ДРУГИ ДЕО ИСПИТА ИЗ ИСТОРИЈЕ СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ У НОВОМ ВЕКУ I

1. Леополд I (1658-1705)
Са памећу и марљивошћу
Син цара Фердинанда и Марије Ане. Припреман је да буде свештеник, будући да су сви
мислили да ће цара Фердинанда наследити надвојвода Фердинанд IV. После смрти брата, 1654.
године, наследио је престо.
Брак са Елеонором од Пфалц-Нојбурга донео му је десеторо деце.Био је врло успешан у
вођењу државних послова и у свим задацима био је истрајан. Био је дубоко одан и наклоњен
католичкој вери и својим приоритетним задатком сматрао је рекатолизацију становништва. Водио
је моралан, нормалан живот. Био је врло заинтересован за музику, историографију и уметност, те
је допринео развоју образовања и културе монархије.
Тежио је да Беч претвори у сјајну, империјалну престоницу. За време његове владавине
много се трошило на уређивање престонице, двора, помпезна путовања и бројна ходочашћа.
Године 1666. оженио се својом првом супругом – Маргаретом Терезијом. На сам процес и чин
венчања потрошено је много новца. Поред тога, био је велики љубитељ и колекционар књига, те је
много новца и пажње посветио обнављању дворске библиотеке.
За краља Угарске је кринусан 1655. године, а наредне године и за краља Чешке. Када је
требало да се крунише за цара, Мајнц, Шведска и Француска су снажно опонирали његовом
избору. Јавило се неколико претендената (Леополд Вилхелм, Фердинанд Марија, Луј XIV) и своје
крунисање јула 1658. може приписати агитацији бранденбуршког и саксонског кнеза. Ердељски
кнез и угарска аристократија су се такође много залагали да он буде изабран за краља.
Унутрашња политика:
На унутрашњем плану Леополд се највише фокусирао на рекатолизацију становништва
и на чвршћу повезаност између хабзбуршких области. Шаролик етнички састав, различите
историјске традиције, постојање снажне покрајинске свести и одсуство заједничког државног
патриoтизма допринели су томе да спровођење замисли буде отежано.

Хабзбуршки двор у Чешкој и Угарској је тежио стварању што бољих односа са

аристократијом. Међусобно повезивање аристократије свих разноликих крајева било је кључно и
од већег значаја од повезивања хабзбуршких поседа. Чешко племство се након битке код Беле горе
много више интегрисало од мађарског племства. Већина мађарског племства, упркос брачним
везама са моравским, чешким и аустријским сталежима, према бечком двору остала је
резервисана.

Политичка равнотежа између двора и мађарских сталежа била је лабава, а долазило је и до

оружаних сукоба ради очувања верских, културних и других елемената. Период неслоге и сукоба
трајао је доста дуго, од 1670. до 1711. године. После ових сукоба успостављена је равнотежа, која
је остала доста климава.
Хабзбурзи су сматрали да је централизована јавна управа била најважнији чинилац
повезивања и контроле земаља. Од пресудне важности за обједињавање хаб. земаља била је
најамничка стајаћа војска, која је бројала око 50 000 војника организованих у 10 пешачких и 9
коњичких пукова. У процесу стварања војске улогу је имала и бојазан сталежа од сељачких
покрета. Сталешка војска јачањем најамничке лагано губи на значају.

1
 По завршетку Тридесетогодишњег ратавладар је понео најважнију улогу у опорезивању –
а то је било пресудно за осигуравање финансијских средстава за издржавање војске и државне
управне организације.
Цар Леополд је ван Мађарске могао да се ослања на бројно ново племство које је зависило
директно од њега. Положај и утицај племића расте, и они постају главни елмент за остваривање
апсолутистичке власти.
Главну улогу у хабзбуршком апсолутизму играла је црква. Хабзбурзи су се у борби
против реформације удружили са католичком црквом, и интереси владара и цркве су се
преплитали. Тако настаје тзв. конфесионални апсолутизам.

2. Спољна политика Леополда I (1658-1705)

Убрзо по доласку на престо, Леополд је заратио на истоку Европе. Године 1658. уплео се у
рат Шведске и Пољске како би спречио пораз и евентуалну поделу Пољске. Узрок рата било је
питање наслеђа шведског престола после конверзије Кристине, ћерке Густава Вазе, у католичку
веру и абдикације на престо 1654. године. Нови шведски краљ постао је Карл Густав из фалачко-
цвајбиркеншке куће, чему се успротивио пољски краљ Јован Казимир. Пољска је већ била у рату
са Русијом и Козацима. У овај сукоб, касније назван Другим северним ратом (1655-1660)
укључили су се и Бранденбург и Ердељ на страни Шведске.
Цар Леополд притиче у помоћ Пољској како би спречио да се створи политички вакуум и да
дође до последица. Царска војска напала је Швеђане код Јитланда и Помераније. Француска
дипломатија извршила је притисак да се закључи мир, узнемирена напредовањем Хабзбурга.
Мир је потписан у Оливи маја 1660. године. Монархија није стекла никакве нове територије,
али је успела да угуши покушаје ширења Шведске у северним немачким областима.
После овог рата и учешћа у њему, Леополд свој фокус враћа на Французе и Османлије –
традиционалне непријатеље. Јавља се горући проблем шпанског наслеђа, а тежину му је давало
то што се тицао и Француске, и Енглеске, и Холандије, Белгије, немачког Рајха. Луј XIV је
Пиринејским миром добио руку старије шпанске инфанктиње Марије Терезије, и обећан му је
велики мираз, при чему се она одрекла права на шпански престо и територије. Овај мираз
француском краљу никада није исплаћен.
Леополд I је сматрао да такође има права на шпански престо. Године 1666. оженио се
принцезом Маргаретом Терезијом, млађом ћерком шпанског краља Филипа, која се приликом
склапања брака није одрекла шпанског престола. Од овог периода, приоритет аустријске политике
на западу Европе био је увек шпанско питање.
У међународним односима Леополдова владавина је остала у сенци Луја XIVчија је
спољна политика стварала потешкоћа Леополду. Године 1667. Луј напада Шпанску Низоземску а
1670. Лотарингију. Две године касније долази до француско-холандског рата. Овај рат захватио
је и Фалачку кнежевину.
Током тзв. Деволуционог рата (1667-1668) није одмах интервенисао, али бринуле су га
територијалне добити Француске у Шпанској Низоземској.
Царска војска је реаговала 1673. али неуспешно под командом Карла Леополда
Лотариншког. Ситуацију је побољшала победа генерала Рајмонда Монтекуколија који је читаву
десну обалу Рајне очистио од француских снага. У савезнички однос са царем тада ступају
Енглеска, Холандија, Данска и Шпанија. У рат поново приступа и Бранденбург који је однео
победу над Шведском код Фербелина. Француска се тада одрекла Холандије, а освојила

2
територију Франш Комте. У наредном периоду царска војска односи две победе код Сазбаха и
Трира, и ослобађа Филипсбург.
 Сукоб је завршен миром у Нимвегену (Најмегену) 1678/1679. године. Односи су
према овом споразуму враћени на стање после Вестфалског мира, а Бургундска слободна
грофовија и Фрајбург остали су у поседству Француза.
 Бранденбург се због изостанка царске помоћи приликом конфликта око запоседнутих
шведских територија сврстао уз Луја XIV са обећањем да ће на следећем избору за цара гласати за
француског кандидата.
Неспретна политика Леополда I подстакла је Француску да у периоду до 1683. године
започне спровођење политике реуније чији је циљ био да корак по корак анкетира територије дуж
француско-немачке границе. Најзначајнија тековина било је запоседање Штразбурга 1681.
године. У примирју склопљеном 1684. године цар је признао резултате политике реуније на 20
година.
Посебне проблеме у Немачкој цару је стварало изражено присуство француског
политичког утицаја као и поткупљивост немачких кнежева. Због тога је морао да чини многе
уступке, да прихвати постојање Рајнске лиге (специфичне француске творевине створене за
ширење њеног утицаја у Немачкој). На челу лиге стајао је надбискуп Мајнца Јохан Филип, а циљ
савеза био је да одржи равнотежу снага између Бурбона и Хабзбурга при чему су кнежеви у
оквиру савеза преувеличали свој значај и улогу. Велики утицај Француске спречио је цара да
окупи снаге и првих неколико деценија владавине поведе одлучну политику против Луја XIV.
Током дуготрајне борбе против Француза, Царевина је забележила неколико војних успеха,
али је француска дипломатија увек успевала да неутралише раздвајањем непријатеља у моментима
у којима је била у критичној ситуацији.
Под израженим утицајем Француске, јавља се царевински патриотизам. Швапски и
франачки круг, Саксонија, Баварска, Хесен и Брауншвајг-Линебург стају на страну цара.
Године 1688. Французи истичу своје претензије на Кнежевину Фалачку и покушавају да се
умешају у избор бискупа Келна, те царевински сталежи у Рајхстагу у Аугзбургу ступају у савез са
царем и ратују у име Рајха. Тада наступа тзв. Рат Аугзбуршке лиге/Деветогодишњи рат, који је
трајао 1688-1697. Овој Лиги ускоро прилазе Холандија, Шпанија, Данска и Савоја. Французи су
ратовали са пратњом великих пустошења. Хајделберг је веома страдао током овог рата. Код Ла
Ога близу Нормандије француска морнарица претрпела је пораз 1692. године.
 Рат је завршен миром у Ријсвику 1697. године. Одредбе овог мира значиле су крај и
пораз француске агресивне политике у Европи. Територије које су запоседнуте у Шпанској
Низоземској и Царству су враћене, али Штразбург је припао Французима.
После 1648. године Леополдова владавине је, поред свих потешкоћа, означила реафирмацију
угледа цара. Царска титула поново стиче углед и битну улогу у немачким земљама. Леополд је
свесно градио позицију Беча у Светом римском царству а територија Тирола поново је уједињена
са остатком. Царевински сабор је мудро искористио као платформу за ширење свог утицаја.
Морао је да прихвати да је бранденбуршко-пруска држава последњих деценија израсла у
доминантну државу.
Децембра 1692. године цар је Ернесту Августу I даровао достојанство изборног кнеза као
награду за заслуге, и тада Хановер постаје девета изборна кнежевина.

3. Османско питање након Вестфалског мира, аустро-турски рат 1663-1664. и

Вашварски мир

3
 Већу опасност од француске политике и проблема са Шведском представљало је
оживљавање османске моћи и све учесталији и снажнији османски напади на хабзбуршке
територије. Борба око средњег Подунавља није била довршена. Аустријска кућа у овом периоду
залази у период непрекидних ратова на више фронтова, а као последицу ово је имало утицај на
вођење унутрашње политике (поготово према мађарским сталежима).
Однос према османском питању био је различит. Османска империја није сматрана
европском земљом. Католички и протестантски теолози су једнако третирали Османлије као Божју
казну, а не као световну опасност. Оваква интерпретација допринела је томе да дође до бројних
манипулација опасношћу од Турака у корист упућивања друштва према захтевима барокног
католизицма и апсолутистичке државе.
Карактер борбе против Османлија имао је обележје својеврсног верског рата за
одбрану Запада, а не карактер политичке супротности.
Када је Леополд I ступио на престо, Османска имеприја налазила се у политичкој и
друштвеној кризи. Везири из породице Ћуприлића покушали су да реформама поврате снагу
државе и да је ојачају. То доприноси стварању динамичније и агресивније политике, и 1633. и
1683. долази до напада на Хабзбуршку монархију.
Након завршетка Тридесетогодишњег рата јавно мнење Европе, балканских народа и
мађарских и хрватских сталежа очекивало је коначан обрачун са Османлијама. Коалиција
између папе и Светог римског царства под Хабзбурзима сматрана је основним предусловом.
У овом периоду јавља се велики број летака и апела да је време за покрет антиосманске
акције. Османска агресивнија политика, јачање, активирање ратне флоте упућивали су на још јачу
агитацију.
Хрватски бан гроф Никола Зрински сматрао је да ослобођење од Турака треба да освоје
домаће снаге а не бечки двор. Сматрао је да се одлучујући корак не може подузети без промена у
привреди, војној организацији али и у схватањима учесника политичког живота. Хрватски и
угарски политичари спроводе реорганизацију војске, и ступају у контакт са бечким, француским,
шведским и пољским дворовима, немачким кнежевима и ердељским кнезом Ђерђом II
Ракоцијем.
Рат са Османлијама је актуелизован заплетима у вези са походом Ђерђа II Ракоција на
Пољску. Порта је била одлучна да казни вазала због поступања у супротности са њеном вољом.
Због тога нападају Ердељ. Мехмед Ћуприлић са војском од око 100 000 продире у Ердељ и
опустошио га. У бици код Сасфенеша 1660. године смртно је рањен Ђерђ II Ракоци. Велики везир
истиче претензије на све Ракоцијеве поседе и у Краљевини Мађарској.
Османске трупе опседају Нађварад. Бан Никола Зрински предузима напад на Велику
Канижу како би растеретио оне под опсадом. По наређењу цара Леополда I морао је да се повуче.
Нађварад пада после опсаде од 45 дана. Неспремност двора да уђе у рат и губитак Нађварада
револтирали су јавност.
На заседању Тајног савета у јануару 1661. године представници мађарске аристократије су
детаљно изложили тешку ситуацију у којој се Угарска нашла истичући да без предузимања
оштријих мера слична или иста судбина очекује и суседе.
Априла 1661. године Ердељски сабор одбацује османски суверенитет и ставља се под
заштиту цара Леополда I. Цар није подузео мере које су од њега захтеване/очекиване. Није
покушавао да ублажи опште незадовољство.
Султан је одлучио да коначно умири Ердељ и Мађарску и покренуо је војску од око 250 000
војника у поход. Конкретан повод за рат био је што је Дворски савет после заузећа Нађварада
послао трупе у Ердељ.

4
 Беч тада нуди мир, а везир одговара захтевом да се за одржање мирног стања двор мора
обавезати на једнократну исплату у висини иод 2 000 000 000 рајнских флорина, мора пристати на
поновно плаћање годишњег данка од 30 000 флорина, обезбедити слободан пролаз кроз Хрватску
и Корушку у Италију и порушити тврђаву Нови Зрињевац.
Заробљени османски шпијуни говорили су да велики везир Ахмед Ћуприлић планира
подвлашћење Моравске и Шлеске поред покоравања Угарске. Ердељски кнез Михајло Апафи је
известио угарског палатина о томе да велики везир планира сазивање Мађарског изборног сабора
у Пожуну.
Страховало се од моћног освајања Беча. Бечки двор се после дужег времена одлучио да
затражи помоћ од европских земаља.
Крајем јуна 1663. године османска војска је стигла у Будим. Чинило се да би је могла
зауставити само европска коалиција. Киша је падала 40 дана и због неповољних околности везир
је одустао од намере да крене на Беч те године. Уместо тога, везир заузима тврђаву Ершекујвар
која је чувала приступ рударским градовима на северу Мађарске. Освојене су важне тврђаве Лева
и Њитра. Везир је широм Мађарске позивао на мирно прихватање османске власти. Мађарској је
нудио исти статус и слободу које је уживао Ердељ. Одговор је био оружани: бан Никола Зрински
забележио је серију мањих али значајнијих победа над Турцима.
Током јесени 1663. стижу трупе Рајнске лиге под командом генерала Волфганга Хоенлоеа.
Крајем године вођени су преговори о склапању противосманског савеза.
Стварање савеза знатно су убрзали успеси хришћана у зимском походу. Мађарско-хрватске
снаге и војска Рајнске лиге бројале су око 25 000 војника под врховном командом Николе
Зринског. У јануару 1664. године долази до напада на територије под османском влашћу уз Драву,
заузели неколико тврђава у жупанији Шомођ, ослободили Печуј и спалили мост на Драви код
Осијека.
Брзи успеси имали су одјека, и донета је политичка одлука да се формира
противосманска коалиција. Убрзо се окупила велика хришћанска армија од преко 100 000
војника. Француска је послала одред од око 6 000 војника, помоћ нуди и Михајло Апафи. До
одлучујуће битке дошло је код Могерздорфа близу Сентготхарда у августу 1664. године.
Османлије су у овој бици претрпеле пораз. Војска им је деморалисана и ослабљена и велики везир
Ахмед прекида поход.
Рајмонд Монтекуколи од Дворског ратног савета није примио наредбу за гоњење пораженог
непријатеља. Именован је за председника савета и добио је Орден златног руна.
Победа је имала огроман међународни одјек и од Молдавије до Париза свуда је одушевљено
прослављана. Двор без консултације са савезницима склапа мир са Османлијама у Вашвару.
Одредбе мира биле су толико неповољне за победнике да се могло поставити питање ко је однео
победу у борби.
 Османлијама су остављене тврђаве освојене претходних година (Нађварад,
Ершекујвар, итд.), обећано је рушење тврђаве Секељхид близу Нађварада, повлачење немачке
војске из ердељских тврђава и признат је суверенитет Османлија над Ердељом.
 Султан је добио 200 000 талира за поклон и четири жупаније у Горњој Мађарској.
Брзо и неславно окончавање првог Леополдовог рата против Османлија веома је јасно
показало да цар у својој спољној политици предност даје нерешеном спору са Француском а не
османском питању и ослобођењу Угарске. Бечка администрација је Вашварским миром постигла
за себе два важна циља: 1) слободне руке на западном фронту против Француза; 2) извесну
сигурност да их Мађари уз османску подршку неће напасти са леђа.

