Универзитет у Нишу

Педагошки факултет у Врању

Развој српског језика од старословенског до савременог

стандардног
Семинарски рад

Кандидат Ментор
Јована Лончар 108м/18 Проф. др Јаворка Маринковић

Врање, 2019. године

 Садржај

1. Увод ----------------------------------------------------------------------------------- 1
2. Српски језик у породици српских језика -------------------------------------- 2
3. Почетак словенске писмености-------------------------------------------------- 2
4. Старословенски језик -------------------------------------------------------------- 3
4.1. Прва словенска писма -------------------------------------------------------- 4
5. Српскословенски језик ------------------------------------------------------------ 5
6. Рускословенски језик -------------------------------------------------------------- 6
7. Славеносрпски језик --------------------------------------------------------------- 7
8. Развој модерног српског књижевног језика: Вукова реформа
књижевног језика, азбуке и правописа --------------------------------------------- 8
9. Даљи развој српског књижевног језика---------------------------------------- 9
10. Српски књижевни (стадардни) језик --------------------------------------- 10
11. Закључак ------------------------------------------------------------------------- 12
12. Литература ---------------------------------------------------------------------- 13
 1. Увод

У раном средњем веку, као и код свих словенских народа,

књижевност код Срба се неговала у цркви, писана на старословенском
језику, првим писмом – глагољицом, која је касније замењена ћирилицом.
Током времена и Cрби су, као и други словенски народи, у старословенски
језик уносили понеку особину народног језика. Народни језик је постепено
улазио у књижевност. Главна особина језика јесте да се он мења кроз
простор и време. Тако се и језик свакога народа мења. Језик код Срба се од
почетка, или доласка Ћирила и Методија па све до данас непрестано
развијао и мењао.
Српски књижевни језик је говорни и писани језик којим се чланови
српске језичке заједнице служе у свакодневном општењу, у разговору,
школи, у публицистици – у култури уопште, а који је заснован на утврђеним
језичким правилима која обухватају фонетику, морфологију и синтаксу. Та
правила чине норму књижевног језика. Књижевни језик представља велику
културну тековину, чије је стварање започео, и у великој мери завршио, Вук
Стефановић Караџић.

1
 2. Српски језик у породици српских језика

Језици који имају исто порекло чине језичку породицу. Већина

европских језика пореклом је од праиндоевропског језика и припада
индоевропској језичкој породици, из које настало више породица језика:
словенска, германска, романска, келтска и друге, као и засебни језици:
грчки, албански и јерменски, који немају сроднике. Међу овим језицима
прасловенски језик је најстарији словенски језик од ког су се касније
развили сви словенски језици.
Када су се Словени из прапостојбине раселили на три стране,
прасловенски језик се раслојио и настале су три групе словенских језика:
источнословенска, јужнословенска и западнословенска. Групи
јужнословенских језика припао је једини књижевни језик свих Словена,
старословенски језик. Као што се језичка целина коју називамо српски
народни језик
Као што се током многих векова, деловањем миграција,
ограничавањем контаката због феудалних подела, геофизичким препрекама
(непроходне планине, кланци, реке и сл.) словенски језик па тако и српски
језик као целина се поделио – раслојио – на наречја, а ова на дијалекте и
говоре као ситније делове, тако се и српски књижевни језик, почев од
половине 19. века, процесом стандардизације (дефинисањем и утврђивањем
норме), као језичка целина остварује у више видова. По законима који вреде
за сваки природни језик, и српски књижевни језик се раслојио, настанком
језичких слојева, који егзистирају једновремено са целином, у њеним
оквирима.

3. Почетак словенске писмености

„Писменост на нашем језику није почела на нашем језику. Та појава

није случајна нити представља изузетак у европском или светском
културном кругу. Када је реч о средњем веку не треба заборавити на то да
је тада у стварима писмености главну реч водила црква, а она се служила
сасвим ограниченим бројем сакралних језика. У доба када су се Словени
спустили на Балкан Европа је – уколико је била писмена – била подељена
на две сфере, ону са латинском и ону са грчком писменошћу.“ 1

1
П. Ивић, Наш народ и његов језик, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр: 107.

