pretvara da je ljudsko biće – nosila je samo jednostavnu lanenu
dugačku košulju bez rukava i srebrni lanac složenog rada umesto pojasa.
U nekom drugom životu poslednji put sam na ovaj način primetio ženu, i
otkrio sam da ne znam kuda da gledam. Usredsredio sam pogled na njeno lice,
koje je, kao i njeno telo, bilo sasvim žensko. Usne su joj bile pune i izvijene,
tamnocrvene oči ogromne i uokvirene trepavicama debljim od iglica na granama
bora. Sjajna crna kosa bila joj je skupljena u punđu na temenu, a u mestu su je
držala dva nemarno postavljena tanka drvena štapića.
 Osetio sam neobično olakšanje što vidim još jedno lice nalik na Karlajlovo
– savršeno, glatko, lišeno mesnate zgrudvanosti ljudskih lica. Simetrija njenog lica
me je smirivala.
Pola sekunde kasnije pojavio se i drugi vampir, koji je provirio iza leđa
krupnije vampirice. Ova je bila manje upadljiva – tek sitna devojka, tek nešto
starija od deteta. I dok se činilo da kod visoke vampirice svega ima i u prekomernoj
količini, ova devojka je bila slika i prilika nedostatka. Činilo se da je sva koščata
ispod neugledne, tamne haljine, oprezne oči bile su prevelike za njeno lice, premda
je ono, kao i lice njene pratilje, bilo utešno besprekorno. Devojka je u izobilju
imala samo kosu – bila je to divlja ćuba jarkocrvenih lokni koje su izgledale
beznadežno zamršeno.
Krupnija vampirica skočila je prema Karlajlu i ja sam morao da uložim svu
samokontrolu da ne skočim između njih i ne zaustavim je. U tom trenutku sam
shvatio, posmatrajući muskulaturu njenih pozamašnih ekstremiteta, da bih mogao
samo da pokušam. Bila je to misao koja me je učila skromnosti. Možda je Karlajl
štitio i moj ego držeći me u izolaciji.
Stegla ga je u zagrljaj golim rukama. Razotkrila je sjajne zube, ali samo u
osmehu koji je delovao prijateljski. Karlajl je sklopio ruke oko njenog struka i
nasmejao se.
„Zdravo, Šivon. Dugo se nismo videli.“
Šivon ga je pustila, ali je zadržala ruke na njegovim ramenima.
„Gde si se krio, Karlajle? Počela sam da brinem da ti se nije desilo nešto
neprijatno.“ Njen glas bio je gotovo jednako dubok kao i njegov, zvonki alt, sa
melodičnim naglaskom irskih radnika na dokovima preobražen u nešto magično.
Karlajl je misli usmerio prema meni, kroz glavu mu je proletelo stotinu
munjevitih slika protekle godine. U istom trenutku Šivon je pogledala u mene, pa
skrenula pogled.
„Imao sam mnogo obaveza“, rekao je Karlajl, ali sam ja bio usredsređeniji
na njene misli.
Praktično novorođeni... ali njegove oči. Neobične su, ali nisu na isti način
neobične kao Karlajlove. Pre ćilibar nego zlato. Veoma je lep. Pitam se gde ga je
Karlajl našao.
Šivon se povukla za korak. „Nepristojna sam. Nikada nisam srela tvog
pratioca.“
„Dozvoli mi da vas upoznam. Šivon, ovo je Edvard, moj sin. Edvarde, ovo
je, kao što si do sada već shvatio, moja dugogodišnja prijateljica Šivon. A ovo je
njena Megi.“
 Devojčica je nagnula glavu u stranu, ali ne u znak pozdrava. Tanke linije
njenih obrva skupile su se kao da pokušava da dokuči nekakvu zagonetku.
Sin, pomislila je Šivon, u prvi mah zatečena ovom rečju. Ah, znači da je
rešio da stvori sebi pratioca nakon toliko godina. Pitam se zašto sada. Mora da je
mladić na neki način poseban.
Govori istinu, pomislila je Megi u istom tom trenutku. Ali nešto tu nedostaje.
Nešto Karlajl ne govori. Klimnula je jednom glavom kao da nešto sebi potvrđuje,
pa pogledala Šivon, koja me je i dalje pažljivo posmatrala.
„Edvarde, drago mi je što sam te upoznala“, rekla je Šivon. Pružila mi je
ruku, sve vreme zadržavajući pogled na mojim dužicama kao da pokušava da
odmeri njihovu tačnu nijansu.
Znao sam samo ljudsku reakciju na ovu vrstu susreta. Prihvatio sam njenu
ruku i ovlaš usnama dotakao njenu nadlanicu primetivši kako joj je koža sjajna i
glatka.
„Zadovoljstvo mi je“, odgovorio sam.
Kako ljupko. Spustila je ruku i široko mi se nasmešila. Tako lep. Pitam se
kakav dar ima, i zašto je on bio privlačan Karlajlu?
Njena misao me je zatekla – shvativši tek kada je upotrebila reč dar šta je
tačno mislila ranije kada je pretpostavila da mora da sam na neki način poseban –
ali do sada sam već imao dovoljno iskustva da sakrijem svoju reakciju pred njenim
znatiželjnim pogledom.
Naravno da je bila u pravu. Imao sam dar. Ali... Karlajl je bio iskreno
iznenađen kada je shvatio šta mogu da radim. Znao sam, zahvaljujući svom daru,
da se nije pretvarao. Nije bilo laži, nije bilo izbegavanja u njegovim mislima kada
je odgovarao na moja brojna pitanja zašto. Bio je veoma usamljen. Moja majka je
molila za moj život. Moje lice je i nesvesno obećavalo neku vrlinu koju nisam bio
sasvim siguran da sam posedovao.
Još sam razmišljao o tačnosti i netačnosti njenih pretpostavki kada se
okrenula Karlajlu. Uputila mi je još jednu, poslednju misao pre nego što se
posvetila njemu.
Sirotan. Pretpostavljam da mu je Karlajl nametnuo svoje čudnovate navike.
Zato su mu oči tako čudne. Kako je tragično – biti lišen najveće radosti ovog
života.
U to vreme me ovaj njen zaključak nije toliko mučio koliko ona njena druga
pretpostavka. Kasnije sam – razgovarali su čitave noći i nismo se vratili u naše
sobe dok sunce nije ponovo zašlo – kada smo ponovo ostali sami, razgovarao sa
njim o ovome. Karlajl mi je ispričao Šivoninu prošlost – o njenoj opčinjenosti
Volturima, njenoj znatiželji prema svetu mističnih vampirskih talenata i, najzad,
njenom otkriću čudnovatog deteta koje je, činilo se, znalo više nego što je to bilo
kom čoveku bilo moguće. Šivon je preobrazila Megi ne iz želje za društvom ili
neke lične brige za devojčicu koja bi joj, da su okolnosti bile drugačije, postala
večera, već zato što je želela da u svoju zajednicu uvrsti novi talenat. Bio je to
drugačiji način gledanja na svet, manje human od onoga koji je Karlajl uspeo da
sačuva. Sakrio je od Šivon informaciju o mom talentu (to je objasnilo Meginu
neobičnu reakciju na način na koji me je predstavio; zbog dara koji je imala, znala
je da je Karlajl nešto zadržao za sebe) jer nije bio siguran kako bi reagovala na
činjenicu da je uspeo da pronađe tako redak i moćan dar a da ga nije ni tražio. S
obzirom na to da je činjenica da imam talenat bila tek čudnovata slučajnost. Moj
dar čitanja misli bio je deo mene, pa Karlajl nije želeo da ga nemam kao što ne bi
želeo da promeni ni boju moje kose ili moj glas. No on taj dar nikada nije
posmatrao kao robu kojom bi mogao da se okoristi ili je iskoristi da stekne neku
prednost.
Često sam razmišljao o ovim otkrićima, sve manje kako je vreme prolazilo.
Počeo sam da se osećam lagodnije u ljudskom svetu, a Karlajl se vratio svom poslu
hirurga. Učio sam medicinu, između ostalog, dok je on bio odsutan, ali uvek iz
knjiga nikada u bolnici. Tek godinama kasnije Karlajl je pronašao Ezme, pa smo
se vratili izolovanijem životu dok se ona prilagođavala. Bilo je to vreme ispunjeno
novim znanjima i prijateljima, pa je prošlo još nekoliko godina pre nego što su
Šivonine sažaljive reči počele da me muče.
Sirotan... Kako je tragično – biti lišen najveće radosti ovog života.
Za razliku od one njene druge pretpostavke – koju je bilo tako lako
opovrgnuti jer sam mogao otvoreno da čitam Karlajlove najiskrenije misli – ova
ideja počela je da se gnoji. Izraz najveća radost ovog života naposletku me je
naveo da odem od Karlajla i Ezme. U potrazi za tom obećanom radošću, uzimao
sam ljudske živote misleći da, nadmeno se koristeći svojim darom, činim više
dobra nego zla.
Kada sam prvi put okusio ljudsku krv, moje telo su preplavile silovite
senzacije. Bilo je potpuno sito i potpuno zdravo. Življe nego pre. I premda krv nije
bila najboljeg kvaliteta – telo moje prve žrtve bilo je natopljeno narkoticima
gorkog ukusa – pored nje je moja uobičajena hrana podsećala na mutnu vodu. A
ipak je... moj um na neki čudnovat način ostao distanciran od zadovoljenja mog
tela. Nisam mogao da ne vidim ružnu stranu. Nisam mogao da zaboravim ono što
Karlajl mora da misli o mom izboru.
Pretpostavio sam da će ova preterana osetljivost izbledeti. Pronalazio sam
vrlo loše ljude koji su se trudili da im tela budu čista, premda nije isto moglo da
se kaže za njihove ruke, i uživao u boljem kvalitetu njihove krvi.
 U glavi sam beležio broj života koje sam možda spasao izigravajući sudiju,
porotu i dželata. Čak i da sam samo jedan život spasavao po ubistvu, tek sledeću
žrtvu na spisku, nije li to bilo bolje nego da sam ostavio ove ljudske grabljivce na
životu?
Prošle su godine pre nego što sam odustao. Nikada nisam tada bio siguran
zašto krv nije bila krunska životna ekstaza za kakvu ju je Šivon smatrala, zašto su
mi Karlajl i Ezme nedostajali više nego što sam uživao u svojoj slobodi, zašto mi
se činilo da se teret svakog ubistva gomila dok nisam ostao osakaćen pod ovim
silnim teretom. Tokom godina, nakon što sam se vratio Karlajlu i Ezme i s mukom
ponovo učio sve discipline koje sam napustio, došao sam do zaključka da Šivon
možda ne poznaje ništa veće od zova krvi, ali da sam ja rođenjem stekao nešto
mnogo bolje.
A sada su mi se reči koje su me nekada progonile vratile sa iznenađujućom
silinom.
Najveća radost ovog života.
Nisam gajio sumnje. Sada sam znao značenje ovog izraza. Najveća radost
mog života bila je ova krhka, hrabra, topla, pronicljiva devojka koja je tako
spokojno spavala u mojoj blizini. Bela. Najveća radost koju je život imao da mi
ponudi, i najveći bol kada je izgubim.
Telefon mi je tiho zavibrirao u džepu. Izvadio sam ga i video broj, pa ga
prineo uhu.
„Vidim da ne možeš da govoriš“, rekla je Alis tiho. „Ali sam mislila da bi
želeo da znaš. Sada je osamdeset – dvadeset. Ma šta da radiš, samo nastavi.“
Prekinula je vezu.
Naravno da nisam mogao da verujem sigurnosti njenog glasa kada nisam
mogao da joj pročitam misli i ona je to znala. Mogla je da me laže preko telefona.
Ali sam ipak bio ohrabren.
Uživao sam, davio se i kupao u ljubavi prema Beli. Mislio sam da mi neće
biti teško da nastavim to da radim.
 16. ČVOR

Bela je te noći spavala toliko čvrsto da je to bilo uznemiravajuće.

Meni se činilo da sam sada već dugo, od prvog trenutka kada sam osetio
njen miris, nemoćan da svoj um sprečim da se ne klati divlje iz jednog ekstrema u
drugi svakog minuta u toku dana. Ova noć bila je gora nego obično – teret
neposredne opasnosti gurnuo me je na vrhunac stresa, koji je bio snažniji od svega
što sam iskusio za sto godina.
A Bela je spavala, opuštenih ekstremiteta, glatkog čela i podignutih uglova
usana, tiho dišući, ravnomerno kao metronom. Za svih noći koje sam proveo pored
nje, nikada nije bila ovako spokojna. Šta je to značilo?
Mogao sam samo da pomislim da je to značilo da nije razumela. Uprkos
svim mojim upozorenjima, ona i dalje nije verovala da su ona istinita. Imala je
previše poverenja u mene. To je bila greška.
Nije se promeškoljila kada je njen otac provirio u sobu. Još je bilo veoma
rano; sunce još nije bilo izašlo. Ja sam ostao gde sam bio, siguran da sam nevidljiv
u mom senovitom uglu. Skrivene misli njenog oca bile su obojene kajanjem,
krivicom. Ništa previše ozbiljno, pomislio sam, prosto svest da je ponovo ostavlja
samu. Na trenutak se pokolebao, ali osećanje obaveze – planovi, prijatelji, obećani
prevoz – odvuklo ga je od nje. To je bila moja pretpostavka na osnovu onog što
sam uspeo da naslutim iz njegovih misli.
Čarli je nadigao mnogo buke sakupljajući stvari iz ormana za kapute ispod
stepenica. Bela nije reagovala na metež. Kapci joj nisu ni zatreperili.
Nakon što je Čarli otišao, na mene je došao red da izađem, premda sam bio
nevoljan da napustim spokojstvo njene sobe. Uprkos svemu, njen spokojni san mi
je umirio duh. Udahnuo sam poslednji put vatru punim plućima, a zatim je zadržao
u grudima, privijajući bol uza se dok ne budem mogao ponovo da ga dopunim.
Metež se nastavio čim se probudila; mir koji je pronašla u snovima, ma
kakav bio, nestao je sa zorom. Zvuk njenog kretanja je bio žuran, i nekoliko puta
sam video kako povlači zavese, gleda da li dolazim, pomislio sam. Zbog toga sam
postao nestrpljiv da ponovo budem sa njom, ali dogovorili smo vreme susreta i
nisam želeo prerano da prekidam njene pripreme. Ja sam svoje pripreme obavio,
ali su mi se one činile nepotpune. Da li sam ikada mogao biti istinski spreman za
dan kao što je bio ovaj?
Poželeo sam da mogu da osetim radost – čitav dan ću provesti pored nje,
dobiću odgovore na sva pitanja koja mogu da postavim, biću okružen njenom
toplinom. U isti mah sam poželeo da mogu tog časa da okrenem leđa njenoj kući
i pobegnem u suprotnom smeru – da mogu da budem dovoljno snažan da
pobegnem na drugu stranu sveta i ostanem tamo da je nikada više ne dovedem u
opasnost. Ali setio sam se Alisinih vizija Belinog praznog, ispijenog lica i znao
sam da nikada neću biti toliko snažan.
Do trenutka kada sam skočio sa drveta i prešao travnjak, uspeo sam da
ubacim sam sebe u sasvim lepo mračno raspoloženje. Pokušao sam da izbrišem
dokaze mog stanja uma sa lica, ali činilo se da nisam mogao da se setim kako da
na pravi način oblikujem mišiće.
Tiho sam pokucao, svestan da osluškuje, a zatim čuo kako njena stopala
nesigurno prelaze poslednjih nekoliko stepenica koje su je delile od hodnika.
Potrčala je do vrata i dugo se borila sa rezom, uspevši najzad da otvori vrata sa
takvom silinom da su glasno tresnula o zid.
Pogledala me je u oči i naglo se umirila, a spokoj od prošle noći ogledao joj
se u osmehu.
I moje raspoloženje se razvedrilo. Udahnuo sam i zamenio ustajalu vatru
svežim bolom, ali bol je bio mnogo manji od radosti što sam s njom.
Znatiželja me je naterala da obratim pažnju na njenu odeću. Za koju se
odevnu kombinaciju odlučila? Smesta sam se setio komada odeće koje sam video
– sada kada razmislim o tome, ovaj džemper se nalazio na najistaknutijem mestu,
bio je prebačen preko zastarelog kompjutera, ispod njega se nalazila bela košulja,
a farmerke odmah sa strane. Svetlosmeđa boja, bela kragna, srednje tamne
farmerke... Nisam morao da pogledam sebe da bih znao da su nijanse i stil bili
gotovo identični.
Nasmejao sam se. Ponovo nešto zajedničko.
„Dobro jutro.“
„Šta nije u redu?“, upitala je.
Bilo je hiljadu odgovora na to pitanje i ja sam na trenutak ostao zatečen, ali
sam tada video kako gleda svoju odeću i zaključio da je tražila razlog koji se krio
iza mog smeha.
„Uskladili smo odeću“, objasnio sam.
Ponovo sam se nasmejao kada je, iznenađeno, još jednom odmerila
pogledom našu odeću, pogledavši najpre moju, a zatim i svoju. Iznenada je počela
da se mršti. Zašto? Teško mi je bilo da na ovu slučajnost gledam kao na ma šta
drugo do blago zabavnu. Postoji li neki dublji razlog iz kog je odabrala ovu odeću,
neki razlog zbog koga ju je moj smeh ljutio? Kako da je to pitam a da ne zvučim
čudno? Mogao sam samo da budem siguran da njen razlog za odabir ovakve odeće
nije bio isti kao moj.
 Zadrhtao sam u sebi pri pomisli na svrhu koja je stajala iza mog odabira
odeće i zbog onoga što je to nagoveštavalo. Ali ne bi trebalo da se povlačim od
ovoga. Ne bi trebalo da želim da se krijem od nje. Zaslužila je da zna sve.
Osmeh joj se vratio dok me je vodila do svog kamioneta – iznenada je bio
samozadovoljan. Nisam nameravao da prekršim obećanje koje sam joj dao, ali nije
mi to naročito dopadalo. Znao sam da to nije racionalno. Vozila je samu sebe u
ovom drevnom čudovištu svakog dana i ništa joj se loše nikada nije desilo.
Naravno, ono loše, činilo se, čekalo je da se ja pojavim i da budem njegov užasnuti
svedok. Moj izraz lica mora da ju je naveo da pomisli da sam ljut zbog našeg
dogovora.
„Dogovorili smo se“, likovala je, naginjući se preko sedišta da otključa
suvozačeva vrata.
Mogao sam samo poželeti da su moje brige bile toliko trivijalne.
Stari motor se zakašljao, pa oživeo. Metalna karoserija je toliko silovito
zavibrirala da sam se zabrinuo da se nešto otkačilo.
„Kuda?“, gotovo je povikala pokušavajući da nadglasa kakofoniju. Cimnula
je menjač u položaj za rikverc i osvrnula se preko ramena.
„Veži se“, insistirao sam. „Već sam nervozan.“
Prostrelila me je mračnim pogledom, ali je zakopčala pojas, pa uzdahnula.
„Kuda?“, ponovila je.
„Idi Auto-putem 101 na sever.“
Držala je pogled na putu dok je polako vozila kroz grad. Pitao sam se hoće
li ubrzati kada izađemo na glavni put, ali ona je nastavila da vozi četiri kilometra
ispod ograničenja. Sunce je još bilo nisko na istočnom horizontu, obavijeno
tankim slojevima oblaka. Ali, ako je verovati Alis, biće sunčano do podneva. Pitao
sam se da li ćemo – ovim tempom – biti bezbedni u šumi pre nego što me sunce
obasja.
„Jesi li planirala da izađeš iz Forksa pre mraka?“, pitao sam, znajući da neće
dozvoliti da oklevećem njen kamionet. Reagovala je baš kao što sam i očekivao.
„Ovaj kamionet je dovoljno star da bude deda tvojim kolima“, brecnula se.
„Imaj malo poštovanja.“ Ali je poterala motor da ide malo brže. Sada je vozila tri
kilometra ispod ograničenja.
Osetio sam malo olakšanje kada smo najzad izašli iz centra Forksa. Uskoro
je ispred prozora bilo više šume nego civilizacije. Motor je nastavio da grmi kao
pneumatski čekić kada razbija granit. Ona ni na sekund nije sklanjala pogled s
puta. Želeo sam da kažem nešto, da je pitam o čemu razmišlja, ali nisam želeo da
joj odvlačim pažnju. Bilo je nečeg gotovo divljeg u njenoj usredsređenosti.
„Skreni desno na 110“, rekao sam joj.
 Klimnula je, pa sasvim usporila da bi skrenula.
„Sada se vozimo dok ima asfalta.“
„Šta se tamo nalazi?“, pitala je. „Na kraju asfalta?“
Prazna šuma. Potpuno odsustvo svedoka. Čudovište. „Staza.“
Glas joj je bio stegnutiji, viši, kada je odgovorila i dalje gledajući samo u
put. „Pešačićemo?“
Briga u njenom glasu me je zabrinula. Nisam razmišljao... Udaljenost je bila
mala, a put nije bio težak, nije se mnogo razlikovao od staze iza njene kuće.
„Je li to problem?“ Da li sam mogao da je odvedem negde drugde? Nisam
imao rezervni plan.
„Ne“, odvratila je žurno, ali je njen glas i dalje bio malo napet.
„Ne brini“, utešio sam je. „To je svega osam kilometara ili otprilike toliko,
a mi nigde ne žurimo.“ Zaista – osetivši iznenada nalet panike kada sam shvatio
koliko je ta udaljenost mala – ništa mi ne bi bilo milije nego odlaganje.
Bora između očiju se vratila. Nakon nekoliko praznih sekundi počela je da
žvaće donju usnu.
„O čemu razmišljaš?“
Je li želela da se vrati? Da li se predomislila? Je li poželela da jutros nije
otvorila vrata?
„Samo se pitam kuda idemo“, odgovorila je. Želela je da zvuči nemarno, ali
je promašila tonalitet.
„To je mesto na koje volim da idem kada je vreme lepo.“ Pogledao sam kroz
prozor, pa je i ona to učinila. Oblaci su sada bili tek tanki veo. Uskoro će ih sunce
sagoreti.
Šta je mislila da će videti kada sunce dotakne moju kožu? Kakvu je mentalnu
sliku prizvala da objasni sebi današnji izlet?
„Čarli je rekao da će danas biti toplo.“
Pomislio sam na njenog oca, zamislio ga pored reke kako uživa u prijatnom
danu. Nije znao da je bio na raskrsnici, i da košmar koji može da mu razori život
preti da obuzme njegov svet.
„Jesi li rekla Čarliju šta danas planiraš da radiš?“, pitao sam bez nade.
Nasmešila se gledajući put pred sobom. „Ne.“
Voleo bih da nije zvučala tako srećno. Međutim, znao sam da postoji jedan
svedok, jedan glas koji će govoriti u Belino ime ako se ne vrati kući danas.
„Ali Džesika misli da idemo zajedno u Sijetl?“
„Ne“, rekla je samozadovoljno. „Rekla sam joj da si otkazao – što je istina.“
 Molim? Nisam to čuo. Mora da se desilo dok sam lovio sa Alis. Bela je
pokrila moje tragove kao daje želela da mi pomogne da se nekažnjeno izvučem za
ubistvo.
„Niko ne zna da si sa mnom?“
Blago se trgla čuvši moj ton, ali je tada podigla bradu i naterala sebe da se
nasmeši. „Zavisi. Pretpostavljam da si rekao Alis?“
Morao sam duboko da udahnem da bi mi glas ostao smiren. „To je vrlo
korisno, Bela.“
Njen osmeh je nestao, ali ničim drugim nije pokazala da me je čula.
„I toliko te je Forks ubacio u depresiju da si postala sklona samoubistvu?“
„Rekao si da bi to moglo da ti prouzrokuje nevolje“, izgovorila je tiho.
Nestalo je sve duhovitosti iz njenog glasa. „Ako nas vide zajedno u javnosti.“
Savršeno sam se sećao tog razgovora i zapitao sam se kako je mogla to da
razume tako naopako. Nisam joj to rekao da bi dovela sebe u još ranjiviji položaj.
Rekao sam joj to da bi pobegla od mene.
„Znači, ti brineš zbog nevolje u koju bih ja mogao da zapadnem?“, pitao
sam kroza zube, pokušavajući da reči složim tačnim redosledom da ne može da ne
čuje neizbežnu besmislenost položaja u koji je samu sebe dovela. „Ako se ne vratiš
kući?“
Klimnula je jednom, sve vreme gledajući put pred sobom.
„Kako možeš da ne vidiš koliko sam pogrešan?“, prosiktao sam, suviše ljut
da usporim reči u nešto što će njoj biti razumljivo. Njoj nije vredelo govoriti.
Moraću da joj pokažem.
Izgledala je nervozno, ali na nov način, gotovo je skrenula pogled prema
meni, ali ga ni u jednom trenutku nije sklonila s puta. Uplašila se mog gneva, ali
ne na način na koji je trebalo da se plaši. Samo je brinula da sam zbog nje nesrećan.
Nisam morao da čitam misli da bih predvideo već utvrđeni obrazac.
Kao i obično, nisam zaista bio ljut na nju – samo na sebe. Da, njeni odgovori
uvek su bili naopaki. Ali to je bilo zato što su na jedan drugi način uvek bili
ispravni. Uvek je bila suviše dobra. Ukazivala mi je poverenje koje nisam zaslužio,
brinula za moja osećanja kao da su ona bila važna. Upravo ju je njena dobrota
dovela u ovu opasnost. Njena vrlina, moj porok, dve suprotnosti koje su nas
vezivale.
Stigli smo do kraja asfaltiranog puta. Bela je parkirala kamionet na
proširenju pored puta i isključila motor. Nagla tišina bila je gotovo šokantna nakon
dugotrajne agresije na čulo sluha. Otkopčala je pojas i žurno izašla iz kamioneta
ne gledajući me. Stajala mi je okrenuta leđima dok je svlačila džemper preko
glave. Borila se sa njim nekoliko sekundi, a zatim je vezala rukave oko struka.
Iznenadio sam se kada sam video da njena košulja nije bila slična mojoj samo po
boji; i njoj su ruke bile gole do ramena. Ovo je bilo više nego što sam bio navikao
da vidim, ali uprkos fascinaciji koja se odmah javila, ja sam u najvećoj meri osećao
brigu. Sve što mi je remetilo koncentraciju bilo je opasno.
Uzdahnuo sam. Nisam želeo da nastavim dalje. Bilo je mnogo ozbiljnih
razloga, razloga koji su bili pitanje života i smrti, ali u ovom trenutku moj najveći
strah bio je izraz na njenom licu i gađenje u njenim očima kada me najzad vidi.
Suočiću se sa tim neposredno. Pretvaraću se da sam hrabar, da sam veći od
ovog sebičnog straha, pa makar to bila samo gluma.
I ja sam svukao svoj džemper osećajući se neumesno upadljivo. Nikada
nisam otkrio ovoliko kože nikome osim mojoj porodici.
Stegao sam vilicu i izašao iz kamioneta – ostavivši džemper u njemu da ne
bih pao u iskušenje – i zatvorio vrata. Zurio sam u šumu. Možda se neću osećati
toliko ogoljeno ako se sklonim s puta i uđem u šumu.
Osetio sam njen pogled na sebi, ali sam se suviše plašio da se okrenem.
Pogledao sam preko njenog ramena.
„Ovuda.“ Reči su zvučale odsečno, suviše brzo. Morao sam da ovladam
svojim nemirom. Polako samo pošao napred.
„Staza?“ Glas joj je bio za oktavu viši nego obično. Ponovo sam pogledao u
nju – izgledala je nervozno dok je zaobilazila prednju stranu kamioneta da bi mi
se pridružila. Mnogo je toga moglo da je plaši, nisam mogao da budem siguran šta
je u pitanju.
Pokušao sam da zvučim kao normalna osoba. Lako, vedro. Možda ću moći
da ublažim njenu strepnju ako već ne mogu svoju. „Rekao sam da na kraju puta
postoji staza, ali ne i da ćemo ići njome.“
„Nema staze?“ Reč staza je izgovorila kao da govori o poslednjem pojasu
za spasavanje na brodu koji tone.
Ispravio sam ramena, razvukao usne u lažan osmeh i okrenuo se prema njoj.
„Neću dozvoliti da se izgubiš“, obećao sam.
Bilo je gore nego što sam očekivao. Otvorila je usta širom, kao lik u komediji
uz čiji nastup je išla traka nasnimljenog smeha. Pogledala me je, pa sklonila
pogled, pa ponovo odmerila pogledom moju ogoljenu kožu.
A to nije bilo ništa. Samo bleda koža. Pa, izuzetno bleda koža, savijena na
blago neljudski način preko moje naglašene neljudske muskulature. Ako je ovo
njena reakcija na moju kožu u hladovini...
Lice joj se snuždilo. Kao da je na nju prešla moja ranija utučenost, i kao da
ju je pogodila težinom svih mojih sto godina. Možda je ovo bilo sve što je bilo
potrebno. Možda je videla dovoljno.
 „Želiš li da ideš kući?“
Ako je želela da me ostavi, ukoliko poželi da sada ode, pustiću je da ode.
Gledaću je kako nestaje i istrpeti to. Nisam bio sasvim siguran kako, ali pronaći
ću način.
Oči su joj sevnule u nekoj nedokučivoj reakciji i ona je rekla „Ne!“ toliko
brzo da se činilo da mi je odbrusila. A zatim mi je žurno prišla, toliko blizu da je
trebalo samo da se nagnem nekoliko centimetara, pa da dotaknem nadlakticom
njenu.
Šta je to značilo?
„Šta nije u redu?“, pitao sam. U njenim očima se i dalje video bol, bol koji
nije imao smisla kada se posmatra u kombinaciji sa njenim postupcima. Je li želela
da me ostavi ili ne?
Glas joj je bio tih i gotovo bezizražajan kada je odgovorila: „Nisam naročito
vešta u pešačenju po prirodi. Moraćeš da budeš veoma strpljiv.“
Nisam joj baš verovao, ali bila je to laž iz dobre namere. Očigledno je brinula
zbog nedostatka prave staze kojim bi mogla da ide, ali to teško da je bilo dovoljno
da izazove tugu na njenom licu. Nagnuo sam se bliže i nasmešio se što sam nežnije
mogao, pokušavajući da joj izmamim osmeh. Mrska mi je bila senka nesreće koja
je lebdela oko ivica njenih usana i očiju.
„Umem ja da budem strpljiv“, uverio sam je vedrijim tonom. „Ako se silno
potrudim.“
Blago se nasmešila na ove moje reči, ali je jedna strana njenih usana odbijala
da se podigne.
„Vodim te kući“, obećao sam. Možda je osećala da nema izbora nego da se
suoči sa ovim vatrenim krštenjem, da mi je to na neki način bila dužna. Nije mi
ništa dugovala. Bila je slobodna da ode kad god je to želela.
Njen odgovor me je iznenadio. Umesto da sa olakšanjem prihvati ono što
sam joj nudio, ona me je prostrelila mrkim pogledom. Kada je progovorila, glas
joj je bio zajedljiv:
„Ako želiš da pešačim osam kilometara kroz džunglu, onda bi bolje bilo da
kreneš.“
Zurio sam u nju zabezeknuto, čekao da kaže još nešto – da mi pojasni kako
sam je uvredio – ali ona je samo podigla bradu i izazovno zažmirila.
Ne znajući šta drugo da radim, pružio sam ruku da joj pokažem da krene,
dok sam drugom podizao granu koja se pružala ispred nje. Besno je prošla ispod
grane, a zatim besno sklonila jednu manju granu s puta.
U šumi je bilo lakše. Ili mi je možda samo bio potreban trenutak da obradim njenu
prvobitnu reakciju. Pošao sam napred pridržavajući rastinje da bi mogla
nesmetano da prođe. Pogled je uglavnom držala oboren, ne kao da izbegava da me
pogleda, već kao da ne veruje tlu. Video sam kako pogledom strelja korenje preko
koga je gazila i tada shvatio – trapava osoba će osećati nervozu na neravnom
terenu. Ali to i dalje nije objašnjavalo njenu raniju setu ni gnev koji ju je smenio.
Mnogo toga u šumi bilo je lakše nego što sam očekivao. Ovde smo bili
potpuno sami, bez svedoka, a ipak se nije osećala opasnost. Čak ni onih nekoliko
puta kada smo naišli na prepreku – stablo koje je palo preko puta, stenovitu
izbočinu koja je bila suviše visoka da se prekorači – kada sam instinktivno
priskakao u pomoć nije mi bilo ništa teže da je dodirnem nego u školi. Doduše,
nije bilo teško, nije pravilan izbor reči. Bilo je to uzbudljivo, prijatno, baš kao i
pre. Kada sam je nežno podigao, čuo sam kako joj srce udvostručuje ritam.
Zamišljao sam da bi i moje srce tako zvučalo kada bi moglo da kuca.
Verovatno mi se sve činilo bezbedno, ili dovoljno bezbedno jer sam znao da
ovo nije bilo mesto koje sam imao na umu. Alis nikada nije videla kako ubijam
Belu usred šume. Kada samo ne bih morao da u glavi držim Alisinu viziju...
Naravno, nepoznavanje te moguće budućnosti, nepripremljenost na nju mogla je
da bude upravo neznanje koje bi dovelo do Beline smrti. Sve se to vrtelo ukrug i
bilo nemoguće.
Poželeo sam, ne prvi put u životu, da mogu naterati mozak da uspori. Da ga
primoram da funkcioniše ljudskom brzinom, makar samo na jedan dan, na sat, da
ne bih imao vremena da bez prestanka opsesivno razmišljam o istim problemima
za koje nije postojalo rešenje.
„Koji rođendan ti je bio omiljeni?“, pitao sam je. Očajnički mi je bilo
potrebno nešto što će mi zaokupiti misli.
Usne je izvila u nešto što je bilo na pola puta između zajedljivog smeška i
mrštenja.
„Šta je bilo?“, pitao sam. „Zar nije moj dan za pitanja?“
Nasmejala se, pa mahnula rukom kao da tera tu brigu od sebe. „U redu je.
Samo ne znam odgovor. Ne volim mnogo rođendane.“
„To je... neobično.“ Nisam mogao da se setim nijednog drugog tinejdžera
koga sam sreo da je razmišljao na ovaj način.
„Preveliki je to pritisak“, rekla je, pa slegnula ramenima. „Pokloni i te stvari.
Šta ako ti se ne dopadnu? Moraš od samog početka da paziš na izraz lica da ne
povrediš nekoga. A ljudi te pažljivo gledaju.“
„Tvoja majka nije intuitivna kada su u pitanju pokloni?“, naslutio sam.
 Njen osmeh je bio zagonetan. Video sam da neće reći ništa negativno za
svoju majku, ali sam video i da se opekla sa njom.
Osamsto metara prešli smo u tišini. Nadao sam se da će reći više, ili da će
postaviti pitanje kojim će mi reći o čemu razmišlja, ali ona je gledala tlo šume i
koncentrisala se na njega. Pa sam pokušao ponovo:
„Ko ti je bio omiljeni nastavnik u osnovnoj školi?“
„Gospođa Hepmanik“, odgovorila je bez razmišljanja. „Drugi razred.
Puštala me je da na času čitam praktično kad god sam to želela.“
Nasmešio sam joj se. „Ideal.“
„Ko je tebi bio omiljeni nastavnik u školi?“
„Ne sećam se“, podsetio sam je.
Namrštila se. „Dobro. Izvini, nisam razmišljala.“
„Nema potrebe da se izvinjavaš.“
Još četiri stotine metara smo prešli dok sam se ja dosetio pitanja koje je neće
tako lako okrenuti protiv mene.
„Psi ili mačke?“
Nagnula je glavu u stranu. „Nisam sasvim sigurna... mislim, možda mačke?
Mazne, ali nezavisne, zar ne?“
„Jesi li ikada imala psa?“
„Nikada nisam imala ni mačku ni psa. Mama kaže da je alergična.“
Njen odgovor je bio čudnovato skeptičan.
„Ne veruješ joj?“
Ponovo je zastala, nije želela da bude nelojalna. „Pa“, rekla je polako.
„Uhvatila sam je kako mazi mnogo tuđih pasa.“
„Pitam se zašto...“, razmišljao sam.
Bela se nasmejala. Bio je to bezbrižan zvuk, potpuno lišen svake gorčine.
„Čitavu večnost sam je nagovarala da mi dozvoli da nabavim ribicu. Najzad
sam shvatila da je brinula da će zbog toga morati češće da boravi kod kuće. Rekla
sam ti koliko je volela da svakog vikenda putuje – da posećuje manje gradove ili
manje istorijske spomenike koje nikada pre nije videla. Pokazala sam joj one
tabletice sa tajmerom koje izbacuju hranu u akvarijum i koje mogu da hrane ribice
čitave nedelje, pa je popustila. Rene prosto ne može da podnese sidro. Mislim, već
je imala mene, zar ne? Jedno ogromno sidro koje joj je promenilo život bilo je
dovoljno. Nije nameravala da dobrovoljno pristane na još jedno.“
Trudio sam se da mi lice bude bezizražajno. Ovaj njen uvid – u koji nisam
ni na trenutak sumnjao jer je uvek lako uspevala mene da prozre – bacao je
mračnije svetlo na moje tumačenje njene prošlosti. Da nije Belina potreba da bude
negovateljica bila utemeljena manje na bespomoćnosti njene majke, a više na
osećanju da mora da zasluži svoje mesto? Ljutila me je pomisao da se Bela u
nekom trenutku u životu mogla osećati neželjeno, ili je morala da dokazuje koliko
vredi. Imao sam čudnu želju da je dvorim na neki društveno prihvatljiv način, da
joj pokažem da je samo njeno postojanje i više nego dovoljno.
Nije primetila kako se trudim da kontrolišem svoju reakciju. Ponovo se
nasmejala, pa nastavila: „Verovatno je bolje što nikada nismo pokušale da gajimo
ništa osim zlatne ribice. Nisam bila naročito dobar vlasnik kućnih ljubimaca.
Mislila sam da sam prvu previše hranila, pa sam drugoj smanjila količinu hrane,
ali to je bila greška. A treća je...“, pogledala me je zbunjeno, „zaista ne znam kakav
je ona problem imala. Stalno je iskakala iz akvarijuma. Naposletku je nisam
pronašla na vreme.“ Namrštila se. „Tri zaredom – pretpostavljam da to znači da
sam serijski ubica.“
Nemoguće je bilo suzbiti smeh, ali nije delovala uvređeno. Nasmejala se sa
mnom.
Svetlost se izmenila kako se naš smeh smirivao. Sunce koje je Alis obećala
podiglo se iznad gustih krošnji i ja sam odmah ponovo osetio nemir i strepnju.
Znao sam da je ovo osećanje – trema je bila najbliža reč koje sam mogao da
se setim – bilo istinski smešno. Pa šta ako Beli budem odbojan? Ako me zgađeno
odbaci? To je bilo u redu. I bolje od toga. To je bukvalno bila najmanja, najsitnija
vrsta nesreće koja je danas mogla da me povredi. Da li je taština, krhkost ega zaista
bila tako snažna sila? Nikada nisam verovao da ima takvu moć nada mnom i nisam
to mislio ni sada. Opsesivno razmišljanje o ovom razotkrivanju sprečavalo me je
da opsesivno razmišljam o nečem drugom. Kao što je odbijanje koje će uslediti
nakon gađenja. Činjenici da će me Bela ostaviti i svest da moram da je pustim.
Hoće li se toliko uplašiti da će odbiti da je odvedem nazad do kamioneta? Moram
barem bezbedno da je dovedem do puta. Odatle može da nastavi dalje sama.
I premda mi se činilo da bi čitavo telo moglo da mi se uruši od bola tog
prizora, postojalo je nešto još mnogo gore – predstojeći test koji je Alis videla.
Ako ne prođem test... nisam to mogao ni da zamislim. Kako ću to preživeti? Kako
ću pronaći način da prestanem da živim?
Bili smo tako blizu.
Bela je primetila promenu svetlosti dok smo prolazili kroz ređi deo šume.
Namrštila se šaljivo. „Jesmo li stigli?“
Pretvarao sam se da sam jednako vedar. „Još malo. Vidiš li svetlo napred?“
Namrštila se gledajući u šumu pred nama, a između obrva joj se ponovo
pojavila ona bora. „Uh, zar bi trebalo?“
 „Možda je još rano za tvoje oči“, rekao sam.
Slegnula je ramenima. „Vreme je za posetu oftalmologu.“
Tišina se činila težom kako smo odmicali. Video sam kada je ugledala
blistavu svetlost na livadi. Nasmešila se gotovo nesvesno i produžila korak. Nije
više gledala u tlo; pogled je prikovala za sunčevu svetlost koja se probijala do nas.
Njena želja je samo povećavala moju nevoljnost. Više vremena. Samo još sat ili
dva... Da li bismo mogli da zastanemo ovde? Hoće li mi oprostiti ako se povučem?
Ali znao sam da nema svrhe odlagati. Alis je videla da će do ovoga doći, pre
ili kasnije. Izbegavanje ovo nikada neće olakšati.
Bela je sada predvodila, nije oklevala dok je kroz paprat izbijala na livadu.
Poželeo sam da mogu da joj vidim lice. Mogao sam da zamislim koliko će
ovo mesto bili lepo po ovakvom danu. Osećao sam miris poljskog cveća, slađi na
toplini, i čuo tihi žubor potoka na drugoj strani livade. Insekti su zujali, a ptice, u
daljini, pevale i gukale. Sada u blizini nije bilo ptica – moje prisustvo je bilo
dovoljno da otera sve krupnije životinje odavde.
Gotovo pobožno je izašla na zlatnu svetlost. Pozlatila joj je kosu i istakla
sjaj njene kože. Prstima je prelazila preko visokog cveća i ponovo me podsetila na
Persefonu. Oličenje proleća.
Mogao sam dugo da je posmatram, možda zauvek, ali bilo je previše nadati
se da će je lepota ovog mesta naterati da na duže vreme zaboravi čudovište u
senkama. Okrenula se, zadivljenih očiju i sa začuđenim smeškom na usnama, i
pogledala me. Sa iščekivanjem. Kako se nisam pomerao, polako je krenula prema
meni. Podigla je ruku i pružila mi je u znak ohrabrenja.
Toliko sam silno želeo da budem ljudsko biće u tom trenutku da me je to
gotovo paralisalo.
Ali nisam bio ljudsko biće, i došao je trenutak za savršenu disciplinu.
Podigao sam dlan prema njoj u znak upozorenja. Razumela je, ali se nije plašila.
Spustila je ruku i ostala gde je bila. Čekala je. Znatiželjno.
Duboko sam udahnuo šumski vazduh, svesno uvlačeći njen vreli miris prvi
put u poslednjih nekoliko sati.
I premda sam verovao Alisinim vizijama, nisam bio siguran kako u ovoj
priči može da bude još nečega. Moraće da se završi sada, zar ne? Bela će me videti
i osetiti sve ono što je trebalo da oseti od samog početka: užas, gađenje, gnušanje,
odbojnost... i završiće sa mnom.
Činilo mi se da nikada neću uraditi ništa teže od ovoga, ali sam naterao sebe
da podignem stopalo i nagnem se napred.
Suočiću se sa ovim direktno.
 Ali i pored svega toga... nisam mogao da podnesem izraz koji će joj se prvi
javiti na licu. Ona će se truditi da bude blaga, ali neće moći da sakrije šok i gađenje
u tom prvom trenutku. Pa ću joj dati trenutak da se pribere.
Sklopio sam oči i iskoračio na sunčevu svetlost.
 17. PRIZNANJA

Osetio sam sunce, toplo na koži, i bilo mi je drago što to ne mogu da vidim. Nisam
želeo da sada vidim sebe. Najdužih pola sekunde u mom životu sve je bilo tiho. A
zatim je Bela vrisnula:
„Edvarde!“
Otvorio sam oči očekujući da je vidim kako beži od svega što sam joj upravo
otkrio.
Ali ona je trčala pravo prema meni usta otvorenih od straha. Ruke je blago
pružila prema meni, pa nastavila, saplićući se i teturajući se, kroz visoku travu.
Izraz na njenom licu nije bio uplašen, već očajan. Nisam razumeo šta radi.
Nisam mogao da dozvolim da naleti na mene, ma kakve namere da je imala.
Želeo sam da se drži podalje od mene. Ponovo sam podigao ruku, okrenuo dlan
prema njoj.
Zastala je, pa se na trenutak klatila u mestu isijavajući zebnju.
Dok sam zurio u njene oči, video sam u njima svoj odraz, i pomislio kako
možda ipak razumem. U njenim očima najviše sam je podsećao na čoveka u
plamenu. I premda sam pobio njene mitove, mora da je podsvesno i dalje verovala
u njih.
Bila je zabrinuta. Strepela je za čudovište radije nego što se plašila
čudovišta.
Koraknula je prema meni, a zatim zastala videvši da sam se povukao za pola
koraka.
„Boli li te?“, prošaputala je.
Da, bio sam u pravu. Nije se plašila za sebe, čak ni sada.
„Ne“, odgovorio sam šapatom.
Približila se za još jedan korak, sada oprezno. Spustio sam ruku.
I dalje je želela da mi bude bliže.
Izraz joj se promenio kako mi se približavala. Nagnula je glavu u stranu i
najpre skupila oči, pa ih raširila. Čak i sa ovoliko prostora između nas, video sam
kako je svetlost koja se prelamala sa moje kože treperila na njenoj. Pomerila se za
još jedan korak, pa za još jedan, održavajući isto odstojanje dok je polako kružila
oko mene. Ostao sam potpuno nepomičan, osećajući kako mi pogledom dodiruje
kožu dok mi se sklanjala iz vidnog polja. Disala je brže nego obično, srce joj je
tuklo brže.
 Pojavila mi se sa desne strane i sićušni smešak joj se pojavio na ivicama
usana dok je završavala krug i ponovo stajala ispred mene.
Kako može da se smeši?
Prišla je bliže, pa stala kada se našla na svega dvadeset pet centimetara od
mene. Podigla je ruku, skupila šaku blizu grudi, kao da želi da je pruži i dotakne
me, ali se plaši. Sunčeva svetlost se razletela na krhotine na mojoj ruci i uskovitlala
se na njenom licu.
„Edvarde“, izgovorila je tiho. U glasu joj se čulo čuđenje.
„Plašiš li se sada?“, upitao sam tiho.
Ponašala se kao da je moje pitanje bilo potpuno neočekivano, kao da ju je
šokiralo. „Ne.“
Zagledao sam se u njene oči, ne mogavši da se zaustavim da bezuspešno ne
pokušam – ponovo – da je čujem.
Pružila je ruku prema meni, veoma polako, sve vreme me gledajući u lice.
Pomislio sam da možda čeka da joj kažem da stane. Nisam. Toplim prstima ovlaš
je dotakla moj ručni zglob. Pažljivo je posmatrala svetlost koja je poigravala i
prelazila sa moje kože na njenu.
„O čemu razmišljaš?“, prošaputao sam. U tom trenutku je ova večita
misterija opet bila akutno bolna.
Blago je odmahnula glavom, činilo se da pokušava da pronađe odgovarajuće
reči. „Ja sam...“ Zagledala mi se u oči. „Nisam znala...“ Duboko je udahnula.
„Nikada nisam videla ništa tako lepo – nikada nisam zamišljala da nešto tako lepo
može da postoji.“
Gledao sam je zaprepašćeno.
Moja koža je plamtela najužasnijim simptomom moje bolesti. Na suncu sam
bio manje ljudsko biće nego u bilo koje drugo vreme. A ona je mislila da sam...
lep.
Automatski sam podigao ruku i okrenuo je da prihvatim njenu, ali sam
primorao sebe da je oborim, da ne dodirnem njenu.
„To je veoma čudno“, rekao sam. Mora da je svesna da je ovo deo užasa.
„Neverovatno“, ispravila me je.
„Ne odbija te moj jezivi manjak ljudskosti?“
Premda sam sada bio prilično siguran kakav će biti njen odgovor, i dalje sam
njime bio zapanjen.
Nasmešila se jednom stranom usana. „Ne odbija me.“
„Trebalo bi.“
Nasmešila se šire. „Čini mi se da je ljudskost prilično precenjena.“
 Oprezno sam izvukao ruku iz njenih toplih prstiju i sakrio je iza leđa. Tako
je malo cenila ljudskost. Nije shvatala dubine značaja njenog gubitka.
Bela je napravila još pola koraka prema meni, sada je bila toliko blizu da je
toplina njenog tela postala naglašenija, prisutnija od topline sunca. Podigla je lice
prema mom, a svetlost joj je pozlatila grlo, igra senki naglasila kolanje njene krvi
kroz arteriju tik iza ugla vilice.
Moje telo je reagovalo instinktivno – otrov je nadošao, mišići su se zgrčili,
misli se razletele.
Kako je brzo izbilo na površinu! Bili smo u ovoj areni vizija tek nekoliko
sekundi.
Prestao sam da dišem i za dugačak korak se povukao od nje i iznova podigao
ruku u znak upozorenja.
Nije pokušala da me sledi. „Žao mi... je“, prošaputala je podigavši glas i
pretvarajući reči u pitanje. Nije znala zbog čega se izvinjava.
Pažljivo sam opustio pluća i kontrolisano udahnuo. Njen miris nije bio ništa
bolniji nego inače – nije bio suviše snažan kako sam se delimično plašio da bi
iznenada mogao postati.
„Potrebno mi je malo vremena“, objasnio sam.
„U redu“, rekla je, i dalje šapatom.
Zaobišao sam je laganim, pažljivim koracima i otišao do sredine livade. Seo
sam na travu i zaključao mišiće kao što sam radio pre. Pažljivo sam udahnuo i
izdahnuo, osluškujući kako opreznim koracima prelazi istu razdaljinu, a zatim i
uvlačeći njen miris na usta dok je sedala pored mene.
„Je li ovo u redu?“, upitala je nesigurno.
Klimnuo sam potvrdno. „Samo me pusti da se koncentrišem.“
Oči su joj bile ogromne od zbunjenosti, od brige. Nisam želeo da
objašnjavam. I ja sam sklopio oči.
Ne iz kukavičluka, rekao sam sebi. Ili ne samo iz kukavičluka. Zaista sam
morao da se koncentrišem.
Usredsredio sam se na njen miris, na zvuk krvi koja kuljala komorama
njenog srca. Samo sam plućima dozvolio da se kreću. Svaki drugi deo mene je bio
zarobljen krutom nepokretnošću.
Belino srce, podsetio sam sebe dok su moji nevoljni sistemi reagovali na
stimulanse. Belin život.
Večito sam pazio da ne mislim na njenu krv – miris nisam mogao da
izbegnem, ali pokret, pulsiranje, njen vreli tok – to su bili detalji kojima nisam
smeo da se bavim. No sada sam ih pustio u svoj um, dozvolio im da izvrše invaziju
na moj sistem, da napadnu moju samokontrolu. Kuljanje i pulsiranje njene krvi,
ritmični udari i žuborenje. Nalet krvi kroz najveće arterije, talasanje kroz najmanje
vene. Njena vrelina, vrelina koja je u talasima zapljuskivala moju golu kožu
uprkos razdaljini među nama. Njen ukus goreo mi je na jeziku i boleo me u grlu.
Držao sam sebe kao taoca i pratio dešavanja. Jedan mali deo mog mozga
mogao je da ostane odsutan, da razmišlja i pored napada na čula. Tim malim delom
racionalnog uma do tančina sam analizirao svaku svoju reakciju. Proračunao sam
količinu snage potrebnu da se suzbije svaka reakcija, i odmerio svoju snagu
naspram tog računa. Bilo je tesno, ali sam verovao da je moja volja snažnija od
moje brutalne prirode. Za dlaku.
Ali ovo je bio Alisin čvor? Nije mi se činio... potpun.
Sve ovo vreme, Bela je sedela gotovo jednako mirno kao i ja i bavila se
svojim mislima. Je li mogla da zamisli makar deo pometnje u mom umu? Kako je
sebi objasnila ovu neobičnu, nemu pat-poziciju? Ma šta da je mislila o ovome, telo
joj je bilo mirno.
Činilo se da se vreme usporava sa njenim srčanim ritmom. Pesma ptica na
udaljenom drveću postala je pospana. Kaskade potočića su postale nekako tromi
je. Telo mi se opustilo, i čak je i voda naposletku prestala da mi ide na usta.
Dve hiljade trista šezdeset četiri otkucaja njenog srca kasnije osetio sam da
imam veću kontrolu nad sobom nego što sam je imao danima. Ključ je bio
suočavanje, kao što je Alis i predvidela. Jesam li spreman? Kako da budem
siguran? Kako ću ikada biti siguran?
I kako da prekinem ovu dugačku tišinu koju sam nametnuo? Postajala mi je
nelagodna; mora da je njoj već neko vreme nelagodna.
Promenio sam položaj i legao u travu, nemarno zavukavši jednu ruku iza
glave. Neiskreno prikazivanje fizičke manifestacije osećanja bila je stara navika.
Možda će, ako pokažem da sam opušten, ona u to poverovati.
Samo je tiho uzdahnula.
Sačekao sam da vidim hoće li progovoriti, ali ona je sedela nema kao i pre i
bavila se mislima kojima se i do sada bavila, sama na ovom udaljenom mestu sa
čudovištem koje je poput miliona prizmi reflektovalo sunčevu svetlost. Osećao
sam njene oči na koži, ali nisam je više zamišljao zgađenu. Zamišljena težina
njenog pogleda – sada kada sam znao da je to pogled divljenja, da me smatra lepim
uprkos svemu – vratila je onaj elektricitet koji sam osetio sa njom u tami, imitaciju
života u mojim venama.
Izgubio sam se u ritmovima njenog tela, pustio da se izmešaju zvuk, toplina
i miris, i otkrio da i dalje mogu da ovladam svojim neljudskim požudama čak i
kada se ova fantomska struja kretala ispod moje kože.
 Ali to mi je najvećim delom okupiralo pažnju. I ovaj mirni period čekanja
neizbežno će se okončati. Imaće mnogo pitanja – i ona će sada, pretpostavljao sam,
biti mnogo preciznija. Bio sam joj dužan hiljadu različitih objašnjenja. Mogu li sa
svim time da se nosim u isti mah?
Odlučio sam da pokušam da obavim još nekoliko zadataka i dalje prateći
plimu i oseku njene krvi. Videću hoće li ovo skretanje pažnje predstavljati
problem.
Najpre sam prikupio informacije. Procenio sam tačnu lokaciju ptica koje
sam čuo, a zatim prema pesmi identifikovao rod i vrstu svake. Analizirao sam
neravnomerno pljuskanje koje je otkrivalo život u potoku, i nakon što sam
uporedio količinu izbačene vode sa veličinom ribe, izveo sam zaključak o
verovatnoj vrsti ribe. Klasifikovao sam obližnje insekte – za razliku od razvijenijih
vrsta, insekti su ignorisali moju vrstu kao što bi ignorisali kamen – po brzini
mahanja krilima i visini leta, ili na osnovu tihog udaranja nožicama o tlo.
Svojoj klasifikaciji rešio sam da dodam još jedan proračun. Ako trenutno na
površini livade postoji 4.913 insekata, što je otprilike 2.015 kvadratnih metara,
koliko insekata u proseku može da postoji na 3.625 kvadratnih kilometara
Nacionalnog parka Olimpik?. Šta bi bilo kada bi populacija insekata pala za jedan
procenat na svaka tri metra nadmorske visine? Prizvao sam u glavu topografsku
mapu parka i počeo da računam.
Istovremeno sam prelistavao pesme koje sam najređe slušao u veku mog
života – ništa uobičajeno što sam čuo više od jednom. Melodije koje sam čuo dok
sam prolazio pored otvorenih vrata bara, čudnovate porodične uspavanke koje su
deca u kolevkama tepala dok sam jurio pored njihovih prozora u noći, odbačene
pokušaje studenata komponovanja koji su radili na pozorišnim projektima u
zgradama koje su bile pored moje učionice na koledžu. Žurno sam prošao kroz
stihove primećujući sve razloge iz kojih je svaki od njih bio osuđen na propast.
Njena krv i dalje je pulsirala, njena vrelina i dalje grejala, a ja sam i dalje
goreo. Ali uspevao sam da vladam sobom. Stisak mi nije popustio. Imao sam
kontrolu. Tek dovoljnu.
„Jesi li nešto rekao?“, prošaputala je.
„Samo... pevam sam sebi“, priznao sam. Nisam znao kako da joj objasnim
jasnije ono što sam radio, a ona nije dalje ništa pitala. Osećao sam da se tišini bliži
kraj, i to me nije plašilo. Situacija gotovo da mi je postala prijatna i osećao sam se
snažno i vladao sam sobom. Možda sam ipak prošao kroz čvor. Možda smo
bezbedno prešli na drugu stranu i možda će se sada sve Alisine optimistične vizije
ostvariti.
Kada je promena u njenom disanju nagovestila novi pravac njenih misli, više
sam bio zaintrigiran nego zabrinut. Očekivao sam pitanja, ali sam čuo šuštanje
trave oko nje kada se nagnula prema meni i kada mi se zvuk pulsa u njenoj ruci
približio.
Jedan meki, topli prst polako je prešao preko moje nadlanice. Bio je to
veoma nežan dodir, ali je reakcija moje kože bila električna. Drugačija vatra od
one u grlu, i još teža da se podnese. Počeo sam da gubim nit proračuna i audio-
prisećanja, pa sasvim prestao njima da se bavim i njoj posvetio punu pažnju,
premda joj je srce vlažno pulsiralo svega trideset centimetara od mog uha.
Otvorio sam oči želeći da vidim njen izraz i pokušam da naslutim njene
misli. Nisam se razočarao. Oči su joj ponovi sijale čuđenjem, a uglovi usana bili
su izvijeni. Susrela je moj pogled i njen osmeh je postao naglašeniji. Uzvratio sam
joj istim takvim osmehom.
„Ne plašim te?“ Nisam je uplašio. Želela je da bude ovde sa mnom.
Odgovorila mi je šaljivim tonom: „Ne više nego obično.“
Nagnula se i položila čitavu šaku na moju podlakticu, polako je spuštajući
nadole prema ručnom zglobu. Koža joj je bila grozničavo vrela naspram moje i
premda su joj prsti podrhtavali, u njenom dodiru nije bilo straha. Ponovo sam
sklopio kapke dok sam pokušavao da zauzdam svoju reakciju. Elektricitet je bio
poput zemljotresa koji potresa samo središte moga bića.
„Smeta li ti?“, pitala je, pa zaustavila ruku.
„Ne“, odgovorio sam žurno. A zatim sam, želeći da zna šta osećam,
nastavio: „Ne možeš da zamisliš kakav je osećaj.“ Nisam ni ja mogao pre ovog
trenutka. Bilo je to veće od svakog zadovoljstva koje sam ikada osetio.
Prešla je prstima nazad do unutrašnje strane mog lakta, pa počela tu da
opisuje šare. Nagnula se, pa je i drugu ruku pružila prema mojoj ruci. Osetio sam
laki trzaj i shvatio da želi da okrene moju šaku. Čim sam se povinovao, obe ruke
su joj se zaledile i ona je tiho udahnula.
Podigao sam pogled, u tom trenutku shvativši svoju grešku – pokret je bio
pokret vampira, ne čoveka.
„Izvini“, promrmljao sam. Ali, čim su nam se pogledi sreli, video sam da mi
to nije naškodilo. Oporavila se od iznenađenja ne skidajući smešak sa lica. „Suviše
mi je lako da budem prirodan sa tobom“, objasnio sam joj, a zatim iznova pustio
kapke da se sklope kako bih mogao da usredsredim sva čula na dodir njene kože
na mojoj.
Osetio sam pritisak kada je pokušala da podigne moju ruku. Pomerio sam
ruku u skladu sa njenim pokretima, znajući da bi morala da uloži ozbiljan napor
da bez moje pomoći samo pomeri moju šaku. Bio sam malo teži nego što sam
izgledao.
 Prinela je moju ruku svom licu. Topao dah mi je palio dlan. Pomogao sam
joj da okrene moju ruku na jednu stranu, prateći pritisak njenih prstiju. Otvorio
sam oči i video je kako prodorno gleda, sa dugom varnica preko lica, kako se
svetlost pomera napred-nazad preko moje kože. Ponovo joj se pojavila bora
između očiju. Kakvo ju je pitanje sada mučilo?
„Reci mi šta misliš“, izgovorio sam nežno, ali sam se pitao da li čuje
preklinjanje? „I dalje mi je čudno što ne znam.“
Tek malo je nabrala usne i podigla levu obrvu samo delić centimetra. „Znaš,
mi ostali se tako sve vreme osećamo.“
Mi ostali. Mnogobrojna porodica ljudi u koju nisam spadao. Njen narod,
njena vrsta.
„Težak je to život.“ Reči nisu zvučale poput šale, kao što mi je bila namera.
„Ali nisi mi rekla.“
Odgovorila je polako: „Želela sam da mogu da znam šta ti misliš...“
Očigledno je tu bilo još nečega. „I?“
Glas joj je bio tih; ljudskom biću bi bilo teško da je čuje. „Želela sam da
mogu da verujem da si stvaran. I želela sam da se ne plašim.“
Prostrelio me je bol. Prevario sam se. Ipak sam je uplašio. Naravno da jesam.
„Ne želim da se plašiš.“ Bilo je to izvinjenje i žalopojka.
Iznenadio sam se kada se gotovo vragolasto nasmešila. „Pa, nisam ja imala
taj strah na umu, premda je to svakako nešto o čemu bi trebalo razmisliti.“
Kako je moguće da se sada šalila? Šta je htela time da kaže? Podigao sam
se, delimično suviše željan da čujem odgovor da bih nastavio da glumim
opuštenost.
„Čega se plašiš?“
Shvatio sam koliko su nam lica blizu. Njene usne bile su bliže mojima nego
ikada pre. Nisu se više smešile, razdvojile su se. Udahnula je na nos i blago spustila
kapke. Protegla se i približila kao da želi bolje da oseti moj miris, podigavši bradu
za jedan centimetar, izvila vrat i izložila žilu kucavicu.
I ja sam odreagovao.
Otrov mi je ispunio usta, slobodna ruka se pokrenula od svoje volje da je
zgrabi, a vilica se razjapila kada se nagnula prema meni.
Odgurnuo sam se od nje. Ludilo još nije zahvatilo moje noge i one su me
odnele sasvim na drugu ivicu livade. Kretao sam se toliko brzo da nisam imao
vremena da nežno oslobodim ruku od njene; silovito sam je izvukao. Moja prva
misao, dok sam se spuštao u čučanj u senci drveća, bile su njene ruke, i osetio sam
olakšanje kada sam video da ih nisam otkinuo.
 Olakšanje praćeno gađenjem. Prezirom. Odbojnošću. Sva osećanja koja sam
strepeo da ću danas videti u njenim očima umnožilo je sto godina i sigurna svest
da sam zaslužio više. Čudovište, košmar, razarač života, kasapin snova – njenih i
mojih.
Da sam bio nešto bolje, da sam bio nekako jači, taj trenutak je umesto
brutalnog bliskog susreta sa smrću mogao da bude naš prvi poljubac.
Jesam li upravo pao na testu? Je li nestala sva nada?
Oči su joj bile staklaste; beonjače se isticale oko tamnih dužica. Gledao sam
kako trepće i ponovo izoštrava pogled, kako se usredsređuje na moj novi položaj.
Dugo smo se gledali.
Donja usna joj je zadrhtala, a zatim je otvorila usta. Čekao sam, napeto,
optužbu. Da zavrišti na mene, da mi kaže da joj se više nikada ne približavam.
„Žao mi je... Edvarde“, prošaputala je gotovo nemo.
Naravno.
Morao sam duboko da udahnem pre nego što sam odgovorio.
Podesio sam glas da bude dovoljno glasan da me čuje, trudeći se da u isti
mah bude nežan. „Samo mi daj trenutak.“
Povukla se nekoliko centimetara. I dalje su joj se isticale beonjače.
Još jednom sam udahnuo. Čak i sa ove udaljenosti mogao sam da osetim
njen ukus. Izazivao je neprestani osećaj paljenja, ali ništa više od toga. Osećao
sam se... onako kako sam se inače osećao u njenoj blizini. Ni u mom umu ni u
mom telu sada nije bilo nikakvog nagoveštaja, nikakvog osećaja da čudovište
vreba tako blizu površine. Da mogu tako lako da prsnem. Poželeo sam da kriknem
i iščupam drveće iz korena. Ako nisam mogao da osetim granicu, ako nisam video
okidač, kako da je zaštitim od sebe?
Mogao sam da zamislim Alis kako me bodri. Morao sam da zaštitim Belu.
Ništa se nije desilo. Ali i pored toga što je Alis to videla, što je posmatrala moj
slom još dok je bio u budućnosti, a ne u prošlosti, nije mogla da zna kako je to.
Kako je izgubiti kontrolu nad sobom, biti slabiji od mog najgoreg impulsa. Ne
moći se zaustaviti.
Ali zaustavio si se. To bi mi rekla. Nije mogla da zna koliko je to bilo
nedovoljno.
Bela nije skretala pogled sa mene. Srce joj je kucalo dva puta brže nego što
je bilo normalno. Prebrzo. To nije moglo da bude zdravo. Želeo sam da je uzmem
za ruku i kažem joj da je u redu, da je ona dobro, da je bezbedna, da nema razloga
za brigu – ali to bi bile očigledne laži.
 I dalje sam se osećao... normalno – barem u smislu koji je ta reč imala
poslednjih meseci. Osećao sam da vladam sobom. Baš kao i pre kada je moje
samopouzdanje umalo nije ubilo.
Polako sam se vratio do nje pitajući se da li da se držim na odstojanju. Ali
nije mi izgledalo ispravno da joj preko livade dovikujem izvinjenje. Nisam
verovao sebi toliko da joj se približim kao pre. Zaustavio sam se na nekoliko
koraka, na udaljenosti dovoljnoj za razgovor i seo na tlo.
Pokušao sam da sve što osećam iskažem rečima. „Strašno mi je žao.“
Bela je trepnula, a oči su joj se ponovo raširile; njeno srce počelo je da udara
suviše brzo. Izraz na licu nije se promenio. Činilo se da joj ove moje reči ništa ne
znače, da ih nije ni registrovala.
Premda sam znao da je to loša ideja, pribegao svom uobičajenom obrascu i
pokušao da održim ležernu atmosferu. Očajnički sam želeo da uklonim zaleđeni
šok sa njenog lica.
„Da li bi me razumela kada bih ti rekao da sam samo čovek?“
Sekundu prekasno je klimnula – samo jednom. Pokušala je da se nasmeši
mom neumesnom pokušaju da ublažim situaciju, ali je zbog ovoga izgledala samo
još potresenije. Na licu joj se video bol, a zatim, najzad, i strah.
Već sam video strah na njenom licu, ali bi ona brzo odagnala moju brigu.
Svaki put kada bih se delimično ponadao da je shvatila da nisam vredan ovog
silnog rizika, ona bi me razuverila. Strah u njenim očima nikada nije bio strah od
mene.
Sve do sada.
Miris njenog straha je, oštar i metalan, natopio vazduh.
Upravo sam ovo čekao. Ono što sam uvek govorio sebi da želim. Da se ona
okrene. Da spase sebe i ostavi me u vatri i samog.
Srce je nastavilo brzo da joj tuče i ja sam poželeo da se nasmejem i
zaplačem. Dobio sam šta sam želeo.
I sve zato što mi se primakla suviše blizu. Približila mi se dovoljno da oseti
moj miris, i zaključi da joj je prijatan, baš kao što joj je moje lice bilo privlačno,
kao i svi moji drugi mamci. Sve kod mene ju je teralo da poželi da mi je bliže, što
je i bila svrha mojih draži.
„Ja sam najbolja grabljivica na svetu, zar ne?“ Sada se nisam trudio da
sakrijem gorčinu u glasu. „Sve na meni te mami – moj glas, moje lice, čak i moj
miris.“ Bilo je to prekomerno. Koja je bila svrha mog šarma i mojih draži? Nisam
ja bio duboko ukorenjena muvolovka koja čeka plen da joj sleti u usta. Zašto nisam
mogao da budem odbojan spolja koliko i iznutra? „Kao da mi je nešto od toga
potrebno!“
 Sada sam osećao kako gubimo kontrolu, ali ne na isti način. Sva moja ljubav,
čežnja i nada drobili su se u prah, hiljadu vekova žalosti pružalo se preda mnom i
ja nisam želeo više da se pretvaram. Ako ne mogu da budem srećan zato što sam
čudovište, onda ću biti to čudovište.
Skočio sam na noge i pojurio, kao i njeno srce, i obišao dva kruga oko ivice
čistine pitajući se može li da vidi ono što joj pokazujem.
Uz trzaj sam se zaustavio na mestu na kom sam i ranije stajao. Zato mi nije
bio potreban lep glas.
„Kao da bi mogla da pobegneš od mene.“ Nasmejao sam se na ovu pomisao,
na grotesknu komediju slike u mojoj glavi. Zvuk mog smeha oštro je odjeknuo
među drvećem.
Nakon lova bi usledilo hvatanje.
Najniža grana stare smrče pored mene bila mi je nadohvat ruke. Istrgao sam
je bez i najmanjeg napora. Drvo je vrisnulo i usprotivilo se, kora i iverje su
eksplodirali sa mesta povrede. Na trenutak sam u ruci odmerio težinu grane.
Otprilike četiri stotine kilograma. Nedovoljno da pobedi u okršaju sa cugom na
drugoj strani čistine sa moje desne strane, ali dovoljno da nanese štetu.
Bacio sam granu na drvo cuge ciljajući čvor desetak metara iznad tla. Moj
projektil je pogodio pravo u centar, najdeblji kraj grane je udario deblo uz
gromoglasno krckanje i rasipanje u krhotine koje su zasule paprat pod krošnjom
uz blago siktanje. Središte čvora se rascepilo i pružilo krake nekoliko desetina
centimetara u oba pravca. Cuga je zadrhtala jednom, a udar se preneo kroz korenje
u zemlju. Zapitao sam se da li sam ga ubio. Moraću da sačekam nekoliko meseci
da bih to znao. Nadao sam se da će se oporaviti; livada je bila savršena baš takva
kakva je bila.
Tako sam malo napora morao da uložim. Nisam morao da upotrebim više
od delića dostupne snage. A ipak, toliko nasilja. Toliko štete.
U dva koraka sam stajao nad njom, udaljen za dužinu ruke.
„Kao da bi mogla da mi se odupreš.“
Nestalo je gorčine iz mog glasa. Ovaj mali ispad nije mi iscedio snagu, ali
mi je pomogao da istresem nešto gneva iz sebe.
Ona se za sve ovo vreme nije pomerila. Ostala je paralisana, a oči su joj bile
širom otvorene i kao zaleđene. Gledali smo se, činilo se, dugo vremena. I dalje
sam bio ljut na sebe, ali nije više bilo žara u tom gnevu. Sve se činilo besmisleno.
Bio sam to što sam bio.
Pomerila se prva. Tek malo. Šake su joj mlitavo pale u krilo nakon što sam
se otrgao od nje, ali sada se jedna od njih uz trzaj otvorila. Prste je blago pružila
prema meni. Verovatno je bio nesvestan pokret, ali je bio jezivo sličan onom kada
je molila „Vrati se“ u snu i pružala ruke prema nečemu. Poželeo sam tada da je
sanjala mene.
Bila je to noć pre Port Andželesa, noć pre nego što sam saznao da je već
znala šta sam. Da sam znao šta joj je Džejkob Blek rekao, nikada ne bih poverovao
da bi mogla da sanja mene osim u košmaru. Ali ništa joj to nije bilo važno.
I dalje joj se u očima video užas. Naravno. Ali činilo se da se u njima vidi i
molba. Ima li i najmanje šanse da sada želi da joj se vratim? I čak i da je to istina,
da li bi trebalo?
Njen bol, njena najveća slabost – kao što mi je Alis pokazala da će biti.
Mrsko mi je bilo da je gledam uplašenu. Slamalo me je što znam koliko sam
zaslužio taj strah, ali više od ma kog ovog tereta nisam mogao da podnesem da je
gledam žalosnu. Ona mi je oduzimala sposobnost da donesem iole dobru odluku.
„Nemoj se plašiti“, preklinjao sam je šapatom. „Dajem ti reč...“ Ne, taj se
izraz suviše olako koristio. „Kunem ti se da te neću povrediti. Nemoj se plašiti.“
Polako sam joj prišao bliže, ne praveći nijedan pokret koji nije imala
vremena da predvidi. Sedao sam polako, promišljeno, pa sam se ponovo našao
tamo odakle smo počeli. Pognuo sam se malo da bi moje lice bilo u nivou sa
njenim.
Njeno srce je usporilo. Kapci su joj se opustili. Kao da ju je moja blizina
smirivala.
„Molim te, oprosti mi“, molio sam. „Mogu da se kontrolišem. Uhvatila si
me nespremnog, ali sada ponovo vladam sobom.“ Kakvo bedno izvinjenje.
Ipak je izmamilo nagoveštaj smeška u uglu njenih usana. I kao budala, ja
sam opet pribegao nezrelim pokušajima da budem zanimljiv. „Danas nisam žedan,
časna reč.“
Namignuo sam joj. Čovek bi pomislio da imam trinaest, a ne sto četiri
godine.
Ali ona se nasmejala. Pomalo zadihano, pomalo drhtavo, ali bio je to pravi
smeh, sa pravim veseljem i olakšanjem. Oči su joj postale toplije, ramena je
spustila, a šake je ponovo opustila.
Činilo mi se tako ispravno da ponovo vratim šake u njene. Ne bi trebalo, ali
jeste.
„Jesi li dobro?“
Zurila je u naše šake, a zatim podigla pogled i na trenutak susrela moj, pa ga
najzad ponovo oborila. Počela je da vrhom prsta prati linije na mom dlanu, baš
kao što je radila pre nego što sam pomahnitao. Ponovo me je pogledala u oči i
osmeh joj se polako raširio licem dok joj se na bradi nije pojavila jamica. Nije bilo
osude ni kajanja u tom smešku.
 Uzvratio sam joj smešak osećajući kako tek sada mogu da cenim lepotu ovog
mesta. Sunce, cveće i pozlaćeni vazduh iznenada su postojali zbog mene, radosni
i milostivi. Osećao sam dar njene milosti i moje kameno srce je nabreklo od
zahvalnosti.
Ovo olakšanje i zbunjenost usled radosti i krivice iznenada su me podsetili
na dan kada sam se vratio kući, pre toliko decenija.
Ni tada nisam bio spreman. Nameravao sam da čekam. Želeo sam da mi oči
ponovo budu zlatne pre nego što me Karlajl vidi. Ali one su još bile neobične
narandžaste boje, ćilibar koji je više naginjao ka crvenoj. Teško mi je bilo da se
naviknem na nekadašnju ishranu. Nikada pre mi to nije bilo teško. Plašio sam se
da neću moći da nastavim bez Karlajlove pomoći. Da ću se vratiti starim
navikama.
Brinulo me je što se taj dokaz tako jasno vidi u mojim očima. Pitao sam se
koji je najgori prijem kome mogu da se nadam? Hoće li me prosto oterati? Hoće
li mu biti teško da me gleda, da vidi kakvo sam razočaranje postao? Hoće li tražiti
pokoru? Uradiću sve što bude tražio. Hoće li ga moji napori da se popravim ganuti,
ili će prosto videti samo moj neuspeh?
Bilo je prilično jednostavno pronaći ih; nisu otišli daleko od mesta na kom
su bili kada sam ih ostavio. Možda da mi olakšaju povratak?
Njihova kuća bila je jedina na ovom visokom divljem mestu. Zraci zimskog
sunca sijali su na prozorima dok sam prilazio iz podnožja, pa nisam mogao da
procenim je li neko kod kuće. Umesto da krenem kraćim putem kroz drveće, išao
sam prema njima preko praznog polja prekrivenog snegom, gde će me – čak i
umotanog da se zaštitim od sunčevog bleska – lako uočiti. Hodao sam polako.
Nisam želeo da trčim. To bi moglo da ih uplaši.
Ezme me je prva videla.
„Edvarde!“, čuo sam njen povik, premda sam bio udaljen još kilometar i po.
Za manje od jedne sekunde video sam je kako izleće na sporedna vrata, juri
kroz stenje oko planinskog grebena i podiže gusti oblak snežnih kristala za sobom.
Edvard! Vratio se kući!
Nije to bilo stanje uma koje sam očekivao. Ali opet, nije jasno videla moje
oči. Edvard? Može li biti?
Moj otac joj je sada bio za petama i sustizao ju je dužim korakom.
Nije bilo ničega osim očajne nade u njegovim mislima. Nije bilo osude. Ne
još. „Edvarde!“, povikala je Ezme sa jasnom radošću u glasu.
A zatim se bacila na mene, snažno me rukama zagrlila oko vrata i zasula mi
obraze poljupcima. Molim te, ne idi više.
Svega sekundu kasnije Karlajlove ruke su nas oboje zagrlile.
 Hvala ti, pomislio je, a njegove misli su gorele iskrenošću. Hvala ti što si
nam se vratio.
„Karlajle... Ezme... Žao mi je. Tako mi je...“
„Ne govori ništa“, prošaputala je Ezme, pa se naslonila glavom na moj vrat
i udahnula moj miris. Sine moj.
Pogledao sam Karlajla u lice, širom sam otvorio oči. Ništa nisam krio.
Ovde si. Karlajl me je gledao samo sa srećom u mislima. Premda je morao
da zna šta boja mojih očiju znači, nije u njegovom oduševljenju bilo ni najmanje
suzdržanosti. Nemaš razloga da se izvinjavaš.
Polako sam, još nemoćan da poverujem da sve može da bude tako
jednostavno, podigao ruke, pa zagrlio svoju porodicu.
Isto nezasluženo prihvatanje sam osećao i sada, i nisam mogao da verujem
da je sve to – moje ružno ponašanje, voljno i nevoljno – iznenada ostalo za nama.
No činilo se da je njen oproštaj sprao tamu.
„Gde smo bili pre nego što sam se onako nepristojno poneo?“ Setio sam se
gde sam ja bio. Svega nekoliko centimetara od njenih razdvojenih usana. Ushićen
misterijom njenog uma.
Trepnula je dva puta. „Zaista se ne sećam.“
To je bilo razumljivo. Udahnuo sam vatru i izdahnuo je poželevši da mi
nanese ozbiljniju štetu.
„Mislim da smo razgovarali zašto se plašiš, ako ne računamo očigledan
razlog.“ Očigledni strah joj je verovatno sasvim iz glave isterao onaj drugi.
Ali ona se nasmešila i opet pogledala u moju ruku. „O, da.“
Ništa više.
„Pa?“, podstakao sam je.
Umesto da susretne moj pogled, počela je da šara prstom po mom dlanu.
Pokušao sam da pročitam šare, nadajući se slici, ili čak rečima – E-D-V-A-R-D-
E- -M-O-L-I-M- -T-E- -O-D-L-A-Z-I – ali nisam mogao da pronađem značenje.
Samo nove misterije. Još jedno pitanje na koje mi nikada neće odgovoriti. Nisam
zaslužio odgovore.
Uzdahnuo sam. „Kako me je lako frustrirati.“
Tada je podigla pogled i upitno me pogledala. Gledali smo se nekoliko
sekundi i ja sam ostao iznenađen žestinom njenog pogleda. Osetio sam da ni ona
mene ne čita ništa uspešnije nego što ja čitam nju.
„Plašila sam se“, počela je, i ja sam sa zahvalnošću shvatio da mi ipak
odgovara na pitanje. „Jer... iz, pa, očiglednih razloga, ne mogu da ostanem s
tobom.“ Ponovo je oborila pogled dok je izgovarala reč ostati. Prvi put sam je
jasno razumeo, jasno mi je bilo da nije mislila na ovaj trenutak na suncu, ili još
jednu nedelju. Mislila je to na način na koji sam ja želeo to njoj da kažem. Ostati
uvek. Ostati zauvek. „A plašim se da bih želela da ostanem sa tobom mnogo više
nego što bi trebalo.“
Pomislio sam na sve što bi to podrazumevalo ako bih je, naposletku,
primorao da uradi tačno ono što je opisala. Ako bih je naterao da ostane zauvek.
Svaka žrtva koju bi podnela, svaki gubitak koji bi oplakala, svako gorko kajanje,
svaki bolni pogled bez suza.
„Da.“ Teško je bilo složiti se s njom, čak i pored sveg onog bola koji mi je
bio svež u mašti. Silno sam to želeo. „To je nešto čega bi se zaista trebalo plašiti.
Želje da budeš sa mnom.“ Sebičnim. „To zaista nije najbolje po tebe.“
Namršteno je pogledala moju ruku kao da joj se moje priznanje nije dopalo
ništa više nego meni.
Ovog puta je bilo čak opasno i nagovestiti. Had i njegov nar. Koliko otrovnih
semenki sam joj već dao? Dovoljno da je Alis vidi bledu kako žali zbog mog
odlaska. Premda mi se činilo kao da sam i ja bio iskvaren. Navučen. Postao
zavisnik bez nade u oporavak. Nisam mogao jasno da stvorim sliku u glavi. Da je
ostavim. Kako bih preživeo? Alis mi je pokazala Belin bol zbog mog odsustva, ali
kakvog bi mene videla u toj verziji budućnosti da je pogledala? Nisam mogao da
verujem da bih bio išta više do slomljena senka, beskoristan, zgužvan, prazan.
Naglas sam rekao, premda ponajviše sebi: „Trebalo je odavno da odem.
Trebalo bi sada da odem. Ali ne znam da li mogu.“
I dalje je zurila u naše ruke, ali su joj se obrazi zažarili. „Ne želim da odeš“,
promrmljala je.
Želela je da ostanem s njom. Pokušao sam da potisnem sreću, predaju ka
kojoj me je vukla. Je li to uopšte bio moj izbor, ili isključivo njen? Hoću li ostati
dok mi ne kaže da odem? Njene reči kao da su odjekivale na blagom povetarcu.
Ne želim da odeš.
„I upravo zato bi trebalo da odem.“ Biće nam sasvim sigurno teže da se
rastanemo što duže vremena budemo proveli zajedno. „Ali ne brini. Ja sam
suštinski sebično stvorenje. Suviše želim tvoje društvo da bih uradio ono što bi
trebalo.“
„Drago mi je.“ Izgovorila je ove reči jednostavno, kao da je to nešto
očigledno. Kao da bi svakoj devojci bilo milo što je njeno omiljeno čudovište
suviše sebično da je pretpostavi sebi.
Planuo sam, usmerio gnev prema sebi. Krutom kontrolom sam izvukao ruku
iz njene.
 „Nemoj da ti je drago! Ne žudim ja samo za tvojim društvom! Nikada nemoj
to da zaboraviš. Nikada nemoj da zaboraviš da sam po tebe opasniji nego po bilo
koga drugog.“
Pogledala me je zbunjeno. Nije sada bilo straha u njenim očima. Blago je
nagnula glavu ulevo.
„Mislim da ne razumem tačno šta hoćeš da kažeš – barem tim poslednjim
delom“, kazala je analitičnim tonom. Podsetio me je na naš razgovor u kafeteriji
kada je pitala za lov. Zvučala je kao da sakuplja podatke za izveštaj – i to izveštaj
koji je po nju od ključnog značaja, ali ipak, tek puka akademska stvar.
Nisam mogao da se ne nasmešim njenom izrazu. Mog gneva je nestalo
jednako brzo kao što se i pojavio. Zašto traćiti vreme na njega kada su postojale
mnoge druge prijatne emocije?
„Kako da ti objasnim?“, promrmljao sam. Prirodno, nije imala ideju o čemu
pričam. Nisam bio naročito precizan kada je u pitanju bila moja reakcija na njen
miris. Naravno da nisam; bilo je to nešto ružno, nešto čega sam se duboko stideo.
Da ne spominjem neskriveni užas ove teme. Zaista, kako da joj objasnim. „I
još da te ponovo ne uplašim... hmmm.“
Raširila je prste i pružila ih prema mojima. Nisam mogao da odolim. Nežno
sam vratio ruku u njenu. Njena spremnost, želja sa kojom je snažno obmotala prste
oko mojih, pomogla mi je da umirim nerve. Znao sam da ću joj reći sve – osećao
sam kako se istina bućka u meni, spremna da izbije. Ali nisam znao kako će je ona
obraditi i pored toga što je prema meni uvek bila silno blagonaklona. Uživao sam
u ovom trenutku njenog prihvatanja, svestan da bi naglo mogao da se završi.
Uzdahnuo sam. „Toplina je čudesno prijatna.“
Nasmešila se, pa i ona pogledala naše ruke fascinirano.
Nije bilo druge. Moraću da budem sramotno slikovit. Obigravanje oko
činjenica samo će je zbuniti, a ovo je morala da zna. Duboko sam udahnuo.
„Znaš kako svi vole različite ukuse? Neki ljudi vole sladoled od čokolade,
drugi od jagode?“
Uh! Zvučalo je lošije izgovoreno ovako naglas nego što bih očekivao od
ovako slabog početka. Bela je klimnula, učtivo se složivši sa mnom, ali joj je izraz
na licu ostao gladak. Možda će joj biti potreban trenutak da joj ono što sam rekao
dopre do svesti.
„Izvini zbog analogije s hranom“, izvinio sam se. „Nisam mogao da se setim
drugog načina da objasnim.“
Nasmešila se – iskreno i blagonaklono; pojavila se jamica. Njen osmeh
naveo me je da pomislim da smo zajedno u ovoj smešnoj situaciji, ne kao
protivnici već kao partneri, koji rade zajedno na pronalasku rešenja. Nisam mogao
da se setim ničega što bih više želeo – osim, naravno, nemogućeg. Da i ja mogu
da budem ljudsko biće. Uzvratio sam joj smešak, ali sam znao da moj osmeh nije
ni iskren ni bezazlen kao njen.
Stegla je ruke oko moje da me podstakne da nastavim.
Govorio sam polako, pokušavajući da koristim najbolju moguću analogiju,
svestan još u tom trenutku da mi to ne uspeva. „Vidiš, svaka osoba drugačije
miriše, ima drugačiji miris. Ako zaključamo alkoholičara u sobu sa ustajalim
pivom, on će ga rado popiti. Ali bi mogao da odoli, ako bi želeo... ukoliko bi bio
izlečeni alkoholičar. Recimo sada da si u tu prostoriju stavila čašu sto godina
starog brendija, najređeg i najfinijeg – i ispunila sobu njegovom toplom aromom
– šta misliš kako bi se tada ponašao?“
Jesam li sebe prikazivao kao nekoga sa kim je bilo suviše lako saosećati?
Opisivao tragičnu žrtvu pre nego istinskog zlikovca?
Zagledala mi se u oči, i dok sam automatski pokušavao da čujem njenu
unutrašnju reakciju, stekao sam utisak da i ona pokušava da pročita moju.
Razmislio sam o svojim rečima i zapitao se da li je analogija dovoljno
snažna.
„Možda to nije ispravno poređenje“, razmišljao sam. „Možda bi bilo suviše
lako odbiti brendi. Možda je ovog alkoholičara trebalo da prikažem kao
heroinskog zavisnika.“
Nasmešila se, ne onoliko široko kao pre, ali sa drskim izvijanjem skupljenih
usana. „Zapravo hoćeš da kažeš kako sam ja baš tvoja vrsta heroina?“
Malo je nedostajalo da se iznenađeno nasmejem. Radila je ono što sam ja
uvek pokušavao – šalila se, trudila se da unese vedrinu, da umiri situaciju – samo
što je ona bila uspešna.
„Da, ti si upravo moja vrsta heroina.“
Bilo je to sasvim sigurno užasno priznanje, a ipak sam nekako osećao
olakšanje. Ona je za to bila zaslužna, njena podrška i razumevanje. Zavrtelo mi se
u glavi od pomisli da bi mogla sve ovo da oprosti. Kako?
Ali ponovo se vratila na režim rada istraživača.
„Dešava li se to često?“, upitala je naginjući znatiželjno glavu u stranu.
Čak i pored moje jedinstvene sposobnosti da čujem misli, bilo mi je teško
da napravim tačno poređenje. Nisam istinski proživljavao osećanja osobe koju
sam slušao; samo su mi bile poznate njihove misli o tim osećanjima.
Ja sam žeđ tumačio drugačije od ostatka moje porodice. Za mene je žeđ bila
žarka vatra. I Džaspera je žeđ palila, ali je u njegovom slučaju to pre bila kiselina
nego plamen, bila je nalik na hemijsko jedinjenje i prožimajuća. Rozali je žeđ
doživljavala kao duboku sušu, zaglušujući nedostatak pre nego neku spoljašnju
silu. Emet je svoju žeđ procenjivao na isti način; pretpostavljao sam da je to
prirodno, jer je Rozali bila prvi i najčešći uticaj u njegovom drugom životu.
I zato sam znao za trenutke kada je drugima bilo teško da se odupru i kada
nisu uspeli da odole, ali nisam znao koliko je snažno njihovo iskušenje bilo. No
mogao sam da donesem obavešteni zaključak na osnovu njihovog standardnog
nivoa kontrole. Nije to bila savršena tehnika, ali sam smatrao da bi mogla da
zadovolji njenu znatiželju.
Ovo je predstavljalo novi užas. Nisam mogao da je gledam u oči dok sam
odgovarao. Zurio sam u sunce dok je klizilo bliže krošnjama drveća. Svaka
protekla sekunda bolela me je više nego ikada ranije – bile su to sekunde koje
nikada sa njom više neću moći da proživim. Poželeo sam da ne moramo da traćimo
ove dragocene sekunde na nešto tako neukusno.
„Razgovarao sam o tome sa mojom braćom... Džasperu ste vi svi manje-više
jednaki. On je najnoviji dodatak porodici. On se baš muči sa apstinencijom. Nije
imao vremena da razvije osetljivost na razlike u mirisu i ukusu…“, trgao sam se,
prekasno shvativši kuda me moja priča vodi. „Izvini“, dodao sam žurno.
Razdraženo je dunula. „Ne smeta mi. Molim te, ne brini da li ćeš me
uvrediti, ili me uplašiti, ili šta već. Tako ti razmišljaš. Ja mogu da razumem, ili
mogu barem da pokušam. Samo mi objasni kako god umeš.“
Pokušao sam da se udobnije smestim. Morao sam da prihvatim da je Bela,
nekim čudom, mogla da sazna ono najmračnije o meni i ne ostane užasnuta time.
Da je mogla da me ne mrzi zbog toga. Ako je dovoljno snažna da ovo čuje, onda
ja moram biti dovoljno snažan da to izgovorim. Vratio sam pogled na sunce,
osećajući rok u njegovom laganom spuštanju.
„Pa...“, ponovo sam polako počeo, „Džasper nije bio siguran da li je ikada
naišao na nekoga ko mu je bio... privlačan kao ti meni. Zbog čega mislim da nije.
Emet mnogo duže apstinira, da se tako izrazim, i on me je razumeo. Kaže da je on
dva puta ovo doživeo i da je jedna situacija bila snažnija od druge.“
Najzad sam sreo njen pogled. Tek malo je skupila oči, i pažljivo se zagledala
u mene. „A ti?“, upitala je.
Odgovor je bio lak i nisam morao da se bavim nagađanjima. „Nikada.“
Činilo se da je dugo razmišljala o ovoj reči. Poželeo sam da znam šta joj je
to značilo. A tada joj se lice malo opustilo.
„Šta je Emet uradio?“, pitala je znatiželjno.
Kao da joj pričam bajku, kao da dobro uvek pobeđuje i kao da – premda put
na nekim mestima ume da bude mračan – ništa istinski zlo ni okrutno ne može da
se desi.
 Kako sam mogao da joj kažem za ove dve nedužne žrtve? Ljudska bića sa
nadama i strahovima, sa porodicama i prijateljima koji su ih voleli, nesavršena
bića koja su zaslužila šansu da napreduju, da streme. Muškarac i žena sa imenima
koja su sada stajala ispisana na jednostavnim nadgrobnim pločama na nepoznatim
grobljima.
Da li bi imala bolje ili lošije mišljenje o nama da zna da je Karlajl zahtevao
da odemo na njihovu sahranu? Ne samo na sahranu ovo dvoje već i na sahranu
svake žrtve naših grešaka i propusta. Da li smo bili malo manje prokleti jer smo
slušali one koji su ih poznavali najbolje kako opisuju njihove skraćene živote?
Jer smo bili svedoci suzama i bolnim jaucima? Novčana pomoć koju smo
anonimno obezbedili da bismo sprečili nepotrebnu fizičku patnju iz ove
perspektive činila mi se kao bezosećajna. Tako slaba naknada.
Odustala je od čekanja na odgovor. „Pretpostavljam da znam.“
Njen izraz sada je bio žalostan. Je li zamerala Emetu premda je meni
ukazivala veliku milost? Njegovi zločini, mada mnogo brojniji od ova dva, bili su
ukupno gledano malobrojniji od mojih. Bolelo me je što ružno misli o njemu. Je
li ovo – ove dve konkretne žrtve – bio prestup pred kojim će se povući?
„Čak i najsnažniji među nama ponekad popuste pred iskušenjem, zar ne?“,
upitao sam slabašno. Može li i ovo da oprosti?
Možda ne.
Složila je lice u bolnu grimasu i povukla se od mene. Ne više od centimetra,
ali meni se činilo kao da je u pitanju metar. Namrštila se.
„Šta tražiš od mene? Dozvolu?“ Oštrina u njenom glasu zvučala je kao
sarkazam.
Dakle ovo je bila njena granica. Smatrao sam da je bila izvanredno dobra i
milosrdna, istini za volju, previše puna razumevanja. Ali ona je zapravo prosto
potcenila moju izopačenost. Mora da je mislila da ja, bez obzira na sva upozorenja,
nikada nisam pao u iskušenje. Da sam uvek birao da postupim plemenitije, kao u
Port Andželesu kada sam odustao od krvoprolića.
Rekao sam joj te iste noći kako je, uprkos svim naporima, moja porodica
grešila. Zar nije shvatila da sam priznavao ubistvo? Nije ni čudo što je tako lako
sve prihvatala; mislila je da sam uvek bio snažan, da sam na savesti imao samo
pokušaje. Pa, nije to bila njena krivica. Nikada eksplicitno nisam priznao da sam
nekoga ubio. Nisam joj naveo broj žrtava.
Njen izraz je smekšao dok sam ja tonuo. Pokušao sam da se dosetim kako
da se oprostim na takav način da ona zna koliko je volim, ali i da ne oseti da je ta
ljubav ugrožava.
„Mislim“, objasnila je iznenada; bez oštrine u glasu, „zar onda nema nade?“
 U deliću sekunde ponovio sam poslednju razmenu u glavi i shvatio kako
sam pogrešno protumačio njenu reakciju. Kada sam molio oproštaj za prošle
grehe, ona je mislila da tražim opravdanje za budući, neizbežan, zločin. Da
nameravam da...
„Ne, ne!“, morao sam da se borim da usporim reči da budu razumljive
ljudskom uhu – toliko sam žurio da ih ona čuje. „Naravno da ima nade! Mislim,
naravno da te neću...“
Ubiti. Nisam mogao da dovršim rečenicu. Te reči za mene su predstavljale
agoniju, pomisao da je nema. Prikovao sam pogled za njen pokušavajući da joj
prenesem sve što nisam mogao da kažem. „Drugačije je za nas“, rekao sam. „Emet
je... to su bili neznanci sa kojima se sreo. Bilo je to davno, a on nije bio... uvežban,
pažljiv, kao što je sada.“
Pretresla je moje reči, čula i ono što nisam rekao.
„Znači, da smo se sreli…“, zastala je tražeći odgovarajući scenario. „O, u
nekoj mračnoj uličici ili tako nešto...“
Ah, evo gorke istine.
„Morao sam da uložim svu snagu da ne bih skočio usred onog razreda punog
dece i...“
Ubio te. Oborio sam pogled. Toliki stid.
Ali nisam mogao da joj ostavim nikakve laskave iluzije o sebi.
„Kada si prošla pored mene“, priznao sam. „Mogao sam, na mestu, da
uništim sve što je Karlajl izgradio za nas. Da nisam poricao svoju žeđ poslednjih,
pa, prevelik broj godina, ne bih mogao da se obuzdam.“
Jasno sam u glavi video učionicu. Savršeno sećanje je pre bilo prokletstvo
nego dar. Da li sam morao sa takvom preciznošću da se sećam svake sekunde tog
časa? Očiju koje su se raširile od straha i u kojima se video odraz mog čudovišnog
lica? Načina na koji je njen miris razorio sve dobro u vezi sa mnom?
Pogled joj je bio izgubljen. Možda se i ona sećala.
„Mora da si mislila da me je đavo obuzeo.“
Nije porekla.
„Nisam mogla da razumem zašto“, rekla je krhkim glasom. „Kako si mogao
da me tako brzo zamrziš.
U tom trenutku intuitivno je naslutila istinu. Ispravno je dokučila da sam je
zaista mrzeo. Gotovo jednako koliko sam je i želeo.
„Meni si izgledala kao demon koji je došao iz mog ličnog pakla da me
uništi.“ Bolno mi je bilo da proživim ovaj osećaj, da se setim da sam je video kao
plen. „Miris koji se podizao sa tvoje kože... mislio sam da će me tog prvog dana
potpuno izludeti. U tom jednom satu smislio sam stotinu različitih načina da te
namamim da izađeš sa mnom iz učionice, da te uhvatim nasamo. Morao sam da
istrčim, da pobegnem pre nego što sam stigao da izgovorim reči koje će te naterati
da pođeš... Pošla bi.“
Kakav osećaj kod nje izaziva ovo saznanje? Kako je mirila suprotne
činjenice? Pogled na mene kao na potencijalnog ubicu, i na mene kao
potencijalnog ljubavnika? Šta je mislila o mom samopouzdanju, mojoj sigurnosti
da bi pošla sa ubicom?
Podigla je bradu za centimetar. „Bez sumnje“, složila se.
Ruke su nam još bile prepletene. Njene su bile gotovo jednako mirne kao
moje, ako se ne računa krv koja je pulsirala u njima. Pitao sam se da li oseća isti
strah kao i ja – strah da će morati da se razdvoje, i da ona neće moći da pronađe
hrabrost i oproštaj nužan da se one ponovo spoje.
Lakše mi je bilo da priznam kada je nisam gledao u oči.
„A zatim si“, nastavio sam, „dok sam pokušavao da izmenim svoj raspored
u besmislenom pokušaju da te izbegnem, ti došla – u onu skučenu, toplu prostoriju,
i tvoj miris me je dovodio do ludila. Malo je nedostajalo da te tada napadnem. Tu
je bilo prisutno samo još jedno krhko ljudsko biće – sa kojim je lako bilo izaći na
kraj.“
Osetio sam kako joj se drhtaj spušta rukama do šaka. Sa svakim novim
pokušajem da objasnim hvatao sam sebe kako koristim sve mučnije reči. Bile su
to prave reči, istinite reči, i bile su ružne.
Ali sada ih nisam mogao zaustaviti, a ona je sedela nemo i gotovo
nepomično dok su one lile iz mene, i dok su se objašnjenja mešala sa priznanjima.
Ispričao sam joj za moj neuspeo pokušaj bega, i nadmenost koja me je vratila
nazad; kako je ona oblikovala našu interakciju, i koliko sam frustriran i na mukama
bio jer nisam mogao da joj pročitam misli; kako je njen miris bio večito mučenje
i iskušenje. Moja porodica provlačila se kroz priču i ja sam se zapitao da li je
mogla da vidi kako su oni na svakom koraku uticali na moje postupke. Ispričao
sam joj kako mi se perspektiva izmenila nakon što sam je spasao od Tajlerovog
kombija, kako me je to primoralo da vidim da ona za mene predstavlja nešto više
od rizika i smetnje.
„U bolnici?“, podstakla me je kada mi je ponestalo reči. Saosećajno je
posmatrala moje lice, bez osude i sa živom željom da čuje naredno poglavlje.
Nisam više bio zaprepašćen njenom plemenitošću, ali ona će za mene uvek biti
čudesna.
Objasnio sam joj svoje bojazni, ne zbog toga što sam je spasao, već zbog
toga što sam doveo u opasnost sebe i svoju porodicu, da bi razumela moju grubost
onog dana u praznom hodniku. Ovo je, prirodno, dovelo do različitih reakcija moje
porodice i ja sam se zapitao šta ona misli o tome što su neki od njih želeli da je
ućutkaju na najtrajniji mogući način. Sada nije drhtala i nije odavala strah. Mora
da je za nju neobično što čuje čitavu priču, što je tama sada prepletena sa svetlom
koje joj je bilo poznato.
Rekao sam joj kako sam pokušao da glumim potpunu ravnodušnost prema
njoj posle toga, da nas sve zaštitim, i koliko sam neuspešan u tome bio.
U sebi sam se zapitao, ne prvi put, gde bih sada bio da nisam onog dana na
parkingu škole reagovao onako instinktivno. Da sam – kako sam joj sada upravo
groteskno opisao – stajao sa strane i pustio je da pogine u saobraćajnoj nesreći, a
zatim se na najmonstruozniji mogući način razotkrio pred svedocima. Moja
porodica smesta bi morala da beži iz Forksa. Pretpostavljao sam da bi njihove
reakcije na tu verziju događaja bile... uglavnom suprotne. Rozali i Džasper ne bi
bili ljuti. Malo nadmeni, ali puni razumevanja. Karlajl bi bio duboko razočaran,
ali bi mi oprostio. Da li bi Alis žalila za prijateljicom koju nikada nije stigla da
upozna? Samo bi Ezme i Emet reagovali u skladu sa svojom prvobitnom
reakcijom. Ezme bi bila zabrinuta za moje dobro stanje, a Emet bi slegnuo
ramenima.
Znao sam da bih gajio neku slutnju u vezi sa katastrofom koja me je upravo
snašla. Čak i na samom početku, nakon što smo razmenili svega nekoliko reči,
moja fascinacija njome bila je snažna. Ali da li bih bio svestan razmera tragedije?
Mislio sam da ne bih. Patio bih, to sigurno, a zatim bih nastavio sa svojim praznim
poluživotom i ne znajući koliko sam izgubio. Nikada ne bih spoznao pravu sreću.
Znao sam da bi mi bilo lakše da sam je tada izgubio. Baš kao što nikada ne
bih spoznao radost, ne bih osećao ni dubine bola koje su mi sada bile poznate.
Posmatrao sam njeno toplo, milo lice, meni sada tako drago, centar moga
sveta. Jedino u šta sam želeo da gledam do kraja.
Jednako začuđeno, i ona je posmatrala mene.
„I pored svega toga“, zaključio sam svoju dugačku ispovest, „bolje bih
prošao da sam nas tada sve razotkrio u tom prvom trenutku nego kada bih te sada,
ovde – gde nema svedoka i nikoga i ničega da me spreči – povredio.“
Raširila je oči, ne iz straha ili iznenađenja. Već opčinjenosti.
„Zašto?“, pitala je.
Ovo objašnjenje biće teško kao i svako drugo, uz mnoge reči koje su mi bile
mrske, ali bilo je tu i reči koje sam mnogo želeo da joj kažem.
„Izabela... Bela.“ Bilo je zadovoljstvo izgovoriti njeno ime. Činilo mi se to
kao neka vrsta javnog priznanja. Ovo je ime kome pripadam.
 Pažljivo sam oslobodio jednu ruku i pomilovao joj kosu, toplu od sunca.
Radost prostog dodira, svest da sam slobodan da je ovako dodirnem bila je
neizmerna. Ponovo sam je uzeo za ruke.
„Ne bih mogao da živim sa sobom da sam te povredio. Ne znaš kako me je
to mučilo.“ Bilo mi je mrsko da skrenem pogled sa njenog saosećajnog izraza, ali
suviše mi je teško bilo da gledam njeno drugo lice, ono iz Alisine vizije, u istom
kadru. „Pomisao na tebe, ukočenu, belu, hladnu... pomisao da te nikada više neću
videti kako rumeniš, da nikada više neću videti onaj blesak intuicije u tvojim
očima kada me prozreš... bila bi nepodnošljiva.“ Ova reč nije mogla da ukaže na
agoniju koja se krila iza misli. Ali sada sam joj izneo sve ružno i mogao sam da
kažem ono što sam odavno želeo da joj saopštim. Ponovo sam sreo njen pogled
uživajući u ovom priznanju.
„Ti si mi sada najvažnija. Najvažnija u istoriji.“
Baš kao što reč nepodnošljiva nije bila dovoljna, tako su i ove reči bile slabi
odjeci osećanja koja sam pokušavao da opišem. Nadao sam se da u mojim očima
vidi koliko su nedovoljne bile. Ona je oduvek mnogo bolje čitala moje misli nego
ja njene.
Zadržala je moj ushićeni pogled samo na trenutak, i porumenela, a zatim
oborila pogled na naše ruke. Divio sam se lepoti njenog tena, video samo lepotu i
ništa drugo.
„Ti već znaš šta ja osećam, naravno“, rekla je glasom ne mnogo glasnijim
od šapata. „Ovde sam... što, grubo prevedeno, znači da bih pre umrla nego otišla
od tebe.“
Ne bih verovao da je moguće u isti mah osetiti takvu euforiju i toliko kajanje.
Želela je mene – blaženstvo. Rizikovala je svoj život zbog mene – neprihvatljivo.
Namrštila se i dalje držeći oboren pogled. „Ja sam idiot.“
Nasmejao sam se njenom izrazu. Iz određenog ugla gledano, bila je u pravu.
Svaka vrsta koja tako naglo uleće u naručje najopasnije grabljivice neće preživeti
dugo. Ono što je dobro bila je činjenica da je ona bila izuzetak.
„Jesi idiot“, zadirkivao sam je nežno. I nikada neću prestati da budem
zahvalan zbog toga.
Bela je podigla pogled i vragolasto se nasmešila, na šta smo se oboje
nasmejali. Bilo je pravo olakšanje smejati se nakon mojih mučnih priznanja, da je
moj smeh iz šaljivosti prešao u čistu radost. Bio sam siguran da je i ona osećala
isto. Jedan savršen trenutak smo bili u savršenom skladu.
Premda je to bilo nemoguće, bilo smo stvoreni jedno za drugo. Sve je na
ovoj slici bilo pogrešno – ubica i nedužna žrtva naginjali su se jedno prema
drugom, uživali u prisustvu onog drugog, u potpunom miru. Kao da smo se nekako
uzneli na bolji svet, gde su takve mogućnosti mogle da postoje.
Iznenada sam se setio slike koju sam video pre mnogo godina.
Kad god smo tražili male gradove u kojima bismo mogli da se nastanimo,
Karlajl je često skretao s puta da poseti stare parohijske crkve. Činilo se da ne
može da se zaustavi. Nešto u jednostavnim drvenim konstrukcijama, obično
mračnim jer nisu imale prozora, čiji su podovi i klupe bili izlizani od upotrebe i
mirisali na slojeve ljudskih dodira, donosilo mu je meditativni mir. Na površinu
su izbijale misli o njegovom ocu i detinjstvu, ali nasilni kraj mu se u tim trenucima
činio dalek. Sećao se samo onoga što je prijatno.
U jednom od ovih obilazaka pronašli smo staru kvekersku crkvu četrdeset
osam kilometara severno od Filadelfije. Bila je to mala građevina, ne veća od kuće
na farmi, spolja od kamena, a iznutra spartanski nameštena. Čvornovati podovi i
klupe ravnog naslona bili su toliko neugledni da sam ostao gotovo zapanjen kad
sam video ukras na zidu. I Karlajl je bio znatiželjan, pa smo je obojica pažljivo
pogledali.
Bila je to sasvim mala slika, nije bila veća od trideset osam kvadratnih
centimetara. Pretpostavio sam da je bila starija od kamene crkve u kojoj se
nalazila. Jasno je bilo da je umetnik bio neuk, i da je njegov stil bio amaterski. A
ipak je bilo nečega u toj jednostavnoj, loše naslikanoj slici što je uspelo da prenese
osećanje. U prikazanim životinjama bilo je tople ranjivosti, neke vrste bolne
nežnosti. Neobično me je ganuo ovaj bolji univerzum koji je umetnik zamislio.
Bolji svet, pomislio je Karlajl.
Svet u kom bi ovaj sadašnji trenutak mogao da postoji, pomislio sam sada, i
osetio tu istu bolnu nežnost.
„I tako se lav zaljubio u jagnje…“, prošaputao sam.
Oči su joj na jedan sekund bile toliko otvorene i dostupne, a zatim je ponovo
porumenela i oborila pogled. Na trenutak je umirila dah, a zatim se vratio onaj
vragolasti smešak.
„Kakvo glupo jagnje“, našalila se, nadovezujući se na šalu.
„Kakav bolestan lav, mazohista“, odgovorio sam.
Ali nisam bio siguran da je to bila istinita izjava. U jednu ruku jeste, namerno
sam sebi izazivao nepotrebni bol i uživao u njemu, što je školski primer
mazohizma. Ali bol je bio cena... a nagrada je bila mnogo više od bola. Zaista,
cena je bila zanemarljiva. Rado bih platio i deset puta više.
„Zašto…“, promrmljala je oklevajući.
Nasmešio sam joj se, želeći da znam šta misli. „Da?“
 Pojavio se nagoveštaj bore između obrva. „Reci mi zašto si pobegao od
mene na početku.“
Njene reči pogodile su me fizički i zaustavile se u stomaku. Nisam mogao
da razumem zašto je želela da ponovo poteže ovaj tako odvratan trenutak.
„Znaš zašto.“
Odmahnula je glavom spustivši namršteno obrve. „Ne, mislim, šta je tačno
pošlo po zlu?“, pitala je promišljeno, uozbiljivši se. „Moraću da budem na oprezu,
pa bi bolje bilo da počnem da učim šta ne bi trebalo da radim. Čini se da je ovo...“,
prešla je vrhovima prstiju polako uz i niz moju nadlanicu sve do zgloba,
ostavljajući za njima trag bezbolne vatre, „... u redu.“
Kako liči na nju da na sebe preuzme odgovornost.
„Nisi uradila ništa pogrešno, Bela. Krivica je bila moja.“
Podigla je bradu. Ukazivalo bi to na tvrdoglavost da joj pogled nije bio tako
molećiv.
„Ali želim da pomognem, ako mogu, da ti ne otežavam.“
Moj prvi instinkt bio je da nastavim da tvrdim kako je ovo moj problem i
kako nije nešto zbog čega bi ona trebalo da brine. Ali znao sam da ona prosto
pokušava da me razume, sa svim mojim čudnovatim i čudovišnim osobenostima.
Najsrećnija bi bila da joj što je jasnije moguće odgovorim na pitanje.
Ali kako da joj objasnim krvožednost? Tako je sramna.
„Pa... prosto si bila preblizu. Većina ljudi se instinktivno povlači od nas,
odbija ih ono nepoznato u nama... nisam očekivao da ćeš mi se toliko približiti. A
miris tvog grla...“
Ućutao sam nadajući se da joj se nisam zgadio.
Skupila je usne kao da potiskuje smešak.
„Dobro, nema otkrivanja grla.“ Teatralno je spustila bradu na desnu ključnu
kost.
Očigledno joj je namera bila da mi ublaži teskobu, i delovalo je. Morao sam
da se nasmejem njenom izrazu.
„Ne, zaista“, uverio sam je. „Samo nisam očekivao.“
Opet sam podigao ruku i nežno je spustio na njen vrat, osećajući neverovatnu
mekoću njene kože, i toplinu koju je odavala. Palcem sam ovlaš dotakao liniju
njene vilice. U telu mi je zabrujao električni impuls koji je samo ona mogla da
pokrene.
„Vidiš“, prošaputao sam. „Savršeno je u redu.“
I njen puls je podivljao. Osećao sam ga pod rukom, čuo galop njenog srca.
Rumenilo joj se raširilo licem od brade do linije kose.
 Zvuk i pogled na njenu reakciju pre nego ponovno buđenje žeđi kao da su
samo ubrzali navalu mojih reakcija koje su bile više ljudske. Nisam mogao da se
setim da sam se ikada osećao ovako živo; mislio sam da i nisam, čak ni kada sam
bio živ.
„Rumenilo na tvojim obrazima je ljupko“, rekao sam tiho.
Nežno sam izvukao levu ruku iz njene, pa dlanovima obuhvatio njeno lice.
Zenice su joj se raširile, a srce počelo brže da kuca.
Silno sam u tom trenutku želeo da je poljubim. Njene meke, izvijene usne,
tek blago raširene, očaravale su me i privlačile me bliže. Ali i premda su se sada
ova nova ljudska osećanja činila mnogo snažnija od svega ostalog, nisam potpuno
verovao sebi. Znao sam da mi je potrebno još testova. Mislio sam da sam prošao
kroz Alisin čvor, ali i dalje mi se činilo da nešto nedostaje. Shvatio sam sada šta
sam još morao da uradim.
Nešto što sam oduvek izbegavao, čime nisam dozvolio mislima da se bave.
„Budi veoma mirna“, upozorio sam je. Dah joj je zastao.
Polako sam se nagnuo prema njoj sve vreme je gledajući, tražeći nagoveštaj
da joj moja blizina nije dobrodošla. Nisam ga video.
Najzad sam sagnuo glavu i okrenuo je da naslonim obraz na jamicu njenog
grla. Vrelina njenog toplokrvnog života pulsirala je kroz njenu krhku kožu i ulivala
se u hladni kamen mog tela. Taj puls je skočio pod mojim dodirom. Disao sam
stabilno, kao mašina, udah-izdah, kontrolisano. Čekao sam, procenjivao svaku i
najmanju reakciju u svom telu. Možda sam čekao duže nego što je bilo potrebno,
ali ovo čekanje mi je bilo prijatno.
Kada sam se uverio da me ovde ne čekaju zamke, nastavio sam.
Oprezno sam promenio položaj, polaganim, odmerenim pokretima da je
ništa ne uplaši i ne iznenadi. Zadrhtao sam dok sam premeštao ruke sa njene vilice
na njena ramena, i na trenutak sam izgubio kontrolu nad dahom. Oporavio sam se,
ponovo se smestio, a zatim pomerio glavu tako da mi se uho našlo tačno iznad
njenog srca.
Njegov zvuk, glasan i pre, sada kao da me je sasvim okruživao. Zemlja pod
nogama mi se nije činila više stabilnom, kao da se blago potresala u ritmu njenog
srca.
I protiv volje mi se oteo uzdah. „Ah.“
Voleo bih da mogu da ostanem ovako zauvek, uronjen u zvuk njenog srca i
toplinu njene kože. Ali došlo je vreme za konačni test, i ja sam želeo da ga završim.
Prvi put sam udahnuo vrelinu njenog mirisa, dozvolio sebi da ga zamislim.
Umesto da blokiram svoje misli, da ih odsečem i potisnem duboko iz svesnog uma,
ja sam im dozvolio da nesputano lutaju. Nisu voljno nadošle, ne sada. Ali sam
primorao sebe da pođem u smeru koji sam uvek izbegavao.
Zamislio sam njen ukus... zamislio kako ispijam njenu krv.
Imao sam dovoljno iskustva da znam kakvo bih olakšanje osetio kada bih
sasvim zadovoljio svoju najokrutniju potrebu. Njena krv je meni bila privlačnija
od krvi bilo kod drugog ljudskog bića koje sam sreo – mogao sam samo da
pretpostavim da bi olakšanje i zadovoljstvo bili tim snažniji.
Njena krv bi ublažila bol u mom grlu, izbrisala sve mesece vatre. Osećao bih
se kao da nikada nisam goreo za njom; bol bi sasvim nestao.
Teže mi je bilo da zamislim slast njene krvi na jeziku. Znao sam da nikada
nisam okusio krv koja je tako savršeno odgovarala mojoj želji, ali sam znao da bi
zadovoljila svaku žudnju koju sam u životu spoznao.
Prvi put za tri četvrtine veka – što je period koji sam preživeo bez ljudske
krvi – bio bih potpuno zadovoljen. Telo bi mi bilo snažno i celovito. Mnogo
nedelja ne bih ponovo osetio žeđ.
U mislima sam pustio da se događaj razvije do samog kraja i ostao
iznenađen, čak i kad sam puštao onim zabranjenim slikama na volju, koliko me je
sve to sada malo privlačilo. I pored toga što sam potiskivao neizbežni sled
događaja – vraćanje žeđi i prazninu sveta bez nje – nisam osećao potrebu da
ostvarim svoja maštanja.
Takođe sam vrlo jasno u tom trenutku shvatio da ne postoji zasebno
čudovište i da ga nikada nije bilo. Iz želje da odvojim um od želja, ja sam – po
navici – personifikovao taj omraženi deo sebe da bih ga distancirao od delova
ličnosti za koje sam smatrao da predstavljaju mene. Baš kao što sam stvorio
grabljivicu da bih imao sa kim da se borim. Bio je to mehanizam odbrane, i to ne
preterano dobar. Bolje je da vidim sebe kao celovitog, lošeg i dobrog, i ponašam
se u skladu sa tom realnošću.
Nastavio sam ravnomerno da dišem, a žestina njenog mirisa bila je
dobrodošla protivteža obilju drugih fizičkih senzacija koje su me preplavile dok
sam je držao u naručju.
Mislio sam da sada bolje razumem šta mi se pre desilo, šta je značila ona
nasilna reakcija koja nas je oboje uplašila. Bio sam toliko uveren da bih mogao da
izgubim kontrolu da se to umalo nije i desilo, bila je to gotovo potvrda mog
predviđanja. Moj nemir, mutne vizije koje su me opsedale i meseci sumnje u sebe
koji su poljuljali moje ranije samopouzdanje sjedinili su se i oslabili rešenost koja
je, sada sam znao, potpuno bila dorasla zadatku zaštite Bele.
Čak je i Alisina košmarna vizija iznenada bila manje živopisna, boje su
bledele iz nje. Njena moć da me potrese je slabila jer je, sada je to bilo jasno, ta
budućnost bila sasvim nemoguća. Bela i ja ćemo otići odavde držeći se za ruke i
moj život će najzad početi.
Prošli smo čvor.
Nisam ni najmanje sumnjao da i Alis to vidi, i da se raduje.
I premda mi je bilo izuzetno prijatno u mom trenutnom položaju, želeo sam
da se ostatak mog života desi.
Odmakao sam se od nje prešavši rukama niz njene ruke, pa ih najzad spustio
pored tela prosto srećan što joj ponovo vidim lice.
Pogledala me je znatiželjno, nesvesna značajnih dešavanja u mojoj glavi.
„Neće više biti tako teško“, obećao sam joj, premda sam u tom trenutku
shvatio da njoj moje reči možda i nisu naročito razumljive.
„Je li ti bilo jako teško?“, upitala je sa saosećanjem u očima.
Njena briga me je zagrejala do srži.
„Ni izbliza onako teško kao što sam mislio da će biti. A tebi?“
Pogledala me je u neverici. „Ne, meni nije bilo... loše.“
Predstavila je zagrljaj vampira kao nešto sasvim normalno. Ali mora da je
za to bilo potrebno više hrabrosti nego što je pokazala. „Znaš šta mislim.“
Nasmešila se, širokim, toplim, iskrivljenim osmehom sa jamicom. Bilo je
jasno da nikada ne bi priznala čak i da je morala da uloži napor da podnese moju
blizinu.
Jedini izraz kojim sam mogao da opišem ushićenje koje me je obuzelo bio
je vrtoglava sreća. Nije to bio izraz koji sam često koristio da opišem svoja
osećanja. Svaka reč u mojoj glavi želela je da mi se prospe sa usana. Želeo sam da
čujem svaku misao u njenoj glavi. To, naposletku, nije bilo ništa novo. Sve drugo
bilo je novo. Sve se promenilo.
Uzeo sam je za ruku – ne premišljajući se u glavi – prosto zato što sam želeo
da je dodirnem. Osećao se slobodno da prvi put bude spontan. Ovi novi impulsi
nisu imali nikakve veze sa starima.
„Evo“, spustio sam njen dlan na moj obraz. „Osećaš li kako je topao?“
Njena reakcija na moj prvi instinktivni čin bila je snažnija nego što sam
očekivao. Prsti su joj zadrhtali. Oči su se raširile, a osmeha je nestalo. Srce joj je
brže zakucalo i počela je ubrzano da diše.
Pre nego što sam stigao da se pokajem zbog svog postupka, ona se nagnula
bliže i prošaputala: „Ne pomeraj se.“
Ushićenje mi je prostrujalo telom.
Njenom zahtevu bilo je lako udovoljiti. Zaledio sam se u potpunoj
nepomičnosti za koju ljudska bića nisu bila sposobna. Nisam znao šta namerava –
verovatno da se navikne na nedostatak krvotoka kod mene – ali sam jedva čekao
da saznam. Sklopio sam oči. Nisam bio siguran da li sam ovo uradio da se ona ne
bi osećala neprijatno pod mojim pažljivim pogledom, ili zato što u ovom trenutku
nisam želeo da mi bilo šta odvlači pažnju.
Pomerila je ruku veoma polako. Najpre je pomilovala moj obraz. Prešla je
ovlaš vrhovima prstiju preko mojih sklopljenih kapaka, a zatim i preko
polumeseca ispod njih. Njeni prsti su na mojoj koži ostavljali trag drhtave vreline.
Prešla je prstima niz moj nos, a zatim je, dok su joj sada naglašenije drhtali, opisala
njima moje usne.
Led mog držanja se otopio. Blago sam rastvorio usne da bih mogao da
udahnem njenu blizinu.
Jednim prstom iznova je pomilovala moju donju usnu, a zatim spustila ruku.
Osetio sam hladan vazduh između nas kada se odmakla.
Otvorio sam oči i susreo njen pogled. Lice joj je bilo rumeno, a srce joj je i
dalje divlje tuklo. Osetio sam fantomski odjek tog ritma u mom telu, premda ga
nije krv pokretala.
Želeo sam... mnogo toga. Ono za čim nisam imao potrebu u svom
besmrtnom životu pre nego što sam nju sreo. Ono što, bio sam siguran, nisam
želeo ni pre nego što sam postao besmrtan. I osećao sam da bi nešto što sam
oduvek smatrao nemogućim moglo zapravo biti veoma moguće.
Ali i premda sam se sada osećao lagodno pored nje u pogledu žeđi, i dalje
sam fizički bio suviše snažan. Mnogo snažniji od nje, i svaki moj ekstremitet je
bio čvrst poput čelika. Moram uvek na umu imati njenu krhkost. Biće mi potrebno
vreme da naučim kako da se krećem u njenoj blizini.
Zurila je u mene i čekala, i pitala se šta mislim o njenim dodirima.
„Voleo bih... voleo bih da možeš da osetiš... složenost“, zapetljao sam se u
pokušaju da objasnim. „Zbunjenost koju osećam. Da možeš da razumeš.“
Pramen njene kose je poleteo na povetarcu, zaigrao na suncu, zasjao crvenim
sjajem. Pružio sam ruku da između prstiju osetim teksturu tog neposlušnog
pramena. A zatim, zato što je bilo tako blizu, nisam mogao da odolim da je ne
pomilujem po licu. Njen obraz mi se činio poput baršuna ostavljenog na suncu.
Nagnula je obraz u moj dlan, ali nije sklonila pogled s mog lica.
„Reci mi“, izgovorila je tiho.
Nisam mogao da se snađem odakle da počnem. „Mislim... da ne mogu.
Rekao sam ti, s jedne strane glad, žeđ, koje“, pokajnički sam se nasmešio jednom
stranom usta, „očajno stvorenje kakvo sam, osećam prema tebi. I mislim da možeš
to da razumeš, u izvesnoj meri. Premda, pošto nisi zavisnik ni od kakvih
nezakonitih supstanci, verovatno ne možeš potpuno da saosećaš... Ali...“
 Moji prsti potražili su njene usne, čini se od svoje volje. Ovlaš sam ih
dotakao. Najzad. Bile su mekše nego što sam zamišljao. Toplije.
„Ima i drugih gladi“, nastavio sam. „Gladi koje ne razumem, koje su mi
strane.“
Ponovo mi je uputila onaj blago skeptični pogled. „To možda razumem bolje
nego što misliš.“
„Nisam navikao da se osećam tako ljudski“, priznao sam. „Je li uvek
ovako?“ Divlja struja koja peva kroz moje telo, magnetna sila koja me vuče
napred, osećanje da nikada neće postojati blizina koja je dovoljno blizu.
„Za mene?“ Zastala je, pa se zamislila. „Ne, nikada. Nikada pre ovoga.“
Uzeo sam obe njene šake između mojih.
„Ne znam kako da ti budem blizu“, upozorio sam je. „Ne znam da li mogu.“
Gde da postavim granice da je zaštitim? Kako da sprečim sebičnu požudu
da budalasto ne pomera te granice?
Približila mi se. Umirio sam se i bio oprezan dok je spuštala obraz na golu
kožu mojih grudi – nikada kao u ovoj sekundi nisam bio zahvalniji na Alisinom
uticaju na izbor moje odeće.
Sklopila je kapke. Zadovoljno je uzdahnula. „Ovo je dovoljno.“
Ovom pozivu nisam mogao da odolim. Znao sam da sam sposoban da bar
ovo uradim ispravno. Vrlo pažljivo i oprezno obavio sam ruke oko nje, prvi put je
privivši u zagrljaj. Spustio sam usne na njeno teme udišući njen topao miris. Prvi
poljubac, premda potajan – neuzvraćen.
Zasmejala se. „Bolji si u ovome nego što misliš.“
„Imam ljudske instinkte“, promrmljao sam u njenu kosu. „Možda su
zakopani duboko, ali tu su.“
Prolazak vremena je bio beznačajan dok sam je držao u naručju usana
spuštenih u njenu kosu. Srce joj je sada kucalo usporeno, dah joj bio spor i
ravnomeran na mojoj koži. Promenu sam primetio kada je senka drveća pala preko
nas. Bez odsjaja sa moje kože, livada se iznenada činila tamnijom, pre veče nego
poslepodne.
Bela je duboko uzdahnula. Ne zadovoljno, već žalosno.
„Moraš da ideš“, naslutio sam.
„Mislila sam da ne možeš da mi čitaš misli.“
Nasmešio sam se, a zatim spustio poslednji skriveni poljubac na njeno teme.
„Postaju mi jasnije.“
 Dugo smo bili ovde, ali mi se sada činilo kao da su prošle sekunde.
Verovatno ima ljudske potrebe koje zanemaruje. Pomislio sam na dugački, spori
put do livade i dosetio se nečega.
Povukao sam se od nje – ne želeći da okončam zagrljaj, ma šta da sledi dalje
– i lako spustio ruke na njena ramena.
„Mogu li nešto da ti pokažem“, pitao sam.
„Šta?“, upitala je sa nagoveštajem sumnjičavosti u glasu. Shvatio sam da je
moj ton bio više nego malo poletan.
„Pokazaću ti kako ja putujem šumom“, objasnio sam.
Skupila je usne sumnjičavo, a između obrva joj se pojavila bora, dublja nego
pre kada je umalo nisam napao. Malo je me to iznenadilo; obično je bila
znatiželjna i neustrašiva.
„Ne brini“, utešio sam je. „Bićeš bezbedna, a i stići ćemo mnogo brže do
tvog kamioneta.“
Ohrabrujuće sam joj se nasmešio.
Na trenutak se zamislila, a zatim prošaputala: „Hoćeš li se pretvoriti u slepog
miša?“
Nisam mogao da potisnem smeh. Nisam to želeo. Nisam mogao da se setim
da sam se ikada osećao tako slobodno da budem to što jesam. Naravno, to nije bila
istina; uvek sam bio slobodan i otvoren kada sam bio samo sa svojom porodicom.
Ali nikada se sa porodicom nisam ovako osećao – ushićeno, divlje, a svaka ćelija
mog tela je bila živa, naelektrisana. Belina blizina je pojačavala sve senzacije.
„Kao da to nisam već čuo“, zadirkivao sam je kada sam ponovo uspeo da
progovorim.
Nasmešila se. „Da. Sigurna sam da ti to stalno govore.“
U trenu sam skočio na noge i pružio joj ruku. Sumnjičavo ju je odmerila.
„Hajde, mala kukavice“, nagovarao sam je. „Popni mi se na leđa.“
Na trenutak se oklevajući zagledala u mene. Nisam bio siguran da li je
nepoverljiva prema ovoj mojoj ideji ili prosto nije sigurna kako da mi priđe. Ova
fizička bliskost bila nam je sasvim nova, i još je bilo mnogo stidljivosti u svakom
od nas.
Zaključio sam da je ovo poslednje problem i rešio da joj pomognem.
Podigao sam je sa zemlje i nežno je smestio sebi na leđa. Puls joj se ubrzao,
a dah joj zastao, ali kada mi se našla na leđima, čvrsto se uhvatila za mene i rukama
i nogama. Osećao sam se obavijeno toplinom njenog tela.
„Malo sam teža od prosečnog ranca.“ Zvučala je zabrinuto – da neću moći
da nosim njenu težinu?
 „Ha!“, frknuo sam.
U oči mi je upalo koliko mi je lako padalo ne nositi njenu beznačajnu težinu,
već što se bukvalno obmotala oko mene. Moja sreća je toliko u celosti zasenila
moju žeđ da mi je ova sada jedva prouzrokovala svestan bol.
Ruku koju mi je držala oko vrata prineo sam nosu. Udahnuo sam što sam
dublje mogao. Da, bol je bio tu. Stvaran, ali nimalo impresivan. Šta je malo vatre
značilo za svu ovu svetlost?
„Svaki put je sve lakše“, rekao sam tiho.
Krenuo sam laganim kasom birajući najčistiji put nazad do polazne tačke.
Koštalo bi me nekoliko dodatnih sekundi da sam pošao dužim putem, ali ipak
bismo do automobila stigli za nekoliko minuta pre nego za nekoliko sati. Bilo je
to bolje nego da je truckam stazom koja je više vertikalna.
Još jedno novo, radosno iskustvo. Oduvek sam voleo da trčim – gotovo sto
godina mi je to predstavljalo najčistiju fizičku sreću. Ali sada sam, podelivši
iskustvo sa njom, bez i najmanje telesne distance, shvatio koliko je moguće osetiti
više zadovoljstva u prostom trčanju nego što sam ikada zamišljao. Pitao sam se da
li i ona oseća isto ushićenje kao i ja.
Jedna sumnja ipak me je grizla. Požurio sam da je vratim kući čim se učinilo
da je to njena želja. Međutim... mora da je trebalo da tu najznačajniju međuigru
zaključimo propisnim završetkom, da na neki način zapečatimo naše novo
razumevanje? Blagoslov. Ali bio sam suviše ishitren da shvatim da on nedostaje
dok se nismo pokrenuli.
Nije bilo prekasno. Mojim telom je ponovo prostrujio elektricitet dok sam
razmišljao o tome: pravom poljupcu. Nekada sam to smatrao za nemoguće.
Nekada sam žalio što se čini da ta nemogućnost boli nju jednako koliko i mene.
Sada sam bio siguran da je to i moguće... i da se brzo približava. Elektricitet
je udarao o zidove mog stomaka i odbijao se od njih, a ja sam se začudio što su
ljudi rešili da jedno tako divlje osećanje nazovu leptirići.
Usporio sam i glatko se zaustavio svega nekoliko koraka od mesta na kom
je parkirala kamionet.
„Uzbudljivo, zar ne?“, pitao sam želeći da čujem njenu reakciju.
Nije odgovorila, i nastavila je snažno da me steže oko vrata i struka. Prošlo
je nekoliko tihih sekundi bez odgovora. Šta nije bilo u redu?
„Bela?“
Glasno je udahnula i ja sam shvatio da je zadržavala dah. Trebalo je da to
primetim.
„Mislim da moram da legnem“, rekla je slabašno.
 „O!“ Hitno mi je bila potrebna praksa u ophođenju prema ljudskom biću.
Nisam ni pomislio na mogućnost morske bolesti. „Žao mi je.“
Čekao sam da me pusti, ali ona nije opustila nijedan ukočeni mišić.
„Mislim da mi je potrebna pomoć“, prošaputala je.
Polaganim, nežnim pokretima oslobodio sam najpre njene noge, a zatim i
ruke, pa je povukao i privio je na grudi.
Boja njenog lica me je najpre uplašila, ali već sam video jednom tu krečno-
zelenu boju. I tog dana sam je držao u naručju, ali je sada sve stajalo sasvim
drugačije.
Kleknuo sam i spustio je na meku paprat.
„Kako se osećaš?“
„Vrti mi se u glavi... čini mi se.“
„Spusti glavu između kolena“, savetovao sam je.
Automatski me je poslušala, kao da je to bila uvežbana reakcija.
Seo sam pored nje. Slušao sam njeno odmereno disanje i shvatio da sam bio
uznemireniji nego što je to situacija zahtevala. Znao sam da to nije ništa ozbiljno,
tek mala mučnina, a ipak... bilo mi je mučno da je gledam bledu i bolesnu, mučilo
me je to više nego što je bilo opravdano.
Načas je ispitivački podigla glavu. I dalje je bila bleda, ali nije više bila
zelena. Bledi sjaj znoja prekrivao joj je čelo.
„Pretpostavljam da to nije bila najbolja ideja“, promrmljao sam, osećajući
se kao magarac.
Nasmešila se bledim smeškom. „Ne, bilo je mnogo zanimljivo“, slagala je.
„Ha“, dunuo sam kiselo. „Bleda si kao duh – ne, bela si kao ja.“
Polako je udahnula. „Mislim da je trebalo da sklopim oči.“ Reči je propratila
sklapanjem kapaka.
„Upamti za sledeći put.“ Boja joj se vraćala, a moja napetost je popuštala u
direktnoj srazmeri sa rumenilom koje joj je natapalo obraze.
„Sledeći put?“, zaječala je teatralno.
Nasmejao sam se njenom glumljenom mrgodnom izrazu.
„Razmetljivče“, promrmljala je. Isturila je zaobljenu, punu donju usnu.
Izgledala je neverovatno meko. Zamišljao sam kako će popustiti, i omogućiti nam
da budemo još bliže jedno drugom.
Podigao sam se na kolena i okrenuo se prema njoj. Bio sam nervozan, i
nemiran, nestrpljiv i nesiguran. Želja da joj budem bliže podsetila me je na žeđ
koja me je nekada kontrolisala. I ona je bila nametljiva i nije je bilo moguće
ignorisati.
Dah joj je bio vreo na mom licu. Nagnuo sam se bliže.
„Otvori oči, Bela.“
Polako je poslušala, pa na trenutak podigla pogled prema meni kroz guste
trepavice pre nego što je podigla i bradu tako da su nam se lica našla na istom
nivou.
„Razmišljao sam, dok sam trčao…“, glas mi je utihnuo; ovo nije bio baš
najromantičniji početak.
Skupila je oči. „Nadam se da si razmišljao kako da ne udariš u neko drvo.“
Nasmejao sam se dok je ona pokušavala da potisne smešak. „Blesava Bela.
Meni je trčanje druga priroda. O tome uopšte ne moram da razmišljam.“
„Razmetljivče“, ponovila je ovog puta naglašenije.
Skrenuli smo s teme. Iznenađujuće je bilo što je to uopšte bilo moguće, s
obzirom na to da su nam lica bila tako blizu. Nasmešio sam se i vratio nas na temu.
„Ne, mislio sam o tome kako bih nešto želeo da probam.“
Lako sam dlanovima obuhvatio njeno lice ostavljajući joj dovoljno prostora
da se odmakne ako ne bude ovo želela.
Dah joj je zastao i ona je automatski približila glavu i blago je nagnula u
stranu.
Osminu sekunde iskoristio sam za baždarenje i proveru svakog sistema mog
tela da bih potpuno bio siguran da me ništa neće uhvatiti nespremnog. Moja žeđ
bila je pod kontrolom, potisnuta na samo dno mojih telesnih potreba. Prilagodio
sam pritisak šaka, ruku, način na koji mi se telo naginjalo prema njoj da bi moj
dodir na njenoj koži bio lakši od povetarca. I premda sam znao da ova mera
predostrožnosti nije nužna, zadržao sam dah. Naposletku, nije bilo moguće biti
suviše oprezan.
Sklopila je oči.
Smanjio sam majušnu razdaljinu među nama, i meko prislonio usne na
njene.
I mada sam mislio da sam se pripremio, nisam bio sasvim spreman za
sagorevanje koje je usledilo.
Kakva je ovo čudna alhemija bila kada je dodir usana bio toliko snažniji od
dodira prstiju? Nije bilo logike da kontakt između ove dve konkretne oblasti kože
bude toliko moćniji od svega što sam do sada iskusio. Činilo mi se kao da se novo
sunce rodilo u buktinji kada su se naše usne srele, i do tačke razaranja ispunilo
blistavom svetlošću čitavo moje telo.
 Imao sam samo delić sekunde da se izborim sa silom ovog poljupca pre nego
što je alhemija pogodila Belu.
Glasno je udahnula, pa razdvojila usne pod mojima, grozničavim dahom mi
paleći kožu. Sklopila je ruke oko mog vrata i uplela prste u moju kosu. Iskoristila
je ovaj položaj da snažnije priljubi usne uz moje. Usne su joj bile toplije nego pre,
kada je sveža krv pokuljala u njih. Šire su se rastvorile, bio je to poziv...
Poziv koji ne bi bilo bezbedno da prihvatim.
Oprezno sam, ulažući što sam manje snage mogao, odmakao njeno lice od
mog ostavljajući vrhove prstiju na njenoj koži da je zadržim na toj udaljenosti.
Ako se ovaj pokret izuzme, ostao sam nepomičan i pokušao da, ako ne da
ignorišem iskušenje, a onda barem da se distanciram od njega. Primetio sam
neprijatni povratak nekoliko reakcija grabljivice – višak otrova u ustima, stezanje
stomaka – ali bili su to površni odgovori na stimulans. I premda možda ne bi bilo
pošteno reći da je razum imao potpunu kontrolu, ovu izjavu barem nije pobijala
strast prema zadovoljenju žeđi. Mene je obuzela mnogo prijatnija strast. Njena
priroda, međutim, nije eliminisala potrebu da se ona ublaži.
Bela je u isti mah izgledala potpuno savladano osećanjima, ali i pokajnički.
„Auh“, rekla je.
Nisam mogao da ne pomislim šta bi njeni nedužni postupci izazvali pre
svega nekoliko sati.
„To je blago rečeno“, složio sam se.
Nije bila svesna napretka koji sam danas ostvario, ali ona se oduvek ponašala
kao da savršeno vladam sobom, čak i kada to nije bila istina. Pravo je olakšanje
bilo osećati se kao da sam najzad zaslužio to poverenje.
Pokušala je da se povuče, ali sam ja zadržao ruke na njenim obrazima. „Da
li da...“
„Ne“, uverio sam je. „Samo sačekaj trenutak, molim te.“
Želeo sam da se postaram da mi ništa ne pobegne. Već su mi se mišići
opustili, i prestao je priliv otrova. Teže je bilo odupreti se nagonu da obavijem
ruke oko nje i nastavim alhemiju poljupca, ali sam iskoristio decenije vežbe
samokontrole da donesem ispravnu odluku.
„Eto“, rekao sam kada sam se potpuno smirio.
Ona je potiskivala još jedan smešak. „Podnošljivo?“, upitala je.
Nasmejao sam se. „Snažniji sam nego što sam mislio.“ Nikada ne bih
poverovao u količinu kontrole koju sam sada imao. Ovo je stvarno bio brz
napredak. „Lepo je to znati.“
„Volela bih da i ja mogu da kažem to isto. Žao mi je.“
 „Ipak si ti samo čovek.“
Zakolutala je očima na moju slabu šalu. „Baš ti hvala.“
Svetlost koja mi je ispunila telo dok smo se ljubili zadržala se u meni.
Osećao sam toliku sreću da nisam bio siguran kako da je svu zadržim. Silna radost
i opšte veselje su me zabrinuli da se nisam ponašao dovoljno odgovorno. Trebalo
bi da je odvedem kući. Nije bilo toliko teško pomisliti na okončanje utopije ovog
poslepodneva jer ćemo ići zajedno.
Ustao sam i ponudio joj ruku. Ovog puta ju je brzo prihvatila i ja sam je
podigao na noge. Zateturala se nestabilno.
„Da li ti je još loše od trčanja?“, pitao sam. „Ili je to zbog moje veštine
ljubljenja?“ Nasmejao sam se naglas.
Slobodnom rukom obuhvatila mi je zglob, da povrati ravnotežu. „Nisam
sigurna“, zadirkivala me je. „Još mi se malo vrti u glavi. Ali mislim da je i jedno
i drugo u pitanju.“ Zanela se telom prema meni. Činilo se da je to uradila pre
namerno nego usled vrtoglavice.
„Možda bi trebalo da pustiš mene da vozim.“
Nestalo je svakog traga nestabilnosti. Ispravila je ramena. „Jesi li poludeo?“
Ako ona bude vozila, moraće da drži obe ruke na volanu i ja neću smeti
ničim da joj odvlačim pažnju. Ukoliko ja budem vozio, imaću mnogo više slobode.
„Mogu da vozim bolje od tebe kada si u najboljoj formi. Imaš mnogo sporije
reflekse.“ Nasmešio sam se da bi znala da je zadirkujem. Uglavnom.
Nije se raspravljala zbog činjenica. „Sigurna sam da je to istina, ali mislim
da to moji nervi, ni moj kamionet, ne bi podneli.“
Pokušao sam da primenim ono očaravanje za koje me je optužila ranije. I
dalje nisam bio sasvim siguran šta se računalo. „Malo poverenja, molim te, Bela?“
Nije upalilo, možda zato što je gledala u zemlju. Potapšala se po džepu
farmerki, pa izvadila ključ i snažno ga stegla šakom. Opet je podigla pogled i
odmahnula glavom.
„Ne“, rekla je. „Nema šanse.“
Zaobišla me je i krenula prema putu. Nisam znao da li joj se još vrtelo u
glavi ili je prosto bila trapava. Ali zateturala se prilikom drugog koraka, pa sam
morao da je uhvatim pre nego što je pala. Privukao sam je na grudi.
„Bela“, izgovorio sam tiho. Nestalo je sve šaljivosti iz njenih očiju i ona se
naslonila na mene podigavši lice prema mom. Ideja da je istog časa poljubim u isti
mah mi se činila i fantastičnom i užasnom. Primorao sam sebe da budem oprezan,
pa makar i pogrešio.
 „Do sada sam već uložio silan trud da te održim u životu“, podsetio sam je
razigranim tonom. „Nemam nameru da te pustim za volan kada nisi kadra da hodaš
u pravoj liniji. A i prijatelji ne dozvoljavaju prijateljima da voze pijani“, zaključio
sam, citirajući slogan iz reklamne kampanje za podizanje svesti o opasnostima
vožnje u alkoholisanom stanju. Za nju je to bila zastarela referenca; ona je imala
svega tri godine kada je ova kampanja pokrenuta.
„Pijana?“, pobunila se.
Nasmešio sam joj se jednom stranom usta. „Opijena si mojim prisustvom.“
Uzdahnula je i prihvatila poraz. „Ne mogu da protivrečim tome.“ Podigla je
pesnicu i ispustila ključeve u moju ruku.
„Polako“, upozorila me je. „Moj kamionet je penzioner.“
„Veoma razumno.“
Skupila je usne i namrštila se. „A moje prisustvo na tebe nimalo ne utiče?“
Da li utiče? Potpuno je izmenila svaki deo mene. Jedva sam prepoznavao
sebe.
Prvi put u sto godina bio sam zahvalan što sam to što jesam. Sve što me je
činilo vampirom – osim onoga što je po nju bilo opasno – iznenada mi je postalo
prihvatljivo, jer mi je to dozvolilo da živim dovoljno dugo da pronađem Belu.
Decenije koje sam preživeo ne bi bile tako teške da sam znao šta me čeka,
da moje postojanje vodi nečemu boljem nego što sam mogao i da zamislim. Nisu
to bile godine ubijanja vremena kako sam ja mislio; bile su to godine napretka.
Poboljšanja, pripreme, ovladavanja sobom da bih mogao da imam ovo sada.
Nisam još bio sasvim siguran u ovog novog sebe; ova silovita ekstaza koja
je navirala u sve moje ćelije činila mi se neodrživom na duže staze. Ali ipak nisam
želeo da se vratim na staro. Taj Edvard sada mi se činio nedovršenim, nepotpunim.
Kao da je jedna njegova polovina nedostajala.
Za njega bi ovo bilo nemoguće – sagnuo sam se i spustio usne na kraj njene
vilice tik iznad pulsirajuće arterije. Usnama sam nežno ovlaš prešao njenom
vilicom sve do brade, a zatim se poljupcima vratio do njenog uha osećajući
baršunastu podatnost njene tople kože. Polako sam se vratio do njene brade, tako
blizu njenim usnama. Zadrhtala je u mom naručju, podsećajući me da je ono što
je za mene bila neverovatna toplina za nju bila ledena zima. Popustio sam stisak.
„Bez obzira na sve“, prošaputao sam joj na uvo, „i dalje imam bolje
reflekse.“
 18. SNAGA VOLJE