5
 4. Вешелењијева завера, устанак Николе Зринског и Фрање Франкопана
Вашварски мир је изазвао крајње разочарање и револт у редовима мађарског и
хрватског племства због срамних одредаба. Показало се да Хабзбурзи нису заинтересовани за
одбрану преосталих територија у Угарској. Угарска се третирала као предстража за Беч.
Тешке проблеме угарским сталежима чиниле су безбедносне консеквенце Вашварског мира.
Формирање Ершекујварског вилајета крајње је отежана комуникација Краљевине Мађарске са
Ердељом. Организацијом Нађварадског вилајета створена је чврста, стратешки важна база за даље
османске продоре према Ердељу и осталим северним и западним областима Мађарске.
Оваква попустљивост двора подстакла је Османлије на наставак пограничног ратовања.
Многе становнике Угарске обузима страх и паника. Достојанственици Угарске окренули су се
против династије и отпочели акцију са циљем њеног лишавања угарског престола и спасавања
Мађарске. Учесници завере били су: барон Ференц Вешелењи, палатин, Ђерђ Липаи,
естергомски надбискуп, Ференц Надашди, земаљски судија, гроф Петар Зрински, хрватски
бан, Ференц Ракоци (бивши ердељски кнез). Сви су били католичке аристократе и највећи
господари западних делова Угарске.
Завереници су одлучили да помоћ потраже са стране. Француски краљ Луј XIV није био
заинтересован, Ердељ је био ослабљен, а Пољска је била заокупљена својим потешкоћама.
Завереници се тада окрећу османској Порти. Сматрали су да би прихватање османског
суверенитета било погодније од хабзбуршке власти.
Барон Вешелењи преко ердељског кнеза у јуну 1667. године понудио је Османлијама
прихватање њиховог протектората под условом да Порта гарантује право избора краља,
поштовање мађарског устава и мађарских закона, да се изврши тачно разграничење османских и
угарских области, да се гарантује престанак османских продора и да султан не тражи војну
подршку у својим походима. Угарска би се обавезала и на плаћање годишњег данка → Порта је
одбила понуђени пројекат истичући да је Угарска требало да прихвати сличну османску понуду из
1663. године.
Знајући за заверу, Дворски ратни савет је 1669. године наредио концентрацију трупа према
Угарској. Иако од Порте није добио подршку, устанак је ипак подигнут. У међувремену убију
Липаи и Вешелењи. Устанак је подигнут 1670. године. Имао је два центра: 1) Петра Зринског и
Фрању Франкопана који су ступили у контакт са водећом личношћу штајерских редова
Еразмусом Татенбахом; 2) Ференца Ракоција.
Без масовне подршке устанку Зрински и Франкопан предају се бечким властима и упућују
позив Ференцу Ракоцију да положи оружје и тражи опрост од краља. У међувремену неке
северномађарске жупаније се приклањају устанку Ференца Ракоција. Долази до сукоба устаника и
царске војске око тврђве Токај. Устаници после пристиглих нових вести одлучују да положе
оружје. Ратни савет је послао војску да умири ситуацију у устаничким жупанијама.
Уз сарадњу војске започет је програм протестаната а лица осумњичена за учешће у устанку
су хапшена у огромном броју. На ванредном суду вође устанка су осуђене на смрт и
конфисковање имовине. Петар Зрински, Фрања Франкопан и Ференц Надашди су погубљени.
Ференц I Ракоци је успео да остане у животу уз плаћање огромног откупа и уз залагање
његове мајке Жофије Батори (била је присталица језуита). Касније је погубљено још око 13
племића, међу којима је био и гроф Франц Татенбах. Двор је од конфисковане имовине дошао до
великих прихода.
Укидање мађарског устава

6
 У сложеним међународним околностима у којима су оба главна супарника хабзбуршке
династије водила агресивну политику (Француска и Османско царство), слом завере дао је бечком
двору право да коначно интегрише преостале делове Угарске у Царевину.
Двор је намеравао да мађарску сталешку државу замени апсолутистичком владавином
краља; односно да коначно изврши подвлашћење мађарских и хрватских сталежа, спроведе
рекатолизацију и управну интеграцију територија у монархију.
Цар је изјавио да сматра да је Мађарска устанцима прокоцкала своју шшансу да буде
самостална и да је заслужила да се њоме управља без сабора, уредбама. Спроведена је снажна
политика једног закона, једне вере и једне владареве воље.
Двор је покушао да без укидања врховних органа мађарске државе све управне, законодавне
и финансијске послове концентрише у својим рукама. Немачке трупе замениле су пограничне
војске, племићи су затварани због оптужбе за заверу, поседи и имовина су одузимани.
Суспендовањем мађарског уређења захваћене су и одредбе Бечког мира о правима протестаната.
Сматрајући их језгром противапсолутистичког отпора, хабзбуршке власти су их покушале
сломити прогонима.
Оружаном силом одузимане су протестантске цркве и школе, растерани савети. Долазило је
до крвавих сукоба са становништвом. Брутални терор и прогони натерали су десетине хиљада у
бекство.
Протестанти, племићи, граничари, грађани, сељаци и други скривали су се по земљи дуж
границе Ердеља и у самом Ердељу. Њихова снага је временом расла, а избеглице су имале
подршку ердељског кнеза Михајла Апафија.

Покрет куруца 1672-1685. године

Избеглице су 1672. године кренуле у оружану борбу чиме је отпочео тринаестогодишњи

период куруцко-лабанцких ратова (лабанцима називани су мађарски војници који су били на
страни Хабзбурга.
Устаници су релативно брзо организовали редове у које су ступали и кметови. Убрзо су
организовани и органи власти и успостављени су дипломатски контакти са Пољском и
Француском. У јавности су представљени као сталежи који се боре за словоду Мађарске.
Двор у Пожуну формира ванредни суд у циљу одмазде због устанка. Леополд Колонич
предлаже да се ради спречавања даљег ширења немира покрет обезглави и да се уклони његова
интелигенција.
Године 1674. преко 700 протестантских свештеника, професора, учитеља и жупанијсих
чиновника је добило позив да се појави пред судом у Пожуну где им је наметнут избор: смрт или
католичанство. Њих 300 изабрало је смрт. Власти су ипак одустале од извршења смртне казне
изненађене резултатима. Око 40 проповедника ипак је продато у веслаче. Спашени су од стране
холандске флоте 1676. године. Овакве репресивне методе двора само су радикализовале устанак.
На чело покрета тада стаје Имре Текели.
Цар Леополд се одлучује за решавање дубоке кризе политичким средствима, увидевши да
раније методе нису уродиле плодом. Године 1681. сазван је Мађарски државни сабор у Шопрону.
Цар је сам изложио циљ рада: да се створе услови за гарантовање опстанка и будућег мирног
живота домовине.
 Успостављено је угарско сталешко уређење; обновљена је важност угарског устава,
изабран је палатин (гроф Пал Естерхази) и земаљски судија (гроф Никола Драшковић), обновљена
је независност финансија од бечких централних уреда.

7
  У верском погледу гарантоване су слободе из 1606. године.
 И. Текелију призната је власт над североист. жупанијама.

Паралелно са саборским заседањима краљ Леополд склапа примирје са Текелијем и

започиње преговоре. Текели обећава да у рату против Османлија од стране Мађарске цар може
очекивати потпуну помоћ.
У међувремену постаје јасно да је двор спреман да се одрекне бројних делова Мађарске у
корист Османлија уколико би то спречило рат. Преговоре са Портом цар је водио без мађарских
представника што је директно нарушило споразум из Шопрона.
Влада ердељског кнеза Михајла Апафија и Текели донели су одлуку да обнове борбе против
цара. Текели заузима Кошице и Филек. Намеравао је да под османским суверенитетом обједини
све угарске земље. Османлијама је погодовала Текелијева антихабзбуршка оријентација. Будимски
паша Ибрахим га проглашава за кнеза Средње Мађарске (под својом влашћу имао је 13
северномађарских жупанија, а статус тог подручја код султана је окарактерисан као аутономна
кнежевина).
Ердељ се у дипломатским припремама рата држао пасивне политике. Султан је позивао
Апафија у рат против Хабзбурга али је овај то одбио и реалније је сагледавао ситуацију од
Текелија. Сматрао је да уколико своје снаге упери против Хабзбурга и поведе рат, своју
кнежевину оставља незаштићену и на милост изложену Османлијама. Његова неспремност да
поведе рат, али и ненаклоњеност странама, утицале су на то да током наредног периода постане
све више политички изолован.

5. Велики бечки рат (1683-1699)

До почетка рата долази услед више узрока. Од пресудног значаја били су далекосежни
планови великог везира и папе. Кара Мустафа желео је да заузме Беч. На Порти је процењено да
је заокупираност цара Леополда ратом против Француза и Текелија права прилика да се поведе
коначна битка. Фебруара 1683. Османлије објављују рат Хабзбуршкој монархији.
За избијање овог рата, поред амбиција Кара Мустафе, одговорне су и амбиције папе
Иноћентија XI да створи савез Пољске, Хабзбуга и Свете столице у циљу рата против Османлија.
Папа гомила огромна средства.
Османска империја је из Једрена покренула армију од око 100 000 војника и бројног
помоћног особља. Спојивши се са трупама татарског кана Мурада Гираја, османска војска
заузима Веспрем, Тату и Папу. Леополд се није у довољној мери припремио за сукоб, ни у
дипломатском, ни у војном смислу. До јануара 1683. имао је само обећање зета Максимилијана
II Емануела да ће му обезбедити 8 000 војника за одбрану Беча. Крајем марта склапа споразум са
пољским краљем Јаном III Собјеским: цар је био у обавези да опреми 60 000, а пољски краљ 40
000 војника. Сем снатне војне снаге, ступање пољског краља на страну цара значајно је било и у
политичком смислу (његов долазак на престо сматран је производом француске дипломатије).
Папа је успео да испослује изостанак француског напада на царство и интезивирао је
рад на стварању противосманског савеза. Успео је да покрије добар део ратних трошкова
Аустрије и Пољске. Новчану помоћ слале су и Португалија, Шпанија, Ђенова, Тоскана и Савоја.
На чело савезничке војске постављен је Карло Лотариншки.
Цар није имао времена да организује превентивни напад или одбрану угарских територија и
концентрисао се само на одбрану наследних поседа и Беча. Угарски палатин Пал Естерхази и
судија Никола Драшковић као и капетан Задунавља Адам Баћањи заузели су положаје дуж реке

8
Ваг и Рабе. Царска војска се постројила за одбрану хабзбуршких наследних земаља и Беча.
Татарска војска заобилази одбрамбену линију на Рабу те се Карло Лотариншки са главнином
армије повлачи иза реке Лајте.
После слома одбране код Рабе, двор се сели у Пасау, па у Линц. Леополд је касније прозван
кукавицом. У одбрани Беча остало је око 11 500 војника под командом грофа Е. Р. Штаремберга
и грофа Зденка Каплирса. Бечке грађане предводио је градоначелник Либенберг, и било их је око
5 000. Спровођено је ојачавање бедема.
Кнез Текели је добрим делом изостао из османских ратних операција. Командовао је војском
од преко 20 000 ратника. Одржавао је контакте са Карлом Лотариншким и Јаном Собјеским и
политику усмерио тако да у случају нерешеног резултата ратовања има погоднију ситуацију за
преговарање. Обе ове личности настојале су да га придобију на савезичку страну будући да је
располагао огромним средствима.
Недељу дана по Леополдовом одласку из Беча отпочиње опсада → 13. јул – 12. септембар.
Бранитељи имали модерну артиљерију, јуначки су се понели, али је харала епидемија великих
богиња од којих су бројни умирали. Посебну опасност представљала је тактика Османлија да
прекину комуникацију између бечке тврђаве и спољних одбрамбених система града. Ситуација је
погоршана несташицом хране и појавом дизентерије.
Татарска војска је у међувремену похарала добар део Доње Аустрије. Близу Беча полако се
окупљају баварске, саксонске и франачко-швапске трупе са око 70 000 војника, којима се
придружило око 20 000 Пољака. Позиције су заузете иза Каленберга који није био надзиран од
стране Османлија у довољној мери. До потпуног преокрета долази 12. септембра, када је
савезничка војска под командом Јана Собјеског и Карла Лотариншког напала османску војску и
нанела јој огромне губитке. Велики везир изгубио је 10 000 војника и комплетан логор са опремом.
Хришћани су отуђили 300 комада тешког наоружања, 15 000 шатора, ратне трубе и заставе, шатор
великог везира са ратним благајнама и уредима, 600 кеса пуних пијастера, оружја, коњске опреме.
Са угарске стране у бици код Каленберга сем палатинове војске учествовали су и пук
Кароља Палфија и одред путночког капетана Имреа Гомбоша. Естерхази је рањен у бици.
Цар је одмах понудио мир Османлијама који је Кара Мустафа одбио. Слабост Османлија
постајала је све очигледнија. Царева политика доживљава преокрет → уместо мировне понуде, цар
је одлучио да Османлије коначно протера.
Царско-пољска армија почиње да гони Османлије, и 9. октобра им код Паркања наносе још
један тежак пораз → гине 7 000 османских војника, а скоро 2 000 је заробљено. Естергом је
ослобођен 27. октобра.
Захваљујући дипломатском залагању папе, наредне године створена је Света лига → папа,
немачки цар, Пољска, Млетачка република.
Са Француском је склопљен двадесетогодишњи мир у августу 1684. године.
Цар даје општу амнестију и као главни циљ дефинише коначно ослобођење Краљевине
Мађарске од Османлија. Савезничка војска била је под командом Карла Лотариншког, баварског
кнеза Максимилијана II Емануела (Плави изборник) и маркгрофа Лудвига Баденског.
Бранденбуршки кнез прелази на страну цара озлојеђен укидањем Нантског едикта од стране Луја
XIV. Бранденбуршки одред касније се показао у ослобођењу Будима 1686. године.
Године 1684. савезници позивају Михајла Апафија да се придружи али он бира став
неутралности. Редом је саботирао и султанове позиве да се прикључи. Неке царске трупе су
презимеле на територијама Ердеља. Током 1684. и 1685. године гроф Текели је нудио да са својом
комплетном војском пређе на страну хришћана. Цар је одбио Текелија. Већина куруца (око 15 000)
прелази на страну цара, а градови се предају.

9
 У наредном периоду тешког и мукотрпног ратовања значајни су успеси савезника при
ослобођењу Будима, Печуја и Сегедина 1686. године. Од непријатеља је ослобођен велик део
територије између Дунава и Саве. У бици код Нађхаршања августа 1687. године војске Карла
Лотариншког и Максимилијана Емануела нанеле су тежак пораз османској војсци. Ова битка се у
историографији назива другом мохачком битком.
Београд је ослобођен 6. септембра 1688. године. Под вођством Максимилијана Емануела
ослобођена је Србија. Османлије су разбијене у три наврата → Грабовац (29. јул), Баточин (30.
август) и Ниш (24. септембар). Власт хришћана проширена је на северну Албанију и део Влашке и
Босне. Ослобођени су Ниш, Видин, Приштина, спаљено је Скопље. Напредовање је потпомогао
низ локалних устанака Срба.
Дубоко у Угарској остале су бројне тврђаве далеко ван територије контролисане од стране
Османлија. Дворски ратни савет се одлучио за блокаду ових тврђава како би се спречили
непотребни губици при опсади истих. Тврђаве су падале редом → Јегар 1687, Секешфехервар
1688, Сигетвар 1689, Нађканижа 1690. Нека места су неколико пута мењала господара.
Прибојавајући се да ће превелики успеси Хабзбурга неповољно утицати на равнотежу снага,
Луј XIV је недуго по ослобођењу Београда раскинуо Регензбуршки уговор. Напад је натерао цара
да најбоље пукове и војсковође повуче из противосманске кампање и пребаци на западно ратише.
Тако хришћанске снаге знатно слабе и до 1695. биле су кадре само за одбрану Саве и доњег
Дунава. Ослободиоци су се насилнички понашали према албанском и српском становништву и
оно постепено окреће леђа царској војсци.
Велики везир Мустафа Ћурпилић је током 1690. брзо заузео Ниш, Видин, Смедерево, а 8.
октобра и Београд. Тада се одиграва Велика сеоба Срба → преселило се између 40 000 и 60 000
Срба. Селили су се претежно из области Косова.
Улазак Енглеске и Низоземске у рат на страни Хабзбурга донекле су растеретили Монархију
на западном ратишу. Лудвиг Баденски се сада враћа на османско бојиште. Године 1691, 19.
септембра, Лудвиг Баденски односи победу код Сланкамена (12 000 османских жртава) →
најкрвавија битка столећа. Живот је изгубио и велики везир, као и 18 паша. У нареднм годинама
пропада план хришћана да заузму Београд, а везир Сурмели-али паша не успева да заузме
Петроварадин.
Године 1695. било је ослобођење Ђуле. Тада се на бојишту појављује султан Мустафа II који
је заузео Липову и код Лугоша потукао царску војску која је бранила Ердељ. То је била последња
победа Османлија у току овог рата. Наредне године одвила се битка код Бегеја која је остала
нерешена. Године 1697. султан је желео да заузме Ердељ или северне области Мађарске. Западни
фронт се смирио и то је одмах било осетно на османском ратишту → за главнокомандујућег
изабран је Еуген Савојски који је 11. септембра 1697. нанео османској војсци одлучујући пораз
код Сенте. Османлије су изгубиле везира и велик број паша. Савојски одлази противнапад и
након што је потукао босанске трупе спаљује Сарајево.

Карловачки мир (прочитати и сам текст уговора као извор)

Евгеније Савојски је од септембра 1698. вршио опсаду Темишвара ради вршења притиска
јер су мировни преговори већ били у току. Порта је након слома код Сенте била спремна за мир.
Порта је желела мир на основу тренутно поседованих територија. Одржан о је 36 седница и после
готово три месеца преговора мир је коначно потписан 24. јануара 1699. у Сремским Карловцима
на 25 година.

10
 Постављена су три велика шатора и дрвена зграда у коју су преговорачке стране улазиле
истовремено. Од посредника се највише истицао лорд Пеџет који је на припремању мира радио
још одраније као посланик Енглеске у Истанбулу.
 Највеће територијалне добитке имали су Хабзбурзи → Добили су територије
Краљевине Мађарске, Хрватске и Славоније, без Баната и мањег дела Срема.
 Аустријски и турски трговци добили су право слободн трговине.
 Куруци који су пребегли Османлијама су морали тамо и да остану, далеко од границе.
 Венеција је могла да задржи своја освајања на Пелопонезу и Далмацији.
 Пољска је повукла војску из Молдавије. Враћена јој је Подолија са Камењецом.
 Са Русијом је потписано само примирје на две године. Цару је припао Азов са
околином.
 Козацима и Татарима забрањено је пљачкање заграничних области.
Карловачки мир био је први који је склопљен а да је био неповољан за Османлије. Тада
почиње спор и дуготрајан период њиховог повлачења.

Пропаст кнежевине Ердељ

После Нађхаршањске битке трупе главноком. Карла Лотариншког окупирале су Ердељ. У
коначној верзији Diplome Leopoldinum из 1691. положај Ердеља је регулисан. У правном погледу
није прикључен Мађарској већ је као посебан део у оквиру круне св. Стефана инкорпориран у
Хабзбуршко царство. У Нађсебену је организовано управно веће – Губернијум. Цар је
гарантовао поштовање закона и систем четири конфесије. Обавезан је на 100 000 флорина год.
пореза. На чело области постављен је губернатор са овлашћењима некадашњих кнежева.
Формиране су Ердељска комора и Ердељска канцеларија.

