СКРИПТА ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈЕЗИКА 2

Питања из Историје језика 2

1. Развој облика једнине именица мушког рода у историјском развоју српског језика
2. Развој облика множине именица мушког рода у историјском развоју српског језика
3.Развој облика једнине именица средњег рода у историјском развоју српског језика
4. Развој облика једнине именица женског рода некадашње а/ја-промене у историјском развоју
српског језика
5. Развој облика једнине именица женског рода некадашњe i-промене и r-промене у историјском
развоју српског језика
6. Генитив множине код именица у историјском развоју српског језика
7. Датив, инструментал и локатив множине код именица у историјском развоју српског језика
8. Судбина двојине у српском језику
9. Личне заменице у историјском развоју српског језика
10. Именичке заменице у историјском развоју српског језика
11. Придевске заменице у историјском развоју српског језика
12. Додавање партикула заменицама у историјском развоју српског језика
13. Придеви (позитив, промена) у историјском развоју српског језика
14. Придеви (компарација) у историјском развоју српског језика
15. Бројеви у историјском развоју српског језика
16. Гласовне алтернације у деклинацији у историјском развоју српског језика
------------------------------------------------------------------------------------------------------------
17. Карактеристике наслеђеног глаголског система
18. Презент у историјском развоју српског језика
19. Аорист у историјском развоју српског језика
20. Имперфекат у историјском развоју српског језика
21. Перфекат и плусквамперфекат у историјском развоју српског језика
22. Футур I и футур II у историјском развоју српског језика
23. Императив и потенцијал у историјском развоју српског језика
24. Инфинитив и супин у историјском развоју српског језика
25. Судбина прасловенских партиципа у историјском развоју српског језика
26. Глаголски прилог садашњи и глаголски прилог прошли у историјском развоју српског језика
27. Глаголски придев радни у историјском развоју српског језика
28. Глаголски придев трпни у историјском развоју српског језика
29. Судбина атематских глагола у историјском развоју српског језика
30. Гласовне алтернације у конјугацији
31. Прилози у историјском развоју српског језика
32. Предлози у историјском развоју српског језика

Историја језика - морфологија

Историјска морфологија проучава развој облика речи. Код свих врста речи уочавају се две
особине:
Код једних речи се уочава особина да се додавањем различитих наставака остварују њихова
различита значења или њихови различити односи у реченици (различита падежна значења,
значења броја, лица рода, различитих облика придева у компарацији...);
Код других речи уочава се особина да се употребљавају у истом облику (променљиве и
непроменљиве речи).
Променљиве речи се деле на речи са деклинацијом и речи са конјугацијом. У речи са
деклинацијом спадају именице, заменице, придеви и бројеви, а заједничка им је промена по
падежима. Пета променљива врста речи су глаголи, али се они мењају по лицима, временима,
начинима, односно по конјугацији.
Код свих променљивих врста речи током развоја дошло је до смањења њихових парадигматских и
флексионих могућности и то нарочито после губљења двојине, као трећег граматичког броја (у
периоду од 13. до 15. века).
Ко пођемо од стсл. Језика, као последњу записану фазу једног прасловенског дијалекта (језик
Словена из околине Солуна), видећемо да њега одликује рло сложен деклинациони и конјугациони
систем, односно карактерише га много деклинационих врста и натавака. Српски језик је, приликом
свог настанка, упростио овако компликовано стање, а један од најкрупнијих губитака је губљење
двојине.
Као посебна семантичка и морфолошка категорија, двојина је наслеђена из прасловенског језика, а
у српском језику се, на значењском плану, изгубила у приоду између 13. и 15. века. Има остатака
двојине у деклинацији, док се у конјугацији скоро потпуно изгубила.
Код морфолошких категорија разликујемо 3 морфолошка обличка обележја и то најчешће:
НАСТАВАК: Падежни: ГРАДЪ (н), ГРАДА (г); Наставак за облик: МОЛИ – ТИ;
Алтернација фонема у основи: БЬРАТИ - БЕРЕШ, БОГЪ - БОЖЕ;
Суплетивизам – када се од двају основа граде два облика (човек - људи).

ДЕКЛИНАЦИЈА
1-8 ИМЕНИЦЕ:
Из прасловенског језика наследили смо врло сложену промену именица. Именице сва три
рода мењале су се по 5 промена, у 3 броја и 7 падежа. То значи да је било 15 деклинационих
типова. Они су у савременом језику сведени на 4 деклинациона типа. По Стевановићевој подели 1.
деклинациони тип чине именице мушког и средњег рода, које се у номинативу једнине завршавају
на консонант или на вокале –о или –е (човек, село поље). По 2. деклинационом типу мењају се
именице средњег рода које се у номинативу једнине завршавају на вокал, али се основа у косим
падежима проширује. Трећи деклинациони тип чине именице женског рода које се у номинативу
једнине завршавају на –а и мањи број именица мушког рода, које се у ном. јд. Завршавају на –а
(мама, владика). Четврти деклинациони тип чине именице женског рода које се у ном. јд.
завршавају на сугласник (кост).
Ивић је као критеријум за поделу деклинационих типова узео наставак у генитиву једнине:
Први деклинациони тип чине именице са наставком –а у генитиву једнине (брата, села);
Други деклинациони тип чине именице са наставком –е у генитиву једнине (жене, куће);
Трећи деклинациони тип чине именице са наставком –и у генитиву једнине (кости, ствари).
Да бисмо открили како је дошло до свођења некадашњих 15 деклинационих типова на 4, полазимо
од старословенског језика.

1. ИМЕНИЦЕ МУШКОГ РОДА

Оне су се мењале по 5 промена:
- о - основе
Код њих се у прасловенском ном. јд. завршавао на – о, где је ово – о било основински вокал, а –с
падежни наставак (gordos > градЪ);
- јо – основе
Код њих се ном. јд. завршавао на –јо (konjo > ко͡нЬ);
Именице јо промене се разликују од именица о промене по меком сугласнику који претходи
самогласнику. Код именица - о основе је био тврд, а код – јо мек сугласник.
Именице - ͝и – основе
Код њих се ном. јд. у прасловенском завршавају на – is (gostis > гостЬ);
Ове именице се од именица – јо основе разликују по тврдом сугласнику испред танког јера (гостЬ,
зѦтЬ);
- ͝у- основе
У прасловенском су у ном. јд. имале – us (sunus > сынЪ)
Именице консонантске основе, које су се у ном. јд. у прасловенском завршавале на ы или неким од
суфикса –men, -en, -n (Корен, степен, камы, рамен).

Једнина

- О- - јо- - И- -У- консонант

н. ГРАДЪ МѪЖЬ ПѪТЬ СЫНЪ КАМЫ
г. ГРАДА МѪЖА ПѪТИ СЫНОУ КАМЕНЕ
д. ГРАДОУ МѪЖОУ ПѪТИ СЫНОВИ КАМЕНИ
а. ГРАДЪ МѪЖЬ ПѪТЬ СЫНЪ КАМЕНЬ
в. ГРАДЕ МѪЖОУ ПѪТИ СЫНОУ КАМЫ
и. ГРАДОМ МѪЖЕМЬ ПѪТЬМЬ СЫНОМ
л. ГРАДѢ МѪЖИ ПѪТИ СЫНОУ

Множина
- О- - јо- - И- -У- консонант
ГРАДИ МѪЖИ ПѪТИͰЕ СЫНОВЕ КАМЕНЕ
ГРАДЪ МѪЖЬ ПѪТИИ СЫНОВЪ КАМЕНЪ
ГРАДОМЪ МѪЖЕМЬ ПѪТЬМЪ СЫНЪМЪ КАМЕНЬМЪ
ГРАДЫ МѪЖѦ ПѪТИ СЫНЫ КАМЕНИ
ГРАДИ МѪЖИ ПѪТИͰЕ СЫНОВЕ КАМЕНЕ
ГРАДЫ МѪЖЬ ПѪТЬМИ СЫНЪМИ КАМЕНЬМИ
ГРАДѢХЪ МѪЖЬ ПѪТЬХЪ СЫНЪХЪ КАМЕНЬХЪ

Двојина

О- Јо - И- У- консонант
н. а. в. ГРАДА МѪЖА ПѪТИ СЫНЫ КАМЕНИ
г. л. ГРАДОУ МѪЖОУ ПѪТИͰО СЫНОВОУ КАМЕНОУ
д. и. ГРАДОМА МѪЖЕМА ПѪТЬМА СЫНЪМА КАМЕНЬМА

Као што се види из овог прегледа, неки падежни облици у савременом језику се нису сачували.
Такав је случај са генитивом једнине типа: ПѪТЬ, ПѪТИ : пут, пута, или у дативу множине
ПѪТЬМЪ : путевима.
То значи да су именице једне пришле именицама друге врсте, а то се десило још пре такве???????
Што се тиче ном. јд. примећујемо да су именице мање развијених врста пришле именицама које су
биле бројније или чешће у употреби, а то су именице – о – и – јо – основе. Некадашњих 5
деклинационих типова промене, у току развоја, свео се на један тип – о – и – јо – основе, а то је
данашња 1. именичка врста. До овога је дошло из два фонетска разлога:
Оба губљења финалног слабог полугласника (рад, муж);
У процесу деназализације, односно Ѫ>у, Ѧ>е, Ы>и (муж, син, зет).
Губљењем слабог финалног полугласника изједначиће се номинатив и акузатив једнине, па ће се у
оба падежа појавити нулти наставак: муж, град.

ГЕНИТИВ ЈЕДНИНЕ
У г. јд. било је 4 наставка:
– а: града, мужа
– и: гости, пути
– у: сину
– е: камене
Сви ови наставци свешће се на данашњи наставак – а. Генитиви типа камена, сина, госта,
појављују се од 14. века, али су у средњем веку били присутни и гостИ, каменЕ, а генитива типа
сину нема у нашим писаним споменицима. Једини остатак старог генитива очуван је данас у
именици ДАН и то само у народним говорима у називима верских празника (до Петрова днЕ).

ДАТИВ ЈЕДНИНЕ
Имао је 3 наставка:
– у : граду, мужу
– и : пути, гости, камени
– ови : синови
И датив је поделио судбину генитива. То значи да је од најстаријих времена наставак – у из – о – и
– јо – промене победио и преовладао у свим осталим променама, тако да данас имамо госту,
камену, сину. Облик датива синови није записан у споменицима.

АКУЗАТИВ ЈЕДНИНЕ
Именице које означавају жива бића првобитно су имале једнак номинатив са акузативом и такво
стање среће се по нашим споменицима до 16. века. Међутим, у првим писаним споменицима
поред облика акузатива једнине муж имамо и облик мужА који је једнак генитиву. Такви су и
облици коња, Марка, дијака, господина... Импулс за једначење скузатива са генитивом, код
именица које означавају жива бића, дошао је из заједничке промене, јер личне заменице типа ЈА,
ТИ, КЪТО имају генитив једнак са акузативом (мене, тебе, кога).
Хипотезу да су ове заменице прве повукле једначење А. јд. са Г. јдизнео је француски слависта
Антоан Меје, а ову тезу прихватио је Белић уз објашњење да је њоме тачно објашњено:
Зашто се поменута једнакост јавља код имена која означавају жива бића (заменица КЪТО се
односи само на жива бића);
Зашто је то само код именица мушког рода- кога је само облик мушког рода;
Зашто се врши само у једнини – заменица КЪТО нема облик множине.
Једначење генитива и акузатива није обухватило именице мушког рода типа ВОЈВОДА, СЛУГА,
хипокористична имена типа Јова, Миша, Пера, јер се понашају као именице женског рода – а –
основе.

ВОКАТИВ ЈЕДНИНЕ
Постојала су три наставка:
– Е: граде
– У: мужу, сину
– И: гости, ками, пути
У савременом језику сачували су се само наставци Е и У из – о – и – ја – промене типа: града,
соколе, мужу, коњу. Вокатив СИНУ чива се по споменицима до краја 17. века, али се од првих
писаних споменика употребљава и облик СИНЕ. Вокативи типа гости, пути не срећу се у
споменицима, а њихово губљење последица је једнакости са именицама женског рода типа кост,
радост. Једино се данас у црквеном језику може чути облик господи, а то је рускословенска
језичка особина. Обичнији је облик господе.

ИНСТРУМЕНТАЛ ЈЕДНИНЕ
Постојала су 4 наствка која су се у српском језику свела на 3 због једначења меког и тврдог
полугласника.:
– ом: градом
– ем: мужем
– Ь: гостЬмЬ, каменЬмЬ, синЬмЬ
У књижевном језику, као и већини народних говора, очувао се стари однос тврде (- ом) и меке (-
ем) варијанте у инструменталу (са братом : са мужем). У поједниним народним говорима
употребљавао се само наставак меке –ем (к-р) промене (човекем) а у неким тврде –ом (ш-в)
промене (коњом). Именице –и промене имале су и инструментални наставак -ЬмЬ (гостЬмЬ).
Врло рано се код ових именица у споменицима среће наставак –ем (гостем, путем, господем).
Касније ће овај наставак –ем прећи у –ом аналогијом према тврдој промени ( - о - основа), на
пример гостом : братом. Тако ће исто бити и са именицама на сугласник типа каменом. Наставак –
ем данас се ћува само у прилогу путем. Белић сматра да је овај наставак –ем очуван у овом
прилогу аналогијом према мужем. Изједначили су се у инструменталу према локативу.
Од именице ДЬНЬ инструментал је био ДЬНЬМ. Од почетка 15. века појављује се инструментал
ДНЕМЬ који је добијен према облику генитива и локатива ДНЕ, а можда и према инструменталу
МУЖЕМ. Касније је добијен данашњи инструментал ДАНОМ по угледу на – о – основу типа
градом. Стари наставак у инструменталу – ЬМЬ код именица –у – основе, типа синЬмЬ није се
сачувао. Од првих сачуваних споменика, инструментал је СИНОМ.

ЛОКАТИВ ЈЕДНИНЕ
Било је 4 наставка:
– Ѣ: градѢ
– и: мужи, гости
– у: сину
– е: камене
У средњем веку долази до уопштавања наставка –У из –у- промене због фреквентне употребе
именице СЫНЫ. Ова именица је наметнула свој наставак свим именицама (о мужу, о госту). Ипак,
победа наставка –у није наступила одједном, јер су се остала 3 наставка сретала по споменицима
до краја 15. века када коначно побеђује овај наставак.
Када је у питању промена именица мушког рода, као посебан случај треба поменнути деклинацију
двосложних хипокористичних имена типа: Јово – Јова, Перо – Пера, Љубо- Љуба... Она имају 3
типа деклинације:
Јужни и југоисточни јекавски говори (говори Црне Горе, Санџака, источне Херцеговине) имају
следећу промену:
н. Јово
г. Јова
д. Јову
Ови хипокористици имају присвојне придеве на –ов: Јовов, Перов. Отуда и презимена Јововић,
Перовић.
Други тип деклинације обухвата већи део Србије и има промену типа:
н. Јова
г. Јове
д. Јови
Присвојни придеви су Јовин, Перин, а презимена Јовић, Перић.
Трећи деклинациони тип обухвата штокавске говоре, централну и западну Херцеговину, Босну,
Хрватску и има компромисно решење:
н. Јово
г. Јове
д. Јови
Присвојни придеви су Јовин, Перин, а презимена Јовић, Перић.

