ПОРОДИЦА СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА

– ЗАПАДНОСЛОВЕНСКИ: чешки, пољски (са кашупским), лужичкосрпски,

словачки, русински
– ИСТОЧНОСЛОВЕНСКИ: руски, белоруски, украјински
– ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ:
западни огранак: српски, хрватски, словеначки,
источни огранак: македонски, бугарски, старословенски

ИСТОРИЈА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

9-12. век – СТАРОСЛОВЕНСКИ

Ћирило и Методије преводе црквене књиге на дијалекат македонских Словена из
околине Солуна. Настаје први књижевни језик свих Словена – СТАРОСЛОВЕНСКИ, и прво
словенско писмо – ГЛАГОЉИЦА. Њихови ученици стварају ЋИРИЛИЦУ, писмо које и данас
користимо.
10. век – прва словенска филолошка расправа "О писменима" (Црноризац Храбар), на
ћирилици.

12–18. век – СРПСКОСЛОВЕНСКИ

Старословенски траје око два века када се, под утицајем особина локалних, народних
говора и прилагођавања словенске азбуке изговору појединих народних језика, раслојава у
неколико РЕДАКЦИЈА. Тако добијамо српску редакцију – СРПСКОСЛОВЕНСКИ књижевни
језик, руску, хрватску, бугарску...
"Мирослављево јеванђеље" – најстарији споменик, настао у 12. веку, писан
српскословенским језиком и ћирилицом.
У делима световног карактера (правни списи, повеље, уговори, писма владара и
феудалаца) осећа се већи утицај народног језика ("Душанов законик" 1349).
Након Велике сеобе (1690) српско становништво у Угарској се знатно увећало, па су те
насеобине постали центри српског духовног и културног живота. Поред старих, из Србије
понетих црквених књига, почела се развијати нова књижевност (религиозно-поучна, али и
забавна) која је уместо у преписивању старих књига коришћеног српскословенског почела
писати дела на народном језику.
Гаврил Стефановић Венцловић због чувања вере принуђен да са народом
непосредније општи, па своје беседе пише на народном језику, али нису штампане, а прилике су
учиниле да се књижевни језик још више удаљи од народног.
Јован Рајић је написао на народном језику "Бој змаја с орлови". Али друштвене
прилике нису биле погодне за такав развитак књижевног језика.

Почетак 18. века –РУСКОСЛОВЕНСКИ

Политички, верски, културни притисци Аустрије (подметане ћирилицом писане
црквене књиге унијатске садржине, немогућност оснивања властите штампарије) подстакли су
Србе да се обрате за помоћ Руској православној цркви, за помоћ у црквеним књигама (од тада
почиње да преовлађује рускословенски језик или рускоцрквенословенски).
1726. године руски учитељ Максим Суворов у Карловцима отвара "Славјанску школу"
1733. Емануил Козачински отвара "Латинску школу".

Друга половина 18. века – СЛАВЕНОСРПСКИ

Жеља да се пише на народу разумљивом језику учинила је да неки писци почну мешати
рускословенски са српским народним језиком, па се у другој половини 18. века у
књижевности устаљује СЛАВЕНОСРПСКИ (славјаносербски) језик.
1768. Захарија Орфелин у Венецији објављује први српски часопис, "Славјаносербски
магазин", где је први пут употребљена ова мешавина језика, и по ком је и сам језик назван.

1
 Ову промену су покренули просветитељски писци, подржала је црква као носилац
целокупног културног живота, а подржава је и аустријска власт да би Срби престали са
употребом рускословенског језика у школама. Тај језик је био језик образованих кругова,
користио се у школама и књижевности. Језик једне класе, јер ти писци чисти народни језик нису
ни познавали.
Доситеј је први од просветитеља схватио да треба писати за народ народним језиком и
за то се залагао, "Писмо Харалампију", али се није могао ослободити рускословенизама. Његов
језик је био најближи народном, али не потпуно чист.

РАД ВУКА КАРАYИЋА

Реформисао језик (увео народни), писмо, објављивао народне умотворине.

1813. долази у Беч.

1814. издаје — "ПИСМЕНИЦУ српскога језика по говору простога народа писану"
(реформисаном Мркаљевом азбуком: ТЬ, ДЬ, ЛЬ, НЬ),
— "Малу простонародну славеносерпску ПЈЕСНАРИЦУ"
1818. издаје "Српски рјечник", прву књигу штампану на чистом народном језику и
фонетским правописом ("пиши као што говориш"). Речи на латински и немачки преводио
Јернеј Копитар. Састоји се из три дела – азбука, граматика, речник (око 26.000 речи).
– Увео народни језик у књижевност, говор свог родног Тршића (источнохерцеговачки
дијалекат).
– Реформисао азбуку – увео Ћ, Ђ, Џ, Љ, Њ и Ј (из латинице).
– Објавио граматику народног језика.
1823. објавио "Српске народне пјесме"
1836. проширио азбуку словом Х.
1852. "Рјечник", II издање (47000 речи, помагао му Ђура Даничић).