6. Правни положај Срба у периоду између 1691. и 1792. године

Положај српског народа у овом периоду био је врло сложен. Иако је народ добио
Привилегије, оне нису у великој мери поштоване. Временом су сужаване, са Угарском није
пронађено неко решење и Срби су за њих остали „гости“ на њиховој територији. Марија Терезија
је нарочито ограничавала права Срба.
Прва привилегија: Након Великог бечког рата, током сеобе под вођством патријарха
Арсенија III Чарнојевића (1690), српско становништво је привилегијама датим од цара Леополда I
стекло посебан правно-политички и верски статус. Од стране бечког двора Срби су признати као
народ, што није био случај када су у питању Угарска и њени сталежи. Ову привилегију патријарх
је примио од Исаије Ђаковића у Коморану.
Прву привилегију цар је издао 21. августа 1690. године којом је признао:
 Слободу вероисповести
 Право на избор архиепископа (од њиховог рода и језика)
 Призно власт над манастирима, свештенством и народом архиепископу
 Свештенству је обећао ослобађање од плаћања дажбина

11
  Читавом народу дао је право употребе старог календара
 Епископима право канонске визитације
Друга привилегија: Донета је тачно годину дана након прве → 20. августа 1691. године,
непосредно након битке код Сланкамена. Њоме су права архиепископа још више увећана, и Срби
су и у духовним и у световним стварима у будућности зависили од њега. Архиепископ је имао
право кадуцитета → наслеђивања имовине умрлих Срба.
Трећа привилегија: Издата је 4. марта 1695. године у време када су Срби носили терет
ратовања на Сави, Дунаву и Тиси. Цркви је признато право убирања десетка.
Питање неке врсте српског војводе и територије која би имала посебне управне органе
власти привилегијама није решено нити је у истима помињано. Разматрање таквих питања
остављено је за евентуални период када би Монархија овладала територијом Србије. Двор није
нужно одбацивао могућност сопствене територије, али је то питање одлагао.
После неколико напора да се изборе за свој правни положај, ништа конкретно није учињено,
и положај је био доста недефинисан. Двор их је признао као посебан народ, али без сопствене
територије и управно-политичке власти.
Цар је Србе примио у земље освојене од Турака, и он је био тај који је издао Привилегије, те
је сматрао да он има власт над тим народом, а не Угарска. Будући да ипак Срби јесу сачињавали
добар део Војне границе и будући да су живели на тлу Угарске, Угарска је ипак сматрала да се
питања Срба тичу њених управних органа. Долази до овакве поделе:
 Они који су живели у саставу Војне границе, спадали су под делокруг Дворског
ратног савета.
 Они који су живели под статусом контрибуената потпадали су под надлежности
Дворске коморе.
 Они који су живели под спахијама потпали су под јурисдикцију угарских жупанија,
Угарског сабора и касније Угарског намесничког већа.
Слабност оваквог правног положаја показала се врло рано. Владар је имао слободу да мења
одредбе и сам смисао привилегија. Често су додавани делови који су мењали смисао и стварали
бројне начине за тумачење права.
За време владавине Карла VI (1711-1740) долази управо до сужавања привилегија. После
аустро-турског рата (1716-1718) под власт Хабзбурга дошла је Краљевина Србије и Тамишког
Баната, те су привилегије мало проширене. После 1724. извршено је поновно тумачење ранијих
привилегија уз узимање у обзир свих двосмислених додатака, те долази до сужавања привилегија.
Црквени поглавари више нису имали надлежности у световним питањима, кадуцитет се сада
односио само на имовину световњака који су преминули, народ више од митрополита није зависио
у оба смисла већ само духовно. Свештеници су сада плаћали порез за земљу коју обрађују.
Карло VI је од 1727. издао Декларацију којом је ове одредбе ставио у „живот“. Будући да је
наишао на огроман отпор народа и митрополита Мојсија, који су захтевали да се Привилегије
тумаче у изворном облику, цар је 1729. морао издати нову Деклараторију која није изменила
стање. Цар је донео и два Рескрипта којима је само детаљније анализирао и образложио спорна
питања, али положај се није изменио.
Владавина Марије Терезије (1740-1780) за Србе је означила период систематског смањивања
српских привилегија. Прва измена коју је довела јесте доношење закона против некатолика,
односно забрана да некатолици поседују непокретна добра и забрана да митрополити врше
световну власт над народом. Због Рата за наслеђе (1740-1748) царица није смела Србе ни да
превише удаљи од себе, те је 1743. потврдила привилегије. Наредне 1744. дозволила је да Срби
одржавају свој Народноцрквени сабор. Основана је Илирска дворска комисија, на чијим

12
положајима се није нашао нико српског порекла, али је она наредних 30 година била својеврсно
министарство за српске послове.
Период деловања ове институције протекао је у сукобу са Угарском комором и оптуживању
и означавању Срба као елемента који је ризичан и који злоупотребљава привилегије.
Године 1799. донета је Деклараторија којом је народно-политичка аутономија Срба прерасла
у црквено-школску. После Марије, претсо је преузео Јосиф II који је Патентом о верској
толеранцији и бројним другим реформама одушевио народ и побољшао ситуацију. Године 1792.
Србима је за време владавине Леополда II призната равноправност у смислу да ће њихова
вероисповест заиста бити слободна, као и васпитни систем, и друге сфере, и потврђене су им оне
привилегије које се нису косиле са угарским законима.

13
 7. Чешка у другој половини XVII века
За историју Чешке и Чеха у другој половини XVII века велики значај имале су друштвене и
политичке промене које су наметнуте после пораза чешког устанка.
Долазило је до промена у саставу чешког племства. Број старих племићких породица је
значајно опао, а прилив „новог“ племства старо је постало мањина. Нови припадници чешког
владајућег слоја различито су се односили према Чешкој: неки су били поносни на порекло, а
други су сматрали да су аристократија чешког краљевства. Преовладавали су италијански и
немачки језик.
Током друге половине XVII века настављена је политика противреформације, али више не
насилним средствима већ пажљивим и циљаним мерама владе и Католичке цркве. Истакнути
значај дат је канонизацији Јована Непомука 1729. године. У промењеним политичким и
друштвеним околностима после пораза код Беле горе чинило се неопходним постављање односа
између Чеха и Хабзбурга на нове идеолошке основе.
Битан елемент новог идејног оквира било је својеврсно чешко барокно домољубље, чешки
барокни патриотизам, уобличен током овог века. Овакву свест формирали су историцизам и
патриотизам. Та комбинација била је присутна касније у чешком просветитељском покрету
националне обнове током прве половине XIX века.
У политичком животу често је коришћена историјска аргументација која је била присутна у
говорима свештеника са проповедаоница прашких и провинцијских цркава. Иако је историја
коришћена као аргумент у политичким и конфесионалним дебатама, ипак је била најзаступљенија
у пропагандним делима противреформације. Примера ради, у отвореном царском писму упућеном
чешким сталежима јула 1627. године владар је позивао сталеже на прихватање католичке вере
образлажући захтев тиме да је Чешка у време цара Карла IV, када је била католичка, цветала.
Стасавање барокног родољубља подстакло је ступање на сцену нове генерације јавних
личности и историчара. Биле су то личности које су сматрале да нема алтернативе припадности
чешких земаља Хабзбуршкој монархији те да искрено домољубље не искључује аутоматски
лојалност владајућој династији.
Уједно, њима није било јасно зашто њихова генерација мора да испашта због чешког
устанка. Код њих опозиционарство није било у вези са конфесионалном припадношћу, већ са
перманентним повећањем пореских оптерећења Чешке.
Рапидно је смањивана друштвена улога и значај самих сталежа. Сталешку националну
самосвест вређала је политика двора да путем све израженије централизације Чешку претвори у
једну од провинција монархије. Младој генерацији сметало је то што су бројни нови, нечешки
припадници сталежа приграбили висока достојанства и положаје.
Било је оних који су истицали католичанство Чеха и скретали пажњу на чешке свеце.
Сметала им је константна сумњичавост према чешком народу. За време владавине Јосифа I
наступиле су нове промене у том смислу → 1709. године издата је ванредна царева наредба која је
забрањивала да се Чесима устанак пребацује или у било којој форми да се врши подсећање на
исти.
Чеси за време XVII века развијају националну концепцију која је из данашње перспективе
врло модерна. Сталешком концепту нације придружена је интерпретација нације као језичке
заједнице. То схватање дало је подстицаја неговању чешког језика, публиковању чешких
граматика и речника, итд. Настаје много научних и књижевних дела.

14
 Томаш Пешина, чешки писац и историчар, у уводном делу свог дела Опис Моравске из
1663. године наглашава да своје дело пише чешким језиком како би обезбедио веће поштовање
чешкој и моравској нацији.
Најексплицитније изражавање чешке барокне националне самосвести налази се код
језуитског историчара Бохуслава Балбина из Ворличне. Он је имао тезу да су стање чешког
језика уско повезано са стањем државе. Оштро је критиковао краљеве саветнике који су
подстицали владара на перманентну строгост према чешком народу. Опомиње да народ памти
дуго и да су Чеси поносан народ спреман да учини све да не умре као слуга.
Антонин Фрозин 1703. године објављује анализу стања чешког народа односно чешке
нације (како је он писао). Он је негирао широко раширено веровање у пропаст чешког народа,
наглашавајући да је чешки језик у већини регија још доминантан те да ће опстати јер се ослања на
широке слојеве народа и на становништво мањих градова.
У време просветитеља, када је интелектуална елита критиковала све што је традиционално, а
пре свега остварења из оног периода након 1620. године, добрим делом су одбачени и
заборављени поменути позитивни резултати чешкогбарокног патриотизма. Чешки просветитељи
су признавали само заслуге Балбина и Пешине.
Почетком XIX века млади чешки национализам такође је одбацивао интелектуалну
делатност барокног доба. Њима је сметала изједначености немачког и чешког језика. Сматрали су
да је из такве праксе проистицало назадовање чешког језика и књижевности. Највећим грехом
сматрали су спаљивање чешких протестантских књига. За основу књижевног језика узет је чешки
из друге половине XVI века.
Специфична црта друштвеног и економског живота земаља круне св. Вацлава било је тзв.
чешко кметство. Термин су користили савременици да означе чешку варијанту вечитог кметства.
За њега се везивала асоцијација на крајње понижење људског достојанства и интелектуални мрак.
Барон Pölnitz пише да је чешко племство најбогатије али да у Чешкој сељаци живе најбедније.
Друго кметство усталило се у Чешкој у периоду 1620-1650. године. Треба приметити да су
прве правне мере у вези са вечитим кметством већ прокламоване крајем XV века. Ове мере нису
дуго примењиване. Иако су и раније постојали велепоседи, због структуре производње није било
потребе за физичким радом сељака у већем обиму. Многе послове су обављали надничари. Развој
у правцу опште примене система вечитог кметства убрзан је ратним условима, депресијом
међународних привредних кретања и снажним политичким и интелектуалном репресијом.
Поменутом развоју ишла је у прилог промена већег дела владајућег слоја, са чиме је упоредо
текло укидање раније важећих правних норми и одбацивање обичајног права. Промене у саставу
чешког племства, као и емиграција и погибја многих сељака, водиле су општем слабљењу
поштовања правне регулативе и власничких осећаја, али и опадању броја становника и нивоа
културе.
Све наведено водило је увођењу нових, тврђих и ригиднијих норми у прилог феудалних
господара. Током Тридесетогодишњег рата раширила се обавеза недељног вршења вишедневне
работе у корист властеле. Нагласак на кметовским обавезама са новчане ренте постепено је
пребачен на радну ренту, услед чега је у чешким земљама порасла социјална тензија.
Устанак из 1680. године избио је у мају у северним областима Чешке које су биле настањене
како Чесима тако и Немцима. Чини се да је одређену улогу, сем претешких кметовских обавеза,
одиграо и притисак на протестанте да промене веру или да емигрирају. Трупе су слате против
устаника (под командом Енеја Силвија Пиколоминија). Устанак је убрзо угушен. Вође су
погубљене.

15
 Питање другог кметства с временом добија национални аспект. Услед историјског
развитка и географских услова велики поседи развили су се у низијским, претежно чешким
областима. У областима насељеним Немцима није било услова за стварање велепоседа. У
немачким ученим круговима владало је мишљење да су Чеси услед језичких баријера искључени
из благодети научног и културног развоја, из чега је следило да је германизација заправо била у
њиховом интересу.

8. Друштвени и привредни односи у доба барока (од прве половине XVII до

средине XVIII века)
Демографске прилике:
Читав период био је у знаку санирања ванредно тешких губитака изазваних
Тридесетогодишњим ратом, ратом против Османлија и Ракоцијевим устанком. Док су
аустријске земље и Чешка могле одмах да приону на санирање штете, Угарска је још неко време
трпела ратове против Османлија и тек касније приступа надокнађивању губитака. Тек након 1718.
године (Пожаревачки мир) то је заправо било остварљиво.
После Бечког рата констатовано је 14 933 спаљених насеља и 88 209 људи одведених у
ропство у аустријским покрајинама. Бројеви јесу пренаглашени, али губици свакако јесу огромни.
Колонисти стижу на аустријске територије из Штајерске, Горње Аустрије, Тирола, Пфалца,
швапских области и са франачке територије. У Бечу отпочиње насељавање терена ван зидина
града. До средине XVIII века број становника у Бечу достигао је 175 000.
Демографски губици Угарске услед недаћа изазваних османском влашћу и бројних ратова
који су вођени на територији те државе у периоду 1521-1711. године били су огромни. Због тога је
била неопходна колонизација угарских области. Овом колонизацијом управљала је држава.
Досељеници су пристизали из румунских и српских области, немачких регија, Лотарингије,
Фалачке. Било је и Немаца, Бугара, Албанаца.
Двор је много пажње посветио Банату. Од Баната желели су да начине покрајину за
пример, и експериментисано је различитим елементима меркантилистичке политике. Довођени су
рудари из Тирола и Штајерске.
Са сточарства се у периоду обнове прелази на земљорадњу, ствара се мрежа насеља, број
становника се повећава.

Привреда:
Меркантилизам: по угледу на Француску, током XVII века у Средњој Европи све вуше се
ширила пракса да привредне токове земље усмерава двор, односно министри.
Тежило се ефикаснијем искоришћавању природних и људских ресурса ради обезбеђивања
средстава за све разгранатију државну организацију и за вођење честих а скупих ратова. Идејна
основа те привредне филозофије био је меркантилизам, чије је постулате формулисао Жан Батист
Колбер (министар финансија Луја XIV).
Фундаментална поставка меркантилизма била је теза да богатство неке државе проистиче из
позитивног трговинског биланса. У аустријској земљи овај облик добија назив камерализам
(благајна → камара). Основни приоритет сваке апсолутистичке државе треба да буде гомилање
новца односно попуна државне благајне.
Циљ привредних мера био је унапређење јавне потрошње, трговине, развој занатства без
стега цехова. Најпознатији заступници ових идеја били су из Рајха, протестантски конвертити, а

16
Хабзбуршка држава постала им је нова домовина → Ј. Ј. Бехер, Ф. В. Херниг и Вилхелм фон
Шредер.
Бехер је био најразноврснији и најоригиналнији. Анализирао је разлоге успона и падова
градова, држава и република. Критиковао је акумулацију превеликог богатства у рукама малог
броја људи. Наглашавао је да спољну трговину треба подстакнути оснивањем трговачких
друштава. Основао је Источно трговачко друштво.
Шредер је наглашавао да се истински интереси народа и апсолутистичког владара
подударају, да је привредну делатност потребно надзирати и усмеравати на основу детаљних
статистичких анализа.
Херингово главно дело Аустрија изнад свега, само уколико то жели постало је програм
аустријског меркантилизма. Указивао је на природна богатства Монархије које нису адекватно
употребљене.
Уплитање државе у сам систем меркантилизма било је нужно будући да је мали број
породица поседовао довољан капитал, а још мање тих породица било је спремно такав капитал да
ризикује зарад мануфактуралне производње. Монархија је настојала разним мерама да подстакне
мануфактуру: давање земљишта, ослобађање од пореза на одређен бр. година, изградња путева и
канала, забрана емиграције стручним лицима.
Нов начин рада био је и ферлаг-систем (verlager – послодавац) → Послодавац је давао
сировину запосленом, који ју је у својој кући прерађивао у полупроизвод или у производ и такву је
враћао послодавцу. Неке, често компликованије, фазе израде завршавао је сам послодавац.
Важним мануфактурама сматране су мануфактурна кућа у Табору, мануфактура памука у
Швехату, мануфактура тканине у Линцу, мануфактура тканине и боја у Хорну и тако даље. Поред
Беча, важно средиште била је и Чешка. После пропасти и разарања изазваних Тридесетогодишњим
ратом (1618-1648) Чешка је убрзо успела да санира штету и долази до јачања грађанских слојева.
Чешко племство у великој мери је прихватало меркантилистичке принципе. Аристократске
породице почињу да се опобравају у мануфактуралној производњи.
Камералисти су обраћали пажњу и на проблем луксузне робе. Набавка оваквих ствари била
је проблематична јер је оптерећивала финансије, а таква роба се није производила у хабзбуршким
земљама. Забрањена је набавка таквих предмета у страним земљама, поготово у непријатељској
Француској, а у Бечу се отпочиње са производњом свиле, тафта.
Знатна пажња обраћала се и на рударство и прераду руда. Домаћа индустрија соли заштићена
је царинама. Производња бакра и живе дошла је у руке холандских финансијера који су имали
средстава за крупне преднајаме.
У Угарској и Чешкој услед ратних дејстава у првим деценијама XVII века долази до
стагнације и назадовања привреде. Имовинска диференцијација постаје све присутнија, а положај
сељака све гори. Ратни и политички догађаји неповратно су уништили доба привредно-социјалног
напредовања сељака и створили услове за неефикасне работе на властелинској алодијалној земљи.
Кметовски односи све више су се ширили, а терети све тежи. Сама јавност била је свесна овакве
експлоатације и јавно ју је критиковала. У Мађарској је 1735. године избио устнак Пере Сегединца
→ изазван политиком унијаћења Срба; у почетној фази учешћа су узели и мађарски сељаци.
У аустријским поседима и даље се наставља опадање значаја сеоских заједница. С друге
стране, у овом периоду долази до, раније никада у толикој мери, интересовања владара за заштиту
егзистенције и животних услова сељака. Карло VI издао је уредбу против обавезне куповине код
властелина, против зеленашења житарицама и против претераних радних обавеза.
Одређену улогу је и даље имао систем цехова. Овакав систем сметао је меркантилистима.
Нису постојали адекватни услови за укидање овог система, а државне власти су настојале да

17
цехове искључе из рада мануфактура. У ово време реч фабрика означва производњу која је
привилегована тиме што је ван цеховског система.
Трговина:
Поред пољопривредне и индустријске производње, постојала је унутрашња и спољна
трговина знатног обима. Влада је радила на укидању унутрашњих царина али у скорашњем
периоду није успостављен јединствени царински и економски простор. Јермени и Грци у руци су
имали југоисточну трговину, у подунавској трговини са Османлијама истицали су се српски
трговци. Јевреји су такође били врло присутни у ситној и крупној трговини. Спољна трговина
имала је препреку у виду протекционистичких царинских политика других земаља.
Трговина се након мира у Вашвару и Сремским Карловцима усмерила ка Балкану и Леванту.
Потписивањем Пожаревачког мира склопљен је трговински споразум са Османлијама. У том
правцу извожени су метална роба и тканине. Увожени су вуна, кожарска роба и стока. Трговина
Дунавом била је успешнија у његовом горњем току.