2
 „Између Словена и њихових писмених суседа стајале су баријере
језика, друштвеног уређења, религије и целокупне физиономије културе.
Није било ни словенских држава ни словенске хришћанске цркве ни узорака
писмености на словенском језику. Међутим девети век је изменио све ове
околности.“2
Почетак словенске писмености везује се за 863. годину и словенску
мисију браће Ћирила и Методија. Мисија ове браће почела је тако што је
Византијски цар Михаило, на захтев моравског кнеза Растислава упутио
позив да му пошаље учене људе који ће међу Словенима ширити
хришћанство и писменост, у ту мисију одредио је Константина Филозофа
(Ћирила) и његовог брата Методија. Да би могли извршити овај задатак,
двојица мисионара морали су превести основне црквене књиге на
словенски. Ту им је послужило њихово одлично познавање македонског
дијалекта околине Солуна. Своје преводе они су записали азбуком коју су
сами саставили, а коју ми данас зовемо глагољица. Тако је настао први
књижевни језик Словена – старословенски језик.

4. Старословенски језик

„Будући да је, према историјским подацима, тај мисионарски рад

најпре (од 863) вршен на подручју Моравске, а затим словенске Паноније,
постојало је некада мишљење да старословенски језик представља једно
панонско-словенско наречје. Међутим, касније славистика несумњиво
доказује да је основу том језику дало јужно наречје и то највероватније
један јужномакедноски говори из околине Солуна, одакле Ћирило и
Методије потичу. Граматику и речник старословенског језика славистика
црпе из неколико црквених списа писаних што глагољицом, што ћирилицом
од X до XI века и то не у оригиналним верзијама него у преписима из
каснијих векова.“3
„Старословенске споменике карактерише континуирано писање,
што значи да се речи нису одвајале белинама као данас, нити су реченице
започињане великим словом и завршавале се тачком. Сва слова су била исте
величине. Наслови књига или појединих текстова исписивани су увећаним
словима, а почетна слова текстова, иницијали, протезали су се изнад и испод
реда и били украшавани минијатурама у боји.“4

2
П. Ивић, Наш народ и његов језик, Српска књижевна задруга, Београд, 1986, стр: 108.
3
Ј. Маринковић, Српски језик 1, Учитељски факултет у Врању, Врање, стр. 52.
4
Ј. Маринковић, исто, стр. 52.

3
 4.1. Прва словенска писма

Глагољица - по угледу на грчко писмо, настала је глагољица као

прво словенско писмо. Реч глагољица настала је од речи глаголати што
значи говорити.
Глагољица се употребљавала у најстаријим и можда најлепшим по
чистоти језика старословенским споменицима, како оним за које је
несумњиво да су се употребљавали у Моравској и Чешкој, тако и у оним за
које је вероватно да су у својим преписима дошли из Македоније или
околних словенских земаља. Споменици писани глагољицом (на
старословенском) су: Киевски листићи, Загорско јеванђеље, Асеманово
јеванђеље, а писани ћирилицом: Савина књига, Супрасаљски зборник,
Хиландарски одломци, Зографски одломци итд.
Ћирилица - друго словенско писмо. Она је настало крајем 9. и
почетком 10. века по угледу на грчко писмо. Њен творац није познат, али се
претпоставља да је настала у Македонији, од стране једног од студената
Ћирила и Методија - Климента Охридског. Ћирилица је изведена
из грчког унцијала5, проширена словима из старијег глагољичког алфабета.
Та додатна слова су додата за старословенске гласове који нису присутни у
Грчком. Писмо је названо у част два византијска брата, Ћирила и Методија,
који су раније креирали глагољичко писмо. Најстарији текст у коме се
говори о настајању ћирилице је расправа Црнорисца Храбра О писменима.
У науци постоје мишљења да је реформа српске ћирилице и њено
прилагођавање гласовном систему средине у којој се употребљавала у XIII
веку рађено под руководством Саве Немањића.
Главна правописна одлика, наслеђена из старословенског језика,
принцип континуираног писања, задржан је све до XIV века, када се у
рукописима из Босне речи почињу писати одвојено.
Старословенски језик је вршио функцију књижевног језика код
Срба од примања писмености, од IX века па до стварања српскословенског
језика, вероватно у XI веку.