Ispostavilo se da je bilo dobro što sam insistirao da ja vozim.

Bile su tu sve one sitnice, razume se, koje ne bi dolazile u obzir da je ona
morala da svoja ljudska čula usmeri na vožnju – držanje za ruke, gledanje u oči,
uopšteno isijavanje radosti. Ali i više od toga, osećanje ispunjenosti blistavom
svetlošću nimalo nije oslabilo. Znao sam koliko je to osećanje mene snažno
obuzelo; nisam bio siguran koliko je moglo da naruši ljudski organizam. Mnogo
je bezbednije dozvoliti mom neljudskom organizmu da pazi na put.
Oblaci su se premeštali dok je sunce zalazilo. Svaki čas se dešavalo da mi
koplje blede crvene sunčeve svetlosti obasja lice. Mogao sam da zamislim užas
koji bih, još juče, osetio zbog ovog razotkrivanja. Sada sam poželeo da se smejem.
Osećao sam se ispunjen smehom, kao da je svetlost u meni morala da pobegne.
Znatiželjno sam uključio njen radio. I iznenadio se što me je dočekao šum.
A zatim sam, pomislivši na glasnost motora, izveo zaključak da se nije trudila
mnogo da sluša muziku dok vozi. Vrteo sam radio-stanice dok nisam pronašao
jednu koja se koliko-toliko mogla čuti. Na njoj su puštali Džonija Ejsa, i ja sam se
nasmešio. Pesma Pledging My Love. Kako primereno.
Počeo sam da pevam uz radio osećajući se pomalo patetično, ali sam u isti
mah uživao u prilici da joj kažem ove reči: Uvek i zauvek voleću samo tebe.
Nije sklonila pogled s mog lica, smešeći se osmehom kojim sam ispravno
mogao da opišem samo kao čuđenje.
„Dopada ti se muzika pedesetih?“, pitala je kada se pesma završila.
„Muzika je bila dobra pedesetih. Mnogo bolja nego šezdesetih ili
sedamdesetih. Uh!“ Premda je bilo izvanrednih izuzetaka, umetnici koje su
najčešće puštali na ograničenom broju radio-stanica nisu mi bili baš najmiliji.
Nikada nisam zavoleo disko. „Osamdesete su bile podnošljive.“
Na trenutak je stisnula usne, a oči su joj se napele kao da ju je nešto brinulo.
Tiho je upitala: „Hoćeš li mi ikada reći koliko imaš godina?“
Ah, plašila se da me ne uznemiri. Nasmešio sam joj se lako. „Da li je
važno?“
Činilo se da joj je laknulo kada je čula moj vedri odgovor. „Ne, ali ipak sam
se pitala... Ništa ti noću ne oduzima san kao nerazrešena tajna.“
Tada je na mene došao red da brinem. „Plašim se da bi to moglo da te
uznemiri.“
 Nije joj se gadila moja neljudskost, ali hoće li imati drugačiju reakciju na
godine koje su nas razdvajale? Na mnogo veoma stvarnih načina sam još imao
sedamnaest godina. Hoće li ona na to tako gledati?
Šta je do sada već zamislila? Da sam star nekoliko hiljada godina, gotičke
zamkove i transilvanijski akcenat? Pa, ništa od toga nije bilo nemoguće. Karlajl je
poznavao takve tipove.
„Proveri me“, izazvala me je.
Pogledao sam je u oči tražeći odgovore u njenim dubinama. Uzdahnuo sam.
Zar nije trebalo da sam razvio malo hrabrosti nakon događaja koji su bili za nama?
Ali evo me opet kako strepim da ću je uplašiti. Naravno, nije bilo načina da se ide
osim da budem potpuno iskren.
„Rođen sam u Čikagu 1901. godine“, priznao sam. Okrenuo sam lice prema
putu pred nama, da ne bi imala osećaj da je analiziram dok računa moje godine u
glavi, ali nisam mogao da je ne gledam krajičkom oka. Bila je veštački pribrana i
shvatio sam da pažljivo oblikuje svoje reakcije. Nije želela da izgleda uplašeno,
kao što ni ja nisam želeo da je uplašim. Što smo se bolje poznavali, to se više činilo
da oponašamo osećanja onog drugog. Da se usklađujemo.
„Karlajl me je pronašao u jednoj bolnici u leto 1918. godine“, nastavio sam.
„Imao sam sedamnaest godina i umirao sam od španske groznice.“
Na ovo je nestalo njene kontrole i oči su joj se raširile, a onda je
zaprepašćeno udahnula.
„Ne sećam se baš najbolje“, uverio sam je. „Bilo je to davno, a ljudska
sećanja blede.“
Nije izgledala sasvim utešeno, ali je klimnula. Nije ništa rekla, čekala je
dalje.
Upravo sam se u mislima obavezao na potpunu iskrenost, ali sam sad shvatio
da ću morati da povučem neke granice. Nešto bi trebalo da zna... ali postojale su i
pojedinosti koje ne bi bilo mudro podeliti. Možda je Alis bila u pravu. Možda bi
Bela, ako se oseća makar iole kao ja sada, pomislila da mora da produži to
osećanje. Da ostane sa mnom, kao što je rekla na livadi. Znao sam da mi neće biti
lako da odbijem Beli ono što želi. Pažljivo sam birao reči.
„Sećam se kakav je bio osećaj kada me je Karlajl... spasao. Nije to lako, nije
to nešto što možeš da zaboraviš.“
„Tvoji roditelji?“, upitala je plašljivim glasom i ja sam se opustio, srećan što
nije odlučila da se uhvati za ovo poslednje.
„Oni su već oboje bili umrli od iste bolesti. Bio sam sâm.“ Nije ovo bilo
teško reći. Ovaj deo moje prošlosti činio mi se gotovo više kao priča koju sam
pričao nego kao stvarna sećanja. „Zato je i odabrao mene. U haosu pandemije niko
neće ni shvatiti da sam nestao.“
„Kako te je... spasao?“
Toliko o izbegavanju teških pitanja. Razmislio sam šta bi najvažnije bilo
sakriti od nje.
Moje reči poigravale su na ivicama njenog pitanja. „Bilo je teško. Nemaju
mnogi od nas kontrolu koja je potrebna za to. Ali Karlajl je oduvek bio
najhumaniji, najsaosećajniji od nas... mislim da mu nema ravnog u čitavoj istoriji.“
Na trenutak sam razmislio o svom ocu i zapitao se da li sam mu na primeren način
odao počast rečima. A zatim sam nastavio sa ostatkom priče koju sam smatrao da
je bezbedno da čuje: „Za mene je to prosto bilo jako, jako bolno.“
I dok su druga sećanja koja su mogla da izazovu bol – konkretno gubitak
majke – bila zbrkana i bleda, sećanje na ovaj bol bilo je izvanredno jasno. Blago
sam se trgao. Ako Bela ikada ponovo pita, sa punom svešću šta znači ostati sa
mnom, ovo sećanje biće dovoljno da kažem ne. Trgao sam se od pomisli da bi ona
mogla da oseti takav bol.
Upijala je moj odgovor skupljenih usana i zamišljeno skupljenih očiju. Želeo
sam da čujem njenu reakciju, ali sam znao da ću, ako je pitam nešto, čuti samo još
više konkretnih pitanja. Nastavio sam da pričam, nadajući se da ću joj skrenuti
pažnju.
„Uradio je to iz usamljenosti. To je obično razlog koji se krije iza takve jedne
odluke. Ja sam mu bio prvi član porodice, premda je ubrzo posle toga pronašao
Ezme. Ona je pala sa litice. Doneli su je pravo u bolničku mrtvačnicu premda joj
je srce nekako i dalje kucalo.“
„Znači, moraš biti na samrti da bi postao...“
Nisam uspeo da joj skrenem pažnju. I dalje je pokušavala da dokuči
mehanizme. Požurio sam da preusmerim njenu pažnju.
„Ne, to je samo Karlajlov način. Nikada to ne bi uradio nekome ko ima
drugog izbora. No, on kaže da je lakše kada je krv slaba.“
Ponovo sam vratio pogled na put. Nije trebalo da to dodam. Pitao sam se da
li sam obigravao blizu odgovora koje je tražila jer je deo mene želeo da zna, želeo
da ona pronađe način da ostane sa mnom. Morao sam da naučim da bolje
kontrolišem jezik. Da stavim brnjicu onom sebičnom delu sebe.
„A Emet i Rozali?“
Nasmešio sam se. Verovatno je shvatila da izbegavam da joj u potpunosti
odgovorim, ali je bila voljna da odustane da meni ne bi bilo neprijatno.
 „Karlajl je posle Ezme u porodicu doveo Rozali. Tek mnogo kasnije shvatio
sam da se nadao da će ona meni biti ono što je Ezme bila njemu – kontrolisao je
misli u mojoj blizini.“
Sećam se svog gađenja kada je najzad ta kontrola popustila. Rozali u početku
nije bila dobrodošla – istini za volju, svima nam je život bio komplikovaniji nakon
njenog dolaska – a mene je užasnulo kada sam otkrio da se Karlajl nadao da ćemo
nas dvoje razviti još bliži odnos. Razmere moje odbojnosti ne bi bilo učtivo
podeliti. Ne bi priličilo kavaljeru.
„Ali ona mi nikada nije bila ništa osim sestre.“ To je verovatno bio
najblagonakloniji način da zaokružim to poglavlje. „A ona je Emeta pronašla tek
dve godine kasnije. Lovila je – bili smo u to vreme na Apalačkim planinama – i
zatekla je medveda kako se sprema da ga dokusuri. Odnela ga je Karlajlu, nosila
ga je više od sto šezdeset kilometara jer se plašila da neće moći da to... uradi
sama.“
Tada smo živeli u Noksvilu – što nije bilo idealno mesto za nas u pogledu
vremenskih prilika. Većinu dana smo morali da ostanemo u kući. Nije to bilo
dugoročno rešenje – Karlajl je radio na istraživanju u vezi sa studijom patologije
na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Tenesiju. Nekoliko nedelja, nekoliko
meseci... nije nam to baš teško padalo. Imali smo pristup nekoliko biblioteka, a
noćni život Nju Orleansa nije bio neprimereno udaljen, barem ne za stvorenja koja
su brza kao mi. Ali, Rozali se, kako je tek bila izašla iz stadijuma novorođenog,
nije još osećala prijatno u ljudskoj blizini, pa je odbijala da izlazi i zabavlja se.
Ona je jadikovala i patila, i nalazila mane svakom predlogu da se zabavi ili da
poradi na sebi. Iskren da budem, možda nije toliko kukala naglas. Nije nervirala
Ezme onoliko koliko je nervirala mene.
Rozali je volela da lovi sama, i premda je trebalo da pazim na nju, oboma
nam je predstavljalo olakšanje što se nisam tome naročito žustro protivio. Umela
je da bude oprezna. Svi smo naučili da obuzdavamo čula dok se ne nađemo u
nenaseljenom području. I premda sam oklevao da pripišem bilo kakvu vrlinu
ovom nepoželjnom uljezu, čak sam i ja morao da priznam da je umela izvanredno
da vlada sobom. Ponajviše usled tvrdoglavosti i, prema mom mišljenju, želje da
me nadmaši.
I zato moja prva misao, kada je zvuk Rozalinih koraka, brži i teži nego inače,
razbio mir leta u Noksvilu pred zoru i kada sam osetio snažan miris ljudske krvi
izmešan sa njenim poznatim mirisom i čuo njene mahnite, nesuvisle misli, nije
bila da je Rozali pogrešila.
U prvoj godini njenog drugog života, pre nego što je otišla u nekoliko
osvetničkih misija, njene misli jasno su je odavale. Znao sam šta planira i
obavestio sam Karlajla. Prvi put ju je nežno savetovao, molio je da ostavi svoj
prethodni život za sobom uveren da će, ako to učini, na njega i zaboraviti i da će
tako njen bol postati blaži. Osveta nije mogla da joj vrati ništa od onoga što je
izgubila. Ali, kada je na njegove savete odgovorila samo neumoljivim gnevom, on
joj je dao savet kako da najbolje prikrije svoje napade. Nijedan od nas nije mogao
da kaže da ne zaslužuje osvetu. I nismo mogli da ne pomislimo kako će svet biti
bolje mesto bez silovatelja i ubica koji su okončali njen život.
Verovao sam da ih je sve pronašla. Odavno su se njene misli smirile, nije
više bila opsednuta željom da kida i lomi, sakati i bogalji.
Ali, kada je miris krvi preplavio kuću kao cunami, istog časa sam
pretpostavio da je pronašla još jednog saučesnika u svojoj smrti. Premda nisam
imao o njoj visoko mišljenje, moja vera u njenu sposobnost da ne naškodi ljudima
bila je snažna.
Sva moja očekivanja okrenula su se naglavce kada je uspaničeno povikala,
dozivajući Karlajla da joj pomogne. I tada sam, ispod oštrog zvuka njenog nemira,
čuo jedan veoma slabašan otkucaj srca.
Izleteo sam iz sobe i zatekao je u salonu pre nego što je njen krik utihnuo.
Karlajl je već bio tamo. Rozali je kosa bila neuobičajeno neuredna, a njena
najmilija haljina toliko uflekana krvlju da joj je porub bio tamnocrvene boje, i u
naručju je nosila krupnog muškarca. Jedva je bio pri svesti, kolutao je očima
neusaglašeno. Na nekoliko mesta na telu koža mu je bila iskidana ravnomerno
raspoređenim dubokim brazdama, i očigledno je bilo da su mu neke kosti bile
slomljene.
„Spasi ga!“, gotovo je zavrištala Rozali na Karlajla. „Molim te!“
Molim te, molim te, molim te, preklinjale su njene misli.
Video sam koliko je košta da izgovori ove reči. Kada je udahnula da zameni
vazduh koji je iskoristila, trgla se zbog moći sveže krvi tako blizu njenih usta.
Odmakla je muškarca dalje od sebe okrećući lice od njega.
Karlajl je razumeo njen bol. Žurno je uzeo muškarca iz njenog naručja i
nežnim rukama ga spustio na tepih u salonu. Muškarca je život već u tolikoj meri
napustio da više nije mogao ni da ječi.
Posmatrao sam, zaprepašćen ovim neobičnim prizorom, i automatski
zadržao dah. Trebalo je da izađem iz kuće. Čuo sam Ezmine misli kako se brzo
povlače. Čim je osetila miris krvi, znala je da bi trebalo da beži, premda je bila
jednako zbunjena kao i ja.
Prekasno je, shvatio je Karlajl pregledajući muškarca. Mrsko mu je bilo da
razočara Rozali; i premda je jasno bilo da je ona bila nesrećna u ovom drugom
životu koji joj je dao, retko je nešto tražila od njega. I svakako nikada u ovakvoj
agoniji. Mora da joj je član porodice, pomislio je Karlajl. Kako da je ponovo
povredim?
Grmalj je – i pošto sam ga pažljivo pogledao u lice, shvatio sam nije bio
mnogo stariji od mene – sklopio oči. Njegovi plitki udasi postali su isprekidani.
„Šta čekaš?“, vrisnula je Rozali. Umire! Umire!
„Rozali, ja...“, bespomoćno je pružio okrvavljene ruke.
Tada se u njenoj glavi pojavila slika i ja sam shvatio šta ona od njega traži.
„Ne želi da ga izlečiš“, preveo sam žurno. „Želi da ga spaseš.“
Rozali je sevnula očima prema meni, a izraz snažne zahvalnosti izmenio joj
je crte lica kako to nikada pre nisam video. Na trenutak sam se setio koliko je silno
lepa.
Nismo morali dugo da čekamo na Karlajlovu odluku.
O, pomislio je Karlajl. I tada sam video koliko bi bio spreman da učini za
Rozali, koliko je smatrao da joj duguje. Jedva da je zastao da razmisli. Već je
klečao pored slomljenog tela čoveka terajući nas oboje napolje. „Nije bezbedno
da ostanete“, rekao je spuštajući lice prema grlu muškarca.
Uhvatio sam Rozali za okrvavljenu ruku i požurio prema vratima. Nije se
opirala. Oboje smo pobegli iz kuće, ne zastavši dok nismo stigli do obližnje reke
Tenesi i uskočili u nju.
Tamo smo, dok smo ležali u hladnom blatu na obali reke, a Rozali puštala
da voda spere krv sa njene haljine i kože, obavili prvi pravi razgovor.
Nije često progovarala, samo mi je u svom umu pokazala kako je pronašla
muškarca, potpunog neznanca, na samrti, i kako ju je nešto na njegovom licu
nateralo da shvati da će budućnost bez njega za nju biti nepodnošljiva. Nije imala
reči za zašto. Nije imala reči za kako – kako je uspela da dovrši svoje mučno
putovanje a da ga sama ne ubije. Video sam da je trčala kilometrima, brže nego
ikada pre, sve vreme žudeći da zadovolji žeđ. Dok je sve ovo iznova prožrvljavala,
um joj je bio nezaštićen i ranjiv. I ona je pokušavala da razume, gotovo jednako
zbunjena kao i ja.
Nisam tražio još jedan dodatak porodici. Nikada me nije mnogo zanimalo
šta Rozali želi ili šta joj je potrebno. Ali sam iznenada, videvši sve ovo njenim
očima, mogao samo da navijam za njenu sreću. Prvi put smo bili na istoj strani.
Nismo mogli da se vratimo neko vreme, premda je Rozali silno želela da zna
šta se dešava. Uverio sam je da bi Karlajl došao po nas da nije uspeo. Tako da nam
je samo ostalo da čekamo dok ne bude bezbedno da se vratimo kući.
Ti sati su nas oboje promenili. Kada je Karlajl najzad došao da nas pozove,
kući smo se vratili kao brat i sestra.
 Pauza koja je nastala dok sam se sećao kako sam zavoleo svoju sestru nije
bila duga. Bela je i dalje čekala ostatak priče. Setio sam se gde sam stao: Rozali
je, sva krvava, okretala glavu što je dalje mogla od Emeta. Njeno držanje na slici
podsetilo me je na jedno skorije sećanje: na mene kako s mukom nosim Belu u
ambulantu. Bilo je zanimljivo staviti ove dve slike jednu pored druge.
„Tek počinjem da naslućujem koliko to putovanje mora da je bilo teško za
nju“, zaključio sam. Prsti su nam bili prepleteni. Podigao sam naše ruke i
nadlanicom je pomilovao po obrazu.
Poslednji zrak crvene svetlosti na nebu poprimio je tamnoljubičastu boju.
„Ali je uspela“, rekla je Bela nakon kraće tišine, želeći da nastavim priču.
„Jeste. Nešto na njegovom licu joj je dalo snagu.“ Neverovatno je bilo što je
bila u pravu. Zapanjujuće da su bili savršen par, kao dve polovine jedne celine.
Sudbina ili neizmerna sreća? Nikada nisam mogao da odlučim. „I zajedno su od
tog trenutka. Ponekad su živeli odvojeno od nas, kao bračni par.“ I, oh, kako sam
bio srećan u tim trenucima. Voleo sam Emeta i Rozali odvojeno, ali Emet i Rozali
sami zajedno, kada sam mogao da ih čujem samo ja svojim nepogrešivim
psihičkim sposobnostima, predstavljali su mučno iskušenje. „Ali, što se mlađi
pretvaramo da smo, to duže možemo da ostanemo na jednom mestu. Forks se činio
savršen, pa smo se svi upisali u srednju školu.“ Nasmejao sam se. „Pretpostavljam
da ćemo morati da idemo na njihovo venčanje za nekoliko godina ponovo.“
Rozali je volela da se udaje. Verovatno je kod besmrtnosti najviše volela to
što je imala priliku da to stalno iznova radi.
„Alis i Džasper?“, pitala je Bela.
„Alis i Džasper su dva veoma retka stvorenja. Oboje su razvili svest, kako
mi to nazivamo, bez spoljašnjeg uticaja. Džasper je bio član jedne druge...
porodice.“
Izbegao sam pravu reč, suzbivši drhtaj dok sam razmišljao o njegovim
počecima. „Veoma drugačije porodice. Upao je u depresiju i odvojio se od njih.
Alis ga je pronašla. Kao i ja, i ona ima izvesne darove koji prevazilaze darove
uobičajene za našu vrstu.“
Ovo je Belu iznenadilo dovoljno da razbije njenu mirnu fasadu. „Zaista? Ali
rekao si da si jedini koji može da čita ljudima misli.“
„To je istina. Ona zna nešto drugo. Ona vidi nešto – vidi ono što bi se moglo
desiti, ono što dolazi.“ Ono što se sada neće nikada desiti. Prošao sam najgore.
Premda me je... mučila maglovitost nove vizije, one sa kojom sam mogao da
živim. Ona druga – u kojoj su Alis i Bela obe bele i hladne – bila je mnogo jasnija.
To nije bilo važno. Nije moglo da bude važno. Savladao sam jednu nemoguću
budućnost i savladaću i ovu. „Ali je to veoma subjektivno“, nastavio sam, čuvši
oštrinu u svom glasu. „Budućnost nije uklesana u kamenu. Sve se menja.“
Pogledao sam njenu bledu kožu prožetu rumenilom, gotovo kao da želim da
se uverim da je onakva kakva bi trebalo da bude, a zatim skrenuo pogled kada je
primetila da je gledam. Nikada nisam bio siguran koliko je mogla da mi pročita iz
očiju.
„Šta vidi?“, želela je da zna Bela.
Dao sam joj sigurne odgovore, dokazana predviđanja.
„Videla je Džaspera i znala da on traži nju i pre nego što je on to sam znao.“
Njihov susret bio je magičan. Kad god bi ga se Džasper setio, čitava porodica bi
utonula u sneno zadovoljstvo, toliko su moćna bila njegova osećanja. „Videla je
Karlajla i našu porodicu, i došli su zajedno da nas pronađu.“
Propustio sam prvo upoznavanje, kada su se Alis i Džasper predstavili večito
opreznom Karlajlu i uplašenoj Ezme i neprijateljski nastrojenoj Rozali. Upravo ih
je Džasperovo ratničko držanje sve toliko uplašilo, ali je Alis znala šta tačno da
kaže da ublaži njihov nemir. Naravno da je znala šta tačno da kaže. Zamislila je
sve moguće verzije ovog značajnog susreta i odabrala najbolju. Nije bila
slučajnost što Emet i ja nismo bili kod kuće. Više joj se dopadala prijatnija
atmosfera u odsustvu dva glavna branitelja porodice.
Teško je bilo poverovati koliko su snažno bili utvrđeni u porodici kada smo
se, svega nekoliko dana kasnije, vratili. Obojica smo bili zaprepašćeni, a Emet je
bio spreman za okršaj čim je ugledao Džaspera. Ali Alis je istrčala i zagrlila me i
pre nego što je iko stigao i reč da kaže.
Nisam se uplašio onoga što je moglo da se protumači kao napad. Njene misli
bile su toliko sigurne u mene, tako pune ljubavi prema meni da sam pomislio kako
sam doživeo prvi gubitak pamćenja u drugom životu. Zato što me je ova sićušna
besmrtnica savršeno poznavala, bolje od bilo koga u mojoj sadašnjoj ili bivšoj
porodici. Ko je bila ona?
O, Edvarde! Najzad! Moj brat! Najzad smo zajedno!
A zatim je, grleći me oko struka – dok sam ja oklevajući nju grlio oko
ramena – žurno prizvala misli o svom životu od prvog sećanja do tog trenutka, pa
prešla na budućnost i pokazala mi značajna dešavanja naših narednih nekoliko
zajedničkih godina. Neobično je bilo shvatiti u tom trenutku da sam i ja nju
poznavao.
„Ovo je Alis, Emete“, rekao sam mu i dalje grleći svoju novu sestru. Emetov
agresivni stav se izmenio, sada je bio zbunjen. „Ona je deo naše porodice. A ovo
je Džasper. Njega ćeš voleti.“
 Toliko je bilo priča o Alis, toliko čuda i fenomena, paradoksa i enigmi da
samo mogao provesti ostatak nedelje navodeći Beli samo teze. I zato sam joj dao
svega nekoliko jednostavnijih, mehaničkih detalja.
„Ona je najosetljivija na one koji nisu ljudi. Uvek vidi, na primer, kada nam
se druga grupa približava. I svaku pretnju koju njeni članovi mogu da
predstavljaju.“ I Alis je postala jedan od branilaca porodice.
„Ima li mnogo... pripadnika tvoje vrste?“, pitala je Bela, zvučeći malo
potreseno ovom idejom.
„Ne, ne mnogo“, uverio sam je. „Ali većina ne želi da se skrasi na jednom
mestu. Samo oni kao što smo mi, koji su odustali od lova na ljude“, podigao sam
obrvu i stegao joj ruku, „mogu da žive sa ljudima na duži period. Pronašli smo
samo još jednu porodicu kao što je naša, u jednom malom selu na Aljasci. Živeli
smo zajedno neko vreme, ali bilo nas je previše, pa smo postali uočljivi.“ A i Tanja
je, matrijarh tog klana, bila nametljiva toliko da je to već moglo da se smatra
maltretiranjem. „Oni koji žive... drugačije, skloni su se da udružuju.“
„A ostali?“
Stigli smo do njene kuće. Bila je prazna, nije bilo uključenih svetala.
Parkirao sam na njenom uobičajenom mestu i isključio motor. Iznenadna tišina mi
se učinila veoma intimnom u tami.
„Uglavnom su nomadi“, odgovorio sam. „U nekom trenutku i mi smo tako
živeli. Postane dosadno, kao i sve ostalo. Ali povremeno naiđemo na druge, jer
većina nas više voli sever.“
„Zašto?“
Nasmešio sam se i gurnuo je laktom. „Jesu li ti se danas po podne otvorile
oči? Misliš li da bih mogao da prošetam ulicom po suncu a da ne izazovem
saobraćajnu nesreću? S razlogom smo odabrali poluostrvo Olimpik, mesto sa
najmanjim brojem sunčanih dana na svetu. Lepo je kada možeš danju da izađeš
napolje. Ne bi verovala koliko ti dosadi noć za osamdeset i nešto godina.
„Znači odatle potiču legende“, rekla je klimajući sebi glavom.
„Verovatno.“
Iza legendi se zapravo krije vrlo tačan izvor, ali nisam želeo da ulazim u to.
Volturi su bili daleko i sasvim udubljeni u misiju upravljanja svetom vampira. Oni
na Belin život neće uticati ni na koji način osim preko legendi koje su isfabrikovali
da zaštite privatnost besmrtnika.
„I Alis je došla iz druge porodice, kao i Džasper?“, pitala je.
„Nije, i to jeste misterija. Ali se uopšte ne seća svog ljudskog života.“
Video sam njeno prvo sećanje. Jarka jutarnja sunčeva svetlost, lagana magla
u vazduhu. Okruživala ju je upletena trava, a široka hrastova stabla bacala su senku
nad udubljenjem u kom se probudila. Osim toga, praznina, nikakav osećaj
identiteta ni svrhe. Pogledala je svoju bledu kožu, koja je svetlucala na suncu, i
nije znala ko je ni šta je. I tada joj se javila prva vizija.
Lice muškarca, okrutno, ali i slomljeno, izbrazdano ožiljcima ali i lepo.
Tamnocrvene oči i griva zlatne kose. Sa ovim licem je došao duboki osećaj
pripadanja. A tada ga je videla kako izgovara njeno ime,
Alis.
Njeno ime, shvatila je.
Vizije su joj rekle ko je, ili je oblikovale u ono što će postati. One su bile
jedina pomoć koju je imala.
„I ne zna ko ju je stvorio“, rekao sam Beli. „Probudila se sama. Onaj ko ju
je stvorio otišao je, i niko od nas ne razume zašto, ni kako je mogao. Da nije imala
to drugo čulo, da nije videla Džaspera i Karlajla i znala da će jednog dana postati
deo naše porodice, verovatno bi se pretvorila u potpunog divljaka.“
Bela je razmišljala o ovome u tišini. Bio sam siguran da joj je bilo teško da
razume. I mojoj porodici je bilo potrebno neko vreme da se prilagodi. Pitao sam
se šta će njeno sledeće pitanje biti.
Tada joj se stomak oglasio i ja sam shvatio da smo bili zajedno čitav dan i
da nije ništa jela za to vreme. Ah, moram bolje da se fokusiram na njene ljudske
potrebe!
„Žao mi je, zadržavam te od večere.“
„Dobro sam, zaista“, rekla je suviše brzo.
„Nikada nisam proveo toliko vremena pored nekoga ko jede hranu“, izvinio
sam se. „Zaboravljam.“ Bio je to bedan izgovor.
Njen izraz bio je potpuno otvoren kada je odgovorila, ranjivo. „Želim da
ostanem sa tobom.“
I ponovo, reč ostati kao da je nosila mnogo većinu težinu nego obično.
„Zar ne mogu da uđem?“, pitao sam nežno.
Trepnula je dva puta, očigledno preneražena ovom pomisli. „Da li bi želeo?“
„Da, ako je to u redu.“
Pitao sam se je li smatrala da mora da me pozove da bih ušao u kuću. Ova
pomisao izmamila mi je smešak, a zatim sam se namrštio jer sam osetio grč
krivice. Moraću da budem iskren prema njoj. Ponovo. Ali kako da iznesem tako
sramno priznanje?
Razmišljao sam o tome dok sam izlazio i otvarao suvozačeva vrata da bi
mogla da izađe.
„Veoma ljudski“, pohvalila me je.
 „Izbija na površinu.“
Išli smo zajedno ljudskim korakom preko senovitog, tihog dvorišta kao da
je to nešto normalno. Pogledala me je ispod oka dok smo išli, i smešila se za sebe.
Pružio sam ruku i uzeo ključ iz njegovog skrovišta, a zatim joj otvorio vrata.
Oklevala je gledajući u mračan hodnik.
„Vrata su bila otključana?“, upitala je.
„Nisu, uzeo sam ključ koji stoji ispod strehe.“
Vratio sam ključ o kome smo govorili, a ona je pošla da uključi svetlo na
tremu. Kada se vratila, žuta svetlost je bacila oštre senke preko njenog lica kad je
podigla obe obrve prema meni. Video sam da je želela da njen pogled bude strog,
ali su joj uslovi usana bili nabrani kao da potiskuje smešak.
„Probudila si moju znatiželju“, priznao sam.
„Špijunirao si me?“
Meni to nije zvučalo kao nešto sa čim bi se trebalo šaliti, ali je ona zvučala
kao da će se nasmejati.
Trebalo je sve tada da priznam, ali sam se nadovezao na njen šaljivi ton: „Šta
drugo da radim noću?“
Bio je to pogrešan izbor, kukavički izbor. Čula je samo šalu, ne i priznanje.
Neobično je shvatiti kako je, čak i nakon što je razrešen ogromni potencijalni
košmar, ostalo mnogo straha. Naravno, ovo je bila samo moja krivica, moje
izuzetno ružno ponašanje.
Blago je odmahnula glavom, a zatim me pozvala rukom da uđem. Prošao
sam pored nje niz hodnik uključujući usput svetla da se ne bi spotakla u mraku.
Seo sam za njen mali kuhinjski sto i osvrnuo se, gledajući uglove koje nisam
mogao da vidim kroz prozor. Soba je bila uredna i topla, vedra zbog blistave žute
boje na zidovima koja je nekako bila dirljiva u svom neuspelom pokušaju da
imitira sunčevu svetlost. Sve je mirisalo na Belu, što je trebalo da bude veoma
bolno, ali sam shvatio da na neki čudan način u tome uživam. Zaista mazohistički.
Zurila je u mene sa izrazom koji mi je bilo teško da protumačim. Bio je
pomalo zbunjen, pretpostavio sam, i pomalo začuđen. Kao da nije sigurna da sam
stvaran. Nasmešio sam se i usmerio je prema frižideru. Okrenula se u tom smeru
nasmešivši mi se u odgovor. Nadao sam se da u frižideru ima hranu koju može
odmah da pojede. Možda je trebalo da je izvedem na večeru? Ali nekako mi se
činilo pogrešno mešati se sa neznancima. Naša naklonost je bila još suviše
jedinstvena, suviše sveža. Svaka prepreka koja bi nas naterala da zaćutimo bila bi
nepodnošljiva. Želeo sam je za sebe.
Bio joj je potreban samo minut da pronađe prihvatljivu opciju. Isekla je
parče musake i zagrejala ga u mikrotalasnoj. Osećao sam miris origana, crnog
luka, belog luka i paradajz-sosa. Nešto italijansko. Prodorno je posmatrala tanjir
dok se okretao.
Možda ću naučiti da spremam hranu. Nemogućnost da osetim ukuse na isti
način na koji to čine ljudska bića svakako će biti prepreka, ali činilo se da taj proces
podrazumeva i prilično matematike, i bio sam siguran da mogu naučiti sebe da
prepoznajem mirise.
Zato što sam iznenada bio siguran da je ovo samo prva od naših tihih večeri
pre nego izolovan događaj. Čekaju nas godine ovakvih večeri. Ona i ja uživaćemo
u društvu zajedno. Toliko sati... svetlost u meni kao da se protegla i raširila, i ja
sam opet pomislio da bih mogao da se razletim na komade.
„Koliko često?“, pitala je Bela ne gledajući me.
Misli su mi bile toliko upletene u ovu čudesnu sliku budućnosti pa je nisam
odmah razumeo. „Hmmm?“
I dalje se nije okretala. „Koliko često si dolazio ovamo?“
O, dobro. Vreme za hrabrost. Vreme je da budem iskren bez obzira na
posledice. Premda sam nakon ovog dana bio prilično siguran da će mi naposletku
oprostiti. Nadao sam se.
„Dolazim ovamo gotovo svake večeri.“
Okrenula se i pogledala me zapanjeno. „Zašto?“
Stvarno.
„Zanimljiva si kada spavaš. Pričaš.“
„Ne!“, glasno je udahnula. Krv joj je oblila obraze i nije se tu zaustavila,
raširila se sve do čela. Prostorija se tek neznatno zagrejala dok je njeno rumenilo
zagrevalo vazduh oko nje. Naslonila se na pult iza sebe toliko snažno se uhvativši
za njega da su joj zglavci pobeleli. Zaprepašćenje je bilo jedino osećanje koje sam
video na njenom licu, ali sam bio siguran da će i druga uslediti.
„Jesi li jako ljuta na mene?“
„Zavisi!“, planula je zadihano.
Zavisi? Pitao sam se šta bi moglo da ublaži moj zločin. Šta može da ga učini
manje ili više strašnim? Bio sam zgađen mišlju da se suzdržava od suda dok ne
otkrije koliki je tačno moj prestup bio. Je li mislila da sam izopačen kao i svaki
voajer? Da sam je pohotljivo gledao iz senki nadajući se da će se razotkriti? Da je
stomak mogao da mi se prevrne, učinio bi to.
Da li bi mi verovala kada bih pokušao da joj objasnim kakvo je mučenje za
mene bila odvojenost od nje? Da li bi iko mogao da poveruje u katastrofe koje sam
ja zamišljao misleći kako možda nije bezbedna? Sve su bile nategnute. A ipak,
kada bih sada otišao od nje, znao sam da bi te iste nemoguće opasnosti iznova
počele da me opsedaju.
Prošle su duge sekunde, mikrotalasna je pištanjem javila da je završila
posao, ali Bela nije ponovo progovorila.
„Od čega?“, podsetio sam je.
Bela je zaječala. „Šta si čuo!“
Osetio sam nalet olakšanja što nije verovala da sam sposoban za neku vrstu
zlonamernijeg nadzora. Ona se stidela zbog onoga što sam je možda čuo kako
govori? Pa, tu sam mogao da je utešim. Nije imala razloga da se stidi. Skočio sam
i požurio da je uzmem za ruke. Deo mene bio je oduševljen činjenicom što mogu
to ovako lako da uradim.
„Nemoj da se ljutiš!“, molio sam je. Pogled joj je bio oboren. Sagnuo sam
se da bi nam se lica našla u istoj razini i sačekao da susretne moj pogled.
„Nedostaje ti majka. Brineš zbog nje. I nemirna si kada pada kiša“,
promrmljao sam. „Mnogo si pričala o svom domu, ali sada to ređe činiš. Jednom
si rekla: ’Suviše je zeleno’“
Tiho sam se nasmejao pokušavajući da joj izmamim osmeh. Mora da je
videla da nema razloga za stid.
„Još nešto“, upitala je podigavši obrvu. A način na koji je okrenula lice,
oborila pogled, pa ga ponovo naglo podigla pomogao mi je da shvatim šta je brine.
„Izgovorila si moje ime“, priznao sam.
Udahnula je, pa ispustila vazduh. „Često?“
„Šta tačno pod tim podrazumevaš?“
Oborila je pogled na pod. „O, ne!“
Pažljivo sam obavio ruke oko njenih ramena. Naslonila se na moje grudi i
dalje krijući lice.
Je li mislila da sam mogao da osetim bilo šta osim sreće što čujem svoje ime
na njenim usnama? Bio mi je to najmiliji zvuk, pored zvuka njenog disanja, zvuka
njenog srca...
Prošaputao sam joj odgovor u uho: „Nemoj da te je toliko sramota. Kada bih
mogao da sanjam, sanjao bih tebe. I nije me sramota.“
Kako sam nekada želeo da mogu da je sanjam! Kako sam patio zbog toga.
A sada je realnost bila bolja od snova. Ne bih želeo da propustim nijednu sekundu
ovoga ni za kakvo odsustvo svesti.
Njeno telo se opustilo. Oteo joj se srećan zvuk, gotovo brujanje ili predenje.
 Je li ovo zaista moguće? Zar neću biti uopšte kažnjen za moje sramno
ponašanje? Ovo mi se više činilo kao nagrada. Znao sam da joj dugujem dublje
pokajanje.
Postao sam svestan još jednog zvuka osim bubnjanja njenog srca u mom
naručju. Automobil se približavao, a misli vozača su bile veoma tihe. Umorne
nakon napornog dana. Radovao se hrani i udobnosti koju je obećavala svetlost na
prozorima. Ali nisam mogao da budem savršeno siguran da je o tome razmišljao.
Nisam želeo da se pomerim sa mesta na kom sam stajao. Naslonio sam obraz
na Belinu kosu i sačekao da i ona čuje očev automobil. Telo joj se ukrutilo.
„Sme li tvoj otac da zna da sam ovde?“
Oklevala je. „Nisam sigurna...“
Žurno sam ovlaš prešao usnama preko njene kose i uzdahnuo, pa je pustio.
„Onda, drugi put...“
Izašao sam iz sobe i pojurio uz stepenice u tamu sićušnog hodnika između
spavaćih soba. Bio sam jednom tu, uzimao ćebe za Belu.
„Edvarde!“, doviknula je glasnim šapatom iz kuhinje.
Nasmejao sam se dovoljno glasno da zna sam blizu.
Njen otac je dotabanao do ulaznih vrata brišući svaku čizmu dva puta o
otirač. Ugurao je ključ u bravu, pa progunđao kada se kvaka okrenula zajedno s
ključem jer su vrata već bila otključana.
„Bela?“, doviknuo je dok je otvarao vrata. Njegove misli registrovale su
miris hrane iz mikrotalasne, pa mu se stomak oglasio.
Shvatio sam da ni Bela još nije jela. Pretpostavljao sam da je dobro što nas
je njen otac prekinuo. Kako sam krenuo, načisto bih je izgladneo.
Ali jedan mali deo mene bio je malo... čežnjiv. Kada sam je pitao da li želi
da njen otac zna da sam ovde, da smo zajedno, nadao sam se će odgovor biti
drugačiji. Naravno, morala je o mnogo čemu da razmisli pre nego što me predstavi
njemu. A možda nikada neće želeti da on zna da je neko kao ja voli, i to je bilo
savršeno pošteno. Više nego pošteno.
I zaista bi bilo neprimereno da se zvanično upoznam sa njenim ocem odeven
ovako kako sam bio odeven. Ili razodeven. Pretpostavljao sam da bi trebalo da
sam joj zahvalan na uzdržanosti.
„Ovde sam“, doviknula je Bela ocu. Čuo sam njegovo tiho gunđanje dok je
zaključavao vrata, a zatim i korake u čizmama kada se zaputio prema kuhinji.
„Možeš li i meni to da podgreješ?“, upitao je Čarli. „Premoren sam.“
Lako je bilo, čak i bez nečijih jasnijih misli kroz koje sam mogao da je
pratim, razumeti zvuke Belinog poslovanja u kuhinji dok je Čarli sedao za sto.
Žvakanje – Bela je najzad jela nešto. Otvaranje i zatvaranje frižidera. Brujanje
mikrotalasne. Sipanje tečnosti – suviše gusta da bi bila voda, pretpostavljao sam
da je reč o mleku – u čaše. Nežno spuštanje posude na drveni sto. Struganje nogu
stolice o pod dok je Bela sedala.
„Hvala“, rekao je Čarli, a zatim su oboje dugo žvakali.
Bela je prekinula prijatnu tišinu: „Kako si proveo dan?“ Glas joj je zvučao
pogrešno, kao da su joj misli bile negde drugde. Nasmešio sam se.
„Lepo, riba je grizla... kako si ti provela dan?“ Njen nemarni odgovor nije
bio opušten kao njegov. Nije joj bilo prirodno da krije nešto od oca.
„Bio je lep dan“, složio se, potpuno nesvestan napetosti u njenom glasu.
Stolica se ponovo pomerila.
„Nekuda žuriš?“, upitao je Čarli.
Bela je glasno progutala knedlu. „Da, umorna sam. Idem ranije na
spavanje.“ Njeni koraci prišli su sudoperi, a zatim se začulo šuštanje vode.
„Izgledaš pomalo napeto“, nastavio je Čarli. Nije toliko nesvestan kao što
sam mislio. Ne bi mi promakli ovi detalji da nije bilo tako teško dopreti do
njegovih misli. Pokušao sam da ih razumem. Belin pogled je sevnuo prema
hodniku. I iznenada su joj se obrazi zažarili. Činilo se da je to bilo sve čega je bio
svestan. A zatim iznenadni haos slika, konfuznih i nepovezanih. Senf-žuti ševrolet
impala iz 1971. Fiskulturna sala Srednje škole Forksa ukrašena krep-papirom.
Ljuljaška na tremu i devojka sa jarkozelenim šnalama u svetloj kosi. Dva crvena
sedišta od veštačke kože i sjajni hromirani šank u jeftinom dajneru. Devojka sa
dugačkim tamnim loknama kako šeta plažom pod mesečinom.
„Zar?“, pitala je Bela lažno nedužno. Voda je tekla u sudoperu i ja sam čuo
zvuk struganja četke o plastiku.
Čarli je i dalje razmišljao o mesecu. „Subota je“, rekao je nepovezano.
Činilo se da Bela ne zna kako da mu odgovori. Ni ja nisam bio siguran kuda
smera s ovim.
Najzad je nastavio: „Nemaš planove za večeras?“
Mislio sam da sam sada razumeo slike. Subotnje večeri iz njegove mladosti?
Možda.
„Ne, tata, samo želim da se naspavam.“ Nije ni najmanje zvučala umorno.
Čarli je šmrknuo jednom. „Niko od momaka u gradu nije tvoj tip, a?“
Je li brinuo da ne vodi život primeren jednoj tinejdžerki? Da nešto propušta?
Za sekundu sam osetio duboku žaoku sumnje. Da li da brinem i ja zbog toga? Zbog
onoga što joj uskraćujem?
 Ali tada su me preplavili sigurnost i osećaj ispravnosti sa livade. Mesto nam
je bilo jedno pored drugog.
„Ne, nijedan od momaka nije mi zapao za oko.“ Belin ton je bio blago
snishodljiv.
„Mislio sam da je možda Majk Njuton... rekla si da je prijatan.“
Ovo nisam očekivao. Oštro sečivo gneva okrenulo mi se u grudima. Ne
gneva, shvatio sam. Ljubomore. Nisam bio siguran da mi je ikada iko bio toliko
mrzak kao taj beznačajni, nevažni mladić.
„On je samo prijatelj, tata.“
Nisam mogao da procenim da li je Čarlija njen odgovor razljutio ili mu je
laknulo. Možda je bilo i jedno i drugo.
„Pa, ionako si suviše dobra za njih“, rekao je. „Čekaj da odeš na koledž da
tražiš momka.“
„Zvuči kao dobra ideja“, složila se Bela žurno. Skrenula je iza ugla i počela
da se penje stepenicama. Išla je polako – verovatno da naglasi svoju tvrdnju da je
pospana – pa sam imao dovoljno vremena da stignem u njenu sobu pre nje. U
slučaju da Čarli pođe za njom. Teško da bi ona želela da me on zatekne ovde,
delimično odevenog, kako prisluškujem.
„Laku noć, mila“, doviknuo je Čarli za njom.
„Vidimo se ujutro, tata“, odgovorila je, pokušavajući, i nikako u tome ne
uspevajući, da zvuči umorno.
Činilo mi se pogrešno da sedim u stolici za ljuljanje kao i obično, nevidljiv
u mračnom uglu. Bila mi je skrovište kada nisam želeo da zna da sam ovde. Kada
sam se krio.
Legao sam preko njenog kreveta, najočiglednijeg mesta u sobi, jer je tako
bilo jasno da i ne pokušavam da prikrijem svoje prisustvo.
Znao sam da će me ovde obaviti njen miris. Miris praška za veš bio je
dovoljno svež da nagovesti da je nedavno prala čaršave, ali nije prikrivao njen
miris. I pored toga što je bio snažan, bilo je bolno prijatno na tako oštar način biti
okružen dokazom njenog postojanja.
Čim je ušla u sobu, Bela je prestala da vuče noge. Zalupila je vratima za
sobom, a zatim otrčala na vrhovima prstiju do prozora. Pored mene i ne pogledavši
me. Otvorila je prozor i nagnula se napolje i zagledala u noć.
„Edvarde?“, prošaputala je glasno.
Pretpostavio sam da moj položaj ipak nije bio očigledan. Tiho sam se
nasmejao svom neuspelom pokušaju uočljivosti, a zatim sam joj se javio.
„Da?“
 Okrenula se toliko brzo da umalo nije izgubila ravnotežu. Jednom rukom
uhvatila se za sims da povrati ravnotežu. Drugom rukom uhvatila se za grlo.
„O!“, procedila je stegnutog grla. Gotovo usporeno je kliznula niza zid iza
leđa dok nije sela na daske poda.
I ponovo se činilo da je sve što sam radio bilo pogrešno. Samo što je ovog
puta bilo više smešno nego strašno.
„Žao mi je.“
Klimnula je glavom. „Samo mi daj trenutak da ponovo pokrenem srce.“
Njeno srce je zapravo bubnjalo od šoka koji sam joj upravo priredio.
Seo sam, a svi moji pokreti bili su oprezni i spori. Kretao sam se kao ljudsko
biće. Gledala me je pogleda prikovanog za svaki pokret i sa nagoveštajem osmeha
u uglovima usana.
Pogled na njene usne naterao me je da osetim kako su suviše daleko. Nagnuo
sam se prema njoj i oprezno je podigao držeći je za nadlaktice, pa je spustio pored
sebe dozvolivši da se između nas nađe tek palac prostora. Mnogo bolje.
Spustio sam ruke na njene pozdravljajući vrelinu njene kože sa nečim nalik
na olakšanje. „Sedi pored mene.“
Nasmešila se.
„Kako ti je srce?“, pitao sam, premda je kucalo toliko snažno da sam mogao
da osetim blage vibracije kako poigravaju u vazduhu oko nje.
„Reci ti meni“, odgovorila je. „Sigurna sam da ga čuješ bolje od mene.“
Tačno. Nasmejao sam se tiho, a njen osmeh je postao širi.
Lepo vreme još nije prošlo; oblaci su se razišli, pa je srebrni sjaj mesečine
dotakao njenu kožu, zbog čega je izgledala sasvim nebeski. Pitao sam se kako sam
ja njoj izgledao. Oči su joj se ispunile čuđenjem, verovatno jednako kao i moje.
Ulazna vrata su se, ispod nas, otvorila i zatvorila. Osim prigušenih Čarlijevih
misli, drugih misli u blizini kuće nije bilo. Pitao sam se kuda ide. Ne daleko... Čulo
se škripanje metala, prigušeni zveket. Kroz glavu mu je proletelo nešto gotovo
nalik na šematski prikaz.
Ah! Njen kamionet. Iznenadio sam se malo što je Čarli išao ovako daleko
da osujeti ono što je mislio da Bela smera.
Spremao sam se da prokomentarišem njegovo čudnovato ponašanje, kada se
njen izraz iznenada promenio. Pogledala je vrata sobe, pa mene.
„Mogu li na trenutak da budem ljudsko biće?“, pitala je.
„Svakako“, odmah sam odgovorio razonođen njenim izborom reči.
Naglo je spustila obrve i namrštila se. „Ostani“, naredila mi je strogim
glasom.
 Bilo je to nešto najlakše što je neko tražio od mene. Ništa me sada ne bi
moglo naterati da napustim ovu sobu.
Odgovorio sam joj jednako ozbiljnim glasom: „Razumem, gospođo.“
Ispravio sam se i vidljivo ukočio sve mišiće. Nasmešila se zadovoljno.
Bio joj je potreban minut da pokupi stvari, a zatim je izašla iz sobe. Nije ni
pokušala da priguši zvuk zatvaranja vrata. Jedna druga vrata su glasno tresnula.
Vrata kupatila. Pretpostavljam da je ovo delom imalo za svrhu i da ubedi Čarlija
da ne planira da uradi ništa zakulisno. Malo je verovatno bilo da je mogao da
zamisli šta ona tačno smera. Ali bio je to uzaludan napor. Čarli se vratio u kuću
trenutak kasnije. Činilo mi se da ga je zvuk vode u kupatilu malo zbunio.
Dok sam čekao Belu, najzad sam iskoristio priliku da pregledam njenu malu
muzičku zbirku pored kreveta. Nakon ispitivanja koje sam sproveo, nije bilo
mnogo iznenađenja. U njenoj biblioteci pronašao sam samo jednu knjigu tvrdih
korica, bilo je to suviše novo izdanje da bi imalo meke korice. Bio je to njen
primerak knjige Tooth and Claw, jedne od njenih omiljenih knjiga koju nikada
nisam pročitao. Još nisam pronašao vreme da nadoknadim ovaj propust – suviše
sam bio zauzet praćenjem Bele kao da sam poremećeni telohranitelj. Sada sam
otvorio roman i počeo da čitam.
Dok sam čitao, bio sam svestan da se Bela zadržala više nego obično. Kao i
obično, večiti nemir da će najzad videti u meni nešto što bi trebalo da izbegava
žurno se uspravio. Pokušao sam da ga ignorišem. Moglo je da postoji milion
razloga za njeno odugovlačenje. Ponovo sam se usredsredio na knjigu. Video sam
zašto joj je jedna od omiljenih – bila je i neobična i ljupka. Naravno, mom
današnjem raspoloženju odgovarala bi svaka priča o pobedi ljubavi.
Vrata kupatila su se otvorila. Vratio sam knjigu na mesto – zapamtivši
stranicu do koje sam stigao, 166, da bih mogao da nastavim kasnije – pa zauzeo
svoj ukočeni raniji položaj. Ali razočarao sam se, umesto da se vrati u sobu, sišla
je u prizemlje. Stala je na poslednjem stepeniku.
„Laku noć, tata“, doviknula je.
Čarlijeve misli su bile blago zbrkane, ali to je bilo sve što sam uspeo da
razaznam.
„Laku noć, Bela“, promumlao je u odgovor.
A zatim je pojurila nazad uz stepenice u očiglednoj žurbi. Snažno je otvorila
vrata – tražeći me pogledom u tami i pre nego što je ušla – a zatim ih čvrsto
zatvorila za sobom.
Kada me je zatekla na mestu na kom je očekivala da me vidi, širok osmeh
joj se raširio licem.
Razbio sam svoj savršeni mir da bih joj uzvratio osmeh.
 Oklevala je načas – spustila je pogled na svoju iznošenu pidžamu – pa
prekrstila ruke gotovo kao da se izvinjava.
Pomislio sam kako možda razumem njeno odugovlačenje. Nije to bilo iz
straha od čudovišta, već iz jednog uobičajenijeg straha. Stidljivosti. Lako sam
mogao da zamislim da je, daleko od sunca i magije livade, nesigurna. I ja sam bio
na nepoznatoj teritoriji.
Vratio sam se starim navikama i pokušao da je zadirkivanjem oslobodim
nesigurnosti. Pohvalio sam njenu odeću uz smešak i rekao: „Lepo.“
Namrštila se, ali je opustila ramena.
„Ne“, nisam odustajao. „Lepo ti stoji.“
Možda je to bio suviše površan opis. Vlažne kose obavijene oko ramena
poput vlati morske trave i lica sjajnog na mesečini, izgledala je i više nego dobro.
Jeziku je bila potrebna reč koja znači nešto između boginje i vodene nimfe.
„Hvala“, promrmljala je, a zatim sela pored mene, jednako blizu kao pre.
Ovog puta sela je prekrštenih nogu. Kolenom, jarkim žarištem topline, dotakla je
moju nogu.
Pokazao sam vrata, a zatim i sobu ispod nas gde su misli njenog oca i dalje
bila upletene u čvor.
„Čemu sve ono?“, pitao sam.
Nasmešila blagim, nadmenim smeškom. „Čarli misli da se iskradam.“
„Ah!“ Pitao sam se koliko se moje tumačenje večeri s njenim ocem slaže sa
njenim. „Zašto?“
Raširila je oči glumeći nevinost. „Navodno izgledam malo preterano
uzbuđeno.“
Pristao sam na njenu šalu, pa spustio ruku ispod njene brade i nežno podigao
njeno lice prema mesečini kao da želim bolje da ga pogledam. No sve su mi šale
izletele iz glave kada sam dotakao njeno lice.
„Zapravo, izgledaš veoma toplo“, promrmljao sam i nagnuo se, ne zastavši
da razmislim o svim mogućim posledicama, i naslonio obrazom na njen. Kapci su
mi se sami sklopili.
Udahnuo sam njen miris. Koža joj je predivno plamtela naspram moje.
Promuklim glasom je rekla: „Čini se da je…“, na trenutak je izgubila glas,
pa pročistila grlo i nastavila, „tebi sada mnogo lakše. Da mi budeš blizu.“
„Da li se i tebi tako čini?“
Razmislio sam o ovoj pretpostavci dok sam nosem prelazio preko ivice
njene vilice. Fizički bol u mom grlu nije ni najmanje oslabio, ali nije ni umanjivao
zadovoljstvo što je dodirujem. I dok su delovi mog uma bili izgubljeni u čudu ovog
trenutka, drugi delovi nikada nisu prestali da baždare pokrete svakog mišića i
nadziru svaku reakciju mog tela. Ozbiljan deo mojih psihičkih kapaciteta bio je
posvećen ovome, a opet, besmrtni um je mogao to sebi da dozvoli. I nije ovo ni na
koji način kvarilo ovaj trenutak.
Podigao sam zavesu vlažne kose i spustio lako usne na neverovatno meku
kožu ispod njenog uha.
Drhtavo je udahnula. „Mnogo, mnogo lakše.“
„Hmmm“, bio je moj jedini komentar. Bio sam posvećen istraživanju njenog
mesečinom obasjanog grla.
„Pitala sam se“, počela je, pa ućutala kada sam prstima prešao preko krhke
linije njene ključne kosti. Još jednom je nesigurno udahnula.
„Da?“, ohrabrio sam je, spuštajući prste u jamicu iznad kosti.
Glas joj je bio viši i drhtav kada je pitala: „Šta misliš, zašto?“
Zasmejao sam se. „U pitanju je snaga volje.“
Odmakla se od mene, a ja sam se zaledio, ponovo oprezan. Jesam li prevršio
meru? Poneo se neprimereno? Gledala me je, izgledala je jednako iznenađeno kao
i ja. Čekao sam da kaže nešto, ali me je ona samo gledala očima dubokim kao
okeani. Njeno srce je sve vreme treperilo toliko brzo da je zvučalo kao da je upravo
istrčala maraton. Ili bila veoma uplašena.
„Jesam li nešto pogrešno uradio?“, pitao sam.
„Ne... upravo suprotno.“ Usne su joj se izvile u osmeh. „Izluđuješ me.“
Ostao sam pomalo zaprepašćen i mogao samo da je pitam: „Zaista?“
Njeno srce je i dalje bubnjalo... ne od straha, već od požude. Ova svest je
pojačala električni impuls u mom telu preko svake mere.
Moj smešak u odgovor na ovo verovatno je bio suviše širok.
Njen osmeh je pratio moj. „Da ne želiš aplauz?“
Je li mislila da sam toliko siguran u sebe? Zar nije mogla da nasluti koliko
je ovo za mene u potpunosti bilo nesvojstveno? U mnogo čemu sam bio
izvanredan, ponajviše zbog mojih nadljudskih sposobnosti. Znao sam kada sam
mogao da budem samouveren. Ovo je bio jedan od tih trenutaka.
„Samo sam... prijatno iznenađen. U poslednjih stotinak godina“, zastao sam
i gotovo se nasmejao njenoj donekle samozadovoljnoj reakciji pre nego što sam
nastavio; volela je moju iskrenost, „nisam ni zamišljao da ovako nešto postoji.“
Ni izbliza. „Nisam verovao da ću ikada pronaći nekoga sa kim ću želeti da budem
na neki drugi način od onog kako sam vreme provodio sa braćom i sestrama.“
Možda je ljubav delovala pomalo budalasto svakome dok mu se ne desi. „A sada
sam shvatio, premda mi je sve ovo još novo, da ja to umem – da budem sa
tobom...“
„Ti si dobar u svemu“, rekla je, a njen glas je govorio da je to toliko
očigledno da ne bi trebalo da to izgovori naglas.
Slegnuo sam ramenima šaljivo kao da želim da kažem da ne umem
drugačije, a zatim se tiho nasmejao sa njom, ponajviše od radosti i čuđenja.
Njen osmeh je utihnuo, a između očiju joj se pojavila bora brige. „Ali kako
je moguće da je to sada tako lako? Danas po podne…“
Premda smo bili usklađeniji nego ikada pre, morao sam da imam na umu da
su naša iskustva na livadi bila sasvim različita. Kako da razume promene kroz koje
sam prošao u onim satima koje smo proveli zajedno na suncu? Uprkos ovoj novoj
intimnosti, znao sam da joj nikada neću objasniti kako sam došao tu gde sam sada.
Nikada neće znati šta samo morao da dozvolim sebi da zamislim.
Uzdahnuo sam birajući reči. Želeo sam da razume ono što sam mogao da joj
kažem. „Nije lako.“ Nikada neće biti lako. Uvek će biti bolno. Ništa od toga nije
bilo važno. Moguće je bilo sve čemu sam mogao da se nadam. „Ali danas po podne
sam još bio... neodlučan.“ Da li je to bila najbolja reč da se opiše moj iznenadni
nasilni ispad? Nisam mogao da se setim druge. „Žao mi je zbog toga. Bilo je to
neoprostivo ponašanje.“
Nasmešila se blagonaklono. „Nije neoprostivo.“
„Hvala“, promrmljao sam pre nego što sam se vratio objašnjavanju. „Vidiš...
nisam bio siguran da li sam dovoljno snažan i...“ Uzeo sam je za ruku i prineo je
mojoj koži, žar na led. Bio je to instinktivni gest, i ja sam se iznenadio što mi je
zbog toga bilo lakše da nastavim sa pričom. „I dok je postojala mogućnost da
ću...“, udahnuo sam njen miris sa najmirisnije tačke na njenom zglobu, uživajući
u vatrenom bolu, „podleći... bio sam joj podložan. Dok nisam odlučio da sam
dovoljno snažan da nema mogućnosti da ću... da nikada ne bih mogao...“
Ućutao sam ne dovršivši misao i najzad sreo njen pogled. Uzeo sam njene
ruke u svoje.
„Sada nema te mogućnosti.“ Nisam mogao da procenim da li je to bila izjava
ili pitanje. Ako je bilo pitanje, zvučala je veoma sigurno u odgovor. I ja sam
poželeo da zapevam od radosti da je u pravu.
„Snaga volje“, ponovio sam.
„Opa, to je bilo lako.“ Ponovo se smejala.
I ja sam se nasmejao, lako poprimivši njeno poletno raspoloženje.
„Lako je tebi!“, zadirkivao sam je. Oslobodio sam jednu ruku da dotaknem
kažiprstom vrh njenog nosa.
 Šaljivost je naglo nestala, nekako se činila gruba. Sve strepnje su mi se
uskomešale kao vir u glavi. Nestalo je veselja i ja sam uhvatio sebe kako joj
stegnutim glasom izdajem upozorenje.
„Trudim se. Ako postane previše, prilično sam siguran da ću moći da odem.“
Namrštila se na trenutak sa neočekivanom dozom gneva.
Ali nisam završio sa upozorenjima. „Sutra će biti teže. Imam tvoj miris u
glavi čitavog dana i neverovatno se smanjila osetljivost na njega. Ako budemo
razdvojeni na duže vreme, moraću iznova da se prilagođavam. Ali ne baš iz
osnove.“
Nagnula se prema mojim grudima, a zatim se povukla, kao da se kontroliše.
Podsetilo me je to na način na koji je ranije u toku dana spustila bradu. Bez
izlaganja grla.
„Onda nemoj da ideš.“
Udahnuo sam da se smirim – taj udah me je smirivao i palio – i primorao
sam sebe da prestanem da paničim. Je li mogla da razume da je njen poziv odgovor
na moju najveću želju?
Nasmešio sam joj se, poželevši da moj izraz može da prenese nežnost sličnu
njenoj. Njoj je ona dolazila tako lako.
„To mi odgovara. Donesi okove – tvoj sam zatvorenik.“
Obavio sam ruke oko njenih nežnih zglobova dok sam govorio, smejući se
slici koja mi se javila u glavi. Mogli bi da me vežu gvožđem, ili čelikom, ili nekom
snažnijom legurom koja još nije otkrivena, i ništa od toga me ne bi zadržalo kao
što to može jedan pogled ove krhke devojke.
„Optimističniji si nego obično. Nisam te ovakvog do sada videla“, primetila
je.
Optimističan... pronicljivo opažanje. Moja cinična ličnost kao da se iz
korena promenila.
Nagnuo sam se bliže i dalje je držeći za ručne zglobove. „Zar ne bi trebalo
da bude ovako? Sjaj prve ljubavi, i sve to. Neverovatna je, zar ne, razlika između
čitanja o nečemu i gledanja fotografija i doživljaja tog istog?“
Klimnula je zamišljeno. „To je sasvim drugačije. Nekako je... silovitije nego
što sam zamišljala.“
Razmislio sam o trenutku kada sam prvi put osetio razliku između
doživljene i opisane emocije. „Na primer: ljubomora“, rekao sam. „Čitao sam o
njoj stotine hiljada puta, gledao glumce kako je prikazuju u hiljadama različitih
komada i filmova. Verovao sam da nju prilično jasno razumem. Ali zaprepastila
me je... Sećaš li se dana kada te je Majk pozvao na igranku?“
 „Onog dana kada si ponovo počeo da razgovaraš sa mnom.“ Izgovorila je
ovo kao ispravku, kao da sam prioritet davao pogrešnom sećanju.
Ali ja sam bio izgubljen u onome što se desilo neposredno pre toga, savršeno
jasno sam proživljavao prvi put kada sam osetio tu konkretnu strast.
„Bio sam iznenađen“, razmišljao sam, „plamenom ljutnje, gotovo besa, koji
sam osetio – nisam najpre prepoznao o čemu se radi. I više nego obično sam se
žderao što nisam mogao da znam šta misliš, zašto si ga odbila. Je li to prosto bilo
zbog drugarice? Je li u pitanju bio neko drugi? Znao sam. da nemam prava da
brinem zbog jednog ili drugog. Pokušao sam da ne marim...“ Raspoloženje mi se
promenilo dok je priča tekla svojim tokom. Nasmejao sam se jednom. „A tada je
počeo da se pravi red.“
Kao što sam i očekivao, njeno mrštenje u odgovor na ovo samo me je
nateralo da poželim da se ponovo nasmejem.
„Čekao sam, sa nerazumnim nemirom, da čujem šta ćeš im reći, da ti vidim
izraz na licu. Nisam mogao da poreknem olakšanje koje sam osetio kada sam video
ljutnju na tvom licu. Ali nisam mogao da budem siguran... Te noći sam prvi put
došao ovamo.“
Rumenilo je polako počelo da joj se širi obrazima, ali se nagnula bliže, više
žustro nego stidljivo. Atmosfera se ponovo izmenila i ja sam se po stoti put danas
našao usred ispovesti. Sada sam nežnije prošaputao:
„Borio sam se čitave noći dok sam te gledao kako spavaš... sa jazom između
onoga što sam znao da je ispravno, moralno, principijelno i onoga što sam želeo.
Znao sam da ćeš, ako nastavim da te ignorišem kao što bi trebalo, ili ukoliko odem
na nekoliko godina dok ti ne odeš, jednog dana reći da Majku, ili nekom drugom
nalik njemu. I to me je ljutilo.“
Bio sam ljut, očajan, kao da je život izgubio svu boju i svrhu.
Gotovo nesvesnim pokretom odmahnula je glavom, poričući ovu viziju
njene budućnosti.
„A onda si, u snu, izgovorila moje ime.“
Osvrćući se sada na to, čini mi se da su te kratke sekunde bile prekretnica,
granična linija. I premda sam milion puta posumnjao u sebe u međuvremenu, kada
sam čuo kako me doziva po imenu, nisam više imao izbora.
„Izgovorila si ga tako jasno“, nastavio sam glasom koji je bio tek nešto
glasniji od daha. „Najpre sam pomislio da si se probudila. Ali nemirno si se
okrenula na stranu i još jednom promumlala moje ime i uzdahnula. Osećanje koje
je tada prostrujalo mojim telom bilo je uznemiravajuće, šokantno. I ja sam znao
da ne mogu više da te ignorišem.“
Srce joj je brže zakucalo.
 „Ali ljubomora je... nešto čudno. Toliko snažnija nego što sam mislio. I
iracionalna! Malopre, kada te je Čarli pitao za odbojnog Majka Njutona...“
Nisam dovršio misao, setivši se da verovatno ne bi trebalo da otkrivam
koliko su tačno snažna postala moja osećanja u vezi sa ovim nesrećnim momkom.
„Trebalo je da znam da ćeš slušati“, promrmljala je.
Nije ni postojala mogućnost da ne čujem ništa što se dešavalo tako blizu.
„Naravno.“
„To je probudilo ljubomoru kod tebe, zaista?“ Glas joj je iz ljutnje prešao u
nevericu.
„Nov sam u ovome“, podsetio sam je. „Ti vaskrsavaš ljudsko biće u meni, i
sve mi se čini snažnije jer je sveže.“
Neočekivano je skupila usne u nadmenom malom smešku. „Ali stvarno, da
ti to smeta, nakon što sam čula da je Rozali – Rozali, oličenje čiste lepote, Rozali
– bila namenjena tebi. Sa Emetom ili bez njega, kako da se sa tim nadmećem?“
Ove reči je izgovorila kao da je bacila adut. Kao da je ljubomora bila
dovoljno racionalna da odmeri fizičku privlačnost treće strane, a zatim da se oseti
u direktnoj srazmeri sa njom.
„Nema tu nadmetanja“, rekao sam joj.
Nežno i polako sam je, držeći je i dalje za ručne zglobove, privlačio sebi dok
se njena glava nije našla tik ispod moje brade. Njen obraz palio mi je kožu.
„Znam da nema nadmetanja. To je problem“, progunđala je.
„Naravno, Rozali jeste lepa na svoj način...“ Nisam mogao da poreknem
Rozalinu izvanrednu lepotu, ali bila je neprirodno naglašena – ponekad je više
uznemiravala nego što je bila privlačna. „Ali čak i da mi nije kao sestra, čak i da
Emet nije sa njom, nikada za mene ne bi imala ni desetinu, ne, ni stoti deo
privlačnosti kakvu ti imaš. Gotovo devedeset godina hodam među svojom vrstom,
i tvojom... sve vreme misleći da sam kompletan sam po sebi, nesvestan šta tražim.
I ništa nisam uspevao da pronađem... jer nisi još bila živa.“
Osetio sam njen dah na koži kada je prošaputala odgovor: „To teško da je
pošteno. Ja uopšte nisam morala da čekam. Zašto sam se ja tako lako izvukla?“
Niko nikada nije pokazao veće saosećanje prema đavolu. Ali sam se ipak
začudio što tako olako shvata svoju žrtvu.
„U pravu si. Zaista bi trebalo da ti ovo otežam.“ Uhvatio sam levom rukom
oba njena zgloba i oslobodio desnu ruku, pa je lako spustio niz njenu mokru kosu.
Ovako skliska, nije se mnogo razlikovala od morske trave koju sam ranije
zamišljao. Upleo sam pramen između prstiju dok sam nabrajao njene žrtve. „Ti
samo moraš da rizikuješ život u svakoj sekundi koju provedeš sa mnom, to nije
ništa. Moraš samo da okreneš leđa prirodi, ljudskosti... to ionako nema značaj, zar
ne?“
„Mali“, tiho je rekla, usana prislonjenih na moju kožu. „Nemam utisak da
sam se nečega lišila.“
Možda i ne čudi što mi je Rozalino lice proletelo ispred očiju. U poslednjih
sedam decenija pokazala mi je hiljadu različitih aspekata ljudskosti za kojima bi
trebalo žaliti.
„Ne još.“
Nešto u mom glasu nateralo ju je da povuče ruke, da se odvoji od mojih
grudi u pokušaju da mi vidi lice. Spremao sam se da je pustim, kada sam osetio
nešto izvan našeg emotivnog trenutka.
Sumnja. Nesigurnost. Briga. Reči nisu bile ništa jasnije nego inače, a i nije
bilo mnogo vremena za nagađanja.
„Šta…“, zaustila je, ali sam se ja pokrenuo i pre nego što je stigla da ponovi
pitanje. Uhvatila se za madrac kada sam pojurio u mračni ugao u kom sam inače
provodio noći.
„Lezi“, prošaputao sam dovoljno glasno da čuje užurbanost u mom glasu.
Iznenadio sam se što nije čula Čarlijeve korake na stepenicama. Iskren da budem,
zvučalo je kao da se trudi da bude nečujan.
Smesta se bacila pod jorgan u sklupčala. Čarli je već spustio ruku na kvaku.
Dok su se vrata otvarala, Bela je duboko udahnula i polako izdahnula. Bilo je ovo
preterano, pomalo teatralno.
Ha, bila je jedina reakcija koju sam uspeo da pročitam u Čarlijevim mislima.
Dok je Bela izvodila sledeći usnuli udah, Čarli je polako zatvorio vrata. Sačekao
sam da se vrata njegove spavaće sobe zatvore i škripanje opruga madraca pre nego
što sam se vratio do Bele.
Mora da je čekala moj znak da je vazduh čist jer je i dalje ležala sklupčana i
trudila se da diše polako i ravnomerno. Da se Čarli zadržao da je posmatra
nekoliko sekundi, verovatno bi shvatio da se pretvara. Beli obmana nije najbolje
išla od ruke.
Sledeći ove čudne nove instinkte – koji me još nisu prevarili – spustio sam
se na krevet pored nje, zavukao se pod jorgan i zagrlio je.
„Užasna si glumica“, rekao sam nemarno kao da je savršeno normalno da
ležim ovako pored nje. „Rekao bih da od te karijere nema ništa.“
Srce joj je ponovo glasno zadobovalo, ali joj je glas bio opušten kao i moj.
„Dođavola.“
 Privila se uz mene, još bliže nego pre, pa se umirila i zadovoljno uzdahnula.
Pitao sam se hoće li zaspati ovako, u mom naručju. Činilo se to malo verovatnim
ako je suditi po ritmu njenog srca, ali nije više progovarala.
U glavi su mi se, nezvane, pojavile note njene pesme. Počeo sam da je
pevušim gotovo automatski. Činilo se da muzika ovde pripada, na ovom mestu
koje ju je i nadahnulo. Bela nije komentarisala melodiju, ali joj se telo napelo kao
da pažljivo sluša.
Zastao sam i pitao: „Da li da te uspavam pesmom?“
Iznenadio sam se kada se tiho nasmejala. „Da, kao da bih mogla da spavam
dok si ti ovde!“
„Radiš to stalno.“
Glas joj je postao oštriji: „Ali nisam znala da si ovde.“
Bilo mi je drago što se činilo da nju moji prestupi i dalje ljute. Znao sam da
zaslužujem nekakvu kaznu, da bi trebalo da me pozove na odgovornost. No ona
se nije odmakla od mene. Nisam mogao da zamislim nijednu kaznu koja bi imala
bilo kakvu težinu dok god mi ona dozvoljava da je grlim.
„Pa, ako ne želiš da spavaš...“, pitao sam. Je li ovo bilo kao hrana? Jesam li
joj sebično uskraćivao nešto što je za nju bilo vitalno? Ali kako da odem kada je
želela da ostanem?
„Ako ne želim da spavam...“, ponovila je.
„Šta želiš da radiš?“ Da li bi mi rekla da je iscrpljena? Ili bi se pretvarala da
je dobro?
Dugo joj je bilo potrebno da odgovori. „Nisam sigurna“, izgovorila je najzad
i ja nisam mogao da se ne zapitam kroz kakve je opcije proletela u razmišljanju.
Moje ponašanje bilo je veoma napadno, ali mi se činilo čudnovato prirodnim. Da
li se i njoj činilo prirodno? Ili prosto nadmeno? Je li i nju, kao i mene, teralo da
očekuje više? Je li o tome tako dugo razmišljala?
„Reci mi kada odlučiš.“ Neću iznositi predloge. Pustiću nju da vodi.
Bilo je to lakše reći nego uraditi. Ona je ćutala, a ja sam uhvatio sebe kako
se naginjem bliže njoj i prelazim licem duž njene vilice, i udišem i njen miris i
njenu toplinu. Ta vatra je bila toliko deo mene da je lako bilo primetiti nešto drugo.
Oduvek sam o njenom mirisu mislio sa strahom i požudom. Ali bilo je toliko
prijatnih slojeva njegove lepote koje ranije nisam bio sposoban da cenim.
„Mislila sam da nisi više osetljiv na moj miris“, promrmljala je.
Vratio sam se ranijoj metafori da objasnim. „To što odbijam da probam vino
ne znači da ne mogu da se divim bukeu. Tvoj miris ima izraženu cvetnu notu kao
lavanda... ili frezija.“ Nasmejao sam se. „Ide mi voda na usta od njega.“
 Glasno je progutala, pa glumeći nemar rekla: „Aha, loš je dan kada mi neko
ne kaže koliko jestivo mirišem.“
Ponovo sam se nasmejao, pa uzdahnuo. Uvek ću se kajati zbog ovog dela
moje reakcije na nju, ali nije to više predstavljalo takav teret. Jedan mali trn, toliko
nevažan u poređenju sa lepotom ruže.
„Odučila sam šta želim da radim“, rekla je.
Željno sam čekao.
„Želim da čujem više o tebi.“
Pa, meni to nije toliko zanimljivo, ali mogla je da dobije sve što je želela.
„Pitaj me bilo šta.“
„Zašto to radiš?“, rekla je šapatom, tišim nego pre. „I dalje ne razumem kako
možeš da ulažeš toliki napor da se odupireš onome što... jesi. Molim te, nemoj
pogrešno da me razumeš, naravno da mi je drago što to radiš. Prosto ne vidim
zašto bi se uopšte trudio.“
Bilo mi je drago što je ovo pitala. Bilo je važno. Pokušao sam da pronađem
najbolji način da joj objasnim, ali su me reči u nekoliko navrata izdale. „To je
dobro pitanje, i nisi prva koja ga postavlja. I drugi – većina moje vrste koja je
sasvim zadovoljna svojom sudbinom – pitaju se kako živimo. Ali vidiš, to što
smo... dobili određene karte... ne znači da ne možemo da odaberemo da se
izdignemo iznad toga... pobedimo ograničenja sudbine koju niko od nas nije želeo.
Pokušamo da zadržimo kakvu-takvu suštinsku ljudskost.“
Je li to bio jasan odgovor? Hoće li razumeti šta sam hteo da kažem?
Nije ništa komentarisala i nije se pomerala.
„Jesi li zaspala?“, prošaputao sam toliko tiho da nisam mogao da je
probudim da je to bio slučaj.
„Ne“, odvratila je žurno. I nije više ništa rekla.
Bilo je frustrirajuće i urnebesno koliko se ništa nije promenilo uprkos
činjenici da se sve promenilo. Uvek će me do ludila dovoditi nemogućnost da
čujem njene misli.
„Je li te samo to zanimalo?“, ohrabrio sam je.
„Ne sasvim.“ Nisam mogao da joj vidim lice, ali sam znao da se smeši.
„Šta još želiš da znaš?“
„Zašto možeš da čitaš misli – samo ti?“, pitala je. „I zašto Alis vidi
budućnost?“
Voleo bih da sam imao bolji odgovor. Slegnuo sam ramenima i priznao: „Ne
znamo zapravo. Karlajl ima teoriju – veruje da svi u naredni život prenesemo našu
najsnažniju ljudsku osobinu, i da ona tu postaje snažnija, kao i naš um i čula. Misli
da mora da sam već bio osetljiv na misli ljudi oko mene. I da je Alis imala donekle
razvijenu sposobnost predviđanja ma gde da je bila.“
„Šta su on i ostali preneli u naredni život?“
Na ovo pitanje je bilo lakše odgovoriti; mnogo sam puta o tome razmišljao.
„Karlajl je preneo svoje saosećanje. Ezme je prenela svoju sposobnost da
strastveno voli. Emet snagu, Rozali...“ Pa, Rozali je prenela svoju lepotu. Ali to
mi se nije činilo kao taktičan odgovor u svetlu naše ranije rasprave. Ako je Belina
ljubomora bila bolna kao moja, nisam želeo da ima razloga da je ponovo oseti.
„Svoju... istrajnost. Ili bi to moglo da se nazove tvrdoglavošću.“ I ovo je bila istina.
Nasmejao sam se tiho zamišljajući kakva mora da je bila kao ljudsko biće.
„Džasper je zanimljiv. On je u prvom životu bio veoma harizmatičan, i umeo je
da utiče na druge da sve vide iz njegovog ugla. Sada može da manipuliše
osećanjima onih oko sebe – da umiri prostoriju punu gnevnih ljudi, na primer, ili
da, sasvim suprotno, probudi uzbuđenje u masi letargičnih ljudi. To je veoma
koristan dar.“
Ponovo je ućutala. Nije me to čudilo; mnogo toga morala je da obradi.
„Odakle je sve krenulo?“, upitala je najzad. „Mislim, Karlajl je preobrazio
tebe, i neko mora da je preobrazio njega, i tako dalje...“
Još jedan odgovor koji je bio puko nagađanje. „Pa, kako si ti nastala?
Evolucijom? Da li te je bog stvorio? Možda smo evoluirali kao i druge vrste
grabljivica i plena? Ili...“ Premda se nisam uvek slagao sa Karlajlovom
nepogrešivom verom, njegovi odgovori su bili verovatni kao i bilo koji drugi.
Ponekad su se, možda jer je njegov um bio tako čvrst, oni činili i najverovatnijim.
„Ako ne veruješ da je čitav ovaj svet mogao da nastane sam od sebe, što je meni
samom teško da prihvatim, da li je tako teško poverovati da je ista sila koja je
stvorila nežnog skalara i ajkulu, malu foku i kita ubicu mogla istovremeno da
stvori obe naše vrste?“
„Dozvoli da nešto razjasnim.“ Pokušavala je da zvuči ozbiljno kao pre, ali
sam čuo da se sprema da se našali. „Ja sam mala foka, zar ne?“
„Tako je“, složio sam se, a zatim se nasmejao. Sklopio sam oči i spustio usne
na njeno teme.
Trgla se, pa se promeškoljila. Je li joj bilo neprijatno? Pripremio sam se da
je oslobodim, ali ona se ponovo namestila ugnezdivši se udobnije na mojim
grudima. Dah joj je za dlaku bio dublji nego pre. Srce je počelo ravnomerno da joj
kuca.
„Da li si spremna za spavanje?“, promrmljao sam. „Ili imaš još pitanja?“
„Samo još milion ili dva.“
 „Imamo mi i sutrašnji dan, i dan posle njega, i onaj posle njega...“ Bila je
moćna ona misao koja mi se javila u kuhinji, ideja da bih u njenom društvu mogao
da provedem još mnogo večeri. Ali bila je još moćnija sada dok smo ležali
zagrljeni u tami. Ako je to njena želja, zapravo i nismo morali mnogo vremena da
budemo razdvojeni. Svakako smo mogli da provodimo više vremena zajedno. Je
li i ona osećala razornu radost na ovu pomisao?
„Jesi li siguran da nećeš nestati ujutro? Ti si ipak mitsko biće.“ U njenom
pitanju nije bilo šaljivosti. Zvučalo je kao da ozbiljno brine.
„Neću te ostaviti“, obećao sam. Ovo mi se činilo kao zakletva, zavet. Nadao
sam se da je to čula.
„Još jedno, pa onda, noćas...“
Čekao sam pitanje, ali nije nastavila. Ostao sam zbunjen kada je njeno srce
iznova počelo da kuca neravnomerno. Vazduh oko mene se zagrejao od pulsiranja
njene krvi.
„Šta je bilo?“
„Ne, zaboravi“, rekla je žurno. „Predomislila sam se.“
„Bela, možeš sve da me pitaš.“
Nije rekla ništa. Nisam mogao da zamislim ništa što bi se sada plašila da
pita. Njeno srce ponovo je brže zakucalo, a ja sam naglas zaječao. „Večito se
nadam da ću biti manje frustriran što ne čujem tvoje misli. Ali ovo postaje sve
gore i gore.“
„Drago mi je što ne možeš da mi čitaš misli“, smesta se usprotivila.
„Dovoljno je loše što me prisluškuješ dok pričam u snu.“
Bilo je neobično što joj je ovo bila jedina primedba na moje uhođenje, ali
bio sam suviše željan da čujem njeno propušteno pitanje, ono zbog koga joj je srce
brže zakucalo, da bih sada brinuo zbog toga.
„Molim te?“, zamolio sam.
Prešla je kosom napred-nazad preko mojih grudi, odmahujući glavom.
„Ako mi ne kažeš, pretpostaviću da je nešto mnogo gore nego što jeste.“
Čekao sam, ali moj blef je nije ganuo. Istini za volju, nisam imao nikakvu ideju,
bilo trivijalnu, bilo mračnu. Ponovo sam pokušao sa preklinjanjem. „Molim te?“
„Pa...“ Oklevala je, ali je barem progovorila. Ili nije. Ponovo je zavladala
tišina. „Da?“, podstakao sam je.
„Rekao si... da će se Rozali i Emet uskoro venčati...“ Ućutala je, ponovo me
ostavljajući da pokušavam zbunjeno da dokučim njen tok misli. Je li želela
pozivnicu za venčanje?
„Je li to... brak... isti kao i kod ljudi?“
 I pored brzine kojom je moj mozak radio, bio mi je potreban trenutak da
razumem šta je htela da pita. Trebalo je da bude očiglednije. Morao sam da imam
na umu da u devet od deset slučajeva – barem prema mom dosadašnjem iskustvu
sa njom – ubrzano kucanje njenog srca nije imalo mnogo veze sa strahom. Obično
je u pitanju bila privlačnost. I da li bi ovaj tok misli trebalo da me šokira s obzirom
na to da sam upravo legao u postelju s njom?
Nasmejao sam se svojoj tuposti. „Na to ciljaš?“
Moje pitanje zvučalo je lako, ali nisam mogao da ne odreagujem u skladu sa
temom. Elektricitet je divljao mojim telom i morao sam da se oduprem potrebi da
promenim položaj da bi moje usne mogle da pronađu njene. Ovo nije bio ispravan
odgovor. Nije mogao biti. Zato što je očigledno drugo pitanje sledilo za prvim.
„Da, pretpostavljam da je u velikoj meri isto“, odgovorio sam. „Rekao sam
ti, većina ljudskih želja je i dalje tu, samo je skrivena ispod drugih moćnijih želja.“
„O!“
Nije nastavila. Možda sam pogrešio.
„Ima li tvoja znatiželja neki konkretan razlog?“
Uzdahnula je. „Pa, pitala sam se... u vezi s tobom i sa mnom... jednog
dana...“
Ne, nisam pogrešio. Iznenadna žalost bila je poput tereta koji mi je pritiskao
grudi. Kako sam želeo da mogu da joj dam drugi odgovor.
„Mislim da to... to…“, izbegavao sam reč seks, jer ju je i ona izbegavala, „ne
bi bilo moguće za nas.“
„Zato što bi tebi bilo suviše teško?“, prošaputala je. „Da sam ti tako... blizu?“
Teško je bilo ne zamišljati... promenio sam fokus.
„To je svakako problem“, rekao sam polako. „Ali nisam na to mislio. Ti si
tako meka, tako krhka. Moram da pazim na svoje pokrete svaki put kada smo
zajedno da te ne bih povredio. Sasvim lako bih mogao da te ubijem, Bela, prosto
slučajno.“ Oprezno sam spustio ruku na njen obraz. „Ako bih bio suviše ishitren...
ako makar na sekundu ne bih obraćao dovoljno pažnje, mogao bih da pružim ruku
sa namerom da te pomilujem po licu i da ti slučajno zdrobim lobanju. Nisi svesna
koliko si neverovatno lomljiva. Nikada, nikada ne smem dozvoliti sebi da izgubim
makar i delić kontrole kada sam s tobom.“
Priznavanje ove prepreke činilo mi se manje sramno od priznavanja moje
žeđi. Naposletku, moja snaga je prosto bila deo onoga što sam bio. Pa, i moja žeđ
je, ali je njen intenzitet u njenoj blizini bio neprirodan. Ta strana moje prirode
činila mi se neodbranjivom, sramnom. Čak i sada kada sam vladao sobom, bilo
me je sramota što ona postoji.
 Dugo je razmišljala o mom odgovoru. Možda su moje reči bile strašnije nego
što mi je bila namera. Ali kako da razume ako previše izmenim istinu?
„Jesi li se uplašila?“, upitao sam.
Ponovo pauza.
„Ne“, izgovorila je polako. „Dobro sam.“
Još jedan trenutak smo zamišljeno ćutali. Nisam bio oduševljen pravcem
svojih misli u ovoj tišini. Premda mi je ispričala mnogo toga o svojoj prošlosti, što
nikako nije bilo u skladu sa... i mada je ovu temu potegla tako stidljivo... nisam
mogao da se ne zapitam. I do sada sam znao vrlo dobro da će moja nametljiva
znatiželja, ako je budem ignorisao, početi da se gnoji.
Pokušao sam da zvučim drugačije: „Sada me zanima... jesi li ikada...“
„Naravno da nisam“, odgovorila je smesta, ne gnevno već u neverici. „Rekla
sam ti da nikada nisam ovako nešto osećala ni prema kome, ni izdaleka.“
Je li mislila da je nisam slušao?
„Znam“, uverio sam je. „Samo poznajem misli drugih ljudi. Znam da ljubav
i požuda nisu isto.“
„Za mene jesu. Barem sada kada postoje.“
Njena upotreba množine je bila neka vrsta priznanja. Znao sam da me voli.
Činjenica da oboje osećamo požudu definitivno će sve zakomplikovati.
Odlučio sam da odgovorim na njeno sledeće pitanje pre nego što stigne da
ga postavi. „To je lepo. Barem nam je to zajedničko.“
Uzdahnula je, ali to je zvučalo kao zadovoljan uzdah.
„Tvoji ljudski instinkti...“, upitala je polako. „Pa, jesam li ti, uopšte,
privlačna na taj način?“
Nasmejao sam se naglas na ovo. Je li postojao način na koji je nisam želeo?
Umom, dušom i telom, telom ništa manje. Zagladio sam joj kosu uz vrat.
„Možda nisam ljudsko biće, ali sam muškarac.“
Zevnula je, a ja sam potisnuo još jedan osmeh. „Odgovorio sam na tvoja
pitanja i sada bi trebalo da spavaš.“
„Nisam sigurna da mogu.“
„Želiš li da odem?“, predložio sam, premda mi je to bilo strašno mrsko.
„Ne!“ U gnevu je odgovorila glasnije od šapata kojim smo razgovarali čitave
noći. Ali nije bilo nikakve štete; Čarli je nastavio da hrče bez zastajkivanja.
Ponovo sam se nasmejao, pa je privukao bliže sebi. Prislonio sam usne na
njeno uvo i iznova počeo da pevušim njenu pesmu, toliko tiho da je bila tek nešto
glasnija od daha.
 Osećao sam razliku kada je kliznula u san. Nestalo je sve napetosti iz njenih
mišića i oni su se opustili i postali tromi. Dah joj je postao sporiji, a šake su sklopile
na grudima gotovo kao u molitvi.
Nisam imao želju da se pomerim. Zapravo, nikada više nisam želeo da se
pomeram. Znao sam da će naposletku početi da se bacaka i da ću morati da se
sklonim da je ne bih probudio, ali za sada ništa nije moglo biti savršenije. I dalje
nisam bio navikao na ovu radost, i nije mi se ona činila kao nešto na šta čovek
može da se navikne. Prihvataću je koliko je god to moguće, i znati da je, ma šta da
se desi u budućnosti, ovaj jedan rajski dan vredeo svakog bola koji bi mogao da
usledi.
„Edvarde“, prošaputala je Bela u snu. „Edvarde... volim te.“
 19. DOM