18
 9. Рат за шпанско наслеђе (1701-1714)
Рат за шпанско наслеђе уследио је готово одмах по закључењу Карловачког мира. Радило се
о јединственој историјској прилици – о највећем наследству на свету.
Проблем наслеђивања престола Шпаније јавио се рано, већ приликом доласка Карлоса II
Хабзбуршког на власт. Карлос је постао краљ са 4 године, озбиљно болестан. Било је евидентно да
су шансе за његово добијање мушког наследника врло мале. Сматрало се да можда неће ни
доживети зрелу доб.
Цар Леополд је сматрао да су једини законити наследници шпанског дела аустријски
Хабзбурзи. Француски краљ Луј XIV уопште није делио то мишљење. Луј је сматрао да по
женској линији и он полаже право на престо (Мајка му је била Ана Аустријска, ћерка шпанског
краља Филипа III). Оба монарха имала су за супругу ћерке Филипа Шпанског. Француском краљу
мираз никад није исплаћен, а и његова супруга била је старија ћерка.
Први план о подели шпанских земаља формулисан је 1688. године. Према овом пројекту
требало је да цар Леополд добије Шпанију с америчким колонијама и Миланом, а
француски краљ добио би Франш-Комте, Низоземску, Навару, афричке колоније и
Филипине.
На крају века решавање питања постаје ургентно (Карлосово здравствено стање се
погоршало). Енглеска и Холандија су се такође заинтересовале за судбину шпанских земаља.
Енглеска се прибојавала могуће бурбонске хегемоније у Европи. Није желела да допусти да
Шпанска Низоземска и Антверпен дођу у француске руке.
У жељи да се избегне велики хабзбуршко-бурбонски војни сукоб, разматрана је могућност да
шпански поседи припадну некој неутралној династији, и уз помоћ енглеске и холандске
дипломатије 1698. склопљен је аранжман у том духу → усаглашено је да нови владар Шпаније
буде баварски престолонаследник Јозеф Фердинанд. Овакво решење јесте задовољавало
француску страну због добрих односа са Баварском.
Шпански краљ Карлос именовао је Јозефа Фердинанда за свог јединог наследника. Јозеф
Фердинанд 1699. умире од богиња. Краљ Луј XIV и енглески краљ Виљем склопили су споразум о
подели шпанских поседа, према којем би другорођени син Леополда Карло добио Шпанију +
колоније, а Француској би припали Напуљ и Сицилија + тосканске луке + Финале + Миланско
војводство.
Озлојеђени чињеницом да се европске силе самостално договарају о наслеђивању шпанских
територија, шпански магнати су истакли жељу да сви шпански поседи буду наслеђени у целини,
недељиво. Било је јасно да поседе не могу сачувати сопственим снагама, али ни преко аустријских
Хабзбурга, једино уз благослов Француске, а то је било вероватно само ако буде изабран краљ из
династије Бурбона.
Док је аустријска дипломатија одуговлачила, француска је обезбедила доминантан утицај на
мадридском двору. Франкофилски надбискуп Толеда, кардинал Мануел Портокареро приволео је
Карлоса да у тестаменту наведе унука Луја XIV (Филипа) као свог наследника. Народ Кастиље био
је задовољан исходом.
Сматрајући да крунисањем Филипа Анжујског у принципу Француска и Шпанија не би
биле уједињене, као што ни избором Карла Хабзбуршког не би биле уједињене Шпанија и
Подунавка монархија, Енглеска и Холандија биле су задовољне. Филип Анжујски је 1701. дочекан
у Мадриду са одушевљењем. Луј XIV је окарактерисао догађаје својом изјавом да Пиринеји више
не постоје.

19
 Цар Леополд није признао Филипа за краља. Истакао је аргументоване претензије своје
породице на престо. Сукоб између Француске и аустријских Хабзбурга добио је ускоро карактер
конфликта између тежње ка европској хегемонији и политици очувања равнотеже снага. Леополд
је у духу одржавања баланса снага у Европи предлагао да престо добије његов другорођени син
Карло, а да прворођени Јосиф влада у Аустрији. Тако би поново биле успостављене две гране
династије Хабзбурга. У том духу је 12. септембра 1703. године јавно саопштено одрицање од
шпанских поседа (сем војводства Милана) у корист Карла Хабзбуршког, а истог дана је тајно пред
11 чланова Тајног савета обзнањен документ назван Пакт о међусобном наслеђивању којим је
гарантовано право међусобног наслеђивања између две гране породице.
 Две гране ће међусобно наслеђивати једна другу по изумирању мушке линије.
Уколико породица не би имала мушких наследника, наследница би била најстарија ћерка
последњег мушког владара.
Борбе су започете 1701. године без објаве рата продором француске војске на територију
Италије. У три битке је Евгеније Савојски поразио снаге француских генерала Катину, Вилроја и
Вендома. Енглеско-холандске снаге успешно су ратовале против Француза који су заузели
Белгију. Баварска улази у рат на страни Француске.
Септембра 1701. године формирана је Велика коалиција у коју су ушле Аустрија,
Холандија и Енглеска. Рат је формално објављен у мају 1702. године. Било је питање како ће
немачки кнежеви бити сврстани. Надајући се територијалним проширењима, баварски изборни
кнез је уз надокнаду од стране француског краља ушао у рат на страни Француске. Хановер и
Бранденбург су стали уз цара. Брандебуршки изборник је заузврат добио пруску краљевску титулу
и право да се крунише за краља у Кенигзбергу. Свето римско царство придружило се коалицији,
Португалија и Савоја.
Ратне операције развиле су се свом ширином 1702. године. Борбе су вођене у Италији, дуж
Рајне и на територији Шпанске Низоземске. Енглези су се искрцали у Португалији и заузели
Гибралтар. На прекоморским посдима Енглеска и Холандија водиле су колонијалне ратове против
Француске и Шпаније.
Карло је у Шпанију стигао преко Португалије 1704. године. Већина становништва била је
наклоњена Филипу V Бурбонском, те је било теже сломити власт истог. Он је у почетку добио
подршку само од Каталонаца, али је временом своју власт успео да прошири и на Валенсију и
Арагон, и њихови сталежи су га крунисали за шпанског краља (Карла Хабзбуршког).
Уз помоћ Француза Филип је вратио Мадрид под своју власт наредне године. Војска је под
командом грофа Гвида фон Штаремберга успела да за краће време поново заузме Мадрид 1710.
године. Карлова власт била је чврста само у Каталониј, по чему је понео надимак каталонски
краљ.
На другим ратиштима ратна срећа је била наклоњена Французима. План француског
маршала Вилара да савезници изврше брз продор ка Бечу је пропао. Баварски кнез Максимилијан
II Емануел је успут покушао да запоседне Тирол. Акција која се чинила успешном на самом
почетку се сломила услед отпора који је Тирол пружио. Отпор је предводио Микаел Штрезингер.
Због ове борбе баварска бојска је каснила да се уједини са француском код Шварцвалда и то је
онемогућило Џону Черчилу да брзим маршом стигне из Низоземске до јужне Немачке. У јужној
Немачкој се његова војска удружила са војскама кнеза Савојског и маркгрофа Лудвига Баденског.
Ова уједињена аустро-енглеска војска нанела је тежак пораз Французима и Баварцима 1704.
године код Хехштет-Блиндхајма. Баварце су опселе царске трупе. Максимилијан II Емануел
показао је спремност да замени Баварску за Шпанску Низоземску или Сицилију.

20
 Од 1706. године рат је настављен, након 1705. године која је прошла у конфузији и у којој је
вршено шпијунирање на највишем нивоу у корист Француза. Каснији историчари су у XX веку
открили да је шпијун био Hieronymus von Erlach. Цар Јосиф убрзо запоседа шпанске области у
Италији и Шпанској Низоземској. Француска је у овом периоду била на измаку снага. Војска је
успешно отпочела офанзиву, али главнокомандујући енглеске војске Черчил је офанзиву зауставио
код Рамијеа и ускоро ушао у Брисел. Француска војска се тада повлачи из Фландрије. Сличан
исход имали су и у Италији.
Савојска кнежевина је 1703. године прешла на страну савезника и то је подстакло Французе
да врше притисак на ову малу земљу од великог стратешког значаја. Мала аустријска војска под
командом Вириха Дауна и Гвида Штаремберга покушала је да штити кнежевину али је француска
војска била надмоћнија и заузела је већину тврђава, те опсела престоницу Торино.
Евгеније Савојски је дошао на чело војске у Италији и одмах извршио прегруписање царских
и пруских трупа. У септембру 1706. године поразио је Французе код Торина. Почетком наредне
године склопљен је споразум према ком су Французи морали да напусте Италију. Значај ове
победе огледа се у измештању попришта борби у Фландрију, те у томе што су ратишта у Шпанији
и Угарској, као и на морима, пала у други план.
Након ове победе, спречен је и покушај савезника да униште Тулон. Аустријска војска је под
командом Вириха Дауна успела да продре у Напуљ и јужну Италију. Однос са папом био је пун
тензије због питања Парме и Пјаченце. Папа је подржавао Филипа Анжујског. Папа није
подржавао црквену политику Јосифа I. Папа Климент XI је поражен 1708. године у оружаном
сукобу и приморан је да подржи кандидатуру Карла Хабзбуршког.
Положај савезника у Низоземској постајао је бољи. Кнез Савојски је услед француског
напада притекао кнезу Марлбороу у помоћ. Уједињене аустро-енглеске снаге су однеле победу
код Оденарда. Крајем 1708. године пао је Лил. Француска је нагињала склапању мира али су
преговори пропали због захтева савезника да француски краљ оружаним путем помогне свргавање
свог унука са шпанског престола. Важна победа за савезнике била је она код Малплакеа 1709.
године. Луј XIV је био спреман да се одрекне Штразбурга и Елзаса, те да новчано помогне
свргавање Филипа Анжујског.
У Британији долази до политичке промене: власт нису добили виговци него конзервативни
торијевци. Они нису желели да наставе рат. Они су се интересовали за земљопоседнике и њихове
интересе, а будући да влада није имала искуства са ратним питањима, здали су се у тајне
преговоре са Француском. Британско становништво желело је крај рата.
До преокрета долази због смрти цара 1711. године. Једини престолонаследник био је Карло
VI. Моћ коју је у својим рукама сконцентрисао Карло је застрашила и Француску а и савезнике
Хабзбурга. Британци без консултација са савезницима воде преговоре са Французима. Савојски је
покушао да војним путем утиче на повољан исход али је енглеска војска показала неспремност да
сарађује код Денана. Скоро све некадашнје савезнице цара потписале су мир са Французима у
Утрехту 11. априла 1713. године.
Шпанија је остала под влашћу Филипа V Бурбонског, али са условом да се шпански и
француски поседи Бурбона никада не смеју ујединити. Французи нису смели уживати веће
повластице у империји од оних из времена Карла II Хабзбуршког. Поседи Шпаније у Европи
припали су Карлу: Напуљска краљевина, Шпанска Низоземска (отприлике данашњи Белгија и
Луксембург), Милано, Мантова, Мирандола, тосканске луке, Сардинија. Савоја је добила
Сицилију, а кнез Виктор Амадеј титулу краља Сицилије. Британија је освојила стратешки важне
поседе у Северној Америци: Њуфаундленд, Нову Шкотску, залив Хадсон и острво Св. Китс).
Француска се одрекла asienta (права на монопол трговине робљем у шпанским колонијама) у
корист Британије на 30 година.

21
 Мир између Француске и Аустријске монархије потписан је 7. марта 1714. године у
Раштату. Мир између Немачког рајха и Француске склопљен је 7. септембра исте године у
швајцарском Бадену. Монархија је пристала на одредбе Утрехтског мира (1713). Владарима
Хабовера призната је титула изборника. Кнез Савојски је заговарао замену Шпанске Низоземске за
Баварску али су се тој идеју супротставиле Енглеска, Холандија и Француска.
Новембра 1715. године цар, Британија и Холандија склопили су тзв. Баријер уговор, којим
се цар обавезао да Холандији преда одређене територије у северној Фландрији, прихватио је
обавезу да учествује у финансирању војске која ће штитити поменуту територију, и обавезао се на
пристанак за постављање холандских гарнизона у појединим насељима.
Карло је мир са Шпанијом потписао тек 1720. године у Хагу. Несумњиви победник рата
била је Британија. Сви поменути мировни уговори нарушили су хабзбуршки сан о светској моћи.
Шпанска грана династије је једном заувек сишла са историјске сцене. Умире и Краљ Сунце те се
Француска доминација такође руши. Некадашње снаге које су диктирале европска збивања
претходна два века су нестале.

10. Владавина цара Јосифа I

Са љубављу и страхом

После владавине цара Леополда уследила је краткотрајна али обећавајућа владавина

способног и младог цара Јосифа.
Добио је одлично образовање које се донекле разликовало од образовања претходника јер га
је уместо језуита водио протестантски конвертита Ото фоон Салм. Био је талентован за језике и
математику. Није био нарочито религиозан. Био је мецена уметника и музичара. Свирао је флауту.
Умро је од великих богиња.
Може се сматрати једним од раних представника просветитељске мисли. Још за време
владавине његовог оца, на основу реформних замисли надвојводе Јосифа, око њега се формирао
тзв. млади двор→ чиниле су га личности попут Зајлерна и Вратислава фон Митровица. Углед
овог круга знатно расте постављањем Јосифа за заједничкод представника ратних савета.
Долазак Јосифа I на чело Хабзбуршке монархије 1705. године пробудио је наде у многима.
Успео је да стабилизује финансијско стање. Започео је модернизацију државне управе. Радикално
је смањио број чланова Тајног савета са 150 на 23. Преузео је разне мере у циљу повећања
прихода.

22
 У спољној политици је желео да утврди положај Хабзбуршке монархије као европске силе.
Имао је подршку царевинског канцелара Фридриха фон Шенброна и Јована Вилхелма
(фалачког изборника). Године 1706. извршена је екскомуникација баварског изборног кнеза
Максимилијана II Емануела и његовог брата Јована Клемента. Одвајањем делова територија
Баварске тежио је да на своју страну придобије поједине грофовске породице.
Ослањајући се на царска права, тежио је проширењу власти Хабзбурга на делове Италије,
истичући феудалну зависност одређених шпанских и италијанских области од Царства. У
конфликту са папом Климентом XI успео је да потврди царска права. Папи је припретио војном
интервенцијом. Успео је да запоседне Мантовско војводство.
Своју тактичност цар Јосиф показује у вези са потенцијално озбиљном претњом
Хабзбуршкој монархији → када је шведски краљ Карло XII током рата са Саксонијом пролазио
кроз Шлеску, створена је затегнута ситуација. Становништво се жалило шведском краљу на
непоштовање верских слобода. Споразумом у Алтранптету 1707. године цар је прихватио је
поштовање слободе протестанта у Шлеској. Цар је пристао на овај корак јер му није требало
отварање новог ратног фронта, а како би било спречено сарађивање Шведске и Француске.

11. Ракоцијев ослободилачки рат (1703-1711)

С Богом за отаџбину и слободу
Карловачки и Пожаревачки мир су Хабзбуршкој монархији донели огромна територијална
проширења. Бечки двор је био свестан политичког и економског значаја нових територија. Тим
територијама двор је тежио да овлада. Било је потребно сломити отпор угарских сталежа и
интегрисати Краљевину Мађарску у Хабзбуршку монархију.
Политика усмерена на потпуну интеграцију Мађарске била је све отворенија, уз употребу
силе. Двор је после Карловачког мира са Мађарском поступао као са освојеном а не као са
ослобођеном земљом. Мађарске оружане формације су или распуштене или интегрисане у царску
војску.
Царева војска је окупирала Мађарску. Владар је будно пазио да не дође до управног
обједињавања мађарских територија: Ердељ није припојен матици и уследило је формирање Војне
границе административно одвојене од осталих делова Угарске. Некадашњим поседницима
онемогућено је да се врате и земљишта су подељена немађарском племству. Бројни слободни
сељаци доспели су у статус кметова.
У циљу ефикасније управе двор је одлучио да оствари што је могуће веће верско јединство.
Од 1701. године забрањено је јавно исповедање протестантске вере у Неоаквистици. Власти су
чиниле све у циљу што бржег ширења католичанства → прогоњени су протестанти, одузимане су
им цркве, школе, ограничен је и сужен простор на којем су могли слободно исповедати своју веру.
Мађарски протестанти били су озлојеђени чињеницом да је паралелно са њиховим
прогонима православним Србима цар даровао слободу вероисповести, а патријарху обезбедио и

23
одређене световне компетенције. Мађаре је такође увредила политика двора усмерена на
разоружавање Мађара и наоружање Румуна, Срба и Хрвата.
Почело је насељавање католичких Немаца. Планирана је германизација и
рекатолизација Мађара.
Непосредан повод за избијање устанка дало је безобзирно увођење пореза и ратне
контрибуције, брутално понашање царске војске, проблеми који су проистицали из обавезе
сељаштва да војсци обезбеди превоз и коначиште. Вођа устанка био је кнез Ференц II Ракоци,
син Ференца I и Јелене Зринске. Очух му је био Имре Текели.
Покрет је започео као сељачки устанак али је прерастао у национално-ослободилачки
рат.
Циљ устанка био је уједињење Ердеља са матицом земље и ослобођење од власти династије
Хабзбурга или у најмању руку међународна гаранција самосталности Ердеља и Мађарске у
оквирима Хабзбуршке монархије. Циљ је био успостављање уставности, суверених права и
јединства Мађарске.
Ракоци је за покретање акције одабрао повољан војно-политички моменат → у рату за
шпанско наслеђе у то време водили су Французи. Хабзбурзи су велик део војске повукли са
територије Мађарске. Французи су продирали дуж Дунава према Бечу, а војска Ракоцијевих
куруца од приближно 70 000 људи са истока. Наспрам куруцких снага око 1704. године око Беча је
изграђена одбрамбена линија (Linienwall).
Поразомфранцуско-баварских снага у бици код Хехштет-Блиндхајма августа 1704. године
дошло је до преокрета ратне среће. Нестала је свака нада за уједињење са Ракоцијевим трупама.
Беч је тако спасен. Устаници схватају да без стране помоћи неће моћи да се ослободе хабзбуршке
власти.
У даљем току устанка Ракоци је изабран за ердељског кнеза и за командујућег кнеза
Мађарске. Изграђивана је устаничка држава и вођене су борбе са променљивим успесима.
Кулминацију устанка значила је друга по реду детронизација Хабзбурга на Сабору у Оноду 1707.
године. У оквиру планова за стварање француско-баварско-мађарског савеза баварском изборном
кнезу је понуђено да узме мађарску круну. Он је то одбио због неизвесности француске помоћи.
После тешког пораза код Тренчина у августу 1708. године, почело је опадање покрета подстакнуто
и епидемијом куге и супротстављањем социјалним интересима племства и сељаштва.
Рат за ослобођење завршен је Сатмарским миром 1. маја 1711. године.
 Предвиђена је амнестија за све (чак и Ракоција).
 Нико није смео бити позван на одговорност због дела почињених током устанка.
 Племству су враћени поседи који су конфисковани због учешћа у устанку.
 Остају на снази привилегије дариване од стране Ракоција кметовима, војницима и
сељачким заједницама.
Владар је обећао да ће поштовати мађарски устав, а уз извесна ограничења гарантовао је
слободу вероисповести. Ракоци амнестију није прихватао, отишао је у добровољно изгнанство.
Овај мир означио је крај унутрашњих борби на дужи период.