2. НОМИНАТИВ МНОЖНЕ
Била су 4 наставка у номинативу множине:
–и: гради, мѪжи
-ЬͰЕ: гостЬје
–ове: синове
–е: камене
Код номинатива множине треба поменути два процеса која су се извршила пре појаве наших
писаних споменика, а утицала су на формирање наставака:
Први процес одиграо се пре појаве писаних споменика. Именица типа ГРАД на основу своје
једнакости у ном. мн. Са именицом типа МУЖ, изједначиће се у акузативу множине и добиће се
ГРАДЕ према муже. (Гради : мужи, граде : муже)
Именице типа СЫНЪ имале су у ном. мн. Облик СЫНОВЕ, али су у акузативу множине имале
обликСИНИ које је рано проширено инфиксом – ов – из номинатива, па се у акузативу јавља
СИНОВИ. Ово СИНОВИ уселиће се и у номинатив множине.
Тако је добијен номинатив множине са наставком – ови најпре код СИНОВИ, а затим се овај
наставак шири и на остале основе, па се добијају облици ГРАДОВИ, МУЖЕВИ. Већ 1331. године
заабележен је облик ПОПОВИ у ном. мн. Исто тако се још пре појаве писаних споменика
акузативско ГОСТИ ++++++++ којем је касније могао да се придода инфикс – ов – или – ев –
(номинатив мн. ГОСТЬЈЕ, ПУТЬЈЕ; акузатив мн. ГОСТИ, ПУТИ).
Номинатив ПУТИ касније добија проширење – ев – па је добијено ПУТЕВИ. Из свега овога се
види да се наставак – и – врло рано почео ширити на све именице али су извесно време, пре победе
овог наставка, напоредо у употреби били сви стари наставци у номинативу (СИНОВЕ, СИНИ,
СИНОВИ). Такво стање потврђују наши споменици, где се срећу примери типа КАМЕНЕ,
ВЛАСТЕЛЕ, СИНОВЕ, ГОСТЬЈЕ, ПУТЬЈЕ. Тек од 17. века дефинитивно побеђује наставак – и –
односно – ови- , - еви - који се јавља у већини српских говора. Наставак – је – у ном. мн. У
средњем веку био је доста раширен код именица –о / - јо основа, а то је првенствено утицала
фреквентна именица ЛͰОДИͰЕ > ЛͰОДЬͰЕ > љуђе > љуђи
(девокализација и у Ь) (аналогијом према ГРАДИ)
Наставак ͰЕ био је раширен код именица које су се завршавале на меки сугласник или на –ар, -
те͡л. Именице типа МУЖͰЕ, ЦАРͰЕ, КМЕТͰЕ, ВЛАСТЕЛИͰЕ, РОДИТЕ͡ЛͰЕ. Међутим, и код
ових именица рано ће победити наставак – и – па ће се добити номинативи: ЦАРИ, ЦЕСАРИ,
КМЕТИК`И, БО͡ЛАРЕ, ДУБРОВЧАНЕ, СЕ͡ЛАНЕ. Од 14. века код ових именица почиње да се
уопштава наставак – и који ће победити. (ДУБРОВЧАНИ).
Именице које су се завршавале на – ИН, у једнини (гражданин) у множини су имале наставак – Е
(граждане). Тако је створен суплетивни однос једнинских и множинских облика. Суплетивизам ће
се развити и код неких других именица: господин : господа, брат : браћа, човек : ЛͰОДЬͰЕ.
Стари наставци множине очували су се до данас у ТЛ говорима.У тим говорима сасвим су обични
и чести примери ном. мн. Са наставцима – ове, - ͰЕ, - е: сватове, синове, госје, Књажевчање,
другаре, рибаре, пандуре. Наставак –Е сачувао се и изван ТЛ говора као окамањени наставак:
Лебане, Беране, Жабаре, Власотинце, Печењевце, али се у топонимији очувао и наставак – И
(Жабари).
ВОКАТИВ МНОЖИНЕ
Све што важи за номинатив множине, важи и за вокатив.
 АКУЗАТИВ МНОЖИНЕ
Данас је у акузативу множине наставак –Е. Наш језик је наследио два наставка а. мн.
– И : гради, сини, камени
– Е : коње
Ти исти наставци – И и – Е постојали су и у номинативу множине. Због ове идентичности у
наставцима номинатива и акузатива множине, врло рано је почео процес у којем се као једини
наставак у ном. мн. Уопштава – И, а за акузатив - Е. Процес је почео врло рано, с краја 13. века,
али је у неким западним штокавском говорима у акузативу мн. Био присутан и наставак – И. Код
именица код којих се ном. мн. проширује инфиксом –ОВ наилазимо и на дублете (ГЛАСЕ /
ГЛАСОВЕ).
Данас се наставак –И у акузативу множине среће у ПТ зони, али је то балканистичка језичка
појава.
На КР терену, присутна је појава да се аналогно према номинативу множине и у акузативу
множине јавља палатализовани сугласник (јунаце).

3. ИМЕНИЦЕ СРЕДЊЕГ РОДА

Мењале су се по 5 промена:
– О – основа (тврда промена) – У стсл. Језику по њој су се мењале именице које су у номинативу
једнине имале наставак – о, а у генитиву јд. – а. Испред њега је долазио тврди сугласник на крају
основе (ГНѢЗДО, -а, -у; ВИНО, РЕБРО, СТАДО, СЕЛО...). Тако је и у данашњем језику.
– ЈО – основа (мека промена) – ове именице су у стсл. језику у ном. јд. имале наставака – Е, а у
генитиву јд. – А, испред кога је долазио сугласник Ј, неки јотовани сугласник, или сугласници Ц
и З добијени 3. палатализацијом. Такве су именице типа: ПОЉЕ, -а, -у; СРЬДЬЦЕ, -а, - у;
БЕЗОУМИͰЕ, - Ͱа, - Ͱо.
– Н – основа – По њој су се мењале именице које су у ном. јд. имале наставак –А, а у зависним
падежима основа им се завршавала на – ЕН – (Ѧ) (н. јд. ИМѦ; г. јд. ИМЕНЕ). У данашњем језику
основа се проширује инфиксом – Н -.
– Т – основа – По њој су се мењале именице које су у ном. јд. имале назал Ѧ, а у осталим падежима
основа се завршавала на – АТ – (отрочѦ, отрочѦте). У данашњем књижевном језику то су именице
које имају проширење основе инфиксом – Т – (дете, детета, детету).
– С – То су именице које су у ном. јд. имале наставак – О, али им се у осталим падежима основа
завршава на – ЕС – (небо, небесе).
Промена ових именица у стсл. Језику била је:
ЈЕДНИНА:

О- ЈО - Н- Т- С-
н. СЕЛО ПОЛЕ ИМѦ АГНѦ НЕБО
г. СЕЛА ПОЛА ИМЕНЕ АГНѦТЕ НЕБЕСЕ
д. СЕЛОУ ПОЛОУ ИМЕНИ АГНѦТИ НЕБЕСИ
а. СЕЛО ПОЛЕ ИМѦ АГНѦ НЕБО
в. СЕЛО ПОЛЕ ИМѦ АГНѦ НЕБО
и. СЕЛОМЬ ПОЛЕМЬ ИМЕНЬМЬ АГНѦТЬМЬ НЕБЕСЬМЬ
л. СЕЛѢ ПОЛИ ИМЕНЕ АГНѦТЕ НЕБЕСЕ
ДВОЈИНА:

О- ЈО - Н- Т- С-
н=а=в СЕЛѢ ПОЛИ ИМЕНИ АГНѦТИ НЕБЕСИ
г=л СЕЛОУ ПОЛОУ ИМЕНОУ АГНѦТОТ НЕБЕСОУ
д=и СЕЛОМА ПОЛЕМА ИМЕНЬМА АГНѦТЬМА НЕБЕСЬМА

МНОЖИНА:

О- ЈО - Н- Т- С-
СЕЛА ПОЛА ИМЕНА АГНѦТА НЕБЕСА
СЕЛЪ ПОЛЬ ИМЕНЪ АГНѦТЪ НЕБЕСЪ
СЕЛОМЪ ПОЛЕМЪ ИМЕНЬМЪ АГНѦТЬМЪ НЕБЕСЬМЪ
СЕЛА ПОЛА ИМЕНА АГНѦТА НЕБЕСА
СЕЛА ПОЛА ИМЕНА АГНѦТА НЕБЕСА
СЕЛЫ ПОЛИ ИМЕНЫ АГНѦТЫ НЕБЕСЫ
СЕЛѢХЪ ПОЛИХЪ ИМЕНЬХЪ АГНѦТЬХЪ НЕБЕСЬХЪ

Код именица средњег рода ће доћи до упрошћавања наслеђеног деклинационог система. И овде ће,
као и код именица мушког рода, – о – и – јо – основе послужити као база за свођење некадашњих
5 деклинационих типова на тип – о – и – јо – промене. Другим речима, консонантске основе ће
прићи продуктивнијим основама. Тако ће средњи род поделити судбину са мушким родом, па ће
се у локативу добити У СЕЛУ, У ГРАДУ, ПОЉУ: МУЖУ (СЕЛѢ : ГРАДѢ; ПОЛИ : МУЖИ у
стсл.). Номинати, акузатив и вокатив су увек једнаки и у једнини и у множини.
Ипак, у споменицима се све до краја 15. века срећу примери старе промене, на пример старог
генитива једнине (ИМЕНЕ уместо ИМЕНА), старог датива једнине (СЛОВЕСИ, ИМЕНИ), и
старог локатива једнине (НЕБЕСЕ). Међутим, овакви примери су најчешћи у црквеним
соменицима, док у споменицима писаним народним језиком већ од 14. века имамо записане
примере типа: ген. Јд. ПЛЕМЕНА, ДЕТЕТА, дат. Јд. СЛОВОУ, ДЕТЕТОУ, ПЛЕМЕНОУ, инс. Јд.
ЈАГЊЕТЕМЬ, ВРЕМЕНОМЬ, лок. Јд. ВРЕМЕНОУ...
Код именица – С – основе облици без С су доста стари. Тако већ у 13. веку имамо записане
примере генитива ТЕЛА уместо ТЕЛЕСЕ, СЛОВА, КОЛА. У 14. веку оваквих примера без
проширења – С – је све више. То значи да су према н. јд. типа НЕБО направљени и остали падежи
врло рано, још пре појаве писаних споменика. За разлику ос – С – промене, - Н – промена и – Т –
промена су у српском језику сачувале своју промену до данас (време, времена; теле, телема) а чак
ће се са овом променом на КР терену поистоветити и неке друге именице (зрно – зрнета – зрнету;
уво – увета). Да ли ће у инструменталу бити наставак – ОМ или – ЕМ зависи од претходног
сугласника.
Међутим, и овде се у појединим народним говорима уопштава наставак неке промене, нпр. на
косовско-ресавском терену, примери дететем, коленем, цветем, окетем... У другим народним
говорима, нпр. шумадијско-војвођанским, уопштава се наставак тврде промене, нпр. пољом,
лишћом, коњом...
Што се тиче локатива једнине именице средњег рода уопштиле су наставак У, аналогијом
према именицамамушког рода, нпр. ,,у селу“ као ,,у граду“.
 Што се тиче номинатива акузатива и вокатива множине именица средњег рода имале су
облике типа: СЕЛА, ИМЕНА, ТЕЛЕСА, НЕБЕСА. Тако ће остати и касније, у савременом језику с
тим што ће именице -С- основе изгубити у множини инфикс -ЕС- па ће се појавити облици
множине типа НЕБА, а не НЕБЕСА, исто тако ТЕЛА, ЧОУДА, КОЛА... Само неке од ових
именица сачуваће своје старе облике, али само у посебним значењима. То су именице типаа
НЕБЕСА у значењу ,,небеске висине“, ТЕЛЕСА ,,мртва тела“, ЧУДЕСА ,,натприродне појаве“, и
раније КОЛЕСА.
Према множини ЧОУДЕСА и КОЛЕСА у неким народним говорима среће се облик
једнине ЧУДЕСО, КОЛЕСО (записано у Подгорици и околини Пирота). То значи да однос ЧУДО:
ЧУДЕСА не одговара нашем језичком осећању, па се из тог односа излази стварањем двају нових
односа: ЧУДО: ЧУДА, ЧУДЕСО: ЧУДЕСА.
Код именица средњег рода постоји и суплетивни однос једнине и множине. Такви
суплетивни односи постоје код именица ДЕТЕ: ДЕЦА, ПРАСЕ: ПРАСАД. Од именица ОКО, УХО
множина је ОЧИ и УШИ, али се ове именице понашају као именице женског рода на консонант и
имају промену старе двојине.