Pitao sam se da li ću ikada provesti noć srećniju od ove. Nisam u to verovao.

Dok je spavala, Bela mi je neprestano ponavljala da me voli. Ali više od
samih reči, zvuk savršenog blaženstva u njenom glasu bio je sve što sam ikada
mogao poželeti. Zaista sam je istinski usrećio. Nije li to opravdavalo sve ostalo?
Naposletku je, u rano jutro, utonula u dublji san. Znao sam da neće više
pričati u snu. Nakon što sam pročitao njenu knjigu – sada i meni jednu od
omiljenih – uglavnom sam razmišljao o danu pred sobom, o Alisinoj viziji Bele u
poseti mojoj porodici. Premda sam je jasno video u Alisinoj glavi, teško je bilo u
to poverovati. Hoće li Bela to želeti? Jesam li ja to želeo?
Razmislio sam o Alisinom prilično dobro razvijenom prijateljstvu sa Belom
o kome Bela ništa nije znala. Pošto sam bio siguran u budućnost kojoj sam stremio
– i verovatnoći da do nje dođe – jeste mi se činilo pomalo okrutno da držim Alis
podalje od nje. Šta će Bela misliti o Emetu? Nisam bio potpuno siguran da će se
on ponašati pristojno. Smatraće urnebesnim da kaže nešto odbojno ili zastrašujuće.
Možda, ako mu obećam nešto što želi... Rvanje? Fudbalsku utakmicu? Mora da
postoji cena koju će prihvatiti. Već sam video da će se Džasper držati podalje, ali
da li je Alis to mislila da mu kaže, ili njena vizija zavisi od mojih postupaka?
Naravno, Bela je upoznala Karlajla, ali to će sada biti drugačije. Otkrio sam da mi
je prijatna pomisao da Bela provodi vreme sa Karlajlom. On je bio najbolji od nas.
Imaće lepše mišljenje o nama ako ga pobliže upozna. A i Ezme će biti oduševljena
što upoznaje Belu. Pomisao na Ezmino zadovoljstvo gotovo me je nateralo da
donesem odluku.
Postojala je, zapravo, samo jedna prepreka.
Rozali.
Shvatio sam da postoje pripreme koje sam zaista morao da obavim pre nego
što sam mogao i da pomislim da dovedem Belu kod svojih. A to je značilo da ću
morati da je ostavim.
Pogledao sam je sada uronjenu u snove. Prešao sam na pod pored njenog
kreveta kada je započela sa svojim noćnim prevrtanjem u postelji. Naslonio sam
se na ivicu madraca i pružio ruku oko koje je bio obmotan pramen njene kose.
Uzdahnuo sam i otpetljao se. Morao sam to da uradim. Neće ni znati da sam otišao.
Ali ona će meni nedostajati čak i u ovoj kratkoj pauzi.
Požurio sam kući, nadajući se da ću obaviti zadatak za što je moguće kraće
vreme. Alis je obavila svoj deo, kao i obično. Većina onog što sam želeo da
postignem bili su samo detalji. Alis je znala koji su najvažniji i, naravno, Rozali
me je, kada sam dotrčao do kuće, čekala na tremu, na gornjem stepeniku.
Alis joj nije mnogo rekla. Rozalino lice je bilo pomalo zbunjeno kada sam
je ugledao, kao da nije znala šta čeka. Čim me je ugledala, njene zbunjenosti je
nestalo i mrko me je pogledala.
O, šta sada hoćeš!
„Rouz, molim te“, doviknuo sam. „Možemo li da razgovaramo?“
Trebalo je da shvatim da ti je Alis samo pomagala.
„I sebi, malo.“
Rozali je ustala i očistila farmerke.
„Molim te, Rouz?“
U redu! U redu. Reci šta imaš da kažeš.
Pružio sam ruku u znak poziva. „Hoćeš li da prošetaš sa mnom?“
Skupila je usne, ali je klimnula. Poveo sam je oko kuće, do ivice reke koja
je bila crna u noći. U početku smo ćutali dok smo išli na sever duž obale. Nije se
čulo ništa osim žubora vode.
Namerno sam odabrao ovu stazu. Nadao sam da će je podsetiti na dan o kom
sam razmišljao ranije, dan kada je donela Emeta kući. Prvi put kada smo pronašli
zajednički jezik.
„Možemo li da završimo ovo?“, požalila se.
Premda je zvučala iritirano, čuo sam i druge misli. Bila je nervozna. Još se
plašila da sam ljut zbog opklade? Pomalo se toga i stidela, učinilo mi se.
„Želim da te zamolim za uslugu“, rekao sam joj. „Neće ti biti lako, znam.“
Nije očekivala ovaj smer razgovora. Ali moj nežni ton samo ju je još više
razljutio.
Želiš da budem fina prema devojci, naslutila je.
„Da. Ne mora da ti se dopada ako ne želiš da ti se dopada. Ali ona je sada
deo mog života, a to znači da je i deo tvog života. Znam da nisi ovo tražila i da to
ne želiš.“
Ne, ne želim, složila se.
„Nisi tražila moju dozvolu da dovedeš Emeta kući“, podsetio sam je.
Prezrivo je frknula. To je drugačije.
„Svakako trajnije.“
Rozali je stala, a ja sam stao s njom. Zagledala se u mene iznenađeno i
sumnjičavo.
Šta pod tim podrazumevaš? Zar ne govoriš ti o trajnosti?
 Njene misli su toliko bile upletene u ova pitanja da sam ostao iznenađen
kada je spomenula drugačiju temu.
„Jesi li ti osećao da ti Emetovo prisustvo škodi? Jesi li na bilo koji način bio
povređen?“
„Naravno da nisam. Dobro si odabrala.“
Ponovo je frknula, nije bila impresionirana mojim laskanjem.
„Možeš li da mi pružiš priliku da dokažem da sam i ja dobro odabrao?“
Rozali se okrenula od mene, pa ponovo pošla na sever, probijajući stazu kroz
divlju šumu.
Ne mogu da je gledam. Kada je pogledam, vidim je kao osobu. I vidim samo
štetu.
Gnev je, i protiv moje volje, buknuo. Potisnuo sam režanje i pokušao da se
saberem. Rozali se osvrnula preko ramena i videla promenu u mom izrazu. Ponovo
je zastala, pa se naglo okrenula prema meni. Crte lica postale su joj mekše.
Izvini. Nisam htela da zvučim tako okrutno. Samo, ne mogu... ne mogu da je
gledam kako to radi. „Ima priliku za sve, Edvarde“, prošaputala je Rozali, čije je
čitavo telo bilo kruto od žestine koja ju je obuzela. „Čitav život mogućnosti je pred
njom, a ona će sve to upropastiti. Sve što sam ja izgubila. Ne mogu to da
podnesem,“
Potreseno sam zurio u nju.
Ljutila me je Rozalina čudnovata ljubomora, koja je zaista imala korena u
mojoj naklonosti prema Beli. Taj deo je bio potpuno sitničav. Ali ovo je bilo
drugačije, mnogo dublje. Shvatio sam da je sada prvi put razumem otkako sam
spasao Beli život.
Oprezno sam spustio ruku na njenu očekujući da je otrese. Ali ona je samo
ostala mirno da stoji.
„Neću dozvoliti da se to desi“, obećao sam sa jednakom žestinom.
Dugo me je gledala. A zatim je zamislila Belu. Nije to bio savršen prikaz iz
Alisinih vizija, više je to zapravo bila karikatura. Ali je jasno bilo šta je mislila.
Belina koža je bila bela, a oči jarkocrvene. Slika je bila začinjena teškim gađenjem.
Nije ti ovo cilj?
Odmahnuo sam glavom jednako zgađeno. „Ne. Ne, želim da ona ima sve.
Neću joj ništa oduzeti, Rouz. Razumeš li? Neću je povrediti na taj način.“
Sada je i ona bila uznemirena. Ali... kako će to po tebi... funkcionisati?
Slegnuo sam ramenima, glumeći nemar koji nisam osećao. „Koliko će
vremena proći pre nego što joj dosadi sedamnaestogodišnjak? Misliš li da ću moći
da zadržim njenu pažnju dok ne napuni dvadeset tri godine? Možda dvadeset pet?
Naposletku će prosto nastaviti sa svojim životom.“ Pokušao sam da kontrolišem
izraz lica, da sakrijem koliko me ove reči koštaju, ali me je prozrela.
Opasnu igru igraš, Edvarde.
„Pronaći ću način da preživi. Nakon što ode...“ Trgao sam se i spustio ruku
pored tela.
„Nisam to htela da kažem“, rekla je. Vidi, ne zadovoljavaš moje lične
standarde, ali nijedan muškarac ljudskog roda ne može da se poredi sa tobom i ti
to znaš.
Odmahnuo sam glavom. „Jednog dana želeće više nego što ja mogu da joj
pružim.“ Mnogo toga nisam mogao da joj dam. „I ti bi želela više, zar ne? Da si
na njenom mestu, a Emet na mom?“
Rozali je ovo pitanje ozbiljno shvatila, promislila. Zamislila je Emeta
onakvog kakav je sad bio, sa opuštenim smeškom, kako pruža ruku prema njoj.
Sebe je videla kao ljudsko biće, i dalje ljupku, ali manje upečatljivu, kako prihvata
njegovu ruku. A zatim je zamislila svoju ljudsku verziju kako mu okreće leđa.
Činilo se da joj nijedna slika nije po volji.
Ali ja znam šta sam izgubila, pomislila je mirnijim tonom. Mislim da ona to
neće tako videti.
„Sada ću zvučati kao osamdesetogodišnjakinja“, nastavila je naglas sa
neznatnim nagoveštajem vedrine u glasu. „Ali... znaš kakva su današnja deca.“
Nasmešila se slabašno. „Misle samo na ovde i sada, ne misle pet godina u
budućnost, a kamoli pedeset. Šta ćeš uraditi kada bude tražila od tebe da je
preobraziš?“
„Reći ću joj zašto je to pogrešno. Reći ću joj šta će sve izgubiti.“
A kada te bude molila?
Oklevao sam, ponovo se setivši Alisine vizije ožalošćene Bele, njenih upalih
obraza, tela skupljenog u agoniji. Šta ako je moje prisustvo, a ne moje odsustvo,
bio razlog što se ona tako osećala? Zamislio sam je punu Rozaline gorčine.
„Odbiću.“
Rouz je čula gvožđe u mom glasu, i video sam da je najzad shvatila moju
rešenost. Klimnula je za sebe.
I dalje mislim da je suviše opasno. Nisam sigurna da si toliko snažan.
Okrenula se i polako krenula nazad prema kući. Držao sam korak sa njom.
„Tvoj život nije onakav kakav si želela da bude“, počeo sam tiho. „Ali da li
bi rekla da si u poslednjih sedamdesetak godina imala barem pet godina čiste
sreće?“
 Pred očima su joj proleteli prizori najboljih trenutaka njenog života, a svi su
se vrteli oko Emeta, ali sam video da, onako tvrdoglava kakva je bila, nije želela
da se složi sa mnom.
Nasmešio sam joj se bezvoljno. „Možda i deset godina?“
Nije želela da mi odgovori.
„Dozvoli mi da uživam u mojih pet godina, Rozali“, prošaputao sam. „Znam
da ne može da potraje. Pusti me da budem srećan dok je sreća moguća. Budi deo
te sreće. Budi mi sestra, a i ako ne možeš da voliš onu koju sam odabrao onako
kako ja volim onoga koga si ti odabrala, možeš li barem da se pretvaraš da je
trpiš?“
Činilo se da su je moje reči, nežne i tihe, pogodile kao cigle. Ramena su joj
iznenada postala kruta, krta.
Nisam sigurna šta mogu da uradim. Kada vidim sve što želim... a ne mogu
da imam... Suviše je to bolno.
Znao sam da će to za nju biti bolno. Ali sam znao i da njeno kajanje i žalost
ni izbliza neće moći da se mere s patnjom koja mene čeka. Rozalin život vratiće
se onome što je sada. Emet će biti tu da je uteši. Ali ja ću... izgubiti sve.
„Hoćeš li pokušati?“, upitao sam strožim glasom nego pre.
Korak joj je na nekoliko sekundi usporio, a pogled je prikovala za stopala.
Najzad je povila ramena i klimnula. Mogu da pokušam.
„Postoji šansa... Alis je videla Belu kako dolazi u kuću ujutro.“
Oči su joj sevnule, ponovo je bila ljuta. Potrebno mi je više vremena.
Podigao sam ruke da je umirim. „Nemoj da žuriš.“
Rastužio sam se, i osetio strašan umor, kada sam video kako joj pogled opet
postaje sumnjičav.
Možda ona nije bila dovoljno snažna. Činilo se da oseća osudu u mom
pogledu. Skrenula je pogled, pa iznenada potrčala prema kući. Pustio sam je.
Moji drugi poslovi nisu toliko potrajali, niti su bili toliko teški. Džasper je
lako pristao na moju molbu. Moja majka sijala je od radosne nade. Od Emeta sam
sada želeo nešto drugo; bilo je jasno da će on biti sa Rozali, i da će ona biti negde
daleko odavde.
Pa, bio je to početak. Barem sam naterao Rouz da obeća da će se potruditi.
Čak sam odvojio i sekundu da obučem čistu odeću. Premda košulja bez
rukava koju mi je Alis kupila davno nije dovela ni do kakve nesreće kao što sam
strepeo – čak mi je donela i neka zadovoljstva koja nisam očekivao – i dalje sam
je smatrao čudnovato neukusnom. Osećao sam se prijatnije u mojoj uobičajenoj
odeći.
 Na putu do vrata prošao sam pored Alis, koja je stajala naslonjena na stub
na ivici stepenica trema blizu mesta na kom me je Rozali čekala. Nadmeno se
smešila. Sve deluje savršeno za Belinu posetu. Baš kao što sam videla.
Želeo sam da joj kažem da je ono što sada vidi i dalje samo vizija,
promenjiva kao i ona prva, ali čemu?
„Ne uzimaš u obzir Beline želje“, podsetio sam je.
Zakolutala je očima. Kada ti je Bela nešto odbila?
Bila je ovo zanimljiva tvrdnja.
„Alis, ja...“
Prekinula me je, znajući šta želim da je pitam.
Uveri se sam.
Zamislila je prepletene vrpce Beline budućnosti. Neke su bile čvrste, neke
slabašne, a neke su se gubile u magli. Sada su bile uređenije, nisu više bile
zamršene u haotičnom čvoru. Olakšanje je predstavljala činjenica da
najkošmarnije budućnosti više nije bilo. Ali u najdebljoj niti Bela je krvavocrvenih
očiju sa kožom nalik na dijamant zauzimala najistaknutije mesto. Vizija koju sam
tražio bila je deo najmaglovitijih niti, onih na periferiji. Bela sa dvadeset godina,
Bela sa dvadeset pet godina. Vizije koje su izgledale slabašno i čije su ivice bile
zamućene.
Alis je snažno obgrlila noge. Nije morala da čita misli ni da vidi budućnost
da bi pročitala frustraciju u mojim očima.
„To se nikada neće desiti.“
Kada si ti Beli nešto odbio?
Mrko sam je pogledao silazeći niz stepenice, zatim potrčao.
Svega nekoliko trenutaka kasnije bio sam u Belinoj sobi. Istisnuo sam Alis
iz glave i pustio da me mir Belinog sna preplavi. Izgledala je kao da se uopšte nije
pomerila. A ipak je moje odsustvo – čak i nakratko – promenilo sve. Ponovo sam
se osećao... nesigurno. Umesto da sednem pored njenog kreveta kao pre, uhvatio
sam sebe kako se smeštam u staru stolicu za ljuljanje. Nisam želeo da budem
drzak.
Čarli je ustao nedugo nakon što sam se vratio, pre nego što su prvi
nagoveštaji zore počeli da osvetljavaju nebo. Bio sam siguran, zbog njegovih
uobičajenih obrazaca, a i njegovih mutnih ali vedrih misli, da ponovo ide na
pecanje. I naravno, nakon što je žurno provirio u Belinu sobu i zatekao je usnulu,
mnogo uverljivije nego prethodne večeri, na prstima se spustio niz stepenice i
počeo da pretura po opremi za pecanje ispod stepenica. Izašao je iz kuće baš kada
su oblaci napolju zasjali bledosivim sjajem. I ponovo sam čuo rđavo škripanje
haube Belinog kamioneta. Požurio sam do prozora da posmatram.
 Čarli je podupro haubu držačem, pa na akumulator vratio kablove koje je
ostavio da vise sa strane. Nije to bio naročito težak problem, ali je možda
pretpostavio da Bela neće čak ni pokušati da popravi kamionet u mraku. Pitao sam
se kuda je mislio da bi htela da ode.
Odvezao se nakon što je stavio štapove i opremu na zadnje sedište patrolnog
automobila. Vratio sam se na svoje mesto i sačekao da se Bela probudi.
Više od jednog sata kasnije, kada je sunce već bilo sasvim izašlo iza debelog
prekrivača oblaka, Bela je najzad počela da se meškolji. Prebacila je jednu ruku
preko lica kao da želi da zakloni svetlost, a zatim tiho zaječala i okrenula se na
bok i navukla jastuk preko glave.
Naglo je glasno udahnula: „O!“, pa pospano skočila u sedeći položaj. S
mukom je pokušavala da izoštri pogled i bilo je očigledno da nešto traži.
Nikada je nisam video ovako rano ujutro. Pitao sam se da li joj je kosa uvek
ovako izgledala, ili sam ja zaslužan za ovu izuzetnu zamršenost.
„Kosa ti izgleda kao stog sena, ali mi se dopada“, obavestio sam je, na šta
joj je pogled sevnuo prema meni. Licem joj se raširilo olakšanje.
„Edvarde! Ostao si!“ S mukom se, trapava od dugog mirovanja, podigla na
noge, pa potrčala preko sobe prema meni i bacila mi se u naručje. Iznenada mi se
briga da ću biti drzak činila pomalo budalastom.
Lako sam je uhvatio i posadio je sebi u krilo. Delovala je zaprepašćeno
svojom impulsivnošću i ja sam se nasmejao izrazu pokajanja na njenom licu.
„Naravno“, rekao sam.
Srce joj je tupo udarilo, zvučalo je zbunjeno. Nije mu dala dovoljno vremena
da se prilagodi prelasku iz sna u trk. Protrljao sam joj ramena u nadi da ću ga
umiriti.
Spustila je glavu na moje rame.
„Bila sam sigurna da sam sanjala“, prošaputala je.
„Nisi ti toliko maštovita“ zadirkivao sam je. Nisam mogao da se setim da
sam i sâm sanjao, ali na osnovu onog što sam čuo u mislima drugih ljudi, zaključio
sam da snovi nisu naročito logični ili precizni.
Bela se iznenada uspravila. Sklonio sam ruke dok je ustajala.
„Čarli!“, zagrcnula se.
„Otišao je pre jednog sata – nakon što je ponovo spojio kablove tvog
akumulatora. Moram priznati da sam razočaran. Zar je to sve što je potrebno da te
zaustavi ako si rešena da odeš nekuda?“
 Neodlučno se klatila sa prstiju na pete gledajući čas mene čas vrata, pa
ponovo mene. Prošlo je nekoliko sekundi dok se ona, činilo se, borila sa nekom
odlukom.
„Obično nisi ovako zbunjena ujutro“, rekao sam, premda to nije nešto što
bih mogao da znam. Video bih je tek nakon što je imala dovoljno vremena da se
probudi. Ali sam se nadao da će mi – kao što je obično činila kada bih ja nešto
pretpostavio – protivrečiti, a zatim pokušati da objasni dilemu sa kojom se
suočavala. Pružio sam ruke da joj dam do znanja da je dobrodošla – čak izuzetno
– da se vrati meni ako to želi.
Ponovo se zanjihala prema meni, pa se namrštila. „Potreban mi je još jedan
ljudski minut.“
Naravno. Bio sam siguran da ću postati bolji u ovome.
„Čekaću“, obećao sam. Tražila je od mene da ostanem, i dok mi ne kaže da
idem, ja ću je čekati.
Ovog puta nije bilo zadržavanja. Čuo sam Belu kako treska vratima
ormarića. Danas je žurila. Čuo sam kako četkom kida kosu i bolno se trgao.
Ponovo mi se pridružila za svega nekoliko trenutaka. Na obrazima je imala
sve rumene fleke, a oči su joj bile blistave i žive. Ali mi je ipak prišla opreznije,
pa zastala, nesigurna, kada se našla na svega nekoliko centimetara od mene. Činilo
se da nije svesna činjenice da oprezno krši ruke.
Mogao sam samo naslutiti da je ponovo stidljiva i da je osećala istu nelagodu
nakon razdvajanja koju sam i ja osećao vrativši se jutros u njenu sobu. I – kao što
sam bio siguran da važi i za mene – uopšte nije bilo potrebe za tim.
Pažljivo sam je privio u naručje. Naslonila se na moje grudi i prebacila noge
preko mojih.
„Dobro došla nazad“, promrmljao sam.
Uzdahnula je zadovoljno. Prešla je prstima niz moju desnu ruku, polako i
znatiželjno, pa vratila prste nazad uz nju dok sam je ja lenjo njihao napred-nazad,
u ritmu njenog disanja.
Prešla je vrhovima prstiju preko mog ramena, pa zastala kod kragne.
Nagnula se unazad i pogledala me sa izrazom zaprepašćenja.
„Otišao si?“
Nasmešio sam se. „Nisam mogao da odem u odeći u kojoj sam došao – šta
bi susedi pomislili?“
Belino nezadovoljstvo je postalo snažnije. Nisam želeo da objašnjavam
poslove koje sam morao da obavim, pa sam joj rekao nešto za šta sam bio potpuno
siguran da će joj odvući pažnju.
 „Duboko si spavala – nisam ništa propustio. Pričala si pre toga.“
Kao što sam i očekivao, zaječala je.
„Šta si čuo?“, pitala je.
Nije bilo moguće zadržati šaljivo raspoloženje. Osećao sam se kao da mi se
utroba topi u tečnu radost dok sam joj govorio istinu. „Rekla si da me voliš.“
Oborila je pogled i prislonila lice uz moje rame da se sakrije.
„To si već znao“, prošaputala je. Vrelina njenog daha natopila je pamuk
moje košulje.
„Ipak je bilo lepo čuti“, promrmljao sam u njenu kosu.
„Volim te.“
Ove reči nisu izgubile sposobnost da u meni izazovu ushićenje. Upravo
suprotno, sada su bile snažnije. Mnogo mi je značilo što je odabrala da ih izgovori
znajući da je slušam.
Želeo sam još snažnije reči, reči koje bi mogle tačno da opišu ono što je ona
postala za mene. U meni nije bilo ničega što nije imalo veze s njom. Setio sam se
našeg prvog razgovora, setio se kako sam mislio tada da nisam istinski imao život.
To više nije bio slučaj.
„Ti si sada moj život“, prošaputao sam.
Premda je nebo i dalje bilo puno gustih oblaka, a sunce sakriveno duboko
iza njih, soba je nekako bila ispunjena zlatnom svetlošću. Vazduh je postao jasniji,
čistiji. Polako smo se klatili dok sam je grlio uživajući u savršenstvu.
Kao što sam često pomišljao u poslednja dvadeset četiri sata, znao sam da
ću biti potpuno zadovoljan sa svakim delom univerzuma ako nikada više ne budem
morao da se pomerim. A po načinu na koji se njeno telo stapalo s mojim, zaključio
sam da su i njena osećanja ista kao moja.
Ah, ali imao sam odgovornosti. Morao sam da zauzdam svoju neobuzdanu
radost i budem praktičan.
Na sekundu sam je privio snažnije uza se, a zatim naterao sebe da opustim
ruke.
„Doručak?“, predložio sam.
Bela je oklevala, možda joj je bilo mrsko koliko i meni da dozvoli da se
prazan prostor ispreči između nas. A zatim se okrenula od mene i nagnula se nazad
da bih mogao da joj vidim lice.
Oči su joj bile krupne od straha. Usta otvorena, a ruke je podigla da zaštiti
grlo.
 Bio sam toliko užasnut njenom očiglednom patnjom da nisam mogao da
obradim ono što se dešavalo. Čula su mi podivljala i kao pipci se pružila oko nas
tražeći ono što je predstavljalo pretnju po nju.
A zatim se njen izraz, pre nego što sam mogao da poletim kroz prozor sa
njom u naručju i požurim u bezbedno, opustio u lukav smešak. Najzad sam shvatio
vezu između mojih reči i njene reakcije, njene šale.
Zakikotala se. „Šalim se! A ti si rekao da ne umem da glumim.“
Bilo mi je potrebno pola sekunde da se saberem. Od olakšanja sam osetio
slabost, ali i nemir usled šoka. „To nije bilo smešno.“
„Bilo je veoma smešno“, oklevala je, „i ti to znaš.“
Nisam mogao da joj se ne nasmešim. Pretpostavljao sam da mogu to da
podnesem ako će šale na račun vampira postati uobičajene među nama. Zbog nje.
„Da kažem to drugačije? Vreme je za ljudski doručak.“
Nasmešila se ushićeno. „O, dobro.“
I premda sam bio spreman da prihvatim budućnost punu loših šala, nisam
bio sasvim spreman da je pustim da se izvuče sa ovom.
Kretao sam se vrlo pažljivo, ali se nisam kretao polako. Nadao sam se da će
biti zaprepašćena kao što sam ja bio – premda ne tako uplašena – dok sam je
prebacivao preko ramena i jurio iz sobe.
„Hej!“, požalila se glasom koji je poskakivao u ritmu mojih pokreta, pa sam
blago usporio dok sam silazio niz stepenice.
„Oho“, glasno je udahnula kada sam je podigao u uspravan položaj i nežno
spustio na stolicu u kuhinji.
Pogledala me je i nasmešila se, očigledno nimalo potresena. „Šta je za
doručak?“
Namrštio sam se. Još nisam imao vremena da dokučim ljudsku hranu. Pa,
znao sam barem kako bi trebalo da izgleda, stoga bih verovatno mogao da
improvizujem...
„Uh...“, oklevao sam. „Nisam siguran. Šta bi želela?“ Nadao sam se nešto
jednostavno.
Bela se nasmejala mojoj zbunjenosti i ustala, pa protegla ruke iznad glave.
„U redu je“, uverila me je. „Prilično dobro se staram o sebi.“ Podigla je jednu
obrvu i dodala uz nestašan smešak: „Gledaj kako lovim.“
Bilo je prosvetljujuće i očaravajuće posmatrati je u njenom elementu. Nisam
je do sada video ovako samouverenu i opuštenu. Bilo je jasno da bi i vezanih očiju
mogla da pronađe sve što je tražila. Najpre činiju, a zatim – podigavši se na prste
– i kutiju nekih žitarica sa najviše police. Okrenula se da otvori frižider
istovremeno uzimajući kašiku iz fioke, koju je zatim zatvorila kukom. Počela je
da okleva tek nakon što je sve stavila na sto.
„Mogu li... tebi nešto da ponudim?“
Zakolutao sam očima. „Jedi, Bela.“
Uzela je jedan zalogaj raskvašene hrane koja nije izgledala jestivo i počela
brzo da žvaće, gledajući me. Nakon što je progutala, upitala je: „Kakav je plan za
danas?“
„Hmmm...“, želeo sam da razmislim o ovome, ali sada bih je lagao kada bih
rekao da nemam nikakvu ideju. „Šta kažeš na upoznavanje moje porodice?“
Lice joj je prebledelo. Pa, ako odgovori ne, onda je to to. Pitao sam se kako
je Alis toliko pogrešila.
„Da li se sada plašiš?“ Moje pitanje je zvučalo gotovo kao da nisam želeo
da pristane. Pretpostavljam da sam čekao nešto što će biti previše.
Odgovor je bio očigledan u njenim očima, ali je tihim, drhtavim glasom
rekla: „Da“, što nisam očekivao. Nikada nije priznavala kada se plašila. Ili barem
nikada nije priznavala kada se plašila mene.
„Ne brini, zaštitiću te“, rekao sam smešeći se bezvoljno. Nisam pokušavao
da je ubedim. Danas smo zajedno mogli da radimo milion drugih stvari zbog kojih
neće imati osećaj da joj je život ugrožen. Ali želeo sam da zna da ću ja uvek stati
između nje i svake opasnosti, bilo da je u pitanju meteor ili čudovište.
Odmahnula je glavom. „Ne plašim se ja njih. Plašim se da im se neću...
dopasti. Zar se neće, pa, iznenaditi što dovodiš nekoga“, namrštila se, „kao što sam
ja kući da ih upozna? Znaju li da znam za njih?“
Potresao me je iznenadni nalet neočekivanog gneva. Možda zato što je bila
u pravu, barem kada je Rozali u pitanju. Nije mi se dopadalo što Bela na ovaj način
govori o sebi, kao da nešto s njom nije u redu, a ne obrnuto.
„O, već znaju sve“, rekao sam, a gnev se jasno čuo u mom glasu. Pokušao
sam da se nasmešim, ali mi je bilo jasno da to nije ublažilo moj ton. „Juče su se
kladili, znaš, hoću li te vratiti nazad, premda ne mogu da zamislim zašto bi se bilo
ko kladio protiv Alis.“ Shvatio sam da je okrećem protiv njih, ali pošteno je bilo
da zna. Pokušao sam da zauzdam svoj gnev. „U svakom slučaju, u našoj porodici
nema tajni. To i nije moguće zbog moje sposobnosti da čitam misli i Alisine da
vidi budućnost i tako to.“
Slabašno se nasmešila. „I Džaspera koji vas tera da se istopite i iznesete sva
osećanja, nemoj to da zaboraviš.“
„Slušala si.“
„Umem ja to ponekad.“ Namrštila se kao da se koncentriše, a zatim je
klimnula. Gotovo kao da prihvata poziv.
 „Da li me je Alis videla da dolazim?“
Bela je ovo pitala trezveno, kao da je u pitanju sasvim uobičajena tema. Ja
sam, međutim, bio iznenađen, zato što je zvučalo kao da pristaje da upozna moju
porodicu. Kao da je Alisina vizija značila da nema drugog izbora.
Njeno potpuno prihvatanje Alisine reči kao zakona ubolo me je u najbolniji
živac. Mrzeo sam mogućnost da čak i sada uništavam Belin život.
„Tako nekako“, priznao sam i okrenuo glavu kao da gledam kroz prozor u
dvorište. Nisam želeo da vidi koliko sam bio uznemiren. Osećao sam njen pogled
na sebi i bio sam uveren da je nisam prevario.
Primoravši sebe da popravim atmosferu koju sam stvorio, pogledao sam je i
nasmešio se što sam prirodnije mogao. „Je li to dobro?“, upitao sam pokazujući
žitarice. „Iskren da budem, ne izgleda naročito ukusno.“
„Pa, nije srditi grizli...“ Ućutala je kada je videla moju reakciju, a zatim se
usredsredila na hranu i počela brzo da jede.
I ona je o nečemu duboko razmišljala, zureći preda se dok je žvakala, ali
nisam verovao da su nam ovog puta misli usklađene.
Ponovo sam pogledao kroz prozore, puštajući je da jede u miru. Pogledao
sam malo dvorište sećajući se onog sunčanog dana kada sam je posmatrao u
njemu. Sećao sam se tame oblaka koji su je prekrili. Suviše je lako bilo skliznuti
u očajanje, dovesti u pitanje sve moje dobre namere i videti ih kao puku sebičnost.
Okrenuo sam se prema njoj uznemireno, samo da bih je uhvatio kako me
gleda neustrašivim očima. Verovala mi je, kao i uvek. Duboko sam udahnuo.
Biću dorastao njenom poverenju. Znao sam da to mogu. Kada me je tako
gledala, nije bilo ničeg što nisam mogao.
Pa, pokazaće se da je Alis u pravu u ovom jednom malom, jednostavnom
predviđanju. To nije bilo iznenađenje. Pitao sam se koliko je u Belinom pristanku
bilo želje da mi udovolji? Verovatno je najvećim delom zato i pristala. Bilo je
nešto vrlo blisko povezano sa tim što sam želeo, ali sam brinuo da će Bela pristati
samo mene radi. Pa, barem sam mogao da podelim sa njom svoje mišljenje i vidim
kako će reagovati.
„I mislim da bi ti trebalo mene da predstaviš svom ocu“, rekao sam nemarno.
Ostala je zatečena. „Već te poznaje.“
„Kao svog momka.“
Skupila je oči. „Zašto?“
„Nije li to običaj?“ Zvučao sam opušteno, ali me je njeno opiranje
uznemirilo.
 „Ne znam“, priznala je. Glas joj je bio tiši – manje siguran – kada je
nastavila: „To nije nužno, znaš. Ne očekujem da... Mislim, ne moraš da se
pretvaraš zbog mene.“
Je li mislila da je ovo mučna obaveza na koju sam pristao zbog nje? „Ne
pretvaram se“, tvrdio sam.
Pogledala je u svoj doručak, pa bezvoljno promešala ostatak žitarica.
Možda je bolje prosto preći na ne.
„Hoćeš li reći Čarliju da sam ti momak ili nećeš?“
Oborenog pogleda, tiho je upitala: „Jesi li ti moj momak?“
Nije ovo bilo odbijanje koga sam se plašio. Jasno je bilo da sam nešto
pogrešno razumeo. Je li smatrala da Čarli ne bi trebalo da zna za mene zato što
nisam bio ljudsko biće? Ili je u pitanju bilo nešto drugo?
„Priznajem da se reč momak ovde uzima u vrlo širokom smislu, mlad
nisam.“
„Imala sam utisak da si ti nešto više“, prošaputala je, i dalje oborene glave
kao da se obraća stolu.
Njen izraz iznova me je podsetio na onaj napeti razgovor za ručkom, i kako
je smatrala da naša osećanja nisu ravnopravna, da su moja slabija. Nisam mogao
da razumem kako je moj zahtev da upoznam njenog oca doveo do ovog toka misli.
Ukoliko... da nije bilo zbog drske upotrebe reči momak? Bio je to veoma ljudski,
nestalan pojam. I zaista ta reč nije obuhvatala ni najmanji delić onoga što sam
želeo da njoj budem, ali to je bila reč koju će Čarli razumeti.
„Pa, ne znam da li je nužno da mu iznesemo sve krvave pojedinosti“,
odgovorio sam tiho. Jednim prstom podigao sam njenu glavu da bih mogao da joj
vidim oči. „Ali biće mu potrebno neko objašnjenje zašto sam ovde tako često. Ne
želim da mi šef Svon izda zabranu prilaska.“
„Hoćeš li?“, upitala je uznemireno, ignorišući moju blagu šalu. „Hoćeš li
zaista biti ovde?“
„Dok god želiš da budem.“ Dok ne zatraži od mene da odem, njen sam.
Gotovo me je streljala pogledom, toliko je prodoran bio njen pogled. „Uvek
ću to želeti. Zauvek.“
Ponovo sam čuo sigurnost u Alisinom glasu: Kada si ti Beli nešto odbio?
Čuo sam Rozalina pitanja: Šta ćeš uraditi kada bude tražila od tebe da je
preobraziš? A kada te bude molila?
Rozali je u vezi sa jednim bila u pravu. Kada je Bela rekla zauvek, to nije za
nju značilo isto što i za mene. Za nju je to prosto značilo jako dugo. Značilo je da
još ne može da vidi kraj. Kako neko ko je živeo svega sedamnaest godina može
da pojmi šta znači pedeset godina, a kamoli večnost? Bila je ljudsko biće, ne
zaleđeni besmrtnik. Za svega nekoliko godina ona će se nekoliko puta promeniti
iz korena. Promeniće joj se prioriteti kako se njen svet bude širio. Ono što je želela
sada neće biti ono što će želeti tada.
Polako sam joj prišao, svestan da mi vreme ističe. Opisao sam njeno lice
vrhom prsta.
Gledala me je pokušavajući da razume. „Da li te to rastužuje?“, upitala je.
Nisam znao kako da joj odgovorim. Samo sam posmatrao njeno lice
osećajući se kao da mogu da vidim kako se neznatno menja sa svakim otkucajem
njenog srca.
Nije skrenula pogled. Pitao sam se šta ona vidi na mom licu. Razmišlja li
uopšte o tome kako se ono nikada neće promeniti?
Osećanje isticanja peska kroz peščani sat samo je postalo naglašenije.
Uzdahnuo sam. Nije bilo vremena za traćenje.
Pogledao sam njenu gotovo praznu činiju. „Jesi li završila?“
Ustala je. „Jesam.“
„Obuci se – čekaću te ovde.“
Bez reči je poslušala.
Bio mi je potreban trenutak samoće. Nisam bio siguran zašto sam se gubio
u tolikim zloslutnim mislima. Morao sam da ovladam sobom. Morao sam da
ugrabim svaki trenutak sreće koji mi je dozvoljen, tim više što su te sekunde bile
odbrojane. Znao sam da imam veliku sposobnost da uništim čak i najbolje trenutke
svojim prokletim sumnjama i beskrajnim preteranim razmišljanjem. Kakva šteta
ako ću imati svega nekoliko godina i ako ću ih sve protraćiti žaleći.
Slušao sam kako se Bela na spratu rve sa svojom odećom. Nije bilo onoliko
haotično kao pre dve večeri kada se pripremala za odlazak na livadu, ali je bilo
blizu. Nadao sam se da se ne opterećuje suviše time kako će izgledati pred mojom
porodicom. Alis i Ezme već su je bezuslovno volele. Ostali neće ni primetiti njenu
odeću – videće samo ljudsko biće koje je dovoljno hrabro da poseti kuću punu
vampira. Čak i Džasper će morati da bude impresioniran time.
Sabrao sam se do trenutka kada je dotrčala niz stepenice. Rešio sam da se
prosto usredsredim na dan pred sobom. Samo da se usredsredim na narednih
dvanaest sati pored Bele. Mora da je to dovoljno da mi izmami osmeh na lice.
„Dobro, pristojna sam“, doviknula je dok je preskakala po dve stepenice.
Uhvatio sam je pre nego što je udarila u mene. Pogledala me je sa osmehom i sve
moje zaostale sumnje su se izdrobile u prah.
Kao što sam i znao da će to obući, nosila je plavu bluzu koju je obukla pri
odlasku u Port Andželes. Pretpostavljao sam da mi je to bio njen omiljeni komad
odeće. Izgledala je tako lepo. I dopadao mi se način na koji je sklonila kosu s lica.
Nije bilo načina da se sada sakrije iza nje.
Impulsivno sam je zagrlio i privukao je bliže sebi. Udahnuo sam njen miris
i nasmešio se.
„Ponovo grešiš“, zadirkivao sam je. „Potpuno si nepristojna. Niko ne bi
trebalo da izgleda tako primamljivo, to nije pošteno.“
Krenula je da se odmiče od mene, a ja sam popustio stisak. Odmakla se
taman dovoljno da me pogleda u lice.
„Kako primamljiva?“, upitala je oprezno. „Mogu da se presvučem...“
Sinoć me je pitala da li mi je privlačna kao žena. Premda sam smatrao da je
to toliko očigledno da je smešno, možda ona to, nekako, i dalje nije razumela.
„Smešna si“, nasmejao sam se, a zatim je poljubio u čelo, puštajući da mi
čitavo telo protrese elektricitet kada sam usnama dotakao njenu kožu. „Da ti
objasnim kako si mi primamljiva?“
Polako sam prstima prešao niz njenu kičmu otkrivajući krivinu u dnu njenih
leđa, a zatim sam ih spustio na oblinu njenog kuka. Premda sam želeo da je
zadirkujem, uskoro sam se i ja izgubio u ovom trenutku. Usnama sam ovlaš prešao
preko njene slepoočnice i čuo kako se moj dah ubrzava prateći otkucaje njenog
srca. Njeni prsti na mojim grudima su zadrhtali.
Trebalo je samo da pognem glavu, pa da se njene usne, meke i tople, nađu
tik uz moje. Svestan moći alhemije, pažljivo sam dotakao usnama njene.
Čitavo moje telo su iznova preplavili svetlost i elektricitet, ali sam ja čekao
njenu reakciju, spreman da se povučem ako stvari izmaknu kontroli. Ovog puta je
bila pažljivija, ostala je gotovo nepomična. Čak se i njeno drhtanje umirilo.
Sa onoliko opreza koliko sam mogao da skupim suočen sa osećanjima koja
su me obuzela, prislonio sam usne čvršće na njene uživajući u mekoći i podatnosti.
Nisam vladao sobom onoliko koliko je trebalo. Rastvorio sam usne čekajući
da osetim njen dah u ustima.
Baš u tom trenutku činilo se da su nju noge izdale i ona mi je kroz ruke
iskliznula na pod.
Smesta sam je uhvatio i podigao je. Pridržao sam njenu glavu levom rukom,
klatila se mlitavo na vratu. Oči su joj bile sklopljene, a usne bele.
„Bela?“, povikao sam uspaničeno.
Glasno je udahnula i otvorila oči. Shvatio sam da nisam neko vreme čuo
zvuk njenog disanja – duže nego što je bilo ispravno.
Još jedan isprekidani udah, nakon čega je pokušala da se nogama čvrsto
osloni na pod.
 „Ti...“, uzdahnula je, još delimično sklopljenih očiju, „izazvao... si...
nesvesticu.“
Prestala je da diše da bi me poljubila. Verovatno nepotrebno pokušavajući
da meni olakša situaciju.
„Šta da radim s tobom?“, gotovo sam zarežao. „Juče te poljubim, a ti me
napadneš! Danas izgubiš svest!“
Zakikotala se, pa se zagrcnula od smeha dok je pokušavala da uvuče nužni
kiseonik u pluća. I dalje sam je pridržavao.
„Toliko o tome da sam dobar u svemu“, promrmljao sam.
„To je problem. Suviše si dobar.“ Duboko je udahnula. „Suviše, suviše
dobar.“
„Da li ti je muka?“ Barem joj usne nisu pozelenele. Nežna nijansa ružičaste
boje vraćala se u njih.
„Ne“, odgovorila je snažnijim glasom. „Nije to bila ista vrsta nesvestice. Ne
znam šta se desilo... mislim da sam zaboravila da dišem.“
Primetio sam.
„Ne mogu ovakvu nigde da te vodim“, progunđao sam.
Još jednom je udahnula, pa se uspravila u mom naručju. Trepnula je brzo
pet puta i podigla bradu u najprkosniji položaj.
„Dobro sam.“ Morao sam priznati da joj je glas bio snažniji. A i boja joj se
vratila u lice. „Tvoja porodica će svakako pomisliti da sam luda, u čemu je
razlika?“
Pažljivo sam je pogledao. Disala je ravnomerno. Srce joj je zvučalo snažnije
nego pre jednog trenutka. Činilo se da bez poteškoća može da stoji samostalno.
Ruže na njenim obrazima postajale su sve jasnije, a dodatno ih je isticala plava
boja njene bluze.
„Veoma mi se dopada boja tvoje kože“, rekao sam joj. Zbog toga je još
snažnije porumenela.
„Vidi“, rekla je prekidajući me u analizi. „Silno se trudim da ne razmišljam
o onome što se spremam da uradim, možemo li već jednom da krenemo?“
I u glas joj se vratila snaga.
„I ne brineš što ćeš ući u kuću punu vampira, već brineš da im se možda
nećeš dopasti, zar ne?“
Nasmešila se. „Tačno.“
Odmahnuo sam glavom. „Neverovatna si.“
Šire se nasmešila. Uzela me je za ruku i povukla me prema vratima.
 Zaključio sam da je bolje da se ponašam kao da smo se već dogovorili ko će
da vozi nego da je bilo šta pitam. Pustio sam je da me povede do svog kamioneta,
a zatim joj vešto otvorio suvozačeva vrata. Nije se ni najmanje protivila; nije me
čak ni prostrelila pogledom. Smatrao sam ovo za dobar znak.
Sve vreme puta sedela je napeto, zurila kroz prozor i posmatrala kuće koje
smo ostavljali za sobom. Video sam da je nervozna, ali sam naslutio da je i
znatiželjna. Kada bi joj postalo jasno da nećemo stati pored neke kuće, izgubila bi
svako interesovanje za nju i pogledala narednu. Pitao sam se kako ona zamišlja
moj dom.
Činilo se da ju je, nakon što smo ostavili grad za nama, obuzela zebnja.
Pogledala me je nekoliko puta kao da želi da me pita nešto, ali, kada je primetila
da je gledam, žurno se ponovo okrenula prema prozoru, šibnuvši konjskim repom.
Počela je da udara stopalima o pod kabine, premda nisam uključio radio.
Kada smo skrenuli na prilaz kući, ispravila se, a zatim je i koleno počelo da
joj poskakuje u ritmu kojim je udarala stopalom. Toliko je snažno pritisnula prste
o okvir prozora da su joj vrhovi prstiju pobeleli.
Počela je da se mršti kada je videla da prilazni put nastavlja da vijuga. I
zaista, činilo se kao da idemo na neko jednako udaljeno i nenastanjeno mesto kao
što je livada. Između očiju joj se pojavila bora brige.
Pomilovao sam je po ramenu, a ona mi se napeto nasmešila pre nego što se
ponovo okrenula prema prozoru.
Najzad je put izašao iz šume i izbio na travnjak. Kako je on i dalje bio u
senci velikih kedrova, ovaj prelaz nije bio nagao.
Bilo je neobično gledati poznatu kuću i pokušati zamisliti kako bi ona mogla
da izgleda novim očima. Ezme je imala izvanredan ukus, pa sam znao da je kuća
objektivno lepa. Ali da li će Bela videti građevinu koja je bila zarobljena u
vremenu, koja pripada nekoj drugoj eri, a koja je opet nova i snažna? Kao da smo
se mi vratili u prošlost da je pronađemo, pre nego da je starila sa nama?
„Opa“, izgovorila je tiho.
Isključio sam motor, a tišina koja je usledila osnažila je utisak da bismo lako
mogli biti u nekom drugom delu istorije.
„Dopada ti se?“, pitao sam.
Pogledala me je krajičkom oka, pa ponovo pogledala kuću. „Ima... izvesnim
šarm.“
Nasmejao sam se i povukao je za rep, pa izašao iz automobila. Prošlo je
manje od jedne sekunde pre nego što sam joj otvorio suvozačeva vrata.
„Spremna?“
„Ni najmanje“, nasmejala se zadihano. „Hajdemo.“
 Prešla je rukom preko kose, a ja sam je uzeo za ruku.
Dlan joj je bio vlažan i nije bio topao kao obično. Protrljao sam palcem njenu
nadlanicu pokušavajući da joj bez reči kažem da je savršeno bezbedna i da će sve
biti u redu.
Počela je da usporava dok smo se peli stepenicama trema i ruka je počela da
joj drhti.
Oklevanje će joj samo produžiti nelagodu. Otvorio sam vrata, tačno znajući
šta je sa druge strane.
Moji roditelji bili su upravo tamo gde su mi njihove misli rekle da su, i baš
na onom mestu gde ih je Alis zamislila. Bili su nekoliko koraka udaljeni od vrata
da bi Beli dali malo prostora. Ezme je bila nervozna kao Bela, premda je, za razliku
od Bele, koja je bila usplahirena, ona to pokazivala kao savršeni mir. Karlajl je
položio ruku na donji deo njenih leđa u pokušaju da je uteši. On je bio navikao na
kontakt sa ljudima, ali Ezme je bila stidljiva. Retko je izlazila sama i odlazila u
svet smrtnika. Kako je istinski volela da boravi kod kuće, rado je nama ostalima
prepuštala da svet donesemo njoj.
Bela je prešla pogledom preko prostorije. Stajala je malo iza mene kao da
moje telo koristi kao štit. Nisam mogao da se ne opustim u svom domu, premda
sam znao da je za nju sve upravo suprotno. Stegao sam joj ruku.
Karlajl se toplo nasmešio Beli, a Ezme je žurno sledila njegov primer.
„Karlajle, Ezme, ovo je Bela“, pitao sam se da li je Bela čula notu ponosa u
mom glasu dok sam je predstavljao.
Karlajl je prišao pazeći da se kreće polako. Pomalo oprezno je pružio ruku.
„Dobro došla, Bela.“
Možda zato što je poznavala Karlajla, Beli iznenada kao da je postalo
prijatnije. Samouvereno je istupila prema njemu – ali nije rasplela prste od mojih
– i rukovala se sa njim ne pokazujući ni najmanji znak nelagode zbog hladnoće
njegove ruke. Naravno, mora da je do sada već bila na to navikla.
„Drago mi je što vas ponovo vidim, doktore Kalene“, rekla je zvučeći kao
da to iskreno misli.
Hrabra devojka, pomislila je Ezme. O, baš je mila.
„Molim te, zovi me Karlajl.“
Bela se ozarila. „Karlajle“, ponovila je.
Ezme se pridružila Karlajlu krećući se jednako polako i oprezno kao i on.
Spustila je jednu ruku na Karlajlovu nadlakticu, a drugu pružila Beli. Bela ju je
bez oklevanja prihvatila i nasmešila se mojoj majci.
 „Lepo je upoznati te“, rekla je Ezme, iz čijeg osmeha se širila iskrena
naklonost.
„Hvala“, odvratila je Bela. „I meni je drago što sam vas upoznala.“
I premda su njihove reči bile sasvim uobičajene, obe su ih izgovorile sa
takvom iskrenošću da su one poprimile dublji značaj.
Obožavam je, Edvarde! Hvala ti što si je doveo da me vidi!
Mogao sam samo da se nasmešim Ezminom oduševljenju.
„Gde su Alis i Džasper?“, pitao sam, ali to je više bio znak njima da se
pojave. Čuo sam ih na vrhu stepenica, odakle je Alis tempirala svoj savršeni
nastup.
Činilo se da je čekala moje pitanje. „Hej, Edvarde!“, doviknula je pojavivši
se. A zatim je strčala – bukvalno strčala, na nimalo ljudski način – niz stepenice i
naglo se zaustavila svega nekoliko centimetara od Bele. Karlajl, Ezme i ja zaledili
smo se iznenađeno, ali Bela se nije ni trznula, premda je Alis požurila da je poljubi
u obraz.
Uputio sam joj upozoravajući pogled, ali Alis nije obraćala pažnju na mene.
Ona je živela na pola puta između ovog trenutka i hiljada budućih trenutaka,
ushićena što najzad može da započne svoje prijateljstvo. Njena osećanja bila su
lepa, ali nisam mogao da uživam u njima. Više od polovine njenih budućih sećanja
prikazivala su Belu, beživotnu Belu, besprekornu i hladnu.
Alis nije obraćala pažnju na moju reakciju, bila je usredsređena na Belu.
„Zaista lepo mirišeš“, prokomentarisala je. „Nisam to pre primetila,“
Bela je porumenela, na šta su sve troje skrenuli pogled.
Pokušao sam da pronađem način da ublažim nelagodu, ali je nje tada, kao
magijom, nestalo. Osećao sam se savršeno prijatno i osećao sam kako iz Belinog
tela nestaje napetosti.
Džasper je sišao niz stepenice za Alis, ne brzo, ali ni oprezno kao Karlajl i
Ezme. On nije morao da se pretvara. Sve što je radio delovalo je prirodno i
ispravno.
Istini za volju, malo je kitio.
Pogledao sam ga ironično, a on mi se nasmešio, pa zastao kada je sišao sa
poslednjeg stepenika, trudeći se da zadrži razdaljinu koja bi mogla da deluje
čudnovato da je on tako želeo. Ali to se naravno ne bi činilo čudnim ako on to nije
želeo.
„Zdravo, Bela.“
„Zdravo, Džaspere.“ Blago mu se nasmešila, pa pogledala Ezme i Karlajla.
„Drago mi je što sam vas sve upoznala – imate veoma lepu kuću.“
 „Hvala“, odgovorila je Ezme. „Mnogo nam je drago što si došla.“
Savršena je.
Bela je opet pogledala u stepenice. Ali ja sam znao da jutros više nikoga
neće upoznati.
I Ezme je razumela njen pogled.
Žao mi je. Nije bila spremna. Emet pokušava da je umiri.
Da li da pokušam nekako da opravdam Rozali? Pre nego što sam odlučio šta
da kažem, Karlajl mi je privukao pažnju.
Edvarde.
Automatski sam ga pogledao. Žestina kojom mi se obratio bila je u oštrom
kontrastu sa prijatnom atmosferom koju je Džasper napravio.
Alis je videla posetioce. Neznance. Ako je suditi po brzini kojom se kreću,
pronaći će nas sutra uveče. Smatrao sam da bi odmah trebalo da ti to kažem.
Klimnuo sam glavom, stisnuvši usne u tanku liniju. Kako nesrećan izbor
trenutka. Pa, pretpostavljao sam da je sreća u nesreći bila što sam sada mogao Beli
da objasnim zašto je kidnapujem. Ona će razumeti. Čarli neće. Morao sam da
pronađem najbezbedniji plan koji će uneti najmanje nemira. Odnosno, mi ćemo
morati. Svakako će imati mogućnost izbora opcije koja joj najviše odgovara.
Pogledao sam Alis tražeći vizuelno pojašnjenje, ali ona je razmišljala o
vremenskim prilikama.
„Sviraš li?“, pitala je Ezme, a ja sam pogledao i video da Bela posmatra moj
klavir.
Bela je odmahnula glavom. „Ne. Ali tako je lep. Je li vaš?“
Ezme se nasmejala. „Ne. Edvard ti nije rekao da je muzikalan?“
Bela me je čudno pogledala, kao da ju je ova vest naljutila. Pitao sam se
zašto. Da li je imala neke skrivene predrasude prema pijanistima?
„Ne“, odgovorila je. „Pretpostavljam da je trebalo da naslutim.“
Šta hoće time da kaže, Edvarde, pitala se Ezme, kao da ću ja znati odgovor.
Na sreću, izgledala je dovoljno zbunjeno da navede Belu da pojasni.
„Edvard sve ume“, pojasnila je Bela. „Zar ne?“
Karlajl je potisnuo smešak, ali se Džasper nasmejao naglas. Alis je pratila
razgovor koji će se voditi dvadeset sekundi kasnije, za nju je ovo bila bajata vest.
Ezme mi je uputila prekoran majčinski pogled. „Nadam se da se nisi
razmetao – to je nepristojno.“
„Samo malo“, priznao sam i sam se smejući.
 Izgleda srećno, pomislila je Ezme. Nikada ga nisam ovakvog videla. Hvala
nebesima što ju je najzad pronašao.
„Istini za volju, suviše je skroman“, protivrečila mi je Bela. Ponovo je na
trenutak pogledala prema klaviru.
„Pa, sviraj joj“, ohrabrila me je Ezme.
Prostrelio sam majku uvređenim pogledom. „Upravo si rekla da je
razmetanje nepristojno.“
Ezme je potisnula smeh. „Svako pravilo ima izuzetak.“
Ako je nisi potpuno osvojio, ovo će zapečatiti stvar.
Pogledao sam je ledeno.
„Volela bih da te čujem kako sviraš“, rekla je Bela.
„Onda je rešeno“, Ezme je spustila ruku na moje rame i gurnula me prema
klaviru.
U redu, ako je to ono što žele. Držao sam Belu za ruku, da bi morala da mi
se pridruži. Ipak je ovo bila njena ideja.
Nikada pre nisam osećao nelagodu u vezi sa svojom muzikom – nikada u
blizini nije bilo nikoga ko bi mogao da me čuje, osim članova porodice i bliskih
prijatelja, a izuzev Ezme, većina jedva da je bila svesna da sviram. Stoga je ovo
bilo novo osećanje. Možda ne bih bio toliko usiljen da Ezme nije spomenula
razmetanje.
Seo sam na klupu, povukavši se prema ivici, pa povukao Belu da sedne
pored mene. Smešila mi se željno. Gledao sam je i mrštio se nadajući se da je
svesna da ovo radim samo zato što je ona to tražila.
Odabrao sam Ezminu pesmu – bila je to radosna pesma, trijumfalna,
primerena današnjoj atmosferi.
Kada sam počeo da sviram, krajičkom oka sam pratio Belinu reakciju.
Nisam morao da gledam u dirke, ali nisam želeo da stekne utisak da je pod lupom.
Nakon svega nekoliko prvih taktova, širom je otvorila usta.
Džasper se ponovo nasmejao; ovog puta pridružila mu se Alis. Bela se
ukrutila, ali se nije okrenula. Skupila je oči prateći pogledom moje prste, jureći ih
preko dirki.
Čuo sam kako Alis skakuće prema stepenicama u trenutku kada je Karlajl
pomislio: Pa, to je verovatno dosta za sada. Ne želimo da je preopteretimo.
Ezme je bila razočarana, ali je pošla za Alis na sprat. Svi će se pretvarati da
je ovo samo još jedan običan dan, da nema ničeg značajnog u poseti ljudskog bića
kući. Jedan po jedan su se posvetili poslovima kojima bi se bavili da nisam doveo
smrtnicu kući.
 Bela je i dalje bila usredsređena na pokrete mojih ruku, ali imao sam utisak
da nije... željna kao pre? Spustila je obrve. Nisam razumeo taj izraz.
Pokušao sam da je razvedrim tako što sam je pogledao i namignuo joj. To je
obično umelo da joj izmami smešak.
„Dopada li ti se?“, upitao sam.
Nagnula je glavu u stranu, a zatim kao da se nečega setila. Oči su joj ponovo
postale ogromne.
„Ti si ovo napisao?“, izgovorila je sa neobičnom optužbom u glasu.
Klimnuo sam i dodao: „Ovu pesmu Ezme najviše voli“, kao da se izvinjavam
premda nisam znao za šta se pravdam.
Bela je gledala sa neobičnim izrazom čemera na licu. Sklopila je oči i polako
počela da odmahuje glavom.
„Šta nije u redu?“, pitao sam je.
Otvorila je oči i najzad se nasmešila, ali nije to bio srećan osmeh.
„Osećam se krajnje beznačajno“, priznala je.
Na trenutak sam ostao potpuno zapanjen. Pretpostavljao sam da je Ezmina
aluzija na razmetljivost bila srž problema. Njena ideja da bi moja muzika mogla
da osvoji delove Belinog srca koji su se još kolebali očigledno je bila pogrešna.
Kako da joj objasnim da je sve ovo što umem da radim, sve što mi je tako
besmisleno lako zbog onoga što jesam, potpuno beznačajno? Nisam zbog toga bio
poseban ni nadmoćan. Kako da joj pokažem da sve što sam bio nikada nije bilo
dovoljno da me učini dostojnim nje? Da je ona uzvišeni cilj kome tako dugo
stremim?
Mogao sam da se dosetim samo jednog načina. Napravio sam jednostavan
most i prešao na drugu melodiju. Sada je pratila moj izraz, očekivala je odgovor.
Čekao sam da odsviram glavnu strukturu melodije u nadi da će je prepoznati.
„Ti si bila inspiracija za ovu“ promrmljao sam.
Je li mogla osetiti da je ova muzika došla iz same srži mog bića? I da je moja
srž, zajedno sa svim ostalim što sam bio, bila usredsređena samo na nju?
Nekoliko trenutaka puštao sam note pesme da popune mesta koja moje reči
nikada ne bi mogle. Melodija se razvijala dok sam svirao, udaljavala se od
prvobitnog mola i stremila srećnijem razrešenju.
Pomislio sam da bi trebalo da ublažim njene ranije strahove. „Dopadaš im
se, znaš. Pogotovo Ezme.“ Bela je to verovatno i sama videla.
Okrenula se da pogleda preko ramena. „Kuda su otišli?“
„Pretpostavljam da je to bio suptilan način da nam daju malo privatnosti.“
„Njima se dopadam“, zaječala je. „Ali Rozali i Emetu...“
 Nestrpljivo sam odmahnuo glavom. „Ne brini za Rozali. I ona će se već
smiriti.“
Nepoverljivo je skupila usne: „Emet?“
„Pa, on misli da sam ludak, to je istina“, nasmejao sam se. „Ali nema
problem sa tim. On samo pokušava da urazumi Rozali.“
Oborila je krajeve usana. „Šta to nju toliko uznemirava?“
Duboko sam udahnuo, pa polako izdahnuo – odugovlačio sam. Želeo sam
da joj kažem samo ono nužno, i da joj to kažem na način koji će je najmanje
uznemiriti.
„Rozali je najteže da prihvati... ono što smo“, objasnio sam. „Njoj teško pada
što neko izvan našeg kruga zna istinu. I pomalo je ljubomorna.“
„Rozali je ljubomorna na mene?“ Izgledala je kao da nije sigurna da li se
šalim.
Slegnuo sam ramenima. „Ti si ljudsko biće. Ona bi želela da je i ona ljudsko
biće.“
„O!“ Ovo saznanje ju je pogodilo na trenutak. Ali se zatim ponovo
namrgodila. „Čak i Džasper…“
Osećaj da je sve savršeno normalno i lako nestao je nakon što je Džasper
prestao da se koncentriše na nas. Pretpostavljao sam da se setila njegovog
predstavljanja bez tog uticaja, i da je prvi put videla neobično širok prostor koji je
ih je delio.
„Za to sam ja kriv. Rekao sam ti da je on tek nedavno rešio da se oproba u
našem stilu života. Upozorio sam ga da se drži podalje od tebe.“
Ove reči izgovorio sam vedro, ali je Bela nakon nekoliko trenutaka
zadrhtala.
„Ezme i Karlajl?“, upitala je žurno kao da želi da promeni temu.
„Srećni su što vide da sam ja srećan. Zapravo, Ezme ne bi smetalo ni da imaš
tri oka i kožice između nožnih prstiju. Ona sve vreme brine za mene, plaši se da
mi nešto suštinsko nedostaje, da sam bio suviše mlad kada me je Karlajl
preobrazio... Ona je van sebe od sreće. Svaki put kada te dodirnem, ona se
praktično guši od zadovoljstva.“
Skupila je usne. „Alis deluje veoma... oduševljeno.“
Trudio sam se da zadržim pribranost, ali sam čuo led u svom odgovoru. „Alis
na svoj način gleda na stvari.“
Izraz njenog lica je za vreme našeg razgovora bio napet, ali iznenada se
nasmešila. „I nećeš mi to objasniti, zar ne?“
 Naravno da je primetila sve moje čudne reakcije kada bi se Alis spomenula
nisam bio naročito suptilan. Barem se sada smešila, srećna što me je prozrela. Bio
sam uveren da ne zna zašto sam ljut na Alis. Samo mi je dala do znanja da zna da
nešto krijem od nje i činilo se da joj je to za sada dovoljno. Nisam odgovorio, ali
mislim da i nije očekivala odgovor.
„Šta ti je Karlajl rekao?“, pitala je.
Namrštio sam se. „Primetila si to, zar ne?“ Pa, znao sam da to moram da joj
kažem.
„Naravno.“
Setio sam se onog blagog drhtanja kada sam joj objasnio Džasperovo
ponašanje... Nisam želeo da je ponovo plašim, ali trebalo bi da se plaši.
„Želeo je da mi saopšti vest“, priznao sam. „Nije znao da li ću to želeti da
podelim sa tobom.“
Uspravila se, na oprezu. „Hoćeš li?“
„Moram jer ću biti pomalo... naporno zaštitnički nastrojen narednih nekoliko
dana – ili nedelja – i neću želeti da pomislim da sam po prirodi tiranin.“
Moja trivijalizacija nije je opustila.
„Šta nije u redu?“, upitala je.
„Sve je u redu, zasad. Alis samo vidi da uskoro dolaze posetioci. Znaju da
smo ovde, i znatiželjni su.“
Ponovila je moju reč šapatom: „Posetioci?“
„Da... pa, nisu kao mi, naravno – u svojim lovačkim navikama. Verovatno
neće dolaziti u grad, ali ne nameravam da te ispustim iz vida dok ne odu.“
Zadrhtala je toliko snažno da sam osetio kretanje klupe pod nama.
„Najzad, racionalna reakcija!“, promrmljao sam. Pomislio sam na sve ono
užasno o meni što je prihvatila a da nije zadrhtala. Po svoj prilici su joj samo drugi
vampiri bili strašni. „Počinjao sam da mislim da uopšte nemaš instinkt za
samoodržanje.“
Ignorisala je ove moje reči, ponovo je pratila pogledom moje ruke na
dirkama. Nakon nekoliko sekundi duboko je udahnula i polako izdahnula. Je li
tako lako obradila još jedan živi košmar?
Činilo se da jeste. Sada je pažljivije osmotrila prostoriju, okrećući polako
glavu dok je pažljivo odmeravala moj dom. Mogao sam da zamislim o čemu
razmišlja.
„Nisi ovo očekivala, zar ne?“, pretpostavio sam.
I dalje je pogledom prelazila preko prostorije. „Nisam.“
 Pitao sam se šta ju je najviše iznenadilo: svetle boje, prostrani otvoren
prostor, staklene stene? Sve je to Ezme pažljivo dizajnirala – da ne podseća na
utvrđenje ili duševnu bolnicu.
Usudio sam se da pretpostavim šta bi normalno ljudsko biće očekivalo:
„Nema kovčega, ni nagomilanih lobanja u ćoškovima; mislim da čak nema ni
paučine... kakvo razočaranje mora da je ovo za tebe.“
Nije reagovala na moju šalu. „Tako je svetlo... tako otvoreno.“
„Ovo je jedino mesto na kom ne moramo da se krijemo.“
Dok sam bio usredsređen na nju, pesma koju sam svirao vratila se svojim
korenima. Obreo sam se usred najcrnjeg trenutka – trenutka kada je očigledna
istina bila neizbežna: Bela je bila savršena baš takva kakva je bila. Svaki dodir sa
mojim svetom za nju je bio tragedija.
Bilo je prekasno da spasem pesmu. Pustio sam je da se završi kao i pre, sa
tim bolom.
Ponekad je bilo tako lako verovati da smo Bela i ja dobar par. U trenutku
kada nas je vodio impuls i kada je sve dolazilo tako prirodno... mogao sam u to da
poverujem. Ali, kada sam na to gledao logično, ne dozvoljavajući osećanjima da
pregaze razum, bilo je jasno da ja mogu samo da je povredim.
„Hvala“, prošaputala je.
Oči su joj bile pune suza. Žurno ih je obrisala prešavši prstima preko kapaka.
Ovo je bilo drugi put da vidim Belu kako plače. Prvi put sam je ja povredio.
Nenamerno, ali naneo sam joj bol nagovestivši da nikada nećemo moći da budemo
zajedno.
Sada je plakala jer ju je ganula muzika koju sam napisao za nju. Suze
izazvane zadovoljstvom. Pitao sam se koliko je od ovog neizgovorenog jezika
razumela.
Jedna suza još joj je svetlucala u levom oku, sijala na svetlosti u prostoriji.
Sićušni, bistri deo nje, prolazni dijamant. Postupivši po nalogu nekog čudnovatog
instinkta, pružio sam ruku i uhvatio je vrhom prsta. Zadržala mi se na koži,
okrugla, i svetlucala je kako sam pomerao ruku. Žurno sam prstom dotakao jezik
i okusio njenu suzu, upio ovaj majušni deo nje.
Karlajl je mnoge godine proveo pokušavajući da razume našu besmrtnu
anatomiju; bio je to težak zadatak, utemeljen uglavnom na pretpostavkama i
posmatranju. Leševi vampira nisu bili dostupni, pa ih nije bilo moguće proučavati.
Njegovo najbolje tumačenje naših životnih sistema bilo je da naša
unutrašnjost mora da je mikroskopski porozna. Premda smo mogli da progutamo
bilo šta, naša tela su prihvatala samo krv. Tu krv su naši mišići upijali i ona je
predstavljala gorivo. Kada bi se gorivo istrošilo, žeđ bi se pojačala da nas
podstakne da dopunimo zalihe. Ništa osim krvi nije prolazilo kroz nas.
Progutao sam Belinu suzu. Možda nikada neće napustiti moje telo. Nakon
što me ostavi, nakon što prođu sve samotne godine, možda ću uvek imati ovaj deo
nje u sebi.
Gledala me je znatiželjno, ali ja nisam znao nijedan razuman način da joj
objasnim svoj postupak. Pa sam se vratio na ono što joj je prvo probudilo
znatiželju.
„Želiš li da vidiš ostatak kuće?“, pitao sam.
„Nema kovčega?“, proverila je još jednom.
Nasmejao sam se i ustao, pa je podigao sa klupe ispred klavira. „Nema
kovčega.“
Poveo sam je na sprat; videla je veći deo prizemlja, sve osim kuhinje i
trpezarije se videlo sa ulaznih vrata. Njeno interesovanje bilo je očigledno dok
smo se peli stepenicama. Proučavala je sve – ogradu stepeništa, blede drvene
podove, panele na zidovima hodnika na spratu. Kao da se sprema za ispit. Navodio
sam joj imena onih kojima sobe pripadaju dok smo prolazili pored njih, a ona bi
svaki put klimnula glavom spremna za kviz.
Spremao sam se da skrenem za ugao i popnem se stepeništem na sledeći
sprat, kada je Bela naglo stala. Pogledao sam i video u šta tako zapanjeno zuri.
Ah!
„Možeš da se smeješ“, rekao sam. „I jeste pomalo ironično.“
Nije se nasmejala. Pružila je ruku kao da želi da dotakne veliki hrastov krst
koji je visio na zidu, taman i ozbiljan naspram svetlijeg drveta iza njega, ali nije
spustila prste na njega.
„Mora da je veoma star“, promrmljala je Bela.
Slegnuo sam ramenima. „Iz ranih tridesetih godina XVII veka, tako nekako.'
Gledala me je glave nagnute u stranu. „Zašto ga držite ovde?“
„Nostalgija. Pripadao je Karlajlovom ocu.“
„On je skupljao antikvitete“, pitala je, zvučeći kao da već zna da je njena
pretpostavka pogrešna.
„Ne“, odgovorio sam. „Sam ga je izrezbario. Visio je na zidu iznad
propovedaonice u opatiji u kojoj je propovedao.“
Bela se pažljivo zagledala u krst. Toliko se dugo nije pomerila da sam
ponovo osetio nemir.
„Jesi li dobro?“, upitao sam tiho.
„Koliko Karlajl ima godina?“, odvratila je.
 Uzdahnuo sam i pokušao da potisnem staru paniku. Hoće li joj ova priča biti
previše? Pažljivo sam posmatrao svaki, i najmanji mišić njenog lica dok sam
objašnjavao:
„Upravo je proslavio svoj trista šezdeset drugi rođendan.“ Ili tako nekako.
Karlajl je odabrao dan Ezme radi, ali bila je to samo pretpostavka. „Karlajl je rođen
u Londonu, četrdesetih godina XVII veka, barem on tako misli. Tada nisu tako
precizno merili vreme, barem ne kada su u pitanju bili obični ljudi. Ali bilo je to
pre Kromvelove vladavine. Bio je jedini sin anglikanskog sveštenika. Njegova
majka umrla je na porođaju. Njegov otac nije bio tolerantan čovek. Kada su
protestanti došli na vlast, on je revnosno progonio katolike i pripadnike drugih
vera. Takođe je snažno verovao u postojanje zla. Predvodio je lov na veštice,
vukodlake... i vampire.“
Uglavnom se dobro držala, gotovo kao da se distancira od činjenica. Ali,
kada sam rekao reč vampiri, ramena su joj se ukrutila i zadržala je dah sekundu
duže.
„Spalili su mnogo nedužnih ljudi. Naravno, prava stvorenja koja je tražio
nije bilo tako lako uhvatiti.“ Ovo je i dalje mučilo Karlajla – nedužni ljudi koje je
njegov otac ubio. A još su ga više mučila ubistva u koja je Karlajl bio i nevoljno
upleten. Zbog njega mi je bilo drago što su sećanja bila mutna i što su sve više
bledela.
Znao sam priče o Karlajlovim ljudskim godinama jednako dobro kao što
sam znao i svoje. Dok sam opisivao njegovo zlosrećno otkriće drevne londonske
zajednice, pitao sam se da li će joj to uopšte zvučati stvarno. Ovo je bila nevažna
istorija, smeštena u zemlji koju nikada nije videla, i koja je bila odvojena od njenog
postojanja velikim brojem godina za koje ona nije imala nikakav kontekst.
Ali ona je izgledala opčinjeno dok sam opisivao napad u kome je Karlajl
zaražen, a njegovi saradnici ubijeni, pazeći da izostavim pojedinosti kojima nisam
želeo da se ona bavi. Kada se vampir, gonjen žeđu, okrenuo i napao svoje
progonitelje, Karlajla je zasekao samo dva puta zubima prekrivenim otrovom:
jednom preko dlana pružene ruke, i jednom preko bicepsa. Bila je to borba, vampir
se borio da savlada četiri muškarca pre nego što se ostatak rulje previše približi.
Nakon toga je, verovao je Karlajl, vampir nameravao da im svima popije krv, ali
je odabrao samoodržanje radije nego obilniji obrok i samo je ugrabio one koje je
mogao da ponese sa sobom i pobegao. Nije to bio pokušaj da se spase od rulje,
naravno; onih pedeset muškaraca sa primitivnim oružjem nije po njega
predstavljalo nikakvu pretnju, kao što ne bi ni kaleidoskop ili leptiri. Međutim.
Volturi su bili udaljeni manje od hiljadu šeststo kilometara. Njihovi zakoni su u
tom trenutku važili već hiljadama godina, i opšteprihvaćen je bio njihov zahtev da
svaki besmrtnik bude diskretan zarad dobrobiti svih. Priča da je u Londonu viđen
vampir, da ga je videlo pedeset svedoka, i da su još imali dokaz u vidu leševa
kojima je ispijena krv ne bi bila dobro prihvaćena u Volteri.
Priroda Karlajlovih rana bila je vrlo nezgodna. Posekotina na ruci bila je
daleko od velikih krvnih sudova, a posekotina na nadlaktici je promašila i
nadlaktičnu arteriju i veliku potkožnu venu. To je značilo mnogo sporije širenje
otrova, i duži period preobražaja. Kako je prelaz iz smrtnika u besmrtnika bio
nešto najbolnije što je svako od nas ikada doživeo, produžena verzija nije, u
najmanju ruku, bila idealna.
I ja sam spoznao bol iste produžene verzije. Karlajl je bio... nesiguran kada
je odlučio da me preobrazi u svog prvog pratioca. Proveo je mnogo vremena sa
drugim, iskusnijim vampirima – pa i Volturima – i znao je da će bolje pozicioniran
ugriz za posledicu imati brži preobražaj. Ali nikada nije sreo nijednog vampira
nalik sebi. Svi ostali su bili opsednuti krvlju i moći. Niko nije želeo mirniji,
sređeniji život kao on. Pitao se da li su spor preobražaj i slabe tačke prodora
infekcije nekako doprinele toj razlici. Pa je, kada je stvarao svog prvog sina,
odabrao da oponaša svoje rane. Uvek se zbog toga osećao loše, pogotovo kada je
kasnije otkrio da metod preobražaja nema uticaja na ličnost i želje novog
besmrtnika.
Nije imao vremena da eksperimentiše kada je pronašao Ezme. Bila je mnogo
bliže smrti od mene. Da bi je spasao, morao je da ubaci što je moguće više otrova
u njeno telo i što je moguće bliže srcu. Sve u svemu, bio je to mnogo maničniji
pristup nego sa mnom – a ipak je Ezme bila najnežnija od svih nas.
A Karlajl je bio najjači. Sada sam rekao Beli ono što sam mogao o njegovom
izvanredno disciplinovanom preobražaju. Uhvatio sam sebe kako menjam detalje
koje možda nije trebalo da promenim, ali nisam želeo da se zadržavam na
njegovom nepodnošljivom bolu. Možda bi, s obzirom na njenu znatiželju u vezi
sa procesom preobražaja, to bilo dobro opisati; možda bi je to odvratilo od želje
da sazna više o tome.
„Tada se završilo“, objasnio sam, „a on je shvatio šta je postao.“
Izgubljen u mislima dok sam pričao ovu poznatu priču, sve vreme sam pratio
njene reakcije. Uglavnom se trudila da na licu sve vreme zadrži isti izraz; mislim
da je želela da pokaže pažljivo interesovanje lišeno svake nepotrebne neprijatne
emotivne reakcije. Međutim, držala se suviše kruto da bi njena obmana bila
uverljiva. Njena znatiželja bila je stvarna, ali ja sam želeo da znam šta zapravo
misli, ne šta želi da ja mislim da ona misli.
„Kako se osećaš?“, pitao sam.
„Dobro sam“, odgovorila je automatski. Ali joj je maska malo spala. I dalje
je jedino što sam mogao da joj pročitam na licu bila želja da zna više. Znači da
ova priča nije bila dovoljna da je uplaši.
„Pretpostavljam da ima još neka pitanja za mene.“
Nasmešila se, potpuno pribrano, naoko neustrašivo. „Poneko.“
Uzvratio sam joj osmehom. „Hajde, pokazaću ti.“
 20. KARLAJL