12. Цар Карло VI Хабзбуршки(1711-1740) - унутрашња и спољна политика

- погледати и питања Рат за шпанско наслеђе, ратови Карла VI и друга питања која се тичу
његове владавине за питање спољне политике -
Чврсто држи свет

24
 Млађи син цара Леополда I и фалачко-нојбуршке принцезе Елеоноре. Његово образовање и
нарав више су одговарали хабзбуршким традицијама него Јосифови. Био је озбиљан и
промишљен. Обожавао је лов и музику, и подложан утицају цркве и културе.
Иако је био предодређен за шпанског владара, због компликација и сплета дешавања у време
Рата за шпанско наслеђе постао је врло неповерљив. Водио је више великих ратова и за време
његове владавине земља достиже своје највеће границе. Од његове деце у животу су остале само
две ћерке: био је последњи мушки потомак династије Хабзбурга.
Унутрашња политика
Монархија је била прилично лабава федерација саставних делова. Управа је вршена преко
дворских канцеларија (постојале су аустријска, чешка, угарска и ердељска дворска канцеларија),
Низоземског већа и једно време Шпанског већа. Већа су комуницирала са намесницима (у Ердељу
је то био гувернер) и уз њих су радили посебни савети са одговарајућом управном и судском
организацијом. Намесништва су у сарадњи са канцеларијама, поред управних послова, имала и
функцију у привредним, безбедносним и образовним пословима.
Намесништва и јавна управа су на нивоу сваке земље или покрајине били организовани на
нивоу савремених држава. Оно што је недостајало били су управни органи на нивоу Монархије.
Сем личности владара, која је била на највишем нивоу, сведржавно тело био је Дворски ратни
савет и Тајни савет, и у мањој мери Дворска комора. Тајни савет је често реформисан и
трансформисан.
Ратови од краја XVII века па до завршетка Карлове владавине ставили су Аустријску
монархију у врло тешко финансијско стање. Пораст државних расхода био је много већи од
прихода. Услед ових финансијских потешкоћа, већи део реформи централних управа био је уперен
ка сређивању финансија и успостављања надзора над истим. Значајну улогу добија кредитирање
државе уз помоћ приватног капитала у Бечу (Самуел Опенхајмер) → држава ипак подузима
корак у правцу ослобађања зависности од приватних банкарских кућа и оснива се Бечка градска
банка 1705. године.
Апсолутистичке тенденције су се изражавале и у одржавању противреформације у
аустријским земљама. Угарску централизирајућа политика није захватила у толикој мери.
Вршена је реорганизација политичке власти. Обнављане су жупаније. Банат је означен као
територија предвиђена за насељавање Немаца и претварање у огледну економску област.
Почетком XVIII формирају се Посавске и Потиско-поморишке крајине и тако је проширено
подручје подређено Ратном савету.
Као цар и краљ ретко када се одлучивао за реформне мере и модернизацију. Није се
мешао у традиције својих покрајина. После дугог периода пацификовао је Угарску, стављајући
тачку и на устанак Ференца II Ракоција. Оснивао је трговинске савете у Чешкој, Аустрији,
Шлеској и установио је главни трговински савет у Бечу. Подстицао је развој поште, саобраћаја,
мануфактуре. Основао је и Оријентално друштво за трговину и најнапреднији подухват који је
подузео био је покушај да формирања Трговачког друштва у Остендеу 1722. године спроведе
ослобођење блокаде ушћа реке Шелде и да обнови славну традицију трговине Белгије.
У доба Карлове владавине барокна уметност и светоназор постигли су свој зенит у
Монархији. Цар је био заинтересован за развој културе. Његов план да оснује академију наука у
Бечу се изјаловио. Радио је на изградњи дворске библиотеке.

13. Ратови Карла VI Хабзбуршког

Уз дипломатску акцију усмерену ка прихватању Прагматичне санкције, спољну политику
умногоме су одређивали ратови које је цар водио. Поново је морао да ратује против Османлија.
За време Рата за шпанско наслеђе (1701-1714) ситуација са Османлијама била је мирна. Петар

25
Велики нанео је код Полтаве пораз Швеђанима 1709. године што је уништило планове Османлија
да у савезу са Шведском однесу победу над Русима. Порта је однела победу код реке Прут 1711.
године када је поразила Русе. Тада је повраћен Азов.
Османлије тада стичу самопоуздање и под вођством великог везира Дамад Али-паше
нападају поседе Венеције. Ипак, Османлије јесу погрешно процениле ситуацију: сматрали су да је
Хабзбуршка монархија превише заузета ратовањима, а да ће Угарска у евентуалном рату стати на
страну Османске империје. Године 1714. заузели сз млетачке поседе на Пелопонезу, чиме је
нарушен Карловачки мир. Тако је изазвана Хабзбуршка монархија. Крф није заузет будући да је
пружио снажан отпор. Карло VI био је свестан да је рат неизбежан, и након неуспелих
дипломатских напора да га избегне, са Млетачком републиком склопио је војни савез 1716.
године. Шпанија и Француска обећаше неутрачност.
Дамад Али-паша по објави рата креће са великом силом од 200 000 војника у поход. Први
војни циљ: освајање Петроварадина. Евгеније Савојски окупио је војску од 65 000 војника код
Футога. Наоружање и расположење царске војске било је много снажније упркос надбројнијој
османској војсци. До првог сукоба дошло је 1. августа 1716. године близу Сремских Карловаца
између снага Јаноша Палфија и спахија, када је Палфијева војска жестоко поражена и потиснута.
Наредни и одлучујући окршај одвио се 4 дана после код Петроварадина. Царска војска је на
дан битке код Сремских Карловаца прешла Дунав и сместила се у шанчевима Петроварадинске
тврђаве. Сачекали су да се османска војска у потпуности припреми за опсаду, и онда 5. августа
напали положаје. Лево крило предводио је виртенбершки кнез Александар и добро је
напредовало. Десно крило било је проблематично, а у центру дошло је до застоја. Маршал Палфи
је са својим коњичким пуковима кренуо у напад а Савојски је издао команду за синхронизовани
напад коњице генерала Ференца Надашдијаи Ласла Ебергењија. Збуњена пешадија је
искористила то време да се доведе у ред. Ебергењијева јединица успела је да изврши напад на
непријатеља са леђа. Хришћанска војска однела је победу, сам велики везир је погинуо, а
заплењен је и логор са 160 топова.
Ова победа отворила је пут ка Београду. Будући да нису располагали са довољно лађа, а
продор ка Банату је планиран већ раније, напали су Темишвар. Октобра 1716. године Темишвар
је пао. Посади тврђаве дозвољено је да слободно напусте град. Освојене су и преостале банатске
тврђаве сем Оршаве. Царска војска потом продире у Влашку и осваја Букурешт. Тамо је заробљен
влашки кнез Стефан Кантакузин. На овај начин окончана је власт Османлија у Банату. Мађарска је
повратила своје предмохачке границе. За гувернера Баната именован је Клаудијус Флоримон
Мерси.
После продора царске војске у Молдацију, при крају 1716. године, Османска царевина
тражила је мир. Према савету Евгенија Савојског, Карло је одбио овај предлог и ратне операције
су настављене. После поновног окупљања код Футога 1717. године, хришћанска војска код
Панчева прелази Дунав и 18. јуна опседа Београд (који су Османлије звале Dar Ul Džihad– Кућа
светог рата). Београд је бранило 30 000 војника и више од 300 топова са 70 речних лађа. Велики
везир Алија је из Једрена 1717. повео војску од 150 000 војника. Није се знало где су упућени: ка
одбрани Београда или ка ратишту у Влашкој. Евгеније Савојски је након дилеме одлучио да
предузме рискантан потез: оставио је мањи део одреда да спрече напад из тврђаве, а са већином
војске кренуо је на војску везира Халил Хаџије. Нанео је пораз везировој војсци 16. августа 1717.
Царска војска београдску тврђаву запосела је 22. августа. Шабац и Оршава су убрзо пали, као и
велик део северних делова Србије.
Шпанија је, ценећи да Хабзбуршки успеси руше њене интересе, 1717. године напала
Аустрију и искрцала своју војску на Сардинији. Наредне године исто је учињено на Сицилији.
Мадридски двор желео је своје некадашње поседе на тлу Италије назад. Парманска кнегиња
Изабела Фарнезе, супруга Филипа V, је желела за своју децу да осигура италијанске поседе.

26
Оценећи да је ситуација на западу ипак значајнија и алармантнија, Карло VI одлучио се на
склапање мира са Портом. Мир је потписан 1718. године у Пожаревцу:
 Ослобођене су области Баната, Славоније и Срема; затим Босанска Посавина,
Смедеревски санџак, делови Влашке до реке Олт.
 Потврђено је право аустријских трговаца да тргују по Хабзбуршкој монархији
 Хабзбуршка монархија основала је конзулате по Турској
 Турска је назад од Венеције добила Пелопонез (Венеција је заузврат добила неколико
тврђава у Албанији)

Рат четворног савеза

Рат против Шпаније (1717-1720) Аустрија је водила у савезништву са Француском,

Холандијом и Енглеском. Поприште борби били су Сицилија, Шпанија и шпанске колоније у
Америци. Британска флота је код рта Пасера тешко поразила шпанску флоту. Тако је сломљена
њена поморска снага и уједно је отежано снабдевање шпанске војске на Сицилији и Сардинији.
Мир је склопљен у Хагу 17. фебруара 1720. године. Карло се формално одрекао права на шпанску
круну. Такође, Хабзбурзи су се одрекли Сардиније у корист Савоје. Деци шпанског краља
признато је наследство Парме, Пјаченце и Тоскане.
Хашким миром је Аустрија постигла свој највећи територијални обим: скоро 725 000
2
км . Бечки водећи кругови схватили су да веома широке границе монархије нису у складу са
њеном унутрашњом снагом. Постојале су приметне разлике у привредној снази, ерничком саставу,
култури, политичким слободама. Упркос тежњи да привредним мерама ојачају унутрашњу
кохезију, чињеница је била да је реална веза између покрајина била једино личност владара,
Прагматична санкција и понеки заједнички управни орган.
Моћ цара Карла је након ових ратова била на врхунцу. Французи и Швеђани потиснути
су из Немачког царства. Посед Белгије, Угарске и великог дела Италије био је осигуран.
Османлије су поражене и чинило се да једно време неће представљати потешкоћу. По завршетку
Северног рата 1721. године, у Европи завладао је мир. То је омогућило Карлу да посвети
пажњу унутрашњој политици.
Период мира трајао је читавих 12 година. Пошто је Хашки мир више одговарао интересима
Британаца него Хабзбурга, дошло је до приметног затезања односа међу двема сила некадашњих
савезница. Карло је почео да ствара непријатности енглеском краљу, којио је био хановерски
изборни кнез и формално поданик немачког цара. То је приближило Британце Французима. Карло
је покушао да се приближи шпанским Бурбонима и Русији.
Повод за решавање спорова јавио се 1733. године → питање наслеђивања пољског
престола. Тада долази до Рата за пољско наслеђе. После смрти Августа II Саксонског су
Русија, Пруска и Аустрија желели да на пољски престо буде доведен Емануел, португалски
принц. Пољаци и Французи желели су Станислава Лешћинског. Португалски принц није имао
никаквих изгледа да постане краљ, те Русија и Аустрија подржавају кандидатуру сина дотадашњег
краља, Августа III.Септембра 1733. године крунисан је Лешћински, али се он усред продора руске
војске морао повући.
Његово повлачење дало је повода француском краљу Лују XV Бурбонском (1715-1774) да
нападне Хабзбурге. Хабзбуршка војска уопште није прешла границе Пољске. Француска се на рат
одлучила како би спречила уједињење Лотарингије са осталим хабзбуршким земљама, до чега би
дошло удајом Марије Терезије за Франца Штефана Лотариншког. Кардинал Флери сматрао је
да се уплитањем у Рат за пољско наслеђе може нанети осетан војни и политички удар
Хабзбуршкој монархији без директне агресије на њу. Луј је богатим донацијама и обећањима
привукао немачке кнежеве на своју страну. Савоју је придобио обећавши Милано. Царевински

27
савет изгласао је рат са Француском, а Пруска је понудила да у рат уђе као равноправни партнер
Хабзбуршке монархије са целом својом јаком војском. Карло VI се из политичких разлога
задовољио са 10 000 пруских војника.
Услед изостанка иначе очекиване помоћи Британије, Холандије и Русије, на бојном пољу са
осетно јачим непријатељем доживљени су неуспеси. Због борби на Рајни и северноиталијанском
фронту хабзбуршке снаге у јужној Италији биле су вишеструку надјачане шпанским трупама и
ускоро су потиснуте из Напуљске краљевине и са Сицилије. Французи су заузели Лотарингију,
Шпанци Милано, Напуљ и Сицилију. На пољски престо дошао је Август III. На трон у Сицилиији
и Напуљу допла је бочна страна Бурбона. Ломбардија је прикључена Монархији. Тоскану је добио
Франц Штефан Лотариншки у замену за Лотарингију која је припала Станиславу Лешћинском.
Француска је прихватила Прагматичну санкцију. Пољска није доживела никакве територијалне
измене.
Убрзо по завршетку рата Карло је по други пут заратио са Османлијама, према уговору са
Русијом. Основу рата су чиниле руско-турске супротности. Карло је био у обавези да притекне у
помоћ Русији са помоћном војском. Ана Романова (1730-1740) је рачунала на аустријску помоћ.
Карло је прво помишљао да пружи дипломатску помоћ али је после преваге странке која се
залагала за рат окупљена армија.
Османска империја је својим главним непријатељем сматрала Хабзбурге те је против њих
концентрисала снаге, а не против Русије. Војни и политички кругови Монархије потцењивали су
могућности Османлије. Карло команду није поверио Јаношу Палфију већ генералима Зекендорфу,
Хилдбургхаузену, Кенигсеку, Валису и Најпергу. Номинални командант био је Франц Штефан
Лотариншки. Снага Османске империје је била још увек респектабилна.
Османску војску је саветовао и реорганизовао француски генерал Боневал. Након првих
успеха Аустријанаца и заузећа Ниша, Видина, Новог Пазара и делова Молдавије, османска војска
током 1738. постепено је преузела иницијативу и однела неколико победа и крајем лета заузела
Оршаву. Изгубљене су све тековине Пожаревачког мира (сем Баната и Срема). Потписан је мир у
Београду 1739. године.

14. Пожаревачки мир (1718) и Београдски мир (1739) као извори – прочитати
текстове самих уговора као изворе

1. Пожаревачки мир је мир потписан 21. јула 1718. у Пожаревцу између Аустрије и
Венеције с једне и Османског царства са друге стране.
Од 1714. до 1718. Турци су успешно водили ратове против Венеције у Грчкој и на Криту, али
поразима код Петроварадина 1716, Темишвара и Београда 1717. од стране аустријске војске
предвођене Еугеном Савојским.
Османско царство је изгубило Тамишки Банат, северну Србију и северну Босну. Венецији је
изгубила поседе на Пелопонезу и Криту које је добила миром у Карловцима 1699. али је задржала
Јонска острва и Далмацију.

28
 Мир је трајао до новог рата Аустрије и Турске и мира у Београду 1739. када се нови
аустријско-турски рат завршио неповољно по Аустрију и када је изгубила северну Србију и
Београд.

2. Београдски мир закључен је 18. септембра 1739. године, између Аустрије и Турске после
аустријско-турског рата, 1737–1739, који је Аустрија, у заједници са Русијом, водила против
Турске и у којем је њена војска потучена код Гроцке и избачена из Србије.
Одредбама мира, Аустрија је потиснута са Балканског полуострва. Београд и Шабац са
целом Србијом до Саве и Дунава, Влашка са Оршавом и делови Босне добијени Пожаревачким
миром 1718. године враћени су Турској. Аустрија је задржала Тамишки Банат али је морала
порушити и евакуисати све тврђаве које је саградила током окупације али и тврђаве уз Дунав
према Турској. Одредбама мира обострано су се морали амнестирати учесници у рату, пустити
заробљеници на слободу, гарантовати неповредивост граница, забрањено је прихватање
пребеглица (хајдука) и повреда територије. Регулисан је промет Дунавом и Савом, и загарантована
слобода трговине.