4. ИМЕНИЦЕ ЖЕНСКОГ РОДА

Именице женског рода мењале су се по пет образаца промене:

1. -а- основа - по њој су се мењале именице женског рода и мањи број именица мушког рода које
су у номинативу једнине имале -А (ЖЕНА, ВЛАДИКА, ГЛАВА, ГОРА), а у генитиву једнине -Ы
испред кога је стајао тврди сугласник на крају основе.
2. -ја- основа - по њој су се мењале именице које су у номинативу једнине имале наставак -А, а у
генитиву једнине наставак -Ѧ, а на крају основе је стајао Ј или јотовани сугласник или сугласници
Ц и З добијени трећом палатализацијом (МРЕЖА, ДОУША, СТАЗА, ВЕЛМОЖА, ЮНОША).
Посебну групу у оквиру ове врсте чиниле су именице које су у номинативу једнине имале дуго -И
(БОГЫНИ, РАБЫНИ, КΝѦГЫНИ, ПОУСТИНИ).
3. -i- основа - по њој су се мењале именице које су у номинативу једнине имале меки полугласник,
а у генитиву једнине наставак -И (КОСТЬ, ЗАПОВЕДЬ, РАДОСТЬ, СТРАСТЬ).
4. -u- основа - то је самогласничко-сугласничка осова, јер се у номинативу једнине завршавала на -
Ы, а у осталим падежима основа се завршавала на -ЬВ- (БОУКЫ, СМОКЫ, ЦРЬКЫ), по овој
промени мењао се веома мали број именица,
5. -r- основа - сугласничка основа, јер се основа завршавала на -Р, а у номинативу једнине имале су
-И, и по таквој промени су се мењале само две именице МАТИ и ДЬШТИ.
Промена ових именица у старословенском језику је изгледала овако:

-а- основа:
н. ЖЕНА н.а.в. ЖЕНѢ н. ЖЕНЫ
г. ЖЕНЫ г.л. ЖЕНОУ г. ЖЕНЬ
д. ЖЕНѢ д.и. ЖЕНАМА д. ЖЕНАМЬ
а. ЖЕНѪ а. ЖЕНЫ
в. ЖЕНО в. ЖЕНЫ
и. ЖЕНОѬ и. ЖЕНАМИ
л. ЖЕНѢ л. ЖЕНАХЬ

-ја- основа
н. ДОУША н.а.в. ДОУШИ н. ДОУШѦ
г. ДОУШѦ г.л. ДОУШОУ г. ДОУШЬ
д. ДОУШИ д.и. ДОУШАМА д. ДОУШАМЬ
а.ДОУШѪ а. ДОУШѦ
в. ДОУШЕ в. ДОУШѦ
и. ДОУШЕѬ и. ДОУШАМИ
л. ДОУШИ л. ДОУШАХЬ

-i- основа
н. КОСТЬ н.а.в. КОСТИ н. КОСТИ
г. КОСТИ г.л. КОСТИЮ г. КОСТИИ
д. КОСТИ д.и. КОСТЬМА д. КОСТЬМЬ
а. КОСТЬ а. КОСТИ
в. КОСТИ в. КОСТИ
и. КОСТИѬ и. КОСТЬМИ
л. КОСТИ л. КОСТЬХЬ

-u- основа
н. СМОКЫ н.а.в. СМОКЬВИ н. СМОКЬВИ
г. СМОКЬВЕ г.л. СМОКЬВОУ г. СМОКЬВЬ
д. СМОКЬВИ д.и. СМОКЬВАМА д. СМОКЬВАМЬ
а. СМОКЬВЬ а. СМОКЬВИ
в. СМОКЫ в. СМОКЬВИ
и. СМОКЬВИѬ и. СМОКЬВАМИ
л.СМОКЬВЕ л. СМОКЬВАХЬ

-r- основа
н. МАТИ н.а.в. МАТЕРИ н. МАТЕРИ
г. МАТЕРЕ г.л. МАТЕРОУ г. МАТЕРЬ
д. МАТЕРИ д.и. МАТЕРЬМА д. МАТЕРЬМЬ
а. МАТЕРЬ а. МАТЕРИ
в. МАТИ в. МАТЕРИ
и. МАТЕРИѬ и. МАТЕРЬМИ
л. МАТЕРИ л. МАТЕРЬХЬ

Од ових пет деклинационих типова српски језик је сачувао три промене и то -а-/-ја- промену
и -i- промену. Некадашње -а- и -ја- промена су срасле у данашњу Стевановићеву трећу врсту, а -i-
промена је дала данашњу четврту врсту. Од изједначених -а- и -ја- основа очувани су готово сви
падежни наставци са изузетком инструментала једнине -ЕЈУ (-ЕѬ). Овде ћемо разгледати развој
именица -а-/-ја- основе, -i- и -r- основе.

4. Именице -а-/-ја- основе:

Сви наставци ових именица сачували су се до данас сем наставка за инструментал једнине -ЕЈУ.
Битно је напоменути да преовлађују наставци меке промене, што значи да је свођење ишло у
правцу -ја- деклинације. Импулс за свођење ових двеју деклинација на једну налазио се у томе што
је велики број падежа имао исте наставке, нпр. ЖЕНА: ДОУША (ном. јд.); ЖЕНАМЬ: ДОУШАМЬ
(дат.мн.)
1. У генитиву једнине, код најстаријих споменика наставак је -Е који је некада био само наставак
меке варијанте. Посведочени су следећи примери из 1189. године ГЛАВЕ, СИЛЕ, ЖЕНЕ, РИБЕ
(уместо ГЛАВИ).
2. Датив и локатив једнине - од најстаријих писаних споменика у овим падежима влада двојство.
Већина штокавских говора у овим падежима има наставак -И који је из меке промене, али у
типичним екавским говорима (косовско-ресавским и призренско.тимочким) победила је тврда
промена, па је наставак -Е (купио ЖЕНЕ, писао СЕСТРЕ, удавио се у МОРАВЕ). Наставак -Е у
дативу и локативу једнине на терену косовско-ресавских говора среће се од најстаријих
споменика, нпр. ОПЋИНЕ, а наставак -И у овим падежима у шумадијско-војвођанским говорима
је почео побеђивати од 15. века под утицајем меке основе.
3. Вокатив једнине - имао је два наставка -О и -Е (ЖЕНО, ПЛАНИНО, ДУШЕ.МАРИѤ). Ова два
наставка свела су се на наставак тврде промене, па је данас ДУШО, КУЋО, СРЕЋО, МАРИЈО, али
је код неких именица и личних имена која се завршавају на -ИЦА остао стари наставак -Е
(МИЛИЦЕ, ЧОБАНИЦЕ), јер је Ц некада био меки глас. Познати су примери типа: МАЈКЕ,
СНАШКЕ, ВАСКЕ, који се јављају на призренско-тимочком терену и у неким црногорским
говорима. Као нова тенденција јавља сецпојава номинатива у функцији вокатива у примерима
типа: АЛЕКСАНДРА, МАРИЈА, ВЕСНА.
4. У инструменталу једнине наставак тврде промене -ОѬ претворен је фонетским путем у -ОВ, а -
ОВ је замењено са -ОМ аналогијом према мушком роду. Исто тако код именица меке промене -ЕѬ,
добија се на исти начин -ЕВ, па је -ЕВ аналогијом према тврдој промени замењеноса -ОВ, а затим
са -ОМ. Већ у Кулиновој повељи имамо потврду за прелаз -ЕВ у -ОВ. У споменицима се наставак -
ОВ среће до друге половине 13. века, али се већ од првих писаних споменика поред -ОВ среће и
наставак -ОМ. Од половине 13. века наставак -ОМ преовлађује. Именице -ја- основе које су у
номинативу једнине имале -И и којих није било много (БОГИНИ, РАБИНИ, КНЕГИНИ), раније
су се изједначиле са именицама типа ЗЕМЛА.

5. Именице женског рода -i- основе:

- су се одржале у српском језику сачувавши своју промену и своју деклинациону индивидуалност.
Код њих једино инструментал једнине тражи посебно објашњење. Поред наставака -ЈУ ( < ЬѬ) у
инструменталу једнине се среће и наставак -И, који се сматра остатком дубоке старине (ПОМОКИ,
МИЛОСТИ), јављају се крајем 13. и почетком 4. века. Наставк -И ће постати врло обичан наставак
у дубровачко-далматинској књижевности, а има га и чакавски говор. Аналогијом према
инструменталу осталих именица њему се додавало финално -ИМ, па се јављају инструментали
срећу од 15. века најчешће код дубровачких писца. Овакви инструментали су и данас обични у
Босни и код католика. Наставак -ЈУ у облицима: КОСТЈУ (КОСТЬѬ) од краја 17. века у великом
броју говора новим јотовањем даје наставак -ЋУ (МАШЋУ, МИЛОШЋУ, РАДОШЋУ), али и овде
у појединим говорима има аналочких уједначавања. Тако су према инструменталу тима: ЖЕНОМ,
ДОУШОМ добијени и инструментали типа: КОШЋОМ, КРВЉОМ, МЛАДОШЋОМ, тако је у
војвођанским говорима и у Боки Которској. Напоредо са наставком -ЈУ среће се од 14. века и
наставак -ЈОМ (МИЛОСТИԜМЬ, РАДОСТИԜМЬ). Наставак -ЈОМ постаје од 16. века чест
наставак код словенских протестантских писаца: СРБЈОМ, СМРТЈОМ, КРВЈОМ, али он није
битан за савремено стање у српском језику.
Некадашње именице на -u- ишчезле су у току развитка српског језика на тај начин што су
свој номинатив једнине БУКЫ, ЛОКЫ аналошки измениле у форме -а/-ја- деклинације, при чему
је уопштавана основа БУКВ-, ЛОКВ- из косих падежа. Једине две именице старе -u- основе КРЫ и
ЛЮБЫ пришле су именицама -i- основе. То су данашње именице четврте врсте КРВ и ЉУБАВ.

Именице женског рода на сугласник (-r- основа):

 У прасловенском језику по овој промени мењале су се само две именице МАТИ и ДЬШТИ. У
српском језику оне ће поћи различитим путевима. МАТИ се приближила именицама -а- основе, а
ДЬШТИ је дало КЋИ. (dъkti > dъti > dći > kći). МАТИ је остало неизмењено или је отишло у
МАТЕР или МАТЕРА или МАЈКА. Што се тиче именице dъkti у номинативу једнинејављају се и
КЋИ, КЋЕР, КЋЕРКА, ЋЕРКА, ЋЕР, ЋЕРА, ШЋИ.

Номинатив, акузатив и вокатив множине именице женског рода:

Именице женског рода наследиле су из прасловенског језика два наставка у номинативу множине:
1. -И (ЖЕНЫ, КОСТИ)
2. -Е (ДОУША)
У српском језику је рано уопштен наставак -ја- промене -Е: ЖЕНЕ као ДУШЕ, БУКВЕ, МАТЕРЕ,
МАЈКЕ. У 13. веку се срећу примери у номинативу множине ЖУПЕ (1222. године), а једино су
именице -i- основе задржале стари наставак -И у номинативу множине, па је тамо КОСТИ,
РАДОСТИ, ЖАЛОСТИ. Све што важи за номинатив множине важи и за акузатив и вокатив
множине.

6. Генитив множине код именица

У прасловенском језику (а то потврђује и стсл.) генитив множине имао је два наставка:

1. -Ъ (ГРАДЪ, ЖЕΝЪ, ДЬΝЪ, МАТЕРЪ)
2. -Ь (ДОУШЬ, ОВЬЦЬ)
У најранијим српским текстовима редовно у генитиву множине стоји наставак -Ь: ВЛАХЬ,
СИНОВЬ. У неким латиничним текстовима од 14. века налазе се облици без наставка: АПОСТОЛ,
ЖЕН, ГОДИШТ ЗИДОВ. У кајкавским говорима такве форме и данас преовлађују. Овакав стари
облик генитива множине био је дуго обичан и у штокавским говорима и до данас није свуда
изгубљен; чува се у Славонској посавини: КОЛАЦ, ВОЛОВ, РЕБАР, ЈУТАР, ЛОПАТ. Овакви
стари генитиви множине срећу се и у неким западним штокавским говорима у Босни, у
маркираним категоријама типа: ПЕТ ХИЛАС, ОСАМ ВОЛОВ, МАЛО КРУШАК, ПУНО ЈАБУК..
У српским ћирилским споменицима из 14. века има доста примера генитива множине са удвојеним
писаним ...... нпр. ОТЬЦЬЬ, ДИНАРЬЬ... У науцису постојала различита тумачења појаве удвајања
полугласника у писању. Једни су попут Александра Белића мислили да се ради просто о
писарском маниру, који се најпре усталио у црквеним текстовима одакле се проширио и на
световне. Ово удвојено писање не стоји ни у каквој вези са његовим изговорим, већ само
обезбеђује да се разликује генитив множине од номинатива једнине. Други научници, попут
Шафарика матрају да удвојено писање стоји у чврстој вези са његовим изговором, тј. да се
полугласник у Г.мн. изговарао са дужином па је због тога тако обележаван. Крајем 14. и почетком
15. века у време преласка полугласника у -А, у штокавским текстовима почиње да се у Г.мн. јавља
наставал -А: ЖУПА, ДУКАТА, ВОЛОВА.. У 16. веку овакви облици са дугим А добијају како у
фреквенцији тако и у географском раширености. Данас је -А најчеђћи наставак у Г.мн. Порекло
овог наставка до данас није потпуно решено. Постоји низ мишљења о овом проблему. Тим
проблемом се бавио и шведски слависта Карл Грен. Прихваћена су само два решења:
Прво полази од тога да -А у Г.мн. води порекло од дугог -Ь. Заступници су Шафарик, Павле Ивић,
Решетар... Шафарик и Решетар су своје мишљење да дуго -А води порекло од дугог -Ь
поткрепљивали са два аргумента:
1. удвојено писање Ь у Г.мн.
2. сташе Г.мн. у неким савременим говорима Црне Горе који у Г.мн. и данас имају дуги
полугласник
Ивић прихвата мишљење да се полугласник у Г.мн. изговарао дуго, али само штокавским
говорима и то не у свим, док се у чакавским и кајкавским говорима и у западним штокавским
говорима он скраћивао и губио: ОТЬЦЬЬ - ОТЬЦЬ - ОТЬЦА.
Белић побија могућност да дуго -А води порекло од дугог - Ь. Он каже да с у неким црногорским
говорима заиста среће у Г.мн. наставак -ЬХ, али да је он ту у Г.мн. под утицајем двојине, у ствари
накалемљени стари локативски наставак. Нпр. : Г.мн. СИНОВ, а Л.мн. СИНОВЪХЪ, па је онда то -
ЪХ пренето на Г.мн. пошто су ти црногорски говори заправо зетски као и косовско-ресавски
говори стајали под снажним утицајем Г. и Л. двојине. Белић Г.мн. на -А доводи у везу са
наставцима за двојину, који су добили множинско значење. Када је у Д.мн. двојство ЖЕНАМ /
ЖЕНАМА (двојина) и у И.мн. ЖЕНАМИ / ЖЕНАМА, овде се јавља покретно А. Свуда је основни
облик ЖЕНАМ-, и то је пренето и у Г.мн. и у Д. и И.мн. је добијено ЖЕНАМА. Пошто се код
именица старе -и- основе (КОСТЬ, ГОСТЬ) у Г.мн. КОСТИ + И = КОСТИ, јавила дужина, па се
затим дужина из ове промене пренела и на генитивско -А, добили смо ЖЕНА у Г.мн.
Александар Младеновић тврди да Белићево тумачење Г.мн. са покретним -А у Д. и И.мн. има свог
оправдања у чињеници што се наставак -А данас среће у Г.мн. само у оним штокавским говорима
у којима су Д. и И.мн. изједначени под утицајем двојине, а не среће се у оним штокавским
говорима, који по правилу немају датив и инструментал множине, а тако је и у кајкавским и
чакавским говорима.
Осим наставка -А и -И (дуго) у Г.мн. у многим штокавским говорима чувају се стари
наставци Г.дв. код именица које значе органе који се јављају у паровима: НОГА, РУКА, ОКО,
УХО (НОГУ, ОЧИЈУ, УШИЈУ, РУКУ). У зетско-јужносанџачким говорима у Г.мн. је удвојен
локативски наставак -АХ, код њих се чува полугласник: КРУШАКАХ, ПУШАКАХ..

7. Датив, инструментал и локатив множине код именица:

Сви наставци у Д.мн. завршавали су се на -МЬ: ГРАДОМЬ, СЕЛОМЬ, ЖЕНАМЬ...
У И.мн. наставци су били: -Ы. -И, -МИ, примери типа: ГРАДЬ, ЛИЦИ, ГОСТЬМИ, ЖЕНАМИ.
У Л.мн. наставци се своде на -ХЬ: ГРАДѢХЬ, КОНИХЬ, ЖЕНАХЬ..
У већини српских говора које зовемо прогресивним, дошло је до своћења ова три падежа на један,
односно дошло је до њихове синкретизације. Подстицај за свођење старог Д. И. и Л.мн. на један
облик дошло је од слагања двојине са множином. Притом су се најпре изједначили Д. и И.мн,
преко двојинског наставка -МА у падежни облик СЕЛИМА, ЖЕНАМА, а касније ће им се
придружити и Л.мн. Поставља се питање зашто и како се то десило? Датив и инструментал имали
су исти облик у двојини: ЖЕНАМА, МУЖЕМА, ПОЛЕМА. Двојина као граматичка категорија у
српском језику нестаје до 15. века, а њени наставци почињу да означавају множину. Када су се
облици Д. и И.дв. на -МА изједначили, тј. добили множинскозначење, дошчо је до тога да су се у
Д.мн. једно време употребљавала напоредо два облика: ЖЕНАМ, ЖЕНАМА. Пошто се у оба
падежа појављује форма на -МА, она побеђује и постаје заједнички облик. Почетак овог процеса
поклапа се да почетком губљења двојине. Исто се десило и са другим основама.
Код именица -о- и -јо- основе у ово време ликови за Д. и И.мн. су били: СИНОВИМИ,
СИНОВИМА. То значи да је дошло до контаминације, спајања старог инструменталског наставка -
И са дативским наставком -М, СИНОВИМ, као и појаве двојинског наставка -МА. Исто се јавља и
у примерима типа: КОСТИМ / КОСТИМИ / КОСТИМА.Ствара се тројство наставака -И / -МИ / -
МА и победиће -МА који је двојинског порекла. Одатле у већини штокавских говора имамо за Д. и
И.мн. облике на -МА: ЖЕНАМА, ЉУДИМА, СИНОВИМА, ГОСТИМА... Изузетак чине неки
говори у којима је сачувано старо стање.У Заплању је сачуван стари Д.мн. ПИЛИЋАМ, ОВЦАМ,
ГОВЕДАМ. У западној Босни, Славонији и Посавини чувају се стари облици за Д. и И.мн.
ЖЕНАМ, СЕСТРАМ, ДЕЦАМ, КОЊИМ, СЕЛИМ...
Потврде за уједначавање Д. и И.мн. потврђују споменици. Тако у 15. веку имамо облике: ЦАРИМ,
ВРАТИМ, ЧАСТИМИ,УСТИМИ, а у 16. веку се јављају: СТАРЦИМ, КОЊИМ, ЉУДИМ,
ЖАЛОСТИМ, ЗЕМЉАМА, у 17. веку имамо: ЖЕНАМИ, ЦРКВАМИ. Локатив множине се
једначи са Д. и И. после губљења финалног -Х, који је био његов стари наставак. Глас Х се у
српском језику губи од краја 16. до 18. века, па се овај процес прилажења Л. старом Д. и И. на -МА
везује за 17. век. То се дешава најпре код именица мушког и средњег рода меке промене: КОЊ,
НОЖ, КОШ, МОРЕ. Финално -ИХ ког именица -о- деклинације м.р. (ГРАДИХЬ) добијено је
раније аналогијом према именицама меке промене. ГРАДѢХЪ је отишло у ГРАДИХЪ аналогијом
према КОНИХЪ, а онда долази до тога да се код КОНИХЪ, а према њему и код ГРАДИХЪ -Х
губи и то најпре код именица меке промене.
Стари Л. се изједначава са И. и тиме је створен један заједнички облик за И. Д. и Л.мн. Стари Л. на
-Х губљењем -Х изједначава се са старим инструменталом, а стари И. се изједначио са старим И.
двојине. Пошто су на тај начин изједначени стари Л.мн. са старим И.мн. , а у И.мн. од 15. века већ
се употребљава облик КОЊИМА, то је повукло да се форма КОЊИМА почне употребљавати и у
локативу. У 17. веку се створио нов деклинациони систем, по чему су говори у којима се то
остварило прозвани прогресивним говорима, а они ће послужити за стварање данашњег
књижевног језика.
Облици именица мушког и средњег орда имали су наставак -ОМА у Д. и И.дв. : ГРАДОМА,
СЕЛОМА, тј. -ЕМА: ПОЛЕМА, МУЖЕМА, али је према -јо- основи типа КОНИ, ПОЛИ рано
добијен двојински наставак -ИМА: СЕЛИМА ПОЛИМА. Стари И.мн. је утицао и на И.дв. да се
добије наставак -ИМА уместо..... ОВДЕ НИЈЕ ЗАВРШЕНО

9.? Намопене о развоју појединих облика

Заменица за 1. лице претрпела је следеће промене:

1. Номинатив једнине АЗЬ свео се на облик ЈА гласовним изменама у сантхију: И АЗЬ СМЬ
ЗНАЛЬ и тако се добила форма И ЈА СЬМ ЗНАЛЬ > И ЈА САМ ЗНАО. У кајкавским и чакавским
говорима се јавља лик ЈАЗ, у бугарском језику АЗ, а у македонском ЈАС.
2. Генитив једнине МЕНЕ и акузатив једнине МЕ, МЕНЕ изједначени су међусобно тако што се
облик МЕ свео на енклитику у оба падежа.
3. Датив једнине МЬНѢ прешао је у данашњи лик МЕНИ на тај начин што се у корен уместо
полугласника уселио вокал Е из осталих падежа, а И уместо Ѣ добијено је према енклитичкој
форми МИ. Иста промена остварила се и у локативу. Ѣ се употребљавао до краја 16. века у дативу
и локативу једнине, али већ од краја 14. века среће се уместо њега и вокал И. Они су се једно
време напоредо употребљавали да би од краја 16. века потпуно победио наставак И у
прогресивним говорима (МЕНИ), али у косовско-ресавском и призренско-тимочком говору и
данас се среће у дативу наставак Е (МЕНЕ).
4. Инструментал једнине је имао следећи фонетско-морфолошки развој:
МЬΝОѬ > МΝОЈУ > МНОУ > МНОВ. У данашњем лику МНОМ финално –м се добија под
утицајем инструментала једнине ГРАДОМ. Од 16. века појављује се покретно Е у И: са мномЕ ,
тобомЕ, собомЕ. Ово Е потиче од речце РЕ која додавала заменицама. Данас у поједним народним
говорима срећу се и облици инструментала: МОНОМ, МЕНОМ, МЛОМ. МОНОМ је добијено
аналогијом према ТОБОМ, СОБОМ. МЕНОМ је добијено аналогијом према акузативу једнине
МЕНЕ, а МЛОМ дисимилацијом МН > МЛ.
Заменице за друго лице ТИ и повратне заменице СЕБЕ имале су исти развој као код заменице
првог лица ЈА. У данашњој личној заменици за 3. лице ОН, ОНА, ОНО, огледају се форме двеју
некадашњих заменица: демонстративне заменице ОНЬ, ОНА, ОНО и анафорске заменице И, Ѥ, Ѩ.
Облик ОН употребљава се од првих писаних споменика у српском језику, а до краја 17. века
облици ОН, ОНО, ОНА, означавали су и показну заменицу ОНАЈ, ОНА, ОНО и личне заменице.
СԜΝЬ ГРАДЬ
Врло рано овим заменицама почињу да се додају различите речце: И=Ј, ЗИ, РЕ, ЂЕ, али додавањем
ових речци показне заменице ће се одвојити од личних: СԜΝЬ+И > СԜΝИ, ОΝЬ+ЗИ > ОΝЗИ.
ΝАЈЗИ, ΝИЂЕ, ОΝИЂЕРЕ – то су показне заменице
Тако су настале данашње заменице су П-Т говорима типа: ОΝЬЈ, ОВЕК, ОΝАЈ ЖЕΝА, ОНОЈ
ДЕТЕ. На тај начин се одвојила демонстративна од личне заменице.
Главне иновације код личних заменица за 3. лице огледају се у овоме:
1. у додавању и уопштавању почетног Н- у зависним падежима једнине и множине чијим се
јотовањем даје почетно Њ-. Ово Н- је пореклом из старих предлога ВЬΝ, КЬΝ, СЬΝ.
ВЬΝ ѤГО > ВЬ ЊЕГО, КЬΝ ѤМУ > КЬ ЊЕМУ, СЬΝ ѤГО > СЬ ЊЕГО
На тај начин смо добили Њ- и то ће се пренети и на друге случајеве где и није било предлога.
Крајем 13. и почетком 14. века преовлађују облици са иницијалним Њ- .
2. замени завршетка -ГО у -ГА у Г.јд., а касније и у А.јд. заменица м. и ср. рода ѤГО - ЊЕГО -
ЊЕГА аналогијом према Г.јд именица мушког и средњег рода (ОД ГРАДА, БОГАТОГА).
3. у претварању ЊЕ- у ЊО- у дативу, инструменталу и локативу једнине женског рода. Стари Д.јд.
ѤИ и И.јд. ѤѬ отишли су у ѤИ - ЊЕЈ -ЊОЈ; ѤѬ - ЊЕМ - ЊОМ; То се десило под утицајем
заменичке тврде промене, према облицима ТОИ, ТОѬ.
4. А.мн. личне заменице за 3. лице, који је у прасловенском језику имао различите облике: за м. и
ж. род је гласио Ѩ, у с. роду ЈА. Они ће се изједначити са Г.мн. ИХЪ примивши од њега форму
ЊИХ за све родове.
Историјски развитак личних заменица посебно ће обележити иновација образовања
енклитичких облика у три зависна падежа: генитив, датив, акузатив, притом ће важну улогу
одиграти аналогија. Аналогијом или угледањем на старе прасловенске енклитике у Д.јд. МИ, ТИ,
СИ формитаће се у српском језику дативске енклитике МУ, ЈОЈ, нешто касније акузативке
енклитике МЕ, ТЕ, СЕ, ГА, Њ, ЈУ или ЈЕ, затим у генитиву МЕ,ТЕ,СЕ,ГА, ЈЕ, у генитиву и
акузативу множине енклитике НАС, ВАС, ИХ и у дативу множине НАМ, ВАМ, ИМ. Угледањем
на старе дативске енклитике МИ, ТИ, СИ некадашњи пуни, тј. акценатски акузативски облици МѦ,
ТѦ, СѦ, постали су у српском језику енклитике. Под утицајем једнине формиране су и енклитичке
форме у множини у Г. и А. ИХ према ЊИХ; ИМ према ЊИМ у дативу, али док се у Г. и А. личних
заменица за 1. и 2. лице употребљавају енклитички облици НАС и ВАС који су истоветни са
наглашеним формама НАС и ВАС, дотле се за Д.мн. тих заменица употребљавају енклитике НАМ,
ВАМ. Енклитике у Г. и А.мн. НАС, ВАС, ИХ, и у Д.мн. НАМ, ВАМ, ИМ карактеришу подручје
које се протеже северозападно од линије Бока Которка - јужни Банат, а југоисточно од те црте у
Д.мн. су енклитике НЫ (НИ), а у А.мн. појавиле су се нове енклитике НЕ, ВЕ. Ово НИ, ВИ, НЕ,
ВЕ спојено је аналогијом према Д. МЬНѢ МИ и НАМѢ НЫ, А. МѦ МЕНЕ и ТѦ ТЕБЕ. Према
дативском НЫ, ВЫ и акузативском МѦ, ТѦ образоване су данашње дијалекатске енклитике НЕ, ВЕ
на косовско-ресавском терену. На крајњем истоку у призренско-тимочкој зони енклитике су у Д.
НИ, ВИ које су заправо континуант некадашњих НЫ, ВЫ. У призренско-јужноморавским
говорима образоване су акузативске енклитике ГУ за ж.р. и ГИ за сва три рода у множини. Оне су
образоване аналогијом према акузативској енклитици ГА за м.р. по формули ЊЕГА ВИДИМ -
ВИДИМ ГА. Данас је у књижевном језику у А.јд. МЕНЕ, ТЕБЕ, СЕБЕ, ЊЕГА, а енклитике су МЕ,
ТЕ, СЕ, Њ. Међутим, ови енклитички облици раније су били акценатски облици, а доказ за то су
говори у којима је акценат редовно на предлогу. Са акценатске форме пренешен је на енклитику
ЗА МЕ, ЗА ТЕ. Енклитичке облике заменица срећемо већ у првим писаним споменицима. У
старим споменицима среће се форма генитива ЊЕЈЕ, али је чењћа ЈЕ од 14. века. Ова енклитика
потискиваће акузативску енклитику ЈУ, тако да има говора у којима се ЈУ више не употребљава.
У дативу, инструменталу и локативу множине десиле су се исте промене као и код
именица. То значи да су они изједначени облицима на -МА, које је двојинског порекла: НАМА,
ВАМА уместо старог Д.мн. НАМЬ, ВАМЬ, ИМЬ, И.мн. НАМИ, ВАМИ, ИМИ, Л.мн. НАСЬ,
ВАСЬ, ИХЬ. Данас је свуда НАМА, ВАМА, ЊИМА према дуалској форми НАМА. У неким
западним штокавским говорима се у одређеним маркираним категоријама срећу облици старог
инструментала нпр. БОГ С НАМИ БИО.
 10. Именичке заменице:
Именичке упитне заменице за лица КО и за ствари ШТА у прасловенском језику имале су
ликове КЪ и ЧЪ + ТО, па су били КЪТО и ЧЪТО. Поред њих постојале су и сложене заменице
НѢКЪТО, НИКЪТО, НѢЧЪТО, НИЧЪТО. У старословенском језику имале су следећу промену:

н. КЪТО н. ЧЬТО
г. КОГО г. ЧЕСО, ЧЕСОГО
д. КОМОУ д. ЧЕСОМОУ, ЧЕМОУ
а. КОГО а. ЧЬО
в. / в. /
и. ЦѢМЬ и. ЧИМЬ
л. КОМЬ л. ЧЕМЬ, ЧЕСОМЬ

Од КЬТО у српском језику испадањем слабог полугласника образоваће се форма КТО, а врло рано
КТО ће метатезом да пређе у ТКО. У средњевековним споменицима срећу се примери ТКО,
НИТКО, НИТКОР, ИТКОР. Облик ТКО рано ће прећи у КО уклањањем једног од двају
експлозивних сугласника на почетку, али је ово потпомогнуто и стањем у осталим падежима који
су почињали са К. Тако у 15. веку срећемо: КО, НИКО, НИКОР, НИКОРЕ, НЕКО. Међутим, ТКО
се чувало у народним говорима, како на истоку тако и на западу. Све до почетка 19. века, среће се
у језику Вука Караџића. Онда је на истоку победила форма КО, а на западу ТКО. Сасвим
спорадично

11. Придевске заменице

Групу придевских заменица данас чине следеће подгрупе:

присвојне заменице (мој, твој);
показне заменице (овај, тај, онај, толики);
односно-упитне заменице (који, чији, какав, колики);
неодређене заменице (неки, некакав, неколик);
одричне (никакав, ничији, никоји);
општа (сваки, који год)
У савременом језику оне имају двојаку примену: заменичку и придевску. Разлика међу њима је у
дужини вокалског наставка у генитиву и дативу једнине.
Н јд. ОВАЈ СВАКИ
Г јд. ОВОГА СВАКОГА
Д јд. ОВОМЕ СВАКОМЕ
У прасловенском језику, како потврђује старословенски језик, већина неличних заменица мењала
се по заменичкој деклинацији у оквиру које су се разликовале две варијанте: тврда са наставцима –
Ъ, -А, -О и мека са наставцима –Ь, -А, -Е, са меким сугласником на крају основе. Само мали број
заменица мењао се по придевској или сложеној промени: каковыи, -аја, -оје; таковыи –аја, -оје;
вьсајачьскыи, -аја, -оје; къторыи, аја, оје. Ове заменице су се мењале као придеви одређеног вида.
Обрасци заменичке деклинације су:
тврда промена: мека промена:
ТА, ТѢ, ТѢ МОI-A, МОИ, МОИ
ТОЮ МОI-ЕI-О
ТѢМА МОИМА
-Тврда варијанта:
јд. мн.
м.р. с.р. ж.р. м.р. с.р. ж.р.
ТЪ ТО ТА ТИ ТА ТЫ
ТОГО ТОѨ ТѢХЪ
ТОМОУ ТОИ ТѢМЪ
ТЪ ТОГО ТѪ ТЫ ТА ТЫ
/ / / / / /
ТѢМЬ ТОѬ ТѢМИ
ТОМЬ ТОИ ТѢХЪ
-Мека варијанта:
јд. мн.
м.р. с.р. ж.р. м.р. с.р. ж.р.
МОИ МОI-Е МОI-A МОИ МОI-A МОѨ
МОI-ЕГО МОI-ЕѨ МОИХЪ
МОI-ЕМОУ МОI-ЕИ МОИМЪ
МОИ МОI-ЕГО МОѬ МОѨ МОI-А МОѨ
/ / / /
МОИМЬ МОI-ЕѬ МОИМИ
МОI-ЕМЬ МОI-ЕИ МОИХЪ
По тврдој варијанти мењале су се
демонстративне заменице (онъ, -а, -о; тъ, та, то; овъ, -а, -о);
заменице изведене суфиксом –къ (такъ, -а, -о; какъ, -а, -о; нѣкакъ, -а, -о; въсакъ, -а, -о);
упитне именичке заменице (къто, нѣкъто, никъто);

По мекој варијанти мењале су се:

присвојне заменице (мои; твои; нашь, -а, -е; вашь, -а, -е; свои, -а, -е);
анафорске заменице (и, ја, је);
упитна именичка заменица (чьто);
показне заменице за близину (сь, се, си, сии, си, сиѩ);
општа заменица (вьсь; вьса; вьсе);

Из историје појединих заменица

I Из прасловенског језика наслеђене су само демонстративне заменице (показне, одређују

просторни однос) овъ и онъ. Њима је касније пришла изворна анафорска заменица тъ, та, то
примивши и показивачко значење, али су зато изворне показне заменице примиле и анафорско
значење. У штокавским говорима заменице тъ, овъ, онъ додавана је партикула и(јь), па је добијено
ТАЈ, ОВИ, ОНИ. Показне заменице за мушки род данас се употребљавају у појединим јужним и
западним говорима. Аналогијом према ТАЈ створени су облици ОВАЈ; ОНАЈ они су се раширили
по осталом делу језичке територије. У тимочко-лужничким говорима партикула Ј присутна је и у
женском и у средњем роду: ОВЬЈ ЧОВЕК; ТАЈ ЖЕНА; ОВАЈ ЖЕНА; ОВОЈ ДЕТЕ; ОНОЈ ДЕТЕ. С
друге стране, у појединим говорима према ОВИ; ОНИ образована је форма ТИЈ или ОТИ (град)
уместо ТАЈ,
 II Уместо старе показне заменице за близину СЬ, СЕ, СИ у мушком роду се у
споменицима среће форма САИ аналогијом према СЬ образовано партикулом Ј. Од краја 16. века
уместо заменице САИ среће се заменица ОВАЈ. То значи да се стара заменица за близину
изгубила, а уместо ње се употребљава ОВАЈ; ОВА; ОВО. Од ње се срећу само остаци у прилозима
типа ДАНАС; НОЋАС; ЗИМУС; ЛЕТОС.
III Прасловенске заменице ВЬСЬ, ВЬСА, ВЬСЕ после губљења слабог полугласника
метатезом прешле су у СВА; СВЕ, а онда аналогијом и ВЬСЬ прешло у САВ. Заменица ВАС се
понегде чува, а на целој територији остала је у примеру ВАЗДАН.
IV Релативне (односне) заменице КЫИ, КОI-Е, КАI-А у нашем старом језику обично се
јављају у облику КИ, КО, КА. Оваквих сажетих форми данас у штокавским говорима више нема,
чувају их чакавски говори. Врло рано ће према облицима у генитиву КОI-ЕГА и дативу КОI-
ЕМОУ као и на основу слагања КОI-Е са МОI-Е, ТВОI-Е бити образовано у номинативу једнине
КОИ, КОI-А.
V У старом језику према МОИ, МОI-А, МОI-Е, ТВОИ, ТВОI-А, ТВОI-Е стоји у
множини НАСЬ+ЈЬ = НАШ. У новијем језику додавањем придевског наставка –ЬN, -NА, -NО или
–ОВ, -ОВА, -ОВО на облик генитива јд. и мн. добијени су облици присвојних заменица ЊЕН;
ЊЕНА; ЊЕНО (ЊИН; ЊИНА; ЊИНО); ЊЕГОВ; ЊЕГОВА; ЊЕГОВО.
ЊЕ+ЬН, ЊИ(Х)+ЬН, ЊЕГ(А)+ОВ
У тимочко-лужничким говорима, данас је у женском роду ЊОЈАН; ЊОЈНА; ЊОЈНО настало од
ЊОЈ+ЬН, -НА, -НО.

12. Додавање партикула заменицама

У старом српском језику било је доста речци или партикула, које су се додавале
заменицама. У данашњем језику мало партикула је сачувано и њима се више не потенцира оно
што значе заменице већ се оне огледају само у дужим формама појединих заменица. У
споменицима се срећу следеће партикуле:
Г- ГЕ=ЖЕ; ГИ=ЗИ, у српском језику се сачувало и ЗИ и ЖЕ, с тим што је ЖЕ отишло у РЕ.
Партикула ЗИ се додавала углавном демонстративним заменицама СЬ, ТЪ, ОВЪ, ОНЪ (СИЗИ;
ТОЗИ; ТЕЗИ; ОВОЗИ; ОНОЗИ). У данашњем језику срећемо је само у примерима ЊОЈЗИ;
ЊЕЗИН. Партикула РЕ могла је да има и лик Р. Употребљавале су се углавном уз одричне
заменице НИ ЗА КОI-EРЕ (ни за које), НИ НА ЧЕМЬРЕ (ни на чему), НИ ЗА КОГАРЬ. Од РЕIР
добиће се покретно Е које ће се и самостално додавати заменицама. Оно се задржало и у
савременом језику (са њим, са њиме).
Друга честа партикула јеста показна партикула И. Она се додавала углавном демонстративним
заменицама ТЬИ, ТАИ, ТОИ; ОВЬИ, ОНЬИ, СЬИ. И данас се у народним говорима среће ТЬЈ, ТАЈ
(ЖЕНА), ТОЈ (ДЕТЕ), али је у књижевном језику Ј ишчезло у ж.р. и ср.р. док је у м.р. сачувано
ТАЈ; ТА; ТО. Ово И могло се додавати и зависним падежима СИВОМОУИ, ЧОВЕКОУ; ОВИХИ.
У ж.р. ОВА+И=ОВАЈ; ОВО+И=ОВОЈ, ТЬИ=ТАЈ. Крајње Ј прво се почело колебати и губити у
ж.р. јер је био идентичан са м.р. под утицајем односа НАШ-НАША; ДОБАР-ДОБРА. Ж.р. је потом
повукао ср.р. па је и у њему изгубљено Ј и добио се однос ТАЈ, ТА, ТО; ОВАЈ, -А, -О, као и НАШ,
-А, -Е.
Трећа речца која се среће по споменицима је партикула ЂЕ (ГЕ, ГI-E), у старословенском је
гласила ЖДЕ. Примери су: ТАКИГI-E, ТОГАГI-E, ВЬСЕГАГI-EРЬ. Ово ЂЕ сачувало се у
савременом језику у примеру ТАКОЂЕ; ТАКОЂЕР.
Од 14. века почиње да се додаје и партикула А: ТИМ-ТИМА; СВИМ-СВИМА. Белић ову појаву
доводи у везу са ширењем наставка –МА у дативу и инструменталу множине када се А осећао као
покретни вокал.
Врло старе партикуле су и КЪ-КА, НЪ-НА- Оне су сачуване и у савременом језику: ОВДЕ-
ОВДЕН-ОВДЕНА; МЕНЕ-МЕНЕКА; ТЕБЕ-ТЕБЕКА; ОВДЕ-ОВДЕК-ОВДЕКА.
 13. Придеви
По својој природи и значењу придеви могу бити двојаки: прави(када значе особину
именице уз коју стоје) и неправи (када не значе особину именице уз коју стоје и када су по
пореклу изведени од других речи). Прави придеви се јављају у два облика, једним обликом се
казује још непозната особина, а другим обликом позната, већ помињана особина. Први придеви,
којима се казује непозната особина, имају краћу форму и зову се придеви неодређеног вида, а
други имају дужу форму и зову се придеви одређеног вида. Придеви су из прасловенског језика
понели како придевски вид, тако и компарацију и моцију. Употребљавајући се уз именице, они се
са њима слажу у броју и падежу.

Промена придева

Будући да се придевима означава неодређена и одређена особина, постоји и њихова

двојака промена. Придеви неодређеног вида, мењају се по простој или именичког промени, а
придеви одређеног вида по сложеној или придевског промени.
Карактеристика сложене придевске промене, по којој се мењају и неке придевске
заменице, јесте дужина вокала у наставку: ДОБАР ЧОВЕК; ДОБРОГА ЧОВЕКА; ДОБРОМЕ
ЧОВЕКУ. Придеви неодређеног вида мењали су се по именичким обрасцима –О- или –ЈО- основе
за м. и ср.р., односно –А- или –ЈА- за ж.р. (нов, нова, ново као град, жена, село).

Обрасци промене:
Тврда промена:
Једнина: м.р. ср.р. ж.р.
НОВЫ НОВОI-E НОВАI-А
НОВАI-ЕГО НОВЫѨ
НОВОУI-ЕМОУ НОВѢИ
НОВЫИ/НОВАI-ЕГО НОВОI-Е НОВѪѬ
НОВЫИ НОВОI-Е НОВАI-А
НОВЫИМЬ НОВОѬ
НОВѢI-ЕМЬ НОВѢИ
Множина: м.р. ср.р. ж.р.
НОВИИ НОВАI-А НОВЫѨ
НОВЫИХЪ
НОВЫИМЪ
НОВЫѨ НОВАI-А НОВЫѨ
НОВИИ НОВАI-А НОВЫѨ
НОВЫИМИ
НОВЫИХЪ
Двојина: м.р. ср.р. ж.р.
НОВАI-А НОВѢИ НОВѢИ
НОВОУI-О
НОВЫИМА

Мека промена:
Једнина: м.р. ср.р. ж.р.
НИШТИИ НИШТЕI-Е НИШТАI-А
НИШТАI-ЕГО НИШТѦѨ
 НИШТОУI-ЕМОУ НИШТИИ
=Н =Н НИШТѪѬ
=Н =Н =Н
НИШТИИМЬ НИШТЕѬ
НИШТИИМЬ НИШТИИ
Множина: м.р. ср.р. ж.р.
НИШТИИ НИШТАI-А НИШТѦѨ
НИШТИИХЪ
НИШТИИМЪ
НИШТѦѨ НИШТАI-А НИШТѦѨ
=Н =Н =Н
НИШТИИМИ
НИШТИИХЪ
Двојина: м.р. ср.р. ж.р.
НИШТАI-А НИШТИИ НИШТИИ
НИШТОУI-О
НИШТИИМА

Наведени облици претрпели су следеће измене у српском језику:

облици Н јд. НОВЫИ, НОВОI-Е, НОВАI-А свели су се фонетским путем на данашње облике
НОВИ; НОВО; НОВА контракцијом Ы у И, НОВОI-Е=НОВОЕ=НОВО. Од првих писаних
споменика у употреби су само облици типа АНГЕЛЬСКИ. У множини уместо старих НОВИИ,
НОВАI-А, НОВЫѨ добијене су данашње форме НОВИ; НОВА; НОВЕ угледањем на именичке
наставке ГРАДОВИ; ДУШЕ; СЕЛА.
Форма Г јд. за м. и ср.р. НОВАI-ЕГО претрпела је измене НОВАI-
ЕГО=НОВАЕГО=НОВААГО=НОВАГО=НОВОГА. Данашњи лик НОВОГА добијен је
аналитичким путем; -А на крају дошло је под утицајем Г јд. код именица ГРАДА; СЕЛА, а –О- у
другом слогу под утицајем заменице тврдих основа ОВОГА; ТОГА; ОНОГА. Облик за женски род
НОВЫѨ прешао је у данашњи облик НОВЕ под утицајем меке промене (НИШТѦѨ). Прво се
губи Ј, па се затим два Е сажму. Од првих писаних споменика имамо примере у Г јд. СВЕТОГА;
ГРЧКОГА; МОРСКЕ; ХУМСКЕ, а само у црквеним текстовима се задржало СВЕТАГО;
СВЕТОГО. У множини заједничка форма НОВЫИХЪ дала је после изједначења Ы са И данашњи
облик Г мн. НОВИХ.
Форма Д јд. у м. и ср.р. НОВОУI-ЕМОУ=НОВОУЕМОУ=НОВОУУМУ=НОВУМУ. Данашњи
облик НОВОМУ ли НОВОМЕ (са покретним Е) добијен је утицајем тврдих заменичких основа
ОВ-О-МУ (НОВУМУ), при чему је заменичко О потиснуло придевско У задржавајући и даље
дужину. Стара форма за женски род НОВѢИ сведена је на данашњу форму НОВОИ аналогијом
према тврдој заменичкој промени ОВОИ, ТОИ; ОНОИ. Од првих писаних споменика јављају се
примери датива ДУБРОВАЧКОМУ.
Једино се у црквеним споменицима срећу примери ДОБРУ и ДОБРѢИ. Од 15. века у
употреби су примери без крајњега –У, а од 16. века се појављују примери са крајњим –Е:
ДУБРОВАЧКОМЕ.
Форма А јд. за ср.р. је увек једнака Н, а за м.р. зависи од тога да ли се односи на живо биће (тада је
А) или не (тада је Н), а форма за ж.р. НОВѪѬ фонетски се .
развила у данашњу форму НОВУ. У мн. од облика за ср.р. НОВАI-A фонетски је добијен данашњи
облик НОВА, а форма за м. и ж.р. НОВЫѨ дала је данашњи облик НОВЕ под утицајем меке
промене (НИШТѦѨ).
Заједничка форма И јд. за м. и ср.р. НОВЫИМЬ свела се фонетским путем на данашњи И
НОВИМ, а форма за ж.р. НОВОѬ фонетски се разбила у НОВОМЬ; али поред придевског облика
УСРДНИМЬ, ПРѢВЬЗЛI-ОБЛЕНИМЬ, од 18. века срећу се и облици са заменичким наставком –
ѢМЬ као ТѢМЬ у инструменталу: ГРѢШНѢМЬ, ЧИСТѢМЬ, касније ће, зависно од рефлексације
Ѣ отићи у –ЕМЬ, -ИМЬ или –ИI-ЕМЬ.
Данашње форме за Л јд. м. и ср.р. су НОВОМ(Е) или НОВОЈ за ж.р., добијене су на исти начин
као и Д јд. Од првих писаних споменика имамо Л типа: ДРУГОМ, СТРАШНОМ, ДУХОВНОМ. Од
14. века срећу се примери са –У на крају (ПИСАНОМУ), а од 15. века са –Е на крају
(ПАКЛЕНОМЕ; СЛАВНОМЕ).
Уместо Д мн. НОВЫИМЪ, И мн. НОВЫИМИ и Л мн. НОВЫИХЪ добијена је данашња форма
НОВИМА, као резултат једначења ових падежа под утицајем двојине на –МА.
Компарација придева

14. Компаратив
У прасловенском језику компаратив се градио на два начина:
помоћу суфикса –јь за м.р., -је за ср.р., -јьsi за ж.р.
помоћу суфикса –ејь за м.р., -еје за ср.р., -ејьsi за ж.р.
Ови наставци видљиви су у Н и Ак јд. У осталим падежима основа се проширивала са још једним
Ш, па се у првом начину грађена основа завршавала на –јьsa, а у другом на –ејьs-
начин грађења компаратива:
*dorgъ: м.р. *dorzьjь *dorzьse
ср.р. *dorze *dorzьsa
ж.р. *dorzьsi *dorzьse
Они би у српском језику морали да пређу у ДРАЖИ (м.р.), ДРАЖЕ (ср.р.), ДРАЖШИ (ж.р.), у мн.
ДРАЖЬШЕ, ДРАЖЬША, ДРАЖЬШЕ. Из овога се види да ако се основа завршавала на сугласник
(*dorgъ), онда се у м.р. додавало још једно –ј- (*dorg+jьjь): прво Ј је јотовало претходни сугласник,
а друго је прелазило у И.
Ако су се придеви завршавали накнадно додатим суфиксима –ЪКЪ, -ЬКЪ, -ОКЪ, компаративи су
се градили од основе позитива без ових суфикса.
*visokъ> visjьjъ> visьjь> visi> ВИШИ
*krepьjъ> krepjьjь> krepljьjь> kreplji> КРЕПЉИ
2. начин грађења компаратива:
Компаративи од придев *novъ били су:
м.р. *novejь *novejse
ср.р. *noveje *novejьsa
ж.р. *novejьsi *novejьse

Ови облици би требало да дају у српском језику:

НОВЕЈ НОВЕЈШЕ
НОВЕЈЕ НОВЕЈША
НОВЕЈШИ НОВЕЈШЕ
Код придева са КЪ, ГЪ, ХЪ на крају основе испред наставка –ејь палатализовани су К, Г, Х
у Ч, Ж, Ш, па се у нашим споменицима срећу примери: ГОРЧАИ (*gorkejь), БРИДЧАИ
(*bridъkejь), ДЛЬЖАИ (*dlъgejь).
За развој компаратива у српском језику важне су три напомене:
У данашњем књижевном језику оба творбена модела су присутна (ТИХ-ТИШИ, НОВ-НОВИЈИ);
слично је и у дијалектима, с тим што је у већини њих Ѣ испред Ј прешло у И (икавизам
шумадијско-војвођанског типа); у косовско-ресавским говорима код суфикса са Ѣ има
континуитета са прасловенским стањем: НОВЕЈИ; СТАРЕЈИ; ПАМЕТНЕЈИ;
Односи се на формант –Ш- у компаративима у историјском развоју српског језика. Он се јављао у
Н јд. ж.р. dorzьsi, novejьsi, у Н мн. сва три рода, у проширењима основе у зависним падежима Г
dorzьsa. У српском језику формант Ш прво почиње да отпада у зависним падежима, па се добијају
ликови: Г. ДРАЖЕГА; НОВИЈЕГА. У споменицима формант Ш у Н јд. у м. и ср.р. потврђен је
рано, па тако већ у 18. веку има записаних примера: БОЛЬШИ, КРЕПЬШИ, ЛЕПЬШИ. У
данашњем језику формант Ш је сачуван само у ЛАКЬШИ, МЕКЬШИ, који су добијени фонетским
путем и они су у српском језику врло рано значили само м.р. и у придеву ЛЕПЬШИ. Према њима
су образоване форме за ж.р. ЛАКША, МЕКША; ср.р. ЛАКШЕ; МЕКШЕ. На тај начин изгубљена
је стара прасловенска форма на –ШИ, а онда је према њима образован компаратив од
ЛЕП=ЛЕПШИ, ЛЕПША, ЛЕПШЕ. На косовско-ресавском терену формант –ШЬ је добио већу
примену, па се срећу: БЕЛШИ, ЦРНШИ, ГЛУПШИ, а има и контаминираних (спојених) ликова:
ЦРЊШИ; БЕЉШИ, може и ГЛУПШИЈИ, БЕЛШИЈИ.
Односи се на прелажење Ѣ у А после палатализације *gorkejь (ГОРЧАИ). У нашем језику је врло
рано преостало прелажење Ѣу А после палатализовања К, Г, Х, па имамо БРИТЧИЈИ; ОПАЧИЈИ;
ТИШИЈИ, али је још чешћа појава примера без палатализације: ЖЕСТОКИЈИ; КРАТКИЈИ,
УБОГИЈИ.

Суперлатив
Градио се као и данас, додавањем речце НАЈ- компаративу. Ова речца је прасловенског порекла.

15. Бројеви
Најкрупнија иновација код бројева у српском језику је да су изгубили деклинацију. Некада
су сви бројеви били променљиви, а данас је деклинација сведена на минимум. Од основних
бројева 1 је задржао променљивост, нешто ређе 2,3 и 4. У прасловенском језику бројеви 1,2,3 и 4
били су бројни придеви, па су се са именицом слагали у роду, броју и падежу. Од 5 до 10 били су
бројне именице и имали су све падеже. У току времена ове бројне именице су постале бројни
прилози и своју непроменљивост су прошириле и на бројеве до 5. Број 1 остао је променљив, али
је зато он добио и заменичко значење (значење неодређене заменице).
Прости бројеви
Број 1 је имао ликове у старословенском I-ЕДИНЪ, -А, -О; I-ЕДЬНЬ, -А, -О. У српском
језику они ће добити ликове ЈЕДАН, -А, -О, а I-ЕДИНЪ се сачувало само у прилошком значењу
(ЈЕДИНО ЊЕГА НЕМА).
Број 2 је имао само двојинску промену:
Н.А.В ДЪВА/ОБА (м.р.)/ДЪВѢ/ОБѢ (ж. и ср.р.)
Г.Л. ДЪВОI-О/ОБОI-О
Д.И. ДЪВѢМА/ОБѢМА
Већ у старословенском језику наилази се на Д ДЪВАМА, што ће се у српском језику усталити за
Д; И и Л у м.р. Од 14. века ср.р. прилази м.р. па су од тада форме за м. и ср.р. ДЪВА, ДЪВАI-О,
ДЪВАМА, а за ж.р. ДЪВѢ, ДЪВѢI-О, ДЪВѢМА. Остатака од форме за ср.р. ДЪВѢ налазимо у П-Т
зони (ДВЕ МЕСТЕ).
Број 3 имао је ликове ТРИI-Е/ТРЬI-Е за м.р., а за ж.р. и ср.р. ТРИ. У српском језику од
најстаријих споменика у употреби је само форма ТРИ за сва три рода, а она је добијена из следећег
односа: у Н је било ТРИI-Е, ТРИ, а у А ТРИ за сва три рода, па се то акузативско ТРИ, уселило и у
Н потиснувши ТРИI-Е.
Број 4 имао је ликове ЧЕТЫРЕ (м.р.) и ЧЕТЫРИ (ж. и ср.р.). И овде се акузативско
ЧЕТЫРИ проширило и на Н. Од 15. века крајње –Е у ЧЕТЫРЕ почиње да се понаша као покретни
вокал, па су се напоредо употребљавали ликови ЧЕТЫРЕ, ЧЕТЫРИ и ЧЕТЫР. Од 16. века
редукује се прво –И, па се јавља ЧЕТРИ, ЧЕТЪР. Ово ЧЕТЪР развиће се даље у ЧЕТЕР и ЧЕТЕРИ
и ови ликови постаће чести код далматинских писаца 17. и 18. века. У штокавским говорима старо
стање без –И је сачувано у ликовима ЧЕТРДЕСЕТ, али се јављају и форме ЧЕТИРЕС, ЧЕТЕРЕС.
Бројеви 3 и 4 имали су промену као именице –ї- основе у множини. Оваква промена задржала се
на кајкавском терену. У штокавским говорима од 16. века преовладала је двојинска промена:
Г. ТРИI-О, ЧЕТЫРИI-О
Д.И.Л. ТРИМА, ЧЕТИРИМА/ЧЕТИРМА
Али још раније од 15. века код бројева 3 и 4 уместо падежних облика почињу да се употребљавају
конструкције састављене од облика Н, А + предлог (СА ДВА МАЧА, СА ОБА ДВА СИНА).
Овакве конструкције су чешће код 4, него код 3, а чешће код 3, него код 2.
Бројеви од 5 до 10 имали су ликове: ПѦТЬ, ШЕСТЬ, СЕДМЬ, ОСМЬ, ДЕВѦТЬ, ДЕСѦТЬ.
Данашње ликове смо добили деназализацијом назала и развојем секундарног полугласника код
седам и осам.
Бројеви од 11 до 19 су конструкције састављене од променљивих делова за јединице и
непроменљивог дела за десетице, нпр. I-ЕДИНЪ НА ДЕСѦТЕ. Срастањем делова бројног израза
променљивост се изгубила, а гласовним развојем добијене су форме типа ЈЕДАНАЕСТ.
Бројеви од 20 до 40: ДЪВА ДЕСѦТИ, ТРИI-Е ДЕСѦТЕ, ЧЕТЫРЕ ДЕСѦТЕ, при чему је
облик ДЕСѦТИ био двојина, а ДЕСѦТЕ множина. Данашњи ликови за бројеве 20,30,40 јављају се
од 15. века на овамо. Добијени су на два начина:
отпадањем крајњег И омогућава се разликовање простог броја 20 од редног броја двадесети;
аналогијом према бројевима већим од 50
Бројеви од 50 до 90 развили су се фонетским путем. Састављени су од основног броја+Гмн. броја
десет: Гмн. ПѦТЬ ДЕСѦТЬ.
Код броја 60 често у говорима отпада ЗД (шездесет) због нагомилавања сибиланата, па се
добија ШЕЕСЕ. И ови бројеви су изгубили деклинацију.
Број 100 је представљао именицу ср.р. –о- деклинације, што значи да се СЪТО мењало као
и СЕЛО.
Бројеви од 200 до 400 (200,300,400) имају дуалску конструкцију ДЪВѢ СЪТѢ, а 300 и 400
плуралску конструкцију ТРИ СЪТА, ЧЕТЫРИ СЪТА.
Данашње ДВЕСТА настало је угледањем на ТРИ СТА, при чему долази до губљења
двојине. Данашње дијалекатско ДВИЈЕСТИ је чување старијег стања. У П-Т области се среће
ДВЕСТЕ. Данашње ЧЕТИРИСТО добијено је уопштавањем броја 100, а лик ЧЕТИРИ СТОТИНЕ
уопштавањем именице стотина.
Бројеви од 500 до 900 некада су били састављени од основног броја+ Гмн. од броја СЪТО:
ПѦТЬ СЪТЪ, ШЕСТЬ СЪТЪ. Ове форме дале су ПЕТ САТЬ, ШЕСТ САТЬ, које се јављају у
средњевековним споменицима. Облик САТ сачуван је у данашњем САТНИК. Данашње форме су
добијене уопштавањем простог броја 100 или именице СТОТИНА.
Именица хиљада (1000) је у старословенском језику имала ликове
ТЫСѪШТИ/ТЫСѦШТИ, мењала се по –ја- деклинацији (као им. ДОУША). Од ТЫСѪШТИ
добиће се ТИСУЋА. Хиљада је позајмљеница из грчког језика.

Редни бројеви
Добијају се од простих бројева додавањем наставка –И, нпр. СЕДМИ. За 1,2,3 и 4 користи
се суплетивна форма редног броја.
Збирни бројеви
ДВОЈЕ; ТРОЈЕ; ЧЕТВОРО
Бројне именице (нпр. ДВОЈИЦА) представљају словенско наслеђе уз одређене прераде у
српском језику.

16. Фонетске алтернације у деклинацији

Алтернације које захватају веларе К;Г;Х на крају основе произашле су из прасловенских
палатализација ових гласова пред вокалима предњег реда:
Прва палатализација створила је Ч;Ж;Ш и они су данас обични у Вјд. ЈУНАЧЕ;
II ПАЛАТАЛИЗАЦИЈА дала је Ц, З, С, које срећемо у дативу и локативу јд. (руци),
номинативу множине (јунаци), али има говора у којима су ови сугласници уклоњени враћањем
основног сугласника аналогијом према другим речима: КОЊИ, ЗАДРУГИ. II палатализација
некада је вршена и у локативу множине: ЈУНАЦѢХЪ, БУБРЕЗѢХЪ. Данас су ти облици
изједначени са Д. и И. Мн. И гласе: Јунацима, бубрезима. Ц, З и С у ова два падежа секундарног су
порекла. Првобитни облици су били у Д. мн. ЈУНАКОМЪ, И. мн. ЈУНАКЫ. Секундарно ширење
Ц, З, С данас се среће у КР говорима у А. мн. (јунаце, бубрезе, орасе).
2. Алтернација на бази јотовања заступљена је у компаративу типа: љући, млађи, дражи , нижи, у
И. јд: сабљу, смрћу.
3. Следећа алтернацијаје тзв. Непостојано А: грашак - грашка, настало вокализацијом јаког
полугласа.
4. У примерима са непостојаним А типа врабац – врапца, гладак – глатка, срећемо алтернацију
звучног сугласника безвучним сугласником.
5. У примерима типа пепео – пепела, мио – мила срећемо алтернацију Л у О. Исти однос имамо и у
жетелац – жетеоца.
** Међутим, ХИЉАДА се употребљава и у делу чакавског дијалекта, где се среће хиљада из
италијанског језика. Хиљада је променљива именица, а често се користи и у прилошкој служби,
нпр. Имам хиљаду (много) послова.

КОНЈУГАЦИЈА
17. Карактеристике наслеђеног глаголског система
У прасловенском језику, глаголски систем је био веома компликован. Састјао се из:
Личних глаголских облика (verbum finitum) – знацима предикације (време, стање, начин) се
приказује однос према говорним лицима, чине их:
а) tempora verbi (презент, аорист, перфекат, имперфекат, футур 1 и 2 и плусквамперфекат);
б) modi verbi (императив и потенцијал);
в) genera verbi ( актив и пасив).
2. Нелични гл. oблици (verbum infinitum) – знацима предикације се не показује став према
говорним лицима: инфинитив, супин, партиципи.
Проистиче да су се глаголски облици конјугирали, али су се и деклинирали. Деклинацију су имали
нелични, а конјугацију лични глаголски облици. С обзиром на грађење, били су прости и сложени.
Овакав систем у српском језику претрпеће знатне промене. Двојина се изгубила без трага
(словеначки језик ју је сачувао), глаголска времена су се сачувала, али се код њих опажа редукција
у односу на почетно стање. Негде су имперфекат и аорист изгубљени, а негде се још чувају.
Партицип презента пасива се изгубио, а партицип презента актива дао је глаголски прилог
садашњи. Партицип претерита актива дао је глаголски прилог прошли, а партицип претерита
пасива дао је трпни глаголски придев. Партицип перфекта дао је радни глаголски придев.
Глаголски прилог прошли изгубљен је у многим говорима. Супин је свуда изгубљен, а инфинитив
је у ПТ области изгубљен. Губљење неких глаголских облика биће компензовано образовањем
нових конструкција каквих нема у прасловенском језику ( футур 1 и 2). Глаголска стања, актив и
пасив, сачували су се, а значење вида српски језик развио је у чврст систем који чине свршени и
несвршени глаголи.

18. ПРЕЗЕНТ
Наслеђен је из прасловенског. Градио се од презентске основе и личних наставака. У
прасловенском језику постоје две серије наставака, код атематских и тематских глагола.
Атематских је било 5, али сунајфреквентнији били: ЕСМЬ, ДАТИ, ͰАСТИ, ВѢДѢТИ, ИМАТИ.
Наставци за презент се директно додају корену, а код тематских глагола се најпре додаје тематски
вокал на корен, па потом лични наставак:
– Ѫ, - Ѭ, - МЬ 1. – МЪ 1. – ВѢ
– ШИ, - СИ 2. – ТЕ 2. – ТА
- ТЪ 3. – ѪТЪ, - ѬТЪ, - ѦТЪ 3. – ТЕ

Једнина Множина Двојина

1. ПЛЕТѪ 1. ПЛЕТЕМЪ 1. ПЛЕТВѢ
2. ПЛЕТЕШИ 2. ПЛЕТЕТЕ 2. ПЛЕТЕТА
3. ПЛЕТЕТЪ 3. ПЛЕТѪТЪ 3. ПЛЕТЕТЕ

1. НОШѪ 1. НОСИМЪ 1. НОСИВѢ

2. НОСИШИ 2. НОСИТЕ 2. НОСИТА
3. НОСИТЪ 3. НОСѦТЪ 3. НОСИТЕ

1. ЗНАѬ 1. ЗНАͰЕМЪ 1. ЗНАͰЕВѢ

2. ЗНАͰЕШИ 2. ЗНАͰЕТЕ 2. ЗНАͰЕТА
3. ЗНАͰЕТЪ 3. ЗНАѬТЪ 3. ЗНАͰЕТЕ

1. ͰЕСМЬ 1. ͰЕСМЪ 1. ͰЕСВѢ

2. ͰЕСИ 2. ͰЕСТЕ 2. ͰЕСТА
3. ͰЕСТЪ 3. СѪТЪ 3. ͰЕСТЕ

До данашњег стања дошло се:

1. лице једнине на – М од атематског глагола. Томе је допринела:
а) велика фреквентност атематских глагола;
б) психолошка веза између 1. л. мн. – МО и 1. л. јд. – М, а томе је допринела и чињеница да
замена наставка – У наставком – М чини структуру парадигне једнообразном.
Употреба – М почиње и 13. веку и то код глагола са – А у презентској основи: ПАБОТАМ,
МЕШАМ, ЗАКЛИЊАМ, ОСТАВЉАМ, али се среће и наставак – У (ја праштају). Крајем 14. века
обухваћени су глаголи са И (ВИДИМ, ПЛАТИМ, ГРЕДЕМ), али овде има и примера типа ЈА
НАЧНУ. Овакви примери појављују се све до 17. века: АЗЪ, КЛЬНУ, ИДУ, БРИНУ, ВРАЋУ,
ЛАЖУ.
Данас се облици на – У срећу једино у примерима ХОЋУ, МОГУ, али у народним говорима
ХОЋЕМ, МОЖЕМ. Такви су дијалекатски облици ВЕЉУ, ВИЂУ. У призренско-јужноморавским
говорима (Врање, Бујановац) – У је до данас у широкој употреби (ЈА ВИДУ, НОСУ).
2. лице једнине – постоје два наставка: код атематских глагола – СИ, а код тематских – ШИ,
или само – Ш. Од првих писаних споменика – Ш се јавља како код тематских, тако и код
атеатских глагола. Само код помоћног глагола ЈЕСИ, НИСИ је задржано – СИ, а – ШИ се не среће
у нашим споменицима.
3. лице једнине – наставак је – ТЪ. У српском језику, овај наставак сачувао се у пооћном
глаглолу ͰЕСТЪ, а иначе од 13. века срећу се примери без – ТЪ: буде, мине, хоће. Спорадично се
јављају до 17. века ЗНАЈЕТ, ДАВАТ. Данас се чува само у облику ЈЕСТЕ.
1. лице множине – Наставак је - МО, а среће се од првих споменика уместо стсл. – МЪ.
Павле Ивић га везује са индоевропским наставком *mos. У бугарском језику је – М као и у стсл. А
у македонском – МЕ (генетски недовољно јасно).
2. лице множине – одувек је био наставак – ТЕ.
3. лице множине – наставак *nti (– ѪТЪ, - ѬТЪ, - ѦТЪ):
а) ако је вокал – о – онда је наставак – ѪТЪ;
б) ако је вокал – и – онда је наставак – ѦТЪ;
в) ако је – а испред –е, настаје протетичко – Ј: а-ј-ент>ајон.
Не само у српском, него и у другим западним јужнословенским језицима крајње – ТЪ отпада,
назали се деназализују, па се добијају данашњи наставци – Е, - ЈУ, - У.

3. лице множине пружа комликовану слику у дијалектима:

а) Уопштавање – У и код глагола са – И у презентској основи (МОЛУ, РАДУ, ТРАЖУ);
б) Проширују се осовинским вокалом на који се дода – ДУ или – ЈУ (МОЛИДУ, МОЛИЈУ);
в) Сажима се – ају у – ау, а – ау у – у (ПЕВУ, ПРИЧУ);

19. АОРИСТ
У стсл. језику су постојале три врсте:
1. Асигматски : Нема у грађењу глас С. Гради се од инфинитивне основе и наставака:
Јд. мн. Дв.
1. – Ъ 1. – ОМЪ 1. – ОВѢ
2. – Е 2. – ЕТЕ 2. – ЕТА
3. – Е 3. – Ѫ 3. – ЕТЕ
Јд. Мн. Дв.
1. РЕКЪ 1. РЕКОМЪ 1. РЕКОВѢ
2. РЕЧЕ 2. РЕЧЕТЕ 2. РЕЧЕТА
3. РЕЧЕ 3. РЕКѪ 3. РЕЧЕТЕ

1. ПАДЪ 1. ПАДОМЪ 1. ПАДОВѢ

2. ПАДЕ 2. ПАДЕТЕ 2. ПАДЕТА
3. ПАДЕ 3. ПАДѪ 3. ПАДЕТЕ

2. Сигматски стари:
Јд. мн. Дв.
1. – СЪ 1. – СОМЪ 1. – СОВѢ
2. – Е 2. – СТЕ 2. – СТА
3. – Е 3. – СѦ/ ШѦ 3. – СТЕ
Код глагола чија се инфинитивна основа завршава на К или Г, С је замењивано са Х или Ш, а К и
Г су отпадали. Исто се дешавало и код глагола чија се инфинитивна основа завршавала на
самогласник.

Јд. Мн. Дв.

1. РѢХЪ 1. РѢХОМЪ 1. РѢХОВѢ
2. РЕЧЕ 2. РѢОТЕ 2. РѢСТА
3. РЕЧЕ 3. РѢШѦ 3. РѢСТЕ

1. НОСИХЪ 1. НОСИХОМЪ 1. НОСИХОВѢ

2. НОСИ 2. НОСИТЕ 2. НОСИТА
3. НОСИ 3. НОСИШѦ 3. НОСИТЕ

Асигматски аорист и стари сигматскису рано ишчезли. Од сигматског је остало трагова

код два глагола: РЕЋИ, РЕХ, И ДОНЕТИ – ДОНЕХ. Према аористу РЕХ у западним говорима
формиран је инфинитив РИЈЕТ.
3. Сигматски нови: у односу на стари сигматски, нови има уметање – о – између наставака и
основе ако се завршава на сугласник, а ако се не завршава на сугласник, разлике нема.
Јд. Мн. Дв.
1. РЕКОХЪ 1. РЕКОХОМЪ 1. РЕКОХОВѢ
2. РЕЧЕ 2. РЕКОСТЕ 2. РЕКОСТА
3. РЕЧЕ 3. РЕКОШѦ 3. РЕКОСТЕ

Облици новог сигматског аориста очували су се уз одређене прераде наставака. Како се

види, наследили смо две серије наставака:
А) - ХЪ - ХОМЪ Б) - ОХЪ - ОХОМЪ
-Ø - СТЕ -Е - ОСТЕ
-Ø - ШѦ -Е - ОШѦ
Развојни пут обележиће прво лице множине. Од првих споменика користе се – ХОМО или –
ОХОМО ради гласовне хармоније са другим лицем на – СТЕ. Убрзо је хмо/охмо аналогијом према
2. лицу замењено са – СМО/ - ОСМО. Срећемо их већ у 13. веку: благословисмо, бидмо, радисмо.
У КР и ПТ очуван је – ХМО, али се –Х изгубило, па имамо – МО: ДОЈДОМО, ПАДОМО. У
западним штокавским говорима срећемо наставак –ШМО (НАЂОШМО), аналогијом према 3.
лицу мн. (дођоше, нађоше).

20. ИМПЕРФЕКАТ
У стсл. језику, имперфекат се најчешће градио од инфинитивне основе, а наставци за
грађење имперфекта били су:
Јд. Мн. Дв.
1. – АХЪ 1. – АХОМЪ 1. – АХОВѢ
2. – АШЕ 2. – АШЕТЕ 2. – АШЕТА
3. – АШЕ 3. – АХѪ 3. – АШЕТЕ
1. Уколико се основа завршавала на – а, у наставку се удвајало а: - ЗНАТИ – ЗНААХЪ, СТОͰААХ,
ВѢРОВААХЪ.
2. Уколико се основа завршавала на – И или - Ы или – У, у наставку се формирало интервокални –
Ј : БИТИ - БИͰАХЪ, КРЫТИ - КРЫͰАХЪ, ЧОУТИ - ЧОУͰАХЪ.
3. Уколико се основа завршавала на сугласник, наставак је био – ѢАХЪ, при чему је Ѣ прелазило у
а ако је основа била палатализована. (к у ч, г у ж):
- К – ѢАХЪ : ПЕКѢАХЪ>ПЕЧѢАХЪ>ПЕЧААХЪ;
- ѢАХЪ : ИДѢАХЪ, ТРЕСѢАХЪ.
У историјском развоју српског језика прво ће доћи до сажимања два А: ЗНААХЪ>ЗНАХ,
ВЕРОВАХ, ПЕЧАХ, МОЖАХ. Наставак – ѢАХЪ обично се сажимао у дуго Ѣ: – ѢАХЪ, али се код
глагола који су се завршавали на – ѢТИ, типа СМѢТИ, наставак очувао, али се развијало
интервокално – Ј - : – ѢАХЪ> – ѢͰАХЪ (СМѢͰАХЪ, ОУМѢͰАХЪ). Наставак - ѢͰАХЪ
прошириће се наставак – ѢХЪ, па ће се добити примери типа: ТРЕСѢͰАХЪ уместо ТРЕСѢХЪ,
КОУНѢͰАХЪ уместо КОУНѢХЪ. Касније у историјском развоју српског језика наставак –
ѢͰАХЪ прећи ћеу чакавским и икавским говорима – ИЈАХ, ТРЕСИЈАХ, КУНИЈАХ.
Белић каже да је облик ТРЕСИЈАХ унет са ијекавског терена и на екавски терен. У примеру
ТРЕСИЈАХ – ИЈАХ је позајмљено из јекавских говора, као што је и – ИЈИ у компаративу
СТАРИЈИ уместо СТАРѢЈИ (старЕји).
Ивић каже да се Ѣ у екавским говорима фонетски развило у И испред Ј, ту се ради о
икавизму ШВ типа. ТРЕСѢͰАХЪ=ТРЕСЕЈАХ (тако је и у екавским говорима). Тако су добијени и
СЕЦИЈАХ, ПЕЦИЈАХ. Од овог стања има мало изузетака. Данас од глагола БИТИ имперфекат
гласи: БЕХ/БЕЈАХ/БИЈАХ. Стари наставци за имперфекат сачувани су у једнини до данас: - Х, -
ШЕ, - ШЕ а у множини је дошло до замене аорисним наставцима у 1. и 2. лицу – АШЕТЕ са –
СТЕ, а потом према 2. лицу преобликовано је старо – АХОМЪ у –СМО, а 3. л. мн. Отишло је
деназализацијом у – ХУ (читаху).
У дијалектима има и посебних образовања имперфекта, па се тако у јужноморавским говорима
облицима имперфекта додају наставци за презент. Од БЕРШЕН у ТЛ говорима умеће се – О – па је
БЕРЕО- БЕРЕШЕ- БЕРОМО – БЕРЕОСТЕ- БЕРЕОШЕ. Имперфекат се до пре неколико векова
добро чувао, а онда је почео да се губи. Данас је сасвим редак, сведен је у народним говорима само
на неколико глагола: БЕШЕ, ЗВАШЕ. Имперфекат најбоље чувају периферни говори (говори Црне
Горе и ПТ области).
Читашем читашемо
Читаше читашете
Читаше читашев

21. ПЕРФЕКАТ
Као сложен глаголски облик, перфекат је и у прасловенском језику представљао
конструкцију састављену од партиципа перфекта глагола и садашњег облика глагола ЈЕСАМ.
Јд.
ДАЛЪ, -А, -О ͰЕСМЬ
ДАЛЪ, -А, -О
Јд. Мн. Дв.
1. ДАЛЪ, -А, -О ͰЕСМЬ ДАЛИ, - Ы, -А ͰЕСМЪ ДАЛА, - Ѣ, - Ѣ ͰЕСВѢ

2. ДАЛЪ, -А, -О ͰЕСИ ДАЛИ, - Ы, -А ͰЕСТЕ ДАЛА, - Ѣ, - Ѣ ͰЕСТА

3. ДАЛЪ, -А, -О ͰЕСТЪ ДАЛИ, - Ы, -А СѪТЪ ДАЛА, - Ѣ, - Ѣ ͰЕСТЕ

Али већ у стсл. језику, чувају се три тенденције:

1. Да помоћни глагол пређе испред партиципа;
2. Да се помоћни глагол изостави у 3. л. јд.
3. Да се уместо пуних облика помоћних глагола користе енклитичке форме.
Све ове тенденције добиће на замаху и рашириће се. Од првих писаних споменика, срећу се
примери: ͰЕРЕ СМО ͰГОВОРИЛИ. У одређеним значењима помоћни глагол се у 3. лицу јд. почео
редовно изостављати (приповедачки перфекат). БИО ЈЕДАН ЦАР, УМРО МОМО КАПОР. У
многим говорима перфекат је потиснуо имперфекат и аорист.

ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ
Градио се као и данас, од партиципа перфекта одређеног глагола и имперфекта глагола
БИТИ. Имперфекат је могао бити у форми БѢхЪ. Пуни облици су имали следећу парадигму.
Јд. Мн. Дв.
1. ДАЛЪ, -А, -О ДАЛИ, - Ы, -А БѢХОМЪ/ ДАЛА, - Ѣ, - Ѣ БѢХОВѢ /
БѢХЪ/БѢͰАХЪ БѢͰАХОМЪ БѢͰАХОВѢ
2. ДАЛЪ, -А, -О ДАЛИ, - Ы, -А БѢСТЕ/ ДАЛА, - Ѣ, - Ѣ БѢСТА/
БѢШЕ/БѢͰАШЕ БѢͰАШЕТЕ БѢͰАШЕТА
3. ДАЛЪ, -А, -О ДАЛИ, - Ы, -А БѢХѪ/ ДАЛА, - Ѣ, - Ѣ БѢСТА /
БѢШЕ/БѢͰАШЕ БѢͰАХѪ БѢͰАШЕТЕ

Овакве плусквамперфекте срећемо од првих писаних споменикаКАКО СЕ СВРШИЛО

БѢШЕ ВРѢМЕ. Међутим, од најстаријих споменика срећу се облици саграђени са перфектом
уместо имперфектом помоћног глагола БИТИ: Ͱа СМЬ БИЛЬ РЕКЛЬ МОИМЬ ЛͰОДЕМЬ.
Касније су овакве конструкције са перфектом помоћног глагола постајале све обичније. Данас у
појединим говорима не потискују конструкције са имперфектом. Томе је допринело и губљење
имперфекта као глаголског облика.

22. ФУТУР 1
Прасловенски језик није имао посебан облик за футур. Будућност се исказивала на два
начина:
1. Код свршених глагола на један начин и то презентом тих глагола;
2. Код несвршених глагола конструкцијом састављеном од инфинитива и презента помоћних
глагола (ИМАТИ, ХТЕТИ, БИТИ, ПОЧЕТИ).
У прасловенском јетику први начин је био коришћење презента глагола уместо футура нпр. :
vЬstanջ, a други начин:
1.* јЬmamЬ dӗlati (радићу);
2. * hot’ջ dӗlati;
3. * bջdջ dӗlati;
4. * načЬnջ dӗlati.
Овакво стање срећемо и у стсл. језику: ПРОСИ ОУ МЬНѢ И ДАМЪ ТИ (и даћу ти); НЕ ИМАМЬ
ПИТИ ОТЪ ПЛОДА ЛОЗЪНАГО; ЧЬТО ХОШ(шт)ЕТЕ МИ ДАТИ.
У историјском развоју српског језика десиле су се следеће промене:
1. Употреба презента у свршеним глаголима се није одржала, али је има у чакавским говорима;
2. Констраукција ИМАМЬ + инфинитив среће се у споменицима, јавља се у југоисточним
периферним говорима: ту има доћ млад краље.
3. Временом је у српском језику загосподарила конструкција ХОЋУ + инфинитив и то чешће од
енклитичких обликаглагола ХТЕТИ и инфинитива посведочена у 14. веку. Касније није заживела,
чувају је чакавски и кајкавски говори.

ФУТУР 2
Узначењу футура 2 (предбудућег времена) користила се конструкција БУДЕМ +
инфинитив. Она се и данас среће у неким говорима (говори друг са другом када буде у тазбини
лагати да му подлагује). У овом значењу били су чешћи облици срасли од краћег инфинитива +
БУДЕМ: дат будем > дадбудем, знатбудем, могбудем, хтетбудем. Ако цару бог и срећа даде те он
знатбуде кога и маде ласно ће му бити царевати.
Овакви облици употребљавали су се у југозападним говорима и у језику Вука.
Конструкција БУДЕМ + инфинитив од 13. века потискује конструкцију БУДЕМ + партицип
перфекта: ако буду винограде насадили през међу, све да ми врате. Ова конструкција се и данас
среће у многим говорима. Од 17. и 18. века среће се и конструкција БУДЕМ БИО + партицип
перфекта: АКО БУДЕШ БИО РАДИО, ИМАЋЕШ. Значење футура 2 се дуго и до 19. века
изражавало обликом састављеним од префикса УЗ + презент несвршених глагола (ако узмогнеш,
наврати до нас).

23. ИМПЕРАТИВ
Наслеђен је из прасловенског језика, а прасловенски императив води порекло од индоевропског
модуса којим се исказивала жеља и начин. У стсл. текстовима среће се 2. и 3. л.јд. и 1. и 2. л.мн. и
дв.мада је постојало и 1. л.јд. и 3.л.мн, али су се ретко употребљавали.
У данашњем језику, императив има 2. л.јд. и 1. и 2. л.мн. јер се заповест, као појачана жеља, може
изражавати према саговорнику или саговорницима међу које говорно лице може и себе да укључи.
У прасловенском, императив је имао тројаке наставке:
1. – И – ѢМО 2. – И – ИМО 3. – И (-Ј Ь) – ИМО
- ѢТЕ - ИТЕ - ИТЕ
БЕРИ НОСИ ДАЖДЬ ͰАДЖЬ
БЕРѢМО НОСИМО ДАЖДИМО ͰАДИМО
БЕРѢТЕ НОСИТЕ ДАЖДИТЕ ͰАДИТЕ
У историјском развоју српског језика десиле су се следеће промене:
1. у множини је рано уклоњено двојство наставака – ИТЕ и – ЕТЕ које води порекло од - ѢТЕ.
Тако уместо старог МОЛИТЕ, БЕРЕТЕ, ПЛАЧИТЕ, ДОНЕСЕТЕ од 14. века преовлађују облици
МОЛИТЕ, ДОНЕСИТЕ, БЕРИТЕ, БУДИТЕ. Овако је у највећем делу штокавских говора, као и у
књижевном језику; у ПТ зони победио је однос - И, - ЕТЕ: молете, бранете, ћутете.
2. 1. л.мн. је у многим говорима замењеноконструкцијом ХАЈДЕ ДА РАДИМО; ДАЈ ДА
РАДИМО; АЈМО ДА РАДИМО.
3. Ишчезао је облик 3. л.јд. који је био једнак са 2. л.јд. императива.Очуван је само у неким
примерима.
4. Конструкција НЕКА + презент данас је преовладала за 3. л.јд. (нека ради свој посао).
5. У 13. веку појављује се конструкција НЕ МОЗИ + инфинитив. Гласовним путем НЕ МОЗИ се
свело на НЕ МОЗ`. З је умекшано и зато се заменило са још мекшим Ј и добило НЕМОЈ. Од 14.
века јавља се и облик НЕМОЈТЕ.
Не мози> не моз`> немој > немојте
6. Три атематска и један тематски глагол са основом на – Д издвојили су се са посебним обликом
за 2. л.јд добијеним старим јотовањем.
Дад`Ь> дађ јед`Ь>јеђ в`Ьд`Ь / вид`Ь > вид / виџ / глеџ
Овакви облици су се углавном изгубили, али има остатака у народним говорима, нпр. ЈЕЂ, ВИЂ, у
ТЛ дијалекту јеџ, виџ, глеџ.
Уместо облика дађ од 13. века јавља се формула ДАЈ.
7. Рано се јавила тежња да се пропусти вокали и у облицима јд. и мн. Тако од 15. века има БЕЖЬ –
БЕЖЬТЕ, СТАНТЕ.

ПОТЕНЦИЈАЛ
Стсл. је познавао два образовања потенцијала:
1. Помоћу партиципа перфекта и потенцијала глагола БИТИ:
1. ВИДѢЛЪ, - ЛА, - ЛО БИМЬ 1. ВИДѢЛИ, - ЛЫ, -ЛА БИМЪ
2. ВИДѢЛЪ, - ЛА, - ЛО БИ 2. ВИДѢЛИ, - ЛЫ, -ЛА БИСТЕ
3. ВИДѢЛЪ, - ЛА, - ЛО БИ 3. ВИДѢЛИ, - ЛЫ, -ЛА БѪ
2. Помоћупартиципа перфекта и аориста глагола БИТИ:
1. ВИДѢЛЪ, - ЛА, - ЛО БЫМЬ 1. ВИДѢЛИ, - ЛЫ, -ЛА БЫХОМЪ
2. ВИДѢЛЪ, - ЛА, - ЛО БЫ 2. ВИДѢЛИ, - ЛЫ, -ЛА БЫСТЕ
3. ВИДѢЛЪ, - ЛА, - ЛО БЫ 3. ВИДѢЛИ, - ЛЫ, -ЛА БЫШѦ
Данас је први тип очуван у чакавским говорима, а други тип у штокавским говорима. Облик
помођног глагола БЫШѦ сачувао се данас у зетским говорима. Уместо БЫШѦврло рано се
почело употребљавати БИ. Пошто се уопштило за 2. и 3. л.јд. и 3.л.мн. схватило се као погодан
облик за сва лица. Ова особина среће се и у Вуковом језику. Овоме је допринело губљење гласа Х.
Супротна тенденција је појава потенцијала типа: Ја бисам пошао, они бису пошли; аналогно према
облику Ми бисмо пошли.
У споменицима се некад среће и кондиционал прошли, или кондиционал други. То је сложена
конструкција састављена од потенцијала глагола БИТИ + партицип перфекта: БИЛИ БИСМО
ЗАВРШИЛИ ПОСАО ДА НИЈЕ ПАЛА КИША.
Ова конструкција је данас ретка због своје сложености. Пошто се потенцијал градио помоћу
кондиционала помоћног глагола БИТИ или помоћу његовог аориста, он се у појединим
уџбеницима називао кондиционал, а у другим потенцијал.
Белић је одбацио такав термин - кондиционал - са образложењем да је то био погодбени начин
(модус) којим се казивао неки глаголски процес који је зависан. Значење потенцијала као модуса
којим се изражава могућност да се радња врши је шире и укључује у себе и значење погодбе. Зато
је термин потенцијал адекватнији, па је тако и прихваћен.

- НЕЛИЧНИ (ИМЕНСКИ) ГЛАГОЛСКИ ОБЛИЦИ -

24. ИНФИНИТИВ И СУПИН
По пореклу су инфинитив и супин глаголске именице. Инфинитив је био датив, а супин акузатив.
Градили су се од инфинитивне основе наставцима:
ТИ за инфинитив; - ТЫ / ТЬ за супин.
Оно по чему су се разликовали јесу значење и употреба. Инфинитив је служио да именује
глаголску радњу и као такав могао се самостално употребљавати. Супин је служио као допуна
глаголима кретања и означавао је циљ кретања, те се као такав није ммогао самостално
употребљавати. То се може видети из два стсл. примера:
ИДѪ РЫБЪ ЛОВИТЪ и ВЪЗЛЕЗЕ НА ГОРѪ ВИДѢТЪ ИСОУСА
У оба случаја супином је означена зависна намерна речениц. Међутим, уз глаголе који не значе
кретање ишао је инфинитив: ХОШ(шт)Ѫ РЫБЪ ЛОВИТИ.
Имајући овако ограничену употребу, супин је рано почео да се губи, тј. Да буде потискиван
инфинитивом. То се десило пре појаве наших писаних споменика. Тако се дошло до тога да су у
нашем језику били могући облии: Идем ловити рибе; Ево идем погинути, душо, у табору честитога
кнеза.
У кајкавским говорима и словеначком језику супин је до данас остао у употреби.
У споменицима из 14. века појављују се облици без крајњега – И, али и ван везе са глаголима
кретања. Овакви облици настали су отпадањем крајњег – И фонетски ослабљеног иза безвучног Т,
а лишеног дистинктивне функције какву је имало док је постојао супин као облик: ЗНАТ, ВИДЕТ,
ЗАПОВИДИТ, ЗНАЈУЋ.
Тако су се појавили многи облици који ће заузети широко пространство, углавном у јужним и
западним крајевима штокавског српског. Они су до данас негде и преовладали: НЕЋЕМО СЕ
ВАЉДА СВАЂАТ.
Данашњи инфинитиви настали су у различитим временима са одговарајућим гласовним
изменама:
1.Инфинитив типа МОЋИ, РЕЋИ, ПЕЋИ потиче из прасловенске епохе;
2. Инфинитив типа ИЋИ, ДОЋИ, СТИЋИ потиче из 14. века и најстаје специјалним јотовањем;
3. Инф. Типа ДОНЕТИ, УНЕТИ секундарна је творевина и настали су према аористу ДОНЕХ;
4. Од 14. века срећу се инфинитиви типа ДУПСТИ, СКУПСТИ, ЦРПСТИ, настали аналогијом
према инф. ЈЕСТИ, ПРЕСТИ, ПАСТИ;
5. До краја 17. века били су чести инф. На – овати/ - евати : ПОКАЗОВАТИ, ПОСКАКОВАТИ,
ЗАХВАЉЕВАТИ, али од 14. века њих потискују облици – ИВАТИ: ПОКАЗИВАТИ. Они су данас
једини присутни.
У новије време на већем делу штокавског подручја, напоредо са инфинитивом постоји и
конструкција ДА + презент. Она је чешћа.