Противници: црквена јерархија на челу са митрополитом Стратимировићем, јер је у

чувању дотадашњег језика и правописа видела очување својих привилегија и монопола над
просветним и културним животом српског народа. Књижевници били против увођења простог
народног језика, већ су за језик образованије класе. Замерали му употребу простих
(безобразних) речи, увођење Ј из латинице.

1847. радовима из језика и полемикама и објављивањем дела "вучића" (Бранко

Радичевић: "Песме", Ђура Даничић: "Рат за српски језик и правопис", Вук: превод "Новог
завјета" и Његош: "Горски вијенац") извојевана победа Вукових књижевно-језичких и
правописних начела. Постепено су овај језик почели прихватати и књижевници, само је моћ
митрополита Стратимировића у Војводини и кнеза Милоша у Србији спречавала да се он и
административно прихвати. Још неколико година важила забрана штампања књига новим
правописом. 1859–1860. за приватна и државна издања дата дозвола да се могу штампати новим
правописом, 1868. одлуком министра просвете допуштено писање и штампање књига новим
правописом, стари био у употреби у основним и гимназијама.

1850. – Бечки књижевни договор, када се Вук састао са Илирцима (Гај, Мажуранић,
Деметар, Кукуљевић) ради формирања будућег заједничког књижевног језика.

1954. – Новосадски књижевни договор – утврђен заједнички књижевни језик Срба и

Хрвата: српскохрватски, хрватскосрпски, два писма: ћирилица и латиница и два изговора:
екавски и ијекавски. Резултат договора су "Речник српскохрватског књижевног језика"
Матице српске (у 6 књига, објављиван у периоду 1967–1976), и "Правопис МС"
(српскохрватског књижевног језика), објављен 1960.

СРПСКИ ЈЕЗИК од 1993. године као званичан књижевни језик.

2
 СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК

РАСЛОЈАВАЊЕ ЈЕЗИКА
Народни језик се због географских подела и миграција раслојио, поделио на наречја и
дијалекте, тако се и у књижевном језику (од 19. века добио стандардизацијом дефинисану и
утврђену норму) језичка целина раслојава, остварују се језички слојеви. Раслојавања:
— територијално (два вида: дијалекатско и варијантно) — остваривање књижевног језика на
одређеној територији
— социјално — употреба општег књижевног језика у различитим друштвеним слојевима
— функционално — употреба књижевног језика према предмету и методу мишљења

ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Говор појединих крајева, области, средина који се по језичким особинама разликује од
књижевног језика и од језика других средина зове се дијалекат — покрајински говор. Народни
језик чине три наречја (разлике значајне за поделу на наречја су: разлика у облику упитне
заменице ШТА, разлике у деклинацији, акценту, изговору старог гласа "јат"). Ови основни
дијалекти су се формирали током средњег века (трајање феудалних држава, сеобе), па се
временом распоред дијалеката мењао. Због сеоба на север ширио се штокавски дијалекат,
потискивање чакавског и од стране кајкавског и укрштање кајкавског са словеначким. Промена
првобитног распореда говора и мешање њихових црта.

НАРЕЧЈА

ШТОКАВСКО КАЈКАВСКО ЧАКАВСКО

ДИЈАЛЕКТИ
Раније много даqе ка На месту прве средњовековне
истоку. Веза са хрватске државе (Уна, Сава),
екавског ијекавског икавског
изговора изговора изговора кајкавским, потиснут са севера и истока.
(источни) (јужни) (западни) словеначким, на југу Данас: Истра, Кварнерска острва,
потискује чакавски. острва, уски појас обале до
Пељешца (већ и на острвима га
призренско- посавски кај потискује штокавски)
тимочки икавски
ден (дан)
вучитељ ча
славонски зетско-јуж- делал, копал три акцента (два силазна + акут)
екавски носанџачки
свеча (свећа) меја (међа)
бум делал чрн, чрв (црн, црв)
косовско- млађи три акцента (два читан (читам)
ресавски икавски силазна + акут) радил
стари падежни облици множине:
шумадијско- источнохер- истарски жен, женан, женах (дели се на
војвођански цеговачки икавски јекавски, екавски, икавски)

3
 ФУНКЦИОНАЛНИ СТИЛОВИ
Раслојавање зависно од функције, начина употребе општег књижевног језика:
— разговорни језик: свакодневно споразумевање, сужена лексика, једноставна реченица
— административни стил (канцеларијски, уредски): устаљен ред речи, обрта, израза
— публицистички (новинарски): кратка реченица, лексика позната ширем кругу слушалаца
различитог образовања.
— научни (знанствени): логична реченица, безосећајност, избор речи из терминологије дате
научне области, стручне
— књижевноуметнички: спаја више типова, индивидуални стил, језичка средства која
најупечатљивије преносе поруке. Песнички — поетски, приповедачки — наративни.

Нестандардни варијетети, са преовлађујућим локалним (руралним или урбаним) елементима.