15. Прагматична санкција, питање наслеђивања Карла VI, рат за наслеђе, мир у
Ахену
Прагматична санкција
Карла је од питања ратовања још више занимало питање интегралног наслеђивања
хабзбуршких поседа. У том смислу, у његовој владавини могу се опазити две главне тенденције:
основу је чинила жеља да се поседи аустријске гране концентришу око тежишта у
Подунављу и да сачине једну целину, а друго тежишта односила се на наслеђивање поседа.
Карло није имао мушког наследника и због тога је морао да убеди сталеже да прихвате
наслеђивање у ком би престо добила жена. 19. априла 1713. године Карло је прокламовао Pactum
Mutuae Successionisиз 1703. године а и донео нови документ који је саставио Зајелрн под називом
Pragmatica Sanctio.
Карло је утанчао све могуће опције наслеђивања. Објаснио је да уколико он не буде до краја
живота добио мушког наслединка, њега треба да наследе његове ћерке. Уколико то не буде
могуће, наследиле би га ћерке брата Јосифа I. Уколико ни то не би било могуће, по принципу
примогенитуре престо би добили женски наследници Лeополда I.
Прихватање овог документа захтевало је велике напоре и истрајну политичку борбу.
Међународно прихватање и признање протекло је још спорије и теже од оног у Угарској. Године
1727. документ су прихватиле Енглеска, Данска, Холандија и Пруска. Најтеже је било добити
прихватање Рајха. Иако су се Саксонија и Баварска жестоко противиле, на сабору у Регензбургу
ипак је прихваћена Прагматична санкција 1732. године.

Рат за аустријско наслеђе (1740-1748)

По смрти Карла VI убрзо се поставило питање избора новог цара немачког Рајха. Царску
круну није смела да носи жена. Царски кругови сматрали су да је логично да круну понесе супруг
Марије Терезије, Франц Штефан. Неколико владара је, заобилазећи чињеницу да су прихватили
Прагматичну санкцију, изразило претензију на хабзбуршке поседе.
Баварски војвода и изборни кнез Карло Албрехт први је поставио захтеве. Није прихватао
одредбе Санкције, и позвао се на тестамент цара Фердинанда I из 1543. године, као и на брак

29
Албрехта V Вителзбаха са Аном Хабзбуршком. Према његовом тумачењу, Вителзбаси су имали
право на наследство.
Убрзо су, после Карла Албрехта, претензије изразили и саксонски изборник Фридрих II
Август и шпански краљ Филип V. Саксонски кнез се позивао на брак свог оца са најстаријом
кћерком цара Јосифа I и Маријом Јозефом из 1719. године. Она се ипак својевремено одрекла
права на наслеђе. Краљ Пруске и изборник Бранденбурга Фридрих II ступио је на престо исте
године када и Марија Терезија, и истакао је претензије на Шлеску и делове Чешке. Француска није
била за улазак у рат.
Пруски владар није желео да постане цар, али је желео да искористи неповољан положај
Марије Терезије ради проширења и снажења своје државе. Шлеска је била богата покрајина,
богата рудама и са развијеном текстилном индустријом. Фридрих II је Марији обећао да ће гласати
за њеног супруга и подржати је против осталих претендената али уколико му преда Шлеску.
Будући да је Марија одбила, пруске трупе прешле су аустријску границу децембра 1740. године.
Тиме је отпочео Први шлески рат, који је трајао до 1742. године. Аустријанци нису били спремни,
те је већина шлеских градова запоседнута од стране пруских војника. Најдужи отпор пружала је
тврђава Глогау. Протестантско становништво окупатора је дочекало са одушевљењем.
Аустријанци изгубили су битку код Молвица 1741. године.
Овај пораз аустријске војске подстакао је Баварску, Саксонију и Шпанију на улазак у рат.
Француска тада ипак одлучује да не пропусти прилику и она такође ступа у рат. Баварска је, према
плану, требало да добије Чешку, Тирол, Предњу и Горњу Аустрију. Саксонија би добила
Моравску и неке делове Шлеске. Шпанија би добила поседе Хабзбурга у Италији. Францусла је
желела Белгију.
Марија Терезија није могла да рачуна на некадашње савезнике. Руска царица Ана је
преминула, а и Русија је била заузета ратовањем против Шведске. Енглеска је била заокупљена
колонијалним ратом против Француске и Шпаније, те је лондонска влада под Робертом
Волполом одбила могућност уласка у рат. Холандија је задржала неутралан статус, са стране
посматрајући да ли су јој интереси на неки начин угрожени.
Један табор Други табор
ПРУСКА, ФРАНЦУСКА, ШПАНИЈА, АУСТРИЈА, БРИТАНИЈА,
БАВАРСКА, САКСОНИЈА, КЕЛН, ХОЛАНДИЈА, ПИЈЕМОНТ, РУСИЈА
ФАЛАЧКА, НАПУЉСКА КРАЉЕВИНА,
ЂЕНОВА

У Европи су попришта борби биле Шлеска, Чешка, Низоземска, јуж. Немачка и Италија. Рат
је вођен и на мору и у колонијама. У јуж. Америци Енглези су ратовали против Шпанаца, а у
Индији и сев. Америци су покушавали да преотму француске поседе.
Пруске трупе пролећа 1741. године освајају Шлеску, а француско-баварске снаге су током
септембра заузеле Линц, а у новембру Праг. Марија Терезија одлучила је да се обрати Угарској.
Сазвала је сабор Угарске за 18. маја 1741. године. Јанош Палфи је, након ваганих мишљења,
позвао народ на оружје јануара 1741. Марија је након заседања 18. маја, 25. јуна крунисана за
краљицу. Јанош Палфи изабран је за палтина.
Марија Терезија је 11. септембра позвала угарске сталеже у Пожун где их је драматично
дочекала обучена за жалост, са круном св. Стефана на глави, и где је одржала говор како су и
Аустрија и њен живот угрожени, али и Угарска уколико не пружи помоћ. Мађарска је подигла око
60 000 војника. Угрожени аустријски сталежи вратили су снагу и храброст, а ова сарадња са
Угарском подигла је морал. Почетком 1742. године Баварце и Французе су из Горње Аустрије
протерали и заузели су Минхен.

30
 Угарски сталежи захтевали су од Марије неке повластице, а она је била свесна да мора
променити свој став према томе како би задржала подршку. Подразумева се, законима је одобрила
само оне погодности које нису угрожавале Аустрију као силу која има власт над сталежима:
угарски држављани управљали су угарским пословима, други органи се неће мешати у
надлежности Угарске канцеларије, Ердељ је земља круне св. Стефана, Војна граница у
јурисдикцији угарских жупанија, итд.
Угарски пукови су допринели преокрету на бојишту, али и у европској дипломатији.
Краљичина војска прешла је у напад и освојени су Линц, Минхен дан након што је Карло Албрехт
крунисан за новог цара и цар је практично остао без престонице. Уследио је напад на пруског
владара Фридриха II и поражен је код Хотушица. Марија је тада била спремна на примирје.
Године 1742. склопљен је мир у Берлину којим се Марија одрекла дела Шлеске и грофовије Глац
али је задржала Тешен, Тропау и Јагерндорф. Тада и Саксонија склапа мир.
Краљица није могла да се помири са територијалним губицима. Лорд Картерет је умањио
утицај Волполове странке у Британији и започео је нову акцију усмерену ка помоћи Хабзбурзима.
Сардинска краљевина прелази на страну Аустрије. Карло Лотариншки осваја Чешку, а француски
генерал војвода од Бел Ила морао је у зимским условима и без подршке напустити Праг. Чеси су
се покорили Марији и она је 1743. крунисана за краљицу. У меуђувремену краљици прилази и
Холандија. Победом у бици код Кампо Сантоа гроф Траун је зауставио напредовање Шпанаца у
Италији.
Британски краљ је на челу тзв. Прагматичне армије (Холандија, Британија и Аустрија) у
бици код Детингена код Мајне однео победу над Французима јуна 1743. године. Савезници
започињу разматрање освајања Елзаса и једна војска под командом Карла Лотариншког продрла је
тамо лета 1744.
Фридрих II поново је одлучио да зарати против Марије Терезије. Тако је отпочео Други
шлески рат (1744-1745). Пре овог напада склопио је савезе са Француском и немачким царем
Карлом VII Баварским. Са војском од око 100 000 заузео је Праг. Цар Карло у међувремену
умире.
Ова смрт отворила је врата Францу Штефану ка престолу. После почетних успеха, аустрјска
војска доживела је пораз код Хоенфридберга, а убрзо и код Траутенауа. Саксонци су претрпели
велике нападе од стране пруског команданта Леополда фон Десауа. Краљица се одлучила на
поновно слапање мира на Божић 1745. године у Дрездену. Франц Штефан признат је за цара.
У озбиљним борбама дуж Рајне, у Италији и Белгији на челу француске војске стајао је
Морис Саксонски. Француска војска је продрла у Белгију и однела победе код Фонтеноа, Рокоа и
Лагфелда током 1745. године. Готово читава Белгија пала је у руке Французима. На италијанском
ратишту су Шпанци претрпели огроман пораз 1747. године код Пјаченце. Ђенову је окупирала
Аустрија.
Рат је завршен када су ратне операције дошле до застоја. Мир је потписан у Ахену октобра
1748. године од стране: Британије, Француске, Аустрије, Шпаније, Сардиније, Холандије, Модене
и Ђенове. Британија и Француска су претходно склопиле сепаратне мирове. Аустрија се у корист
Дона Фелипа морала одрећи Парме, Пјаченце и Густале. Изгубила је Шлеску. Краљица је била
спремна да се за Шлеску одрекне Белгије али тај план није спроведен у дело због Британаца.
Уговором је обухваћена и Пруска иако пруски краљ НИЈЕ био потписник споразума. Потврђено је
њено власништво над Шлезијом и грофовијом Глац. Обновљено је и јемство сила које се тицало
Прагматичне санкције. Овај уговор је у принципу означио повратак ситуације на стање пре самог
почетка рата, с тим да Аустрија јесте претрпела територијалне губитке.

31
 16. Владавина Марије Терезије – основе њене спољне и унутрашње политике
Праведно и милостиво
Владавину Марије Терезије обележиле су корените промене у свим сферама друштвеног
живота. Резултати већине реформи нису били одмах видљиви, али су уочљиви знакови општег
побољшања живота. Неке од промена које су карактеристичне за овај период просвећеног
апсолутизма су: завршетак изградње Шенбруна, изградња барокних цркава и самостана, помпезне
дворске свечаности, ходочашћа.
Развијају се наука, медицина и музика. У Бечу се отвара прва установа за обрзовање лекара.
Ово је такође био период јачања чешког и аустријског грађанства, али зачећа пролетеријата.
Отварање мануфактурних производња и запошљавање најамних радника доприноси стварању два
нова слоја у Монархији: радништво и буржоазија.
Долази и до пораста броја становника, који је условљен побољшаном исхраном, која је опет
почивала на томе што су се производиле веће количиние кромпира.
За разлику од ранијих периода када је личност владара уједињавала све територије у
Монархији, сада се то креће у правцу јединствене централизоване државе. Смрћу цара Карла VI,
октобра 1740. године изумрла је мушка грана династије. Упркос Прагматичној санкцији, питање
наслеђивања је било проблематично. Изумирање династије било је једнако крају монархије која је
и настала захваљујући овој династији.
У складу са одредбама Прагматичне санкције, престо је требао да припадне Карловој ћерки
Марији Терезији. Рођена је 13.5.1717. године у Бечу, а умрла је 29.11.1780. године. Сахрањена је у
крипти капуцинског самостана у Бечу.Приликом њеног доласка на престо држава је била у лошем
стању. Карло је оставио празну државну благајну, недисциплиновану војску, срозан војни и
политички аутортет Монархије, старе саветнике – већина је имала преко 70 година, али оно што је
свакако било најтеже јесте питање спољне политике.
Марија је била веома добро образована, знала је да свира, плеше, познавала је дела
класичних писаца и уметничке стилове. Читала је историју и географију, али је и говорила 5
језика. Није била упозната са управљањем монархије. Марија Каролина Фукс Молар, била је
Маријина васпитачица и једина особа која није припадала династији, асахрањена је у оквиру
самостана у Бечу где су сахрањивани и остали Хабзбурзи.
Удала се 1736. године за Франца Штефана Лотариншког. Специфичност у овом односу јесте
та што су се они заиста волели, и то није био само обичан династички брак. Попут већине мушких
владара, Франц је такође био неверан, али им то није сметало и добили су чак 16 деце. Јосиф и
Леополд ће постати цареви, Марија Антоанета француска краљица, последњи келнски кнез био је
МаксимилијанФранц. Након смрти супруга носила је само црнину. За време њене владавине
одиграо се и Рат за аустријско наслеђе. 1

Франц Штефан Лотариншки

Рођен је у Нансију 1708. Године и био је Лотариншки војвода (1729-1735), велики војвода
Тоскане (од 1737.), цар је постао 1745. године. Као војвода, живео је на двору од 1723. године где
је упознао Марију Терезију. Поред тога што су се волели, Франц је био изузетно велика подршка,
али и саветник Марији, посебно у финансијским питањима.

1
Више о рату у оквиру 15. питања! 

32
 Од 1732. године био је намесник Угарске, али и главни заповедник у астро-турском рату
1737-1738. Доласком на Хабзбуршки двор, ојачан је француски утицај. Рано је схавтио колко је
грађанство заправо битно и да долази доба индустријализације. Био је члан организације
слободних зидара, али и њихов покровитељ. Залагали су се за хуманистичке реформе.
Наслеђени капитал породице Маедичи и Тоскане, уложио је у куповину земљишта која су
привредно пропала и унапредио их је и продавао за много веће суме новца. Имао је властелинства
у Доњој Аустрији, Моравској, Мађарској, али и у аустријском делу Шлеске и Галиције. Давао је
велике позајмице за ратове монархије. Покренуле су се гласине о томе да је продавао оруђје у
Прусији, али то никада није потврђено.
За собом је оставио велико богатство, од 18000000 рајнских флорина, од тога је 12 било у
готовини, а остатак у поседима и хартијама. Јосиф је искористио ту готовину да врати дугове
Монархије. Оставио је 12 чешких коморских поседа је предат дворској комори, а остатак је
оставио Марији за издржавање деце.
Од 5800000 рајнских флорина и 2 поседа формиран је породични фонд, за приватне потребе
династије. Фонд је 1839. године добио званичну форму и уређење, а постојао је до распада
Монархије.

Пруска као друга сила Светог римског царства

Брандебуршко-пруска држава се истакла у Бечком рату и од времена реформације је била
главни конкурент Хабзбуршкој монархији. Војна и финансијска снага су само неке од предности
ове државе. Већи део државе је представљала Брандебуршка изборна кнежевина са династијом
Хоенцолерн на челу, а они су били дугогодишњи савезници Хабзбурга.
У средњем веку Пруси су били балтичко племе, које је 1308. године покорио и покрстио
Теутонски витешки ред. Године 1525. држава је била секуларизована, а од 1618. брандебуршки
кнез Јован Жигмунд ју је прикључио Брандебургу. Додао је још територије: Клевеа, Равенштајна,
Равензберга и Марка. На овај начин Хоецолерни су имали земље у саставу Светог римског
царства, али и ван њега.
Брандебуршки изборни кнез и пруски војвода Фридрих Вилхелм (1620-1688) Велики
изборник – наследио је земљу која је била веома разорена, али је успео да припоји територије на
северу и да унапреди војску, захваљујући помоћи коју је добио од Француске.
Сталну војску milesperpetuus, коју је чинило 8000 војника, подигао је на 23000, помоћу
увођења акциза, односно пореза на промет у градовима. Први резултати видели су се 1675. када
су победили шведску војску код Фербелина.
У реформи државне управе прибегао је заобилажењу племства и њихових привилегија.
Водио је меркантилистичку политику, отварао је мануфактуре, градио канале, развијао поморство.
Како би допринео порасту становништва, 1685. у земљу је примио око 20 000 хугенота који
су збегли из Француске. Велики број њих је допринео привреди, јер су се истакли као врсне
занатлије.
Године 1701. цар Леополд I Хоенцолерн признао је право на краљевску круну за Пруску.
Његов наследник Фридрих I, брандебуршки изборник (1688-1713 и пруски краљ 1701-1713)
наставио је започете реформе, отворио је научну академију, универзитет. Државна благајна је била
испражњена.
Формирао је централни уред, директоријум за финансијске, привредне и војне послове.
Подстицао је имиграцију, па је 1732. године у земљу примио 15000 избеглица из Салцбурга.

33
 Одлике намчког политичког живота у XIX веку одређивали су међудинастички, аустро-
пруски односи и протестантско–католичке супротности.
Марија Терезија је била веома непријатељски настројена према Фридриху из разлога што су
били поражени у ратовима, али у мирнодопском периоду Фридрих је према њој био љубазан.
Дозволио је да Јохан Игнац Фелбигер, који је организовао школе у Шлеској, пређе у астријску
службу.