Vratili smo se hodnikom do Karlajlove radne sobe. Zastao sam kod vrata i sačekao
da nas pozove.
„Uđite“, rekao je.
Uveo sam je unutra i posmatrao kako živo ispituje novu prostoriju. Bila je
mračnija od ostatka kuće; tamni mahagoni podsećao ga je na njegov prvi dom.
Prešla je pogledom preko brojnih redova knjiga. Dovoljno sam je dobro poznavao
da vidim da je pogled na toliko knjiga u jednoj prostoriji za nju bio poput
ostvarenja sna.
Karlajl je obeležio stranicu knjige koju je čitao, pa ustao da nas pozdravi.
„Šta mogu da učinim za vas?“, upitao je.
Naravno, čuo je čitav naš razgovor u hodniku i znao je da smo došli da
čujemo nastavak. Nije mu smetalo što sam podelio njegovu priču; nije delovao
iznenađeno što želim sve da joj kažem.
„Želeo sam da pokažem Beli našu istoriju. Pa, zapravo tvoju istoriju.“
„Ne želimo da vam smetamo“, rekla je Bela tiho.
„Ne smetate mi“, uverio ju je Karlajl. „Odakle si želeo da počneš?“
„Od početka“, rekao sam.
Spustio sam jednu ruku na njeno rame i nežno je okrenuo prema zidu iza
nas. Čuo sam kako joj srce brže kuca na moj dodir, a zatim i Karlajlov gotovo nem
smeh zbog njene reakcije.
Zanimljivo, pomislio je.
Video sam kako se Beli oči šire dok je posmatrala galeriju na zidu
Karlajlovi. radne sobe. Mogao sam da zamislim kako dezorijentisano može da se
oseća osoba koja je vidi prvi put. Na zidu su se nalazila sedamdeset tri dela, svih
veličina, svim tehnikama i bojama, nagurana jedna pored drugih kao slagalica
veličine zida koja se sastoji samo od pravougaonih delića. Nije znala na šta da
usredsredi pogled.
Uzeo sam je za ruku i poveo je na početak. Karlajl je pošao za nama. Kao
na stranicama knjige, priča je započinjala sa leve strane. Nije to bilo upadljivo
delo, bilo je monohromatsko i nalik na mapu. Zapravo, to i jeste bio deo mape,
koju je rukom naslikao kartograf-amater, jedna od malobrojnih originala koji su
preživeli vekove.
Skupila je obrve.
 „London iz pedesetih godina XVII veka“, objasnio sam.
„London moje mladosti“, dodao je Karlajl sa svog mesta, nekoliko koraka
iza nas. Bela se trgla iznenađena njegovom blizinom. Naravno, nije ga čula. Stegao
sam joj ruku pokušavajući da je umirim. Ova kuća je za nju bila čudno mesto, ali
ništa je ovde neće povrediti.
„Hoćeš li ti da ispričaš priču?“, pitao sam ga, a Bela se okrenula da vidi šta
će on reći.
Žao mi je, voleo bih da mogu.
Nasmešio se Beli i naglas rekao: „Rado, ali kasnim. Zvali su iz bolnice –
doktor Snou je uzeo bolovanje. A i“, pogledao me je, „ti znaš sve priče jednako
dobro kao i ja.“
Karlajl se toplo nasmešio Beli dok je izlazio. Kada je otišao, ona se okrenula
da iznova pogleda malu sliku.
„Šta se desilo?“, pitala je nakon jednog trenutka. „Nakon što je shvatio šta
mu se desilo?“
Automatski sam pogledao veću sliku, koja se nalazila u narednoj koloni,
jedan red niže. Nije to bila vesela slika: turoban, pust pejzaž, nebo pritisnuto
teškim oblacima, boje koje kao da su govorile da se sunce nikada neće vratiti.
Karlajl je video ovo delo kroz prozor jednog manjeg zamka u Škotskoj. Toliko ga
je savršeno podsetilo na njegov život u najmračnijem trenutku da je želeo da je
zadrži, premda je sećanje bilo bolno. Njemu je postojanje ovog opustošenog
pejzaža govorilo da je neko drugi nekada razumeo taj bol.
„Kada je saznao šta je postao, pobunio se protiv toga. Pokušao je da uništi
sebe. Ali to nije lako.“
„Kako?“, glasno je udahnula.
Prikovao sam pogled za živu prazninu slike dok sam joj opisivao Karlajlove
pokušaje samoubistva.
„Skakao je sa velikih visina. Pokušao da se udavi u okeanu... ali bio je mlad
u novom životu i veoma snažan. Neverovatno je što je uspeo da se uzdrži od...
hranjenja“, pogledao sam je žurno, ali ona je gledala sliku, „dok je još bio tako
mlad. Instinkt je tada snažniji, prevladava sve. Ali je on bio toliko zgađen samim
sobom da je imao snage da pokuša da se ubije izgladnjavanjem.“
„Je li to moguće?“ prošaputala je.
„Nije, nas je moguće ubiti na veoma malo načina.“
Zaustila je da pita očigledno pitanje, ali sam ja žurno progovorio da joj
skrenem pažnju.
 „Pa je strašno ogladneo i naposletku oslabio. Udaljio se što je više mogao
od ljudskih naselja, shvativši da mu i snaga volje slabi. Mesecima je lutao noću,
tražio najsamotnija mesta, prezirući samog sebe...“
Opisao sam noć kada je pronašao drugi način da živi, kompromis u vidu
životinjske krvi, i kako se oporavio i postao racionalno biće. A zatim otišao na
kontinent.
„Otplivao je u Francusku?“, prekinula me je u neverici.
„Ljudi često plivaju preko Lamanša, Bela“, istakao sam.
„To je valjda istina. Samo mi je zvučalo čudno u tom kontekstu. Nastavi.“
„Nama je lako da plivamo...“
„Vama je sve lako“, požalila se.
Nasmešio sam joj se i sačekao da se uverim da je završila.
Namrštila se. „Neću te više prekidati, časna reč.“
Šire sam se nasmešio jer sam znao kako će reagovati na sledeći deo. „Zato
što, tehnički, ne moramo da dišemo.“
„Vi...“
Nasmejao sam se i spustio prst na njene usne. „Ne, ne, dala si reč. Želiš li da
čuješ priču ili ne?“
Usne su joj se pomerile pod mojim prstom. „Ne možeš tako nešto da mi
kažeš i očekuješ da oćutim.“
Spustio sam ruku na njen vrat.
„Ne moraš da dišeš?“
Slegnuo sam ramenima. „Ne, disanje nije neophodno. Prosto je navika.“
„Koliko dugo možeš da izdržiš... a da ne dišeš?“
„Pretpostavljam beskonačno; ne znam.“ Ja sam najduže izdržao nekoliko
dana, sve to pod vodom. „Postane malo neprijatno jer si tada lišen čula mirisa.“
„Malo neprijatno“, ponovila je krhkim glasom, jedva glasnijim od šapata.
Namrštila je obrve, skupila oči, ukrutila ramena. Iz ovog razgovora, koji mi je do
pre nekoliko trenutaka bio zabavan, naglo je nestalo svakog humora.
Bili smo toliko različiti. Premda sam ja nekada pripadao istoj vrsti, sada su
nam zajedničke bile samo površne osobine. Mora da najzad oseća teret
izobličenosti, jaz među nama. Sklonio sam ruku s njene kože i spustio je pored
tela. Moj strani dodir će taj jaz samo još više istaći.
Gledao sam njen uznemireni izraz i čekao da vidim da li će ovo za nju postati
kap koja će preliti čašu. Nakon nekoliko dugačkih sekundi nemir je počeo da se
povlači sa njenog lica. Pogledala me je sada sa sasvim drugačijom vrstom
nelagode.
Bez oklevanja je prislonila prste na moj obraz. „Šta je bilo?“
Ponovo briga za mene. Očigledno ovo nije bila kap koja je prelila čašu kao
što sam se plašio.
„Čekam da se desi.“
Bila je zbunjena. „Šta da se desi?“
Duboko sam udahnuo. „Znam da će u nekom trenutku nešto što ti kažem ili
nešto što vidiš biti previše. I tada ćeš pobeći od mene vrišteći.“ Pokušao sam da
joj se nasmešim, ali nisam bio naročito uspešan. „Neću te zaustaviti. Želim da se
to desi, jer želim da budeš bezbedna. A ipak, želim da budem sa tobom. Te dve
želje nije moguće pomiriti...“
Ispravila je ramena i isturila bradu. „Ne bežim ja nikuda“, rekla je.
Morao sam da se nasmešim njenoj predstavi hrabrosti. „Videćemo.“
„Nastavi“, kazala je, mršteći se malo na moj sumnjičavi odgovor. „Karlajl
je plivao do Francuske.“
Još jednu sekundu sam odmeravao njeno raspoloženje, a zatim sam se
okrenuo prema galeriji. Ovog puta pokazao sam joj najrazmetljiviju sliku u
galeriji, najživlju, najdrečaviju. Trebalo je da to bude prikaz strašnog suda, ali
polovina tela koja su se grčila na slici izgledala je kao da učestvuje u nekakvoj
orgiji, a druga polovina u nasilnoj, krvavoj borbi. Samo su sudije, smeštene iznad
pandemonijuma na mermernim balustradama, izgledale mirno.
Ova slika bila je dar. Nije to bilo nešto što bi Karlajl odabrao. Ali, kada su
mu Volturi poklonili suvenir za uspomenu za vreme koje su proveli zajedno, nije
baš mogao da odbije.
Gajio je izvesnu naklonost prema ovom napadnom delu – i vampirskim
starešinama koje su na njoj bile prikazane, pa ju je zadržao i smestio među ostala
svoja omiljena dela. Ipak su one bile vrlo ljubazne prema njemu. A Ezme se
dopadao mali Karlajlov portret skriven usred haosa.
Dok sam pričao o prvim godinama koje je Karlajl proveo u Evropi, Bela je
zurila u sliku i pokušavala da shvati prikazana tela i boje. Shvatio sam da moj glas
nije više bio ležeran. Teško mi je bilo da razmišljam o Karlajlovim nastojanjima
da potisne svoju prirodu, da postane blagoslov za ljudski rod radije nego parazit,
a da ponovo ne osetim strahopoštovanje koje je njegovo putovanje zasluživalo.
Oduvek sam zavideo Karlajlu na njegovoj savršenoj kontroli, ali sam u isti
mah verovao da je za mene ona nemoguća. Shvatio sam sada da sam odabrao lenji
način, liniju manjeg otpora, silno sam mu se divio, ali nikada se nisam trudio da
budem više nalik njemu. Ovaj ubrzani kurs iz obuzdavanja koji mi je Bela držala
mogao je biti manje mučan da sam više radio na sebi u poslednjih sedam decenija.
Bela je sada zurila u mene. Dotakao sam prizor pred nama da je nateram da
pažnju ponovo usmeri na priču.
„Studirao je u Italiji kada je tamo otkrio druge. Bili su mnogo civilizovaniji
i obrazovaniji od utvara londonskog podzemlja.“
Usredsredila je pažnju na sliku koju sam pokazao, a zatim se iznenada,
pomalo zaprepašćeno, nasmejala. Prepoznala je Karlajla uprkos odori u kojoj je
prikazan.
„Karlajlovi prijatelji bili su inspiracija Solimeni. Često ih je prikazivao kao
bogove. Aro, Markus, Kajus.“ Pokazao sam svakog od njih dok sam izgovarao
njihova imena. „Noćni pokrovitelji umetnosti.“
Držala je prst tik iznad platna. „Šta im se desilo?“
„Još su tamo. Kao što su bili ko zna koliko hiljada godina. Karlajl je ostao
sa njima samo kratko vreme, svega nekoliko decenija. Divio se njihovoj
uglađenosti i prefinjenosti, ali oni su uporno pokušavali da izleče njegovu averziju
prema ’prirodnom izvoru hrane’, kako su to oni nazivali. Pokušali su da utiču na
njega, pokušao je i on da utiče na njih, ali uzalud. U jednom trenutku Karlajl je
rešio da se okuša u novom svetu. Sanjao je o tome da pronađe druge nalik sebi.
Vidiš, bio je veoma usamljen.“
Površno sam prešao preko narednih decenija dok se Karlajl borio sa svojom
samoćom i najzad počeo da razmatra mogući plan delovanja. Priča je postala
ličnija i počela je da se ponavlja. Već je neke njene delove čula; Karlajl me je
zatekao na samrti i doneo je odluku koja je izmenila moju sudbinu. A sada je ta
odluka uticala i na Belinu sudbinu.
„I tako smo obišli pun krug“, zaključio sam.
„Jesi li sve vreme živeo sa Karlajlom?“, pitala je.
Nepogrešivim instinktom pronašla je jedno pitanje na koje nisam imao želju
da odgovorim.
„Skoro sve vreme“, odgovorio sam.
Spustio sam ruku na njen zglob da je izvedem iz Karlajlove radne sobe,
poželevši da mogu da je odvojim i od ovog toka misli. Ali znao sam da neće to
dozvoliti. I naravno...
„Skoro?“
Uzdahnuo sam, nevoljno. Ali iskrenost mora biti važnija od stida. „Pa“,
priznao sam. „Prošao sam kroz tipičan napad buntovništva u svojoj adolescenciji
– deset godina nakon što sam rođen, stvoren, kako god to želiš da nazoveš. Nisam
prihvatao njegov život apstinencije i zamerao sam mu što je zauzdavao moj apetit.
Pa sam neko vreme živeo sam.“
„Stvarno?“ Nisam očekivao ovakav ton. Nije zvučala zgađeno, zvučala je
kao da želi da čuje više. Ovo nije bilo u skladu sa njenom reakcijom na livadi kada
je bila iznenađena što sam počinio ubistvo, kao da joj ta istina nikada nije pala na
pamet. Možda se navikla na tu ideju.
Krenuli smo uz stepenice. Sada je bila ravnodušna prema okruženju; gledala
je samo mene.
„Ne odbija te to?“, pitao sam.
Na delić sekunde se zamislila. „Ne.“
Njen odgovor je uznemiravao. „Zašto?“, praktično sam zahtevao da mi kaže.
„Pretpostavljam da... to zvuči razumljivo?“ Objašnjenje je završila višim
tonom, kao da postavlja pitanje.
Razumljivo. Nasmejao sam se grubo.
Ali umesto da joj kažem na koje to sve načine nije bilo ni razumljivo ni
oprostivo, ja sam shvatio da iznosim odbranu.
„Od trenutka mog novog rođenja imao sam prednost poznavanja misli svih
koji su me okruživali, i ljudi i onih koji to nisu. Zato mi je bilo potrebno deset
godina da se usprotivim Karlajlu. Čitao sam njegovu savršenu iskrenost, razumeo
zašto je tačno živeo kako je živeo.“
Pitao sam se da li bih ikada otišao stranputicom da nisam sreo Šivon i druge
kao što je bila ona. Da nisam bio svestan da svako drugo stvorenje poput mene –
nismo tada još sreli Tanju i njene sestre – misli da je način na koji Karlajl živi
smešan. Da sam poznavao samo Karlajla i da nisam upoznao druge načine
ponašanja, mislim da bih ostao. Stideo sam se što sam dozvolio da na mene utiču
drugi koji nikada nisu bili ravni Karlajlu. Ali zavideo sam im na slobodi. I mislio
sam da ću moći da živim iznad moralnog ponora u koji su svi potonuli. Zato što
sam bio poseban. Odmahnuo sam glavom na svoju aroganciju.
„Za svega nekoliko godina vratio sam se Karlajlu i ponovo se posvetio
njegovoj viziji. Mislio sam da ću biti izuzetak od depresije koja prati savest. Zbog
toga što sam čitao misli svog plena i mogao da poštedim nedužne i progonim samo
zle. Ako sam pratio ubicu u mračnoj uličici u kojoj je pokušao da napadne neku
devojku – i ukoliko sam je spasao, onda mora da nisam bio tako užasan.“
Mnogo ljudi sam spasao na ovaj način, a ipak se činilo da to nikada nije
poravnavalo račun. Toliko mi je lica preletelo pred očima, krivaca koje sam
pogubio i nedužnih koje sam spasao.
Jedno se zadržalo, lice u isti mah i krivca i nedužne osobe.
 Septembar 1930. godine. Bila je to vrlo loša godina. Ljudska bića borila su
se da prežive propast banki, sušu i peščane oluje. Raseljeni zemljoradnici i njihove
porodice preplavili su gradove u kojima nije bilo mesta za njih. U to vreme pitao
sam se da li su preovlađujući očaj i užas u umovima oko mene doprinosili
melanholiji koja je počinjala da me muči, ali mislim da sam čak i tada znao da je
moja lična depresija u celosti bila posledica mojih izbora.
Prolazio sam kroz Milvoki kao što sam prolazio kroz Čikago, Filadelfiju,
Detroit, Kolambus, Indijanapolis, Mineapolis, Montreal, Toronto, jedan grad za
drugim, a zatim se iznova vraćao u njih, prvi put u životu kao pravi nomad. Nikada
nisam išao dalje na jug – znao sam da ne bi trebalo da lovim blizu žarišta
novorođenih košmarnih armija – a nisam išao ni dalje na istok zato što sam
izbegavao Karlajla, manje iz samoodržanja, a više iz stida. Nigde se nisam
zadržavao duže od nekoliko dana i nikada nisam stupao u kontakt sa ljudima koje
nisam lovio. Nakon više od četiri godine lako sam pronalazio umove koje sam
tražio. Znao sam gde ću ih najverovatnije pronaći i kada su aktivni.
Uznemiravajuće je bilo koliko je lako bilo odrediti idealne žrtve; bilo ih je tako
mnogo.
Možda je i to delom doprinelo melanholiji.
Umovi koje sam lovio obično su bili oguglali na svako ljudsko sažaljenje –
i većinu drugih osećanja osim na gramzivost i požudu. Bilo je u njima neke
hladnoće i usredsređenosti koje su se razlikovale od običnih, manje opasnih
umova oko njih. Naravno, većini je bilo potrebno neko vreme da dođu do te tačke
u kojoj sebe na prvom mestu vide kao grabljivicu, a zatim kao sve ostalo. Tako da
je uvek postojao niz žrtava koje sam zakasnio da spasem. Mogao sam samo da
spasem sledeću žrtvu.
Tražeći takve umove, uglavnom sam uspevao da isključim sve humanije.
Ali te večeri u Milvokiju mi je, dok sam se šunjao kroz tamu – šetao tamo gde je
bilo svedoka, trčao tamo gde ih nije bilo – jedan drugačiji um privukao pažnju.
Bio je to mladić, siromašan, koji je živeo u sirotinjskoj četvrti na periferiji
industrijske oblasti. Bio je u stanju velike duševne patnje, koja mi je okupirala
pažnju, premda patnja u to vreme nije bila neuobičajeno osećanje. Ali, za razliku
od drugih koji su se plašili gladi, hladnoće, bolesti – neke nestašice – ovaj čovek
plašio se sebe.
Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu ja ovo. Ne mogu. Ne mogu. Bilo je to poput
mantre u njegovoj glavi koja se ponavljala u beskraj. Nikada nije prešlo ni u šta
snažnije, nikada nije postalo neću. U mislima je odbijao da prihvati, ali je sve
vreme planirao.
 Čovek još ništa nije bio uradio. Samo je sanjao o onome što je želeo. Samo
je posmatrao devojku u oronuloj kući malo dalje uz ulicu, ali nikada joj se nije
obratio.
Bio sam pomalo zbunjen. Nikada pre nisam na smrt osudio nekoga čije su
ruke bile čiste. Ali činilo se da ruke ovog čoveka neće dugo biti čiste. A devojka
o kojoj je razmišljao bila je dete.
Kako nisam bio siguran, odlučio sam da čekam. Možda će uspeti da
prevaziđe iskušenje.
Nisam u to verovao. Moja nedavna studija onog najnižeg u ljudskoj prirodi
nije ostavljala mnogo mesta za optimizam.
U uličici u kojoj je živeo, u kojoj su se kuće opasno naginjale jedne prema
drugima, postojala je jedna uska kuća na kojoj se krov nedavno urušio. Niko nije
mogao bezbedno da se popne na sprat i zato sam se tu krio, nepomičan, i narednih
nekoliko dana pratio dešavanja. Dok sam proveravao misli ljudi naguranih u
ruševne zgrade, nije mi bio potrebno dugo da pronađem drugačije, zdravije, misli
deteta. Pronašao sam sobu u kojoj je živela s majkom i dvojicom starije braće i
posmatrao je tokom dana. Bilo je to lako; imala je svega pet ili šest godina i nije
išla daleko. Majka bi je dozivala da se vrati kada bi joj odlutala iz vida; zvala se
Beti.
I muškarac ju je posmatrao dok je tražio neki posao. Ali držao se podalje od
nje tokom dana. Noću je zastajao pod njenim prozorom i skrivao se u senkama
dok je jedna jedina sveća gorela u sobi porodice. Pamtio je u koje vreme se sveća
gasi. Zapamtio je položaj detetovog kreveta – novinama napunjen jastuk ispod
otvorenog prozora. Noću je postajalo hladno, ali su mirisi prenaseljene kuće bili
neprijatni. Svi su držali prozore otvorene.
Ne mogu ja to. Ne mogu. Ne mogu. Nastavljao je mantru, ali je počeo da se
priprema. U kanalu je pronašao komad užeta. Za vreme noćnog nadzora sa nečijeg
štrika pokupio je krpe kojima će joj zapušiti usta. Ironija je bila što je svoju opremu
sakrio u istu onu ruševnu kuću u kojoj sam se ja krio. Pod srušenim stepenicama
nalazio se prostor nalik na pećinu. Ovde je nameravao da dovede dete.
I dalje sam čekao nevoljan da ga kaznim pre nego što budem siguran u
njegov zločin.
Najteži deo, deo sa kojim se mučio, bila je svest da će morati da je ubije
nakon što završi sa njom. Ovo mu je bilo odbojno i nije želeo da razmišlja o načinu
na koji će to obaviti. Ali je i ovu slabost prevazišao. Bilo mu je potrebno za to još
nedelju dana.
Do tada sam već bio žedan i dosadilo mi je ponavljanje njegovih misli. Ali
sam znao da ne mogu da opravdam ubistvo ukoliko se ne budem pridržavao
pravila koja sam sam doneo. Kazni samo krivce, samo one koji će teško da
naškode drugima ako ih poštedim.
Bio sam neobično razočaran one noći kada je došao po uže i krpe. Ipak sam
se nadao da će ostati nedužan.
Pratio sam ga do otvorenog prozora pored koga je dete spavalo. Nije čuo da
sam iza njega, ne bi me video u senkama ni da se okrenuo. Pojanje u njegovoj
glavi je stalo. Može, shvatio je. Može to da uradi.
Sačekao sam da gurne ruke kroz prozor, da je prstima ovlaš dodirne po ruci
pokušavajući da je uhvati...
Zgrabio sam ga za vrat i skočio na krov koji se podizao iznad drugog sprata
i dočekao se uz tup udar.
Naravno da je bio užasnut kada je osetio ledene prste oko grla, zapanjen
iznenadnim letom kroz vazduh, zbunjen onim što mu se dešavalo. Ali nekako je
shvatio, kada sam ga okrenuo prema sebi. Nije video ljudsko biće kada je gledao
u mene. Video je moje prazne crne oči, moju smrtno bledu kožu i video je osudu.
I premda nije ni izbliza mogao da nasluti šta sam bio, bio je potpuno u pravu u
vezi sa onim što se dešavalo.
Shvatio je da sam spasao dete od njega, i laknulo mu je. Nije bio okoreo kao
drugi, nije bio hladan i siguran u sebe.
Nisam, pomislio je kada sam se bacio na njega. Nije te reči izgovorio da se
odbrani. Bio je srećan što sam ga sprečio.
Bio je samo tehnički nedužna žrtva, prosto nije doživeo da postane
čudovište. Ispravno sam postupio što sam okončao njegov napredak prema zlu,
bio je to jedini način.
Dok sam razmišljao o svima njima, svima koje sam pogubio, nisam se kajao
ni zbog jedne te smrti zasebno. Svet je bio bolje mesto jer njih nije bilo. Ali nekako
to nije bilo važno.
I naposletku, krv je bila krv. Gasila je žeđ na nekoliko dana ili nedelja, i to
je bilo sve. Premda sam osećao telesno zadovoljstvo, ono je bilo suviše ukaljano
bolom u mom umu. Onako tvrdoglav, nisam mogao da izbegavam istinu. Bio sam
srećniji bez ljudske krvi.
Ukupni zbir smrti postao je previše za mene. I svega nekoliko meseci kasnije
odustao sam od svog sebičnog krstaškog pohoda, prestao da se trudim da
pronađem smisao u pokolju.
„Ali, kako je vreme prolazilo“, nastavio sam, pitajući se koliko je od onoga
što nisam rekao naslutila, „počeo sam da viđam čudovište u svojim očima. Nisam
mogao da izbegnem dug tolikih uzetih ljudskih života ma koliko to bilo
opravdano. Pa sam se vratio Karlajlu i Ezme. Primili su me nazad kao bludnog
sina. Bilo je to više nego što sam zaslužio.“ Setio sam se kako su me grlili, setio
se radosti u njihovim mislima kad sam se vratio.
Način na koji me je sada gledala takođe je bio više nego što sam zaslužio.
Pretpostavljao sam da je moja odbrana bila uspešna, ma koliko neuverljivo meni
zvučala. Ali Bela mora da je do sada navikla da pronalazi opravdanja za mene.
Nisam mogao da zamislim kako bi drugačije mogla da podnese da bude u mojoj
blizini.
Stigli smo do poslednjih vrata u hodniku.
„Moja soba“, obavestio sam je dok sam ih pridržavao.
Očekivao sam njenu reakciju. Ponovo je počela pažljivo da ispituje
okruženje. Analizirala je pogled na reku, mnoštvo polica za muziku, stereo,
nedostatak tradicionalnog nameštaja, prelazeći pogledom sa jednog detalja na
drugi. Pitao sam se da li joj je moja soba zanimljiva kao što je meni bila njena.
Pogled joj se zadržao na zidnim oblogama.
„Dobra akustika?“
Nasmejao sam se i klimnuo, pa uključio ozvučenje. I pored toga što je ton
bio utišan, zbog zvučnika skrivenih u zidovima i na tavanici činilo se da smo u
koncertnoj sali sa izvođačima. Nasmešila se, a zatim prišla najbližoj polici sa CD-
ovima.
Nestvarno je bilo videti je u središtu prostora koji je gotovo uvek za mene
predstavljao izolovano utočište. Većinu vremena u ljudskom svetu provodili smo
zajedno – u školi, u gradu, u njenoj kući – i ja sam se uvek osećao kao uljez, onaj
koji tu ne pripada. Pre manje od nedelju dana ne bih poverovao da može da bude
tako opuštena i da se oseća prijatno u mom svetu. Ona nije bila uljez; savršeno se
uklapala. Činilo se da ova soba sve do sada nije bila potpuna.
I nije bila ovde ni pod kakvim lažnim izgovorom. Nisam je lagao, otkrio sam
joj sve svoje grehe. Sve je znala, a ipak je želela da bude u ovoj sobi, sama sa
mnom.
„Kako si ih organizovao?“, pitala je trudeći se da razume moju zbirku.
Toliko sam bio okupiran zadovoljstvom što je tu da mi je bila potrebna
sekunda da joj odgovorim.
„Uhhh, po godini, a zatim po ličnoj naklonosti unutar te odrednice.“
Bela je čula rasejanost u mom glasu. Pogledala me je pokušavajući da
razume zašto je tako prodorno gledam.
„Šta je bilo?“, pitala je stidljivo podigavši ruku do kose.
 „Bio sam spreman da osetim... olakšanje. Zato što znaš sve, zato što ne
moram ništa da krijem od tebe. Ali nisam očekivao da ću osećati i više od toga.
Dopada mi se to. To me čini... srećnim.“
Nasmešili smo se u istom trenutku.
„Drago mi je“, rekla je.
Lako je bilo videti da govori istinu. Nije bilo senki u njenim očima. Njoj je
boravak u mom svetu pričinjavao isto zadovoljstvo kakvo je meni pričinjavao
boravak u njenom svetu.
Preko lica mi je na trenutak preletala nelagoda. Setio sam se semena nara
prvi put nakon dužeg vremena. Činilo mi se ispravno što je ovde, ali da li me je to
moja sebičnost zaslepljivala? Ništa je nije uplašilo i oteralo od mene, ali to nije
značilo da ne bi trebalo da se plaši. Oduvek je bila suviše hrabra za svoje dobro.
Bela je posmatrala kako mi se izraz na licu menja. „I dalje čekaš da
pobegnem vrišteći, zar ne?“
Dovoljno blizu. Klimnuo sam.
„Ne želim da te razočaram“, izgovorila je ravnodušno, „ali zaista nisi strašan
kao što misliš. Zapravo, uopšte nisi strašan.“
Bila je to odlično odglumljena laž, pogotovo kada se uzme u obzir da joj
obmane nisu išle od ruke, ali sam znao da se u najvećoj meri našalila da se ja ne
bih osećao potišteno ili zabrinuto. I premda sam ponekad žalio zbog dubine njene
popustljivosti prema meni, popravila mi je raspoloženje. Bila je to smešna šala, i
ja nisam mogao da odolim da se ne nastavim na nju.
Nasmešio sam se pokazujući previše zuba. „Zaista nije trebalo da to kažeš.“
Ipak je ona tražila da me vidi kako lovim.
Sklupčao sam se u parodiju položaja za lov, opuštenu, razigranu verziju.
Tiho sam zarežao otkrivši još više zube; bilo je to gotovo predenje.
Počela je da se povlači, ali joj na licu nije bilo straha. Barem ne straha od
fizičke opasnosti. Nije izgledala kao da se plaši da će joj se šala obiti o glavu.
Glasno je progutala pljuvačku. „Ne bi ti to uradio.“
Skočio sam.
Nije mogla da vidi pokret; kretao sam se brzinom besmrtnika.
Poleteo sam preko sobe i podigao je u naručje u letu. Savio sam se poput
oklopa oko nje da ne oseti udar kada udarimo u kauč.
Pao sam na leđa, kako sam i planirao. Držao sam je privijenu na grudi i dalje
je štiteći rukama. Izgledala je pomalo dezorijentisano, kao da nije bila sigurna šta
je gore, a šta dole. S mukom je ustala, ali ja nisam još bio završio.
 Pokušala je da me prostreli pogledom, ali su joj oči bile suviše raširene da
bi to imao efekta.
„Šta si ono htela da kažeš?“, zarežao sam razigrano.
Pokušala je da dođe do daha. „Da si... veoma... veoma... strašno čudovište.“
Nasmešio sam joj se. „Mnogo bolje.“
Alis i Džasper jurili su uz stepenice. Čuo sam Alisinu želju da pozove Belu.
A i bila je znatiželjna da vidi kakvi su se to zvuci borbe čuli iz moje sobe. Nije me
pratila, pa je sada samo videla šta će zateći kada stignu; način na koji smo završili
tako upetljani već je bio u prošlosti.
Bela je i dalje pokušavala da se oslobodi.
„Uh, mogu li sada da ustanem?“
Nasmejao sam se njenoj zadihanosti. Uprkos njenom preteranom
samopouzdanju, ipak sam uspeo da je uplašim.
„Možemo li da uđemo?“, naglas je pitala Alis iz hodnika Bele radi. Seo sam
držeći Belu u krilu. Nije bilo potrebe da se pretvaramo ovde, premda sam smatrao
da bi pred Čarlijem bilo potrebno pokazati više poštovanja i suzdržanosti.
Alis je već ulazila u sobu kad sam rekao: „Slobodno.“
Džasper je ostao da stoji na vratima, a ona je stala nasred tepiha sa širokim
osmehom na licu. „Zvučalo je kao da jedeš Belu za ručak, pa smo došli da vidimo
da li bi bio voljan da je podeliš sa nama“, zadirkivala me je.
Bela se napela, i na trenutak me je pogledala želeći da se uveri da je sve u
redu. Nasmešio sam se i privukao je snažnije na grudi.
„Izvinite, mislim da nema dovoljno za sve.“
Nemoćan da se obuzda, Džasper je ušao u sobu za Alis. Osećanja u njoj su
za njega bila opojna. U ovom trenutku su, znao sam, Belina osećanja bila ista kao
i moja, jer nije bilo protivteže atmosferi blaženstva koja je za Džaspera
predstavljala tako snažan narkotik.
„Zapravo“, rekao je menjajući temu. Video sam da želi da kontroliše svoja
osećanja, da ih reguliše. Atmosfera je bila neodoljiva. „Alis kaže da se sprema
snažna oluja noćas, i Emet želi da igra. Jesi li za to?“
Zastao sam i pogledao Alis.
Munjevito je proletela kroz nekoliko stotina slika te moguće budućnosti.
Rozali nije bila prisutna, ali Emet neće propustiti utakmicu. Ponekad je njegov tim
pobeđivao, ponekad moj. Bela je ovu nezemaljsku predstavu posmatrala sa
oduševljenim izrazom lica.
„Naravno da bi trebalo da povedeš Belu“, ohrabrila me je pošto me je
poznavala dovoljno dobro da zna zašto oklevam.
 O! Džasper je bio zatečen. U mislima je prilagodio način razmišljanja o
onom što sledi. Neće moći da se opusti kao što je nameravao. Ali je, ako će moći
da iskusi osećanja koja smo Bela i ja izazivali jedno u drugom... bio spreman da
se trampi.
„Želiš li da ideš?“, pitao sam Belu.
„Naravno“, odgovorila je brzo. A zatim je, nakon kraće pauze, rekla: „Uh,
kuda idemo?“
„Moramo sačekati da zagrmi da bismo igrali“, objasnio sam. „Videćeš
zašto.“
Njena briga je sada bila očiglednija. „Hoće li mi biti potreban kišobran?“
Nasmejao sam se što zbog ovoga brine, a Alis i Džasper su mi se pridružili.
„Hoće li joj biti potreban kišobran?“, upitao je Džasper Alis.
Još jedan blesak slika, ovog puta toka oluje.
„Neće. Oluja će se prosuti nad gradom. Na čistini bi trebalo da bude suvo.“
„Dobro“, rekao je Džasper. Otkrio je da je uzbuđen što će imati priliku da
provede više vremena sa Belom i sa mnom. Entuzijazam je isijavao iz njega i sve
nas zarazio. Beli se izraz na licu iz opreznog promenio u željan.
Sjajno, pomislila je Alis, srećna što je njen plan sada bio siguran. I ona je
želela da provede malo rekreativnog vremena sa Belom. Ostavljam te da se
dogovoriš o pojedinostima.
„Da vidimo hoće li Karlajl ići“, rekla je, pa skočila s poda.
Džasper ju je bocnuo u rebra. „Kao da već ne znaš.“
Istog časa izašla je iz sobe, Džasper ju je sledio sporije, uživao je u svakoj
sekundi blizu nas. Zastao je da zatvori vrata za sobom, što je bio izgovor da se
zadrži još malo.
„Šta ćemo igrati?“, pitala je Bela čim su se vrata zatvorila.
„Ti ćeš gledati. Mi ćemo igrati bejzbol.“
Pogledala me je skeptično. „Vampiri vole bejzbol?“
Odgovorio sam izveštačeno svečano: „To je američka razbibriga.“
 21. UTAKMICA

Vreme je uvek prolazilo tako brzo. Uskoro će Bela morati ponovo da jede, a u kući
nije bilo hrane; nameravao sam u bliskoj budućnosti da to ispravim. Vreme je da
se vratim svetu ljudi. Ali mi to, dok god smo bili zajedno, nije predstavljalo teret
već radost.
Dakle, obrok, još malo da upijam njenu blizinu, a zatim ću morati da je
ostavim. Očekivao sam da će želeti da razgovara sa Čarlijem nasamo pre nego što
me predstavi. Ali, čim sam skrenuo u ulicu, postalo je jasno da su moja očekivanja
za to poslepodne osujećena.
Na Čarlijevom uobičajenom mestu bio je parkiran ford tempo iz 1987.
godine, koji je video i bolje dane. A pod bednim zaklonom krova trema, jedan
momak je stajao pored muškarca u kolicima.
Bela je stigla kući pre njega, pomislio je starac. To je šteta.
Hej, to je Bela! Momkove misli su bile mnogo više ispunjene
oduševljenjem.
Mogao sam da se setim samo jednog razloga iz koga bi Bili Blek bio
nesrećan što vidi da Bela stiže kući pre oca. A razlog je podrazumevao prekršen
sporazum. Uskoro ću dobiti potvrdu; Bili me još nije bio video.
„Zar je zaboravio koga sporazum zapravo štiti?“, prosiktao sam.
Bela me je zbunjeno pogledala, premda sam sumnjao da sam govorio
dovoljno polako da moje reči budu razumljive.
Džejkob me je video za volanom sekundu pre Bilija.
Ponovo on. Mora da se viđa s njim. Njegovo oduševljenje je iščilelo.
NE! Bilijeva misao je bila povik, a zatim je u mislima zastenjao. Ne.
Čuo sam njegove delimično oformljene strahove – da li da kaže sinu da beži?
Je li već prekasno? – a zatim i njegovo osećanje krivice.
Kako je znao?
Video sam da sam bio u pravu, da ovo nije bila nedužna poseta.
Parkirao sam kamionet uz ivičnjak, pa se sukobio pogledom sa uplašenim
muškarcem.
„Ovo je kršenje sporazuma.“ Ovog puta sam govorio razgovetno. Nadao
sam se da može da mi pročita reči s usana.
Bela je smesta razumela. „Došao je da upozori Čarlija?“ Zvučala je
užasnuto.
 Klimnuo sam ne sklanjajući pogled sa Bilijevog. Nakon još jedne sekunde
oborio je pogled.
„Pusti mene da ovo rešim“, predložila je Bela.
Ma koliko da bih voleo da izađem iz kamioneta i gnevnim korakom se
približim bespomoćnom dvojcu – nadvijem se nad njima, zastrašujuće, dovoljno
im se približim da se starcu učini da mu svi znaci onoga što sam urlaju na uvo, da
ogolim očnjake i režeći izgovorim upozorenje glasom koji ne bi zvučao ni
najmanje ljudski, da gledam kako mu se kosa podiže na glavi i čujem kako mu se
srce sapliće u panici – znao sam da to nije dobra ideja. Za početak, to se Karlajlu
ne bi dopalo. A druga stvar je bila da momak možda i jeste bio svestan legendi, ali
nikada u njih neće poverovati. Ako im se ne unesem u lice i ne počnem da se
razmećem svojom manje ljudskom stranom.
„To je verovatno najbolje“, složio sam se. „Ali pazi. Dete ništa ne zna.“
Gnev joj je iznenada preleteo preko lica. Bio sam zbunjen, dok nije
progovorila: „Džejkob nije mnogo mlađi od mene.“
Uvredila ju je reč dete.
„O, znam“, zadirkivao sam je.
Bela je uzdahnula, pa pružila ruku prema kvaci ništa srećnija od mene što
moramo da se razdvojimo.
„Uvedi ih unutra da mogu da odem. Vratiću se oko sumraka“, obećao sam.
„Želiš li da uzmeš moj kamionet?“
„Mogu da hodam brže nego što se ovaj kamionet kreće.“
Na sekundu se nasmešila, a zatim joj se lice snuždilo. „Ne moraš da ideš“,
promrmljala je.
„Moram“, pogledao sam Bilija Bleka. Ponovo je zurio, ali je žurno skrenuo
pogled kada je susreo moj. „Nakon što ih se otarasiš...“ Osetio sam kako mi se
licem širi osmeh, pomalo preširok. „I dalje moraš da pripremiš Čarlija za susret sa
svojim novim momkom.“
„Mnogo ti hvala“, zaječala je.
Ali sam video, premda je jasno bilo da je brinula kako će Čarli reagovati, da
će to uraditi. Daće mi oznaku u svom ljudskom svetu, nešto čime će mi dozvoliti
da tu pripadam.
Moj osmeh je postao mekši. „Vratiću se uskoro.“
Još jednom sam odmerio ljude na tremu. Džejkob Blek je bio postiđen i
kivan na oca što ga je dovukao ovamo da špijuniraju Belu i njenog momka. Bili
Blek je i dalje bio natopljen strahom i očekivao je da iznenada počnem da kasapim
svakog koga vidim. Bilo je to uvredljivo.
 I zato sam se nagnuo da poljubim Belu na rastanku. Čisto da se poigram sa
starcem, prislonio sam usne na njen vrat pre nego na njene usne.
Očajničke krike u njegovoj glavi gotovo je ugušio zvuk Belinog uzburkanog
srca i ja sam poželeo da iritantni ljudi prosto nestanu.
Ali ona je sada gledala Bilija i procenjivala njegovu uznemirenost.
„Uskoro“, naredila je. A zatim me je još jednom kratko, čemerno pogledala,
pa otvorila vrata i izašla.
Sedeo sam veoma mirno dok je trčala kroz laganu kišu do ulaznih vrata.
„Hej, Bili. Ćao, Džejkobe“, izgovorila je usiljeno veselo. „Čarli je otišao na čitav
dan – nadam se da ne čekate dugo.“
„Ne baš dugo“, odgovorio je muškarac tiho. Stalno je gledao u mene, pa
skretao pogled. Podigao je smeđu papirnu kesu. „Samo sam želeo da donesem
ovo.“
„Hvala. Uđite na minut da se osušite.“
Ponašala se kao da nije svesna njegovog prodornog pogleda dok je
otključavala vrata, pa ih je pozvala da uđu zalepivši osmeh za lice. Sačekala je da
uđu, pa pošla za njima.
„Daj to meni“, rekla je Biliju, okrećući se da zatvori vrata za sobom. Na
trenutak su nam se pogledi ukrstili, a zatim su se vrata zatvorila.
Žurno sam izašao iz Belinog kamioneta i smestio se na moje uobičajeno drvo
pre nego što su stigli do prozora koji je gledao na ovu stranu dvorišta. Nisam
nameravao da odem dok Blekovi ne odu. Ako će ponovo doći do napetosti sa
plemenom, moram da znam koliko daleko je Bili danas tačno bio spreman da ide.
„Ponovo je otišao na pecanje? Na uobičajeno mesto? Možda ću svratiti da
ga vidim.“ Sada je to još važnije. Nisam znao da je postalo tako loše. Sirota Bela,
ona ne zna...
„Ne“, usprotivila se Bela oštro u istom trenutku kada sam ja škljocnuo
zubima. „Otišao je na neko novo mesto... ali ne znam gde.“
Čak i kroza zidove sam čuo da je njen glas ozbiljno neuverljiv. Bela je to i
sama primetila.
Šta je ovo? Ne želi da vidim Čarlija? Ne može da zna zašto moram da ga
upozorim.
Video sam izraz na Belinom licu dok ga je on analizirao; oči su joj sevale, a
bradu je tvrdoglavo podigla. Podsetila ga je na jednu od njegovih ćerki, onu koja
nikada nije dolazila u posetu.
Moram da razgovaram s njom nasamo.
 „Džejk“, izgovorio je polako, „idi donesi iz kola onu novu Rebekinu sliku?
I to ću ostaviti Čarliju.“
„Gde je?“
Džejkobove čiste, jasne misli sada su bile mračne, i on je ponavljao u glavi
onaj poljubac koji je video. On je njega pogodio na potpuno drugačiji način nego
njegovog oca. Znao je da ona ima previše godina da bi o njemu razmišljala na
način na koji je on želeo da ona razmišlja, ali je sada, kada je video dokaz, ostao
potišten. Šmrknuo je jednom, pa se bolno trgao, odsutno.
Nešto se ovde pokvarilo, pomislio je, a ja sam se zapitao da ne misli na dar
koji je njegov otac doneo u papirnoj kesi; ja jutros nisam osetio ništa neobično.
„Mislim da sam je video u kamionetu“, slagao je Bili glatko. „Možda ćeš
morati da je tražiš.“
Ni Bili ni Bela nisu progovorili dok Džejkob nije izašao napolje povijenih
ramena i oborene glave. Odvukao se do automobila ignorišući kišu i – uz uzdah –
počeo da pretura po gomili stare odeće i zaboravljenog smeća. I dalje je u glavi
vrteo poljubac i pokušavao da dokuči koliko se on Beli dopao.
Bela i Bili gledali su se u hodniku.
Kako da počnem...
Pre nego što je stigao bilo šta da kaže, Bela se okrenula i pošla prema kuhinji.
Jedan trenutak ju je gledao kako se udaljava, a zatim pošao za njom.
Vrata frižidera su zaškripala, a potom je usledilo šuštanje.
Bili ju je posmatrao kako zatvara silovito vrata frižidera, a zatim se okreće
prema njemu. Primetio je defanzivno stisnute usne.
Bela je progovorila prva, neprijateljskim glasom. Očigledno je rešila da
nema svrhe da se pravi nevešta. „Čarli se dugo neće vratiti.“
Mora da to krije iz svojih razloga. Ali i ona mora da zna. Možda mogu da
kažem dovoljno da je upozorim a da ne prekršim sporazum.
„Još jednom hvala na ribi.“ Bela mu je ovim rečima dala do znanja da smatra
da je poseta završena, ali Biliju se učinilo da nije iznenađena kada se nije pomerio.
Uzdahnula je i prekrstila ruke na grudima.
„Bela“, počeo je Bili glasom koji nije više bio nemaran. Sada je bio dublji,
ozbiljniji. Ona je ostala potpuno mirna, koliko je to bilo moguće ljudskom biću, i
čekala da nastavi.
„Bela“, ponovio je. „Čarli mi je jedan od najboljih prijatelja.“
„Da.“
Reči je izgovorio veoma polako. „Primetio sam da provodiš vreme sa jednim
od Kalenovih.“
 „Da“, ponovila je sada jedva skrivajući neprijateljstvo.
Nije odgovorio na njen ton. „Možda me se ne tiče, ali mislim da to nije baš
sjajna ideja.“
„U pravu si“, odgovorila je. „I ne tiče te se.“
Tako gnevna.
Glas mu je opet postao zamišljen dok je promišljao o svojim rečima.
„Verovatno to ne znaš, ali Kalenovi imaju neprijatnu reputaciju u rezervatu.“
Veoma oprezno. Malo je nedostajalo da nagazi granicu.
„Zapravo, znam to.“ Bela je počela da sipa reči, vatreno i brzo, u suštoj
suprotnosti sa njegovim rečima. „Ali ta reputacija nije mogla da bude zaslužena,
zar ne? Jer Kalenovi nikada nisu nogom kročili u rezervat, nije li tako?“
Ovo ga je nateralo da zastane. Zna! Zna? Kako? I kako može... Ne bi mogla.
Ne zna celu istinu. Zbog gađenja koje mu je bojilo misli ponovo sam zaškripao
zubima.
„Istina“, najzad se složio. „Deluješ... dobro obavešteno u vezi sa njima.
Obaveštenije nego što sam očekivao.“
„Možda sam čak bolje obaveštena od tebe?“
Šta su mogli da joj kažu, pa da ih tako brani? Ne istinu. Bez sumnje neku
romantičnu bajku. Pa, jasno je da je ništa što ja mogu da joj kažem neće naterati
da promeni mišljenje.
„Možda.“ Nerviralo ga je što mora da se složi s njom. „Je li i Čarli tako
dobro obavešten?“
Posmatrao je kako izraz na njenom licu postaje nesigurniji. „Čarliju se
Kalenovi mnogo dopadaju.“
Čarli ništa ne zna.
„Mene se ne tiče“, rekao je Bili. „Ali bi moglo da se tiče Čarlija.“
Bela je pogledom dugo analizirala njegov izraz.
Devojka izgleda kao advokat.
„Ali opet je moja stvar da li smatram da li je to Čarlijeva stvar ili ne?“, pitala
je. To zaista nije zvučalo kao pitanje.
Ponovo su se sukobili pogledima.
Najzad je Bili uzdahnuo.
Čarli mi ionako ne bi verovao. Ne mogu da dozvolim da se ponovo otuđimo.
Moram da budem u stanju da pratim ovu situaciju.
„Da, pretpostavljam da je i to tvoja stvar.“
Bela je uzdahnula i opustila se. „Hvala, Bili“, rekla je sada mekšim glasom.
 „Samo razmisli šta radiš, Bela“, molio ju je Bili.
Odgovorila je suviše brzo: „U redu.“
Jedna druga misao privukla mi je interesovanje. Nisam obraćao mnogo
pažnje na Džejkobovu bezuspešnu potragu, jer sam bio suviše usredsređen na
Bilijev i Belin okršaj. Ali sada je shvatio...
O, čoveče, kakav sam ja moron. Želeo je da me skloni s puta.
Plašeći da bi otac mogao da ga osramoti, i strepeći uz izvesno osećanje
krivice da bi Bela mogla da ga ocinkari da je prekršio sporazum, Džejkob je
zatvorio prtljažnik i potrčao prema ulaznim vratima.
Bili je čuo vrata prtljažnika i znao da mu je vreme isteklo. Poslednji put ju
je zamolio.
„Hteo sam da kažem... nemoj da radiš to što radiš.“
Bela nije odgovorila, ali je njen izraz sada bio nežniji. U Biliju se javila
slabašna nada da ga sluša.
Džejkob je tresnuo ulaznim vratima. Bili se osvrnuo preko ramena, pa nisam
video Belinu reakciju.
„Nigde u kolima nema slike“, progunđao je Džejkob glasno.
„Hm. Valjda sam je ostavio kod kuće“, rekao je Bili.
„Sjajno“, odgovorio je njegov sin sa teškim sarkazmom.
„Pa, Bela, reci Čarliju...“, Bili je sačekao trenutak pre nego što je nastavio,
„da smo svraćali.“
„Hoću“, odgovorila je ponovo kiselim glasom.
Džejkob je bio iznenađen. „Već idemo?“
„Čarli će se zadržati“, objasnio je Bili i krenuo kolicima prema ulaznim
vratima.
Zašto smo uopšte dolazili? Požalio se Džejkob u sebi. Starac postaje
senilan. „O! Pa, pretpostavljam da ćemo se videti kasnije, Bela.“
„Naravno“, rekla je Bela.
„Čuvaj se“, upozorio ju je Bili.
Bela nije odgovorila.
Džejkob je pomogao ocu da pređe prag i spusti se niz stepenik trema. Bela
ih je pratila do vrata. Pogledala je u prazan kamionet, a zatim mahnula jednom
Džejkobu, pa zatvorila vrata dok je on još smeštao oca u automobil.
Premda bih voleo da sam mogao da se pridružim Beli i porazgovaram sa
njom o onome što se upravo desilo, znao sam da još nisam obavio sve obaveze.
Čuo sam je kako tabana uz stepenice dok sam se spuštao sa drveta i išao kroz šumu
iza njene kuće.
Bilo je mnogo teže pešice pratiti Blekove danju. Nisam mogao da idem
pored njih auto-putem. Zalazio sam u dublje delove šume i izbijao iz njih slušajući
misli svakoga ko je bio dovoljno blizu da me vidi. Pre njih sam stigao do odvajanja
za La Puš i rizikovao sprint u punoj brzini dok je jedini vidljiv automobil jurio
preko kišom pokrivenog auto-puta. Na zapadnoj strani puta bilo je dovoljno
zaklona. Sačekao sam stari ford, pa počeo da trčim paralelno sa njima između
tamnog drveća.
Nisu razgovarali. Pitao sam se da li sam propustio neke Džejkobove ranije
optužbe. Dečak se u mislima ponovo bavio poljupcem, i zlovoljno je zaključio da
se on Beli mnogo dopao.
Bilijev um bio je izgubljen u sećanju. Iznenadio sam se što je i meni ovo
sećanje bilo poznato. Iz drugog ugla.
Bilo je to pre više od dve i po godine. Moja porodica je bila na Denaliju u to
vreme, bio je to tek kratki predah na putu od jednog delimično trajnog doma do
drugog. Postavljanje temelja za povratak u Vašington podrazumevalo je
jedinstven zadatak. Karlajla je već čekao posao, a Ezme je kupila lokaciju za
preuređenje na neviđeno. Lažne prevodnice za mene i moju braću i sestre već su
bile prebačene u Srednju školu Forks. Ali je poslednji korak priprema bio i
najvažniji – i najnetipičniji. Premda smo se i ranije vraćali u nekadašnje domove
– nakon što bi prošao primeren broj godina – nikada nismo morali da upozoravamo
nikoga na naš povratak.
Karlajl je krenuo od interneta. Pronašao je genealoga-amatera po imenu
Alma Jang u rezervatu Maka Indijanaca. Pretvarajući se da je još jedan zaluđenik
za istraživanje porodične istorije, pitao je da li u okolini još žive potomci Efraima
Bleka. Gospođa Jang mu je sa oduševljenjem saopštila dobre vesti: Efraimov unuk
i praunuci još su živeli u La Pušu, tu malo dalje niz obalu. Naravno, nije imala
ništa protiv da Karlajlu da broj telefona. Bila je sigurna da će Bili Blek biti srećan
što može da razgovara sa jednim vrlo daleki rođakom.
Bio sam u kući kada je Karlajl obavio sledeći poziv, pa sam, razume se, čuo
sve što je on rekao. Bili se sada sećao svoje strane razgovora.
Bio je to tako običan dan. Blizanci su bili napolju s prijateljima, pa su kod
kuće bilo samo Bili i Džejkob. Kada je telefon zazvonio, Bili je podučavao dečaka
kako da izrezbari morskog lava iz komada drveta. Odvezao se kolicima do kuhinje
ostavljajući dete toliko usredsređeno na rad da jedva da je primetilo da je otac
otišao.
Bili je pretpostavio da to zove Hari, ili možda Čarli. Javio se veselim
„Halo“!
 „Halo. Je li to Bili Blek?“
Nije prepoznao glas sa druge strane, ali bilo je u njemu nečeg oštrog i
jasnog što je iz nekog razloga kod Bilija odmah izazvalo neprijateljstvo.
„Da, ovde Bili. Ko pita?“
„Ja sam Karlajl Kalen“, rekao je nežni a opet prodorni glas Biliju, a ovome
se učinilo da se zemlja pod njim otvorila. Na jednu divlju sekundu pomislio je da
je usred košmara.
Ovo ime, i ovaj oštar glas su bili deo legende, jeziva priča. Premda je bio
upozoren i premda se pripremao, sve to se desilo veoma davno. Bili nikada nije
verovao da će jednog dana morati da živi u istom svetu sa tim užasom.
„Znači li vam nešto moje ime?“, pitao je glas, a Bili je primetio da zvuči
veoma mlado. Ne stotinama godina staro kao što bi trebalo.
Bili je jedva smogao snage da progovori. „Da“, procedio je najzad
promuklo.
Pomislio je da je čuo tihi uzdah.
„To je dobro“, odgovorilo je čudovište. „Lakše nam je da ispunimo svoju
dužnost.“
Bili je pretrnuo kada je shvatio šta čudovište govori. Dužnost. Govorio je o
sporazumu. Bili je pokušao da se seti tajnih sporazuma koje je tako pažljivo
upamtio. Ako je čudovište reklo da mora da izvrši neku dužnost, to je onda moglo
da znači samo jedno.
Sva krv mu se povukla sa lica, a zidovi prostorije kao da se nagnuli, premda
je znao da sedi sigurno, i bezbedno, u kolicima.
„Vraćate se“, procedio je iz stegnutog grla.
„Da“, složilo se čudovište. „Znam da nije za vas... prijatno... što to čujete.
Ali uveravam vas da vaše pleme nije u opasnosti, kao ni stanovnici Forksa. Nismo
promenili navike.“
Bili nije mogao da se seti šta da kaže. Upleten je u ovaj sporazum još od pre
rođenja. Želeo je da se usprotivi, da zapreti... ali, bez obzira na sporazum, on ništa
nije mogao da uradi.
„Živećemo izvan Forksa.“ Čudovište je izdiktiralo niz brojeva i Biliju je bio
potreban trenutak da shvati da su to bile koordinate, geografske dužine i širine.
Potražio je mahnito nešto čime bi ih zapisao, i uspeo da pronađe crni flomaster,
ali nije pronašao papir.
„Ponovo“, rekao je grubo.
Karlajl je ovog puta brojeve izgovorio sporije, a Bili ih je zapisao na ruku.
„Nisam siguran koliko dobro poznajete sporazum...“
 „Poznajem ga“, prekinuo ga je Bili. Oni što piju krv imaju pravo na
teritoriju prečnika od osam kilometara oko lokacije njihovog brloga u koju
nijedan član plemena ne sme da kroči. Bila je to mala teritorija u poređenju sa
zemljom koja je pripadala plemenu, ali u tom trenutku činila mu se kao neopisivo
velika.
Kako da ubede svoju decu da poštuju to pravilo? Pomislio je na svoje
tvrdoglave ćerke i bezbrižnog sina. Nijedno od njih nije verovalo u stare priče. A
ipak će, ako ikada iz neznanja pogreše... postati sasvim opravdane mete.
„Naravno“, reklo je čudovište učtivo. „I mi ga odlično poznajemo. Nemate
razloga za brigu. Žao mi je zbog nemira koji u vama ovo izaziva, ali naše prisustvo
ni na koji način neće remetiti život vašeg plemena.“
Bili je samo slušao, ponovo utrnuo.
„Naš trenutni plan je da živimo u Forksu jednu deceniju.“
Biliju je srce stalo. Deset godina.
„Moja deca pohađaće lokalnu srednju školu. Ne znam da li deca iz vašeg
plemena tu školu pohađaju...“
„Ne“ prošaputao je Bili.
„Pa, ako neko i želi, uveravam vas da neće biti u opasnosti.“
Lica dece Forksa preletela su mu pred očima. Zar nije mogao da uradi ništa
da ih zaštiti?
„Daću vam moj broj. Voleli bismo da vodimo srdačniji...“
„Ne“, rekao je Bili, ovog puta snažnije.
„Naravno. Kako je vama najlagodnije.“
A zatim mu se nametnula jedna panična misao. Čudovište je spominjalo
svoju decu...
„Koliko?“, pitao je Bili. Glas mu je zvučao kao da se guši.
„Izvinite?“
„Koliko vas je?“
Prvi put je glatki, samouvereni glas počeo da okleva. „Još dvoje je pronašlo
moju porodicu pre mnogo godina. Sada nas je sedmoro.“
Bili je veoma polako i pažljivo spustio slušalicu.
U to m trenutku morao sam da stanem. Nisam stigao do granice određene
sporazumom, ali sam zbog ovog sećanja bio nevoljan da joj se previše približim.
Okrenuo sam se na sever i krenuo kući.
Znači, nikakve koristi od Bilijevih misli. Bio sam prilično siguran da će on
slediti isti šablon: da će se vratiti u svoju bezbednu zonu i stupiti u kontakt sa
svojim ortacima. Pretrešće nove informacije – koje su bile prilično oskudne – i
doći do istog zaključka. Ništa ne mogu da urade. Sporazum je bio njihova jedina
zaštita.
Pretpostavljao sam da će Bilijevo dugogodišnje prijateljstvo sa Čarlijem
predstavljati tačku razdora. Bili će se snažno boriti da mu se dozvoli da detaljnije
upozori Čarlija. Ledeni je odabrao njegovu jedinu ćerku za... žrtvu, metu, obrok;
mogao sam da pretpostavim kako će Bili odabrati da opiše naš odnos.
Drugi, nepristrasniji od njega, insistiraće da ćuti.
Ali, bez obzira na to, Bilijev raniji pokušaj da upozori Čarlija na opasnost
Karlajlovog prisustva u bolnici nije dobro prošao. I svakako mu ne bi pomoglo
kada bi to sve još obilno začinio fantazijama. Bili je već to i sam shvatio.
Gotovo sam bio stigao kući. Obavestiću Karlajla o dešavanjima i izneću mu
svoju analizu situacije. Zaista nisam mogao ništa drugo da uradim. Bio sam
siguran da će njegova reakcija biti ista kao moja. Kao i Kvilijuti, nismo imali drugu
mogućnost nego da poštujemo sporazum do poslednjeg slova.
Ponovo sam preleteo preko auto-puta kada nije bilo nijednog automobila na
vidiku. Čim sam se našao na prilaznom putu, čuo sam zvuk poznatog motora kako
izlazi iz garaže. Stao sam kao ukopan nasred puta i čekao.
Rozalin BMW izbio je iza ugla i uz škripu kočnica stao.
Mahnuo sam bezvoljno.
Znaš da bih te udarila kada mi to ne bi oštetilo automobil.
Klimnuo sam.
Rozali je zaturirala motor, pa uzdahnula.
„Pretpostavljam da si čula za utakmicu.“
Samo me pusti, Edvarde. Video sam u njenoj glavi da nema neko konkretno
odredište na umu. Samo je želela da ode odavde. Emet će ostati. To je dovoljno,
zar ne?
„Molim te?“
Sklopila je oči i duboko udahnula. Ne razumem zašto ti je ovo toliko važno.
„Ti si mi važna, Rouz“, rekao sam jednostavno.
Svima će biti zabavnije bez mene.
Slegnuo sam ramenima. Možda je bila u pravu.
Neću biti fina.
Nasmešio sam se. „Ne tražim da budeš fina. Samo tražim da budeš
tolerantna.“ Oklevala je.
 „Neće biti tako loše“, obećao sam. „Možda ćeš uverljivo pobediti, osramotiti
me.“
Jedan ugao usana joj se podigao dok se borila da potisne smešak. Emet i
Džasper su moji.
Uvek je birala očiglednu snagu.
„Dogovoreno.“
Još jednom je duboko udahnula, smesta se pokajavši zbog našeg dogovora.
Pokušala je da zamisli da boravi na istom prostoru sa Belom i... osetila da će to za
nju biti teško.
„Ništa se neće desiti noćas, Rouz. Neće doneti nikakvu odluku. Samo će nas
gledati kako igramo, to je sve. Posmatraj to kao eksperiment.“
U smislu da bi... mogao da eksplodira?
Pogledao sam je umorno. Zakolutala je očima.
„Ako ne upali, pregrupisaćemo se i pronaći drugo rešenje.“
Rozali je imala obilje drugih rešenja, većina je bila bezbožna, ali je bila
spremna da se preda. Pokušaće... ali video sam da se neće silno truditi da bude
učtiva. Bio je to početak.
Pretpostavljam da bi u tom slučaju trebalo da se presvučem. Nakon ovih
reči ubacila je menjač u rikverc i poletela nazad prema kući dostigavši stotku i pre
nego što se sasvim izgubila iz vida. Ja sam krenuo kraćim putem kroz šumu.
Emet je u kući gledao četiri različite bejzbol utakmice u isto vreme. Ali je
glavu okrenuo u stranu i slušao je zvuk Rozalinog automobila kako cvileći ulazi u
garažu.
Pokazao sam na TV. „Ništa što tu vidiš noćas ti neće pomoći da pobediš.“
Nagovorio si Rouz da igra?
Klimnuo sam jednom, a njemu je lice ozario širok osmeh.
Dužan sam ti.
Skupio sam usne. „Stvarno?“
Bio je zaintrigiran jer sam očigledno nešto hteo. Naravno, šta želiš?
„Da se ponašaš kako dolikuje prema Beli?“
Rouz je proletela kroz sobu i odjurila uz stepenice značajno nas obojicu
ignorišući. Emet je razmislio o mojoj molbi. Šta to tačno podrazumeva?
„Da je ne plašiš namerno.“
Slegnuo je ramenima. „Pošteno.“
„Odlično.“
 Samo mi je drago što si se vratio. Poslednji meseci su se neobično otegli
Emetu, najpre zbog moje ćudljivosti, a zatim i mog odsustva.
Malo je nedostajalo da se izvinim, ali sam znao da nije bio ljut na mene sada.
Emet je živeo u sadašnjosti.
„Gde su Alis i Džasper?“
Emet je ponovo gledao utakmice. Love. Džasper želi da bude spreman.
Čudno je što se čini da je uzbuđen zbog utakmice više nego što bih očekivao.
„Čudno“, složio sam se, premda sam malo bolje od nega znao zašto je to
tako.
Edvarde, mili, čujem kako kaplje voda sa tebe na moj pod. Molim te, obuci
nešto suvo i obriši to.
„Izvini, Ezme!“
Ovog puta sam se obukao za Čarlija. Izvukao sam iz ormana impresivnu
kabanicu koju sam retko nosio. Želeo sam da izgledam kao neko ko ozbiljno
shvata vremenske prilike, ko želi da izbegne hladnoću i vlagu. Takve sitnice su
ljude opuštale.
Automatski sam prebacio čep boce u džep novih farmerki.
Dok sam kupio vodu s poda, razmišljao sam o kratkom putu do čistine za
bejzbol i shvatio da – nakon jučerašnjeg dana – Bela možda i neće biti suviše orna
da trči sa mnom na odredište. Znao sam da će morati da bude malo trčanja, ali što
manje, to bolje, pretpostavio sam. „Mogu li da pozajmim džip?“, pitao sam Emeta.
Lepa jakna. Zasmejao se. Gledaj da ostaneš suv i na toplom.
Čekao sam sa prenaglašenim izrazom strpljenja.
„Naravno“, rekao je. „Ali sada si ti dužan meni.“
„Oduševljen sam što sam tvoj dužnik.“
Odjurio sam nazad uz stepenice praćen njegovim smehom.
Sa Karlajlom se nisam zadržao – kao i ja, nije video šta drugo možemo da
uradimo osim da nastavimo kao i do sada. A zatim sam žurio nazad Beli.
Emetov džip je na mnogo načina bio najupadljiviji od svih naših automobila,
samo zbog svoje veličine. Ali nije bilo mnogo ljudi napolju na pljusku, a na kiši
će se teško videti ko vozi. Ljudi će pretpostaviti da masivno vozilo pripada nekom
strancu.
Nisam bio siguran koliko će vremena biti potrebno Beli, pa sam skrenuo u
ulicu jedan blok udaljenu od njene da se uverim da je spremna.
Pre nego što sam stigao do kraja ulice, bilo mi je jasno da su Čarlijeve misli
bile uzburkane. Mora da je počela da razgovara sa njim. U njegovoj glavi ugledao
sam na trenutak Emetovo lice. Šta je to bilo?
 Zaustavio sam automobil pored šumovitog prostora između kuća i ostavio
uključen motor. Bio sam dovoljno blizu da čujem njihove glasove. U kućama u
susedstvu nije vladala tišina, ali je te glasove, i stvarne i one u glavi, lako bilo
ignorisati. Toliko sam do sada već bio osetljiv na Belin glas da sam mogao da ga
čujem na bučnom stadionu.
„To je Edvard, tata“, govorila je.
,Je li?“, pitao je njen otac. Pokušao sam da razumem šta govore o meni.
„Na neki način, valjda“, priznala je.
„Sinoć si rekla da te ne zanimaju momci u gradu“, zamerio joj je.
„Pa, Edvard ne živi u gradu, tata... A i to je tek još na početku, znaš? Nemoj
me sramotiti pričom o momcima, u redu?“
Tada sam uspeo da uhvatim nit razgovora. Pokušao sam da na osnovu
Čarlijevih osećanja zaključim koliko ga je ovo saznanje uznemirilo, ali se on noćas
držao posebno stoički.
„Kada dolazi?“
„Za nekoliko minuta.“ Bela je zvučala uznemirenije od svog oca.
„Kuda te vodi?“
Bela je teatralno zaječala. „Nadam se da ćeš sada iz sebe izbaciti potrebu da
izigravaš Špansku inkviziciju. Idemo da igramo bejzbol sa njegovom porodicom.“
Sekund tišine, a zatim je Čarli počeo da se smeje. „Ti ćeš igrati bejzbol?“
Čarlijev ton je jasno govorio da Bela – uprkos zanimanju njenog očuha –
nije bila veliki poklonik sporta.
„Pa, ja ću najverovatnije gledati.“
„Mora da ti se ovaj tip baš dopada.“ Sada je zvučao sumnjičavije. Na osnovu
slika koje su mu proletale kroz glavu, mislim da je pokušao da zaključi koliko ova
veza traje. Iznenada je osetio da je njegova sinoćna sumnjičavost bila potpuno
opravdana.
Pokrenuo sam motor i izveo polukružno okretanje. Završila je sa pripremom
i sada sam jedva čekao da ponovo budem s njom.
Parkirao sam iza njenog kamioneta i potrčao prema vratima. Čarli je
govorio: „Suviše mi povlađuješ.“
Pritisnuo sam zvono, pa podigao kapuljaču. Prilično sam uspešno uspevao
da prođem kao ljudsko biće, ali mi se to sada činilo mnogo značajnije nego obično.
Čuo sam kako se Čarlijevi koraci približavaju vratima, a u stopu su ih pratili
Belini. Čarlijeve misli su se kolebale između strepnje i razonode. Mislim da je još
uživao u pomisli da bi Bela bila spremna da svojevoljno učestvuje u bejzbol
utakmici; bio sam gotovo potpuno siguran da sam bio u pravu.
 Čarli je otvorio vrata, pogled je usmerio negde u visinu mog ramena;
očekivao je nekog nižeg. Podigao je pogled, pa se zaneo pola koraka unazad.
Ovu reakciju često sam imao prilike da doživim u prošlosti i nisam morao
jasnije da mu čitam misli da bih je razumeo. Kao i svakom normalnom ljudskom
biću, iznenadna blizina vampira podigla je nivo adrenalina u krvi. Strah će mu
zgrčiti stomak samo na delić sekunde, a zatim će njegov racionalni um preuzeti
kontrolu. Mozak će ga primorati da ignoriše sitna neslaganja koja su me
karakterisala kao drugog. Izmeniće fokus i videće običnog tinejdžera.
Gledao sam kako dolazi do zaključka da sam običan tinejdžer. Znao sam da
će se pitati kakva je ono čudna reakcija bila.
Iznenada mu je kroz glavu proletela Karlajlova slika i ja sam pomislio da
mora da poredi moje crte lica sa njegovim. Zaista nismo ličili, ali sličnost u tenu i
boji kose bila je dovoljna za većinu ljudi. Možda nije bila dovoljna Čarliju. On je
očigledno nečim bio nezadovoljan.
Bela je nervozno gledala preko Čarlijevog ramena.
„Uđi, Edvarde.“ Povukao se i pokazao mi da pođem za njim. Bela je morala
da mu se skloni s puta.
„Hvala, šefe Svone.“
Nasmešio se, gotovo nevoljno. „Slobodno me zovi Čarli. Daj jaknu.“
Žurno sam je skinuo. „Hvala, gospodine.“
Čarli je pokazao ka dnevnoj sobi. „Sedi, Edvarde.“
Bela je složila grimasu, očigledno jedva čekajući da krenemo.
Odabrao sam fotelju. Činilo mi se drsko da sednem na kauč, gde bi Bela
morala da sedne pored mene – ili Čarli. Verovatno je bolje držati porodicu na
okupu na zvaničnom prvom sastanku.
Beli se nije dopao moj izbor. Namignuo sam joj dok je Čarli sedao.
„Čujem da vodiš moju devojčicu da gleda bejzbol“, rekao je Čarli. A na licu
mu se jasno videlo da se zabavlja.
„Da, gospodine, to je plan.“
Sada se naglas nasmejao. „Pa, svaka ti čast, valjda.“
Učtivo sam se i ja nasmejao.
Bela je skočila. „Dobro, dosta je bilo zabave na moj račun. Hajdemo.“
Požurila je nazad u hodnik i uvukla ruke u jaknu. Čarli i ja smo je pratili. Uzeo
sam svoju jaknu i obukao je.
„Nemoj doći suviše kasno, Bela“, upozorio ju je Čarli.
„Ne brinite, Čarli, vratiću je kući rano“, rekao sam.
 Na sekundu me je oštro pogledao. „Čuvaj mi devojčicu, u redu?“
Bela je ponovo teatralno zaječala.
Osetio sam veće zadovoljstvo nego što sam očekivao kada sam rekao: „Biće
bezbedna sa mnom, časna reč, gospodine“, uveren da su te reči istinite.
Bela je izašla iz kuće.
Čarli i ja smo se nasmejali, premda je moj smeh ovog puta bio iskreniji.
Nasmešio sam se Čarliju i mahnuo mu dok sam pratio Belu napolju.
Nisam daleko stigao. Bela se zaledila na malom tremu zagledavši se u
Emetov džip. Čarli je prišao i stao iza mene da vidi šta je usporilo Belinu rešenost
da pobegne.
Iznenađeno je zviznuo. „Stavite pojaseve“, rekao je promuklo.
Glas njenog oca ju je pokrenuo. Izjurila je na pljusak. Ja sam se kretao
brzinom primerenom ljudskom biću, ali sam zahvaljujući dužim nogama prvi
stigao do suvozačevih vrata i otvorio ih. Oklevala je trenutak, odmeravajući
sedište, pa tlo, pa ponovo sedište. Duboko je udahnula i savila noge kao da se
sprema da skoči. Čarli nije mogao da vidi šta se dešava kroz prozore džipa, pa sam
je podigao na sedište. Iznenađeno je udahnula.
Otišao sam do mojih vrata, ponovo mahnuo Čarliju. Na šta je i on nemarno
mahnuo.
Bela se borila sa pojasom. Držala je u svakoj ruci po jednu kopču, pogledala
me i rekla: „Šta je ovo?“
„To je pojas za šumski teren.“
Namrštila se. „Aha.“
Nakon jedne sekunde pronašla je jezičak, ali on se nije uklapao ni u jednu
kopču u koju je pokušala da ga stavi. Nasmejao sam se njenom zbunjenom izrazu,
pa joj zakopčao pojas. Njeno srce počelo je da udara glasnije od kiše kada sam
ovlaš rukom prešao preko kože njenog vrata. Prešao sam prstima preko njenih
ključnih kostiju još jednom pre nego što sam seo i pokrenuo motor.
Dok smo se udaljavali od kuće, pomalo uplašeno je rekla: „Ovo je... ih...
veliki džip.“
„Emetov je. Nešto sam imao utisak da nećeš želeti da trčiš čitavim putem“,
priznao sam.
„Gde ga držite?“
„Preuredili smo jednu od pomoćnih zgrada i napravili od nje garažu.“
Gledala je prazan pojas iza mojih leđa. „Zar nećeš i ti staviti pojas?“
Samo sam je pogledao.
Namrštila se i počela da koluta očima, ali je zastala usred pokreta.
 „Da trčim čitavim putem?“ Glas joj se podigao za oktavu. „Hoćeš da kažeš
da ćemo deo puta ipak trčati?“
„Nećeš ti trčati“, podsetio sam je.
Zaječala je. „Biće mi muka.“
„Drži oči zatvorene i bićeš dobro.“
Zube je zarila u donju usnu.
Želeo sam da je umirim – biće bezbedna sa mnom. Nagnuo sam se i poljubio
je u teme. A zatim sam se trgao.
Kiša na njenoj kosi uticala je na njen miris na način na koji nisam očekivao.
Osećaj vatre u grlu u poslednje vreme bio je sasvim stabilan, ali sada je iznenada
buknuo. Jecaj bola oteo mi se sa usana pre nego što sam stigao da ga potisnem.
Smesta sam se uspravio i odmakao od nje. Gledala me je zbunjeno. Pokušao
sam da objasnim:
„Mirišeš dobro na kiši.“
Izraz lica joj je bio oprezan kada je upitala: „Na dobar ili loš način?“
Uzdahnuo sam. „I jedno i drugo. Uvek je i jedno i drugo.“
Kiša je poput grada tukla po vetrobranskom staklu, oštro i glasno, i zvučala
je kao da je u čvrstom stanju, a ne u tečnom. Skrenuo sam na šumsku stazu koja
će nas odvesti onoliko duboko u šumu koliko je džip mogao da ide. To će skratiti
trk za nekoliko kilometara.
Bela je zurila kroz prozor, naoko izgubljena u mislima. Pitao sam se da li ju
je moj odgovor uznemirio. Ali sam tada primetio koliko se čvrsto priljubila uz
prozor stežući drugom rukom ivicu sedišta. Usporio sam trudeći se da što je
moguće nežnije prelazim jame i kamenje na putu.
Činilo se da je njoj svako prevozno sredstvo, izuzev letargičnog dinosaura
od njenog automobila, bilo neprijatno. Možda zbog ove truckave vožnje neće biti
toliko nevoljna da putuje na najpraktičniji mogući način.
Staza se završavala na maloj čistini okruženoj tesno zbijenim jelama – bilo
je taman dovoljno mesta da okrenem vozilo. Isključio sam motor i iznenada je
zavladala gotovo potpuna tišina. Prošli smo kroz oluju; sada je kiša tek sipila.
„Izvini, Bela“, izvinio sam se. „Moramo pešice odavde.“
„Znaš šta? Mislim da ću sačekati ovde.“
Ponovo je zvučala zadihano. Pokušao sam da po njenom izrazu zaključim
koliko je ozbiljna. Nisam mogao da procenim da li je zaista toliko uplašena ili je
samo tvrdoglava.
„Šta se desilo sa tvojom hrabrošću?“, pitao sam. „Bila si izvanredna jutros.“
 Uglovi usana podigli su joj se u veoma mali osmeh. „Nisam još zaboravila
prethodni put.“
Zaobišao sam automobil do njene strane razmišljajući o njenom smešku. Je
li to ona mene malo zadirkivala?
Otvorio sam joj vrata, ali se ona nije pomerila. Mora da joj pojas i dalje
predstavlja problem. Žurno sam je oslobodio.
„Ja ću“, pobunila se. Ali sve je već bilo gotovo pre nego što je stigla da doda:
„Samo ti idi.“
Na trenutak sam razmislio o njenom izrazu. Izgledala je pomalo nervozno,
ali ne i uplašeno. Nisam želeo da odustane od putovanja sa mnom. Za početak, bio
je to najjednostavniji način kretanja. Ali i više od toga... pre Bele, trčanje mi je
bilo najmilija aktivnost. Želeo sam da to podelim sa njom.
Međutim, najpre sam morao da je ubedim da pokuša još jednom.
Možda ću pokušati da je malo bolje očaram.
Setio sam se naše ranije komunikacije. U početku sam često pogrešno
tumačio njene reakcije na mene, ali sada sam sve posmatrao kroz novi filter. Znao
sam da će, ako se prodorno zagledam u njene oči, izgubiti tok misli. A kada je
poljubim – zaboraviće svašta, zdrav razum, samoodržanje, pa čak i aktivnosti koje
je održavaju na životu kao što je disanje.
„Hmmm...“, zamislio sam se kako da nastavim dalje. „Čini se da ću morati
da ti menjam sećanja.“
Podigao sam je i nežno je spustio iz džipa. Zurila je u mene, pomalo
nervozno, pomalo uzbuđeno.
Podigla je obrve. „Da mi menjaš sećanje?“
„Tako nekako.“
U prošlosti sam najsnažnije uticao na nju kada sam želeo da otkrijem njene
tajne misli. Svestan da je uzalud, ali ipak razonođen, pokušao sam ponovo.
Zagledao sam se u njene bistre, tamne oči. Skupio sam svoje oči i u tišini ponovo
uložio veliki napor da doprem do njenih misli. Naravno, nisam ništa čuo.
Trepnula je brzo četiri puta i, umesto nervoznog izraza, na licu joj se pojavio
izraz koji je bio više... omamljen.
Osetio sam da sam na pravom putu.
Nagnuo sam se bliže i spustio obe ruke na automobil, pored njene glave.
Povukla se za pola koraka i prislonila uz vrata automobila. Da li joj je bilo
potrebno više prostora? Podigla je bradu i nagnula glavu u savršenu poziciju za
poljubac. Očigledno nije. Približio sam joj se za još nekoliko centimetara. Sklopila
je oči delimično i razdvojila usne.
 „A sada, šta te tačno brine?“, promrmljao sam.
Ponovo je brzo trepnula i glasno uvukla vazduh – nisam bio sasvim siguran
šta da radim u vezi sa njenim čestim zadržavanjem daha.
„Pa...“ Progutala je, a zatim ponovo drhtavo uvukla vazduh. „Uh, da ćemo
udariti u drvo. I umreti. A zatim povratiti.“
Nasmešio sam se redosledu događaja, pa ponovo na lice nabacio prodoran
izraz. Polako sam se sagnuo i prislonio usne u malo udubljenje između njenih
ključnih kostiju. Dah joj je zastao, a srce zatreperilo.
Prešao sam usnama na kožu njenog vrata. „Brineš li i dalje?“
Bio joj je potreban trenutak da pronađe glas. „Da?“ Prošaputala je ovu reč
nesigurno. „Da ćeš udariti u drvo... i povratiti?“
Polako sam podigao lice prateći dužinu njenog grla nosom i usnama. Sledeće
pitanje sam šapatom postavio u udubljenje ispod linije njene vilice. Oči su joj se
sasvim zatvorile.
„A sada?“
Sada je disala kratkim udasima. „Drveće?“, rekla je boreći se za dah.
„Morska bolest?“
Prešao sam usnama ovlaš preko njenog obraza, pa joj nežno poljubio najpre
jedan kapak, a zatim i drugi.
„Bela, ne misliš valjda stvarno da bih mogao da udarim u drvo, zar ne?“ Moj
glas bio je nežno prekoran. Naposletku, ona je mislila da sam dobar u svemu.
Možda bih mogao ovo da predstavim kao pitanje njene vere u mene.
„Ne“, odvratila je tiho. „Ali bih ja mogla.“
Polako i pažljivo sam prelazio usnama preko njenog obraza, zastavši na ivici
njenih usana. „Da li bih ja dozvolio da te neko drvo povredi?“
Tek neznatno sam gornjom usnom pritisnuo njenu donju usnu.
„Ne“, uzdahnula je. Bio je to nežan zvuk, gotovo gukanje.
Sada sam ovlaš prešao preko njenih usana i prošaputao: „Vidiš, nemaš
razloga da se plašiš, zar ne?“
„Ne“, složila se uz drhtav uzdah.
A zatim sam, premda mi je namera bila da savladam njen otpor, shvatio da
sam i sam potpuno savladan.
Nisam imao utisak da moj um kontroliše moje telo. Moje telo preuzelo je
kontrolu kao u lovu – nagon i apetit su potiskivali razum. Samo što sada mojim
telom nisu vladale stare potrebe kojima sam uspeo da ovladam. Bile su ovo nove
strasti i ja još nisam naučio kako da upravljam njima.
 Suviše sam grubo usne spustio na njene, a rukama privukao njeno lice svom.
Želeo sam da osetim njenu kožu na svakom delu mog tela. Želeo sam da je
približim sebi toliko da nikada niko ne može da nas razdvoji.
Ova nova vatra – vatra bez bola koja je razorila samo moj zdrav razum –
zaplamsala je čak i vrelije kada je ona snažno obavila ruke oko mog vrata i nagnula
glavu prema meni. Njena vrelina i puls bili su stopljeni sa mojim telom od grudi
do butina. Davio sam se u osećanju koje je taj dodir izazivao u meni.
Rastvorila je usne pod mojima i činilo se da svaki deo mene misli samo kako
da produbi taj poljubac.
Ironija je bila u tome što ju je spasao moj najniži instinkt.
Njen topli dah pokuljao je u moja usta i moji nevoljni refleksi su preuzeli
kontrolu – potekao je otrov, mišići su se zgrčili. Ovaj šok je bio dovoljan da me
natera da se priberem.
Teturavim korakom sam se udaljio od nje, osećajući kako mi njene ruke
klize niz vrat i grudi.
Užas mi je obuzeo misli.
Koliko sam bio blizu da je povredim? Da je ubijem?
Jasno kao što sam sada pred sobom gledao njeno uplašeno lice – video sam
svet bez nje. Razmatrao sam ovu sudbinu toliko puta da sada nisam morao da
zamišljam prostranstva tog praznog sveta, njegovu agoniju. Znao sam da to nije
svet u kom bih mogao da živim.
Ili... svet u kom je ona nesrećna. Da je, sasvim nedužno, jezikom dotakla
ivicu jednog od kao žilet oštrih zuba...
„Dođavola, Bela!“, rekao sam dahćući, jedva svestan reči koje su mi se otele.
„Ubićeš me, časna reč.“ Zadrhtao sam zgađen samim sobom.
Kada bih ubio nju, ubio bih i sebe. Njen život je bio moj jedini život – moj
krhki, ograničeni život.
Oslonila je ruke na kolena pokušavajući da dođe do daha.
„Ti si neuništiv“, promumlala je.
Bila je skoro pa u pravu u pogledu moje fizičke izdržljivosti, toliko drugačije
od njene; nije znala koliko je tesno moje postojanje bilo prepleteno s njenim. I nije
znala koliko je blizu smrti upravo bila.
„Možda sam u to verovao pre nego što sam tebe sreo“, zaječao sam, pa
duboko udahnuo. Nije mi se činilo bezbedno da budem nasamo s njom. „A sada
hajdemo odavde pre nego što uradim nešto stvarno glupo.“
 Pružio sam ruku, a ona je, činilo se, razumela potrebu za žurbom. Nije se
protivila kada sam je podigao na leđa. Obmotala je ruke i noge oko mene, a ja sam
morao na sekund da uložim napor da zadržim kontrolu uma nad telom.
„Ne zaboravi da sklopiš oči“, upozorio sam je.
Snažno je prislonila lice uz moj vrat.
Staza nije bila dugačka, ali je bila dovoljno duga da ovladam sobom. Činilo
se da nisam mogao da verujem ničemu kada su bili u pitanju moji instinkti; bio
sam siguran u jedan oblik samokontrole, ali to nije značilo da svaki drugi mogu
da uzimam olako. Moraću da se povučem i povučem granicu radi njene
bezbednosti. Moraću da ograničim fizički kontakt na neki oblik koji nije uticao na
njenu sposobnost da diše ili moju da mislim. Bilo je žalosno što je ovo drugo bilo
važnije od prvog.
Nije se nijednom pomerila. Čuo sam da diše ravnomerno i da joj srce kuca
stabilno, premda malo ubrzano. Ali nastavila je da se drži za mene i kada sam stao.
Pružio sam ruku da je pomilujem po kosi. „Gotovo je, Bela.“
Najpre je opustila ruke, duboko udahnula, a zatim opustila zgrčene noge.
Iznenada je nestalo topline njenog tela.
„O!“, dunula je.
Okrenuo sam se i video je trapavo opruženu na tlu kao da je dečja lutka
bačena na pod. Zaprepašćenje u njenim očima brzo se pretvaralo u gnev kao da
nije znala kako se tu obrela, ali je sasvim sigurno znala da je neko za to kriv.
Nisam siguran zašto mi je to bilo toliko smešno. Možda sam samo bio
preterano napet. Možda zbog silnog olakšanja koje sam osetio sada kada je
opasnost ostala iza mene. Ili mi je prosto bio potreban odušak.
Ma šta bio razlog, počeo sam da se smejem i nisam mogao da stanem.
Bela je zakolutala očima na moju reakciju, uzdahnula, pa ustala. Pokušala je
da obriše blato s jakne sa tako napaćenim izrazom da sam počeo samo još snažnije
da se smejem.
Prostrelila me je pogledom, pa odmarširala napred.
Progutao sam smeh i pojurio da je uhvatim lako za struk, pokušavajući na
silu da umirim glas kada sam je pitao: „Kuda ideš, Bela?“
Nije želela da me pogleda. „Da gledam bejzbol, odgovorila je. „Čini se da
nisi više zainteresovan za igru, ali sam sigurna da će se drugi zabaviti i bez tebe.“
„Ideš na pogrešnu stranu“, obavestio sam je.
Udahnula je jednom na nos, još tvrdoglavije podigla bradu, pa se okrenula
za 180 stepeni i odmarširala u suprotnom smeru. Ponovo sam je uhvatio. Ni ovog
puta nije išla na pravu stranu.
 „Nemoj da se ljutiš“, molio sam je. „Nisam mogao da se obuzdam. Trebalo
je da vidiš svoj izraz.“ Ponovo mi se oteo smeh.
Najzad je podigla pogled i susrela moj sa varnicama gneva u očima. „O,
samo ti imaš prava da se ljutiš?“
Setio sam se koliko nije volela dvostruke aršine.
„Nisam bio ljut na tebe“, uverio sam je.
Glas joj je bio pun otrova dok me je citirala: „’Bela, ubićeš me.’“
Veselje mi je preselo, ali nije potpuno nestalo. U tom trenutku sam, obuzet
divljom emocijom, bio iskreniji nego što sam hteo. „To je prosto bila konstatacija
činjenice.“
Okrenula se i pokušala da mi se otme iz ruku. Spustio sam jednu ruku na
njen obraz da ne bi mogla da krije lice od mene.
Pre nego što sam stigao još nešto da kažem, ona je tvrdoglavo rekla: „Bio si
ljut!“
„Jesam“, složio sam se.
„Ali upravo si rekao...“
„Nisam bio ljut na tebe.“ Sada mi ništa više nije bilo smešno. Preuzela je
krivicu na sebe. „Zar ne vidiš, Bela? Zar ne razumeš?”
Namrštila se zbunjeno i frustrirano. „Šta?“
„Nikada nisam ljut na tebe“, objasnio sam. „Kako bih mogao da budem? Na
tebe tako hrabru, punu poverenja... toplu.“ Trpeljivu, ljubaznu, saosećajnu,
iskrenu, dobru... nužnu, važnu, životvornu...“ Mogao sam da nastavim tako neko
vreme, ali me je prekinula.
„Zašto si onda...“, prošaputala je.
Pretpostavio sam da je ovom nedovršenom misli htela da kaže: Zašto si onda
onako okrutno planuo na mene?
Obuhvatio sam njeno lice rukama pokušavajući da joj poruku prenesem
očima, jednako kao i rečima, i sa još više žestine.
„Gnevan sam na sebe“, rekao sam joj. „Zato što se čini da te večito izlažem
opasnosti. Samo moje postojanje tebe izlaže opasnosti. Ponekad... zaista mrzim
sebe. Trebalo bi da sam snažniji, trebalo bi da mogu...“
Iznenadio sam se kada je prstima dotakla moje usne ne dozvoljavajući mi da
dovršim ono što sam hteo da kažem.
„Nemoj“, promrmljala je.
Zbunjenost joj je nestala s lica, ostala je samo blagonaklonost.
Podigao sam njenu ruku sa mojih usana i prislonio je na moj obraz.
 „Volim te“, rekao sam joj. „Bedan je to izgovor za ono što radim, ali to je i
dalje istina.“
Gledala me je sa takvom toplinom, takvim... obožavanjem da se činilo da
postoji samo jedan odgovor na taj pogled.
Moraće to da bude kontrolisan odgovor. Ne sme više da bude impulsivnosti.
„A sada te molim da pokušaš da se ponašaš pristojno“, promrmljao sam,
obraćajući se više sebi nego njoj.
Nežno sam na sekundu prislonio usne na njene.
Bila je veoma mirna, zadržavala je čak i dah. Žurno sam se uspravio i
sačekao da iznova počne da diše.
Uzdahnula je.
„Obećao si šefu Svonu da ćeš me vratiti kući u pristojno vreme, sećaš se?
Bolje da krenemo.“
Opet mi pomaže. Poželeo sam da moja slabost nije nju primoravala da bude
tako snažna.
„Razumem.“
Pustio sam je, pa je uhvatio za ruku da je povedem na pravu stranu. Trebalo
je da pređemo svega deset metara pre nego što smo prešli ivicu šume i izbili na
ogromno, otvoreno polje koje je moja porodica prosto zvala čistina. Drveće je
davno iz nje počistio neki glečer i sada je samo tanki sloj zemlje pokrivao stenovito
tlo. Tu su sada rasli samo trava i paprat. Bilo je to pogodno mesto za nas.
Karlajl je obeležavao teren, a Alis i Džasper su vežbali neke trikove koje su
želeli da usavrše: Ako bi Džasper unapred odlučio da trči u određenom smeru,
Alis je mogla da vidi njegovu odluku i baci loptu na njegovu novu poziciju pre
nego što se on pokrene. Nije im to davalo veliku prednost, ali, s obzirom na to da
smo bili prilično ravnopravni, sitnica je mogla da ih natera postanu još naglašenije
takmičarski nastrojeni.
Ezme je čekala Belu i mene, a Emet i Rozali su sedeli pored nje. Kada smo
se pojavili, video sam kako Rozali izvlači ruku iz Ezmine pre nego što nam je
okrenula leđa i udaljila se.
Pa, nije obećala da će biti fina. Znao sam da je samo njeno prisustvo veliki
ustupak.
Potpuno budalasto. Ezme se nije slagala sa mnom. Pokušavala je čitavog
poslepodneva da oraspoloži Rouz, bezuspešno, i bila je ozlojeđena.
Biće sve u redu kada počnemo da igramo, mislio je Emet. Kao i ja, i njemu
je laknulo što je Rouz uopšte došla.
 Ezme i Emet prišli su nam da nas pozdrave. Uputio sam Emetu
upozoravajući pogled, a on mi se nasmešio. Ne brini, obećao sam.
Sa interesovanjem je posmatrao Belu. Jedno je bilo boraviti u blizini ljudi u
njihovom svetu, ali je sasvim drugo bilo primiti ljudsko biće u posetu. Bilo je to
uzbudljivo. I još ljudsko biće koje je sada, u njegovoj glavi, bilo manje-više član
porodice. Imao je samo pozitivna iskustva sa proširenjem porodice. I jedva je
čekao da u porodicu uvrsti i Belu.
Možda bih uživao u njegovom entuzijazmu da ispod njegove fascinacije
nisam osetio nešto novo. Video sam da nije sumnjao u Alisinu verziju budućnosti.
Biću strpljiv. Svi će oni s vremenom razumeti.
„Jesmo li to vas čuli, Edvarde?“, pitala je Ezme. Govorila je glasnije nego
što je bilo potrebno da se Bela ne bi osećala izostavljeno.
„Zvučalo je kao da se medved guši“, dodao je Emet.
Bela se stidljivo nasmešila. „To je bio on.“
Emet joj se osmehnuo zadovoljan što je bila voljna da prihvati šalu.
„Bela je i nehotice bila duhovita“, objasnio sam.
Alis je sada jurila prema nama. Pretpostavljao sam da ne bi trebalo da me
brine što je toliko dosledna sebi. Mnogo je bolje od mene znala šta bi moglo da
uplaši Belu, a šta ne bi.
Zaustavila se i udaljila se za dužinu ruke.
„Vreme je“, rekla je svečano, trudeći se da, radi Bele, zvuči kao proročica.
Baš u tom trenutku grmljavina je razbila tišinu. Odmahnuo sam glavom.
„Sablasno, zar ne?“, rekao je Emet Beli tiho, pa joj namignuo kada se
iznenadila što joj se obraća. Nasmešila mu se tek sa blagim oklevanjem.
Pogledao me je. Dopada mi se.
„Hajdemo!“, poterala nas je Alis, uhvativši Emeta za ruku. Tačno je znala
koliko dugo ćemo moći nesputano da igramo i nije želela da traći vreme.
Emet nije bio ništa manje željan da počne da igra. Zajedno su pojurili prema
Karlajlu.
Mogu li da ostanem nasamo s njom na trenutak? Želim da se oseća prijatno
pored mene, molila je Ezme. Video sam koliko joj znači da je Bela doživi kao
osobu i prijatelja, ne kao nešto čega bi se trebalo bojati. Klimnuo sam, a zatim se
okrenuo Beli.
„Jesi li spremna za igru?“, nasmešio sam se, zaključivši na osnovu Čarlijevih
komentara da ovo nije bilo njoj svojstveno. Pa, nadajmo se da ćemo uspeti da je
zabavimo.
„Napred?“
 Nasmejao sam se njenom odglumljenom oduševljenju, pa uslišio Ezme želju
i pojurio za Emetom i Alis.
Dok sam se pridruživao ostalima, slušao sam kako Ezme razgovara sa
Belom. Nije želela da deli ni da izvlači informacije – prosto je želela da
komunicira sa Belom – ali sam ja ipak bio usredsređen na njihov razgovor. Pažnja
mi je bila podeljena između njihovog razgovora i onoga što se dešavalo oko mene.
„Edvard i ja već smo odabrali timove“, rekla je Rozali. „Džasper i Emet su
sa mnom.“
Alis nije bila iznenađena. Emetu su se dopadali izgledi. Džasper je bio manje
oduševljen; on je voleo da igra sa Alis, a ne protiv nje. Karlajl je bio, kao i ja,
srećan što je Rozali uopšte pristala da učestvuje u igri.
Ezme se žalila na naše nesportsko ponašanje, očigledno pripremajući Belu
za najgore.
Karlajl je izvadio novčić. „Biraj, Rouz.“
„Ona je odabrala tim“, pobunio sam se.
Karlajl me je pogledao, pa značajno pogledao u Alis, koja je već videla da
će biti glava.
„Rouz“, ponovio je, pa bacio novčić.
„Glava.“
Uzdahnuo sam, a ona se nasmešila. Karlajl je uhvatio novčić i okrenuo na
podlakticu.
„Glava“, potvrdio je.
„Mi ćemo udarati“, rekla je Rozali.
Karlajl je klimnuo, pa su on i Alis otišli da zauzmu pozicije u polju. Ezme
je sada pričala Beli o svom prvom sinu i ja sam ostao iznenađen intimnim smerom
koji je ovaj razgovor poprimio. Ovo je bila Ezmina najbolnija rana, ali je vrlo
nežno i sabrano o njoj pričala. Pitao sam se zašto je odlučila da podeli tu priču.
A možda Ezme nije to odlučila. Bilo je nečega u načinu na koji je Bela umela
da sluša... Nisam li i sam jedva čekao da joj kažem sve svoje mračne tajne? Nije
li mladi Džejkob izdao drevni sporazum prosto zato da bi nju razonodio? Mora da
na svakoga ovako utiče.
Zašao sam duboko u levu polovinu terena. I dalje sam jasno čuo Belin glas.
„Znači da vam ne smeta? Što sam ja... potpuno pogrešna za njega?“, pitala
je Bela.
Siroto dete, pomislila je Ezme. Mora da je ovo za nju sve strašno.
„Ne“, rekla je Beli i ja sam čuo da govori istinu. Ezme je samo želela da
budem srećan. „Tebe želi. Nekako će se sve srediti.“
 Ali, kao i Emet, ona je videla samo jedan način. Bilo mi je drago što sam
dovoljno daleko da Bela ne može da mi jasno vidi lice.
Alis je čekala da Ezme zauzme svoju sudijsku poziciju, i povede Belu sa
sobom, pre nego što je stala na improvizovani brežuljak.
„Dobro, pripremite se“, doviknula je Ezme.
Alis je bacila prvu loptu. Emet je, suviše željan da otpočne igru, silovito
zamahnuo palicom i prošao njome toliko bluzu lopte da je pritisak vazduha
poremetio njenu savršeno ravnu putanju. Džasper je uhvatio loptu u vazduhu, a
zatim je bacio Alis.
„Je li to bila dobra lopta?“, čuo sam Belu kako šapatom pita Ezme.
„Ako je ne pogode, jeste“, odgovorila je Ezme.
Alis je bacila još jednu loptu preko baze. Emet je bolje procenio zamah.
Počeo sam da trčim i pre nego što sam čuo detonaciju udara palice o lopticu.
Alis je već videla kuda će lopta krenuti i da ću biti dovoljno brz. To je
donekle oduzimalo draž igri – Rouz je trebalo da zna da ne sme da dozvoli da Alis
i ja igramo u istom timu – ali bio sam rešen da pobedim večeras.
Vraćao sam se sa loptom do ivice čistine kada sam čuo kako Ezme govori
Emetu da se povuče.
„Emet udara loptu najjače, ali Edvard trči najbrže“, objasnila je Ezme Beli.
Nasmešio sam im se srećan što vidim da se Bela zabavlja. Oči su joj bile
raširene, ali joj se licem širio i osmeh.
Emet je zauzeo Džasperovo mesto iza kućne baze, dok je Džasper preuzimao
palicu, premda je bio red na Rozali da hvata loptu. To me je ljutilo; mogla je da se
nađe u krugu prečnika od tri metra od Bele a da to ne bude preveliki teret za nju.
Počinjao sam da žalim što sam insistirao da dođe.
Džasper nije nameravao da vidi koliko brzo mogu da trčim; znao je da ne
može da izbaci loptu daleko kao Emet. On je krajem palice zahvatio Alisinu loptu,
poslavši je dovoljno blizu Karlajlu da je bilo jasno da će ovaj morati da potrči za
njom. Karlajl se bacio udesno da pokupi, pa potrčao da pre Džaspera stigne do
prve baze. Bilo je tesno, ali je Džasper stopalom dotakao bazu neposredno pre
nego što je Karlajl dotakao njega.
„Osvojena baza“, izjavila je Ezme.
Bela se podigla na vrhove prstiju, rukama je pokrivala uši, a slovo v joj se
jasno videlo između obrva, ali se opustila kada su Karlajl i Džasper ustali.
Pogledala me je i vratila osmeh na lice.
Osećao sam opipljivu napetost kada je Rozali uzela palicu. Premda joj je
Bela bila izvan vidnog polja dok je stajala okrenuta prema Alis, Rozali kao da je
povila ramena unapred, dalje od Bele. Telo joj je bilo kruto, a na licu joj se jasno
videlo gnušanje.
Prostrelio sam je pogledom, a ona je izvila usnu.
Želeo si da dođem.
Ovo joj je dovoljno skrenulo pažnju da Alisina prva lopta proleti pored nje
Emetu u ruku. Namrštila se još više i pokušala da se usredsredi.
Alis je ponovo bacila loptu prema Rouz; a ova ju je ovog puta delimično
dohvatila i poslala je iza treće baze. Potrčao sam, ali je Alis već uhvatila loptu.
Umesto da izbaci Rouz, za šta je imala vremena, Alis se okrenula i pojurila prema
kući. Džasper je već bio na pola puta između treće baze i kuće. Spustio je rame
kao da namerava da obori Alis sa baze na isti način kao Karlajla, ali Alis nije
sačekala da je on napadne. Izvela je lukav manevar koji je delimično bio okret, a
delimično proklizavanje, pa kliznula pored njega i tagovala ga s leđa. Ezme je
povikala, ali Rozali je iskoristila gužvu i stigla do druge baze.
Mogao sam da naslutim njihov sledeći potez pre nego što je Emet ponovo
zamenio mesto sa Džasperom. Emet će žrtvovati loptu i poslati je daleko da bi
Rouz mogla da se vrati na kućnu bazu. Alis je videla to isto, ali se činilo da će im
to i poći za rukom. Pomerio sam se nazad do linije drveća, ali ako potrčim prema
mestu na koje je Alis videla loptu kako leti pre nego što ju je Emet poslao tamo,
Ezme će me kazniti za varanje. Zgrčio sam mišiće spreman da pojurim – ne za
loptom već Alisinom vizijom.
Emet je ovu loptu poslao pre visoko nego daleko, svestan da je gravitacija
sporija od mene. Upalilo je, i ja sam mogao samo da škripim zubima dok je Rouz
dodirivala kućnu bazu.
Bela je, međutim, bila oduševljena. Tapšala je sa širokim osmehom na licu
oduševljena igrom. Rozali nije reagovala na Belin spontani aplauz – nije čak htela
ni da je pogleda, već je samo zakolutala očima prema meni – ali sam se iznenadio
kada sam čuo da je neznatno... smekšala. Pretpostavljao sam da to i nije bilo toliko
neobično; znao sam koliko Rouz žudi za divljenjem.
Možda bi trebalo da joj prenesem neke Beline komplimente na račun njene
lepote... ali možda mi ne bi poverovala. Kada bi sada pogledala u Belu, videla bi
njeno očigledno divljenje. To bi verovatno dodatno smekšalo Rouz, ali je ona
odbijala da pogleda Belu.
Ipak se u meni probudila nada. Malo vremena i mnogo komplimenata... i
osvojićemo Rouz.
I Emet je uživao u Belinom uzbuđenom divljenju. Već mu se dopadala i više
nego što je očekivao, a i utakmica mu je bila zabavnija sa ovako živom publikom.
A Emet je zabavu voleo jednako koliko je i Rouz volela divljenje.
 Karlajl, Alis i ja smo utrčali kada je Rozalin tim zauzeo teren. Bela me je
pozdravila sa ogromnim očima i širokim osmehom.
„Šta misliš?“, pitao sam.
Nasmejala se. „Jedno je sigurno, nikada više neću moći mirno da sedim i
gledam dosadnu utakmicu Prve lige.“
„A čini se da si to često u prošlosti radila.“
Skupila je usne. „Malo sam razočarana.“
Nije izgledala razočarano. „Zašto?“
„Pa, bilo bi lepo kada bih mogla da pronađem barem nešto što ne umeš da
radiš bolje od svih drugih na planeti.“
Uh!
Rozali nije bila jedina koja je glasno zaječala na ovo, ali je bila najglasnija.
Koliko će potrajati to gledanje okicama, pitala je. Oluja neće trajati doveka.
„Na mene je red“, rekao sam Beli. Uzeo sam palicu sa mesta na koje ju je
Emet bacio i pošao prema bazi.
Karlajl je čučnuo iza mene. Alis mi je pokazala smer Džasperove lopte.
Postavio sam palicu tako da sam loptu samo spustio u polje.
„Kukavice“, zarežao je Emet dok je pokušavao da uhvati loptu koja je
nepredvidivo poskakivala. Rouz me je čekala na drugoj bazi, ali sam stigao na
vreme. Prostrelila me je pogledom, a ja sam joj se nasmešio.
Karlajl je stao na ploču i zauzeo položaj da dočeka loptu. Čuo sam njegovu
nameru, i video Alisino predviđanje da će biti uspešan. Zauzeo sam položaj
pripremivši svaki mišić za pokret. Džasper je munjevito bacio loptu i zavrteo je
pri bacanju – a Karlajl je savršeno postavio palicu.
Poželeo sam da upozorim Belu da ponovo pokrije uši.
Zvuk koji se začuo kada je Karlajl dočekao loptu nije bio nešto što je
preterano ubedljivo moglo da se objasni kao grmljavina. Sreća je bila što ljudi nisu
bili preterano sumnjičavi i što nisu želeli da veruju ni u šta neprirodno.
Potrčao sam osluškujući kroz odjek udarca zvuk Rozalinog trka kroz šumu.
Ako je išla dovoljno brzo – ali ne, Alis je videla kako lopta pada na tlo.
Stigao sam do kućne baze pre nego što je lopta bila na pola puta do svog
konačnog odredišta. Karlajl je tek stizao do prve baze. Bela je brzo trepnula kada
sam se zaustavio nekoliko koraka od nje kao da nije mogla sasvim da prati moj
trk.
„Džaspere!“, povikala je Rozali odnekud duboko iz šume. Karlajl je
proleteo pored treće baze. Džasper je pojurio prema bazi, ali se Karlajl proklizao
ispod njega neposredno pre nego što mu je lopta pala na dlan.
 Ezme je povikala: „Osvojena baza.“
„Prelepo“, čestitala nam je Alis podižući dlan u sportski pozdrav. Obojica
smo dotakli njen dlan svojim.
Svi smo čuli kako Rozali škripi zubima.
Stao sam pored Bele, pa prepleo prste sa njenima. Nasmešila mi se obraza i
nosa ružičastih od hladnoće, ali su joj oči sijale od uzbuđenja.
Alis je razmišljala o sto različitih načina da udari loptu dok je uzimala palicu,
ali nije mogla da vidi kako da nadmudri Džaspera i Emeta. Emet je bio blizu treće
baze svestan da Alis nema snage da prestigne Rozalin položaj u terenu.
Džasper je bacio brzu loptu, a Alis ju je bacila prema desnoj strani terena.
Pojurio je brzo prema lopti, zgrabio je i tagovao bazu pre nego što je Alis stigla
do nje.
„Aut.“
Stegao sam Beli prste još jednom, pa otišao da zauzmem poziciju.
Ovog puta sam pokušao da prođem pored Rozali, ali Džasper je bacio sporu
loptu, ne dozvolivši mi da iskoristim inerciju kako sam planirao. Usmerio sam je
prema tlu, ali sam stigao samo do prve baze pre nego što me je Rozali blokirala.
Karlajl je udario loptu pravo u stenu u nadi da će odskočiti dovoljno da mi
pruži priliku da obiđem baze, ali je Džasper skočio i brzo je vratio u igru. Emet
me je saterao u ćošak na trećoj bazi.
Alis je prolazila kroz mogućnosti dok se približavala bazi, ali nijedna nije
obećavala. Dala je sve od sebe i udarila je loptu što je snažnije mogla niz desnu
faul liniju. Džasper nije zagrizao mamac, nije čak ni pokušao da je taguje pre nego
što je vratio loptu Emetu, koji je stajao kao betonski zid ispred kućne baze. Nisam
imao mnogo izbora. Nije bilo šanse da prođem pored njega, ali ako naš čitav tim
ostane zarobljen u bazama – prema našim porodičnim pravilima – onda je to
automatski bio kraj izmene.
Pojurio sam prema Emetu, koga je moja odluka oduševila, ali je i pre nego
što sam stigao da pokušam da ga zaobiđem i stignem do baze, Rozali već počela
da se žali.
„Ezme... pokušava da silom postigne aut.“ Ovo je takođe bilo protivno
porodičnim pravilima.
Naravno, Emet me je tagovao, jer nije bilo načina da ga zaobiđem.
„Varalice“, prosiktala je Rouz.
Ezme me je prekorno pogledala. „Rouz je u pravu. Idi u polje.“
Slegnuo sam ramenima i otišao u spoljno polje.
 Rouzin tim je ovog puta bio bolji. I ona i Džasper su iskoristili Emetove
snažne udarce, premda sam bio prilično siguran da je varala. Putanja lopte se
promenila u letu gotovo kao da ju je nešto manje skrenulo s kursa, ali sam bio
predaleko u drveću da bih video odakle je projektil stigao. No barem sam imao
vremena da izbacim Emeta. Rozalin sledeći dugački udarac bio je suviše nizak;
Alis je uspela da ga dohvati. Džasper je ponovo stao na bazu, ali sam ja zaustavio
Emetovu loptu, koja je išla iznad zemlje, ne dotičući je pre nego što je stigla do
šume, a Karlajl je zarobio Džaspera između nas na putu do treće baze.
Kako je igra odmicala, pokušavao sam da pratim Belu da vidim da li se
dosađuje. Ali svaki put kada bih je pogledao, ona je bila potpuno zaneta igrom.
Ovo je za nju bilo nešto sasvim novo. Znao sam da ovo nije ni nalik ljudskom
bejzbolu. Pratio sam njen izraz čekajući da sa njega nestane uzbuđenja. Pred nama
je bilo još nekoliko sati oluje, a Emet i Džasper neće želeti da propuste ni minut.
Ako se Bela umori, ili joj postane hladno, ja ću izaći iz igre. Trgao sam se u sebi
razmišljajući kako će Rozali na to reagovati. Dobro, pa, preživeće.
Postajali smo sve nepristojniji jedni prema drugima kako je rezultat varirao,
a ja sam se zapitao šta će Bela pomisliti o nama, bez obzira na Ezmino upozorenje.
Ali, kada je Rozali povikala da sam „bedna, prevarantska alatka“ (jer sam znao
tačno na koje drvo da se popnem da bih uhvatio njenu loptu), a kasnije i „leprozna
svinja“ (jer sam je tagovao na trećoj bazi), Bela se zajedno sa Ezme nasmejala.
Rozali nije bila jedina koja je dobacivala uvrede u toku igre, ali ovog puta Karlajl
nije bio jedini koji to nije radio. Ja sam se ponašao kako dolikuje, premda sam
video da je to Rozali nerviralo više nego da sam joj uzvratio istom merom.
Tako da je ovo za mene bila povoljna situacija.
Bili smo u jedanaestoj izmeni – naše izmene nikada nisu trajale duže od
nekoliko minuta; nismo se zaustavljali na nekom određenom broju, prosto smo
stajali kada bi oluja stala – i Karlajl je prvi udarao palicom. Alis je videla još jedan
veliki udarac, i ja sam poželeo da je neko od nas na bazi. I naravno, Emet –
zauzevši svoj red na brdu – nije mogao da odoli da ne baci brzu loptu pored
Karlajla, čime mu je dao silu koja mu je omogućila da toliko snažno udari loptu
da je ona proletela pre nego što je Rozali uopšte imala priliku da je zaustavi. Zvuk
se odbio od planina i bio je više nalik na eksploziju nego na grmljavinu.
Dok je taj zvuk još odjekivao oko nas, meni je pažnju privukao jedan drugi
zvuk.
„O!“, zvuk se oteo Alis kao da ju je neko udario.
Bujica slika pokuljala je kroz njenu glavu. Nerazumljivo se sručila lavina
novih budućnosti naoko potpuno međusobno nepovezanih. Neke su bile
zaslepljujuće blistave, a neke toliko mračne da ništa nije moglo da se vidi. Hiljadu
različitih pozadina, a većina je bila nepoznata.
 Ništa nije ostalo od budućnosti u koju je pre ovog trenutka bila potpuno
sigurna. Ma šta da se promenilo, bilo je dovoljno veliko da ne ostavi netaknut
nijedan deo naše sudbine. I Alis i ja smo osetili napad panike.
Usredsredila se. Radila je brzo, pratila nove vizije od samog početka.
Uzavrele slike su se sve slivale u jedan uzak trenutak veoma blizu sadašnjem,
gotovo neposredan.
Tri nepoznata lica. Tri vampira koje je videla kako trče prema nama.
Pojurio sam prema Beli pomislivši da smesta pobegnem sa njom. Ali bile su
tu bliske budućnosti nas dvoje samih, brojčano nadjačanih...
„Alis?“, pitala je Ezme.
Džasper je pojurio do Alis gotovo brže nego ja do Bele.
„Nisam videla“, prošaputala je. „Nisam mogla da procenim.“
Sada je poredila vizije. Starije vizije govorile su da će troje stranaca sutra
uveče doći do kuće. Bila je to budućnost za koju sam se pripremio; Bela i ja smo
u toj verziji bili daleko.
Nešto ih je nateralo da promene planove. Pošla je napred, svega nekoliko
minuta u novi vremenski okvir. Prijateljski susret je bio moguć, predstavljanje,
zahtev. Alis je shvatila šta se desilo. Ali ja sam se uhvatio za činjenicu da je Bela
bila u ovoj viziji, da je tiho stajala u pozadini.
U ovom trenutku svi smo stajali zbijeni u krugu u čijem središtu se nalazila
Alis.
Karlajl se sagnuo prema njoj, pa spustio ruku na njenu nadlakticu. „Šta je
bilo, Alis?“
Alis je žurno odmahnula glavom kao da pokušava da natera slike u glavi da
se slože tako da to ima smisla. „Putovali su mnogo brže nego što sam mislila.
Perspektiva mi je bila pogrešna.“
„Šta se promenilo?“ Džasper je bio sa Alis toliko dugo da je bolje od svih
osim možda mene razumeo kako njen talenat funkcioniše.
„Čuli su nas kako igramo“, rekla nam je Alis; stranci će otkriti ovaj podatak
u prijateljskoj verziji događaja. „I to ih je nateralo da promene trasu.“
Svi su se zagledali u Belu.
„Kada?“, pitao je Karlajl okrećući se prema meni.
Nije mi bilo lako da ih čujem na ovakvoj udaljenosti. Od koristi je bilo to
što u planinama oko nas, ovako kasno i po ovakvoj oluji, nije bilo ljudi. A od
koristi je bilo što nije bilo ni drugih vampira. Vampirski umovi bili su malo
zvučniji; mogao sam da ih čujem sa veće udaljenosti, da lakše odredim njihov
položaj. Pa sam uspeo da ih pronađem – zahvaljujući obeležjima koja sam video
u Alisinoj viziji – ali samo sam mogao da čujem dominantne misli.
„Za manje od pet minuta“, rekao sam mu. „Trče – žele da igraju.“
Ponovo mu je pogled poleteo prema Beli. Moraš da je odvedeš odavde.
„Možeš li da stigneš?“
Alis se usredsredila na jednu nit mogućnosti. Pokušaj bega, Belu na mojim
leđima.
Bela me nije mnogo usporila – nije me usporio teret njene težine, već potreba
da se krećem oprezno da je ne bih povredio – ali ne bih bio dovoljno brz. Ova nit
bila je povezana sa onom drugom budućnosti koju sam video: nas okružene i
brojčano nadjačane...
Neznanci nisu bili toliko uzbuđeni zbog bejzbola da bi bili nemarni. Alis je
videla da će na čistinu izbiti iz tri različita ugla, vršili su izviđanje pre nego što su
se pregrupisali i pojavili se zajedno. Ako me neko od njih čuje kako trčim, doći će
svi da provere šta se dešava.
Odmahnuo sam glavom. „Ne, ne noseći...“
Karlajlove misli su se zabrinuto uskomešale.
Prosiktao sam: „A i poslednje što želimo jeste da osete miris i krenu u lov.“
„Koliko?“, pitao je Emet.
„Troje“, zarežala je Alis.
Emet je frknuo. Ovaj zvuk je toliko bio u neskladu sa napetošću da sam
mogao samo prazno da zurim u njega.
„Troje?“, rekao je prezrivo. „Neka dođu.“
Karlajl je razmatrao mogućnosti, ali sam ja već video da postoji samo jedna.
Emet je bio u pravu: Bilo nas je dovoljno da bi stranci mogli da zapodenu sukob
samo ako imaju snažnu želju za smrću.
„Nastavimo sa igrom“, složio se Karlajl, premda nisam morao da čitam misli
da bih čuo koliko je nezadovoljan ovom odlukom. „Alis je rekla da su samo
znatiželjni.“
Alis je počela da češlja sve mogućnosti za susret ovde na terenu, slike su
sada, nakon što je odluka doneta, bile čvršće. Većinom su to bile mirne slike,
premda su sve započinjale napetošću. Postojalo je nekoliko odstupanja na spektru
ishoda u kojima je nešto podstaklo sukob, ali su te niti bile manje jasne. Alis nije
mogla da vidi šta je okidač sukoba – neka odluka koja još nije doneta. Nije videla
nijednu stabilnu verziju koja bi za posledicu imala fizički okršaj ovde.
Ali mnogo toga još nije mogla da rastumači. Ponovo sam video zaslepljujuće
sunce, i nijedno od nas nije razumelo gde se to nalazi.
 Znao sam da je Karlajlova odluka jedina, ali sam ipak osećao mučninu. Kako
sam mogao da dozvolim da se ovo desi?
„Edvarde“, prošaputala je Ezme. Jesu li žedni? Love li sada?
U mislima im nije bilo žeđi, a u Alisinoj viziji, koja je svake sekunde
postajala sve jasnija, oči su im bile zasićene crvene boje.
Odmahnuo sam glavom.
Barem je to nešto. Bila je gotovo jednako užasnuta kao i ja. I ona je, kao i
ja, pokušavala da se izbori sa mislima da je Bela u opasnosti. Premda Ezme nije
bila borac, čuo sam koliku je žestinu zbog ovoga osećala. Braniće Belu kao da joj
je ona jedino dete.
„Hvataj, Ezme“, naložio sam. „Ja ću sada suditi.“
Ezme je brzo zauzela moje mesto, ali je bila usredsređena na Belin položaj.
Niko nije želeo da zađe duboko u teren. Držali su se blizu i svi su ćulili uši prema
šumi. Alis, kao ni Ezme, nije nameravala da se odvaja od Bele. Njene zaštitničke
misli nisu bile kao Ezmine – nisu bile tako materinske – ali sam video da će i ona
štititi Belu po svaku cenu.
Usprkos mučnini koja me je proždirala, osećao sam nalet zahvalnosti zbog
njihove posvećenosti.
„Raspusti kosu“, rekao sam Beli tiho.
Nije to bila neka maska, ali najočiglednija ljudska odlika, pored mirisa i
otkucaja srca – bila je njena koža. Što je više budemo mogli sakriti...
Smesta je svukla gumicu sa konjskog repa, rastresla kosu i pustila je da joj
sakrije lice. Jasno je bilo da je razumela potrebu da se sakrije.
„Oni drugi dolaze sada“, izjavila je. Glas joj je bio tih ali ravnomeran.
„Da“, rekao sam. „Ne pomeraj se, ćuti i ne odvajaj se od mene, molim te.“
„To neće pomoći“, promrmljala je Alis. „Mogla sam da je namirišem sa
druge strane terena.“
„Znam“, brecnuo sam se.
„Šta te je Ezme pitala?“, prošaputala je Bela.
Pomislio sam da slažem. Mora da je već užasnuta. Ali rekao sam joj istinu:
„Pitala je da li su žedni.“
Srce joj je zagrmelo, preskočilo otkucaj, pa nastavilo brže nego pre.
Neodređeno sam bio svestan da se drugi pretvaraju da nastavljaju sa igrom,
ali su moje misli bile toliko usredsređene na ono što je sledilo da nisam primećivao
njihovu fasadu.
Alis je gledala kako njene vizije postaju jasnije. Video sam kako će se
podeliti, kojim će putem doći i gde će se sastati pre nego što izađu pred nas.
Laknulo mi je kada sam video da niko od njih neće naići na Belin raniji trag pre
nego što izbije na čistinu. Možda je zato Alisina vizija opreznog ali srdačnog
susreta i dalje bila čvrsta. Naravno, otvaralo se još stotinu mogućnosti nakon što
dođu do nas. Video sam sebe u brojnim verzijama kako branim Belu, a ostali su
bili pored mene – dobro, Rozali je stajala pored Emeta; činilo se da ona ne želi da
štiti nikoga osim njega. Bilo je nekoliko krhkih budućih niti u kojima je dolazilo
do borbe, ali su bile nestabilne kao para. Nisam mogao dobro da vidim ishod.
Čuo sam njihove umove kako nam se približavaju, još su bili daleko, ali su
bili jasniji. Bilo je očigledno da niko od njih ne gaji neprijateljstvo prema nama,
premda je ona koja je pratila čopor – riđokosa žena koju je Alis videla – bila
plahovita i uznemirena. Bila je spremna da beži ako makar i nasluti da bismo mogli
biti agresivni. Dvojica muškaraca bila su uzbuđena zbog mogućnosti da se malo
razonode. Činilo se da nemaju problem da priđu grupi stranaca i ja sam
pretpostavio da su bili nomadi koji su znali kako stvari stoje na severu.
Sada su se podelili, da pokriju sve mogućnosti pre nego što nam se otkriju.
Da Bela nije bila ovde, da je odbila da provede veče gledajući nas kako
igramo... pa, verovatno bih bio s njom. A Karlajl bi me pozvao da mi kaže da su
neznanci stigli ranije. Bio bih uznemiren, naravno. Ali bih znao da nisam nigde
pogrešio.
Zato što je trebalo da predvidim ovu mogućnost. Buka razigranih vampira
je veoma specifičan zvuk. Da sam odvojio vreme da razmislim o svim
mogućnostima, da nisam prihvatio Alisinu viziju da će neznanci doći sutra kao
jevanđelje – da je nisam uzeo zdravo za gotovo, da se tako izrazim – da sam bio
obazriv umesto oduševljen...
Pokušao sam da zamislim kako bih se osećao da je do ovog susreta došlo
pre šest meseci, pre nego što sam video Belino lice. Mislio sam da bih bio...
spokojan. Nakon što bih im pročitao misli, bio bih siguran da nema razloga za
brigu. Verovatno bih bio uzbuđen zbog pridošlica i varijacija koje bi mogle da
unesu u obrazac naše uobičajene igre.
Sada sam osećao samo užas, paniku... i krivicu.
„Žao mi je, Bela“, prošaptao sam tek dovoljno glasno da me čuje. Neznanci
su bili suviše blizu da bih rizikovao da govorim glasnije. „Bilo je glupo i
neodgovorno ovako te dovesti u opasnost. Strašno mi je žao.“
Samo je zurila u mene raširenih očiju. Njihovo kretanje sada se čulo.
Promenio sam položaj tako da moje telo sakrije njeno i počeo tiho da udaram
stopalom u ritmu otkucaja njenog srca nadajući se da ću ga prikriti što duže budem
mogao tako što ću napraviti uverljiv izvor zvuka.
 Karlajl se okrenuo prema šapatu njihovih stopala, a ostali su sledili njegov
primer. Nećemo odati ništa od naših prednosti i pretvaraćemo se da se upravljamo
samo našim izoštrenim vampirskim čulima.
Čekali smo, zaleđeni, nepomični, kao isklesani iz stena oko nas.
 22. LOV

