СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Почеци писмености код Срба

Срби се служе старословенским као књижевним језиком од 9. до 11. века. Прихватање

старословенсог језика код Срба подударало се са прихватањем хришћанства . Писменост је код
Срба стигла непосредно након почетка Моравске мисије (867–874). Непосредних сведочанстава о
томе нема, али се претпоставља да је у српској области којом је владао кнез Мутимир, прихваћен
позив папе Јована VIII за укључивање у Методијеву Mоравско-панонску архиепископију (873). Ако
позив и није приохваћен, писменост је овде стигла током ширења Симеонове Бугарске.

Други правац ширења писмености долазио је са Јадранског приморја.

Територије на којима су Срби живели у средњем веку обухватала је области различитог културног
утицаја и две језичке сфере – грчку и латинску. На основу сачуваних натписа верује се да је
граница ишла средином Албаније, преко Косова и Метохије, Ниша и Софије, све до Црног мора.
На северозападу од те границе – употребљавао се латински језик, а на југоистоку – грчки.

Књиге на старословенском језику до Срба стижу из Охрида.

Писмо:

У почетку писмености, Срби су писали глагољицом и ћирилицом, али је ћирилица убрзо потиснула
глагољицу. Она постаје од 12. века доминатна, пре свега у Рашкој, Дубровнику, Хуму и Босни.

Настанак редакције

Преношење старословенске писмености подразумевало је преписивање богослужбених књига.

Писари су, преписујући текстове, несвесно у њих уносили локалне особине свог матерњег језика
(најчешће фонетске).

То је условило стварање редакција стсл. језика: српске, бугарске, македонске, руске, румунске
(влашко-молдавске), хрватске и чешке.

Све редакције стсл. језика називају се једним именом црквенословенски језик.

Иако већ од 10–11. века регионалне разлике продиру у заједнички старословенски језик (познато
је да су се штокавске црте појављивале још у Маријином јев. на стсл.), СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
или српска редакција старословенског језика дефинише се као књижевни језик Срба од 12. до
четрдесетих година 18. века. Тада је српска православна црква усвојила нов књижевни језик –
рускословенски – руску редакцију старословенског језика.

Сви редакцијски језици настали су, у принципу, на исти начин – изменом фонолошког система
старословенског језика (пре свега вокалског). Морфологија и синтакса остале су готово исте.
Од почетка у писмености Срба била је присутна диглосија – функционално издиференцирана
употреба два језика (језика високог и ниског стила). Као језик високог стила међу Србима
функционисао је српскословенси језик, а српски народни језик био је језик ниског стила.

Иако се језик мењао, правопис је остао традиционални и није у потпуности пратио језички развој
(писали су се јерови, јат, јери и сл.).

Континуирано писање траје до 14. века да би се од тада у рукописима почеле појављивати

белине, односно речи су се одвајале приликом писања.

Најстарији споменици сачувани су из 12. века (то је време констутуисања самосталне државе
Немањића), на ћирилици. На њему је написан вели број црквених књига, оригинална књиж. дела
(житија владара и архиепископа, романи, апокрифи, медицински приручници и сл.).

Диглосија је била присутна и у употребу су били српскословенски и српски језик.

Споменици на српском језику: пословноправна преписка

Повеља бана Кулина (1189)

Споменици на српскословенском језику:

1. Мирослављево јеванђеље (12. век)

2. Вуканово јев. (12‒13. век)
3. Карејски типик Св. Саве
(12. век)

- упутства и правила за монашки и испоснички живот

4. Јефимија – Похвала Кнезу Лазару
(поч. 15. века)

5. Хиландарски медицински кодекс

(16. век)