Седмогодишњи рат (1756-1763)

У годинама између Рата за аустријско наслеђе и Седмогодишњег рата није било стварног
мира. Марија је упркос чињеници да је изгубила у претходном рату настојала да врати Шлеску,
док је било питање да ли Пруска може да задржи положај прворазредне силе који је стекла. Није
решено ни питање колонијалних поседа Француске и Британије. Пруска се није понела као добар
савезник у рату према Француској и из тог разлога није било у интересу Француске да она још
више ојача.
Британија није желела да помогне Аустрији да врати Шлеску, па је Марија прибегла новим
методама: на саветовању Државног савета 1749. године гроф Кауниц, који је раније заступао
Аустрију на ахенским мировним преговорима, истиче како аустријске интересе угрожава Пруска.
Према његовом мишљењу слабљење Пруске било је могуће искључиво ако се склопи савез са
Французима. Ова идеја није одушевила све присутне јер је уследила након 250 година ратова са
Француском, али је на крају прихваћена.
1753. године кнез Штаремберг је постављен за дипломатског представника Аустрије у
Паризу. Луј XV, попут Марије, није био одушевљен овом идејом, али након склапања тајног
енглеско–пруског споразума 1756. године пристао да маја исте године склопи споразум са
Аустријом у Версају.
Енглеско–пруски споразум предвиђао је да у случају рата Пруска неће напасти енглески
Хановер, а да Британија неће дозволити да Русија нападне Пруску.
Версајски споразум је предвиђао да ће бити пружена међусобна војна или новчана помоћ и
да ће Француска подстаћи разбијање пруске моћи уколико добије Белгију или Италију. Савезничке
односе су потврдила два брака са Бурбонима: надвојвоткиња Марија Каролина удата је за
напуљско–сицилијанског краља, а Марија Антоанета за француског краља.
Марија Терезија је добила подршку Шведске, Русије и малих немачких држава. Хабзбуршка
монархија је на овај начин увучена у рат у Саверној Америци и Индији између Британаца и
Француза. У Канади су Французи изградили низ утврђења на територији западне Пенсилваније.
Године 1754. Британци нападају ове тврђаве. У Индији су Французи помагали Бенгалцима који су
се борили против Британаца. Енглески политичар Виљем Пит је после рата изјавио следеће:
Канаду смо освојили на ратиштима у Немачкој.
Рат је започео нападом на Саксонију 1756. године од стране Фридриха II, чиме их је
изненадио и аутоматски био у предности. Убрзо долази хабзбуршка војска да помогне, али су
поражени, а Саксонци су капитулирали.
Енглеско–француски рат траје од 1754. године, а Пруска је сада напала Хабзбурге,
активирао се и француско–хабзбуршки савез. Понудили су Марији новац или војску, одабрала је
војску. Следеће године у рат против Пруске ступају Русија и Шведска. Савезници су имали око
500000 војника, док је Фридрих имао око 200000. Успеси и порази били су наизменични.
Пруси су дошли до Прага и у тој бици су погинула два генерала: аустријски Браун и пруски
Шверин, а Пруси су победили. 1757. године код Колина је победила хабзбуршка војска која је

34
вршила деблокаду Прага. Истовремено, Французи односе победе у западнонемачким областима, а
Руси у источној Пруској. Фридрих је извојевао победе код Розбаха над царевинском и
француском восјком и код Лојтена над аустријском, децембра 1757. године. Код Зорндорфа је
победио руску војску, али је изгубио од маршала Леополда Дауна 1758. године код Хохкирха.
Аустријска војска је победила код Кунерздорфа 1759. године уз помоћ Руса. Помиње се да је
после ове битке пруски краљ размишљао о самоубству. Убрзо долази до преокрета: царица
Јелисавета је умрла, а на руски престо долази Петар III, који је одмах повукао војску са бојишта, а
у исто време послао као помоћ Фридриху 20000 војника. Петар је убрзо био убијен, али се руска
војска више није вратила на бојиште.
Француска је желела проширење и то је био главни разлог њеног ратовања, али ће то бити
неуспешно. Планирала је искрцавање на Британским острвима, али су Британци то спречили
победама код Лагоса и у заливу Квиберон 1759. године. Овим је био решен победник на мору, а
то је била Британија.
1761. године у рат улази Шпанија на страни Француске. Британија се повукла јер је
остварила свој циљ. Но, мир је убрзо био потписан јер су све учеснице биле исцрпљене. Британија
и Француска су фебруара 1763. године склопиле мир у Паризу. Француске колоније ус припале
Британји. Француска империја у Америци је била срушена, а Индија постаје драгуљ британске
круне.
По броју војника, овај рат је био највећи у XVIII веку. Черчил га је називао првим светским
ратом, јер се осим Аустралије, водио на свим континентима. У Европи је називан Померанијским
ратом, а у Шлеској Трећим ратом за Шлеску, а у колонијама Француским или Индијским ратом.
Пруско-хабзбуршки мир склопљен је у Хубертузбургу, без територијалних промена.
Након рата, Марија се клонила ратова, али је Јосифу допустила експанзионистичку
политику. Године 1772. је узела учешће у подели Пољске и тако су добили Галицију и Малу
Пољску без Кракова. За време њене владавине, тежиште се пребацило на исток, око река Вистула,
Сан, Прут и Дњестар.

17. Просветитељске идеје. Ширење просветитељства у Хабзбуршкој монархији

Доба просвећеног апсолутизма обухвата период од почетка владавине Марије Терезије, до
краја владавине њеног сина - Леополда. Држава је желела да контролише живот станоништва. И
даље је постојала подела на просвећени, богати слој и сујеверни, сиромашни део становништва,
који је спас видео само у вери.
Просветитељство можемо посматрати као духовни и интелектуални покрет. Обухвата
период од Енглеске, па до Француске револуцје (1688-1789). Период до 1748. се назива раним, а
период после зрелим просветитељством. Бројни научни успеси су обележили ову епоху, као и
научници Декарт, Њутн, Лок. Изрека Sapere aude (Усуди се бити мудар) постала је крилатица
покрета.
1784. године Имануел Кант посматра просвећени апсолутизам као уздизање човека из
малолетности коју је сам проузроковао.
Бернар Фонтенел, есејиста: столеће ће бити сваким данмом просветљеније, тако да ће у
поређењу са њим сви претходни векови изгубити у тами.
Просветитељи су одбацили свако средњовековно учење, посебно оно теолошко, као и разна
празноверја. Француски филозоф Дени Дидро је рекао: да је највећа услуга коју треба учинити
људима, научити их да користећи свој разум, сматрају истинитим само оно што је доказано и
проверено. Томас Џеферсон каже човек је рационална животиња.

35
 Јавља се Космополитски покрет који је повезао интелектуалце Западне Европе и Северне
Америке. Париз је био центар овог покрета.
Просветитељи су желели да воде рат против мрачењаштва, предрасуда и ирационализма.
Поведена је борба науком против Бога.
Монтскје, Волтер, Русо и Кондорсе само су неки од писаца који су се бавили питањем
слободе и индивидуализма.
Просветитељи су себе сматрали настављачима ренесансе, а корене вуку још из доба научне
револуције, када се технологија одвојила од филозофије (XV-XVII век).Веровали су у разум и
слободу научног истраживања, па се тако у XVIII. веку јављају прва научна друштва. Француска
енциклопедија Enciklopedie, у редакцији Дидроа, представља симбол научних тежњи.
1748.године Монтескје пише Дух закона– на прелазу у зрело доба просветитељства.
Почиње период шире употребе критике и критичких метода. Њутнова концепција физике је
почетак овог периода и доказао је да природа и универзум функционишу хаотично.
Период просветитељства је оставио велико културно наслеђе, што архитектонско, што
књижевно. Опадање морала, корупција и беда само су неке одлике овог периода. У XIX веку биће
угушен национализмом.
18. Реформни рад Марије Терезије
Царица је била свесна после Рата за аустријско наслеђе да су неопходне реформе и почела је
око себе да окупља образоване људе. Међу њима су се посебно истакли: шлески гроф Хаугвиц,
гроф кауниц, Јозеф Зоненфелс, Герхард Швитен.
Реформе су имале за циљ да осавреме и централизују дрђаву и биле су главна карактеристика
просвећеног апсолузизма. Од 17. века су увидели да је неопходно да се нешто промени како би се
унапредила привреда, а самим тим и побољшао животни стандард, па су се угледали на
Низоземску и на Енглеску.
Узрок слабости Хабзбуршког царства: многонационалност, управна неједнакост,
територијална распарчаност, привилегије феудалних сталежа. Основне принципе преуређења
друштва радили су аустријски камералисти. Предлагали су увећање броја становника, побољшање
материјалног стања, здравља станоништва, унапређење индустрије, пољопривереде, технике,
ослабити феудалне обавезе сељаштва, увођење новог пореског сиситема, побољшање система
јавног образовања и здравства, унапређење саобраћаја, али и обезбеђивање верског мира и
толеранције.
Марију не можемо сматрати просвећеним владаром јер је била мотивисана верским и
прагматичним разлозима, а не идејама просветитеља.
Управне реформе
Била је први владар који се директно укључио у управљање својим земљама и тако је
афирмисала ауторитет једног владара. На челу свим управа је било племство, али су грађански
чиновници били одмах иза њих.
1742. године, за време Рата за аустријско наслеђе, Марија је почела са реформама.
Формирала је кућне, дворске и државне канцеларије, које су водиле бригу о спољним пословима.
Формирала је породично – дворски и државни архив, ради бољег прегледа докумената. Спровела
је реформу Дворске коморе.
На предлог грофа Хаугвица раздвојила је управну од судске власти. 01. маја 1749.
обнародована је реорма: спојене су чешка и аустријска канцеларија и створен је државни уред под

36
именом Direktorium in publicis et camera libus – 7 грофова, на челу Хаугвиц. Директорију су били
подређени највиши органи јавне управе и прикупљања пореза. Администрицаију округа водиле су
окружне владе, које ауустријско племство није волело јер су имали могућност надзирања сталежа.
Основани су финансијски, трговачки и порески уреди по покрајинама и окрузима. Јавну
управу у наследним земљама имала је аустријско – чешка канцеларија. 1761. дошло је до
оптерећења Директоријума, па су изузети финансијски послови из његове надлежности, а сам
Директоријум је носио назив Чешка и аустрисјка дворска канцеларија. Уместо директорију, надзор
над Угарском, Ломбардијом, Низоземском имала је Државна канцеларија формирана 1742. године.
Oberste Justizstelle – највиши правосудни орган, опстао до 1848.
Codex Teresianus (1753-1756) – збирка важећег права појединих саставних делова
Подунасвске монархије од 8367 параграфа. Она је послужила за израду Opšteg gražanskog
zakonika (1811).
Constitutio criminalis Maria Theresia – кривични законик, одредбе о мучењу затвореника,
одредбе против вештица, враџбина, припадника некатоличких конфесија... 1776. укинуто је
мучење.
Финансијска управа поверена је Дворској комори и Главном рачуноводству.
*Све ове реформе нису се односиле на земње Св. Стефана и северноиталијанске градове.
Konferenz in Internis – наследник Тајне конференције. Уместо овог савета, 1761. формиран је
Државни савет (Statsrat) састављен од по 3 аристоркрате и племића. Имао је надлежност над целом
Монархијом, осим Угарске. Контролисао рад централних уреда, могао је да подноси предлоге
владару.
У земљишне књиге уписана су доминикална земљишта племства и земљишта у поседу
сељака, рустикала.
У Угарској је реформе спроводиле у скалду са обећањима датим 1741. Трст је 1776. предала
Мађарима, па је овај начин и њима омогућила светску трговину.
Реформе у војсци
Пример за рефрму војске узет је из Пруске. Маршал Леополд Јозеф Даун је спровео реформе,
а реформе артиљерије Јозеф Венсел Лихтенштајн. Повећан је значај официрског кора. Поред
регуларне војске од 108 000 војника, било је 45 000 граничара. Војска је стационирана у већим
јединицама, попут пука. Бригу је водила држава преко централних уреда.
1758. уведена су и правила: јединствена униформа, дрл, војна евиденција, војне вежбе, војни
маневри. Побољшан је систем регрутације војске, а од 1746-1754. спроведена је реорганизација
војних крајима по региментима, како би се оспшособили за редовну војску. 1752. формирана је
војан академија у Винер Нојштату, ради образовања војника.
Прва победа реформисане војске сае одиграла 1757. ког Колина над пруском војском.
МАршал Даун је био први официр који је одликован орденом Војничког реда Марије Терезије.
Велики мајстор реда био је цар Фрања I. Одликовање је имало два степена: Велики крст и
Витешки крст, а1756. је проширено Крстом команданата. За хонорисање цивилних заслуга,
оформила је орден Светог Стефана, чији је велики мајстор био угарски краљ, а састојао сее од 100
витезова и три степена као војнички ред.
Економска политика
Губитак Шлеске која је дотад била најразвијенија је подстакло развој индустрије, пре свега
текстилне у Чешкој, Доњој и Горњој Аустрији. Индустрија тканина – Форалберг. Развој

37
стаклараства – Чешка, гвозедан руда- Штајерска, експлоатација живе – Крањска. До 1845. у Бечу
је отворено око 430 ткалачких радионица за свилу, овде се развија производња чипке, коже и
накита.
Дошло је и до шоделе занатских/индустријских грана на комерцијалне и управне.
Комерцијалним је управљала Дворска трговачка комисија, обновљена 1752, ту су спадале све
делатности које су производиле за тржиште или извоз. ЗА разлику од њих, управне су
производиле искључиво за локалне потребе, а њима је управљала дворска канцеларија.
Инжењери су долазили из Велике Британије, Француске, Швајцарске и Италије, и Белгије и
радили са немачким стручњацима. За време цара Фрање II, држава више није помагала развој
индустрије, већ су власници долазили из редова грађанства.
У 18. веку на поседима све више гаје хмељ, што је допринело развоју пиварства. Дрехер је
купио пивару у Швехату, његов син Антон је усавршио технологију производње пива. Сирови
шећер је увожен из Индије, па се убрзо граде и рафинерије шећера. Прва је отворена 1750. у
Ријеци. 19. век призводња папира.
Индустрија је доста заостала у Мађарској због боравка Османлија у овој земљи. Марија и
Јосиф су предвидели МАђарској улогу тржишта за аустријске производе, али је служила и као
извор јефтине сирове нафте и пољопривредних производа.
Трговина
Од 1740. до 1848. развила се трговина. Основала је комисије за трговинске послове и једну
централну установу за координисање њихове делатности. За унапређење трговине на Леванту
основано је трговачко друштво. 1735. формирана је академија за образовање окнзула.
До 1769. изградила је Каролину, пут који је повезивао Мађарску са Ријеком. Холандски
морепловци у служби царице основали су колоније у заливу Делагоаба у источној Африци и на
индијској Малабар обали. Оваква политика трајала је од 1775. до 1785. Одустало се од изградње
колонија, али су наставили саморском пловидбом. Трст се највише развио. 1769. почео је са радом
аустријски Lloyd, који је осигуравао трговину на Леванту са Индијским и Далеким истоком.
Изградили су и луку у Венецији.
Аграрни односи
1756. увела је урбар за Славонију (Сремска, Вировитичка и Пожешка жупанија). Урбар за
Мађарску и Хрватску је проглашен 1767, за Шлеску 1771, у Доњој Аустрији 1772, у Чешкој ји
Моравској 1775, у Штајерској и Корушкој 1778.
Урбар је ослободио кметове везаности за земљу, извршио класификацију на основу величине
поседа кметовске земље, смањио обавезе. Укинута је лична зависност сељака на крунским
поседима, а Јосиф ће укинути на осталим. Раздвојена је кметовска од властелинске земље, тачно
су утврђене кметовске обавезе.
Јављају се у 18. веку удружења газда, трактати о унапређењу пољопривреде. Фонд стоке је
такође побољшан, гајење кромпира уобичајено.
Популациона политика
Представници популационистике су Фон Јустиј, барон Јозеф фон Зоненфелс. Једна влада у
цињу јачања војне, привредне и финансијске снагде државе треба да подстиле зсељавање странаца
и пораст домаћег становништва. Марија и Јосиф су били присталице ове политике и радили су на
насељаваеу опустелих длеова Угарске. Довођено је годишње око 5000 колониста из немачких
области.

38
 У Банат је доведено око 75000 колониста. Пораст становника широм Европе приметан.
Индустријализација је допринела овим променама.

Однос према цркви

Јансенизам – верско уверење које је настало у Фландрији током 17. века. То је просвећени,
протестантски усмерен верски правац који се критички односи према барокном католицизму.
Ширила су се државно – црквена учења. Свештеник Игнац Милер ј био јасениста, затим лекар
Герхард Швитен. Николас фон Хонтхајм је говорио о потреби уобличавања система државне
цркве.
Кауниц је поднео меморандум у складу са јасенизмом, да свештиници попут осталих
поданика државе не могу и не смеју да се осамостале. Марија је укинула ослобођеност
опорезивања свештенства. Папске одлуке у Хазбуршкој монархији могле су се спроводити само
владаревом потврдом. Није показивала толерантност према Јеврејима и протестантима. Све
некатолике је желеал да стави под надзор монархије па исто тако и Србе, чије је привилегије
реформисала. Регуламенти из 1770/1. су били веома важни, укинута је световна власт
митрополита, редукован је број верских празника, забрањени су одређени обичаји приликом
сахрањивања.
16.07.1779. издала је Деклаторијални рескрипт. Укинута је важност претходних регуламената
уз преузимање свих важних одредби. Могли су да сазивају црквене конгресе, од шпо 25
посланика.
Стварање гркокатоличке конфесије
Пред крај 18. века ова конфесија имала је више од 600000 верника, међу њима су били
Русини, Румуни, Јужни Словени и Мађари. 1689. русински гркокатолици су добили свог бискупа у
Мункачу. Није имао самосталну монархију. Папа Климент је 1771. дозволио стварање
Гркокатоличке бискупије у Мункачу. Долазило је до унијаћења православних Румуна.
Румунски православни клер пристао је на 4 тачке Фирентиснке уније, азаузврат су они
задржали своје обреде. Леополд је права унијата потврдио 1699. и 17001. повељама. Унија Србва у
Мађарској и Хрватској је била много слабија, пружали су отпор.
1775. основала је за гркокатоличке студенте теологије на Бечком универзитету Колегијум
Свете Барбаре, где су могли да добију стипендију за смештај. Цар Јосиф је затворио колегијум
1783. и основао нови Studium Rutheneum.

19. Култура и школство у доба просвећеног апсолутизма

Реформе у школству

Школство је на почетклу владавине Марије Терезије било запостављено. Тежила је да

модернизује државу, попут протестантских земаља и да смањи утицај цркве на образовање: Школа
је политичко питање и остаће, односно школство је део јавног живота и њена интересна сфера.
Реформе су званично започете 1760. године када је основана Дворска комисија. Године 1746.
основан је Collegium nobilium Theresianum, да би 1754. из ове установе настала Источна
академија за образовање преводилаца. Године 1757. формирана је војна акдемија у Бечком Новом
месту. На самом почетку је имала две чете кадета – синови племића и синови официра.