Kada su neznanci izbili na čistinu, njihova lica bila su mi već toliko dobro poznata
da se činilo kao da ih prepoznajem, a ne da ih vidim prvi put.
Sitniji, neugledniji muškarac krenuo je prema nama na čelu, ali je žurno,
uvežbanim manevrom, završio pozadi.
Bio je usredsređen na naš broj i izdvajao je pretnje. Pretpostavio je da smo
pripadnici dve ili možda tri prijateljske zajednice koje su se sastale da odigraju
utakmicu. Bio je veoma svestan Emeta, koji je kao gromada stajao pored Karlajla.
A zatim i mene, očigledno uzrujanog; bilo je neobično videti vampira da se
uznemireno trza. Niko od njih nije znao šta da misli o mom ritmičnom udaranju
stopalom.
Na jedan majušni deo sekunde borio sam se sa osećanjem da nešto nedostaje
u njegovom zbiru, ali morao sam da se koncentrišem na previše detalja da bih imao
vremena da pratim taj utisak.
Muškarac na čelu bio je visok i naočitiji od proseka, čak i među vampirima.
Njegove misli bile su pune samopouzdanja. Njegova zajednica nije želela da stvara
nevolje ovde i, razume se, ova veća grupa zajednica bila je iznenađena što im
prilaze neznanci, ali je on bio uveren da ćemo uskoro postići sporazum. I on je
reagovao na Emetovu masivnu pojavu i moju napetost, ali mu je zatim pažnju
odvukla Rozali.
Pitam se ima li par? Hmm: čini se da su brojčano prilično izjednačeni.
Prešao je pogledom preko nas ostalih, pa se vratio na Rouz.
Žena vatrenocrvene kose bila je napetija od bilo koga od nas, telo joj je
gotovo treperilo od teskobe. Njoj je bilo teško da skloni prodoran pogled sa Emeta.
Previše ih je. Loran je budala.
Već je napravila mentalni spisak hiljadu različitih putanja za beg. Trenutno
je verovala da je za nju najbolje da pojuri na sever do Sališkog mora, gde nećemo
moći da pratimo njen miris. Pitao sam se zašto se nije odlučila za mnogo bližu
obalu Tihog okeana, ali nisam mogao da vidim njene razloge ako nije razmišljala
o njima.
Uhvatio sam sebe kako se nadam da će napeta žena potražiti zaklon i da će
je drugi pratiti, ali Alis to nije videla.
Riđokosa je gledala neuglednijeg muškarca i čekala da on počne prvi da
beži. Ponovo joj je pogled skrenuo prema Emetu i nevoljno se približila prateći
ostale.
 Ni dvojica muškaraca nisu bila kadra da na duže vreme sklone pogled sa
Emeta. Uhvatio sam sebe kako odmeravam svog brata. Večeras je izgledao čak
krupnije nego inače, i bilo je nečeg obeshrabrujućeg u njegovom napetom miru.
Loran je, i dalje predvodnik, bio siguran u svoj plan. Ako naše zajednice
mogu da se slažu međusobno, onda mogu da se slažu i sa njegovom. Svi će se
smiriti i onda ćemo igrati. A on će upoznati blistavu plavokosu...
Nasmešio se, prijateljski usporavajući trk, da bi zatim potpuno stao na
nekoliko metara od Karlajla. Pogledom je preleteo preko Rozali, Emeta i mene,
pa je vratio pogled na Karlajla.
„Učinilo nam se da smo čuli igru“, rekao je. Govorio je sa blagim francuskim
naglaskom, ali mu je unutrašnji glas dolazio na engleskom. „Ja sam Loran, a ovo
su Viktorija i Džejms.
Činilo se da ovaj urbani putnik i njegovo dvoje sirovijih sledbenika nemaju
mnogo toga zajedničkog. Ženu je nerviralo njegovo predstavljanje; nju je gotovo
sasvim obuzela potreba da beži. Drugi muškarac, Džejms, bio je donekle
razonođen Loranovim samopouzdanjem. Uživao je u nepredvidivoj prirodi ovog
susreta i želeo je da vidi kako ćemo mi reagovati.
Vik još nije pobegla, mislio je. Tako da se verovatno ništa neće desiti.
Karlajl se nasmešio Loranu, a njegovo srdačno, otvoreno lice istog časa je
razoružalo čak i uplašenu Viktoriju. Na sekundu su se svi usredsredili na njega
umesto na Emeta.
„Ja sam Karlajl“, predstavio se. „Ovo je moja porodica, Emet i Džasper;
Rozali, Ezme i Alis; Edvard i Bela.“ Neodređeno je pokazao na nas ne skrećući
pažnju na mene ni na Belu iza mene. Loran i Džejms reagovali su na informaciju
da nismo zasebna plemena, ali nisam obraćao naročitu pažnju na to.
U trenutku kada je Karlajl izgovorio Džasperovo ime, shvatio sam šta mi je
nedostajalo.
Džasper je – izbrazdan ožiljcima na svakom vidljivom delu kože, visok,
vitak i opasan kao lav, brutalnog pogleda u kom su se videla sva ubistva koja je
počinio – trebalo da im privuče pažnju. Njegov ratnički izgled bi čak i sada trebalo
da boji ove pregovore.
Pogledao sam ga krajičkom oka i shvatio... da mi je strašno dosadno. Činilo
se da nema ničeg manje zanimljivog na čitavom svetu od ovog neupadljivog
vampira koji je krotko stajao sa strane.
Neupadljiv? Krotak? Džasper?
Džasper se toliko snažno koncentrisao da bi, da je bio ljudsko biće, bio
obliven znojem.
 Nikada ga pre nisam video da ovo radi, niti sam čak naslutio da je to moguće.
Je li ovo bilo nešto što je razvio tokom godina provedenih na jugu? Kamuflaža?
Istovremeno je smirivao napetost oko pridošlica i terao svakoga ko bi
pogledao u njegovom pravcu da oseti neobičan gubitak interesovanja. Ništa nije
moglo da bude dosadnije od pogleda na ovog ništavnog muškarca u pozadini, tako
nevažnog...
Istom tom izmaglicom dosade skrivao je ne samo sebe već i Alis, Ezme i
Belu.
Zato niko od pridošlica još ništa nije primetio. Ne zbog Beline razbarušene
kose ili mog smešnog tapkanja. Nisu mogli da prodru čulima dalje od ovog
osećanja strašne običnosti da bi je pažljivije pogledali. Bila je prosto jedna od
mnogih, nije bila vredna pažnje.
Džasper se zaista trudio da zaštiti ranjive članove naše porodice. Čuo sam
njegovu potpunu koncentraciju. Neće moći da je zadrži ako dođe do okršaja, ali
za sada je obavio Belu mnogo domišljatijom zaštitom nego što bih ja mogao i da
zamislim.
Ponovo me je preplavio osećaj zahvalnosti.
Trepnuo sam, pa se ponovo koncentrisao na neznance. Karlajlov šarm ih je
opustio, premda nisu zaboravili Emetovu zastrašujuću pojavu ni moju žestinu.
Pokušao sam da upijem mir koji je Džasper širio, ali nisam mogao da mu
pristupim, premda sam video njegov uticaj na druge. Shvatio sam da je Džasper
prikazivao ono što je želeo, a to je značilo da je trebalo da budem izvan njegovog
dometa, da predstavljam pretnju, da odvlačim pažnju.
Pa, svakako sam mogao da prihvatim tu ulogu.
„Imati li mesta za još igrača?“, pitao je Loran jednako ljubazno kao Karlajl.
„Zapravo, upravo smo završili“, odgovorio je Karlajl glasom iz kog je
izbijala toplina. „Ali ćemo rado igrati neki drugi put. Nameravate li da se zadržite
u okolini?“
„Zapravo smo krenuli na sever, ali smo želeli da vidimo ko je u susedstvu.
Nismo dugo naišli ni na koga.“
„Ne, ova oblast je obično prazna, ako ne računamo nas i ponekog posetioca
kao što ste vi.“
Karlajlova opuštena srdačnost i Džasperov uticaj su delovali na njih. Čak je
i napeta riđokosa počela da se smiruje. U mislima je proveravala ovaj osećaj
bezbednosti, analizirala ga na način koji je meni bio čudan. Pitao sam se da li je
svesna Džasperovog uticaja, ali nije ostavljala utisak da je sumnjičava. Više se
činilo kao da dovodi u pitanje svoj instinkt.
 Džejms je bio pomalo razočaran što neće biti igre. I... što je napetost
popustila. Nedostajalo mu je uzbuđenje nepoznatog.
Loran je pažljivo posmatrao Karlajlovu pribranost i samopouzdanje. Želeo
je da zna više o nama. Pitao se kakvu smo masku koristili da sakrijemo oči i zašto.
„Dokle seže vaše lovište?“, pitao je Loran. Ovo je bilo nešto normalno,
pitanje koje se među nomadima očekivalo, ali sam brinuo da bi moglo da uplaši
Belu. Ma šta da je osećala, ostala je nepomična i tiha koliko je to bilo moguće
ljudskom biću. Ritam njenog srca, pa time ni ritam mog stopala, nije se promenio.
„Masiv Olimpik ovde i oblast uz i niz obalni masiv povremeno“, rekao mu
je Karlajl ne lažući, ali se i ne trudeći da ukaže na njegovu zabludu. „Trajno smo
nastanjeni u blizini. Ima još jedno trajno stanište nalik našem gore blizu Denalija.“
Ovo ih je sve iznenadilo. Loran je bio samo zbunjen, ali se činilo da se sve
što je neočekivano pretvara u strah u glavi uspaničene žene; i u tom trenutku su
sve posledice Džasperovih napora u času nestale. Džejms je, međutim, bio
zaintrigiran. Ovo je bilo nešto novo i drugačije. Ne samo da je naša zajednica bila
ogromna već se činilo i da nismo bili nomadi. Možda ovo skretanje s puta i nije
bilo tako silno traćenje vremena.
„Trajno?“, pitao je Loran zbunjeno. „Kako to uspevate?“
Džejmsu je bilo drago što je Loran progovorio jer je tako mogao da zadovolji
znatiželju ne ulažući ni najmanji napor. Na neki način njegovo oklevanje da
privuče pažnju na sebe podsetilo me je na Džasperovu mnogo efikasniju
kamuflažu. Pitao sam se zašto želi da ovako igra na sigurno. Nije se to slagalo sa
njegovom željom za razonodom.
Ili je i on, kao Džasper, nešto skrivao?
„Pođite s nama do naše kuće, gde ćemo moći u miru da razgovaramo“,
predložio je Karlajl. „Prilično je to duga priča.“
Viktorija se trznula i ja sam video da se samo snagom volje zadržava ovde.
Naslutila je šta će Loran odgovoriti i, oh, kako je samo želela da pobegne. Džejms
joj je uputio ohrabrujući pogled, ali to nije ublažilo njen stres. No ipak će slediti
njegov primer.
Može li biti tako lako? Jednostavno bi bilo podeliti se ako prihvate poziv jer
će ih Karlajl i Ezme povesti prema kući. Zahvaljujući Džasperu, možda nikada
neće shvatiti šta smo skrivali od njih.
Pogledao sam Alis da mi pokaže sliku budućnosti – što je bilo malo teže jer
sam morao da ignorišem Džasperov moćni veo dosade koji se trudio, snažno, da
me ubedi da mora da postoji nešto zanimljivije što bih mogao da radim.
 Alis je bila usredsređena na najbliže moguće budućnosti. Iznenadio sam se
kada sam video da se sve one sada završavaju sukobom. Neki mogući okršaji sada
su bili jasniji nego pre.
Znači, neće biti tako lako.
U Loranovom umu čuo sam samo zainteresovanost i pristanak; Džejms se
slagao s njim. Viktorija je tražila zamku, ukočena od užasa.
Niko od njih nije nameravao da izaziva nevolju, čak ni da se pažljivije
zagleda u naš broj. Šta će ih naterati da promene mišljenje?
Mogao sam da se setim samo jednog faktora koji je bio tako siguran i na koji
nisu mogli da utiču nijedna odluka ni hir.
Vremenske prilike.
Pripremio sam se, svestan da ništa nisam mogao da uradim. Džasper me je
na trenutak pogledao. Osetio je moje novo očajanje.
„To zvuči veoma zanimljivo, i dobrodošlo“, rekao je Loran. „Lovimo kako
smo krenuli iz Ontarija i nismo neko vreme imali prilike da se okupamo.“
Viktorija je zadrhtala, pokušavajući diskretno da privuče Džejmsu pažnju,
ali ju je on ignorisao.
„Molim vas, nemojte se uvrediti, ali bili bismo vam zahvalni kada biste se
uzdržali od lova u ovoj konkretnoj oblasti“, upozorio ih je Karlajl. „Ne smemo
privlačiti pažnju, razumete.“
Karlajlov glas bio je savršeno samouveren. Zavideo sam mu na njegovoj
nadi.
„Naravno“, složio se Loran. „Svakako nećemo zaposedati vašu teritoriju.
Ionako smo se nahranili ispred Sijetla.“
Loran se nasmejao, a Beli je srce prvi put zapelo. Pokolebali su se i pokreti
mog stopala pokušavajući da sakriju odstupanje. Činilo se da nijedan od stranaca
to nije primetio.
„Povešćemo vas ako želite da potrčite sa nama“, ponudio je Karlajl i samo
smo Alis i ja znali da je prekasno da bi njegov plan uspeo. Samo što nije sada...
njene vizije jurile su da se sudare sa sadašnjošću. „Emete i Alis, idite sa Edvardom
i Belom po džip.“
Desilo se baš dok je izgovarao Belino ime.
Tek nežni povetarac, blago treperenje iz novog smera izazvano vrtloženjem
oluje prema zapadu. Tako blago. Tako neizbežno.
Povetarac je naneo Belin miris, svež i neposredan, pravo neznancima u lice.
Svi su bili pogođeni, ali Loran i Viktorija najviše su bili zbunjeni ovim
sočnim mirisom, koji je naoko došao niotkuda, a Džejms je smesta bio spreman
da lovi. Džasperova kamuflaža nije bila dovoljno snažna da odvrati tu vrstu
usredsređenosti.
Nije više bilo svrhe pretvarati se. Kao da mi čita misli, Džasper je u tom
trenutku povukao svoju kamuflažu skrivajući samo sebe i Alis. Shvatio sam da je
bolje što je tako uradio i da bi ove nomade samo upozorio na svoj dodatni talenat
da je sada pokušao da nastavi da zaklanja Belu. No ipak sam osetio slabašni žalac
izdaje.
Ali to je bio samo najmanji deo moje svesti. Većina mojih čula bila je
preplavljena gnevom.
Džejms je skočio i spustio se u čučanj. U njegovom umu nije bilo nijedne
misli osim spremnosti za lov i usredsređenosti na neposredno zadovoljenje želje.
Dao sam mu povoda za novi tok misli.
Čučnuo sam ispred Bele, spreman da se bacim na lovca pre nego što stigne
da joj se približi, usredsredivši svu svoju sposobnost na njegove misli. Riknuo sam
u znak upozorenja, svestan da u ovom trenutku pažnju može da mu odvuče samo
potreba za samoodržanjem.
Moj gnev bio je dovoljno snažan da sam delimično želeo da ignoriše ovu
pretnju. Žiža njegove pažnje se raširila, udaljila se od Bele dok je odmeravao
mene. Neobičan treptaj iznenađenja proleteo mu je kroz glavu. Bio je gotovo... u
neverici što sam stao da ga blokiram. Mogao sam samo da pretpostavim da je
navikao da mu se ne suprotstavljaju. Oklevao je, kolebao se između razboritosti i
požude. Bila bi ludost ignorisati druge – nije ovo bilo samo nadmetanje između
nas dvojice. Ali je jedva uspevao da odoli mom izazovu. Nije bio siguran da želi
da se mu odoli.
„Šta je ovo?“, povikao je Loran. Nisam rasipao pažnju na njegovu reakciju.
Video sam taktiku u Džejmsovim mislima pre nego što se pomerio. Zauzeo
sam poziciju i blokirao njegov novi ugao i pre nego što je pokret završen. Skupio
je oči i prilagodio procenu opasnosti koju sam po njega predstavljao.
Brži nego što sam mislio? Suviše brz?
Sada je bio sumnjičav. Prema svima nama. Zašto nije primetio devojku pre?
Bila je tako očigledna, njena koža boje kajsije tako meka i mat u kontrastu sa
sjajem kože ostalih.
„Ona je s nama“, čuo sam kako Karlajl upozorava drugačijim glasom u kom
više nije bilo srdačnosti. Džejms ga je na trenutak pogledao i ponovo uvideo da
pored Karlajla stoji Emet, krupan i spreman za borbu.
Iznenadila me je njegova frustracija. Džejms nije želeo da bude oprezan.
Žudeo je za borbom. No – i dalje spreman za napad – on je jedan deo pažnje
usmerio na Viktoriju, očekujući da se ona pokrene, ali ona je bila zaleđena od
straha.
Moja pažnja bila je ugrožena kada je Loran najzad odreagovao.
„Poveli ste užinu?“, upitao je u neverici.
Kao i Džejms, i on se približio Beli, premda je njegov pokret više bio
instinktivan nego agresivan.
To meni nije bilo važno. Blago sam se izvio u stranu ne sklanjajući pogled
ni na trenutak sa veće pretnje i gnevno zarežao na Lorana iskezivši zube. Za
razliku od Džejmsa, Loran se smesta povukao.
Džejms se iznova pomerio proveravajući moju koncentraciju. Zauzeo sam
poziciju u odgovor na njegov manevar i pre nego što je dovršio pokret. Ogolio je
zube.
„Rekao sam da je ona s nama“, ponovio je Karlajl gotovo zarežavši, glasom
kakav nikada pre od njega nisam čuo.
„Ali ona je ljudsko biće“, istakao je Loran. U njegovom umu i dalje nije bilo
agresije. Bio je samo zbunjen i uplašen. Nije mogao da razume ovu situaciju, ali
je shvatio da bi svi mogli da izginu zbog Džejmsove nepromišljene uvrede.
Pogledao je u Viktoriju da proceni njenu reakciju jednako kao i Džejms. Kao da
je ona neka vrsta vetrokaza.
Emet je reagovao na Loranovu izjavu. Nisam znao da li je osećaj da tlo
podrhtava kada je zakoračio bliže konfliktu bio Džasperovo delo ili je to prosto
Emet bio Emet.
„Da“, zagrmeo je glasom lišenim svakog osećanja i tona. Čelik njegovog
glasa zasekao je samo srce sukoba i izazvao iznenadni osećaj jeze.
Bio sam prilično siguran da je za to bio odgovoran Džasper, ali nisam delio
pažnju da bih proverio.
Njegov potez urodio je plodom. Lovac se podigao iz čučnja.
Do tančina sam čitao njegove reakcije, ne menjajući odbrambeni položaj,
strepeći da bi to mogla biti varka. Očekivao sam gnev, frustraciju. Video sam da
je nadmen, da nije navikao da ga ometaju. Nužda da se popusti pred jačom silom
bez sumnje će ga razjariti.
Ali njegovim mislima iznenada je prostrujalo uzbuđenje. Premda nije
sklanjao pogled sa mene i Bele, on je perifernim vidom beležio pretnje sa kojima
se suočavao. Ne strahom ili ljutnjom, već sa neobičnim, divljim zadovoljstvom.
Pogled mu je i dalje klizio preko Džaspera i Alis i oni su za njega prosto bili brojevi
na spisku. Emetova preteća pojava njemu se naglo činila uzbudljivom.
„Čini sa da imamo mnogo toga da učimo jedni o drugima“, primetio je Loran
umirujućim tonom.
 A zatim je Džejmsovo iznenadno ushićenje ustupilo mesto planiranju.
Strategiji. Sećanjima na ranije pobede. I prvi put sam shvatio – sa užasom i
panikom – da on nije bio običan lovac.
„Zaista“, složio se Karlajl ledeno.
Očajnički sam želeo da znam šta Alis sada vidi, ali nisam smeo da propustim
nijednu pojedinost misli mog protivnika.
Slušao sam dok se sećao kako je saterivao mete u ćošak, dok je u celosti
proživljavao iscrpnije potere, i nabrajao otpor koji je morao da savlada da bi došao
do plena. Nijedan od njegovih ranijih izazova nije bio veći od onog sa kojim je
sada bio suočen. Osam – ne, sedam, ispravio se. Sedmočlana zajednica – svakako
sa nekoliko talenata među njima – i jedna bespomoćna devojka koja je mirisala
bolje od svakog njegovog obroka u poslednjih sto godina.
Uzbudljivo.
Nije mogao da krene odavde pored toliko zaštitnika.
Čekaj da se razdvoje. Vreme iskoristi za izviđanje.
„Ali bismo voleli da prihvatimo vaš poziv“, govorio je Loran Karlajlu.
Džejms je tek površno bio svestan razgovora; bio je zaokupljen planiranjem.
Dok Loran nije dodao: „I, razume se, nećemo povrediti devojku. Nećemo
loviti na vašoj teritoriji, kao što sam i rekao.“
Ovo se probilo kroz Džejmsovo novo uzbuđenje i njegovu obazrivu
usredsređenost. Okrenuo se od mene i zapanjeno se zagledao u Lorana, ali Loran
je bio okrenut prema Karlajlu i nije video kako se zaprepašćenje pretvara u prezir.
Usuđuješ se da govoriš u moje ime?
Vrelina ove reakcije jasno mi je stavila do znanja da zajednica neće ostati
čitava. Čuo sam Džejmsovu rešenost da koristi Lorana dokle god mu bude zgodno,
ali da će ga pre ubiti nego ostaviti za sobom kada mu više ne bude od koristi.
Činilo se da je njegova želja da uništi Lorana bila zasnovana u celosti na ovom
jednom komentaru; nisam mogao da pronađem drugi izvor gneva. Džejmsa je bilo
lako isprovocirati, zaključio sam, i nije praštao. Možda sam mogao to da
iskoristim.
Džejms nije mislio da će Viktorija odabrati Lorana. Pitao sam se da li su bili
par, ali njegove misli nisu odavale nikakva posebna osećanja prema njoj. Mora da
su njih dvoje zajedno duže nego što su sa Loranom. Oni su bili prva zajednica, a
on uljez. Uklapalo se u to u lakoću sa kojom je Džejms razmatrao mogućnost da
se otarasi pridošlice.
„Pokazaćemo vam put“, rekao je Karlajl manje kao ponudu a više kao
zapovest. „Džaspere, Rozali, Ezme?“
 Džasperu se nije dopalo što ga razdvaja od Alis, pogotovo što je situacija
pošla po zlu. Ali nije sada mogao da se raspravlja sa Karlajlom. Morali smo da
delujemo jedinstveno, a i nije želeo da skreće pažnju na sebe. Karlajl nije znao za
Džasperovu zaštitu. Džasper je rešio da održava zaštitu što je duže moguće; ako
će doći do borbe, on je nameravao da čuči u zasedi.
Pogledao je Alis, koja mu je klimnula. Bila je sigurna da nije u opasnosti.
Prihvatio je to, ali je i dalje bio nesrećan. Ona je pojurila prema Beli.
Bez potrebe da o tome razgovaraju, Džasper, Ezme i Rouz su se, dok su išli
prema Karlajlu, postavili tako da onemoguće Džejmsu pogled na Belu. Nije ga to
uznemirilo, on je sada kovao plan.
Emet se povukao poslednji, ne sklanjajući pogled sa Džejmsa dok je išao
natraške i zauzimao položaj pored mene.
Karlajl je dao znak Loranu i njegovoj zajednici da pođu ispred njih sa čistine.
Loran je žurno poslušao, Viktorija je sledila njegov primer. Njen um je i dalje bio
pun potencijalnih ruta za beg.
Džejms je oklevao delić sekunde, vrativši pogled na nas. Znao sam da je
Bela nevidljiva iza Emeta, ali on ovog puta nije tražio nju. Pogledao me je pravo
u oči i nasmešio se.
Nešto mu je privuklo pažnju – Alis, koja je ostala razotkrivena nakon što se
Džasper pomerio od nje. Na trenutak je ostao iznenađen kada je prvi put ugledao
njeno lice, možda se pitao zašto je nije pre odmerio, ali to iznenađenje nije se
pretočilo u reči pre nego što se okrenuo i pojurio za ostalima. Karlajl i Džasper
bili su mu za petama, a Rouz i Ezme su ih sledile.
Morao sam da uložim napor da ne zarežim ili ne kriknem. „Hajdemo, Bela.“
Ona je bila kao paralisana. Raširene oči su joj bile toliko prazne da sam se pitao
da li je uopšte razumela moje reči. Ali nisam imao vremena da je umirujem, ili da
se prema njoj ponašam kao da je u šoku. Sada mi je jedini prioritet bio beg.
Uzeo sam je za lakat i povukao je u pravcu suprotnom od pravca u kom su
drugi upravo nestali. Uspela je da se nakon jednog teturavog koraka pribere, pa je
delimično i potrčala da bi držala korak sa mnom. Emet i Alis su išli iza nas i
skrivali je telima, za svaki slučaj.
Bio sam siguran da Džejms neće poći za Loranom do kuće. Kada mu se
ukaže prilika, odvojiće se i vratiti da prati Belin trag. Nisam znao koliko će mu
biti potrebno da pronađe priliku, ali sam morao da delam kao da nas već posmatra.
Ako nas i posmatra, bolje je dozvoliti mu da pomisli da se krećemo Belinom
brzinom. Nisam verovao da će dugo ostati začuđen kada njen miris iznenada
postane slab među drvećem, ali, ako uspemo da prikrijemo način putovanja,
moraće da zastane da iznova proceni situaciju.
 Njegove misli sada su bile suviše daleko da bih uspeo da ih pročitam,
premda sam imao osećaj gde se veća grupa nalazi. Nisam mogao da budem siguran
da je i dalje sa njima. Ako je otrčao uz padinu jednog od ovih vrhova, ima dobar
pogled na naše kretanje. Ali mene je i dalje brinula naša brzina – ili njen
nedostatak.
Emet i Alis nisu komentarisali naš korak. Oboje su bili svesni da možda
imamo publiku, premda Alis nije jasno mogla da vidi šta Džejms radi. Njegov put
se neće ovde ukrstiti s našim, niti će se to desiti u neposrednoj budućnosti.
Neznance je videla na čistini jer su rešili da stupe u kontakt sa nama. Nije joj bilo
lako da vidi strance ako nisu sa članovima njene porodice. Džejms će za nju biti
uglavnom nevidljiv dok ne odluči da napadne nekoga od nas.
Činilo se da su prošli sati pre nego to smo stigli do ivice čistine, ali sam ja
znao da su to bile samo minute. Čim smo zašli duboko među drveće da niko ne
može da nas vidi, smestio sam Belu sebi na leđa. Razumela je, znači nije
preduboko bila zapala u šok. Snažno je obmotala noge oko mog struka i stegla me
rukama oko vrata. Lice je ponovo zagnjurila u moju lopaticu.
Mislio sam da ću se osećati bolje, bezbednije, kada počnem da trčim, kada
počnemo da se prihvatljivom brzinom udaljavamo od opasnosti, ali inercija nije
uspela da rastvori čvrsti grumen panike koji me je pritiskao. Znao sam da je ovo
iluzija – leteo sam kroz drveće što sam brže mogao a da je ne povredim – ali nisam
mogao da se oslobodim osećaja da nigde ne stižem.
Čak i kada se džip pojavio pred nama i kada sam za manje od jedne sekunde
smestio Belu na zadnje sedište, činilo mi se kao da kasnim.
„Stavi joj pojas“, prosiktao sam Emetu. Odabrao je da sedi pozadi sa Belom,
svestan da će on biti njen telohranitelj dok ja budem vozio. Nije imao ništa protiv,
čak je jedva čekao.
Prvi put je Emetova sklonost duhovitosti bila ugušena – što je bila sreća jer
ne bih sada mogao da je podnesem. Gnev se u njemu probudio i sve njegove misli
bile su usmerene prema nasilju.
Alis je sedela pored mene i listala, a da nisam morao to od nje da tražim, sve
budućnosti sa kojima bismo sada mogli da se suočimo. Uglavnom je ispred nas
bio mračan put i leteo je pod gumama automobila bez nekog jasnog odredišta. Ali
bilo je tu i drugih budućnosti koje su polazile po zlu, u Forksu, u Belinoj kući, i
našoj, premda nisam mogao da zamislim da bi to moglo da me natera da se vratim.
Poskakivali smo i zanosili se na neravnom putu onoliko brzo koliko sam se
usuđivao da idem a da ne rizikujem da prevrnem džip, ali meni se i dalje činilo
kao da gubim trku.
Dok je Alis tragala – ponovo zaslepljujuća sunčeva svetlost, zašto bismo
odabrali takvu lokaciju gde bismo morali da budemo zarobljeni unutra? – ja sam
se koncentrisao na put. Najzad smo izbili na auto-put, i ja sam žarko poželeo da
smo u nekom drugom automobilu – mom, Rouzinom, Karlajlovom. Džip nije bio
izmenjen za trke. Ali nije bilo druge.
Bio sam donekle svestan zvuka svog glasa koji je režeći sipao neartikulisane
psovke, ali zvučao mi je udaljeno, kao da nije pod mojom kontrolom.
Bio je to jedini zvuk osim rike motora, kretanja guma na vlažnom putu,
Belinog neravnomernog daha na zadnjem sedištu i grmljavine njenog srca.
Alis je sada videla hotelsku sobu, ali ona je mogla da bude bilo gde. Zavese
su bile navučene.
„Kuda idemo?“
I Belino pitanje zvučalo je kao da dopire iz velike daljine. Moje misli bile
su suviše upletene u Alisine vizije ili zaleđene od užasa da bih sročio odgovor.
Činilo se kao da pitanje nije imalo nikakve veze sa mnom.
Glas joj je podrhtavao, bio tek nešto glasniji od šapata. Ali sada je postao
grub.
„Dođavola, Edvarde! Kuda me vodiš?“
Izvukao sam se iz zbunjujućeg kovitlaca Alisinih budućnosti da bih mogao
da se usredsredim na sadašnjost. Bela mora da je užasnuta.
„Moramo da te odvedemo odavde – daleko – sada“, objasnio sam.
Mislio sam da će pomisao na odlazak daleko jedva dočekati, ali iznenada je
počela da viče i bori se sa pojasom u pokušaju da ga otkopča.
„Okreni se! Moraš da me odvedeš kući!“
Kako da joj objasnim da je za sada izgubila dom i da joj je onaj odvratni
lovac noćas ukrao i više od toga?
Prioritet u ovom trenutku bio je sprečiti je da iskoči iz džipa.
Emet se već pitao da li da je obuzda. Izgovorio sam njegovo ime, tiho i
odlučno, da bi znao da želim da to uradi. Oprezno je ogromnim šakama uhvatio
njene zglobove i imobilisao ih.
„Ne! Edvarde! Ne!“, zavijala je na mene. „Ne možeš ovo da uradiš!“
Nisam znao šta je mislila da radim. Je li mislila da sam imao izbora? Zvuk
njenog gneva, njenog očajanja, nije mi dozvoljavao da se koncentrišem. Imao sam
osećaj kao da je ja povređujem, da joj od mene preti opasnost, a ne od tragača.
„Moram, Bela“, prosiktao sam. „A sada, molim te, ćuti.“ Morao sam da
vidim šta Alis vidi.
„Neću!“, povikala je na mene. „Moraš me vratiti nazad – Čarli će pozvati
FBI! Okomiće se na tvoju porodicu – Karlajla i Ezme! Moraće da odu, da se kriju
zauvek!“
 Ovo je nju brinulo? Pretpostavljao sam da ne bi trebalo da sam iznenađen
što se raspadala zbog pogrešne pretnje.
„Smiri se, Bela. Nije ovo prvi put.“ Moraćemo da počnemo iznova. U ovom
trenutku mi se to činilo beznačajno.
„Ne zbog mene, nećete!“, vrištala je. „Nećeš uništiti sve zbog mene!“
Pokušavala je da se otme iz Emetovog stiska. Jedini deo nje koji je još bio
zarobljen bile su njene ruke. Emet ju je zbunjeno gledao.
Šta da radim?
Pre nego što sam stigao da kažem Beli zašto je pogrešila ili Emetu da je sve
u redu, Alis je odlučila da mi se pridruži u sadašnjosti.
„Edvarde, zaustavi automobil.“
Iritirala me je smirenost njenog glasa. Razmišljala je o onome što je Bela
govorila – jasno – i nijedna od njenih briga nije ništa značila. Alis bi trebalo da
zna to. Bela nije razumela šta se upravo desilo. Kako je mogla? Nije imala kontekst
ni za šta od ovoga.
Automatski sam zaturirao motor iznenada shvativši da ni Alis nije u celosti
poznavala kontekst. I pored sve njene vidovitosti, bilo je nečeg što nije mogla da
vidi.
„Edvarde.“ Alis je i dalje bila smirena, a glas joj je zvučao razborito. „Hajde
da razgovaramo o ovome.“
„Ne razumeš“, planuo sam. „On je tragač, Alis, razumeš li? Tragač je!“
Emet je na ovo reagovao silovitije od Alis. Zato što je ona, naravno, videla
to čim sam povikao na nju.
Nismo često imali dodira sa tragačima, osim u pričama. Najmoćniji su bili
daleko, služili su u Italiji. Karlajl je poznavao jednog, ali, kako on nije bio
društven, niko od nas nije nikada upoznao Alistera. Emet i Alis znali su da su
tragači oni koji imaju dara da pronađu stvari, ljude. Nisu razumeli ovaj koncept u
dinamičnijem smislu. Džejms nije samo imao dar da pronađe ljude. Traganje je za
njega bilo sve.
„Zaustavi automobil, Edvarde“, rekla je Alis kao da nisam progovorio.
Prostrelio sam je pogledom, pa poterao motor brže.
Ovo veče ne ide tako, pomislila je savršeno samouvereno. „Hajde, Edvarde.“
„Slušaj me, Alis“, ključao sam, poželevši da mogu sve što znam da joj
prebacim u glavu kao što ona može meni. Nije razumela. „Video sam njegov um.
Traganje mu je strast, opsesija – i želi je, Alis – nju posebno. On noćas kreće u
lov.“
Nije je ganuo moj ispad. „Ne zna gde...“
 Presekao sam je, nestrpljiv da je nateram da shvati: „Šta misliš, koliko će
mu biti potrebno da u gradu naiđe na njen miris? On je odluku doneo pre nego što
je Loran izgovorio reči.“
Bela je glasno udahnula, a zatim ponovo počela da viče: „Čarli! Ne smeš ga
ostaviti tamo! Ne smeš ga ostaviti!“
„U pravu je“, rekla je Alis. I dalje suviše spokojna.
Stopalo mi je kliznulo sa papučice za gas a da mu ja to nisam svojevoljno
naložio. Očigledno, nisam mogao ni Čarlija da dovedem u opasnost. Ali kako da
budem na dva mesta odjednom?
„Pogledajmo načas kakve su nam opcije“, nagovarala me je Alis.
Ostao sam zapanjen slikom koja joj se iznenada pojavila u glavi. Nisam je
video da prati ovu budućnost – prekinuo bih je, silovito, da sam video – ali je ona
nekako sve uspela da sredi. Potpuno.
Alis je videla verziju budućnosti u kojoj je tragač izgubio interesovanje i
odustao od potere.
Beznačajno mu je bez nagrade, objasnila je.
Izgledala je baš kao i stara vizija, ali sam video da je nova. Sveže stvorena.
Beline oči plamtele su crvenom bojom toliko jarkom da su gotovo sijale, a crte
lica bile joj toliko oštre kao da su isklesane iz dijamanta, koža belja od leda.
I naravno, tragač je nestao iz ove verzije sudbine.
Ali Beline blistave oči su zurile u mene ledeno... optužujuće.
Skrenuo sam na proširenje i naglo zakočio. Inercija nas je sve ponela napred,
pa bacila nazad kada smo stali.
„Nema opcija“, zarežao sam na Alis.
„Ne ostavljam Čarlija!“, povikala je Bela na mene.
„Moramo da je vratimo“, ubacio se Emet.
„Ne.“
Emet me je gledao u retrovizoru. „Ne može on da se meri s nama, Edvarde.
Neće moći ni da je dodirne.“
„Čekaće.“ Uživao je u čekanju.
Emet se nasmešio. „I ja umem da čekam.“
Poželeo sam da mu iščupam srce od frustracije. „Nisi video – ne razumeš!
Kada se odluči na lov, ništa ga ne može pokolebati. Morali bismo da ga ubijemo.“
Emet me je pogledao kao da sam glup.
 Naravno da moramo da ga ubijemo, pomislio je, ali su reči koje je izgovorio
naglas bile blaže. Bio je nekarakteristično osećajan, svestan krhkog ljudskog bića
koje je držao. „To je opcija.“
„A žena“, podsetio sam ga. „Ona je s njim.“ Ovo ni najmanje nije uticalo na
Emeta, pa sam dodao: „Ako dođe do borbe, vođa će biti na njihovoj strani“,
premda u to nisam verovao.
„Nas je dovoljno.“
Je li računao Rouz i Ezme u zbir? Naravno da nije. Smatrao je da može sam
sve da obavi, kao da će se oni otvoreno suočiti sa njim bez obmane.
„Postoji još jedna opcija“, ponovila je Alis.
Svakako to sledi. Zašto ne prihvatiti to i ne zaštititi je sada?
Gnev koji me je obuzeo činio mi se opasnim, kao da bih mogao sada da
povredim Alis, uprkos tome što je volim. Pokušao sam da obuzdam gnev, izbacim
ga samo rečima.
„Nema druge opcije!“, riknuo sam nekoliko centimetara od njenog lica.
Alis se nije trgla.
Nemoj da si glup. Previše je budućnosti, previše preokreta i obrta koje ne
mogu da raspetljam. Suviše je nategnuto. Upravu si, on neće odustati... Ukoliko
ne izgubi motiv.
U Alisinoj glavi video sam Džejmsa kako decenijama lovi Belu dok ja
pokušavam da je sakrijem. Hiljadu različitih zamki i prevara. Očigledno je bilo da
ga je bilo teže ubiti nego što je Emet zamišljao.
Pa, nije mi bilo teško da budem na oprezu decenijama. Ne bih menjao njen
život za laku budućnost.
Jedan mali, drhtavi glas nas je prekinuo:
„Želi li neko da čuje moj plan?“
„Ne“, brecnuo sam se i dalje streljajući pogledom Alis. I ona je mene mrko
pogledala.
„Slušajte“, nastavila je Bela. „Vratite me...“
„Ne.“
„Vratite me nazad“, insistirala je sada snažnijim i gnevnijim glasom.
„Kažem tati da hoću da se vratim u Finiks. Spakujem stvari. Čekamo da nas ovaj
tragač pogleda i bežimo. On će poći za nama i ostaviti Čarlija na miru. Čarli neće
nahuškati FBI na tvoju porodicu. Tada me možeš odvesti na koje god prokleto
mesto želiš.“
Znači nije bila sasvim iracionalna i nije nudila sebe kao žrtvu u zamenu za
Čarlijev život i našu bezbednost. Imala je plan.
 „Nije to zapravo loša ideja“, razmišljao je Emet. Nije imao mnogo vere u
tragačeve sposobnosti; on bi radije ostavio trag koji se može pratiti nego strepeo
iz kog smera će se neprijatelj pojaviti. Takođe je smatrao da će ovako biti brže, i
uprkos njegovim ranijim rečima, Emet nije bio preterano strpljiv.
Alis se zamislila posmatrajući kako je odlučnost izmenila Beline crte lica.
Videla je da će, ako ništa drugo, tragač gledati predstavu.
„Moglo bi da upali“, dozvolila je. Nove vizije žurno su se gomilale uz stare.
Podelićemo se, u tri različita smera, ostavljajući samo trag koji želimo da
ostavimo. Videla je Emeta i Karlajla kako love u šumi. Ponekad je i Rozali bila
tu, ponekad su tu bili Emet i Džasper, ali nijedna grupa nije bila stabilna.
„I ne možemo prosto ostaviti njenog oca nezaštićenog. To znate“, dodala je
Alis i dalje prateći igru slika. Ono u šta je bila sigurna. Vratićemo se i dati tragaču
nešto osim Čarlija na šta će usmeriti pažnju.
Ali u ovim vrlo jasnim vizijama on je bio veoma blizu Beli. Ova misao je
dodatno napinjala moje ionako napete nerve.
„Previše je opasno“, promrmljao sam. „Ne želim da bude u krugu od sto
kilometara od nje.“
„Edvarde, neće proći pored nas.“ Emet je bio frustriran onim što je smatrao
mojim pokušajem da sprečim sukob. Njega ulozi nisu lično pogađali.
Alis je prolazila kroz neposredne ishode ove odluke – odluke koju je ona
sada donosila, videvši da je nesigurnost mene zaledila. Nije bilo verzije koja se
završavala sukobom u Karlajlovoj kući. Tragač će samo čekati i pratiti.
„Ne vidim ga kako napada“, potvrdila je. „Pokušaće da sačeka da je
ostavimo samu.“
„Neće mu biti potrebno dugo da shvati da se to neće desiti.“
„Zahtevam da me odvedete kući“, naredila je Bela, trudeći da se joj glas
zvuči izričitije.
Pokušao sam da razmišljam kroz paniku, očajanje i krivicu. Je li imalo
smisla postaviti zamku pre nego čekati da tragač postavi svoju? To je zvučalo
ispravno, ali, kada sam pokušao da zamislim da dozvolim Beli da bude u njegovoj
neposrednoj blizini, u suštini nju pretvarajući u mamac, nisam mogao naterati sebe
da vidim tu sliku u glavi.
„Molim te“, prošaputala je sa bolom u glasu.
Zamislio sam tragača kako zatiče Čarlija samog kod kuće. Znao sam da ovo
mora je najdominantnija misao u Belinom umu. Mogao sam samo da zamislim
kakvu paniku i očajanje ona izaziva. Nijedan član moje porodice nije bio ranjiv na
ovaj način. Bela je bila moja jedina ranjiva tačka.
 Morali smo da odvučemo tragača od Čarlija. To je bilo očigledno. Ovo je
bio jedini deo njenog plana koji je bio zaista važan. Ali, ako ne upali iz prve, ako
tragač ne vidi našu predstavu, ne bih izazivao sudbinu. Pronaći ćemo neku drugu
verziju. Emet bi mogao da čuva Čarlija koliko je god potrebno. Znao sam da bi
bio srećan da se sam uhvati ukoštac sa tragačem. Takođe sam bio siguran,
zahvaljujući Džasperovom pojačavanju osećanja na čistini, da tragač nikada
svojevoljno ne bi doveo sebe u situaciju da se nađe Emetu nadohvat ruke.
„Odlaziš noćas, bilo da to tragač vidi ili ne“, rekao sam Beli, osećajući se
suviše poraženo da bih podigao pogled. „Reći ćeš Čarliju da ne možeš više ni
minuta da podneseš da ostaneš u Forksu. Reci mu šta god da će upaliti. Spakuj
prvo što ti padne pod ruku, a zatim sedi u kamionet. Nije me briga šta će ti reći.
Imaš petnaest minuta.“ Susreo sam njen pogled u retrovizoru. Izraz na licu joj je
sada bio smiren. „Čuješ li me? Petnaest minuta od trenutka kada pređeš prag.“
Zaturirao sam motor, pa napravio polukružni okret, sada sam bio u sasvim
drugačijoj žurbi. Želeo sam što je brže moguće da završim sa ovim prikazivanjem
mamca.
„Emete?“, pitala je.
U Emetovim mislima video sam da gleda u svoje sputane ruke.
„O, izvini“, promrmljao je i oslobodio je.
Sačekao je da se usprotivim, pa se opustio kada nisam.
Pošto je odluka bila doneta, ponovo sam se usredsredio na Alisine vizije.
Nije bilo mnogo opcija, možda trideset čvrstih verzija. U većini njih tragač se
pojavljivao u Čarlijevoj kući dva minuta nakon nas, i držao se na sigurnoj
udaljenosti. U nekoliko verzija došao je nakon što smo mi otišli. Ali čak i tada je
ignorisao Čarlija i sledio naš trag.
Posle toga mogućnosti su se dodatno sužavale. Otišli bismo kući. Tragač bi
se držao još dalje ne želeći da rizikuje konfrontaciju. Crvenokosa bi ga čekala
tamo. Moja porodica bi se podelila. Ni u jednoj verziji Loran nije pomagao
Džejmsu i Viktoriji. Tako da ćemo morati da se delimo samo u tri grupe.
Jedino što nisam razumeo bilo je večito menjanje sastava tih grupa. To nije
imalo smisla.
No sledeći deo je bio veoma jasan.
„Ovako ćemo uraditi“, obratio sam se Emetu. „Kada stignemo do kuće, ja
ću je, ako tragač nije tamo, dopratiti do vrata. Posle toga ima petnaest minuta.“
Ponovo sam u retrovizoru sreo Belin pogled. „Emete, ti čuvaj okolinu kuće. Alis,
ti dobijaš kamionet. Ja ću biti unutra sa njom. Nakon što izađe, vas dvoje možete
da vratite džip kući i ispričate sve Karlajlu.“
„Nema šanse“, usprotivio se Emet. „Idem sa tobom.“ Dužan si mi, sećaš se?
 Ne bi trebalo da me čudi što ovo želi. Ovo je verovatno i bio razlog zbrke u
raspodeli po grupama.
„Razmisli, Emete. Ne znam koliko me dugo neće biti.“
„Dok ne budemo znali koliko će ovo daleko otići, ja sam s tobom.“
Nije bilo kolebanja u njegovim mislima. Možda je tako bilo i najbolje.
Odustao sam.
U Alisinoj glavi sada su Džasper i Karlajl lovili.
„Ako je tragač već tamo“, nastavio sam, „nastavljamo dalje.“
„Stići ćemo pre njega“, insistirala je Alis.
Bilo je to devedeset devet procenata izvesno, ali nisam želeo da rizikujem
sa nekim manje verovatnim opcijama koje su bile nejasnije od ostalih.
„Šta ćemo sa džipom?“, pitala je Alis.
„Ti ćeš ga odvesti kući.“
„Neću“, odvratila je potpuno sigurno.
Vizija naše podele se ponovo izmenila.
Zarežao sam, zasuvši je nizom starinskih psovki.
Bela me je prekinula tihim glasom: „Ne možemo svi stati u moj kamionet.“
Kao da sam planirao da bežim u tom starom lenjivcu. Ali nisam ništa rekao,
znajući koliko je bila osetljiva na njega. Nisam imao snage da se upuštam u
besmislenu raspravu.
Kada nisam odgovorio, prošaputala je: „Mislim da bi trebalo da me pustiš
da idem sama.“
Ponovo je nisam razumeo. Prirodno, ona će misliti da je njen posao bio da
žrtvuje sebe kako bi Čarli mogao da ima nepotreban broj telohranitelja.
„Bela, molim te, uradi ovo na moj način, bar ovog puta“, preklinjao sam je,
premda to nije zvučalo kao molba jer sam reči procedio kroz stegnute zube.
„Slušaj, Čarli nije debil. Ako te ne bude sutra u gradu, postaće sumnjičav.“
Mnogo mi je slojeva značenja kod nje potpuno izmicalo. Je li ovo bio pravi
razlog što je želela da sebe dovede u opasnost, je li želela da meni napravi uverljiv
alibi?
„To nije važno“, rekao sam tonom koji je trebalo da zvuči konačno.
„Postaraćemo da se bude bezbedan, i to je jedino važno.“
„A tragač?“, usprotivila se. „Video je kako si se ponašao večeras. Misliće da
si sa mnom ma gde da si.“
Sve troje smo se zaledili, iznenađeni ovim novim smerom. Čak i Alis.
Obraćala je pažnju na druge budućnosti od onih koje su vodile od ovog razgovora.
 Emet je smesta prihvatio ovu logiku. „Edvarde, slušaj je. Mislim da je u
pravu.“
„Jeste“, složila se Alis.
Videla je da je Bela u pravu: tragač će pratiti družinu u kojoj sam ja. To će
podriti naš plan i učiniti napad gotovo nemogućim. Najgore je bilo što bi ona tako
opet postala mamac, a ovog puta bilo je previše budućnosti da bismo mogli biti
sigurni da će biti bezbedna.
Ali koja je bila druga opcija? Ostaviti Belu?
„Ne mogu ja to.“
Bela je iznova progovorila, glas joj je bio smiren kao da je njen prvi predlog
već prihvaćen. „I Emet bi trebalo da ostane. Svakako je Emeta dobro odmerio.“
„Molim?“, pitao je Emet uvređeno.
Ali Alis je znala čemu ona zapravo prigovara. „Imaćeš bolju priliku da ga
napadneš ako ostaneš.“
Podele, koje su pre tako divlje varirale, sada su postale stabilnije. Videla je
mene sa Emetom i Karlajlom kako najpre bežimo kroz šumu, a zatim menjamo
pravac da bismo lovili.
Gde je Bela bila u toj budućnosti?
Zurio sam u Alis. „Misliš da bi trebalo da je pustim da ide sama?“
Video sam odgovor u njenim vizijama i pre nego što je stigla da mi odgovori.
Obična soba u osrednjem hotelu, Bela usnula sklupčana na krevetu, i Alis i
Džasper, zaleđeni čuvari u drugoj sobi.
„Naravno da ne mislim tako. Džasper i ja ćemo je povesti.“
„Ne mogu ja to.“ Ali glas mi je sada bio šupalj. Nisam video drugi način.
Ako će tragač odabrati mene za metu, onda bi ja trebalo da budem što je moguće
dalje od Bele. Moraću da kontrolišem svoju paniku, bol i da postanem lovac.
Pokušao sam da ugušim sitno zadovoljstvo koje sam osećao dok sam razmišljao o
uništenju vampira koji je podstakao ovaj košmar. Belina bezbednost bila je jedini
faktor.
Bela nije završila sa iznošenjem predloga.
„Ostani ovde jednu nedelju“, rekla je tiho. Ponovo sam je pogledao u
retrovizoru. Kako je malo znala o onome što je večeras pokrenuto. „Nekoliko
dana?“, dodala je, misleći da se protivim broju dana koji je odredila. Mogao sam
samo da se molim da se sve završi za jednu sedmicu.
„Neka Čarli vidi da me nisi oteo“, nastavila je, „i navedi Džejmsa na
pogrešan trag. A zatim dođi kod mene. Naravno, idi zaobilaznim putem. Nakon
toga će Alis i Džasper moći da se vrate kući.“
 Pogledao sam Alisinu reakciju na ovaj plan i prvi put te noći osetio olakšanje
kada sam video da je moguć. Bilo je budućnosti u kojima sam pronalazio Belu sa
Alis i Džasperom. Konkretna sudbina koju sam pratio rešavala se dugoročnim
skrivanjem. Tragač mi je pobegao. Ali bilo je mnogo drugih niti koje su se uplitale
i rasplitale u njenom umu. U nekima sam pronalazio Belu i vraćao je kući. I
ponovo se nametala jarka sunčeva svetlost koja me je dezorijentisala. Gde smo
bili?
„Gde ću te pronaći?“, pitao sam. Beline odluke su određivale budućnost.
Mora da je već znala odgovor na ovo pitanje.
Glas joj je bio siguran. „U Finiksu.“
Ali ja sam video sledeći čin u Alisinoj glavi. Čuo sam priču koju će Bela
sročiti za Čarlija i znao da će tragač čuti.
„Ne. Čuće da tamo ideš“, podsetio sam je.
„A ti ćeš se, naravno, potruditi da on pomisli kako je to bila varka“, razvukla
je zvučeći iznervirano. „Znaće da znamo da sluša. Nikada neće poverovati da ću
zaista otići tamo kuda sam rekla da idem.“
„Ona je đavo“, zasmejao se Emet.
Nisam bio tako uveren. „A ako ne upali?“
„U Finiksu postoji nekoliko miliona ljudi“, odvratila je Bela i dalje
iznerviranim glasom. Pitao sam se da li joj strah crpi strpljenje. Znao sam da je
iscrpio moje.
„Nije toliko teško naći telefonski imenik“, zarežao sam.
Zakolutala je očima. „Neću ići kući.“
„O?“
„Imam dovoljno godina da unajmim stan.“
Alis je odlučila da prekine našu besmislenu prepirku. „Edvarde, bićemo mi
sa njom.“
„Šta ćete raditi u Finiksu?“‘
„Ostati unutra.“
Emet nije imao pristup Alisinim vizijama, ali je slika u njegovoj glavi bila
bliska onome što sam znao da sledi. Emet i ja u šumi, na tragu tragača. „Dopada
mi se to“, rekao je.
„Umukni, Emete.“
„Vidi, ako pokušamo da ga uhvatimo dok je ona u blizini, mnogo su veće
šanse da će neko biti povređen – ona će biti povređena, ili ćeš ti biti povređen
pokušavajući da je zaštitiš. Ali, ako ga uhvatimo nasamo...“ Slika u njegovoj glavi
se izmenila dok je zamišljao tragača sateranog u ćošak i sebe kako mu se
približava.
Ako uspemo, ukoliko budemo mogli brzo da ga se rešimo, onda je ovo pravi
izbor. Zašto je bio tako bolan?
Osećao bih se mnogo bolje da sam imao neki dokaz da Bela brine za svoju
bezbednost. Da je svesna svega što rizikuje. Da nije ovde u pitanju samo njen
život.
Možda je to bio ključ. Nikada nije brinula za sebe... ali uvek je brinula za
mene. Ako ovo prikažem kao smrtnu opasnost po mene pre nego po nju, možda
će biti opreznija.
Moja kontrola je bila slaba. Govorio sam tek nešto glasnije od šapata jer sam
strepeo da bih, da sam govorio glasnije, mogao da počnem da vrištim. „Bela.“
Susrela je moj pogled u retrovizoru. Njen pogled više je bio defanzivan nego
uplašen.
„Ako dozvoliš da ti se nešto desi – bilo šta – smatraću te lično odgovornom“,
izgovorio sam tiho. „Razumeš li to?“
Usne su joj zadrhtale. Je li najzad shvatila opasnost? Progutala je glasno i
promumlala: „Da.“
Dovoljno blizu.
Alisine misli su bile na hiljadu različitih mesta, a mnoga su bila osunčani
auto-put koji je gledala kroz tamne naočare. Bela je uvek sedela na zadnjem
sedištu i zurila prazno preda se dok ju je Alis grlila. Džasper ih je posmatrao sa
vozačevog sedišta.
Pomislio sam na brata zarobljenog satima u malom vozilu okruženog
Belinim mirisom.
„Može li Džasper to da podnese?“, upitao sam.
„Imaj malo poverenja u njega, Edvarde“, ukorila ga je Alis. „Odlično se drži
kada se sve uzme u obzir.“
Ali je njen um preleteo kroz tuce slika u budućnosti, za svaki slučaj. Džasper
ni u jednoj nije gubio koncentraciju.
Odmerio sam Alis. Bila je sitna, zbog čega je izgledala krhko, ali sam znao
da je opasan protivnik. Tragač i svi ostali će je potceniti. To bi trebalo nešto da
znači. Ali ja sam se ipak osećao nelagodno zamišljajući kako mora fizički da brani
Belu.
„Možeš li ti da podneseš ovo?“, pitao sam je tiho.
Skupila je oči u gnevu – lažnom; videla je da ću je ovo pitati.
Tebe mogu da sredim vezanih očiju.
 Zarežala je na mene, dugo i glasno, uznemiravajuće okrutnim glasom koji
se odbio od prozore džipa i naterao Belino srce na sprint.
Na delić sekunde nisam mogao da se ne nasmešim Alisinom smešnom
razmetanju, a zatim je svakog veselja nestalo. Kako je došlo do ovoga? Kako ću
dozvoliti da se odvojim od Bele, ma kako smrtonosni bili njeni čuvari?
Još jedna neprijatna misao proletela mi je kroz glavu. Bela i Alis same, kako
započinju njihovo predviđeno prijateljstvo. Hoće li Alis reći Beli svoje rešenje
ovog košmara?
Klimnuo sam jednom, oštro cimnuvši glavom, da joj dam do znanja kako
sam prihvatio da će ona biti Belin zaštitnik. „Ali svoja mišljenja zadrži za sebe“,
upozorio sam je.
 23. RASTANCI

