8.

РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК КОД СРБА

1. П. Ивић, Преглед историје српског језика, 115-125.

2. А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, 77-87.

3. А. Младеновић, Славеносрпски језик, 16-40.

Рускословенски језик

-Друштвеноисторијски контекст

- Социолингвистички контекст

- Фонетски систем и изговор код Срба

- Граматички и лексички систем

- Писмо и правопис

- Поља употребе: писци и њихов језик

- Судбина, савремено стање и значај у српској култури

Друштвеноисторијски контекст

- Срби у Аустроугарској након Пожаревачког мира (1718)

- Београдски митрополит Мојсеј Петровић пише у два маха Петру Великом (1718, 1721)

- У овим писмима митрополит указује на тешко стање у којем се налази српски народ и српска
црква, моли за руску помоћ да се то стање поправи, поред осталог рекавши и следеће:

Друштвеноисторијски контекст

- (а) да у Београду нема саборне цркве и да би је требало изградити а ктитор би био Петар Велики

- (б) да у Београдској епархији немају црквене опреме, тј. ни архијерејске ни свештеничке одежде
ни остале предмете за вршење богослужења

- (в) да нема црквених књига “које су Турци опљачкали и спалили, а нарочито молимо службене
књиге за дванаест цркава”

- (г) “много нам сметају римски учитељи који говоре и обмањују добродушне и неуке речју о
нашој православној вери и о нашем исповедању да би их навели да пристану уз њихово учење и да
постану деца римске цркве”

- (д) “противнини наши обманом, иако још не јавно и без насиља, својим лажним проповедима
кваре народ; хвале се да ће у нашој земљи основати штампарију - да штампају наше књиге - и
школе на словенском језику и кажу нам: пошто ми то немамо потребно је онда то од њих узети.”
 (ђ)“немамо оружја [духовног] да им одговарамо и толико смо сиромашни да само силом можемо
некога наћи да га поставимо за свештеника, и због тога овде у српској земљи, сел аи јесу без
свештеника, на која фратри надмнашујући нас, врше притисак: јер, говоре нам, пошто ми немамо
да поставимо свештенике, они неће оставити људе без свештеника - већ су почели наше људе да
крсте, да венчавају”

- (е) “молимо Ваше Царско Величанство да бисте својом превисоком монаршком милошћу, ,и ради
чувања благочасне вере наше православне, учинили да се нама у Београду пошаљу два искусна
учитеља ради учења побожне деце”

- (ж) “Бог бас шаље под милост Вашег Царског Величанства као свом намеснику на земљи да
ослободи ове душе од неукости. Не молимо за телесну већ за духовну помоћ”

- (з) “да бисмо подигли школе, молимо два учитеља: латинског и славјанског језика, а славјански
језик је наш језик! Молимо књиге за цркве пошто немамо штампарију”

- (и) “не тражимо богатство већ само помоћ у просвећењу учења и оружје наших душа којим ћемо
се супротставити онима који ратују против нас. У многе земље стиже твоја милост, нека дође и на
наш народ! Смилуј се, милостиви царе, јер можеш ако хоћеш! И велики је дар душеван - реци и
биће!”

Друштвеноисторијски контекст

- 1722. године Петар Велики решава да помогне

- У Србију се упућује учитељ славенског (руског црквеног језика) Максим Суворов

- Обезбеђује се плата за учитеља грчког језика

- Обезбеђује се црквена опрема и књиге

- Обезбеђују се уџбеници: Славенскаја граматика Мелетија Смотрицког (70 примерака), Первоје

ученије отроком Теофана Прокоповича (400 примерака), Лексикон слвено-греко-латински Ф.П.
Поликарпова (10 примерака).

Друштвеноисторијски контекст

- 1726. године почиње у Сремским Карловцима “славјанска школа” Максима Суворова

- 1733. године почиње са радом и “латинска школа” Емануила Козачинског

- Српска борба за верска и политичка права завршила се повољно: 1781. признато је право на
вероисповест, а 1791. политичка права.

Социолингвистички контекст и порекло

- Опстаје диглосија (српскословенски је замењен рускословенским)

- Поље употребе рускословенског и српскословенског се разликује (в. Ивић)

- Разликује се и поље употребе народног језика у овим периодима (в. Ивић)

- М. Петровић: “... а славјански је наш језик!” (блискост двају језика, мале разлике, лао савладиве,
исто писмо)

- Веровање да је рускословенски древни старословенски

- Две варијанте (редакције) истог језика - стсл.

Фонетски систем и изговор

- Разлике између српскословенског и рускословенског испољавале су се највише на плану

фонетике

(а) Слово ï = је ( у српској редакцији е)

(б) Слово ú = шч (у српској редакцији шт)

(в) Слово ê = ја (нема га у српској редакцији )

(г) Слово Û = ф (у српској редакцији т)

(д) Слова ã и â имају безгласну функцију (у српско редакцији могу обележавати а)

(ђ) Полугласници су замењени са о и е (у српској редакцији а)

Фонетски систем и изговор

- Разлике између српскословенског и рускословенског испољавале су се највише на плану

фонетике

(е) Одсуство вокалног р и л (торгъ, перстъ, кровь, крестъ, полнъ, желтъ, плоть, слеза)

(ж) Специфично читање слова ы (у српској редакцији замењено са и)

(з) Глас ч уместо ћ у српским презименима

Фонетски систем и изговор

- И поред ових разлика рускословенског у односу на српски народни језик “поље разумљивости
између ових двају језика било је, тада, наравно, врло широко (А. Младеновић)”

- Нису све особине рускословенског језика једнако прихваћене код Срба (нпр. читање ы, читање
тхите, изговор умекшаних гласова, изговор щ, руски акценат)

- А. Младеновић говори о “српској редакцији рускословенског језика код Срба”

Граматички и лексички систем

- У морфолошком систему било је сличности са српским народним језиком (војвођанским

говорима):
(а) -ом и -ем у дат. мн. именица м. и с. рода; -и у инстр. мн. именица м. и с. р.; -ах у лок. мн.
именица ж. р.

(б) инфинитив на -ти

(в) употреба аориста

Граматички и лексички систем

- Разлике у морфологији и творби речи:

(а) наставак -т у 3. л. јд. и мн. презента

(б) префикси: воз- (возљубљени), во- (вопијући), в- (вкус), со- (собрано)

(в) суфикси: -ески (човечески), -ество (дружество)

(г) суфикс -ије карактеристичан за обе редакције

Граматички и лексички систем

- Лексика:

(а) фреквентне рускословенске партикуле, везници и прилози: абіе (одмах, сместа), аще (ако), зане
(јер, што), яко (као), кромѣ (осим, сем), обаче (међутим, уосталом), паки (опет), поне (бар), сирѣчь
(дакле, заиста), сице (тако, овако), сѣмо (овамо), точію (само, али)

Писмо и правопис

- Прелазак са српскословенске на рускословенску црквену ћирилицу (враћање старих слова ê у

новој гласовној вредности; нова гласовна вредност већ познатих слова: ï, ú, итд.)

- 1710. године Петар Велики уводи грађанску ћирилицу (по угледу на латиницу у западнојо
Европи)

- Новину представљају нова слова (я, й), као и нови облици слова д, ж, з, ц, х, щ и ѣ.

- Новину представља и разликовање великих и малих слова у писању.

Писмо и правопис

- Грађанска ћирилица се код Срба први пут јавља напоредо са црквеном 1759. године у делу
Захарија Орфелина Калиграфија, затим и 1767. у Буквару, а до 1776. године (Прописи), она је
потпуно продрла у школе и јавну употребу, док се црквена ћирилица задржала само у цркевној
употреби и код неких књижевника

- Аустријска влада желела је да потисне ћирилицу из српских књига и да је замени латиницом

Поља употребе: писци и њихов језик

- Прво световно дело писано овим језиком била је Стематографија Жристифора Жефаровића
(1741)

- Дела богослужбене садржине

- Језик црквене, школске и судске администрације

- Преводи књижевних дела (П. Јулинац, превод Мармонтеловог Велизара)

- Оригинална књижевна дела (Ј. Рајић, Цветник, Собраније; З. Орфелин: Горестни плач; )

- Граматичка и лексикографска дела (С. Вујановски, А. Мразовић)

Судбина, значај и савремено стање

- Осуђен на неуспех због недовољне разумљивости код ширег круга корисника (епоха
просветитељства)

- Веома брзо је почело посрбљавање које је довело до употребе доситејевског језика (српски
народни језик са примесама славенизама у сфери апстрактне и филозофске лексике)

- До данас је опстао само у Српској православној цркви као литургијски језик (треба напоменути
да се и у овој функци све чешће паралелно користи савремени српски стандардни језик)

Судбина, савремено стање и значај у српској култури

- Осуђен на неуспех због недовољне разумљивости код ширег круга корисника (епоха
просветитељства)

- Веома брзо је почело посрбљавање које је довело до употребе доситејевског језика (српски
народни језик са примесама славенизама у сфери апстрактне и филозофске лексике)

- До данас је опстао само у Српској православној цркви као литургијски језик (треба напоменути
да се и у овој функци све чешће паралелно користи савремени српски стандардни језик)

Судбина, савремено стање и значај у српској култури

- Значај:

(а) Допринос стварању славеносрпског језика (рускословенски као антиузор: «не може бити
постати српски књижевни језик»)

(б) Допринос стварању филолошке културе генерација посленика (граматике и речници писани
рускословенским) (Мркаљ, Вук у почетној фази)

(в) Допринос стварању потребе писања на «чистом» српском народном језику (шумадијско-
војвођанског дијалекта)

Судбина, савремено стање и значај у српској култури

- Значај:

(г) Допринос васпостављању низа речи са српскословенским фонетизмом, чиме су многе ове речи
спасене од заборава, а неке су и данас у употреби (мошти, васпитати, савет, савест, сабор, ваздух,
вапити, итд.)

(д) Допринос успешном преводу Новог завјета на српски, при чему је, у недостатку српских
лексема, Вук, како сам каже, задржао, посрбио или сачинио око 180 рускословенских (славенских)
речи:

(ђ) Допринос коначном реформисању српске ћирилице (Мркаљ, Вук)

РУСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК КОД СРБА

Литература:

1. А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, 89-92

2. П. Ивић, Преглед историје српског језика, 126-129.

9. СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК
1. П. Ивић, Преглед историје српског језика, 129-136.

2. А. Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, 93-115.

3. А. Младеновић, Славеносрпски језик, 75-82, 144-145.

Славеносрпски језик

- Настанак и еволуција

- Именовање језика

- Писмо и правопис

- Фонетски систем

- Граматички систем

-Стабилизација облика и славеносрбизми

- Лексика и синтакса

- Писци и њихов језик

- Значај за српску културу

Настанак и еволуција

- Друштвеноисторијски контекст (епоха рационализма и просветитељства)

- Последица жеље српских ставарала, пре свих, књижевника, да пишу језиком који ће бити што
разумљивији ширем аудиторијуму

- Разумљивост: приближавање језика културе српском народном језику

Настанак и еволуција

- Три вида посрбљавања:

(а) рускословенска или руска реч замењује се српском (најчешће)

(б) рускословенска или руска реч је фонетски и морфолошки прилагођавана српској (ређе)

(в) рускословенска или руска реч је замењивана српскословенском (најређе)

Настанак и еволуција

- Славеносрпски језик настаје мешањем црта рускословенског језика и језика српског грађанског
друштва у Војводини, уз присуство елемената руског и српскословенског језика

- Мешање захвата све нивое језичке структуре

- Због специфичног настанка овај се језик и данас често назива хибридним, мешовитим

- Став бечких власти према новом језику био је благонаклон (мотивација: удаљавање од Русије)

Настанак и еволуција

- За разумевање постанка новог типа језика најзначајнији је програмски текст З. Орфелина:

Предисловије Славеносрпском магазину (детаљно на часау вежбања)

- Велика слобода у избору рускословенских и руских црта и српских народних црта условила је
изузетно шаренило текстова из XVIII века

- Почетком XIX века употреба црта једног и другог језика се усталила (дошло је до имплицитног
нормирања)

Настанак и еволуција

- До краја епохе славенсосрпског језика није извршено екцплицитно, спољашње нормирање овога
језика (изостају граматика, речник и правопис)

- Током времена физиономију славенсосрпског језика одређује све већи степен употребе српског
народног језика на рачун рускословенског (континуирано посрбљавање)

Именовање језика

- У XVIII веку српски народни језик назива се српски језик, прости српски језик, простосрпски
језик

- Књижевни језик се у овом периоду називао српским или славенос(е)рпским

- Славеносрпски: језик који је намењен Србима Словенима

- Придев се употребљава и уз нејезичке појмове (народ, омладина, школа, архиепископ, итд.)

Писмо и правопис

- Славеносрпски текстови штампају се рускословенском црквеном ћирилицом (ређе) или руском

грађанском ћирилицом (чешће)

- Употреба слова и правописна решења варирају као и употреба елемената различитих језика

- Правописне особености:

(а) мешање графема ѣ и е

(б) мешање графема ы и и

(в) Јерови се углавном пишу на крају речи која се завршава сугласником

(г) У писању нису бележене гласовне промене (обкопавати, обсада, обширно, надписъ, разширити
се, молебство, хлебчић, тежки, и сл.)

(д) Пишу се удвојена слова код страних речи према изворном правопису (колонна, касса,
оффициръ, Лиссабонъ, и сл.)

(ђ) Пишу се и удвојени вокали у различитим категоријама (Хаагъ, вообще, народообщества,

мимоодеће)

(е) Клитике се пишу спојено са речју са којом чине акценатску целину (неможесе, и сл.)

(ж) Колебања у писању великог и малог слова (французъ:Енглезъ)

(з) Специфичности и недоследности у интерпункцији (Свакояко се Сыне! трудим)

- Неке од правописних недоследности могу се приписати и словослагачима

Фонетске црте руског или рускословенског

(а) ер и ор (перст, торжество)

(б) ол (полн)

(в) жд (принужденъ)

(г) в-, во-, воз- и со- (вступленије, воображеније, возбудити, состав)

(д) свобод- (освободити)

(ђ) -ич (Попович)

(е) ъ>o, ь>e (љубезни, замок)

(ж) ѣ>je (утјешеније)

(з) ê > `a (началник, књаз)

(и) шч (будушчи)

(ј) л, ле, не уместо љ, ље, ње (опстојателно, увеселеније, сочиненије)

Морфолошке и творбене црте руског и рускословенског

(а) -ију (с радостију) и -ју (с храбростју) у инстр. јд. ж. р. на сугласник

(б) -т у 3. л. јд. и мн. презента (чинит, сматрајут)

(в) -м у 1. л. мн. презента (остављајем)

(г) вок.=ном. (списатељ)

(д) перфекат без помоћног глагола (нитко разумјети не могао)

(ђ) -ество (књижество), -ије (очајаније), -тељ (читатељ), -телница (читателница), -ески
(азијатически)

Стабилизација облика и славеносрбизми

- Црте српског народног језика које су се временом нормализовале

(а) -о на крају слога (имао)

(б) -е на месту назала предњег реда (месо)

(в) -е у ген. јд. ж. р. (сестре)

(г) -и у дат. и лок. јд. ж.р. (сестри)

(д) -ом у инстр. јд. ж. р. (сестром)

(ђ) -у у лок. јд. м. р. (на пољу)

(е) -е у ном. и акуз. мн. ж. р. (сестре)

Стабилизација облика и славеносрбизми

- Хибридне форме:

(а) рускословенски префикс и српски наставак за облик (вострептао)

(б) рускословенска основа и српски суфикс (свободан)

(в) руски рефлекс вокалног л и српска промена л у о на крају речи (исполнио)

(г) српски фонетизам у основи и рускословенски суфикс (мложество)

(д) рускословенски фонетизам и српски наставак за облик (недоумјенију)

ЛЕКСИКА

- Славеносрбизми (хибридне творенице)

- Славенизам (рускословенско, руско или српскословенско порекло)

- Славенизми из српске и(ли) руске редакције:

ангел, безумни, бестидан, вожд, гнусни, духовни, јарост, клевета, љубитељ, наставник,,
недостатак, обновитељ, разјарени, плодоносан, подземни, случај, труп, смртоносни, итд.

ЛЕКСИКА

- Страна лексика

(а) германизми (војна и техничка терминологија), али и: адвокат, адреса, акциза, акција, алеја,
баласт, банкнота, бутер, и сл.

(б) галицизми (војна терминологија), али и: аванџамент, алијанција, артикл, бал, балон, билет,
билијар, и сл.

(в) италијанизми: арија, арлекин, балдахин, банда, бокал, бомба, боца, бруто и др.

(г) хунгаризми: аков, алов, ам, ардов, астал, атар, ашов, бунда...

(д) интернационализми: академија, анатомија, апотека, астрологија, аритметика, атмосфера, аутор,

...

(ђ) енглеске или шпанске речи су ретке: рум, лорд, парламент, пудинг; армада

(е) турцизми: абаџија, абер, аван, авлија, авет, бадава, бадем, бакал, барут ...

ЛЕКСИКА

- Посрбице и контактни синоними (најчешће у штампи):

(а) германизми: чиновникъ (беамтеръ)

(б) галицизми: товарище (багажіа)

(в) италијанизми: дружина (компаніа)

(г) хунгаризми: градъ (варошъ)

(д) интернационализми: судилище (трибуналъ)

(ђ) турцизми: ровъ (ендекъ)

СИНТАКСА И СТИЛИСТИКА
- Утицаји црквенословенске и стране (латинске, германске, романске) синтаксе

(а) постпозиција атрибута (отац мој)

(б) глагол на крају реченице

- Новинарски стил (С. Новаковић, Д. Давидовић)

(а) деагентизоване реченице (јавља се...)

(б) фразеологија разговорног језика

- Научни стил (В. Дамјановић, А. Мразовић, А. Стојковић, П. Соларић)

Писци и њихов језик

- З. Орфелин, Доситеј, Стерија, М. Видаковић, С. Мркаљ, Јован Хаџић, А. Стојковић, С. Текелија

- О Орфелину и Доситеју, као најзаначајнима, више на часовима вежбања

- О Видаковићу више у вези са Вуковом реформом језика

Значај за српску културу

- У српској култури славеносрпски језик је негативно оцењен, као језик чије је недостаке Вук
немислосрдно извргао руглу

- У новије време славеносрпски је доживео заслужену «рехабилизацију»

- Његов се значај највише огледа у следећем:

(а) Допринос демократизацији српске културе (разумљивији ширем аудиторијуму)

(б) Допринос секуларизацији српке културе (световни језик)

Значај за српску културу

(в) Језички медијум кроз који смо примали тековине модерне западне цивилизације
(позајмљивање лексике)

(г) Језик који нам је пренео у наслеђе бројне творбене механизме и лексику старијих епоха

10. ЈЕЗИК ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИНА И ЈОВАНА РАЈИЋА

1. П. Ивић, Преглед историје српског језика, 120-129, 136-139.

2. Б. Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба, 51-54, 58-60, 71-80.

3. Н.И. Толстој, Студије и чланци из историје српског књижевног језика, 95-104, 128-130.

Захарија Орфелин
- Најплоднији и најостваренији писац у периоду од 1760. до 1780. године

- Прво световно лице међу писцима свога времена

- Научник, писац, теолог, сликар, гравер, калиграф, издавач, популаризатор културе

- Од 109 књига из овога периода чак 27 се појавило уз Орфелиново учешће

Захарија Орфелин

- 1760. године издаје прву оду у српској књижевности

- 1761. године издаје песму “Горестни плач ...” (Толстој: језик - славеносрпски са снажном руском
обојеношћу; Ивић: рускословенски)

- 1762. године иста песма под нешто измењеним и скраћеним насловом: “Плач Сербији ...” (језик -
српски са извесним бројем славенизама; присутни су и војвођански дијалектизми; Ивић: углавном
на народном језику)

Захарија Орфелин

- 1762. године “Тренодија ...” (рускословенски са снажним руским утицајем)

- 1765. године “Мелодија к пролећу ...” (језик сличан као и у Плачу Сербији; Ивић - мешавина која
антиципира славеносрпски)

- 1765. године “Песн историческаја ...” (језик - славеносрпски на српској основи са снажним
руским утицајем славенизмима руске провенијенције)

- У поезији Орфелин користи три језика или три “штила”, српски, руски и славеносрпски

- Црте сва три језика често су помешане

Захарија Орфелин

- Најзначајније прозно дело: “Житије и славнаја дела Петра Великаго ...” (Венеција, 1772; Санкт
Петербург, 1774)

- Два тома, око 800 страна, 61 гравира

- Прво издање је било на руском (Орфелин каже “славјанском”) језику XVIII века, са малим бројем
србизама