39
 Укидањем језуита 1773. године држава је добила велике своте новца, које су желели да
искористе на школство. Године 1774. Фелбигер је израдио нацрте реформе нижег школства,
Општешколско уређење или Allgemeine Schulordnung. Прописано је обавезно образовање за децу
од 6 до 12 година. Слично је урађено и у Угарској и Ердељу.
Реформе су спроведене у католичким, а затим протестантским и православним школама.
Уведене су народне мале школе, а убрзо ће од њих настати основне школе. Школски систем
је стављен под надлежност круне, што ће на снази остати до 1867. године. Краљевско намесничко
веће је надзирало Мађарску, а Хрватску и Славонију мађарска канцеларија.
Године 1772. основана је школска издавачка кућа, а 1776. Бакрорезачка школа.
Марија Терезија је била барокна владарка, а то је доста утицало на културни живот, а
посебно живот на двору, који је био веома раскошан. За разлику од ње, синови Леополд и Јосиф су
били умеренији што се тиче трошкова у вези са двором.
Црква је била главни противних ових реформи, али и родитељи јер су сматрали да ће школа
да одвоји њихову децу од рада.
Године 1809. у Бечу почиње да ради прва реалка, односно школа за трговце и занатлије. За
реорганизацију Бечког универзитета био је задужен Герхард Ван Швитен, који је 1749. године
започео рефрме на медицинском факултету. Протестанти су тек од 1778, а Јевреји од 1782. добили
право да похађају универзитет. Настава се одвијала на немачком језику.
У време Јосифа универзитети у Грацу и Инзбруку су сведени на ниво лицеја.
Године 1811. студенти правног универзитета су донели Општи грађански законик, који
представља основу правног систестема до данас.
Ј.П.Франк је организовао ургентно одељење и одељење за заразне болести, иако су
спроведене мере опреза 1830/1. Беч је био десеткован епидемијом колере.
Цaр Фрања формирао је Природњачки и физички кабинет, откуио природњачку збирку
Јохана Бајоа, од око 30000 предмета. Г.Б. Хаке – рударство, географија, етнографија; истражују
јужну Америку, Русију, Сиберију.
Одржавале су се позоришне представе у дворском позоришту, дворском позоришту у
дворцу и тетрру у палати Шенбрун, коиј је отворен 1747, на имендан владарке. Значајан је и Бург
театар.
Јозеф Хајдн – великан бечког класицизма, разрадио форму симфоније и класичног гудачког
лвартетеа. 18 симфонија; написао химну Хабзбуршке монархије, Gott erhalte.
Моцарт – 1763. са само 6 година свира на двору и одушевљава краљевски пар, том приликом
је „запросио“ Марју Антоанету. Пјетро Местазио – италијански писац на двору у Бечу; Томас
фон Тратнер – један од највећих предузетника. 1748. постао је ласник књижаре, а 1754. штампар
двора, а 1752. добио монопол за штамњање велких дела.
Француски језик постаје доминантан. Салони познатих дама се све више посећују: Каролин
Пихлер, Францишка Арнштајн, Јохана фон Прусгал; Организација слободнх зидара је
забрањена 1797.
Сликари: Маулбрач, Мејтенс; олтарско сликарство: Шминт; фреске: Фромилер.
Од градитељских подухвата треба издвојити Шенбрун, изградњу је започео Леооолд I,
временом постаје каштел. Болница у Бечу за време Јосифа II је значајна.

20. Спољна политика Јозефа II

Са врлином и примером

Јосиф се са много енергије односио према спољнополитичким питањима. Још за време

владавине своје мајке стекао је много спољнополитичких успеха. На самом почетку посветио се
решавању проблема између Белгије и Холандије. Проблем је била баријера постигнута
споразумом и брана на реци Шелди.

40
 Уз подршку канцелара Кауница водио је одлучну експанзионистичку политику. За циљ је
имао да ојача утицај и моћ Аустрије. Тих година претензије Русије на Балкану постају све
очигледније. Руско питање тада постаје проблематичније од пруског. Ово је нагнало цара на
преговоре са пруским краљем Фридрихом II у Ниси и Мериш Нојштату 1769. и 1770. године.
Покушај Русије да ојача своју власт у румунским кнежевинама довео скоро до конфликта са
Хабзбурзима. Цар је покушао руску и пруску опасност да неутралише путем сарадње и учешћем у
њиховим експанзионистичким походима.
Први успех Јосифове спољне политике било је враћање сепешких градова под власт Угарске
1769. године. После ових, уследила су још нека освајања на Пољској територији. Приликом прве
поделе Пољске (1772) Јосиф је успео да обезбеди Галицију и Лодомерију. Одлучено је да
окупацију ових територија изврше угарски официри. Тај задатак поверен је Андрашу Хадику и
Имреу Естерхазију. Анкетиране територије протезале су се до источних граница, а главни град
постао је Лемберг.
После запоседања Галиције и Лодомерије загосподарили су и Буковином. И Марија и Јосиф
тежили су да привреду и уређење Буковине и Галиције подигну на виши и развијенији ниво.
Године 1777. умро је баварски изборник Максимилијан III Јозеф и као свој наследника
именовао Карла Теодора Фалачког. Како овај није имао наследника, своју власт предаде
Хабзбурзима. То је учинио Бечким уговором 1778. године. Овај акт изазвао је снажан отпор
Пруске. Фридрих II постигао је да Карло Теодор ипак протестује против овог уговора. Пруска и
Саксонија склапају савез против Аустрије. Пруска је без објаве рата продрла у Чешку. Миром у
Тешену 1779. Јосиф је морао под притиском таште и мајке да се одрекне Баварске. Монархија је
ипак споразумом добила Ин са 60 000 становника. Јосиф све више развија одбојност према
Пруској. Од тада његова спољна политика бива уперна на цепање пруско-руског савеза.
Године 1784. изградио је план за реорганизацију немачког Рајха у којој би Хабзбуршка
монархија поново стекла доминантан положај на штету Пруске. Желео је да Белгију по договору
са Карлом Теодором преда а заузврат да добије Баварску и Салцбург. Желео је да спајањем
мањих поседа оживи и Бургундију. Спровођење оваквих планова помутио је Фридрих II. Он се
залагао за слободне немачке кнежевине и због тога је у Берлину оформио савез кнежевина на челу
са Пруском, Хановером и Саксонијом.
Јосиф се окреће сарадњи са Русијом. Јавност је сматрала да царица Катарина има
преамбициозне намере по питању Османлија. Јосиф је одлучио да јој се у тим намерама прикључи
и тако оформи савез са Русијом. Лично се састао са царицом 1787. године на Криму. Склопљен је
одбрамбени уговор 1780. године према ком би Аустрија морала Русији пружити помоћ уколико
Османлије нападну. Према договору, у случају евентуалне победе над Османлијама, Хабзбурзи би
добили Србију, Босну, Херцеговину и Далмацију са Истром. Руско-пруски савез је покварен, али
је Јосиф тада поново помутио односе са Пруском и Енглеском.
Рат је за Хабзбуршку монархију отпочео врло лоше. Барон Гидеон Ернест фон Лаудон
успео је тек 8. октобра 1789. да ослободи Београд. Војском су харале заразе, војни напори нису
били онолико успешни колико се желело, а Пруска, Шведска и поморске силе били су све више
непријатељски настројени.
Овај неуспешан рат имао је последице и у унутрашњој политици. Повећало се
незадовољство и у народним слојевима и у политичким круговима.

21. Реформна политика цара Јосифа II – јозефинизам

Период владавине овог цара обележила је неуморна реформна делатност. У својим раним
двадесетим годинама у свом делу Снови формулисао је неке од својих водећих мисли. Ове идеје
касније ће постати окосница његове политике. Апсолутистичку централизовану државу у којој би
привилегије племства и цркве, као и самосталност Краљевине Мађарске, биле укинуте. Уместо
тога сматрао је да треба увести меркантилистичке уредбе.
Говорио је да приходи племства и цркве морају бити смањени а трошкови двора редуковани
како би се уштедела средства која треба уложити у развој привреде и унапређење војске.

41
 Сматрао је да реформе треба да буду свеобухватне и да иду свима на корист и добробит.
Његова модернизација била је нераскидиво повезана са радикалним смањењем утицаја, улоге и
моћи најснажнијег стуба феудализма: племства и цркве. Није намеравао да укида феудализам, али
да учини државу снажнијом слабљењем племићких привилегија.
Цар се није слагао са мишљењем да нижи слојеви треба да узму учешћа у политичком
животу. Политику је сматрао добром које није створено за народ. Често се водио мотом да треба
чинити све за народ, а ништа путем народа.
Сматрао је да мора добро да упозна прилике у којима његови народи живе. Требало је
евидентирати становништво као и услове у којима бивствују.
Спроведен је низ акција које су за циљ имале да попишу становнике, пореске обавезнике,
катарско премеравање парцела, нумерисање кућа, изградњу система за прикупљање свих
релевантних информација.
Цар је коначно желео да реши питање Јевреја. Донео је едикт из 1782. године којим је
Јеврејима дозвољено да похађају школе, ступају у чиновничке службе и војску, да се баве
занатима, закупљују поседе, укинуте су наредбе да се облаче на другачији начин.
Католичка црква је опонирала Јосифовим реформама цркве упозоравајући га да не сме да се
меша у њене унутрашње послове. У тадашњим црквеним реформама истраживачи виде
тенденцију да се модернизује барокна црква у складу са идејама реформног католицизма. Јавља се
жеља да се организација цркве усклади са захтевима новог времена.
Цар Јосиф се руководио економичношћу и корисношћу. Озбиљно се мешао у црквене
послове. Прокламовао је бројне патенте којима је прописао смањење помпе у црквама, смањење
броја црквених празника, ходочашћа, свечаних поворки.
Територије бискупија сада су изједначене са територијама административних граница унутар
Монархије. Желео је да створи систем којим ће образовањем свештеника створити стварање
армије чиновника у реверендама. Едукацију свештеника је ставио под државни надзор у оквиру
државних генералних семинара, а универзитетима и лицејима је дао монопол над теолошким
образовањем. Такође је распустио велик број самостана за које је сматрао да су непотребан трошак
и да редовници који су одлично образовани не доприносе напретку. Укратко, желео је образоване
редовнике и црквена лица да искористи у корисном послу, као парохе.
Папа Пије VI је 1782. лично посетио цара и упозорио га у вези са његовом црквеном
политиком, али цар није показао претерану реакцију.
Упоредо са црквеним текле су и административне реформе. Ове реформе изазвале су
негодовање племства. Главна обележја била су централизација и бирократско управљање. Укинуо
је сва привилегована права сталежа у управи и престао да сазива њихове скупштине. Ујединио је
Чепку, Угарску и Аустријску као и Дворску комору.
Постављен је услов у виду степена образовања за будуће чиновнике. Број чиновника био је у
константном порасту. Бирократски апарат добио је истакнути значај.
По питању правосуђа наставио је путем своје мајке која је раздвојила управну од судске
власти. Сужени су делокрузи властелинских судова. Смртна казна је укинута, уведене су тешке
радне казне. Укинути су посебни судови. Укинута је и цензура, која је остала присутна само у вези
са неколицином тема. Новине су имале право да пишу и извештавају о баш свему. Ипак, када су
новине почеле да пишу о цару и држави, он је ове одредбе повукао. У 1785. години донео је декрет
о раду слободнозидарских ложа.
Започета је и изградња полицијског система с циљем надгледања државне управе. Под
вођством грофа Јохана Антона Пергена изграђена је полицијска хијерархија.
Уместо грађења бројних барокних палата и двораца, окренуо се изградњи објеката од јавног
значаја. Тако су никле болнице, ловишта, места за образовање.
Немачки језик је декретом из 1784. проглашен за званични језик читаве Царевине.
Што се тиче привреде, у почетку је заговарао идеје меркантилизма. Касније је активнији
принцип физиократизма. Меркантилизам је предност давао индустрији, а физиократизам
пољопривреди. Према страним земљама спровођена је снажна протекционистичка политика у

42
корист домаћих предузећа. Иако није до краја стигао да разради своје аграрне идеје, успео је барем
некако да интезивира развој пољопривреде и индустрије.

22.Владавина цара Леополода II(1790-1792)

Благо краљева су срца поданика

Смрћу цара Јосифа II није завршен период просвећеног апсолутизма, јер је његов наследник
био ЛеополдII, који ће за време своје кратке владавине успети да реши неке од важних проблема,
али није успео да среди Аустријску монархију попут Тоскане.
Леополд је био трећи син Марије Терезије и цара Фрање I, рођен 5. маја у Шенбруну, а умро
је 1. марта 1792. године у Бечу. Сахрањен је у крипти капућинског самостана, а надгробни
споменик је постављен у цркви реда Августинаца.
Краљ Чешке је био од 6.9.1790, краљ Угарске 15.11.1790, а цар 9.10.1790. године.
Називали су га владар мира или само Леополд Мудри. Прорачунат тактичар, способан
дипломата. Његово крштено име било је Петар и у Тоскани су га називали PietroLeopoldo.
Образован у духу просвећености. Васпитачи су му били грофови Франц и Антон Турн-Валсасин и
професор природног права Марин фон Васерберг. Говорио је латински, немачки, француски,
италијански и чешки. Склон меланхолији; разговарао је са обичним људима.
Војвода Тоскане постао је 1765. године када му је умро отац. Био је присталица хуманизма, а
противник деспотизма. Долази у сукоб са братом Јосифом који је тражио да се тоскански приходи
преусмере у Беч. Јосиф је нагињао деспотизму и бироктратизму због чега су и долазили у сукобе.
Био је у браку са бурбонском принцезом Маријом Лудовиком, са којом је имао 16 деце, и
од њега је потицала грана будућег цара Фрање II.
У тренутку ступања на тоскански престо, војводство је било у лошем стању. Од 890 000
становника, 26 000 су били попови. Спровео је реформе у првреди, управи, школству, правосуђу.
Много је путовао и одређене реформе је прво спроводио у мањим областима да би онда то
проширио на комплетну територију уколико су се показале као добре.
Проглашење слободе превоза и трговине житом, брашном и хлебом (1797). Укинуо је праксу
закупа и убирање пореза, и преузео их је у режије државе; укинуо је увозне/извозне царине;
укинуо је право цркве да штити криминалце; укинуо је и цехове и створио Комору за трговину,
занат и мануфактурре; увео је слободу бављења индустријом; извршио је мелиорацију мочварних
терена; формирао је нови управни систем; реформисао је рад општинама;реформа здравства и

43
полиције; уместо војске поставио је милицију; реформисао је школство уз помоћ педагога Јохана
Песталоција; основао школе, истраживачке центре, а на универзитетима је покренуо нове смерове.
Није успео да примени устав јер је Јосиф тражио да се после смрти било којег од браће,
Војводство Тоскане стави под управни систем Аустрије. Након Јосифове смрти, одмах је ово
прогласио неважећим.
Покушао је, али безуспешно, да спроведе црквене реформе. Што се правосуђа тиче, донео је
кривичн законик (1786) →укидање смртне казне, мучења, дужничког ропства, кривично дело
увреде величанства.
20.2.1790. умро је цар Јосиф II, а царство које је за собом оставио је било у лошем стању.
Белгија се отцепила од Аустрије; у Мађарској се племство наоружавало; у Пољској су настали
немири; напетост је била све приметнија у Тиролу (постојала је опасност од устанка); пруски краљ
Фридрих Вилхем II је гомилао трупе на шлеској граници под изговором војних вежби; траје и
даље рат са Османлијама;
Идејни вођа племићке организације у Мађарској, поджупан Ноградске жупаније и члан
TableSeptemvira – Петар Балог. Основа је била схватање да је Јосиф II одбио да се крунише за
мађарског краља и тако престаје нит наслеђивања Хабзбурга на трону Угарске. Желели су пруског
краља на свом трону, који је ипак предлагао саско-вајмарског кнеза Карла Августа. Састављен је
нов устав → сва влсат у рукама средњег племства;

Унутрашња и спољна политика цара Леополда II

На снази је оставио уредбе о верској толеранцији и ослобођењу кметства, али наставља

верску политику цара Јосифа II. Ангажовао је плаћене новинаре како би утицали на јавно
мњење. Био је свестан колико је обично становништво важно. Смањио је цене намирница,давао
разне уступке сталежима, а с друге стране, делио је летке и позивао сељаке да устану против
својих господара, говорећи да је он на њиховој страни. Задржао је већ раздвојену администрацију
од судства; опстале су и уредбе у вези са унапређењем образовања и већина регулација у вези са
црквом.
Требало је средити и односе са Пруском, а мотиви за то су били вишеструки: потписивање
пруско-османског савеза, оријентација мађарског племства ка Пруској; пруско подбадање
белгијских сталежа против Хабзбурга. Сазнавши да Диета жели да затражи помоћ Пруске,
Леополд је наредио Шпилману, који је реговарао са Пруском, да прихвати све услове, осим пруске
гаранције поштовања мађарског устанка. Јула 1790. споразумом у Рајхенбаху Аустрија се одрекла
свихосвајања у Османском царству; Пруска се обавезала да ће подржати враћање Белгије под
Аустрију. Пруски краљ није више подржавао Мађарску.
Новембар/децембар 1790.→окупација Белгије, али без испаљеног метка. У Чешкој је
укинуо одређене порезе; вратио је образовање католичког свештенства под окриље цркве.
4.8.1791. потписан је Свиштовски мир са Османлијама. Потписан на основу
statusquoantebellum, али су Хабзбурзи ипак добили неке ситније исправке граница (Стара Оршава;
Ада Кале и мања област поред Уне). Сви учесници рата добили су амнестију; обновљени су
трговачки односи; мир је склопљен у Јашију јануара 1792. године.
Сазвао је угарски државни сабор изразио жељу да буде крунисан за њиховог краља; Сазвао
је и румуснки сабор у Темишвару и српски народно-црквени сабор да би и они изразили своје
жеље. Новембра 1790. крунисан је за краља Угарске →Мађарска је независна и самостална земља.
Озакоњен је едикт о верској толеранцији цара Јосифа II.
На истом Пожунском сабору 1790/91. Срби су добили црквено-школске привилегјеи и
проглашен су за равноправне грађане Мађарске; право стицања материјалних добара и звања;
митрополитима и владикама је дато право учешћа на саборима;формрана је и Илирска дворска
канцеларија, задужена за послове православног становништва, која је постојала само 16 месеци.

44
 Однос цара Леополда II према збивањима у Француској

Цар је подржао револуцију у Пољској и Француској јер је очекивао победу уставности и

сламање деспотске власти. Аустрија се окреће Русији, која притиска Пољску и Османлије желећи
да заузме источне пределе Европе.
Како је одмицала револуција, цар је мењао свој став, а на ово је поред бројних емиграната
утицало и бекство краљевског пара 1791. јула исте године доноси прокламацију у Падови, којом
позива монархе Шпаније, Пруске, Русије, Енглеске и Сардиније да спрече даље нападе
револуционара у Француској. Након ове прокламације, у августу исте године, потписана је
декларација у Пилнцу. Потписали су је пруски краљ Фридрих Вилхелм II и цар Леополд II.
Изразили су забринутост и позвали европске монархе да примене и оружану силу уколико је то
неопходно. У фебруару следеће године склопили су савез против револуционарне Француске,
којој је ово одговарало јер би се тако скренула пажња са револуције.
20.4.1792. објавом рата Угарској и Чешкој, од стране Француске, започет је низ ратова који
ће трајати наредне 23 године. Током овог периода, 14 година је проведено у ратовању, а 9 у
припремама. Вођено је 6 ратова са Француском: 1792, 1793-7, 1799-1802, 1805-9, 1913-4; Аустрија
је победила само у последњем.
Савезници су се после почетних супеха опустили и кренули са по 50000 војника и доживели
први неуспех 20.9.1792. код Валмија, кадаје потучена пруска војска. 6. новебра исте године
француска војска ће бити поражена код Жемана и тиме ће бити завршена аустријска власт у
Белгији.
Марта 1792. умро је Леополд, његовом смрћу завршен је период апсолутизма и реформи.
Такође, после овог догађаја, уследио је почетак краја Хабзбуршке династије.

45