Bilo je to poslednje što je bilo ko rekao dok smo jurili nazad u Forks. Naravno da
mi se put činio mnogo kraći kada sam strepeo od dolaska na odredište. Isuviše
brzo smo stali pred Belinom kućom, koja je sva bila osvetljena, a svetla su se
videla na prozorima i na spratu i u prizemlju. Zvuk košarkaške utakmice dopirao
je iz dnevne sobe. Napinjao sam se da čujem bilo kakvu aktivnost koja nije bila
ljudska, ali činilo se da tragač još nije bio stigao. A Alis i dalje nije videla
budućnost u kojoj se ova stanica pretvarala u napad.
Možda bi trebalo prosto da ostanemo ovde. Možda bi trebalo da pustimo
Belu da se vrati svom normalnom životu, a mi samo da preuzmemo na sebe ulogu
njenih večitih čuvara. Mogao sam da računam na Emeta, Alis, Karlajla, Ezme – i
bio sam prilično uveren da će mi se i Džasper pridružiti u ovom bdenju. Tragač
neće moći da dopre do nje pored toliko očiju – i umova – koji paze na nju. Je li
ujedinjena snaga bila bezbednija opcija od podele na trećine?
Ali, dok sam razmišljao o ovome, Alis je videla kako će tragač čekati, kako
će se prilagoditi. Kako će, nakon što nastupi dosada, započeti rat postepenim
narušavanjem naše snage. Belini prijatelji počeće da nestaju u noći. Omiljeni
profesori. Čarlijevi saradnici. Ljudi koji nisu imali nikakve veze sa njom. Brojevi
će toliko rasti da će nas pažnja koja će neminovno uslediti naterati da nestanemo.
A i mogao sam da naslutim kako će se Bela osećati zbog toga što su svi ovi nedužni
ljudi platili životom njenu bezbednost.
Tako da će prvobitni plan morati da bude dovoljan.
Bilo je teško obraditi neobične fizičke osećaje koji su pratili ovu spoznaju.
Znao sam da se u središtu mojih grudi nije otvorila nikakva stvarna jama, ali je
osećaj ipak bio uznemiravajuće realističan. Pitao sam se da li je to neka davno
zaboravljena ljudska reakcija koju nikada u svom besmrtnom životu nisam osetio
jer nikada nisam imao razloga za ovakvu paniku.
Morali smo da se pomerimo. Premda sam znao da je suština dati tragaču
nešto što bi mogao da prati, i dalje sam želeo da Bela ode dugo pre nego što on
stigne.
„Nije ovde“, rekao sam Emetu. Alis je već znala. „Hajdemo.“
Alis i ja smo tiho izašli iz džipa istražujući mislima daljinu i vreme. Alis je
videla da se tragač pojavljuje dok smo u kući. Škripa mojih zuba zvučala je
posebno glasno.
 „Ne brini, Bela“, govorio je Emet – glasom koji sam smatrao preterano
živahnim – dok je otkopčavao njen pojas. „Brzo ćemo mi ovde sve rešiti.“
„Alis“, prosiktao sam.
Pojurila je do njenog kamioneta, pa se spustila na tlo i zavukla ispod
stepenika kamioneta. Za delić sekunde priljubila se uz šasiju, potpuno nevidljiva
čak i vampiru.
„Emete.“
On je već krenuo i popeo se na drvo u prednjem delu dvorišta. Bor se vidno
savio pod njegovom težinom, ali je on brzo prešao na naredno drvo. Nastaviće da
se kreće dok smo mi unutra. Ovo je bilo mnogo očiglednije od Alisinog skrovišta,
ali videće sve što se približava i, ako ništa drugo, odvratiće svaku opasnost.
Bela je čekala da joj otvorim vrata. Izgledala je zaleđeno od užasa, a jedino
pokretno bile su suze koje su joj polako klizile niz obraze. Oživela je kada sam
pružio ruke prema njoj i dozvolila mi je da joj nežno pomognem da izađe iz
automobila.
Ostao sam iznenađen koliko mi je sada, kada sam znao da ću je ostaviti, bilo
teško da je dodirnem. Vrelina njene kože palila me je na novi, bolan način. Zagrlio
sam je ignorišući ovaj nepoznati bol u nadi da ću je zaštititi telom, pa sam je žurno
poveo do kuće.
„Petnaest minuta“, podsetio sam je. Bilo je to previše vremena. Čeznuo sam
da budem što je moguće dalje od ovog mesta.
„Mogu ja to“, odgovorila je snažnijim glasom nego što sam očekivao. U
načinu na koji je stegla vilicu videli su se odlučnost i snaga.
Kada smo stigli do trema, povukla se malo unazad. Stao sam automatski,
premda su moji mišići zavrištali zbog ovog odlaganja.
Prodorno me je pogledala tamnim očima. Spustila je oba dlana na moje
obraze.
„Volim te“, rekla je šapatom koji je bio napet kao vrisak. „Uvek ću te voleti
ma šta da se sada desi.“
Jama u mom stomaku se razjapila kao da će me pocepati nadvoje. „Ništa ti
se sada neće desiti, Bela“, zarežao sam.
„Samo se drži plana, u redu?“, insistirala je. „Čuvaj mi Čarlija. Neću mu biti
mnogo simpatična posle ovoga i želim da mi se pruži prilika da mu se kasnije
izvinim.“
Nisam znao šta je mislila. Moj mozak bio je suviše haotičan od panike da
bih pokušao da dešifrujem njen nejasni misaoni proces.
„Ulazi unutra, Bela“, podstakao sam je. „Moramo da požurimo.“
 „Još nešto – ne slušaj više ni reč od onoga što ću večeras reći!“
Pre nego što sam stigao da razumem makar jedan od ovih zagonetnih
zahteva, Bela se podigla na prste i pritisnula usne na moje silinom koja je mogla
da ostavi modrice – na njoj. Sa više siline nego što bih se ja usudio da primenim
na njoj.
Rumenilo joj je prelilo obraze i čelo dok se okretala od mene. Suze, koje su
usporile za vreme našeg kratkog i nerazumljivog razgovora, sada su slobodno
tekle. Nisam mogao da dokučim zašto je podigla jednu nogu dok nije silovito
šutnula ulazna vrata – a ona se širom otvorila.
„Odlazi, Edvarde!“, zavrištala je koliko je grlo nosi. Čak i pored zvuka
televizije, nije bilo šanse da Čarli ovo ne čuje.
„Bela?“, povikao je Čarli uplašeno.
„Ostavi me na miru!“, vrisnula je u odgovor. Čuo sam kako tabana uz
stepenice i ponovo treska vratima.
Biće da njena zaleđena tišina u džipu nije bio strah, već priprema. Imala je
scenario u glavi koji je pratila. Moja uloga bila je da budem nem i nevidljiv.
Čarli je ustrčao uz stepenice za njom, zanoseći se nestabilno u trku.
Pretpostavio sam da je bio samo delimično budan.
Zaobišao sam kuću i stao pored njenog prozora da vidim da li će Čarli ući u
sobu za njom. Nisam najpre video Belu, što je kod mene izazvalo novi grč panike,
ali sam je zatim ugledao kako ustaje ispod kreveta sa putnom torbom u ruci i
nekakvim malim, pletenim, džakom.
Čarli je pesnicom lupio o vrata. Kvaka je začegrtala – zaključala ju je – a
zatim je nastavio da lupa.
„Bela, jesi li dobro? Šta se dešava?“
Otvorio sam prozor i ušao. „Idem kući!“, glasio je odgovor.
„Da li te je povredio?“, pitao je Čarli kroz vrata, a ja sam se bolno trgnuo
dok sam jurio do komode da joj pomognem da se spakuje. Čarli nije mnogo
pogrešio.
Uprkos tome, Bela je vrisnula: „NIJE!“ Pridružila mi se kod komode kao da
je očekivala da joj pomognem. Otvorila je putnu torbu i ja sam počeo da ubacujem
odeću u nju trudeći se da zahvatim što je moguće raznovrsniju odeću. Neće se lako
utopiti u masu ako bude na sebi imala samo majicu kratkih rukava.
Ključevi njenog kamioneta stajali su na komodi. Stavio sam ih u džep.
„Je li raskinuo sa tobom?“, pitao je Čarli odmerenim tonom. Ovo pitanje nije
me bolelo.
Ali me je Belin odgovor iznenadio.
 „Nije!“, ponovo je povikala, premda sam ja smatrao da je ovo – raskid – bio
najlakši izgovor. Pitao sam se kuda će Belu odvesti njen scenario.
Čarli je ponovo zalupao na vrata, ovog puta nestrpljivo. „Šta se desilo,
Bela?“
Bespomoćno je cimala rajsferšlus sada pune putne torbe.
„Ja sam raskinula s njim!“, povikala je.
Pomerio sam njene prste, pa zatvorio torbu, a zatim odmerio njenu težinu u
ruci. Je li previše teška za nju? Nestrpljivo je pružila ruku prema torbi, a ja sam
joj pažljivo prebacio kaiš preko ramena.
Na jednu dragocenu sekundu naslonio sam se čelom na njeno.
„Biću u kamionetu.“ Moj šapat nije skrivao očajanje u mom glasu. „Idi!“
Gurnuo sam je prema vratima, a zatim izašao kroz prozor da bih bio na
poziciji kada izađe iz kuće.
Emet je bio na tlu i čekao me. Pokazao je bradom prema istoku.
Usmerio sam misli u tom smeru i naravno, tragač je bio udaljen nešto više
od osamsto metara.
Večeras grmalj izigrava stražara. Strpljenja.
Znači, video je Emeta u krošnjama, ali sada nije video nijednog od nas
dvojice. Hoće li pretpostaviti da sam i ja ovde ili će posmatrati šta se dešava iz
zasede? Poželeo sam da je Džasper sada sa nama. Kada bismo krenuli na njega sa
tri strane...
Edvarde, upozorila me je Alis iz svog skrovišta. Pomislila je na mogućnosti
koje su se granale iz toka mojih misli. Tragač je bio prepreden. Izložili bismo Belu
opasnosti.
„Šta se desilo? Mislio sam da ti se on dopada“, pitao je Čarli. Sada je ponovo
bio u prizemlju.
Doneo sam čvrstu odluku o sledećim koracima.
Evo, odgovorila je Alis. Izvukla se ispod kamioneta i sela u džip. Kada je
ubacila menjač u neutralni položaj, nečujno ga je izgurala sa prilaznog puta
jednom rukom se držeći za okvir vrata, a drugom upravljajući volanom koji je
mogla da dohvati samo sa dva prsta. Nisam želeo da iznenadna rika motora džipa
skrene pažnju Čarliju sa Beline glume. Bolje da misli da sam već otišao.
Emet je delić sekunde posmatrao Alis, a zatim me je upitno pogledao. Da
joj pomognem?
Odmahnuo sam glavom. Čarli, oblikovao sam usnama. Prati pešice.
Klimnuo je, pa ponovo skočio u krošnju, odakle će biti vidljiv. Tragač će se
zbog njega držati podalje. Ali nije se povukao, čak ni kada je ugledao Emeta; bio
je fasciniran scenom koju je posmatrao i uveren da može da pobegne svakoj poteri.
Poželeo sam da mu dokažem da greši. Ali nisam mogao rizikovati da upadnem u
zamku sa Belom u blizini.
„Zaista mi se dopada“, objašnjavala je Bela, a reči su joj bile prigušene i
krte. Sada je otvoreno plakala i ja sam znao da nije dovoljno dobra glumica da
odglumi ove suze. Bol u njenom glasu bio je opipljiv. Ponor u mom stomaku
izmučeno se zgrčio u odgovor na njen bol. Ne bi trebalo ovo da radi. Plaćala je
moju grešku. Moju ludost.
„U tome i jeste problem“, besnela je. „Ne mogu ja više ovo! Ne mogu da
pustim korenje ovde! Ne želim da završim zarobljena u ovom glupom, dosadnom
gradu kao mama! Neću da napravim istu grešku koju je ona napravila. Mrzim ovaj
grad – ne mogu ovde više ni minut da ostanem!“
Čarlijev mentalni odgovor bio je dublji i bolniji nego što sam očekivao.
Belini siloviti koraci približili su se vratima. Nemo sam seo u kabinu njenog
kamioneta i ugurao ključeve u bravu, a zatim se sagnuo. Emet je stajao pored
ulaznih vrata kuće, u senkama. No ipak se razdaljina od vrata do kamioneta činila
velika. Usredsredio sam se na tragača. Nije se pomerio, napeto je slušao dramu
koja se odigravala u kući.
Šta će čuti? Ovo: Bela se spremala da umakne, da beži. Nije nameravala da
se vraća u bliskoj budućnosti.
Znaće da ga je Emet video. Moraće da pretpostavi da Bela zna da je on čuje.
Ili možda i neće?
„Bela, ne možeš sad da odeš“, rekao je Čarli tiho, molećivo. „Noć je.“
„Spavaću u kamionetu ako se umorim.“
Čarli je zamislio ćerku bez svesti u mračnoj kabini kamioneta, pored puta
negde u nekoj nedođiji dok su se oko nje skupljale tamne, bezoblične senke. Nije
to bila sasvim suvisla noćna mora, ali moja panika, divlja i iracionalna, oslikavala
je njegovu.
„Sačekaj još jednu nedelju“, preklinjao je. „Rene će se vratiti.“
Belini koraci su zastali. Začuo se tih zvuk – škripa cipele kada se okrenula
prema njemu?
„Molim?“
Izašao sam iz kamioneta i zastao nasred prednjeg dela dvorišta. Šta ću da
radim ako je ove reči zbune, zadrže? Je li bila svesna da je tragač u blizini?
„Zvala je dok si bila napolju.“ Čarli je žurio da joj saopšti vest. „Ne ide sve
najbolje na Floridi i vratiće se u Arizonu ako Fil ne dobije ugovor do kraja nedelje.
Pomoćni trener Sajdvajndersa rekao je da će možda imati upražnjeno mesto za još
jednog međubaznog igrača.“
 I Čarli i ja zadržavali smo dah dok smo čekali njen odgovor.
„Imam ključ“, promrmljala je i prišla vratima. Kvaka je počela da se okreće.
Pojurio sam nazad u kamionet.
Njene reči zvučale su kao slab izgovor. Tragač će morati da pretpostavi da
je ovo priča za Čarlija i da je upravo suprotno istina.
Vrata se nisu otvorila.
„Pusti me, Čarli“, rekla je Bela. Video sam da je želela da njene reči zvuče
gnevno, ali je bol u njenom glasu nadvladao svako drugo osećanje.
Vrata su se najzad širom otvorila. Bela je izletela napolje, Čarli je išao za
njom pružene ruke. Činilo se da je svesna te ruke, da se povlači od nje.
Skupio sam se na podu kamioneta, uglavnom nevidljiv. Nisam mogao da
odolim da ne provirim kroz prozor. Ne okrećući se da pogleda oca, Bela je
zarežala: „Nije išlo, u redu?“, skočila je sa trema, ali Čarli je sada ostao
nepomičan. „Zaista, zaista, mrzim Forks!“
Reči su zvučale sasvim jednostavno, ali je Čarlija na mestu na kom je stajao
prostrelio razorni bol. Um mu se uskomešao, gotovo kao da mu se zavrtelo u glavi.
U mislima je video drugo lice, strašno nalik Belinom, koje je takođe bilo umazano
suzama. Ali oči ove žene su bile bledoplave.
Činilo se da je Bela ove reči pažljivo odabrala. Čarli je ostao da stoji,
zanemeo i razoren, dok je Bela trapavo trčala preko travnjaka gubeći ravnotežu
zbog teške putne torbe.
„Pozvaću te sutra!“, doviknula mu je dok je ubacivala tešku torbu u tovarni
deo kamioneta.
Nije se oporavio dovoljno da joj odgovori.
Nisam više mogao da mislim da Bela nije razumela ozbiljnost situacije.
Znao sam da nikada nikome ne bi prouzrokovala ovakav bol, pogotovo ne svom
ocu, da je postojao neki drugi način.
Ja sam je doveo u ovaj pakleni položaj.
Bela je zaobišla kamionet sa prednje strane. Brzi, uplašeni pogledi preko
ramena nisu bili upućeni Čarliju. Silovito je otvorila vrata i uskočila na vozačevo
sedište. Pružila je ruku da okrene ključ, kao da je znala da će je čekati u bravi.
Urlik motora razbio je tišinu noći. Ovo će tragaču biti lako da prati.
Ovlaš sam dotakao njenu nadlanicu poželevši da mogu da je utešim, ali
svestan da ništa ne može da ublaži ovu situaciju.
Čim je izašla sa prilaznog puta, spustila je desnu ruku sa volana i stavila je
u moju ruku. Kamionet je brektao ulicom maksimalnom brzinom. Čarli se nije
pomerio od vrata, ali je ulica skretala, pa nam se ubrzo izgubio iz vida. Seo sam
na suvozačevo mesto.
„Zaustavi se“, rekao sam.
Trepnula je snažno da rastera suze koje su joj tekle niz lice, a zatim padale
na vodootpornu jaknu za kišu koju je i dalje nosila. Prošla je pored Alis a da nije
ni primetila džip parkiran pored puta. Pitao sam se da li je uopšte videla nešto.
I dalje gurajući džip da bučni motor ne privuče Čarliju pažnju, Alis je lako
uspevala da nas prati.
„Mogu da vozim“, insistirala je, ali joj se glas lomio. Zvučala je iscrpljeno.
Jedva je pokazala iznenađenje kada sam je nežno povukao na krilo i seo na
vozačevo sedište. Privio sam je uza se. Potpuno je klonula na mene.
„Ne bi mogla da pronađeš kuću“, naveo sam, ali se činilo da ona nije čekala
razlog. Nije marila.
Sada smo bili dovoljno daleko od kuće (premda sam i dalje čuo Čarlijeve
zaleđene misli i znao da on i dalje stoji nepomičan na vratima kuće) da Alis uskoči
u džip i pokrene motor. Kada su se farovi uključili iza nas, Bela se ukrutila i
uplašeno se okrenula da pogleda kroz prozor.
„To je samo Alis.“ Sada sam je uhvatio za levu ruku i stegao je.
„Tragač?“, prošaputala je.
Sada nas prati. Alis je bez problema čula Belin šapat i pored rike motora.
Emet čeka da se on udalji od kuće.
„Čuo je kraj tvog nastupa“, rekao sam joj.
„Čarli?“ Glas joj je bio bolan i napet.
Alis me je obaveštavala o dešavanjima. Tragač se odmakao od kuće. Ne
vidim da se vraća. Em nas stiže.
„Tragač je pošao za nama“, uverio sam Belu. „Trči sada za nama.“
Ovo je nije utešilo. Dah joj je zastao, a zatim je prošaputala: „Možemo li da
mu umaknemo?“
„Ne“, priznao sam. Ne u ovom budalastom kamionetu.
Bela se okrenula i zagledala kroz prozor, premda sam bio siguran da će je
farovi džipa potpuno zaslepiti. Alis je pratila sve budućnosti u vezi sa Čarlijem
koje su joj bile dostupne. Nije joj to bilo lako s obzirom na to da je u pitanju bilo
ljudsko biće koje nikada nije srela. Ali činilo se da ni tragač ni njegova bojažljiva
pratilja nisu nameravali da se vrate.
Emet je sada trčao putem pored nas. Iznenadile su me njegove namere.
Očekivao sam da će žudeti da uhvati tragača, da okonča ovu patnju brzo i nasilno.
Ali njegove misli bile su usredsređene na Belu. Čini se da je ono nekoliko
trenutaka koje je proveo kao njen telohranitelj ostavilo dubok utisak na njega.
Bela je u svakome budila zaštitnički nagon.
Emet je mislio da nas tragač posmatra; samo smo Alis i ja znali da se drži
na distanci, da prati zvuk kamioneta kroz tamu. Neće nam se večeras više približiti.
No Emet je ipak želeo da mu jasno stavi do znanja da će morati preko njega da
pređe da bi došao do Bele. Skočio je, preskočio džip i doskočio u tovarni deo
kamioneta. Borio sam se sa volanom kada je kamionet poskočio i zaneo se.
Bela je vrisnula promuklo.
Pokrio sam joj usta da je utišam da bi me čula. „To je Emet“, rekao sam.
Udahnula je na nos i ponovo se mlitavo naslonila na mene. Sklonio sam ruku
s njenih usta da bih je privio uza se. Činilo se da joj svaki mišić u telu drhti.
„U redu je, Bela. Bićeš bezbedna“, promrmljao sam. Imao sam utisak da me
nije čula. Drhtanje se nastavilo. Disala je brzo i plitko.
Pokušao sam da joj skrenem pažnju. Da govorim normalnim glasom, kao da
nema opasnosti ni užasa. Rekao sam: „Nisam znao da ti je život u malom gradu i
dalje tako dosadan. Činilo se da si se sasvim lepo prilagodila – pogotovo u
poslednje vreme. Možda sam laskao sebi da ti je zbog mene život ovde postao
zanimljiviji.“
Možda to nije bila najprimerenija primedba s obzirom na to koliki joj je
nemir izazvao beg, ali ju je trgla iz misli. Uzvrpoljila se, pa sela uspravno.
„Nisam bila prijatna“, prošaputala je, ignorišući moje neozbiljne reči i
smesta prešavši na bolni deo. Zurila je u pod kao da se stidi da sretne moj pogled.
„To mu je isto moja mama rekla kada ga je ostavila. Moglo bi se reći da sam gađala
ispod pojasa.“
Na osnovu slike u Čarlijevoj glavi pretpostavio sam da je tako nešto u
pitanju.
„Ne brini, oprostiće ti“, obećao sam.
Pogledala me je ozbiljno, očajnički želeći da veruje u ono što sam rekao.
Pokušao sam da joj se nasmešim, ali nisam mogao da nateram lice da me sluša.
Pokušao sam ponovo. „Bela, biće sve u redu.“
Zadrhtala je. „Ali neće biti u redu kada ne budem sa tobom.“ Njene reči su
bile tek nešto glasnije od daha.
Ruka mi se zgrčila oko nje, a jama u stomaku se raširila. Zato što je bila u
pravu. Sve će biti pogrešno kada ne bude sa mnom. Nisam znao kako ću
funkcionisati.
 Naterao sam sebe da zagladim lice i da progovorim što je moguće vedrijim
glasom: „Bićemo zajedno za nekoliko dana.“ Dok sam izgovarao ove reči, snagom
volje sam želeo da budu istinite. I dalje su mi se činile kao laž. Alis je videla toliko
različitih budućnosti... „Ne zaboravi“, dodao sam, „da je ovo bila tvoja zamisao.“
Šmrknula je. „Bila je to najbolja ideja. Naravno da je bila moja.“
Opet sam pokušao da se nasmešim, pa odustao.
„Zašto se ovo desilo? Zašto ja?“ Pitanja je prošaputala ravnim glasom kao
da su retorska.
Ipak sam joj odgovorio, i to oštro: „Ja sam kriv. Bio sam budala što sam te
tako doveo u opasnost.“
Iznenađeno je zurila u mene. „Nisam to tako mislila!“
Koji bi drugi razlog mogao biti? Čija je ovo bila krivica osim moja?
„Bila sam tamo“, nastavila je. „Možeš misliti. Moje prisustvo nije
uznemirilo drugo dvoje. Zašto je ovaj Džejms odlučio da me ubije?“ Ponovo je
šmrknula. „Ljudi ima na sve strane, zašto ja?“
Bilo je to pošteno pitanje, pronicljivo pitanje. I bilo je više odgovora od
jednog. Zaslužila je potpuno objašnjenje.
„Noćas sam imao priliku da se pažljivo zagledam u njegov um. Nisam
siguran da je bilo moguće ovo izbeći na bilo koji način nakon što te on vidi. I
delom to jeste tvoja krivica.“ Glas mi se izmenio i ja sam se nadao da će čuti crni
humor u njemu, ironiju. „Da ne mirišeš tako zastrašujuće sočno, ne bi se trudio.
Ali nakon što sam požurio da te odbranim...“ Setio sam se njegove neverice, čak
uvređenosti, što sam mu se preprečio. Njegove nadmenosti i gneva. „Pa, to je
umnogome pogoršalo sve. Nije navikao da bude osujećen, ma koliko beznačajan
objekat interesovanja bio u pitanju. On sebe smatra lovcem, i ničim drugim.
Njegovo postojanje svodi se na traganje, i on od života želi samo izazove.
Iznenada smo mu mi postavili predivan izazov – veliki klan snažnih boraca rešenih
da štite jedan ranjivi element. Ne bi verovala koliko je sada euforičan. Ovo je
njegova najmilija igra, a mi smo je upravo učinili najuzbudljivijom igrom u
njegovom životu.“
Ma kako ja ovo analizirao, nije bilo načina da se ovo zaobiđe. Nakon što
sam je odveo na čistinu, ovo je bio jedini ishod. Da mu se nisam suprotstavio,
možda ne bih probudio u njemu želju za nadmetanjem.
„Ali, da sam ostao da stojim po strani“, promrmljao sam ponajviše za sebe,
„on bi te ubio na mestu.“
„Mislila sam…“, prošaputala je. „Da ne mirišem drugima“, oklevala je, „kao
tebi.“
 „Ne mirišeš.“ Ono što je ona bila meni, prosto fizički, bilo je nešto snažnije
od svega što sam video u umu nekog drugog smrtnika. „Ali to ne znači da nisi
primamljiva svima njima. Da si bila primamljiva tragaču ili bilo kome drugom na
isti način na koji si meni, odmah bi došlo do sukoba.“
Njeno telo zadrhtalo je naspram mog.
Sada sam shvatio da bi bilo lakše da je došlo do okršaja. Bio sam siguran da
bi plašljiva crvenokosa pobegla, i nisam verovao da bi Loran stao na stranu tragača
kada je očigledno bilo da će izgubiti. Čak i da su se svi pridružili, nikada ne bi
preživeli. Pogotovo kada bi Džasper priredio napad iznenađenja iz dimne zavese
dok su oni svi gledali Emeta. Video sam dovoljno njegovih sećanja da znam da je
Džasper verovatno mogao lako da savlada sve troje. Premda mu to Emet ne bi
dozvolio.
I da smo bili normalna zajednica (premda nas niko zbog broja ne bi takvom
smatrao), verovatno bismo ih napali samo zbog uvrede.
Ali nismo bili normalni, bili smo civilizovani. Pokušali smo da se držimo
višeg standarda. Nežnijeg, miroljubivijeg standarda. Zbog našeg oca.
Zbog Karlajla smo noćas oklevali. Odabrali smo humaniju opciju jer je to
bila naša navika, naš način života.
Zar to nije značilo da smo... slabiji?
Trgao sam se na ovu pomisao, pa odmah zaključio da je naš izbor i dalje
ispravan, pa makar to značilo da smo slabi. Osećao sam to. Odjekivalo je duboko
u mom umu, mom biću... ili mojoj duši, ako tako nešto postoji. Ma šta bilo to što
je upravljalo ovim telesnim oblikom.
Nije to sada bilo važno. Alis nam je možda dala kakvu-takvu moć nad
budućnošću, ali je za nas prošlost bila izgubljena jednako kao i za sve druge.
Nismo napali, i sada je pred nama bila komplikovanija verzija. Predstojeća borba
nije mogla da se izbegne.
„Mislim da sada nemam izbora nego da ga ubijem“, promrmljao sam.
„Karlajlu se to neće dopasti.“
Ali sam bio siguran da će razumeti. Dali smo tragaču mogućnost da se udalji.
Nije želeo da prihvati ponudu. Sada je jedina preostala opcija bila ubij ili budi
ubijen.
„Kako možeš ubiti vampira?“, prošaputala je Bela. I dalje sam u njenom
glasu čuo zvuk potisnutih suza.
Trebalo je da očekujem ovo pitanje.
Sada me je gledala sa drugačijim strahom, gotovo kao da se plašila da će
njoj to pasti u zadatak. Naravno, nikada s njom nisam mogao da budem siguran.
 Nisam pokušao da ublažim realnost. „Jedini način da budeš siguran je da ga
pokidaš na komade, a zatim te komade spališ.“
„A drugo dvoje će se boriti uz njega?“
„Žena hoće.“ Ako bude mogla da kontroliše svoj strah. „Za Lorana nisam
siguran. Nisu bliski, veza među njima nije snažna – on je s njima samo zato što
mu tako odgovara. Na livadi ga je bilo sramota zbog Džejmsovog ponašanja.“ Da
se ne spominje da je Džejms nameravao da ubije Lorana. Možda ću mu to reći; to
će ga sasvim sigurno naterati da razmotri ovaj savez.
„Ali Džejms i žena – pokušaće da te ubiju?“, prošaputala je glasom
iskrivljenim od bola.
Tada sam razumeo. Naravno da je ona, kao po običaju, paničila zbog nečeg
pogrešnog.
„Bela, da se nisi usudila da traćiš vreme na brigu za mene“, prosiktao sam.
„Tvoja jedina briga je da se postaraš da budeš bezbedna i da – molim te, molim te
– pokušaš da se ne ponašaš neobuzdano.“
Ignorisala je ovo. „Da li nas i dalje prati?“
„Da. Ali neće napasti kuću. Ne noćas.“
Ne dok smo svi zajedno. Je li tragač želeo da se razdvojimo? Ali setio sam
se šta je Alis videla da će se desiti ako pokušamo da čuvamo Belu ovde. Nisam
voleo Majka Njutona, ali nije bilo prihvatljivo žrtvovati ni njega, ni ma koga
drugog u Forksu.
Skrenuo sam na prilaz ispred kuće primetivši da me nije obuzeo osećaj
olakšanja što stižem kući. Nije bilo bezbednog mesta dok je tragač bio živ.
Emet je i dalje bio razdražen. Poželeo sam da mu mogu reći tragačev položaj
kako bih ublažio njegov nemir, ali nisam smeo da rizikujem da nas čuje. Tragač
je naslutio da imamo dodatne sposobnosti – pomogli bismo mu kada bismo mu
nagovestili kakve.
U trenutku kada mi se Alis obratila, osetio sam da su se njegove misli
približile granici mog sluha.
Sada se sastaje sa ženom, na drugoj strani reke. Ponovo se razdvajaju i
prate. Ona je na padini planine; on u krošnjama drveća.
Nisam se osećao ništa bolje zbog ove dodatne udaljenosti.
Emetov fanatično zaštitnički način razmišljanja sada je već potpuno ovladao
njime. Kada smo stigli kući, on je iskočio iz kamioneta i prišao suvozačevoj strani.
Otvorio je silovito vrata i pružio ruke prema Beli.
„Nežno“, podsetio sam ga tiho.
Znam.
 Mogao sam da ga zaustavim. Ovo nije bilo nužno. A opet, da li je bilo koja
mera opreza bila preterana u ovoj situaciji? Da sam bio oprezniji, ne bismo bili u
ovoj nevolji.
I, na neobičan način, osećao sam se sigurnije kada sam video Emeta, onako
masivnog i neuništivog, kako štiti Belu svojim kolosalnim rukama – a ona se jedva
videla u njima. Proleteo je kroz ulazna vrata za delić sekunde. Alis i ja smesta smo
bili pored njega.
Ostatak moje porodice bio je u dnevnoj sobi, svi su bili na nogama, a u
sredini kruga stajao je Loran.
Njegove misli bile su uplašene, pokajničke. Njegov strah pojačao se kada je
Emet nežno spustio Belu na pod pored mene, pa zakoračio prema njemu režeći
duboko iz grudi. Loran se žurno povukao za korak.
Karlajl je uputio Emetu pogled upozorenja, na šta se ovaj smirio. Ezme je
stajala pored Karlajla prelazeći pogledom sa mene na Belu, pa nazad na mene.
Rozali je takođe zurila u Belu, streljala je pogledom, ali sam je ja ignorisao što
sam bolje umeo. Morao sam da se pozabavim nečim važnijim.
Čekao sam da Loran pogleda prema meni.
„Prati nas“, rekao sam mu, podstičući misli koje sam želeo da čujem.
Naravno da prati ljudsko biće. I pronaći će je. „Toga sam se i plašio“, rekao
je naglas.
Moram da pobegnem, nastavio je da razmišlja. Džejms ne sme da pomisli da
sam odabrao drugu stranu. Poslednje što želim jeste da posle krene za mnom.
Loran je potisnuo drhtaj. Možda bih mogao da mu kažem da sam ostao da sakupim
informacije. Ali njegov izraz kada se odvojio od nas u šumi... Bolje je nestati dok
je on zaokupljen ovim lovom.
Ponovo sam počeo da škripim zubima. Loran me je nervozno pogledao.
Dovoljno je dobro poznavao Džejmsa da bude svestan koliki je razdor koji
je nastao među njima na čistini. Premda nisam imao želju da mu činim usluge,
znao sam da će biti zahvalan kada Džejms bude mrtav.
„Dođi, ljubavi“, čuo sam Alis kako šapuće Džasperu na uvo. Nisam ga
primetio kada smo ušli; i dalje se skrivao. Džasper sada nije dovodio u pitanje
Alis, čak ni u mislima. Pojurili su uz stepenice držeći se za ruke. Loran nije ni
pokušao da gleda za njima, toliko su efikasni bili Džasperovi napori. Video sam
da će Alis zapisati sve neophodne podatke da ih Loran ne bi čuo. Neće joj biti
potrebno dugo da spakuje sve što će im biti potrebno.
„Šta će uraditi?“, upitao je Karlajl Lorana, premda sam i ja mogao da mu
odgovorim.
 „Žao mi je“, rekao je Loran potpuno iskreno. Žao mi je što sam sreo ta dva
demona. Trebalo je da budem pametniji i ne igram se vatrom. Prokleta dosada
naterala me je da se ponesem budalasto. „Plašio sam se da će ga razbesneti želja
tvog malog da odbrani devojku.“ Naravno. Postarao se da Džejms ne odustane
dok ih oboje ne ubije. Ovi neznanci kao da žive u nekom drugom svetu. Ili misle
da žive u drugom svetu. Stvarni svet će ih brzo probuditi iz te fantazije.
„Možeš li ga zaustaviš?“, navaljivao je Karlajl.
Ha! „Ništa ne može da zaustavi Džejmsa kada počne da lovi.“
„Mi ćemo ga zaustaviti“, zarežao je Emet.
Loran je gotovo sa nadom odmerio Emeta. Kad bi to bilo moguće. To bi
meni svakako olakšalo život.
„Ne možete da ga savladate“, upozorio ih je Loran. Činilo se da je siguran
da nam čini veliku uslugu dajući nam ovu informaciju. „Nikada za svojih trista
godina nisam video ništa nalik njemu. Smrtonosan je. Zato sam i pristupio
njegovoj zajednici.“
Nekoliko rasutih sećanja na avanture sa Džejmsom i Viktorijom proletelo
mu je kroz glavu, premda je Viktorija uvek bila u pozadini, na marginama.
Loranov život je pored Džejmsa bio zanimljiv, ali Loranu je u poslednjih nekoliko
godina počeo da smeta sadizam u njihovim avanturama. No tada više nije bilo
bezbednog načina da se distancira.
Želeo je da sada može da oseti optimizam, ali video je Džejmsa kako
prevladava i pored zapanjujuće malih izgleda. Pogledao je Belu i video samo
ljudsko biće, jednu od milijardi devojaka na svetu koju ništa naročito nije izdvajalo
od ostalih.
Nije promislio o svojim rečima pre nego što ih je naglas izgovorio: „Jeste li
sigurni da je ovo vredno truda?“
Iz grla mi se otela rika glasna kao detonacija. Loran se smesta spustio u
podređeni položaj, a Karlajl je podigao ruku.
Kontroliši se, Edvarde. On nam nije neprijatelj.
To je umirilo moj gnev. Karlajl je bio u pravu, premda Loran svakako nije
bio ni naš prijatelj.
„Plašim se da ćeš morati da biraš“ rekao je Karlajl.
Nemam ja mnogo izbora, pomislio je Loran. Mogu samo da pobegnem i
nadam se da će Džejms zaključiti da nisam vredan truda. Vratio se u mislima na
malo manje napet razgovor koji su vodili pre našeg dolaska i usredsredio se na
jednu informaciju. Jasno je da sam sa ovom družinom završio, ali možda bih
mogao da se okružim drugim prijateljima. Talentovanim prijateljima.
 „Interesantan je ovaj život koji vodite.“ Smatrao je da diplomatski bira reči,
pokušavao da svakog od nas pogleda u oči. Moj pristup njegovom unutrašnjem
monologu podrio je njegove napore. „Ali neću da se mešam u ovo. Nisam
neprijatelj nikome od vas, ali neću da se suprotstavljam Džejmsu. Mislim da ću
krenuti na sever – do onog klana na Denaliju.“ Zamislio je pet stranaca nalik na
Karlajla, miroljubivih, ali sa brojnim talentima. Možda će to naterati Džejmsa da
zastane i zamisli se.
Osećanje zahvalnosti ponovo je nateralo Lorana da se okrene Karlajlu i da
ga upozori: „Ne potcenjujte Džejmsa. Ima genijalan um i neverovatno izoštrena
čula. Lagodno se oseća u svetu ljudi koliko i vi i neće vas napasti direktno.“ Kroz
glavu mu je proletelo nekoliko Džejmsovih složenih strategija. Tragač je bio
strpljiv i imao je... smisla za humor. Ali je njegov smisao za humor bio mračan.
„Žao mi je zbog onoga što se ovde desilo“, nastavio je Loran. „Zaista mi je
žao.“
Nagnuo je glavu, pokorno, ali je na trenutak pogledao Belu, pa sklonio
pogled sa nje, zbunjen rizikom kojem smo se izlagali zbog nje. Ne razumeju kakav
je Džejms, zaključio je. Ne veruju mi. Pitam se koliko će ih ostaviti u životu.
Loran je mislio da smo slabi. Video je naš način života kao manu. I ja sam
ranije brinuo zbog toga, ali ne sada. Nisam nameravao da na Džejmsa ostavim
utisak slabosti. Ali neka Loran veruje da Džejms može da pobedi. Može da se
užasnuto krije čitavog narednog veka i ja neću žaliti zbog njegove nelagode.
„Idi u miru“, rekao je Karlajl, izgovorivši ovo u isti mah i kao ponudu i kao
naredbu.
Loran je prešao pogledom preko prostorije diveći se načinu života koji je
ostavio za sobom davno. Premda ovo nije bila palata, a on je živeo u nekoliko, ovo
mesto je bilo nalik na utočište u kom je vladala atmosfera trajnosti i sigurnosti
kakve nije osetio vekovima.
Klimnuo je Karlajlu glavom, i na jedan kratak trenutak osetio sam neobičnu
žudnju tamnokosog vampira prema mom ocu. Osećanje poštovanja i želje za
pripadanjem. Ali on je zgazio ovo osećanje pre nego što je stiglo da pusti koren, a
zatim je izleteo kroz vrata bez i najmanje namere da uspori dok se ne nađe
bezbedan u okeanu koji će sakriti njegov miris.
Ezme je pojurila da spusti roletne na ogromnim prozorima, koji su se pružali
čitavom zadnjom stranom kuće.
„Koliko je blizu?“, pitao me je Karlajl.
Loran je bio gotovo izvan dometa mog sluha i nije imao nameru da uspori.
Nije imao želju da naleti na Džejmsa pri odlasku. Neće čuti ništa od onoga što
budemo govorili. Potražio sam Džejmsa. Alisina vizija dala mi je smer. Bio je
dovoljno daleko da ni on ne čuje naše planove.
„Oko pet kilometara iza reke. Tragač je kružio naokolo da se sastane sa
ženom.“
Sastaće se sa njom na višem terenu, odakle će moći da gleda u kom ćemo
smeru pobeći.
„Kakav je plan?“, pitao je Karlajl.
Premda sam znao da tragač ne može da nas čuje i da su roletne još ječale
spuštajući se, utišao sam glas. „Mi ćemo ga odvući, a zatim će Džasper i Alis
pobeći sa njom na jug.“
„A dalje?“
Znao sam šta pita. Pogledao sam ga pravo u oči i odgovorio: „Čim Bela ode,
lovićemo ga.“
Premda je Karlajl znao da ovo sledi, ipak je osetio blesak bola.
„Pretpostavljam da nema drugog izbora.“
Karlajl već tri veka savesno štiti život. Oduvek je uspevao da pronađe
zajednički jezik sa drugim vampirima. Ovo mu neće biti lako, ali nisu mu teškoće
bile nepoznate.
Moramo da požurimo i damo mu trag koji će da prati, ne smemo da
odugovlačimo. Ali morali smo da se pozabavimo nekim praktičnim detaljima pre
nego što krenemo.
Sreo sam Rouzin pogled. „Odvedi je na sprat i zamenite odeću.“
Izmešati mirise bio je očigledan prvi korak. Poneću neki komad Beline
odeće i ostaviti trag koji će tragač pratiti.
Rozali je to znala, ali su joj oči sevnule u neverici.
Zar ne vidiš šta nam je uradila? Sve je uništila! A ti želiš da je štitim?
Ostatak odgovora je ispljunula naglas, rešena da ga i Bela čuje. „Zašto bih?
Šta je ona meni? Osim pretnje – opasnosti koju si rešio da nam svima navučeš na
vrat!“
Bela se trgla kao da ju je Rozali ošamarila.
„Rouz...“, promrmljao je Emet spustivši jednu ruku na njeno rame. Otresla
ju je. Emet me je pogledao delimično očekujući da skočim na nju.
Ali nije to bilo važno. Rouzini razmaženi napadi histerije oduvek su bili
iritantni, ali odabrala je pogrešan trenutak za ovaj lepi ispad, a ja nisam imao
dovoljno vremena da se time bakćem.
Ako je noćas rešila da mi više neće biti sestra, to je bila njena odluka i ja
sam je prihvatao.
 „Ezme?“ Znao sam kakav će biti njen odgovor.
„Naravno.“
Ezme je razumela vremensko ograničenje. Podigla je pažljivo Belu u
naručje, kao i Emet, premda je utisak bio potpuno drugačiji, pa poletela uz
stepenice sa njom u naručju.
„Šta radimo?“, čuo sam Belu kako pita iz Ezmine radne sobe.
Prepustio sam objašnjenja Ezme, a ja sam se usredsredio na svoj deo. Tragač
i njegova divlja partnerka otišli su izvan dometa mog sluha. Nisu mogli da nas
čuju, ali sam bio siguran da mogu da nas vide. Videće naša vozila. I slediće ih.
Šta nam je potrebno? Pitao je Karlajl.
„Satelitski telefoni. Velika sportska torba. Jesu li rezervoari puni?“
Ja ću. Emet je istrčao napolje i otišao u garažu. Uvek smo imali zalihe
benzina za hitne slučajeve.
„Džip, mercedes i njen kamionet“, prošaputao sam za njim.
Razumeo.
Podelićemo se na tri grupe? Karlajl je takođe strepeo od deljenja snaga.
„Alis vidi da je tako najbolje.“
Prihvatio je to.
Biće povređen. Ne razmišlja. Samo juri. Za sve je ona kriva!
Rozali me je napadala bujicom pritužbi. Lako mi je bilo da je isključim. Da
se pretvaram da čak i nije tu.
Koji je moj zadatak? Želeo je da zna Karlajl.
Oklevao sam. „Alis te videla sa mnom i sa Emetom. Ali ne možemo da
ostavimo Ezme samu da čuva Čarlija...“
Karlajl se okrenuo prema Rozali sa strogim izrazom lica. „Rozali. Hoćeš li
uraditi svoj deo posla za našu porodicu?“
„Za Belu?“, sa prezirom je izgovorila njeno ime.
„Da“ odgovorio je Karlajl. „Za našu porodicu, kao što sam rekao.“
Rozali ga je gnevno gledala, ali sam čuo kako razmatra opcije. Ako nastavi
da se duri, ukoliko nam svima okrene leđa, onda će Karlajl ostati sa Ezme i neće
biti u prvoj borbenoj liniji da obuzdava Emeta i spreči ga da se preterano izlaže
opasnosti. Rozali je videla samo opasnost po Emeta. Ali deo nje postajao je
nervozan zbog moje očigledne suzdržanosti.
Najzad je zakolutala očima. „Naravno da neću dozvoliti da Ezme ide sama.
Meni je zapravo stalo do ove porodice.“
 „Hvala“, odgovorio je Karlajl sa više topline nego što bih joj ja pokazao –
pa izjurio iz sobe.
Emet se upravo vraćao na ulazna vrata noseći preko ramena sportsku torbu
u kojoj smo držali neke od naših sportskih igračaka. Torba je bila dovoljno velika
da se u nju smesti sitnija osoba. Onako puna opreme, već je izgledala kao da se u
njoj neko nalazi.
Alis se pojavila na vrhu stepenica taman na vreme da naiđe na Belu i Ezme,
koje su izlazile iz Ezmine radne sobe. Zajedno su uhvatile Belu za laktove, podigle
je i snele niz stepenice. Džasper je išao za njima. Očigledno je bio napet, na ivici
nerava, i pogledom je nemirno lutao po prozorima prednjeg dela kuće. Pokušao
sam da se umirim pogledom na njegovu surovu pojavu. Džasper je bio
smrtonosniji od hiljada vampira koji su pokušali da ga unište. Danas je pokazao
nove veštine koje nisam ni zamišljao da ima, i bio sam siguran da je imao još
poneki kec u rukavu. Tragač nije imao znao sa čim se suočava. Bela će biti
bezbednija sa Džasperom nego sa bilo kim drugim. A kako će sa njim biti Alis,
tragač neće moći da ih uhvati nespremne. Trudio sam se da verujem u to.
Karlajl se već vratio sa telefonima. Dao je jedan Ezme, a zatim je pomilovao
po obrazu. Pogledala ga je sa potpunim poverenjem. Bila je sigurna da postupamo
ispravno i da ćemo zato i biti uspešni. Voleo bih da sam imao njenu veru.
Dala mi je smotuljak tkanine. Čarape. Belin miris je bio svež i snažan.
Gurnuo sam ih u džep.
Alis je uzela telefon od Karlajla.
„Ezme i Rozali uzeće tvoj kamionet, Bela“, rekao joj je Karlajl kao da traži
dozvolu od nje. To je tako ličilo na njega.
Bela je klimnula.
„Alis, Džaspere – uzmite mercedes. Biće vam potrebna tamna stakla na
jugu.“ Džasper je klimnuo. Alis je to već znala.
„Mi ćemo uzeti džip. Alis, hoće li nasesti?“
Alis se koncentrisala šaka skupljenih u pesnice. Nije bilo jednostavno tražiti
poteze koji nisu imali nikakvog kontakta ni sa kim od nas, ali uspela je da se
poveže sa ovim novim neprijateljima. S vremenom će biti sve bolja. Nadajmo se
da nam to neće biti potrebno. Nadajmo se da ćemo ovo završiti koliko sutra.
Video sam tragača kako leti kroz krošnje usredsređen na džip. Crvenokosa
žena držala se pozadi i pratila je zvuk Belinog kamioneta kada je on nekoliko
minuta kasnije počeo da brekće na sever. Varijacije u vizijama bile su neznatne.
Kada se opustila, oboje smo bili sigurni.
„Pratiće tebe. Žena će pratiti kamionet. Mi ne bi trebalo da imamo problema
posle toga.“
 Karlajl je klimnuo. „Hajdemo.“
Mislio sam da sam spreman. Sekunde koje su proticale već su mi dobovale
u glavi poput bubnjeva. Ali nisam bio spreman.
Stojeći pred Ezme, Bela je izgledala utučeno, a oči su joj bile zbunjene kao
da ne može da obradi kako se sve tako brzo promenilo. Pre samo jednog sata bili
smo savršeno srećni. A sada su nju lovili, a štitili su je vampiri koje je jedva
poznavala. Nikada nije izgledala tako ranjivo kao večeras ovde, sama u sobi punoj
stranaca koji nisu bili ljudska bića.
Može li mrtvo srce da prepukne?
Stvorio sam se pored nje, snažno je zagrlio i odigao od tla. Njena toplina bila
je nalik na živi pesak i ja sam želeo da se udavim u njemu, da se nikada ne
oslobodim. Poljubio sam je samo jednom, strepeći da će se svi planovi raspasti u
haos ako ne uspem da nateram sebe da se odvojim od nje. Deo mene nije mario ni
da svi ljudi u Forksu, La Pušu i Sijetlu stradaju ako će to značiti da će ona ostati
sa mnom.
Morao sam da budem snažniji od toga. Okončaću ja ovo. Postaraću se da
ponovo bude bezbedna.
Činilo se da sve ćelije u mom telu jedna po jedna odumiru kada sam je
ponovo spustio. Zadržao sam prste na njenom licu, a zatim osetio kako me peku
kada sam ih snagom volje povukao.
Snažniji od ovoga, podsetio sam sebe. Morao sam da potisnem svu ovu
agoniju da bih mogao da obavim svoj zadatak. Da uništim opasnost.
Okrenuo sam se od nje.
Mislio sam da znam kako vatra pali.
Karlajl i Emet pošli su sa mnom. Uzeo sam torbu od Emeta. Znao sam šta
tragač očekuje – da ću biti suviše slab da je ispustim iz vida. Privio sam torbu u
naručje kao da se u njoj nalazi nešto beskrajno dragocenije od lopti za fudbal i
štapova za hokej, pa požurio niz stepenice trema sa bratom i ocem.
Emet je seo na zadnje sedište džipa, a ja sam postavio torbu uspravno pored
njega, pa žurno zatvorio vrata trudeći se da izgledam kao da želim da budem što
neprimetniji. Za tren oka seo sam na vozačevo mesto, Karlajl je seo pored mene,
a zatim smo počeli da poskakujemo putem brzinom koja bi nasmrt uplašila Belu
da je zaista bila u kolima sa nama.
Nisam smeo tako da razmišljam. Morao sam da verujem Alis i Džasperu i
da se usredsredim na svoju ulogu.
Tragač je i dalje bio suviše daleko da bih ga čuo. Ali sam znao da nas
posmatra i prati. Video sam to u Alisinoj glavi.
 Skrenuo sam na sever, na auto-put i ubrzao. Džip je bio mnogo brži od
kamioneta, ali nije bio dovoljno brz da stekne prednost, čak ni pri maksimalnoj
brzini na koju sam smeo da se odvažim a da ne oštetim motor. Ali nisam želeo da
preteknem tragača. Videće da pokušavam da izvučem maksimum iz džipa, kao da
mi je beg jedini motiv. Nadao sam se da neće shvatiti da sam odabrao džip baš iz
ovog razloga. Nije znao šta smo još imali u garaži.
Samo na trenutak sam bio dovoljno blizu da ga čujem.
... ići feribotom? Inače je dugačak put naokolo. Mogao bih preseći...
„Zovi“, rekao sam jedva pomerajući usne, premda sam znao da je suviše
daleko iza nas da bi mi video lice.
Karlajl je prineo telefon uhu; držao ga je pored butine, skrivenog, dok je
jednom rukom ukucavao broj. Svi smo čuli tiho škljocanje kada se Ezme javila.
Nije ništa rekla.
„Sve je čisto“, prošaputao je Karlajl. Prekinuo je vezu.
A i ja sam bio odsečen. Nisam mogao da vidim šta radi sada. Nije bilo šanse
da joj čujem glas. Odgurnuo sam očajanje od sebe pre nego što počnem da se
davim u njemu.
Čekao me je zadatak.
 24. ZASEDA

Tragač je rešio da trči za nama jer nije želeo da nagađa našu trasu. S vremena na
vreme uhvatio bih njegove misli, ali nikada više od nekoliko reči ili pogleda na
džip. Pratio nas je sa višeg terena, sa planina, i nije brinuo kada bi se udaljio i
nekoliko kilometara od puta, i dalje nas je video.
Nisam želeo da razmišljam o tome gde je Bela sada, šta bi mogla da radi i
govori. Suviše bi mi to zaokupilo pažnju. Ali nešto je ostalo nedovršeno.
Dao sam šapatom Karlajlu instrukcije, a on je otkucao poruke i poslao ih na
Alisin telefon. To verovatno nije bilo nužno, ali sam se ja osećao bolje.
„Bela mora da jede tri puta u periodu od dvadeset četiri sata. I hidratacija je
važna. Trebalo bi da joj je voda pri ruci. I idealno bi bilo da spava osam sati.“
Karlajl je, držeći telefon nisko, kucao jednakom brzinom kojim sam ja
poruke diktirao. „I...“, oklevao sam. „Reci Alis da ne govori ništa o našem ranijem
razgovoru u džipu. Ako Bela bude imala pitanja, neka ih izbegne. Reci joj da se
nimalo ne šalim.“
Karlajl me je pogledao znatiželjno, ali je otkucao poruku.
Zamišljao sam kako Alis sa druge strane koluta očima.
Otkucala je samo slovo r u znak da je razumela poruke. Shvatio sam da to
znači da je Bela i dalje budna i da Alis namerava da zadrži moja uputstva za sebe.
Mora da je videla neprijatno svođenje računa ako me bude ignorisala.
Emet je ponajviše razmišljao o onome šta će raditi kada se domogne tragača.
Njegova maštanja je bilo prijatno posmatrati.
Kada smo morali da napunimo rezervoar, upotrebio sam jedan od velikih
kanistera za benzin koje je Emet smestio na zadnje sedište. Beline čarape u mom
džepu ostaviće blagi trag njenog mirisa u vazduhu. Kretao sam se munjevito kao
da mi je jedini cilj da ponovo krenem na put, i bio sam srećan kada sam osetio da
se tragač primakao bliže da posmatra šta radim. Na trenutak je bio udaljen svega
kilometar i po. Želeo sam da to iskoristim, da pretvorim ovaj beg u zasedu. ali bilo
je suviše rano. Još smo bili previše blizu vode.
Nisam pokušavao da sakrijem trasu, vozio sam u najravnijoj liniji koju su
krivudavi putevi dozvoljavali prema svom odredištu. Nadao sam se da će tragač
ovo protumačiti na način na koji sam ja to želeo – da imam na umu odredište, neko
mesto koje lako može da se brani, mesto na kom se osećam sigurno. Nije znao
mnogo o nama, ali je znao jedno: Imali smo više imovine od prosečnog nomada.
A i bilo nas je mnogo. Možda će zamisliti kako imamo još saveznika koji čekaju
u šumama na severu.
A ja i jesam pomislio da bežim prema Tanjinoj porodici. Bio sam siguran da
će mi oni pomoći. Kejt bi naročito bila sjajan dodatak našem lovačkom timu. Ali
i oni su živeli blizu vode. Tragač bi mogao da pogleda njih petoro i pojuri u okean.
Da bi nestao, bilo je dovoljno da zaroni. Nemoguće je bilo pratiti nekoga kroz
vodu. I mogao bi da izađe bilo gde – osam kilometara dalje niz obalu, ili u Japanu.
Nikada ne bismo mogli da ga pratimo. Morali bismo da se pregrupišemo i krenemo
iznova.
Išao sam prema nacionalnom parku blizu Kalgarija, koji je bio više od
hiljadu kilometara udaljen od najbliže otvorene vode.
Kada krenemo na njega, znaće da smo ga nasamarili i da Bela nije sa nama.
Pobeći će, a mi ćemo pojuriti za njim. Bio sam uveren da mogu da ga nadmašim
u trku, ali mi je bio potreban teren dovoljne dužine. Devetsto kilometara pružalo
mi je sasvim solidnu podršku.
Želeo sam da ovo brzo završim.
Vozili smo čitave noći, usporavajući samo povremeno kada bih čuo da se
ispred nas nalazi patrola koja proverava brzinu. Pitao sam se šta je tragač mislio o
tome. Već je naslutio da imam posebne sposobnosti. Ovim sam sasvim sigurno
odavao više nego što sam želeo, ali druga opcija bila je suviše spora. Neka vidi
ovo – moju spremnost da odam informacije o mojim prednostima – kao još jedan
znak da smo krenuli prema nekom konkretnom odredištu. Sigurnoj kući? To će ga
naterati da se zapita.
Poželeo sam da mogu čuti teorije u njegovoj glavi, ali držao se taman
dovoljno daleko da samo povremeno nazrem njegove misli. Mora da ima neku
teoriju o mojim talentima i verovatno nije daleko od istine.
Tragač je nastavljao da trči, neumoran, i na osnovu ono malo misli što sam
mogao da čujem, silno je uživao.
Njegov užitak me je iritirao, ali je to bilo dobro. Njegovo zadovoljstvo
davalo mi je vremena da stignem do oblasti koju sam odabrao za zasedu.
Međutim, kako je vreme prolazilo, postajao sam sve nervozniji. Sunce je
bilo bliže zapadnom horizontu nego istočnom. Nismo uradili ništa zanimljivo osim
što smo zastali da nekoliko puta napunimo rezervoar – uvek ostavljajući blagi trag
Belinog mirisa. Ali hoće li mu ovaj dugački trk dosaditi? Hoće li biti voljan da nas
prati danima kroz severne teritorije sve do polarnog kruga ako nastavimo toliko
daleko? Da li će odustati od potere pre nego što se pouzdano uveri da Bela nije u
džipu?
„Pitaj Alis vidi li lovca kako odustaje pre nego što zauzmemo položaj.
 Karlajl je žurno poslušao.
Nekoliko minuta kasnije stiglo je slovo n.
To me je umirilo.
Sunce se polako približavalo zapadnim planinama kako smo se bližili meti.
Želeo sam da se približi dovoljno da mogu da ga čujem. Morao sam da uradim
nešto što će ga zainteresovati.
Bili smo na malom auto-putu koji je vodio do Kalgarija. Mogli smo da
nastavimo u Edmonton, sačekamo da padne mrak, ali ja sam postajao sve
uznemireniji. Želeo sam da prestanem da bežim i da počnem da lovim.
Skrenuo sam na mali sporedni put koji je vodio ka najjužnijem kraju
Nacionalnog parka Banf. Put se naposletku vraćao do Kalgarija, ali nije to bio
najbrži način da se bilo gde stigne. Bilo je to novo ponašanje koje do sada nismo
ispoljili. Ovo će mu probuditi interesovanje.
Karlajl i Emet znali su šta ova promena znači. Obojica su iznenada postala
napeta. Emet je bio i više nego napet – bio je ushićen, željan da se upusti u borbu.
Ovaj sporedni put brzo nas je odveo od farmi, koje su ovako rano u proleće
bile potpuno gole, a koje su se ređale putem sve do Kalgarija. Smesta smo počeli
da se penjemo, i sada smo ponovo bili okruženi drvećem. Šuma je bila slična onoj
kod kuće, ali je bila suvlja. Nisam čuo nijedan um nigde u blizini. Sunce je bilo sa
druge strane planine uz koju smo se peli.
„Emete“, rekao sam tiho. „Kupiću ti novi džip.“
Nasmejao se. Ne brini.
Mogli smo da se pretvaramo da ponovo zastajemo da napunimo rezervoar –
bilo je vreme i za to – ali ova promena brzine mogla bi da unervozi tragača.
Moraćemo da budemo brzi.
„Na moj znak“, rekao sam im, čekajući prvi dodir tragačevog uma.
Emet je spustio ruku na kvaku.
Put je bio mnogo neravniji od prethodnog. Udario sam u rupu, zbog čega je
džip izleteo iz naše trake. Dok sam pokušavao da ovladam vozilom, iznenada sam
začuo tragačev glas:
... mora da je mesto blizu...
„Sada“, zarežao sam.
Sva trojica izletela smo iz džipa u pokretu.
Dočekao sam se na vrhove prstiju i pojurio prema zvuku tragačevih misli
pre nego što su ostali povratili ravnotežu.
O, ne, ovoje ipak bila zamka!
 Tragač nije zvučao ni uznemireno ni uplašeno iznenadnim obrtanjem uloga.
I dalje se zabavljao.
Jurio sam munjevito između drveća pored koga smo upravo prošli. Čuo sam
Karlajla i Emeta iza sebe, a Emet se kao nosorog probijao kroz nisko rastinje.
Njegov glasniji napad mogao bi da sakrije zvuke mog napada. Možda će tragač
pomisliti da sam dalje nego što sam zapravo bio.
Bilo je veliko olakšanje potrčati, kretati se sopstvenim pogonom nakon
dugačke vožnje u džipu. Olakšanje mi je predstavljalo i što ne moram da se
oslanjam na put, i što mogu da krenem najkraćom putanjom prema meti.
I tragač je bio brz. Nije prošlo dugo pre nego što sam osetio zadovoljstvo što
sam sebi dao devetsto kilometara da ga uhvatim.
Skrenuo je na zapad prema dalekom Tihom okeanu, dok smo se peli sve više
na istočni obod Stenovitih planina.
Karlajl i Emet počeli su sve više da zaostaju. Da li se tragač tome nadao? Da
će nas razdvojiti i srediti jednog po jednog? Bio sam oprezan, čekao sam novi
iznenadni preokret. Radovao sam se ideji da bi mogao da me napadne. Deo mene
bio je pun gneva, drugi deo je jedva čekao da ovo okonča.
Nisam mogao da čujem njegove misli, ali sam lako mogao da pratim njegov
miris.
Njegov trag skretao je prema severu.
Trčao je i ja sam trčao. Prolazili su minuti, pa i sati.
Skrenuli smo na severoistok.
Pitao sam se da li ima plan ili samo trči besciljno da me se otarasi.
Jedva sam čuo Emetovu jurnjavu kroz šumu. Mora da su sada ostali nekoliko
kilometara iza mene. Ali učinilo mi se da čujem nešto ispred sebe. Tragač se kretao
tiho, ali ne bešumno. Sustizao sam ga.
A tada je potpuno nestalo zvuka njegovog kretanja.
Je li stao? Je li čekao da me napadne?
Potrčao sam brže, željan da aktiviram njegovu zamku.
A zatim sam čuo udaljeni pljusak, i to baš u trenutku kada sam se popeo na
snegom prekriveni greben koji se završavao strmom liticom.
Daleko dole nalazilo se duboko ledničko jezero, dugačko i usko, gotovo
nalik na reku.
Voda. Naravno.
Poželeo sam da zaronim za njim, ali sam znao da bih mu time dao prednost.
Obala jezera pružala se nekoliko kilometara, i mogao je da izađe bilo gde. Morao
bih da budem metodičan, za šta bi mi bilo potrebno vreme. On nije imao takvih
smetnji.
Spori način podrazumevao je obilazak obale jezera u potrazi za njegovim
tragom. Morao bih da budem vrlo pažljiv da mi ne promakne mesto na kom je
izašao iz vode. On neće izaći na obalu i ponovo potrčati. Pokušaće da iskoči što
dalje od obale da se njegov miris ne zadržava uz ivicu vode.
Malo brži način bio je da podelim oblast pretrage sa Emetom i Karlajlom;
da podelimo teritoriju obale jezera na trećine.
Ali postojao je i najbrži način.
Emet i Karlajl su se približavali. Potrčao sam nazad prema Karlajlu
ispružene ruke. Bila mu je potrebna samo sekunda da shvati šta sam želeo.
Dobacio mi je telefon. Uključio sam ga i potrčao sa njim šaljući Alis poruku.
Reci mi ko će pronaći njegov trag.
Stigli smo do mesta sa kog se videlo čitavo dugačko jezero.
„Emete“, izgovorio sam gotovo nečujno. „Emete, odluči da ćeš ići južnom
obalom od ovog mesta i pratiti je do istočne. Karlajle, odluči da ćeš poći trkom na
sever ovom obalom. Ja ću uzeti naspramnu obalu.“
Zamislio sam to, posvetio se toj slici, zaronio u tamnoplavu vodu i pojurio
prema naspramnoj obali, pa potrčao na sever da se sastanem sa Karlajlom na
udaljenom vrhu jezera.
Telefon je nemo počeo da vibrira.
Em, napisala je. Južni vrh.
Pokazao sam im poruku, a zatim vratio telefon Karlajlu. Imao je
vodootpornu kesu za njega. Zaronio sam i čuo kako Emet skače za mnom. Bio
sam ravan kao nož, rešen da rasečem vodu što je tiše moguće.
Voda je bila bistra, i svega nekoliko stepeni toplija od nule. Plivao sam
nekoliko metara ispod površine, nevidljiv u noći. Osećao sam da je Emet iza mene.
premda je bio gotovo nečujan. Karlajla uopšte nisam čuo.
Izašao sam iz jezera na najjužnijoj tački. Jedini zvuci koje sam čuo bile su
kap: vode koje su padale sa Emeta na stenovitu obalu.
Ja sam pošao desno, a Emet levo.
Voda se namreškala kada je Karlajl izašao. Osvrnuo sam se. Ponovo je u
ruci držao telefon i rukom usmeravao Emeta. Ja sam odabrao ispravan put. I
naravno, nekoliko metara dalje osetio sam nagoveštaj tragačevog mirisa. Bio je
iznad nas – skočio je na grane visokog usukanog bora. Popeo sam se na drvo i
otkrio da njegov trag vodi preko grana okolnog drveća.
A zatim sam se ponovo dao u poteru.
 Besneo sam dok sam jurio preko grana drveća. Izgubili smo dovoljno
vremena na jezeru da uspe da napravi razdaljinu od nekoliko kilometara.
Vraćao se putem kojim smo došli. Hoće li poći na jug? Nazad u Forks da
pokuša da pronađe Belin trag? Bio je to put od dobrih sedam sati, ako se trči u
pravoj liniji. Da li će želeti da mi pruži toliko vremena da ga stignem?
Ali on je, kako se beskrajna noć bližila kraju, desetak puta promenio smer.
Kretao se prvenstveno na sever, prema Tihom okeanu, pretpostavljao sam. I
pronalazio je načine da stekne prednost a da nas uspori.
Jednom je u pitanju bila široka litica. Svaki od nas odabrao je smer kojim će
pretraživati njeno podnožje, ali Alis je stalno slala n n n n n. Njen pogled na
tragača bio je toliko ograničen da je mogla da vidi samo našu reakciju na njegov
trag. Suviše mi je vremena bilo potrebno da ugledam oštećenje na polovini litice
na mestu na kom se dočekao nakon skoka i odakle se zatim spustio, krećući se
ukoso preko kamena.
Sledeći put je pronašao reku. I ponovo smo do detalja zamišljali putanje koje
ćemo pretraživati. Dugo je vremena ostao u vodi. Izgubili smo gotovo petnaest
minuta pre nego što je Alis videla da će Karlajl pronaći njegov trag šezdeset
kilometara jugozapadno.
Bila je ovo izluđujuća potera. Trčali smo, plivali i skakali preko krošnji kroz
šumu što smo brže mogli, ali on se samo poigravao s nama, neprestano
povećavajući prednost. Bio je veoma vešt i, bio sam siguran, uveren u svoj uspeh.
Sva prednost bila je na njegovoj strani. Mi smo zaostajali za njim i naposletku će
uspeti sasvim da nas ostavi za sobom.
Hiljadu kilometara između mene i Bele kod mene je izazivalo strašnu
teskobu. Ispostavljalo se da je ovaj plan, pokušaj zavaravanja traga, bio samo malo
odlaganje njegove stvarne potrage.
Ali šta smo drugo mogli da uradimo? Morali smo da nastavimo da trčimo za
njim i nadamo se da ćemo ga nekako sustići. Ovo je trebalo da bude naša velika
prilika da ga sprečimo da naškodi Beli. Bedno smo se pokazali.
Ponovo je sakrio trag u još jednom ledničkom jezeru dugačkom nekoliko
kilometara. Bilo je na desetine ovakvih jezera i sva su bila rasuta od severa do juga
kroz kanadske doline kao da je neka džinovska ruka zarila prste u središte
kontinenta. Tragač ih je često koristio, i svaki put smo morali da zamišljamo i
odlučujemo, a zatim da čekamo Alisino K ili Em ili Ed, ili d ili n. Počeli smo brže
da zamišljamo i razmišljamo, ali svaka stanka njemu je omogućavala da još više
odmakne.
Sunce je izašlo, ali su oblaci bili nagomilani, pa tragač nije usporio. Pitao
sam se šta bi uradio da je sunce sijalo. Bilo smo na zapadnoj strani planine i
ponovo smo naletali na gradove i ljude. Verovatno bi brzo ubio svakog svedoka
da je morao.
Bio sam uveren da ide prema okeanu. Bili smo mnogo bliže Vankuveru nego
Kalgariju. Činilo se da ga odlazak na jug i povratak u Forks ne zanima. Blago je
naginjao na sever.
Iskren da budem, nije više morao da taktizira. Imao je dovoljno veliku
prednost da prosto potrči prema obali bez ikakve šanse da ga stignemo.
Ali tada nas je trag odveo do još jednog jezera. Bio sam devedeset procenata
siguran da se poigrava s nama čisto da se zabavi. Mogao je da umakne, ali bilo mu
je zabavnije da nas tera da igramo kako on svira.
Mogao sam se samo nadati da će mu se njegova nadmenost nekako obiti o
glavu, da će doneti lošu odluku zbog koje će nam se naći nadohvat ruke, ali nisam
u to verovao. Bio je suviše dobar u ovoj igri.
Nastavili smo da ga pratimo. Odustajanje nam se nije činilo kao opravdana
mogućnost.
Sredinom jutra Ezme je poslala poruku: Možete li da razgovarate?
Ima li šanse da me čuje? Pitao je Karlajl.
„Bilo bi lepo da ima“, uzdahnuo sam.
Karlajl je pozvao Ezme, pa su razgovarali dok smo trčali. Nije imala nikakve
konkretne vesti, samo je brinula za nas. Crvenokosa je i dalje bila u okolini, ali
nije želela da se približava Ezme i Rozali. Rozali je išla u izviđanje i čini se da je
crvenokosa tokom noći bila u srednjoj školi i da je obišla većinu javnih ustanova
u gradu. Nije više išla na sever prema našoj kući, a na jug je išla samo do opštinske
avio-piste, ali činilo se da se krije negde na istoku, možda se držala blizu Sijetla
zbog većeg lovišta. Još jednom je obišla Čarlijevu kuću, ali tek nakon što je otišao
na posao. Ezme se ni u jednom trenutku nije udaljavala više od nekoliko metara
od Čarlija, što je bilo impresivno jer on nije imao predstavu da je ona tu.
Ništa više, nikakvih drugih tragova nije bilo. Ona i Karlajl razmenili su
žalosno volim te, a zatim smo mi nastavili našu otupljujuću poteru. Tragač je
ponovo išao na sever, previše je uživao da bi nam lako umakao.
Bila je sredina popodneva kada smo naišli na još jedno jezero, u obliku
polumeseca i manje od ostalih koja je koristio da nas uspori. I bez potrebe da o
tome razgovaramo, odlučili smo se za uobičajene trase potrage. Alis je brzo
odgovorila, Em. Znači ponovo se vraća na jug.
Kada smo uspeli da pronađemo njegov miris, on nas je vodio kroz jedan
manji grad smešten u planinski prolaz. Bio je dovoljno veliki za laki tok saobraćaja
u uskoj ulici. Morali smo da usporimo – a to mi je bilo strašno mrsko, premda sam
znao da to nije važno. Bili smo suviše daleko iza njega da bi naša brzina imala bilo
kakav značaj. Ali me je tešila pomisao da je i on morao da kreće ljudskom
brzinom. Pitao sam se zašto se trudio da to uradi. Možda je bio žedan. Bio sam
siguran da je znao da ima vremena da zastane i prezalogaji nešto.
Jurili smo od zgrade do zgrade, verujući da će nas moja čula upozoriti da li
nas neko posmatra, i trčali kad god smo mogli. Očigledno je bilo da nismo imali
dovoljno toplu odeću za vremenske prilike ovde – i da je iko pažljivije pogledao,
video bi da smo bili potpuno mokri – i ja sam se trudio da nas provedem daleko
od stecišta ljudi da ne bismo privukli pažnju.
Stigli smo do predgrađa ne otkrivši sveže leševe, tako da verovatno nije
želeo da utaži žeđ. Šta je onda tražio?
Ponovo na jug.
Pratili smo njegov trag do velike, grubo građene šupe na sredini otvorenog
polja prepunog trnovitog žbunja koje još nije bilo olistalo. Široka vrata šupe bila
su širom otvorena. Unutrašnjost je bila uglavnom prazna, osim što je uza zidove
bila nagomilana gomila delova mašina i automobila. Miris je vodio u šupu i osećao
se intenzivnije kao da se tu neko vreme zadržao. Mogao sam da se setim samo
jednog razloga, pa sam potražio miris krvi. Ništa. Osećao sam samo izduvne...
benzin...
Osetio sam mučninu kada sam shvatio šta mi je to u prvi mah promaklo.
Tiho sam opsovao i pojurio iz šupe, pa preskočio visoki drač. Emet i Karlajl pošli
su za mnom uznemireni nakon zamornih sati neuspeha.
I tamo se, sa druge strane, nalazila dugačka linija poravnate zemlje, gotovo
savršeno utabane, šezdesetak metara široka, koja se pružala najmanje kilometar i
po prema zapadu.
Privatna avio-pista.
Ponovo sam opsovao.
Bio sam suviše usredsređen na beg vodom. Postojao je i beg vazduhom.
Avion je verovatno mali i spor, ne mnogo brži od automobila. Nije mogao da ide
više od dvesta dvadeset pet kilometara na čas ako je bio u dobrom stanju. A ovaj
oronuli hangar naveo me je da pomislim da nije bio u dobrom stanju. Moraće često
da sleće kako bi napunio rezervoar, ako namerava da ide daleko.
Ali mogao je da ide u kom god je smeru želeo, a mi nismo mogli da ga
pratimo.
Pogledao sam Karlajla, u čijim sam očima video razočaranje i beznađe ravno
onima koje sam i sam osećao.
Da li će se vratiti u Forks i pokušati da pronađe njen trag?
Namrštio sam se. „Imalo bi smisla, ali to je pomalo očigledan potez. Nije u
njegovom stilu.“
 Kuda da idemo?
Uzdahnuo sam.
Hoću li?
Klimnuo sam. „Zovi?“
Pritisnuo je dugme za ponovno biranje prethodno pozvanog broja. Zazvonilo
je samo jednom.
„Alis?“
„Karlajle“, čuo sam je kako šapuće.
Uznemireno sam se primakao, premda sam ionako mogao da je čujem.
„Jeste li potpuno bezbedni?“, pitao je.
„Jesmo.“
„Izgubili smo ga dvesta sedamdeset kilometara severoistočno od
Vankuvera. Umakao je malim avionom. Ne znamo kuda je krenuo.“
„Upravo sam ga videla“, rekla je žurno i nimalo iznenađena našim
neuspehom. „Krenuo je u neku sobu, ne znam gde se nalazi, ali je bila veoma
neobična. Na zidovima su ogledala, a preko njih se, sredinom, proteže zlatna pruga
nalik na štitnik za zid od udara stolice, skoro sasvim prazna osim što se u jednom
uglu nalazi stara video-oprema. Bila je tu još jedna soba, mračna, ali videla sam
samo da gleda VHS trake. Ne znam šta to znači. Ali ma šta da ga je nateralo da
sedne u onaj avion... to ga vodi do ovih prostorija.“
Nije to bilo dovoljno informacija da nam bude od koristi. Tragač je mogao,
koliko sam znao, da planira mali predah i opuštanje. Možda je želeo da nas natera
da čekamo, da se krčkamo. Da nam podigne tenziju. Bilo je to u skladu sa
njegovom ličnošću. Zamislio sam ga u nekoj praznoj kući kako gleda stare filmove
dok mi pokušavamo iz kože da iskočimo čekajući njegov povratak. Ovo smo želeli
da izbegnemo.
Dobra vest je bila što ga je Alis sada videla nezavisno od nas. Mogao sam
samo da se nadam da će, kako ga bolje bude upoznavala, moći bolje da ga prati.
Pitao sam se imaju li sobe koje je opisala neki značaj koji bi ih povezao sa nama.
Možda je to značilo da ćemo ga najzad pronaći u nekoj od tih prostorija. Ako je
Alis uspela bolje da vidi njegovo okruženje, onda je to bila realna mogućnost. Bila
je to utešna misao.
Pružio sam ruku prema telefonu, pa mi ga je Karlajl pružio.
„Mogu li da razgovaram sa Belom, molim te?“
„Da.“ Okrenula je glavu od slušalice. „Bela?“
Čuo sam Belu kako tabana trapavo preko sobe i nasmešio bih se da nisam
bio toliko demoralisan.
 „Halo?“, rekla je zadihano.
„Bela.“ Glas mi je bio natopljen olakšanjem. Kratka razdvojenost već je
počinjala da uzima danak.
„O, Edvarde“, uzdahnula je. „Tako sam brinula!“
Naravno. „Bela, rekao sam ti da ne brineš ni za šta osim za sebe.“
„Gde si?“
„Ispred Vankuvera. Bela, žao mi je – izgubili smo ga.“ Nisam želeo da joj
kažem kako se poigravao s nama. Uplašila bi je činjenica da nas je tako lako
nadmudrio. Mene je plašila. „Čini se da je sumnjičav – drži se taman dovoljno
daleko da ne mogu da mu čujem misli. Ali sada je otišao – čini se da ima avion.
Mislimo da se vraća nazad u Forks da krene iznova.“ Pa, nismo imali nijednu
drugu teoriju.
„Znam. Alis je videla da je pobegao“, rekla je savršeno pribrano.
„Ali ti nemaš razloga za brigu“, uverio sam je, premda nije zvučala
zabrinuto. „Neće pronaći ništa što će ga dovesti do tebe. Samo ostani gde si i čekaj
da ga ponovo pronađemo.“
„Biću dobro. Je li Ezme sa Čarlijem?“
„Jeste – žena je bila u gradu. Bila je u njegovoj kući, ali, dok je Čarli bio na
poslu. Nije mu prilazila, ne brini. Bezbedan je sa Ezme i Rozali.“
„Šta ona radi?“
„Verovatno pokušava da pronađe trag. Tokom noći je obilazila grad. Rozali
ju je pratila do aerodroma…“ Pista u južnom delu grada. Možda ipak nismo
pogrešno procenili njegove namere. Nastavio sam pre nego što je Bela primetila
da mi je nešto na trenutak odvuklo pažnju. „Okolnim putevima oko grada, škole...
kopa, Bela, ali ništa neće pronaći.“
„Jesi li siguran da je Čarli bezbedan?“, pitala je.
„Da, Ezme ga ne ispušta iz vida. A i mi ćemo uskoro doći.“
Sada je sasvim izvesno bilo da ćemo se vratiti u grad. „Ako se tragač i
približi Forksu, naš je.“
Pokrenuo sam se, počeo da grabim prema jugu. Karlajl i Emet su me sledili.
„Nedostaješ mi“, prošaputala je.
„Znam, Bela. Veruj mi, znam.“ Nisam mogao da verujem koliko sam se
umanjeno osećao ovako odvojen od nje. „Kao da si polovinu mene ponela sa
sobom.“
„Onda dođi po nju“, predložila je.
„Uskoro, što pre budem mogao. Ali ću se najpre pobrinuti da budeš
bezbedna“, obećao sam.
 „Volim te“, rekla je tiho.
„Možeš li verovati da i ja, uprkos svemu što sam ti priredio, volim tebe?“
„Da, mogu.“ Zvučalo je kao da se smeši.
„Doći ću po tebe uskoro.“
„Čekaću te“, obećala je.
Bolelo me je što moram da prekinem vezu, da se ponovo odvojim od nje.
Ali sada sam žurio. Vratio sam telefon Karlajlu i ne gledajući u njega, a zatim
ubrzao u sprint. U zavisnosti od toga koliko mu bude teško da pronađe gorivo,
možda ćemo uspeti da pre njega stignemo u Forks, ako je tamo krenuo.
Karlajl i Emet trudili su se da isprate moj tempo.

Vratili smo se u Forks, spustivši se za tri i po sata najbržim putem pravo kroz
Sališko more. Otišli smo pravo do Čarlijeve kuće, gde su Ezme i Rozali bile na
straži, Ezme u zadnjem delu kuće, a Rozali na drvetu u prednjem delu dvorišta.
Emet je požurio da joj se pridruži, a Karlajl i ja otišli smo da pronađemo Ezme.
Pošto sam se vratio da mogu da uživam u njenim mislima, Rozali je
ogorčeno razmišljala o tome kako sam sebično dovodio živote drugih u opasnost.
Nisam obraćao pažnju na nju.
Belina kuća bila je zloslutno tiha, premda je nekoliko svetala sijalo u
prizemlju. Shvatio sam šta nedostaje – zvuk utakmice iz televizora u dnevnoj sobi.
Čarlijev um zatekao sam na uobičajenom mestu, na kauču ispred isključenog TV-
a. Misli su mu bile potpuno utihnule, kao da je zanemeo. Trgao sam se bolno
srećan što Bela ne mora ovo da vidi.
Nekoliko sekundi smo se dogovarali, a zatim se razišli. Karlajl je ostao sa
Ezme, i ja sam se osećao mnogo bolje što je on sa njom. Emet i Rozali pročešljali
su centar grada, a zatim pretražili teren oko piste tražeći odbačeni avion.
Ja sam otrčao na istok, prateći trag crvenokose žene. Ne bih imao ništa protiv
da je sateram u ćošak. Ali njen miris vodio je samo do zaliva Pjudžet. Nije
rizikovala.
Pretražio sam poznati Olimpik park na putu nazad od Čarlijeve kuće, čisto
da se uverim da nije išla na neko zanimljivo mesto, ali činilo se da je ona pojurila
pravo prema moreuzu. Nije bila tip koji bi rizikovao sukob.
Vratio sam se do Beline kuće i preuzeo stražu dok su Ezme i Karlajl češljali
sever da vide da li je crvenokosa izašla iz vode blizu Port Andželesa i pokušava li
da promeni ugao napada na Čarlija. Nisam u to verovao, ali nismo imali šta drugo
da radimo. Ako se tragač neće vraćati u Forks – što je u ovom trenutku delovalo
jasno – i ukoliko je crvenokosa otišla da se nađe s njim, onda ćemo morati da se
pregrupišemo i smislimo novi plan. Nadao sam se da neko drugi ima neku ideju,
jer je meni glava bila prazna.
Bilo je gotovo pola tri ujutro kada je moj telefon tiho zazujao. Prihvatio sam
poziv i ne pogledavši ko zove, očekujući Karlajlov izveštaj.
Iz slušalice se prosuo Alisin glas, koji je sav treperio od brzine kojom je
govorila.
„Dolazi ovamo, u Finiks, ako već nije ovde – ponovo sam videla drugu sobu,
a Bela je prepoznala crtež, to je kuća njene majke, Edvarde – namerava da napadne
Rene. Ne može da zna da smo ovde, ali ne dopada mi se što je tako blizu Bele.
Suviše je lukav, i ne vidim ga dovoljno dobro. Moramo da je sklonimo odavde, ali
neko mora da pronađe Rene – nateraće nas da se razdvojimo, Edvarde!“
Osetio sam vrtoglavicu, omamljenost, premda sam znao da je to iluzija. Sa
mojom glavom i mojim telom sve je bilo u savršenom redu. Ali tragač me je
ponovo zaobišao i pretekao, i svaki put uspeo da me potpuno iznenadi. Bilo da je
to bio njegov plan ili ga je prosto služila sreća, on će biti na istom mestu na kom
se nalazila i Bela, a ja sam dve i po hiljade kilometara udaljen od nje.
„Kada će doći?“, prosiktao sam. „Možeš li da odrediš?“
„Ne savršeno, ali znam da će doći uskoro. Za nekoliko sati.“
Je li leteo pravo tamo? Je li nas namerno vodio što dalje od nje?
„Niko od vas nije prilazio kući Beline majke?“
„Ne. Nismo izašli iz hotela. Nismo ni blizu kuće.“
Bilo je predaleko da bi trčanje bilo efikasna opcija. Moraćemo da letimo. A
veliki avion bio je najbrži način da se tamo stigne.
„Prvi let za Finiks iz Sijetla kreće u šest i četrdeset“, rekla mi je Alis, koja
je bila korak ispred mene. „Moraćeš da se pokriješ. Ovde je nenormalno sunčano.“
„Ponovo ćemo ostaviti ovde Ezme i Rozali. Crvenokosa im se neće
približavati. Neka Bela bude spremna. Ostaćemo raspoređeni po grupama kao i do
sada. Emet, Karlajl i ja odvešćemo je negde daleko, na neko nasumice odabrano
mesto, dok ne smislimo naredni korak. Ti pronađi njenu majku.“
„Bićemo ovde kada sletite.“
Alis je prekinula vezu.
Pojurio sam za Sijetl i u trku pozvao Karlajla. Moraće da me stignu.
 25. TRKA

Čak i kada su točkovi aviona dotakli pistu, nisam mogao da ublažim nestrpljenje.
Podsetio sam sebe da je Bela sada verovatno udaljena manje od jedan i po
kilometar od mene i da neće proći mnogo minuta pre nego što joj ponovo vidim
lice, ali sam ja zbog toga samo još snažnije poželeo da iščupam vrata za izlaz u
hitnim slučajevima sa šarki i pojurim prema zgradi radije nego da čekam da avion
završi beskrajno rulanje po pisti. Karlajl je osećao moj nemir u mom potpunom
miru, i lako je gurnuo laktom moj lakat da me podseti da se pomerim.
Premda je roletna na našem prozoru bila spuštena, u avionu je bilo mnogo
direktne sunčeve svetlosti. Ruke sam prekrstio da bih sakrio šake, a kapuljaču
duksa koji sam kupio na aerodromu navukao sam preko glave da bi mi lice bilo u
senci. Verovatno smo izgledali smešno ostalim putnicima, pogotovo Emet, koji se
uvukao u duks koji mu je bio nekoliko brojeva manji – ili smo možda izgledali
kao da mislimo da smo nekakve slavne ličnosti skrivajući se iza sunčanih naočara
i kapuljača. A najverovatnije su nas smatrali za severnjačke tikve koje nisu imale
predstavu o tome kakve su prolećne temperature na jugozapadu. Uhvatio sam
jednog čoveka kako razmišlja kako ćemo skinuti dukseve pre nego što izađemo iz
aviona.
Let aviona činio mi se nepodnošljivo spor; a ovo rulanje moglo bi da me
ubije. Obuzdaj se samo još malo, obećao sam sebi. Posle ovoga, čeka te ona.
Odvešću je odavde i bićemo zajedno dok ne pronađemo način da ovo rešimo. Ova
misao me je trunčicu umirila.
Avionu je zapravo bilo potrebno veoma kratko vreme da pronađe svoju
kapiju otvorenu i spremnu. Milion drugih stvari moglo je da nam se ispreči na
putu. Trebalo je da budem zahvalan što nije.
Čak smo imali sreću da dospemo na kapiju koja je bila na severnoj strani
aerodroma, u senci većeg terminala. Što će nam omogućiti da se brže krećemo.
Karlajl je lagano spustio prste na moj lakat dok je posada polako izvodila
rutinsku proveru. Izvan aviona se čulo manevrisanje mehaničkog avio-mosta i
udarac u trup aviona kada je najzad uspeo da se postavi. Posada je ignorisala ovaj
zvuk, a dva stjuarda su stajala i zurila u spisak putnika. Ponovo me je gurnuo
laktom, a ja sam počeo da se pretvaram da dišem.
Najzad je jedan stjuard prišao vratima i podigao ih. Očajnički sam želeo da
mu pomognem, ali Karlajl me je, stisnuvši mi prstima ruku, naterao da se saberem.
 Vrata su se uz siktanje otvorila, nakon čega se topli vazduh izmešao sa
ustajalim vazduhom u kabini. Sasvim glupo sam potražio trag Belinog mirisa,
premda sam znao da sam suviše daleko. Ona je verovatno duboko u
klimatizovanom terminalu, iza šaltera bezbednosne provere, a tamo je stigla iz
neke udaljene parking-garaže. Strpljenja.
Svetlo sigurnosnog pojasa isključilo se uz tiho pištanje, a zatim smo sva
trojica ustala. Zaobišli smo ljude i našli se kod vrata toliko brzo da je stjuard
iznenađeno koraknuo unazad. Sklonio nam se s puta, pa smo to iskoristili.
Karlajl me je povukao za duks i ja sam mu nevoljno dozvolio da prođe pored
mene. Izgubićemo svega nekoliko sekundi ako on odredi korak, i svakako će biti
manje upadljiv od mene. Ma šta da tragač uradi, morali smo da se pridržavamo
pravila.
Upamtio sam plan ovog terminala sa letka u avionu i shvatio da smo izašli
u delu koji je bio najbliži izlazu. Još jedna srećna okolnost. Naravno, nisam čuo
Belin um, ali trebalo bi da mogu da pronađem Alis i Džaspera. Biće sa ostalim
porodicama koje čekaju svoje voljene, tu ispred nas, pa desno.
Ponovo sam počeo da zaobilazim Karlajla nestrpljiv da najzad vidim Belu.
Umovi Alis i Džaspera isticaće se u odnosu na ljudske kao svetla reflektora
okružena logorskim vatrama. Moći ću da ih čujem bilo...
Tada su me pogodili haos i agonija Alisinog uma, i uvukli me kao iznenadni
vrtlog u mirnom moru.
Zateturao sam se i stao kao paralisan. Nisam čuo šta je Karlajl rekao, jedva
da sam osetio njegove pokušaje da me povuče napred. Bio sam nejasno svestan
njegove svesti da nas radnik obezbeđenja sumnjičavo posmatra.
„Ne, tvoj telefon je kod mene“, rekao je Emet suviše glasno da bi pružio
izgovor za moje ponašanje.
Uhvatio me je za lakat i počeo da me vuče napred. Borio sam se da se
oslonim na noge dok me je on delimično nosio, ali nisam uspevao da osetim tlo
pod nogama. Tela oko mene su izgledala providno. Ja sam video samo Alisina
sećanja.
Bela, bleda i povučena, kako se nervozno trza. Bela kako se, sa očajanjem u
očima, udaljava sa Džasperom.
Sećanje vizije: Džasper juri nazad do Alis, uznemiren.
Nije čekala da dođe do nje. Pratila je njegov miris do ženskog toaleta, ispred
koga je čekao lica pomračenog od brige.
Alis kako prati Belin miris, kako pronalazi drugi izlaz, kako juri brzinom
koja je bila pomalo suviše upadljiva. Hodnici puni ljudi, krcat lift, klizna vrata
koja vode napolje. Trotoar prepun taksija i autobusa.
 Kraj traga.
Bela je nestala.
Emet me je izgurao u džinovski prostor nalik na atrijum, gde su Alis i
Džasper napeto čekali u senci masivnog stuba. Sunce nas je obasjavalo kroz
staklenu tavanicu, a Emetova šaka na vratu primorala me je da oborim glavu, da
zadržim lice u senci.
Alis je videla Belu nekoliko sekundi u budućnosti, u taksiju, kako juri auto-
putem kroz blistavu sunčevu svetlost. Beline oči bile su sklopljene.
I za svega nekoliko minuta: soba sa ogledalima, jarka svetlost neonskih
svetala sa tavanice, dugačke borove podne daske.
Tragač kako čeka.
A zatim krv. Tako mnogo krvi.
„Zašto nisi pošla za njom?“, prosiktao sam.
Nas dvoje nismo bili dovoljni. Umrla je.
Morao sam da nateram sebe da nastavim da se krećem i pored bola koji je
pretio da me ponovo zaledi u mestu.
„Šta se desilo, Alis?“, čuo sam Karlajla kako je pita.
Nas petoro već smo se kretali u pretećoj formaciji prema garaži u kojoj su
parkirali auto. Na sreću, staklena tavanica je ustupila mesto mnogo jednostavnijoj
arhitekturi, pa smo bili zaštićen od sunčeve svetlosti. Kretali smo se brže od bilo
koje grupe ljudi, čak i onih koji su kasnili i koji su trčali pored nas da bi stigli na
let, ali je meni ipak smetalo što se ne krećemo dovoljno brzo. Bili smo suviše spori.
Zašto sada da se pretvaramo? Zašto je to bilo važno?
Ostani sa nama, Edvarde, upozorila me je Alis. Bićemo ti svi potrebni.
U njenoj glavi: krv.
U odgovor na njegovo pitanje, Karlajlu je spustila ceduljicu na dlan. List
papira bio je presavijen na tri dela. Karlajl ju je pogledao i trgao se.
Sve sam video u njegovoj glavi.
Belin rukopis. Objašnjenje. Talac. Izvinjenje. Molba.
Predao mi je ceduljicu – izgužvao sam je u ruci, pa je stavio u džep.
„Njena majka?“, tiho sam zarežao.
„Nisam je videla. Neće biti u prostoriji. Možda ju je već...“
Alis nije završila.
Setila se glasa Beline majke preko telefona, njene uspaničenosti.
Bela je otišla u drugu sobu da umiri majku. A tada je Alis obuzela vizija.
Nije uspela da poveže vreme. Nije videla.
 Alis je tonula sve više u krivicu. Prosiktao sam tiho i snažno:
„Nemamo vremena za to, Alis.“
Karlajl je gotovo nečujno saopštavao važne informacije Emetu, koji je
postao nestrpljiv. Čuo sam njegov užas kada je shvatio, njegov osećaj neuspeha.
Bio je ništavan u poređenju s mojim.
Nisam smeo sebi dozvoliti da to sada osetim. Alis je videla sitni prozor
uspeha. Možda je bilo moguće. Bilo je nemoguće da stignemo Belu pre nego što
njena krv poteče. Deo mene je znao šta to znači, da je tragač neće odmah ubiti. Da
će između trenutka kada je pronađe i njene smrti proći neko vreme. Nisam smeo
dozvoliti sebi da razumem.
Morao sam da budem dovoljno brz.
„Znamo li kuda idemo?“
Alis mi je pokazala mapu u glavi. Osetio sam njeno olakšanje što je uspela
na vreme da izvuče ključne informacije. Bela joj je, posle prve vizije, ali pre
poziva Beline majke, dala raskrsnicu blizu mesta na kom je tragač odlučio da čeka.
Bilo je udaljeno manje od trideset kilometara i gotovo čitavo vreme se išlo auto-
putem. Stići će za nekoliko minuta.
Bela nije imala toliko vremena.
Prošli smo kroz prostoriju za preuzimanje prtljaga i stigli do lifta. Nekoliko
grupa ljudi sa punim kolicima čekalo je da se otvore vrata liftova. Sinhronizovano
smo krenuli prema stepeništu. Bilo je prazno. Potrčali smo uz stepenice i našli se
u garaži za manje od jedne sekunde. Džasper je krenuo prema mestu na kom su
parkirali, ali ga je Alis uhvatila za ruku.
„Ma koji automobil da uzmemo, policija će tražiti njegove vlasnike.“
Suncem obasjani auto-put blistao joj je u glavi, zamućen od brzine kretanja.
Rotacija plavih i crvenih svetala, blokada puta, nekakva nezgoda – nije još bilo
sasvim jasno.
Svi su bili zaleđeni, nisu znali šta to znači.
Nije bilo vremena.
Pošao sam suviše brzo niz red automobila dok su se ostali oporavljali i pratili
me odmerenijim korakom. Nije bilo mnogo ljudi u garaži, i niko nije mogao dobro
da me vidi.
Čuo sam kako Alis govori Karlajlu da uzme svoju torbu iz prtljažnika
mercedesa. Karlajl je držao medicinski pribor u svim našim automobilima za
slučaj nužde. Nisam dozvolio sebi da mislim na to.
Nije bilo vremena da se pronađe savršeno vozilo. Većina automobila na
parkingu bili su masivnu terenci ili praktične limuzine, ali neki su bili malo brži
od ostalih. Kolebao sam se između novog forda mustanga i nisana 350Z iz nade
da će Alis videti koji će nam automobil bolje služiti, kada mi je pažnju privukao
nagoveštaj neočekivanog mirisa.
Čim sam osetio miris azotnih oksida, Alis je videla šta tražim.
Pojurio sam do udaljenog kraja garaže, do same ivice nametljive sunčeve
svetlosti, gde je neko parkirao nabudženi WRX STI daleko od liftova u nadi da
niko neće parkirati pored njega i oštetiti farbu.
Boja je bila odvratna – jarkonarandžasti baloni veličine moje glave podizali
su se iz nečega što je podsećalo na tamnoljubičastu lavu. Nikada za svojih sto
godina nisam video tako upadljiv automobil.
No očigledno je bilo da je bio dobro održavan, da je bio nečije čedo. Ništa
na njemu nije bilo iz serijske proizvodnje, sve je bilo dizajnirano za trke, od
prednjeg nastavka branika do ogromnog naknadno poručenog spojlera. Prozori su
bili toliko tamni da sam sumnjao da je to zakonom dozvoljeno čak i u ovoj zemlji
sunca.
Alisina vizija puta pred nama sada je bila mnogo jasnija.
Već je bila pored mene, sa odlomljenom antenom nekog drugog automobila.
Izravnala ju je prstima, pa napravila malu kuku na jednom kraju. Obila je bravu
pre nego što su Džasper, Emet i Karlajl sa crnom kožnom torbom u ruci stigli do
nas.
Seo sam za vozačevo mesto, pokidao oplatu volana i pokrenuo motor
povezavši žice. Pored menjača se nalazio još jedan menjač, na njemu su se nalazila
dva crvena dugmeta obeležena sa „juri 1“, i „juri 2“ – cenio sam posvećenost
vlasnika poboljšanju automobila, premda ne i njegov smisao za humor. Mogao
sam samo da se nadam da su spremnici sa azotnim oksidom bili puni. Tri četvrtine
rezervoara bilo je puno, što je bilo mnogo više nego što mi je bilo potrebno. Ostali
su seli u automobil, Karlajl na suvozačevo mesto, drugi pozadi, a motor je željno
zatreperio dok smo se izvozili sa parking-mesta. Niko nam nije preprečio put.
Pojurili smo ogromnom garažom prema izlazu. Pritisnuo sam dugme za grejanje
na komandnoj tabli. Biće potreban trenutak da se azot zagreje da bi iz tečnosti
prešao u gas.
„Alis, reci šta me čeka za trideset sekundi.“
Da.
Spuštali smo se u uskoj spirali četiri sprata. Na pola puta naleteo sam na ford
eskalejd koji je izlazio iz garaže, baš kao što je Alis i rekla da će se desiti. Put je
bio toliko uzak da nisam imao izbora nego da idem iza njega i pokušam da uplašim
drugog vozača dugačkim trubljenjem. Alis je videla da to neće upaliti, ali nisam
mogao da odolim.
 Iz poslednje krivine izleteli smo u širok suncem obasjan punkt naplatnih
kućica. Dve od šest traka su bile prazne, a eskalejd je odabrao najbližu. Ja sam već
stigao do poslednje kućice.
Preko staze se pružala tanka rampa na crveno-bele pruge. Pre nego što sam
stigao da zaista da pomislim da proletim kroz nju, Alis je počela da viče na mene.
Ako policija sada počne da nas juri, nećemo stići!
Suviše snažno sam stegao rukama jarkonarandžasti volan. Primorao sam
prste da se opuste dok sam prilazio prozoru. Karlajl je uzeo parking-odsečak koji
je stajalo zataknut za štitnik od sunca i pružio mi ga.
Alis ga je zgrabila. Videla je da su jednake šanse da pesnicom razbijem čitač
kodova odsečaka koliko i strpljivo da sačekam da mašina obavi svoje. Prešao sam
još pola metra da bi Džasper mogao da spusti svoj prozor i plati parking jednom
od kartica bez imena koje smo koristili da bismo ostali anonimni.
Navukao je tamni rukav do vrhova prstiju. Video se tek blagi treptaj sjaja
kada je pružio ruku kroz prozor da ugura parking-odsečak u aparat.
Koncentrisao sam se na rampu. Bila je ona karirana zastava. Čim se podigne,
krećemo.
Čitač je zabrujao. Džasper je pritisnuo dugme.
Rampa se podigla i ja sam legao na papučicu gasa.
Put mi je bio poznat. Alis ga je čitavog videla i videla je sve što nam je bilo
na putu. Bila je sredina dana i saobraćaj nije bio užasan. Video sam rupe u obrascu.
Bilo mi je potrebno dvanaest sekundi da izmenjam sve brzine dok nisam
stigao do šeste. Nisam nameravao da ih smanjujem.
Prvi deo auto-puta bio je u najvećoj meri prazan, ali pred nama se nalazilo
spajanje sa još jednim putem. Nisam imao dovoljno vremena da iskoristim
spremnik sa azotnim oksidom. Skrenuo sam u krajnju levu traku da izbegnem
priliv novog saobraćaja.
Jedno sam morao da priznam Arizoni: sunce možda i jeste bilo nenormalno,
ali su im auto-putevi bili izvanredni. Šest širokih, glatkih traka, sa dovoljno
širokim zaustavnim trakama sa obe strane da ih je praktično bilo osam. Sada sam
iskoristio levu zaustavnu traku da zaobiđem dva pikapa čiji su vozači mislili da im
je mesto u krajnjoj levoj traci.
Sve oko auto-puta bilo je ravno i spaljeno od sunca, širom otvoreno i nigde
nije moglo da se skloni od sunčeve svetlosti, a nebo je bilo ogromna bledoplava
kupola koja je na bleštavoj vrelini izgledala gotovo belo. Čitava dolina bila je
izložena suncu, kao hrana u rerni. A jedino što je razbijalo neizmerno prostranstvo
šljunka bilo je nekoliko stabala nalik na grane što su se jedva održavali u životu.
Nisam video lepotu koju je Bela ovde videla. Nisam imao vremena ni da pokušam.
 Bližio sam se brzini od sto devedeset kilometara na čas. Verovatno sam
mogao iz automobila da izvučem još pedeset, ali nisam još želeo da ga
preopteretim. Nije bilo načina da znam da li je motor bio modifikovan na drugi ili
treći stepen; biće osetljiv, nestabilan. Mogao sam samo da pratim pritisak ulja i
temperaturu i pažljivo osluškujem koliko se pati.
Približavao nam se ogromni lučni nadvožnjak koji će nas odvesti na auto-
puta ka severu i on je imao samo jednu traku. I veoma široku desnu zaustavnu
traku.
Kliznuo sam preko šest traka prema izlazu. Nekoliko automobila je
iznenađeno skrenulo u stranu, ali su svi već bili daleko iza mene kada su počeli da
reaguju.
Alis je videla da zaustavna traka nije dovoljno široka.
„Uh, Džeze, izgubiću retrovizore“, zarežao sam. „Pričaj.“
Oboje su se okrenuli u sedištu i pogledali put levo, desno i iza nas. Ionako
mi je pogled kroz njihove oči dao mnogo bolji raspon nego retrovizori.
Leteo sam pored sporijeg saobraćaja, ali nisam mogao da održavam brzinu
iznad sto šezdeset kilometara. Stegao sam zube, i volan, dok sam strugao pored
širokog kombija koji je vozio uz samu desnu traku. Levi retrovizor mi je, uz škripu
metala, otpao, zastrugavši o bok kombija, a desni retrovizor je eksplodirao
udarivši o betonski štitnik.
Saplićući se, Bela je trčala preko užarenog pločnika. Ili će to uraditi uskoro.
„Samo put, Alis“, ispljunuo sam kroza zube.
Izvini. Pokušavam.
Panika joj se prelila u misli. Bela je utrčala na parking. Ili će to uraditi
uskoro.
„Prestani!“
Sklopila je oči i pokušala da ne vidi ništa osim puta pred sobom. Znao sam
da te slike imaju moć da me potpuno onesposobe. Potisnuo sam ih iz glave.
Nije to bilo tako teško kao što sam očekivao.
Sve je bio put. Video sam trista šezdeset stepeni oko sebe i trideset sekundi
u budućnost. Dok sam izbijao na auto-put prema severu ponovo klizeći preko traka
do leve zaustavne trake, sada već brzinom od dvesta deset kilometara na čas, naši
umovi spojili su se u savršeno usredsređen organizam veći od zbira svojih delova.
Video sam obrasce saobraćaja ispred sebe, video kako se menjaju i sabijaju, i
video sam pravi izlaz iz svake petlje.
Toliko brzo smo proleteli kroz senku dva nadvožnjaka da se blesak tame
činio kao blesak stroboskopa.
 Dvesta trideset.
Petnaest sekundi ispred mene otvorio se savršen mehur prostora. Skrenuo
sam u središnju traku i podigao providni poklopac dugmeta „juri 1“.
Izbor trenutka je bio savršen. Čim sam se oslobodio gužve, pritisnuo sam
dugme, motor je ubrizgao azotni oksid i automobil je poleteo napred kao da je
ispaljen iz topa.
Dvesta pedeset.
Dvesta osamdeset.
Bela je otvarala staklena vrata mračne, prazne prostorije. Ili će to učiniti
uskoro.
Alis se koncentrisala, i sama iznenađena lakoćom kojom je to postigla. Misli
su joj poletele prema Džasperu i ja sam razumeo.
Džasperu je u miru bilo teško da se prilagodi. Ali je kao vojnik bio i više
nego što sam ikada zamišljao.
Sada smo svi delili njegovu usredsređenost, nešto što je koristio da drži pod
kontrolom svoje novorođene u godinama kada je ratovao. Savršeno je
funkcionisala i u ovoj potpuno drugačijoj situaciji i stapala nas sve u jednu
hiperfunkcionalnu mašinu. Prigrlio sam je puštajući um da predvodi naš juriš.
Udar azotnog oksida već je slabio.
Dvesta četrdeset.
Tražio sam sledeću priliku.
Postavljaju prvu blokadu, primetila je Alis. Niko od nas nije bio zabrinut.
Podizali su je suviše blizu da nas presretnu. Proći ćemo pored nje pre nego što je
sastave.
I drugu. Pokazala mi je mesto na mapi u svojoj glavi. Dovoljno daleko ispred
nas da predstavlja problem i pored nove prilike za ubrzanje koja se otvarala za
svega četiri sekunde.
Razmotrio sam opcije dok mi je Alis pokazivala posledice. Imali smo vrlo
malo vremena – nije bilo druge nego da promenimo automobil.
Odsutno sam podigao štitnik i pritisnuo dugme „juri 1“. Automobil je
poslušno jurnuo napred.
Dvesta sedamdeset.
Dvesta osamdeset.
Alis mi je pokazala kakva su nam vozila dostupna i ja sam pretresao opcije.
Korveta će biti suviše malena, a naša težina predstavljala je veći problem za nju
nego za ovaj automobil za ulične utrke. U glavi sam povukao liniju između
nekoliko drugih automobila. A tada ga je Alis ugledala – sjajni crni BMW S1000
RR. Najveća brzina trista.
Edvarde, nemoguće je.
Video sam sebe kako sedim na sjajnom crnom motociklu i ta slika je bila
toliko privlačna da sam je na sekund ignorisao.
Edvarde, svi ćemo ti biti potrebni.
Iznenada su njene misli bile pune haosa i krvi, ljudskih i neljudskih krika,
zvuka kidanja metala. Karlajl je stajao u središtu, ruku sjajnih od krvi.
Džasper me je sprečio da ne skrenem s puta. Toliko je snažno ovladao mojim
osećanjima da mi se u tom trenutku činilo kao da me pesnicom steže oko vrata.
Zajedno smo primorali moj um da se vrati na trake ispred mene. Preostao
nam je sada samo još najkraći deo puta; automobil nije bio toliko važan. Alis je
listala limuzine, monovolumene i terence.
A zatim sam ga ugledao. Potpuno novi porše kajen turbo, suviše nov da bi
imao tablice – najveća brzina mu je bila dvesta devedeset devet – i već je bio
ukrašen nalepnicom porodice na zadnjem staklu – dve ćerke i tri psa.
Porodica će nas usporiti. Alis je iskoristila moju odluku da uzmem ovaj
automobil da pogleda u budućnost i vidi šta to znači. Na sreću, u automobilu je
bio samo vozač. Žena od trideset i nešto godina sa dugačkim tamnosmeđim
konjskim repom.
Alis nije više videla Belu na trotoaru. Taj deo sada je prošao. A prošao je i
parking. Bela je bila unutra sa tragačem.
Pustio sam Džaspera da me natera da se usredsredim.
„Zamena automobila ispod sledećeg nadvožnjaka“, upozorio sam ih.
Alis nam je treperavim glasom dodelila uloge govoreći brže nego što kolibri
maše krilima.
Karlajl je otvorio torbu.
Emet je nesvesno napeo mišiće.
Pretekao sam beli terenac, mrzeći potrebu da usporim da bih pratio njegov
tempo. Bela će svaku sekundu koju izgubim platiti bolom. Protivno svim
instinktima, smanjio sam u četvrtu brzinu.
BMW motocikl projurio je izvan domašaja. Potisnuo sam uzdah.
Nadvožnjak je bio udaljen osamsto metara. Senka koju je bacao bila je
dugačka svega šesnaest metara; sunce je sada bilo gotovo tačno iznad nas.
Počeo sam da guram kajen ulevo. Žena je promenila traku. Žurno sam je
pratio, pa prešao liniju između traka tako da sam se delimično našao u njenoj traci.
Počela je da usporava, pa sam i ja počeo da usporavam.
 Alis mi je pomogla da odredim trenutak. Otišao sam malo ispred kajena, pa
naglo skrenuo ulevo, na silu ušavši u njenu traku naglo kočeći. Žena je legla na
kočnicu.
Iza nas je korveta o kojoj sam malopre razmišljao skrenula u drugu traku, a
vozač je legao na sirenu dok je prolazio pored nas. Čitava saobraćajna ameba je
poskočila udesno da bi nas izbegla.
Stali smo u poslednja tri metra senke.
Svi smo izašli istovremeno. Znatiželjna lica su letela pored nas brzinom od
sto deset kilometara na čas.
Žena koja je vozila kajen izlazila je iz automobila namrgođena i gnevno
šibajući konjskim repom. Karlajl je pojurio prema njoj. Imala je jednu sekundu da
reaguje na činjenicu da ju je s puta izgurao najzgodniji muškarac koga je ikada
videla, a zatim se sručila na njega. Verovatno nije čak imala ni vremena da oseti
ubod igle.
Karlajl je oprezno položio onesvešćeno telo žene na izdignutu betonsku
policu pored zaustavne trake. Seo sam na vozačevo mesto. Džasper i Alis već su
sedeli pozadi. Alis je otvorila vrata Emetu. On je čučao pored STI-ja, gledao je
Alis i čekao njeno naređenje. Alis je gledala saobraćaj koji je jurio prema nama,
čekajući trenutak u kom će nastati najmanja šteta.
„Sada“, povikala je.
Emet je bacio drečavi STI prema nadolazećem saobraćaju.
Otkotrljao se u drugu i treću traku sa desne strane. Začuo se dugački niz
udara kada su vozači počeli da pritiskaju kočnice, a zatim i ipak udaraju u
automobil ispred sebe. Vazdušni jastuci glasno su iskakali iz volana i prednjih
konzola. Alis je videla povrede, ali ne i smrtne ishode. Policija, koja je već jurila
za nama bila je udaljena svega nekoliko sekundi.
Zvuci su izbledeli. Karlajl i Emet seli su i ja sam opet pojurio napred,
očajnički želeći da nadoknadim sekunde koje smo izgubili ovde.
Tragač se nadvijao nad Belom. Prstima ju je gladio po obrazu. Ostalo je još
svega nekoliko sekundi.
Dvesta šezdeset pet.
Sa druge strane podeljenog auto-puta četiri patrolna automobila jurila su u
suprotnom smeru, prema mestu naše nezgode. Nisu obraćali pažnju na terenac
neke domaćice kako juri na sever.
Samo još dva izlaza.
Dvesta devedeset.
 Nisam osećao napor terenca, ali sam znao da opasnost sada ne leži u
otkazivanju motora – potrebno je zaista mnogo da bi se oštetio ovaj tenk nemačke
proizvodnje – već integritet guma. Nisu bile proizvedene za ovakvu brzinu. Nisam
smeo da rizikujem da neka od njih pukne, ali fizički mi je bilo bolno da sklonim
stopalo sa papučice za gas.
Dvesta šezdeset.
Naš izlaz jurio je prema nama. Projurio sam pored kamiona i skrenuo
udesno.
Alis mi je pokazala put pred nama. Raskrsnica se pružala čitavom dužinom
nadvožnjaka. Na kraju sedećeg svetlo na semaforu je postajalo žuto. Za jednu
sekundu zapadna strana raskrsnice dobiće zelenu strelicu i dve trake vozila će preći
sredinu puta.
Legao sam na papučicu gasa nemo moleći gume da izdrže.
Dvesta sedamdeset.
Projurili smo izlazom preko uskog levog proširenja, prošavši svega nekoliko
centimetara od automobila koji su stajali na semaforu.
Zaneo sam se ulevo sada već pod crvenim svetlom, a zadnji deo terenca je
proklizao udesno kada sam za dlaku uspeo da skrenem gotovo dotakavši betonsku
barijeru na severnoj strani nadvožnjaka.
Automobili koji su krenuli da izlaze na auto-put već su bili na pola puta
preko raskrsnice. Nije bilo druge nego da održavam pravac.
Projurio sam tik pored leksusa koji je predvodio kolonu.
Uslovi na Kaktus roudu nisu bili jednako povoljni kao uslovi na auto-putu –
imao je samo dve trake, na koje se priključivalo desetak stambenih ulica, pa čak i
poneki prilazni put. Četiri semafora između nas i sobe sa ogledalima. Alis je videla
da će nas na dva semafora dočekati crveno svetlo.
Znak za ograničenje brzine – šezdeset kilometara na sat – proleteo je pored
nas.
Dvesta.
Put mi je dao jednu malu prednost: reverzibilna traka oivičena jarkožutim
linijama pružala se sredinom puta gotovo čitavom njegovom dužinom.
Bela je puzila preko borovih podnih dasaka. Tragač je podigao nogu.
Alis je uspela da se pribere, ali je moj um odjurio u drugom smeru. Na
desetinu sekunde ponovo sam u svom volvu u Forksu i razmišljam kako da se
ubijem.
Emet ne bi nikada... ali možda bi Džasper. Samo je on mogao da oseti ono
što sam ja osećao. Možda će on želeti da okonča moj život da bih izbegao taj bol.
Ali bi on verovatno pobegao. Ne bi želeo da povredi Alis. Tako da mu je jedino
preostao duži put u Italiju.
Džasper je dotakao prstima moj potiljak. Imao sam osećaj kao da je anestetik
ublažio moj bol.
Jurio sam nesmetano središnjom trakom čitavih kilometar i po, vraćajući se
u redovne trake da proletim kroz prvo zeleno svetlo. Naredna raskrsnica jurila je
prema meni. Reverzibilna traka preobrazila se u traku za skretanje ulevo i u njoj
su već tri automobila čekala da skrenu. Traka za skretanje udesno uglavnom je
bila prazna. Izbegao sam motocikl u njoj popevši se na trotoar na sekundu, boreći
se da ne dozvolim da se terenac prevrne.
Pogledao sam merač brzine: sto dvadeset osam. Neprihvatljivo.
Uleteo sam u raskrsnicu – na sreću, nekoliko vozača videlo me je kako
dolazim i zaustavilo se na polovini raskrsnice – pa se vratio u reverzibilnu traku.
Sto šezdeset.
Predstojeća raskrsnica bila je veća od prethodne, šira i dva puta prometnija.
„Alis, daj mi sve mogućnosti!“
U njenoj glavi vozila na putu su se zaledila. Zavrtela ih je u smeru suprotnom
od kazaljke na satu, pa nazad. Video sam ih kako se istežu najpre vertikalno, a
zatim i horizontalno. Saobraćaj je bio gust, ali bilo je rupica. Upamtio sam ih.
Sto devedeset.
Ako bismo pri ovoj brzini potkačili drugi automobil, oba automobila bila bi
uništena. Ne bismo imali izbora nego da pojurimo na jarkoj sunčevoj svetlosti
prema mestu na kom se nalazila Bela. Ljudi bi videli... nešto. Niko od ostalih nije
bio brz kao ja. Nisam znao kakva bi priča bila – vanzemaljci, demoni ili tajno
vladino oružje – ali sam znao da bi je bilo. A šta tada? Kako bih spasao Belu kada
bi došle besmrtne vlasti i počele da postavljaju pitanja? Nisam smeo da upletem
Volture, ne ukoliko ne stignem. previše kasno.
Ali Bela je vrištala.
Džasper je pojačao dozu anestetika. Osećaj utrnulosti mi se upio u kožu i
stigao do mozga.
Ponovo sam pritisnuo stopalom papučicu gasa i skrenuo u naspramne trake.
Bilo je taman dovoljno prostora da se provučem između automobila. Svi su
se kretali toliko sporo u poređenju sa mnom da se činilo da zaobilazim nepomične
predmete.
Dvesta.
Provukao sam se vijugajući kroz zaleđenu raskrsnicu, pa se vratio na desnu
stranu puta čim je put bio čist.
 „Lepo“, prosiktao je Emet.
Dvesta dvadeset.
Svetlo na poslednjem semaforu biće zeleno.
Ali Alis je imala drugačiju ideju.
„Skreni levo ovde“, rekla je pokazujući mi usku ulicu iza poslovne zgrade u
kojoj se nalazio plesni studio. Ulica je bila oivičena ogromnim stablima
eukaliptusa čije je treperavo lišće bilo više srebrno nego zeleno. Prošarana senka
bila je gotovo dovoljna da možemo da se krećemo neprimetno. Nikoga nije bilo
napolju. Bilo je suviše vruće.
„Sada uspori.“
„Nema dovoljno...“
Ako nas čuje, ona će umreti!
Nevoljno sam spustio stopalo na kočnicu i počeo da usporavam. Ugao za
skretanje bio je dovoljno oštar da prevrnem terenac da nisam usporio. Skrenuo
sam pri brzini od svega devedeset kilometara na sat.
Sporije.
Stegao sam vilicu dok sam usporavao na šezdeset.
„Džaspere“, prosiktala je Alis munjevito, ali gotovo nečujno, uprkos žestini
sa kojom je govorila. „Ti zaobiđi zgradu i prođi sa prednje strane. Mi ostali ući
ćemo na zadnji ulaz. Karlajle, spremi se.“
Krv je bila razmazana preko razbijenih ogledala i slivala se na drvene
podove.
Zaustavio sam kajen u hladovini ogromnog drveta i parkirao uz tek neznatno
struganje guma o asfalt.
Betonski zid visine dva metra predstavljao je granicu između stambenog i
industrijskog dela. Suprotna strana puta bila je oivičena tesno zbijenim kućama sa
fasadama od štukature, a na svima su bile spuštene roletne da se unutrašnjost ne
bi zagrevala.
Savršeno sinhronizovano smo, zahvaljujući Džasperu, izjurili iz automobila
ostavljajući vrata blago otvorena da ne bismo nepotrebno stvarali buku. Saobraćaj
se komešao i severno i zapadno od poslovne zgrade: nadali smo se da će on prikriti
svaku buku koju bismo mogli da napravimo.
Prošla je možda četvrtina sekunde. Preskočili smo zid, skočili dovoljno
daleko da preskočimo leju šljunka u njegovom podnožju i dočekali se nečujno na
beton. Iza zgrade se nalazila mala ulica. Kontejner, gomila plastičnih sanduka i
izlaz za slučaj nužde.
 Nisam oklevao. Već sam video šta je bilo iza vrata. Ili šta će biti iza vrata
sekundu kasnije. Iskosio sam se da ne bude grešaka, nijednog majušnog prozora
kroz koji bi tragač mogao da se provuče, pa poleteo prema vratima.
 26. KRV

Proleteo sam kroz vrata.