- Друго издање је поправљено у тежњи да буде што верније руском језику који се употребљавао у
историографском стилу XVII века

Захарија Орфелин

- 1768. године “Славеносербски магазин”

- Орфелину је пошло за руком да изда само један број

- Извор: петербургшка “Јежемјесјачнија сочињенија”

- Језик је рускословенски (у насловима чак и ближи руском), делимично посрбљен у зависности од

одељка

- “Предисловије Славеносербском магазину” као програмски текст (опширније на вежбама)

Захарија Орфелин

- 1766. и 1767. године издаје “Вјечни календар”

- Језик није исти у свим деловима, али у основи је “руски књишки језик XVIII века” (Толстој)

- 1767. године Орфелин издаје књигу “Искусни подрумар”, за коју каже да је писана “на сербском
јазику”

- Језик Искусног подрумара се веома разликује од језика његових прозних дела

- Обилује српским елементима (термини у вези са прављењем вина; фонетско-граматички систем),

али и поред тога рускословенска основа на коју је Орфелин навикао често избија у први план и у
овом делу (Ивић језик квалификује као славеносрпски)

Захарија Орфелин

- Закључне напомене:

- Централна фигура у овоме периоду

- Знатно обогатио жанровски састав српске књижевности

- Створио одређени језички систем који је употребљавао у својим делима

- Најбоља илустрација “језичком плурализма XVIII века”

- Започео уношење српских елемената у рускословенски језик, што је водило стварању

славеносрпског језика

Јован Рајић

- Монах, школован у Русији, у Кијевској духовној академији

- Беспрекорно влада рускословенским језиком

- Најважнија дела на овом језику (Цвјетник, 1793. године, верске песме; Точноје изображеније
катихизма, посмртно објављено, уџбеник теологије)

- Руски књижевни језик (Историја разних словенских народов, 1794. године)

Јован Рајић
- 1764. године преводи “Слова о грјешном человјеку” и “Проповједи или слова о осужденији”
Гедеона Кировског

- Преводи суса руског, а језик је “славеносрбски” (према Рајићу)

- Ивић језик ових превода оцењује као претежно српски, иако у њему има и “славенског”

- Рајић се опредељује за народн језик да би свештеници когли без тешкоћа овај текст даље
преносити верницима

Јован Рајић

- 1776. године Рајић на захтев просветних власти објављује “Катихизис мали” на народном језику

- 1791. године објављује спев “Бој змаја са орлови” (народни језик)

- 1793. године објављује “Собраније” (народни језик), дело побожне садржине намењено широким
масама верника

Јован Рајић

- Као и Орфелин и Рајић представља добар пример “језичког плурализма XVIII века”

- Употребљава руски, рускословенски и народни језик (који наравно није чист; примесе
рускословенског нису се могле избећи, што је и очекивано с обзиром на образовање и друштвену
припадност)

- Употреба народног језика диктирана је различитима разлозима (најчешће је практичне природе;

потреба да се дело представи широј публици)

11. ДОСИТЕЈ И ДОСИТЕЈЕВСКИ ЈЕЗИК

1. П. Ивић, Преглед историје српског језика, 139-142

2. Б. Унбегаун, Почеци књижевног језика код Срба, 80-90.

3. Н.И. Толстој, Студије и чланци из историје српског књижевног језика, 124-128.

Доситеј и доситејевски језик

-Употреба народног језика код Орфелина и Рајића је узгредна и изузетна, код Доситеја уобичајена

- Доситејеви претходници се често оправдавају када користе народни језик

- 1757. године одлази у манастир

- 1760. напушта манастир

- живот проводи у сталном путовању учећи и подучавајући друге (Европа, српске и хрватске
земље)
Доситеј и доситејевски језик

- Човек епохе просвећености (полиглота, књижевник, оснивач Велике школе 1806. године у
Београду)

- Дела различите садржине: буквар, аутобиографија, басне, филозофска и просветитељска дела,

етика (преведена) и неколико песама

- У свим Доситејевим делима налази се један језик (у основи српски народни) са малим
варијацијама у горњем слоју лексике

Доситеј и доситејевски језик

- Употреба народног језика одговара утилитарној функцији његове књижевности: њен циљ је да
образује народ

- 1783. Писмо Харалампију:

“Данас се сви народи труде да усаврше свој језик; то је веома користан подухват, будући да учени
људи своје мисли излажу на језику који је заједнички целом народу, просвећење разума и светлост
науке неће остати повластица оних који разумеју стари књишки језик већ ће се проширити и
допрети чак и до сељака ...”

Доситеј и доситејевски језик

- 1783. Писмо Харалампију:

- “Ја знам да ће ми неки приговорити да ће, ако почнемо да пишемо на народном језику, стари
језик пасти у заборав и најзад нестати. Њима ја одговарам: каква је корист од језика који у целом
народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојој и мојим сестрама?”

- “...језик има своју цену од ползе коју узрокује”

Доситеј и доситејевски језик

- Питању језика Доситеј се враћа у Собранију (постхумно објављено 1818. године)

- Поглавље Јест ли полезно на простому дијалекту на штампу што издавати

- Доситејеви разлози за народни језик нису ни нови ни оригинални (уп. Венцловић, Орфелин)

- Разлика према овој двојици писаца је у томе што за Доситеја не постоји ниједан други језик

- О Доситејевим програмским ставовима опширније на вежбањима

Доситеј и доситејевски језик

- Какав је Доситејев српски народни језик?