5
Унцијала је била стил латинског писма претежно мајускулне форме. Коришћена је од 3. до 12. века.

4
 5. Српскословенски језик

Иако је старословенски језик био канонизован језик култа који се

није смео мењати због литургијске функције, ипак су временом у њега
почеле продирати особине локалних словенских језика. Међутим, тек
стабилизовањем пре свега фонетских, али и морфолошких и лексичких црта
народног језика у старословенском проузроковало је стварање редакција
старословенског језика: српске, руске, бугарске, македонске, румунске,
хрватске и чешке. Све редакције старословенског језика једним именом
називају се црквенословенски језик.
Инструмент православне цркве и српске средњовековне државе био
је српска редакција старословенског језика или српскословенски језик.
Српскословенски језик је веома дуго обављао функцију књижевног језика,
не мењајући се у суштини: од настанка у XI или XII веку па све до
тридесетих година XVIII века.
Књижевна делатност је развијена у манастирима: преписиване су и
са грчког превођене црквене књиге, писани прозни и поетски књижевни
текстови – житија и родослови црквених великодостојника и владара,
летописи и друго.
У том периоду су настајала многа црквена књижевна дела:
Мирослављево јеванђеље у XII веку. То је наш најрепрезентативнији
средњовековни писани споменик и једно од најзначајнијих дела српске
културе, затим Вуканово јеванђеље, као и неколико дела правно и
приватног садржаја: Законик цара Стефана Душана, Закон о рудницима
деспота Стефана Лазаревића, потом разни уговори, повеље итд.
Крајем XIV и у XV веку у време деспота Стефана Лазаревића, у
манастиру Ресави (данашња Манасија) развила се велика преписивачка
активност, где су се преписивале књиге.
Најзначајнији жар српске средњовековне књижевности, житија
писана су на правилном српскословенском језику. Најстарије сачувано
српско житије је Живот Светог Симеона од Светог Саве. Српском
редакцијом старословенског језика написано је и једно од најлепших дела
српске средњовековне књижевности Слобо љубве деспота Стефана
Лазаревића (1377-1427).
„Гласовни систем старословенског језика је, у српској редакцији
упрошћен, у складу са променама које су се десиле у српском народном
језику:

5
  Нестали су назали, носни вокали, тако што су деназализацијом
изједначени са основним вокалима: ѧ=е, ѫ=у, Ѩ = је, Ѭ = ју
(нпр. Пѧть – пет, пѫть – пут, Ѩзыкь – језик);
 Вокално л замењено је самогласником у (нпр. влк – вук)
 Место двају полугласника тврдог ъ и меког ь остао је један ь,
добијен њиховим изједначавањем: сънъ  сьнь. У
такозваним, слабим положајима у речи овај полугласник се
губио (нпр. дьнь  дьн);
 Свако старословенско р и л са полугласником (ь), које се
нашло између консонаната, добило је вокалску функцију, нпр.
чрьн  црн;
 Вокал ы (јери) изједначио се са вокалом и. Овај процес вршио
се прво иза веларних консонаната к, г, х, али се убрзо
проширио и на остале гласовне консонанте (нпр. быти 
бири);
 Место старословенског консонанта ѕ (дз) јавља се консонант з
(звезда).“6

Све до XVIII века на нашој културној сцени биће српскословенски

језик обављајући функцију српског књижевног језика, односно језика
српске књижевности.

6. Рускословенски језик

Руска редакција старословенског језика или рускословенски језик на

српску лингвистичку сцену ступа почетком XVIII века. Руска редакција
језика, често звана рускословенским језиком, била је настала отприлике у
исто време када и српска и на сличан начин, прилагођавањем ћирило-
методског књижевног језика особинама руског изговора.
Након велике сеобе Срба преко Саве и Дунава коју је предводио
Арсеније III Чарнојевић, руски учитељи, који су на позив представника
српске православне цркве долазили међу Србе и у Сремским Карловцима
предавали у српским школама, уносили су у дотадашњи наш књижевни
језик елементе руског језика. Отада се српскословенски језик русифицира,

6
Ј. Маринковић. Српски језик 1, Учитељски факултет Врање, Врање, 2012, стр: 56.

6
па су дела црквене и световне књижевности била писана рускословенским
језиком. Тај је језик био народу још неразумљивији него претходни. Убрзо
после одласка руских учитеља рускословенски је почео да се посрбљава –
да се у њега уносе елементи српских народног језика.
Крајем XVIII века, посрбљавањем рускословенског, ствара се нови
српски књижевни језик – славеносрпски.

7. Славеносрпски језик

У другој половини 18 века, када је међу Србима од стране цркве

наметан рускословенски језик „у складу са захтевима новог времена, затим
са појачаним штампањем књига, а нарочито са епохом просвећености која
се приближавала, шира неразумљивост рускословенског (а и руског)
посебно у текстовима које је требало писати са световном тематиком,
условила је стварање новог типа књижевног језика код Срба, познатог у
нашој науци под именом славеносрпски“. 7 Овај језик настао је мешањем
рускословенског са елементима српске народног језика.
Славеносрпски језик је настао из настојања српских књижевника да
пишу језиком који ће бити разумљив читаоцима. Практично, то је било
посрбљивањем црквенословенског језика. Србрзирање се састојало у
прилагођавању и превођењу рускословенских и руских језичких елемената,
пре свега лексике. Звог специфичне генезе, славеносрпски језик се данас у
лингвистичкој литератури назива хибридним или мешовитим језиком.
„Једна од општих карактеристика његових је – испреплетеност,
интегрисаност црта различитих језика (рускословенског/руског и српског
народног) у једној речи или облику, што се одражава на лексичко-гонетско-
морфолошком плану (совет, составити, согласује се)“ 8
Први писац који је писао на славеносрпском језику био је Захарија
Орфелин, дефинишући потребу да се језик књиге прилагоди читаоцу, да
буде разумљив, и да се рускословенски текстови почну „по српски
управљати“. Он је на тај начин практично показао начин на који је настајао
нови тип српског књижевног језика славеносрпски. Он је то посебно
нагласио у свом делу из 1768. године под називом Славјаносерпски магазин.
Офелин се брине да текстови из овог часописа буду схвачени од што ширег
круга читалаца, да буду разумљиви, и то не само онима који су школовани,
него и онима који нису имали нормалне услове за учење.

7
А. Младеновић, Славеносрпски језик, Књижевна заједница Новог Сада „Дечје новине“, Нови Сад, 1989,
стр: 55-58.
8
А. Младеновић, исто, стр: 75-94.

7
 8. Развој модерног српског књижевног језика:
Вукова реформа књижевног језика, азбуке и
правописа

Рад Вука Стефановића Караџића (1787-1864) у сарадњи са Јернејем

Копитарем, био је условљен филолошким разлозима. Њихова
револуционарна реформа коначно је, средином XIX века истиснула
славеносрпски језик из српске културе.
Прво Вуково полазиште било је да језичку реформу започне из
средишта и да за основицу узме матерњи језик , односно говор оних Срба
који живе по селима, далеко од градова. Тим језиком је и сам Вук писао.
Друго полазиште гласило је: Пиши као што говориш, а читај као
што је написано.
Вук је 1814. године објавио две књижице: Малу простонародну
славено-сербску пјеснарицу, прву штампану збирку народних песама, и
Писменицу сербскога језика која је штампана Мркаљевом ћирилицом. У
овом делу он први оноси идеју да у српску ћирилицу ваља увести три нова
слова љ, њ, ђ.
1818. године издаје Српски ријечник које је његово најзначајније и
највеће дело, јер су у њему реализована правописна и граматичка начела за
која се залагао. „Тај речник је и прва књига штампана новом, Вуковом
ћирилицом. Вук је тиме Мркаљеву реформу довео до краја: увео је знакове
љ, њ, ћ, ђ, џ; слово ј преузео је из латинице. Тако је створио једну од
најсавршенијих азбука на свету, у којој сваком гласу одговара по једно
слово.“9
Година 1847. сматра се прекретницом у прихватању Вукових идеја.
Тада су објављене четири књиге и то:
1. Вуков превод Новог завјета;
2. Ђуро Даничић објављује Рат за српски језик и правопис;
3. Бранко Радичевић објављује Песме;
4. П.П. Његош штампа свој Горски вјенац;

Вукова ћирилица и правопис озваничени су у Србији 1868. године –

четири године после његове смрти.

9
Д. Кликовац, Српски језик и језичка култура, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр: 49.

8
 9. Даљи развој српског књижевног језика

У другој половини XIX и почетком XX века српски књижевни језик

се убрзано развија. На самом почетку XX века уобличава се тзв. београдски
стил - нов, урбани облик књижевног језика, са знатно проширеним
изражајним могућностима.
Готово упоредо са Вуковом делатношћу одиграва се и реформа
књижевног језика и у Хрватској. За основицу хрватског језика узимају
штокавски дијалекат (и)јекавског изговора. Крајем XIX и почетком XX
Хрвати свој књижевни језик саображавају Вуковом и усвајају вуковски
правопис.
Вуков рад на реформи књижевног језика у Србији инспирисао је
Људевита Гаја и његове илирце да реформишу хрватски књижевни језик:
уместо кајкавског наречја за основицу хрватског књижевног језика узимају
штокавско наречје ијекавског изговора. То је по њима био пут за уједињење
Хрватске, Далмације и Славоније и свих јужних Словена али и за стварање
заједничког језика Срба и Хрвата.
Године 1850. одржан је Бечки књижевни договор коме су
присуствовали: са српске стране Вук Караџић и Ђура Даничић; са хрватске
стране Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко
Пацел и Стјепан Пејаковић; од Словенаца присуствовао је Фрањо
Миклошић. Тада је постигнут договор да у основи заједничког књижевног
језика Срба и Хрвата буде штокавско наречје ијекавског изговора. Вуку
Караџићу је пало у задатак да уреди главна правила.
„Зближавању књижевних језика Срба и Хрвата допринео је и Бечки
књижевни договор, потписан 1850. године. Када је 1918. године створена
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, ствара се и заједнички језик Срба и
Хрвата. Он је имао више назива: српскохрватски (у Србији), хрватски или
српски и хрватскосрпски (ти су се називи користили у Хрватској). Тај језик
никада није био јединствен, него је имао две варијанте – источну и западну.
Источна варијанта имала је два изговора – екавски и (и)јекавски, два писма
– ћирилицу и латиницу, и била је отворенија за утицаје из страних језика;
западна варијанта имала је један изговор – (и)јекавски, једно писмо –
латиницу и била је склoна да стране речи замени кованицама.“10
„Иницијатива за широку дискусију о језику и правопису протекла је
1953. године од Летописа Матице српске. Одговори које су на анкету
летописа дали дали људи из разних струка показала је да има услова за
увођење заједничког правописа. Овакво је гледање затим и уобличено

10
Д. Кликовац, Српски језик и језичка култура, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр: 52.

9
закључцима Новосадског договра 1954. године који је прокламовао
равноправност оба писма и оба изговора, захтевајући да и Срби и Хрвати
уче у школама оба писма.“11
„Најозбиљнији покушај да се развитак заједничког књижевног
језика усклади на обе стране учињен је Новосадским договором 1954.
године, који су потписали најпознатији српски и хрватски писци и
лингвисти. Као резултат тог договора усклађен је правопис и покренута
израда речника српскохрватског одн. Хрватскосрпског књижевног језика,
који у радиле Матица српска и Матица хрватска. „12
Сасвим независно од ставова Новосадског договора, латиница је
почела све више да истискује ћирилицу у многим срединама и у многим
употребама, а послове које је Новосадски договор ставио на дужност
стручњацима обављани су споро. Међутим, Хрватска страна је убрзо
коначно одступила од заједничког књижевног језика. Матица српска је
довршила Речник српскохрватског књижевног језика, који има шест тома.
1991. године распада се и заједнички језик: српски и хрватски постају
засебни књижевни језици.“

10. Српски књижевни (стадардни) језик

Темеље савременог српског књижевног језика поставио је Вук

Стефановић Караџић тако што је за основу књижевног језика узео
штокавско наречје као најраспрострањеније. Основе данашњем српском
књижевном језику постављене су и утврђене управо у XIX веку. Књижевни
(стандардни) језик Срба заснован је на утврђеним фонетским,
морфолошким, творбеним и синтаксичким обрасцима који чине норму
књижевног језика.
Српски књижевни (стандардни) језик има два равноправна изговора:
екавски и ијекавски. Разлике између екавске и ијекавске верзије углавном
су сведене на различите замене старога вокала јат. Избор између два
изговора слободан је, уз само једно ограничење: није допуштено њихово
мешање, ни у говору ни у писаном тексту, осим у уметничким делима (нпр.
књижевним, позоришним и филмским), где изговор може да послужи као
средство карактеризације појединих ликова.

11
П. Ивић, Српски народ и његов језик, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 207-208.
12
Д. Кликовац, исто, стр: 52

10
 Књижевним језиком говоре и пишу образовани људи, сви они који
се обраћају јавности (политичкој, научној или школској), пишу новинске,
стручне, научне и књижевне текстове, уџбенике.
„Српски књижевни језик опстаје на трагу Вукових идеја и данас у
XXI веку, богатећи притом свој лексички, фразеолошки и синтаксички
фонд.“13

13
Ј. Маринковић. Српски језик 1, Учитељски факултет Врање, Врање, 2012, стр: 74.

11
 11. Закључак

Вук Караџић каже:

„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и
почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ,
може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у
други, не пропада.“
Језик се сматра за једно од најважнијег, најунивиерзалнијег и
најчешће употребљаваног оруђа, које је на располагању целом људском
друштву, али и сваком поједницу понаособ. Језик је основно оруђе културе
сваког народа. У њему се одражава појмовни свет којим је овладало неко
друштво и уједно утиче на могућности даљег развоја културе олакшавајући
комуникацију у неким правцима и отежавајући је у другим релацијама,чиме
се развој у знатној мери усмерава. Књижевни језик је изузетно важан за
живот једне заједнице и лични развој сваког њеног припадника.
Српски књижевни језик је језик који је претрпео многе промене и
прешао дуг пут не би ли постао јединствен језик са правилима и
правописом. Од почетка настанка језика тежило се да се створи један језик
који ће бити разумљив сваком српском појединцу. И на крају се у томе и
успело.

12
 12. Литература

1. Маринковић Ј. (2006), Српски језик 1, Врање: Учитељски

факултет у Врању.
2. Младеновић A. (1989), Славеносрпски језик, Нови Сад:
Књижевна заједница Новог Сада.
3. Кликовац Д. (2010), Српски језик и језичка култура, Београд:
Завод за уџбенике.
4. Ивић П. (1986), Српски народ и његов језик, Београд: Српска
књижевна задруга
5. Ђорђевић, Ч, Лучић П. (2008), Књижевност и српски језик,
Нови Сад: СП Принт.
6. Величковић, С. (2007), Интерпретације из књижевности,
Школска штампа.
7. Ломпар, В. (2010), Српски језик за осми разред основне школе,
Београд: Клет.
8. Стевановић, М. (1969), Савремени српскохрватски језик,
Београд: Научна књига.
9. Стефановић, Д. Станисављевић, В. (1958), Преглед
југословенске књижевности II, Београд: Завод за уџбеника и
наставна средства.
10. Ивић, П. (1990), О језику некадашњем и садашњем, Београд –
Приштина.
11. Миловановић, А. (2004), Кратка историја српског књижевног
језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

13