Razletela su se oko mene i raspala na komade.
Urlik koji mi je izleteo iz grudi bio je potpuno instinktivan. Tragač je naglo
podigao glavu, pa se bacio prema krvavocrvenom obrisu na podu ispod njega.
Video sam kako se jedna bleda ruka podiže u uzaludnom pokušaju samoodbrane.
Vrata nisu usporila moj zalet. Udario sam u tragača, koji je već bio u letu, i
odbacio ga od njegove mete, tresnuvši ga o pod dovoljno snažno da slomim drvene
daske.
Prevrnuo sam se, povukao ga na sebe, pa ga nogom bacio na sredinu
prostorije. Gde ga je čekao Emet.
Čitavu četvrtinu sekunde, koliko sam se borio sa tragačem, jedva da sam bio
svestan da je on živo stvorenje. Bio je tek predmet koji mi se našao na putu. Znao
sam da ću u nekom trenutku u bliskoj budućnosti biti ljubomoran na Emeta i
Džaspera. Poželeću da mi se pruži prilika da grebem, kidam i sečem. Ali sve je to
sada bilo beznačajno. Okrenuo sam se.
Kao što sam i znao, Bela je ležala sklupčana uza zid, okružena razbijenim
ogledalima. Sve je bilo crveno.
Na mene se sručio nezaustavljivi plimni talas užasa i bola koje sam
potiskivao otkako sam prvi put čuo Alisin užas na aerodromu.
Oči su joj bile sklopljene. Bleda ruka mlitavo joj je pala pored tela. Otkucaji
srca bili su joj slabi, nestabilni.
Nisam rešio da se pomerim, prosto sam se našao pored nje i klečao u njenoj
krvi. Vatra mi je gorela u grudima i u glavi, ali nisam mogao da razdvojim različite
vrste bola. Plašio sam se da je dodirnem. Bila je slomljena na toliko mesta. Mogao
sam samo da joj pogoršam stanje.
Čuo sam sopstveni glas kako nesuvislo ponavlja iste reči. Njeno ime. Ne.
Molim te. Iznova i iznova poput pokvarene ploče. Ali nisam mogao da kontrolišem
taj zvuk.
Čuo sam kako vriskom dozivam Karlajla, ali je on već bio kraj nje, klečao
je u njenoj krvi sa druge strane.
Reči koje su mi kuljale sa usana više nisu bile reči, već izlomljeni, grčeviti
zvuci. Jecaji.
 Karlajl je toliko brzo prešao rukom od njenog temena do njenog gležnja, pa
ponovo nazad, da mu je pokret bio zamagljen. Prislonio je ruke na njenu glavu
tražeći posekotine. Sa dva prsta je pritisnuo tačku sedam centimetara iza desnog
uha. Nisam video šta radi: kosa joj je bila natopljena grimizom.
Slabašni krik oteo joj se sa usana. Lice joj se zgrčilo od bola.
„Bela!“, preklinjao sam.
Karlajlov smireni glas bio je protivteža mom bolnom kriku. „Izgubila je
dosta krvi, ali rana na glavi nije duboka. Pazi na nogu, slomljena je.“
Krik čistog gneva odjeknuo je prostorijom, i ja sam na trenutak pomislio da
su Emet i Džasper u nevolji. Dotakao sam njihove umove – već su sakupljali
odlomljene komade – i shvatio da je zvuk izbio iz mene.
„I nekoliko rebara, čini mi se“, dodao je Karlajl i dalje neprirodno mirno.
Misli su mu bile praktične, bezlične. Znao je da ću ih pratiti. Ali i on se
osećao bolje nakon pregleda. Stigli smo na vreme. Šteta nije bila nepopravljiva.
Ali čuo sam i nesigurnost u njegovoj proceni. Pitao se da li će uspeti da
zaustavi krvarenje. Pitao se da li je neko slomljeno rebro probilo plućno krilo. Da
nisu unutrašnje povrede ozbiljnije nego što se čini. Bilo je to mnogo pitanja.
Godine koje je proveo održavajući ljudska tela u životu pružile su mu uvid u ono
što bi moglo poći po zlu.
Njena krv natopila mi je farmerke. Ruke su mi bile umazane njome. Sav sam
bio njome umazan.
Bela je bolno zaječala.
„Bela, bićeš dobro.“ Moje reči su bile molećive, očajne. „Možeš li da me
čuješ, Bela? Volim te.“
Još jedan jauk, ali ne – pokušavala je da progovori.
„Edvarde“, prodahtala je.
„Da, ovde sam.“
Prošaputala je: „Boli.“
„Znam, Bela, znam.“
Ljubomora je tada izbila, pogodila me kao pesnica u stomak. Poželeo sam
da polomim tragača, da ga pokidam u trake, polako. Toliko bola i toliko krvi, a ja
nikada neću moći da ga nateram da odgovara za njih. Nije bilo dovoljno što je
umirao, što će goreti. Nikada neće biti dovoljno.
„Zar ne možeš ništa da uradiš?“, zarežao sam na Karlajla.
„Moju torbu, molim te“, rekao je ledeno Alis.
Alis se tiho zagrcnula.
 Nisam mogao da odvojim pogled od Belinog izudaranog, krvlju isprskanog
lica. Ispod krvi, lice joj je bilo bleđe nego ikada pre. Kapci joj više nisu ni treperili.
Ali dotakao sam Alisin um i video problem.
Još nisam stigao da registrujem jezero krvi u kom sam klečao. Znao sam da
je moje telo negde u dubini reagovalo na njega. Ali ta reakcija bila je toliko duboko
zakopana ispod bola da još nije stigla da izbije.
Alis je volela Belu, ali nije bila fizički spremna za ovo. Oklevala je,
stegnutih zuba, pokušavajući da proguta otrov.
I Emet i Džasper su se mučili. Odvlačili su pokidane delove tragača – a ja
sam mogao samo žestoko da se nadam da su ti delovi i dalje nekako uspevali da
osete bol – iz prostorije. Emet je pažljivo posmatrao Džaspera, čekajući da vidi da
li će se slomiti. Sam Emet zadržao je divljenja vrednu kontrolu. Njegova briga
prema Beli bila je dublja nego što bi se moglo očekivati od njegovog inače
bezbrižnog uma.
„Zadrži dah, Alis“, rekao je Karlajl. „Pomoći će ti.“
Klimnula je i prestala da diše, pojurila napred i vratila se, pa spustila
Karlajlovu torbu pored njegove noge. Kretala se toliko pažljivo da nije čak ni
cipele umazala krvlju. Povukla se do razorenog izlaza za slučaj opasnosti i počela
da udiše sveži vazduh.
Kroz otvorena vrata začuli su se udaljeni zvuci sirena koje su tražile
automobil što je tako bezobzirno jurio ulicama grada. Nisam verovao da će pronaći
ukradeni automobil u hladovini mirne ulice, ali nisam mario ni da ga pronađu.
„Alis?“, prodahtala je Bela.
„Ovde je“, izbacio sam. „Znala je gde da te pronađemo.“
Bela je zaječala. „Boli me šaka.“
Bio sam iznenađen zbog ove preciznosti. Imala je mnogo povreda.
„Znam, Bela. Karlajl će ti dati nešto. Prestaće da te boli.“
Karlajl je ušivao posekotine na njenom skalpu toliko brzo da su njegovi
pokreti ponovo bili zamućeni. Nijedno krvarenje nije moglo da mu promakne.
Umeo je da popravi veće krvne sudove sićušnim šavovima koje nijedan drugi
hirurg ne bi umeo da ponovi ni u savršenim uslovima čak ni uz mehaničku pomoć.
Poželeo sam da napravi pauzu i da joj da nešto protiv bolova, ali sam ispod
njegovog spokoja čuo da mu se ne dopada ozbiljnost povreda na njenoj glavi.
Izgubila je tako mnogo krvi...
Bela se, uz iznenadni trzaj, naglo podigla u sedeći položaj. Karlajl je uhvatio
njenu glavu levom rukom da je umiri gvozdenih stiskom. Otvorila je oči –
beonjače su joj bile krvavocrvene od ispucalih kapilara – i kriknula sa više snage
nego što sam verovao da je u njoj ostalo.
 „Šaka mi gori!“
„Bela!“, povikao sam. Ja sam, kao idiot, mislio samo na vatru koja je besnela
u mom telu. Jesam li je povredio?
Zatreptala je zaslepljena krvlju i krvlju natopljenom kosom.
„Vatra!“, vrištala je izvijajući leđa uprkos krckanju rebara. „Neka neko
zaustavi vatru“
Zvuk njene agonije me je omamio. Znao sam da razumem istinu onoga što
je govorila, ali panika je izmešala sva značenja u mojoj glavi. Imao sam osećaj
kao da mi neko drugi okreće glavu od njenog lica, tera me da pogled usredsredim
na grimizom isprskanu šaku koju je gurala od sebe, grčeći prste i kriveći je u
agoniji.
Kratak, plitak rez pružao se preko kože na korenu njene šake. Nije to bilo
ništa u poređenju sa njenim ostalim povredama. Krvarenje je već počelo da se
zaustavlja.
Znao sam šta vidim, ali nisam bio kadar da pronađem odgovarajuće reči.
Uvlačeći užasnuto vazduh, mogao sam samo da kažem: „Karlajle! Njena
šaka!“ Nevoljno je podigao pogled sa onoga što je radio, zastavši prvi put. A tada
je i njega potresao šok.
Glas mu je bio šupalj: „Ugrizao ju je.“
Bile su tu reči: Ugrizao ju je. Tragač je ugrizao Belu. Vatra je bila otrov.
U glavi sam ponovio scenu usporeno i video šta se desilo. Proleteo sam kroz
vrata. Tragač se bacio na nju. Bela je podigla ruku. Udario sam u njega i odbacio
ga od nje. Ali on je već iskezio zube, ispružio vrat... zakasnio sam za milioniti deo
sekunde.
Karlajlove ruke bile su nepomične. Popravi je, poželeo sam da zaurlam na
njega, ali sam znao, kao i on, da su svi njegovi napori sada bezvredni. Sve što je u
njoj slomljeno popraviće se samo. Svaka slomljena kost, svaka posekotina, svaki
pokidani krvni sud ispod kože – sve će uskoro biti čitavo.
Njeno srce će stati i nikada više neće početi da kuca.
Bela je zavrištala i počela da se grči od bola.
Edvarde.
Alis se vratila, pronašavši novu rešenost koja joj je dozvolila da čučne pored
Karlajla, dozvolivši da joj Belina krv prekrije cipele. Lakim pokretom sklonila je
pramen kose iz Belinih krvlju podlivenih očiju.
Ne smeš dozvoliti da se desi ovako. Mislila je na Karlajla.
Karlajl se takođe sećao. Tragova zuba na svom dlanu, i dugačke, razvučene
agonije njegovog preobražaja.
 Mogao bih da joj olakšam, ubrzam preobražaj. Nije morala da pati kao ja.
I dalje će patiti. Bol će biti nezamisliv. Vatra će je mučiti danima. Samo će
to biti... manji broj dana.
A nakraju...
„Ne!“, zaurlao sam, ali sam znao da su moji protesti beskorisni.
Alisina vizija sada je bila toliko snažna da se činila neizbežnom. Kao
prošlost, ne kao budućnost. Bela, bleda kao kamen sa očima koje su sijale stotinu
puta sjajnije od prizora pokolja koji nas je sada okruživao.
Moja sećanja su se umešala i pored njene slike stavila jednu drugu sliku:
Rozali. Gnevnu, punu kajanja. Večito u žalosti za onim što je izgubila. Nikada
pomirenu sa onim šta joj je učinjeno. Ona nije imala izbora, i nikada nam nije
oprostila.
Da li bih mogao da podnesem da me Bela narednih hiljadu godina gleda
takvim pogledom?
Da! Tvrdio je najsebičniji deo mene. Bolje i to nego da nestane sada, da mi
isklizne.
Ali da ii je to bilo bolje? Ako bi mogla da razume sve posledice i svaki
gubitak, da li bi ona odabrala ovaj put?
Jesam li ja u potpunosti razumeo cenu? Jesam li bio svestan svega što sam
dao u zamenu za besmrtnost? Je li tragač upravo naleteo na veliki crni zid ništavila
koji i mene čeka jednog dana? Ili ćemo obojica biti osuđeni na večiti plamen?
„Alis“, zaječala je Bela, koja je i dalje držala oči sklopljene. Je li osetila da
se Alis vratila, ili je zaključila da ja ne mogu da joj pomognem? Nisam radio ništa
osim što sam se raspadao.
Bela je ponovo zavrištala, dugačkim, neprekinutim jaukom agonije.
Edvarde, vikala je Alis na mene. Njeno nestrpljenje zbog mog oklevanja
sada je već prelazilo u pomamu, ali nije verovala sebi dovoljno da nešto preduzme.
Alis je videla da se davim. Videla je moje budućnosti kako se šire u hiljadu
različitih vrsta očajanja. Na obodima su se čak nalazile i vizije u kojima me je
videla kako radim ono nezamislivo o čemu još nisam svesno razmislio. Ono za šta
sam bio siguran da sam suviše slab. Dok to nisam video u njenom umu, nisam ni
bio svestan da ta verzija uopšte postoji u mojoj glavi.
Sada sam je video.
Da ubijem Belu.
Je li to bilo ispravno? Da zaustavim bol? Da joj pružim, u njenoj potpunoj i
savršenoj nevinosti, priliku za drugačiju sudbinu od one neizbežne koja je, znao
sam, čekala mene? Drugačiji zagrobni život od hladnog, krvoločnog života prema
kome je sada išla u vatri?
Bol je bio prejak, a ja nisam imao poverenja u svoje misli, koje su se otimale
kontroli jer je Bela vrištala.
Usmerio sam pogled i um prema Karlajlu, nadajući se da ću tu pronaći utehu,
razrešenje, ali naišao sam na nešto sasvim drugačije.
U njegovom umu čekala me je sklupčana pustinjska zmija otrovnica čije su
krljušti boje peska, uz suv, hrapav zvuk, klizile jedne preko drugih.
Slika je bila toliko neočekivana da sam se od šoka ponovo zaledio.
„Možda postoji šansa“, rekao je Karlajl.
U njegovoj glavi video sam tek treptaj nade. Video je šta mi Beline patnje
sada rade; i on se plašio šta bi nametanje ovakvog života Beli moglo u budućnosti
da uradi i meni i njoj. A ipak, tračak nade...
„Šta je bilo?“, preklinjao sam ga. Kakvi su bili izgledi?
Karlajl je nastavio da joj ušiva skalp. Imao je dovoljno vere u svoju ideju da
je smatrao da bi moglo biti nužno da dovrši saniranje njenih rana.
„Vidi da li ćeš uspeti da isisaš otrov“, rekao je, sada ponovo smireno. „Rana
je prilično čista.“
Svaki mišić u mom telu se zaključao.
„Hoće li delovati?“, upitala je Alis. Pogledala je u budućnost da odgovori na
svoje pitanje. Ništa nije bilo jasno. Nijedna odluka nije bila doneta. Ja nisam
odlučio.
Karlajl nije podigao glavu sa posla. „Ne znam. Ali moramo da požurimo.“
Znao sam kako će se otrov širiti. Prvi osećaj pečenja osetila je tek pre
nekoliko trenutaka. Polako će se peti uz njen zglob, pa uz ruku. A zatim će krenuti
sve brže i brže.
Nije bilo vremena za ovo.
Ali, poželeo sam da vrisnem. Ali ja sam vampir!
Okusiću krv i pomahnitaću. Pogotovo kada okusim njenu krv. Samo je vatra
koju je ona sada osećala bila snažnija od plamena u mom grlu, mojim grudima.
Ako makar malo popustim toj potrebi...
„Karlajle, ja...“ Glas mi je zamro od stida. Je li bio svestan šta mi predlaže?
„Ne znam da li ja to mogu.“
Karlajlovi prsti su pomerali iglu takvom brzinom da su gotovo bili
nevidljivi. Prešao je na njen potiljak, pa na levu stranu glave. Bilo je toliko rana.
Njegov glas je bio ravan, ali težak. „Tvoja je odluka, Edvarde, šta god da
odlučiš.“
 Život ili smrt, ili delimični život, moja odluka. Ali da li sam ja uopšte imao
moć da joj dam život? Nikada nisam bio toliko snažan.
„Ne mogu da ti pomognem“, izvinio se. „Moram da zaustavim ovo krvarenje
ako ćeš joj ti isisati krv iz ruke.“
Bela je počela da se baca kada ju je potresao novi talas bola i cimnula je
slomljenom nogom.
„Edvarde!“, vrisnula je.
Otvorila je krvave oči, ovog puta joj je pogled bio oštar i ona ga je prikovala
za moj. Molećivo, preklinjući.
Bela je gorela.
„Alis!“, brecnuo se Karlajl. „Donesi mi nešto da joj imobilišem nogu!“
Alis je nestala iz mog perifernog vidnog polja i ja sam je čuo kako kida
podne daske i lomi ih na komade koji mogu da se iskoriste.
„Edvarde!“ Karlajl je izgubio kontrolu nad glasom. Sada se u njemu čuo bol.
Bol zbog mene, bol zbog Bele. „Moraš to uraditi sada, ili će biti prekasno.“
Bela me je preklinjala očima, očajna da oseti olakšanje.
Bela je gorela, a ja nisam bio prava osoba koja će je spasti. Bio sam potpuno
i bukvalno najgora osoba na svetu za ovaj zadatak.
Ali sam bio jedini koji to može da uradi.
Moraš to da uradiš, naredio sam sebi. Nema drugog načina. Ne smeš
doživeti neuspeh.
Uzeo sam je za ruku, ispravio zgrčene prste i umirio ih. Prestao sam da
dišem, pa se sagnuo i prislonio usne na koren njenog dlana.
Koža na obodu rane već je bila hladnija od ostatka njene ruke. Menjala se.
Postajala tvrđa.
Obuhvatio sam usnama posekotinu, sklopio oči i počeo.
Bio je to tek potočić krvi – otrov je već počeo da zatvara ranu. Svega
nekoliko kapi za početak. Jedva dovoljno da ovlažim jezik.
Pogodila me je poput eksplozije. Detonacije bombe u telu i glavi. Mislio
sam da ću se raspasti kada sam prvi put osetio Belin miris. To je bila posekotina
od papira. Ovo je bilo obezglavljenje. Mozak mi je bio odsečen od tela.
Ali nije bilo bola. Belina krv bila je suprotnost bolu. Brisala je svaki bol koji
sam ikada osetio. I bila je mnogo više od pukog odsustva bola. Bila je
zadovoljstvo, bila je blaženstvo. Osetio sam kako me natapa neobična radost –
radost samog tela. Bio sam isceljen i živ, i svaki moj nervni završetak treperio je
od zadovoljstva.
 Dok sam izvlačio krv iz rane, poništavao se uticaj otrova. Krv je potekla
snažnije, preko jezika i niz grlo. Oštri, ledeni ukus otrova bio je slaba protivteža.
Nije uticao na moć njene krvi.
Ushićenje. Zanos.
Moje telo dobro je znalo da krvi ima još, da je tu pri ruci. Još, brujalo je
moje telo, još.
Ali moje telo nije moglo da se pomeri. Primorao sam ga da miruje i silom
sam ga držao pod kontrolom. Nisam mogao da se setim zašto, ali nisam želeo da
popustim kontrolu.
Morao sam da razmišljam. Morao sam da prestanem da osećam i počnem da
razmišljam.
Bilo je nečega izvan ovog blaženstva.
Bol, bio je tu bol do koga zadovoljstvo nije moglo da dopre. Bol izvan mog
uma i u njemu.
Bol je bio prodoran i disharmoničan. Podizao se u krešendo.
Bela je vrištala.
Potražio sam mislima nešto za šta bih se uhvatio i pronašao prsten života.
Da, Edvarde. Možeš ti to. Vidiš? Spašćeš je.
Alis mi je pokazala hiljadu slika budućnosti. Video sam Belu kako se smeši,
smeje, hvata me za ruku, širi ruke, gleda me očarano u oči, hoda pored mene u
školi, sedi pored mene u njenom kamionetu, spava mi u naručju, naslanja ruku na
moj obraz, dlanovima obuhvata moje lice i pažljivo spušta usne na moje. Hiljadu
različitih prozora sa Belom, zdravom i čitavom, živom i srećnom i sa mnom.
Blaženstvo, fizički užitak, pomračilo se.
Ukus otrova bio je snažan. Još je bilo suviše rano.
Pokazaću ti kada, obećala mi je Alis.
Ali osetio sam kako ostavljam za sobom trenutak u kom sam mogao da se
zaustavim. Gubio sam se. Ubiću je, moje telo je sve vreme treperilo od užitka.
Bela je prestala da vrišti, slabeći vezu sa bolom koja mi je bila potrebna.
Nekoliko puta je zacvilela, a zatim uzdahnula.
Ubiću je.
„Edvarde?“, prošaputala je.
„Ovde je, Bela“, umirivala ju je Alis.
Ovde je, ubija te.
 Jedva sam bio svestan bilo čega drugog. Zvuk je nestao, svetlost kao da se
zamračila iza mojih kapaka, nije postojalo ništa drugo osim krvi. Čak i Alisine
misli, koje su sada gotovo vrištale na mene, bile su prigušene i daleke.
Vreme je, rekla mi je Alis. Sada, Edvarde.
Uspeo sam to da osetim i kroz svoju potpunu zanesenost. Ledeni žalac
otrova je nestao. Međutim, zamenio ga je ukus neke nove hemikalije i deo mene
je shvatio da Karlajl mora da je radio brzo.
Stani, Edvarde! Sada!
Ali Alis je videla da sam izgubljen. Čuo sam je kako se mahnito pita da li će
moči da me odvuče od Bele ili će ta borba samo još više povrediti Belu.
„Ostani, Edvarde“, uzdahnula je Bela spokojno. „Ostani sa mnom...“
Njen tihi glas uvukao mi se u glavu, nekako snažniji od Alisine panike,
glasniji od haosa u meni i oko mene. Zvuk njenog poverenja bio je ključna
prekretnica; činilo se da je on iznova povezao moj mozak i moje telo. Ponovo me
učinio celovitim.
I ja sam prosto pustio da mi njena ruka sklizne sa usana. Podigao sam glavu
i pogledao je. I dalje je njeno lice bilo isprskano krvlju i pepeljasto, i oči su joj još
bile sklopljene, ali sada je bila spokojna. Bol je popustio.
„Hoću“, obećao sam joj krvlju umazanim usnama.
Usne su joj se razvukle u slabašan smešak.
„Je li sav otrov izašao?“, upitao je Karlajl. Brinuo je da je suviše brzo dao
analgetik i da je on možda zamaskirao bol otrova.
Ali Alis je videla da će sve biti u redu.
„Njena krv je čista.“ Moj glas je bio grub, hrapav. „Sada u njoj osećam
morfijum.“
„Bela?“, upitao je Karlajl tihim, jasnim glasom.
„Mmm?“, odgovorila je.
,Je li vatra nestala?“
„Da“, odgovorila je tiho, sada malo razgovetnije. „Hvala, Edvarde.“
„Volim te.“
Uzdahnula je, pa ne otvarajući oči rekla: „Znam.“
Iznenadio me je kikot koji mi se podigao iz grudi. Na jeziku sam osećao
njenu krv. Verovatno mi je ona sada crvenom bojom bojila i ivice dužica. Sušila
se na mojoj odeći i bojila moju kožu. Ali Bela je i dalje umela da me nasmeje.
„Bela?“, opet je upitao Karlajl.
 „Šta je bilo?“ Njen glas je sada bio razdražljiv. Izgledala je delimično usnulo
i kao da jedva čeka da se sasvim prepusti snu.
„Gde ti je majka?“
Oči su joj zatreperile za sekundu, a zatim je izdahnula. „Na Floridi. Prevario
me je, Edvarde. Gledao je naše snimke.“
Premda je bila gotovo bez svesti od traume i morfijuma, bilo je jasno da ju
je silno uvredilo ovo zadiranje u njenu privatnost. Nasmešio sam se.
„Alis?“ Bela je s mukom pokušala da otvori oči, pa odustala, ali je reči
izgovorila onoliko brzo koliko je to bilo moguće s obzirom na stanje u kom se
nalazila. „Alis, video – poznavao te je, Alis, znao je odakle si... osećam miris
benzina?“
Emet i Džasper vratili su se i doneli gorivo koje nam je bilo potrebno. Sirene
su i dalje zavijale u daljini, ali sada iz drugog smera. Neće nas pronaći.
Alis je sa ozbiljnim izrazom na licu pojurila preko razorenog poda do stola
sa video-opremom pored vrata. Uzela je malu ručnu kameru, koja je još bila
uključena. Isključila ju je.
U trenutku kada je odlučila da uzme kameru, stotinu fragmenata budućnosti
proletelo joj je kroz glavu – slike ove sobe, Bele, tragača, krvi. I to je sve što će
videti kada ponovo pusti snimak, suviše brz i haotičan da bi bilo ko od nas mogao
bilo šta da vidi. Pogledala me je u oči.
Ovo ćemo rešiti kasnije. Sada moramo da uradimo stotinu drugih stvari da
bismo shvatili ovaj košmar.
Video sam da namerno usmerava misli od kamere dok je prolazila kroz
prilično složene zadatke koje smo sada morali da obavimo, ali nisam navaljivao.
Kasnije.
„Moramo da je pomerimo“, rekao je Karlajl. Miris benzina kojim su Emet i
Džasper prskali zidove sada je prekrio svaki drugi miris.
„Ne“, promrmljala je Bela. „Želim da spavam.“
„Spavaj, mila“, gukao sam joj na uho. „Ja ću te nositi.“
Noga joj je bila čvrsto imobilisana komadima podnih dasaka koje je Alis
pokidala, a Karlajl je čak imao vremena i da joj umota rebra. Pomeraću je
pažljivije nego ikada pre, podigao sam je sa krvlju natopljenog poda i pokušao da
poduprem rukama svaki deo njenog tela.
„Spavaj sada, Bela“, prošaputao sam.
 27. ZADUŽENJA

„Imamo li vremena započela je Alis.

„Ne“, prekinuo ju je Karlajl. „Beli je potrebna transfuzija.“
Alis je uzdahnula. Ako najpre odemo u bolnicu, sve će se malo
iskomplikovati.
Karlajl je sedeo pored mene na zadnjem sedištu kajena, jednom rukom je
pridržavao Beli glavu, a prste druge ruke blago joj je držao na karotidi i pratio joj
puls. Imobilisana noga bila joj je pružena preko Emetovih butina sa druge strane
od mene. On nije disao. Zurio je kroz prozor i trudio se da ne razmišlja o krvi koja
se sušila na Beli, Karlajlu i meni. Trudio se da ne razmišlja o onome što sam
upravo uradio. O nemogućnosti mog postupka. Snazi koju je znao da on nema.
I zato je razmišljao o nezadovoljstvu borbom. Zbog toga što, stvarno. Dobio
je tragača. Potpuno ga je savladao, premda se ovaj otimao, migoljio i bacakao
želeći da umakne stisku Emetovih snažnih ruku. I ma šta da je radio, nije bilo šanse
da se izvuče, i Emet ga je već lomio kada je Džasper uleteo u krvlju natopljenu
prostoriju.
Džasper, izbrazdan ožiljcima i divlji, očiju oštrih i praznih u isti mah, nalik
na nekog zaboravljenog boga ili otelotvorenje rata, okružen aurom čistog nasilja.
I tragač je prestao da se otima. U tom deliću sekunde kada je video Džaspera (prvi
put, ali Emet to nije znao), predao se sudbini. Bez obzira na to što je ta sudbina
bila zapečaćena kada ga se Emet dokopao, ovo ga je demoralisalo.
Ovo je izluđivalo Emeta.
Jednog dana moraću da opišem Emetu kako je izgledao na čistini i zašto.
Sumnjao sam da ništa drugo neće ublažiti žiganje ove uvrede.
Džasper je sedeo na vozačevom mestu pored otvorenog prozora, kroz koji
je dopirao vreli, suvi spoljašnji vazduh, premda kao ni Emet, ni on nije disao.
Alis je sedela pored njega i odlučivala o svemu – skretanju, trakama,
najvećoj dozvoljenoj brzini kojom mogu da se kreću a da ne privuku neželjenu
pažnju. Sada mu je rekla da vozi sto deset kilometara na sat. Ja bih išao brže, ali
je Alis bila uverena da ona može da nas dovede do bolnice brže od mene.
Izbegavanje patrolnih automobila samo bi nas usporilo i sve zakomplikovalo.
I premda je Alis nadzirala svaki aspekt ove vožnje, njen um bio je rasejan
na deset različitih strana, pronalazio je načine da se obave nužni poslovi koji su je
čekali i analizirao posledice svakog mogućeg izbora.
Onog malog broja onoga u šta je bila sigurna.
 Sada je izvadila telefon i pozvala avio-kompaniju – onu za koju je već znala
da ima let koji je njoj bio potreban – i rezervisala jednu kartu za dva i četrdeset do
Sijetla. Biće tesno, ali postaraće se da smesti Emeta na avion.
Videla je dan pred nama jasno kao da se sada dešava, pa sam ga i ja video.
Najpre će Džasper odvesti Karlajla, Belu i mene do Bolnice Sent Džozef.
Bilo je i bližih bolnica, ali je Karlajl insistirao da to bude ova. Poznavao je tu
jednog hirurga koji će garantovati za njega, a i bio je to trauma centar prvog nivoa
priznat na nivou čitave države. Njegovo insistiranje i Belin pepeljasti ten – premda
je njeno srce kucalo ravnomerno i snažno – nisu mi dozvoljavali da uradim bilo
šta drugo osim da nemo paničim i psujem našu diskretnu brzinu.
„Biće ona dobro“, zarežala je Alis tiho na mene kada je videla da se spremam
da se opet požalim. Prebacila mi je u glavu sliku Bele kako sedi na bolničkom
krevetu i smeši se, premda je sva bila prekrivena modricama.
Ali primetio sam njenu malu obmanu. „Kada će ovo tačno da bude?“
Za dan ili dva, u redu? Tri najviše. U redu je. Opusti se.
Ponovo me je obuzela panika dok sam o ovome razmišljao. Tri dana?
Karlajl nije morao da čita misli da bi razumeo moj izraz.
„Potrebno joj je vreme, Edvarde“, uverio me je Karlajl. „Njenom telu
potreban je odmor da bi se oporavilo, a odmor je potreban i njenom umu. Biće
dobro.“
Pokušao sam da to prihvatim, ali sam ponovo osetio kako gubim kontrolu.
Usredsredio sam se na Alis. Njeno metodično planiranje bilo je bolje od moje
beskorisne uzrujanosti.
U bolnici će, videla je, biti škakljivo. Vozili smo se u ukradenom automobilu
koji je bio povezan sa jednim drugim ukradenim automobilom i lančanim sudarom
na Auto-putu 101 u kom je učestvovalo dvadeset sedam vozila. Kada bismo mogli
da zastanemo i promenimo vozilo, nešto slično unajmljenom automobilu koji će
Alis kasnije uzeti... Na to će nam otići svega petnaestak minuta, biće to kratko
skretanje sa puta i znala je gde da traži...
Zarežao sam, a ona je frknula i ne pogledavši prema meni.
Nikada ne postaje manje iritantno, progunđao je Emet u sebi.
Dakle nećemo menjati automobil. Alis je to prihvatila i nastavila dalje.
Moraćemo da parkiramo izvan dometa nadzornih kamera, zbog čega ćemo biti još
sumnjiviji. Zašto nismo stali pod nadstrešnicom pred samim ulazom kada već
imamo pacijenta koji je bez svesti? Zašto bismo je nosili dalje nego što je nužno?
Barem bismo Karlajl i ja bili u hladovini kada izađemo iz automobila, jer ćemo u
suprotnom morati da se izložimo kamerama i Alis će morati da pronađe način da
provali u kancelariju ili sef ili već negde gde čuvaju snimke kamera. A ona prosto
nije imala vremena za to. Morala je tog časa da juri da se prijavi u neki hotel i
inscenira mesto nezgode. Zato što je to trebalo da se desi pre našeg dolaska u
bolnicu.
Tako da je ovo očigledno bilo hitno. Ali najpre joj je bila potrebna krv.
To bi trebalo brzo da se reši. Kada uletim u urgentni centar sa nepomičnim
telom u naručju i sav prekriven krvlju kao da je neko bacio kantu crvene farbe na
mene, izazvaću popriličan metež. Svaki telesno sposobni član osoblja za nekoliko
sekundi potrčaće nam u susret. Alis će biti lako da uđe iza Karlajla i prođe odlučno
pored prijemnog. Niko je ništa neće pitati, to je videla. Par plavih navlaka za cipele
koje su se nalazile u kutiji pričvršćenoj za zid sakriće fleke na njenim cipelama, a
zatim joj preostaje samo da pojuri u banku krvi urgentnog centra kroz vrata koja
se zatvaraju.
„Em, daj mi tvoj duks.“
Pazeći da ne pomeri Belinu nogu, Emet je svukao duks preko glave i dobacio
ga Alis. Bio je zapanjujuće čist, pogotovo u poređenju sa mojom i Karlajlovom
odećom.
Emet je želeo da je pita šta će joj, ali nije se usudio da otvori usta i možda
okusi ili oseti miris svog okruženja.
Alis je obukla ogromni duks. Progutao je njeno sićušno telo, ali je ona ipak
nekako uspela da izgleda avangardno. Alis je sve lepo stajalo.
Ponovo je videla sebe u banci krvi kako puni velike džepove duksa.
„Koja je Belina krvna grupa?“, pitala je Karlajla.
„Nulta pozitivna“, odgovorio je.
Znači da je nešto dobro proisteklo iz Belinog bliskog susreta sa Tajlerovim
kombijem. Barem smo ovo znali.
Alis je verovatno bila suviše temeljna. Hoće li se neko truditi da proverava
krvnu grupu krvi koju će ostaviti na mestu „nezgode“? Možda, ako bude podsećalo
na mesto zločina... Pretpostavljao sam da nema ničeg lošeg u njenog sitničavosti.
„Ostavi dovoljno za Belu“, upozorio sam je.
Obrnula se u sedištu da vidim kako koluta očima, a zatim se okrenula i
nastavila da planira.
Džasper i Emet biće u ukradenom automobilu i čekati je sa uključenim
motorom. Biće joj potrebna dva i po minuta da uđe i izađe.
Odabraće hotel blizu bolnice da bi se vreme koliko-toliko poklapalo. Kada
je ovo odlučila, ugledala je potreban hotel, koji je bio svega nekoliko blokova
prema jugu. Nije to bilo mesto gde bi ona ikada odsela, naravno, ali poslužiće za
ovaj krvavi prizor.
 Dok se u mislima prijavljivala u hotel, ja sam imao osećaj kao da posmatram
dešavanja u realnom vremenu.
Alis ulazi u skromni lobi hotela. Cipele kestenjaste boje i dugački duks
vezan oko struka izgledaju kao modni detalji. Žena na recepciji je sama. Podiže
pogled, u početku nezainteresovano, ali tada primećuje Alisino prelepo lice. Gleda
je zadivljeno, i ne primećuje da su Alis ruke prazne.
Ali Alis nije zadovoljna.
Premotava viziju. Alis je nazad u bolnici, izlazi iz banke krvi sa četiri hladne
kese krvi koja se u njima tiho bućka. Pravi kratku pauzu, ulazi u zavesama
odvojeni deo urgentnog centra u kom se nalazi pacijent. Žena spava, a monitor
prati njene vitalne funkcije. Tu je džak sa njenim stvarima i jedna plava sportska
torba. Alis uzima torbu i izlazi nazad u hodnik. Prošle su svega dve sekunde.
Alis je ponovo u lobiju hotela. Ne nosi duks, ali preko ramena nosi
prebačenu torbu. Žena za pultom ponovo je pažljivo odmerava. Sada je sve u redu
sa slikom. Alis traži dve sobe, jednu dvokrevetnu i jednu jednokrevetnu. Na pult
stavlja vozačku dozvolu – pravu – zajedno sa kreditnom karticom na njeno ime.
Priča o svojim pratiocima, ocu i bratu, koji su otišli da pronađu pokriveni parking.
Žena počinje da unosi podatke u kompjuter. Alis gleda svoj zglob; go je.
Vizija staje.
„Džaspere, daj mi svoj sat.“
On pruža ruku, a ona mu sa ruke skida po narudžbini izrađeni brege sat –
poklon od nje. Nije se ni potrudio da je pita zašto; suviše je navikao na ovo.
Narukvica joj je sada velika. Nosi ga kao narukvicu i to izgleda savršeno.
Mogla bi da pokrene trend.
Vizija se nastavlja.
Alis gleda na sat, koji joj tako otmeno visi oko zgloba.
„Tek je deset i pedeset“, kaže ženi. „Vaš sat žuri.“
Žena odsutno klima glavom i unosi u rezervaciju vreme koje joj je Alis
upravo dala.
Alis postaje suviše mirna dok čeka da žena završi. Traje mnogo duže nego
što bi trebalo, ali nema joj druge nego da čeka.
Najzad joj žena daje dve kartice i zapisuje brojeve. Oba broja počinju
jedinicom: 106 i 108.
Vizija se premotava.
Alis ulazi u lobi. Žena za recepcijom odmerava je pogledom. Alis traži dve
sobe, jednu dvokrevetnu i jednu jednokrevetnu. Drugi sprat, molim vas, ako nije
problem. Spušta vozačku dozvolu i karticu na pult. Priča o svojim pratiocima.
Žena počinje da kuca u kompjuter. Alis je ispravlja u pogledu vremena. Alis čeka.
Žena joj daje dve kartice. Zapisuje brojeve 209 i 211. Alis joj se smeši i
uzima ključeve. Kreće se ljudskom brzinom dok se ne nađe na stepeništu.
Ulazi u obe sobe, u prvu baca torbu i uključuje svetla, navlači zavese i stavlja
na kvaku znak „ne uznemiravaj“. Sa kesama krvi u rukama trči praznim hodnikom
do drugog stepeništa. Niko je ne vidi. Zastaje na odmorištu nasred stepeništa. U
podnožju stepeništa nalazi se izlaz. Sa obe strane vrata je staklena stena od poda
do plafona. Nema nikoga blizu izlaza sa spoljnje strane.
Alis uzima telefon.
„Zatrubi za tri sekunde.“
Sa parkinga se oglašava odbojno bučna sirena i prigušuje zvuke saobraćaja
sa auto-puta (drugog auto-puta koji nismo skoro pa zatvorili).
Alis se baca niz stepenice, sklupčava se u loptu. Proleće kroz sredinu visoke
staklene stene. Staklo pada na pločnik i šljunak, neki komadi lete čak do parkinga.
Razbijeno staklo širi se poput sunčevih zraka i svetluca na užarenom sjaju dnevne
svetlosti. Alis se povlači u senku vrata i – cepa kese krvi komadima razbijenog
stakla i ostavlja krv da se suši na njemu. Zamahuje jednom kesom tako da se njen
sadržaj širi u lepezu poput stakla. Sledeće dve istresa na ivicu trotoara da se krv
slije u lokvu, upije u beton i procuri na asfalt.
Sirena se utišava.
Alis ponovo uzima telefon. „Dođi po mene.“
Kajen se pojavljuje gotovo istog časa. Alis juri i uleće na zadnje sedište i
steže u ruci poslednju kesu krvi.
A zatim smo se vratili u sadašnjost. Alis je bila zadovoljna načinom na koji
će se taj deo plana odigrati. Pažnju je posvetila onome što sledi. Nije to bilo toliko
zabavno, ali je i dalje bilo vitalno.
„Zabavno“, frknuo sam. Ignorisala me je.
Nazad na aerodrom. Unajmljuje beli saburban. Ne liči baš na kajen, ali je
velik i beo, i svi svedoci sa pričom koja se ne bude uklapala biće otpisani. Ne vidi
nijednog takvog svedoka, ali trudi se da bude veoma detaljna.
Alis vozi kajen. Lakše podnosi miris od Džaspera i Emeta; premda Bela nije
više u opasnosti od njih, miris ih pali kada ga udišu. Prate je u saburbanu. Pronalazi
perionicu automobila po imenu De luks dubinsko pranje. Plaća kešom i kaže
momku za pultom – koji očarano zuri u njeno lice – da je njena nećaka povratila
sok od paradajza na zadnje sedište. Pokazuje svoje cipele. Očarani mladić daje joj
reč da će automobil biti besprekoran kada završe sa njim. (Ovu priču niko neće
dovesti u pitanje. Radnik koji bude prao automobil, plašeći se da će mu pozliti od
zadaha bljuvotine, disaće samo na usta.) Predstavlja se kao Meri. Pomišlja da
opere cipele u kupatilu, ali shvata da neće ništa uraditi.
Sačekaće jedan sat da završe sa pranjem. Zove hotel nakon što je prošlo
prvih petnaest minuta, izlazi na zadnja vrata i stoji u hladu na mestu na kom niko
ne može da je čuje pored zvuka usisivača i mlaznica.
Izvinjava se ženi na recepciji uspaničenim glasom. Prijateljica joj je došla u
posetu, užasna nezgoda na zadnjem stepeništu. Prozor... krv... (Alis je jedva
suvisla). Da, sada je u bolnici sa prijateljicom. Ali prozor! Staklo! Još bi neko
mogao da se povredi. Lepo moli da se taj deo hotela obezbedi dok radnici
održavanja ne budu mogli da počiste staklo. Mora da ide – sada će je pustiti da
poseti prijateljicu. Hvala. Strašno joj je žao.
Alis vidi da žena neće zvati policiju, zvaće upravu hotela. Oni će joj naložiti
da sve počisti pre nego što se još neko povredi. To će biti priča kada dobiju tužbu.
Dokaze su počistili bezbednosti radi. U očaju i neizvesnosti čekaće tužbu koja
nikada neće stići. Proći će više od jedne godine pre nego što počnu da veruju kako
su imali sreće.
Nakon dubinskog pranja, Alis gleda pregleda zadnje sedište. Nema vidljivih
dokaza. Daje napojnicu momku. Alis seda u kajen i duboko udiše na nos. Pa, neće
proći test luminolom, ali vidi da to neće biti potrebno.
Džasper i Emet slede je do tržnog centra u centru Skotsdejla. Parkira kajen
na trećem spratu ogromne garaže. Proći će četiri dana pre nego što radnik
obezbeđenja prijavi napušteno vozilo.
Alis i Džasper odlaze u kupovinu, dok Emet čeka u unajmljenom
automobilu. Kupuje patike u prometnom Gepu. Niko ne gleda njena stopala. Plaća
kešom.
Kupuje Emetu tanki duks koji mu je taman. Kupuje šest velikih kesa odeće
u njenoj veličini, Karlajlovoj veličini, Emetovoj i mojoj. Koristi različitu vozačku
dozvolu i kreditnu karticu od onih koje je koristila u hotelu. Džasper joj služi kao
nosač.
Najzad kupuje četiri različita kofera. Ona i Džasper vuku ih do unajmljenog
automobila, gde ona skida etikete i puni kofere novom odećom.
Pri izlasku iz tržnog centra baca krvlju uflekane cipele u kontejner.
Nema premotavanja ni ponovnog zamišljanja. Sve teče savršeno glatko.
Džasper i Alis ostavljaju Emeta na aerodromu. On uzima jedan kofer kao
ručni prtljag; izgleda manje sumnjivo nego za vreme jutarnjeg leta.
Pronalaze Karlajlov mercedes u parking-garaži gde su ga i ostavili. Džasper
ljubi Alis i kreće na dugačak put kući.
 Nakon što su momci otišli, Alis istresa poslednju kesu krvi na zadnje sedište
unajmljenog automobila. Odlazi u samouslužnu perionicu pored benzinske
stanice. Ne uspeva ni izbliza dobro da opere automobil kao što su to uradili momci
u perionici za dubinsko pranje. Moraće da plati kaznu kada bude vratila automobil.
U Sijetlu će, kada Emet sleti, padati kiša, i do zalaska sunca biće pola sata.
Taksijem će otići do feribota. Lako će mu biti da uskoči u zaliv Pjudžet, ostavi
kofer u vodi i za pola sata – plivajući i trčeći – stigne kući. Uzeće Belin kamionet
i smesta krenuti nazad za Finiks.
Alis se namrštila u sadašnjosti i odmahnula glavom. Suviše će vremena biti
potrebno za ovaj plan. Kamionet je bio strašno spor.
Sada smo bili svega četiri minuta udaljeni od bolnice. Bela je i dalje disala
polako i ravnomerno u mom naručju, a mi smo svi i dalje bili prekriveni krvlju.
Emet i Džasper su i dalje zadržavali dah. Trepnuo sam i pokušao da se orijentišem.
Kada su Alisine vizije bile ovako detaljne, lako je bilo izgubiti iz vida ono što se
dešavalo u trenutku. Ona je bolje umela da se prilagođava od mene.
Alis je ponovo otvorila telefon i pozvala broj. Plivala je u Emetovom duksu,
a Džasperov sat klatio joj se oko ručnog zgloba.
„Rouz?“
U skučenom, tihom prostoru svi smo čuli Rouzin uspaničeni glas: „Šta se
desilo? Emet...“
„Emet je dobro. Želim da...“
„Gde je tragač?“
„Tragač više nije pretnja.“
Rozali je glasno progutala vazduh.
„Želim da unajmiš kamionet za šlepovanje“, naložila joj je Alis. „Ili ga
kupiš, samo gledaj da bude što pre – i gledaj da ima malo više snage. Natovari
Belin kamionet i nađi se sa Emetom u Sijetlu. Njegov avion sleće u pola šest.“
„Emet dolazi kući? Šta se desilo? Zašto dovozim onaj smešni kamionet?“
Na trenutak sam se zapitao zašto Alis šalje Emeta kući. Zašto nije rekla
Rozali da doveze kamionet ovamo? Bila je to očigledna situacija. A tada sam
shvatio da Alis nje videla da nam Rozali pomaže na ovaj način, i osetio ledeni
talas gorčine zbog ovog podsetnika. Rozali je odlučila.
Emet je želeo da uzme telefon, da umiri Rouz, ali i dalje nije mogao da otvori
usta.
Neverovatno je bilo koliko su se dobro on i Džasper držali. Pomislio sam
kako ih je još držalo uzbuđenje od borbe i da su zato mogli da ignorišu krv.
 „Ne brini“, rekla je Alis kratko. „Završavam ovde. Emet će ti sve ispričati.
Reci Ezme da je sve završeno, ali da ćemo se malo zadržati. Trebalo bi da ostane
blizu Belinog oca u slučaju da se crvenokosa...“
Rozali je ravnim glasom upitala: „Dolazi po Čarlija?“
„Ne, ne vidim to“, uverila ju je Alis. „Ali što je sigurno, sigurno je, zar ne?
Karlajl će je pozvati čim bude mogao. Požuri, Rouz, imaš rok.“
„Kakvo si ti derište.“
Alis je prekinula vezu.
Pa, barem će Emet zadržati odeću. Drago mi je. Divno će mu pristajati.
Emet je bio zadovoljan pozivom. Bio je srećan što je znao da će za svega
nekoliko sati videti Rouz, da će ona čuti njegovu stranu priče. Nema razloga da
spominje onu budalaštinu sa Džasperom. Ako Alis nije videla probleme sa
crvenokosom, onda bi Rouz mogla da se vozi sa njim do Finiksa. Ili će možda
želeti... pogledao je Belino bledo lice, njenu slomljenu nogu. Preplavio ga je nalet
snažnih bratskih osećanja i brige.
Ona je tako dobro dete. Rouz će morati da prevaziđe ovo, pomislio je.
Pronto.
Alis je nabrala čelo. Pretresala je svoja zaduženja i pratila posledice stotine
odluka koje je donela. Videla je sebe u bolnici kako nam donosi odeću da bismo
mogli da se presvučemo. Je li sve pohvatala? Da joj nije neka pojedinost izmakla?
Sve je bilo u redu. Ili će biti.
„Bravo, Alis“, prošaputao sam sa odobravanjem.
Nasmešila se.
Džasper je stigao pred urgentni centar, držao se podalje od nadzorne kamere
pored ulaza i tražio hladovinu.
Podigao sam Belu i pripremio se da kroz sve ponovo prođem prvi put.
 28. TRI RAZGOVORA

Doktor Sadarangani, Karlajlov prijatelj, mnogo nam je olakšao proceduru. Karlajl

je tražio da ga pozovu na pejdžer dok su još donosili nosila za Belu. Doktoru
Sadaranganiju bilo je potrebno svega nekoliko minuta da stavi Belu na prvu
transfuziju. Karlajl se opustio kada je počela da prima krv. Bio je prilično siguran
da je sve ostalo u redu.
Meni nije bilo tako jednostavno da budem smiren. Naravno da sam verovao
Karlajlu, a i doktor Sadarangani je delovao sposobno. Pročitao sam njihovu
iskrenu procenu njenog stanja. Čuo sam čuđenje doktora Sadaranganija i lekara u
njegovom timu kada su videli savršene šavove na Belinim ranama i besprekorno
nameštanje noge na terenu. Čuo sam kako doktor Sadarangani iza zatvorenih vrata
časti svoje kolege pričama o podvizima doktora Kalena u sirotinjskoj bolnici u
Baltimoru kada su radili tamo zajedno pre četrnaest godina. Čuo sam kada je
izrazio iznenađenje zbog Karlajlovog nepromenjenog izgleda, i neme sumnje da
je – uprkos Karlajlovim tvrdnjama da je hladni, vlažni vazduh pacifičkog
severozapada prirodna fontana mladosti – Karlajl eksperimentisao sa plastičnim
operacijama. Bio toliko optimističan u vezi sa Belinim stanjem da je zamolio
Karlajla da pogleda neke njegove pacijente koji još nisu mali dijagnozu, rekavši
svojim stažistima da nikada neće sresti boljeg dijagnostičara od doktora Kalena.
A Karlajl je bio dovoljno siguran da je ona u dobrom stanju da pristane da
pomogne drugima.
Ali ni za jednog od njih dvojice ovo nije bilo pitanje života i smrti kao za
mene. Moj je život ležao na tim kolicima. Moj život, bled i bez svesti, sa gomilom
cevčica, traka i u gipsu. Držao sam se pribrano što sam bolje umeo.
Kao lekar koji je primio pacijenta, doktor Sadarangani je pozvao Čarlija i taj
poziv je bilo bolno slušati. Karlajl je žurno preuzeo i objasnio mu fiktivnu verziju
zašto smo on i ja ovde što je sažetije mogao, uverio je Čarlija da je sve u redu i da
će ga uskoro pozvati čim bude više znao. Čuo sam paniku u Čarlijevom glasu i bio
siguran da nije bio ništa smireniji od mene.
Nije prošlo dugo pre nego što su lekari došli do zaključka da je Bela stabilna,
nakon čega je prebačena u sobu za oporavak. Alis još nije obavila svoja zaduženja.
Nova krv koja je pulsirala Belinim venama izmenila je njen miris na način
koji je trebalo da predvidim, ali me je to ipak iznenadilo. I premda sam bio svestan
znatnog umanjenja bola usled žeđi, promena mi se nije dopala. Ova nepoznata krv
bila je kao uljez, strana. Nije bila deo nje i ja sam bio ljut zbog ove nametljivosti
ma koliko to iracionalno bilo. Njen miris počeće da se vraća za svega dvadeset
četiri sata, pre nego što se probudi. Ali će joj mnogo nedelja biti potrebno da
zameni ono što je izgubila. Bez obzira na to, ovo kratko izobličenje njenog mirisa
bilo je suviše snažan podsetnik da ću u nekom trenutku u budućnosti, zauvek
izgubiti miris koji me je tako dugo privlačio.
Učinjeno je sve što se učiniti moglo. Sada je ostalo samo da se čeka.
Tokom beskonačne tišine, bilo je malo toga što je moglo da mi drži pažnju.
Uputio sam Ezme u dešavanja. Alis se vratila, ali je otišla brzo kada je videla da
bih radije bio sam. Zurio sam kroz prozor koji je gledao na istok u prometni put i
nekoliko skromnih nebodera. Slušao sam ravnomerno kucanje Belinog srca da bih
sačuvao zdrav razum.
Ali nekoliko razgovora imalo je nekog značaja za mene.
Karlajl je sačekao da se nađe sa mnom u Belinoj sobi da opet pozove Čarlija.
Znao je da ću želeti da čujem razgovor.
„Zdravo, Čarli.“
„Karlajle? Šta se dešava?“
„Primila je transfuziju i urađena joj je magnetna rezonanca. Do sada su svi
rezultati dobri. Čini se da nema unutrašnjih povreda koje su nam promakle.“
„Mogu li da razgovaram s njom?“
„Drže je pod sedativima neko vreme. To je savršeno normalno. Previše bi
bolova trpela da je budna.“ Trgao sam se bolno kada je Karlajl rekao: „Mora
nekoliko dana da se oporavlja.“
„Jesi li siguran da je sve u redu?“
„Časna reč, Čarli. Javiću ti ako saznam da imaš razloga za brigu. Zaista će
biti dobro. Biće na štakama neko vreme, ali ako se to izuzme, sve ostalo će biti
savršeno normalno.“
„Hvala, Karlajle. Drago mi je što si se zatekao tamo.“
„I meni.“
„Znam da ovo mora da te dovodi u neprijatnu situaciju...“
„Nije vredno pomena, Čarli. Drago mi je što mogu da ostanem sa Belom
ovde dok ne bude spremna da dođe kući.“
„Priznajem da mi je sada lakše. Hoće li... i Edvard ostati? Mislim, zbog škole
i svega...“
„Već se čuo sa profesorima“, rekao je Karlajl, premda će zapravo Alis sve
udesiti, „radiće na daljinu. On vodi računa o Belinim domaćim zadacima, premda
sam uveren da će joj profesori malo gledati kroz prste.“ Karlajl je spustio glas.
„Razorilo ga je ovo, znaš.“
 „Nisam siguran da razumem. On – Edvard te je nagovorio da pođete za
Finiks?“
„Da. Strašno se zabrinuo kada je Bela otišla. Osećao se odgovornim. Mislio
je da mora sve da izgladi.“
„Šta se desilo?“, pitao je Čarli zbunjeno. „U jednom trenutku sve je bilo
normalno, a u sledećem je Bela počela da vrišti kako joj se dopada tvoj mali i da
je to problem, i zatim je pobegla usred noći? Jesi li ti uspeo da izvučeš nešto
suvislo iz svog sina?“
„Jesam, razgovarali smo tokom puta ovamo. Izgleda da je Edvard rekao Beli
koliko mu je stalo do nje. Rekao je da je u početku izgledala srećno, ali da je onda
nešto očigledno počelo da joj smeta. Uznemirila se i htela je da ide kući. Kada su
stigli, rekla mu je da se gubi.“
„Da, to sam čuo.“
„Edvard i dalje ne razume u čemu je problem. Nisu imali prilike da
razgovaraju pre...“
Čarli je uzdahnuo. „Taj deo razumem. To je nešto komplikovano u vezi sa
njenom majkom. Mislim da je malo preterano burno reagovala.“
„Siguran sam da je imala razloga.“
Čarli je nelagodno dunuo. „Ali šta ti misliš o svemu ovome, Karlajle?
Mislim, samo su tinejdžeri. Nije li ovo malo previše... žestoko?“
Karlajl se kratko nasmejao u odgovor. „Zar se ne sećaš kako je bilo kada si
ti imao sedamnaest godina?“
„Ne baš.“
Karlajl se ponovo nasmejao. „Sećaš li se kada si se prvi put zaljubio?“
Čarli je na trenutak ćutao. „Da, sećam se. Teško je to zaboraviti.“
„Jeste“, Karlajl je uzdahnuo. „Žao mi je, Čarli. Da nismo došli ovamo, ne bi
pala niz stepenice.“
„Hajde sad, nemoj počinjati sa tim, Karlajle. Da niste bili tamo, ona bi negde
pala kroz neki prozor. I ne bi imala sreće da se nađete u blizini.“
„Srećan sam što je bezbedna.“
„Ubija me što ne mogu da dođem.“
„Rado ću ti udesiti let...“
„Ne, u tome je problem.“ Čarli je uzdahnuo. „Znaš da nemamo mnogo
zločina ovde, ali onaj gadni slučaj od prošlog leta najzad ide na sud i odbrani će
ići u korist ako se ja ne pojavim da svedočim.“
„Naravno, Čarli. Nema potrebe da brineš. Radi svoj posao, skloni kriminalca
sa ulice, a ja ću se postarati da ti se Bela uskoro vrati u dobrom stanju.“
 „Bio bih van sebe da ti nisi tamo. Zato ti još jednom hvala. Poslaću Rene.
To će verovatno Belu više usrećiti.“
„To je predivna ideja. Oduševljen sam što ću imati priliku da upoznam
Belinu majku.“
„Upozoravam te, napraviće haos.“
„To je svakako njeno pravo, kao majke.“
„Još jednom ti hvala, Karlajle. Hvala što brineš o mojoj devojčici.“
„Naravno, Čarli.“
Karlajl je sedeo sa mnom svega nekoliko minuta nakon što je prekinuo vezu.
Uvek mu je bilo teško da sedi s mirom u bolnici punoj ljudi koji pate. Trebalo je
da mi bude lakše što se nije brinuo što ostavlja Belu. Ali nije.
Sledeće važno što se desilo bio je dolazak Beline majke. Bila je gotovo
ponoć kada mi je Alis javila da će Rene biti u Belinoj sobi za petnaest minuta.
Pokušao sam da se upristojim u malom kupatilu uz sobu. Alis nam je donela
novu odeću, pa barem nisam izgledao sablasno. Na sreću, kada sam odlučio da
proverim, moje oči vratile su se u normalu, bile su tamnooker boje. Premda mali
prsten crvenila ne bi bio tako primetan pored svega što se dešavalo; ja samo nisam
želeo da ga vidim.
Kada sam to obavio, vratio sam se svojim mučnim mislima. Pitao sam se da
li će me Belina majka, više od njenog oca, smatrati odgovornim za ono što joj se
desilo. Kada bi makar jedno od njih znalo pravi razlog...
Moje utapanje u žalosti naglo je prekinulo nešto neočekivano. Nešto što
nikada pre nisam čuo, što je zaista bilo retko: glas toliko jasan i snažan da sam na
trenutak pomislio da je neko ušao u sobu a da ja to nisam primetio.
Moja ćerka. Molim vas, neko. Kuda da idem? Moje dete...
Moja sledeća misao bila je da neko mora da viče ili vrišti u lobiju bolnice –
jer mi se, pošto sam se koncentrisao, učinilo da je glas odatle dopirao – ali niko
nije primetio metež.
No svi su primetili nešto drugo.
Ženu od tridesetak godina ili nešto više. Lepa, ali vidno uznemirena. Njen
nemir privlačio je pažnju, bio je uočljiv, premda je stajala po strani i delovala
nesigurno. Bolničari i dve sestre koje su žurile zastali su da je pitaju šta joj je
potrebno.
Bila je to očigledno Belina majka. Video sam je u Čarlijevom umu, i sličnost
sa njenom ćerkom bila je zapanjujuća. Mislio sam da se Čarli seća Rene kao mlađe
žene, ali to sećanje moglo bi biti i skorije. Nije mnogo ostarila. Pretpostavio sam
da često za nju i Belu misle da su sestre.
 „Tražim ćerku. Došla je danas po podne. Doživela je nezgodu. Pala je kroz
prozor...“
Fizički glas Rene bio je savršeno normalan, sličan Belinom, ali malo viši.
Ali njen je mentalni glas bio prodoran.
Fascinantno je bilo posmatrati kako drugi umovi reaguju. Činilo se da niko
nije primetio zaglušujući mentalni prenos, ali su svi želeli da joj pomognu. Nekako
su osećali njenu potrebu i nisu mogli da je ignorišu. Slušao sam, očaran, međuigru
između njenog uma i njihovih umova. Bolničar i jedna sestra poveli su je
hodnicima, uzevši da vuku i njen kofer, željni da joj pomognu.
Setio sam se svojih ranijih nagađanja u vezi sa Belinom majkom – svoje
znatiželje da saznam kakav se um pomešao sa Čarlijevim da stvori nekoga tako
posebnog i neobičnog kao što je Bela.
Rene je bila sušta suprotnost Čarliju. Pitao sam se da ih nije to na početku i
spojilo.
Kako je imala i više vodiča nego što joj je bilo potrebno, Rene nije bilo
potrebno dugo da pronađe Belinu sobu. Usput je povela još jednog pratioca:
Belinu medicinsku sestru, koja je odmah osetila uznemirenost Rene.
Na trenutak sam zamislio Rene kao vampira. Da li bi njene misli glasno
dovikivale svima i bile neizbežne? Nisam mogao da zamislim da bi bila naročito
popularna. Iznenadio sam se kada sam shvatio da se smešim na ovu pomisao –
potpuno je uspela da mi skrene misli sa moje muke.
Rene je žurno ušla u sobu, pa smestila kofer pored vrata, a sestra ju je u stopu
pratila. U početku me nije primetila naslonjenog na prozor, samo je videla ćerku.
Bela je ležala nepomično, a preko lica su počele da joj se šire modrice. Glava joj
je bila umotana u gazu – no Karlajl nije dozvolio da joj obriju kosu – i bila je
povezana sa mnoštvom cevčica i monitora. Slomljena noga bila joj je u gipsu od
butine do vrhova prstiju i bila je oslonjena na jastučić od pene.
Bela, o dušo, pogledaj kako izgledaš. O, ne.
Još jedna sličnost sa Belom – krv joj je bila slatka. Ne na isti način kao
Belina. Reneina je bila suviše slatka, gotovo mučno slatka. Bio je to zanimljiv
miris, premda ne i privlačan. Nikada nisam primetio ništa neobično u vezi sa
Čarlijevim mirisom, ali u kombinaciji sa Reneinim uspeo je da napravi nešto zaista
moćno.
„Pod sedativima je“, rekla je sestra žurno kada je Rene prišla krevetu
pruženih ruku. „Neko vreme će spavati, ali ćete moći da razgovarate sa njom za
nekoliko dana.“
„Smem li da je dotaknem?“, bio je to šapat i povik.
„Naravno, možete da je pomilujete po ruci, ali nežno.“
 Rene je stala pored ćerke i naslonila dva prsta lako na Belinu podlakticu.
Suze su joj potekle niz obraze, pa ju je sestra majčinski zagrlila. Bilo mi je teško
da ostanem gde sam bio. I ja sam želeo da je tešim.
Tako mi je žao, dušo. Tako mi je, tako žao.
„Nemojte tako, mila. Biće ona dobro. Onaj lepi lekar ušio ju je uredno kako
nisam u životu videla. Nemojte plakati, dušo. Sedite ovde i opustite se. Bio je to
dugačak let, kladim se. Došli ste iz Džordžije?“
Rene je šmrknula. „Sa Floride.“
„Mora da ste iscrpljeni. Vaša ćerka neće nikuda otići, a neće vam ni ništa
neočekivano prirediti. Pokušajte da odspavate malo, dušo.“
Rene je dozvolila da je povede do plave fotelje presvučene veštačkom
kožom, koja se nalazila uglu sobe.
„Je li vam nešto potrebno? Za pultom imate sredstva za osnovnu higijenu
ako želite da se osvežite“, ponudila je sestra. Podsećala je na nečiju baku, dugačke
sede kose smotane u punđu na temenu. Na pločici sa imenom pisalo je „Glorija“.
Već sam je sreo i nisam obratio naročitu pažnju na nju, ali sam sada uhvatio sebe
kako osećam naklonost prema njoj. Je li to bilo zbog njene topline i srdačnosti, ili
sam reagovao na zahvalnost koju je Rene osećala prema njoj? Kako je bilo
neobično biti u blizini u nekoga ko je projektovao – očigledno potpuno nesvesno
– svoje misli na ovaj način. Pretpostavljao sam da je ona pomalo nalik na
Džaspera, premda je u poređenju sa njim njena sposobnost bila gruba i neuglađena.
I nije u pitanju bilo projektovanje emocija, već misli. Samo što sam ja bio svestan
da ih čujem.
Ovo mi je dalo sasvim novi uvid u Belin život sa majkom. Nije ni čudo što
je bila tako zaštitnički nastrojena, tako nežna. Nije ni čudo što se odrekla svog
detinjstva da bi brinula o ovoj ženi.
„Ponela sam svoje stvari“, Rene je glavom pokazala mali kofer pored vrata.
Osećao sam se pomalo kao slon u sobi. Nijedna od njih još me nije bila
primetila, premda sam bio vrlo očigledan. Svetla su bila prigušena, ali je bilo
dovoljno svetlosti da sestre mogu da obavljaju svoj posao.
Odlučio sam da objavim svoje prisustvo.
„Dozvolite da vam ga donesem.“
Žurno sam otišao po njen kofer i spustio ga na stočić pored fotelje.
I njena prva reakcija, kao i Čarlijeva, bila je iznenadni strah i skok
adrenalina. Žurno se toga oslobodila pretpostavivši da je preterano umorna i da ju
je uplašio moj neočekivani pokret.
Tako sam nervozna. Ali ko je ovo? Uh, hmm. Je li to lepi lekar? Izgleda
previše mlado.
 „O, zdravo, sinko“, rekla je Glorija pomalo prekorno. Ona se navikla na
Karlajla i mene. „Mislila sam da si otišao kući.“
„Otac mi je rekao da pazim na Belu dok on pomaže doktoru Sadaranganiju.
Rekao mi je na šta da obratim pažnju.“ Isti izgovor sam upotrebio nekoliko puta
danas. Izneo sam ga samouvereno i sestre su zadržale svoje prigovore za sebe.
„Da li još rade? Zaspaće na nogama.“
Naravno, doktor Sadarangani je odavno otišao kući. Ali je upoznao Karlajla
sa hematologom u noćnoj smeni, pa se on sada konsultovao sa njim oko jednog
od težih slučajeva.
Belina majka širila je svoju zbunjenost. Glorija je požurila da nas upozna.
„Ovo je sin doktora Kalena. Doktor Kalen je lekar koji je spasao život vašoj
ćerki.“
„Ti si Edvard“, shvatila je Rene.
Ovo je momak? O, bokte. Bela nema šanse.
„Imam samo jednu fotelju, mili“, rekla je Glorija. „I mislim da je gospođi
Dvajer potrebnija nego tebi.“
„Naravno. Ja sam već odspavao. Mogu ja i da stojim.“
„Kasno je...“
Želim da razgovaram s njim.
„U redu je“, rekla je Rene naglas. „Želela bih da mi kaže nešto o nezgodi,
ako nemate ništa protiv. Bićemo veoma tihi.“
Želeo sam da se nasmejem na ovo.
„Naravno. Idem u obilazak, pa ću vas posle obići. Pokušajte da se odmorite,
dušo.“
Nasmešio sam joj se što sam toplije mogao, a ona je malo smekšala.
Sirotan. Baš je zabrinut. Neće škoditi ako ostane, pogotovo kada joj je mama
ovde.
Prišao sam Rene i pružio ruku. Slabašno ju je stegla ne ustavši, bila je
iscrpljena. Blago se trgla od hladnoće; i preplavio ju je odjek ranijeg skoka
adrenalina.
„O, izvinite, klima je ovde baš ledena. Ja sam Edvard Kalen. Drago mi je
što sam vas upoznao, gospođo Dvajer, samo bih voleo da smo se upoznali pod
drugačijim okolnostima.“
Zvuči veoma zrelo. Prostorija je odjekivala od njenog odobravanja.
„Zovi me Rene“, izgovorila je automatski. „Žao mi je... nisam sva svoja.“
Bože, baš je zgodan.
 „Naravno da niste. Trebalo bi da se odmorite kao što je sestra rekla.“
„Ne“, Rene se tiho usprotivila – barem fizičkim glasom. „Da li bi ti smetalo
da razgovaraš sa mnom na trenutak?“
„Naravno da ne bi“, odgovorio sam. „Siguran sam da imate hiljadu pitanja.“
Uzeo sam plastičnu stolicu koja je stajala pored Belinog kreveta i prineo je fotelji.
„Nije mi pričala o tebi“, rekla je Rene. Povređenost je odzvanjala u njenim
mislima.
„Žao mi je. Nismo... dugo zajedno.“
Rene je klimnula, pa uzdahnula. „Mislim da sam ja kriva. Mnogo je stresa
zbog Filovog rasporeda i, pa, nisam je baš najpažljivije slušala.“
„Siguran sam da je nameravala da vam kaže uskoro.“ A zatim sam, suočen
sa njenom sumnjom u sebe, slagao. „Nisam ni ja rekao mojim roditeljima neko
vreme. Mislim da nismo želeli da izbaksuziramo sve preranim pričanjem o tome.
Pomalo je to budalasto.“
Rene se nasmešila. To je tako slatko. „Nije to budalasto.“
Nasmešio sam se i ja njoj.
Kakav zanosan osmeh. O, nadam se da se ne poigrava s njom.
Uhvatio sam sebe kako žurim da je utešim. „Žao mi je zbog onoga što se
desilo. Osećam se strašno odgovornim, i učinio bih sve da to ispravim. Da mogu
da zamenim mesto sa njom, učinio bih to.“ Ništa osim istine u mojim rečima.
Potapšala me je po ruci. Bilo mi je drago što je tkanina rukava bila dovoljno
debela da sakrije temperaturu moje kože. „Nisi ti kriv, Edvarde.“
Voleo bih da je bila u pravu.
„Čarli mi je nešto ispričao, ali je bio prilično zbunjen“, rekla je.
„Mislim da smo svi bili, i Bela je bila zbunjena.“ Setio sam se te noći, koja
je počela tako nedužno, sa mnogo zadovoljstva i sreće. Kako je brzo sve pošlo po
zlu. Osećao sam se kao da još pokušavam da razumem sve što se desilo.
„Ja sam kriva za to“, rekla je Rene, iznenada sva očajna. „Mislim da sam
upropastila moju devojčicu. Da pobegne jer joj je stalo do tebe – to je samo moja
krivica.“
„Ne, nemojte tako da mislite.“ Znao sam koliko je Belu bolelo što je morala
Čarliju da kaže one reči. Mogao sam da zamislim kako bi se osećala kada bi znala
da njena majka sebe okrivljuje za to. „Bela je veoma snažna ličnost. Ona radi šta
ona želi. Kako bilo, verovatno joj je samo nedostajalo sunce.“
Rene se malo nasmešila na ovo. „Možda.“
„Želite li da vam kažem kako se povredila?“
 „Ne, to je bio izgovor za sestru. Bela je pala niz stepenice, nije to ništa
neobično.“ Bilo je neverovatno koliko je lako oboje njenih roditelja prihvatilo
našu priču. „Prozor je bio nesrećna okolnost.“
„Veoma.“
„Samo sam želela malo da te upoznam. Bela se ne bi ponašala ovako da su
njena osećanja blaga. Nikada joj pre nije bilo ozbiljno stalo ni do koga. Nisam
sigurna da zna šta da radi.“
Ponovo sam joj se nasmešio. „To nam je zajedničko.“
Naravno, zgodan, pomislila je sumnjičavo. Vrlo je vešt.
„Budi nežan prema mom detetu“, naredila je silovitije. „Ona sve oseća
duboko.“
„Dajem vam reč da nikada neću uraditi nešto što bi je povredilo“, rekao sam
i mislio to na najsnažniji mogući način – dao bih sve da Bela bude srećna i
bezbedna – ali nisam bio siguran da su te reči istinite. Šta će Belu najviše
povrediti? Nisam mogao da izbegnem najiskreniji odgovor.
Seme nara i moj podzemni svet. Nisam li upravo video na brutalnom primeru
koliko moj svet može da je povredi? I ona je zbog toga sada ležala ovde slomljena.
Naravno, najviše ću je povrediti ako je zadržim pored sebe.
Hmm, on zaista veruje da tako misli. Pa, ljudima slome srce i oni se oporave.
To je život. Ali tada se setila Čarlijevog lica i osetila nelagodu. Ne mogu da
razmišljam, umorna sam. Sve će ujutro biti jasnije.
„Trebalo bi da odspavate. Kasno je na Floridi.“ Čuo sam koliko je moj glas
bio izvitoperen od bola, ali ona nije dobro poznavala moj glas.
Klimnula je sklapajući oči. „Probudićeš me ako joj nešto bude potrebno?“
„Hoću.“
Udobnije se smestila u neudobnu fotelju i brzo zaspala. Vratio sam stolicu
do Bele. Bilo je neobično videti je tako mirnu u snu. Poželeo sam više od svega
da počne da mumla nešto u snu. Pitao sam se da li sam ja sa njom u snovima, u
tami. Nisam znao da li je ispravno nadati se da jesam.

Dok sam slušao majku i ćerku kako dišu, pomislio sam na Alis prvi put otkako me
je ostavila samog. Nije ličilo na nju da mi da toliko prostora, ma koliko očajno
moje duševno stanje bilo. Shvatio sam da već neko vreme očekujem da dođe da
obiđe mene i Belu. I mogao sam samo da naslutim razlog zašto me je izbegavala.
Imao sam dovoljno vremena da obradim dnevne događaje, ali nisam. Zurio
sam u Belu i uzaludno priželjkivao da sam nešto više, da sam bolji. Da sam
pronašao ispravan način da postupim i da sam ga se pridržavao pre nego što je
ovaj košmar mogao da je dotakne.
Sada sam shvatio da još nešto moram da uradim. Znao sam da će biti bolno,
ali i da neće biti dovoljno bolno. Zaslužio sam i gore. Nisam želeo da napustim
Belu, ali ovo nije bilo pogodno mesto. Pozvaću Alis. Nisam bio siguran gde je
otišla da se sakrije od mene.
Izašao sam u hodnik – probudivši interesovanje dve sestre koje su se pitale
da li ću ikada izaći iz sobe – i pre nego što sam stigao da uzmem telefon, čuo
Alisine misli na stepeništu. Izašao sam da je dočekam tik ispred vrata stepeništa.
Nosila je nešto u rukama, nešto malo i crno, umotano u tanke kablove, ali se
držala kao da želi da to izdrobi golim rukama. Deo mene bio je iznenađen što nije.
Vodila sam ovu raspravu sa tobom više od trista puta, ali nikada nisam
uspela da te ubedim.
„Ne, ne možeš. Moram to da vidim.“
Složićemo se da se ne slažemo. Ali evo ti. Gurnula mi je kameru u ruke i ja
sam video da je srećna što je se rešila. Uzeo sam je nevoljno. Činila mi se mračnom
i pogrešnom. Idi negde gde ćeš biti sam.
Klimnuo sam. Bio je to dobar savet.
„Ja ću paziti na Belu. Nije nužno, ali znam da ćeš se osećati bolje.“
„Hvala.“
Alis je izjurila u hodnik.
Lutao sam hodnicima koji su ovako kasno bili tihi, ali nisu bili prazni.
Pomislio sam da se sakrijem u praznu sobu, ali ne bih bio dovoljno izolovan.
Otišao sam do lobija i izašao napolje. Ovde sam se osećao više samim, ali sam
povremeno viđao radnike obezbeđenja kako kruže oko bolnice. Dok sam hodao
kao da imam nekog posla, nisu obraćali pažnju na mene, ali, ako bih se negde
zadržao, bio sam siguran da bi došli da me ispituju.
Potražio sam neki džep praznog prostora i osetio olakšanje kada sam
pronašao prostor lišen ljudskih misli preko puta kružnog prilaza bolnici.
Bila je prava ironija što je napuštena zgrada bila bolnička kapela, osvetljena
i otključana uprkos kasnom času. Znao sam da bi Karlajl ovde pronašao utehu, ali
sam bio prilično siguran da meni sada ništa nije moglo da pomogne.
Nisam mogao da zaključam vrata, pa sam otišao na samo čelo prostorije, što
dalje od vrata. Umesto klupa, u kapeli su se nalazile drvene stolice na sklapanje.
Privukao sam jednu iza zid u senci orgulja.
Alis mi je donela i slušalice. Stavio sam ih u uši.
 Sklopio sam oči i duboko udahnuo. Ovo će mi ostati urezano u glavu zauvek.
Neću moći da se oslobodim ovih slika. To mi se činilo pošteno. Bela je to
proživela. Ja ću morati samo da gledam.
Otvorio sam oči i uključio kameru. Displej kamere imao je dijagonalu od
svega pet centimetara. Nisam znao da li da budem srećan zbog toga ili sam
zaslužio da ovo pogledam u mnogo većoj razmeri.
Snimak je započinjao krupnim kadrom tragačevog lica. Džejmsovog – ime
je bilo suviše dobroćudno za ono što je bio. Nasmešio mi se i ja sam znao da to
želi – da se nasmeši meni. Sve je ovo bilo za mene. Ono što će uslediti bio je
razgovor između nas dvojice. Jednostran, ali i pored svega što se desilo, Bela nije
bila predmet njegovog interesovanja, to sam bio ja.
„Zdravo“, rekao je prijatnim tonom. „Dobro došao na predstavu. Nadam se
da ćeš uživati u onome što sam za tebe pripremio. Žao mi je što je malo zbrzano,
malo nabacano. Ko bi pomislio da će mi biti potrebno svega nekoliko dana da
pobedim? Pre nego što se zavesa podigne, da se tako izrazim, želeo bih da te
podsetim da si ti za sve kriv. Da si mi se sklonio s puta, sve bi se brzo završilo. Ali
ovo je zabavnije, zar ne? I još jednom, uživaj!“
Snimak se zatamneo, a zatim je započela nova „scena“. Prepoznao sam ugao
kamere. Stajala je na televizoru i bila usmerena prema dugačkom zidu sa
ogledalima. Tragač se udaljavao od nje. Toliko je brzo pojurio prema udaljenom
desnom uglu kadra da je bio gotovo nevidljiv za kameru – zabeležila je samo
nepovezan treptaj. Smestio se pored izlaza za slučaj nužde, i ukočio se sa jednom
ispruženom rukom. U toj ruci se nalazio crni pravougaonik. Daljinski upravljač.
Blago je nagnuo glavu u stranu osluškujući. Čuo je nešto što je bilo suviše
tiho za kameru, i nasmešio se diskretno. Meni.
A zatim sam je i ja čuo. Trk nesigurnih koraka. Otežano disanje. Otvaranje
vrata, pa pauza.
Tragač je podigao daljinski upravljač i pritisnuo dugme.
Glasniji od svega drugog do sada, sa zvučnika ispod kamere, začuo se
uspaničeni krik Beline majke.
„Bela? Bela?“
U drugoj prostoriji se ponovo začuo trk koraka.
„Bela, plašiš me!“, rekla je Rene.
Bela je uletela u prostoriju, uspaničeno šarajući pogledom.
„Da mi nikada više to nisi uradila.“ Rene je počela da se smeje.
Bela se okrenula na zvuk majčinog glasa i okrenula se prema meni
usredsredivši pogled ispod kamere. Gledao sam kako je pogađa spoznaja. Nije još
sasvim obradila obmanu, ali sam video olakšanje. Njena majka nije bila u
opasnosti.
Zvuk je utihnuo. Bela se nevoljno pomerila. Nije želela da vidi, ali je znala
da je on tu. Ukočila se kada ga je ugledala kako je nepomično čeka. Mogao sam
samo da vidim njen profil, ali sam njega jasno video kako joj se smeši.
Prišao je, i ja sam morao da opustim prste. Bilo je suviše rano za drobljenje
kamere. Prošao je pored nje, i nastavio do televizora da odloži daljinski. U tom
trenutku pogledao je u kameru i namignuo meni. A zatim se okrenuo prema njoj.
Okrenuo mi je leđa, ali sam imao savršen pogled na Belu. Kamera je bila iskošena,
tako da ne mogu njega da vidim u ogledalima. Mora da je to bila greška. Mislio
sam da je želeo da vidim njegov nastup.
„Izvini zbog toga, Bela, ali nije li bolje što tvoja majka nije zaista upletena
u sve ovo?“
Bela ga je pogledala sa neobičnim, gotovo opuštenim izrazom. „Jeste.“
„Ne zvučiš ljutito što sam te prevario.“
„Nisam ljuta.“ U njenom glasu čula se iskrenost.
Tragač je oklevao jednu sekundu. „Kako neobično. Zaista to misliš.“
Nagnuo je glavu u stranu, ali sam njegov izraz mogao samo da naslutim. „Jedno
se mora priznati tvojoj neobičnoj zajednici, vi ljudi umete da budete baš
zanimljivi. Pretpostavljam da mogu da vidim kakva se draž krije u posmatranju
tvog ponašanja. Neverovatno je – čini se da neki od vas uopšte nemaju svest o
sopstvenom interesu.“
Nagnuo se prema njoj kao da očekuje odgovor, ali je ona ćutala. Njene oči
bile su nedokučive, ništa nisu odavale.
„Pretpostavljam da ćeš mi reći da će te tvoj momak osvetiti?“, provocirao
je. Ne nju.
„Ne, mislim da neće“, odgovorila je Bela tiho. „Barem sam ga molila da to
ne radi.“
„A šta je on na to odgovorio?“
„Ne znam. Ostavila sam mu pismo.“
Molim te, molim te, nemoj krenuti za njim, napisala je u tom pismu. Volim
te. Oprosti mi.
Njeno ponašanje je bilo gotovo bezbrižno. Činilo se da to smeta tragaču, jer
mu je glas sada bio oštriji, pretvarao se u nešto preteće.
„Kako je to romantično.“ Sarkazam je bio opipljiv. „Poslednje pismo. Misliš
li da će ga poštovati?“
 Njen pogled i dalje nije bilo moguće pročitati, ali joj je lice bilo smireno
kada je rekla: „Nadam se.“
Molim te, to je sve što sada mogu da tražim od tebe, napisala je. Zbog mene.
„Hmmm. Pa, onda nam se nade razlikuju.“ Glas mu je postao zajedljiv. Belin
spokoj je remetio scenu koju je isplanirao. „Vidiš, ovo je malo suviše lako, suviše
brzo. Iskren da budem, razočaran sam. Očekivao sam mnogo veći izazov. A
naposletku mi je bilo potrebno samo malo sreće.“
Belin izraz sada je bio strpljiv, kao izraz lica roditelja koji zna da će priča
njegovog malog deteta biti dugačka i nepovezana, ali je rešen da mu ipak udovolji.
Tragačev glas postao je grublji. „Kada Viktorija nije mogla da dođe do tvog
oca, rekao sam joj da sazna što može više o tebi. Nije bilo smisla da te jurim po
planeti, kada sam mogao da te sačekam na mestu koje sam odaberem...“
Tragač je nastavio da priča, trudio se da govori polako i nadmeno, ali sam ja
osećao prikrivenu frustraciju. Počeo je da priča brže. Bela nije reagovala. Čekala
je strpljivo i učtivo. Očigledno je bilo da ga je to uzdrmalo.
Nisam mnogo razmišljao o tome kako je tragač pronašao Belu – nije bilo
vremena ni za šta osim za akciju – ali ovo je imalo smisla. Ništa me nije iznenadilo.
Trgao sam se bolno kada sam shvatio da je naš let za Finiks bio okidač za njegov
poslednji potez. Ali bila je to samo još jedna od hiljadu grešaka na mojoj savesti.
Završavao je svoj monolog – pitao sam se da li je mislio da ću biti
impresioniran? – i ja sam pokušao da se pripremim za ono što će uslediti.
„Veoma lako, znaš“, zaključio je. „Nije baš doraslo mojim standardima.
Zato se, vidiš, nadam da se varaš u vezi sa svojim momkom. Edvardom, zar ne?“
Bilo je besmisleno da se pretvara da mi je zaboravio ime. Nije ga zaboravio, kao
što ni ja ne bih mogao da zaboravim njegovo.
Bela mu nije odgovorila. Sada je izgledala zbunjeno. Kao da nije razumela
šta hoće da kaže. Nije shvatala da predstava nije bila namenjena njoj.
„Da li bi ti smetalo kada bih i ja ostavio malo pismo tvom Edvardu?“
Tragač je išao unatraške dok nije izašao iz kadra. Iznenada se pojavio krupan
kadar Belinog lica.
Njen izraz bio mi je savršeno jasan. Počinjala je da shvata. Znala je da će je
ubiti. Nikada nije ni pomislila da će je najpre mučiti. Panika joj se pojavila u očima
prvi put otkako je otkrila da je njena majka bezbedna.
Moji strah i užas rasli su zajedno sa njenima. Kako ću preživeti ovo? Nisam
znao. Ali preživela je ona, pa moram i ja.
Kada je bio siguran da sam imao vremena da primetim da se u njoj budi
strah, ponovo je proširio kadar, promenivši malo ugao da bih mogao da vidim
njegov odraz u ogledalu iznad Belinog ramena.
 „Žao mi je, ali mislim da neće moći da odoli da ne pođe u lov na mene nakon
što pogleda ovo.“ Ponovo je bio zadovoljan svojom produkcijom. Belin užas bio
je dramatični momenat koji je čekao, koji je očekivao. „A ja ne želim da bilo šta
propusti. Sve je ovo zbog njega, naravno. Ti si prosto ljudsko biće koje se nažalost
našlo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i očigledno u pogrešnom društvu,
ako smem da dodam.“
Ponovo je zakoračio u kadar, prišao joj bliže. Osmeh mu je bio iskrivljen u
ogledalima. „Pre nego što počnemo...“
Beli su usne prebledele.
„Želeo bih da mu utrljam so na ranu, samo malo.“ Susreo je moj pogled u
ogledalu. „Odgovor je bio tu sve vreme, i ja sam se silno plašio da će Edvard videti
to i upropastiti mi zabavu. Desilo se to već jednom, o, pre mnogo godina. Jedan
jedini put kada mi je plen pobegao.“
Alis mi je pokazala kako da ga nateram da izgubi interesovanje. Nije bio
svestan da sam odbacio tu zamisao. Nikada ne bi razumeo zašto sam to uradio.
Otpočeo je još jedan monolog, i premda sam bio svestan da je njegova
potreba da likuje zapravo omogućila Beli da preživi dovoljno dugo da mi
stignemo, ipak sam frustrirano stezao zube dok nije rekao mala prijateljica, i
shvatio da tu ima još nečeg. Ovo je Bela pokušala da nam kaže. Alis, snimak –
poznavao te je, Alis, znao je odakle si došla.
„... Činilo se da čak nije ni primetila bol, siroto stvorenje“, objašnjavao je
tragač. „Tako dugo je bila zarobljena u onoj crnoj rupi od ćelije. Da je živela sto
godina ranije, spalili bi je na lomači zbog njenih vizija. U dvadesetim godinama
XX veka zbog toga se završavalo u duševnoj bolnici na terapiji elektrošokovima.
Kada je otvorila oči, snažna u svežoj mladosti, činilo se kao da nikada pre nije
videla sunce. Stari vampir je od nje napravio snažnog mladog vampira i tada nisam
više imao razloga da je diram. Starog sam uništio iz osvete.“
„Alis“, izgovorila je Bela tiho. Ovo otkriće nije joj vratilo boju u obraze.
Usne su joj sada bile blago zelenkaste. Hoće li izgubiti svest? Uhvatio sam sebe
kako se nadam da će joj se ukazati prilika, trenutak da umakne, premda sam znao
da to ne bi potrajalo.
Ovde je bilo mnogo materijala za razmišljanje i u nekom trenutku poželeću
da znam kako se Alis osećala, ali ne sada. Ne sada.
„Da, tvoja mala prijateljica. Iznenadio sam se kada sam je video na čistini.“
Ponovo je susreo moj pogled. „Pa, pretpostavljam da će njena zajednica pronaći
utehu u ovom iskustvu. Ja dobijam tebe, a oni su dobili nju. Jedinu žrtvu koja mi
je umakla, što je zapravo velika čast.“
 „A mirisala je tako divno. Još se kajem što nisam uspeo da je okusim...
Mirisala je čak i bolje od tebe. Izvini – nisam želeo da te uvredim. Veoma lepo
mirišeš. Nekako cvetno...“
Prilazio joj je dok se nije nadvio nad njom, a zatim je pružio jednu ruku i
umalo zdrobio kameru. Nije je još povredio, samo se poigravao pramenom njene
kose, odugovlačio sa namerom da je natera da oseti još veći strah. Uživao je u
tome.
Spustio sam se sa stolice na pod i položio kameru pored sebe. Sklopio sam
ruke i snažno ih stegao. Bilo je dobro što sam to uradio. Tragač je zatim pružio
ruku i nežno pomilovao Belu po obrazu, a ja sam počeo da se pitam da li ću sam
sebi slomiti ruke.
„Ne, ne razumem“, zaključio je tragač. „Pretpostavljam da bi trebalo da se
bacimo na posao.“ Opet je pogledao u mene sa nagoveštajem smeška na usnama.
Želeo je da vidim da je oran, da će uživati. „A tada ću moći da pozovem tvoje
prijatelje i kažem im gde da pronađu tebe i moju malu poruku.“
Bela je zadrhtala. Lice joj je bilo tako pepeljasto da sam bio iznenađen što
je još na nogama. Tragač je počeo da kruži oko nje i smeši se meni u ogledalu.
Čučnuo je, pogledao je u lice i pokazao zube.
Užasnuto je pojurila prema zadnjem izlazu. Pretpostavljao sam da je to i
želeo, da je pokušavao da je natera da se da u beg. Na usnama mu se pojavio
zadovoljan osmeh dok je skakao ispred nje i nemarnim udarcem je bacio na
ogledala.
Jedan beskrajan trenutak je letela, a zatim je uz metalni zveket i zvuk
lomljenja kosti i drobljenja stakla udarila o mesinganu šipku za balet i ogledalo
iza nje. Šipka je ispala iz ležišta i uz tresak pala na podne daske. Njeno telo je,
potpuno mlitavo, za šipkom kliznulo na pod dok su krhotine ogledala svetlucale
oko nje kao šljokice. Ponovo sam se ponadao da je izgubila svest. Ali tada sam
video njene oči.
Zapanjene, bespomoćne, skamenjene.
Šake su me bolele od silovitog stiska, ali nisam mogao da ih opustim.
Tragač je lakim korakom došao do nje, pogleda usredsređenog na kameru u
ogledalu, na mene.
„To je bio baš lep kadar“, pružio je prst prema meni nadajući se da nisam
njegov plan uzimao zdravo za gotovo. „Pomislio sam da će ova prostorija uneti
dozu vizuelne dramatičnosti u moj mali film. Zato sam i odabrao ovo mesto za
sastanak sa tobom. Savršeno je, zar ne?“
 Nisam znao da li je Bela bila svesna promene njegovog fokusa, ili je
reagovala instinktivno, ali bolno se okrenula da spusti ruke na pod i počela da puzi
prema vratima.
Tragač se tiho nasmejao na njen bedan pokušaj bega, a zatim se našao iznad
nje.
Alis mi je ovo pokazala. Poželeo sam da mogu da skrenem pogled. Ali nisam
mogao, i video sam kako tragač snažno spušta stopalo na njen list. Čuo sam
pucanje obe kosti potkolenice.
Čitavo telo joj se cimnulo, a zatim je njen vrisak ispunio prostoriju
odbijajući se od stakla i uglačanog drveta. Kroz slušalice mi se učinilo kao da mi
burgija bušilice prodire u uši. Lice joj je bilo napeto u agoniji, a u očima su joj
popucali sitni krvni sudovi.
„Da li bi želela da se predomisliš u vezi sa svojim poslednjim zahtevom?“,
pitao je Belu, sada potpuno usredsređen na nju. Vrhom nožnog palca pažljivo je
pritisnuo samo središte loma.
Belin vrisak ponovo je zastrugao iz grla, kidajući ga.
„Zar ne bi ipak želela da Edvard pokuša da me pronađe?“, dobacivao je
tragač kao režiser sa ivice pozornice.
Tragač će je mučiti dok me ne bude preklinjala da pođem u lov na njega.
Mora znati da ću razumeti kako je njen odgovor bio iznuđen. Sigurno će mu brzo
dati ono što želi.
„Reci mu šta želi da čuje“, prošaputao sam beskorisno.
„Ne!“, rekla je promuklo. Prvi put je pogledala u sočivo kamere, molećivim
očima, obraćajući se meni: „Ne, Edvarde, nemoj...“
Šutnuo ju je u lice.
Već sam video trag njegovog udarca kako se širi levom stranom njenog lica.
Imala je dva mala naprsnuća na jagodičnoj kosti. Bio je pažljiv, znao je da će je,
ako je udari makar i delićem svoje snage, ubiti, a još nije bio završio sa njom. Bio
je to zapravo tek laki udarac.
Poletela je kroz vazduh.
Gledajući njenu putanju, odmah sam uočio njegovu grešku.
Staklo je već bilo slomljeno, odlomljene ivice štrčale su poput nepravilnih
srebrnih zuba. Udarila je glavom u isto mesto kao i pre, ali joj je staklo ovog puta
zaseklo lobanju dok ju je gravitacija vukla na pod. Zvuk popuštanja kože pod
staklom nije bilo moguće ne čuti.
Okrenuo se da posmatra i ja sam u ogledalu video kako mu se izraz na licu
zateže kada je shvatio šta je uradio.
 Krv joj je već natapala kosu i curila u jarkocrvenim nitima niz lice, tekla niz
vrat i sakupljala se u jamama iznad ključnih kostiju. Sam pogled na ovo prizvao
je vatru u moje grlo i sećanje na ukus njene krvi.
Krv je pronašla pod i glasno kapala skupljajući se u baricu oko njenih
laktova.
Bilo je toliko krvi, i tako je brzo tekla. To je bilo strašno. Gledao sam
zapanjen što je to preživela. I tragač je gledao, svi njegovi planovi i njegova
nadmenost su bledeli. Izraz na licu postao mu je zverski, neljudski. Neki mali deo
njega želeo je da se bori protiv žeđi – video sam mu to u očima – ali nije bio
uslovljen za kontrolu. Jedva je mogao da se seti svoje publike i svoje predstave.
Lovačko režanje otelo mu se iz grla. Instinktivno je podigla ruku da se
zaštiti. Oči su joj već bile sklopljene, život joj je oticao iz lica.
Eksplozivna lomljava i urlik. Tragač je skočio. Bledi oblik proleteo je toliko
brzo da ga nije bilo moguće razaznati. Tragač je nestao iz kadra. Video sam crveni
trag njegovih zuba preko Belinog dlana, a zatim kako joj ruka uz tiho pljuskanje
beživotno pada u jezero krvi.
Gledao sam, potpuno utrnuo, kako moj lik na ekranu jeca i kako Karlajl
pokušava da je spase. Pogled mi je privlačio donji desni ugao kadra gde bi
povremeno proleteo poneki deo tela Tragača. Emetov lakat, Džasperov potiljak.
Nemoguće je bilo zamisliti borbu na osnovu ovih kratkih prizora. Jednog dana
zamoliću Džaspera ili Emeta da je se sete. Nisam verovao da će ublažiti makar
mali deo gneva koji sam osećao. Ne bi to bilo dovoljno čak i da sam ja pokidao
tragača na komade i spalio ga. Ništa nije moglo ovo da ispravi.
Naposletku je Alis prišla sočivu. Grč bola preleteo joj je preko lica i ja sam
znao da je videla viziju snimka i, bio sam siguran, viziju mene kako gledam
snimak. Uzela je kameru i ekran je postao crn.
Polako sam uzeo kameru i jednako polako, i metodično, izdrobio je u gomilu
metala i plastične prašine.
Kada sam završio, iz džepa sam izvadio mali čep boce koji nosim sa sobom
već nedeljama. Moja uspomena na Belu – moj talisman, moja budalasta ali utešna
fizička veza s njom.
Na trenutak je sijao mutnim sjajem u mojoj ruci, a zatim sam ga zdrobio
palcem i kažiprstom i bacio komadiće metala na ostatke kamere.
Nisam zaslužio nikakvu vezu, nikakvo pravo nisam smeo da polažem na nju.
Dugo sam sedeo u praznoj kapeli. U jednom trenutku iz zvučnika se začula
tiha muzika, ali niko nije ušao i nije bilo nikakvih naznaka da me je neko primetio.
Pretpostavio sam da se muzika uključivala na automatski tajmer. Bio je to adađo
sostenuto iz Rahmanjinovljevog Klavirskog koncerta broj 2.
 Slušao sam, utrnuo i leden, i pokušavao da podsetim sebe da će Bela biti
dobro. Da mogu sada da ustanem i vratim se do nje. Da je Alis videla da će ona
ponovo otvoriti oči za svega trideset šest sati. Dan i noć i dan.
Ništa od toga sada mi nije bilo važno. Zato što je sve što je propatila bila
moja krivica.
Zurio sam kroz visoke prozore preko puta mene i gledao kako crnilo noći
polako ustupa pred bledosivim nebom.
A tada sam uradio nešto što nisam uradio čitav vek.
Sklupčan u loptu na podu, nepomičan od bola... počeo sam da se molim.
Nisam se molio mom bogu. Oduvek sam instinktivno znao da ne postoji
božanstvo za moju vrstu. Nije imalo smisla da besmrtnici imaju boga; mi smo sami
sebe uklonili izvan domašaja moći ma kog boga. Sami smo stvarali svoje živote,
a jedina sila koja je bila dovoljno snažna da ih ponovo oduzme bio je neko naše
vrste. Zemljotresi nisu mogli da nas zdrobe, bujice nisu mogle da nas udave, vatre
nisu bile dovoljno brze da nas uhvate. A paklene vatre bile su nevažne. Bili smo
bogovi našeg malog alternativnog univerzuma. Unutar sveta smrtnika, ali iznad
njega, nikada robovi njegovih zakona, samo naših.
Nisam pripadao nijednom bogu. Nisam imao kome da se molim. Karlajl je
imao drugačije ideje, i možda je, možda, izuzetak i mogao da se napravi za nekoga
kao što je on. Ali ja nisam bio nalik njemu. Bio sam ukaljan kao i ostatak naše
vrste.
Zato sam se molio njenom bogu. Jer ako je postojala neka viša, dobrodušna
sila u njenom univerzumu, onda sasvim sigurno on, ili ona, ili ono mora da brine
za ovu svoju najhrabriju i najbolju ćerku. Ako ne brine, onda zaista takvo biće
nema svrhu. Morao sam da verujem da je bila važna tom dalekom bogu, ako je on
uopšte postojao.
Pa sam se molio njenom bogu da mi da snagu koja mi je bila potrebna. Znao
sam da nisam dovoljno snažan – da će snaga morati da dođe spolja. Savršeno jasno
sam se setio Alisinih vizija napuštene Bele – njenog turobnog, ispijenog, praznog,
šupljeg lica. Njenog bola i njenih košmara. Nikada nisam mogao da zamislim kako
ostajem dosledan svojoj rešenosti, kako ne dozvoljavam da popusti pred svešću o
njenom očaju. Nisam to mogao da zamislim ni sada. Ali moraću to da uradim.
Moraću da se naučim toj snazi.
Molio sam se njenom bogu sa svim bolom moje proklete, izgubljene duše
da mi on – ili ona ili ono – pomogne da zaštitim Belu od sebe.
 29. NEIZBEŽNOST