- То није српски језик којим говоре сељаци , за које се Доситеј хвали да пише
- Граматичку основу његовог језика чини његов српски матерњи дијалекат (банатско-тамишки
говори војвођанског поддијалекта)

- Тематика његових дела (филозофско-просветитељска) захтева посебну лексику које нема у

народним говорима

Доситеј и доситејевски језик

- Доситејев речник је снажно прожет славенизмима

- Неки славенизми потичу отуд што их је Доситеј сматрао српским елементима

- Славенизми су најчешће ограничени на именице, придеве и прилоге, ређе глаголе

- Најчешће је питању апстрактна лексика (непријатно, преизрјадни, љубов, полза, поњатије,

разумјеније, вкус, основаније...)

- Доситеј славенизме није посрбљивао

Доситеј и доситејевски језик

- Писци XIX века су ову технику усавршили (основаније : основа, вкус : укус, просвештеније :
просвета)

- Удео славенизама код Доситеја варира у зависности од типа текста

- Пример Басне (више у наравоученију, него у тексту)

- Више славенизама у Етици (пример: “таково је употребљеније и прављеније које пристоји

воображенију, и тако ово може служити за руководство к добродјетељи и к нашем истином
благополучију”)

Доситеј и доситејевски језик

- Доситеј је и ковао нове речи према рускословенским моделима:

лудовисокоумни,

своједогматичко,

узајамнодружески,

црножучије,

нехудољубокорисни

- Понекад у истом делу меша народне и рускословенске црте (ствар и вешт, несрећа и злополучије)

Доситеј и доситејевски језик

- Доситеј улаже свестан напор да усвоји народни стил изражавања (у првој глави Мезимца каже да
његова реченица “ништа не ваља” јер није употребио презент свршених глагола као “простом
дијалекту”)

- Доситејев књижевни језик није намењен само српским православцима руске религиозне културе,
већ свим Србима и Хрватима, припадницима свих трију вера

- Исту преокупацију има и Вук

Доситеј и доситејевски језик

- У којој мери је Обрадовићево прихватање народног језика било спонтани чин?

- Треба претпоставити известан утицај католичке славонске књижевности (Матија Антун

Рељковић, Сатир, 1762. и 1779; Андрија Качић Миошић, Разговор угодни народа словинског, 1756,
1759)

- Доситејева концепција књижевног језика била је за оно време најбоља: омогућавала је

разумљивост, али је задржавала и везу са старим језиком чиме је новом језику пружала скоро
неограничене могућности за богаћење.

Доситеј и доситејевски језик

- Писмо Харалампију:

“Неће наш стари језик пропасти, зато што ће га учени људи у народу увек знати, већ ће се нови
језик помоћу старога из дана у дан у боље `состојаније` приводити”

Доситеј и доситејевски језик

- Доситејева концепција подсећа на Ломоносовљеву реформу у Русији

- Доситејева концепција примљена је веома повољно, понекад и са одушевљењем

- Јован Мушкатировић, Викентије Ракић, Емануил Јанковић, Сава Текелија, ...

- Доситејева реформа преокреће однос црквенословенског и народно језика у овој епоси

Доситеј и доситејевски језик

- Емануил Јанковић (Терговци, 1787; Физическо сочињеније, 1787; Благородни син, 1789; Зао отац
и неваљао син, 1789)

- Јован Мушкатировић (Притче или по простому пословице, 1787)

- Аврам Мразовић (Поучителни магазин за децу, 1787)

- Сава Текелија (Начертаније основанија за обученије сербске деце, 1789)

Доситеј и доситејевски језик

- Степен чистоте народног језика у овом периоду зависи најпре од тематике дела

- Језик је најчистији у делима са тематиком из животне свакидашњице (Е. Јанковић)

- Писци често не могу да се отргну од рускословенског утицаја због школовања и лектире

- Продор народног језика није прошао без отпора

Доситеј и доситејевски језик

- Глигорије Трлајић је изјављивао да “преизобилност, пространство, красоту, њежност и стил”

рускословенског претпоставља сиромаштву “простог језика” и истицао да се овим не може писати
о одејама Сократа, Лајбница и Канта

- Јован Рајић је писао да се служи “славјанским” да би га разумели и остали “Славјани”

- Е. Јанковић: “ја нисам Славјанин, нег Србљин и ... не пишем за Славјане нег за Србље”

Доситеј и доситејевски језик

- Доситеј и Вук

- Културноисторијски контекст

- Дијалекатска основица

- Однос према традицији

12. МРКАЉ И ВУК- РЕФОРМА ПРАВОПИСА

П. Ивић, Преглед историје српског језика, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића,
1988, стр. 147–150, 172–174, 195–196, 218–220.

П. Ивић, Поговор Српском Рјечнику, Сабрана дела В. Стефановића Караџића, књ. II, Просвета,
1964, стр. 26-34.

П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд: Завод за уџбенике, 1991, стр. 200-204.

А. Младеновић, Историја српског језика (одабрани радови), Београд: Чигоја штампа, 295–309,
310–316;

Покушаји реформе ћирилице и правописа

 Захарија Орфелин (1767, 1768), Емануил Јанковић (1789), Стефан Стратимировић (1800),
Лукијан Мушицки (1800), Атанасије Стојковић (1801, 1802, 1803, 1804), Гаврило Хранислав
(1804), Сава Текелија (1805), Викентије Ракић (1808), Павле Соларић (1808, 1809), Стефан
Новаковић (1809)

 Најчешће ћ и ђ, као и консонанта љ, њ и ј

Мркаљева реформа

????????????

Вукова реформа азбуке

 Писменица серпскога језика, по говору простога народа написана Вуком Стефановићем

Сербијанцем (у Вијени 1814)

 Прихвата и употребљава Мркаљеву азбуку

 Чини и корак даље, проводећи већ познати Аделунгов принцип један знак - један глас

 Од слова lâ, nâ ствара лигатуре љ и њ

 Уместо tâ уводи ћ

 Уместо dâ нацрт за слово ђ

 Ништа се не каже о слову џ

Вукова реформа азбуке

 Српски рјечник (1818) (тачније Српска граматика уз ово дело)

 Други по реду покушај реформе: уводи слова ђ, ђ, љ, њ, ј и џ

Вукова реформа азбуке

 Слово Ћ

- Слово ђерв (од 12. века)

- Двофункционално (и Ћ и Ђ)

- П. Соларић први своди старо ђерв на Ћ

- Вуково схватање о пореклу Ћ као лигатуре је исконструисано

Вукова реформа азбуке

 Слово Ђ

- У Писменици користи лигатуру

- Више покушаја новог нацрта (П. Соларић, Г. Гершић, Л. Мушицки)

- Мушицки полази од слова д и танког јера

Вукова реформа азбуке

 Слова Љ и Њ представљају лигатуре

 Слово Ј уводи из латинице и већ у Рјечнику се оправдава

 Слово Џ употребљава се у румунским црквенословенским књигама средњег века

 Отуда и у буквару Кипријана Рачанина (1717)

 Савремени нацрт Вуку је послао Л. Мушицки

Вукова реформа азбуке

 Слова Љ и Њ представљају лигатуре

 Слово Ј уводи из латинице и већ у Рјечнику се оправдава

 Слово Џ употребљава се у румунским црквенословенским књигама средњег века

 Отуда и у буквару Кипријана Рачанина (1717)

 Савремени нацрт Вуку је послао Л. Мушицки

Вукова реформа азбуке

 Реаговања на азбуку у Рјечнику:

- Слова ћ, ђ и џ су примљена

- Слова љ и њ наилазила су на отпор

- Слово ј на згражање (дискусија)

 Писмо и правопис у трећој деценији XIX века

- Најчешће стара азбука обогаћена словима ћ, ђ и џ

- Забрана нове азбуке 1832. године на захтев С. Стратимировића

Вукова реформа азбуке

 Забрана је укинута 1859/1860. године осим за званична издања и школске књиге

 Године 1865. азбука је прихвћена као службена на Великој школи

 Године 1868. укинута је и последња забрана

Вукова реформа правописа

 Српски рјечник или Србски рјечник?

 Л. Мушицки - принцип консеквентности

 Л. Мушицки - морфолошко писање

 Вук - фонолошки правопис уз два изузетка:

- не обележавају се прозодијски феномени

- не обележавају се гласовне промене у примерима типа градски и ракијски

13. ВУКОВА РЕФОРМА ЈЕЗИКА

П. Ивић, Преглед историје српског језика, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића,
1988, стр. 174-201, 203-206, 210-227.

П. Ивић, Поговор Српском Рјечнику, Сабрана дела В. Стефановића Караџића, књ. II, Просвета,
1964, стр. 176-186.

Доситејева концепција књижевног језика

 Писмо Харалампију као програмски текст

 Културноисторијски контекст: епоха просветитељства (језик има своју цену од ползе коју
узрокује; језик као оруђе културе)

 Дијалекатска база: војвођански говори (банатско-тамишки)

 Однос према славеносрпском наслеђу (помоћу старога језика нови ће се у боље состојаније
довести)

 Однос језика и тематике књижевних дела

Вукова концепција књижевног језика

 Српски рјечник као програмски текст

 Културноисторијски контекст: српски устанци, романтизам

 Дијалекатска база: источнохерцеговачка

 Однос према славеносрпском наслеђу: радикално одбацивање

 Вуков књижевни језик има динамичку перспективу

Рани период Вукове делатности

 Вуково порекло

 Однос тршићком говора према дробњачком

 Вуково школовање

 Вук у Аустрији

 Упознавање са Копитаром

 Ранији утицаји (Мркаљ, Давидовић, Фрушић, Милованов, Сарајлија, Мушицки, Доситеј)

Рани период Вукове делатности

 1814. година: Пјеснарица и Писменица

 Писменица по угледу на Мразовићеву, а акценти преузети од Милованова

 Дијалекатска основица: Вуков матерњи дијалекат, односно «говора оних Сербаља, који живе по
селима далеко од градова»

 Језик Писменице има пуно рускословенских црта, нарочито у терминологији

 Реаговање на Писменицу (Копитар, Мушицки, Стратимировић)

Полемика са Видаковићем

 Рецензија на Усамљеног јуношу

 Вук истиче два начела: «сваки списатељ мора имати у језику постојана правила, по којима се он
влада», и да се српски «списатељи морају владати по чистом и непоквареном говору народа
српскога»

 Видаковић крши оба начела

 Отварање питања дијалекатске основице књижевног језика (Вук критикује Видаковићеве облике
по врови, раду, нећеду, ...)

Вуков Рјечник из 1818. године

 Копитарев подстицај, узори приморски и кајкавски речници

 Највећи део речи припада Вуковом матерњем говору

 П. Ивић: «то није речник књижевног језика, већ дело које одређује народну основицу будућег
књижевног језика»

 Источнохерцеговачка основица, али донекле измењена (с`екира: сјекира, ораг:орах, мореш,

данаске, тизи људи)

Вуков Рјечник из 1818. године

 Доследно искључивање рускословенских речи, али толеранција према страним речима из

народних говора
 Значај за демократизацију културе и конституисање српске нације

 У иностраном научном свету Рјечник је дочекан са похвалама (епоха романтизма), док је код
куће дочекан са огорчењем и протестима

Вуков Рјечник из 1818. године

 Узроци отпора: чист народни језик (најмање), ијекавица (више), азбука (посебно јота), опсцене
речи

 У трећој деценији XIX века нешто је више присталица народног језика (Хаџић, Стејић,
Магарашевић, Стерија, Сарајлија, Пачић) (ипак нико се не ослобађа славенизама)

 Једино Вук у овоме периоду пише све чистије (са мање славенизама)

Српске народне пјесме (1823)

 Један од најјачих аргумената у расправама око језика

 Богата и рафинирана књижевност чији се језик у великој мери поклапа са Вуковим

 Одушевљен пријем у славистици (Грим)

 Поље дискусије је у овоме периоду нешто уже и тиче се само рускословенских и руских
позајмица

 У овоме периоду долазе зачеци екавске варијанте (исти језик, друга вредност јата)

Вукова нова схватања о књижевном језику

 Путовање у Дубровник, Црну Гору, Боку Которску

 Ширење знања о дијалектима

 Питање гласа Х

 Јекавско јотовање

 Већ 1821. године да од облика из народног језика бира «оно што је најправилније»

 Приближавање Хрватима и Муслиманима

Вукова нова схватања о књижевном језику

 Револуционарно је и наглашавање да новоуведени облици спадају «варошки, господски»

ијекавског дијалекта

 Парадокс: он је из градских говора узимао гласовне особине, док њихова права вредност за
књижевног језик лежи у развијеној лексици и, донекле, синтакси
Вуков Нови завјет

 Копитарева сугестија

 Превод је био спреман 1820, а издат је 1847

 Превод треба да покаже како је нови језик способан да изражи и сложени, често апстрактни
садржај Библије, са пуно значењских прелива осетљивих са теолошког гледишта

 Лексика народног језика је недовољна

 Стварање нових речи (зборница, отпад, виноградар, неразумљив)

Вуков Нови завјет

 Преузимање словенских речи (преступник, ревност, животни)

 Посрбљавање (пророштво уместо пророчество, човјекољубље уместо човјекољубије)

 Недостаци: понегде смисао није погођен, на штету теолошке прецизности; понегде је тон одвећ
народски, у нескладу са карактером текста или с колоритом библијске епохе

Вукова победа

 У горњем слоју лексике остало је мање славенизама него у бугарском и руском

 Измењена је дијалекатска основица

 1845. године понудио је идеал опћене правилности (уместо става да сваки писац треба да пише
својим дијалектом)

 Новоштокавска акцентуација, сугласник ђ (а не ј) у речима међа, шт а не шћ у примерима

гушћер, сугласници ђ и ћ (а не јт и јд), ново јотовање, наставак -а у ген.мн, наставак -ма у
множини.

Вукова победа

 Ове особине имају ванредну распростањеност

 Централни део нашег језика

 Архаизација (х, тј, дј, много, сумња)

 Вуков језик ии фолклорни коине

 Вук и друштвена ситуација (устанак)

 Вукове личне особине

 Жртвовање једног дела националне баштине

Вукова победа

 Ове особине имају ванредну распростањеност

 Централни део нашег језика

 Архаизација (х, тј, дј, много, сумња)

 Вуков језик ии фолклорни коине

 Вук и друштвена ситуација (устанак)

 Вукове личне особине

 Жртвовање једног дела националне баштине

Закључци

 Вуков говор је источнохерцеговачког типа, али у једној знатно ублаженој варијанти

 Тршићки говор је ослобођен бројних особина дробњачког говора које га удаљавају од других
дијалеката

 Данашњи тршићки говор је измењен продором шумадијско-војвођанског дијалекта

 Данас нема локалног говора за који би Вуков језик био специфично везан, од дробњачког се
осетно разликовао још у оно време, а тршићки се, опет, драстично променио у међувремену.

Закључци

 Вуков говор је источнохерцеговачког типа, али у једној знатно ублаженој варијанти

 Тршићки говор је ослобођен бројних особина дробњачког говора које га удаљавају од других
дијалеката

 Данашњи тршићки говор је измењен продором шумадијско-војвођанског дијалекта

 Данас нема локалног говора за који би Вуков језик био специфично везан, од дробњачког се
осетно разликовао још у оно време, а тршићки се, опет, драстично променио у међувремену.