Alis je videla trenutak u kom će Bela najzad otvoriti oči. Postojali su praktični
razlozi iz kojih je bilo nužno da ostanem nasamo s njom pre nego što bude
razgovarala sa nekim drugim; Bela nije znala ništa o našim aktivnostima za
zataškavanje tragova. Naravno, Alis ili Karlajl mogli su da se za to pobrinu, a Bela
je bila dovoljno bistra da glumi amneziju dok ne proveri priču, ali je Alis znala da
sam morao da uradim mnogo više od usklađivanja priče.
Alis se, u satima čekanja, upoznala sa Rene, a zatim ju je toliko očarala da
su sada bile bliske prijateljice, barem u Reneinoj glavi. Upravo je Alis ubedila
Rene da u savršenom trenutku ode na ručak.
Ovo je bilo nešto posle jedan sat posle podne. Spustio sam roletne zbog
jutarnjeg sunca, ali ću moći uskoro da ih podignem. Sunce je sada bilo sa druge
strane bolnice.
Kada je Rene otišla, privukao sam stolicu Belinom krevetu i naslonio
laktove na ivicu madraca pored njenog ramena. Nisam znao da li je osetila vreme
kako prolazi, ili je njen um još u onoj prokletoj sobi sa ogledalima. Biće joj
potrebna uteha, a i dovoljno sam je dobro poznavao da budem siguran da će je
pogled na moje lice utešiti. Bilo to dobro ili loše, ja sam umeo da je umirim.
Počela je da se vrpolji taman na vreme. Pomerala se i pre, ali je ovo bio
usredsređeniji napor. Nabrala je čelo kada joj je napor izazvao bol, pa joj se malo
v pojavilo između obrva. Sada sam, kao što sam često želeo, nežno prešao preko
tog slova v kažiprstom, pokušavajući da ga izbrišem. Postalo je manje naglašeno
i kapci su počeli da joj trepere. Pištanje monitora koji je pratio otkucaje njenog
srca blago se ubrzalo.
Otvorila je oči, pa ih sklopila. Pokušala je ponovo, zaškiljivši zbog jarkog
svetla. Skrenula je pogled prema prozoru dok su joj se oči privikavale. Srce joj je
sada brže kucalo. Borila se sa kablovima monitora srčanog ritma, pošla rukom
prema cevčici u nosu, očigledno želeći da je ukloni. Uhvatio sam je za ruku.
„Nećeš“, izgovorio sam tiho.
Čim je čula moj glas, njeno srce je usporilo.
„Edvarde?“ Nije mogla da okrene glavu koliko je želela. Nagnuo sam se
prema njoj. Pogledi su nam se sreli, i njene oči su se, još crvene od ispucalih
kapilara, napunile suzama. „O, Edvarde, tako mi je žao.“
Na poseban i oštar način zabolelo me je kada se ona meni izvinila.
„Ššš“, rekao sam. „Sve je sada u redu.“
 „Šta se desilo?“, pitala je, nabravši čelo kao da pokušava da reši zagonetku.
Imao sam isplaniran odgovor. Smislio sam najnežniji način da joj sve
objasnim. Ali meni su na usne navrli strahovi i kajanje.
„Malo je nedostajalo da zakasnim. Mogao sam da zakasnim.“
Dugo je zurila u mene, a ja sam gledao kako joj se sećanja vraćaju. Trgla se
bolno i počela ubrzano da diše. „Bila sam tako glupa, Edvarde. Mislila sam da se
domogao mame.“
„Sve nas je prevario.“
Osećaj žurbe naterao ju je da nabere obrve. „Moram da pozovem Čarlija i
mamu.“
„Alis ih je pozvala.“ Preuzela je ovu dužnost od Karlajla i sada je ćaskala sa
Čarlijem nekoliko puta dnevno. Kao i Rene, i on je bio potpuno očaran. Znao sam
da je Alis planirala da ga zove nakon što se Bela probudi. Bila je uzbuđena što će
se to desiti danas. „Rene je ovde – pa, u bolnici je. Otišla je da nešto pojede.“
Bela je prebacila težinu kao da se sprema da ustane. „Ovde je?“
Uhvatio sam je za rame da je zadržim. Trepnula je nekoliko puta, osvrćući
se ošamućeno oko sebe.
„Uskoro će se vratiti“, uverio sam je. „A ti moraš da miruješ.“
Ovo je nije umirilo kao što sam se nadao. Pogled joj je bio uspaničen. „Ali
šta si joj rekao? Šta si joj rekao, zašto sam ovde?“
Nasmešio sam se blago. „Pala si niz stepenice sa drugog sprata i izletela kroz
prozor.“
S obzirom na to koliko su lako oboje njenih roditelja prihvatili ovu priču –
ne samo da je tako nešto moguće već se činilo i da se to nekako i očekivalo –
smatrao sam da sasvim opravdano mogu da dodam: „Moraš priznati da je to moglo
da se desi.“
Uzdahnula je, ali je izgledala mirnije pošto je znala svoj alibi. Nekoliko
sekundi je zurila u svoje čaršavom prekriveno telo.
„U koliko sam lošem stanju?“, pitala je.
Naveo sam veće povrede. „Imaš slomljenu nogu, četiri slomljena rebra,
naprsline na lobanji, modrice na svakom centimetru kože i izgubila si mnogo krvi.
Dali su ti krv. Nije mi se to dopalo – neko vreme si pogrešno mirisala.“
Nasmešila se, a zatim se bolno trgla. „To mora da je za tebe bila prijatna
promena.“
„Ne, dopada mi se tvoj miris.“
Tada me je oprezno pogledala u oči. Nakon što me je dugo tako gledala,
upitala je: „Kako si to izveo?“
 Nisam znao zašto mi je ova tema tako neprijatna. Uspeo sam. Znam da su
Emet, Džasper i Alis bili zadivljeni mojim postignućem. Ali ja nisam to mogao da
posmatram na isti način. Bilo je suviše neizvesno. Setio sam se sa nepodnošljivom
jasnoćom koliko je očajnički moje telo želelo da ostane u tom blaženstvu zauvek.
Nisam više mogao da je gledam u oči. Gledao sam njenu ruku, pa je oprezno
uzeo u svoju. Sa obe strane širile su se žice.
„Nisam siguran“, prošaputao sam.
Nije progovarala, a ja sam osećao kako me gleda i čeka bolji odgovor.
Uzdahnuo sam.
Moje reči bile su jedva glasnije od daha. „Bilo je nemoguće... da stanem.
Nemoguće. Ali sam stao.“
Pokušao sam tada da joj se nasmešim, da susretnem njen pogled. „Mora da
te volim.“
„Zar ukus moje krvi nije sočan kao njen miris?“ Nasmešila se svojoj šali, pa
se bolno trgla, osetivši povredu jagodične kosti.
Nisam pokušao da pratim njen vedri ton. Očigledno ne bi trebalo da se smeši.
„Još bolje“, odgovorio sam iskreno ali ogorčeno. „Bolje nego što sam
zamišljao.“
„Žao mi je.“
Zakolutao sam očima. „Od svega za šta bi mogla da se izviniš.“
Pogledala je moj izraz i činilo se da nije bila zadovoljna onim što je videla.
„Za šta bi trebalo da se izvinim?“
Ni za šta, poželeo sam da kažem, ali sam video da je spremna da se izvinjava,
pa sam joj dao nešto o čemu će razmišljati. „Što umalo zauvek nisi otišla od
mene.“
Klimnula je odsutno, prihvatajući to. „Izvini.“
Milovao sam joj nadlanicu pitajući se da li može da oseti moj dodir kroz sve
te zavoje. „Znam zašto si to uradila. I dalje je to bilo iracionalno, naravno. Trebalo
je da sačekaš mene, trebalo je da mi kažeš.“
Njoj ovo nije imalo nikakvog smisla. „Ne bi mi dozvolio da idem.“
„Ne“, rekao sam kroza zube. „Ne bih.“
Pogled joj je na trenutak bio dalek i srce joj je brže zakucalo. Potresao ju je
drhtaj, a zatim je prosiktala zbog bola koji je on izazvao.
„Bela, šta je bilo?“
Zacvilela je. „Šta se desilo Džejmsu?“
 Pa, u tom pogledu sam mogao da je umirim. „Nakon što sam ga odvojio od
tebe, Emet i Džasper su se postarali za njega.“
Namrštila se, trgla, pa zagladila čelo. „Nisam videla Emeta i Džaspera.“
„Morali su da izađu iz sobe... bilo je mnogo krvi.“ Reka krvi. Na sekundu
mi se činilo kao da sam još uflekan njome.
„Ali ti si ostao“, izustila je.
„Da, ostao sam.“
„I Alis, i Karlajl...“ Glas joj je bio začuđen.
Nasmešio sam se malo. „I oni te vole, znaš.“
Iznenada joj se na licu opet pojavio uznemiren izraz. „Je li Alis videla
snimak?“
„Jeste.“
Bila je to tema koju smo trenutno izbegavali. Znao sam da obavlja svoje
istraživanje, i da zna da još nisam spreman da sa njom razgovaram o tome.
„Uvek je bila u mraku“, rekla je Bela žurno. „Zato se nije sećala.“
Ovo je baš ličilo na nju, da brine za nekog drugog, čak i u ovom trenutku.
„Znam. Sada i ona razume.“
Nisam bio siguran kako je moje lice izgledalo, ali zabrinulo je Belu.
Pokušala je da pruži ruku i pomiluje me po obrazu, ali je stala kada joj je cevčica
infuzije povukla šaku.
„Uh“, zaječala je.
Je li pomerila infuziju? Nije to bio tako grub pokret, ali nisam mogao
pažljivije da pogledam.
„Šta je bilo?“, pitao sam.
„Igle“, rekla je. Sada je zurila u tavanicu usredsređena kao da se na njoj
nalazilo nešto intrigantnije od običnih ploča. Duboko je udahnula, a ja sam ostao
zatečen kada sam video kako joj ivica usana poprima blagozelenu boju.
„Plašiš se igala“, progunđao sam. „O, vampir sadista rešen da je muči do
smrti nije problem, otrčala je da se nađe sa njim. Ali zato kanila...“
Zakolutala je očima. Zelena boja je bledela.
Tada me je pogledala i zabrinuto upitala: „Zašto si ovde?“
Mislio sam... ali nije bilo važno. „Želiš li da odem?“
Možda će ono što moram da uradim biti lakše nego što sam mislio. Bol me
je prostrelio negde u predelu mog neupotrebljivog srca.
 „Ne!“, usprotivila se gotovo povikavši. Svesno je spustila ton gotovo do
šapata. „Ne, htela sam da kažem, zašto moja majka misli da si ovde? Moramo da
uskladimo priče pre nego što se vrati.“
„O!“
Naravno da neće biti tako lako. Toliko sam puta pomislio da je završila sa
mnom, ali to nikada nije bio slučaj.
„Došao sam u Finiks da te urazumim“, objasnio sam koristeći isti iskreni i
nedužni glas koji sam koristio kada sam želeo da sestre poveruju u moje razloge
za zadržavanje u njenoj sobi. „Da te ubedim da se vratiš u Forks. Pristala si da se
vidiš sa mnom, i došla si u hotel u kom smo Alis, Karlajl i ja odseli.“ Raširio sam
oči, pogledao je posebno nedužno. „Naravno, ja sam bio u pratnji roditelja... Ali ti
si se saplela na stepeništu na putu do moje sobe i... pa, ostatak znaš. Ali ne moraš
da se sećaš pojedinosti; imaš dobar izgovor što su ti pojedinosti donekle zbrkane.
Na sekundu se zamislila. „Imaš nekoliko grešaka u priči. Nema nigde
razbijenog prozora.“
Nisam mogao da se ne nasmešim. „Nije tako. Alis se zanela u nameštanju
dokaza. Sve je udešeno veoma uverljivo – verovatno bi mogla da tužiš hotel, ako
želiš.“
Ova ideja očigledno ju je sablaznila.
Nežno sam pomilovao njen nepovređeni obraz. „Nemaš razloga za brigu.
Tvoj jedini zadatak sada je da se oporaviš.“
Tada joj je srce ubrzalo ritam. Potražio sam znake bola, pretresao svoje reči
tražeći u njima nešto što je moglo da je uznemiri, ali sam tada primetio da su joj
se zenice raširile i shvatio. Reagovala je na moj dodir.
Pogled je usredsredila na mašinu koja je pištanjem oglašavala njen ubrzan
srčani ritam, pa skupila oči. „To će biti neprijatno.“
Nasmejao sam se tiho izrazu na njenom licu. Lagano rumenilo obojilo joj je
nepovređeni obraz.
„Hmm, pitam se...“
Već sam bio udaljen svega nekoliko centimetara od njenog lica. Polako sam
smanjio tu razdaljinu. Njeno srce počelo je da kuca još brže. Kada sam je poljubio,
jedva dotakavši usnama njene, srce je počelo da joj zastajkuje. Bukvalno je
preskočilo otkucaj.
Trgao sam se od nje, bio sam zabrinut, dok njeno srce nije povratilo zdrav
ritam.
„Čini se da ću morati da budem još oprezniji sa tobom nego obično.“
 Namrštila se, bolno se trgla, pa rekla: „Nisam završila sa poljupcem. Ne teraj
me da dolazim do tebe.“
Nasmešio sam se njenoj pretnji, pa je nežno opet poljubio, prestavši čim je
njeno srce počelo neravnomerno da kuca. Bio je to kratak poljubac.
Izgledala je kao da se sprema da se požali, ali smo svakako morali da
odložimo ovaj eksperiment.
Odmakao sam stolicu trideset centimetara od njenog kreveta. „Mislim da
čujem tvoju majku.“
Rene se pela stepenicama, spremala se da izvadi novčiće iz tašne i brinula
zbog nekvalitetne hrane koju je jela poslednjih nekoliko dana. Poželela je da ima
vremena da ode do teretane, ali za sada će stepenice morati da posluže.
Beli se lice zgrčilo. Pretpostavio sam da je to bilo od bola. Ponovo sam se
nagnuo prema njoj očajnički želeći da nešto uradim.
„Ne ostavljaj me“, rekla je Bela glasom u kom se jasno čuo jecaj. Oči su joj
bile napete od straha.
Nisam želeo da razmišljam o ovoj njenoj reakciji.
Mučila me je Alisina vizija koju sam video u svojoj glavi. Bela, sklupčana
u agoniji, kako se bori za vazduh...
Na trenutak sam se sabrao, a zatim pokušao da joj nemarno odgovorim:
„Neću. Sada ću... odremati.“
Nasmešio sam joj se, pa pojurio do tirkizne fotelje i sasvim oborio naslon.
Naposletku, Rene mi je rekla da je koristim kad god mi bude potreban odmor.
Sklopio sam oči.
„Ne zaboravi da dišeš“, prošaputala je. Setio sam se kako je pred ocem
glumila da spava, pa potisnuo osmeh. Naglašeno sam udahnuo.
Rene je sada prolazila pored sobe za sestre.
„Ima li promene?“, pitala je mlađu sestru na dužnosti, stamenu mladu ženu
po imenu Bea. Po njenom odsutnom tonu bilo je jasno da je očekivala odričan
odgovor. Nastavila je dalje.
„Zapravo, bilo je nekih kolebanja na monitorima. Spremala sam se da uđem
da proverim.“
O, ne, nije trebalo da odlazim.
Rene je sada išla dugačkim koracima, bila je zabrinuta. „Obići ću je i javiti
vam...“
Sestra, koja je krenula da ustaje, ponovo je sela, pokorivši se željama Rene.
Bela se trznula, a krevet je zaškripao. Bilo je očigledno koliko ju je majčin
bol uznemiravao.
 Rene je tiho otvorila vrata. Naravno da je želela da se Bela probudi, ali i
dalje mi se činilo nepristojno da budem znatiželjan.
„Mama!“, prošaputala je Bela radosno.
Nisam video Renein izraz jer sam se pretvarao da spavam, ali su joj misli
bile preplavljene radošću. Čuo sam njene korake. A zatim je primetila moju usnulu
priliku.
„Nikada ne odlazi, zar ne?“, promumlala je tiho, ali je u glavi povikala –
mada sam se već navikao na jačinu njenog glasa; nije mi to više bilo onako
zapanjujuće. Ali se malo umirila. Počela je da se pita da li ja ikada spavam.
„Mama, drago mi je što te vidim!“, povikala je Bela oduševljeno.
Rene je na sekundu bila zatečena Belinim krvavim očima. A zatim su se
njene ispunile suzama na ovaj novi dokaz Belinih patnji.
Provirio sam ispod kapaka i video kako Rene oprezno grli ćerku. Suze su joj
se sada slivale niz obraze.
„Bela, tako sam brinula!“
„Žao mi je, mama. Ali sada je sve u redu. Sve je dobro.“
Nelagodno je bilo slušati kako Bela u stanju kom je bila teši svoju zdravu
majku, ali sam pretpostavio da je njihova veza oduvek bila ovakva. Možda je od
Rene jedinstven način na koji je njen mozak bio u interakciji sa drugima napravio
narcisa. Teško bi to bilo izbeći kada se svi trude da udovolje svakoj vašoj
neizgovorenoj potrebi.
„Drago mi je što si najzad otvorila oči.“ Premda se ponovo bolno trgla u sebi
zbog užasnog stanja u kom su bile.
Nastupio je trenutak tišine, a zatim je Bela sumnjičavo pitala: „Koliko su
dugo bile sklopljene?“
Shvatio sam da o tome nismo razgovarali.
„Petak je, mila“, rekla joj je Rene. „Dugo si bila bez svesti.“
Bela je bila zaprepašćena. „Petak?“
„Morali su da te drže pod sedativima neko vreme, mila – imaš mnogo
povreda.“
„Znam! složila se Bela naglasivši reči. Pitao sam se koliki je bol sada trpela.
„Imaš sreće što je doktor Kalen bio tu. On je tako fin čovek... Ali veoma mlad. I
više izgleda kao maneken nego kao lekar...“
„Srela si Karlajla?“
„I Edvardovu sestru, Alis. Ona je divna.“
„Jeste!“
 Reneine prodorne misli ponovo su se okrenule meni. „Nisi mi rekla da imaš
tako dobre prijatelje u Forksu.“
Veoma, veoma dobre prijatelje.
Bela je iznenada zaječala.
Oči su mi se same otvorile. Ali nisam se odao, i Rene je gledala u Belu.
„Šta te boli?“, upitala je.
„U redu je“, umirila je Bela Rene, premda sam video da pokušava i mene da
umiri. Pogledi su nam se sreli na sekundu pre nego što sam opet sklopio oči.
„Samo moram da imam na umu da ne smem da se pomeram.“
Rene se beskorisno nadvijala nad ćerkom. Bela je uskoro iznova progovorila
i trudila se da joj glas bude vedar. „Gde je Fil?“
Rene je bila sasvim pometena, što sam pretpostavljao da je i bila njena
namera.
Nisam joj rekla lepe vesti. O, biće tako srećna.
„Florida – o, Bela! Nikada nećeš pogoditi! Baš kada smo se spremali da
odemo, usledile su najbolje vesti!“
„Fil je dobio mesto u timu?“, pitala je Bela. Čuo sam smešak u njenom glasu
jer je bila sigurna u odgovor.
„Da! Kako si pogodila? I još igra za Sanse, možeš li da veruješ?“
„To je sjajno, mama“, rekla je Bela pomalo praznim tonom, koji mi je rekao
da nije imala pojma ko su Sansi.
„Džeksonvil će ti se mnogo dopasti.“ Rene je gotovo prštala od
oduševljenja. Misli su joj bile glasne koliko i reči, i bio sam uveren da će one
delovati na Belu kao što su na sve ostale. Počela je da se oduševljava vremenom,
okeanom, predivnom žutom kućom sa belim detaljima, ni u jednom trenutku i ne
pomislivši da Bela neće biti jednako oduševljena kao i ona.
Znao sam svaki aspekt Reneinog plana za Belinu budućnost. Rene se u
mislima stotinu puta oduševljavala svojim srećnim vestima dok smo čekali da se
Bela probudi. Na mnogo načina njen plan bio je tačan odgovor na ono što mi je
bilo potrebno.
„Čekaj, mama!“, rekla je Bela zbunjeno. Zamišljao sam da je Reneino
oduševljenje guši kao teški perjani jorgan. „O čemu ti to pričaš? Ne idem na
Floridu. Živim u Forksu.“
„Ali ne moraš više, ludice“, nasmejala se Rene. „Fil će sada češće moći da
bude kod kuće... Mnogo smo razgovarali o tome i ja ću polovinu vremena kada
igra u gostima provoditi s tobom, a polovinu s njim.“
Rene je čekala da se Bela obraduje.
 „Mama“, izgovorila je Bela polako. „Želim da živim u Forksu. Već sam
pošla u školu, i imam nekoliko drugarica...“
Rene je opet pogledala u mene.
„I Čarliju sam potrebna“, nastavila je Bela. „On je sasvim sam tamo i ne
ume da kuva, uopšte.“
„Želiš da ostaneš u Forksu?“, pitala je Rene kao da njoj reči izgovorene tim
redosledom nemaju smisla. „Zašto?“
Taj momak je pravi razlog.
„Rekla sam ti – škola, Čarli – jao!“
I ponovo sam morao da pogledam. Rene je lebdela nad Belom i oprezno
pružala ruke ne znajući gde da je dotakne. Naposletku je spustila jednu ruku Beli
na čelo.
„Bela, mila, ti mrziš Forks.“ Rene je zvučala kao da brine da je Bela to
zaboravila.
Belin glas je postao defanzivan i oštar. „Nije tako loš.“
Rene je rešila da pređe na stvar.
„Je li to zbog ovog mladića?“, prošaputala je. Bila je to pre optužba nego
pitanje.
Bela je oklevala, pa priznala: „On je delom razlog... I, jesi li imala prilike da
razgovaraš sa Edvardom?“
„Da, i želim da razgovaram sa tobom o tome.“
„O čemu?“, pitala je Bela nedužno.
„Mislim da je on zaljubljen u tebe“, prošaputala je Rene.
„I ja tako mislim.“
Je li Bela zaljubljena? Koliko sam propustila? Kako je mogla da mi ne kaže?
Šta da radim?
„A... šta ti osećaš prema njemu?“
Bela je uzdahnula, a zatim nemarnim tonom rekla: „Prilično sam luda za
njim.“
„Pa, čini se da je fin, i bože, strašno je zgodan, ali tako si mlada, Bela...“
I previše si na Čarlija. Suviše je rano.
„Znam, mama“ složila se Bela lako. „Ne brini. To je samo zanesenost.“
„Tako je“, složila se Rene.
Dobro. Neće se zaneti i početi da se ponaša kao Čarli. O, vidi koliko je sati.
Kasnim.
 Bela je primetila Reneinu iznenadnu odsutnost. „Moraš li da ideš?“
„Fil bi trebalo da me uskoro pozove... Nisam znala da ćeš se probuditi...“
Telefon verovatno zvoni u kući. Trebalo je da pronađem broj bolnice.
„Nema problema, mama.“ Bela nije mogla da sakrije olakšanje. „Neću biti
sama.“
„Uskoro se vraćam. Spavala sam ovde, znaš“, dodala je Rene, ističući koliko
je bila dobra majka.
„O, mama, ne moraš!“ Belu je uznemirila pomisao da se njena majka žrtvuje
zbog nje. Nije to bio normalan tok njihovog odnosa. „Možeš da spavaš kod kuće
– neću ni primetiti da te nema.“
„Bila sam tako nervozna“, priznala je Rene, dovoljno prisebna da zvuči
postiđeno nakon svog razmetanja. „Bilo je kriminala u susedstvu, a ja ne volim da
sam sama kod kuće.“
„Kriminala?“ Beli je srca smesta poskočilo.
„Neko je provalio u onaj plesni studio iza ugla i spalio ga do temelja – ništa
od njega nije ostalo! I još su ostavili ukradeni automobil ispred. Sećaš li se kada
si išla tamo na časove plesa, mila?“
Nismo bili jedini koji su ukrali automobil. Tragač je parkirao na južnoj strani
studija. Nismo znali, pa, nismo mogli da počistimo i njegove tragove zajedno sa
svojima. A i išlo je u prilog našem alibiju, jer je taj automobil ukraden dan pre
nego što smo mi stigli u Finiks.
„Sećam se“, rekla je Bela drhtavim glasom.
Meni je bilo teško da ostanem da ležim. I Rene je bila ganuta.
„Mogu da ostanem, mila, ako sam ti potrebna.“
„Ne, mama, biću dobro. Edvard će biti sa mnom.“
Naravno da hoće. O, pa, zaista moram da stavim veš da se pere i verovatno
bi trebalo da očistim frižider. Ono mleko stoji u njemu već mesecima.
„Vratiću se večeras.“
„Volim te, mama.“
„I ja tebe volim, Bela. Pokušaj pažljivije da hodaš, mila, ne želim da te
izgubim.“ Morao sam da uložim napor da sakrijem osmeh koji mi se oteo.
Bea je došla u obilazak, pa pomerila vešto Rene da bi prišla monitorima.
Rene je poljubila Belu u čelo, potapšala je po ruci, a zatim pobegla jedva
čekajući da kaže Filu da je Beli bolje.
„Jesi li uznemirena, mila?“, pitala je Bea. „Otkucaji srca bili su ti malo
visoki.“
 „Dobro sam“, uverila ju je Bela.
„Reći ću tvojoj sestri da si budna. Uskoro će doći da te obiđe.“
Pre nego što su se zatvorila vrata za Beom, ja sam se stvorio pored Bele.
Podigla je obrve visoko, bila je ili zabrinuta ili zadivljena. „Ukrao si
automobil?“
Znao sam da misli na automobil na parkingu, ali nije se prevarila. Samo što
su to bila dva automobila. „Bio je to veoma dobar automobil, veoma brz“, rekao
sam joj.
„Kakva je bila dremka?“, pitala je.
Nestalo je sve razigranosti u našem razgovoru. „Zanimljiva.“
Promena raspoloženja ju je zbunila. „Šta je bilo?“
Zurio sam u brdašce njene unakažene noge ispod pokrivača, nisam bio
siguran šta će videti u mojim očima. „Iznenađen sam“, izgovorio sam polako.
„Mislio sam da je Florida... i tvoja majka.... pa, mislio sam da ćeš to želeti.“
„Ali ti bi čitav dan morao da budeš u kući na Floridi“, rekla je, ne shvatajući
šta hoću da kažem. „Mogao bi da izlaziš samo noću, baš kao pravi vampir.“
Način na koji je ovo sročila izmamio mi je osmeh na lice, ali sam silno želeo
da se ne smešim.
„Ja bih ostao u Forksu, Bela. Ili na tako nekom mestu. Negde odakle više ne
mogu da te povredim.“
Zurila je u mene praznog izraza lica kao da sam joj odgovorio na latinskom.
Čekao sam da obradi značenje mojih reči. A tada je srce počelo brže da joj kuca i
počela je da hiperventilira. Trzala se sa svakim udahom jer su joj pluća pritiskala
slomljena rebra.
Blagi odraz žalošću razorene Bele iz budućnosti preleteo je na trenutak
preko njenog lica.
Teško je to bilo gledati. Želeo sam da kažem nešto da ublažim njen bol, njen
užas, ali ovo bi trebalo da je ispravno. Nije mi se tako činila, ali nisam mogao da
verujem svojim sebičnim osećanjima.
Glorija je ušla u sobu, tek što je došla u smenu. Odmerila je Belu stručnim
okom.
Rekla bih da je na šestici. Ali dobro je videti da je otvorila sirote oči.
„Vreme za novu turu lekova protiv bolova, mila?“, upitala je, srdačno
udarajući cevčicu infuzije.
„Ne, ne“, pobunila se Bela zadihano. „Ništa mi nije potrebno.“
„Nema potrebe da budeš hrabra, mila. Bolje da ne budeš pod prevelikim
stresom; potreban ti je odmor.“
 Glorija je čekala da Bela promeni mišljenje. Bela je pažljivo odmahnula
glavom sa mešavinom bola i prkosa na licu.
Glorija je uzdahnula. „Dobro. Pozovi me kada budeš spremna.“
Pogledala je u mene, ne znajući šta da misli o mom večitom bdenju, a zatim
je još jednom, pre nego što je otišla, pogledala u Beline monitore.
Beline oči i dalje su bile divlje. Spustio sam ruke na njeno lice jedva
dodirujući njen levi obraz. „Ššš, Bela, smiri se.“
„Ne ostavljaj me“, preklinjala je slomljenim glasom.
I zato nisam bio dovoljno snažan. Kako da joj izazovem još patnje? Ležala
je ovde skrpljena i borila se sa bolom, i jedino je tražila da ja ostanem.
„Neću“, rekao sam joj, ali sam u sebi precizirao odgovor: Dok ne ozdraviš.
Dok ne budeš spremna. Dok ne smognem snage. „A sada se opusti pre nego što
pozovem sestru da ti da sedativ.“
Činilo se da mi je pročitala misli. Pre – pre lova i užasa – mnogo puta sam
joj obećavao da ću ostati. I uvek sam tako mislio, a ona mi je uvek verovala. Ali
sada me je prozrela. Njeno srce je odbijalo da se smiri.
Pomilovao sam prstima čitav njen obraz. „Bela, nikuda ne idem. Biću ovde
dok god sam ti potreban.“
„Kuneš li se da me nećeš ostaviti?“, prošaputala je. Ruka joj se trgla prema
rebrima. Mora da su je bolela.
Sada je bila suviše krhka za ovo. Trebalo je da znam, i da čekam. I pored
toga što joj je Rene upravo ponudila savršenu opciju za život bez vampira.
Ponovo sam rukama obuhvatio njeno lice i pustio da mi oči ispuni
sveprožimajuća ljubav koju sam osećao prema njoj, i slagao je sa stogodišnjim
iskustvom u svakodnevnom obmanjivanju:
„Kunem se.“
Telo joj se opustilo. Nije sklonila pogled sa mojih očiju i nakon nekoliko
sekundi srce joj je povratilo normalan ritam.
„Bolje?“
Gledala me je oprezno i nesigurnim glasom odgovorila: „Da?“ Mora da je
osetila da nisam bio iskren.
Želeo sam da mi veruje taman dovoljno dugo da joj se telo oporavi. Nisam
smeo da budem odgovoran za ometanje njenog oporavka.
Pa sam pokušao da se ponašam kao da ništa ne krijem. Kao da sam ogorčen
njenom uznemirenošću. Na lice sam nabacio iznerviran izraz i progunđao: „Da ne
preterujemo malo?“
Rekao sam to suviše brzo; verovatno nije mogla da me razume.
 „Šta si rekao?“, prošaputala je drhtavim glasom. „Da li ti je dosadilo da me
večito spasavaš? Želiš li da odem?“
Želeo sam da se smejem sto godina na pomisao da bi ona meni mogla da
dosadi. Ili da plačem hiljadu godina.
Ali doći će vreme, sada sam bio siguran, kada ću morati da je ubedim u
suprotno. Pa sam prilagodio odgovor, odgovorio joj mlako, umereno.
„Ne, ne želim da budem bez tebe, Bela, naravno da ne. Budi razumna. I ne
smeta mi da te spasavam – da nije činjenice da sam te upravo ja i doveo u
opasnost... da sam ja razlog što si ovde.“
Istina je pronašla način da se ispolji na kraju mog govora.
Bela se namrštila. „Da, ti si razlog – što sam živa.“
Nisam više mogao da se pretvaram da su moja osećanja mlaka. Prošaputao
sam da prikrijem bol: „Jedva. Prekrivena si zavojima i gipsom, i jedva se
pomeraš.“
„Nisam govorila o mom poslednjem bliskom susretu sa smrti“, brecnula se
na mene. „Mislila sam na druge – možeš da biraš. Da nije bilo tebe, već bih trunula
na groblju u Forksu.“
Trgao sam se zbog ove slike, ali sam se zatim vratio na suštinu svog govora,
ne dozvoljavajući joj da pomete moj osećaj kajanja.
„Nije to najgore. Nije najgore bilo videti te na podu... zgrčenu i slomljenu.“
Borio sam se da povratim kontrolu nad glasom. „Čak ni svest da sam možda
zakasnio. Čak ni zvuk tvog bolnog krika – nijedno od tih nepodnošljivih sećanja
koja ću nositi sa sobom do kraja večnosti. Ne, najgori osećaj je bio... svest da ne
mogu da stanem. Uverenje da ću te ja ubiti.“
Namrštila se. „Ali nisi.“
„Mogao sam. Tako lako.“
I ponovo je srce počelo ubrzano da joj lupa.
„Obećaj mi“, prosiktala je.
„Šta?“
Sada me je streljala pogledom. „Znaš ti šta.“
Bela je čula smer mojih reči. Čula je kako pokušavam da smognem potrebnu
snagu. Morao sam da imam na umu da je ona moje misli čitala hiljadu puta bolje
nego ja njene. Morao sam da sklonim u stranu svoju potrebu da joj sve priznam.
Sada je njen oporavak bio najvažniji.
Pokušao sam da kažem samo istinu da me ne bi prozrela lako kao pre. „Čini
se da nisam dovoljno snažan da se držim podalje od tebe, pa pretpostavljam da ćeš
isterati svoje... bilo da te to ubije ili ne.“
 „Dobro.“ Ali sam čuo da nije ubeđena. „Rekao si mi kako si stao... Sada
želim da čujem zašto.“
„Zašto?“, ponovio sam prazno.
„Zašto si to uradio? Zašto nisi dozvolio da se otrov raširi? Do sada bih već
bila ista kao ti.“
Nikada joj to nisam objasnio. Sa velikom pažnjom sam obigravao oko njenih
pitanja. Znao sam da ovu istinu nije otkrila u internet pretrazi. Na trenutak mi se
pred očima smračilo i u središtu te tame video sam Alisino lice.
„Prva sam spremna da priznam da nemam iskustva u vezama“, Beline reči
tekle su brzo – brinula je jer se odala i želela je da mi odvrati pažnju. „Ali mi se
čini logično... da muškarac i žena moraju biti donekle jednaki... u smislu da jedno
od njih ne može večito da doleće i spasava ono drugo. Moraju jednako da
spasavaju jedno drugo.“
Bilo je istine u njenim rečima, ali je propustila suštinu. Nikada ne bih mogao
da joj budem ravan. Za mene nema nazad. A to je bila jedina jednakost koja nju
nije povređivala.
Prekrstio sam ruke na ivici madraca i položio bradu na njih. Došlo je vreme
da se umiri žar ove rasprave.
„I ti si mene spasla“, rekao sam joj smireno. To je bila istina.
„Ne mogu uvek da budem Lois Lejn“, upozorila me je. „Želim da budem i
Supermen.“
Trudio sam se da mi glas bude smiren, utešan, ali morao sam da skrenem
pogled. „Ne znaš šta tražiš.“
„Mislim da znam.“
„Bela, ne znaš“, promrmljao sam i dalje nežnim glasom. „Imao sam gotovo
devedeset godina da razmislim o ovome, i još nisam siguran.“
„Žališ li što te je Karlajl spasao?“
„Ne, ne žalim zbog toga.“ Nikada je ne bih sreo da to nije učinio. „Ali moj
život bio je završen. Nisam se ničega odricao.“ Osim duše.
„Ti si moj život. Ti si ono jedino čiji gubitak bi me povredio.“
Opisivala je moju stranu naše veze.
A šta ćeš uraditi kada te bude preklinjala, prošaputalo mi je u glavi sećanje
na Rozali.
„Ne mogu, Bela. Neću to da ti uradim.“
„Zašto?“ Glas joj je bio grub, glasniji od gneva. „Nemoj mi reći da ti je to
suviše teško! Nakon današnjeg dana, odnosno onoga od pre neki dan... kako bilo,
nakon toga, to ne bi trebalo ni da osetiš.“
 Borio sam se da ostanem smiren.
„A bol?“, podsetio sam je. Nisam želeo da mislim na njega. Nadao sam se
da nije ni ona.
Lice joj je prebledelo. Bilo ga je teško gledati. Dugo se borila sa sećanjem,
pa podigla bradu.
„To je moj problem. Mogu da se nosim sa tim.“
„Moguće je toliko daleko držati se hrabrosti da ona postane ludost“,
promrmljao sam.
„Nije to problem. Tri dana. Možeš misliti.“
Alis! Verovatno je bilo dobro što trenutno nisam znao gde je. Shvatio sam
da je to uradila namerno. Bio sam siguran da će me izbegavati dok se ne smirim.
Poželeo sam da je pozovem, da joj kažem šta mislim o ovom kukavičkom
izbegavanju, ali sam bio spreman da se opkladim da se ne bi javila.
Pribrao sam se. Ako Bela želi da nastavi ovu raspravu, ja ću nastaviti da
ističem ono o čemu nije razmišljala.
„Čarli?“, rekao sam kratko. „Rene?“
Teže joj je bilo da ovo omalovaži. Prošli su dugi minuti dok je pokušavala
da pronađe odgovor. Zaustila je jednom, a zatim zatvorila usta. Nije skrenula
pogled, ali je prkos u njenim očima polako prerastao u poraz.
Najzad je slagala. Bilo je očigledno da laže, kao i obično.
„Vidi, ni to nije problem. Rene je oduvek donosila odluke koje njoj idu u
prilog – želela bi da ja uradim to isto. A Čarli je žilav, navikao je da bude sam. Ne
mogu doveka da vodim računa o njima. Imam ja svoj život.“
„Upravo tako“, kazao sam teškim glasom. „I ja ga neću okončati.“
„Ako čekaš da budem na samrtnoj postelji, imam vest za tebe! Ležim na
njoj!“
Čekao sam da se uverim da će mi glas biti smiren. „Oporavićeš se.“
Duboko je udahnula, bolno se trgla, a zatim polako tihim glasom rekla:
„Neću.“
Je li mislila da lažem u kakvom je stanju? „Naravno da hoćeš“, odvratio sam
iskreno. „Možda će ti ostati ožiljak ili dva.
„Grešiš. Umreću.“
Nisam mogao da zadržim pribranost. Čuo sam stres u svom glasu. „Zaista,
Bela. Izaći ćeš za nekoliko dana. Najviše dve nedelje.“
Gledala me je snuždeno. „Možda neću umreti sada... ali jednog dana ću
umreti. Svakog minuta svakog dana sam tome bliže. I ostariću.“
 Nemir je prešao u očajanje kada sam shvatio šta hoće da kaže. Je li mislila
da nisam o ovome razmišljao? Da mi je nekako promakla očigledna činjenica da
nisam primetio sićušne promene na njenom licu koje su zbog moje
nepromenljivosti bile tim upadljivije? Da, pošto nemam Alisin dar, nisam mogao
da vidim očiglednu budućnost?
Pokrio sam lice rukama. „To bi i trebalo da se desi. To je red. Tako bi bilo
da ja ne postojim – i ja ne bi trebalo da postojim.“
Bela je frknula.
Podigao sam pogled, zatečen promenom njenog raspoloženja.
„To je glupo“, rekla je. „To je kao da si prišao nekome ko je osvojio lutriju,
uzeo mu novac i rekao: ’Vidi, hajde da se vratimo na staro. Bolje je tako’ Ne pije
to vodu.“
„Teško da sam nagrada na lutriji“, zarežao sam.
„Tako je. Mnogo si bolji.“
Zakolutao sam očima, a zatim pokušao da zadržim barem malo pribranosti.
Ovo nije bilo dobro za nju, što se moglo i videti na monitorima.
„Bela, nećemo više o ovome da razgovaramo. Odbijam da te osudim na
večno prokletstvo i to je kraj.“
Čim sam izgovorio ove reči, shvatio sam koliko su prezrivo zvučale. Znao
sam kako će odgovoriti i pre nego što je skupila oči.
„Ako misliš da je to kraj, onda me ne poznaješ dobro. Nisi ti jedini vampir
koga poznajem“, podsetila me je.
Ponovo mi se smračilo pred očima. „Alis se ne bi usudila.“
„Alis je to već videla, zar ne?“, rekla je Bela sa dubokim uverenjem, premda
se činilo da je Alis nešto zadržala za sebe. „Zato te ono što ona kaže ljuti. Zna da
ću biti kao ti... jednog dana.“
„Greši.“ I ja sam bio siguran. I ranije sam uspevao da zaobiđem njene vizije.
„Videla te je i mrtvu, pa se ni to nije desilo.“
„Ja se nikada neću kladiti protiv Alis.“
Gledala me je prkosno. Crte lica bile su mi strogo stegnute, pa sam pokušao
da ih opustim. Ovo je bilo traćenje vremena, a njega je tako malo preostalo.
„I gde nas to ostavlja?“, upitala je oklevajući.
Uzdahnuo sam, pa se ponovo nasmejao, neveselo. „Mislim da se to zove
pat-pozicija.“
Pat-pozicija koja je vodila do neizbežnosti.
Njen teški uzdah je bio odjek mog. „Jao.“
 Pogledao sam je u lice, a zatim sam pogledao dugme za pozivanje sestre.
„Kako si?“
„Dobro“, rekla je neuverljivo.
Nasmešio sam joj se. „Ne verujem ti.“
Isturila je usnu. „Neću ponovo da zaspim.“
„Potreban ti je odmor. Ova rasprava nije dobra za tebe.“ I za ovo sam ja kriv,
naravno, uvek sam ja kriv.
„Onda popusti“, predložila je.
Pritisnuo sam dugme. „Dobar fazon.“
„Ne!“, požalila se.
„Da?“, sa malog zvučnika se začuo Bein glas.
„Mislim da smo spremni za novu dozu lekova protiv bolova“, rekao sam joj.
Bela se namrštila, a zatim se bolno trgla.
„Poslaću sestru.“
„Neću ništa da pijem“, zapretila je Bela.
Značajno sam pogledao kesu sa infuzijom. „Mislim da nećeš morati ništa da
gutaš.“
Srce joj je ponovo brže zakucalo.
„Bela, trpiš bolove. Moraš da se opustiš da bi mogla da se oporaviš. Zašto si
tako teška? Neće te sada više ponovo bosti.“
Sa njenog lica nestalo je tvrdoglavosti; sada je samo bila zabrinuta. „Ne
plašim se ja igala. Plašim se da sklopim oči.“
Obuhvatio sam joj rukama lice i savršeno iskreno joj se nasmešio.
Ovo je bilo teško. Samo sam želeo – i jedino ću to želeti – da zauvek gledam
u njene oči. „Rekao sam ti da ne idem nigde. Nemoj da se plašiš. Biću ovde dok
god to tebe čini srećnom.“
Dok ne ozdraviš, dok ne budeš spremna. Dok ne smognem snage.
Nasmešila se uprkos bolu. „Znaš, to je zauvek.“
Zauvek smrtnika.
„O, prevazići ćeš to“, zadirkivao sam je. „To je samo zanesenost.“
Pokušala je da odmahne glavom, ali se bolno trgla, pa odustala. „Ostala sam
zapanjena kada je Rene to progutala. Znam da ti znaš da nije tako.“
„To je lepota ljudskog života“, rekao sam tiho. „Sve se menja.“
„Načekaćeš se.“
 Morao sam da se nasmejem njenom kiselom izrazu. Znala je koliko dugo ja
mogu da čekam.
Glorija je ušla sa špricom.
Mora da je ostavi malo na miru, siroticu.
Sklonio sam joj se s puta pre nego što je stigla da izgovori „izvini“. Naslonio
sam se na zid na drugoj strani sobe. Nisam bio siguran gde je bio Karlajl.
Bela me je uznemireno posmatrala, zabrinuta da ću izaći i da se neću vratiti.
Pokušao sam da je umirim izrazom svog lica. Biću ovde kada se probudi. Dok god
sam joj potreban.
Glorija joj je ubrizgala analgetik. „Evo, mila. Sada će ti biti bolje.“
Belino „hvala“ bilo je sve samo ne zahvalno.
Bilo je potrebno svega nekoliko sekundi da Beli padnu kapci.
„Ovo će je smiriti“, promrmljala je Glorija.
Značajno me je pogledala, ali ja sam se zagledao kroz prozor i pretvarao se
da ne vidim njen pogled. Tiho je zatvorila vrata za sobom.
Dojurio sam nazad do Bele, pa spustio dlan na njen nepovređeni obraz.
„Ostani“, rekla je nerazgovetno.
„Hoću“, obećao sam joj. Sada je tonula u san i ja sam osetio da mogu da
kažem istinu. „Kao što sam rekao, dok god si ti srećna... dok god je to najbolje za
tebe.
Uzdahnula je, samo delimično svesna. „To nije isto.“
„Ne brini sada za to, Bela. Možeš da se svađaš sa mnom kada se probudiš.“
Krajevi usana podigli su joj se u blagi smešak. „U redu.“
Sagnuo sam se i poljubio je u slepoočnicu, a zatim joj na uho prošaputao
„Volim te“.
„I ja tebe“, rekla je tiho.
Nasmejao sam se mlako. „Znam.“ To je bio problem.
Borila se protiv sedativa, okrenula glavu prema meni... čekala.
Nežno sam joj poljubio povređene usne.
„Hvala.“
„I drugi put.“
„Edvarde?“ Jedva je uspela da izgovori moje ime.
„Da?“
„Kladim se na Alis“, promumlala je.
Lice joj se opustilo kada je sasvim izgubila svest.
 Spustio sam lice u udubljenje u njenom vratu i udahnuo njen miris ponovo
poželevši, kao i na samom početku, da mogu da sanjam sa njom.
 EPILOG: PRILIKA

U bolnici su je zadržali još šest dana. Video sam da se njoj to vreme činilo
beskrajnim. Jedva je čekala da se vrati normalnom životu, da se reši lekara koji su
je bockali i pregledali, da povadi sve igle iz kože.
Za mene je ovo vreme proletelo, uprkos večitoj agoniji koju sam osećao što
je vidim u bolničkom krevetu, i što znam da trpi bol, a ja ne mogu da uradim ništa
da ga barem delom otklonim. Ovo mi je vreme bilo zagarantovano; neporecivo bi
pogrešno bilo otići dok je još slomljena. Želeo sam da razvučem svaku sekundu,
premda me je to bolelo. Ali proletele su pored mene.
Mrzeo sam minute koje sam morao da provedem odvojen od nje dok su
lekari razgovarali sa Belom i Rene, premda je lako bilo prisluškivati ih sa
stepeništa. Možda je to ponekad bilo i bolje; nisam uvek mogao da kontrolišem
izraz svog lica.
Prvog dana kada se probudila, na primer, kada je doktor Sadarangani sa
oduševljenjem posmatrao rendgenski snimak, zadovoljan što su lomovi bili čisti i
što će uredno zaceliti, ja sam u tom trenutku video samo tragačevo stopalo kako
se spušta na njenu nogu. I čuo sam samo oštri prasak njenih kostiju. Dobro je bilo
što niko tada nije mogao da mi vidi lice.
Videla je da je njena majka nemirna – da oseća nelagodu zbog radnog mesta
na zameni na duži period u osnovnoj školi u Džeksonvilu koje će izgubiti ako se
ne vrati uskoro – ali je i dalje bila rešena da bude sa Belom dok je u Finiksu. Beli
nije bilo naročito teško da ubedi Rene da je dobro i da bi Rene trebalo da se vrati
na Floridu. Njena majka otišla je dva dana pre nas.
Bela je često razgovarala telefonom sa Čarlijem, pogotovo nakon što je Rene
otišla, a pošto je opasnost prošla i pošto je imao vremena da razmotri sve uglove,
on je počinjao da se ljuti. Ne na Belu, naravno. Njegov gnev bio je usmeren u
pravom smeru. Naposletku, ništa se ovo ne bi desilo da nije bilo mene. Njegovo
novo prijateljstvo sa Alis malo ga je zbunjivalo, ali sam ja bio siguran šta ću
pročitati u njegovom tihom umu kada se vratimo.
Pokušavao sam da izbegnem ozbiljnije razgovore s Belom. Bilo je to lakše
nego što sam očekivao. Retko smo bili sami – čak i nakon što je Rene otišla, jer je
nju zamenio večiti priliv lekara i sestara – a Bela je često bila omamljena od
lekova. Činilo se da je zadovoljna što sam blizu. Nije ponovo od mene tražila
obećanje. Ali sam ja na trenutke bio siguran da sam u njenim očima video sumnju.
Poželeo sam da mogu da je izbrišem, da mogu da održim svoja obećanja, ali bolje
je bilo ne izgovarati tu laž ponovo.
 A zatim smo, za tren oka, udešavali prevoz kući.
Čarli je smatrao da bi Bela trebalo da doputuje avionom sa Karlajlom i Alis,
a da ja vratim njen kamionet u Vašington. Karlajl je obavio taj razgovor; nije bilo
potrebe da razgovara sa mnom kako bi znao moje mišljenje na ovu temu. Ubedio
je Čarlija da smo Alis i ja već dovoljno dugo izostali iz škole, pa Čarli nije mogao
da se raspravlja sa njim. Doletećemo kući zajedno. Karlajl će poslati kamionet
kući šlep-službom. Obećao je Čarliju da je to lako udesiti i da nije skupo.
Kako je samo drugačije bilo vratiti se na isti aerodrom na kom je moja
najgora noćna mora započela. Poleteli smo nakon mraka, pa staklena tavanica
iznad nas nije više predstavljala opasnost. Pitao sam se šta je Bela videla kada je
gledala te široke hodnike – je li razmišljala o bolu i užasu koje je osetila kada je i
ona poslednji put bila ovde? Nismo više jurili, kretali smo se polako, Alis je gurala
Belina kolica da bih ja mogao da idem pored nje i držim je za ruku. Kao što sam i
očekivao, Beli se nije dopadalo što mora da sedi u kolicima, i nisu joj se dopadali
znatiželjni pogledi koje su joj ljudi upućivali. Povremeno bi se namrštila na debeli,
beli gips kao da želi da ga pokida golim rukama, ali se nikada nije naglas žalila.
Spavala je u toku leta, i tiho u snovima mrmljala moje ime. Tako bi lako bilo
ignorisati prošlost i dozvoliti sebi da iznova proživim onaj naš jedan savršeni dan,
ostati u vremenu kada zvuk mog imena na njenim usnama nije goreo krivicom i
zlim slutnjama. Ali predstojeći rastanak bio je suviše oštar da bih dozvolio sebi da
maštam.
Čarli nas je dočekao na aerodromu, premda je bilo prošlo jedanaest sati i za
vožnju do Forksa biće mu potrebno gotovo četiri sata. I Karlajl i Alis pokušali su
da ga odgovore, ali sam ja razumeo. I mada su mu misli bile jednako zamagljene
kao i pre, bilo je očigledno da sam bio u pravu. Počeo je da krivicu svaljuje na
pravu osobu.
Nije da je gajio mračne sumnje da sam je sam gurnuo niz stepenice, već je
osećao da Bela nikada ne bi postupila onako impulsivno da je ja nisam na to
naterao. I premda je imao pogrešnu sliku o tome šta je Belu oteralo u Arizonu, i
dalje je osnovna pretpostavka bila tačna. Sve je to, naposletku, bila moja krivica.
Trebalo je da vožnja za Čarlijevim patrolnim automobilom, uz poštovanje
ograničenja, bude duga, ali vreme je ipak proticalo suviše brzo. Čak ni privremeni
rastanak sa njom nije ni na koji način usporio te sate.
Svi smo se prilagodili novoj rutini sa minimalnim odlaganjima. Alis je
preuzela ulogu sestre i dvorske dame, a Čarli nije znao kako da joj izrazi svoju
zahvalnost. I Bela je, premda joj je bilo suviše neprijatno što joj je bio potreban
neko da joj pomaže da obavi osnovne i intimne potrebe, bila srećna što je to Alis.
Činilo se kao da se za onih nekoliko dana u Finiksu Alisina vizija da su ona i Bela
postale najbolje prijateljice potpuno ostvarila. Bile su toliko opuštene jedna pored
druge – već su delile mnoštvo internih šala i poveravale se jedna drugoj – kao da
se poznaju već godinama, a ne nedeljama. Čarli ih je povremeno zbunjeno
posmatrao, pitajući se zašto mu Bela nikada nije rekla za njihovo prijateljstvo, ali
je i on bio toliko srećan što je Alis tu i toliko očaran njome da bi agresivnije tražio
odgovore. On je bio zadovoljan ovom najboljom mogućom verzijom života sa
teško povređenom ćerkom. Alis je u kući Svonovih bila gotovo jednako često kao
i ja, premda je nju Čarli mnogo češće viđao nego mene.
Belu je mučila škola.
„U jednu ruku“, rekla je, „samo želim da se sve vrati u normalu. I ne želim
više da kasnim.“ Bilo je rano, drugog jutra nakon povratka – toliko je danju
spavala da je potpuno poremetila bioritam. „U drugu ruku, pomisao na sve one
poglede dok sam u ovome...“ Preteći je pogledala nedužna kolica sklopljena pored
kreveta.
„Da mogu da te nosim u školu, nosio bih te, ali...“
Uzdahnula je. „To verovatno ne bi pomoglo u vezi sa pogledima.“
„Verovatno ne bi. No, premda ti nikada nisi umela da ceniš činjenicu da sam
ja zapravo zastrašujući, dajem ti reč da mogu da rešim sve poglede.
„Kako?“
„Pokazaću ti.“
„Sada sam znatiželjna. Znači, vraćamo se u školu što pre.“
„Kako god ti želiš.“
Trgao sam se u sebi čim sam izgovorio ove reči. Pazio sam da ne kažem
ništa što će opet pokrenuti razgovor koji smo vodili u bolnici, ali ovog puta nije
reagovala.
Zapravo, činilo se da je jednako nevoljna kao i ja da razgovara o budućnosti.
Mislio sam da joj se zato ideja „povratka na normalu“ toliko dopada. Možda se
nadala da možemo zaboraviti ovu epizodu kao da je bila jedno ružno poglavlje
više nego predviđanje jedinog mogućeg zaključka.
Bilo je lako ispuniti to nevažno obećanje. Kada se prvog dana vratila u školu,
dok sam je vozio u kolicima sa jednog časa na drugi, trebalo je samo da pogledam
u oči svakog ko je izgledao zainteresovano. Blago skupljanje očiju, neznatno
izvijanje gornje usne i svi su žurili da pogled usmere na drugo mesto.
Bela nije bila ubeđena. „Nisam sigurna da to ti zaista radiš. Prosto nisam
uzbudljiva. Nije trebalo da brinem.“
Čim je Karlajl dozvolio, gips je zamenila ortopedskom čizmom i štakama.
Meni su se više dopadala kolica. Bilo mi je teško da je posmatram kako se muči
sa štakama, a ne mogu da joj pomognem, ali se činilo da je njoj laknulo što se
ponovo kreće svojim snagama. I nakon nekoliko dana postala je manje nesigurna.
 Priča koja je kružila školom bila je pogrešna u svakom pogledu. Belin
katastrofalni pad kroz prozor hotela bio je poznat svima, a raširili su ga Čarlijevi
zamenici. Ali Čarli je bio ćutljiviji o razlozima iz kojih je Bela bila u Finiksu. Pa
je Džesika Stenli popunila praznine – Bela i ja otišli smo u Finiks zajedno, da bih
ja upoznao njenu majku. Džesika je nagovestila da je razlog tome činjenica da
naša veza postaje veoma ozbiljna. Svi su prihvatili njenu verziju; većina je već
zaboravila odakle je priča potekla.
Džesika je morala sama da izmišlja detalje ovog trača, jer je Bela retko
provodila vreme sa njom izvan časova. Nije ovo bilo ništa drugačije od situacije
kada sam zaustavio kombi na samom početku – Bela je umela da ćuti kada je
želela. A sada je sedela za našim stolom, sa Alis, Džasperom i sa mnom. Čak i bez
Rozali i Emeta, koji su se sada pretvarali da jedu napolju, i skrivali se u automobilu
ako bi sunce zapretilo – niko od ljudi nije želeo da se u našem prisustvu približi
Beli. Nije mi se dopadalo što je počela da se udaljava od svojih nekadašnjih
drugarica, pogotovo Andžele, ali sam pretpostavio da će naposletku sve biti kako
je bilo pre nego što sam joj se ja nametnuo.
Nakon što mi odemo.
Premda vreme nikada nije usporavalo, rutina je počela da deluje normalno,
i morao sam da držim podignut gard. Ponekad mi se dešavalo da kiksnem, ona bi
mi se nasmešila, a mene bi preplavilo osećanje ispravnosti, osećanje da smo nas
dvoje stvoreni da budemo zajedno. Teško je bilo setiti se da je ovo tako snažno i
tako čisto osećanje laž. Teško je bilo setiti se dok ona ne bi suviše naglo uvrnula
torzo i bolno se trgla zbog rebara, ili suviše snažno spustila nogu, pa glasno
udahnula, ili pomerila ručni zglob na određeni način zbog čega bi sjajni, novi
ožiljak na korenu njenog dlana blesnuo na svetlosti.
Bela se oporavljala, i vreme je prolazilo. Ja sam se grčevito držao svake
sekunde.
Alis je imala novi plan koji će poremetiti rutinu, kako je mislila, na prijatan
način. Znajući da će se Bela protiviti i ja sam se u početku opirao. Ali sam tada,
što sam se više opirao, više stvari sagledavao iz drugačije perspektive.
Ne Alisine. Alisini motivi verovatno su bili, u najvećem procentu, čisto
sebični; volela je da menja izgled. Kod mene je, prema mojoj proceni, bilo deset
procenata sebičnosti. Ali ovo je ipak bilo sećanje koje sam želeo da imam. Priznao
sam to sebi. No moj glavni motiv bio je da izmenim jedno poglavlje Belinog
života. Zbog nje sam pristao na Alisin bizarni plan.
Imao sam viziju – ne kao Alis, nije to bilo pravo predskazanje. Bio je to
prosto verovatan scenario. Vizija je izazivala intenzivan bol u čitavom mom telu;
bila je delom agonija, delom zadovoljstvo.
 Zamišljao sam Belu za dvadeset godina, kako graciozno zalazi u srednje
godine. Kao njena majka, i ona će zadržati sliku mladosti duže od većine, ali, kada
bore dođu, one neće narušiti njenu lepotu. Zamišljao sam je na nekom sunčanom
mestu, u lepoj ali jednostavnoj kući koja je bila, osim ako se Bela ne izmeni iz
korena, neuredna. Neredu će doprinositi i deca, dvoje ili troje. Možda dečak sa
Čarlijevom kovrdžavom kosom i osmehom, i devojčica koja će, kao i Bela, ličiti
na majku.
Nisam pokušavao da zamislim njihovog oca, niti da razmišljam o načinu na
koji će njegovo lice moći da se prepozna na licima njene dece; to je bila čista
agonija.
Jednog dana, kada postanu mlađi adolescenti, mlađi nego Bela sada, možda
zbog neke romantične komedije na TV-u (premda mi je Alis rekla da će se način
konzumiranja medija znatno promeniti u narednoj deceniji; ona je čekala da se
pojave neke kompanije da bi mogla da uloži u njih), jedno od dece će pitati Belu
kako je izgledalo njeno matursko veče.
Bela će se nasmešiti i reći: „Nisam bila zainteresovana za igranke. Nisam
išla na matursko veče.“ A deca će biti nezadovoljna. Njihova majka nije imala
nijednu zanimljivu priču o svojim srednjoškolskim danima. Zar nikada nije radila
ništa zanimljivo?
Bela neće imati nikakve zabavne, vedre priče, samo nestašicu normalnih
iskustava, samo tajnu i opasnost, i priče koje su toliko fantastične da bi jednog
dana mogla da se zapita da nisu sve one bile plod njene mašte.
Ili bi... mogla da se nasmeje kada je deca ovo pitaju i zamisli se i zagleda u
daljinu.
„Bilo je ludo“, rekla bi. „Nisam želela da idem, znate da ne volim da plešem.
Ali me je moja luda najbolja prijateljica otela i potpuno mi promenila izgled, a
moj momak poveo me je na matursko veče uprkos mom protivljenju. Naposletku,
i nije bilo tako loše. Drago mi je što sam otišla. U najmanju ruku da vidim
dekoracije – bile su kao jeftina verzija iz filma Keri. Ne, ne možete da gledate
Keri. Ne još.“
Zbog tog trenutka u Belinoj budućnosti dozvolio sam Alis da sprovede svoj
napadan i donekle nametljiv plan. I ne samo da sam joj dozvolio nego sam bio i
njen saučesnik.
I tako sam se obreo u podnožju stepenica, u smokingu – koji je odabrala
Alis, naravno; barem nisam morao da obavljam kupovinu – sa buketom frezija u
rukama i čekao da vidim Alisino veliko delo.
Video sam ga u njenoj glavi, ali nije marila. Želela je svaku i najotrcaniju
sitnicu dramatične parade ljudske maturske večeri.
 Alis je upozorila Čarlija da će Bela kasno doći, jasno mu stavivši do znanja
da će ona, Alis, biti ključni deo večeri od početka do kraja. Čarli se nikada nije
protivio ničemu sa čim je Alis imala veze. Često se protivio onome što je imalo
veze sa mnom, premda je to obično zadržavao za sebe.
Slušao sam kako Alis pomaže Beli da hramajući siđe niz stepenice. Alis je
grlila Belu oko struka, Bela je držala ruku Alis oko ramena i teško se naslanjala
na nju. Bela je postala prilično vešta sa štakom, ali joj ju je Alis oduzela večeras.
Nisam bio siguran u kolikoj je to meri bilo estetike radi, a koliko da ne dozvoli
Beli da pobegne. Alis se, nekoliko koraka od ugla stepenica, izmigoljila iz Belinog
zagrljaja i rekla joj da nastavi dalje sama.
„Molim?“, pobunila se Bela. „Ne mogu da hodam ovako.“
„To je svega nekoliko koraka. Uspećeš. Ja se ne uklapam, pokvariću sliku.“
„Kakvu sliku?.“, Belin glas se podigao za oktavu. „Bolje da me niko ne
fotografiše!“
„Niko ne fotografiše. Mislila sam na mentalnu sliku. Smiri se.“
„Mentalnu sliku? Ko će je videti?“
„Samo Edvard.“
Pa, to je upalilo. Alis je primetila da su Beli oči zasijale na pomen mog
imena, i da je pokazala živost kakvu nije pokazala ni u jednom trenutku za vreme
friziranja i šminkanja. Alis se malo ljutila zbog toga.
Idući polako i nesigurno, Bela se pojavila na stepeništu tražeći pogledom
mene.
Video sam haljinu u Alisinoj glavi, ali ne ovako. Tanki šifon bio je nabran i
skupljen radi privida skromnosti, ali je i dalje prianjao uz njenu kožu na način koji
je veoma uznemiravao. Kroj je otkrivao njena bela ramena, a zatim padao, otmen
i providan niz njene ruke i nabirao se oko ručnih zglobova. Telo haljine bilo je
nabrano u asimetričnom kroju koji je njenom telu davao blago naglašenu figuru
peščanog sata.
Naravno da je bila tamnoplava; Alis je primetila šta mi se dopada.
Na jednom stopalu Bela je nosila plavu satensku cipelu sa visokom
potpeticom i dugačkim trakama vezanim oko noge. Na drugom je nosila svoju
sumornu ortopedsku čizmu. Bio sam pomalo iznenađen što je Alis nije obojila u
plavo da se slaže sa haljinom.
Zurio sam u Belu, dok je ona, raširenih očiju, zurila u mene.
„Opa“, rekla je.
„I ja kažem“, složio sam se vrlo upadljivo odmeravajući njenu haljinu.
 Spustila je pogled i porumenela. A zatim je slegnula ramenima kao da želi
da kaže: Pa, to sam ja u haljini.
Znao sam da se Alis dopadala ideja da se Bela otmeno spusti niz stepenice,
ali je već shvatila da je to čista fantazija. Potrčao sam u susret Beli. Nakon što sam
joj stavio cveće u kosu – Alis na jednom mestu samo iz tog razloga nije namestila
lokne – podigao sam Belu u naručje. Do sada se već na ovo navikla. Nosio sam je
na mnoga mesta kada niko od ljudi nije bio tu da nas vidi.
Bilo je brže, naravno, ali je prosto bilo i olakšanje držati je u naručju. Osećati
da je bezbedna i zaštićena u ovom trenutku.
„Lepo se provedite“, doviknula je Alis, pa pojurila nazad u svoju sobu.
Obukla je haljinu pre nego što sam spustio Belu niz stepenice. Čuo sam kako je
Rozali i ostali čekaju – neki strpljivo, neki ne tako strpljivo – u garaži. Alis je
zastala da izvuče nekoliko dramatičnih linija ajlajnera.
Doneo sam Belu do volva i pažljivo je smestio na suvozačevo sedište,
postaravši se da sklonim sav šifon i vrpce pre nego što zatvorim vrata. Iznenadila
me je njena tišina. Sada, i pre. Žalila se Alis što mora da se šminka, ali nikada nije
izrazila nijednu primedbu na račun igranke.
Seo sam na vozačevo mesto, pa smo krenuli niz prilazni put.
„U kom trenutku ćeš mi reći šta se tačno dešava?“, pitala je glasom u kom
se osećala iritacija koje nije bilo na njenom licu.
Pogledao sam je pažljivo, tražeći šalu. Osim što je glumila mrzovolju, činilo
se da je pitanje postavila sasvim iskreno. Nisam mogao da verujem da je toliko
nesvesna.
„Zaprepašćen sam što još nisi shvatila“, odgovorio sam uz osmeh, pristavši
na igru. Zato što mora da me je zadirkivala.
Naglo je udahnula, a ja sam potražio razlog. Samo je zurila u mene.
„Rekla sam da izgledaš veoma lepo, zar ne?“, pitala je.
Pomislio sam kako je njen uzvik od malopre verovatno to značio.
„Jesi.“
Ponovo se namrštila, pa nastavila da se joguni. „Neću više dolaziti kod vas
ako će se Alis prema meni ponašati kao da sam barbi zamorče.“
Pre nego što sam stigao da odbranim ili osudim Alis, telefon u mom džepu
je zazvonio. Žurno sam ga izvadio pitajući se da nema Alis novi niz uputstava, ali
zvao je Čarli.
Belin otac me, po pravilu, nije zvao. Pa sam se javio sa izvesnom strepnjom.
„Halo, Čarli?“
„Čarli?“, prošaputala je Bela, takođe sa strepnjom.
 Čarli je pročistio grlo, a ja sam preko telefona osetio njegovu nelagodu.
„Uh, hej, Edvarde. Izvini što te uznemiravam, uh, ali nisam sasvim siguran...
Vidiš, Tajler Krouli upravo je došao ovamo u smokingu i čini se da misli da on
vodi Belu na matursko veče.“
„Šališ se!“, nasmejao sam se.
Retko ko je osim Bele mogao da me iznenadi.
Nisam primetio da Tajler razmišlja o ovoj egzibiciji, ali opet, bio sam sasvim
posvećen svakoj sekundi koju sam provodio s Belom, pa mi je verovatno promaklo
mnogo toga beznačajnog.
„Šta je bilo?“, prosiktala je Bela.
„Malo sam ovde na nepoznatom terenu“, nastavio je Čarli nelagodno.
„Daj meni da ga razgovaram sa njim“, ponudio sam.
Čuo sam olakšanje u Čarlijevom glasu kada je odgovorio: „Važi.“ A zatim
se obratio nekome pored sebe. „Izvoli, Tajlere, za tebe je.“
Bela me je gledala zabrinuta zbog onoga što se dešavalo između njenog oca
i mene. Nije primetila jarkocrveni automobil koji nas je iznenada zaobišao.
Ignorisao sam Rozalino zadovoljstvo što me je pretekla – sada sam Rozali večito
ignorisao – i usredsredio sam se na telefon.
Začuo se glas mladića. „Da?“
„Zdravo, Tajlere, ovde Edvard Kalen.“ Moj glas bio je savršeno učtiv,
premda sam morao da uložim malo napora da takav i ostane. I pored toga što me
je ovo pre jednog trenutka zabavilo, sada me je obuzeo iznenadni nalet
teritorijalnih osećanja. Bila je to nezrela reakcija, ali nisam mogao da poreknem
da sam je osetio.
Bela je oštro udahnula. Pogledao sam je krajičkom oka, a zatim vratio
pogled na put. Ako je – nekako – malopre i bila iskrena, više nije bila neupućena
u stvar.
„Žao mi je ako je došlo do nesporazuma, ali Bela večeras nije slobodna“,
rekao sam Tajleru.
„O!“, odgovorio je.
Ljubomora i zaštitnički instinkt nisu slabili i moj odgovor je bio snažniji
nego što je trebalo da bude.
„Iskren da budem, neće biti slobodna nijedno veče što se tiče bilo koga osim
mene. Nemoj da se vređaš. Žao mi je zbog toga kako je ovo veče ispalo.“
Znao sam da nije trebalo ovo da kažem, ali nisam mogao da se ne nasmešim
na pomisao kako je Tajler primio moje reči. Šta će osećati kada ga vidim u školi
u ponedeljak. Prekinuo sam vezu i okrenuo se da procenim Belinu reakciju.
 Belino lice bilo je jarkorumeno, a izraz na licu gnevan.
„Je li ovaj poslednji deo bio suvišan?“, zabrinuo sam se. „Nisam želeo da te
uvredim.“
Bio je to vrlo dominantan način komunikacije, i premda sam bio prilično
siguran da Belu Tajler ne zanima, nije bilo moje da donesem odluku umesto nje.
Ono što sam rekao bilo je pogrešno i na druge načine, ali ne na načine koji
bi, mislio sam, nju uznemirili.
Premda od onog razgovora u bolnici nikada više nije tražila od mene novo
obećanje, uvek je bila prisutna nevidljiva struja sumnje. Bio sam primoran da
pronađem ravnotežu između njene potrebe za sigurnošću i svoje nesposobnosti da
je obmanem.
Našoj vezi pristupao sam dan po dan, sat po sat. Nisam gledao u budućnost.
Dovoljno je bilo što sam je osećao da dolazi. Kada sam joj sada obećavao zauvek,
mislio sam na to dokle moj pogled može da dobaci. A ja nisam gledao napred.
„Vodiš me na matursko veče!“, povikala je.
Zaista nije znala. Nisam znao šta s tim da radim. Šta bismo drugo radili u
Forksu večeras u svečanoj odeći?
A sada su joj se u očima pojavile suze i jednom se rukom uvatila za kvaku
kao da želi da iskoči iz automobila pre nego da se suoči sa užasom srednjoškolske
igranke.
Diskretno sam zaključao vrata.
Nisam znao šta da kažem; nisam ni zamišljao da bi mogla ovo pogrešno da
razume. Pa sam verovatno rekao nešto najgluplje moguće u datoj situaciji.
„Nemoj da si teška, Bela.“
Zurila je kroz prozor kao da i dalje razmišlja da iskoči.
„Zašto mi ovo radiš?“, ječala je.
Obrisala je suze koje su joj se slivale niz obraze. Na licu joj je bio užasnut
izraz. Izgledala je kao da sam joj upravo rekao da sam ubio sve njene prijatelje i
da je ona sledeća.
„Ovo je potpuno smešno“, istakao sam. „Zašto plačeš?“
„Jer sam ljuta!“, povikala je.
Pomislio sam da se vratim. Igranka je zapravo bila beznačajna, a i nije mi se
dopalo što sam je ovoliko uznemirio. Ali sam se setio onog razgovora u njenoj
budućnosti i ostao pri svom.
„Bela“, izgovorio sam nežno.
Srela je moj pogled i činilo se da je njena jarost malo popustila stisak. Ako
ništa drugo, još sam imao moć da je očaram.
 „Šta je bilo?“, pitala je potpuno rastrojeno.
„Udovolji mi“, molio sam je.
Još jednu sekundu gledala me je sa činilo se više obožavanja nego gneva, a
zatim je zatresla glavom u znak predaje.
„U redu, poći ću tiho“, rekla je pomirena sa sudbinom „Ali videćeš. Sledi
mi još loše sreće. Verovatno ću slomiti i drugu nogu. Pogledaj ovu cipelu! To je
smrtonosna zamka!“
Pružila je stopalo prema meni.
Kontrast između debelih satenskih vrpci vezanih oko njenog lista kao kod
balerine i njene kože boje slonove kosti bio je lep na način koji je prevazilazio
modu. Na ovom mestu gde se večito nosila zimska odeća, fascinantno je bilo videti
delove Bele koje nisam pre video. Ovde je na scenu stupalo onih deset procenata
moje sebičnosti.
„Hmm“, rekao sam. „Podseti me da zahvalim Alis za to večeras.“
„Alis će biti tamo?“
Po njenom tonu moglo se naslutiti da je za nju ovo bilo utešnije od mog
prisustva.
Znao sam da moram da joj kažem istinu. „Sa Džasperom, i Emetom... i
Rozali.“
Slovo v stvorilo joj se između obrva.
Emet je pokušao, svi su pokušali – osim mene. Nisam razgovarao sa Rozali
od one večeri kada je odbila da pomogne da se spase Belin život. Sada je
dokazivala da je zaista bila nenadmašno tvrdoglava. Nikada nije bila otvoreno
neprijateljski nastrojena prema Beli tokom onih retkih trenutaka kada su bile u
istoj prostoriji, ukoliko se agresivno ignorisanje nečijeg postojanja ne računa kao
neprijateljstvo.
Bela je ponovo zatresla glavom, očigledno odlučivši da ne razmišlja o
Rozali.
„Zna li Čarli?“
„Naravno“, rekao sam, izostavivši činjenicu da čitav Forks i verovatno veći
deo okruga zna da se večeras održava matursko veče. Čak su postavili i tajne
postere i transparente po čitavoj školi. A zatim sam se nasmejao. „Ali Tajler
izgleda ne zna.“
Glasno je stegla vilicu, ali sam pretpostavio da je ova gnevna reakcija imala
više veze sa Tajlerom nego sa mnom.
 Stali smo na školskom parkingu i ovog puta Bela je primetila Rozalin
automobil parkiran na sredini. Nervozno ga je gledala dok sam parkirao, a zatim
izašao i prišao joj ljudskom brzinom. Otvorio sam joj vrata i pružio ruku.
Ruke je prekrstila preko grudi. Skupila je usne. Očigledno joj je palo na
pamet, pošto ima svedoka, da neću moći da je prebacim preko ramena i primoram
da uđe u ono zastrašujuće mesto užasa i jeze, našu školsku kafeteriju.
Teško sam uzdahnuo, ali se nije pomerila.
„Kada neko želi da te ubije, hrabra si kao lav“, požalio sam se. „A kada neko
spomene ples...“ Odmahnuo sam glavom razočarano.
Ali ona je izgledala iskreno uplašeno na pomen reči ples.
„Bela, neću dozvoliti da te nešto povredi“, obećao sam. „Čak ni ti sama.
Neću te nijednom pustiti, časna reč.“
Razmislila je i to je, čini se, uspelo da ublaži malo njen strah.
„Hajde“, nagovarao sam je. „Neće biti tako loše.“
Nagnuo sam se u automobil i stavio ruku oko njenog struka. Grlo joj se našlo
pod mojim usnama, a njen miris bio je snažan poput šumske vatre, ali nežniji od
cveća u njenoj kosi. Nije se opirala dok sam je izvlačio iz automobila.
Želeći da joj jasno dam do znanja da nameravam da održim obećanje, čvrsto
sam je grlio dok sam je delimično nosio prema školi. Frustriralo me je što ne mogu
prosto da je podignem.
Uskoro smo se našli u kafeteriji. Vrata su bila širom otvorena. Svi stolovi
bili su sklonjeni iz dugačke prostorije. Sva svetla bila su isključena i bila su
zamenjena kilometrima pozajmljenih ukrasnih novogodišnjih svetiljki
pričvršćenih za zid u neravnomernom talasastom obrascu. Bilo je prilično mračno,
ali nedovoljno da se sakrije zastareli dekor. Činilo se da su venci od krep-papira,
onako izbledeli i izgužvani, već korišćeni. Ali su lukovi ukrašeni balonima bili
novi.
Bela se zasmejala.
Nasmešio sam se zajedno s njom.
„Ovo izgleda kao horor film u nastajanju“, primetila je.
„Pa, ima više nego dovoljno vampira“, složio sam se.
Nastavio sam da je vodim prema redu za karte, ali je njenu pažnju privukao
plesni podijum.
Moja braća i sestre su se razmetali.
Pretpostavljao sam da je to za njih bilo opuštanje. Uvek smo bili veoma...
suzdržani. Nismo mogli da ne privučemo pažnju, za to su bila kriva naša neljudska
lica, ali smo radili sve što je bilo u našoj moći da ne damo nikom razlog da zuri u
nas.
Večeras su Rozali, Emet, Džasper i Alis zaista igrali. Spojili su stotinu
stilova iz različitih decenija u nove kreacije koje su mogle da pripadaju bilo kom
vremenu. Naravno, bili su daleko otmeniji od ljudi. Bela nije bila jedina koja je
zurila u njih.
Neki odvažni ljudi takođe su plesali, ali su se držali podalje od razmetljivih
vampira.
„Želiš li da pobegnem napolje da bi mogao da pobiješ stanovnike grada koji
ne slute kakva ih opasnost vreba?“, prošaputala je. Pomisao na masovno ubistvo
zvučala joj je primamljivije od realnosti maturske večeri.
„A gde se ti tu uklapaš?“, zapitao sam je.
„O, ja sam sa vampirima, razume se.“
Morao sam da se nasmešim. „Sve ćeš uraditi da se izvučeš da ne plešeš.“
„Sve.“
Okrenula se da ponovo pogleda moju braću i sestre dok sam kupovao dve
karte. Čim sam to obavio, krenuo sam prema podijumu za igru. Neće moći da se
opusti dok se ovo ne završi.
Hramala je i kretala se sporije nego pre, opirala se.
„Imam čitavu noć“, podsetio sam je.
„Edvarde“, prošaputala je sa užasom u glasu. Pogledala me je uspaničenim
očima. „Ja zaista ne umem da igram!“
Zar je mislila da ću je ostaviti nasred podijuma, pa se odmaći da je gledam
očekujući solo nastup?
„Ne brini, ludice“, rekao sam nežno. „Ja umem“
Podigao sam njene ruke i stavio ih sebi oko vrata. A ja sam spustio ruke na
njen struk i odigao je nekoliko centimetara od poda. Privukao sam je sebi i spustio
tako da su se njeno stopalo u satenskoj cipeli i stopalo u ortopedskoj čizmi spustili
na moje cipele.
Nasmešila se.
Podupirući rukama gotovo čitavu njenu težinu, zavrteo sam nas i došao do
sredine podijuma, koju su zaposeli moja braća i sestre. Nisam pokušavao da pratim
njih, prosto sam je grlio i vrteo se u opuštenom valceru u ritmu muzike.
Snažnije je stegla ruke oko mog vrata i još više mi se približila.
„Osećam se kao da mi je pet godina“, nasmejala se.
Podigao sam je tako da su joj se stopala našla trideset centimetara u vazduhu
i na uho joj šapnuo: „Ne izgledaš kao da imaš pet godina.“
 Ponovo se nasmejala dok sam vraćao njena stopala na moja. Oči su joj sijale
na treperavom svetlu novogodišnjih sijalica.
Pesma se promenila. Promenio sam tempo plesa. Muzika je sada bila sporija,
snenija. Njeno telo se stapalo sa mojim. Poželeo sam da mogu da nas zaledim
ovde, da zaustavim vreme zauvek i ostanem ovako.
„Dobro“, promrmljala je. „Ovo nije baš toliko loše.“
Bile su to reči slične onima koje sam se nadao da će reći svojoj deci. Bilo je
ohrabrujuće što joj nije bilo potrebno dvadeset godina da dođe do ovog zaključka.
Ne, neću to da uradim. Vratiću novac. Uh, ovo je tako neprijatno. Zašto moj
tata mora da bude ludak? Zašto to nije mogao da bude Kvilov tata?
Jasne misli koje su oklevale na vratima bile su mi vrlo poznate. Čak i pored
strepnje i stida, njegov um isijavao je nekakvu čistotu. Bio je iskreniji prema sebi
od većine ljudi.
„Šta je bilo?“, Bela je primetila moju iznenadnu rasejanost.
Nisam bio spreman na odgovor. Osećao sam kako mi duboki gnev steže grlo.
Znači, Kvilijuti će nastaviti da navaljuju, da ugrožavaju sporazum koji su oni
sklopili, sporazum koji štiti njih. Kao da nisu mogli da se smire dok nekoga ne
ubijemo. Želeli su da budemo čudovišta.
Bela se okrenula u mom naručju da vidi u šta gledam.
Džejkob Blek je oklevajući ušao na vrata, trepćući da bi mu se oči privikle
na prigušenu svetlost. Nije mu bilo potrebno dugo da pronađe ono što je tražio.
Dođavola, ovde je. Ne mogu da verujem da ovo radim. Ne mogu da verujem
da moj tata misli da je ovaj tip pravi vampir. Ovo je potpuno glupo.
Ali uprkos stidu, nije oklevao. Ignorisao je tezgu za kupovinu karata, kao
vojnik je promarširao sredinom podijuma prema nama. Čak i u gnevu morao sam
da se divim njegovoj otvorenoj hrabrosti.
Pretpostavljam da je trebalo da ponesem beli luk. Frknuo je.
Nisam shvatio da sam glasno zarežao dok Bela nije prosiktala: „Ponašaj se
pristojno!“
„Želi da ćaska sa tobom.“ Nije bilo načina da se to izbegne. Kao i prvi ples,
bolje odmah i sa tim završiti. Ne bi trebalo da dozvolim sebi da se ljutim. Zar je
zaista bio važno ako grupa bezubih staraca prekrši sporazum? Ne bi to ništa
promenilo, čak ni kada bi platili da na bilbordu na Auto-putu 101 piše: Lokalni
doktor i njegova deca su VAMPIRI. Upozoreni ste. Niko mu ne bi poverovao. Čak
mu ni sin nije verovao.
Ostao sam miran dok nam se Džejkob približavao. Uglavnom je gledao
Belu, izraza lica komičnog u oklevanju.
 „Hej, Bela, nadao sam se da ćeš doći.“
Bela mu je odgovorila toplo. Bio sam siguran da je i ona videla njegov nemir
i, kako je to bila Bela, poželela je da ga ublaži. „Ćao, Džejkobe. Kako je?“
„Smem li da vas prekinem?“, upitao je. Njegov ton je bio pun poštovanja;
nije želeo da pređe granicu.
Znao sam da je moj gnev besmislen, i svakako nije bio usmeren na ovog
nedužnog dečaka, ali nisam uspeo sasvim da ga zauzdam. I pošto nisam želeo da
ga čuju u mom glasu, nežno sam spustio Belu na pod i povukao se.
„Hvala“, rekao je Džejkob vedrim tonom jer, činilo se, nije umeo drugačije.
Klimnuo sam, pogledao Beli u lice još jednom da se uverim da joj ovo ne smeta,
pa se udaljio.
Ha, pomislio je Džejkob. Bela nosi užasan parfem.
Čudno. Bela nije nosila nikakav parfem osim cveća u kosi. Ali možda je neki
drugi par bio blizu njih sada kada sam se ja sklonio.
„Opa, Džejk, izrastao si“, čuo sam je kako kaže.
„Metar i osamdeset osam.“ Ovo je bilo pitanje ponosa.
Izgleda sasvim dobro ako se ne računa gips. Bili preteruje, kao po običaju.
Kada sam stigao do severnog zida kafeterije, okrenuo sam se i naslonio se
na njega. Loren Malori i njen pratilac kruto su kružili iza Džejkobovih leđa. Držao
je ruke na njenom struku, a ona je lako položila ruke na njegova ramena. Blago se
njihala u ritmu muzike, ali se činilo da joj pomisao da više pomera stopala izaziva
nelagodu. Džejkob se promeškoljio u mestu.
„Kako si dospeo ovamo večeras?“ U njenom glasu nije bilo prave znatiželje.
Već je dokučila šta ova upadica znači.
Džejkob je želeo da svali krivicu na onoga ko je odgovoran. „Možeš li da
veruješ da mi je tata dao dvadeset dolara da dođem na tvoje matursko veče?“
„Da, mogu“, rekla sam i dalje srdačnim glasom, premda mora da je bilo
iritantno što gotovo potpuni neznanac pokušava da nadzire njen život.
Jako je fina u vezi sa svim ovim. Ona je najfinija devojka koju poznajem.
„Pa, nadam se da se bar zabavljaš,“ nastavila je Bela. „Jesi li video nešto što
ti se dopada?“, razigrano je glavom pokazala red devojaka duž zida sa moje leve
strane.
„Da“, rekao je Džejkob „,ali je zauzeta.“
Mene ova informacija nije iznenadila – mnogo puta bio sam svedok njegove
zanesenosti Belom. No njegova otvorena iskrenost bila je neočekivana. Bela nije
znala kako da odgovori. Nakon jednog pogleda na njegovo lice da proveri da li se
šali – nije se šalio – oborila je pogled na svoja nepomična stopala.
 Verovatno nije trebalo ovo da kažem, ali dođavola... Nemam šta da izgubim.
„Uzgred, izgledaš baš lepo“, dodao je.
Bela se namrštila. „Uh, hvala.“ Promenila je temu i načela onu koju je on
najviše želeo da izbegne, onu koja je kriva što je došao ovamo. „Zašto ti je Bili
platio da dođeš ovamo?“
Džejkob se nelagodno prebacio s noge na nogu. „Rekao je da je to ’bezbedno
mesto’ za razgovor sa tobom. Časna reč, matori gubi razum.“
Misliće da sam i ja poludeo.
Bela se nasmejala s njim, ali je njen smeh zvučao usiljeno.
„Kako bilo“, nastavio je Džejkob, smešeći se da ublaži napetost. „Rekao mi
je da će mi, ako ti kažem nešto, nabaviti onaj glavni cilindar kvačila koji mi je
potreban.“
Bela se sada iskreno smešila. „Reci mi, onda. Želim da završiš svoj
automobil.“
Džejkob je uzdahnuo ganut njenim osmehom. Voleo bih da je vampir. Tada
bi možda bilo prilike za mene.
„Nemoj da se ljutiš, u redu?“ Već je bila ljubaznija nego što sam imao
razloga da očekujem.
„Nema šanse da se naljutim na tebe, Džejkobe“, obećala je Bela. „Neću se
čak ljutiti ni na Bilija, samo reci šta imaš.“
„Pa – ovo je glupo, izvini, Bela.“ Duboko je udahnuo. „Želi da raskineš sa
momkom. I rekao je da kažem ’molim te’.“
Džejkob je zatresao glavom nadajući se da će se distancirati od mrske
poruke.
Belin osmeh bio je pun saosećanja. „I dalje je sujeveran, zar ne?“
„Da. Pomalo je... odlepio, kada si se povredila u Finiksu. Nije verovao...“
Da nisu oni krivi. Mislio je da su ti popili krv ili tako nešto ludo.
Glas joj je prvi put zazvučao bezizražajno. „Pala sam.“
„Znam to“, rekao je Džejkob žurno.
„Misli da je Edvard odgovoran za moju povredu?“ Glas joj je sada bio oštar.
Oboje su stajali savršeno mirno kao da nema muzike.
Džejkob je skrenuo pogled.
Sada sam je razbesneo. Trebalo je da kažem Biliju da gleda svoja posla ili
da mene izostavi iz ovoga.
Izraz lica joj je smekšao u odgovor na njegovu uznemirenost. „Vidi,
Džejkobe“, rekla je ponovo ljubazno. Džejkob je reagovao na promenu u njenom
glasu ponovo je pogledavši u oči. „Znam da Bili verovatno neće poverovati, ali
čisto da ti znaš... Edvard mi je spasao život. Da nije bilo Edvarda i njegovog oca,
bila bih mrtva.“ Nije bilo moguće sumnjati u njenu iskrenost.
„Znam“, reagovao je Džejkob žurno. Nije želeo da misli na Belinu smrt.
Talas zahvalnosti počeo je da mu se nadima u mislima. Neće slušati oca kada
sledeći put kaže nešto ponižavajuće o Karlajlu.
Nasmešila mu se.
Bilo je čudno koliko je večeras delovao starije. Izgledali su kao vršnjaci,
možda zbog njegove nove visine. I premda je njihovom plesu blisko kretanje
izgledalo trapavo zbog njene povređene noge, činilo se da se sa njim oseća
prijatnije nego sa mnogim drugim prijateljima. Možda je njegov čisti, otvoreni um
imao takav uticaj na ljude.
Neobična misao proletela mi je kroz glavu, delimično uobrazilja, delimično
strah.
Da li će ona lepa, neuredna kuća biti u La Pušu?
Oslobodio sam se ove ideje. Bila je to iracionalna ljubomora. Ljubomora je
bila tako ljudsko osećanje, moćno ali besmisleno – zasnovano samo na tome što
sam je gledao kako se pretvara da pleše sa prijateljem. Neću dozvoliti da me
budućnost muči.
„Hej, žao mi je što si morao da dođeš da mi ovo kažeš, Džejkobe“, govorila
je Bela. „U svakom slučaju, ti si svoje obavio, zar ne?“
„Da“, progunđao je.
Hoće li znati da sam lagao? Ne mogu da kažem ostatak. Ovo je dosta.
Bela je pročitala izraz na njegovom licu. „Ima još?“, pitala je u neverici.
„Zaboravi“, promrmljao je i skrenuo pogled. „Naći ću posao i uštedeti
novac.“
„Toliko je loše.“
Nije trebalo da dođem. Ja sam kriv što sam na ovo pristao.
„Ne marim“, insistirala je. „Reci mi.“
„Dobro... ali, bože, ovo zvuči loše.“ Džejkob je duboko udahnuo. „Rekao je
da ti kažem, ne, da te upozorim, da – i ovo je njegov plural, ne moj...“, Džejkob je
podigao desnu ruku i napravio u vazduhu znake navoda. „’Posmatraćemo.’“
Pratio je njenu reakciju, spreman da beži.
Bela je prasnula u smeh, kao da je rekao najsmešniju šalu koju je ikada čula.
Nije mogla da stane. Reči je izgovorila između napada smeha. „Žao mi je što si
morao ovo da uradiš, Džejk.“
Preplavilo ga je olakšanje. U pravu je. Ovo je urnebesno.
 „Ne smeta mi mnogo.“ Izgleda lepo. Nikada je ne bih video u ovoj haljini
da nisam došao. Vredelo je, i pored tog groznog parfema. „Dakle, da mu kažem
da si mu rekla da se čisti?“
Uzdahnula je. „Ne. Reci mu da sam rekla hvala. Znam da su mu namere
dobre.“
Pesma se završila i Bela je spustila ruke. Znak meni da priđem.
Džejkob je zadržao ruke oko njenog struka, nije bio siguran da li Bela može
da stoji bez pomoći. „Želiš li ponovo da igraš? Ili želiš da ti pomognem da stigneš
negde?“
„U redu je, Džejkobe. Ja ću odavde preuzeti.“
Džejkob se trgao na zvuk mog glasa, jer mu je bio tako neočekivano blizu.
Povukao se za korak, a oštri drhtaj straha poleteo mu je uz kičmu.
„Hej, nisam te video“, promumlao je. Ne mogu da verujem da dozvoljavam
Biliju da mi se ovako uvuče u glavu. „Vidimo se, Bela.“
„Da, vidimo se kasnije“, rekla je sa dovoljno entuzijazma da on povrati
pribranost. Mahnuo je, pa promrmljao još jedno „izvini“ pre nego što je krenuo
prema izlazu.
Privukao sam Belu u naručje i ponovo zavukao stopala pod njena. Čekao
sam da toplina njenog tela izbriše hladnoću koja je obavijala moje. Neću
razmišljati o budućnosti. Samo o ovoj večeri, ovom minutu.
Spustila je obraz na moje grudi zadovoljno pevušeći.
„Osećaš se bolje?“, promrmljala je.
Naravno da je mogla da tumači moje raspoloženje.
„Ne zapravo“, uzdahnuo sam.
„Nemoj da se ljutiš na Bilija. On samo brine zbog Čarlija. Nije to ništa
lično“, uverila me je.
„Nisam ljut na Bilija. Ali me njegov sin nervira.“
Bilo je to previše istine. Premda me momak nije zapravo nervirao; um takve
širine uvek je bio dobrodošao predah od prosečnog ljudskog uma. Mene je
povređivalo ono što on predstavlja. Bio je dobar, i ljubazan, i bio je ljudsko biće.
Morao sam silom naterati sebe da povratim ispravno stanje uma.
Odmakla se od mene, pa se, radoznalo i pomalo zabrinuto, zagledala u mene.
„Zašto?“
Mentalno sam otresao svoju potištenost i razigrano joj odgovorio: „Najpre,
on me je naterao da prekršim obećanje.“
Nije se sećala.
 Usiljeno sam se nasmešio. „Obećao sam da te večeras neću pustiti.“
„O! Pa, opraštam ti“, rekla je lako.
„Hvala.“ Namrštio sam se, nadao sam se, šaljivo. „Ali ima tu još nešto.“
Čekala je da objasnim.
„Rekao je da si lepa.“ Moj glas je ovu reč prikazao kao nešto neprijatno.
„To je gotovo uvreda, ako se obzir uzme kako sada izgledaš. Mnogo si više nego
lepa.“
Opustila se i nasmejala, a briga za prijatelja je nestajala. „Možda si malo
pristrastan.“
Ovog puta sam se iskrenije nasmešio. „Mislim da nije to. A i imam odličan
vid.“
Zagledala se u treperava svetla koja su se vrtela oko nas. Otkucaji srca bili
su joj sporiji od ritma pesme, pa sam ja pratio taj ritam. Stotinu glasova, stvarnih
i misaonih, vrtelo se pored nas, ali ih ja zapravo nisam čuo. Zvuk njenog srca je
bio jedini zvuk koji je bio važan.
„Dakle“, rekla je kada se pesma opet promenila. „Hoćeš li mi objasniti
razlog za sve ovo?“
Kada nisam ništa rekao, ona je značajno pogledala vence od krep-papira.
Razmišljao sam o onome što mogu da joj kažem. Ne viziju; previše bi se protivila.
A i bilo je to suviše daleko u budućnosti, budućnosti o kojoj sam se silno trudio
da ne mislim. Ali možda bih mogao da joj kažem nešto o misli koja je stajala iza
nje. No to nije bilo nešto o čemu smo mogli da razgovaramo pred publikom.
Promenio sam smer plesa i zavrteo je prema zadnjem ulazu. Zaobišli smo
nekoliko njenih prijateljica. Džesika je mahnula, sva nesrećna poredeći Belinu
haljinu sa svojom, a Bela joj je uzvratila smešak. Niko od njenih školskih drugara
nije bio sasvim zadovoljan ovom večeri osim Andžele i Bena, koji su blaženo
gledali jedno drugo u oči. To je i meni izmamilo osmeh.
Otvorio sam vrata leđima, sve vreme plešući. Napolju nije bilo nikoga,
premda je noć bila blaga. Oblaci na zapadu i dalje su zadržali sve bleđi sjaj zlata
zalazećeg sunca.
Kako niko nije mogao da nas vidi, osetio sam se slobodnim da je podignem
u naručje. Odneo sam je dalje od kafeterije, u senke planike, gde je vladala gotovo
ponoćna tama. Seo sam na istu klupu sa koje sam je posmatrao onog sunčanog
jutra pre mnogo nedelja, s tim što sam je sada držao privijenu na grudi. Na istoku
je bledi mesec sijao poput čipke kroz tanke oblake. Bio je to neobičan trenutak,
nebo je bilo savršeno izbalansirano između večeri i potpune noći.
I dalje je čekala da čuje objašnjenje. „Svrha?“, pitala je tiho.
 „Ponovo sumrak“, razmišljao sam. „Još jedan završetak. Ma koliko savršen
dan bio, mora se završiti.“
Napela se. „Nešto ne mora da se završi.“
Na to ništa nisam mogao da kažem. Bila je u pravu, ali sam znao da nije
imala na umu isto ono što sam ja mislio. Kao što je bol. Bol nije morao da se
završi.
Uzdahnuo sam, pa odgovorio na njeno pitanje: „Doveo sam te na matursko
veče jer nisam želeo da bilo šta propustiš. Ne želim da ti moje prisustvo bilo šta
uskrati, ako se ja nešto pitam. Želim da budeš ljudsko biće. Želim da se tvoj život
nastavi kao što bi se nastavio da sam ja umro hiljade devetsto osamnaeste kao što
je trebalo.“
Zadrhtala je, a zatim dva puta silovito odmahnula glavom kao da pokušava
da izbije iz nje moje reči. Ali glas joj je, kada je progovorila, bio razigran. „U kom
bih čudnom paralelnom univerzumu ja ikada otišla na matursko veče svojom
voljom? Da nisi hiljadu puta jači od mene, nikada ti ovo ne bi prošlo.“
Nasmešio sam se. „Nije tako loše, i sama si to rekla.“
Oči su joj bile bistre i jako duboke. „To je zato što sam bila s tobom.“
Ponovo sam pogledao u mesec. Osećao sam njegov pogled na licu. Nije bilo
vremena za brigu za budućnost sada. Sadašnjost je bila mnogo prijatnija od toga.
Šta je zauzelo mesto očiglednog odgovora u njenom umu?
Nasmešio sam joj se. „Hoćeš li mi reći nešto?“
„Zar ti ne kažem uvek sve?“
„Obećaj mi da ćeš mi reći“, navaljivao sam.
„U redu“, složila se nevoljno.
„Izgledala si iskreno iznenađeno kada si shvatila da te dovodim ovamo.“
„I jesam bila“, prekinula me je.
„Upravo tako“, rekao sam. „Ali mora da si imala neku teoriju... znatiželjan
sam – za šta si mislila da te doterujem?“
Ovo je izgledalo kao lako pitanje, razigrano i nastalo iz znatiželje u tom
trenutku. Ništa što bi moglo ponovo da me odvede u budućnost.
Ali ona je oklevala, ozbiljnija nego što sam očekivao. „Ne želim da ti
kažem.“
„Obećala si.“
Namrštila se. „Znam.“
Gotovo da sam se nasmešio kada su stara znatiželja i nestrpljenje buknuli u
meni. Nešto se nikad ne menja. „U čemu je problem?“
 „Mislim da ćeš se naljutiti“, rekla je ozbiljno. „Ili rastužiti.“
Nisam mogao da povežem njen tmuran izraz lica sa mojim donekle
budalastim pitanjem. Sada sam se plašio njenog odgovora, plašio se da će opet
izazvati bol koji sam se toliko trudio da izbegnem, ali sam znao da nikada ne bih
mogao da dozvolim da moja znatiželja ostane nezadovoljena.
„I dalje želim da znam. Molim te?“
Uzdahnula je. Prelazila je pogledom preko srebrnih oblaka.
„Pa“, kazala je nakon poduže tišine. „Pretpostavila sam da je to neka vrsta...
prilike. Ali nisam mislila da će u pitanju biti nešto ljudski i otrcano kao ovo...
matursko veče!“ Frknula je.
Odvojio sam trenutak da iskontrolišem svoju reakciju.
„Ljudski?“, pitao sam.
Pogledala je svoju lepu haljinu, odsutno vukući karner od šifona. Znao sam
šta sledi. Pustio sam je da pronađe reči koje je želela.
„Dobro“, rekla je najzad. Sada mi je pogledom uputila izazov. „Nadala sam
se da si možda promenio mišljenje... da ćeš me ipak preobraziti.“
Imao sam toliko godina da osećam ovaj bol. Poželeo sam da me nije
primoravala da ga sada osetim. Ne dok mi je još bila u naručju. Ne dok je bila u
ovoj lepoj haljini, i dok joj je mesečina sijala na bledim ramenima, a senke se kao
noćna jezera slivale u uvalu njenih ključnih kostiju.
Odlučio sam da ignorišem bol i da se usredsredim samo na površinu njenog
odgovora.
Dotakao sam rever. „Mislila si da bi to bila svečana prilika, zar ne?“
Namrštila se postiđeno. „Ne znam kako to funkcioniše. Meni to deluje
racionalnije od maturske večeri.“
Pokušao sam da se nasmešim, ali to ju je samo iznerviralo.
„Nije smešno“, rekla je.
„Ne, u pravu si, nije. Radije bih to smatrao za šalu nego poverovao da si
ozbiljna.“
„Ali jesam ozbiljna.“
„Znam“, uzdahnuo sam.
Bio je to neobičan bol. Nije u njemu uopšte bilo iskušenja. I premda je ono
što je ona želela bila moja savršena budućnost, brisanje decenija agonije, nije mi
se dopadala. Nikada ne bih mogao da platim svoju sreću gubitkom njene.
Kada sam ogolio svoje srce pred njenim udaljenim bogom, preklinjao sam
ga da mi da snage. To sam dobio: nisam osećao nikakvu želju da vidim Belu
besmrtnu. Moja jedina želja, jedina potreba, bila je da tama ne dotakne njen život,
i ta me je potreba proždirala.
Znao sam da budućnost vreba, ali nisam tačno znao koliko sam vremena
imao. Rešio sam da ostanem dok potpuno ne ozdravi, pa sam imao još nekoliko
nedelja dok barem ponovo ne stane na svoje noge. Deo mene pitao se da li bi
možda bilo ispravno čekati da me preraste, kao što sam u prvi mah nameravao.
Zar to ne bi značilo manje bola za nju? Bilo bi tako lako upasti u tu verziju. Ali
nisam bio siguran da li imam toliko vremena. Činilo mi se da me budućnost
pritiska. Nisam znao šta će biti znak, ali sam znao da ću ga prepoznati kada stigne.
Silno sam se trudio da izbegnem ovaj razgovor, ali sam uvideo da će ona biti
srećnija ako ga sada obavimo. Pa sam progutao svoj bol i žalost i primorao sebe
da se vratim u ovaj trenutak. Biću s njom dok mogu. „I ti si zaista toliko voljna?“,
pitao sam.
Ugrizla se za usnu i klimnula.
„Toliko spremna da ovo bude kraj“, uzdahnuo sam prelazeći prstom niz njen
obraz. „Da ovo bude sumrak tvog života, premda on jedva da je počeo. Spremna
si svega da se odrekneš.“
„Nije to kraj, već početak“, prošaputala je.
„Nisam vredan toga!“
Već sam znao da nije marila za ljudske posledice svoje odluke. I zaista
nikada nije ni razmislila o večnim posledicama. Niko nije bio vredan toga.
„Sećaš li se kada si mi rekao da ne vidim sebe jasno?“, pitala je. „I ti
očigledno patiš od istog slepila.“
„Znam šta sam.“
Zakolutala je očima, ljuta zbog mog odbijanja da se složim barem sa nečim.
Iznenada mi je bilo lako da se smešim. Bila je tako željna, tako nestrpljiva
da trampi sve da bi bila sa mnom. Nemoguće je bilo ne biti ganut takvom ljubavlju.
Odlučio sam da će nam goditi malo razigranosti.
„Znači, spremna si?“, pitao sam podigavši obrvu.
„Uh! Da?“ Nervozno je progutala knedlu.
Nagnuo sam se bliže njoj ne žureći. Usne su mi najzad dotakle kožu njenog
vrata.
Ponovo je progutala knedlu.
„Baš sada?“, prošaputao sam.
Zadrhtala je. A zatim joj se telo napelo, a šake skupile u pesnice, i njeno srce
počelo je da bubnja brže od udaljene muzike sa igranke.
„Da“, prošaputala je.
 Moja igra nije urodila plodom. Nasmejao sam se sebi i uspravio se. „Ne
možeš zaista verovati da ću tako lako popustiti.“
Opustila se. I njeno srce je počelo smirenije da kuca. „Devojka može da
mašta“, rekla je.
„Da li o tome maštaš? Da postaneš čudovište?“
„Ne zapravo.“ Nije joj se dopala reč koju sam upotrebio. Glas joj se još više
spustio. „Uglavnom maštam o tome da budem sa tobom zauvek.“
U njenom glasu čuo se bol, sumnja. Zar je mislila da ja nju nisam želeo na
isti način? Poželeo sam da mogu da je umirim, ali nisam mogao.
Opisao sam njene usne prstom i šapatom izgovorio njeno ime: „Bela.“
Nadao sam se da može da čuje odanost u mom glasu. „Ostaću s tobom.“ Dok god
budem mogao, dok mi bude dozvoljeno, dok to tebe ne povređuje. Dok ne stigne
znak, dok mi ne postane nemoguće da ga ignorišem. „Nije li to dovoljno?“
Nasmešila se, ali nisam uspeo da je umirim. „Za sada jeste.“
Bela nije bila svesna da je sada bilo sve što smo imali. Moj dah je zazvučao
kao ječanje. Prešao sam prstima preko ivice njene vilice. „Vidi“, rekla je. „Volim
te više od svega na svetu zajedno. Nije li to dovoljno?“
Tada sam mogao iskreno da se nasmešim. „Jeste, dovoljno je“, rekao sam.
„Dovoljno zauvek.“
Ovog puta govorio sam o stvarnom zauvek. Mom večnom zauvek.
Kada je noć najzad savladala kraj dana, ponovo sam se nagnuo napred i
poljubio toplu kožu njenog grla.
 ZAHVALNICE

Ova knjiga bila je moj neprijatelj toliko godina da mi je teško da se setim svih koji
su mi pomogli, ali evo nekoliko teškaša:

Moje troje neverovatne dece, Gejbrijel, Set i Eli (sada su sva trojica odrasli
muškarci!), čije je ponašanje bilo divno u poslednjih petnaest godina, pa sam
mogla da uložim sve vreme koje bih provela brinući zbog loših odluka koje nisu
doneli u brigu o lošim odlukama koje su moji fiktivni likovi doneli.

Moj supersposobni muž, koji rešava većinu matematičkih i tehnoloških aspekata

mog života.

Moja majka Kendi, koja je tiho odbila da prihvati da sam odustala od ove knjige.

Moj poslovni partner Megan Hibet, koja drži Fikl Fiš prodakšens na pravom putu
kada ja napustim fizički svet na duže vremenske periode. Ali i moja najbolja
prijateljica Megan Hibet, koja je moj primarni ventil kada mi je potrebno da
vrištim, plačem i besnim zbog svojeglavih i neposlušnih likova.

Moja agentkinja Džodi Rimer, koja me je pustila da ovu knjigu rastegnem, ali je
bila spremna da se baci na posao čim sam ja pokazala da sam spremna.

Moja filmska agentkinja Kesi Evaševski, čiji me smireni zdrav razum sprečava da
skočim sa prozora.
Svi sjajni ljudi u izdavačkoj kući Litl, Braun buks for jang riders, koji su mi pružili
izvanrednu podršku – pogotovo Megan Tingli, koja je bila sa mnom svih ovih
sedamnaest godina (!) moje književne karijere, i Asja Mučnik, najljubazniji i
najpronicljiviji urednik.

Rodžer Hagadon, fotograf koji je fotografisao naše prelepe, upečatljive korice. Ne

mogu da zamislim kako bi saga izgledala bez tvoje umetnosti.

Predivne dame u Metod ejdžensiju, Niki i Beka, koje se uvek raduju svemu
čudnom što od njih tražim.

Mnogo darovitih tvoraca fan-arta i neverovatnih sajtova Sumrak sage.

Mnogi autori koji su stvorili neverovatne svetove u koje sam mogla da pobegnem.

Mnogi muzičari koji su i nesvesno bili tonski zapis u mojoj glavi.

I najzad, čitaoci koji su tako strpljivo čekali ovu knjigu. Nikada je ne bih završila
bez vaše podrške. Mesto vam je na ovoj stranici. Molim vas, napišite svoje ime
ispod teksta i potapšite sebe po ramenu.

Sken: BD tim
Obrada: